TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo dopunjeno izdanje) sociolosko istorijska... · 2012-02-04 · službenoj komunisti čkoj istoriografiji su procesi kao klasna borba ili

1

Todor Kuljić

TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo dopunjeno izdanje)

Gradska narodna biblioteka «Žarko Zrenjanin» Zrenjanin 2004.

2

SADRŽAJ U v o d Predgovor drugom izdanju I Između autoritarnosti i modernizacije ( o političkoj kulturi nerazvijenih) II Tradicijske komponente balkanskog harizmatskog vođe III Knez Miloš, Nikola Pašić i Tito (dijahrono sociološkoistorijsko poređenje)

1. Osnovna istorijska struktura 2. Vizija poželjnog društva:odnos socijalnog i nacionalnog 3. Struktura uprave i vladarske tehnike 4. Granice istorijskog proboja 5. Strukturno oblikovanje ličnog

IV Tito do vlasti (1937-1945) V Tito i politička kultura boljševizma 1. Partija 2. Samokritika 3. Organizovanost masa 4. Čistke 5. Vojska 6. Arcana dominationis 7. Harizma razuma i modernizacija VI Titova nacionalna politika

1. Jugoslovenstvo između unitarizma, federacije i konfederacije 2. Ekonomija i nacionalizam u Jugoslaviji 3. Titova antinacionalistička simetrija

VII Titova spoljna politika

1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima 2. Jugoslavija i Zapad 3. Nesvrstanost

Z a k lj u č a k

VIII Struktura i funkcija Titovog autoriteta, harizme i kulta IX Intelektualci o Titu X Tito u novom srpskom poretku sećanja 1. Tito u javnoj kulturi sećanja 2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji 3. Tito i socijalizam u svakodnevnom pamćenju 4. Tito kao simbol XI Samopoimanje i lične crte XII Istorijski učinak

3

Literatura i izvori Summary Registar ličnih imena

4

<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<< Vojinu Miliću (1922 -1996) IN MEMORIAM <<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<

5

UVOD Ovo je sociološkoistorijska studija o političkoj kulturi, ideologiji i organizaciji Titove vlasti. Reč je o režimu koji je počivao na jednopartijskom, ali složenom višenacionalnom političkom sistemu i višeslojnom obrascu integracije. U tom sklopu Titova uloga bila je neobično aktivna, snažna i upadljiva spona. U njoj su bili prisutni i snažni sastojci lične vlasti. Ipak koliko god bila lična, vlast nikada nije određena samo aktivnošću i voljom čelnog pojedinca. I najuticajnijim ličnostima vlastito vreme postavljalo je nesavladive granice uslovljene ideološkim horizontima epohe ili snagom tradicije. Pomenute strukture su u ovom radu analitički raščlanjavane da bi se jasnije objasnila samostalnost uticajnih ličnosti. Istraživana je zapostavljena strana jugoslovenskog socijalizma: mesto u dugim istorijskim procesima, uloga Tita i osnovni obrasci političke kulture. O ekonomskoj i političkoj strukturi socijalističkog samoupravljanja ovde neće biti toliko reči jer o tome postoje brojna, čak i kritička, istraživanja još iz perioda jednopartijskog režima. U disciplinarnom pogledu reč je o istraživanju koje pripada istorijskoj sociologiji. Sociološki metodi uvedeni su u istraživanje istorije jer zbivanja nisu shvatana samo kao neponovljiva dešavanja,već kao procesi, odnosno dešavanja koja se u sličnom strukturnom sklopu nakon izvesnog perioda odvijaju na sličan način kao delovi srodnog determinističkog sklopa. U složenim političkim sukobima preplitali su se i pojačavali ideološki, ekonomski i politički interesi koje nije moguće uvek do kraja razdvojiti jer su ih zamagljivali osobena politička kultura i arcana dominationis (tehnike vladanja) oblikovani u naročitim geopolitičkom prostornom okviru. Aktivnost najuticajnijih pojedinaca nošena je maticom dubljih istorijskih procesa koji su u osnovi bili ekonomski motivisani, ali u višestruko posredovanom obliku (klasnom ili nacionalnooslobodilačkom). Pojedinci nisu shvatani kao igračke u rukama nadličnih sila već kao manje ili više uspešni katalizatori širih društvenih htenja. 1. Titova uloga u istorijskim procesima Balkana proučavana je u okviru poimanja istorije čije je naznake na Marksovom tragu razvila francuska brodelovska škola i nemačka strukturnoistorijska struja (Brodel 1992, Fire 1994. Kocka 1977, Koka 1994, Wehler 1983). Teorijska i metodska načela za istraživanje tehnologije vlasti Maksa Vebera plodna su komplementarna osnova ovom shvatanju istorije. Jedno od ključnih načela ovog pristupa jeste da je istorijska činjenica trajnija od događaja, da je uporediva, a ne neponovljiva. Odmereno uočavanje procesa daje događaju smisao, a ličnoj aktivnosti zasluženu ulogu, pa pažljivo sagledavanje ključnih tokova unutar šireg prostorno – vremenskog sklopa može da nas, kod iznenadnog upada jedinstvenog, sačuva od fascinacije i omamljenosti bleskom učinka moćnika. S druge strane, individualno i jedinstveno ne smeju se potcenjivati niti se istorijski akteri svoditi na epifenomene struktura. Ipak, ovo istraživanje nije se moglo osloniti na donekle nužno pouzdaniju vremensku distancu, koja otkriva novu arhivsku građu i deluje epistemološko-psihološki povoljno. Ispitivani su još uvek delatni procesi sa svim rizikom koji nosi pristup ove vrste. Procesi se ispoljavaju kroz manje ili više postojane strukture različite čvrstine koje su ovde proučavane polazeći od Marksovog načela da ljudi stvaraju vlastitu istoriju, ali ne pod okolnostima koje su sami izabrali. Probojnu moć ličnog nad strukturnim trebalo je pokazati na živoj Titovoj aktivnosti, a povratni uticaj struktura na tradicijom opterećenoj političkoj kulturi izrasloj u trajno nestabilnom geopolitičkom prostoru Balkana. Dijalektičko ukrštanje pojedinca i struktura iziskuje izlaganje koje nadmaša pripovedanje i uski biografski pristup, i traži izdvajanje strukturnih ekonomskih, političkih i kulturnih spletova koji su određivali aktivnost

6

moćnih pojedinaca, ali koji su takođe njihovom aktivnošću menjani. Na taj način može se donekle uneti reda u nejasnu raznovrsnost, i u sadašnjosti uočiti naizmenično delovanje prošlosti i budućnosti. Ovaj pristup ne apsolutizuje čak ni hronološki sled zbivanja, koji ne mora biti «osnovno načelo shvatljivosti u okviru koga sve vrste pojava dobijaju svoj smisao» (Fire 1994, str. 14). Npr. sporije promenljiva politička kultura obuhvata strukture i procese u kojima prethodno uvek ne objašnjava potonje, jer se ona u zakasnelom obliku može javiti čistije nego ranije (oslobodilački ratovi, šovinizam i fašizam Balkana su se u građanskom ratu 1991-1995. ispoljili u potpuno ogoljenom obliku). Trebalo bi pokazati kako su neke druge strukture i procesi «ulazili» u postupke jedne uticajne ličnosti, a zatim kako su se zbivanja prelamala kroz Titovu ličnost. Koka je upozorio da nije lako prikazivati strukturu i procese preko događaja i ličnosti a da se ne pripoveda. Ali to je ipak moguće. Trebalo bi u Titovoj aktivnosti prepoznati vreme i uslove koji su ga određivali i meru u kojoj ih je on oblikovao ili bio njihov zatočnik. U službenoj komunističkoj istoriografiji su procesi kao klasna borba ili proleterska revolucija shvatani kao neizbežni istorijski tokovi koje su partijski čelnici najbolje razumevali. Trebalo bi izbeći zamke apologije Tita, ali pri tome ne odbacivati strukturnu uslovljenost procesa koji su oblikovali njegov režim vlasti. Strukturnoistorijske jednostranosti treba dijalektički korigovati. Sociologija koja gradi promišljeni odnos prema istorijskom vremenu svesna je da bez istorije mnoge studije o savremenosti ostaju površne, ako ne i pogrešne. Pitanje je gde počinje «sadašnjost». Socijalna istorija, za razliku od političke, retko se sreće s jasnim datiranjem početka i kraja (Wehler 1985, str. 51), već više sa procesima koji obuhvataju različita istorijska vremena u Brodelovom i Gurvičevom smislu. U ovom radu Tito je posmatran sa stanovišta više različitih vremenskih raspona: (1) perioda u kom je bio na vlasti, (2) šire, skoro stoletne epohe evropskog socijalizma, (3) gotovo dvovekovne političke kulture Balkana koja se počela razvijati početkom 19. veka oslanjajući se najpre na srpske oslobodilačke mitove, a zatim na različite verzije jugoslovenske ideologije sa načelom «Balkan balkanskim narodima». Unutar svake celine sinhrona i dijahrona poređenja mogu bolje skrenuti pažnju na presecanje više procesa različite brzine. Za to je nužan nijansiran pojmovni i teorijski aparat koji će omogućiti istorično poređenje i dosledno razdvajanje sadržaja (interesa različitih društvenih grupa) od forme (načina njihove zaštite). I u političkoj istoriji, koja je najmanje vezana za nepredvidljive odluke, trebalo bi manje pripovedati, a više tragati za međusobno uporedivim strukturnim situacijama i truditi se da se prouče objektivne posledice ponašanja nezavisno od svesne namere aktera. Dakle, daje se prednost onome što se sporije menja, dugom trajanju, procesima na koje, kako Brodel zapaža, «vreme sasvim lagano utiče». Ekonomija i sociologija su nezaobilazne u proučavanju podzemnih struktura, «nepomične istorije». Bujica događaja nastoji se svesti na ključne strukture, političke i institucionalne promene na socijalne procese i interese postojanih grupa (klasa, nacija). Ono što su analisti nazvali istorijom mentaliteta u ovom se radu donekle podudara sa tipom političke kulture. U ovoj knjizi izlaganje ne sledi događaje niti se ograničava na političke procese, već zahvata dublje i sporije promenljive segmente kao što je politička kutlura. Ova je pak rezultat dugog taloženja civilizacijske i geopolitičke prošlosti Balkana: stalni ratovi, nesigurnost poseda i života, vazalni položaj Balkana, oslobodilačka, ali i genocidna tradicija i sl. U svakom poglavlju knjige naznačen je teorijski okvir pristupa istorijskoj građi i istaknuti istraživački prioriteti, a prikazana zbivanja uklapana su u celinu dužih procesa. Jer da bi bio shvatljiv, događaju je potrebna globalna istorija, definisana izvan njega i nezavisno od njega. Odnos dokumentarnog i interpretativnog (traganje za zakonitostima zbivanja) ne poklapa se do kraja sa odnosom između istoriografskog i sociološkog pristupa. Ovo otuda što je sociologija politike nezamisliva bez istorije, tj. kolektivnog iskustva koje nameće politici obrasce i pravila (odnos klasnog i nacionalnog, obrasci izbora i poštovanja vođe i sl.), a koje se naročito u društvu pritisnutom istorijskim sećanjima sporo menja uprkos krupnim revolucionarnim izmenama društvene strukture i laicizaciji svesti. Spore promene političke kulture nisu sustizale krupne društvene i tehničko-tehnološke promene. Samoupravljanje je lako zamenio građanski rat i oživljavanje starih mitova, ne samo stoga što je za izmenu dubljih slojeva svesti potrebno dugo vremena, već i otuda što je ispod samoupravne oblande opstajala i dalje ponornica

7

oslobodilačke političke kulture koja se lako aktivirala i prešla u iracionalna međunacionalna sukobljavanja. Jednako kao što su sociološke postavke bez istorijskog materijala prazne i puste forme, tako je i strogost arhivskog materijala bez dovoljno osmišljenog okvira tumačenja varljiva, jer je lišena mogućnosti da se zbivanja smeste u duge procese povezanog dešavanja. Prošlost je uporediva sa sadašnjošću, ali poređenje treba da bude istorično, da razdvoji slično od istovetnog, podudarnost od strukturne srodnosti. Odavno je poznato da poređenje jasnije izdvaja zajedničke sadržaje od posebnih, a u istorijskim procesima ono što se ponavlja od novog. Sociološkoistorijska poređenja u ovom radu treba da omoguće uočavanja dubljeg kontinuiteta političke kulture ovog prostora, ali i krupne društveno-ekonomske i idejno-ideološke razlike između režima lične vlasti na Balkanu. Osobenost Titove vlasti nastoji se istaći upravo poređenjem sa prethodnicima, ali se ne potcenjuje određena neponovljivost i jedinstvenost. Svako poređenje relativiše specifičnost i umanjuje fasciniranost i iznenađenje (Titova diplomatija se može porediti sa uspešnim aktivnostima kneza Miloša i N. Pašića, jer izrasta iz podjednako izražene potrebe balkanske države da obezbedi samostalnost u složenoj mreži interesa velikih sila u geopolitički nedefinisanom prostoru.). U etnički izmešanom balkanskom osinjaku, dugo rasparčanom između velikih sila, istorija je manje bila učiteljica, a više tiranka, jer je gospodarila mitovima i oslobodilačkim epovima oblikujući naročiti tip provincijalne oslobodilačke političke kulture. Ovde bi trebalo pokazati u kojoj je meri Tito bio zatočnik, a u kojoj razarač pomenutog tradicionalizma. Drugi tip poređenja jeste sinhrono poređenje. Tito se poredi sa savremenicima (Staljinom, Hruščovom itd.), čime se upadljivije ističe njegova neteroristička tehnologija vlasti u opštem okviru boljševičke političke kulture, zatim snaga komunističkog opredeljenja i stupanj podrške i snage harizme kod stanovništva. I ovde se empirijska jedinstvenost i neponovljivost dešavanja smešta u kontekst širih ideoloških izvandržavnih procesa sa manje bleska, jer za sociologa istorijski tok jeste sled procesa, a ne događanja. Titov sukob sa Staljinom 1948. je krupan događaj, ali stiče svoju funkciju tek u širem sklopu procesa rastakanja monolitnosti socijalističkog lagera koji su trajali skoro pola stoleća. Ili, komunističko suzbijanje religije u Jugoslaviji može se shvatiti kao deo globalnog i protivrečnog procesa probijanja razuma i prosvetiteljstva koji teče od Francuske revolucije. Što su se u tom procesu javile nove svetovne harizme, to samo dokazuje da je mukotrpno nastupanje razuma neretko vezano za autoritarne obrasce. Dakle, Tita ne možemo objasniti ako ga shvatimo kao jedinstvenu i neuporedivu ličnost (nazadnu, konzervativnu ili naprednu) već kao deo problema boljševičke političke kulture na Balkanu i njene istorijske funkcije u lancu oslobodilačkih procesa ovoga prostora. U tom pogledu istorijska činjenica nije njegovo ponašanje rekonstruisano podacima iz arhiva, nego ona to postaje tek kada se prouči i uklopi u širi istorijski sklop naizgled oprečnih, ali u dubljem smislu srodnih pojava (Tito pripada boljševičkoj, ali i balkanskoj, srpskoj oslobodilačkoj pijemontskoj tradiciji koja seže do Kosovskog mita). Istorijska činjenica može biti kolektivna moralna svest koja oblikuje individualna ponašanja (herojstvo, rizik), ali i diplomatska umešnost manje moralno vredna, ali egzistencijalno nužna radi održanja naroda u nestabilnom prostoru. Neoportuni spoj hrabrosti i diplomatije je lični izraz otelovljen u uspešnim balkanskim političarima. To je zgusnuti nauk političke kulture ovoga prostora koji svi nisu poštovali. Postoji, međutim, i druga strana ove okolnosti: heroju se duguje bespogovorna poslušnost, a ratni učinak je razumljivo pokriće autoritarne vlasti. 2. U istraživanju su korišćeni raznoliki izvori nejednake vrednosti, opterećeni različitim oblicima ideološke, nacionalističke i lične isključivosti. Trebalo ih je kritički koristiti, ali s obzirom da su predmet istraživanja bili glavni procesi, a ne otkrivanje autentičnosti događanja, zadatak je bio donekle lakši. Korišćeni su sledeći izvori: (1) izvorni Titovi radovi i dokumenta SKJ, (2) memoarski zapisi Titovih saradnika, (3) usmeni iskazi Titovih saradnika, (4) delimično

8

objavljena arhivska građa, (5) radovi domaćih istoričara i publicista, (6) radovi stranih naučnika i publicista. Pošto su u vladajućoj partiji najvažnije odluke donošene u užem krugu ili u razgovorima u četiri oka, a na širim forumima uglavnom potvrđivane, memoarski zapisi Titovih saradnika su važan izvor. Poređenje različitih iskaza povećavalo je pouzdanost činjenica, a pored obaveštenosti pisca u kritici izvora uziman je u obzir i tok njegove političke karijere. Neki su prema Titu bili oštri iako ga nisu osporavali (M. Nikezić, K. Popović), a bilo je i onih koji su mu za života pevali himne, a ubrzo ga potom demonizirali. Još je M. Nikezić zapazio da će posle Titove smrti nastati provala osvete lakeja. Osim toga, treba imati na umu da živimo u dobu u kom je antikomunizam moderni nonkonformizam inteligencije sa svim predrasudama i pristrasnostima tog pogleda na svet što se odražava u misli o društvu. Ove pristrasnosti nisu manje isključive od vulgarnih apologija i kultizacije Tita u jednopartijskom režimu. Pored toga, konvertitstvo kod mnogih bivših levičara upadljivo je ne samo u publicistici nego i u nauci posle 1990, a prevrtljiv odnos prema Titu i tu je vrlo raširen. U horu masovnog konvertitstva unutar jugoslovenske misli o društvu početkom 1990-ih godina i grčevitog traganja za novim idejnim osloncem mnogi levičari završavali su u nacionalizmu, konzervativizmu postmoderne, eshatološki shvaćenom liberalizmu i sl. Neistorična demonizacije Tita je otuda vrlo raširena u ovim kolebljivim i često pomodnim naučnim krugovima. Kritika ovog izvora, tj. neretko obaveštenih konvertita, još je složenija. Trebalo je uvek imati na umu hijerarhijsku poziciju svedoka (visinu osmatračnice, obaveštenost, ali i svesno i nesvesno prisutno nastojanje da se ocenom Titove politike pravda i vlastita praksa), tok političke karijere (pad je po pravilu skopčan sa pojačanom kritičnošću vođe) i stupanj nacionalne vezanosti i isključivosti, zatim udeo «naknadne pameti» u tumačenju minulih zbivanja (Đilas), katkad i dopisivanje, i sl. Pouzdanost ocena povećavale su saglasnosti u radovima pisaca oprečnog opredeljenja (Tripalo, Perović), a uprkos težnji za iznošenjem istine, razilaženja kod raznomišljenika bila su razumljiva (Đilas, Tempo, Stambolić). Nedoumice su donekle izazivala različita mišljenja o Titu kod pripadnika iste partijske struje (K. Popović, L. Perović). Svedočanstva o «sivim zonama» odlučivanja (tajnim dogovorima izvan partijskih i državnih skupova) ponajmanje su pouzdana i svode se na podudarnosti u nagađanjima analitičara ili nekih «obaveštenih» svedoka. Ni arhivska istraživanja ne mogu rekonstruisati dogovore i nagodbe o kojima nije ostalo nikakvih tragova. Jedna od dopuna pomenutih izvora bila je živa reč, tj. autorski razgovori objavljeni sa nekim visokim komunističkim funkcionerima, Titovim saradnicima. U toku 1996. i 1997. objavljeni su razgovori sa sledećim licima čije su najviše funkcije u Titovom režimu bile: dr Latinka Perović (sekretar CK SK Srbije), Petar Stambolić (predsednik SIV-a), Mirko Tepavac (ministar inostranih poslova), dr Miroslav Pečujlić (član Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ). Korišćenje ovih svedočenja u obliku slobodnog razgovora trebalo je da osvetli mehanizme Titovog odlučivanja, snagu njegovog autoriteta i lične crte. A poređenje samopoimanja pomenutih učesnika tj. njihovih viđenja smisla, racionalnosti i propusta politike vrha SKJ trebalo je da ubedljivije dočara epohalnu levičarsku svest Titovog doba, njena lutanja i uzroke slabljenja. Politička evolucija pisaca i svedoka (pristalice iz ubeđenja, apologete, karijeristi, disidenti) pretežni je, ali ne i jedini ključ za dešifrovanje pouzdanosti iskaza o Titu. Obrazovanje svedoka i teorijska promišljenost analitičara uticali su na oštrinu zapažanja i distanciranost od vođinog relativno jednostavnog i naizgled neposrednog političkog stila, a lična čestitost i doslednost takođe je katkad sprečavala pragmatično iskrivljavanje suda. Uz to treba imati na umu da je neprikosnovenom autoritetu Tita malo ko uspevao da se odupre. Pošto je harizma imala racionalnu osnovu (osvedočavala se više puta) i iracionalno-emotivnu (bespogovorna lojalnost vođi partije i ratnom komandantu), lako je pojmljivo da je šire kritičke iskaze bližih saradnika bilo teško sresti za vođinog života. Tito je bio simbol jedinstva partije pa je ritualno prizivanje njegovog autoriteta razumljivo. Kritičnost prema Titu često je ublažavana (Tito je neobavešten, s njim se manipuliše), ali i u ovom obliku svedoči o indirektnim neslaganjima. Sa daleko više rezervi treba uzimati provalu prigušene kritičnosti nakon 1990. Bilo bi pogrešno naglo demoniziranje Tita u ovom periodu svesti na golo pravdanje konkretnijih partijsko-

9

nacionalističkih interesa, olako konvertitstvo i pomodni antikomunizam. Premda je nagla politizacija upadljiva u šarolikom raznoglasju i graji, pažljivijom analizom mogu se uočiti zanimljivi i opravdani prigovori Titovoj ličnoj vlasti. Samo vreme je obelodanilo neke pogrešne političke poteze jer su se procesi začeti u Titovom dobu u ratnom rasulu SFRJ ispoljili u neprerušenom obliku. Osim toga, odsustvo obaveznog poštovanja Titovog kulta podstaklo je mnoge učesnike da slobodnije iznesu neka ranije prećutkivana zapažanja. Pažljivim poređenjem opravdani prigovori mogu se razdvojiti od osvetoljubivosti ranijih lakeja. Kritičnost prema harizmatskom vođi vremenom se menjala i nije zavisila samo od pritiska partije koja zbog svog jedinstva štiti kult čelnika, već i od stanja opšte svesti doba koja nije mogla uvek da uoči ograničenosti vlastite politike i predvidi tok nekih hazardnih poteza vrha. Trebalo je sačekati trenutak kada se određena epoha jasnije raspoznaje spolja sa okončanjem nekih snažnih procesa. Iako je epoha za savremenike uvek u izvesnoj meri neprepoznatljiva dok se ne «okonča», viđenja savremenika nisu izvori drugog reda. Tek sinteza više perspektiva može olakšati prepoznavanje suštine određenog doba. Osim toga, nesumnjivo veliku ugled Tita u svetu ublažavao je kritičnost prema njegovoj unutrašnjoj politici. Uza sve rečeno, treba imati na umu da nije samo u širokom masama bilo rašireno uverenje o nepogrešivosti vođe, već i kod vrhunskih intelektualaca i da u toj okolnosti ne treba potcenjivati uspehe Titove politike. Titova vizija razvoja bila je na horizontu u velikom delu sveta tada priznate progresivne vizije društva – socijalizma i mira. Da 20. vek, koji omeđavaju 1914. i 1991. godina, nije bio vek socijalizma i levice, Tito ne bi bio veliki državnik. Osetivši prilično rano duh epohe, uspeo je da vlastiti politički dar uskladi sa poželjnom vizijom društva svoga doba. Pisac ove knjige kao savremenik zbivanja koja prikazuje nije bio neutralni posmatrač Titove aktivnosti, već je najpre bio student, a zatim kao nastavnik Filozofskog fakulteta u Beogradu iz pozicije vanpartijca kritički pratio politiku SKJ. Svest o Titu sazrevala je pune tri decenije prolazeći kroz različite faze kritičnosti, od kojih su najvažnije svesno ili nesvesno ostavile traga na stranicama ove knjige. Burna politička zbivanja i tok vremena nužno su sažimali utiske i oblikovali idejnopolitičko opredeljenje pisca, a istraživačko iskustvo osmišljavalo je teorijski pristup složenoj političkoj pojavi kao što je režim Titove vlasti. Po sebi se razume da ni piščevu svest kao ni ostale pomenute izvore ne treba izuzeti od kritike. Iz nacrta istraživačkog pristupa vidi se kojim se istorijskim vremenima (u Brodelovom smislu) bavi ova studija o Titu i zašto je neophodno suočavati više istorijskih perspektiva koje se razlikuju po dužini vremenskog raspona. Pouzdanost rezultata istraživanja trebalo bi da poveća poređenje različitih vremena, ali i izvora. Pomenuti izvori primereni su različito razdvojenim vremenima. Tek iz višeslojne perspektive mogu se razumeti razilaženja oko Titove uloge u misli o društvu. U protivrečnom pluralističkom društvu današnje različite ocene Tita mogu se objašnjavati različitom vizijom poželjnog društva i porediti npr. sa sporovima oko Bizmarka u nemačkoj istoriografiji ili diskusijama oko Robespjera i Francuske revolucije u francuskoj misli. Preovlađujuća svest vremena jeste uvek selektivna prema prošlosti, ali izbor uzora iz prošlosti nije nikada konačan. Danas se na Balkanu istorija pretežno poima kao vid uzvišenog nacionalnog dostojanstva, a istoriografija kao sredstvo buđenja nacionalnog rodoljublja. U toj klimi Tito kao nadnacionalni vođa demonizira se ili ignoriše. Potpuniju celinu Tita daće vreme, a sa ne manje pouzdanosti buduća istraživanja će odmeriti vrednost objašnjenja koje se iznosi u ovoj knjizi. Može se samo pretpostaviti da će novi imperativ ujedinjenja Balkana nužno promeniti odnos prema Titu iziskujući preispitivanje njegove možda ne toliko levičarske koliko kosmopolitske uloge, premda su obe ove komponente tesno povezane. Neccesitas facit ius (Potreba stvara pravo). P.S. Ova knjiga je konkretizacija i nastavak istraživanja započetog u knjizi «Oblici lične vlasti» (1994). Zahvalan sam svima koji su mi pomogli: Ministarstvu nauke Republike Srbije, koje je finansiralo projekat, pomenutim Titovim saradnicima koji su se ljubazno odazvali na moj poziv da obavimo istraživački razgovor, kolegama i studentima sociologije sa kojima sam razmenjivao mišljenje, recenzentima i Institutu za političke studije koji se prihvatio štampanja i ove moje knjige.

U Zrenjaninu, januara 1998.

Predgovor drugom izdanju

Od pojave prvog izdanja ove knjige proteklo je skoro šest godina. Za to vreme nije otkrivena nikakva spektakularna nova arhivska građa o Titovoj aktivnosti, ali se slika Tita ipak menja. Ovde bi ukratko trebalo uočiti pravce ove promene. U poslednjih nekoliko godina, od uvođenja i normalizovanja kapitalizma u Srbiji, izmenile su se potrebe nove vladajuće klase i njenih pratećih medijskih ljubitelja prošlosti kod oblikovanja novog poretka sećanja. Osim toga, usled postojane ekonomske krize delimično je izmenjena i slika socijalizma kod običnog čoveka. S jedne strane u tekućoj političkopojmovnoj borbi za kulturnu hegemoniju i u »revoluciji zdesna« antititoizam ne malaksava. S druge strane, pak, profil sećanja spontano se menja jer, pod uticajem krize, socijalizam u svakodnevnom pamćenju prima nostalgičnu crtu. Osim toga, stasava nova, tzv. email generacija ili generacija posnih patriota, formirana početkom 21.veka, koja socijalizam ne nosi u iskustvu, već ga posredno prima kao autoritarnu i stabilnu prošlost. Tito je u novom srpskom kapitalističkom poretku sećanja preobraćen u antiheroja, složenost njegove vlasti je i u nauci redukovana na stereotip u cilju homogenizovanja nacije, a od 2000. i zbog službenog normalizovanja kapitalizma. Antititoizam, kao obrazac i imperativ kolektivnog pamćenja, premda različito akcentovan, skoro da je podjednako raširen kod liberala i konzervativaca. Jednoznačna osuda titoizma udobnija je od njegove složene rekonstrukcije, a slika istorije brzo se prilagodjava novim potrebama. Antititoizam ujednačava različite političke alternative i stvara uniformni antitotalitarni politički jezik čija je važna komponenta vizija ključnog »kumrovačkog dželata«. Tito je u središtu savremenog pamčenja jugoslovenskog socijalizma. Ko kaže komunizam, kaže Tito. Tito je ključni simbol u epohalnom zaokretu između dve istorije pobednika. Svedoci smo, naime, zaokreta od monumentalne komunističke istorije u Ničeovom smislu ka istoriji Titovih žrtava koju pišu novi pobednici. Čim je pamčenje Tita »odmrznuto« on se preko noći preobratio iz heroja u antiheroja. Ova knjiga jeste pisana kao kritika monumentalne komunističke istorije, ali i kao protivstav novoj »monumentalnoj antititoističkoj istoriji«. Prošlost je stalno instrumentalizovana u pravdanju države i njene slave. Hladna ocena Tita, lišena moralizma i osećajnosti, mogla bi da bude subverzivna antiteza pamćenju kao osnovi moći. Srpska istoriografija pratila je hegemonu službenu kulturu sećanja, žrtvujući saznajna načela. U Srbiji je komunistički antifašizam postao suvišan tek u drugoj fazi konverzije posle pada Miloševića, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, preko spoja nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu “demokratskog nacionalizma”. Titovi protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma. Inauguracijom dva antifašistička pokreta (četničkog i partizanskog) relativisana je Titova ratna harizma. Oko kastracije druge važne strane Titove harizme, antistaljinizma, nije se ni trebalo mučiti, jer se antistaljinizam nije uklapao u tekući hegemoni antitotalitarizam. Domaća, pretežno nacionalistička istoriografija i dalje se trudi da «uravnoteži» sliku o Titu, tj. da odgovori na jednostranosti komunističke istoriografije novim jednostranostima,odnosno da glorifikaciju Tita zameni njegovom demonizacijom. Odmah treba reći da osporavanje Tita nije teklo paralelno sa razvojem službenog nacionalizma u Srbiji. U periodu građanskog rata i Miloševićeve vlasti službena ocena Tita bila je u srpskim udžbenicima istorije izbalansirana, četnički antifašizam još nepriznat, a politika srpskih kvislinga nije bila još rehabilitovana. Nakon pada Miloševića, pre svega zbog spoljnopolitičkih razloga, u službenoj politici između 2000. i 2004. godine nacionalizam jeste donekle ublažen, ali zato ocene Tita nisu postale odmerenije, već, za razliku od ocena iz Miloševićevog režima, još jednostranije. To najbolje pokazuje poslednja revizija slike Tita i antifašizma u srednjoškolskim udžbenicima istorije u Srbiji 2003. Tu su u antifašizam uključeni četnici, čime je ovaj pojam relativizovan, a i slika Tita time je izmenjena.

Kapitalizam, koji je u Srbiji uveden 2000. godine tražio je, uz to, i dodatno još snažnije odbacivanje Tita kao komuniste. Nasuprot službenoj politici, odredjeni zaokret u pravcu pozitivnije ocene Tita, medjutim, uočava se kod vidjenja socijalizma običnih građana. Sa jačanjem nejednakosti i pogoršanjem položaja širih slojeva, socijalizam i Tito se u sećanjima javljaju u pozitivnijem svetlu. Nova istraživanja slike prošlosti u svakodnevnici Srbije 21. veka to jasno pokazuju. Dakle, slika Tita se u domaćoj stvarnosti neravnomerno menja u svojim različitim segmentima: dok u istoriografiji i službenoj politici sećanja jača antititoizam, u pamćenju običnih ljudi proces je obrnut.

Slike prošlosti, kao sastojci ideologije, imaju aktivnu ulogu. Kada se proučavaju krupne ličnosti iz prošlosti sve jasnije biva okolnost da nisu samo oni bili akteri, nego da je i slika o njima (pozitivna ili negativna ) takođe činilac razvoja. Različito akcentovane slike Tita bile su aktivni idejni činioci zbivanja u Jugoslaviji u minulih petnaestak godina. Najpre je Savez komunista Srbije od 1987. do 1990, zaklanjajući se Titovim autoritetom, pokušao da izmeni odnose u federaciji. Zatim je u periodu vlasti SPSa Tito ignorisan, iako u službenim slikama prošlosti nije jednoznačno demonizovan. U ovom periodu Tita je najviše demonizovala srpska opozicija nekritički poistovečujući Tita i Miloševića. Kritika Miloševića tekla je uglavnom preko antititoizma. Uzgred rečeno, što se više nastoji da se pokaže da su naši politički neprijatelji, među sobom prijatelji, to je politizacija upadljivija. Izjednačavanje Tita i Miloševića je primer poistovećivanja ove vrste. Nakon 2000. premda emotivno hladnije, službeno odbacivanje Tita je izričitije, jer je osporava komunistički antifašizam. Ipak za nacionalni poraz retko mogu biti odgovorna dva ravnopravna krivca, demonizacija traži jednoga – to je Milošević. Donekle potisnut, Tito je danas kao upropastitelj u senci Miloševića, ali je njegov preteča, u vertikali restaurativnog srpskog antikomunizma.

Razmatranje savremene slike Tita važan je deo proučavanja njegove istorijske uloge. Titov učinak još traje, danas u obliku aktivnog uticaja njegove prerađene slike. Istorijski način posmatranja uvek je usmeren ka sadašnjosti. Istorijska svedočanstva prevode se na jezik sadašnjice, pa se i istorijski značaj prošlih događaja uvek meri u svetlu istoričarevog opažanja sadašnjice. Ovaj istraživački prioritet istaknut je tamo gde su u središtu proučavanja procesi, a ne gola zbivanja. Analističko vidjenje istorije uvek je dvodimenzionalno: ono se kreće oko tačaka iz prošlosti, ali i oko posmatrane sadašnjice. Suočene su prošle istorijske perspektive na ondašnju prošlost, sadašnjost i budućnost, s jedne, i današnja gledanja s druge strane, na taj način, da se i uočavanjem razlika izmedju njih mogu čitati istorijske promene. Nijedan konkretnoistorijski sklop ne može dovoljno objasniti konkretni dogadjaj: uvek je potrebno razlikovati istorijsku perspektivu prošlosti (tj. budućnost koja je tada bila pred istoričarima) i budućnost prisutnu kod savremene slike prošlosti. Ključne tačke istorijske promene jesu one prošle situacije koje su pod uticajem novih kolektivnih iskustava i načina posmatranja, trajno izmenile perspektive gledanja na sadašnjost, prošlost i budućnost. Dakle, ne svi minuli dogadjaji , nego samo oni koji imaju potencijal da dalekosežno izmene tumačenja istorijskih spletova, jesu istorijski značajni. To su zbivanja koja su kadra da trajno revolucionišu sliku istorije. U ovom pogledu kod nas je, uprkos krupnim promenama države i društva, slika Tita i socijalizma još uvek u previranju. Nesređeno stanje nije stvorilo uslove da se sećanje na Tita “ohladi” i liši iracionalnih sastojaka u sve svoje tri dimenzije: političkoj, naučnoj i u pamćenju običnih ljudi.

12

Slika Tita ipak ne zavisi samo od potreba današnjice, nego i od poimanja istorije. Još je Niče uočio da postoje tri načina razmatranja istorije: monumentalno, antikvarno i kritičko. Kada je u pitanju Tito, antikvarno je branila službena komunistička istoriografija za vreme Tita, monumentalnom poimanju nacionalnog, vraća se istoriografija nakon sloma socijalizma, a treće, kritičko, ponajmanje je moguće instrumentalizovati. Možda je suvišno podsećati da kritičko poimanje socijalističke prošlosti, nije monumentalno ni antikvarno, tj. ne govori o njoj kao o dobu totalitarnog mraka, niti neguje nostalgična sećanja na socijalističku prošlost, već nastoji da proceni njegovu racionalnost u vlastitom dobu i aktivnu ulogu različitih sećanja na socijalizam nakon smene epoha. Drugim rečima, zbivanja i ličnosti jesu uticajna, ali aktivnu ulogu imaju i slike koje se o njima stvaraju. Tito nije bio upropastitelj, nego vešt državnik koji je i grešio. Titov kult je u socijalizmu imao kosmopolitsku, ali i konzervativnu ulogu, a nakon sloma socijalizma demonizacija Tita bila je važan segment nove društvenointegrativne misli. Dakle, analističko vidjenje istorije, koje traga za procesima, a ne samo za zbivanjima, time prevazilazi fetišizovanu pretenziju ka objektivnosti istoriografije, dijalektički sagledavajući uvek njenu društvenu uslovljenost i ugradjujući ovu uslovljenost u procenu njene saznajne vrednosti. Tita treba posmatrati u sklopu njegovog vremena, ali uvek imati na umu i ulogu njegove slike u savremenosti. Hermeneutika bi mogla da pomogne razumevanju smisla grupa i pojedinaca u Titovom dobu, a kritika ideologije treba da objasni upotrebu Tita danas.

Rečeno pojmovina Jana Asmana danas je na Zapadnom Balkanu u toku proces prelaza sa komunikativnog (doživljenog) na kulturno (posredovano) pamćenje Tita. Stasavaju generacije koje ga ne pamte, Tito je za njih samo simbol prošlosti. Mišljenje o njemu formiraju posredno. Promena generacija nužno vodi istorizaciji socijalizma. Više se ne radi o tome šta se odista zbilo, već o tome kako se prošlost predstavlja i osavremenjava. Reč je sve više o upotrebi prošlosti, a posrednici prošlosti postaju značajniji od same prošlosti. U tom pogledu upadljiva je razlika između službene politike sećanja u bivšim jugoslovenskim republikama, koja Tita demonizira i ignoriše, i javnog mnjenja koje Tita svuda pozitivno vrednuje. I ovde je istoriografija bliža službenoj politici nego javnom mnjenju. Upadljivo negativna slika Tita kod domaćih nacionalističkih elita odudara od pozitivne slike Tita u spontanom kolektivnom pamćenju. Nova epohalna svest globalizacije stvorila je novu globalnu evropsku zajednicu sećanja i vrednosti. Tito u kolektivnom pamćenju novih generacija postaje simbol raznih vrednosti i medijski egzotična ličnost. On se uglavnom u negativnom smislu popularizuje, ali i instrumentalizuje i trivijalizuje. Bližom analizom bi se mogla pokazati raznovrsnost sećanja na Tita koja se diferenciraju i usitnjavaju. U zavisnosti od potrebe celina se uvek iskrivljava. U ovoj knjizi pokušava se očuvati relativno celovita slika Titove uloge, sa svim rizicima koje nosi poduhvat ove vrste.

U drugo izdanje knjige dodato je 10. poglavlje, a 12. poglavlje je prera#eno. Ostali delovi neznatno su dora#eni.

U Zrenjaninu marta 2004.

T.K.

13

I IZMEĐU AUTORITARNOSTI I MODERNIZACIJE - o političkoj kulturi nerazvijenih - Važan sadržinski segment teorijskog okvira za istraživanje režima nepodeljene i lične vlasti jeste definisanje njihove istorijske funkcije. Najopštije govoreći, istorijska funkcija režima sastoji se u podsticanju ili sprečavanju (ubrzavanju ili kočenju) razvoja shvaćenog kroz dimenzije modernizacije i progresa. U nerazvijenim delovima sveta neravnomernost razvoja odveć je upadljiva da bi se olako prihvatila sholastička liberalnoburžoaska formula da je jedino liberalizacija skopčana sa modernizacijom, zatim da se liberalna demokratija najbolje prilagođava dinamici modernizacije (Fukujama) i da slom evropskih jednopartijskih socijalističkih režima označava «kraj istorije» i definitivni trijumf liberalizma (Heller 1996). Ovde se izneta načelna ocena o liberalizaciji kao glavnom ili jedinom agensu modernizacije neće opovrgavati prikazivanjem iskustva istorijski uticajnih oblika lične vlasti koji su ubrzavali razvoj od antike do novovekovnog apsolutizma (vidi Kuljić 1994), niti će se osporavati njena krutost isključivo na iskustvu realnog socijalizma, već i na iskustvu nekih režima nepodeljene vlasti u nerazvijenim zemljama našeg veka, nastalih u različitim tradicijama političke kulture. Trebalo bi ukratko razmotriti pitanja: (1) u kojim uslovima su režimi nepodeljene vlasti bili agensi modernizacije, i (2) na koji način je tradicija političke kulture određivala krnji i autoritarni put modernizacije? * * * Politička tradicija je na različit način prenošeno i manje ili više ustaljeno političko iskustvo, tj. skup glavnih oblika rešavanja društvenih sukoba u kojima mogu prevladati racionalni ili iracionalni sadržaji. Pretpostavka modernizacije je racionalizacija, a u politici, kao i ostalim delatnostima, to je odvajanje od religije, a zatim prihvatanje tehnoloških i ekonomskih novina, podsticanje horizontalne i vertikalne pokretljivosti, jačanje zakonitosti, sticanje šire podrške stanovništva i manje korišćenje prinude. S obzirom da modernizacija ne počiva uvek na manje ili više dobrovoljnom prihvatanju novih iskustava (usled otpora tradicije ili nedostatka institucionalnih kanala), ona nije uvek ni skopčana sa jačanjem podeljene vlasti (izuzetak je evropski liberalizam 19. veka). Češći su primeri nametanja modernizacije autoritarnom praksom nepodeljene vlasti koja se oslanja na tradicionalnu političku kulturu (jednopartijski socijalistički režimi i autoritarna vlast u nerazvijenim zemljama) ili surovo učvršćenje kapitalizma uz pomoć klasičnog ropstva kao u SAD 19. veka. Dakle, autoritarni spoj modernizacije i tradicionalne političke kulture obeležio je razvoj mnogih režima, razvijenih i nerazvijenih, levičarskih i desničarskih. Kod režima nepodeljene vlasti nije lako raščlaniti spoj tradicije i moderne i meriti uticaj pojedine komponente. Najvažnije komponente modernizacije su: tehničko-ekonomske promene (industrijalizacija, urbanizacija i racionalizacija obrazaca ponašanja u oblasti rada), idejno-ideološka (laicizacija prosvećivanje, kosmopolitizacija), društveno-ekonomska (horizontalna i vertikalna pokretljivost, smanjivanje društvene nejednakosti i eksploatacije) i izmena tradicionalno autoritarne političke kulture (racionalizacija uprave, jačanje zakonitosti i podele vlasti). Premda povezane, navedene komponente nisu uvek išle jedna s drugom, već je razvoj tekao neravnomerno, a modernizacija najčešće bivala nepotpuna. Dugo je anglo-američka pravna država u metropoli i kolonijama počivala na klasičnom ropstvu, internacionalistički i laicizirani socijalizam na monopolskoj kadrovskoj upravi, a danas krupne tehnološko-ekonomske promene u Trećem svetu nesmetano sapostoje sa različitim oblicima «razjarene tradicije» i verskog fundamentalizma. U društveno-ekonomskom i ideološkom pogledu šaroliki režimi počivaju danas na spoju vlastitih autoritarnih trdicija i tehničko-ekonomski skraćene

14

modernizacije, koja sporo menja ustaljene obrasce društvenog ponašanja i političku kulturu. Neki zapadni teoretičari modernizacije, od kojih je najpoznatiji S. Hantington (Huntington) čak su izričito tvrdili da je diktatura conditio sine qua non procesa razvoja jer garantuje neophodnu političku stabilnost i poredak u zemljama sa institucionalno labavom mrežom za rešavanje političkih sukoba. Demokratija može biti cilj, pisao je Hantington, ali je kao razvojni činilac kontraproduktivna (Cit. prema Lee, 1995, S. 245). Sporeći Hantingtonovu tezu o diktaturama kao ubrzavaocima privrednog razvoja u Istočnoj Aziji (Singapur, Tajvan, Koreja) Li tvrdi da je ovde osnova razvoja bila jeftina radna snaga, otvoreno severnoameričko tržište i povoljni krediti. Svuda su zabranjeni štrajkovi, a obogaćeni srednji slojevi više nisu bili zainteresovani za liberalizaciju režima. Ovde je važno uočiti da je svest o vaspitnoj i ekonomskoj moći nepodeljene vlasti bila raširena i izvan kruga marksista, koji su držali da je nakon revolucije u nerazvijenim sredinama najvažnije modernizovati zemlju, i da je u toj fazi ideja demokratskog socijalizma izgledala većini kao luksuz. Premda autoritarne mere mogu podsticati modernizaciju, ipak neprevladana tradicija autoritarne političke kulture omogućava tek nepotpunu modernizaciju. Potencijal autoritarne političke kulture je gotovo svuda u svetu prisutan, ali je ipak najupadljiviji u nerazvijenim zemljama. Ovde bi trebalo pokazati neke raznolike idejne osnove autoritarne političke kulture u savremenom svetu i granice njihovog modernizacijskog potencijala. Ako se u najširem ekumenskom okviru izuzmu neke primitivne kulture (Polinezijska ostrva, neke zajednice crne Afrike, neki brdski bu-distički narodi u jugoistočnoj Aziji, nepismena amazonska plemena, Eskimi i sl.), ostaju široka područja Trećeg sveta koja do sada nisu razvila političku kulturu iole uočljive podeljene vlasti. Prisutne su raznolike verzije autoritarne političke kulture izrasle iz spoja nedemokratske državne tradicije i različitih obrazaca iracionalnog ponašanja (Mansilla 1995, S. 19). Modernizacija, doduše nepotpuna, koja nesumnjivo teče i u ovim društvima, nije lišena uticaja domaće tradicije, iako se autoritarni režimi oslanjaju na različita evropska iskustva nepodeljene vlasti (jednopartijski socijalistički režimi sa marksističkom vizijom razvoja, nestabilne vojne diktature u manje ili više vazalnom odnosu prema metropolama, verskofundamentalistički autoritarni režimi i sl.). U tehnološko-ekonomskom pogledu modernizacija savremenog Trećeg sveta nalikuje iskustvu ranog socijalizma (nadmoć kolektivističkih i neliberalnih sadržaja), dok u idejno-ideološkom pogledu postoje krupne razlike između načina autoritarne mobilizacije stanovništva (prosvetiteljski racionalistički marksizam i različiti oblici iracionalnog fundamentalizma). Nužnost modernizacije nametala je hibridni spoj autohtone, premoderne političke kulture i uvezene nove tehnologije, s jedne, i jednostrano prihvaćene i s njom skopčane organizacije rada, s druge strane. Što je prisutniji uticaj religije to je ugroženija autonomija pojedinca, a država kao otelovljenje božje volje ne trpi nikakvo ograničavanje vlasti. U islamskom svetu preindustrijska antiindividualistička politička kultura usmerava razvoj utemeljen na naučno-tehnološkoj revoluciji, odstupajući samo od načela koja se kose sa pravilima funkcionisanja tehnologije (nema verskih prepreka korišćenju savremene tehnologije računara i naoružanja). Tehnološka modernizacija sapostoji sa tradicionalnom autoritarnom političkom kulturom: religija je stožer društvene integracije (premda je i u islamskom cezaropapizmu svetovni vladar starešina crkve), nema podele vlasti ni slobodnog ispoljavanja mišljenja, emancipacije žena, zaštićenih prava pojedinaca itd. Vlast jer u svakom pogledu nadmoćna nad pojedincem, jednopartijski sistem je dinamički obrazac budućnosti, a verski harizmatski vođi su i politički čelnici (Saudijska Arabija, Južni Jemen, Iran, Libija). Autoritarni iracionalni sadržaji islamske dogmatike neizostavni su delovi kolektivne svesti ugrađeni u tekuće procese modernizacije i proglašeni večnim. Aklamacija je i dalje uobičajeni obrazac političkog saučestvovanja, retke su slobodne rasprave o ključnim problemima, a demokratija se svodi na uspešnu strategiju mobilizacije (Mansilla 1995, S. 22). Oživljena tradicija u obliku reislamizacije (kao pojačanog traganja za čvršćim grupnim identitetom, pretpostavkom otpora, između ostalog, i kolonijalnom pritisku razvijenog kapitalizma) pokušava se spojiti sa savremenom tehnologijom. Odnos nerazvijenih prema metropolskoj civilizaciji je dvoznačan: tehnološki sadržaji su privlačni, ali se istovremeno žestoko osporava politička kultura i racionalizam Zapada. Apsolutizovanje

15

verskog fundamentalizma je reakcionarni oblik otpora američkom imperijalizmu. U ovim zemljama parcijalna modernizacija svodi se na tehnološko jačanje države praćeno oživljenim fundamentalističkim i nativističkim povratkom izvornim iracionalnim nacionalnoreligijskim sadržajima. Aktiviranje pomenutog nasleđa, po pravilu, prikriva političku kulturu despotizma, samovolje, potčinjenosti i iracionalnosti, prikazujući ih kao nacionalni oblik demokratije. Ipak isticanje svetog i bespogovornog autoriteta države, vlade i partije na protivrečan dijalektičan način pogoduje nekim zahtevima modernizacije. Naime, iracionalno pravdana centralizacija slama stare lokalne plemenske veze i lojalnosti, slično učinku koji su u antici imali kultovi vladara-bogova Aleksandra Velikog i Julija Cezara, rušeći republikanski partikularizam monarhijskim centralizmom (Kuljić 1994). Nepogrešivost despotskog vođe (ajatolaha, šeika i sl.), jedinstvena obavezna, verom prožeta ideologija, strogo kažnjavanje aktivnosti protiv takođe svete državne uprave i povreda kulta vladara primitivni su oblici centralizacije državnog autoriteta, važnog uslova tehnološke i društvene modernizacije. Oživljena autoritarna tradicija time se, svesno ili nesvesno, javlja kao sredstvo željene centralizacije i modernizacije. Slepo poštovanje tehnologije, kapitalistička industrijalizacija i urbanizacija, u fundamentalističkim islamskim zemljama odvija se naporedo sa demoniziranjem prosvetiteljskih i svetovnih ideologija (liberalizma i socijalizma). Hibridni spoj oživljenog verskog konzervativizma i instrumentalne racionalnosti daje ambivalentni ton krnjoj modernizaciji islamskih zemalja i njihovom protivrečnom otvaranju prema svetu. O odnosu konfučijanstva i modernizacije u Istočnoj Aziji bilo je više oprečnih mišljenja. Svojevremeno je vodeći antikonfučijansku kampanju Mao Cedung bio blizak gledištu M. Vebera da je konfučijanstvo smetnja revolucionarnom razvoju. Deng Hsiaoping je rehabilitovao konfučijanstvo, a u Maleziji i Indoneziji autoritarni režimi pravdaju se tradicionalnim vrednostima i privrednim uspesima. Tvrdi se da su azijatske vrednosti garant privrednog uspeha, o čemu svedoče iskustva Tajvana, Južne Koreje i Singapura, a istovremeno i bedem od socijalne patologije moderne tj. Zapada (Lee 1995, S.250). Autoritarnom tradicijom lako se pravda otpor promenama, a privredni uspesi mogu služiti istoj svrsi. Slično prožimanje modernizacije i tradicije može se uočiti u spoju iberijsko-katoličkog nasleđa i autohtone političke kulture latinoameričkog prostora. Bolivijski sociolog Mansilja svedoči da je modernizacijski udar u Latinskoj Americi još uvek praćen snažnom autoritarnom tradicijom: nacionalistički populizam, sklonost harizmatskim vođama (caudillismo), centralizmu i birokratizaciji. Tri su izvora savremenog latinoameričkog autoritarizma: prekolumbovsko nasleđe, iberijsko-katolička tradicija i tehnicističko krnje prihvatanje zapadne metropolske civilizacije (Mansilla 1995, S. 25). Strogo hijerarhijski piramidalno struktuirani poredak kulture Acteka i Inka, u kom nije bilo mesta razvoju pojedinaca ni manjine, počivao je na totalnoj poslušnosti podvlašćenih i neograničenom autoritetu vlasti (što se i danas sreće među Indiosima) i još uvek nije razvio obrazac rešavanja sukoba iznad parohijalnog nivoa. Ovo nasleđe podudarilo se sa iberijsko-katoličkom vizijom vlasti, očuvavši zajednički autoritarni obrazac ponašanja. Misionarsko katoličanstvo, koje je Španija napustila u 19. veku približavajući se evropskom liberalizmu, u latinoameričkim državama,međutim, konzervisano je u okrilju premoderne političke kulture. Slično islamskim zemljama, ovo nasleđe, proslavljeno u ratovima za nezavisnost, shvata se kao osnova samosvojnog nacionalnog identiteta i oruđe otpora zapadnim metropolama i «stranim» modelima. Za razliku od britanske kolonijalne prakse, Španija je kolonijama ostavila tradiciju snažne centralističke države kojoj je pojedinac potpuno podređen. Latentna modernizacija, koju je u dugom periodu kolonijalne vazalnosti nametala metropola svojim posedima radi uspešnije eksploatacije, ostavila je traga na snažnoj centralizaciji latinoameričkih država. Politički život se odvija u glavnom gradu i unutar oligarhijskih vrhova državnog, vojnog i privrednog aparata. Za razliku od Zapadne Evrope, gde je još od kasnog srednjeg veka spor hijerokratske Rimokatoličke crkve i snažne svetovne vlasti bio osnova plodne napetosti iz koje će nakon apsolutizma izrasti buržoaska pravna država sa podelom vlasti, u Latinskoj Americi ovaj sukob nije imao pomenuti značaj. Ovde je katolički konzervativizam centralizacijom podsticao modernizaciju, ali i pravdao prozelitizam i brutalnu eksploataciju nehrišćanskih domorodaca. Autoritarna politička kultura, nastala sinkretičkim

16

spojem domaćih i iberijskih idejnih sastavnica, do danas je ostala okvir pravdanja nestabilnih vojnih režima u poluvazalnom odnosu prema američkom imperijalizmu, koji im je dozirao željeni nivo pravne državnosti. Modernizatorski potencijal socijalističkih režima bio je upadljivo veći od prethodno pomenutih, ali je u odnosu na ostale komponente tradicije prevladavanje autoritarnog političkog nasleđa nesrazmerno zaostajalo. Socijalistička modernizacija je, pored tehnološko-ekonomskog ubrzanog razvoja nerazvijenih područja, pokrenula široke procese laicizacije i prosvećivanja i podstakla horizontalnu i vertikalnu društvenu pokretljivost i ravnomerniju preraspodelu nacionalnog dohotka. Socijalizam je prekoračio jednu važnu granicu liberalnoburžoaske modernizacije i političke kulture uvodeći, doduše, uz nove isključivosti, potpuno svetovno pravdanje vlasti. Buržoaski liberalizam se u svojim svetovnim verzijama protivio crkvenom konzervativizmu i hijerokratskim pretenzijama klera, ali je po pravilu religuju smatrao nužnim sredstvom podvlašćivanja nižih klasa. Gruba mistika hrišćanskog spiritualizma je duše pripadnika svih klasa, od antike do kapitalizma, proglasila jednakim pred nebeskim tribunalom, a u stvarnosti je podvlašćenima propisivala pokornost kao religioznu dužnost. Komunisti, pak, nisu delili bojazan konzervativaca da ateizam proglašava svetim nered među ljudima budući da pretpostavlja anarhiju na nebu. Raskid sa verskim dogmama bio je značajan potencijal izgradnje modernije političke kulture, ali je modernizacija u ovoj oblasti ostala nedovršena između ostalog i zbog neprevladanih ostalih nereligijskih komponenta tradicije. Pri tome bi trebalo razdvojiti okolnosti za koje su komunisti odgovorni od onih za koje nisu. Politička kultura komunističkih partija koje su osvojile vlast stvarana je mahom u ilegalnim uslovima društava zaostalih u razvoju i za ove uslove komunistički kadrovi nisu odgovorni. Još se Kaucki zapitao da li je Francuska revolucija kriva za nasilje masa, ili je, pak, odgovorno vaspitanje koje je narodu vekovima nametala najviša vlast demonstrirajući političku kulturu brutalnih mučenja i obračuna kojom je i sama svrgnuta. Pisao je da je teror masa 1789. nastao pod utiskom javnih brutalnosti i mučenja koje je monarhija stolećima praktikovala zastrašujući podvlašćene (Kaucki 1985, str. 80). U tradiciji ove političke kulture su i Lenjinove reči da buržoaziji treba «oteti oteto». Za svaku političku kulturu odgovorni su njeni tvorci, a ne podvlašćeni. Komunisti nisu bili odgovorni za zatečenu političku kulturu, ali su, s druge strane, odgovorni za autoritarnu nadogradnju nekih njenih važnih segmenata, pogotovu s obzirom na okolnost da su se rado predstavljali kao radikalni negatori prethodnog stanja. Nasleđe u kom je formirana politička kultura razvijenog evropskog socijalizma bilo je prilično postojano i dugo se opiralo promenama uspevajući neretko da nametne vlastite norme novim revolucionarnim kadrovima. Čine ga idejni sadržaji i organizacioni obrasci formirani u različitim periodima istorije prožimanjem lokalnih i metropolskih činilaca. Za istočnoevropski socijalizam središte je bila boljševička politička kultura koja je manje ili više uspešno nametana izvansovjetskim režimima. Oblikovana je tokom protivrečnog procesa osamostaljivanja i jačanja Rusije kao svetske sile. Ovde treba pomenuti samo najvažnije državno-pravne komponente ruske političke kulture. Autohtoni razvoj Rusije presečen je mongolskom najezdom polovinom 13. veka, a nastavljen je početkom 16. veka nakon oslobađanja od Zlatne Horde. Usled odsustva dodira sa hijerokratskom Rimokatoličkom kulturom uticaj Mongola u Rusiji se prožimao sa vizantijskim cezaropapizmom. Koje su glavne i dalekosežne tekovine ovog procesa? Stvorena je osobena verzija patrimonijalnog feudalizma sa nesigurnim privatnim zemljoposedom. Stolećima kasnije staleško plemstvo će biti u daleko vazalnijem položaju od cara nego u Zapadnoj Evropi. Otuda nedostatak konstitucionalnih ustanova. Vizantijsko mistično pravoslavlje slavilo je vladare kao «živu sliku Gospodnju» lišenu bilo kakvih republikanskih primesa. U krutom pravoslavnom cezaropapizmu crkva i država dugo su bile stopljene u jedinstvenu hrišćansku zajednicu, a car je bio gospodar crkve. Pod vizantijskim uticajem stvorena je osobena konzervativno pravoslavna paternalistička vizija vladara spasitelja – cara baćuške, koji nije, kao na Zapadu, imao konkurenta ove vrste u papi. Uticaj Mongola dugo je bio vidljiv u krivičnom pravu, na planu vojne organizacije i diplomatije. Mesijanska vizija svete Rusije i religijska apologija ruskog carstva u učenju o Moskvi kao Trećem Rimu i nastavljaču vizantijske imperije stvorila je tvrde obrasce ruske političke eshatologije koji su u

17

prerušenim oblicima kao balast tradicije pritiskali i političku kulturu Sovjetskog Saveza. Ruski car kao svedržitelj svekolikog hrišćanstva svojom ekumenskom pretenzijom opterećivao je i svoje republikanske naslednike. Njegovo odlučno cezaropapističko odbijanje svake mogućnosti uplitanja sveštenstva u državne poslove i ne manje čvrsto pokoravanje staleškog plemstva bilo je najjača brana konstitucionalizmu. Od Ivana Groznog do poslednjeg Romanova samodrštvo je bila carska dužnost pred bogom. Samodržac vlada po milosti božjoj i nije potčinjen nikakvoj zemaljskoj vlasti. U staleškom zapadnoevropskom feudalizmu otpor organizovanog plemstva, naročito viteškog, i pape, zalaganjem za bezličnu monarhiju i apstraktnu krunu, stvarao je drugačiju konstitucionalnu političku kulturu zapadnoevropskog lenskog feudalizma, razlikujući je od druge celine koju su činili vizantijski, osmanski i ruski prebendalni feudalizam. Glavne razlike između ovih celina bile su u stupnju sigurnosti zemljoposeda, snazi staleškog plemstva i uticaju crkve. Sekularizacija države i oživljavanje rimskog prava je u Zapadnoj Evropi nošena materijalnim interesima građanskih slojeva u usponu, koji su posed stečen u prekomorskoj ekspanziji želeli da čvršće osiguraju od hegemonije vladara. Sve do novovekovnog apsolutizma na Zapadu je poglavarska vlast bila razdvojena na crkvenu i svetovnu oblast, a unutar ove poslednje bila razmrvljena lenskim podelama. Feudalno-staleška podela vlasti opirala se apsolutizmu, dok je na Istoku bilo cezaropapističko poglavarstvo sa birokratsko-centralističkom strukturom. Ovde se državi nije protivila organizovana hijerokratska moć, pa otuda pravoslavni Istok u Srednjem veku nije poznavao nikakvu celovitu doktrinu o prirodnom pravu niti o pravu na otpor. Ovo, pak, učenje Rimokatolička crkva uvek je koristila u sukobu sa uzurpatorskom svetovnom vlašću. Sumnju u legitimnost vlasti i pravo na otpor uneće u Rusiju tek socijalističke ideje, što su u Zapadnoj Evropi učinile druge političke snage znatno ranije. Neravnomerno širenje ovih i docnijih prosvetiteljskih ideja iz 18. veka (u Rusiji odozgo vojno-birokratskim reformama, na Zapadu ranije snagom relativno samostalne mlade trgovačke buržoazije) još više je produbilo razlike u vizijama poželjne zamisli politike. U 19. veku legalno postojanje organizacija radničkog pokreta u Zapadnoj Evropi će nasuprot zavereničkoj aktivnosti levice u Rusiji biti samo naredna karika u lancu političke kulture koja će još više produbiti pomenute razlike. Modernizacijski učinak racionalističkog marksizma bio je u Istočnoj Evropi upadljiv, ali i hazardan, jer je, dijalektički posmatrano, radikalne promene uvodio sredstvima oblikovanim u autoritarnom nasleđu. Osobenost modernizacije nije toliko ležala u osnovnim ciljevima (centralizacija, razvoj teške industrije, puritanska radna etika, urbhanizacija, privredni rast itd.) koliko u načinu organizacije proizvodnje, izmeni karaktera vlasništva i društvene strukture. Zadatak socijalističke modernizacije bio je uvođenje svih tehničko-tehnoloških dostignuća industrijalizacije, ali uz izbegavanje nepravdi kapitalizma. Najsnažnija idejna poluga ovog procesa bila je racionalistička marksistička beskonfliktna vizija modernog društva. Što je željene promene valjalo izvesti brže, to su autoritarni obrasci bivali aktuelniji, jer su naglije promene izazivale veći otpor. Kombinovanom i s vrha ubrzavanom procesu modernizacije i izmene društvene strukture tradicionalna autoritarna politička kultura nije uvek bila smetnja. Neznanje, govorila je Klara Cetkin (Zetkin), je u određenoj meri olakšavalo revoluciju, štiteći mozgove od kontaminacije buržoaskim idejama. Lenjin se sa tim slagao, dodajući da to važi samo za određeno razdoblje u fazi nasilnog prevrata, ali se «analfabetizam teško može pomiriti sa zadacima izgradnje». Ponavljao je da se socijalizam ne može graditi bez sveopšteg osnovnog obrazovanja. Da modernizaciju uspešnije ubrzavaju autoritarni od liberalnih režima, bio je uveren i američki ekonomista Karl de Švajnic (Schweinitz). On je polovinom 1960-ih čak tvrdio da se liberalno-demokratska tradicija Zapada protivi najvećem broju procesa modernizacije 20. veka, a da je u 19. veku uspešan spoj liberalizma i modernizacije bio rezultat jedinstvene i neponovljive koincidencije specifičnih okolnosti. Prihvatajući ovu tvrdnju, Mansilja dodaje da savremenim procesima modernizacije na periferiji više pogoduje autoritarna politička kultura, a da liberalni obrasci u svetskim razmerama imaju u tom pogledu sporednu ulogu (Mansilla 1995, S. 28). Složili se ili ne u celosti sa pomenutim izričitim ocenama, jedno je van spora: odnos autoritarne političke kulture i modernizacije jeste daleko složeniji nego što se to danas priznaje u misli o

18

društvu opterećenoj različitim verzijama postsocijalističke pomodne i neistorične liberalne i konzervativne eshatologije. Svaka politička kultura je pritisnuta tradicijom koja na različite načine ograničava željene ciljeve modernizacije. Jedan od načina kako da se dopre do odmerenog sagledavanja uticaja tradicije, tj. izbegne njeno jednostrano precenjivanje ili potcenjivanje, jeste raščlanjavanje nekih važnih tradicijskih segmenata koji ponajviše oblikuju političku kulturu. Fatalizam je uočljiv kod gledišta koja apsolutizuju uticaj tradicije i prebacuju odgovornost politike na nepovoljno nasleđe. Isticanje postojanog i sporo promenljivog modelski shvaćenog tipa etničkog mentaliteta je jedna verzija ovog tumačenja (npr. violetne balkanske boljševizmom modifikovane autoritarne crte ličnosti). S druge strane, neistorično poređenje nerazvijenih i zemalja zakasnelog razvoja sa metropolskim kolonijalnim silama neopravdano potcenjuje uticaj nasleđa i voluntaristički veruje u mogućnost brisanja neravnomernosti razvoja primerenom političkom akcijom. Autoritarna politička kultura, dugo oblikovana protivrečnim i nepovoljnim uslovima razvoja, sastoji se iz više komponenti koje su u različitom stupnju otporne na promene i predstavljaju manje ili više otvorene prepreke modernizaciji. 1. Tehnološko-ekonomska zaostalost je rezultat kašnjenja u razvoju usled dugog robovanja nižem stranom tipu feudalizma (Rusija i balkanske zemlje) ili kapitalističkoj metropoli koja nije unapređivala kolonijalnu upravu (zemlje Trećeg sveta), zatim nepovoljnog geografskog položaja (udaljenost od svetskih saobraćajnica) i odsustva dodatnih mogućnosti kolonijalne nadeksploatacije (razlika između engleske i ruske akumulacije kapitala). U ovu grupu činioca spada i preovlađujući tip svojine nastao u krilu lenskog ili prebendalnog feudalizma pod uticajem organizacije rada stranog zavojevača ili domaće vladajuće klase. Od preovlađujuće profesionalne delatnosti (zemljoradnja, trgovina, ratovanje) zavisila je uloga države u međunarodnoj podeli rada, ali i tip političke kulture (ratnički, trgovačko-diplomatski itd.).

2. Istorijski dugo oblikovani karakter osnovnih političkih ustanova odnosom snaga unutar vladajućeg klasnog saveza (crkvene i svetovne vlasti, plemstva i buržoazije, vladara i staleža)bio je prilično postojan. Uravnotežavanje odnosa moći (hijerokratske crkve i vladara, staleža i buržoazije) pogodovalo je usavršavanju mehanizma za podelu vlasti i potonjem sazrevanju buržoaske pravne države, a trajni cezaropapizam je sprečavao razvoj predstavničkog sistema. Potrebe vladajućih klasa izražavale su se u različitoj spremnosti za podelu vlasti unutar klasnog saveza, ali i u načinu zaštite od spoljnog neprijatelja. Od tipa vojne organizacije (kopnena vojska ili mornarica),tj. mogućnosti njenog korišćenja i protiv unutrašnjeg neprijatelja zavisio je karakter uprave, stupanj centralizacije i birokratizacije vlasti i snaga lokalnih sila.

3. Političku kulturu čine i osnovni idejno-ideološki obrasci u pravdanju ciljeva političkog poretka, tipa integracije i karaktera političkog vođstva: manje ili više vidljive posledice sekularizacije religijskih odgovora na čvorna pitanja (odnos prema višim idealnim ciljevima, prema radu, sticanju i solidarnosti kao i uverenost u moć političkog vođstva da ostvari željenu viziju društva zbog njegove vezanosti za nadređene transcedentne sile ili moralne vrednosti). S početka novog veka sekularizovani tipovi političke integracije oblikovali su se s jedne strane, između nepogrešivog i neprikosnovenog vladara i političke elite i pragmatične podele vlasti između više podjednako moćnih i uravnoteženih grupa koju reguliše postojani zakon,s druge strane. Od tradicije je zavisilo da li će prevladati iracionalni ili planski iracionalizovani pijetet poglavara ili nepovredivost pravila koja regulišu odnose podjednako moćnih subjekata. Ove razlike je dugo odražavao tip monarhije, odnosno zamisao vrhovne vlasti.

Što je sredina bila etnički i verski raznolikija i manje kompaktna, to je bivala aktuelnija funkcija monarha, sveujedinjavajućeg poglavara i njegovog kulta, manje ili više iracionalno shvaćenog. Moć vladara kretala se između pretežno simbolički ujedinjavajućeg monarha (V. Britanija i skandinavske monarhije), čiji je autoritet regulisan ustavom, i monopolskog posednika najviše vojne i civilne vlasti, čiji autoritet nije omeđen (cezaropapistički svevlasni car, pruski vojni kraljevi i različite verzije harizmatskih partijskih vođa). Tradicija regulisanja uloge sveujedinjavajućeg vođe je rezultat sazrevanja svesti o načinu rešavanja glavnih

19

društvenih sukoba unutar države i između njih, pa je monarhijsko nasleđe uticalo i na docniju republikansku političku kulturu. Ovde se snaga tradicije ispoljava u postojanosti obrasca poželjnog autoritarnog vođe ispunjenog različitim idejnim sadržajima svetovne, verske, monarhijske ili republikanske prirode.

4. Tradicionalna politička kultura upornije se održava kod režima koji svoju upravu i kadrove regrutuju mahom sa sela. Ova okolnost dugo je davala specifičnu boju socijalističkoj modernizaciji, naročito u NR Kini, SSSR-u i Jugoslaviji. Čehoslovačka i DR Nemačka možda su jedini izuzeci. Selo je u Jugoslaviji bilo partizansko uporište u ustanku, sa sela su mobilisane radne brigade i radništvo za nove fabrike. Seljaci – partizani činili su kostur rane socijalističke kadrovske uprave. Oni su sa sela poneli tradicionalne obrasce rukovođenja, neretko patrijarhalne, i nekolegijalne, kult fizičkog rada i egalitarizma, a nova radnička klasa, takođe potekla sa sela, prihvatala ih je bez značajnog otpora.

5. Etnički mentalitet je važna, ali ne i ključna komponenta političke kulture. Socijalnopsihološke crte određene grupe oblikuju društveni uslovi, pa se izmenom života menja i politička kultura (borački beskompromisni i sporazumno pragmatični, patrijarhalno plemenski i potrošačko tržišni, dogmatski i konvertitski tip itd.,). Što je monopol na osnovnim polugama političke socijalizacije izrazitiji, to su i mogućnosti preoblikovanja političke komponente etničkog mentaliteta šire. Doduše, tradicija može pružati otpor, naročito tamo gde je modernizacija zahvatila samo površinske slojeve. Etnički mentalitet ne da se preoblikovati naglom modernizacijom koliko god ova bila radikalna, već trajnim institucionalizovanim procesima razgradnje konzervativnog nasleđa. Uprkos temeljnim izmenama društvenoprofesionalne strukture (prelaz iz seljačko-boračke u industrijsko-tržišnu kulturu) etnički mentalitet se može postojano održavati i smišljenim idejno-ideološkim slavljenjem minulog iskustva. Manipulativni potencijal ove komponente političke kulture neobično je upadljiv. Zbog toga treba razdvajati umešnost i uticaj propagande od tradiciijom uslovljene prijemčivosti mentaliteta određenoj političkoj kulturi.

Politička kultura je složen idejno-institucionalni deo civilizacijske tradicije. Njene izdvojene komponente su u različitoj meri uticajne u širim društvenim zajednicama. Neretko se uzajamno pojačavaju ili neutralizuju snažeći ili slabeći otpor prema promenama. Autoritarna politička kultura nije uvek bila smetnja modernizaciji, pogotovo ne u nerazvijenim sredinama bez institucionalno razvijenih kanala političkog odlučivanja. Neistorično je liberalizam smatrati univerzalnim agensom modernizacije. Svaka sredina je vlastitoj političkoj kulturi prilagođavala sredstva modernizacije i plaćala različitu cenu razvoja (žrtve, logori, teror, monopol vladajućih tela i vođe). U ekonomskom i državnopravnom pogledu zakasnela društva su političku kulturu gradila na često protivrečnom spoju modernizacijskih ciljeva i tradicionalnih autoritarnih sredstava.

20

II TRADICIJSKE KOMPONENTE BALKANSKOG HARIZMATSKOG VOĐE Kašnjenje najvećeg broja savremenih balkanskih država u ekonomskom i državnopravnom razvoju do danas je ostalo nenadoknadivo, a u oblasti političke kulture neobično upadljivo. Ovde bi trebalo ukazati samo na neke uzroke i posledice kašnjenja razvoja samostalnijeg odnosa podvlašćenih prema političkom vođi. U Zapadnoj Evropi buržoazija je nastupala kao klasa u sigurnom usponu, pa je suvereno menjala dvorsku političku kulturu feudalizma. Rušenje dvorske političke kulture bilo je nezamislivo bez posvetovljavanja ideologije o vlasti po milosti božjoj, tj. rušenja dogme o vladaru kao nepogrešivom božjem poslaniku. Ipak je revolucionarni buržoaski liberalizam detronizaciji teologije prilazio oprezno. Dozirajući ateizam preko ustavne monarhije (gde su bitno omeđene prerogative i dalje posvećene krune) liberalizam je strepeo od rasula usled rušenja monarhijskog sveujedinjavajućeg simbola. Sve do uvođenja opšte vojne obaveze dozirano je i izborno pravo. U etnički šarolikim sredinama detronizacija monarhije značila je nestanak složenog ujedinjavajućeg simbola (Austro-Ugarska) koji je na jugu Evrope u «balkanskom osinjaku» imao važniju integrativnu ulogu nego na severu kontinenta (skandinavske zemlje i V. Britanija), gde je ustavna monarhija bila spojiva sa buržoaskim konstitucionalizmom jer je imala isključivo simboličku ujedinjavajuću ulogu. U 19. veku kruna je u Austriji bila racionalna ustanova da bi se preko nje dalo pravno čvrsto jedinstvo složenom i protivrečnom konglomeratu autonomija i poluautonomija romanskih, hunskih, slovenskih i germanskih naroda koji su činili Habzburško carstvo. U Britanskoj imperiji kruna je trebalo da integriše još složeniju svetsku imperiju kolonija, dominiona, protektorata i sl. Sličnu ulogu imao je autoritet docnijih jugoslovenskih monarha, ali i republikanskih vladara. Za razliku od V.Britanije i Austro-Ugarske kao višenacionalnih monarhija, kod kojih nije bilo preloma u tradiciji, već više evolutivnih prilagođavanja monarhističke političke kulture, na Balkanu su burne političke promene uvek nagoveštavale i raskid sa političkom tradicijom (oslobođenje od Turaka, rušenje dinastija i monarhije, slom jednopartijskog režima). U austrijskom i britanskom parlamentarizmu prava krune postepeno prenošena su na manje ili više staleške parlamente, a na Balkanu su vladari uvek zadržavali natparlamentarnu moć, jer nije bilo staleža niti razvijene buržoazije, sila koje bi ih nagnale na realno konstitucionalizovanje. Najveći deo balkanskih država još je bio u vazalnom položaju pod Osmanskim carstvom u dobu kada su u Evropi apsolutizam zamenile ustavne monarhije. Tek je knez Mihailo Obrenović (1823-1868) stvorio dvor, zakasneli relikt apsolutizma, ukidajući patrijarhalni očev apsolutizam, ustaničkog vođu okruženog momcima. Pašinski konak kneza Miloša Obrenovića (1780-1860) smenjuje dvor kneza Mihaila u dobu kada se u Zapadnoj Evropi snažno širi republikanstvo i organizovani radnički pokret. U Srednjoj, Istočnoj i Južnoj Evropi monarsi su bili realni posednici najviše vlasti i stvarni zapovednici vojske. Balkanski vladari tek izašli iz patrimonijalnog feudalnog apsolutizma bili su najsličniji pruskim vojnim kraljevima 18. i 19. veka i nemačkim carevima posle 1871, dakle ne samo simbolični znamen državnog suvereniteta već ujedinitelji najviših funkcija državne vlasti. Po sebi se razume da je način regulisanja odnosa podvlašćenih prema vođi drugačiji kod režima gde je vođa realni posednik vlasti, a ne goli simbolički znamen jedinstva. Zakasneli društvenopolitički razvoj Balkana, nestabilnost njegovih državnih tvorevina i dugi periodi permanentnog latentnog ili otvorenog oslobodilačkog ratnog stanja nametali su prilično krute autoritarne obrasce političke kulture u kojima je zamisao političkog vođe imala stožernu integrativnu ulogu. Što su dublje društvene protivrečnosti, podele i sukobi, to je vidljivija suprotnost između očekivanja širokih slojeva i razočaravajućeg učinka vlasti. U tim uslovima raste potencijal za prihvatanje novog harizmatskog spasitelja koji će u skladu sa tradicionalnom hrišćanskom eshatologijom raskinuti sa prošlošću i započeti novo beskonfliktno doba. Manje ili više iracionalne nade uprte u vođu mogu se u različitoj meri širiti na njegove saradnike i ideološko učenje. S druge strane, vođa, koji u tim situacijama po pravilu stiče neomeđena

21

ovlašćenja i izmiče kontroli, pravda svoju misiju sugeriranjem vizije permanentnog vanrednog stanja. Što je prosvećenost podvlašćenih niža, to je ideologizacija manje prozirna i uspešnija. Manje ili više harizmatski osvedočenim vođama doživotni mandat prekidaju zavereničke pretorijanske grupe ili prirodna smrt. Tradicija samodržavlja skorojevićevskih dinastija na Balkanu, kostimirana patrimonijalnim i patrijarhalnim sadržajima iz oslobodilačke nacionalne prošlosti, bila je u senci stalne opasnosti vojnog prevrata. Ova opasnost nametala je političkoj upravi režima bez čvršće ustavne državopravne oplate specifično labilni karakter. Uz pretežno podložnički mentalitet patrimonijalnog podanika (sluge, a ne građanina, koji je doduše znao da se opire vlasti, ali na brutalan, hajdučki, neregularan, a ne institucionalizovan način), nepredvidljivi odnos podvlašćenih prema političkom vrhu bivao je još izrazitiji.

Politika je, po prirodi, delatnost bez utvrđenih pravila i nikada do kraja racionalizovana pravnim normama. Doduše, i u režimima sa podeljenom vlašću politički vođa deluje u neracionalizovanom manevarskom prostoru. Međutim, razlike su u načinu na koji vođa odgovara za svoje postupke kao i u karakteru mandata. Kod lične vlasti vođa je odgovoran iracionalnom božanskom autoritetu ili užem oligarhijskom, partijskom, državnom ili vojnom telu u kom mora da osigurava neformalnu nadmoć. Tradicija ne reguliše lično ponašanje vođe, koje je uvek manje ili više lišeno vezanosti za utvrđeni pravni postupak, već način usklađivanja njegove odgovornosti, osvedočavanja (slobodni izbori, partijski kongresi, aklamacija) i silaska sa vlasti (redovno okončanje mandata, doživotna vlast, pretorijanski pučevi itd.) Kod monarhija je tradicijom regulisano tzv. krvno pravo ili dinastička harizma. Od opšte političke kulture takođe zavisi brutalnost promene vlasti i sadržaj njenog pravdanja.

Kao i ostale, i političke ideje šire se neposredno i posredno, zadržavajući izvorni oblik ili se menjaju u spoju sa drugim idejama. Često se spojevi ideja žilavije održavaju jer se bolje prilagođavaju izmenjenim okolnostima (u segmentima prisutni spojevi evropskih i istočnjačkih političkih tehnika, primljeni preko osmanskih, ruskih ili autohtonih domaćih hibridnih spojeva). U ideologijama, a naročito obrascima kultizacije vladara, takođe se mogu prepoznati različiti uticaji, ali i vešti spojevi koji se obično proglašavaju nacionalnom osobenošću. U proučavanju ovih uticaja ne bi trebalo sve sadržaje bez ostatka pripisivati tradiciji. U politici, kao delatnosti koja usmerava druge delatnosti, postoje i univerzalni obrasci ponašanja koji se podjednako primenjuju u gotovo svim političkim kulturama (polarizacija na javne prijatelje i neprijatelje, poistovećivanje svih neprijatelja, različite verzije tehnike divide et impera, manipulacije osećanjima uže grupne pripadnosti itd.). Tradicija ne propisuje toliko tehnike, koliko načine njihovih primena (ogoljeni i prerušeni), srazmeru između manipulacije i prinude itd.

Pristup tradiciji trebalo bi da bude istoričan. To bi, sledeći Marksa, značilo da kada se prate postojani procesi, u prošlosti valja tragati za njihovom strukturom u elementarnom obliku, apstrahujući sve nebitne elemente koje sadrže kasniji razvijeniji oblici. Goli voluntarizam pojedinca svakako nije elementarni oblik autoritarne političke kulture. Dijalektički posmatrano elementarni oblik rađa se u složenom lancu međuuticaja društveno-ekonomskih činilaca (odsustvo čvršće tradicije osiguranog privatnog zemljoposeda, što na Balkanu pruža patrimonijalne sadržaje upravi), institucionalnih (trajna cezaropapistička nadmoć svetovne nad crkvenom vlašću i odsustvo staleške aristokratije kao protivteže kruni), ličnih činilaca (hrabrost i umešnost vođa), idejnih obrazaca (oblici i tehnike kultizacije vođe) i konkretnoistorijskih okolnosti (trajno latentno ili otvoreno ratno stanje koje stvara beskompromisni graničarski mentalitet) itd. U ovom spletu činilaca treba utvrditi ključnu tačku koja je stvarno ishodište balkanske političke kulture. Prvobitni «ćelijski» oblik morao bi sadržati osnovne protivrečnosti potonjih oblika, jednako kao što je Marks izvorni oblik vrednosti uočio u prostoj robnoj razmeni. Izvorni oblik autoritarne političke kulture u užem jugoslovenskom balkanskom prostoru jeste odricanje od individualne građanske slobode u ime nacionalnog ili klasnog oslobođenja usled manje ili više realnog ili fiktivnog stanja ugroženosti od različitih neprijatelja nacije ili klase. Kada je u pitanju elementarni oblik vođe, onda je to osvedočeni ratnik koji zbog priznatog oslobodilačkog učinka polaže pravo na neograničenu vlast. Veber je uočio da kraljevstvo svuda izrasta iz harizmatskog junaštva, ali se proces prelaza pratnje ratnog kneza u vladajuću kastu, učvršćenu manje ili više birokratizovanom upravom, u Evropi odvijao vrlo

22

neravnomerno (u Zapadnoj Evropi je okončan početkom 17. veka, u Srbiji gotovo dva i po stoleća kasnije). U balkanskoj političkoj kulturi stalno prisutno, manje ili više sistematski idejno uobličeno polaganje prava na neograničenu vlast vođe i njegove pratnje (kneza i vojvoda, kralja i vojske, partije i njenog ratnog vođe) na temelju ratnog učinka, primilo je lokalnu boju, koja se po srpskoj verziji može uslovno nazvati solunašenjem. To je ćelijska crvena nit koja se provlači kroz sve ideologije lične vlasti u ovom prostoru. Uočeni elementarni oblik jeste nužno formalan jer pokriva vrlo raznorodne klasne i grupne interesne saveze. U njegovom obliku ispoljavali su se interesi užih ili širih društvenih grupa u jugoslovenskim prostorima za poslednja dva stoleća. Manje ili više nezavisni srpski i jugoslovenski režimi lične vlasti bili su u društveno-ekonomskom pogledu šaroliki: feudalni (vlast vožda i vazalnog kneza nikla iz ustanka sve do četrdesetih godina 19. veka), kapitalistički (konzervativnoburžoaske monarhije Obrenovića i Karađorđevića od četrdesetih godina 19. veka do četrdesetih godina 20. veka), socijalistički (Titov jednopartijski režim). Otuda je uočeni ćelijski oblik političke kulture nužno formalan i ne omogućuje istraživanje sadržinskih interesnih osnova konkretnih režima vlasti. Međutim, viši stupanj apstrakcije, koji je u svakom poređenju uz pomoć elementarnog ili idealnog tipa nužan, ima heurističke prednosti. U ovom istraživanju otvara se mogućnost da se sa stanovišta političke tehnologije porede različiti udaljeni oblici vlasti i uoči kontinuitet unutar celine razdoblja ili užih vremenskih deonica. U pomenutom ćelijskom obliku političke kulture trajno je prisutna strukturna napetost između cilja (oslobođenja) i sredstava (potpuno podvrgavanja vrednosno nadmoćnom nadindividualnom jedinstvu, nacionalnom ili klasnom) i manje ili više iracionalno prihvatanje ključnog simbola tog jedinstva – kulta oslobodioca.

U sadržinskom pogledu raznoliki balkanski monarhijski i republikanski režimi nepodeljene vlasti mogu se manje ili više posredno izvesti iz svog elementarnog oblika. Realna ili fiktivna ugroženost od spoljnog ili unutrašnjeg neprijatelja jeste trivijalno pokriće autoritarne zaštite monopolskih vladara koje su podvlašćeni neretko plebiscitarno prihvatili (Milošev apsolutizam se hranio turskom opasnošću, potonje monarhije austrijskom, nemačkom i italijanskom pretnjom, a Titov režim je počivao na političkoj kulturi bipolarnog sveta, tj. pretnji sa Istoka i sa Zapada). Haotični unutrašnji i nestabilni spoljnopolitički odnosi u prostoru dugo podeljenom između imperija, česti oslobodilački i građanski ratovi koji su pojedine narode dovodili na rub egzistencijalne ugroženosti, jesu realna osnova nepodeljene vlasti, a nametanje iluzije «vanrednog stanja» i u relativno bezbednim periodima postala je standardna ideološka formula disciplinovanja podvlašćenih. Uprkos nespornim oslobodilačkim i modernizacijskim učincima svi nezavisni režimi u jugoslovenskom prostoru 19. i 20. veka bili su zatočnici autoritarne političke kulture i labave državnopravne sigurnosti. Ovde bi ukratko trebalo pomenuti najvažnije sastavnice u osnovi haotičnog tradicijskog potencijala da bi se jasnije uočili povremeni radikalni proboji koji su se privremeno ili trajnije, svesno ili nesvesno, uspešno odupirali konzervativnom naboju političkog nasleđa.

Političke elite nezavisnih jugoslovenskih država 19. i 20. veka nisu mogle da stiču i usavršavaju političku kulturu u nacionalnim i dvorskim zatvorenim krugovima Austrougarskog carstva gde je pristup bio ograničen za elite vodećih carskih naroda. Premda je Austrija, a naročito docnije Austrougarska, bila u državno-pravnom pogledu izgrađenija od ostalih prostora gde su živeli južnoslovenski narodi, manevarski prostor vođa «nedržavnih naroda» bio je uži nego u srpskoj državi gde se postupno stvarala samostalna monarhijska tradicija. Izgleda da je na iskustvo lične vlasti obe jugoslovenske države 20. veka više uticalo nasleđe srpske države 19. veka. U tom nasleđu raspoznaje se više slojeva: politička kultura osmanlija (svojinski odnosi, organizacija vazalne kneževe pratnje, sultansko ponašanje vladara koji se slobodno kretao u ničim nesputanoj patrijarhalnoj tradiciji), zatim od polovine 19. veka izvesni pokušaji birokratizacije i uvođenja zakonitosti po zapadnoevropskom uzoru, i najposle osobeni spoj orijentalnog nasleđa sa modernim evropskim obrascima. Uticaj slojevitog srpskog nasleđa na docnije jugoslovenske države nije bio toliko rezultat svesnog oponašanja srpskih oblika lične vlasti, već je izvirao iz sličnog položaja nezavisne Srbije i nezavisne Jugoslavije u spoljnom okruženju i sličnog cilja koji najopštije izražava formula «Balkan balkanskim narodima». Uz to, ne bi trebalo potcenjivati okolnost da je Srbija na Balkanu jedina imala vlastite neuvezene

23

dinastije i nezavisnu monarhijsku političku kulturu. Slojevitost srpske političke političke kulture kritički su prikazivali njeni savremenici Svetozar Marković (1846-1875) i Slobodan Jovanović (1869-1958).

Osmansko carstvo sa patrimonijalnim sultanom koji se kretao u apsolutno čistom prostoru lične samovolje, nesputan ulemom niti tradicijom, ostavilo je u nasleđe vlastiti obrazac lične vlasti kao privlačni uzor državama koje su formirane nakon njegovog sloma. Ni srpski vladari nisu odoleli ovom izazovu. Izuzev kneza Mihaila, koji je bio bliži evropskom prosvećenom apsolutizmu, srpski vladari 19. veka su više nalik istočnjačkim despotima. Idealizacija harmonične patrijarhalne prošlosti sa snažnim epsko romantičarskim sadržajima podjednako je prisutna kod srpskih liberala i konzervativaca 19. veka (Subotić 1992, str. 139). Srednjovekovne vrednosti su se uporno održavale, od kojih je najkonzervativniji, verovatno, bio neproduktivni odnos prema radu (jer se domaće stanovništvo teško rešavalo da uzme plug), što je S. Marković kritikovao kao malograđanštinu. U ovom «neprotestantskom» sklopu vladar je bio pre svega ratnik koji osvaja i deli zaplenjeno. Milošev proboj ove tradicije se sastojao u ukidanju nazadnog timarskog sistema i uvođenju sitnog seljačkog poseda, zatim naređivanjem da se krči šuma i uanpređuje ratarstvo. S. Jovanović je beležio da su se i liberali u Srbiji zalagali za modernizaciju na temeljima stare slovenske patrijarhalnosti. U stočarsko-ratarskoj Srbiji 19. veka slovenofilska patrijarhalna vizija društva povezivala se sa antibirokratskom i antizapadnom usmerenošću i konzervativno romantičnim shvatanjem vladara kao čuvara vere i harmonične jednakosti i bratstva. Ovde se treba zadržati samo na ličnoj vlasti, uticajnom segmentu političke kulture.

Premda autoritarna, lična vlast u Srbiji nije bila stabilna. Labilnost je počivala na nestabilnom načinu izbora vladara, a zatim i načinu učvršćenja vlasti i mahom nasilne izmene. Kod srpskih, pa i jugoslovenskih monarhija, izbor vladara, usled sukoba mladih dinastija, bio je labavo regulisan čak i tradicijom. Narod je birao vođe ustanka aklamacijom, a u miru su to činile oligarhijske grupe ratnika – knezova (ustavobranitelji) ili zaverenika (crnorukci). Sve monarhije su bile u senci antidinastičke vojne pretnje, a izbor vladara nije bio vezan za čvršći predstavnički sistem. Republikanski vođa je do vlasti dospeo na ne manje stabilan i regulisan način, krčenjem puta kroz nepredvidljive frakcijske partijske sukobe. Izbor vladara ostao je trajno pravno nestabilan i neracionalizovan proces: kod monarhije usled odsustva neprikosnovene dinastijske harizme, a u republici usled nadmoći partijskog nad državnim pravom. Otuda i specifično labilan i nesiguran položaj vođe, koji je otvarao mogućnost neobuzdanog kulta, ali i iznenadnog sunovrata.

Još nejasnije je bila regulisana nadležnost vladara prema upravnom štabu i podvlašćenima. Prvi srpski novovekovni vladar-ratnik Karađorđe (1768-1817) sa pištoljem se protivio zahtevima savetnika, a Miloševu vlast su savremenici (od Vuka Karadžića do S. Markovića) nazivali istočnjačkom despotijom, neograničenom i samovoljnom. Miloš je despotskom vlašću obavio krupne istorijske zadatke. Bio je vešt političar koji je od Turaka iznudio najviše u nepovoljnoj situaciji, internacionalizovao je srpsko pitanje kod Rusije, ojačao srpsku autonomiju i ozakonio slobodni seljački posed. Bio je najjači među starešinama i najveći zahvatač. Prisvajao bi šta mu se dopadne u vremenu kada je svojina počivala na zauzeću (Jovanović 1925, str. 10). Uz manji ili veći otpor ostalih ratnika (jer staleškog plemstva nije bilo niti hijerokratske crkve), u Srbiji je žilavo opstajala neokrnjena tradicija istočnjačke nepodeljene vlasti. Sve do kneza Mihaila činovnik je držan za privatnog kneževog slugu i nije bio državni organ, što je u Evropi stoleće ranije uklonio prosvećeni apsolutizam. Prvi srpski liberali su ponavljali da je Srbija izborna monarhija (bez staleškog plemstva) i starije dinastičke kuće. Knezovi su bili seljaci-ratnici, a ne plemići, politiku su vodili junaci (Toma Vučić 1788-1859), birokrati (Ilija Garašanin 1812-1874) i tgovci (Miša Anastasijević 1803-1885). Samo je Miloš od sultana priznat za naslednog kneza, a ostalima su privilegije bile nesigurne. Uprava, premda preobražena iz kneževe posluge u državno činovništvo, ostala je korumptivna i osiona. O političkoj kulturi ratničke Srbije svedoči jedan važan tip nacionalnog političara, kakav je bio Toma Vučić Perišić, koga je V. Karadžić nazivao junakom i krvopijom. Bio je to četobaša iz ustanka koji se dušmanski ponašao u politici kao i u borbi s Turcima. Starešina čvrst i strog, ali

24

i prototip seljačkog demagoga (govorio je «svi smo ravni, što je knjaz to je i svinjar»), nepoverljive i nepredvidljive ćudi, uvek je imao oružje pri ruci, što je odavalo starog krdžaliju. Vreme je oblikovalo ove nepoverljive crte političara, ali i pritvornost. Vučić je bio iz onog starijeg naraštaja koji je umeo da temena pred Turcima, imao, je lukavu mačkastu gipkost kao i Miloš (Jovanović 1925, str. 189-190). Borba za opstanak i nezavisnost naroda je stvarala političku kulturu primerenu okruženju, što većini nije bilo neprirodno (izuzev usamljenih pripadnika inteligencije formirane na Zapadu). Otuda i neophodnost mere u kritici vazalne patrimonijalne nepodeljene vlasti. Važnije od opreza istoričnosti je uočavanje kontinuiteta osnovnog obrasca političke kulture vladara oslobodioca. Što je vladarev ratni učinak bio nesumnjiviji to su bile manje šanse zakonski regulisane podele vlasti (od Miloša do Tita). Ređi pokušaji birokratizacije i liberalizacije vezani su za vladare bez harizme ratnog oslobodioca (Mihailo Obrenović, kralj Petar I Karađorđević 1844-1921). Miloš je prema Porti uvek bio energičan, istovremeno se čuvajući da mu niko ne može osporiti vernost sultanu. On nije govorio s Portom kao njen skromni štićenik koji svoja prava izvodi iz propisanog ustava, nego kao čovek koji je vlast dobio od jedne narodne bune i koji se pred Portom javlja kao tumač narodnih želja (Jovanović 1923, str. 64-65). Iz istog razloga ni Tito pred Staljinom nije temenao, za razliku od ostalih komunističkih vođa lagerskih zemalja koje su se vratile u zemlju u prtljažniku voza Crvene armije i preuzele vlast u senci sovjetske vojske (Rakoši, Gomulka, Ulbriht, Dimitrov). Kod vladara koji su kod naroda osvedočeni, ali ipak ne do kraja suvereni, verovatno se jače izoštrava osećanje jasnog i tačnog raspoznavanja snaga, do sitnica, i veštog prilagođavanja novoj situaciji, nego kod izbornih šefova čija je vlast regulisana zakonom. U odnosu prema Turcima i Rusima Miloš i Tito su prilično tačno uočavali kada i koliko treba popuštati ili zatezati. Istovremeni osećaj egzistencijalne ugroženosti i vlastite snage kod izuzetno nadarenih političkih vođa stalno usavršava politički refleks i čulo za precizno sagledavanje granica manevarskog prostora. Izgleda da odveć ambiciozno zamišljeni ciljevi sprečavaju realističnost u proceni odnosa snaga i ubrzavaju popuštanje političke koncentracije. S. Jovanović poredi Miloševu gipkost sa hitrinom guje koja krivuda kroz kamenjar. Ova ocena nije manje primerena Titovoj elastičnoj spoljnoj politici. Miloš je bio lišen ličnog ponosa i bio gotov na savijanja, a i Tito dok nije učvrstio međunarodni ugled, da bi kasnije ponos isticao do sujete. Spoljna politika je opreznija od unutrašnje jer zahvaljujući priznatom učinku u svetu kritičnost prema autoritarnim sredstvima bledi.

Neodvajanje od naroda u najtežim situacijama jeste neobično trajna sastavnica ratne harizme. Posle sloma 1. ustanka 1813. deo vojvoda i ratničke aristokratije prebegao je u Austriju ispred Turaka. Miloš je ostao s narodom, slično kralju Petru I i regentu Aleksandru, koji su se s vojskom 1915. povlačili preko Albanije. Ni Tito se nije odvajao od vojske 1941-1945. Harizmatsko junaštvo ima krupnu ulogu u obezbeđenju plebiscitarne podrške, ali se vremenom lako pretvara u tzv. solunaštvo ili partizanštinu tj. u polaganje prava na trajnu vlast na osnovu osvedočenog ratnog učinka bez obzira na mirnodopske uspehe. Neodvajanje od naroda u ratu i skromno obrazovanje vođe koje ga približava običnom čoveku je Miloša i Tita, a delom i Petra I učinilo «vladarima iz naroda». To se ne bi moglo reći npr. za kneza Mihaila Obrenovića i kralja Aleksandra I Karađorđevića (1888-1934), koji se nisu kao Miloš mešali sa gomilom niti često mitingovali kao Tito. Njihovi izlasci u narod bili su više paradni. Premda obrazovani, u govorničkom pogledu, zbog distance prema narodu, bili su manje ubedljivi. Političkoj kulturi podvlašćenih najuspešnije su se i sa najmanje napora prilagođavali Miloš i Tito, dok je zatvoreni, melanholični, autoritarno nadmeni i zagonetno nepristupačni knez Mihailo u tom pogledu najviše odudarao nastojeći da bude prosvećeni apsolutista lišen harizme ratnika. Mihailo je bio plemić koji nije umeo sa narodom. Uvodeći ceremonijal i audijenciju, dao je srpskom dvoru zakasneli evropski sjaj. Titova sklonost ceremonijalu nije, međutim, ugrozila njegov oslonac, jer je naporedo na paradoksalan način zadržao Miloševu sugestivnost neposrednog plebejskog dodira s masom. Tito je u vlastiti raskošni ceremonijal vešto ugradio i patrijarhalno nezvanično saobraćanje vladara sa narodom, prisutno još u srpskoj ustaničkoj tradiciji. Bio je to relativno spontani plebejski čin mladih dinastija izraslih iz ratnika i stočnih trgovaca, a ne izdvojenog staleškog plemstva sa vlastitom kulturom i stolećima dugim

25

geneaološkim stablom. Lako je pojmljivo što u političkoj kulturi opterećenoj neprosvećenošću i oslobodilačkom tradicijom narodni vladari imaju aktivniju mobilizatorsku ulogu od aristokratskih ili birokratskih vođa. Prihvatanje i utapanje u kulturu podvlašćenih je dodatni osigurač lične vlasti. Proričući sinu rđav kraj, Miloš ga je opominjao da onaj ko hoće da se brani od hajduka mora i sam biti hajduk. Bila je to balkanska verzija prirodnopravne formule Trockog da protiv nasilja pomaže jedino nasilje.

Pretorijanstvo je najvidljiviji segment ovog haotičnog i nebirokratski regulisanog državnog nasleđa, ne samo u odnosu vladara i podvlašćenih nego i u pogledu stabilnosti harizmatski kvalifikovane kuće – dinastije. Po svemu sudeći, i ovde je orijentalno nasleđe ostavilo značajnog traga. Tu je zapravo nestabilan odnos vojske i vladara ispoljen u najčistijem obliku. Kod orijentalnog sultanizma bila je redovna pojava da su vladari morali stalno iznova pridobijati vojnike darovima i obećanjima. Veber je uočio da su posledice toga bile snažna nestabilnost vladajućih grupa i česta pretorijanska rušenja prestola, jer su istim sredstvima vojnici odmamljivani od vladara. U Srbiji pretorijanci nisu obarali samo pojedinačne vladare nego i cele harizmatski kvalifikovane kuće, ne strepeći da će time uzdrmati sve tradicionalne temelje na kojima je počivala pokornost podvlašćenih, jer su dinastije bile neukorenjene, a apolitičnost neposvećenog seljaštva izrazita. Monarhije u Srbiji nisu bile službene kao na kontinentu, već više harizmatske, pa je kralj usled pogrešne politike gubio krunu i glavu. Nestabilnost krune nije bila posledica institucionalizovane odgovornosti vladara i njegove povrede propisanog ponašanja krune, već labilnog i u tradiciji neukorenjenog autoriteta dinastije. Na Balkanu nije bilo neprikosnovene domaće dinastičke harizme, kao npr. Kod Burbona, Hoencolerna ili Habzburga, koja bi samo na osnovu naslednog prava dozvoljavala pretenzije vladareve, ma bio on, kako zapaža Veber, zvekan ili politički genije. U 19. i 20. veku Srbija je jedina na Balkanu imala vlastite dinastije, dok su u ostalim susednim zemljama monarsi prihvatani iz stranih dinastija (u Rumuniji i Bugarskoj iz nemačkih, a u Grčkoj iz bavarskih i danskih). U Rumuniji je kruna bila najstabilnija. Tu su Hoencolerni vladali od 1866 do 1947. godine. U Bugarskoj je 1886. svrgnut knez Batenberg (1857-1893), a u Grčkoj je 1922. zbačen Kralj Konstantin II. Izgleda da zaostala i najvazalnija Albanija nije bila zrela za bilo kakvu monarhijsku harizmu (ni domaću ni stranu), gde osim samozvanog kralja A. Zogua (1895-1961) nije bilo monarhije, a do 1945. ni realne državne nezavisnosti.

Za specifičnu labilnost balkanskih monarhija odgovorna je i Pravoslavna crkva kao glavna «ustanova spasenja», koja je doduše monopolisala pristup bogu, ali nije bila u toj meri hijerokratski isključiva da bi istrajavala u stavu da samo vladavina jedne dinastije jemči vezu sa bogovima. Cezaropapistički podređeni patrijarsi i mitropoliti su bez većih otpora prenosili božji dar milosti osloboditeljima i uzurpatorima prestola. Vojnički vladari ponajmanje su zavisili od crkve, a srpski vladari su tom pogledu još manje bili vezani za posvećenje od pruskih koji su crkvenu intronizaciju ponosno odbijali rečima: «Nemački car se ne rađa u Pavlovoj crkvi već na bojnom polju». Pretorijanci na Balkanu nisu strepeli od uskraćivanja božije pomoći, a još manje od anateme (sredstvo koje je rimski papa koristio za ekskomunikaciju neposlušnih vladara). Nasuprot Pravoslavnoj, hijerokratska Rimokatolička crkva živela je u zategnutim odnosima sa političkom vlašću, međusobno uravnotežavajući i ograničavajući nadležnosti.

Nasilni pretorijanski upadi vojske u unutrašnju politiku najčešće su završavali ne samo svrgavanjem nego i ubistvom vladara, a neretko se pravdali solunaštvom, tj. polaganjem prava na apsolutnu vlast na osnovu ratnih zasluga. Obe komponente političke kulture su beskompromisne i hegemone, utemeljene na prirodnopravnoj logici da vlast pripada onome ko je kadar da je u oslobodilačkoj borbi plati životom. Na Balkanu je nepisano pravo da je legitimnija vlast osvedočenog borca nego izabranog poslanika. Svi vladari ratnici u srpskoj istoriji neštedimice su koristili moralni kapital boračkog učinka, a solunaška srpska komponenta trajno je remetila međunacionalne odnose u Jugoslaviji između dva svetska rata. Za razliku od režima koji počivaju na lokalnoj samoupravi i teritorijalnoj miliciji (V. Britanija) ili u apsolutizmu na razgranatom centralističkom birokratskom aparatu isteklom iz kopnene vojske (Francuska, Nemačka), u istoriji Srbije i obe Jugoslavije vojska je na važnim prekretnicama nasilno ulazila u politički život (Stanković 1993 a, Jovanović 1923). Trošni parlamentarizam i

26

labilni autoritet rivalskih mladih dinastija su pretpostavke latentne vojne pretnje vladarima. Izgleda da je u tom donekle bio izuzetak samo Tito, prema kome vojska (izuzimajući informbirovsku grupu oficira 1948) nije bila pretorijanski raspoložena, tj spremna za prevrat, već ga je kao osvedočenog ratnika smatrala prvim oficirom sa nezavisnim vojnim naredbodavnim autoritetom. Srpska istorija je u tom pogledu nalik ruskoj, gde je posle Petra Velikog sigurnost većine vladara, a naročito carica, de facto počivala na plećima oficira garde i pored neprikosnovenosti dinastičke harizme Romanova.

Svetozar Marković je u «Srbiji na Istoku» uočio veliki ugled gospodara i vojvoda u srpskom patrijarhalnom društvu pripremljen neprikosnovenim ugledom domaćina u porodici. Patrijarhalna vlast je ćelijski oblik lične vlasti jer počiva na odnosima strogo ličnog poštovanja. Otac je autoritarni gospodar i zaštitnik. Kneza Miloša su saradnici zvali gospodarem, a patrijarhalna komponenta vidljiva je i u nadimku «Stari», kojim su Tita oslovljavali najbliži mlađi saradnici koji su uglavnom izgubili očeve u Prvom svetskom ratu. Titov autoritet je dobrim delom zadržao tradicionalnu patrijarhalnu kombinaciju seoskog starešine, zaštitnika i legendarnog heroja. Država je potekla iz porodice, a vlast poglavara je bespogovorna kao i vlast oca. Prve despotske crte srpskoj državi davale su preteće vojne pratnje glavara, pa ishod skupštinskih odluka nije zavisio od volje naroda nego od broja momaka kojima su glavari raspolagali (Marković 1965). «Sovjet naroda serbskog» bio je oruđe u rukama privilegovanih vojnih starešina, a poraz civilne vlasti bio je istovremeno poraz same narodne revolucije. O. Hince i M. Veber su pokazali da je organizacija vlasti svuda tesno skopčana sa organizacijom vojske, jer je disciplina vojske kolevka discipline uopšte, u proizvodnji i upravi. Labilne, na drugarstvu organizovane skupine momaka u kojima je spremnost na individualno junaštvo (megdan) bilo značajnije od svesti o disciplini, na Balkanu su bile suprotnost birokratskom vojniku evropskih stajaćih vojski, jednako kao što su se vođe izrasle iz harambaša teško mirile sa autoritetom zakona i subordinacije. Birokratske stajaće vojske sa izgrađenom disciplinom subordinacije (poput pruske) manje su pretorijanski raspoložene od jedinica kojima su na čelu osvedočeni junaci sa nezavisnim autoritetom četobaše i komite. Miloševa vlast je bila mešavina tradicionalnog i harizmatskog oblika vlasti i po pomešanosti narodne i kneževe privatne kase, ponašanju kneževe uprave (Tadić 1971, str. 242), i monarhiji sa orijentalnim pečatom. Evropejac S. Marković je pisao da srpska konstitucija nije bila ustava despotskoj samovolji, nego kombinacija restaurativnih evropskih režima. Sultanovu despotsku vlast zamenila je domaća vlast formirana u istoj lakejskoj unutrašnjoj političkoj kulturi. Puzanje pred pašama, orijentalne intrige i lakejski ropski duh prešli su u krv srpskoj «višoj klasi» (Marković 1965, str. 211). Birokratija je počivala na korupciji i kaišarluku, od evropske tradicije je nasledila samo pokoravanje pretpostavljenom, a od turske ropski duh i podmitljivost. Zato Marković zaključuje da patrijarhalno društvo pogoduje monarhiji i ličnoj vlasti, a orijentalna politička kultura mu daje posebnu boju.

U prikazanom nasleđu formirana je politička kultura prvih vladara nezavisne Srbije koji su bili lišeni dinastičke harizme i božije milosti. Izabrao ih je narod u ustanku, a sve dok je Srbija bila vazalna postavljani su po milosti sultana. Milost sultana je zamenila hrišćanskog boga koji je izlivao milost na jednu vladarsku kuću. Dinastije izrasle iz stočnih trgovaca bile su doduše domaćeg porekla, ali harizmatski nestabilne. Stalno trvenje Karađorđevića i Obrenovića davalo je dodatnu skorojevićsku boju srpskoj monarhiji i pretorijanski ton sveukupnoj nacionalnoj istoriji. Pretorijanske oficirske organizacije uvek su bile u blizini dvora. Početkom 1920-ih komunista Ž. Milojković je u skupštini govorio da Šumadija nije monarhistička. Tu je narod za poslednjih sto godina jednog vladara ubio sekirom, drugog i trećeg proterao, četvrtog ubio, a petog čak sa ženom ubio (Ribar 1965, str. 224). U nacionalnoj istoriji vojska je imala velikog značaja u spoljnoj i unutrašnjoj politici: od kneza Mihaila, kada je čvršće birokratizovana i sa narodnom vojskom brojala oko 50.000 u državi sa oko 1.250.000 stanovnika (Jovanović 1923, str. 173) do Tita koji je nepuno stoleće kasnije u državi sa oko 18 miliona stanovnika raspolagao partijom od 476.000 članova i 33 divizije sa oko 350.000 vojnika (Banac 1990, str. 151). Ako se izuzme ubistvo Karađorđa 1817. i proterivanje Miloša 1839. iz Srbije, prvi organizovani upad vojske u politiku zbio se 1868. posle ubistva kneza

27

Mihaila, kada je Blaznavac (1824-1873) prvi uspešno upotrebio vojsku za rešavanje unutrašnje politike. Njegov primer se pokazao zaraznim, a topčiderska katastrofa je, kako je zapazio S. Jovanović, maja 1868. objavila ulazak vojske u srpsku unutrašnju politiku. Vojska je postala aktivni katalizator društvenih i političkih promena u zemlji lišenoj ugledne dinastije, staleškog plemstva i nerazvijenog parlamentarizma. Kralj Milan (1854-1901) se takođe oslanjao na vojsku, a njegov sin Aleksandar Obrenović (1876-1903) je 1893. vojskom oborio namesništvo, da bi sam bio žrtva vojnog puča 1903. Bila je to najbrutalnija balkanska verzija rimskog načela exercitus facit imperatorem. Vojska je dovela Karađorđeviće na presto, ali vojna pretnja novoj dinastiji nije iščezla. Ponajmanje izraženu ličnu vlast Petra I Karađorđevića (1903-1914) trajno je ograničavala vojska koja ga je dovela na presto i kojoj se osećao dužan, kao i osioni radikali koji su sveli uticaj kralja u granice institucionalno labilne ustavne monarhije. Regent Aleksandar se u Solunu 1917. obračunao sa pretorijanskom vojnom strujom «Crna ruka» i uz pomoć vojske odlučio o kraju rata i karakteru buduće države. Srpska vojska bila je važan oslonac i sprovodnik unutrašnje politike kralja Aleksandra koji je vojskom otvoreno pretio hrvatskim političarima: «Ama doći će Pera (Živković) da im pokaže, oca im hrvatskog» (Stanković 1995, str. 74). Premda se oslanjao na vojsku, Aleksandar se najviše plašio kako će na ličnu vlast reagovati zaverenička Šumadija. Izgleda da je vojni otpor namesničkom režimu i knezu Pavlu Karađorđeviću (1893-1976) počeo još 1937. godine (Petranović 1993 a, str. 127). Godine 1929. vojna diktatura je privremeno spasla državu od rasula, a marta 1941. vojni puč je provocirao fašističku odmazdu, građanski rat i raspad države. Uz pomoć oružane sile Tito i KPJ su 1945. uzeli vlast, a vojni kadrovi su bili važna osnova uprave nove države. Da bi se ojačala lojalnost vojske, trebalo ju je kontrolisati partijom i posebnim nadzornim organima. Do početka šezdesetih godina slike šefa države bile su maršalske, u uniformi, a od tada se sve više slika u civilnom odelu. Uprkos Titovoj realnoj maršalskoj naredbodavnoj moći i velikom ugledu u vojsci, strah od zavere je bio prisutan, ali i spremnost da se vojskom zavede red (Perović 1991, str. 257). Najozbiljnija čistka vojnog vrha usledila je 1948. zbog tzv. «zavere generala» proruski nastrojenih (Banac 1990, str. 158-161). Ova vojna kriza je nagnala vrh partije da osigura privilegije oficirskom kadru i uz pojačani partijski nadzor vojske smanji pretorijansku opasnost. Menjajući dinastije i unutrašnje uređenje države, vojska je imala aktivnu (progresivnu ili konzervativnu) ulogu u istoriji Balkana, čiji vladari nisu uniformu nosili samo simbolično na paradama. Militaristički obrazac ponašanja bio je okosnica političke kulture svih domaćih vladara, a autoritet oficira kod podvlašćenih nije nikada bio ugrožen. Vojska nije isticala samo oslobodilački učinak u borbi protiv fašizma, već joj je u etnički izmešanoj Jugoslaviji pridavana integrativna, kohezivna uloga. Izražena vojna komponenta balkanske političke kulture, naročito kod vođa, nije imala za posledicu opštiju militarizaciju života kao npr. u Pruskoj 18. i 19. veka, već je u relativno monolitnoj političkoj strukturi poimana u aktivnom moralno- oslobodilačkom i herojskom smislu.

U ideologijama političkih partija prisutno je raznovrsno negovanje borbenog ponašanja, discipline, budnosti i opreza prema različitim oblicima uvek aktivnog spoljašnjeg ili unutrašnjeg neprijatelja. U autoritarnoj boračkoj tradiciji akutna je i relativno spontana potreba pobunjenog naroda za nepogrešivim vođom i brižnim starateljem. Ona delom neutrališe nelagodnosti ksenofobije, tj. stalne opterećenosti budnim neprijateljem. Prikazujući trajnije crte balkanskog etničkog mentaliteta, J. Cvijić i V. Dvorniković uočili su autoritarni etnocentrizam (kruto poistovećivanje sa vlastitom grupom do samoodricanja), apsolutizaciju mita o junaku koji se žrtvuje, impulsivni aktivizam, osudu pomirljivosti i kompromisa kao poltronstva, hajdučki zaverenički temperament i sl. Iskustvo robovanja i ratovanja je u ideologijama različitih partija ostavilo traga u obliku manje ili više usklađenog ili protivrečnog sapostojanja manihejske svesti (potrebe za neprestanom borbom usled stvarne ili umišljene ugroženosti) i težnje za beskonfliktnom zajednicom klasnih interesa po uzoru na idiličnu patrijarhalnu zadrugu. Do poželjnog društva dolazi se samo borbom, a u borbi se vojska ili partija kale i organizaciono snaže. Borba ima višu etičku vrednost od pasivnosti i kompromiserstva. Dedijer je, međutim, oslanjajući se na Cvijića, u naglašeno krutom boračkom mentalitetu uočio i sklonost koja mu je potpuno oprečna. To je konvertitstvo ili dogmatsko preobraćanje kao

28

sastavni deo dinarskog mentaliteta. Zbog straha ili koristoljublja nekritički se, bez razložnog preispitivanja, prihvataju novi politički uzori. U prošlosti su opšta oskudica i beda bili uzrok nestalnosti i preobraćanja. Cvijić je pisao o konvertiranju i promeni vere usled seobe i teškog života (islamiziranje i katoličenje). Crnogorski planinski narod se naglo i neočekivano menjao u pogledu lojalnosti u ratu, naročito u slučaju gladi i pomanjkanja municije. Strasnu borbu protiv Turaka smenjivala su razdoblja prelaženja u tursku službu (Dedijer 1991). U odnosu prema vođi konvertitstvo se ogleda u kolebanju između oduševljenog prihvatanja i isključivog demoniziranja (odnos prema Titu 1980-ih i 1990-ih). Sudeći prema istupima različitih slojeva stvaralačke i ostale inteligencije, zaokret iz jednog ekstrema u drugi je prilično upadljiv: od obožavanja Tita do demoniziranja, od potpune odanosti do mržnje, od gole apologije do srozavanja i negiranja svakog učinka, od uzdizanja narodnog usrećitelja i oslobodioca do isticanja glavnog krivca za nacionalnu nesreću. Okolnost da je konvertitstvo u pomenutom primeru gotovo podjednako prisutno kod različitih slojeva inteligencije na osoben način svedoči o snazi jednog važnog segmenta autoritarne političke kulture. Istini za volju, retko je političko mišljenje u kom postoji sredina, tj. diferencirano razdvajanje učinka od greške. U autoritarnoj političkoj kulturi daleko lakše se sve prihvata kao dobro ili zlo, idealizuje se ili demonizira, jer je politika u domaćoj istoriji bila više borba na život i smrt (rat) nego trgovina i kompromis (diplomatija i parlament). U kolektivnom sećanju su neizbrisivi neimaština, glad i etnički genocidni progoni. To je realna osnova manihejskog mišljenja ili-ili. Ekstremni politički stavovi sa izmenom situacije lakše se menjaju, pa se neretko odlazi u drugu krajnost. Odmereniji i realističniji politički nazori, koji ne izviru iz egzistencijalne ugroženosti, po pravilu su trajniji.

Boračko-konvertitska komponenta političke kulture nije prisutna samo kod neukih i povodljivih ljudi, već i kod inteligencije. Vidljiva je u kolebanju između obožavanja i demoniziranja vođe, idealizacije i nipodaštavanja političkog programa. Konvertitski potencijal manje obrazovanih, koji se refleksno aktivira povezivanjem ugroženog ličnog materijalnog interesa sa manje ili više iracionalizovanim interesom vrednosno nadređene grupe, lakše se manipulativno usmerava u željenom pravcu. Kod inteligencije, pak, pored izmenjenih okolnosti, konvertitstvo može biti rezultat unutrašnjeg promišljanja, zatim različitih iracionalnosti ili golog pragmatizma, što je po pravilu retko praćeno priznavanjem ranijih vlastitih zabluda. Češće se kao uzrok sopstvenog zaokreta navodi nedoslednost ranijeg političkog uzora. Što je autoritarni lični ili uže grupni sindrom izrazitiji, to je opredeljivanje za nasilna sredstva promene izglednije. Vrlo uopšteno govoreći, neravnomernosti u razvoju i neprevladana prošlost uzrok su trajnosti autoritarnih obrazaca političke kulture koji opstaju uprkos osavremenjenim ostalim tehničko-tehnološkim segmentima društva. Samo se višeslojnim dijalektičkim pristupom može uočiti prožimanje neprevladane prošlosti i savremene tehnologije. Na istorijskim prekretnicama tradicija se zna probuditi i ispoljavati u neobičnim spojevima sa novim. Tako se kod nove vlasti 1945. staro i novo mešalo u najneobičnijim oblicima, pa je bilo žena koje su govorile da su za «Tita i boga». U partizanskom pokretu je protivrečni spoj ateizma i religije dobio epski oblik u slavljenju mučeništva i harizme palog borca Hrista:

«Nosim kapu sa tri roga, i ratujem protiv boga, ali ne i protiv Hrista, jer je bio komunista». Na ključnim istorijskim prekretnicama najvidljiviji je nesklad tradicionalnih i modernih

idejno-ideoloških sastojaka kojim su politički pokreti na Balkanu mobilisali široke slojeve. Nakon vojnog sloma fašizma, kada je socijalizam bio na vrhuncu međunarodnog ugleda nepomirljivi idejni sadržaji (vera u boga i Tita, ateizam vladajuće partije i državni verski praznici, uviranje seljaštva u velike gradove) bili su u neobičnom sazvučju, jer se vera u legitimnost nove vlasti nije mogla probuditi bez obrazaca tradicionalne političke kulture. Prodorom seljaštva u državno-partijsku upravu 1945. i sve gradske centre došlo je do sudara kultura na svim područjima. Dedijer piše da brđani nisu zaposeli samo ključne položaje u vojsci

29

već i drugim segmentima uprave, naročito policiji. Crnogorci su preplavili Beograd, a dalmatinci su se spustili u Zagreb, dolazilo je do sukoba brda i doline (Dedijer 1991, str. 235). Kadrovi sa tradicionalnom političkom kulturom bili su sprovodnici modernizacije socijalizma. U isto vreme pretežno sa sela regrutovani kadrovi postajali su najtvrđi zatočnici nove ideologije. Formalno birokratizovan i ogranizovan prema sovjetskom modelu, deo kadrova dugo je zadržavao idealizam i revolucionarni žar, odolevajući koruptivnom uticaju rutinizacije i privilegija. Idealizam i polet, prožet verom u neizbežni razvoj ka beskonfliktnoj zajednici, bili su važne poluge socijalističke modernizacije. Među čelnim kadrovima bilo je primera puritanskog romantizma i idealizma, ali i brutalne korupcije i nepotizma. Na neravnomeran i protivrečan način u sukobu mentaliteta je tradicionalna kultura podsticala kako puritanstvo tako i korupciju. Krajem 20. veka razbuđena tradicija vidljiva je u jačanju kultova šovinističkih vođa kompjuterizovanim sredstvima javnog opštenja, zatim u etničkim genocidnim ratovima usred kontinenta koji se ubrzano ujedinjuje itd. Razjareni autoritarno šovinistički potencijal tradicionalne političke kulture bio je 1990-ih prikriven demokratskom frazeologijom, a balkanski harizmatski nacionalni oslobodilac pokušavao se na protivrečan način uklopiti u željenu viziju moderne konstitucionalne države buržoaskog liberalizma. Sapostojanje oprečnih političkih sadržaja (harizmatski vođa – pravna država, sloboda pojedinca, ali samo unutar nacionalno čiste države, laicizirana svest sa arhaičnim konfesionalnim sadržajima itd.) takođe je dokaz nestabilnosti političke kulture i njenog snažnog konvertitskog potencijala. U njoj se na zgusnut način iskazuje neravnomernost i kašnjenje u razvoju kao i nemogućnost naglog prevladavanja nasleđenih obrazaca za regulisanje društvenih sukoba.

Tradicionalna politička kultura podjednako je propisivala obrasce poželjnog ponašanja vladajućih i podvlašćenih. Formirala se u spoju kulture stranih zavojevača i ne manje autoritarnih imperativa domaćih oslobodilačkih vođa (orijentalizacija vlasti). Počivala je na idejno i institucionalno različito regulisanom pijetetu prema vođi, a obaveza pijeteta nametala je neograničenu poslušnost. Podvlašćeni nisu bili članovi grupe, već više podanici ili «tradicionalni drugovi», a kako je uočio Veber, ovde umesto strogo omeđene nadležnosti postoji niz naloga i punomoćja koja daje gospodar. Nema pokoravanja zakonu nego ličnosti koja je na osnovu tradicije pozvana da vlada. Harizmatske vođe izrasle iz balkanskih buna brzo su se tradicionalizovale koristeći, svesno ili nesvesno, obrasce minule kulture za učvršćenje novog revolucionarnog poretka. Divinizirani oslobodilački učinak vođa jačao je pijetet i poslušnost podvlašćenih i sprečavao njihovu evoluciju ka ravnopravnim članovima. Naporedo s bezuslovnom vernošću sapostajala je, naročito kod monarhija, subverzivna spremnost na prevrat delova oružane državne sile. U socijalizmu je konzervativna tradicija takođe na protivrečan način sapostojala sa izrazito racionalističkim prosvetiteljskim sadržajima ideologije i obrazovanja delimično tradicionalizujući u oblasti političke kulture njen autoritarni potencijal. I separatistički potencijal balkanskog prostora je rezultat istorijskog kašnjenja, tj. izostanka razvijenog feudalnog apsolutizma unutar koga bi se razvila buržoazija koja povezuje tržištem. Isparcelisani i raskomadani prostor, opterećen konfesionalnim, jezičkim i nacionalnim sukobima bio je svojevrsan izazov za ujedinitelje (Balkan – balkanskim narodima) od Ilije Garašanina do Tita. Razne verzije unitarnih ili federalnih južnoslovenskih ideologija i kultova vladara ujedinitelja (monarhijskih i republikanskih) stalno su se sukobljavale sa isključivostima separatizma. Tito kao poslednji ujedinitelj etnički izmešanog «balkanskog osinjaka» obavljao je zadatke mnogih minulih formacija, pa je tradicijski naboj njegove lične vlasti složeniji.

Tradicija kao racionalizovano i zgusnuto iskustvo nije uvek konzervativna niti nespojiva sa modernizacijom. Sa nešto više opreza bi se ova ocena mogla proširiti na političku kulturu kao vekovima usavršavani način regulisanja društvenih sukoba. Za razliku od ostalih segmenata kulture, politička više zadire u način raspodele materijalnih dobara, moći i ugleda. Ova raspodela je uvek zavisila od osnovnog produkcionog odnosa koji je oblikovao društvenu strukturu sa manje ili više jasno izraženim vladajućim klasnim savezom. Čiste ili prerušene patrijarhalne, patrimonijalne i harizmatske sastavnice lične vlasti na Balkanu javljaju se u najraznovrsnijim kombinacijama na različitim stupnjevima razvoja državnog i partijskog sistema (u polupatrijarhalnoj feudalnoj sredini, ranom zelenaškom kapitalizmu, višepartijskom

30

buržoaskom parlamentarizmu, planskom ili samoupravnom socijalizmu, poslesocijalističkim secesionističkim režimima, etnički čistoj državi, unitarnoj ili mekoj federaciji). Još je upadljivija šarolikost idejnih sadržaja kojima je pravdana nadmoć vođe i njegov titular (gospodar, knez, kralj, predsednik), o čemu su se starali profesionalni poznavaoci tradicije i ceremonijala, kao i ideološki stručnjaci različitog profila (sveštenici, dvorske dinastičke hagiografske apologete, službeni istoričari partije i biografi vođe tid.). Ovde je prikazan glavni oblik balkanskog odnosa prema političkom vođi, karakterističan segment političke kulture, koji se najčistije ispoljavao na istorijskim prekretnicama gubeći brže ili sporije svoj žar u toku posvakodnevljavanja i tradicionalizacije. Izneti modelski teorijski okvir može biti koristan jedino ukoliko se istorično dopunjava detaljnim istraživanjem svakog konkretnog oblika uz pažljivo razdvajanje njegove čvorne istorijske funkcije i političke tehnologije. Osim toga, uvek treba imati na umu i konkretnu svakodnevicu, odnosno užu ili širu spremnost za plebiscitarnim prihvatanjema vođe. Politička kultura može biti autoritarna i kada ne nameće svoje vrednosti prinudom, nego i onda kada se sprečavanjem prosvećivanja oslanja na ravnodušnost širokog bloka apolitične zaostalosti. Važan izvor političke ravnodušnosti je nezainteresovanost masa za javne poslove usled zaokupljenosti egzistencijalnim problemima. Središte politike u prošlosti bili su gradovi i građani (čaršilije), a subjekti imućni pojedinci okupljeni u uže grupe, više nalik kadrovskim nego masovnim partijama. Izuzev perioda jakih uzbuđenja (mobilizacija ili kraj rata), kada je «junak» osvojenu vlast pravdao plebiscitarnim oblicima designacije, lična vlast se gubila u moru neprosvećene seljačke ravnodušnosti. Otuda i odsustvo masovnijeg organizovanog otpora različitim uzurpacijama vlasti.

U jezgru svake političke kulture je zamisao organizacije vlasti konkretnog vladajućeg klasnog saveza. Svoditi napredovanje u političkoj kulturi samo na širenje svesti o neophodnosti podele vlasti i uzajamnog kontrolisanja najznačajnijih političkih tela trivijalni je zahtev proceduralne demokratije. Ni rast tolerancije između različitih društvenih grupa (verskih i nacionalnih), ni jačanje poverenja u ustanove za regulisanje sukoba između njih, niti slabljenje manihejskog žara i konvertitstva u etničkom mentalitetu, nisu dovoljni za stvaranje pouzdanog demokratskog potencijala. Tek sprečavanje raznih monopola na političko odlučivanje institucionalizovanjem kanala vertikalne društvene pokretljivosti, tj. omogućavanje što širem krugu ljudi da učestvuju u donošenju odluka na raznim nivoima i permanentno prosvećivanje uz kontrolu najviših političkih tela, mogu suziti osnovu tradicionalnom političkom elitizmu.

31

III KNEZ MILOŠ, NIKOLA PAŠIĆ, TITO Dijahrono sociološkoistorijsko poređenje

1. Osnovna istorijska struktura

Ključne političke ličnosti u istoriji Srbije i Jugoslavije 19. i 20. veka su knez Miloš (1780-1860), Nikola Pašić (1845-1926) i Josip Broz Tito (1892-1980). Sociološkoistorijski pristup koji traga za dugim i kraćim procesima razlikuje postojanje i efemerne strukture i izdvaja najuticajnije pojedince s obzirom na sposobnost da u vlastitoj epohi prepoznaju i ostvare najtrajnije potrebe širokih društvenih grupa. Svako doba oblikuje poželjne osobine čelnih ličnosti u skladu sa potrebama širih grupa, ali, kako je Burkhart uočio, svako vreme ne nalazi svog velikog čoveka niti svaka velika sposobnost nalazi svoje doba. Jednostavnije rečeno, ne podudara se uvek dublja strukturna potražnja za određenim tipom vođe sa konkretnom individualnom ponudom. Raspoznavanje i izbor ključnih ličnosti određenog doba zavisi od uočavanja trajnih i sporo promenljivih istorijskih zakonitosti koje su se na različit način ispoljavale u otvorenom ili prerušenom obliku. Na Balkanu nije lako izdvojiti slojeve stvarnosti sa malom brzinom menjanja koji su omeđavali prostor aktivnosti uticajnih pojedinaca. Trajno delatne istorijske strukture bilo bi pogrešno svesti na u raznim segmentima društva prisutni žilavi tradicionalizam otporan promenama. Takođe bi bilo pogrešno govoriti o uvek podjednako snažnom uticaju društveno-ekonomskih i klasnih činilaca. Aktivnost važnih činilaca društvenog razvoja, koji su u razvijenim evropskim sredinama delovali u manje ili više čistom obliku i redovnom stanju, na Balkanu je remetilo, ali i usklađivalo u novi nadindividualni blok permanentno ratno stanje. Ono je ugrožavalo stabilnost državne teritorije, sigurnost poseda, predvidljivost sticanja, čvrstinu kanala društvene pokretljivosti, a zatim kolektivnim mitovima i materijalnim pobudama uspona u ratu jačalo oslobodilački graničarski mentalitet i hroničnu potrebu za harizmatskim oslobodiocem i, najzad, potkopavalo zametke pravne države. Nedefinisani i promenljivi interesi velikih sila u etnički, konfesionalno i kulturno izmešanom južnoslovenskom prostoru tokom poslednjih dva stoleća formirali su prilično osobenu nadindividualnu političku strukturu, čije su se zakonitosti sporo menjale. Vrlo uopšteno govoreći, reč je o složenoj, rastegljivoj i manipulativnom akcentovanju podložnoj političkoj kulturi, koja objedinjuje dijahrone i sinhrone procese balkanskog prostora (mitski povezuje oslobodilačke ratove različitih perioda, ali i propisuje slično ispoljavanje šovinističkih izliva u različitim sredinama u istom dobu).

Oslobodilačka politička kultura je u jugoslovenskom prostoru tokom poslednja dva stoleća nezamisliva bez Kosovskog mita. Državotvorni srpski narod je nakon propasti države u srednjem veku stvorio herojski mistični Kosovski mit, važnu i trajnu idejnu osnovu tradicijskog oslobodilačkog potencijala koji se po dalekosežnim posledicama može meriti sa grčkom Ilijadom ili germanskim Nibelunškim mitom. Tito je ne manje od srpskih vladara, kao vojskovođa i vladar, koristio patriotsku integrativnu mistiku Kosovskog mita, čija se starozavetna struktura (spasitelj - žrtva – izdajnik) lako politizovala. Titova ratna harizma izuzetno skladno se uklopila u ovaj epski kontekst, čije su ostale sastavnice bile okupator (dželat), pali borci (žrtve) i izbegli kralj (izdajnik). Hronično ratno stanje je u različitim oblicima kolektivne svesti učvršćivalo imperativ oslobođenja kao vrhovnu nadindividualnu vrednost koja je potiskivala mirnodopske vrednosti. Rečju, žrtvovalo se više za slobodu nego za demokratiju. Iz pomenute opšte trajne strukture izvirali su dugi istorijski procesi koji su oblikovali konkretnije strukture nižeg ranga: različito osvešćene i organizovane klasno-slojne interese koje su lako neutralisali nacionalni interesi, neposustali ugled harizmatskog junaštva, nadmoć vojničke nad trgovačkom i proizvođačkom kulturom, pretorijanska pretnja vojske politici koja je skorojevićevskim dinastijama davala specifično labilni karakter, eksplozivne

32

napetosti srodnih nacija itd. Oslobodilačka politička kultura podjednako je oblikovala revolucionarne i modernizatorske proboje, ali i žestoke neprogresivne međunacionalne sukobe. Raspoznavanje čvorne nadindividualne istorijske strukture kao izvora sporo promenljivih procesa, koji se u prerušenoj formi dugo održavaju, olakšava izbor najznačajnijih istorijskih aktera u širem vremenskom sklopu. Knez Miloš, Pašić i Tito nisu to zbog vanserijskih ličnih vrlina (hrabrost, obrazovanje, politički refleks), niti zbog izuzetno skladnog podudaranja potreba naroda u jednoj epohi i manje ili više slučajne ponude vođa, već zbog sposobnosti da promišljaju, usklađuju i usavršavaju političke mehanizme različite vrste. Kolektivno iskustvo živo se iskazivalo u pomenutim politički darovitim pojedincima i krupnom učinku njihove vlasti. Sva tri aktera je vezivala težnja za stvaranjem samostalne snažne države u složenim okolnostima koje su iziskivale kombinaciju različitih sredstava (od borbe do lukavstva) i višeslojni manevar primeren neprijatelju i okruženju. Miloš je uvideo da se protiv Turaka može više lukavstvom nego oružjem (što je opet isticalo iz kolektivnog iskustva srpskog naroda i borbe za preživljavanje i samoodržanje), Pašić je učvršćivao srpsku državu gipkošću modernog evropskog partijskog političara, a Tito je eksplozivni jugoslovenski prostor najduže držao u miru i gotovo nezamislivom stanju nezavisnosti od velikih sila. Premda u različitoj meri suvereni (Miloš je bio vazalni sultanov knez, Pašić je kao šef partije i vlade bio podređen kraljevima, a Tito je bio šef partije i suverene države), svi su bili neobično moćni, autoritarni i ugledni. Sposobnost neoportunističkog prelaza iz buntara u kompromisera i izmiritelja, a da se ne naruši osnovni sklop lične harizme i ova očuva u drugoj ulozi, bila je važan uslov učinka i duge vlasti pomenutih vladara. Harizma je morala biti prilagođena ratnom i mirnodopskom stanju podjednako, a na skladu pravdoljublja, hrabrosti i političke mudrosti počivali su složeni kultovi balkanskih oslobodilaca i presuditelja. Strukturnoistorijski i procesnoistorijski pristup je, s obzirom na prirodu istraživačkih prioriteta, pogodniji za poređenje vremenski udaljenih istorijskih zbivanja i aktera nego što je to istoricistički pristup, koji naglašava neponovljivost i individualnost događanja. S druge strane, prioritet istraživanja struktura donekle umanjuje značaj hermeneutičke rekonstrukcije namera vodećih aktera, jer subjektivne namere ne mogu dočarati deterministički splet koji se formira nezavisno od volje pojedinca, a još manje rekonstruisati početni zatečeni manevarski prostor akcije koji se, doduše, može širiti, ali ne i suštinski menjati. Miloš i Tito su vešto koristili suprotnosti između svetskih sila, ali širi geopolitički kontinentalni sklop nisu mogli menjati. Njima nasuprot, npr. moćnim vladarima (Napoleonu, Hitleru ili Staljinu) za zapaženiji učinak nije bilo neophodno da budu jezičci između velikih sila. Svest i samopoimanje aktera su donekle nezaobilazan, ali ni izdaleka pouzdan pokazatelj kursa režima na čijem su čelu. Ne samo otuda što se namere vođa u toku sprovođenja preko nužne, manje ili više složene hijerarhije menjaju i iskrivljavaju, već i zato što čelnici nisu uvek svesni dalekosežnih progresivnih posledica svojih postupaka. Miloševa naredba da se krče šume i unapređuje ratarstvo postupno je menjala pasivni stočarski način života, ubrzavala trgovinu i stvarala preduslove za potonju industrijalizaciju. Titov otpor Staljinu, podstaknut strahom vrha partije od pada s vlasti i Staljinove odmazde otvorio je put dubokim promenama jugoslovenskog socijalizma i učinio Jugoslaviju aktivnim virusom lagera koji je njegove ostale članice zaražavao težnjom za nezavisnošću. Ništa ređe nije ni nepodudaranje namera i konzervativnih posledica politike. Miloš nije uviđao da je uvođenje kapitalizma 1835. osudilo osmanski kneževski patrimonijalizam na propast, Pašić se nije mogao prilagoditi vladavini u višenacionalnoj državi niti shvatiti suštinu modernog federalizma, a Tito se uprkos odvajanju od Staljina teško oslobađao krutog boljševizma. Upravo zbog pomenutog nepodudaranja namera i posledica politike raste značaj strukturnoistorijskog pristupa u objašnjenju složenog društvenopolitičkog determinizma. Kod svakog poređenja, a naročito vremenski udaljenih razdoblja, potreban je višestruki oprez. Uočene trajnije procese i čvršće strukture trebalo bi istorično razmatrati u svakom obliku njihovog konkretnog ispoljavanja. Oslobodilačka politička kultura je postojan obrazac ponašanja, ali je u teorijskom pogledu reč o formalnoj kategoriji koju ispunjavaju različiti sadržaji, tj. interesi različitih društvenih grupa koji mogu biti u različitoj meri isprepletani za

33

nacionalnim. Pokretači Miloševe nacionalnooslobodilačke akcije su zemljoposednički interesi novih ustaničkih spahija, ali i sitnih seljaka. Pašićeva stranka je držala da su interesi sitnog seljaštva unutar kapitalizma pomirljivi sa interesima ostalih društvenih klasa. Titov režim počivao je na spoju interesa radničke klase, njene partije i partijskog vrha. Uži nacionalni interesi modifikovali su šire socijalne, ali je proces tekao i obratno. Modernizacijski proboj bio je različitog stupnja sa unutrašnjim blokadama različite prirode (kneževski patrimonijalizam, velikosrpski unitarizam, prioritet partijskog nad državnim pravom). Odavno je poznato da se pouzdano mogu porediti samo pojave čiji kontekst nije suviše različit. Što je sklop različitiji to su zaključci i analogije manje pouzdani. Miloš, Pašić i Tito su na vlasti delovali u različitim društveno-ekonomskim formacijama (feudalizam, kapitalizam, socijalizam), različiti su bili tehničko-tehnološki i birokratski nivo razvoja i stupanj diferenciranosti društvene strukture, međunarodno okruženje i oslonac, vizija poželjnog društva i zamisao glavnog neprijatelja, prosvećenost, organizacija vlasti i kanali uticaja političkog vođe. Sličan je, pak, geopolitički položaj poluperiferijskog Balkana između velikih sila, zatim oslobodilačka politička kultura sa naročito karakterističnim polumilitarističkim odnosom podvlašćenih prema harizmatskom vladaru koji zbog oslobodilačkog učinka traži apsolutnu poslušnost. Unutar podređenosti ratnom vođi različit je udeo birokratskih sadržaja (čisto vojna hijerarhija i podređenost bezličnom rangu) i nebirokratskih (vernost sluge gospodaru, ili hajduka i komite harambaši). Politika kao zasebna delatnost dugo je zadržala egzistencijalnu spasilačku boju, od nje je zavisio rat i mir, bezbednost života i imetka. Otuda i specifično labilni konvertitski politički mentalitet, koji je oscilirao između neobuzdanog i užarenog uzdizanja vođe na vlasti i ne manje žestokog njegovog demonizovanja nakon sunovrata. Na delu je, dakle, poređenje sadržaja i forme. U politici je sadržaj interes uže ili šire društvene grupe, a forma je način zaštite tog interesa (lična ili podeljena vlast, struktura upravnog štaba, uloga vođe i njegove lične crte). Premda različiti, sadržaj i forma se katkad prožimaju i ideološki prerušavaju pa ih je teško razlučiti (prikrivanje lične vlasti širim interesima, neutralizovanje klasnih sadržaja stvarnom ili fiktivnom ugroženošću nacije itd). Vizija poželjnog društva ogleda se u načinu usklađivanja demokratije i društvenoekonomske jednakosti, a raspoznaje se praćenjem odnosa ideologije prema nekim ključnim istorijskim prekretnicama u prošlosti, kao što su prosvetiteljstvo, Francuska revolucija i socijalizam. U ovom pogledu razlikuju se konzervativnoburžoaske, liberalno-buržoaske i socijalističke ideologije. Miloš, Pašić i Tito su bili zatočnici različitih klasnih i nacionalnih vizija poželjnog društva, ali bi, uprkos različitom sadržaju, kod njih trebalo pokazati određeni kontinutiet političke forme i snagu njenog osamostaljivanja u kritičnim fazama razvoja. 2. Vizija poželjnog društva: odnos socijalnog i nacionalnog Kod Miloša, Pašića i Tita bila je različita srazmera između nacionalnog i socijalnog u poželjnoj viziji društva. Kod prve dvojice izrazita je nadmoć nacionalnog nad socijalnim, jer je nacionalno oslobođenje trebalo da reši ili bar da bitno ublaži socijalne napetosti. Kod Tita je, pak, klasno oslobođenje bilo uslov rešavanja nacionalnog pitanja. Miloševa socijalna vizija bila je najmanje razvijena. Kao i Karađorđe, bio je srpski pravoslavni ustanik u okvirima feudalizma do 1835, a i docnije unutar kapitalizma ostao je patrimonijalni vladar, sprečavajući podelu vlasti i razvoj samostalnog plemstva. Bio je gospodar života i imetka svih podanika u kneževini, najbogatiji i najveći zahvatač. Premda je uveo u Srbiju kapitalizam, socijalna vizija nepismenog kneza bila je nerazvijena i u potpunosti potčinjena imperativu nacionalnog oslobođenja. Za sebe je zadržao, a drugim knezovima osporavao, spahijsko pravo, sanjajući o obnovi srpskog srednjovekovnog carstva i izgradnji konfesionalno i etnički čiste srpske države. Pola stoleća kasnije u nezavisnoj srpskoj državi, Pašićeva vizija poželjnog društva sadržala je više klasnih seljačkih zahteva koji su opet snažno potiskivani i modifikovani nacionalnim težnjama. O Pašiću je izneta ocena da stoji u srpskoj tradiciji političara bez stava jer je služio dve dinastije i četiri kralja. Konvertitstvo ove vrste svakako je manje upadljivo od Pašićevog

34

klasnog preobražaja od socijaliste u mladosti do buržoaskog konzervativca u zreloj fazi. Nešto je umereniji njegov zaokret od slavenofilstva u 19. veku ka zapadnom liberalizmu u 20. veku. Bio je narodni vođa koji je menjao opredeljenje i dinastičke gospodare, slavenofil, ali i zagovornik parlamentarizma, važan činilac stvaranja Jugoslavije, ali i jedan od njenih najkonzervativnijih čuvara. Prelaz od plebejskog radikalskog seljačkog vođe ka eksponentu bloka mlade srpske buržoazije i zemljoposednika zamagljivan je mutnom nacionalnom ideologijom koja je mirila antagonističke klasne suprotnosti. Istini za volju, na eksplozivnom Balkanu, lišenom državnopravne i demokratske tradicije i prožetom zavereničkim hajdučko-uskočkim mentalitetom teško je bilo biti političar sa stavom. Trusni prostor iziskivao je znatno veću gipkost, kolebanje i konvertitstvo spoljne i unutrašnje politike nego što je potreba za tim bila izražena u razvijenim delovima kontinenta. Titu je donekle bilo lakše da se približi političaru sa postojanim stavom, jer je delovao u relativno stabilnoj blokovskoj podeli interesnih sfera i u atmosferi nepoljuljanog ugleda marksističke ideologije. Otuda je u njega postojan prioritet klasnog nad nacionalnim, a Pašićevu unitarnu državu (u kojoj je konstituisanje federalnih jedinica shvatano kao stvaranje država u državi) zamenio je federacijom bez vodećeg naroda. Komunisti su sprovodili industrijalizaciju, dok su radikali jedno vreme držali da je ova rizična jer materijalno i duhovno pustoši selo. Odnos prema religiji, ateizaciji i drugim stranama modernizacije ne manje je oprečan. Komunistički antikapitalizam je sasvim drugačiji od radikalskog antievropejstva. Marksizam je zapadnoevropska misao koja ishodi iz radikalnog laiciziranog prosvetiteljstva, kao i buržoaski liberalizam. Na drugoj strani su različite romantičarske i konzervativnoburžoaske reakcije na prosvetiteljstvo sa raznolikim oblicima veličanja sela, nacije, krvi i tla. Radikalska nacionalna ideologija bliža je antiprosvetiteljskoj struji iako je domaća politička kultura nametala svoj pečat svim političkim strujama na Balkanu. Kod Tita su u spoju boljševičkog i austrougarskog obrasca federacije prepoznatljivi interesi radničke klase. Samopoimanja Miloša, Pašića i Tita još više ističu razliku između srazmere nacionalnog i klasnog. Miloš je stekao epitete Oca otečestva i Oslobodioca Srbije i sebe držao za ratnika i spasitelja hrišćanskog srpstva, patrimonijalnog gospodara i presuditelja kome svi duguju neograničenu poslušnost. Titu je bio važan položaj vođe nadnacionalne jugoslovenske radničke klase, a zatim i lidera obespravljenog Trećeg sveta. Pašićeve ambicije bile su skromnije, jer je bio političar u službi monarha čiji položaj nije bio ustavno regulisan. Bio je lišen harizme vojskovođe, ali ne i progonjenog partijskog vođe. Zato je sebe smatrao nezamenljivim vodećim nacionalnim političarem i šefom glavne nacionalne partije. Uprkos širokim ambicijama,kojima su se odlikovali, sva trojica su ispoljila izuzetni politički realizam i sposobnost procene odnosa snaga. Milošev san o obnovi Dušanovog carstva nije sputavao kneževu praktičnu umešnost i lukavost u postupnom osamostaljivanju Srbije od Porte. Stvarao je državu na parče, izvlačeći male dobiti, da bi u ukupnom rezultatu uspeh bio veliki. Prema Porti je bio energičan, ali se uvek trudio da vernost sultanu niko ne može da mu dovede u pitanje (Jovanović 1923, str. 64). Pašićeva devetnaestovekovna vizija sveslovenskog saveza pod zaštitom i rukovodstvom Imperatora i Cara ruskog nije ugušila njegov potonji realizam i veštinu u dostizanju konkretnih ciljeva (izlazak Srbije na more kao njen životni interes i ujedinjenje svih Srba u jednoj državi). Ne manje je Tita izvorni proleterski internacionalizam i čvrsta komunistička spona sa Moskvom i istočnoevropskim lagerom sprečavala da realno vodi računa o interesima svoje države i da se ne bez rizika odvoji od lagera i postane jedan od lidera širokog bloka nesvrstanih zemalja. Titovo ideološko oslanjanje na Moskvu i otpor zapadnom kapitalizmu, postojano i nepokolebljivo jugoslovenstvo i harizma oslobodilačkog vođe, koja se uspešno nadovezala na Kosovski mit, srpsku ratničku i državotvornu tradiciju, kao i lojalnost Srba prema njemu, učinili su ga vladarem čvrsto ukorenjenim u srpsku «pijemontsku» oslobodilačku tradiciju. Hrvatska težnja za nezavisnom državom i taktička saradnja s Nemcima i Mađarima zbog straha od Italije kosila se sa Titovim jugoslovenstvom. Tito je bio daleko bliže zamisli balkanske federacije nego katoličkim kombinacijama podunavske države – bedemu od pravoslavlja i vizantijske kulture.

35

Milošev, Pašićev i Titov realizam nije pretežno, pa ni isključivo motivisan urođenim ličnim crtama. Vladari i političari malih zemalja po pravilu su realističniji od vođa svetskih sila. Osim toga, reč je o ličnostima koje su se izdigle iz «plebejaca», a ne dinastičkog reda nasleđa. Vlast je stečena oslobodilačkim učinkom, a ne krvnim pravom ili slobodnim izborima. Koliko god bila zaslužena, mogla je na isti način biti nasiljem i kastrirana. Nesigurnost harizme, po pravilu, jača realizam, dok neprikosnovena harizma vodi megalomaniji, slabi sposobnost jasnog uočavanja odnosa snaga i precenjuje vlastitu moć. Sva tri političara su delovala u uslovima koji su jačali realizam i oprez. Premda nacionalni oslobodilac, Miloš je bio u senci sultana i rodonačelnik skorojevićevske dinastije koju vojvode nisu poznavale. Pašićeva harizma bila je ograničena na stranku, a u državi je bila u senci kralja. I Titova vladarska harizma bila je pre osamostaljenja u senci Staljinove. Miloš je strepeo od Porte, nelojalnih vojvoda i narodnih buna, Tito od hegemonog Sovjetskog saveza i međunacionalnog raskola države. Pašić je iznad sebe imao kralja, zavereničku vojsku (najpre Crnu, a zatim Belu ruku), moćnu Austriju, a potom Italiju. Miloša i Tita opasnosti nisu gonile na podelu vlasti, već na pojačani oprez i realističnost, a Pašić se dugo održavao na vrhu usavršavanjem lukavstva i prepredenosti. Kralj Petar I i Aleksandar I sujetno su se plašili Pašića jer je bio odveć dominantna ličnost, i po njima suviše odvojen od dvora, a Pašić je strepeo od «solunske metode», kralja i Bele ruke (Stanković 1995, str. 75). Dalje, ne povezuje pomenutu trojicu samo snažna težnja za stvaranjem samostalne države već i upadljiva veština u službi toga cilja. Egzistencijalna ugroženost kod darovitih političara na osoben način izoštrava osećanje opasnosti, mehanizme odbrane, ali i napada. Miloš je razvio neslućenu vizantijsku pritvornost pregovarajući sa Turcima i uveravajući ih u lojalnost, a život mu je stalno bio nesiguran. Pašić je uz levantijsko čaršijsko lukavstvo i izvesno osećanje istorijskog toka razvio i neobično snažno čulo za kombinovanje ustupaka i pritiska. U aneksionoj krizi suprotstavio se npr. Milovanovićevoj politici kompenzacija ističući da oko Bosne i Hercegovine nema pogađanja, jer je bolje da ostane ljuta i otvorena rana koja će Srbe podsticati na pregnuća preko njihovih mogućnosti (Stanković 1988, str. 273). Ni Tito dugo nije popuštao u sukobu oko Trsta zbog homogenizacije države i održavanja borbenog morala, nošen nagonom ka moćnoj i nezavisnoj državi, prožetim nepoverenjem i oprezom sazrelim u zatvoru, ilegalnosti i ratu. Nesvakidašnji politički refleks i umeće su kod ličnosti prirodno snažne volje izoštravali permanentno nestabilni balkanski uslovi, gde je u sumrak raspada carstava nastao i nakon njihovog sloma ostao trajno eksplozivan prostor etnički izmešanih malih nacija i njihovih nedefinisanih granica. Ova okolnost je, s jedne strane, pružala širok manevarski prostor domaćim političarima (zbog nejasnih interesa spoljnih i unutrašnjih snaga), ali ga je i sputavala, jer je svaka vlast bila neukorenjena i sklona nenadanom padu, s druge strane. Borba protiv stranog zavojevača lako je prelazila u otpor domaćim uzurpatorima, a patriotska hajdučija u razbojništvo. S. Jovanović je pisao o anarhističkim osobinama srpskog naroda, još sirovog i neukroćenog, koji na svaki nedostatak vlasti reaguje bunom i hajdučijom. Integracija prostora i smirivanje tla su stvarali potrebu za natprosečnim političarem (a ne rutinskim činovnikom ili hrabrim ratnikom) kadrim da odgovori ratu i miru, da bude vođa – detonator (borac i buntar), ali i onaj koji smiruje uzavrele napetosti energičnim čistkama (Karađorđa, hajduka, vojvoda i partijskih frakcija), osamostaljuje državu i kosmopolitizuje etnički izmešani prostor. Svu trojicu karakteriše naizmenično i sinhronizovano menjanje uloge borca i izmiritelja što je svakako podsticalo usavršavanje političke veštine u različitim okolnostima. Miloša i Tita povezuje boračka i diplomatska harizma, Pašića i Tita stradalništvo za ideju (zatvor i progonstvo), a svu trojicu umeće arbitraže i osećanje političkog duha svoga doba. Borački učinak bio je trajna sastavnica harizme unutar zemlje, ali i van nje. Sultan je govorio da Miloš beg nije manji od vlaškog i moldavskog knjaza. Štaviše u sultanovom fermanu iz 1835. stoji da je «između knjaževa histrijanskih, glavni knjaz serbski» (Sećanje A. Simića 1997, str. 158). Sličan ugled Tito je uživao kod Staljina, kome je ovaj, po svedočenju M. Đilasa, čak obećavao ulogu svog naddržavnog naslednika. Miloš je uverio Portu da je on jedini čovek kadar da primiri Srbiju, a poslestaljinski sovjetski vrh nije sumnjao u to da je Tito zdrava snaga koja (za razliku npr.od Kardelja) neće dozvoliti povratak kapitalizma i slabljenje partije. Pašić je u zemlji imao sličan

36

ugled borca koji pada, ali se stalno diže. U svetu mu je ugled bio manji, ali ima mišljenja da su na Zapadu držali, uprkos Aleksandrovom vojničkom autoritetu iz rata, da je stvarni stub države autoritet Nikole Pašića. 3. Struktura uprave i vladarske tehnike U svakoj političkoj kulturi deo sadržaja formira okruženje, odnosno nametnuti ili izabrani politički uzor. Ideološki sadržaji i organizacija vlasti razvijaju se u spoju opšteg državnopravnog nasleđa i stranog uzora. Vrlo uopšteno govoreći, kod Miloša je upadljiv uticaj orijentalne tradicije, kod Pašića spoj zapadnoevropske i slavenofilske, a Tito je boljševičku političku kulturu prilagođavao jugoslovenskim uslovima. Miloš je bio vazal Porte, Pašić je delao u dobu kada je najizrazitiji bio uticaj Rusije i Austrije, a kasnije Francuske i Italije, a Tito je bio jezičak između sovjetskog i zapadnog bloka. Uloga vladara zavisila je i od obima države. Teritorija vazalne Kneževine Srbije je 1834. bila 57.500 km2 sa 678.000 stanovnika, Kraljevina Srbija se 1910. prostirala na 48.300 km2 i brojala 2.900.000 stanovnika ( u velikoj većini Srba), a SFRJ je sredinom 1960-tih imala oko 20 milona nacionalno heterogenog stanovništva izmešanog na oko 250.000 km2. U Miloševoj Srbiji retki su bili pismeni, u Kraljevini SHS je 1921. bilo više od 50% nepismenog stanovništva, a 1981. taj broj je spao na 9,5% nepismenih iznad deset godina. Što je država veća, to se vladar mora oslanjati na više posrednika u vršenju vlasti, a od stupnja tehničko-tehnološkog razvoja i prosvećenosti podvlašćenih zavisi izbor ključnih integrativnih ustanova i karakter ideološkog uticanja. U veberovskom smislu pojma, Miloš je stajao između patrimonijalnog i patrijarhalnog kneza, koji je strukturu vlasti prihvatio iz osmanske uprave i hijerarhijskog sklopa: sultan, vezir, paša, subaša, dahija, kabadahija, bimbaša, buljubaša, momci. Sve do 1835. podvlašćeni su bili raja, a Miloš je od Turaka prihvatio polulegalnu bigamiju (imao je više vanbračnih žena i dece). Sve do 1838. bio je «tiranin i bezakonik», čija se nadležnost kretala u sferi čiste samovolje: «Ama more ja sam gospodar, pa oću da me služiš, ako oćeš oćeš, ako nećeš, opet oćeš«. Kulučilo se knezu za sve i svašta, a on je bio jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu (Sećanja A. Simića 1997). Na delu je bila patrimonijalna politička kultura osmanlijskog tipa u kojoj po moći nije bilo bitnije razlike između popečitelja (ministra) i čibukdžije (posilnog). Patrimonijalna vlast vrši, se na osnovu potpuno ličnog prava koje se sprovodi uz pomoć ličnog upravnog aparata. Nebirokratski patrimonijalizam ipak se značajno razlikovao od podređene uloge birokratije u socijalističkoj upravi. Miloš je vladao naredbama i nalozima preko nestručnih činovnika – slugu iz domaćinstva sa ad hoc ovlašćenjima. Oslonac vladara svedoči o stupnju razvijenosti uprave, ali i obliku kontrole društvene integracije. Patrimonijalni vazalni knez Miloš vladao je kao domaćin u kući, ličnim zapovestima preko knezova i kmetova, njegov sin knez Mihailo, prosvećeni srpski apsolutista, oslanjao se na policiju, a prvi srpski kralj Milan na vojsku. Pašić nije imao neposrednu naredbodavnu moć nad oružanom silom, niti masovnu monopolsku partiju, pa je lukavstvom i ograničenim partijskim kanalima nadzirao korumptivnu državnu upravu. Tradicija se teško i sporo menjala. Premda su još pod ustavobraniteljima činovnici izgubili status patrimonijalne kneževe posluge i postali državni službenici, još dugo su ostali korumptivni i osioni zadržavajući nebirokratski duh osmanskih spahija i muselima. I Tito je vladao preko snažne mreže partijskog kadra, takođe bez jasno omeđenih nadležnosti, ali je podređena uprava bila znatno više birokratizovana. Osim toga, vojska je bila pod njegovom ličnom nadležnošću. Miloševi principi bili su materijalne etičke pravednosti, a sudio je po načelima tradicionalnog morala bez formalnog pravosuđa. Kod Tita je formalno sudstvo (osim političkog delikta) bilo prilično razvijeno zahvaljujući školovanom i stručnom činovništvu, ali je sapostojalo sa materijalnom klasnom pravdom. Miloševi najpouzdaniji oslonci bili su miljenici, rođaci i sluge, a Titovi politički i ideološki provereni borački kadar. Nepotizam u kneževskom patrimonijalizmu nije bio neprirodan. Kada je Miloš 1835. išao u Carigrad, zamenjivao ga je u Kragujevcu brat Jevrem. Pašićev sestrić M. Jovanović je bio jugoslovenski poslanik u Švajcarskoj, a sin Rade je imao velike poslovne afere. U pogledu nepotizma Tito je izgleda ozbiljnije shvatao komunističku ideologiju jednakosti. Kod svake lične vlasti

37

neformalne grupe bliže vladaru imaju veliki uticaj. Milošu je čibukdžija (koji knjaza svlači i oblači, postelju mu namešta i čibuk i kavu dodaje) bio poverljiviji od popečitelja, dok su na Tita u starosti više uticale neformalne grupe iz bliskog okruženja, a kontraobaveštajna služba mu je bila značajnija od visokih partijskih i državnih funkcionera. Između dve snažne lične vlasti stajale su nestabilne monarhije u čijim je vladama Pašić bio najkrupnija figura. Vlast mu se oslanjala na skromnu birokratsku upravu regrutovanu doduše iz domaćeg školovanog, ali korumptivnog činovništva, a sve to u senci pretorijanskih oficirskih struja koje su bile kadre da menjaju vladare lišene čvrste dinastičke harizme. Razvijena birokratska uprava i pravni formalizam potiskivani su različitim oblicima materijalne pravednosti, o čijem se sprovođenju starala različito institucionalizovana kadijska ili klasna pravda. U sredini bez državnopravne tradicije nepodeljena vlast nije uvek neprogresivna jer se jedino autoritarnom politikom mogu podstaći krupne društvene promene. Međutim, i nepodeljene vlasti se razlikuju po modernizacijskoj aktivnosti i krugu pojedinaca koje uključuju u upravljanje. U tom pogledu Titova politika upadljivo se razlikovala od prethodnika. Miloš se nije trudio da neprosvećenu srpsku sredinu evropeizuje, a zatečene strukture dugo su određivale ritam balkanskog zaostajanja. Tako su 1844. od 17 predsednika sudova trojica bila potpuno nepismena, a 10 je znalo samo da se potpiše (Tokovi istorije 1-2/1993, str. 136). Autoritet uprave počivao je na junaštvu i fizičkoj snazi. Miloš je za starešine birao fizički naočite ljude jer je znao da prost svet poštuje fizički izgled, a činovnike je kažnjavao batinama. «Babo voli starešine krupne, glavate i plećate», govorio je knez Mihailo. Najpre ustavobranitelji, a potom knez Mihailo i austrofilski Obrenovići razgrađivali su orijentalnu strukturu vlasti postupno je birokratizujući. Na orijetalnu tradiciju se nadovezivalo zapadnoevropsko iskustvo. Pašić je delovao u vremenu kada su liberalnoburžoaske ideje prodirale u Srbiju, ali nisu imale oslonca u državnopravnom nasleđu. Radikalska vlast se oslanjala na partijske organe i mladu srpsku neuvezenu birokratiju u građanskom društvu bez čvršćih ustanova i stalnom ratnom okruženju. Tito je uveo boljševički obrazac kontrole države preko monopolske partije i lojalnog boračkog kadra. Znao je da narod poštuje uniformu, pa ju je često nosio. Sve tri državnopravne tradicije i obrasci političke kulture (turska, zapadnoevropska i boljševička) nužno su se prelamale kroz osnovnu oslobodilačku balkansku političku strukturu i njene ključne vrednosti, dozirajući različite modernizacijske sadržaje, ali i ograničavajući probojne mogućnosti vodećih političkih ličnosti. U nepismenoj i zaostaloj Srbiji, koja još nije okončala nacionalno oslobođenje, Miloš nije mogao uvesti staleški parlament zapadnih savremenika, Pašić i kralj Petar I Karađorđević su u stalnoj senci pretorijanstva i oslobodilačkih ratova bili više liberali iz nužde nego iz uverenja (jer je početkom 20. veka sa Srba trebalo skinuti mrlju kraljeubica i vandala), a Tita su boljševička načela, stalni sovjetski nadzor i međunacionalne napetosti u zemlji snažili u uverenju da bez vodeće uloge partije jugoslovenski prostor nije moguće držati u državnom obliku. Balkan nije presedan po tome što su se na njemu krupne istorijske i modernizacijske promene probijale u autoritarnom obličju lične vlasti. Kao i svuda, i ovde će istoriografija duže beležiti modernizacijski učinak vladara od cene kojom je plaćen. Osvedočene vojskovođe gušile su otpor saradnika u ime materijalne pravde (nacionalno i klasno oslobođenje) ne osvrćući se na običajnu solidarnost ili pravnu jednakost. Miloš je ubio Karađorđa 1817, ugušio Đakovu 1825. i Čarapićevu bunu 1826. Da bi izbegao osvetu, tražio je da sam narod ubije Đaka, a ne njegovi momci. Tito je brutalno uklonio prosovjetsku struju u partiji 1949-1953, dok su ostale čistke bile blaže: Đilas 1954, Ranković 1966, hrvatski nacionalisti 1971-72, srpski liberali 1972-73. Uvek se trudio da iz čistki izađe čistih ruku, tražeći da drugi urade posao umesto njega, a on se zadovoljavao arbitražom između sopstvenih suprotstavljenih struja. Oba vladara su znala da lojalnost saradnika ispituju probama. Miloš je znao da proba vojsku hoće li mu biti u nuždi, da nenadano uzjaše ata i poviče svoje vojnike da ga slede na tobožnju opasnost (Sećanja A. Simića 1997, str. 122). Tito je u nekoliko navrata nudio ostavke, ali su to uglavnom bile probe da se ispita reakcija najbližih saradnika. U manevrima slične vrste ne treba tražiti osobenosti lične vlasti ovoga prostora jer spadaju u ritualnu tehnologiju svake lične vlasti. Još je manje važno isticati ceremonijal kao nesvakodnevnu crtu režima i autoritarnih ambicija vladara. Miloševa

38

hervanija (ogrtač koji je dobio od sultana kao naročiti znamen kneževskog dostojanstva), Titova maršalska uniforma i odlikovanja, zatim javna obeležavanja rođendana vladara (18. mart i 25. maj) jesu sredini i političkoj kulturi primereni obrasci jačanja autoriteta države putem sugerisanja izuzetnosti vođe. Miloš je dugo nosio tursko odelo, a Pašićeva mirnoća i duga brada su, kako zapaža Stanković, odavali istočnjačku tromost i fatalizam. Titove službene slike su, po uzoru na sovjetske vođe, dugo bile slike vladara u uniformi (simbolu neprestane borbe). Vladari su prilagođavali ponašanje političkoj kulturi podvlašćenih, željenim ideološkim vrednostima i međunarodnom osloncu. Važnije od simbola i ceremonijala jeste ovde istaći da je reč o narodnim vladarima koji su imali plebiscitarnu podršku jer se u ratu nisu odvajali od naroda. Miloš je, za razliku od dela vojvoda iz 1. ustanka, koji su izbegli u Austriju, ostao s narodom, a Tito se, za razliku od kralja, nije odvajao od vojske. U oslobodilačkoj političkoj kulturi ova komponenta harizme teško je bledela. Balkanski vladari koji o tome nisu vodili računa lako su gubili presto. Crnogorski kralj Nikola je u 1. svetskom ratu vodio kolebljivu i račundžijsku politiku napuštajući zemlju kada je bilo najteže. Slično ponašanje je Petra II Karađorđevića lišilo preko potrebne boračke harizme u 2. svetskom ratu. Miloš i Tito su, pak, slovili kao narodni, a ne dvorski vladari. Miloš je bio patrijarhalni plebejski vođa, koji nije na paradni nego na neposredni način izlazio u narod, mešajući se sa gomilom i pozdravljajući je: «Kragujevčani, košuljo moja» (Jovanović 1923, str. 147). Titu je bilo podjednako stalo da bude klasni vođa i narodni vladar. Često je mitingovao, a narodu je bio blizak po jednostavnom i neposrednom obraćanju, bez intelektualne distance, koja neretko odbija mase. Ipak za stabilnost vlasti nije uvek dovoljna snažna plebiscitarna podrška, već i lojalnost užeg upravnog štaba harizmatskog gospodara. Često staleški privilegovani sloj strepi od vođe koji se oslanja na emocionalnu odanost masa i koji ne dozvoljava institucionalizovanje privilegija užeg povlašćenog sloja (vlast senata, ustavobranitelji, partijska frakcija), ali može biti i zainteresovan za negovanje autoriteta vođe kao važnog harizmatskog oslonca sigurnosti položaja privilegovanih. Miloševe vojvode nisu mogle zašititi svoje privilegije bez Ustava, a Titovi saradnici su smišljeno jačali autoritet vođe da bi ojačali ugled partije i vlastiti položaj. To je verovatno glavna razlika između labilne Miloševe vlasti, praćene bunama i okončane izvlašćenjem osionog kneza, i Titove harizme osigurane gvozdenim zakonom partijskog jedinstva. Miloš se opirao straleškim kolegijalnim telima, a bune surovo gušio. U slučaju retko prisutnog opreznog otpora saradnika Tito je, svestan plebiscitarne podrške, pretio da će izaći pred skupštinu i narod. Izuzetna dinamika ovih vladara samo donekle objašnjava prirodu njihove vlasti. Miloš je bio stalno u pokretu i raspolagao je sa više dvoraca u Kragujevcu, Požarevcu i Točideru. Tito se kretao između Dedinja, Briona i Kranja. Miloš je bio najbogatiji posednik u zemlji, dok se za Pašića i Tita to ne bi moglo reći. Tito je bio skup vladar, ali od dobara koje je koristio porodicu nije opskrbljavao. Dobro obavešteni Tempo pominje da je na njegovoj štednoj knjižici ostalo između četiri i pet hiljada maraka, a pokloni koje je primao su ostali muzejima (Vukmirović 1996, str. 134-135). Razlika između patrimonijalnog kneza i komunističkog vladara može se, u ovom pogledu, objašnjavati suprotnošću između vlastelina i nezajažljivog zahvatača, s jedne, i radničkog vođe, s druge strane, koji su na potpuno oprečan način gledali na sticanje i bogaćenje. Kod prvog je bogatstvo bilo znak domaćinske umešnosti i zaslužene privilegije, a kod drugog žig klasne izdaje i moralnog posrnuća. Odnos vladara prema imovini je značajan tek ukoliko postaje načelo za formiranje društvene strukture. Premda je Miloš arbitrirao običajnim, a Tito partijskim pravom, nebirokratski potencijal uprave bio je različit, jer je viša prosvećenost i složenija društvena struktura u socijalizmu iziskivala daleko veći udeo formalnog prava. Materijalna pravda patrimonijalne vlasti imala je drugačiju istorijsku funkciju od materijalne pravde komunističkih režima, jer je ova druga revolucionisala društvenu pokretljivost jednu od ključnih komponenata modernizacije. U političkoj sferi, pak, oba vladara su ključne sukobe rešavala oktroisanim kompromisom, tj. ne pre svega kao rezultat dogovora zainteresovanih već bespogovornom odlukom čelnika pošto bi saslušao mišljenja svih. Oktroisani kompromis je nužnost u trenucima nespojivosti interesa zainteresovanih (sukoba kneževa ili Srba i Hrvata) i nepostojanja formalnog zakona ili njegovog podređivanja

39

materijalnoj klasnoj pravdi. U ovom pogledu Pašić se razlikovao od Miloša i Tita. U svakoj ozbiljnoj situaciji najpre je ispitivao stavove u poslaničkim klubovima, strpljivo se konsultovao sa vrhom svoje stranke i bio u redovnim audijencijama u dvoru. U vlastitoj partiji bio je neprikosnoveni izmiritelj frakcija i arbitar koji je ne manje energično oktroisao kompromise. Širok manevarski prostor na vlasti je nužan, ali ne i dovoljan uslov istorijskog učinka jer ovu okolnost treba vešto koristiti. Isto važi i za spoljnopolitičke okolnosti. Premda su u geopolitičkom pogledu situacije bile slične (male zemlje između hegemonih velikih sila), Tito je delovao u najpovoljnijim okolnostima, koje je delom i sam stvorio. Miloš nije mogao izmeniti vazalni položaj Srbije bez dogovora velikih sila, pogotovo ne na način na koji je Tito raskinuo sa Staljinom. Milošev spoljnopolitički manevarski prostor bio je znatno uži. Pašić se oslanjao na Rusiju i Francusku, ali monarhijska Jugoslavija, zbog vojne i ekonomske slabosti, nije imala veliki izbor u spoljnoj politici. Tito je imao snažniju vojsku, pa u spoljnoj politici nije bio upućen samo na diplomatiju. Posle 1948. stekao je i potpuno samostalni ugled van lagera, koji je u biopolarnom svetu neobično vešto iskoristio. Pašić se prilično vešto snalazio u balkanskoj politici, a u evropskim okvirima je pokazivao manje sposobnosti. Tito je vodio veštu svetsku politiku, koja je po ugledu nesrazmerno odudarala od veličine i snage zemlje. Veštom spoljnom politikom Tito se od umešnog političara izdigao do državnika, što se ne bi moglo reći za Miloša i Pašića, koji su u tom pogledu ostali lokalne veličine. 4. Granice istorijskog proboja Uprkos krupnim učincima sve tri ličnosti ostale su zarobljenici svoje epohe bez dovoljno kritičnosti u sagledavanju prevaziđenosti nekih ključnih načela svoje vlasti. Bilo bi pogrešno njihov konzervativizam u starosti pripisivati samo okolnosti da su odveć dugo trajali ili nespremnosti da se ranije povuku sa vlasti. Trebalo bi imati na umu nepoljuljanu snagu početnog tvrdog uverenja, ali i snažnog autoriteta i harizme koja je jačala svest o ličnoj nepogrešivosti. Miloš je ukinuo feudalizam u Srbiji, ali je ostao zatočnik patrimonijalizma. Od Porte je iščupao znatne privilegije Srbima, a uz pomoć Rusije Hatišerif dvadesetih godina i Berat 1830. kojim je Srbija postala vazalna kneževina. Time je Srbija uvedena u međunarodne odnose (Ljušić 1986, str. 459). U zaslugu mu treba pripisati i sprečavanje nastanka konkurentskog naslednog srpskog plemstva, čime je olakšao prodor kapitalizma. Opirao se žestoko ustavu, koji su mu zajednički nametali Rusija i Porta. Strepeo je od podele vlasti, pa je srpska buržoaska revolucija okončana u krilu patrimonijalne kneževe samovolje. Pašić je bio prvi uticajni srpski političar koji je pokušavao da nove evropske ideje (najpre socijalističke, a zatim seljačko-sitnoburžoaske) uvede u Srbiju. Harizmom plebejskog seljačkog vođe branio je određena načela buržoaske pravne države. U slavenofilskom duhu kritikovao je zapadnjaštvo Obrenovića, a konzervativizam je uočljiv u njegovim upozorenjima da nacionalnoj ideji preti opasnost od industrijsko-kapitalističkog i saobraćajno-trgovačkog internacionalizma. Liberal više iz nužde nego iz uverenja, branio je seosko antievropejstvo, a u starosti mu se konzervativizam ispoljavao u tvrdom unitarizmu i solunaškom velikosrpskom hegemonizmu. Titova vlast je ostvarila krupne modernizacijske pomake (prosvećivanje, laicizacija, industrijalizacija, urbanizacija, rast standarda, otvaranje prema svetu, društvena pokretljivost) u okviru levičarskog duha epohe. Jedinstvenom ideologijom zbližavao je balkanske nacije, a nesrazmerno veliki ugled zemlje u svetu podsticao je deprovincijalizaciju. U starosti je modernizacija postupno blokirana ustrajavanjem na krutoj kadrovskoj upravi i presudnom monopolu partije nad ključnim segmentima državne organizacije. Prilično jasna antizapadna usmerenost uočljiva je kod sve tri ličnosti, ali bi bilo pogrešno svesti je na isti imenitelj. Miloševo protivljenje položaju ustavnog monarha i ustrajavanje na običajnom pravu u sudstvu ne može se u pogledu pobuda niti istorijske funkcije, izjednačavati sa Titovim nadustavnim položajem i nebirokratskim prioritetom partijskog prava. Konzervativni feudalni patrimonijalizam nije istovetan sa revolucionarnim komunističkim anormativizmom ni po klasnoj osnovi niti po viziji modernizacije. Još manje je moguće tražiti čvršću liniju kontinuiteta između Pašićevog i Titovog antizapadnjaštva, odnosno pravoslavno –

40

narodnjačke slavenofilske vizije slovenske imperije i Moskve kao Trećeg Rima s jedne, i boljševičkog u osnovi racionalističkog ideološkog učenja o Moskvi kao centru proleterske revolucije, s druge strane. U prvom slučaju reč je o okupljanju i oslobođenju pravoslavnih Slovena (naroda), u drugom su u središtu podjarmljene klase, anacionalni proletarijat i seljaštvo. Pašić je Istok i Zapad, Rusiju i Evropu, dugo video kao dva zasebna kulturna sveta u napetosti, a srpski narod je uvek bio na strani Istoka (Perović 1994). I kod Tita je prisutna napetost dva sveta, ali u obliku sukoba socijalizma i kapitalizma. Iako oba političara u realnosti nisu robovala doktrinarnim polarizacijama, one su važne zaleđine u traženju ideološkog oslonca kod velike istočne sile. Različito je izvorište Pašićevog slovenofilskog pravoslavnog i Titovog racionalističkog boljševičkog antiliberalizma. Pašić je isticao posebnost slovenske civilizacije, Tito naročitost socijalističke kulture. Sa ne manje istoričnosti i opreza treba prilaziti tobožnjem kontinuitetu između Pašićeve radikalske vizije opštine, «duše slovenskog sveta, sa kolektivnom svojinom» i društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju u samoupravnom socijalizmu. U središtu prve zamisli je romantičarski seljački antikapitalizam, antitehnicistički i antimaterijalistički (radikali su se 1880/81. u skupštini protivili uvođenju železnice u Srbiju), kod druge je reč o modernoj, tehnički industrijalizovanoj i laiciziranoj državi koju nadzire partija radničke klase. Miloš, Pašić i Tito nisu bili goli pragmatičari i vlastodršci bez vizije, već su njihovi pogledi bili čvrsto ukorenjeni u htenja širih društvenih grupa. Zato se i poređenje njihove istorijske uloge ne može svesti na uočavanje sličnosti u ličnoj političkoj umešnosti već mora zahvatiti i dublje ideološke strukture koje su određivale ciljeve i obrasce političke delatnosti. Lišena vizije, politika, koliko god bila vešta, svodi se na puki pragmatizam. Ideološki ciljevi utiču na izbor sredstava, ali ne treba zaboraviti da se sredstva mogu osamostaljivati od ciljeva. Pri svemu tome uslovi daju posebnu boju skladu ili raskolu i sredstava, odnosno političkoj kulturi. 5. Strukturno oblikovanje ličnog Odnos ličnog i strukturnog u politici je uzajaman i povratan. Važne lične, politički značajne crte Miloša, Pašića i Tita formirane su pod uticajem zatečene političke kuture i uslova za obavljanje političke delatnosti, ali su i ličnosti svojom aktivnošću uticale na modifikovanje procesa dugog trajanja. Miloš je živeo 80 godina, Pašić 81, a Tito 88. Prvi je sišao sa vlasti u 59. godini (ako se ne računa kratkotrajna druga vlada), dok su ostala dvojica imala više vremena za usavršavanje vladarske veštine. Za razliku od Pašića, Miloš i Tito su po obrazovanju zaostajali za svojim saradnicima, ali je oskudnije obrazovanje jačalo operativnost njihovog političkog dara, jer se nisu trošili u suvišnom nijansiranju i intelektualiziranju. Nijedan nije bio ubedljiv govornik, niti je obrazovanje (izuzev ideološko kod Tita) imalo značajniju ulogu kod bilo koga, ali im nije bilo teško da se približe narodu i budu narodni, a ne kabinetski ili dvorski vladari. Realizam, upornost i veština prilagođavanja izmenjenom odnosu snaga prilično su ujednačavali različite urođene crte temperamenta i karaktera u opšti poželjni sindrom balkanskog političara: istrajnost, nepoverljivost formirana iz promišljenog raznolikog iskustva, hrabrost i gotovost za žrtvovanje, bistrina, lukavost, gipkost i operativnost. U odnosu na ovaj socijalni karakter političara, sistemski su manje važni Miloševa naprasitost i jarost, Pašićeva zatvorenost, strpljenje i ćutljivost, Titova donekle nervozna živahnost, samokontrola i sklonost ka raskoši. Rečju, prostor je iziskivao operativnost, realističnost i svakodnevno lukavstvo i arbitražu, u ratu vešte vojskovođe ne bez žara, a ne idealiste, zavodljive govornike – proroke, pozere, frazere ili demagoge. Kod sve trojice je upadljivo osećanje nadmoći zbog osvedočenog učinka, nedokučivost i distanca prema saradnicima. Pašić i Tito su obično na sastancima govorili prvi i poslednji, a prisebnost u kritičnim situacijama i hladnokrvnost svedočili su o samopouzdanju. Krupan politički učinak moguć je samo u susretu socijalnog karaktera (sindrom osobina koje traži vreme) i prodornih ličnih ponuda sličnog tipa, a ne zahvaljujući nekim izrazito individualizovanim svojstvima i natprosečnim ličnim sposobnostima. Važan uslov usavršavanja političke veštine je raznoliko i promišljeno iskustvo koje izoštrava politički refleks, ali i nepoverenje i osećaj za opasnost. Miloš je bio trgovac i ustanik, a u

41

pregovoru sa Turcima stalno je nosio glavu u torbi. Pašić je bio evropeizirani intelektualac, inženjer, zatvorenik, prognanik, političar u ratu i miru. Tito je bio sindikalni vođa, zatvorenik, boljševik formiran u Sovjetskom Savezu, ilegalac, vojskovođa i diplomata u ratu i miru. Određena otvorenost za nove ideje morala je biti prisutna, a uvažavanje obrazovanih savetnika (V. Karadžića, J. Cvijića, M. Krleže) bio je nužan uslov modernizacijske aktivnosti. Raznoliko iskustvo usavršavalo je osećaj za uspešno kombinovanje pritiska i nagodbe u složenim situacijama. Gipkost ove vrste, uz vanserijski organizacioni dar, izdvajala ih je iz kruga saradnika i savremenika. Miloš je bio osion i prek, ali je, za razliku od Karađorđa, bio realističan težeći miru koji će sačuvati narod. S druge strane, bio je realista u održanju vlasti, za razliku od svoga sina Mihaila – idealiste, koji je polagao nade u evropske metode vladanja u hajdučkoj Srbiji. Bio je vođa sa istančanim državotvornim nervom i snalažljivošću, ali ne onom «koja može biti samo proizvod božjeg nadahnuća», kako teozofsko – mistički tvrdi R. Ljušić (Ljušić 1994, str. 68), već okretnošću i gipkošću koje je formiralo vreme, jer je borba srpskog naroda za samoodržanje, preko kolektivnog iskustva, nalagala vešto kombinovanje bune i ustupaka. Premda istočnjački pritvoran i dovitljiv (slao je srpske ustaničke glave u Stambol da bi izborio šira vazalna prava), Miloš je ostao konzervativni patrimonijalni knez kočeći političku modernizaciju Srbije. Kada je 1836-39 otvaranjem konzulata Srbija uvučena u evropsku diplomatiju, Miloševe sposobnosti su postale anahrone. Na turskom terenu borio se vešto novcem i mitom, u novom diplomatskom prostoru se spoticao (Ljušić 1986, str. 462). Ni Pašić nije izdržao do kraja. Premda školovan u Zapadnoj Evropi, robovao je konzervativnom slovenofilstvu; bio je ideološki i dinastički konvertit (zbog vlastoljublja, ali i nacionalnog interesa), uporni organizator značajne parlamentarne partije, a po vizionarstvu i gipkosti nije zaostajao za duhom vremena sve do osnivanja Kraljevine SHS. Njegovo evropejstvo gasi se 1918. bez čula za federaciju i republikanstvo. Ostao je zabeležen kao snažna ličnost uzdignuta iznad lokalnih provincijskih taktičara zbog postojanog staranja za celinu i jedinstvo države, ali ne uvek i dovoljno razvijenog čula za elastičnost njenog jedinstva. Ni Titova modernizacijska aktivnost nije lišena konzervativne faze. Dospeo je do vlasti u zrelim godinama sa raznovrsnim iskustvom spreman da ga promišlja i usavršava. U ilegalnim uslovima formirao je trajno nepoverljivu crtu, ali je bio odmeren, realan i oprezan političar i državnik. U starosti je ostao konzervativni zatočnik monopolskog položaja partije kada je već bila prevaziđena njena sveopšta regulativna vodeća uloga. Unutar sve tri karijere mogu se uočiti ključne faze samostalnog i modernizacijskog učinka na vlasti: 1830-1836, 1903-1919, 1945-1968. Stanković je kod sve tri ličnosti uočio usmerenost ka snažnoj i samostalnoj jugoslovenskoj državi: Miloš Obrenović je stvorio modernu srpsku državu i otvorio joj put za prožimanje sudbine sa ostalim jugoslovenskim narodima. Pašić je znalački projektovao budućnost srpskog naroda u stvaranje jugoslovenske države, a Tito je obnovio jugoslovensku državu u Drugom svetskom ratu (Stanković 1988, str. 173). Uprkos krupnim probojima, pomenute istorijske ličnosti nisu do kraja života pratile duh vremena koji su pronicljivo uočili. Premda se u politici uopšte, a ne samo na Balkanu, retko koji vladar znao na vreme samoinicijativno povući, poslednja faza vlasti bila je senka na učinku Miloša, Pašića i Tita. I ova okolnost je, izgleda, više posledica političke kulture u kojoj su se oblikovali pomenuti režimi lične vlasti (lišene mandata) nego lične neodmerenosti. Na neprosvećenom i trusnom Balkanu vekovima izdeljenom između imperija, oslobodilačka politička kultura je istorijska reka ponornica čiji je podzemni tok uticao na razvoj i kada ne bi izbijao na površinu. Kod najuticajnijih ličnosti boračka komponenta podjednako je oblikovala njihovu progresivnu nacionalno oslobodilačku, ali i konzervativnu ulogu, onda kada bi vođa osloboditelj polagao pravo na neograničenu vlast na osnovu ratnog učinka. Miloš se protiv hajduka, bundžija i opozicije borio sa ne manje odlučnosti nego protiv Turaka, Pašić nije razumevao federaciju zbog trajne solunaške predrasude. Odbijao je svaku federaciju osim plemenske, odnosno one u kojoj bi ceo srpski narod bio obuhvaćen u jednoj federalnoj jedinici, što je bilo praktički neizvodljivo zbog izrazite etničke izmešanosti (Stanković 1995, str. 94). Nije dozvoljavao cepanje srpskih zemalja za račun nekog drugog plemena u državi koju je oslobodio srpski

42

vojnik. Ne manje odlučno, Tito je odbacivao prava drugih snaga na vlast izvan partije koja je u ratu bila najaktivnija. Na osnovu uočene strukturnoistorijske osnove zbivanja u poslednja dva stoleća, trebalo bi pokušati odgovoriti na hipotetično pitanje da li bi procesi drugačije tekli bez pomenutih ličnosti. Teško je prihvatiti isključivu tvrdnju da bi bez njih zbivanja tekla bitno drugačije, ali im se ne može negirati određena prekretnička i ubrzavajuća uloga. Da nije bilo Miloša, možda bi se nametnuo njegov brat Jevrem ili Toma Vučić. Oni nisu bili manje hrabri, vlastoljubivi ni diplomatski okretni, niti su zaostajali u demagogiji pred narodom. Od početka 19. veka nezadrživo opada snaga Turske i jača samostalnost njenih provincija. I bez Miloša bi Srbija, možda nešto kasnije, stekla sličnu samostalnost, ali je Miloševa diplomatija verovatno uštedela dosta života. U unutrašnjim reformama slom feudalizma bio je nužan proces. Miloš ga je verovatno ubrzao (u Rusiji je npr. feudalizam ukinut tek 1861). Njegova zasluga je u sprečavanju razvoja staleškog plemstva, a državno-pravni razvoj je, po svemu sudeći, samo donekle usporio, s obzirom na snažni uticaj neprosvećene političke kulture i tradicije koji nisu bitno ublažili ni mnogo prosvećeniji vladari posle njega. Možda bi pod Stojanom Protićem, kao čelnikom Radikalne stranke umesto Pašića, vojska i kruna imali izrazitiju ulogu u politici, a odnos Srba prema Hrvatima bio federativniji i kooperativniji. Ipak je teško verovati da bi Protić, «autonomista», prevazišao solunašku strategiju srpske buržoazije i bitno ublažio hrvatski separatizam zbog snage ostalih «staroradikalskih» struja i drugih velikosrpskih krugova izvan stranke, uključujući i krunu. Sa Simom Markovićem ili Milanom Gorkićem KPJ bi verovatno imala obrazovaniji, ali i manje operativni vrh, bilo bi možda manje čistki, a verovatno i manje uspeha u formiranju vojne strukture u ratu. Izgleda da je Titova uloga bila krupna u ratu, u otporu Staljinu, a i docnije je bio nezamenljiv kao arbitar u čistkama i sukobima partijskih frakcija. Što vođstvo duže traje, čelnici postaju samostalniji i teže zamenljivi, a harizmatizacija je proces koji po prirodi stvari snaži svest vođe o vlastitoj izuzetnosti, što opet jača autoritarnost i sklonost ka ličnoj vlasti. Miloš je uvek bio osion, a naročito posle sultanovog berata, a stari Pašić je naročito posle razlaza sa Protićem postao neumoljiv i retko se obazirao na savete drugih. Titova lična nadmoć bila je trajno prisutna, izuzev perioda sukoba sa IB-om, kada je bio nešto kolegijalniji. Ako je samostalnost i snalažljivost političkog vođe poželjna crta, nezamenljivost je rizična jer nakon njegove smrti ostavlja eksplozivan i dezintegrativan vakuum. O stupnju nezamenljivosti političara govore zbivanja nakon njihovog silaska sa vlasti, progonstvo Miloša nije usporilo razvoj Srbije ka samostalnosti od Porte, Pašićeva smrt bila je udarac za Radikalnu stranku, ali ne i za državu. Titova smrt je ubrzala raskol partije, ali i države. Ali treba imati na umu da se Jugoslavija raspala 1992, tek podudaranjem hazardne politike novih nacionalističkih elita i iščezavanjem njenog poluvekovnog međunarodnog značaja kao posrednika između blokova (slabljenje SSSR-a, jačanje Nemačke i novog pax Americana). Novo stoleće, koje je počelo 1989/90, na Balkanu je tražilo političare novog tipa, kadre da odgovore izmenjenim unutrašnjim potrebama, koje je u sve većoj meri nametalo okruženje. Posletitovski politički vrh nije bio dorastao izazovima eksplozivnog prostora zahvaćenog krupnim promenama okruženja. Veličina čelnog pojedinca je u njegovom modernizacijskom učinku u svojoj epohi, a ne u moći i nezamenljivosti. Jednoznačan kriterij učinka može se ustanoviti samo ako se jasno razdvoji forma od sadržaja u politici i čvršće strukture od prolaznog bleska u dugim istorijskim procesima.

43

IV TITO DO VLASTI (1937-1945) -strukture, procesi, ličnost – U domaćoj misli o društvu nije još sistematski i kritički istražen odnos Titove aktivnosti i motiva do zaposedanja vlasti, s jedne, i dubljih struktura i procesa u senci koje je vođa partije i narodnooslobodilačkog i antifašističkog pokreta zatekao i unutar kojih je delovao, s druge strane. Ovde bi trebalo pokazati na primeru jedne uticajne istorijske ličnosti pre osvajanja vlasti stupanj njene zavisnosti od struktura u senci i zatečenih okolnosti. Može li se o probojnoj moći pojedinca govoriti i kada nije na vlasti? Oslonac na dosadašnja istoriografska istraživanja i memoarsku literaturu je nužan, premda u njima prevladava istorijsko pripovedanje i opis zbivanja, a ne analiza struktura i procesa. Događaje čini hronološki sled iskustva vezan za određene učesnike, dok strukture nisu nužno smisaone veze ili datosti, niti vremenski omeđene kategorije. Događaji su promenljivi, a strukture relativno stabilne (ustanove, oblici državnog uređenja, politička kultura i sl.). U središtvu zanimanja strukturne istorije i istorijske sociologije nisu, pre svega, pojedinačna zbivanja i ličnosti, već odnosi, stanja i procesi, zatim više uslovi, prostor i mogućnosti delovanja pojedinca u istoriji nego lični motivi, odluke i postupci. U metodskom pogledu prioritet ima uzročna analiza nad hermeneutičko fenomenološkim razumevanjem smisla. Slično sociologiji, strukturna istorija se više zanima za relativno trajanje, «tvrđe», teže promenljive pojave i segmente stvarnosti koji se sporije menjaju (Groh 1973, Kocka 1977, Koka 1994). U jugoslovenskoj misli o društvu događajna istoriografija nije do sada bila ugrožena socijalnom ili strukturnom istoriografskom strujom niti istorijskom sociologijom, pa, za razliku od npr. Francuske i Nemačke (gde je plodna napetost dveju pomenutih usmerenosti prisutna gotovo pola stoleća), prevladava rekonstrukcija događaja i postupaka na račun kategorija «dugog trajanja», koje su opet shvatane manje ili više ideologizovano kao neizbežni trend razvoja koji su veliki pojedinci najpotpunije razumevali. Nije mnogo zagonetno što odnos najčešće ideologizovanih struktura (neizbežni put nacionalnog i klasnog oslobođenja) i Titove ličnosti, koja je dublje procese ubrzavala, probijala ili presecala, nije diferencirano razmatran. U jednopartijskom režimu, gde je ličnost vođe bila glavni stožer ideologije društvenointegrativne misli, nije bilo uslova za nijansiranja ove vrste, pogotovo ne za proučavanje lutanja i nesamostalnog ponašanja vođe. Ni uvođenje višepartijskog režima nije mnogo pomoglo jačanju nepristrasnosti jer su razbuđeni različiti svesni ili nesvesni oblici ideološkog demoniziranja Tita. Izgleda da celovitijih odmerenijih radova o Titu nema i stoga što je stvoren privid da se o njemu suviše zna, ali iz različitih vrsta politički pristrasne literature. I Cilj ovoga poglavlja je kritičko sagledavanje Titove uloge od dolaska na čelo partije do zaposedanja vlasti sa stanovišta istorijske sociologije, a u svetlu novijih svedočanstava učesnika i istoriografskih obrada materijala. Poput mnogih političkih čelnika, i Tito je kao vođa pokreta bio zavisniji nego kao državni poglavar, i to ne samo od struktura kojih je bio svestan (SSSR, Kominterna, karakter vlastite partije i države) nego i od onih koje su bile «podzemne» i skrivenije (potmuli procesi raslojavanja partije, buđenje uže grupnih i nacionalnih interesa, skrivene promene u međunarodnom okruženju, dogmatsko samopoimanje itd.). Skrivenost i neprozirnost struktura često utiče na veliki raskol između namera i posledica postupaka i kod najuticajnijih istorijskih ličnosti: Aleksandar Makedonski nije ni slutio koliko će njegova osvajanja ubrzati kosmopolitizaciju evroazijskog prostora u starom veku, Julije Cezar nije na vreme sagledao orijentalnu monarhizaciju Rima kao važnu posledicu vlastitog ratničkog kulta, niti je Lenjin mogao predvideti terorističke posledice boljševizacije SKP (b).Ovde se neće ulaziti u definisanje načela za objašnjenje zamršenog dualizma ličnosti i strukture i njihove dijalektičke veze (vid. Kuljić 1994), već bi pretežno uzročnom analizom, a ne hermeneutičkim

44

razumevanjem smisla i namera najuticajnijih aktera, trebalo ocrtati deterministički splet u kom se postupno osamostaljivala Titova aktivnost do zaposedanja vlasti. Zatečene strukture i procesi u najopštijem smislu mogu se raščlaniti na dve grupe: nacionalne i klasne. Pomenute dinamičke strukture sa vlastitim zakonomernostima bitno su određivale Titovu aktivnost čak i u periodima njegove najveće moći, ali to ne znači da je on u svim fazama bio njihov zatočnik i pasivni izvršilac. Strukture su ograničavale dubinu zaokreta koju je ličnost mogla izvesti (boljševik Tito nije nikada mogao uvesti kapitalizam niti posle 1935. razbiti Jugoslaviju), ali je ličnost unutar zacrtanih opredeljenja činila krupne zaokrete, isprva oprezne kasnije sve odlučnije (oprezno modifikovanje direktiva Kominterne pre i u toku rata, detronizacije kralja uprkos Staljinovom protivljenju, sukob sa Staljinom i uvođenje samoupravljanja, zaokret u spoljnoj politici itd.). O snazi strukture iz koje je izrastao svedoči i postojanost Titovih idejnopolitičkih uverenja u koje čak ni stalno podozrivi i hegemoni sovjetski rukovodioci nisu sumnjali. Slično Trockom, koji je u izbeglištvu krajem tridesetih godina opominjao svoje užarene sledbenike da Staljin ne može napustiti socijalizam, već se u SSSR-u to može desiti samo preko njegovog leša, i Brežnjev je 1970. govorio da je Čehoslovačkoj pretio kapitalizam, ali da to nije slučaj sa Jugoslavijom, koja je prošla i ostaje socijalistička (Vuković 1989, str. 415). Ni sve odmerenijem Đilasu u starosti nije promaklo da je Titovo jugoslovenstvo bilo postojano a teorija marksizma i lenjinizma bila je za njega jednom zauvek data (Đilas 1994, str. 261-262). Okolnost da je malo ko od savremenika verovao da se Jugoslavija može raspasti dok je Tito živ takođe svedoči o uticaju snažno interiorizovane strukture jugoslovenske svesti u opredeljenju nesumnjivo najuticajnijeg pojedinca u istoriji Balkana 20. veka. Ali i kod najličnije vlasti namere odudaraju od posledica i ne poklapaju se (razgorevanje međunacionalnih sukoba još za vreme starog Tita, kome je oslabilo osećanje za manevar kao i raspad Jugoslavije uprkos njegovim namerama). To potvrđuje valjanost teze strukturne vizije istorije (od Lamprehta i Plehanova do Brodela i Koke) da razvoj nije zbir željenih ličnih postupaka i iskustava moćnika, nego rezultat prožimanja uticaja i okolnosti koji tvore protivrečne strukture «dugog trajanja». Ove se, opet, neretko održavaju nasuprot težnjama uticajnih pojedinaca, a da ih ovi nisu uvek svesni. Antisociološku, u osnovi idealističku predstavu o uticajnim moćnicima ne bi valjalo pobijati krutim fatalizmom struktura, već u pojmovnom i teorijskom pogledu dijalektički diferenciranom refleksivnom međugranskom mišlju o društvu (koja promišlja uslove i saznajnu vrednost vlastitih naučnih rezultata) i koja, premda strukturno i procesnoistorijski usmerena, ostaje kadra da uoči samostalnost i učinak uticajnih ličnosti, koje se ne mogu bez ostatka svesti na epifenomen podzemnih strukturnih tokova. Ne može se npr. zaobići lično «banalno demonsko» kod Hitlera, zatim Staljinov paranoidni teror, institucionalizovan i partijski fetišizovan. Ne manje su sistemski značajni Titov oprez i pronicljivost u proceni odnosa snaga, ali i slabljenje ovog osećanja u starosti, kao i sektaško nepoverenje u snage izvan revolucionarne klase. Ipak je u analizi relativno zasebnih celina pogrešno polaziti od pomenutih «strukturnoistorijski neobuhvatljivih ostataka» ili na njih usredsrediti proučavanje. U određenom smislu isticanje čisto individualnog jeste čin nužne rezignacije, tj. priznanja da se istraživana pojava ne može više objašnjavati vlastitim strukturama (Kocka 1977, S. 167). Proučavajući strukturne determinante događaja ili postupaka ličnosti istraživač sužava spektar mogućnosti težeći da što pouzdanije izdvoji relevantne uzroke. Kod složenih zbivanja objašnjenje nije nikada izričito niti celovito, jer opstaju ostaci, sitniji ili krupniji, koji se ne mogu objasniti strukturnim činiocima, nego ispričati ili opisati kao rezultat aktivnosti ličnosti ili uticaja okolnosti. Osim toga, već pomenuti nesklad namera i posledica delanja (što se u filozofskoj tradiciji često naziva otuđenjem) jača aktuelnost strukturne istorije koja traga za spletovima okolnosti i konstelacijama snaga (Kocka 1977, S. 168). Kada se namere i posledice ne podudaraju procesi koji ističu iz pojedinačnih postupaka se osamostaljuju, izmiču kontroli; događa se mnogo toga što se nije iskusilo, a pojedinci često nisu svesni ni premisa ni posledica svoje delatnosti. Plehanov je pisao da je veliki pojedinac uvek početnik koji vidi dalje od drugih. Osim toga, odavno je poznato da uticajni pojedinci na autoritarni način podstiču društveni razvoj. Marks i Engels su Napoleona Bonapartu nazivali uzurpatorom i despotom, ali su isticali da je bio stegonoša napretka jer je na bajonetima širio

45

Evropom prosvetiteljstvo. Sarkastično su dodavali da je despotija genija podnošljivija od despotije idiota. U proučavanju odnosa strukture i ličnosti nije dovoljno utvrđivati stupanj i intenzitet međuuticaja, nego ga treba i u vrednosnom pogledu ocenjivati (izrazito samostalni reakcionar koji razara strukture kao Hitler, autoritarni modernizatori kao Lenjin, boljševički reformatori kao Tito i sl.). Po sebi se razume da je nužno vrednovanje i oprezno traganje za strukturama koje prethode događajima ili postupcima pojedinaca, egzistiraju u njima lično interiorizovane u različitm stupnju, ali i preživljavaju pojedince, složen postupak koji traži istančanu istoričnost i pouzdane kriterije u oceni racionalnosti i emancipatorskog potencija užegrupne ili lične aktivnosti. Istorijske strukture i procesi mogu se predstavljati i kroz iskustva i postupke pojedinaca, ali samo ukoliko se pouzdano uoče ključne spone u zamršenoj mreži zbivanja, njihova slojevitost i složenost (Titova moć se ne da razumeti ako se nema na umu snaga i ugled socijalizma od Oktobarske revolucije do rušenja Berlinskog zida, ali i osobenost faza ovog razdoblja koje je pretežno određivao razvoj unutar Sovjetskog Saveza). Treba polaziti od slojeva stvarnosti sa manjom brzinom menjanja. Predstavljanje procesa i struktura kroz aktivnosti uticajnih pojedinaca pretpostavlja takođe i poznavanje tehnologije istorije istraživačkog doba s jedne (prioritet verskog klasnog ili nacionalnog segmenta), i arsenala političkih tehnika prerušavanja lične vlasti i manipulacije, s druge strane. Kako je Koka zapazio, istoriju struktura treba dopunjavati istorijom iskustva. Predratni jugoslovenski boljševizam može se shvatiti bez Tita, ali obrnuti postupak nije moguć. I pre i nakon Tita bile su žive vizije ujedinjenja Balkana. To je dublji i trajniji proces koji se može istraživati i bez Titovog doprinosa, ali se Titova politika ne da objasniti bez uočavanja celine i osnovne strukture šarolikog i protivrečnog idejnopolitičkog jugoslovenstva. Koliko god ličnost bila kreativna, od struktura se mora poći jer one oblikuju i «razarajuće» sposobnosti pojedinca. Manje ili više skrivene dinamičke klasne i nacionalne strukture uokviravale su manevarski prostor Titove kreativne političke ličnosti, koja je unosila krupne promene unutar naznačenih osnovnih odrednica, čiji Rubikon nije prelazila. II Etnički uzmešano stanovništvo i manje ili više napeti odnosi među nacijama jesu struktura u senci, koja je podjednako pritiskala monarhističke i republikanske jugoslovenske vladare od 1918. do 1992. Žestoka sukobljavanja nacionalnih vrhova, opterećena skrivenim tradicijskim konfesionalnim naslagama, starija su od raznolikih i promenljivih političkih programa nacionalizma. Konačni raspad Habzburškog i Osmanskog carstva stvorio je niz problema između malih nacionalnih država naslednica koji su se pokazali dugoročno nerešivim, jer se tle posle zemljotresnog rušenja imperija dugo smirivalo. Gradeći državu na eksplozivnom prostoru, jugoslovenski vladari prihvatili su veliki istorijski izazov, a rizik je bio veći što je vladar ili oligarhijski vrh manje bio dorastao ovom složenom zadatku. U pogledu regulisanja međunacionalnih odnosa, najopštije govoreći, Jugoslavija se kolebala između unitarnog, federalnog i konfederalnog obrasca. Tito je dospeo na čelo KPJ kada je Kominterna učvrstila kurs o potrebi odbrane Jugoslavije i kod njega u ovom pogledu nije bilo dilema. Od 1935. federacija se kao oblik rešenja jugoslovenskog nacionalnog pitanja učvršćuje u dokumentima KPJ. Izgleda da je u razradi ove zamisli na Tita najviše uticao Kardelj, a nešto docnije i manje direktno Krleža i I. Ribar. U ideološkom pogledu uzor je bila sovjetska federacija, ali je, s obzirom na odnos snaga između nacija i civilizacijsko zaleđe Jugoslavije, bila bliža raspalom Habzburškom carstvu. Izgleda da je preko austromarksizma vrh KPJ prihvatio federalni obrazac države bez jednog vodećeg naroda. Austrijski socijalisti su nacijama pružali široku lokalnu i kulturnu autonomiju, ali ne i pravo na teritorijalno otcepljenje, da se ne bi narušilo jedinstvo carevine. Integracija višenacionalnih država na Balkanu, uprkos krupnim društveno-ekonomskim razlikama, pokazuje određene zakonitosti. Ovde bi trebalo skrenuti pažnju na neke strukturne sličnosti austrougarskog i jugoslovenskog federalizma, uz neophodan oprez prema

46

neistoričnom poređenju i poistovećivanju raznolikih situacija i društvenih snaga. Ovo donekle riskantno poređenje neophodno je da bi se jasnije uočile strukturne granice manevra vladara višenacionalne države i slične tehnike vladanja koje državi nameće srodan etnički sklop. Nije bez razloga britanski istoričar Tejlor nazvao Tita poslednjim Habzburgom koji je vladao sa osam različitih naroda, pružajući im «kulturnu autonomiju» i obuzdavajući njihove nacionalističke antagonizme (Taylor 1990, str. 324). Premda je Tejlor 1948. pomalo mehanički poredio FNRJ i Austro-Ugarsku, potcenjujući krupne razlike između prirode vezivne uloge laičke marksističke ideologije i iracionalnog katolicizma, zanimljive su sličnosti u organizaciji međunacionalnih odnosa. Obe države okupljale su narode sa nacionalnom državom u prošlosti i one bez nje, i bile skup nacionalno kompaktnih i rasejanih naroda ugroženih različitim oblicima asimilacije. Premda su u Austro-Ugarskoj državni narodi bili samo Nemci i Mađari, a u Jugoslaviji svih šest priznatih nacija, postojala je slična polarizacija snaga. Osnovni nemačko-mađarski sukob vešto su koristili, pre svega, Poljaci i Česi, a u socijalističkoj Jugoslaviji su srpsko-hrvatsku napetost koristili Slovenci za arbitražu, a zatim i ostali narodi i narodnosti za učvršćenje svoje republičke državnosti. U Austro-Ugarskoj su Česi tražili ujedinjenje zemalja svetog Vaclava odbijajući panslavizam, Mađari su strepeli od češko-nemačkog saveza, Hrvati su bili razapeti između Mađara i Italijana, Slovenci između Nemaca i Italijana, Poljaci su u Galiciji stekli autonomiju podredivši Ukrajince, a najviše secesionizma ispoljavali su Italijani. U Titovoj federaciji svi narodi bili su državni, manjine su imale visok stupanj prava, a koalicije su u jednopartijskom režimu bile dugo latentne. Meternihova Austrija počivala je na dinastiji izbegavajući da se nacionalno definiše sve do 1866, a dvojna monarhija je bila cena koju je car, strahujući od Mađara, platio da bi održao vrhovnu vlast. U Jugoslaviji se dva vodeća naroda nisu nagodila jer su i drugi imali ista federalna prava, a kompromis je počivao na ravnopravnosti šest članica, koji je Tito nametao jedinstvenom partijom, direktnom autoritarnom ili manipulativnom arbitražom. Franc Josif se kolebao između centralizma i federalizma, a Titovu dilemu između federacije i konfederacije slabila je vera u integrativnu moć jedinstvene partije. Austrijska i Ugarska nagodba iz 1867. donekle se može porediti sa ustavnim amandmanima u Jugoslaviji 1971, a carevo raspuštanje ugarskog parlamenta 1906. bilo je nalik Titovom obračunu sa hrvatskim maspokom 1971. Još u revoluciji 1848. u Austriji je postalo jasno da je kruna gotovo jedina državotvorna supstanca, pa je nagodba bila nužna mera «federiranja carstva». Harizma Tita i harizma SKJ bile su ključne integrativne sile Jugoslavije, ali sa snaženjem republičkih ekonomskih suprotnosti i privrednom reformom 1965. bio je neophodan i novi obrazac međurepubličkog kompromisa. Katolicizam nije mogao da pomiri Austrijance i Mađare, ni marksizam da trajno poveže jugoslovenske narode. Premda je idejna osnova integracije bila fundamentalno različita (protiv reformacija i katolički univerzalizam, s jedne, i racionalistički marksizam, s druge strane), nacionalne napetosti su nadjačale kosmopolitski potencijal oba idejno-ideološka sadržaja. Raspadom Austro-Ugarske nastale su i dve višenacionalne države (Čehoslovačka i Jugoslavija) u koje su se reprodukovale nacionalne protivrečnosti carevine. Česi i Srbi bili su brojniji narodi, a Slovaci i Hrvati secesionistički irski problem (Taylor 1990, str. 316), pa se nakon sloma fašizma izgleda jedino komunističkom federacijom moglo održavati državno jedinstvo. Sa slomom jednopartijskih socijalističkih režima raspale su se i federacije, jer je integracija odveć počivala na ideološkim osnovama, slično vakuumu koji je nastao u atmosferi ratnog rasula i smrti Franca Josifa. Cilj ovlaš nagoveštenih, manje ili više istoričnih, analogija između dve višenacionalne države u Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi jeste da skrenu pažnju na trajnije nadideološke zakonomernosti u državnom okupljanju etnički izmešanog i tradicijom opterećenog evropskog prostora. Nacionalne protivrečnosti bile su relativno postojana struktura koja je vladajućim krugovima raznolikih režima nametala slične zadatke bez obzira na ideološki i društveno-ekonomski karakter režima. U Titovom slučaju se kao drugi oblik uticajne nacionalne strukture javlja osobeno jugoslovensko iskustvo između dva svetska rata. Od početka 1920-ih Tito je, kao radnički aktivista, pomno pratio sukobljavanja unutar Kraljevine SHS. Vladajuće velikosrpske

47

konzervativne snage, sa N. Pašićem i kraljem Aleksandrom na čelu, branile su konzervativni unitarizam i ignorisale federalnu zamisao Jugoslavije, praktično dualnu, kao zamisao nesaglasnu iskustvu pobednika i kao obnavljanje modela poražene Austro-Ugarske (Stanković 1995, str. 94, Zečević 1993, str. 123). Pašić je federaciju smatrao prevaziđenom nagodbenjačkom formulom, a veliki deo srpskog građanstva teško se mirio sa mogućnošću da pobednik u ratu treba da deli političku vlast sa bivšim neprijateljem. Moralna osnova srpske hegemonije u Kraljevini Jugoslaviji i otpora federalizmu bilo je solunaštvo. U vladajućim krugovima radikala prevlast Srba je bila prirodna jer su «Srbi politički jači od Hrvata, ima ih dva puta više nego Hrvata, a iz rata su izašli kao pobednici sa ogromnim žrtvama i opustošenom Srbijom» (Stanković1995, str. 37). Solunaškom srpskom unitarizmu Hrvati su suprotstavljali austrougarsku formulu federacije bez vodećeg državnog naroda, sračunato odlažući borbu protiv velikosrpstva sve dok hrvatske i slovenačke zemlje nisu bile osigurane od italijanskih i mađarskih pretenzija (Banac 1988, str. 120-121). Gledajući spolja i lišen predstava o romantičnom jugoslovenstvu, Tejlor je zapisao da su se pred kraj I svetskog rata Slovenci i Hrvati, lišeni zaštite habzburške mrtve ruke, našli bez odbrane pred opasnošću od Italije, pa su pristali na jugoslovenstvo kao manje zlo, dok su Srbi u jugoslovenskoj ideji gledali sredstvo za proširenje Srbije. U unitarističko-centralističkoj monarhiji Srbi su imali nadmoćan položaj u vojsci i državi, dok je u ekonomiji dominirao slovenački i hrvatski kapital (Petranović 1993 b, str. 31-32). Tzv. «solunci»su u parlamentu isticali svoje zasluge, na šta su hrvatski poslanici uzvraćali: «Dosta već jednom s tim Kajmakčalanom! Recite nam šta košta, pa da platimo i da se to skine s dnevnog reda». Atentat u skupštini juna 1928. bio je rezultat jednog verbalnog sukoba ove vrste, kada je hrvatski poslanik Pernar na solunašenje P. Rašića uzvratio: «Pa dobro onda kaži koliko si litara krvi prolio pa da ti platimo u zlatu» (Stojadinović 1970, str. 257). Usledili su pucnji, povlačenje hrvatskih poslanika u Zagreb, a potom i monarhodiktatura. Pomenuti žargon sukoba bio je ogoljeni vrh složenih i dubokih međunacionalnih i društveno-ekonomskih sukobljavanja unutar nove višenacionalne balkanske države, opterećene tradicijama različite vrste. Titovi pogledi na nacionalno pitanje formirani su u trajnom podozrenju nesrpskih naroda prema unitarnoj državi, osnaženi Kominterninom osudom velikosrpskog hegemonizma. Ovde treba skrenuti pažnju na još jednu Titovu zarobljenost tradicijskim strukturama, koja se ogledala u prihvatanju naizgled samorazumljivog načela balkanske političke kulture, da vlast pripada onome ko je za nju najviše prolio krvi. Solunaštvo i potonja partizanština na Balkanu oblikovani su u epskoj tradiciji koja se vezuje za otpor stranim zavojevačima, mitizirane šićardžijske podvige staleškog plemstva u srednjem veku, plebejske ustanke i osvete. I za Tita je moralno pravo na vlast na osnovu realnog ratnog učinka bilo neprikosnoveno. Rezultati oba svetska rata su pobednicima u svetu priznati kao učinak protiv zla. U etnički izmešanom balkanskom prostoru trajno isticanje moralne nadmoći jedne nacije nužno je vodilo šovinizmu. Moralna osnova Titove partizanštine nije bila nacionalna,već partijska ekskluzivnost – antifašistički učinak svih naroda i narodnosti sa KPJ na čelu. Premda svestan različitog realnog ratnog učinka nacija, Tito je vešto delio antifašističku rentu na sve narode podjednako, ali u pogledu pristupa vlasti monopolski položaj KPJ, kao jezgra antifašističkog otpora, bio je samorazumljiv. Partizanština je izbegla šovinističke posledice solunaštva, ali je kadrovskoj socijalističkoj vlasti utisnula trajni sektaški odnos nepoverenja prema u ratu neosvedočenim i politički nepodobnim građanima. Aktivnost svih političkih elita na vlasti i u opoziciji u Jugoslaviji, kao i u nizu manjih evropskih zemalja, bila je ograničena interesima velikih sila, koje su Balkan posmatrale kao sferu vlastitog uticaja. Manevarski prostor su domaćoj politici otvarale tek pukotine između velikih sila. Tako je osnivanje Jugoslavije 1918. zavisilo pre svega od rešavanja austrijskog pitanja u Prvom svetskom ratu. Sile Antante su se kolebale oko održanja Austro-Ugarske, a posle nemačko-sovjetskog sporazuma u Brest-Litovsku marta 1918. sve nagodbe sa Austro-Ugarskom su napuštene. Premda Tejlor zapaža da je srpski nacionalizam bio David koji je srušio Austro-Ugarsku, interesi velikih sila bili su presudniji, jer su se saveznici počeli opravdano bojati da se oslabljena Austro-Ugarska ne bi mogla nositi sa uticajem Oktobra u

48

ovom regionu (vojne pobune, štrajkovi), pa su polovinom 1918. pristali na stvaranje Poljske i Čehoslovačke (Banac 1988, str. 126). Bio je to presedan koji je zarazno delovao na separatizme ostalih naroda, slično otcepljenju baltičkih republika 1991. Srbi su računali na rusku podršku u izdvajanju slovenskih naroda iz Habzburške monarhije, a kada je ova izostala, oslonac je bila Francuska. Podržavajući antikomunističku politiku regenta u sprečavanju širenja boljševizma, Francuska je u tom svetlu i gledala na «jačanje srbizma». Zaintresovanost Francuske za Jugoslaviju kao deo antisovjetskog sanitarnog kordona slabila je u meri u kojoj su njene banke bile manje zainteresovane za ulaganje kapitala na Istok (Ekmečić 1988, str. 40). U periodu prevlasti fašističkih sila u Evropi proglašena je hrvatska banovina 1939. Nakon rata je nadmoć SSSR-a u Evropi bila direktni ili indirektni garant jugoslovenskog federalizma, koji je počivao na monopolskoj komunističkoj partiji. Sa Titovom smrću nestao je važan integrativni stožer države (kult živog vladara), a sa slabljenjem SSSR-a od polovine osamdesetih godina bledeo je i internacionalistički potencijal komunističke ideologije. Uprkos otporu Jugoslavije i povremenim otvorenim sukobima sa SSSR-om, snažna sovjetska država bila je moćna struktura u senci jugoslovenske nezavisnosti i celovitosti. Da nije bilo Staljinovog protivljenja, možda bi saveznici u Postdamu jula 1945. prihvatili Čerčilov plan da se izoluje Pruska i obrazuje Dunavska konfederacija. Britanski državnik je bio ubeđen da Austro-Ugarsku «sve i da ne postoji, treba izmisliti» (Čerčil V, str. 386). Sovjetska podrška Titovom jugoslovenstvu bez Austro-Ugarske bila je presudni okvir njegove potonje aktivnosti, bez koje bi Tito u istoriji, verovatno, ostao zabeležen kao antifašistički gerilac, slično Grku Vafijadosu Markosu, a ne i kao državnik. Još u Teheranu novembra 1943. Čerčil se u skladu sa vlastitom vizijom Evrope zalagao za napad na Nemačku preko Istre, Ljubljane i Beča. Tito je podjednako strepeo od ove solucije i podunavske federacije, pa je jula 1944. od Staljina tražio prodor Crvene armije ka jugu, a oktobra 1944, u jeku pregovora Staljina sa Čerčilom, partizanske trupe su imale nalog da spreče svako eventualno iskrcavanje saveznika na Jadranu. Važna vojna struktura Titovog uspeha bio je prodor Trećeg ukrajinskog fronta u Jugoslaviju 1944. i usporeno savezničko napredovanje ka severu Italije. Sovjetski državni i partijski interesi bili su čvrsta zaleđina unutar koje je Tito delovao u svim fazama svoje političke aktivnosti. Povremeni Staljinovi prekori da se zbog Titovog zatrčavanja mogu ugroziti sovjetsko-britanski odnosi, pa čak ni sukob 1948. sa Kominformom, nisu remetili stabilnog i važnog odnosa Tita sa snažnom ideološkom sovjetskom zaleđinom. Sve do kraja četrdesetih godina u Titovoj svesti interesi KPJ su se podudarali sa interesima SSSR-a. Ovo je razumljivo jer do osvajanja i učvršćenja vlasti, osim oslonca na SSSR, za KPJ nije bilo pouzdanije alternative, a usled snažnog i otvorenog delovanja strukture u senci manevarski prostor jugoslovenskog vrha bio je uži nego docnije. III Između dva svetska rata Kominterna je komunističkim partijama u manjim evropskim zemljama direktno nametnula boljševičku verziju marksističke vizije poželjnog društva, strategiju i taktiku njegovog ostvarenja, kao i oblik uređenja međunacionalnih odnosa. Nije bilo šireg prostora za samostalno delovanje vođa manjih komunističkih partija, a samo je donekle geografska udaljenost od Moskve, bez mogućnosti njenog direktnog nadzora, davala šanse slobodnoj akciji. Ipak se izvori Titovog federalizma ne mogu u celosti svesti na direktivu Moskve. Federalna demokratska vizija uređenja balkanskog prostora po uzoru na SAD i Švajcarsku kod Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića formirana je pod uticajem nemačke socijaldemokratije i austromarksizma. Po svemu sudeći, zamisao demokratske federacije bez vodećeg naroda bila je austrougarsko iskustvo propušteno kroz prizmu marksizma, što su srpski socijaldemokrati ostavili u nasleđe KPJ. U rešavanju balkanskog pitanja uticajni ideolozi radničkog pokreta nisu uvek bili saglasni, niti su držali da je država Južnih Slovena celishodna. Pod uticajem Hegela kod klasika marksizma zadržali su se tragovi učenja o Južnim Slovenima kao neistorijskim i

49

konzervativnim malim narodima. Ni Lenjin nije smatrao bezuslovno naprednim svaki pokret za otcepljenjem austrijskih Slovena od carevine. Uoči Prvog svetskog rata, polemišući sa R. Luksemburg, pisao je kako se u Austriji iz dualizma razvija trijalizam, a da treću snagu (uz austrijske Nemce i Mađare) čine Sloveni, koji drže da je bolje ostati u Austriji i unutar nje se boriti za svoja prava, nego doći pod udar ili u sferu mnogo reakcionarnije carske Rusije. Zato ne postoje u to doba kod Slovena snažnije težnje za rušenjem Austrije (Cit. prema Dragosavac 1985, str. 107). Ova i slična kolebanja marksista oko pitanja da li Jugoslaviju rušiti ili ne, izazvana direktivama Kominterne, uprkos boljševizaciji KPJ tridesetih godina, skriveno i uporno su se održavala i unutar nje. Uglavnom bi se moglo tvrditi da ovih kolebanja kod Tita nije bilo jer bi sumnja u celishodnost Jugoslavije podrivala monolitnost KPJ pod njegovim vođstvom od 1937. Zato, sa strukturnoistorijskog stanovišta, za razumevanje Titove uloge nije od značaja period u kom je na snazi bila direktiva Kominterne o razbijanju Jugoslavije i raspirivanju balkanskog osinjaka, čime bi se oslabio neprijateljski južni bok Sovjetskog Saveza (Gligorijević 1992). Važniji je za objašnjenje Titove uloge zaokret Kominterne prema Jugoslaviji 1935, koji karakterišu sledeća zbivanja: pojačana pretnja nemačkog fašizma SSSR-u i Staljinova promena spoljne politike (ulazak SSSR-a u Društvo naroda, savez sa Francuskom, promena stava prema Maloj Antanti, osuda atentata na kralja Aleksandra i politika Narodnog fronta). I u KPJ se tada menja odnos prema Jugoslaviji, ističe se neophodnost njene odbrane, a ne cepanja. Nije više bio cilj aktivirati etnički balkanski osinjak kao trajni izvor meteža i haosa, niti rušiti versajsku Jugoslaviju kao antisovjetsku. Više nije posledica Lenjinovog razdvajanja ugnjetačkih i ugnjetenih nacija bila direktiva za otcepljenje ovih poslednjih u posebne države, već, naprotiv, jačanje jugoslovenske svesti na kritici nediferencirano shvaćenog velikosrpskog hegemonizma. Verovatno je i borba jednog krila građanske opozicije protiv unitarizma i centralizma monarhije učvršćivala vrh KPJ da se, pre svega, treba odupirati velikosrpskom hegemonizmu (Vid. Radojević 1996.). Drugačiji karakter imao je Mačekov otpor, koji je Jugoslaviju poredio sa lajbekom (prslukom) koji je krivo zakopčan, zbog čega ga treba raskopčati i ponovo zakopčati, što je podrazumevalo temeljnu reorganizaciju unitarne države. Ne manje odlučno je Kominterna upozoravala na eksploatatorski blok velikosrpske buržoazije, što je delom bio odraz interesa sovjetske politike, jer je Kraljevina Jugoslavija bila jedan od centara «bele» emigracije. U «Proleteru» je decembra 1942. Tito pisao da je versajska Jugoslavija bila tipična zemlja nacionalnog ugnjetavanja. «Hrvati, Slovenci i Crnogorci bili su potčinjeni, a Makedonci, Arnauti i drugi porobljeni i podvrgnuti istrebljenju... Muslimani, nemačka i mađarska manjina bili su moneta za potkusurivanje. Vlada je brojčano neznatna manjina srpskih hegemonista koja je izrabljivala i vlastiti srpski narod» (Cit. prema Tripalo 1990, str. 61-62). Premda će nakon zaposedanja vlasti strah od nacionalizma najbrojnije nacije postupno potiskivati teza o podjednakoj opasnosti svih nacionalizama, predratna gledanja bila su važno zaleđe trajnosti Titovih pogleda na nacionalno pitanje. U docnijim razradama federalnog načela slabila je karika velikosrpstva, ali je ostajao zazor i strah od najmoćnije nacije. Tito je, kao «habzburgovac», stalno podozrevao od snage Srbije, kao što je i kralj Aleksandar strepeo od šumadijskog pretorijanstva. Podozrivost prema Srbima je tokom rata dobrim delom neutralizovana jer su Srbi, naročito do kapitulacije Italije, činili većinu komandnog kadra i boračke mase. Dedijer je izričit u oceni da tokom celog rata nikad kod Tita ni mnogih drugih nije osetio ni tračak nekog nacionalističkog osećanja (Dedijer 1991, str. 73), a Đilas svedoči da nikakvih nacionalnih napetosti nije bilo u vrhu dok je on bio na vlasti (Đorgović 1989, str. 154). Premda je srpska prevlast u aparatu nove vlasti 1945. izrasla iz nadmoći Srba u partizanskoj vojsci, važan uzrok održavanja straha od velikosrpskog nacionalizma je, izgleda, više bila realna opasnost od hegemonog SSSR-a i uvlačenja u lager. Naime, proruskih osećanja bilo je najviše u Srba i Crnogoraca, koji su činili većinu IB-frakcije i dugo bili isticani kao dežurni neprijatelj, ne zbog realne snage informbirovaca nego zbog latentne proruske sklonosti delova populacije. Đilas svedoči da je politici Tita i većini u Politbirou intimno odgovaralo da preko pokrajina srpska hegemonija bude nekako oslabljena. Ne u smislu da se razjedine Srbi, ali da se uklone uslovi za crpenje

50

ponovne centralističke snage (Đorgović 1989, str. 136). Verovatno je i Titovo skromno obrazovanje jačalo dugu direktivnu inerciju u različitim oblicima prerušenog stava o «ugnjetačkoj naciji». Pri tome je vilsonovsko-lenjinski slogan o samoopredeljenju nacija do otcepljenja ugrađen kao načelo čije je secesionističke konsekvence neutralisalo jedinstvo vladajuće klase i njene monopolske partije. U predratnom periodu Tito je najviše učinio na uspostavljanju jedinstva komunističkog pokreta time što je unutar KPJ suzbijao uticaj HSS-e i hrvatskog nacionalizma (smenivši prvo rukovodstvo KP Hrvatske), a oslobađajući se uticaja klerikalaca otupio oštricu slovenačkom klerikalizmu (Gligorijević 1992, str. 332). Partija u rasulu, koja je bila nejedinstvena i u nacionalnom pitanju, pod Titovim vođstvom u ilegali stvorila je željenu boljševičku idejnu i organizacionu monolitnost. Tito je srpsko-hrvatske odnose, koji su se do 1939. kretali u ekstremnim zahtevima između centralističkog unitarizma i secesionizma, razrešio najpre unutar partije, a u toku rata avnojskim načelima,tj. federativnom formulom države bez vodećeg naroda. Premda je dugo počivala na autoritarnim osnovama (dogovoru nacionalnih kadrova unutar monopolske partije sa nepogrešivim vođom na čelu), pomenuta federativna formula je u balkanskom osinjaku bez sumnje imala kosmopolitsku ulogu. Pošto nije nikada bio ideolog niti teoretičar, već do vlasti partijski operativac i vojskovođa, bilo bi neophodno podrobno ispitati koliko su u razradi konkretnog obrasca federacije na Tita pored Kardelja i Bakarića, uticali i srpski komunisti iz tucovićevske struje. IV Dublji istorijski procesi formiranja nacionalnih država između dva svetska rata preplitali su se sa nešto manje trajnim, ali ne i manje aktivnim ideološkim činiocima. Titova aktivnost oblikovala se u sklopu boljševičkog nastojanja da se nacionalno oslobođenje poveže sa klasnim. Klasna svest je u individualizovanom naporu ove istorijske ličnosti imala izrazitu nadmoć nad nacionalnom; nacionalni problemi su u marksističkoj tradiciji smatrani sekundarnim jer je sa ukidanjem klasnih suprotnosti trebalo da iščeznu nacionalni sukobi. Klasno, nacionalno i organizaciono pitanje bili su tesno povezani, a zamisao nadnacionalnog klasnog vođe još više je trebalo da neutralizuje nacionalne protivrečnosti. Titova rukovodeđa aktivnost ne da se razumeti bez idejno-organizacione tradicije evropskog radničkog pokreta i evolucije zamisli proleterskog vođe. Svakoj organizaciji je neophodan vođa kao oličenje vrednosti, ujedinjavajući simbol i vrhovna instanca birokratske discipline. U socijaldemokratskom i boljševičkom krilu evropskog radničkog pokreta gotovo je podjednako dugo održavana vizija čvrsto disciplinovane (legalne masovne ili ilegalne kadrovske) partije koja traži bespogovorno podvrgavanje ličnosti člana naročito sposobnim vođama. Klasni vođa trebao je da bude najbolji pojedinac, najveštiji političar, najmudriji intelektualac i najomiljeniji narodni tribun. Zahtev za savršenim vođom, bez mrlje, poticao je iz borbenog kursa partije koja protivniku nije smela da pruži nijednu slabu tačku. To je od početka potiskivalo ljudsku dimenziju čelnika i tražilo herojsku crtu odricanja. Partija novog tipa je tražila marksističkom teorijom obrazovanog vođu, politički mudrog i u borbi prekaljenog heroja. Idealni vođa je bio nalik Hegelovim «svetskoistorijskim ličnostima» koje nisu birale ličnu sreću, nego muku, borbu i rad, a i kada bi ostvarile cilj nisu bile srećne niti se prepuštale uživanjima. Štaviše, kada bi svetskoistorijski pojedinci ostvarili cilj, pisao je Hegel, ličili su na prazne ljuske koje otpadaju. Sa pretenzijom da služi naročitoj svrsi, «istorijskom zadatku» oslobođenja klase, stvoren je poželjni tip proleterskog vođe kog su krasile sledeće vrline: podvrgavanje ličnosti klasnoj misiji, vernost pokretu i povezanost sa klasom koja je nosilac istorijskog zadatka; rečju asketska služba narodu. Bliža biografska proučavanja mogla bi pokazati kod kojih vođa su tražene osobine bile povezane sa unutrašnjim uverenjima, a kod kojih bile samo nužna organizaciona fasada. U tom pogledu postoje razlike između A. Gramšija (1891-1937), V. I. Lenjina (1870-1924), J. V. Staljina (1879-1953), Mao Cedunga (1893-1976), Ho Ši Mina (1890-1969), G. Dimitrova (1882-1949) i J. B. Tita (1892-1980). Tip uloge je u direktivnom obliku nametao obrasce ponašanja boljševičkog vođe, a modifikacije su zavisile ponajviše od stupnja samostalnosti. Iz spoja marksističkog idejnog nasleđa i ilegalnih uslova rada stvorena je boljševička organizacija sa naročitim tipom vođe.

51

Bila je to prilično postojana nadlična struktura čiji je zatočnik bila i Titova predratna aktivnost. Lenjin je ponavljao da se armiji apsolutističke represije mora suprotstaviti armija profesionalnih revolucionara sa poluvojnom ilegalnom organizacijom. Zato je Partija morala da stvara ljude koji revoluciji neće posvećivati samo svoje slobodne večeri, nego celi život. Profesionalni revolucionar živi od partijskih sredstava, na vreme prelazi u ilegalnost, menja mesto delovanja i time stiče iskustvo. To su dobro pripremljeni specijalisti, specijalno obučeni sa dugom školom koje ne može savladati nikakva policija na svetu. Ilegalni rad traži najstrožu tajnost u delovanju i izboru članova, homogenu disciplinovanu partiju sa realističnim, istovremeno gipkim i čvrstim vođom, spremnim za manevar, ali nepokolebljivim oko načela. Premda je Partija kao kolektivna svest klase bila sinonim nepogrešivosti, umešan vođa bio je iskusni taktičar i polemičar, kao Staljin, koji je decembra 1924. na 13. kongresu Partije isticao prioritet manevra: «Partija se, kaže drug Trocki, ne vara. To je pogrešno. Partija se često vara. Iljič nas je poučio da naučimo Partiju da se upravlja prema vlastitim greškama (Cit. prema Souvarine 1989, str. 261). Tito je na čelo Partije došao sa raznolikim iskustvom i pripadao je tipu boljševičkih vođa – operativaca, a ne tvoraca ideologije. Raznovrsno političko iskustvo poučilo ga je da se obuzdava i deluje promišljeno. Jedino su ga iznenadno opasne prilike mogle gurnuti u naglost i zabunu. Iz tih situacija sazrevala je Titova pronicljivost i snalaženje (Đilas 1994, str. 262). P. Stambolić je takođe kao osnovu Titovog realizma uočio promišljeno raznovrsno političko iskustvo: ratnika sa fronta, zarobljenika, sindikalnog organizatora, robijaša, svedoka frakcijskih borbi i rada u Kominterni. Stambolićeva je ocena da je Tito osećao odgovornost pred Kominternom, ali da se u zemlji nametao svojom ličnošću, a ne autoritetom Kominterne. Bio je realan, nije teoretisao niti se mnogo osvrtao na rezolucije Kominterne. Slično Staljinu, od koga je u vrhu bilo moralno uglednijih i intelektualno jačih, ali mu niko nije bio dorastao u praktičnom smislu za organizaciju, i Tito je u operativnim poslovima bio nadmoćan nad ostalima. Nije teško uočiti da je Tito posedovao kvalitete koje je ilegalni rad 1930-ih tražio. Podudaranje struktura i ličnosti je u ovom periodu Titove biografije najupadljivije. Došao je na čelo Partije kada je boljševizacija prihvaćena kao obaveza svake partije. KPJ je trebalo organizaciono pojačati, ukinuti frakcije, omasoviti, osposobiti za manevar i centralizovati da bude «kao iz jednog komada». U ovom periodu Tito uopšte ne iskače iz koloseka vremena koje je tražilo komunistu operativca, a ne intelektualca. Još polovinom dvadesetih godina Staljin je pisao da novi tip rukovodioca ne sme biti literat, niti opterećen mrtvim teretom socijaldemokratskih navika, već se mora ponašati tako da ga ljudi ne samo poštuju nego ga se i boje (Deutscher 1977, str.16). Tito je već 1928. došao na čelo zagrebačke organizacije «da čvrstom radničkom rukom zavede red u partiji». U tom periodu Tita odlikuju osobine komuniste «posebnog kova»: disciplinovanost i poslušnost u izvršavanju zadataka, odvažnost i militantnost u akcijama, osećanje odgovornosti i spremnosti na samožrtvovanje (Gligorijević 1992, str. 329). Rad u Balkanskom sekretarijatu Kominterne je najmanje istražen period Titove biografije. Premda je, izgleda, tamo prihvaćen sa punim poverenjem, teze o njegovom aktivnom učešću u staljinskim čistkama (npr. Dedijer 1991, str. 254) još uvek su nepouzdane i za sada se mogu samo hipotetički opovrgavati. Naime, u vremenu najžešćeg poratnog sukoba sa Staljinom sovjeti su Tita optuživali kao fašistu i revizionistu, a ne i kao predratnog likvidatora. Da su imali osnova za ovo potonje, verovatno ne bi propustili da u kasnijim krizama jugo-sovjetskih odnosa, kada im je najviše smetao virus lagera, iznošenjem dokaza ove vrste, pocepaju SKJ i kastriraju Titovu harizmu. Buduća arhivska istraživanja daće diferenciraniju ocenu ove Titove faze. Sam Tito nije mnogo pričao o svojoj aktivnosti u Moskvi, ali je kao i mnogi komunisti tada patio od «ideoloških trbušnih bolova». Čistke i teror je držao za prolazne pojave, oprezno je ćutao o čistkama, jer je pred opasnošću od fašizma opšta svest bila da ne treba ništa činiti što bi štetilo međunarodnom radničkom pokretu. U dramatskom naboju svog susreta sa Titom 1937. Krležina parafraza Titovih reči slikovito odražava svest disciplinovanog boljševika: «Treba ploviti po planu, ravno, po crti, prjamalinjejno, dok je prjamalinjejno moguće! Lenjin, Staljin, Donbas, Volga, Magnjitogorsk, pjatiljetke, dvadesetisedam tona čelika! To je sve! Ne treba se dati prenagomilavati pitanjima i problematikama, koje u takvim prilikama kao što su naše, često

52

puta deluju razorno. Treba prelaziti preko zbrke na dnevni red, jednostavno, mirno, hladnokrvno, u dobro organizovanom redu, monolitno» (Krleža 1952, str. 47). Krleža je uočio da je Tito «taj pridjev o monolitnosti donio iz lenjinske zemlje», a radom u Kominterni 1934-36 zreli četrdesetogodišnjak se iz «rođenog buntara» preobrazio u realističnog operativca koji je shvatio da su ustanove (partija i vlast) podjednako važni kao i revolucionarna ideja. Monolitno jedinstvo i gvozdena disciplina važili su ne samo za članove partija nego i za komunističke partije u celini, sekcije Kominterne, da bi se sprečilo da se Komunistička Internacionala ne rastoči pod uticajem kolebljivih grupa. U Statutu KI je stajalo: «Sekcije su obavezne da provode u život naredbe i direktive stalnog biroa IK KI» (Jakšić 1986, str. 135). Komunističke partije bile su nesamostalne sekcije Kominterne, a Tito je pisao u «Proleteru» 1940: «Danas, kad se već postavlja pitanje: ko će koga, kada je potrebno napregnuti sve svoje snage da se stvori jedna snažna i monolitna partija koja će moći stajati na čelu događaja, svaki onaj ko se ne podvrgne disciplinirano tome radu i tim zadaćama, spada na drugu stranu barikade, tj. na stranu neprijatelja radničke klase» (Jakšić 1986, str. 171). Ipak Tito nije došao na čelo partije samo isključenjem neistomišljenika, već i strpljivim operativnim podzemnim radom u zemlji. Po svedočenju R. Čolakovića, u skoro objavljenom dnevniku iz juna 1977, stoji da je Tita prihvatio Dimitrov kao jedino moguće rešenje za rasplet krize rukovodstva KPJ, a da je ovaj bez znanja Kominterne formirao privremeno rukovodstvo KPJ (Antonić 1991, str. 304). Drugi učesnik ovih zbivanja P. Stambolić svedoči da Tito u ovom periodu, uprkos izvesnoj samostalnosti od Kominterne, nije stvarao kadrove, čak ni birao, već ih je zatekao u Beogradu, pre svega na univerzitetu, ali je pokazao neobičnu veštinu da od zatečenih kadrova načini željeni kvalitet. U Jugoslaviji je formirao sebi lojalno monolitno mlađe rukovodstvo, jezgro kasnije vlasti dopunjeno boračkim kadrom: Kardelj, Ranković, Đilas, Kidrič, Pijade. Stare vođe KPJ iščezle su u staljinskim čistkama, a novi saradnici, mahom mlađi, uglavnom nisu bili «moskalji» tj. nisu bili na obuci u SSSR-u (izuzev Kardelja, Čolakovića i Žujovića). Premda je novo rukovodstvo Titu bilo odano, niko mu nije bio mnogo lično blizak. Nadimak «Stari» odražavao je važnu patrijarhalnu komponentu autoriteta u Politbirou. Blizu svoje pedesete Tito je imao prednost godina i mladalački izgled, imponovao je mlađima od sebe, ali i uživao u njihovom društvu. Do rata je prošao tvrdu školu boljševizma, pa mu je do kraja života politički pluralizam ostao stran, a liberalizam «truo» i «anarhoidan». Iz partije su uklonjeni bivši socijaldemokratski kadrovi, počinje jačanje nepogrešivog autoriteta Partije i vođe i dogmatizacija programa. Bez dogme u ilegalnosti nije bilo akcije ni jedinstva, diskusija je unosila sumnju i kolebanje. Ali iza verbalne dogme krila se nedoktrinarnost partijskog čelnika koji nije bio knjiški čovek, već okretni operativac i autoritarni organizator. V Što je složenija situacija nudila više alternativa, to su Titove lične crte dolazile do izražaja. Rat, kao anarhično stanje, u tom pogledu bio je pravo iskušenje za pedesetogodišnjeg iskusnog ilegalca. Izgleda da je za Titovu samostalnost u ratu diplomatska okretnost bila važnija od lične hrabrosti i umešnosti komandovanja. S obzirom na mogućnosti gerilskog vođe, izveo je prilično složen manevar za priznanje NOP-a. Manevar je izveden u trouglu između Moskve, Londona i neprijatelja u zemlji (Nemci, Italijani, četnici, ustaše). Cilj ratne diplomatije, koja je opet vođena u senci moćnih struktura (saveznika sa različitim balkanskim planovima) bilo je priznanje partizanskog pokreta na Zapadu kao jedinog antifašističkog subjekta, potiskivanje četništva, a kasnije i kralja i izbegličke vlade i prikrivanje komunističkog karaktera pokreta. Pošto su saveznici priznali britanski interes u istočnom Sredozemlju, a SSSR svoje pretenzije krio, Tito je, u dosluhu sa Staljinom, takođe krijući namere, uspeo složenom diplomatskom varkom da izbori međunarodnopravno priznanje pokreta i novog režima. U manevar ove vrste spadao je i napor da se sve do pada Italije srpski sastav NOP-a prikaže kao opštejugoslovenski, pa čak i da prikrije lično nesrpsko poreklo (Đuretić 1985, II, str. 15). Nacionalna uravnilovka ratne propagande (isticanje vrlina i poroka svih naroda bez obzira na ratni učinak) ostala je trajna tekovina posleratnog balansiranja nacionalizma, a u ratu je imala višestruku ulogu:

53

smanjivala je opasnost međunacionalnih osveta, a delom i neutralizovala britanska imperijalna podozrenja prema Srbima kao tradicionalnom ruskom uporištu. Na liniji vizije buduće federativne države bez vodećeg naroda Tito je svetu dozirao najviše one informacije koje su simetrično poravnavale različit udeo brutalnih šovinističkih posledica domaćih nacionalnih isključivosti. Internacionalizovanje harizme partizanskog maršala bio je važan segment prilično osmišljene politike međunarodne afirmacije NOP-a. Snaga Titovog mita umnogome je počivala na izuzetnoj veštini i sposobnosti njegove ličnosti, koju nisu ograničavali uži ideološki motivi. Đuretić piše o dostojanstvenom stavu partizanskog vođe pred Britancima prožetom državničkom uzdržljivošću i vojničkom odlučnošću, uz stalnu senku tajnovitosti, i ističe instinkt darovitog taktičara da otkrije slabu tačku obrazovanijih sagovornika i stvara breše u njihovim doktrinarnim predrasudama o Balkanu (Đuretić 1985, II, str. 19). U pregovorima oko priznavanja nove vlasti Tito je uvek ubedljivo isticao borbenost i nekompromitovanost NOP-a, kombinujući to sa obećanjima o budućoj koalicionoj vladi koja neće biti komunistička. Borbeni učinak podupiran skladom tradicionalnog i revolucionarnog slobodarstva bio je graničnik između patriotizma i izdaje. To je bila moralna osnova Titove propagande koja je postajala ubedljiva u meri u kojoj se uklapala u interese savezničkih sila. Zbog toga je Tito vlastiti manevar uvek usklađivao sa Sovjetima. Ovi su, pak, sugerirali Britancima tobožnju vlastitu nezainteresovanost za Balkan. Staljin je oktobra 1944. Čerčilu sa simpatijama govorio o mladom jugoslovenskom kralju, a Molotov, ne manje sračunato, Idnu omalovažavao jugoslovenskog maršala kao «seljaka koji se ne razume u politiku» (Đuretić 1985, II, str. 219-220). Rusi su Tita korili zbog prenagljivanja prema monarhiji, jer je trebalo podvlačiti sporazum kralja i partizana da bi se izbegao raskol u politici saveznika prema Jugoslaviji, ali ova nesaglasnost nije uticala na krajnji ishod ratnog diplomatskog manevra. Za međunarodno priznanje nije bio dovoljan osvedočeni ratni učinak, nego i konstelacija interesa velikih sila i diplomatska gipkost. O nepodudaranju ličnih i strukturnih činilaca svedoči i neuspeh vođe pokreta grčkog otpora, Markosa. Sudbina gerilskih vođa u manjim zemljama koji su stremili osvajanju vlasti, ali i bili stalno pripravni na izbeglištvo, zavisila je od raspleta situacije na glavnim frontovima i podele interesnih sfera, što je opet zavisilo od prodora trupa velikih sila. Manevarski prostor gerilskih vođa širila je donekle okolnost što Balkan nije bio središte svetske politike u ratu već (pogotovo kada su u pitanju SAD) široki frontovi prema Nemačkoj i Japanu. Pošto u Teheranu novembra 1943. nije prošao Čerčilov plan o anglo-američkom iskrcavanju na Balkanu, zbog protivljenja američkog generalštaba, uklonjena je važna smetnja Titovom manevru. Doduše, u još uvek nepredvidljivoj atmosferi iščekivanja ishoda na glavnim frontovima, Tito je u zemlji postupno jačao vojsku i stvarao osnove buduće države, boreći se za međunarodno priznanje. Odlučujuće faze u jačanju samostalnosti pokreta bile su vojnopolitičke prirode: odluke AVNOJ-a u Jajcu novembra 1943, priznanje NKOJ-a od Zapada, oslobođenje Beograda oktobra 1944, oslobođenje zemlje i proglašenje republike novembra 1945. Nakon vojne pobede nad fašizmom, uklanjanja domaće monarhističke opozicije i diplomatske obmane Zapada, ostao je Staljin kao jedina nadređena barijera zahuktalom NOP-u i njegovom harizmatskom vođi. Pred kraj rata su Staljin i SSSR bili na vrhuncu svoje slave u svetu. De Gol je Staljina zvao «divom iz Kremlja», a Tito je još uvek bio disciplinovani komunist kom je Staljin bio učitelj. Ipak nije to više bio predratni odnos moćnog državnika i šefa male sekcije Kominterne, već dvojice pobedničkih vojskovođa sa nezavisnom ratnom harizmom. U ratu se Tito još više navikao na samostalnost, a s obzirom na priznati ratni učinak, nije ni mogao da zamisli povratak u izrazito vazalni odnos prema Staljinu. U ratnoj slavi mu je ojačalo samopouzdanje, pa je nakon rata drugačije video sebe i zemlju. Po svedočenju Koče Popovića, u ratu je zasluženo izrastao u narodnog vođu i nije se kao Dimitrov i Torez podređivao Moskvi. Stalno je bio «veličanstven» pre nego što je postao «nedodirljiv» (Nenadović 1989, str. 126-131). Đilas piše da se aprila 1945. Tito u Moskvi odnosio prema Staljinu kao starijem, ali bez poniznosti, čak i s otporom prema zamerkama Jugoslaviji (Đilas 1990, str. 423). Ključni korak ka nezavisnosti bio je samostalno vođeni rat sa izrazitom ličnom komandantskom ulogom. Titovi najbliži saradnici u ratu (Đilas, Koča Popović, Tempo) svedoče da je štab, u stvari, bio Tito, a članovi CK i komandanti su mogli izneti svoje mišljenje koje bi Tito najčešće usvajao

54

prećutno. Nerado je gledao na mešanje u komandovanje i negovao lične ne mnogo srdačne odnose s komandantima. I u smrtnim i pobedničkim ekstazama najbliže drugove držao je na odstojanju. P. Stambolić zapaža da stalna Titova distanca od najbližih saradnika nije bila samo znak nepoverljivosti već i svesti o vlastitoj harizmi. Jedini kolektivni sastanak Tita sa komandom, po svedočenju K. Popovića, bio je na Petrovom polju avgusta 1943. sa starešinskim kadrom 1. proleterske brigade. Inače, za razliku od Đilasa i Dedijera, koji pominju izvesne Titove ratne greške (Pljevlja, Neretva, Sremski front), Koča Popović kao operativni komandant to nigde ne čini (Popović 1988, Nenadović 1989). Đilas je ocene o Titu menjao, a s obzirom na Kočinu kritičnost, teško je verovati da krupnije Titove ratne propuste ne bi izneo. Istini za volju, u gerilskom ratovanju teže je utvrditi greške komande nego kod stajaće vojske, pa je i Titovo komandantsko umeće teže oceniti. Bilo kako bilo, Tito je, u konačnoj liniji, u ratu odlučivao o svemu i jedini je sve znao. Još u ratu je znao da neku najpoverljiviju depešu iz Moskve zadrži za sebe (Dedijer 1991, str. 339). O neprikosnovenoj moći do vlasti svedoči i njegov ratni titular. Bio je gensek KPJ, komandant Vrhovnog štaba, Predsednik NKOJ-a i član predsedništva AVNOJ-a. Partizanski pokret, koji se još u ratu trudio da se što više institucionalizuje, kao i priznati režim vlasti tražili su snažnu, ujedinjavajuću, harizmatsku ličnost. Sličnu potrebu boljševičke partije jedva da treba pominjati. Uprkos rastu slave i moći, Tito nikada nije popuštao u oprezu. Još u ratu je savezničkim misijama ograničavao kretanje bez dozvole, zadržavajući ih u glavnim štabovima i dozirajući obaveštenja (Đuretić 1985, II, str. 218). Čerčil svoj prvi susret s Titom avgusta 1944. opisuje rečima: «Maršal koga su pratila dvojica telohranitelja surova izgleda od kojih je svaki nosio automat, želeo je da ih povede sa sobom za slučaj izdaje sa naše strane. Bio je odvraćen od toga sa izvesnom teškoćom, te mu je predloženo da ih umesto toga dovede na večeru da ga čuvaju» (Čerčil VI, str. 83). Ili na drugom mestu: «Pošto je živeo na Visu 3-4 meseca pod našom zaštitom, Tito se odjednom izgubio ne ostavivši adresu, ali zadržavši stražare oko svoje pećine kako bi izgledalo da je još tu. Uputio se u Moskvu, a Molotov je to priznao. To neotmeno ponašanje Rusi pripisuju Titovoj nepoverljivosti skopčanoj s njegovim seljačkim odgojem» (Čerčil VI, str. 209). U ovom periodu Tito je već bio zapovednik značajne vojne formacije, okrunjen harizmom. U ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta, iz septembra 1944, stoji da se u ovom periodu (kada je trebalo razbiti novi nemački front sever-jug u povlačenju) Tito pojavljuje kao vojni faktor u velikom raspletu na glavnom borbenom pravcu i kao osnivač socijalističkog državnog jezgra u svetu jugoistočnih i istočnoevropskih država koje su se nalazile u punom preobražaju (Petranović 1988, str. 149). Ne više gerilska, nego stajaća vojska od blizu 800.000 ljudi bila je vojna osnova Titovog uspona kao državnog vođe 1945. godine. Sa jačanjem moći i autoriteta unutar i van zemlje rasla je i Titova lična autoritarnost što nije neobično u uslovima ratnog komandovanja i partije čija su načela bila demokratski centralizam i monolitnost. Kada se ima na umu šira balkanska neprosvećenost okoline kao i Titovo relativno oskudno obrazovanje, bilo bi nerealno očekivati demokratsko ponašanje vođe ponetog slavom ili kolegijalnost koja bi prevazilazila nužno konsultovanje. Strukturno uslovljena autoritarnost (civilizacijsko i ideološko nasleđe) lako je podsticala ličnu (Titova sklonost raskošnoj uniformi), a sjaj slave širio je prostor neodmerenoj ličnoj vlasti. Tek će sukob sa Staljinom 1948. nagnati Tita na, doduše privremeno, nešto kolegijelnije rukovođenje unutar najužeg kruga saradnika. Bespogovorni Titov autoritet i s njim skopčana autoritarnost u periodu do osvajanja vlasti bili su važna pretpostavka prevazilaženja haotične balkanizacije, ujedinjenja balkanskog prostora, ubrzane posleratne modernizacije i ograničene demokratizacije. VI Titova samostalnost pre zaposedanja vlasti bila je niža nego nakon 1945. Ni unutar prikazanog perioda nije uvek bila istog stupnja, već je konstantno rasla. U sklopu ovog procesa udeo ličnih crta ne treba potcenjivati, ali ni zaboraviti da su glavne operativne osobine vođe (oprez, budnost, disciplina, autoritarno nametanje jedinstva, monolitnost, hrabrost i osećanje opasnosti) formirane pod direktivnim uticajem poželjnog lika komunističkog kadra u ilegalnim uslovima.

55

Ovaj mentalitet kadrovi će zadržati dugo i nakon osvajanja vlasti, što svedoči o postojanom naknadnom delovanju izvorne boljševičke strukture. Iz složenog uzajamnog dijalektičkog međuuticaja ličnosti mogu se ipak izdvojiti određene skolnosti i crte ličnosti koje su u posmatranom razdoblju bile delimično prigušene, skrivajući potonji probojni potencijal. Josip Broz je rođen u Zagorju, pograničnoj oblasti koja je stolećima razdvajala alpski panonski prostor, Vizantiju i Franačko carstvo, Austriju i Balkan, mađarski, germanski i slovenski prostor. U njemu se kombinuje čvrstina i bunt balkanskog plebejca sa austrijskom disciplinom, gipkošću i taktičkom podložnošću. Bio je radnik seljačkog porekla, a ne intelektualac, što je možda skopčano sa trajnim oprezom koji je poneo od zagorskih seljaka koji su stajali između dva naroda na granici, dva kulturna i politička centra moći Habzburškog carstva. Rođen u mešovitom braku Hrvata i Slovenke u mladosti nije bio nacionalista niti zagovornik integralnog jugoslovenstva. Zavičaj mu je bio odveć mali, fascinirale su ga velike države, Austro-Ugarska i prostrana Rusija. U jugoslovenstvu je bio postojan do kraja života jer je nacionalizam bio stran tvrdom klasnom opredeljenju i vezan za ličnu viziju snažne balkanske i srednjoevropske države. Bio je dinamična i nemirna ličnost, sklona putovanju, lepom odevanju i nestalnim brakovima. Do Prvog svetskog rata lutao je Evropom menjajući posao i prebivališta, a nakon iskustva u ratu, Oktobarskoj revoluciji i zarobljeništvu, nastavio je sa lutanjem po Jugoslaviji. U tom periodu se ideološki izgradio. Postao je prkosni revolucionar predvodeći demonstracije sa bombom i revolverom u džepu. Nakon prkosnog držanja na sudu i odležane robije (najpouzdanije provere odanosti klasi i partiji) nastavlja sa revolucionarnim putujućim radom po Evropi. U ilegalnosti, a ne manje i na poslovima u Kominterni, istančalo se Titovo osećanje za opasnost, oprez i sumnjičavost, ali i odlučnost i autoritarnost sa trajnom manihejskom sklonošću da okolinu deli na prijatelje i neprijatelje. Još od kraja 1920/ih on je u potpunosti u duhu vremena i ne iskače iz koloseka i vizije poželjnog boljševičkog komuniste. Sve do početka rata «Stari» ili «Valter» je virtuozni disciplinovani operativac koji ne bira alternative već sledi zacrtani kurs Kominterne. Pokazuje,doduše određenu sklonost ka manevru, gipkost i organizacionu odlučnost, ali još uvek zaostaje iza savremenika svoga ranga (Dimitrov, Toljati, Pik, Torez) koje će tek u ratu nadmašiti. U komunističkom pokretu operativci su uživali manje ugleda od vođa-intelektualaca jer je, za razliku od drugih struja, komunistička bila izrazito teorijska, sa bogatim marksističkim nasleđem. Osim najnužnije ideološke spreme, Tito nije posedovao šire obrazovanje, a za razliku od Sime Markovića i Kardelja, i ideološki radovi bili su mu neoriginalni. Ova okolnost dizala je njegovu operativnu moć i štitila ga od suvišnih dilema intelektualaca. Krajem 1930-ih došao je na čelo KPJ (koja je tada brojala oko 2000 članova), jer je vreme tražilo operativca i organizatora koji će pokret čuvati od frakcija i provokacija i zbijati mu redove. Uspon fašizma i otvorena pretnja SSSR-u potisnuli su aktuelnost vođa – teoretičara koji razrađuju nove alternative. Snabedeven raznovrsnim praktičnim iskustvom četrdesetpetogodišnji Valter bio je idealna ponuda Kominterninoj potražnji za operativnim organizatorima. Komunistički pokret je tražio operativu, a ne teoriju, idejnu i organizacionu monolitnost, a ne diskusiju, dinamično i pokretljivo rukovodstvo, a ne sedeći debatni statični štab. U ovom periodu kod Tita je formirana trajna opsednutost opasnošću od frakcionaštva. Tek nakon zaposedanja vlasti ispoljiće se konzervativne strane tvrde idejne monolitnosti, a posle smrti 1980, i dezintegrativne zbog opasnog vakuuma koji u režimima nepodejene vlasti uvek izaziva nestanak čelnog pojedinca, i kastriranje njegovog kulta. Titovo radničko obrazovanje i seljačko poreklo su, ne bez protivrečnosti, sapostojali sa neprovincijalnom sklonošću ka putovanjima, zatim snagom klasnog opredeljenja i urođenom nacionalističkom «nemuzikalnošću» i kosmopolitizmom. Dok je Staljin mladost provodio u teološkom seminaru, a kasnije u progonstvu u Sibiru, Lenjin u švajcarskim bibliotekama, Tito je bio probni vozač automobila u bečkoj fabrici «Dajmler». Neprovincijalni praktičar, koji nije stvarao nego koristio tuđe ideje do 1945, više je nesvesno nego smišljeno slabio uticaj nadmoćnih struktura i pripremio osnovu na kojoj će 1950-ih u punom zamahu pokušati da se iz njih izdvoji, opet u granicama za svagda izabranog komunističkog opredeljenja.

56

Titova samostalnost do zaposedanja vlasti bila je veća nego kod običnog komunističkog vođe u ilegali ili uglednog antifašističkog gerilca. Samostalnost je počivala, s jedne strane, na ličnom učinku darovitog čelnika pokreta, a s druge, na suprotnostima velikih sila i pocepanih domaćih političkih snaga. Postojanje složenih sukoba ne samo između fašističkih i antifašističkih snaga nego i unutar svakog bloka, njihovo kolebanje, kao i haotičnost građanskog rata u zemlji širili su slobodu akcije više nego što se da naslutiti iz prikaza navedenih determinističkih spletova. Đuretić i Petranović su pokazali da je NOP sa Titom 1943-1945. pokazivao retku gipkost, elastičnost i razumevanje slojevitog odnosa među saveznicima boreći se za međunarodno priznanje. Sličan je i Đilasov sud da Tito u ratu nije odbijao sovjetske savete, ali je na neizazovan način postupao po svome. Đuretić je uočio da je relativizacija ideološkog i klasnog činioca u odnosima između članica antihitlerovske koalicije stvarala prostor za isticanje regionalnih i nacionalnih vođa. Pred opasnošću da ga Zapad ne prihvati na račun kralja, kod Tita se razvijala sklonost ka diplomatskom manevru, ali ne uvek u okvirima sovjetskih direktiva. Izgleda da je diplomatsko ratno iskustvo bilo važnije od onoga iz rada u Kominterni za vođenje neobično samostalne posleratne spoljne politike, koja je počivala na veštom korišćenju napetosti biopolarnog blokovskog sveta. Tito je u revoluciji bio nezamenljiv jer je imao sve odlike autentičnog vođe: spretnost, odvažnost, odlučnost i dovitljivost. Po Koči Popoviću, na čelnoj poziciji mu niko nije bio ravan (Nenadović 1989, str. 131). Za komandante partizanskih jedinica birao je prevashodno «Špance», izbegavajući oprezno kadrove Kominterne. Koča čak pominje «Titovu veliku vojničku obdarenost» (Nenadović 1989, str. 129), dok je Đilas govorio o nervozi, čak i naglosti u komandovanju. Iskustvo iz Kominterne mu je pomoglo da se kreće suvereno sa samopouzdanjem koje je imponovalo. Iz rata je izašao u zrelim pedesetim godinama sa oreolom oslobodioca, obogaćen iskustvom vojskovođe i diplomate koji je uspešno uklonio unutrašnje rivale i obezbedio mećunarodno priznanje. Samopouzdanje partije i vođe, a ne toliko ideološki razlaz sa SSSR-om, bili su važna osnova sukoba sa Informbiroom i posleratne žive diplomatske aktivnosti. Bilo bi nepotpuno u spletu protivrečnih činilaca koji su olakšali osvajanje vlasti (ratni učinak vojske, prodor Trećeg ukrajinskog fronta, kolebanje i prazno laviranje Engleza, nezainteresovanost SAD za Balkan, borbena i diplomatska nedoraslost četničkog protivnika itd.) ne pomenuti i monolitni operativni aparat Partije očišćene od frakcija i bespogovorno podređene vođi, koji je 1941. neobično brzo formirao vojnu strukturu i operativnu gotovost. Iskusni vođa pokreta još lakše se nešto kasnije prilagodio ulozi državnog čelnika. Višenacionalnoj državi izašloj iz rata u unutrašnjoj politici bio je još neophodniji političar vičan manevru, a ne više vođa-detonator. Premda u oblandi lične vlasti i okvirima autoritarne političke tehnologije Titovo manevarsko umeće dugo je uspešno neutralizovalo žarišta neprogresivnih međunacionalnih sukoba, a regulativna uloga njegovog ličnog autoriteta takođe se osvedočavala u prevladavanju haosa balkanske nebirokratske sredine.

57

V TITO I POLITIČKA KULTURA BOLJŠEVIZMA Najopštije govoreći, politička kultura obuhvata skup svih saznajnih, emotivnih i vrednosnih stavova stanovišta prema politički značajnim sklopovima delatnosti. Tu spadaju i preovlađujući obrasci ponašanja povezani sa pomenutim stavovima, a koji su prožeti institucionalno propisanim normama vlasti (Meyer 1977, S. 7). U jezgru političke kulture je odnos prema demokratiji, tj. različito shvaćenoj srazmeri između njenih komponenata: društveno-ekonomske, pravne i političke jednakosti. Temeljite razlike između političkih kultura kapitalizma i socijalizma dobrim delom mogu se objasniti razlikom u shvatanju poželjne srazmere između pomenutih ključnih komponenata. U socijalizmu su interesi prijateljskih društvenih slojeva jedinstveni i harmonični što opravdava postojanje samo jedne demokratske partije. Monopol partije počiva na istovetnosti interesa svih delova društva na čelu sa radničkom klasom, tj. na interesima partije, partijskog kadra i vođe. Iz pomenutog interesnog monizma ističu ostale idejne i institucionalne osobenosti političke kulture socijalizma: shvatanje podele vlasti i predstavničkog sistema, odnos prema sunarodnicima i manjinama, način korišćenja građanskih prava, glavni obrasci društvene integracije (partijski, državni, običajni) itd. Političku kulturu, pored ideoloških, oblikuju i manje ili više uticajni tradicijski sadržaji. Oni se razlikuju po tome da li aberatno političko ponašanje i mišljenje osuđuju blaže ili oštrije, na formalan ili neformalan način. U ovom pogledu evropska karta može se podeliti na tri oblasti: (1) anglosaksonska društvena kultura koja normira ponašanje i reguliše odnose pojedinaca i grupa čvrstim nepisanim pravilima uhodane konstitucionalne i lokalne prakse; (2) kontinentalna politička kultura, koja politički život reguliše pretežno državnim organizacijama (tradicija snažne države) i u kojoj veći udeo imaju političke ideologije. Granica između ova dva evropska tipa političke kulture je Lamanš, a ne Rajna (Rohe 1996, S. 11-14); (3) politička kultura evropske istočne i jugoistočne periferije oblikovana nestabilnom kombinacijom društvenih i državnih političkih kultura. Ove formalne razlike trebalo bi bliže objasniti da bi se potpunije sagledala upadljivost boljševičke političke kulture. Angloamerička politička kultura je od početka novog veka bila gotovo lišena feudalnih sastojaka. SAD su bile britanska kolonija, a britanska ostrva (sa izuzetkom Kromvelove diktature) još od Tjudora nisu poznavala apsolutizam, niti vojnu i birokratsku državu kao Pruska, Austrija i Francuska. U Engleskoj već od 1701. monarhija postaje svetovna ustanova, dok je na kontinentu još uvek bila neokrnjena doktrina o vlasti po milosti božjoj. Za razliku od hijerokratske Rimokatoličke crkve i istočnoevropskog cezaropapizma, u Engleskoj je prevladavao uticaj protestantizma, a u SAD raznih protestantskih sekti. Protivljenje malih sekti službenoj harizmi crkve direktno je jačalo preduzetništvo i shvatanje politike kao biznisa, a vladara ne kao genijalnog izbavitelja već kao pojedinca ne mnogo mudrijeg od drugih. Antidinastički američki puritanizam lišen monarhizma i kulta vođe, brzo je prihvatio prosvetiteljski republikanski duh Francuske revolucije. Britanski «kralj u parlamentu» bio je prelaz između evropskog dinastičkog apsolutizma i američkog republikanstva. U oba slučaja političku integraciju nije podupirala monopolska država sa snažnom kopnenom vojskom i crkvom, već ugledna sekta (u SAD) i oblasna trgovačka aristokratija (Engleska) u jezgru kapitalizma mornarice. U prelomnoj fazi formiranja moderne države odsustvo moćne kopnene vojske i birokratije (Engleska) i feudalne tradicije (SAD) uticalo je na formiranje političke društvene kulture koja se razlikovala od političkih državnih kultura evropskog kontinenta. Ove potonje su formirane u zreloj apsolutističkoj fazi feudalizma zadržavajući trajno vrednosti autoritarne poglavarske države sa dugim kopnenim granicama i snažnom stajaćom vojskom (centralizacija, birokratija, militarizam). Lična vlast je u ovim prostorima bila razvijena, a u protivrečnom i neravnomernom procesu modernizacije njena ideološka boja takođe je zadržala snažne centralističke crte: od neobično razuđenog učenja o vlasti po milosti božjoj, koje je imalo svoje hijerokratsko (harizma crkve) i cezaropapističko središte (harizma vladara) do

58

svetovnih prosvetiteljskih ideologija (prosvećeni apsolutizam, harizma razuma, ateističko liberalnoburžoasko i marksističko prosvetiteljstvo). U Evropi je tradicija poglavarske države (Obrigkeitsstaat) lakše prelazila u ne manje centralističku i komandnu vlast partije, dok je u angloameričkom krugu odsustvo kopnene vojske, birokratije i feudalne tradicije (u SAD) jačalo lokalnu samoupravu i secesionizam. Dok su u SAD protestantske sekte obećavale izbavljenje sticanjem i preduzetništvom, ruski carevi su žestoko progonili sekte, a službena pravoslavna crkva je ponavljala da je car bogu nalik. Zato je M. Veber slobodarski potencijal ruske crkve cenio kao izuzetno nizak. U Istočnoj Evropi vladari su dugo zadržali patrimonijalne crte, u centralnoj i Zapadnoj Evropi su se doduše proglasili slugama, a ne posednicima države, ali su ostajali zapovednici snažnog vojnog i činovničkog aparata, u Engleskoj su bitno sužene prerogative monarha, a u SAD je politika, lišena izbaviteljske harizmatske oplate, bila najbliža biznisu. Politička kultura društva sve jasnije se odvajala od političke kulture države. U središtu prve bilo je leno namesto prebende, sekta namesto crkve, trgovačka mornarica je zauzimala mesto kopnene vojske, lokalna samouprava je bila važnija od centralističke birokratije, a vladar kao posednik službe i podređen parlamentu zamenio je vladara kao patrimonijalnog posednika države u privatnopravnom smislu. Balkanska politička kultura ne može se jednoznačno svrstati ni u jedan od pomenutih tipova. U njenom formiranju preplitali su se različiti zakasneli državni i društveni činioci. Balkanska periferija primala je državne uticaje preko nemačkih i austrougarskih obrazaca poglavarske države, ali se birokratizaciji protivila uporna patrimonijalna osmanska labilnost poseda, karijere i zakona. Nije bilo plodnog preduzimačkog «liberalizma sekti» nego isključivog konfesionalnog i verskog rata. Umesto verske tolerancije, cezaropapizam se razvijao u pravcu specifično labilnog militarizma. Stalno ratno stanje bilo je samo jedan od razloga nestabilnosti režima. Civilna vlast skorojevićevskih dinastija bila je u stalnoj senci vojnog prevrata, a pretorijanski antimonarhizam pratilo je institucionalno i idejno krhko republikanstvo. Čak ni srpski narod, koji je na Balkanu jedini u 19. i 20. veku imao neuvezenu vlastitu dinastiju, nije negovao monarhističku političku kulturu. Republikanstvo pojedinih stranaka nije bilo rezultat, pre svega, zrele i napredne demokratske svesti već više otpora dvoru, dinastičkoj naciji ili odsustva podaničke poslušnosti koju formira disciplina vojske, birokratska subordinacija ili harizma vladara po milosti božjoj. U kolebanju između birokratizacije i anormativnih nacionalnih i socijalnih ideologija, austrougarskog etatizma i osmanskog običaja sa krupnom ulogom presedana, trajno je opstajala jedino solunaška oslobodilačka politička kultura prožeta hajdučko komitskim pretorijanstvom. Zbog hronične egzistencijalne nesigurnosti prostora na razmeđi imperija odveć euforično i emotivno prihvatane su vizije nacionalnog i socijalnog mira bliže idiličnoj zajednici nego stabilno uređenom društvu. Složene integrativne ustanove (monarhija, partija i sl.) takođe su bile bliže zajednici nego društvu. Odveć emotivno shvaćeno zajedništvo troimenog naroda ili socijalističkog bratstva i jedinstva, koje veže zajednički neprijatelj, bilo je u temelju političke kulture koja je balkanske narode gurala iz zajedništva u sunovrat i rat i obratno. Istoriografija i predanja su obraćali pažnju na junake i izdajnike, a ne na kompromisne mirotvorce. Koliko god naizgled homogena, ni politička kultura socijalizma nije uspevala da trajno prevlada snažne tradicionalne napetosti prostora. U Sovjetskom Savezu je uz službeni marksizam-lenjinizam opstajala subkultura «samizdata», u Poljskoj je pored komunističke bila prisutna katolička i zapadna laicistička politička kultura, a jugoslovenska samoupravna ideologija pokrivala je još šarenije nasleđe koje nije bilo teško razbuditi. Južnoslovenski narodi su 20. vek ušli sa skromnim demokratskim i državnopravnim potencijalom, ali sa solidnim oslobodilačkim, zavereničkim i pretorijanskim iskustvom. Bio je to balast nasleđa koji je trajno pritiskao prosvetiteljski boljševički laicizam. Istini za volju, ni u ostalim delovima sveta liberalna tradicija nije bila naročito postojana. Kako je zapazio Robert Dal (Dahl), 1971. godine samo je 7 od ukupno 26 razvijenih poliarhija imalo stabilne demokratske strukture koje su u ovom veku bile lišene režima nepodeljene vlasti. Ostale je ili direktno ustoličio pobednika nakon Drugog svetskog rata (Nemačka, Italija, Japan, Filipini), ili su uvedene direktnim ili indirektnim uticajem američke vojske (Cit. prema Glaessner 1994, S.

59

173-174). Balkan je pored nestabilne okupatorske volje, bio izložen i uticaju domaćeg haotičnog političkog nasleđa. Nije cilj ovoga izlaganja da ni izdaleka pruži celovitu sliku jugoslovenske socijalističke političke kulture, niti glavne uzroke njene promene. Biće reči najviše o sadržajima koji su vezani za Titovu aktivnost, strukturnim i ličnim aspektima ponašanja vođe. Određene procese vezane za Titovu ličnost na vlasti donekle je moguće apstrahovati iz složenog događajnog niza jer je u osnovi reč o relativno homogenom istorijskom razdoblju (1945-1990) u unutrašnjem i spoljnopolitičkom pogledu. Jednopartijski režim u Jugoslaviji i u njenom okruženju, relativno visoki ugled ideje i prakse socijalizma u svetu i postojanje blokovske i ideološke podele sveta uslovili su neprekinuti kontinuitet političkih i idejno-ideoloških procesa u periodu Titove vlasti i njegovog posthumnog neprikosnovenog kulta. Unutar ovog perioda bilo je nekoliko značajnih unutrašnjih i spoljnopolitičkih prekretnica Titove politike koje su modifikovale, ali ne i strukturno izmenile osnovna opredeljenja jugoslovenskog vrha. Tito je na vlast došao kao čvrsto formiran, iskusan i zreo komunista, osvedočen u ilegalnom radu i oslobodilačkoj borbi. Takav je i sišao sa političke scene, a čvorna lična načela, kao i ideologija partije koju je vodio bili su relativno postojani. Ova okolnost u mnogome olakšava prikaz političke kulture razdoblja; jer što je istorijski proces duži to se jasnije ispoljava njegov dublji smisao i funkcija njegovih aktera. Pri tome treba imati na umu različite faze relativno homogenog razdoblja i u njima prisutno različito uspešno usklađivanje gipke spoljne i kruće unutrašnje politike. U autoritarnom boljševičkom okviru i zatočen domaćim konzervativnim nasleđem, Tito i KPJ bili su snažni inicijatori protivrečne modernizacije jugoslovenskog društva. Ostvarenje ciljeva modernizacije je na trusnom području iziskivalo složeni politički manevar i gipku taktiku kojoj nisu bili dorasli mnogi raniji balkanski vlastodršci. Nagla, ubrzana i radikalna modernizacija svih segmenata društva iziskivala je snažna organizaciona sredstva. Iz rata i armije izrasla monolitna i jedinstvena partija, lišena frakcija, bila je za Tita jedina pouzdana avangarda radničke klase, garancija jedinstva države i najpouzdanija poluga vlasti. U svim fazama njegove vlasti prioritet tzv. partijskog nad državnim pravom bio je nesporan. Uverenje da je jednopartijski režim nadmoćan nad višepartijskim, da demokratija treba da bude podređena socijalnoj pravdi, zatim kritika pravnog formalizma, relativizacija građanskih prava i dinamičko shvatanje ustavnosti jesu načela klasičnog boljševizma, ali i uporišne tačke Titovog viđenja legitimnosti socijalizma. Tito se i na vlasti teško oslobađao opsesije jedinstvom partije iz ilegalnog doba, a prioritet socijalne jednakosti i idejno-ideološke homogenosti nad pluralističkom demokratijom bio je za njega aksiom. Unutar ovog gledanja podsticao je i podržavao raznolike demokratske ideje, ali pod uslovom da se ne pređe Rubikon, a to je bio monopol na vlast radničke partije, njenog vrha i vođe (Milosavlevski 1990, str. 181, Perović 1991, str. 194). Monolitnost je pravdana spoljnom opasnošću, naročito sovjetskom budnošću, a zatim strahom od frakcijskog rasula koje bi podstaklo nacionalne sukobe. Teško je reći da je Titova vlast bila nelegitimna s obzirom na masovnu podršku partiji i vođi, ali i levičarski duh epohe. Poželjna beskonkurentska vizija društva, koju je nametala komunistička partija, bila je u znaku retoričke nadmoći bratstva i jedinstva i ekskluzivnog jugoslovenskog puta u pravedno i demokratsko društvo. Zamisao i praksa neposredne samoupravne demokratije proizvođača koju nadzire partija kao umna radnička avangarda oblikovala je političku kulturu koja je trpela snažne proliberalne uticaje različitog porekla. Ovi su izvirali iz otvorenosti prema svetu, zatim zahuktale i imperativne kritike staljinizma i sovjetske prakse, ali i potreba tržišta i nacionalno-državne decentralizacije. Beskonkurentskoj propagandi u višepartijski i konstitucionalno relativno neiskusnoj sredini nije bilo teško da nesporni rast standarda i socijalnu sigurnost u dužem periodu prikaže pre svega kao rezultat aktivnosti partije i time obezbedi lojalnost. Istražujući pretenziju na legitimnost, veru u legitimnost i oblike vršenja vlasti Veber je čak tvrdio da se ne mora uvek ispitivati ispravnost legitimišućih normi. Lojalnost se, naime, obezbeđuje ukoliko se pojedincima osiguraju lični interesi i vrednosti (materijalna jednakost, pravda, mir i solidarnost, a zatim efikasnost i materijalno tehnički napredak). Sve do polovine 1960-ih Titova vlast se mogla osloniti na rezultate ekonomskog razvoja i modernizacije. Sa pojavom ekonomskih teškoća, a kasnije i krize rasli su nezadovoljstvo i sukobi, a time i

60

aktuelnost ideologije i kulta vođe kao sredstva integracije i osiguranja lojalnosti. Premda u osnovi postojana, isključivo odozgo dozirana politička kultura je, u skladu sa političkim zaokretima, povremeno modifikovana. Sve do 1949. prevladavali su sovjetski obrasci, u drugoj fazi do 1965. na delu je bio samoupravni federalizam uz blagi nadzor partije, od 1966. do 1980. uključivanje konfederalnih sadržaja praćeno je jačanjem uloge partije, a od Titove smrti do 1992. naporedo slabe partija i država. Prikazano stanje bilo bi jednostrano svoditi na goli dualizam ili kolebanje između oprečnih teorijskih modela: liberalna demokratija i totalitarna država, partijska konstitucionalna država, stabilna autoritarna i konfliktna demokratska višenacionalna država, prividno samoupravljanje i tvrda kadrovska uprava. Još manje je korisno političku kulturu jugoslovenskog socijalizma svoditi isključivo na pomenute manje ili više poznate modele, jer iako ovi pomažu razumevanju funkcije pojedine komponente, ne mogu objasniti prirodu njhovog manje ili više protivrečnog spoja. 1. Partija Partija je bila glavna poluga Titove vlasti bez čijeg monopola, kako god se ovaj nazivao (rukovođenje, vođenje, usmeravanje), nije mogao da zamisli socijalizam. Odlučno je odbacivao višepartijski sistem iz više razloga. Partija je bila organizator patriotskog antifašističkog otpora, dok je građanska opozicija bila uglavnom pasivna ili sarađivala sa okupatorom. Višestranački sistem je u međuratnoj Jugoslaviji delovao dezintegrativno, a u novom režimu postojala je opasnost da u legalizovanim strankama oživi revanšizam i izbiju novi unutrašnji sukobi. Osim toga Sovjetski Savez je budno pratio razvoj stanja u Jugoslaviji, a Tito je dugo strepeo od sovjetske intervencije. Uz sve to, politička kultura velikog dela evropskog okruženja bila je jednopartijska, a u nerazvijenim zemljama još više. Na kraju, protivljenje Staljinu i izlazak iz lagera ojačali su Titov ugled u svetu i u dobroj meri neutralizovali prigovore o nedemokratskoj prirodi jugoslovenskog režima. Bilo bi pogrešno ove razloge odbacivati kao puku ideologizaciju, ali ne treba zaboravljati da je monopolska uprava bila lišena provere u nadmetanju za vlast sa rivalskim partijama, što je jačalo neodgovornost rukovodećih kadrova. Kadrovi, doduše, za učinak jesu odgovarali partiji, ali je ova odgovornost bila osobena zato što nije pretila padom s vlasti cele partije. U više navrata Tito je direktivno osporavao racionalnost višepartijskog sistema, a monizam je bio ključna sastavnica samoupravne političke kulture: «Višepartijski sistem bi kod nas uneo konfuziju... Sva rukovodstva buržoaskih partija su se kompromitovala saradnjom sa okupatorom... Narodne mase su prišle nama i prihvatile naš program. Zašto sada da izmišljamo neke nove partije» (Tito 1980, str. 327). Na drugom mestu on višepartijski sistem osporava verom u nužno odumiranje partije i države: «Jasno je da mi ne odobravamo višepartijski sistem. Kod nas je jedino KP sprovela revoluciju i vodila oslobodilački rat. I ta partija će jednoga dana odumrijeti. Kod nas se ide putem demokratizacije koja povlači za sobom i nestanak države» (Štaubringer 1976). Ovde bi se odmah moglo zapaziti da oslobodilački učinak, na kome Tito insistira, u drugim sredinama nije bio presudan za održanje na vlasti. Čerčil je jula 1945. poražen na izborima iako je nekoliko meseci pre toga izišao iz rata kao pobednik. U balkanskoj političkoj kulturi,međutim, oslobodilački učinak bio je ključni i nije slučajno Tito uvek podsećao na ratni učinak partije kao legitimnu osnovu trajnog posedovanja vlasti. Revolucionarni suverenitet počivao je na ratnom učinku, a prioritet partijskog prava bio je samorazumljiv. To je Tito jasno podvukao na 5. plenumu CK SKJ maja 1952: «Mi smo članovi plenuma izabrani od 100.000 članova partije (očigledna greška jer je partija još 1948. imala 468.000 članova – prim, red.) i ako mi stojimo na tom stanovištu da Partija odgovara za cjelokupni društveni i privredni razvoj života uopšte, onda mi koji smo izabrani važniji smo nego svi zakonodavni odbori i te komisije, i ovdje u prvom redu treba da padnu te osnovne zamjerke, primjedbe i drugi dodaci» (Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 667-669). Ogoljeni oslobodilački mentalitet komunističkih kadrova živo pokazuje iskaz jednog borca-kadra koji je u ratu ranjen: «Kada si dao ulog u krvi, onda si odbojan prema svemu što ruši taj

61

tvoj ulog (nacionalizam, rušenje jedinstva i sl.)». Rasprava se obično dopuštala samo unutar partije, jer je tu lakše bilo ostvariti jedinstvo, a državni organi su samo formalno potvrđivali partijske odluke. Tito je i tu bio jasan: «Mi smo iznijeli tako reći cjelokupnu pripremu revolucije i revoluciju na svojim leđima i mi imamo glavnu riječ da kažemo... Ja nisam spreman da primim odgovornost pred partijskom organizacijom za ono o čemu nisam čuo mišljenje partijskog foruma, a mišljenje partijskog foruma i najvišeg foruma je rezultat zdravog pozitivnog mišljenja svih naših građana (Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 669). Za razliku od Staljina, Tito se uvek trudio da ličnoj vlasti da oblik partijske odluke. Teško je reći čija je moć unutar Politbiroa bila veća, Titova ili Staljinova. Tito je sednice vodio i završavao naizgled demokratski, «kako CK odluči», ali se znalo šta će CK odlučiti. Staljin čak nije ni vodio sednice Politbiroa, već bi obično bez reči slušao argumente učesnika, a onda bi svaki problem rešio sa plebejskim sarkazmom, s napola šaljivim, a ipak opasnim pretnjama, ili bi ga naprosto odbacio odmahnuvši nervoznim omalovažavajućim pokretom ruke (Deutscher 1977, str. 316). Moć oba lidera neretko je počivala na arbitraži između sukobljenih frakcija. Tito je uvek podsticao diskusiju, ali je poslednja reč bila njegova. Premda mu je autoritet počivao na poštovanju stroge partijske discipline, partija je kod Tita imala veću ulogu nego kod Staljina. U SSSR-u lična moć Staljina nije bila sputana partijom već je išla na račun smanjenja uloge partije. Između 18. i i 19. kongresa sovjetske partije proteklo je 13 godina (1939-1952), dok su se u Jugoslaviji kongresi održavali u pravilnim razmacima. Premda je za primenu Staljinovih direktiva u mobilizaciji članstva bilo neophodno aktivirati formalno legitimni Politbiro i CK, ipak su ova tela bila podređena vođi i razbijana bez homogene opozicije. Tito je, pak, katkad znao i da taktički popusti pred jedinstvenim blokom republičkog rukovodstva (Perović 1991, str. 280). U oba slučaja harizmatski autoritet vođe bio je bespomoćan bez partije, čiji je aparat bio neophodan za operacionalizaciju direktiva. Kod Staljina je najmoćnije telo bio njegov lični sekretarijat, povezan sa posebnim sekretarom u aparatu CK radi pribavljanja obaveštenja (Ennkner 1996, str. 107). Staljin je sačuvao vlast tako što je Politbiro i Sekretarijat držao strogo odvojenim, a jedina veza između dva tela je bio on lično(Deutscher 1979, str. 110). Staljin je Politbiro, koji je trebalo da bude telo za kreiranje politike, lišio aparata neophodnog za sprovođenje bilo kakve politike. I Tito je bio spona i vrh države, partije i vojske, ali zbog snage autoriteta i besprizivne arbitarne uloge pomenuti oprez nije mu bio izrazit kao kod Staljina. Uloga partije nije bila istovetna kod svih socijalističkih vladara. Premda brojna, KP SSSR-a nije bila masovna populistička organizacija, već čvrsto centralizovani aparat vlasti. Godine 1976. brojala je oko 15 miliona članova. Posle Lenjinove smrti partijska mašina bila je podređena izgradnji harizme Staljina i njegove grupe koji je frakcijske sukobe rešavao masovnim terorističkim čistkama. Nakon Staljinove smrti partijska mašina bila je u službi koalicije moćnih blokova koji su predstavljali različite interesne skupine među partijskom elitom i nomenklaturom (Medvedev 1988, str. 256). Dugo je vrh bio oligarhijski, bez izuzetno nadmoćnog vođe. Svaki član Politbiroa predstavljao je neku važnu skupinu (vladu, vrh, sovjet, vojnoindustrijski kompleks, KGB ili najveće republike). Kandidati za člana Politbiroa, članovi sekretarijata i CK predstavljali su manje važne skupine ili profesionalne grupe. Koalicije su stvarane po sistemu mreže patrona i klijenata, a generalni sekretar se borio za većinu u Politbirou. U SKJ bila je slična situacija, ali bez jedinstvene nomenklature, već u obliku nacionalno podeljene policentrične kadrovske uprave (Kuljić 1989). To je interesnoj polarizaciji davalo drugačiji ton jer su interesi među republikama drugačije usklađivani nego među profesionalnim grupama. Zato je ujedinjavajuća uloga Tita bila drugačija. U oba režima bilo je osamostaljenja policijskih vrhova (Jagoda, Ježov, Berija, Ranković – Stefanović) i sukoba resora (Ježova i Berije u NKVD-u, Ždanova i Ježova oko političkog obrazovanja i uloge čistki, Ždanova i Maljenkova oko uloge partije, Kardelja i Rankovića oko uloge saveznih organa, Koče Popovića i Gošnjaka oko spoljne politike itd.). Sukobe je vođa rešavao arbitražom, jačajući vlastiti autoritet prizivanjem partijskog jedinstva. 2. Samokritika

62

Svaka partija insistira na disciplini i jedinstvu, ali je u partijama boljševičkog tipa jedinstvo bilo više od rutinskog ustrajavanja na slozi, a disciplina više od preduslova organizacione efikasnosti. Poštovanje jedinstva partije bila je dužnost ne prema sebi samom niti partijskim drugovima, nego moralni dug klasi koja ima istorijsku misiju oslobođenja društva. Jedinstvo komunističke partije na vlasti bio je spoj zajedničkog oslobodilačkog iskustva, fetišizovanog jedinstva i samokritike. Sa povlačenjem starih boraca i izmenom strukture članstva menjali su se i mehanizmi očuvanja partijskog jedinstva. U ratu i neposredno nakon toga disciplina je bila gotovo vojna, što je bio odraz strukture članstva. Na početku rata KPJ je brojala oko 12.000 članova, a na kraju oko 140.000, od toga u armiji oko 85.000 (Bilandžić 1979, str. 101). Posle sovjetske komunističke partije bila je to najjača komunistička partija na vlasti. Do 1948. u strukturi članstva prevladavali su siromašni seljaci i seoski proleteri (49%), radnici (29%), intelektualci (14%), ostali 7%. Od tada raste udeo službenika iz partijskog i državnog aparata (Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 717). Neuko članstvo nije, doduše, donosilo glavne odluke, ali ih je sprovodilo po obrascu netolerantne tradicionalne političke kulture. Situacija se postupno menjala sa rastom mlađeg neboračkog partijskog članstva, pa je SKJ 1966. dosegao milion članova, nakon čega se ovaj broj ustalio. Sa opadanjem starih boraca u partiji slabio je duh ratnog drugarstva (kamaraderije) prekaljenog u oružanoj borbi, gde članove partije veže uvek budni neprijatelj. Borci su nakon zaposedanja vlasti ostali među sobom odani, patron je štitio klijenta, ratnom drugu se tolerisao i prestup, neproverenom članu ne. To je jačalo jedinstvo vrha, ali je širilo dezintegrativni nebirokratski duh. Samokritika je javno priznanje greške u radu vrednosno nadređenoj partijskoj organizaciji i važila je za sve članove partije bez obzira na hijerarhijski položaj. Živu sliku samokritike dočarava nepotpuni zapisnik sa sednice Politbiroa CK SKJ 4. marta 1947: «Povodom propusta u otkupu kritikovan je B. Nešković, a sve to Marku izgleda kao da kod Blaška nema vjere u Partiju... Blaško ne može da dođe svjesti. Shvata da može da griješi. Ali sumnja da radi protiv linije partije – kad pomisli koža mu se naježi... Tito - Đido (koji je pitao kako se odnosi Blaško prema kritici, a ne cifre ?) ima pravo. Nije bitno kad je šta bilo, nego kako se odnosiš prema kritici. Hoćemo da odeš s ubeđenjem da je kritika pravilna... Milentije – Posle Blaška najkrivlji on, jer je u CK Srbije odgovoran i on. Usvaja kritiku i smatra da su išli 'svojim' pravcem, kao tele, nisu imali izrađen stav nego od situacije do situacije. U otkupu smo imali oportunističku liniju» (Zapisnici 1995, str. 192-194). Komunisti su bili ubeđeni u nepogrešivost kursa partije. Ova vera objašnjava njihovu ideološku doslednost, ali i odsustvo otpora i samokritiku uklonjenih. Samokritika je bila rezultat interiorizovane samosvesti da je emancipatorska partija uvek u pravu i da bez jedinstva nema akcije. Đilas je pamtio da su najhrabriji sa bojišta, kao Sava Kovačević, znali na sastancima da se dirljivo raskritikuju i šibaju po sebi. Premda svetovne, komunističke partije su koristile sredstva za snaženje jedinstva oprobana u verskim organizacijama. Poistovećenje sa partijom bilo je do te mere snažno da je mogući ili realni raskid dovodio u pitanje smisao života komunista. Tako je, kajući se zbog kolebanja između dve harizme Rodoljub Čolaković jula 1948. dospeo na ivicu sloma iz koga ga je iščupala samokritika: «Čitav spor između nas i VKP(b) mene je ne samo pokolebao nego i potpuno demoralisao... Tvrdio sam da mi ne bismo mogli izgraditi socijalizam bez pomoći SSSR-a... Doživeo sam moralni slom. Hteo sam da se ubijem. A onda pomislim: Reći će da ga je ubio Tito. Napisao sam izjavu da hoću da istupim iz Partije. Drugarska kritika – dezerterstvo, kapitulantstvo. Što će vam čovek kome je sve pusto, prazno; kad bi se čovek mogao za nešto da bije, pa makar i protiv CK, onda bi mogao da živi. Postavilo se pitanje daljeg razvitka revolucije. Tuku nas braća komunisti, tuku nas imperijalisti. Razgovori su me doveli do toga da sam na ovom primeru naše partije shvatio, postalo mi je jasno da se ima zašto živeti i boriti. Zahvalan sam Titu i Bevcu. Gde su uzroci moje kolebljivosti – teoretska zaparloženost – dogmatizam. Ne radimo već dugo, teoretski ne radimo. Teoretska nesposobnost. Ja sam pokušao da to objasnim. Moje poreklo, vaspitanje, Kominterna. Lično pozdravljam. Slažem se sa tim što je naša Partija preduzela po pitanju odnosa sa VKP(B)» (Zapisnici 1995, str. 1995, str. 254-255). Ovom navodu ne treba komentara jer dovoljno svedoči o prožimanju ličnog i partijskog. Verovatno ovakvog «kuvanja» i ubeđivanja nije bilo na nižim stupnjevima partijske

63

hijerarhije, gde su sumnjičenja i hapšenja ibeovaca bila masovnija. Tito je strahovao da se 1948. vrh ne pocepa, a osim toga, Čolaković je bio važan svedok Titove i Kardeljeve prošlosti. U njegovoj ispovesti uočljiva je drama «moskalja», partijskih aktivista formiranih u Kominterni, razapetost između dva besprizivna autoriteta i bezuslovna odanost partiji kao otelovljenju klasne pravde. Staljin je pisao da je samokritika najveće blago partije, a dugo su partijski sastanci KPJ redovno imali poslednju tačku dnevnog reda – kritika i samokritika. Tito je uvek nakon čistke insistirao da poraženi javno priznaju greške i do kraja života bio je uveren da je to neophodno partiji. U više navrata je izričito naglašavao značaj samokritike. U govoru aktivu Srbije oktobra 1972. javno je definisao dijalektiku kritike i samokritike: «Poznato je da su kritika i samokritika uvjek bile u našoj Partiji odlučujući faktor naročito kada je dolazilo do izvjesnih kriza i potrebe da se uspostavi jedinstvo. Mislim u prvom redu na jedinstvo misli i akcije, što je danas naročito važno. Kritika pomaže da dublje sagledamo razne slabosti, razne promašaje, propuste itd. Samokritika nam pomaže da se sve to lakše i čim prije ukloni. Samokritika djeluje vaspitno i učvršćuje lik komuniste, lik revolucionara. Bojati se samokritike kao i kritike, to je malograđanska osobina i komunisti moraju u sebi savladati tu manu (Dragosavac 1985, str. 267). Juna 1971. zamerio je beogradskoj organizaciji SK na otsustvu samokritike: «Moram da vam kažem da ovdje nisam čuo samokritiku. A ja sam navikao na snažnu kritiku i samokritiku» (Perović 1991, str. 278). Na isti način je upozoravao hrvatsko rukovodstvo 1971: «Ako nema samokritike ne može niko od nas, pa ma ko to bio, uključujući i mene polagati pravo na puno povjerenje» (Dragosavac 1985, str. 150). Samokritika ujednačava stavove, a pošto je javna, obavezuje na disciplinu. Brutalno pranje mozgova na Golom otoku verovatno je bila najdrastičnija verzija ustrajavanja na neophodnosti samokritike kod jugoslovenskih komunista. Izuzimajući progon ibeovaca, Titove čistke su se upadljivo razlikovale od Staljinovih po opsegu pritiska i terora. Ali u oba slučaja je prevladavalo nepokolebljivo uverenje o moralnoj nadmoći revolucije i neophodnosti monolitnog jedinstva. U tom pogledu nije se Tito menjao niti prilagođavao više od pola stoleća, od 1928. do 1980, bez obzira na promene u sastavu partije (opadanje boraca, priliv stručnjaka, omladine i karijerista), usavršavanje propagande i informisanja i rast obrazovanja uopšte. Nepoljuljana vera u ispravnost i moralnu nadmoć komunističke ideologije gonila je Tita na jačanje partije kao avangarde. Osim toga, i federativna država je tražila homogenost, pa je parola bratstvo-jedinstvo najbolje izražavala Titov integralizam. Bratstvo je označavalo čvrstu federativnu vezu između nacija. A jedinstvo je bilo partijsko načelo. Jedinstvena partija, lišena frakcija, bila je uslov zaštite i odbrane države izložene hegemonim pritiscima velikih sila, naročito Sovjetskog Saveza. Staro je pravilo da je stupanj demokratije obrnuto proporcionalan vojnopolitičkom pritisku koji opterećuje njene granice. U svakoj ideologiji isticanje neprijatelja podstiče mobilizaciju i homogenizaciju partije. Promene u akcentovanju neprijatelja u ideologiji svedoče o zaokretu kursa partije. Nezavisno od ove sistemske potrebe za neprijateljem, Tito, formiran u ilegalnoj boljševičkoj političkoj kulturi, stalno je bio budan i oprezan, a u poznijim godinama je neosnovano optuživao saradnike za zaveru i špijunažu. Kada bi izbili sukobi i razilaženje u partiji, a pojedinci se izdvajali, Tito je stalno tragao za frakcijom i pitao se «da li je nešto organizovano». Sumnjičio je 1971. srpsko rukovodstvo da održava vezu sa Rusima, pa je Mijalka Todorovića u Moskvi pratio i kontrolisao vojni ataše (Vuković 1989, str. 519-522), a Tripalu se žalio da ima informaciju da je Ali Šukrija turski špijun (Tripalo 1990, str. 79). Titovu ličnu nepoverljivost i strah od zavere bi trebalo razlikovati od sistemske institucionalne potrebe partije za isticanjem neprijatelja radi zbijanja unutrašnjih redova. Borba je bila univerzalni izraz za savlađivanje otpora u ilegalnom radu, ratu i proizvodnji, heroizam poželjni obrazac ponašanja prema neprijatelju a ne prema vlastitoj partiji, a gvožđe i čelik simbol čvrstine. Još je Lunačarski 1907. pisao da se u procesu organizovanja proletarijata pojedinac iz gvožđa pretvara u čelik, Josif Džugašvili je 1912. postao Staljin (čelični), a Ostrovski je vaspitanje boljševičkog kadra opisao u romanu «Kako se kalio čelik». Čvrstina i monolitnost pokreta su u ilegalnim uslovima čuvali organizaciju od provala, a frakcije su slabile jedinstvo akcije. Zbog strepnje od frakcijske podele KPJ, u Jugoslaviji čak ni u periodu najžešćeg antistaljinizma Trocki ni drugi Staljinovi rivali nisu

64

rehabilitovani. Tito je oktobra 1949. otvoreno rekao da je trockizam bio štetan i ta ocena je ostala konačna. Zbog opreza od pravdanja frakcionaštva jugoslovenski komunisti vraćaju se Marksu i Lenjinu, a ne boljševičkim jereticima iako su trockistički argumenti prećutno korišćeni u kritici staljinizma. 3. Organizovanost masa Osim bojazni od strane intervencije i unutarpartijskog raskola Tito je strepeo i od nekontrolisanog ponašanja masa. Premda je često mitingovao i procenjivao raspoloženje masa, pribojavao se od «unošenja nacionalizma u mase». Odmah je uočio 1968. opasnost da se studentski pokret poveže sa radničkim nezadovoljstvom (na čijem sprečavanju je radila čitava mašinerija CK Srbije), osećao je da je u hrvatskom nacionalizmu 1971. bio najopasniji pokret izvan kontrole partije i ponavljao «mi moramo raditi da učvrstimo situaciju i ne dozvolimo da nas odozdo jednog dana pokrene stihija za koju ne znam gde bi završila» (Dragosavac 1985, str. 537). Izvan partije nije smelo biti političke akcije pogotovo ne nacionalnih pokreta. Klasno je imalo bezuslovni prioritet nad nacionalnim, a podvlašćeni su morali živeti u uverenju da je rukovodstvo jedinstveno što utiče i na jedinstvenost naroda. Kada je Tito aprila 1971. pitao Nikezića zašto je sednica CK Srbije bila zatvorena, ovaj mu je odgovorio: «Da smo objavili ono što je bilo na toj sednici, nas i Hrvate niko više ne bi mogao pomiriti». A Tito se složio: «No dobro ako je tako» (Đukić 1990, str. 64). Raskoli između frakcija prikrivani su «staniolom doktrinarne rasprave» u kojoj su se svi pozivali na službene marksističke partijske stavove. Zbog Titovog ugleda borba različitih struja unutar SKJ stalno se vodila uz uzajamno citiranje Titovog mišljenja i stalno pozivanje na njega. Inače se nije mogla obezbediti prohodnost iskaza. Refomističke struje unutar partije su svaki pokušaj promene zavijale u debelu ideološku ambalažu. Tako je ovaj ostajao neprepoznatljiv za mase i konzervativne struje koje su mogle promenama da se odupru. Tito je, međutim, brzo odbacivao ambalažu i nepogrešivo otkrivao zrno promene, dešifrovao ga masama i uspostavljao direktan kontakt sa njima. Kritiku unutar SKJ uvek je držao opasnijom od one koja dolazi spolja (Perović 1991, str. 256-257). Tito je prozirao fasadu partijske fraze i osećao opasnost od pokreta izvan partijske kontrole. Hrvatski nacionalisti su 1971. ponavljali da je njihov pokret «dijalog partije, radničke klase i naroda», slično srpskom nacionalističkom pokretu 1988-1989. Masovne nacionalne ekstaze su eksplozivne, otimaju se kontroli i lako šoviniziraju kolebljivo javno mnjenje. Tito je to savršeno uočavao, pa je strahovao od «spontane akcije i slobodne inicijative masa». Njegova politika, uprkos čestom mitingovanju, bila je forumska. Mitinzi su brižljivo pripremani i služili kao plebiscitarna fasada kabinetskih odluka, a nisu bili dijalog sa masama. Svestan zapaljivosti prostora, Tito je bio populistički oprezniji od masovnog pokreta 1971. i potonjih nacionalističkih plebiscitarnih ekstaza. Plebiscitarni mitinzi bili su ultima ratio odbrane zemlje. Početkom 1950-ih u Jugoslaviji je naglašavanje uloge masa u državnim poslovima i kritika birokratije bio Titov pokušaj da osigura kontinuiranu podršku vanpartijaca u sukobu sa Staljinom. Slično je bilo avgusta 1968, kada je Titova prva reakcija na mogući sovjetski pritisak bila pomisao na javne mitinge širom zemlje. Ali sveopšte mitingovanje takođe je bilo rizično, pa se ubrzo od toga odustalo. Nije to bila masovna spontanost, nego kontrolisana aktivnost masa, za razliku od kampanja u NR Kini i Albaniji 1960-ih godina i Srbiji krajem 1980-ih, gde je instrumentalna mobilizacija masa bila uperena protiv delova partijskog aparata koji se mogao razbiti jedino vaninstitucionalnim putem. Tito se opirao različitim reformističkim pokušajima slabljenja uticaja partije jer je, kako zapaža D. Bilandžić, osećao da gubi Galilejevu polugu, bez koje je nemoguće držati Jugoslaviju. Kada god bi osećao da se kritička energija van partije više ne bi mogla kontrolisati, prizivan je bauk klasnog neprijatelja, kao krajem 1960-ih kada je privredna reforma otvorila nove sukobe između republika. Do tada je u ideologiji SKJ prevladavala kritika birokratije. Različito akcentovanje javnog neprijatelja u ideologiji SKJ (buržoazija, birokratija, liberali, anarholiberali, unitaristi, nacionalisti itd.) i stalno zalaganje za dosledno samoupravljanje pokrivali su različita htenja i kurseve vrha. Kritika birokratije je stalno imala funkciju

65

distanciranja od lagera, a unutar zemlje služila je pravdanju tržišta i privredne reforme, ali i republičkog separatizma. U različitim formama je antibirokratizam pokrivao različite interese frakcija kadrovske uprave. Najrazličitiji interesi mogli su se izražavati samo kroz službeni partijski antibirokratski žargon i zalaganje za samoupravljanje. Gipki politički iskazi su svojstvo političkog jezika uopšte, jer se težište akcije može pomerati, a da se ne naruši ideološki kontinuitet. Danas se npr. iza zalaganja za pravnu državu i kritike totalitarizma kriju interesi najrazličitijih političkih grupa. Zato se ideološka fraza može dešifrovati samo poznavanjem konkretne situacije i konkretnih sukoba koje pokriva nespecifična ideološka formula. I Titovi zaokreti krili su se iza naizgled stereotipne frazeologije. Ipak je, bez obzira na vrstu aktuelnog neprijatelja, Tito do kraja života bio čvrsto uveren da se bez jedinstvene partije stvari ne mogu držati na okupu. Odobravao je privrednu reformu, tržište, federalizovanje i konfederalizovanje države, ali je uvek istrajavao na jedinstvenoj partiji. Partijom je otvarao promene, ali ih je partijom i zaustavljao, zaključuje Bilandžić (Đorgović 1989, str. 243-244). Još više od toga, kako tvrdi Đilas, partija je za Tita bila emocionalno i intelektualno uporište, životni i sudbinski smisao. Bez obzira na namere, ustrajavanje na čvrstoj partiji sa širokim zadacima bilo je prilično hazardno. Naime, kao što velike ličnosti ostavljaju veliku prazninu iza sebe, tako je i raspad stožerne ustanove, na kojoj je gotovo isključivo počivala integracija složene države, bio katastrofalan. Slom monopolske partije 1990. lišene dodatnih elastičnih neideoloških integrativnih mehanizama značio je i slom države kojoj je ova bila kičma. U tom lancu zbivanja Titova odgovornost nije mala, a njegovo insistiranje na obrascu klasične boljševičke partije umnogome je odudaralo od ostalih neobično gipkih, dalekovidih i promišljenih segmenata njegove politike. Revolucionarna partija, koja je odozgo otvarala mnoge modernizacijske procese u Jugoslaviji, sa svojom klasičnom organizacijom i ulogom već krajem 1960-ih postala je zastarela. Titovo lično opiranje izmeni uloge partije u konzervativnoj fazi vratilo ga je u krug svojih lagerskih savremenika, ispred kojih je smelim reformama dugo prednjačio. 4. Čistke Način uklanjanja političkih raznomišljenika podjednako je važan segment političke kulture kao i obrazac sticanja pristalica. Titovi politički zaokreti vodili su nekontrolisanim, a katkad i euforičnim idejnim i organizacionim promenama: odvajanjem i izolovanjem prosvetiteljske struje 1949-1951, zahtevima za razvlašćivanje partije i birokratije 1950-1953, jačanjem republičkog separatizma i nacionalizma 1966-1971. i nastojanjima da se izmeni i oslabi direktivna uloga partije 1966-1972. I kada je prihvatao reforme sistema, Tito je bio sumnjičav i nikada nije pripadao liberalnoj struji u partiji. Neželjene procese suzbijao je lično čistkama u vrhu, a potom su sledile čistke u bazi koje se nisu mogle uvek kontrolisati. Ipak, Titove čistke su se razlikovale od sovjetskih i kineskih obrazaca, po stilu, ali i obimu i stupnju brutalnosti. Staljinove pojedinačne ili kolektivne čistke podsticane su strahom od trockista i pretorijanskog vojnog udara. Masovni pogromi zahvatali su partijske i državne kadrove, a o iščezavanju neprijatelja starala se tajna policija. Sumnjičavost, nepoverenje i strah prožimali su vladajuće strukture, što je podsticalo anarhiju nadležnosti i smanjivalo racionalnost uprave. Bez čvršćeg oslonca, videći izdajnike na sve strane, Staljin je svuda uočavao sabotažu i periodično menjao miljenike. U atmosferi stalnih čistki i sveopšteg sumnjičenja sistem je, uz pomoć permanentnog procesa uklanjanja i imenovanja, dovođen na ivicu rasula. Smena šefova državne bezbednosti i policije kao i masovni logori izolatori bili su svedočanstva osobene nestabilnosti sovjetskog režima pod Staljinom. Maove čistke šezdesetih godina u tzv. «kulturnoj revoluciji» imale su drugačiji, više plebiscitarni karakter. Mao je sam oživljavao i sputavao kritiku i uz pomoć masa vršio čistke državnog aparata, šaljući intelektualce u fabrike ili na pirinčana polja. Činovnici u ovom periodu u Kini nisu nikada bili sigurni u svoj položaj jer je Mao antibirokratskim ustankom masa čistio državnu upravu i partiju i nagoveštavao novi kurs. Nije to bio teror tajne i političke policije kao kod Staljina nego su to bile «plebiscitarne čistke» protiv nove buržoazije, primitivni komunizam, koji je ukidao podelu rada i masovnim

66

mobilizacijama menjao društvenu strukturu (Janssen 1979, str. 205-206). U Maovoj antibirokratskoj kulturnoj revoluciji dominirao je kult vođe-učitelja, koji se u konfučijanskoj tradiciji učenjaka i prosvetitelja družio sa radnim masama, ali i osamljivao učeći sebe i druge. U procesu prevaspitavanja nije bila partijska elita nepogrešiva nego mase, a na vrhuncu antibirokratskog revolta Mao bi povremeno bio sam s masama protiv partije. Mehanizam izolovanja političkih protivnika u NR Kini i SSSR-u više se izgleda oslanjao na političku tradiciju minulih režima nego što je izvirao iz komunističkih načela. Ruski carevi i tajna policija proganjali su političke protivnike u udaljeni Sibir, odakle su teško mogli pobeći, a šaljući intelektualce na polja Mao je sledio konfučijansku etiku po kojoj je fizički rad lek od zlih primisli. U odnosu na Maoa evropske komunističke vođe bile su birokrate koje su na vlasti ređe koristile plebiscitarne metode. Tito, a još više Staljin, razlikovao se od Maoa strepnjom od masovnog haosa. Mao je plebiscitarnom haotičnom mobilizacijom masa sprovodio reforme, Staljin policijom, logorima i likvidacijom miliona nedužnih, dok je Tito čistke završavao manipulativno, uz pomoć partijskog aparata i sučeljavanja različitih frakcija. Upadljivo niži stupanj terora ne da se objasniti samo različitom političkom tradicijom (odsustvo masovnih izolatora na Balkanu ili plebiscitarne tradicije) niti različitim autoritetom partije, već i nekim ličnim crtama. Poznato je da vođe askete, koje su strože prema sebi, lakše pribegavaju teroru i manje su osetljive na tuđe patnje. U tom pogledu Tito se, kao neasketski komunistički vođa, razlikovao od savremenika koji nisu svlačili uniformu neposustalog borca i budnog borbenog pregaoca. Osim toga,Tito je izvlačio pouke iz političkog iskustva. Kako je zapazio Đilas, iz Staljinove prakse naučio je da uništenje opozicije i teror mora da se plati političkom i moralnom cenom. Do čistki u Jugoslaviji dolazilo je posle krupnih zaokreta politike, kada je deo članstva partije teško prihvatao novi kurs ili ga pogrešno shvatao, pa bi razvoj krenuo u neželjenom smeru. Još u ilegalnom periodu Tito je iskusio čistke u Moskvi, a i sam je bio aktivan u čišćenju KPJ od frakcija u zemlji. Nakon oslobođenja zemlje masovnija hapšenja usledila su zbog otpora seljaka u otkupu, pa je u Srbiji do maja 1947. uhapšeno oko 10.000, a osuđeno oko 1.200 ljudi (Petranović 1995a, str. 22). Prva masovnija partijska čistka usledila je 1948, kada je povodom Staljinovih optužbi otvorena realna mogućnost obnove starih frakcijskih borbi. Na zasedanju Kominforma novembra 1949. G. Dež je istakao da je «jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna». U dokumentima ovog organa osporava se komunistički karakter KPJ i poziva na borbu protiv Titove klike «plaćenih ubica i špijuna» kao na internacionalističku dužnost svih komunističkih i radničkih partija (Halperin 1957, S. 229). Tito je, sasvim prirodno, sumnjao da će Staljin pokušati da oživi stare frakcije i oslabi KPJ. Osim toga, pribojavao se tradicionalnih proruskih osećanja srpskih komunista i zavere dela vojske. Komunistima nije bilo lako 1948. da se opredele između dva ideološka autoriteta, Tita i Staljina, pa je bilo kolebanja i u vrhu partije. Tito je, pak, strepeći od nagle promene, vršio zaokret polako i gotovo godinu dana nije izlazio sa javnim protivoptužbama protiv Staljina. Istovremeno je sumnjivi deo oficirskog tela odmah stavljen pod pojačan nadzor. Informbirovci su bili označeni kao kontrarevolucija, dojučerašnji drugovi su preko noći postali neprijatelji, a jugoslovenski otpor Moskvi primio je karakter staljinskog antistaljinizma (prevaspitavanje terorom, logorima i samokritikom). Prosovjetska opredeljenost jednog člana porodice uticala je na to da rođaci pođu za njim. Partija je pojačavala patrijarhalne tradicije dinarskih brđana, pa je tradicijom prožeta Crna Gora postala informbirovska tvrđava (Banac 1990, str. 151). Premda su primenjivane brutalne metode prevaspitavanja (o kojima, po nekim svedočenjima, partijski vrh nije bio dovoljno obavešten), bilo je odlučeno da se ne sudi na smrt. Đilas piše da je utvrđena politika «po glavi, a ne glave», a Tito je ponavljao da «naša revolucija ne jede svoju decu». Istovremeno je upozoravao da mi nećemo da ih uništavamo kao u SSSR-u nego da ih prevaspitamo. I na ovom mestu se vidi kako se namere razlikuju od sredstava u domaćoj političkoj kulturi. Naime, pomenuta direktiva data je aparatu, ali i zadatak da se informbirovci najpre demorališu. Kod mahom neobrazovanih kadrova UDBE, izišlih iz oružanog rata i formiranih u tradiciji monolitne partije, metodi nisu mogli biti mnogo drugačiji. Partijski vrh je bio odgovoran za pokretanje brutalnog postupka

67

izolacije ibeovaca i stvaranje atmosfere zavere u kojoj nije uvek bilo moguće pratiti i zaustaviti hapšenja i sumnjičenja na nižim nivoima. Lakše je pokrenuti čistku nego je zaustaviti i kontrolisati. Kao i svuda u složenim režimima, i u Titovim čistkama bilo je izmicanja stihije kontroli s vrha i osamostaljivanja organa. Premda komunisti nisu, uglavnom, hapšeni pre isključenja iz partije za ibeovce je pravljen izuzetak. UDBA se prema njihovom hapšenju odnosila kao prema unutarpartijskom pitanju za koje nije predviđen građanski sudski postupak. Suđeni su po administrativnom postupku, a samo 18,77% uhapšenih kominformovaca osudili su redovni ili vojni sudovi (Banac 1990, str. 231). Sa ibeovcima se postupalo kao što se u staljinizmu postupalo sa partijskom frakcijom: isključenje, izolacija, samokritika. Jednako kao što je KPJ nakon 1948. postala opasna kao potencijalni virus lagera, koji ostale članice može zaraziti težnjom za nezavisnošću, tako su i ibeovci unutar KPJ (naročito zbog tradicionalnih proruskih osećanja kod Srba i Crnogoraca) bili opasno unutarpartijsko prevratničko žarište. Još od sukoba sa menjševicima za boljševike je sumnja u ideološku dogmu bila najopasnija, pa se logikom neprevladanog staljinskog dogmatizma KPJ borila protiv vlastitog virusa. Verovatno je bilo razloga da režim, suočen sa pretećom sovjetskom agresijom, izoluje staljinsku struju, ali je teško pravdati žestinu obračuna i teror nad njom. Ni ocena branitelja Golog otoka, po kojima «da nije bilo Golog otoka, cela Jugoslavija bi bila Goli otok», nije lišena preterivanja. Bez obzira na realnu snagu informbirovci su ostali dežurni neprijatelji jugoslovenskog socijalizma zbog stalnog sovjetskog pritiska. Različiti izvori navode ne toliko oprečne podatke o snazi ove struje i opsegu čistke. Banac tvrdi da je bilo oko 15.000 osuđenih ibeovaca (oko 4% ukupnog partijskog članstva) (Banac 1990, str. 147-148), a da je na ostrvu umrlo oko 400 zatvorenika (Banac 1990, str. 236). U Rankovićevom izveštaju na IV plenumu CK KPJ juna 1951. stoji da je između 1948. i 1951. uhapšeno 8.400, a pušteno na slobodu 3718 lica. Od toga je ponovo uhapšeno 1,2% (Sednice CK KPJ 1985, str. 514). Na Beogradskom univerzitetu se od 2.800 članova KPJ njih 350 izjasnilo za IB, a do 1953. je oko 700 lica na Univerzitetu kažnjeno zbog IB (Marković 1996, str. 163). U jednoj partijskoj informaciji iz 1961. stoji da je u Jugoslaviji do tada registrovano više od 61.000 ibeovaca. Nisu svi bili hapšeni, ali su bili pod nadzorom (Mitrović 1995, str. 260). Pored Titove čistke KPJ, posledica sukoba Jugoslavije i SSSR-a bile su i čistke u sovjetskom lageru koje su nagovestile početak sovjetizacije Istočne Evrope. Zbog jačanja budnosti i straha od virusa stradali su kao tobožnji titoisti neki istočnoevropski vodeći komunisti. U Sovjetskom Savezu titoizam je važio za oruđe zapadnog imperijalizma, u lagerskim zemljama je još oštrije diskvalifikovan kao fašizam, a Bugarska je zbog pretenzija na Makedoniju uporno isticala velikosrpski karakter titoizma. U Jugoslaviji su unutrašnje čistke kominformovaca tekle naporedo sa žestokim osporavanjem socijalističkog karaktera Sovjetskog Saveza i važnim unutrašnjim ekonomskim i političkim promenama. Sam Tito je bio prilično oprezan u kritici sovjetskog režima i još 1951. ograđivao se od nekih Đilasovih žestokih kritika (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Već posle smrti Staljina 1953. oprezno počinje da koči antetatističku i antisovjetsku kritiku unutar SKJ. Izgledalo je da će novi zaokret ka normalizaciji odnosa sa Sovjetskim Savezom i kočenje reformi biti praćeni talasom novih čistki zahuktalog reformističkog krila u partiji sa Đilasom na čelu. Međutim, smenu Đilasa nije pratila masovna čistka iako je njegova popularnost bila velika. Ovoga puta čistka je bila daleko skromnija jer je vrhu uspelo da smirivanje reformi prikrije i dalje antistaljinskom, ali ne više i antisovjetskom retorikom. Proces Đilasu nije bio ni nalik staljinističkim obračunima jer nije bilo torture niti falsifikovanih dokaza. Međutim, insistiranje na samokritici Đilasa bilo je neizostavno. Karakter čistki se nakon sukoba sa Staljinom promenio jer je došlo do izvesne liberalizacije pravosuđa odozgo zbog otvaranja prema Zapadu i distanciranja od sovjetske prakse. Napušteno je kažnjavanje pripremnih radnji za kontrarevolucionarni napad na državno uređenje i preciznije određeni oblici povrede zakona. UDBA više nije bila sudija i egzekutor istovremeno. Najveće žrtve ostali su ibeovci, stalno sumnjivi zbog neprestane opasnosti od sovjetske intervencije. U katalogu političkih neprijatelja njima se 1954. pridružuju đilasovci kao sinonim podozrenja u partiju i zagovornika višepartijskog sistema. I njihova realna snaga je bila daleko ispod uloge koja je đilasovcima

68

ritualno dodeljivana u opomeni članstva na budne neprijatelje partije i socijalizma. Ipak su to ostale pretnje jer sve do kraja 1960-ih nije bilo ozbiljnijeg masovnog kažnjavanja. Inteligencija je plašena verbalnim deliktom, ali masovne represije nije bilo. Program SKJ iz 1958. sa prilično liberalnim shvatanjem uloge partije i stavom «da je nauka sama sebi sudija» podstakao je dalju liberalizaciju režima, ali i zebnju od novih čistki. Naredna Titova čistka, ograničena takođe na vrhove vlasti i policijskog aparata usledila je 1966. posle uklanjanja centralističko-konzervativnog krila u SKJ na čelu sa A. Rankovićem. Ovoga puta na udaru su bili protivnici novih reformi, a ne oni koji su ih odveć radikalno shvatali. Centralističko krilo unutar SKJ našlo se u makazama Titovog kursa s početka 1960-ih po kom je trebalo jačati samostalnost republika, ali i jedinstvo SKJ. Kod Tita je stalno bila prisutna bojazan od odveć radikalnih odrednica VI kongresa SKJ iz 1952. «da SKJ nije i ne može biti u svom radu neposredni operativni rukovodilac i naredbodavac», već treba «u prvom redu da deluje ubeđivanjem». Premda je i sam početkom pedesetih godina u nekoliko navrata nagovestio ne samo odumiranje države nego i partije, i mada se Kardelj Đilasu poveravao još 1953. «možda ćemo tako doći i do opozicije», ove primisli su ubrzo nestale. Kardelj verovatno nikada ne bi prešao Rubikon ka višepartizmu, a Tito pogotovo. Decembra 1971. otvoreno je priznao: «Ali vam kažem, drugovi, da sam bio dosta nezadovoljan sa VI kongresom. Nije mi se to svidjelo, ali sam popustio. To je bio prvi znak da se SK pomalo pasivizirao, da ljudi često ne znaju razlog zbog čega postoji, jer se ne smiju ni u šta miješati. Mislilo se da će sve ići glatko, demokratski i da će visoka svijest sve regulisati» (Tripalo 1990, str. 216). Po usmenom svedočenju P. Stambolića piscu ovih redova Tito je bio kivan na saradnike prebacujući im u užem krugu da su ga prevarili menjajući ime partije u Savez komunista. Do rascepa u vrhu dve struje došlo je početkom 1960-ih: konzervativci su se zalagali za centralizaciju, a liberali za reformu i decentralizaciju. U pozadini su stajali ekonomski interesi republika, ali i različito shvatanje uloge partije i države. O tome se na ovom mestu neće šire raspravljati. Tito je uvek bio jezičak na vagi između konzervativnih i liberalnijih struja zbog snage lične harizme koja je uvek mogla pridobiti latentno autoritarno partijsko članstvo. Premda nepoverljiv i u osnovi centralist, Tito se dugo kolebao između Rankovićeve i Kardelj–Bakarićeve struje. Promene je prihvatao, ali uvek sa oprezom i nepoverenjem. Đilas izričito tvrdi da je Tito bio najkonzistentnija ličnost u vrhu koja je dosledno ostajala na svojim pozicijama do kraja (Đorgović 1989, str. 35). U Srbiji se, po Stamboliću, otpor konzervativizmu početkom 1960-ih svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića i da se oslabi partijsko državna centralistička osovina. Premda je u ideološko-organizacionom pogledu bio bliži Rankoviću, Tito se iz instinkta opasnosti posle višegodišnjeg manevrisanja priklonio liberalnoj struji. Rušenje Rankovića za Tita je bilo teško, čak i bolno, jer se sa njegovim padom lišio nekih ključnih kontrolnih ustanova sistema (Petranović 1994, str. 269). Ranković je kritikovao srpski nacionalizam, ali je bio protiv demontaže federacije. Bilo je mišljenja da ga pravi nacionalisti po republikama nisu prihvatili upravo zbog njegovog centralizma, jer je svako težio da sam davi u svom toru. I Čolaković je u svom dnevniku zabeležio da je u osnovi sukoba bio sudar dveju različitih zamisli razvoja (Antonić 1991, str.124). Sukob sa Rankovićem nije bio lišen ni elemenata borbe za nasledstvo i rivalstva sa Kardeljem. U visokim krugovima UDB-e držali su da oni treba da vide ko šta misli u partiji, pa su počeli da se mešaju. U tim krugovima razvila se kombinatorika o nasledniku Tita, pri čemu se mislilo na Rankovića. Tripalo i Tuđman pišu da se u hrvatskoj partiji govorilo da je Tito već toliko dugo na čelu partije, kao nijedan srpski vladar, pa je normalno da ga Ranković zameni (Tripalo 1990, str. 69, Tuđman 1990, str. 205, Vuković 1989, str. 23). Glasine o Rankoviću kao Titovom nasledniku mogle su da izazovu podozrenje i bojazan od srpske dominacije, ali nema dokaza da je sam Ranković tome smerao. Opovrguta su i mišljenja da je ozvučavanje Titovih prostorija uzrok čistke, jer je obezbeđenje Tita bilo u nadležnosti vojne bezbednosti (Vuković 1989, str. 70). Ima mišljenja da su jula 1966. Sovjeti pokušali da spreče obaranje Rankovića. Po nekim svedočanstvima (o čemu nema tragova u domaćoj literaturi), Brežnjev je to pokušao preko Gomulke, a post festum i lično septembra 1966. u Beogradu (Clissold, 1975, p. 110). Teško je verovati da je Ranković bio prosovjetski usmeren, ali je verovatno da i Rusima nije odgovarala

69

reforma iz 1965. jer je Jugoslaviju još više odvajala od sovjetskog modela. Pre Brionskog plenuma jula 1966. Tito je po običaju, obavio nužne konsultacije i, po Tempovom svedočenju, pridobijao vodeće saradnike protiv Rankovića tvrdeći da ga je ovaj prisluškivao. Bio je ogorčen i govorio je da je u Rankovića imao najveće poverenje, jer ga je sam izdizao, pa se razočarao. Tvrdio je da je Državna bezbednost prejahala partiju. Formirao je komisiju za ispitivanje prisluškivanja, ali je ova utvrdila da to nije bitno, jer je i vojna kontraobaveštajna služba radila isto što i UDBA. Tražili su istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali Tito nije dozvolio istraživanje rada vojne obaveštajne službe (Tripalo 1990, str. 73, Vuković 1989, str. 29). Čak je i stranim posmatračima bilo jasno da je optužba o prisluškivanju telefona i ozvučavanju Titovih prostorija bila vizantijski dekor čistke. Sukob sa Rankovićem značio je sklanjanje struje koja se opirala novom kursu decentralizacije države. Ranković je uklonjen 1966. da bi se ustrojila disciplina u nastavljanju reforme. Tito se konačno priklonio zagovornicima reforme. To na Brionskom plenumu nije javno rečeno jer je još bilo dosta protivnika reforme, već je čistka pravdana antistaljinističkom fazeologijom (svemoć policije) (Wilson 1979, p. 164). Po dalekosežnom značaju Brionski plenum pre se može porediti sa 20. kongresom KP SSSR-a 1956. (kada je poražena struja sa Molotovim i Kaganovičem koja se borila da očuva dogme staljinizma) nego sa fizičkom likvidacijom Berije decembra 1953. Uklanjanje ministra unutrašnjih poslova Berije, «čoveka koji je počistio one koji su sproveli čistku», značila je samo smenjivanje moći tajne policije, dok je Brionski plenum, kao i 20. kongres KP SSSR-a, oslobodio razmah novog tržišnog kursa. U oba slučaj na delu je bilo učvršćenje drugačijeg sistema upravljanja, a ne dobra ili loša uspomena na Staljina u SSSR-u ili prisluškivanje Tita u Jugoslaviji. Uz to je kod oba slučaja upadljivo oslanjanje na vojsku zbog snage uklonjenih rivala. Premda je imao bonapartističke ambicije, Žukov je podržavao Hruščovljeve reforme protiv staljinista. U Jugoslaviji je čistku u UDBI obavila vojna služba bezbednosti, koja je potom i preuzela mnoge poslove UDBE. Od pada Rankovića Tito se sve više oslanja na KOS umesto na Državnu bezbednost. Uklonivši protivnike iz staljinističke struje, Hruščov je 1957. ostao zavisan od vojske (Deutscher 1979, str. 101), dok je Titu vojska bila najpouzdaniji oslonac do kraja života. Sve Titove čistke bile su dobro pripremljene i na zajedničkoj raspravi sa optuženim potvrđene u prisustvu užeg ili šireg partijskog tela. Samokritika je bila neizbežna. Razlikovala se samo po stupnju mazohizma kod informbirovaca, Đilasa, Rankovića, hrvatskih nacionalista i srpskih liberala. Svuda je manje ili više bila prisutna svest da je jedinstvo partije važnije od ličnog poraza. U pogledu ove svesti politička kultura SKJ nije se mnogo razlikovala od komunista iz lagera, a posle Staljina čak ni po stupnju tolerantnosti prema uklonjenima. Uostalom disciplinske mere protiv raznomišljenika prisutne su kod svake partije, iako se sankcije razlikuju. U Sovjetskom Savezu pravdane su rezolucijom protiv frakcionaštva koju je partija izglasala 1921. i koja nikada nije brisana iz statuta. Juna 1957. Maljenkov i Kaganovič su zbog očuvanja monolitnosti partije glasali za vlastitu osudu i po tome se nisu bitno razlikovali od uklonjenih rukovodilaca SKJ. Od snage i autoriteta vođe, ali i od osećanja njegove ugroženosti zavisi karakter čistki. Kod paranoidnog Staljina čistke su bile iracionalan i organizovani trajni teror. Hruščov nije bio toliko moćan, a u želji da se distancira od Staljinovih metoda nije rivale fizički uklanjao (izuzev Berije). Izvlačeći pouku iz Staljinovog terora, Molotova je poslao za ambasadora u Mongoliju, Maljenkov i Kaganovič su postali direktori preduzeća, a Žukov je penzionisan. Svi su ostali članovi partije. Titove čistke bile su blaže od Staljinovih, ali strože od Hruščovljevih. Titov položaj u vrhu bio je jači od položaja svih Staljinovih naslednika, pa je bespogovorno poštovanje partijskog jedinstva i vođe ključ objašnjenja odlaska optuženih gotovo bez otpora. Za političku kulturu i za mehanizam prinudnog silaska sa vlasti zanimljiva je i javna osuda članova užeg ili šireg partijskog tela, gde je ćutanje ili uzdržana odbrana optuženog takođe bila sumnjiva sa stanovišta jedinstva partije. Uklanjanje Rankovića bila je prilično mirna javna čistka, bez krvi, ali sa dubokim kasnijim posledicama u razvoju zemlje. Komisija je imala uputstvo da ne razgovara sa Rankovićem jer će to učiniti sam Tito. Ranković je nekoliko dana pre plenuma bio sa Gošnjakom na Brionima. Verovatno mu je Tito tamo dao neka jemstva pod uslovom da podnese ostavku i da se na Plenumu sve završi kako je bilo

70

predviđeno. Ranković se tog dogovora uglavnom držao, a Tito je u Saveznoj skupštini predložio aboliciju za njega i neke pripadnike službe bezbednosti (Tripalo 1990, str. 75). Na samom Plenumu Ranković je odmah priznao svoju odgovornost. Tada su neki diskutanti izrazili svoje nezadovoljstvo takvim objašnjenjem. On je potom rekao da se oseća i politički odgovornim, ali ni to nekim nije bilo dovoljno pa su tražili da Ranković skoro puzi «u svom grehu». Tito je to prekinuo ističići da će Ranković moći uvek da kaže svoju reč kada to bude trebalo. «Ja to tražim od njega». Od Rankovića to niko nije nikada tražio jer čin izopćavanja ima svoju logiku (Tripalo 1990, str. 81). Ranković je oktobra 1966. isključen iz SKJ, a neke partijske organizacije su zahtevale i suđenje, ali ga je decembra 1966. Savezna skupština pomilovala zbog njegovih ranijih zasluga, ali i «snage samoupravljanja». Možda je zbog potrebe nagoveštaja nove liberalnije atmosfere nekoliko nedelja kasnije i Đilas oslobođen zatvora. Ipak je Titov odnos prema Đilasu i Rankoviću bio drugačiji. Po Stambolićevom svedočenju, Tito se 1954. trudio da Đilasa čak izvuče, ali se Kardelj tome protivio, koji je naročito kasnije povodom Đilasovih javnih kritika režima tražio da se hapsi. Isti svedok navodi da je Tito na Brionskom plenumu, uprkos Rankovićevim srčanim smetnjama, bio prema njemu bezdušan, dok je Kardelj pokušavao da ublaži posledice osude. Nekoliko godina posle Brionskog plenuma Tito je čak povoljno govorio o Rankoviću «kao desnoj ruci u ratu i posle rata» (Vujošević 1995). Verovatno je razlog tome Rankovićevo poštovanje partijske discipline, dok je Đilas kao disident nije mario.Time je Đilas rušio Titov ugled u svetu, ono što je Titu bilo najvažnije. Posle poraza centralističke struje u vakuumu nastalom nakon Brionskog plenuma provalila je nacionalistička plima na Kosovu i u Hrvatskoj, počinje konfederalizacija države i federalizacija partije. Slična kriza otvorena je u Sovjetskom Savezu januara 1956. kada je Hruščov osudio Staljinov kult ličnosti. Osuda kulta Staljina imala je sličnu ulogu kao i uklanjanje Rankovića – odstranjivanje konzervativnih snaga koje su se protivile liberalizaciji. To je u SSSR-u izazvalo buru nemira i javnog ispoljavanja nezadovoljstva, a u Jugoslaviji oživljavanje regionalizma i nacionalizma. Krizne prekretnice u SSSR-u dugo nisu izazivale nacionalne sukobe zbog izrazite nadmoći ruske nacije kojoj je naruku išao partijski i državni centralizam. Kada su Hruščova, inače Rusa, pred rat sumnjičili za ukrajinski nacionalizam jer se opirao planerima iz Moskve, više je na delu bio sukob centra i periferije nego sukob nacionalnih interes kao u Jugoslaviji. U Sovjetskom Savezu su nacionalni sukobi planuli nakon iščezavanja KP SSSR-a, ali su delom ublaženi konfederalizacijom države odozgo. Tito je na prve otvorene nacionalne sukobe reagovao novim čistkama 1971. i 1972. godine i menjajući garniture nastavio sa decentralizacijom države, uz uverenje da će partija uspešno kontrolisati žarišta rasula. Oprez je kod njega bio stalno prisutan. Još na 5. Plenumu CK SKJ oktobra 1966, dok je M. Todorović u svom izveštaju bio zaokupljen «prilagođavanjem partije samoupravljanju», Tito je bio zaokupljen drugom stvari. U zaključnom izlaganju ispoljio je bojazan da kritika UDB-e ne ode predaleko, pa da se ljudi izvan partije počnu baviti partijskim pitanjima. Reforme treba da jačaju, a ne da slabe vodeću ulogu partije, poručivao je, iako je protivrečnost politike bivala sve vidljivija. Ekonomska liberalizacija pretila je da oslabi jedinstvo partije i disciplinu kadrova, a slabljenje policije da omekša neophodni nadzor. Još 1962. Tito je upozoravao na opasnost od menadžera koji teže preobražaju samoupravljanja u buržoasku anarhiju. Po prirodi stalno budan i oprezan, Tito je bio uznemiren brzinom i posledicama Brionskog plenuma i opasnošću od nesocijalističkih snaga. Posle 1968. zaključio je da nekontrolisana liberalizacija potekla s vrha (rušenje monopola državne bezbednosti), može dovesti do neželjenih efekata i eksplozije nezadovoljstva (Milosavlevski 1990, str. 180). Uz nagovešteno jačanje uloge partije, u cilju regulisanja pitanja «nasleđa», otvoren je problem kolektivnog rukovodstva. Svest o protivrečnostima novog kursa postojala je u samom vrhu. M. Nikezić je septembra 1970. upozoravao da se ne može imati jedan tip stranke, drugi tip države i treći tip ekonomije. Treba se osloboditi iluzije o jedinstvenom SK koji sve spasava ako u društvu ne postoji jedinstvo (Vuković 1989, str. 386). Ubrzana demontaža federacije ohrabrena Brionskim plenumom ogledala se u zahtevima razvijenijih republika za ekonomskom decentralizacijom federacije. U Hrvatskoj su ovi pritisci bili najotvoreniji. Oživljavaju stare teze o unitarizmu i

71

saveznom federalizmu koji eksploatiše Hrvatsku. Prisutne su ne samo kod rukovodstva nego i na univerzitetu i među narodom. Situacija se zaoštravala i pretila da izmakne kontroli, a M. Nikezić je upozoravao da postoji opasnost da se na hrvatskom pitanju odustane od demokratskog kursa kao 1929, zbog mogućeg oslonca Tita na JNA u presecanju krize (Vuković 1989, str. 603). Po oceni većine posmatrača, Tito je u ovom periodu bio prilično kolebljiv. Najpre je dao podršku Hrvatima oko kritike unitarizma i deviznog sistema, a kasnije se povukao pod uticajem Kardelja (koji je žestoko napao Hrvate zbog avangardizma). Uz oprez, kod starog Tita javilo se i kolebanje, što neki tumače ulogom najbližih savetnika. Pre nego bi prihvatio predloge za reformu dugo bi se dvoumio. Marta 1971. Kardelj je rukovodstvu SK Srbije rekao da ono pruža otpor promenama, ali da to čini i Tito (Perović 1991, str. 195). Pružao je podršku ekonomskim zahtevima Hrvata nadajući se da će ih partijom kontrolisati. U novembru 1971, kada je nacionalizam primio masovne razmere i pojavio se zahtev u Hrvatskoj da ova republika nezavisno priđe UN i formira republičku armiju, Tito je oštro reagovao. I ovoga puta čistka je obavljena na klasičan način, kroz partiju. Zbog prestiža u svetu bilo mu je stalo da jedinstvo zemlje ima civilnu i demokratsku fasadu. Zato je davao prednost partiji, ali je otvoreno pretio i vojskom. Čistkama bi pribegavao kada bi situacija sazrela. To je značilo iščekivanje da se neželjena strujanja jasnije obelodane, ali i da se unutar struje javi raskol ili pukotina. Tada bi suočavanjem sukobljenih grupa, arbitražom lakše obavljena čistka. Sa stanovišta ovog manevra nije bilo suštinske razlike u tehnologijama čistki hrvatskih nacionalista 1971. i srpskih liberala 1972. Na čistku u Hrvatskoj odlučio se tek kada su zagrebački studenti u štrajku izašli sa neskrivenim separatističkim zahtevima. Uzalud je Tripalo apelovao na studente (neposlušnu vojsku) da ne prave štete rukovodstvu. Istovremeno je došlo do rascepa u hrvatskom rukovodstvu koji je Titu bitno olakšao posao («aberziheraš« Bakarić presaldumio se još u toku leta 1971, a za njim i deo Izvršnog biroa CK SKH). Tripalova struja je računala na podršku masa i na to da će formalno prihvatajući kritiku moći da održi svoj kurs. Preko vojne kontraobaveštajne službe Tito je bio dobro informisan o opstrukciji ove struje. Prethodno podeljeno, rukovodstvo nije bilo teško smeniti na uobičajen način: javno izjašnjavanje, oprečna mišljenja, arbitraža vođe, samokritika poraženih, smena sa položaja, isključenje iz partije i obeleženost, čišćenje pristalica na nižim nivoima uz sličan ritual, ali uz oslonac na direktivu. Podnoseći ostavku, hrvatsko rukovodstvo priznalo je nebudnost, ali ne i sumnju u istorijsku misiju partije. Savka Dabčević-Kučar je decembra 1971. na 23. sednici CK SK Hrvatske rekla: «Titovu kritiku masovnog pokreta koji predstavlja organizaciju sumnjivih ciljeva i sadržaja primamo bez rezervi... Smatramo se odgovornim za nejedinstvo u SKH» (Perović 1991, str. 342). Priznati odgovornost za nejedinstvo bio je visok stupanj samokritike, a Tito je morao biti zadovoljan priznavanjem suvereniteta partije kod poraženih. Premda još uvek u snazi, u ovom periodu Tito je bio kolebljiviji nego ranije, okružen i pod uticajima krugova izvan službenog partijskog vrha. Zbog kolebanja (podložnosti i velikog uticaja vojne obaveštajne službe) bilo je neizvesno kako će se Tito opredeliti (Vuković 1989, str. 444). Bilo je čak situacija kada je bilo teško predvideti ishod sednica jer se nije znalo u kom će pravcu Tito usmeriti diskusiju. Iskusni vođa obično na početku nije mnogo govorio, slušao je, proračunavao odnos snaga, seizmografski registrovao homogenost frakcije dešifrujući fraze i stupanj skretanja, pa onda odlučivao i udarao, spreman da žrtvuje i vodeće ljude i obraćajući naročitu pažnju na stupanj samokritike poraženih. Izlaganje mu je bilo jednostavno i konkretno. Umeo je da sve uplete u svoju mrežu, da pobednike i poražene dovede u ponižavajući položaj i da se postavi kao čovek koji je iznad ružnih, ali neizbežnih situacija. Jednom od poraženih liberala je ličio «na orla među kokoškama». Do duboke starosti usavršavao je iskustvo arbitraže, ali je znao i da vešto pravda svoje propuste kao na 2. konferenciji SKJ januara 1972, kada je rekao zašto je oklevao: «Ja vam kažem, drugovi, da sam ja preuzeo ovu akciju pre šest meseci u Hrvatskoj bi bilo malo građana koji bi to razumeli. I mi bismo imali veliki broj ljudi protiv sebe. Kad je postalo potpuno jasno i kad je već svakome počelo da bode oči, kazao sam: e dosta, sad je sazrelo» (Vuković 1989, str. 643). Izgleda da je ovde ipak više na delu bila racionalizacija krupnog propusta nego smišljeni makijavelistički

72

proračun. Posledice čistke u Hrvatskoj bile su višestruke. Po Tripalovom svedočenju, u Hrvatskoj je posle 1971. za tri godine isključeno oko 50.000 lica iz SK, smenjeno preko 5.000 privrednih i političkih funkcionera, a krivično osuđeno 1972. i 1973. oko 2.000 osoba (dok je u razdoblju 1961-1971. taj broj iznosio svega oko 400) (Tripalo 1990, str. 198). Posle osude hrvatskog nacionalizma počinje zaoštravanje kursa u celoj zemlji. Gušenje hrvatskog separatizma ugrozilo je liberalnije struje u ostalim republikama (Kavčić, Nikezić, Crvenkovski). Iz logike inaugurisanog jedinstva proisticala je politika simetrije. Mraz je polako stezao svuda. Svako je morao da pronađe svoje neprijatelje (Perović 1991, str. 355). Još od sredine 1960-ih i otvaranja ekonomske reforme, koja je po rečima B. Krajgera značila rat, Titova arbitraža morala je voditi računa o nacionalnoj simetriji. Ima svedočanstava da se čak u više navrata zalagao da se svuda ravnopravno hapsi i da se u hapšenju nacionalista obezbedi paritet (Đukić 1990, str. 140, Perović 1989, str. 252). Strategija simetrične kritike nacionalizma i poravnavanja njihovog učinka postavljena je još u ratu, a kasnije je ostala trajan ideološko–integrativni manevar. Tako je Tito jula 1971. očekivao da srpsko rukovodstvo pokaže pesnicu Hrvatima i istrči se, da bi po sistemu ravnoteže lakše arbitrirao i izvršio simetričnu srpsko-hrvatsku čistku. Rukovodstvo Srbije je to izbegavalo, a Tito je osećao da je pročitan. Po kazivanju L. Perović, tadašnjeg sekretara CK SK Srbije, za Tita je bilo neočekivano i opasno što je Srbija sačuvala mir. Strahujući od simetričnih čistki, srpsko rukovodstvo je u jeku euforije hrvatskog nacionalizma tvrdilo da je velikosrpski nacionalizam glavna opasnost za jedinstvo Jugoslavije i razvoj ravnopravnih odnosa u njoj (Perović 1991, str. 399). Nije na delu bio nikakav komunistički anacionalni mazohizam, već taktika neprovociranja drugih, a naročito ne arbitra. Sačuvati se od čistke značilo je kritiku tuđeg nacionalizma zavijati u ambalažu kritike vlastitog. Ovaj složeni manevar zadovoljavao je poželjno načelo samokritike, bio zaštita od simetričnih čistki nacionalnih vrhova, ali i predstavljao doduše pritvorni, ali i donekle nužni obrazac integracije višenacionalne države opterećene složenim sukobima. Osim toga, u trenucima sukoba među frakcijama svaka od njih nastojala je da se zaštiti tražeći od Tita da arbitrira, izražavajući mu lojalnost. Posle smene hrvatskog rukovodstva u Srbiji je odmah ocenjeno da je stvorena opasna opšta klima za «savijanje rogova» republikama. Vladajući «liberali» strepeli su od konzervativnog dela partijskih struktura, Saveza boraca i JNA («sedme republike»), koje su nastojale da krizne situacije iskoriste za zavođenje reda čvrstom rukom. Početkom 1972. to je u Srbiji bila veća opasnost nego trenutna Titova spremnost na to, jer je on bio dovoljno realan političar i taktičar da bi kriznu situaciju komplikovao odveć snažnim pritiskom (Vuković 1989, str. 553). Proliberalni kurs partijskog vrha Srbije i kritika partijskog konzervativizma nisu odgovarali svim moćnim strukturama, vojsci, a ni Titu. M. Tepavac drži da je Nikezićeva vizija društva dovodila u pitanje karakter vrhovne vlasti, a da je to najpre osetio Kardelj koji je upozorio Tita (Đukić 1990, str. 302). Slično Hruščovu, čiji je položaj uzdrman 1956, i Tito se krajem 1960-ih osećao ugroženim zbog nagle liberalizacije. U jesen 1956. Hruščov se u krizi čak ograđivao od vlastitog antistaljinskog tajnog referata, delimično ističući Staljinove zasluge, a Tito se odricao zaključaka najliberalnijeg, VI kongresa SKJ. Čistka u Srbiji bila je pogodna prilika da se zadovolji načelo simetrije u partijskim čistkama i suzbije proliberalna partijska struja. Kao i u Hrvatskoj, i ovde je preduslov čistke bila podela unutar CK Srbije. Kao što se u Hrvatskoj još u leto 1971. izdvojila tzv. oportunistička struja Bakarić-Vrhovec-Blažević, tako je i u Srbiji već početkom 1972. u rukovodstvu nastala pukotina između struje Nikezić-Perović s jedne i Stambolić-D. Marković s druge strane. Uklanjanje frakcija je u SKJ teklo drugačije nego kod KP SSSR-a. Zbog oligarhijske strukture sovjetskog vrha, posle Staljina u CK KP SSSR-a pred čistku uvek je trebalo okupiti i pripremiti većinu, dok je u SKJ Titu kao nespornom arbitru bila dovoljna samo pukotina u rukovodstvu. Doduše, i on bi pred čistku obavljao konsultacije, ali mu lično nikada nije pretio pad kao npr. Hruščovu, koji se grčevito borio za prevlast u Politbirou. Kazivanje M. Nikezića živo dočarava svakodnevicu Titovog kadriranja i arbitraže: «Često je obavljao konsultacije. Pozvao je Nikezića oktobra 1972. Govorio je da je naša linija dobra, ali meka. 'Mislim da te poznajem. Ti nisi tražio konsultacije. Ponosit si. Mislio si, šta ima da ga konsultujem – ono što bi on mogao reći, ja i onako znam. Nemačka štampa piše da ti

73

braniš demokratiju od mene. Nikezić, pa to nema smisla'. 'Dosta je što odgovaram za Srbe, ne mogu i za Švabe', rekao je Nikezić. Ali, Titu nije bilo do šale. Nastavio je: 'Poznajem ja i Dražu i Peru...'. 'Dobro', zaključio je Nikezić, 'znate nas sve, pa odlučujte'». (Cit. prema Perović 1991, str. 433). Pravog individualnog otpora Titu uglavnom nije moglo biti. Doduše, Tito je znao da ustukne pred jedinstvenim blokom republičkog rukovodstva, ali čim bi se pojavila pukotina, otpor je slabio. Iz do sada poznatih dokumenata i svedočenja učesnika (Vuković 1989, Đukić 1990, Marković 1987 I, II, Tripalo 1990, Perović 1991) vidi se da je Tito arbitrirao prilično oprezno, trudeći se da iz čistke izađe «čistih ruku», da to umesto njega urade drugi. Izričito je naglašavao kome ne treba «prišivati rep» posle smenjivanja, mada su na nižim stupnjevima hijerarhije ova upozorenja prenebregavana, pa su radi opomene članstvu visoki čelnici isključivani iz partije. Iz više razloga Tito je izbegavao utisak političkog nasilja, stvarajući čak atmosferu drugarskog razlaza i utisak čoveka koji prašta, pa čak se i čudi što se ostavka tako brzo podnosi. Želeo je da se distancira od sovjetske prakse i u svetu održi ugled mirotvorca i demokrate. Unutar zemlje takođe mu je bilo stalo da ostane blagi ali odlučni pravedni arbitar, a izgleda da ni lično nije bio osvetoljubiv. Međutim, sa smenjenima se razilazio zauvek, i uprkos dugoj saradnji, retko je koga primao nakon pada. Uklonjeni funkcioneri kasnije bi se, sa manje ili više uspeha, snalazili u zavisnosti od lične sposobnosti i spremnosti onih koji su prema njima osećali dug da im, uz rizik, pomognu. Nakon čistki nije nužno sledila ostavka, već je bilo onih koji su «tiho potonuli» tako što nisu ponovo birani na funkciju. Politička elita SFRJ bila je složena policentrična kadrovska uprava sa mnoštvom ukrštenih koalicija, interesnih saveza, nacionalnih i ekonomskih protivrečnosti. U mreži potmulih napetosti i otvorenih sukobljavanja rasla je uloga arbitraže neprikosnovenog Titovog autoriteta. Izgleda da se, osim o njegovom mišljenju, 1970-ih vodilo računa jedino još o Kardeljevim pogledima. U ovom periodu, osim neformalnih grupa, Tito se sve više oslanjao na konzervativnu struju u BiH i JNA. Slovenačko rukovodstvo videlo je sebe kao arbitra između Srbije i Hrvatske, pa se smatra da je u smenjivanju hrvatskog i srpskog rukovodstva bila aktivna uloga Kardelja (Tripalo 1990, str. 149, Perović 1991, str. 283). Izgleda da je uverenje o celishodnosti Titove arbitraže bilo više rasprostranjeno kod masa, gde mu je harizmatski autoritet ostao neokrnjen, dok su rukovodstva pojedinih republika lakše uočavala njegova kolebanja i greške (Milosavlevski 1990, str. 182-183, Antonić 1991, str. 291, Perović 1990, str. 148, Vukotić 1989, str. 510). Kod liberalne struje prevladavalo je mišljenje da je partijski konzervativizam oličen upravo u Titu, koji se javlja kao činilac suprotstavljanja republika, a zatim arbitriranja među njima. Hrvatski nacionalisti i srpski liberali bili su ubeđeni da je obračun sa reformskim i demokratskim snagama u federaciji i republikama 1971/72. godine bila pobeda dogmatske struje, a da je Tito bio taj koji je zaustavio reforme. I dalje su poraženi Hrvati držali da obnova partijskog centralizma više pogoduje Srbiji (Kriste 1990, str. 385), dok su Srbi držali da je Titov oslonac na JNA i SKJ bio osnova jačanja samostalnosti republika i svođenja zajedničkih funkcija države na minimum (Perović 1991, str. 317). U rukovodstvu Srbije 1971. vladalo je mišljenje da Tito od podrške Hrvatima 1970. više ne može da uspostavi ravnotežu, da je politički postao smetnja i da bi se bez njega mnoge stvari uspešnije rešile na osnovu čistih računa. Ovu nadu prilično ubedljivo opovrgao je razvoj događaja posle Titove smrti, jer je odsustvo Titove arbitraže još više produbljivalo sukobe. Unutrašnji zaokreti i čistke bili su povezani sa spoljnopolitičkom situacijom, a odnosi sa Sovjetskim Savezom su, po svemu sudeći, i u ovom pogledu bili delikatni. Sovjeti su koristili svaku krizu u Jugoslaviji da diskredituju samoupravni model, ali su bili i zainteresovani za jačanje centralističkog kursa i snažniju ulogu SKJ. Najviše poverenja imali su u vojsku i Tita. Aprila 1970, za vreme 17. sednice Predsedništva SKJ na Brionima Brežnjev je pozvao Tita telefonom i pitao ga šta ima novo jer je čuo da JNA ide na Beograd. «Ja sam mu rekao», opominjao je Tito saradnike, «da ovde imamo dobru sednicu Predsedništva, da idemo na jačanje Partije, da ćemo reorganizovati Partiju, ojačati rad Partije i učvrstiti Partiju, na šta je Brežnjev odgovorio – tak, tak...» Tito je dalje rekao Brežnjevu da ćemo sami srediti stvari, na šta je Brežnjev odgovorio – pa naravno, to je i najbolje i tako treba da bude... (Cit. prema

74

Vuković 1989, str. 516). Posle Praga 1968. Tito je još više vodio računa o sovjetskim ocenama jugoslovenske krize jer Brežnjevljeva doktrina o ograničenom suverenitetu nije bila prazno slovo na papiru. Brežnjev je avgusta 1971. posetio Beograd i netaktički, otvoreno nudio pomoć za rešavanje hrvatskog problema. To je moglo uticati na Titov zaokret ka politici «čvrste ruke» i jačanje partije čišćenjem divergentnih frakcija. Tito je uzvratio posetu Moskvi juna 1972. a stranim posmatračima nije promaklo da je u jesen iste godine Kardelj upozoravao na opasnost da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma (Wilson 1979, p. 209-210). Osnovano je pretpostaviti da je uklanjanje Đilasa 1954. i liberala 1972. povezano sa poboljšanjem odnosa sa Sovjetskim Savezom, ali je pitanje u kojoj je meri brutalno izolovanje ibeovaca trebalo da olakša odnose sa Zapadom. Čistke su sastavni deo razvoja svake partije u kojoj se zbog promene kursa javljaju različita mišljenja kojih se treba radi partijskog jedinstva, osloboditi. Neretko se partije prepoznaju po odnosu prema vlastitim disidentima. Što su oštriji zaokreti u politici, rastu neslaganja unutar vrha, pa su i razilaženja izglednija. Gledano sa stanovišta dinamičkog razvoja jugoslovenskog socijalizma i složenosti održavanja državne integracije, politički vrh je bio relativno jedinstven i homogen, a neslaganja se nisu uvek, pa ni pretežno rešavala čistkama, a još manje otvorenom prinudom. S obzirom na izvorni boljševički karakter kadrova i lagersko okruženje politička kultura jugoslovenskog samoupravljanja bila je na zavidnom nivou demokratije gledano očima evropske levice. U liberalnoj i konzervativnoj buržoaskoj misli bio je to režim nepodeljene vlasti koji je retko označavan totalitarnim. Verovatno su na ove ocene uticale Titove čistke, tj. način obračuna sa političkim protivnicima koji je u svakom režimu upadljiv pokazatelj obima represije. Kod Titovih čistki trebalo bi razlikovati i razdvojiti: (1) netipične univerzalne, političko–organizacione mehanizme koje ističu iz potrebe svake partije za jačanjem jedinstva oslobađanjem od raznomišljenika, (2) karakteristične ideološke komunističke sadržaje političke kulture formirane u spoju boljševičkih načela i domaće tradicije, i (3) ličnu boju koju je sam vođa davao čistkama, a koja je opet rezultat promišljenog pragmatizma i elastičnosti, ali i trajnih ličnih crta. Kada se pomenuti sastojci analitički razdvoje nije teško uočiti da su Titove čistke manje specifične i osobene, ali i manje brutalne u poređenju sa sličnim aktivnostima njegovih savremenika. Jedna provizorna klasifikacija čistki u socijalističkim režimima (s obzirom na uzroke nastanka)mogla bi olakšati uočavanje osobenosti Titove prakse: (1) čistke kao posledica sprečavanja dubokog frakcijskog razdora i egzistencijalne ugroženosti partijskog vrha (Staljinovo uklanjanje trockista i Titovo izolovanje ibeovaca), (2) uklanjanje konzervativne frakcije koja se protivi krupnim sistemskim promenama (smena struje Molotov-Kaganovič u SSSR-u, Rankovića u Jugoslaviji, Rakošija u Mađarskoj, Bjeruta u Poljskoj i A. Pauker u Rumuniji), (3) razvlašćivanje preterano liberalnih frakcija zbog straha od neželjenih i odveć radikalnih posledica krupnih sistemskih zaokreta (pad I. Nađa u Mađarskoj, A. Dubčeka u Čehoslovačkoj, hrvatskih nacionalista i srpskih liberala), (4) uklanjanje partijske frakcije zbog uspostavljanja simetrije u višenacionalnim državama (pad srpskih liberala). Izgleda da se samo poslednja vrsta čistke mogla sresti u Titovom režimu, dok su prethodne relativno nespecifične. Ali Titove čistke su se više izdvajale po načinu obračuna, a ne toliko po uzrocima. Već je uočeno da su u odnosu na ponašanja njegovih savremenika, boljševičkih vođa, bile manje brutalne, zbog samostalnog sticanja ugleda u svetu nezavisno od autoriteta lagera, ali i ličnih crta (odsustvo paranoidnog ponašanja, svireposti i osvetoljubivosti). Ni Hruščovljeve čistke nisu bile brutalne, ali zbog drugih razloga. Kao i Tito, i Hruščov je nastojao da se praksom distancira od kritikovanih Staljinovih metoda, ali za masovnije čistke nije imao moći jer je u oligarhijskom vrhu slovio, kao «prvi među jednakima». Više svrgnutih Titovih saradnika (Đilas, Nikezić, Tepavac, Tripalo) je zapazilo da je Broz u obračunima izbegavao vladarsku naprasitost i preki put. Nastojao je da vešto nametne svoja uverenja i stvori situaciju u kojoj će posao obaviti arbitražom. Uvek kada je smenjivana uža ili šira garnitura, prethodno je pridobijao pristalice, iako mu možda uvek nisu bile neophodne, kao oslonac. Kako je uočio Nikezić, mnoge čistke mogao je da obavi sam, ali je tražio da to drugi učine. Đilas čak tvrdi da se uzdržavao od potpisivanja smrtnih kazni, prepuštajući to Rankoviću, dok je pomilovanja lično odobravao. L. Perović je podrobno prikazala strukturu Titovog manevra u partijskim

75

čistkama. U određenoj meri čistke su bile nužne i neophodne. Bilo bi neosnovano očekivati da u svim fazama razvoja države opterećene složenim protivrečnostima, ravnoteža političkog vrha, koju je vođa stvarao koristeći i čistke kao ultima ratio (a retko kao prevenciju) bude statična, sa osloncem na iste kadrove. Međutim, ova nije bila ni dinamična (neprestana promena garnitura) u meri u kojoj je razvoj bio dinamičan, buran i složen. Pokretljivost jugoslovenske političke elite upadljivo je zaostajala za dinamikom društvenog razvoja. Važan razlog tome je nesumnjivo i trajno neprikosnoveni autoritet vođe. Bilo bi krajnje neosnovano Titov odbir kadrova na vlasti nazvati permanentnom čistkom svevlasnog vođe ili serijom njegovih državnih udara zbog hronične nesigurnosti vrha i vođe od zavere partije, vojske ili najbrojnije nacije. Dugi neokrnjeni antifašistički i antistaljinistički ugled Tita i države u zemlji i svetu sprečavao je njen ozbiljniji unutrašnji raskol. Čak se ni čistka ibeovaca ne može meriti sa Staljinovim masovnim čistkama. Između 1934. i 1939. u Sovjetskom Savezu je oko pola miliona članova partije unapređeno na nove rukovodeće položaje, jer su uklonjeni stari kadrovi vezani za Lenjina i Trockog, a dovođeni mlađi koji su znali samo za Staljina. Titove čistke nisu bile teroristički kanali masovne vertikalne pokretljivosti elite; štaviše, on je stare kadrove uvek smatrao najpouzdanijim osloncima postupno podmlađujući partiju. Stoga su mu i čistke bile daleko selektivnije od Staljinovih. Staljin je kontrolisao svakog rukovodioca preko zamenika ili jednog od potčinjenih koji je sam potom stvarao vlastitu koteriju. Na taj način stvorene su fluidne grupe funkcionera prema različitim kriterijima lojalnosti koje nisu bile homogene: pored skorojevića, tu su bili stručnjaci doušnici i paraziti. Pojedinačne i kolektivne čistke menjale su sastav ovih nestalnih formacija izopačenom selekcijom, ostavljajući za sobom rutinsko jezgro nužno za funkcionisanje birokratskog državnog ili privrednog mehanizma (Souvarine 1989, str. 440). Ritam Titovih čistki bio je drugačiji. Podstican je nekontrolisanim posledicama krupnih zaokreta i simetričnim naizmeničnim uklanjanjem delova elite radi međunacionalne ravnoteže. U čišćenju višenacionalne političke elite treba voditi računa o osobenostima prostora da se ne bi precenili Titova vlastoljubivost, manipulativne tehnike i ideološko nasleđe. Pretežno neteroristički, naizgled «srdačni» ton čistki vrha (uz ritualnu izjavu da očekuje i dalje saradnju sa smenjenima), nije remetio uobičajenu logiku ekskomunikacije u politici. Uostalom povratnike i rehabilitovane retko je sresti i kod partija u režimima sa podeljenom vlašću. To nije samo beleg komunističkih partija. Politički padovi najčešće su svuda definitivni. U jednopartijskim režimima to je više skopčano sa moralnim diskreditovanjem, zatvorom i smrću. Tito se prilično uspešno čuvao staljinske prakse, iako se nije libio pretnje «administrativnim merama», a ovaj njegov oprez umnogome je odredio jedan važan aspekt političke kulture jugoslovenskog socijalizma. 5. Vojska Odavno je uočeno da oblik vlasti i s njim povezana politička kultura nisu određeni samo načinom privređivanja, društvenom strukturom, načinom regulisanja interesnih sukoba i poželjnom vizijom društva uopšte već i neophodnošću odbrane i rata, tj. ulogom vojske u zaštiti od spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Snažna stajaća kopnena vojska je u kontinentalnim državama bila stalni izvor bonapartističke opasnosti, dok mornarica kod ostrvskih država nije bila pogodna za puč niti borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja. Na Balkanu je uloga vojske bila najvidljivija u srpskoj istoriji i to ne samo u oslobodilačkoj političkoj kulturi (slavljenje ratničkih vrlina i obožavanje oslobodilaca) nego i u otvorenom mešanju u politiku. Vojska je obarala dinastije, uticala na formiranje vlada, pretila vladarima i formirala zavereničke vojne organizacije. Srpski socijaldemokrati su aktivno kritikovali domaći militarizam i zalagali se za modernu državu sa jasno odvojenom upravnom od izvršne vlasti. O «iluziji Velike Srbije» su pisali «da nas je koštala kao svetog Petra kajgana jer nas je ispumpala velikim troškovima za militarizam» (Stojanović 1994, str. 301). I u Sovjetskom Savezu, važnom ideološko-organizacionom uzoru Titove vlasti, uticaj vojske na civilnu vlast uvek je bio prisutan. Lenjin i Trocki su se pribojavali bonapartističkog udara, a posledice Staljinovog paranoidnog straha od zavere najviše su pogodile vojsku. Staljin je smakao niz sovjetskih maršala i generala sa

76

Tuhačevskim na čelu, Hruščov je 1957. smenio Žukova, a 1991. vojska je bezuspešno pokušala vojni udar protiv Gorbačova. Tito je manje bio izložen pretorijanskoj opasnosti jer je bio realni vrhovni vojni naredbodavac sa osvedočenom harizmom vojskovođe. Vojska je pretila mnogim socijalističkim vladarima, dok je Tito znao da preti vojskom u zavođenju reda. Boljševičke partije formirane u ilegalnim uslovima u strahu od provala i unutrašnjih raskola lako su prihvatale militaristički obrazac odrganizovanja. To je olakšavalo saradnju vojske i komunističkih partija. Posle zaposedanja vlasti vojsku je trebalo ideologizovati. To nije bilo teško jer je deo posla obavljen u ratu posredstvom političkih komesara. Krajem rata KPJ je brojala 140.000 članova, a od toga ih je u JNA bilo oko 85.000. Komunisti su činili 94% komandnog kadra (Bilandžić 1979, str. 108). U složenim međunarodnim uslovima potreba za snažnom armijom u Jugoslaviji bila je dugo aktuelna. Zbog rizičnog geopolitičkog položaja (nemogućnost savezničke pomoći u ratu) trebalo je stvarati samostalnu vojnu industriju u monarhijskoj i socijalističkoj Jugoslaviji (Bjelajac 1994, str. 357). San svih jugoslovenskih vladara bila je autarktična vojna industrija, čime bi država u slučaju rata postala nezavisna od vojne pomoći iz inostranstva. Zbog mogućnosti prekida ključnih komunikacija (naročito ka Solunu u oba svetska rata) bila je akutna potreba da se veliki deo budžeta direktno ulaže u samostalnu vojnu industriju. Posle Staljinove pretnje 1948. pojačana su ulaganja u vojnu industriju, naročito u centralnim delovima zemlje. Bosna i Hercegovina je najviše profitirala od ove politike, pa se pričalo da zato bosanci treba da podignu spomenik Staljinu. Sve do izgradnje vlastite vojne industrije primana je vojna pomoć sa Zapada. U prihvatanju zapadne pomoći jugoslovenska diplomatija se pokazala neobično veštom. Prihvatala je vojnu pomoć, ali ne i vojne misije niti je davala vojne baze. Nekim stranim posmatračima bilo je neshvatljivo kako je ova drska politika uspela (Halperin 1957, S. 178). Tokom 1951. Tito je javno isticao da vojnu pomoć neće prihvatiti, ali je na IV plenumu CK KPJ juna 1951. partijskom vrhu jednostavno objasnio svoju politiku pozivajući se na Lenjina da socijalistička zemlja treba da koristi suprotnosti dva tabora: «I mi ćemo primati oružje, i mi ćemo ga uzeti, a dobićemo ga na osnovu suprotnosti koje postoje između imperijalističkog Zapada i istočnih zemalja, premda je Sovjetski Savez agresivniji od onih na Zapadu. Ovi na Zapadu kažu ovako: 'Ovi su se posvađali sa Rusima i sa Rusima ne mogu više natrag jer ih čeka Sibir da ih tamo strpaju i sada je došlo vrijeme da se njima može dati oružje, jer se i oni boje Rusa...' Nama je oružje potrebno za očuvanje zemlje i mi ćemo ga uzeti i to besplatno i bez ikakvih uslova» (Sednice CK KPJ 1985, str. 613-614). U isto vreme Koča Popović je pregovarao u Vašingtonu tražeći da se oružje preda još u američkim lukama, a da vojne stručnjake Jugoslavija neće primati. U duhu ovih zahteva potpisan je ugovor sa SAD o isporuci naoružanja novembra 1951. Tito je bio oprezan i prema mogućem uticaju Zapada na JNA, znajući da je vojska važna poluga nezavisnosti zemlje i vlasti partije. Od 1949. počinju velika ulaganja u vojnu industriju, uz stranu pomoć i kredite koje je obezbeđivala elastična spoljna politika i visoki ugled zemlje i vođe u svetu. U vojnoj industriji je 1990. bilo zaposleno oko 80.000 ljudi, a ova je bila najviše raspoređena u Srbiji 43,3% i BiH 41,8% (Dragojević, Politika 24.11.1996). Autarkičnost vojne industrije bila je dugoročna osnova samostalnosti zemlje, a o izdvajanju iz budžeta za vojsku nije bilo rasprava u skupštini. Vojnoprivredni kompleks je u opremanju armije učestvovao sa preko 80% proizvodeći najsavremenije naoružanje ne samo za svoje potrebe nego i za izvoz. Ima tvrđenja da je devizni priliv od izvoza naoružanja i inžinjeringa dugo bio veći od priliva turizma (Dragojević, Politika 24.11.1996). I. P. Stambolić svedoči da se vojna industrija razvijala grandomanski, prodajući oružje nerazvijenima. Dragojević čak tvrdi da je poslednjih godina SFRJ izvozila naoružanje i inženjering u vrednosti 1,5 milijardi dolara godišnje, pa je postala konkurencija vojnoindustrijskom kompleksu SAD u Trećem svetu, zbog čega je ova država bila zainteresovana za razbijanje SFRJ (Dragojević, Politika 25.11.1996). Buduća istraživanja će pokazati da li su ove tvrdnje preterane, ali je vojni značaj Jugoslavije na Balkanu bio ključni. Armija je bila u zavidnom stupnju ideološki i politički homogena i iz više razloga lojalna vrhovnom komandantu (oslobodilačkih, ideoloških i pragmatičkih). Tito nije na vlast došao partijskim nego vojnim putem, a izvorni autoritet je stekao po obrascu exercitus facit

77

imperatorem (vojska stvara vladara). Zbog ratnog učinka i realne moći vojnog zapovednika mogao je lakše napustiti neke tradicionalne oblike pravdanja socijalističkih vođa (npr. naslanjanje na Staljinovu harizmu). U tom pogledu je nalik Kromvelu ili Napoleonu Bonaparti. Bila je to vojska izašla iz rata mlada, čiji su kadrovi, stareći, ostajali snažno vezani za legendarnog komandanta. U rukovodećem kadru JNA pri kraju rata bilo je 53,2% mladih do 26 godina, a skoro dve trećine rukovodstva JNA činili su mladi do 28 godina (Damjanović 1972). Sličnu strukturu imali su i rukovodeći kadrovi u državi i partiji, a omladina je dugo činila važnu osnovu Titovog autoriteta. Osim toga, velika pažnja poklanjana je sistematskom ideološkom obrazovanju omladine i vojske i njihovom vezivanju za Titov autoritet. Posle 1948. popravljen je materijalni položaj oficira radi obezbeđenja lojalnosti. Tito se uvek starao da se vojsci obezbedi privilegovan položaj u društvu (školovanje, plate, stanovi). Troškovi maršalata bili su na vojnom budžetu, koji je stajao van javne kontrole i usvajan bez velikih rasprava. Oficirski kadar kontrolisan je preko snažne partijske organizacije u JNA, na čijem je čelu stajala politička uprava. Premda se nastojala obezbediti podjednaka regrutacija oficira iz redova svih nacija, Srbi su prevladavali, delom iz tradicionalnih motiva, a delom iz ustaničkih okolnosti. Izgleda da je Tito otuda 1948. više strepeo od proruskih osećanja kod srpskih kadrova nego kod drugih. Inače Srbi i Crnogorci bili su u srazmeri sa svojim udelom u ukupnom stanovništvu prezastupljeni posle rata u partijskom i državnom aparatu na svim nivoima. To je bilo nužno jer je režim počivao na partizanskim kadrovima u kojima su dominirali Srbi iz Crne Gore, BiH i Hrvatske. Slično je bilo u JNA i u UDBI. U zapisnicima sa sednica Politbiroa 5.12.1945. stoji da je «ideološko stanje najslabije u Sloveniji i Hrvatskoj..., a da u Slavoniji, gde su kadrovi slabi, izdignutije kadrove imamo kod Srba» (Zapisnici 1995, str. 112-113). Etnička struktura nove civilne i vojne uprave stvarala je potencijal za obnovu «velikosrpske prevlasti». Srpska prevlast u aparatu vlasti je 1918. i 1945. istekla iz nadmoći u oslobodilačkoj vojsci, a o nacionalnoj strukturi vojske je i kasnije bilo sporova u vrhu u duhu «čistih računa». Kada je Kardelj rekao D. Markoviću februara 1971. da treba razumeti Slovence i njihova osećanja kada traže uvođenje svog jezika u Armiju, ovaj mu je odvratio da treba razumeti Srbe i njihova osećanja, jer Sloveniji treba Srbija kao tržište i za odbranu Slovenije. Srbija daje 200.000 regruta godišnje, a Slovenija 17.000 (Vuković 1989, str. 454). Iste godine u duhu politike «čistih računa», koju su nametale razvijene republike, srpsko rukovodstvo je bilo čvrsto u stavu da «ako bi se oko Armije išlo dalje u zahtevu za istim brojem generala iz svake republike, onda se mora postaviti i pitanje istog broja vojnika iz svake republike» (Vuković 1989, str. 468-469). Politički vrh JNA je za vreme Tita stajao van nacionalnih sukoba republičkih vrhova, pa je Tito vojskom pretio nacionalistima. Vojska mu je u svim fazama vlasti bila lojalna, a Tito je presekao dugu pretorijansku tradiciju u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, u kojoj je civilna vlast bila u stalnoj opasnosti od vojnog prevrata. Pod Titom vojska nije postala apolitična neutralna sila već partijalizovana i odana vođi. Nije bilo crnorukaških aspiracija jer je vojska verovala svom komandantu i njegovoj politici. Zato nije bilo ni potrebno da Tito stvara vlastitu frakciju u vojsci poput regenta Aleksandra, koji je već 1915. stvorio Belu ruku. Međutim u krilu iste oslobodilačke tradicije ne manje je bila izrazita potreba vojske za odlučnim vođom. Belorukci su 1916. ponavljali: «Nemačka je stvorila Velikog Viljema, sad on stvara Veliku Nemačku, tako ćemo i mi stvoriti velikog Aleksandra da bi on stvorio Veliku Srbiju» (Gligorijević 1996, str. 262). Oficirima JNA takođe je imponovao Titov antihitlerovski i antistaljiniski pobednički oreol, pa su i zbog svog interesa bili zainteresovani za održavanje Titove legende. Na Balkanu je stabilnost vladara uvek zavisila od lojalnosti oružane sile. Ni u ratu, a pogotovo nakon oslobođenja za Tita se nije moglo reći da nije uhvatio korena u vojsci (što je inače Apis govorio Slobodanu Jovanoviću 1916. za regenta), niti pak da je upustio vojsku koju su preuzeli zaverenici (kako je S. Jovanović govorio regentu za kralja Petra) (Gligorijević 1996, str. 263). Tito je bio omiljen u vojsci, ali se o njoj starao i istovremeno nastojao da preko partije ojača njenu lojalnost. Pretežno srpska struktura oficirskog kadra JNA bila je snažno jugoslovenski opredeljena pa se Tito u kriznim situacijama često pozivao na vojsku kao ultima ratio. Ima mišljenja da je Armija

78

bila njegova stvarna politička partija (Perović 1991, str. 305). Bilo je doduše pojedinačnih smena generala zbog nacionalističkih sklonosti (R. Jovanović, F. Tuđman. J. Bobetko itd.), ali ne i šire antititovske struje u JNA. Jedina nešto ozbiljnija, Titova čistka u JNA usledila je 1948. u zbivanjima koja se neopravdano nazivaju «zaverom generala», kada se pokolebala grupa generala (A. Jovanović. B. Petričević) i nekih viših oficira (V. Dapčević, P. Popivoda, M. Đurić). Odmah su uhapšena 22 oficira u deset gardijskih pukova, a dva mlađa oficira osuđena su na smrt zbog navodnih atentata na Tita. Po nekim podacima, Vojna komisija CK KPJ je označila da bi u slučaju rata sa lagerom oko 4.500 oficira i 1.500 podoficira moglo biti politički nepouzdano (Banac 1990, str. 158). Ovi podaci iz 1945. mogu biti verovatni jer je vojna saradnja sa SSSR-om bila intenzivna i još uvek sveža. Od marta do maja 1945. po učilištima Crvene armije nalazilo se 2.511 oficira, podoficira i boraca, a formirane su i neke jedinice JA od zarobljenih jugoslovenskih kvinslinških formacija na Istočnom frontu (Petranović 1995b, str. 56). Neuspeli beg u Rumuniju nekolicine jugoslovenskih generala 1948. bio je poraz najveće sovjetske vojne zavere protiv Tita. U poređenju sa Staljinovom čistkom vojske 1937/38, Titov obračun bio je blag. Tada je Crvena armija izgubila dve trećine višeg i jednu trećinu nižeg komandnog kadra (Mikeln 1986, str. 293). Pošto je među ibeovcima u vojsci bilo najviše Srba i Crnogoraca, izgleda da je izvor Titove povremene srbofobije bio dobrim delom u rusofobiji. Tito nije 1945. strepeo, kao Trumbić 1918, da će Srbija postati Pruska u novoj državi, već se pribojavao tradicionalne srpske proruske usmerenosti, koja bi mogla olakšati sovjetsku intervenciju. Premda se posle rata morao oslanjati na saborce, strepeo je od srpske nadmoći, pa je vremenom nastojao da pojačanim uključivanjem mladih iz drugih nacija balansira partijsku i vojnu nacionalnu strukturu. Trebalo je izbeći iskustvo kraljevske vojske, u kojoj je dominacija Srba bila izrazita. Tako je u jugoslovenskoj vojsci 1926. od 165 aktivnih generala 161 bio Srbin (Božić, 1972, str. 433), a 1938. je od oko 10.000 oficira oko 10% bilo Hrvata, a od 191 generalštabnog oficira Hrvata je bilo 31, Slovenaca 22, a ostali su bili Srbi (Banac 1998, str. 148). U JNA su takođe dominirali Srbi, ali ne u pomenutim srazmerama, ali im je nakon sukoba sa Informbiroom uticaj nešto opao. Za razliku od kritike republičkih rukovodstava,Tito armiju nije nikada javno optuživao za nacionalizam, već ju je isticao kao školu bratstva i jedinstva. Sam je lično menjao vojni vrh, ali je i popuštao pod pritiscima. Pod pritiskom Koče Popovića 1969. nevoljno je smenio I. Gošnjaka i doveo M. Šumonju i N. Ljubičića na čelo Armije, 1971. smenio je Đ. Jovanića, koga je Jovanka Broz pokušavala bezuspešno da zaštiti itd. Do kraja života je kao realni, a ne kao nominalni vrhovni naredbodavac, lišen tradicionalne zebnje vladara od pretorijanske zavere, osećao vojsku kao najsigurniji oslonac. Uz partiju, JNA je od 1960-ih bila glavna poluga poljuljanog jedinstva zemlje u kojoj su zajedničke funkcije države bitno smanjene. Posle Brionskog plenuma 1966. Služba bezbednosti JNA preuzela je čistku UDB-e, a Tito nije dozvolio novembra 1968. da se pokreće pitanje odgovornosti vojne obaveštajne službe zbog kontrole partijskih rukovodilaca, držeći da tu nema niko prava da se meša (Vuković 1989, str. 246). Politički značaj JNA rastao je što su bili aktuelniji sukobi republičkih partijskih vrhova. Hrvatsko i srpsko rukovodstvo je krajem šezdesetih godina bilo uvereno da JNA ima veliki uticaj na Tita, jer je on u više navrata pretio vojskom, iako je teško verovati da bi to učinio zbog odjeka u svetu. Kada je jednom rekao Koči Popoviću da će armijom zavesti red u zemlji, ovaj mu je odgovorio: «Pa to može svaki latinoamerički general. Ja od tebe očekujem državničko rešenje» (Perović 1991, str. 257). Juna 1968, u krizi, po Titovom nalogu vojska je krenula iz Požarevca za Beograd, a novembra iste godine, povodom demonstracija u Prištini, opet je lično naredio Ljubičiću da jedna tenkovska divizija odmah krene iz Skoplja za Prištinu (Đukić 1990, str. 129). Decembra 1971. hrvatskom rukovodstvu je rekao: «Bolje da naša armija zavede red nego strana». Tri godine posle Praga svako je znao šta to znači. Ima više svedočanstava da je Tito pred kraj života jedino još Armiji bezrezervno verovao jer ga samo ona ni u jednom trenutku njegovog dugog života nije izneverila (Perović 1991, str. 305, Vuković 1989, str. 187, Dragojević, Politika 15.12. 1996). Izgleda da je najveća prepreka aktivnoj upotrebi vojske bio strah od rušenja demokratskog i humanog ugleda zemlje i njene sloge, ali i vlastite harizme mirotvorca.

79

U političkoj kulturi socijalizma armija nije neutralna sila nego aktivno sredstvo u posredovanju ideoloških ciljeva monopolske partije. U Jugoslaviji armija je bila i škola bratstva i jedinstva, nadnacionalna ustanova koju su ponajmanje nagrizala međunacionalna trvenja. Pored realne sprege partije i vojske upadljiva je i organizaciona srodnost njihovih načela. Odavno je poznato da je disciplina vojske kolevka discipline uopšte, a u boljševizmu je vojna disciplina dugo bila obrazac partijske. Titov neprikosnoveni autoritet ujedinjavao je vrhove obeju hijerarhija. Između partije i JNA stajala je organizacija Saveza boraca, a veza sve tri organizacije, podjednako prekaljene u ratu i revoluciji, snažila je neposustalu oslobodilačku kulturu. «Niko ne može ugroziti tekovine revolucije, a najmanje oni koji u njoj nisu učestvovali» - bio je uporišni slogan polaganja prava na trajni monopol vlasti boračkih kadrova. Koliko god upadljiv, pomenuti militaristički aksiom nije bio uvek spojiv sa nekim drugim važnim načelima organizacije države i društva. Sa njim je na donekle protivrečan način sapostojala ideologija neposrednog radničkog samoupravljanja sa nizom izbornih neposredno demokratskih načela. Samoupravljanje je unutar zemlje prikazivano kao najviši stupanj demokratije, a u svetu je bilo važan i atraktivan dokaz razlike Jugoslavije od lagera. Ova međunarodna okolnost sprečavala je osamostaljivanje vojske u kriznim situacijama. Doduše, i sve vidljivija neslaganja u vrhu i slabljenje državnog jedinstva ugrožavali su ugled zemlje, pa je Tito bio razapet između očuvanja civilne odore svoje vlasti i upotrebe armije u čistkama. Pouzdanim instinktom iskusnog političara opredeljivao se za čistke posredstvom partije kombinovane vojnom pretnjom. Iz sukoba bi izlazio kao arbitar neokaljanih ruku, kod vojske ostajao odlučan i harizmatski neprikosnoven, unutar partije nezaobilazan presuditelj, kod naroda uvek pravičan, a u svetu kao lider nesvrstanih – mirotvorac koji sve rešava pregovorima bez korišćenja sile. Sa upadljivom retorskom lakoćom, neposrednošću i jednostavnošću narodnog vođe, a ne kabinetskog funkcionera, vrhovni komandant, šef partije i države neposrednih proizvođača mirio je oprečna načela različitih ustanova čije je jedinstvo simbolizovao. Izgleda da su više od lične umešnosti, Titova sinkretička retorika, neposredni pristup i višeslojni manevar bili izraz strukturne potrebe balkanskog prostora za ujedinjavajućim simbolom formiranim u tradiciji lokalne političke kulture. Bez vojne komponente autoriteta ovaj funkcionalni spoj različitih načela bi verovatno bio neodrživ. 6. Arcana dominationis Društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju pod nadzorom vladajuće partije, kao i partijska kontrola vojske, policije, činovništva, obrazovanja i propagande su realna osnova Titove vlasti. Osim toga, Tito je preko lično lojalnih vrhova raspolagao polugama vlasti nezavisnim ili poluzavisnim od partije (garda, tajna policija, kontraobaveštajna služba). Za stabilnost vladara bilo je važno to što vojska nije bila prema njemu pretorijanski raspoložena, tj. spremna na prevrat, već ga je kao osvedočenog ratnika smatrala oficirom sa nezavisnim vojnim autoritetom. Iz saveza vodećeg kruga vladajuće partije i delova stare birokratije stvoren je novi oblik kadrovske uprave koji je započeo modernizaciju zemlje i radikalnu izmenu društvene strukture. Kao i ostale komunističke vođe i Tito nije bio samo simbol jedinstva zemlje već i ideologije klase koja je u velikom delu sveta smatrana istorijski najprogresivnijom. Zbog naročite klasne misije, partijski vođa, kao ni čelni kadrovi nisu podlegali birokratskoj kompetenciji niti bilo kom obliku podele vlasti. Sam Tito je bio prilično ideološki indoktriniran i tvrd, ali je u rukovođenju bio elastičan, nesitničav i neprgav (Đilas 1990, str. 132-133). Takav stil je podsticao inicijativu, pa su se funkcioneri više osećali saradnicima nego činovnicima. Uniženost i uvređenost se, kako svedoči Đilas, javljala najčešće u vezi s Titovim «kraljevskim» autokratskim držanjem u pregovorima. Bio je neprikosnoveni vrh jugoslovenske kadrovske uprave, koja je do polovine 1960-ih bila centralistička i nalik sovjetskoj, sa jedinstvenom nomenklaturom kadrova. Decentralizacijom federacije stvorena je policentrična kadrovska uprava, a integrativna uloga vođe je porasla, jer je jačala borba za vlast između nacionalnih frakcija vladajuće partije. Iza fasade jednopartijskog režima krila se mreža sukoba i koalicija. Ostareli vođa je pokazivao sve manje razumevanja za novo, pa je lavirao, sklapao nove

80

koalicije, raskidao ranije, ali uvek diplomatski i sa elegancijom «čistih ruku». Po svedočenju M. Nikezića, u starosti je kod Tita odbrambeni mehanizam bio vidljiv, ništa se od njega nije moglo naučiti, jer je primenjivao samo ranije naučene manevre (Đukić 1990. str. 323). Oslanjao se na raznolike saradnike, koji su, ne uvek iz istih razloga, bili zainteresovani za jačanje Titovog autoriteta. Uslovno rečeno, Titovi saradnici mogli bi se podeliti na komuniste koji su isticali prioritet klasne, jugoslovenske i na one koji su davali prednost nacionalnoj komponenti. Tito se (doduše najviše u Srbiji) oslanjao na jugoslovenski usmerene tvrđe komuniste, a taktički je povremeno dopuštao delovanje raznovrsnih nacionalističkih i jugoslovenskih liberalnih struja koje su manje isticale nadmoć partije. Saradnici su se razlikovali i po tome u kojoj su meri mogli da izraze neslaganje sa Titom: odrešiti oponenti (Koča Popović, A. Ranković, M. Nikezić), odmereni i vešti individualisti (Kardelj, Bakarić), lojalni, ali samo naizgled otvoreni oponenti (Tempo, D. Marković), do kraja lojalni generali i kohorte servilnih i pritvornih poslušnika. U krugu ovih struktura sa promenljivim uticajem naročito aktivnu ulogu imali su pojedinci koji su nadzirali i monopolisali pristup Titu. U svakom režimu lične vlasti krupnu ulogu imaju kontrolori kanala pristupa vođi. Pristup ostarelom predsedniku nadziralo je «Titovo neprobojno okruženje»: vrh KOS-a, šefovi kabineta, supruga i, izgleda, neki visoki partijski i vojni rukovodioci : S. Dolanc, V. Žarković, N. Ljubičić, B. Badurina, B. Mikulić itd. (Čkrebić 1995, str. 132). Što je vođa nepoverljiviji, to raste značaj neformalnog okruženja, a sa starošću, po pravilu, raste uloga laskavaca. Struktura Titovih saradnika bila je složena: političari koji su imali više hrabrosti nego dara i bili hrabriji u ratu nego u miru, uzdržaniji i sposobniji kadrovi, istinski lojalni i karijeristi. Uprkos uticaju neformalnih grupa, Titov režim bio je lišen skrivene druge ličnosti (tipa Suslova). Do 1954. govorilo se o nekoj vrsti kolegijalne četvorke u vrhu (Tito, Kardelj, Ranković, Đilas), od 1954. do 1966. o udarnoj trojci (bez Đilasa), a od 1966. do 1980. u trijumviratu je Rankovića donekle zamenio Bakarić. U ovom periodu pa sve do smrti 1979, Kardelj je slovio kao javna druga ličnost, nevezana za republičku bazu, sa neograničenim, pretežno ideološkim ovlašćenjima. Slične idejne, premda nešto skromnije pretenzije, imao je Bakarić, koji je dobrovoljno izabrao Zagreb kao stalno sedište. Tandem Tito – Kardelj (1966-1979) može se porediti sa komunističkim dugotrajnim tandemima tipa Staljin-Molotov (1930-1953) ili Mao Cedung - Ču En Laj (1958-1976). Kod pomenutih tandema prva ličnost bila je upadljivo dominantna. Uprkos nadmoćnom položaju, Tito je znao da poštuje uspostavljene odnose snaga kada bi naišao na jedinstveni blok, ali nije prestajao da u bloku traži pukotinu. Kod nametanja autoriteta nije bilo inata, zadrtosti i narcisoidnosti, jer, kao beskonkurentski vođa, nije robovao strastima nepotvrđenih i drugorazrednih političara. Sam je stajao na vrhu, brinući se više o neprolaznosti svoje uloge svetskog mirotvorca i jugoslovenskog izmiritelja nego o opasnosti od zavere. Kada bi se radi nužnog arbitriranja spuštao u dnevnu politiku, nije prezao od obračuna, a katkad i revanšizma. Kao narodni vođa, a ne uvređeni intelektualac ili aristokrata, nije spadao u red onih političara koji smatraju da svet katkada ne zaslužuje da se o njemu stara (FridrihVeliki, Koča Popović). Možda i otuda što nije imao rezervnu stručnu aktivnost. Bio je samo političar, a intelektualni rezervat u koji bi se povukao, za njega nije postojao. O inferiornosti ove vrste svedoči i nepostojanje Titovih pisanih memoara ili ličnih zapisa druge vrste. Tito se najduže oslanjao na provereni borački partijski kadar, iako odmah nakon rata nije istupao kao partijski vođa nego kao predsednik vlade i komandant vojske. Glavne odluke su donošene u uskim krugovima i potvrđivane na javnim i državnim skupovima. Po Tempovom svedočenju, glavne odluke donosile su se kod Tita, između partija bilijara i gledanja filma ili u Titovim neposrednim susretima sa odgovornim rukovodiocem. Bilo bi pogrešno misliti da je ovo osobenost komunističkog odlučivanja, jer se i u režimima sa podeljenom vlašću na sličan način odlučuje. Jedino je kod ovih potonjih moguća javna kritika politike, ali ne i suštinski različita tehnologija odlučivanja vladajuće partije. Tito je posle rata, sa razvitkom države, morao znatno više da se oslanja na ljude oko sebe i njihova mišljenja. Ipak je u Politbirou krajem 1940-ih imao ličnu inicijativu u partijskim, vojnim i spoljnopolitičkim pitanjima uz stalnu arbitražu među saradnicima i frakcijama. Što je više stario, uticaj okruženja bivao je snažniji. A što je

81

sticao veći ugled u svetu, to je češće prepuštao da odluke o unutrašnjim pitanjima (Dedijer 1984, str. 31). Bila je to ponajpre spoljna politika u kojoj su manevar, lukavstvo i skrivanje ciljeva bili značajni koliko i realna vojna snaga ili svetski ugled. Još u ratu Tito je po direktivama Moskve vešto krio komunističku suštinu pokreta postavljajući na čelo organa AVNOJ-a građanske političare, postupno i diplomatski uklanjajući monarhiju. Posle rata slično se ponašao prema velikim silama. Zbog odnosa sa Zapadom dugo je izbegavao da lično prisustvuje dogovorima u Moskvi, a sa Sovjetima je bio još oprezniji. O tome slikovito govori jedno Nikezićevo svedočanstvo. Kada je ovaj na jednom užem partijskom skupu, kao šef diplomatije, davao informaciju o međunarodnoj situaciji i rekao kako su Kina i oblast Pacifika značajni za zemlju, pa sa njima treba uspostavljati podnošljivije odnose, Tito mu je upao u reč: «Ja se ne slažem sa ovim što je rekao Nikezić», i odmah dao pauzu. Kada ga je Nikezić u pauzi upitao «šta nije bilo u redu», Tito mu je uzvratio: «Sve je bilo u redu, ali te stvari možeš samo sa mnom interno». Nije želeo da to stigne do Rusa; mogao je Rusima uvek da kaže da se nije složio, ali nije sprečavao SIP da radi svoj posao (Đukić, str. 313). Stalna ugroženost od velikih sila nužno je jačala nepoverenje i usavršavala manevrisanje. Ni unutrašnja politika nije bila lišena opreza i zaobilaznih vizantijskih pravdanja čistki, premda je ovde vođa bio manje prinuđen na skrivanje namera. Iz snažno uzdignutog Titovog položaja nužno je izrastao monopol na arbitražu u sukobima saradnika. I ova je okolnost prisutna kod niza političkih partija i režima. Na apsolutističkim dvorovima vladala je konkurencija i sukob dvorjana oko vladareve milosti, a borba svih protiv sviju nije se završavala anarhijom, već je,naprotiv, učvršćivala moć vladara ukoliko je ovo stanje znao da reguliše. Napetosti između saradnika i frakcija vođinog okruženja razrešavane su najčešće autoritarnom arbitražom. Dojčer je beležio da su u okolini ruskog cara uvek postojale napetosti između «žandara» i poluliberala, a u opoziciji između umerenih očeva i radikalnih sinova. Svaki pokušaj radikalne omladine da sruši autokratiju aktivirao je žandare u carevom okruženju. Slične su prilike bile u vrhu SKJ početkom 1970-ih kada su srpski liberali, s razlogom, strepeli da će hrvatski nacionalisti isprovocirati konzervativne snage (JNA i rukovodstvo BiH) i da će proraditi gvozdena metla neprikosnovenog arbitra po neizbežnom zakonu nacionalne simetrije. SKJ je nakon 1965. bio sve više nalik skrivenom višepartijskom sistemu kom je neophodan arbitar radi jedinstva. U latentnom srpsko-hrvatskom sukobu kao arbitar se nametala Slovenija sa svojim istaknutim prvacima (A. Korošec, E. Kardelj, S. Dolanc). Ima svedočanstava da je krajem 1920-ih A. Korošec, kao ministar unutrašnjih poslova, znao za planirani atentat na S. Radića i da nije želeo da ga spreči. U obe Jugoslavije Slovenija je gradila svoj politički uticaj na poziciji jezička na vagi ili aktivnog arbitra u srpsko-hrvatskom sukobu. Određena srpsko-hrvatska napetost joj je odgovarala, ali ne i preterana, jer se situacija mogla razrešiti pravom jačega, u kom slučaju bi i posmatrači stradali. Latentne frakcije u Titovom režimu nisu se razlikovale samo po nacionalnoj nego i po ideološkoj usmerenosti, pa je arbitraža bila delikatnija. Partijski konzervativci, reformisti i tehnokrate preplitali su se sa nacionalnim frakcijama i stvarali raznorodne koalicije; konzervativci protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika, čvrstorukaši protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika, čvrstorukaši protiv separatista itd. Kardelj je strahovao od Srba, vojske i SSSR-a, početkom 1960-ih izbio je snažan sukob između Rankovića i Kardelja, a postojala je i napetost između K. Popovića i I. Gošnjaka, D. Markovića i Kardelja itd. U sukobima širih struja Tito je arbitrirao pošto bi prethodno uočio pukotinu unutar struje koju je uklanjao, a pravog individualnog otpora nije moglo biti. Otpor je donekle mogao biti samo grupni (kao npr. blok celog republičkog partijskog vrha Srbije 1971), a neslaganja su bila luksuz pretežno uglednih saboraca (Koča Popović, Bakarić, Kardelj). U vreme pripreme Ustava 1962. bilo je ozbiljnih neslaganja između Tita i Kardelja. Slovenac je protivrečio Titu, a Tito je zahtevao da Ranković iznese to pitanje pred Izvršni komitet, držeći da Kardelj ne može ostati u rukovodstvu. Ranković se nije složio. Koliševski se sukobio sa Titom 1961. za vreme puta po Africi zato što je protokol davao Jovanki tretman člana državne delegacije odmah iza Tita. Tito je po povratku u zemlju tražio od Rankovića da i ovo iznese pred IK, ali je ovaj odbio držeći da sam Tito to treba da učini. Koliševski je tražio da se pred IK iznese da je Tito popustljiv pred Jovankom, što je Ranković takođe odbio (Vuković 1989, str.

82

76). Neslaganja sa Kočom i Nikezićem bila su druge prirode. Nikezić je u razgovorima s Titom bio otvoren, odmeren i tvrd, na šta ovaj uopšte nije bio navikao. Iznosio je Titu istine o Srbiji hladno, argumentovano i racionalno, ne gubeći se u velikoj priči. Niko drugi iz Srbije nije tako s Titom razgovarao. Prvi je predočio Titu da se sa Srbijom ne može manipulisati. Nije bio glagoljiv. Ali kada je govorio, njegove logične, argumentovane i odlučne reči su delovale poput malja. Tito to nije voleo, niti je to mogao da podnosi (Čkrebić 1995, str. 213). Tripalo piše da je krajem 1960-ih postojala tendencija jedne grupe rukovodilaca, u čijoj je pozadini stajao Koča (a indirektno i Kardelj), da smanje Titovu «autokratsku vlast» i omoguće normalno funkcionisanje Ustava (Tripalo 1990, str. 84). Još neka svedočenja mogu upotpuniti sliku Titovog ponašanja. Pored prigušenog otpora saradnika, bilo je i nekoliko kriznih situacija u kojima je bilo reči o Titovoj ostavci. Jednu od prvih iz decembra 1941. pominje Đilas, kada je zbog neuspešnog napada na Pljevlja Tito ponudio da se povuče, ali je to bilo odbijeno. Pod pritiskom Staljinovih kritičkih pisama s proleća 1948. Tito je pretio ostavkom na mesto predsednika vlade ukoliko se ne uspostavi jedinstvo u vrhu. U zapisnicima Politbiroa CK SKJ stoji da je Tito 1948. mislio na ostavku (Zapisnici 1995, str. 258), a Petranović dodaje da se Titova ostavka pominjala na sastanku Plenuma CK KPJ od 12. i 13. aprila 1948. na kome je usvojen odgovor na prvo Staljinovo pismo (Petranovićeve napomene u Zapisnici 1995, str. 670). Izgleda da je ovde više reči o pretnji ostavkom nego o stvarnoj nameri ili probi. Jedna od ozbiljnijih kriza režima bila je juna 1968, kada su se među studentima čule i antititovske parole. Po svedočenju Stambolića, od Tita koji je bio na Brionima, tražena je saglasnost da se jedna vojna jedinica pokrene iz Požarevca. Njegova prva reakcija bila je: «Šta je bilo, uplašili ste se? (Đukić 1992, str. 235). Bunt mu je smetao i bio je zabrinut zbog svog renomea i ugleda koji je Jugoslavija uživala u svetu. Obraćajući se javno studentima preko TV, odlučno je stavio svoj ugled na probu, pominjući i moguće povlačenje. Kriza je prevladana jer su studenti izolovani, a partijska mašinerija uspešno je presekla njihovo povezivanje sa nezadovoljnim radništvom. Juna 1968, u jeku studentskih zbivanja, prilikom dočeka predsednika Indije, služba bezbednosti je predlagala da se ne ide pored studentskog grada, ali je Tito to odbio (Vuković, 1989, str. 191). Nuđenje ostavki može biti proba, tj. ispitivanje lojalnosti saradnika preko reakcije na taj test. Juna 1945. Staljin je posle velike parade na Crvenom trgu održao čudan govor na ručku sa rukovodiocima, pominjući mogućnost skorog povlačenja. Većina je posumnjala da je želeo da ispita reakciju prisutnih koji su odmah protestovali. Slično je pomenuo oktobra 1952. na sastanku CK. Reakcija je bila ritualni protest prisutnih (Boffa 1985, II, str. 259. i 311). Početkom 1970. Tito je rekao Nikeziću da je umoran i da bi počeo da nešto prepušta drugima. Pitao je, koju dužnost? Nikezić mu je rekao da ostavi partiju, da je kao šef države poznat u svetu, a to je važnije za narod. Predsednik SKJ može biti i neko od bliskih saradnika. Tito se složio. Ipak je to bila više proba nego stvarna rešenost (Perović 1991, str. 125). Stambolić svedoči da se Tito zalagao za stvaranje neformalne grupe za stalno konsultovanje (4-5 ljudi), a znao je da sazove najuži vrh na dogovor, a da je odluku već bio doneo. Trebalo je ispitati raspoloženje. U više navrata prkosno je naglašavao kontraostavku. Jula 1971. obraćao se hrvatskom rukovodstvu: «Ja neću govoriti o drugima, ali sada je počeo kurs napada na mene i kod vas i u Srbiji. Meni je dosta vlasti, ali sada kada je ovakva situacija, neću da idem» (Tripalo 1990, str. 154-155, Dragosavac 1985, str. 49). Istom prilikom je pripretio: «Ja ću morati javno istupiti i znam da ću radnike imati na svojoj strani» (Dragosavac 1985, str. 51). Sigurnost u masovnu podršku nije ga lišavala opreza i uzdržanosti od «suvišnog» zbližavanja sa saradnicima. Tripalo pominje da je Tito imao prema svima vidnu distancu i nikome nije dao da mu priđe preblizu. Po svedočenju Čolakovića, Bakarić je tvrdio da nikada nije bio prisan sa Titom, već da je Stari bio prisan sa Kardeljem i Rankovićem, a onda sa Ivanom Mačekom, Krajačićem i Kopiničem (Antonić 1991, str. 515). Kardelj je Stamboliću februara 1972. rekao da je Tito površan i da nije više u stanju da dublje ulazi ni u jedno pitanje, nego da obično reaguje na osnovu neposrednih utisaka ili informacija koje najviše dobija od vojne obaveštajne službe (Vuković 1989, str. 641). U ovom sklopu pominje se i aktivna uloga Jovanke Broz (Vuković 1989, str. 586). I Tepavac pominje slično Kardeljevo mišljenje o Titu (Đukić 1990,

83

str. 294), dok M. Pečujlić smatra da su ova mišljenja prestroga. Početkom 1970-ih u užim krugovima vrha govorkalo se da Tito više ne može da vlada, ali da nije ni spreman da neke poslove prepusti drugima (Vuković 1989, str. 510), a maja 1978, na čestitanju rođendana, Čolaković je u dnevniku zabeležio: «Stari je oronuo, teško ide, ali se svejedno uparadio u belu uniformu i nakalmarao da to tužno izgleda... teški šećeraš, noge mu otkazuju. I Kardelj je teško bolestan... teško će biti bez njih i njihovog autoriteta» ( Antonić 1991, str, 437). U vrhu je bio prisutan strah od vakuuma u rukovođenju. Prikaz međurepubličkih i nacionalnih sukoba u vrhu nije celina situacije. Svakodnevicom je vladala mešavina latentne napetosti i bratstva i jedinstva u zavisnosti od obaveštenosti nižih partijskih i širih narodnih slojeva. Privredna saradnja je tekla, državne i partijske svečanosti i skupovi su isticali radne uspehe i jedinstvo zemlje, novi spomenici NOR-u su to simbolički utemeljivali, a sukobi unutar vrha (sa izuzetkom kriznih raspleta i čistki) vešto su zatvarani u uže krugove obaveštenih partijskih kadrova. To je otvaralo prostor čaršijskim glasinama, ne mnogo uticajnim. Zapisnici sa sednica najužeg vrha su ostajali u arhivi Predsedništva SKJ, katkad su davana selektivna obaveštenja. Režim se polako pripremao za funkcionisanje bez vođe, a Tito je u dubokoj starosti, slično kineskom vođi Dengu, bio sve manje aktivni, ali i dalje stožerni simbol jedinstva i kontinuiteta vlasti. Uprkos masovnom šoku i emocijama koje je izazvala njegova smrt, prelaz od pasivnog živog simbola u dubokoj starosti ka posthumnom kultu vođe bio je pripremljen. Međutim, slabosti doživotne vlasti će postupno sve jasnije pokazivati sukobi unutar vrha nakon Titove smrti i konačno eksplozivni vakuum nakon ukidanja njegovog posthumnog kulta. 7. Harizma razuma i modernizacija Način pravdanja vlasti je važan sastojak svake političke kulture. Svaka vlast nastoji da probudi veru u vlastitu legitimnost i da je što duže održava. Socijalistički režimi su se u tu svrhu služili svetovnim ideologijama u kojima su se preplitali racionalni i harizmatski sadržaji. Racionalno pristajanje uz izabrani ideološki cilj (pravedno besklasno harmonično društvo) i sredstva njegovog ostvarenja (partija kojoj je podređen i vođa) je u zavisnosti od situacije primalo određene harizmatske primese. Komunistička vlast se pravdala različitim argumentima: kvalitetima avangarde, demokratizacijom kanala vertikalne društvene podretljivosti, učinkom (naročito u privredi), modernizacijom i progresivnom revolucionarnom ulogom u svetu obespravljenih. Titovo ustrajavanje na dogmatskoj ulozi partije bilo bi pogrešno svesti na vlastodržački pragmatizam, pa čak i na otupljivanje osvedočenog političkog refleksa. Uverenje o progresivnosti socijalizma i moralno nadmoćnoj revolucionarnoj zamisli oslobađanja proizvođačke klase od eksploatacije, bilo je rašireno i izvan socijalizma u delu njegovog kapitalističkog okruženja, naročito evropskog. Vera u moralnu i prosvetiteljsku nadmoć komunističke organizacije bila je jedna od sastavnica novovekovne harizme razuma. U sklopu šire idejnoistorijske celine komunistička ideologija pripada prirodnopravnoj prosvetiteljskoj struji novoga veka iz koje su istekle različite verzije svetovnih ideologija. Za razliku od buržoaskog konzervativizma i različitih verzija narodnjačko-fašističkih iracionalnih ideologija, prosvetiteljskim strujama je zajednička vera u razum. Kao i sve drugo u politici, tako i razum, odnosno ustanova koja ga opredmećuje, može biti slavljena, a raznovrsni oblici preuznošenja uloge razuma pripadaju struji koja se može nazvati harizmom razuma. Trebalo bi najpre podsetiti na globalni proces nastanka ove struje, zatim konkretnije osobenosti njene komunističke verzije, a potom na njenu modifikaciju i praktične posledice u socijalističkoj Jugoslaviji. Na jednom mestu u «Privredi i društvu» Maks Veber, gotovo uzgred, pominje harizmatsko veličanje razuma, koje je našlo svoj karakterističan izraz u apoteozi uma kod Robespjera i predstavlja poslednji oblik koji je harizma dobila na svom sudbonosnom putu (Veber 1976, II, str. 296). Sociolozi G. Rot (Roth 1975) i Š. Brojer (Breuer 1993) su, oslanjajući se na Vebera, pokušali da pojam harizme razuma upotrebe u istraživanju savremenih političkih pokreta.

84

Začetak procesa nastanka harizme razuma u novom veku jeste protestantsko negiranje hijerokratskog pijeteta religije i postavljanja zahteva za slobodom savesti i verskom tolerancijom. U procesu istorijske racionalizacije harizmatsko pravdanje postajalo je sve zavisnije od ideje uma, a sve manje od magijskih ili nasleđenih kvaliteta ličnosti (od harizme Hrista do harizma prirodnog prava). Veberovski rečeno, harizma razuma je izraz obezličenja harizme koje se razlikuje od njenog posvakodnevljavanja. Harizma razuma je, pre svega, vezana sa idejama, a samo uslovno sa ličnostima. Najčešće ideju pokriva prolazna ličnost harizmatskog vođe koji je otelovljenje avangarde uma. U jeku ateizacije u Francuskoj su 1793. zatvarane crkve i opet otvarane kao «hramovi uma» sa bistama i kultovima žrtava revolucije. Na mesto oltara stupali su hramovi filozofije. Nagli ateizam je pretio da odvede u anarhiju (zbog vakuuma koji je izazvala detronizacija crkve), pa je Konvent, zabrinut za autoritet centralne vlasti, maja 1794. izdao proklamaciju u kojoj je stajalo da je razum samo božja emanacija. Danton je proklamovao «despotizam razuma». Revolucija je za Robespjera bila nadmoć «univerzalnog razuma», a Veber je Code Civil posmatrao kao prvi čisto racionalni zakon koji je svoj sadržaj primio iz sublimiranog ljudskog razuma. Ova zbivanja snažno su ubrzala modernizaciju političke kulture, premda su praćena korišćenjem zatečenih sredstava razvlašćene aristokratije u masovnim i javnim smaknućima. Harizma razuma imala je snažan i nepovratan antiautoritarni potencijal. Više nisu vladar niti njegova vlada određivali šta je razumno, već podvlašćeni, odnosno njihovi predstavnici, a vladar je ocenjivan (biran ili menjan) prema kriterijima takvog razuma (Breuer 1993, S. 171). To je značilo slom monarhije, a jačanje parlamenta, birokratije i političkih partija. Marksizam i komunističke partije ulile su novom talasu harizme razuma snažnu moralnu crtu. Za viziju pravednog društva više nije bilo dovoljno samo rušenje kulta religije već i oštrih društvenih nejednakosti. Racionalistička vizija društva počivala je na snažnoj veri u mogućnost nauke i tehnike, a nosilac emancipatorskog procesa postala je komunistička partija. Ipak, pojam harizme razuma ima sasvim osoben smisao i treba ga razlikovati od čiste harizme. Ova razlika upadljiva je kod komunističkih vođa, koji nisu posednici natprirodnog dara niti za njih važi načelo da samo jedan može da bude pravi. Harizma partijskog vođe pretvorena je od dara milosti u nešto što se može steći. Bilo je to u skladu sa temeljnim racionalističkim sadržajima marksističke ideologije, koja se oslanja na prosvetiteljski skepticizam. Komunistički vođa nije natprirodno obdaren junaštvom, plemenitošću i političkom genijalnošću, već je vaspitan pre svega partijskim radom. Njegova harizmatska kvalifikacija nezamisliva je bez partije, otelovljenja kolektivnog razuma klase (Kuljić 1994, str. 283-290). Za razliku od fašizma, u socijalizmu vođa nije nikada istisnuo ideologiju, niti partiju kao glavne izbore suvereniteta. Komunističke ideologije prožete su ideologijom naučnog, a ne sitnoburžoaskog ili utopijskog socijalizma. Lenjin je najubedljivije otelovljenje socijalističke harizme razuma, tj. njene svetovne vere u moć autonomnog razuma da političkim sredstvima osigura napredak i modernizaciju zaostale evropske periferije. Kod Staljina su harizmatske proklamacije razuma u najvećoj meri primile oblik vere u nepogrešivost ideologije, partije i vođe. Šireći se u protivrečnim uslovima ugroženosti partije, harizma razuma je u boljševizmu ostala svojevrsna kombinacija racionalističke modernizacije i neobuzdanog slavljenja i preuznošenje njenih sredstava (partije i vođe). Idejno-ideološki obrazložena i nametnuta vera u razum u socijalizmu bila je važna sastavnica modernizacije društva, ali je harizmatska komponenta ovog procesa, vremenom, od mobilizacijskog podsticaja postala kočnica nekih važnih segmenata socijalističke racionalizacije. Bezuslovni prioritet revolucionarne pravde nad pozitivnim pravom postupno je smanjivao predvidljivost i racionalnost sve razvijenijih društvenih podsistema i njihovo uspešno usklađivanje. Ideologija SKJ je manje ili više modifikovala pomenute glavne sadržaje boljševičke ideologije. I vođstvo SKJ je, ne manje od ostalih, bilo ubeđeno u vlastiti avangardni kvalitet, a samoupravljanje je prikazivano kao istinska demokratija, različita kako od buržoaskog pluralizma tako i sovjetskog planskog socijalizma. Avangardnost partije pretpostavljala je njen visoki idejni nivo, dobrovoljnost i izlišnost nametanja discipline u mišljenju. U Statutu SKJ stajalo je da član čak i posle donošenja odluke može da daje svoje primedbe i predloge. Pored

85

toga bio je prisutan niz statutarnih demokratskih normi : ograničavanje ponovnog izbora, redovna zamena dela najviših organa itd. (Imširović 1991, str. 162-163, 172-175). Član je imao pravo da zadrži svoje mišljenje uz obavezu sprovođenja usvojenih odluka, član nije mogao u isto vreme obavljati izvršnu funkciju u SK i organu vlasti itd. U lagerskom okruženju Statut SKJ bio je nesumnjivo demokratski, premda je praksa, kao i svuda, odudarala od načela. Naročito su «idejna skretanja» i sumnje u «svetlu prošlost partije i revolucije» budno nadzirani i sankcionisani. Partija je kao najveće učinke isticala oslobodilačku ulogu u ratu i revoluciji, zatim obnovu zemlje i privredne uspehe i na kraju veliki ugled u svetu. Moralizovana i dogmatizovana prošlost KPJ, revolucije i NOB-a bila je važna osnova legitimnosti sadašnjice i obezbeđenja lojalnosti. Lojalnost počiva na spremnosti za poslušnost, a legitimnost je prisutna onda kada vlast kao opravdanu priznaje većina odraslog stanovništva. U najdužem periodu vlasti SKJ je važila za legitimnu partiju i relativno uspešno je obezbeđivala integraciju i stabilnost složenog poretka. Premda nije bilo višepartijskog sistema, priznavan je izvesni pluralizam interesa, čije je ostvarenje trebalo da garantuje politički sistem sastavljen iz mreže organizacija, povezanih, ali ne i istovetnih sa partijom. Osim toga, milionska partija bila je neka vrsta skrivenog višepartijskog sistema izdeljenog na republičke i regionalne organizacije prožete raznorodnim obrazovnim, profesionalnim, starosnim, konzervativnim i liberalnim strujama. Delegatski sistem je 1970-ih donekle obezbeđivao neposredni uticaj radnih ljudi i građana, ali uglavnom ne na nivou višem od opštinskog (Imširović 1991, str. 196-197). Ustavni delegatski princip je omogućavao da u delegacije bude izabran veoma veliki broj radnih ljudi i građana. Premda je u realnosti bilo dosta formalizma i nedoslednosti, delegatski sistem je u složenoj državi bio zanimljiv pokušaj demokratizacije jednopartijskog režima. Tito je u referatu na 11. kongresu SKJ 1978. pomenuo da ima oko 2,5 miliona članova različitih delegacija, što je bio dokaz da jugoslovensko društvo «ulazi u eru u kojoj – kako je govorio Lenjin – stvarno čitavo stanovništvo uči upravljati i počinje upravljati». Bio je to impozantan kvantitativni pokazatelj harizme razuma jugoslovenskog samoupravljanja, zavidno široke neposredne demokratije ograničenog domena. U zamisli delegatskog sistema SKJ je još jednom demonstrirao moć autonomnog razuma i odlučivanja na osnovu široke saglasnosti, a ne dekreta. Kao i u nizu drugih mera, i ovaj napor se u procesu posvakodnevljavanja otrežnjavao od utopijskog. Savremene istraživače ideologije SKJ ne bi trebalo da zavede njen ortodoksni marksistički tenor (diktatura proletarijata, partija kao avangarda, klasna borba i sl.) prožet naizgled oprečnom neposrednodemokratskom antibirokratskom samoupravnom retorikom (neposredno samoupravljanje, pluralizam samoupravnih interesa, samoupravno sporazumevanje i dogovaranje, miroljubiva koegzistencija i sl.). Ortodoksni stavovi (radnička klasa, klasna borba i diktatura proletarijata) nisu nikada napuštani, ali su različito shvatani i akcentovani u različitim fazama razvoja od različitih struja unutar SKJ. Pomenuti okvirni termini ritualno su isticani da bi se sugerirao kontinuitet ideologije i doslednost partije, a Tito bi ih naglašavao opominjući na različita partijska skretanja (liberalna, nacionalna i sl.) Kao i kod niza drugih političkih partija u svetu, gde demokratska frazeologija pokriva različite i oprečne kurseve, i unutar SKJ je rastegljivost ideološke retorike i ključnih stavova širila manevarski prostor unutrašnjoj i spoljnoj politici. Iza naizgled dogmatske partijske retorike krila se elastična gipka ideološka tvorevina umnogome različita od srodne lagerske. Samoupravna ideologija pružala je široke mogućnosti različitog akcentovanja u zavisnosti od trenutnog kursa ili od potreba određenih delova partije. Elastičnost politike iz više razloga trebalo je braniti prividom čvrstog ideološkog kontinuiteta. Bilo bi pogrešno ovaj kontinuitet svoditi samo na ideološku postojanost vrha i vođe i njihov otpor promenama. Snagu komunističkog opredeljenja trebalo je demonstrirati pre svega zbog Sovjetskog Saveza koji je budno pratio jugoslovenski razvoj i neretko pretio, a uporno isticanje reformskog demokratskog potencijala samoupravljanja bilo je upereno ka reformističkim strujama u radničkom pokretu. Najzad, pravo na vlastiti put razvoja bila je operativna formula spoljne politike okrenute Trećem svetu. Pomenuta gipka frazeologija takođe je trebalo da amortizuje unutrašnje napetosti (odnose između nacija, decentralizaciju države i zadržavanje prioriteta partijskog prava, razlike između liberalnih i dogmatskih struja,

86

usklađivanje plana i tržišta itd.). Složena samoupravna socijalistička ideologija prilično uspešno osiguravala je idejno ideološku legitimnost i doslednost partije i usklađivala je sa lojalnošću raznolikih grupa unutar društvene strukture. Premda je Tito bio duboko lično vezan za komunističko opredeljenje, ipak je prilično elastično i pragmatično tumačio i akcentovao pojedine sadržaje ideologije, naročito na spoljnopolitičkom planu. Krupne prekretnice u razvoju slabile su ideološki balast ortodoksije izražen u retorici klasne borbe, diktature proletarijata, monolitne partije i sl. Prekretnice su bile: VI kongres SKJ 1952, program SKJ iz 1958, privredna reforma i promene u federaciji 1965-1971. Ni donekle drugačije akcentovanje ideologije nije smelo da dovede u sumnju prošlost i ključna mesta sećanja: istorijat partije i njen antifašistički učinak. Ideologija SKJ imala je čvrsto uporište u snažnoj moralistički obrađenoj neprikosnovenoj svetloj prošlosti. U ovoj oblasti jeresi nije smelo biti, a boračke komemoracije bile su važna strana integracije partije, države, ali i međunacionalne sloge. Partijski ideolozi su bili svesni da ukoliko se javi sumnja u dekretiranu prošlost, rasulo će zapretiti sadašnjici. Kod svih komunističkih režima o negovanju istorijata partije i ideologije starali su se posebni organi i naučni instituti. Slabljenje klasičnih komunističkih sadržaja teklo je sporo i mukotrpno i bilo praćeno čistkama u vrhu. Osim toga, sve do polovine 1960-ih relativno visoka stopa rasta proizvodnje, produktivnosti i rast standarda su kod mnogih zamagljivali potrebu promena. Na jačanje prilično raširene svesti o autentičnom pravcu razvoja samoupravnog socijalizma, koji ne treba menjati već samo korigovati, uticao je duh vremena i međunarodnog okruženja. Posle pobede nad fašizmom Sovjetski Savez je bio na vrhuncu svog međunarodnog ugleda, a u Evropi su bile snažne kritike kapitalizma od hrišćansko demokratskih do socijalističkih. Nekoliko godina kasnije više od trećine sveta bilo je pod socijalističkim režimima, a kritička levičarska strujanja i snažne komunističke partije bile su pretnja i razvijenom kapitalizmu. Ubrzano oslobađanje Trećeg sveta od kolonijalizma takođe je više odgovaralo levici nego metropolskom kapitalizmu. Iznenadno odvajanje Jugoslavije od lagera pojačalo je zanimanje za Tita na Zapadu. Samoupravljanje je dugo bilo moderna ideja, koju su samo ortodoksni buržoaski liberali i konzervativci smatrali prividom, dok je za razne reformističke struje bila zanimljiva. Štaviše, jedno vreme je samoupravna retorika bila osnova levičarske kritike staljinizma na Zapadu, a jugoslovenski režim bio je živi dokaz mogućnosti otpora. Zato bi bilo krajnje jednostrano tvrditi da je jugoslovensko samoupravljanje za vreme Tita bilo anahrono ili ispod duha vremena. Kod liberalnih struja u lageru, zatim kod reformističke levice u razvijenom kapitalizmu, a naročito u Trećem svetu, Titov režim bio je privlačna verzija harizme razuma. Uloga vođe kao probojnog simbola sistema nije bila mala. Distanca od lagera je jugoslovenskom režimu i vođi pružala dodatnu atraktivnost i zagonetnost. Titovu spoljnu politiku, koja je postala važna komponenta ekonomskog razvoja zemlje, ponajmanje je pritiskala ideologija. Zahvaljujući nesrazmerno visokom ugledu zemlje u odnosu na njen stvarni značaj, obezbeđivani su strana pomoć i krediti, ali je preterani ugled u određenoj meri bio i kočnica reformi. Jugoslovenski socijalizam se reformisao pod uticajima unutrašnjih kriza i spoljnih pretnji, a ugled u svetu, koliko god bio pragmatički korišćen, snažio je svest o izuzetnosti i jačao konzervativizam komunističke elite. U razvijenom socijalizmu je postvarenje harizme revolucije svuda iziskivalo racionalizaciju i birokratizaciju kao preduslov modernizacije. Posle 20. kongresa KP SSSR-a svi socijalistički režimi su se okrenuli u tom pravcu, ali je ovaj kurs u pogledu racionalizacije uprave (slabljenja nadmoći partije) zaostajao iza potreba predvidljive modernizacije. Naučno tehnološki imperativi bili su stalno nesporni, ali je odbir kadrova bio nemodernizacijski. Vizija besklasnog društva pokušavala se spojiti sa zahtevima naučno-tehnološke revolucije i sprovesti uz pomoć klasične političke kulture boljševizma. Na određenom stupnju razvoja sredstva su postala kočnica daljeg razvoja, obelodanjujući unutrašnju protivrečnost harizme razuma, ključnog obrasca pravdanja vlasti u socijalizmu. U svim socijalističkim režimima ideologija je sažimala preterano ambiciozne integrativne zadatke koji su inače u režimima sa podeljenom vlašću bili raspodeljivani između različitih manje ili više nezavisnih ustanova (država, partija, crkva, sekta, sindikati, potkulture itd.). U socijalizmu je ideologija mirila utopijsko i moguće, ostvarljive i eshatološke ciljeve, racionalni i

87

harizmatski autoritet, ubeđivanje i prinudu. Uz to je u Jugoslaviji ideologiji pripao i složeni zadatak bratimljenja različitih nacija i neravnomerno razvijenih oblasti. Trebalo je katkad lomiti i feudalne plemenske otpore. Jedinstvena ideologija bila je poluga stvaranja države ujednačavanjem različitog nasleđa od osmanskog do austrougarskog. Harizma razuma oličena u prosvetiteljskoj i ujedinjavajućoj ulozi partije i njenog čelnika, sa manje ili više uspeha, na Balkanu je lomila raznolike arhaične otpore modernizaciji. Razgradnja konzervativnog nasleđa neretko je morala biti autoritarna. Pored partije, u njoj je učestvovala i armija. Sprovodili su je partijski kadrovi istekli iz istih sredina, «sirove i surove naravi otvrdle u ratu». Prosvećivanje je shvatano kao oslobađanje, središnje vrednosti bile su herojske, a grobovi palih boraca mesta zaveta (učvršćenja lojalnosti) da se neće posustati u borbi neprestanoj. Pomenuti zadaci preplitali su se, prožimali i podrazumevali u opštim ideološkim stavovima, u organizacijama se postvarivali i manje ili više otuđivali od izvornog smisla (propaganda na selu pretvarala se u prinudno razvlašćivanje, a ubeđivanje u naređivanje i hapšenje). Ideologija je neutralizovala verske, nacionalne i imovinske suprotnosti, mirila raskošni ceremonijal vrha i asketsko ratno drugarstvo, puritanstvo komunista i opori karijerizam. Na delu je bila preterana koncentracija integrativnih funkcija u jednoj ustanovi i njenoj racionalističkoj ideologiji na koju je nekada mogla da pretenduje samo razvijena hijerokratska crkva. Trajni partijski monopol, bez dodatnih i pravovremeno razvijenih osigurača, tj. alternativnih neideoloških integrativnih sredstava (nezavisno sudstvo, sindikati, dezideologizovana vojska), pokazao se hazardnim jer se posle uvođenja višepartijskog sistema naglo pojavio vakuum integracije. Slom dekretirane komunističke slike istorije stvorio je niz novih eksplozivnih isključivosti. Prikazano pravdanje vlasti po obrascu harizme razuma, opterećeno tradicionalnom političkom kulturom, bilo je ideološko pokriće modernizacije jugoslovenskog društva druge polovine 20. veka. Tekovine nepotpune modernizacije jesu pokazatelj istorijske funkcije komunističke ideologije. U ostvarenju modernizacije centralizam je neretko bio nužna mera i uslov planske politike. Iskustvo kontinentalnog klasičnog i prosvećenog apsolutizma možda je najbolji dokaz za to. Pruski apsolutizam, ali i francuski i španski, uspeli su da svladaju lokalni regionalizam, integrišu vojsku i državnu upravu. U višenacionalnim državama modernizacijska uloga centralizacije i vladarskog apsolutizma bila je još upadljivija. I ovde je iskustvo Austrije iz druge polovine 18. veka (Marija Terezija i Jozef II) najsličnije zakasnelom balkanskom ujedinjenju. Jozef II je pojačao centralizaciju uprave, otklonio ostatke staleške države, sebe proglasio za slugu države, uveo opšte državno građansko pravo, oslobodio seljake, osigurao ravnopravnost konfesija i odvojio crkvu od države. Dvorski sistem vladanja nasilno je zamenjen birokratskim, a udeo plemstva i crkve u politici bitno su smanjeni. Revolucija odozgo, kako su je izvodili Napoleon, Bizmark i Staljin, gde su vojska i država postajale velike škole, koje su pripremajući zaostalo seljaštvo za rat nužno ga i prosvećivale, u socijalizmu bila je agens krupnih promena. Autoritarna modernizacija nosila je u istočnoevropskim zemljama pečat militarizma. Isak Dojčer je Crvenu armiju nazvao «jedinom velikom pravom partijom revolucije», jer je u socijalizmu vojska, pored partije, bila glavni sprovodnik društvenih preobražaja. Zbog stalnog oslonca na vojsku socijalističke vođe nikada se nisu lišavale epiteta borca. U Jugoslaviji je revolucija odozgo nastavljena i posle raskida sa Sovjetskim Savezom. Dekretima partije ubrzavani su društveni procesi, planski i jedinstveno, naravno ne bez lutanja, perioda stagnacije i izlišne represije. U Jugoslaviji se s vrha nametana politička kultura nalazila u složenim odnosima međusobnog uticaja sa drugim činiocima modernizacije (pragmatične političke potrebe, privredna i kulturna tradicija, geopolitički položaj zemlje itd.), pa se njen uticaj ne može izolovati iz složenijeg determinističkog spleta, već samo proučavati u sklopu celovitih procesa razdvojenih na manje ili više samostalne faze. I u središtu socijalističke modernizacije je racionalizacija, tj. proces unošenja predvidljivih sadržaja i postupaka u neku delatnost. Ona je, međutim, neravnomerno prodirala u pojedine segmente društvene organizacije. Njen učinak je svakako najupadljiviji i najtrajniji u posvetovljavanju i širenju obrazovanja kao najvažnijeg kanala vertikalne društvene pokretljivosti. U oblasti privrede razvoj je bio neravnomerniji iako je stopa rasta i produktivnosti bila u usponu. Još su upadljivija kolebanja u afirmisanju specifične pravne

88

racionalnosti, koja se ispoljava u nezavisnom sudstvu i samostalnosti pravnog formalizma. Imperativ klasne pravičnosti, koji je komunistička ideologija prihvatila iz duboke evropske prirodnopravne struje, više se izgleda kosio sa racionalizacijom u privredi i pravu, nego sa predvidljivošću u ostalim društvenim delatnostima. U relativno samostalnoj i institucionalizovanoj političkoj delatnosti teže je izdvojiti univerzalno jezgro racionalizacije, jer je celishodnost političkih ustanova određena karakterom društvenih protivrečnosti i snagom nasleđa (višepartijski režimi su na Balkanu više donosili haos i stagnaciju nego režimi nepodeljene vlasti, dok bi verovatno u konstitucionalno zrelijim sredinama učinak bio obrnut). Uvek je tlo razvijenijih društava posle Drugog svetskog rata bilo zona mira i stabilne podeljene vlasti, a tlo nerazvijenih poprište diktature i lokalnih ratova vođenih uz podršku velikih sila (Pečujlić 1994, str. 103). Evropska trusna područja bila su podložnija autoritarnim nego režimima podeljene vlasti. Gledišta koja ističu neuspelu modernizaciju socijalizma polaze od njegove «genetske greške» i osuđenosti na stagnaciju. Time se modernizacija neosnovano sužava i vezuje za liberalnoburžoaski obrazac (privatna svojina i podeljena vlast), što je svojevrsna neistorična sholastika koja previđa periferni eksploatisani položaj nerazvijenih i njihovu skromnu demokratsku kulturu kao nužni okvir razvoja. Realističnija su gledišta koja govore o nepotpunoj i ograničenoj modernizaciji, čije sastavnice treba raščlaniti i svaku ponaosob ocenjivati. Odnos modernizacije i nepodeljene vlasti isuviše je složen da bi se olako sveo na formulu potpune nespojivosti. Dijalektički posmatrano, kod preispitivanja racionalnosti političke kulture nerazvijenih opravdanije je tragati za odgovorom u kojoj se meri, s obzirom na složenost istorijskog trenutka i realne mogućnosti, otišlo u pravcu demokratizacije, a da ova nije podstakla neprogresivne društvene sukobe. Uprkos autoritarnosti, jugoslovenski socijalizam se u ovom pogledu dugo osvedočavao kao racionalna federativna državna tvorevina. Kada se, uz to, ima na umu i društveno-ekonomska strana demokratizacije, koja se najčišće ispoljava u vertikalnoj pokretljivosti društvene strukture posredstvom ujednačavanja pristupa obrazovanju, lakše je shvatiti nemali modernizacijski potencijal jugoslovenskog socijalizma. Najčešće se kao pokazatelji socijalističke modernizacije pominju centralistička industrijalizacija, urbanizacija i prevazilaženje periferijskog polukolonijalnog statusa u međunarodnoj podeli rada. Još od Napoleona je, tzv. revolucijom odozgo, vojska snažno ubrzavala društvene promene i na bajonetima širila Evropom prosvetiteljstvo. Napoleon i Staljin su verovatno najbrutalniji evropski modernizatori. Još je kritični Dojčer uočio da se Staljin ne bi mogao odupreti neizbežnoj fašističkoj agresiji bez intenzivne industrijalizacije i kolektivizacije sprovedene 1930-ih. I Hobsbaum je prihvatio ovu pretpostavku. Kolektivizirana privreda sa brojnim mašinsko traktorskim stanicama postala je velika škola koja je seljake pripremila za mehanizovani rat. Magacioniranjem hrane i sirovina spašeni su gradovi od gladi, a industrija od paralize u vremenu kada je država ostala bez žitnica. Brzo podizanje nivoa obrazovanja pružilo je Crvenoj armiji obilan rezervoar školovanih ljudi od kojih je mogla stvarati oficire. Da je Rusija kojim slučajem započela intenzivnu modernizaciju samo nekoliko godina kasnije, moglo joj se lako dogoditi da umesto pobede doživi poraz (Deutscher, 1977, str. 474). I jugoslovenska modernizacija tekla je odozgo po sovjetskom obrascu stvaranja industrijskog potencijala kao osnove nezavisne spoljne politike i državne samostalnosti. Na Balkanu bi ekonomski nerazvijena zemlja u vojnom i privrednom pogledu bez sumnje bila i diplomatski manje ubedljiva i ne bi mogla postati osnova stabilnosti regiona. Titova lična uloga u ovom procesu je značajna jer se u nekim prelaznim trenucima pokazao kao nedoktrinaran. U njegovoj politici stalno se preplitala revolucionarna marksistička vizija pravednog društva sa težnjom za nezavisnim državnim razvojem izvan patronaže Sovjetskog Saveza i lagerski shvaćenog proleterskog internacionalizma. Kombinaciju pragmatizma i ideološke postojanosti spajala je težnja za snažnom državom bez koje nema samostalnog razvoja. Industrijska modernizacija svuda je na evropskom kontinentu zahtevala osim prostranog ujedinjenog tržišta, i državni centralizam oličen u neprikosnovenom autoritetu vladara. Snažna, prostrana i jedinstvena balkanska država bila je moderna ideja koju su komunisti primili u nasleđe od srpske socijaldemokratije. Početkom 20. veka srpski socijaldemokrati uočili su da se

89

ni razvoj ni nacionalno pitanje ne mogu rešiti ratom niti stalnim unutrašnjim podelama balkanskog prostora koje obnavljaju sukobe i revanšizam. Njihova načelna vizija bila je moderna integracija što većeg prostora u privrednom, monetarnom, i konačno federativnom obliku. Shvatanje etnički izmešanog Balkana kao nedeljive celine pripadalo je modernim pravcima evropske misli i temeljilo se na demokratskom pravu naroda da odlučuje o svojoj sudbini (Stojanović 1994, str. 303). Više je razloga što se kod Tita zamisao nedeljivog jugoslovenskog prostora učvrstila prilično rano: (1) iz rata je izišao sa oreolom prvog antifašističkog gerilca Evrope i armijom od blizu 800.000 ljudi, koja je u ekspanzivnom zamahu prodrla na teritorije susednih zemalja. Teritorijalno državne pretenzije mu nisu bile skromne, pa je Staljin morao da obuzdava ekspanziju Jugoslovenske armije; (2) nakon odvajanja od SSSR-a i zaokreta ka politici nesvrstanosti Tito, uprkos stalnoj pacifističkoj frazi, nije gajio iluzije da svetski poredak garantuje jednakost među narodima. Bio je uveren da vazalni položaj nerazvijene države može izbeći samo širi industrijski razvijeni prostor sa nezavisnom oružanom silom i jačanjem međunarodnog ugleda; (3) na Jugoslaviju je gledao kao na lično životno delo i bio neobično zainteresovan za njeno očuvanje. Već je uočeno da se modernizacija odvijala na trusnom prostoru opterećenom raznovrsnim sukobima. Kao i svaki višenacionalni prostor opterećen teškom prošlošću i Balkan je bio osetljiv na podele, spreman na integraciju, ali i eksplozivan. Reč balkanizacija i danas ima negativnu konotaciju jer potiče iz oznake nesređenog rezidualnog prostora koji je bio deo Turskog i Austrougarskog carstva u kom su formirane brojne nezavisne državice. U nemačkom jeziku koristi se termin «skup malih država» (Kleinstaaterei). Bio je to geopolitički nedefinisan prostor, zakasneo u razvoju nakon raspada imperija u čijem je sastavu dugo bio, ali bez jasnog spoljnopolitičkog oslonca (za razliku npr. od Španije, Portugalije i Belgije koje su stalno bile u interesnoj sferi zapadnih sila). Složena sukobljavanja iziskivala su naročitu nadnacionalnu ideologiju, ali i umešnog vladara. Osobenost prostora i haotični neprogresivni sukobi nametnuli su, dobrim delom, autoritarne obrasce modernizacije odozgo. Razbijanje konzervativne balkanske tradicije, slom monarhizma i dvorske poltike u apolitičnom seljačkom okruženju i senci pretorijanske opasnosti, teklo je u institucionalnim obrascima nepodeljene prosvetiteljske komunističke vlasti. Ipak autoritarni okvir modernizacije nije prisutan samo kod nerazvijenih. Ralf Darendorf (Dahrendorf) je provokativno tvrdio da je nacionalsocijalizam nepovratno razorio političku kulturu vilhelmovskog carstva i uvođenjem rasne jednakosti sunarodnika suzbio uticaj aristokratije. Rečju, fašizam je ukidajući feudalne staleške ostatke na brutalan način krčio put ka savremenom društvu (Dahrendorf 1968, S. 442). Fašizam, kao antiaristokratski spoj tehnike i arhaičnog rasizma je, doduše, rušio ostatke nemačkog feudalizma, ali se po modernizatorskom potencijalu ne može porediti sa socijalizmom. Rasizam ne može biti modernizacijski. U socijalizmu je nepodeljena vlast bila u službi prosvetiteljskih ciljeva, u čijem je jezgru bio autoritet razuma, a ne magija krvi i rase. U Jugoslaviji je centralizacijom započeti privredni uspon 1950-ih bio izrazit, sa jednom od najviših stopa rasta u svetu. Stopa rasta industrijske proizvodnje u periodu 1953-1965. iznosila je 12,7% godišnje, a u periodu 1972-1981. 6%, a udeo poljoprivrednog stanovništva je sa 80% iz 1938. opao na 28% u 1984. godini (Pečujlić 1994, str. 59-61). Ugled zemlje i njenog vođe u svetu bili su daleko iznad njene moći, ne samo otuda što je Jugoslavija bila strateški važan jezičak između blokova, nego i zbog neobično aktivne i vešte politike kojom je država postala predvodnik šireg kruga nerazvijenih zemalja. Od predratnog statičkog polupismenog stagnantnog društva evropske periferije, u kojoj je gotovo polovina celokupne industrije pripadala strancima (Obradović 1994, str. 35-46), stvorena je srednje razvijena evropska zemlja. Industrijska proizvodnja je 1970-ih u odnosu na predratni period porasla 5 puta, proizvodnja električne energije 25 puta, nepismeno stanovništvo starije od 10 godina je sa 49,2% iz 1931. palo na 15% u 1971. godini. Samostalnost socijalističke Jugoslavije bila je daleko veća nego predratne. Krajem 1930-ih strani kapital je kontrolisao najznačajnije privredne grane (npr. petroleja 99,5%, elekt. Energije 94%, rudarstva 82% itd.). (Obradović 1995, str. 197). Pošto je Jugoslavija bila svedena na polukolonijalni status vodeće grupe, kako s razlogom zapaža Dedijer, nisu mogle da izrade plan industrijalizacije sve i da su htele. KPJ je

90

1945. nacionalizovala inostrani kapital i opredelila se za model samostalne eksploatacije sirovina i unutrašnju akumulaciju bez stranih ulaganja. Primana je pomoć bez ustupaka, a kasnije su uzimani krediti. Privredni rast je ubrzao društvenu pokretljivost, pa se Jugoslavija 1960. po tome sasvim približila visokoindustrijalizovanim i visokopokretljivim društvima (Milić 1996, str. 183). Između 1939. i 1957. učetvorostručen je broj studenata, nije postojao nijedan tip srednje ili visoke škole koji bi bio nepristupačan bilo kom sloju, a učešće omladine iz osnovnih manuelnih slojeva na univerzitetima se iz godine u godinu apsolutno i relativno uvećavao (Milić 1996, str. 262, 283). Socijalistička modernizacija tekla je u znaku rasta životnog standarda, burnog razvoja školstva i prosvećivanja, civilizovanja seljačkog društva i balkanske čaršije, relativno skromnog kriminala u odnosu na svetske razmere i dozirane političke liberalizacije. Poput svake aktivne političke modernizacije odozgo, i jugoslovenska je bila podsticana ideološkom mobilizacijom i tražila personifikaciju predvodnika promena. Titova harizma bila je oličenje jedinstva države i partije, zatim nadnacionalnog jedinstva konfesionalno i etnički šarolike zemlje, ali i modernizacijskih uspeha nove države. U ratu osvedočena, a zatim smišljeno jačana i spontano održavana harizma razuma Josipa Broza, koji je uživao i zavidan ugled u svetu, 1960-ih dokazivala se privrednim uspesima, međunacionalnom trpeljivošću, modernizacijskim tokom i snažnom društvenom pokretljivošću. Titov autoritet je u svakoj fazi razvoja bio važan posrednik i podsticaj ovih promena. Komunistička politika nije bila goli pragmatizam vlasti već je, nošena harizmom razuma bila u službi prosvećene i dugo moralno nadmoćne zamisli besklasnog društva. Pomenuti ekonomski pokazatelji najčešće se omalovažavaju isticanjem presudne uloge strane pomoći u privrednom rastu, i potcenjivanjem donekle samostalnih unutrašnjih činilaca. Danas je najlagodnije reći da je socijalizam bio genetski nerentabilan. Poređenje privrednog razvoja je složen postupak jer privredni rast zavisi od različitih oblika nasleđenog ili nametnutog monopola u trgovini, proizvodnji i eksploataciji malih i nerazvijenih zemalja, a zaostajanje u razvoju je takođe rezultat različitih neekonomskih činilaca (vazalni polukolonijalni položaj, stalni ratovi i razaranje i sl.). Zato je neistorično porediti ekonomski napredak razvijenih zemalja sa nerazvijenima, koje su neretko prinuđene na vazalni položaj i ustupke. Osim toga, privredni razvoj ovih potonjih je daleko zavisniji od okruženja nego što je slučaj kod razvijenih, pa otuda i više zavisi od veštine elite da se cena razvoja što manje plati ustupcima. Ekonomski razvoj jugoslovenskog socijalizma je zbir domaće radinosti, organizacije proizvodnje, ali i vešte spoljne politike. Ove komponente se ne mogu razdvajati jer kod malih zemalja nije moguća privredna autarkija. Rast ili stagnacija ekonomije poluperifernih evropskih država u kojima su delovali socijalistički režimi nije pokazatelj efikasnosti ili neefikasnosti socijalističke ekonomije, jer je startna pozicija ekonomskog razvoja prilikom ustoličenja socijalističke vlasti bila prilično niska. Ne može se ekonomska produktivnost ili neuspešnost socijalizma meriti iskustvom male nerazvijene zemlje (Jugoslavije, Bugarske itd.). Kao što ni dokaz ekonomske nadmoći kapitalističkog modela razvoja ne mogu biti periferne vazalne «banana» republike. Za to mogu biti primer veliki, relativno autarkični sistemi (SAD, SSSR, NR Kina), premda i ovde treba imati na umu različitu startnu poziciju razvoja. Privredni razvoj malih zemalja je daleko više upućen na veštinu politike da koristi i izvlači pomoć razvijenih sa što manje ustupaka. Modernizacija je ovde dobrim delom zavisila od veštog manevra u spoljnoj politici i racionalnosti ulaganja stečenih sredstava. Ekonomska i politička sastavnica privrednog razvoja socijalističke Jugoslavije su nerazdvojive, uzajamno su se prožimale kao rezultat neponovljivog međunarodnog položaja zemlje kao jezička između blokova i politike vrha, koja je pukotine između blokova neobično vešto koristila, izvlačeći zaštitu i pomoć bez ustupaka. Najveća ekonomska i vojna pomoć dobijena je između 1949. i 1961. godine, i to od SAD, jer je za Zapad bila važna jugoslovenska ekonomska sigurnost kao osnova nezavisnosti Jugoslavije. Osim toga, Tito je bio značajan kao potencijalni virus lagera, koji će ostale zemlje zaražavati težnjom za nezavisnošću. SAD nisu tražile političke ustupke (višepartijski sistem, vojne baze) jer im je bilo važnije da Jugoslavija ostane nezavisna. Tako je npr. od sredine 1949. do sredine 1955. ukupna američka pomoć FNRJ (krediti, subvencije) iznosila oko 600 miliona dolara, a

91

vojna pomoć otprilike isto toliko. Od toga je vraćeno svega 55 miliona dolara. Bila je to niska cena koju su SAD platile za jednu važnu i uspešnu fazu svoje posleratne politike u Istočnoj Evropi (Campbell 1967, p. 28-29). Jedva da je potrebno dodati da je pozicija između blokova (izvlačenje pomoći bez ustupaka) davala naročitu boju jugoslovenskoj modernizaciji i mogućnost da relativno samostalno određuje njene ekonomske i političke tokove. Đilas piše da je Tito u ovom periodu pokazivao neobično visoku diplomatsku elastičnost o čemu svedoči i njegova potonja zapažena uloga u svetskoj politici. Ovde nije neophodno detaljnije razmatrati visinu i oblike politički stečene strane pomoći, već samo uočiti da je gipka diplomatija važna sastavnica modernizacije malih i nerazvijenih zemalja i značajan pokazatelj političke kulture vrha. Po sebi se razume da dugoročnije modernizacije nema bez državne samostalnosti i sprečavanja mešanja sa strane. Prikazani sadržaji političke kulture bili su važni idejno-ideološki podsticaj, ali i prepreke komunističke modernizacije. Osnovna protivrečnost ovde je objašnjena pojmom harizme razuma. Istorično korišćenje ovog pojma pretpostavlja razdvajanje faza u kojima je komunistička politička kultura podsticala modernizaciju od onih kada je počela da je blokira. Državni centralizam i rukovodeća uloga partije (centralizacija političkog autoriteta) su u periodu ubrzane industrijalizacije bili neophodni regulatori razvoja. Idejno jedinstvo partije, lišene frakcija, takođe je bilo važna pretpostavka ovih mera, ali i učvršćenja jedinstva višenacionalne države opterećene genocidnom prošlošću. Pri tome uvek valja imati na umu i političku kulturu okruženja. U ovom pogledu je jugoslovensko samoupravljanje dugo bilo zanimljivo evropskoj levici, koja je opet bila priznata alternativa u političkoj kulturi epohe bipolarnog sveta. Po slobodama u kulturi Jugoslavija je prednjačila ispred lagera, a inteligencija je mogla polemisati sa partijskim radnicima. Po svemu sudeći vremenom je nepromenjena uloga partije postala smetnja novoj viziji decentralizovane države rađajući, ali i razrešavajući nove oblike neprogresivnih sistemskih sukoba. Prilično vešto i uspešno izvedene čistke nisu suzbile osnovne izvore sukoba, a nepromenjena nadmoć partijskog nad državnim pravom sve više je otkrivala slabosti klasične jednopartijske integracije u višestruko diferenciranom društvu razvijenog socijalizma. Neizmenjenoj monopolskoj komunističkoj ideologiji slabile su osnovne funkcije: motivisanje i pokretanje na aktivnost, određivanje prioritetnih vrednosti, usklađivanje aktivnosti i prepoznavanje javnog neprijatelja. Kao što je posle 2. svetskog rata prodor marksizma u nerazvijene zemlje (Kina, Kuba, Vijetnam, afričke i latinoameričke zemlje) ubrzao kraj klasičnog kolonijalizma, tako je i krajem 1980-ih ne manje subverzivna po socijalističku političku kulturu (njenu diferenciranu društvenu strukturu i obrazovanu populaciju) bila agitacija za ostvarenje ljudskih prava. Centralni problem političke modernizacije je, po Ejzenštatu (Eisenstadt), sposobnost sistema da se prilagodi zahtevima koji se menjaju, da ih apsorbuje razvijajući određene mehanizme i da suočen stalno sa novim zahtevima i oblicima političke organizacije obezbedi vlastiti kontinuitet. Kapitalizam je 1968. integrisao radikalne levičarske studentske i radničke proteste u sistem, ali socijalizmu to nije uspelo sa obnovljenim liberalnim «virusom», tj. zahtevom za političkim pluralizmom i poštovanjem prava pojedinca 1980-ih. Evropski socijalizam je odolevao sve dok unutrašnje slabosti Sovjetskog Saveza, pojačane smelom i hazardnom politikom vrha nisu izazvale urušavanje lagera, a time i Jugoslavije kao njegove političke periferije. Sa propašću evropskog jednopartijskog socijalizma nisu iščezle sve tekovine njegove nepotpune modernizacije.

92

VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA

Najopštije govoreći, Titova nacionalna politika je jedna verzija zamisli Balkana kao nedeljive državne celine. Reč je o modernoj i demokratskoj ideji koja se početkom 20. veka pod uticajem austromarksizma jasnije uobličila kod srpskih socijaldemokrata i panslavističkih hrvatskih i slovenačkih struja u Austro-Ugarskoj. Raznolike verzije ujedinjenog Balkana spajalo je nastojanje da se izradi snažna jedinstvena država koja bi bila kadra da od velikih sila zaštiti srodnu grupu manjih južnoslovenskih naroda. Iskušenja koje je ova zamisao prošla od nastanka do danas više svedoče o političkoj kulturi i veštini snaga koje su je podupirale i suzbijale, nego o njenoj imanentnoj neupotrebljivosti ili anahronosti.

Titova nacionalna politika je u savremenoj srpskoj renacionalizovanoj istoriografiji i kolektivnom pamćenju rastumačena kao antisrpska. Novi nacionalni sklop kastriranja Titove harizme javio se još krajem 1980-ih godina. Nova hegemona epohalna svest još 1989. izmenila je kriterije normalnosti državnih celina. Dok je ujedinjenje Nemačke 1990-ih shvaćeno kao normalno ponovno ujedinjenje, u istom periodu raspad Jugoslavije shvatan je u svetu pretežno kao prirodni izraz vekovnih nacionalnih istorijskih težnji, kao uspostavljanje normalnosti koja je razbijena 1918. ili 1945. Jedva da je potrebno dodati da podjednaka normalizacija nemačkog ujedinjenja i raspada Jugoslavije predstavlja narušavanje glavnih međunarodnih dogovora iz druge polovine 20. veka postignutih na temelju antifašizma. Međunarodna potvrda raspada Jugoslavije pustila je duh iz boce, jer je nacionalizam legalizovan.

Period proveden u Jugoslaviji nacionalisti u novim državama zapadnog Balkana danas tumače kao doba nacionalne i ideološke porobljenosti. Kriteriji istorijske normalnosti iz temelja su izmenjeni.U prvi plan izbila je iskonstruisana napetost izmedju jugoslovenstva i nacionalne države. Za nosioce prvog proglašeni su stranci (katolici u srpskom ili komunisti u hrvatskom revizionizmu). Odbacivanjem jugoslovenstva kao ideje nametnute spolja spontano se normalizuju razne nacionalističke struje, sve do kvislinških i fašističkih. Ovo je katkad otvorena, a katkad latentna namera prerade istorije. Markiranjem novih ključnih sudbonosnih “unitarnih” katastrofalnih tačaka (1918. i 1945.) automatski su rehabilitovani kao patriotski do juče stigmatizovani šovinistički zaokreti. Istorija Jugoslavije odvaja se od istorija njenih nacija, a ovi tokovi prikazuju se kao asimetrični i nesrećno izmešani paralelni, ali radvojeni istorijski procesi. U poredjenju sa tobože nesrećno propuštenim šansama stvaranja nacionalnih država još krajem 1.svetskog rata Jugoslavija ispada kao unazadjujuća tvorevina. To je bila tobože paternalistička država lažne nacionalne jednakosti. Druga revizionistička struja tvrdi da nezavisnost Jugoslavije ni nakon 1945. nije bila spontana, već iznudjena hladnim ratom. Bio je to navodno “protestantizovani boljševizam” bez šire vizije razvoja, samoupravljanje je bilo puki odgovor SSSR-u, a ne deo epohalne svesti 20 veka. U istom sklopu nesvrstanost se prikazuje kao antizapadna spoljna politika, a ne kao samostalni uspon zemlje ka svetskom ugledu. Hladni rat je, po ovom tumačenju, bio jedini garant labilne nezavisnosti Titove Jugoslavije, koja se nužno raspala sa njegovim nestankom, a hazardna politika nacionalističkih elita, tobože, tu nije bila presudna. U celini uzev, propast Jugoslavije i razvijenog socijalizma ispada kao nužna istorijska pobeda prava nad nasiljem, prirodnih nacionalnih država nad veštačkim višenacionalnim tvorevinama. Normalizovani nacionalizam je u novom poretku sećanja izmenio i vrednovanje višenacionalne Jugoslavije. To više nije državna zajednica srodnih naroda, već nasilna i veštačka tvorevina. U tom sklopu i njen prvi vladar A.Karađorđević shvaćen je kao žrtva protivnika neprirodne države, a drugi vladar,Tito, kao dželat njenog najbrojnijeg naroda. Prerađena martirologija je moralna osnova novog revizionizma.

93

U savremenim revizionističkim tumačenjima nevažno je to što je pod neposrednim ili posrednim Titovim uticajem veliki deo Balkana gotovo pola stoleća opstajao kao jedinstvena državna celina. Celishodnost Titove politike i njegovog ličnog učinka može se pouzdanije oceniti samo u sklopu šire istorijske celine koja obuhvata razdoblje pre i nakon nestanka države kojoj je bio na čelu. Drugim rečima, ovde trebalo bi uočiti procese koji se ne sastoje samo od vidljivih zbivanja već i dubinskih struktura dugog trajanja koje se na određenim tačkama raspadaju. Titova nacionalna politika ne da se razumeti bez istorijata međunacionalnog sukobljavanja na Balkanu koji su ovaj prostor opterećivali različitim oblicima potisnute ili žive tradicije. Tradicionalizovane međunacionalne napetosti i zbližavanja na Balkanu bi, u Brodelovom smislu, valjalo razložiti na procese kratkog i dugog ritma. Istoriju dugog vremena u ovom pogledu čine težnje balkanskih naroda za nacionalnim oslobođenjem od hegemonih velikih sila. Htenja su se izražavala u obličju političke vrednosti i političke kulture koja se dugo nije menjala jer je bila izraz haotičnog i nestalnog prostora opterećenog ratovima i nedefinisanim interesima velikih sila. Parola «Balkan balkanskim narodima», pod kojom su se doduše krile raznovrsne i oprečne težnje, najbolje izražava bit gotovo dva stoleća dugog procesa zakasnelog sazrevanja balkanskih nacija. Nešto uže vremensko razdoblje, ili tzv. «srednje vreme», čine hronološki upola kraći procesi idejnog sazrevanja vizije balkanske federacije u socijaldemokratskoj i boljševičkoj misli. U celini ovog razdoblja, koje obuhvata 20. vek, ritam procesa bio je sporiji i skriveniji od neposredne teme ovog istraživanja, koja se podudara sa istorijom srednjeg vremena. Procesi ovoga doba ispoljili su se u raspadu velikih nadnacionalnih carstava (Otomanskog i Austro-Ugarskog), koji nije bio samo posledica rata, već i uzrok budućih ratova. Najposle, najuži period obuhvata glavna zbivanja i neposrednu Titovu aktivnost na vlasti u trajanju od 35 godina, koliko je ovaj vladar bio u prilici da procese ove vrste nadzire i aktivno usmerava. Na ovaj način razloženo istorijsko vreme može olakšati razlikovanje trajne težnje (nacionalna nezavisnost), njene političke forme koju joj nameće vreme (unitarna, federativna, konfederalna ili separatistička) i umeća vodeće ličnosti da željenom sadržaju i formi obezbedi trajnost. Marks je prvi konstituisao prave društvene modele polazeći od procesa dugog trajanja u istoriji (Brodel 1992, str. 135). Oslobodilačke vizije i realni pokušaji usklađivanja međunacionalnih odnosa južnoslovenskih naroda tvorili su proces dugog trajanja. Savremeni balkanski nacionalizmi nisu tabula rasa, kao što nisu ni ostali oblici evropskih nacionalizama, manje ili više mitizirani u herojskoj tradiciji: otpor Jevreja Rimu, Švajcaraca i Škota Habzburzima i Plantadženetima, otpor Iraca protiv Engleza itd. Na Balkanu su različite društvene grupe (trgovci, buržoazija i nerazvijeni proletarijat) nastojale da stvore državu koja bi obezbedila nacionalno oslobođenje. Iz ovoga gotovo dvestogodišnjeg toka ne može se istrgnuti Titova politika i proučavati zasebno jer bi se glavni procesi skratili i neopravdano sveli na manje ili više nepovezan skup zbivanja. Mora se zahvatiti celina koja će se ovde omeđiti periodom postojanja dve jugoslovenske države (1918-1992), a koji se opet poklapa sa krupnim međunarodnim prekretnicama (Oktobarska revolucija, kraj 1. svetskog rata, s jedne, i slom sistema evropskog socijalizma i opadanje moći Rusije, s druge strane). Okruženje je nametalo ritam razvoju međunacionalnih odnosa na Balkanu, ali uz aktivnost domaćih političkih snaga. Interesi velikih sila bili su ne uvek vidljive podzemne strukture, a uticajnost domaćih aktera zavisila je od veštine korišćenja međunarodnog oslonca i pukotina između velikih sila. Protivrečni spletovi, koji su bili u stanju da skrenu tokove dubljih društvenih zbivanja (npr. svetski ratovi), otvarali su prostor uticaju veštih političkih aktera. Udeo ličnog nije uvek strukturisan, već može biti neorganizovan i delom nepredvidljiv. U sociologiji događajnog Brodel ističe neophodnost uočavanja brzih mehanizama u kojima se zbivanja povezuju, a veliki ljudi izgledaju kao autoritativni dirigenti (Brodel 1952, str. 175-176). Ovde je važno dodati da se pri objašnjenju Titove nacionalne politike koriste različiti pojmovi koji odgovaraju različitoj dužini razdoblja, odnosno trajnosti procesa u kojima je njegova ličnost bila delatna: najduži je težnja naroda za samostalnom državom i otuda istekla neposustala oslobodilačka politička

94

kultura, nešto kraći je boljševički ideološki okvir ovog napora, a najkraći proces je usmeravala osobena zamisao samoupravne socijalističke federacije bez vodećeg naroda. Ni u prostornom pogledu užeregionalna istorija nije dovoljno obuhvatna celina za proučavanje balkanskog nacionalizma, čija se osobenost može uočiti jedino poređenjem sa drugim kontinentalnim verzijama. U Evropi su se u novom veku razvila dva osnovna oblika poimanja nacionalne suštine: etničko – genealoški i građansko – teritorijalni (Šnaper 1996, Smith 1995). Po prvom shvatanju, koje je u izvornom obliku nemačko, nacija je pre svega skup pojedinaca koje povezuje zajedničko poreklo, kultura i jezik, a nacionalizam je izraz osećanja inferiornosti jezičkih grupa i vraćanja mitu koji idealizuje prošlost. U drugom, zapadnjačko – francuskom i američkom poimanju nacije prevladavaju građansko – teritorijalne komponente: nacionalnost je vezana za pripadnost državi, a ne poreklu, a u skladu sa liberalno -prosvetiteljskim individualističkim vrednostima, nacionalizam je zaokupljen oslobađanjem pojedinca i kosmopolitski je po namerama. Reč je o dubljim idejnoistorijskim polarnim suprotnostima između nemačke romantike i francuskog i engleskog prosvetiteljstva. kulturna nacija - građanska (državna) nacija narod predaka - narod građana nacija priroda - nacija ugovor romantika - prosvetiteljstvo holizam - individualizam. Pomenuta idealnotipska polarizacija može se uočiti u diferenciranom pregledu osnovnih regionalnih žarišta savremenog evropskog nacionalizma: (1) zapadnoevropski nacionalizmi (irski problem, pokret za bretonsku i flamansku autonomiju, škotski nacionalizam, baskijski i katalonski separatizam); (2) balkanski nacionalizmi istekli iz zakasnele reakcije na raspad Austrougarskog i Otomanskog carstva (nacionalizmi u Jugoslaviji i grčko-turski sukob); (3) srednjoevropski nacionalizmi (slovačko-mađarski, rumunsko-mađarski i češko-nemački sukob, kao i nacionalizam novih baltičkih republika); (4) istočnoevropski nacionalizam (rusko-ukrajinski sukob); (5) evroazijski krug (sukobi na Kavkazu istekli iz separatizma bivših sovjetskih republika) (Smith 1995, Hobsbawn 1993). Uprkos vidljivoj sklonosti ka šovinizmu i sukobima nacija, nacionalnost je još uvek prilično snažan okvir traganja za identitetom pojedinca jer zadovoljava ljudsku težnju za ukorenjenošću, sigurnošću i solidarnošću. Izgleda da ovom okviru još uvek nisu ozbiljni konkurenti raznolike verzije pannacionalizama, idejnopolitičkih pokreta koji traže nadnacionalno jedinstvo na bazi nekog zajedničkog kulturnog porekla: panturcizam, panslavizam, panafrikanizam, panamerikanizam ili panevropejstvo. Jedna verzija panslavizma bilo je jugoslovenstvo u različitim verzijama: unitarnoj, federativnoj, buržoasko-monarhističkoj i republikansko-socijalističkoj. Bila je to integrativna i defanzivna idejnopolitička tvorevina,čiji je manje ili više uspešan učinak bila kosmopolitizacija izmešanog balkanskog prostora. Istoričan uporedni okvir za proučavanje nacionalnih sukoba mora u svakom regionu i istorijskom razdoblju razlikovati u državotvornom pogledu više ili manje uspešne nacije. U prve spadaju nacije i narodi sa dužom državnom tradicijom (Kastiljanci, Englezi, Šveđani, Rusi, Poljaci, Mađari, Srbi itd.), a u druge mahom manje nacije sa zakasnelom ili neuspelom državnom emancipacijom (Baski, Katalonci, Velšani, Bretonci, Korzikanci, Ukrajinci, Tatari, Hrvati, Muslimani itd.) (Smith 1955. p. 60-61). Od 18. veka, verske ratove postupno zamenjuju nacionalni sukobi, napetost između manjih i većih nacija primala je različite oblike prikrivenog ili otvorenog hegemonizma. Tokom istorije u Evropi su se pojedinci i društvene grupe na istom prostoru osećali pripadnicima različitih kulturnih, kolektivnih, regionalnih i ideoloških identiteta: hrišćanin, pravoslavac, Jugosloven, Srbin, Hercegovac i sl. Manje ili više skrivena, nacija je uvek stajala u pozadini, a bez oživljavanja prošlosti nije se mogla utemeljiti. Snaga i trajnost međunacionalnih sukoba, kao i obrasci njihovog rešavanja, u različitim evropskim regionima zavisili su od više činilaca: (1) karaktera i stupnja etničke izmešanosti (verska, jezička, kulturna i rasna šarolikost, odnos većinskih i manjinskih nacionalnih grupa), (2) stupnja institucionalizovanog rešavanja međunacionalnih sukoba ili njihovog neutralizovanja: postojana država omeđenog prostora (snažne države koje stolećima kontrolišu

95

isti prostor) i nestabilna zemljotresna područja bez državnopravne tradicije nastala raspadom višenacionalnih imperija u kojima se lakše oživljavaju revanšizmi, (3) sposobnosti političkog vrha da privremeno ili trajno neutralizuje žarišta međunacionalnih sukoba: korišćenje kosmopolitiskih, internacionalističkih ili nacionalističkih ideoloških sadržaja, ratničko oslobodilačka ili «trgovačko – kompromisna» politička kultura i s njom povezan obrazac kultizacije vladara, preovlađujući verski ili svetovni, etnički ili građanski tip kulturno – nacionalnog identiteta, monopolska integrativna ideologija (koja posle raspada ostavlja eksplozivnu prazninu integracije) ili skup različitih komplementarnih integrativnih obrazaca. Međuuticaj pomenutih opštih činilaca tvori složeni determinizam međunacionalnih odnosa u kom je,zavisno od prostornog i vremenskog segmenta, prisutna različita srazmera između snage zatečenih struktura i aktivnih probojnih subjekata (politike). U ovom pogledu postoje u Evropi relativno stabilna i trusna područja. Diferenciran i istoričan okvir istraživanja podrazumeva i realističnost pristupa, tj. meru i granice u rešavanju nacionalnih sukoba koje se mogu očekivati od političke kulture prostora i stupnja birokratizacije ključnih ustanova. Nerazvijenoj sredini neretko pogoduju autoritarne mere, dok razvijena društvena struktura podrazumeva složenije mehanizme podeljene vlasti za usklađivanje različitih interesa. 1. Jugoslavija između unitarizma federacije i konfederacije Na istoku i jugoistoku Evrope probuđena ideja nacije nije kao na Zapadu shvatana u duhu prosvetiteljskih političkih ideja, niti se pozivala na volju ljudi, već je bliže nemačkoj romantici tragala za zajedničkom kulturom, jezikom i poreklom po rođenju i krvi. Priroda, a ne volja i razum težili su stvaranju etničke nacije (Šnaper 1996, str. 222). Dok je na Zapadu političko jedinstvo uspostavljeno pre pojave devetnaestovekovnih nacionalizama (apsolutna monarhija 17. i 18. veka) zakasneli balkanski separatistički nacionalizmi oživljavali su izvorni macinijevski ideal etnički i jezički homogene teritorijalne države (svaka nacija jedna država). Po Gelneru, nacionalizam se upravo ispoljava u načelu da politička i nacionalna jedinica treba da se podudaraju. U etnički izmešanom Balkanu državni problem je 1918. trebalo da reši zajednica srodnih naroda koja bi u jednoj državi obuhvatila sve pripadnike manjih južnoslovenskih nacija. Hobsbaum eksploziju nacionalizma s kraja 20. veka opisuje kao nedovršeni posao iz 1918. Najpre je SSSR počeo sa stvaranjem novih političkih nacija tamo gde ranije nikakvih nacija nije bilo (Belorusi, Kirgizi, Uzbeci, Turkmeni itd.), a po istom obrascu je i Tito, iz različitih unutrašnjih i spoljnopolitičkih razloga, dopustio stvaranje političkih nacija u Jugoslaviji (Makedonci i Muslimani). Dakle, nisu samo nacije stvarale državu, već je proces bivao i obrnut, a u stvaranju nacija je, po Gelneru, bio očevidan manipulativan elemenat izmišljanja. Bilo bi neistorično nemati stalno na umu okolnost da u višenacionalnoj državi nastaloj na razvalinama imperija nije lako bilo naći pogodno, trajno i podjednako prihvatljivo idejno integrativno tkivo. Skoro sve do 19. veka prevladavale su tradicionalne garantije lojalnosti (legitimitet dinastije i božja milost), a verska kohezija slabila je sporije nego na kontinentu. Nacionalni osećaj, kao osnova «građanske religije» patriotizma, na Balkanu je bio izrazitije konfesionalno obojen nego kod drugih, «verski iživljenih» naroda. U Kraljevini SHS jugoslovenski građanski patriotizam sapostojao je sa netolerantnim konfesionalnim (misionarskim) samopoimanjem. Građanski patriotizam je lako prelazio u šovinistički. Komunisti na vlasti stvaraju novi integrativni amalgam stapanjem patriotizma i klasne dužnosti. Pored obaveze prema državi, ističe se dug prema avangardnoj klasi, uz lagano potiskivanje konfesionalno-nacionalne solidarnosti posvetovljavanjem obrazovanja i laicizacijom. Kult vladara je u procesima promene ideološkog oslonca imao neobično aktivnu ulogu kao živi simbol željenih vrednosti. Nacionalno je potiskivano klasnim, ali je ostajalo zapreteno. Teško je reći da li je složeni proces državnog integrisanja Balkana više remetilo istrajavanje na etničkom karakteru nacija (što je vodilo romantičarskoj fašizaciji) ili pak stvaranje novih političkih nacija (što je usložnjavalo i pojačavalo haos i rasulo naročito u Bosni 1992). I ovde

96

nešto pouzdaniji odgovor može pružiti tek raščlanjavanje protivrečnih zbivanja na duže i dublje, kraće i promenljive procese međunacionalnog organizovanja. Ključne političke ličnosti razdoblja 1918-1992. uticale su na obe vrste procesa, ali je njihov uticaj manje vidljiv i posredan kada je u pitanju izmena dubljih strukturnih tokova. Uloga Tita i SKJ ne može se svesti na manje ili više neuspešno rešenje enigme balkanskog osinjaka čije je jezgro ostalo aktivno. Jednako kao što ne može biti dokaz uspeha Titovog režima u neutralizovanju međunacionalnih sukoba samo relativno beskonfliktno stanje za vreme jednopartijskog režima (bez uzimanja u obzir potonjih događaja), tako se isto komunistički sistem ne može u celosti proglasiti odgovornim za građanski rat i raspad zemlje 1991-1995. Ukoliko se raspad zemlje bez ostatka pripiše politici SKJ, skida se odgovornost sa vladajućih elita koje su usmeravale rat, kao što, s druge strane, svako skidanje odgovornosti sa SKJ može značiti tumačenje rata kao neodgovorne slučajnosti. Imanentno hipotetični odgovor na pomenuto pitanje može donekle ublažiti sama ocena uspeha u rešavanju nacionalnih pitanja unutar užih vremenskih celina. Tek poređenje posledica politike vladajuće elite unutar užih razdoblja i diferenciranje segmenta političkog kursa unutar jednog ključnog razdoblja može pružiti pouzdaniji utisak o karakteru političkog usmeravanja (smirivanja ili podsticanja) međunacionalnih sukoba. Gotovo sve značajnije nacionalno-političke struje (izuzev socijalističkih) su na Balkanu početkom 20. veka shvatale naciju u etničkom, nemačkom smislu, kao zajednicu iste kulture, porekla, rase, jezika i vere, a ne kao zajednicu građana koji žive u državi. Duga oslobodilačka tradicija i neoslabljeni mitovi jačali su vezivanje nacije za krv i tlo. Uprkos nepomirljivom etničkom poimanju nacije, čija je krajnja konsekvenca bilo gledanje jedna nacija – jedna država, došlo je pretežno zbog egzistencijalno pragmatičnih razloga do osnivanja višenacionalne jugoslovenske države. Krajem Prvog svetskog rata srpski politički vrh je zbog slabljenja ruskog uticaja, a iz straha da se ne očuva Austro-Ugarska, počeo da tešnje sarađuje sa hrvatskim Jugoslovenskim odborom koji je opet zbog bojazni od Italije naginjao ka jugoslovenskom rešenju. Nekoliko desetleća kasnije Tito je takođe strepeo od uvek aktuelne britanske kombinacije o podunavskoj federaciji (kao protivteži Nemačkoj), ali je ovoga puta imao podršku Sovjetskog Saveza. Regent Aleksandar je obećavao Englezima da Srbija neće postati vazal Rusije, a Tito je uveravao Čerčila da ne misli na boljševizaciju Jugoslavije. Nepodudaranje interesa velikih sila (opasnost prodora tradicionalnog ruskog panslavizma na Balkan, od čega je strepela Engleska) je u oba slučaja stvaralo prostor za manevar balkanskih vladara okrunjenih ratnom harizmom u taboru pobedničkih sila. Ratni pobednik regent Aleksandar je 1918, kada je oslabila podrška Rusije, tražio oslonac na Zapadu, ali je, u dogovoru sa Hrvatima, bio prinuđen da vlastitu pravoslavnu veru izostavi iz sadržaja Krfske deklaracije (Gligorijević 1996, str. 390). Titu je, kao prvom antihitlerovskom gerilcu Evrope, s jeseni 1944. prodor Crvene armije olakšao posao jer je iščezla opasnost Čerčilove podunavske federacije. Ovo opet stoga što SAD nisu pružile podršku Britancima jer im je bila značajna sovjetska pomoć u uštedi vlastite vojske prilikom planiranog dugog osvajanja Japana. Strukture u senci balkanske politike uvek su bili moćni interesi velikih sila, koje su samo izuzetno vešti balkanski političari uspevali da oslabe. U Titovim pregovorima sa Šubašićem 1944. nije, doduše, bilo spora oko vere vladara, već oko ideologije budućeg režima. Kao i dve decenije ranije, i ovde je realni borački učinak vladara bitno olakšao suzbijanje konkurenta za državnog poglavara. Aleksandrova ratna harizma, osvedočena u balkanskim i Prvom svetskom ratu, bila je pokriće Velikoj narodnoj skupštini u Podgorici da novembra 1918. zbaci kralja Nikolu s crnogorskog prestola, a ne manje osvedočena i proslavljena Titova gerilska harizma širom Evrope bila je realno pokriće lišavanja krune kralja Petra II Karađorđevića. Odsustvo s bojnog polja je u balkanskoj oslobodilačkoj kulturi pretendenta na vlast lišavao osnovne moralne kvalifikacije. Harizma ratnika uvek je bila suverena nad dinastičkom harizmom krvi ili dokazanim mirnodopskim političkim umećem. U oba slučaja je osvedočeni ratni učinak osiguravao faktički nadustavni položaj vladara. Kralj Aleksandar je u stvarnosti imao nadustavni položaj, zaklonjen vladom i lišen odgovornosti, a Tito kao doživotni predsednik republike faktički jeste stajao iznad svake odgovornosti jer mu je monopolski položaj osiguravao bezuslovni prioritet partijskog nad državnim pravom. Svim jugoslovenskim

97

vladarima bila je zajednička strepnja od povremeno oživljavane ideje o obnovi Austro-Ugarske i slabljenja južnoslovenskog jezgra. Ovaj strah je i Tita i Aleksandra gonio na produženu vojnu ekspanziju. Sa biološki istrošenim narodom Aleksandar se 1917. rešio na vojno drzak poduhvat da potencijalnu obnovu Austro-Ugarske spreči vojnim oslobođenjem svih srpskih teritorija. Tito je takođe moćnom armijom maja 1945. prodro na italijansku teritoriju. Vojni uspeh je bio osnova političkog rešenja, a osvajanje prestonice neophodna psihološka osnova, jednako novembra 1918, kada je vojvoda Bojović uzeo Beograd i oktobra 1944. kada je to isto učinio general Dapčević. Mitizirani vojni uspesi bili su važna pozadina solunaštva i partizanštine, tj. trajnog polaganja prava na vlast osvedočenih boračkih grupa. Dok je solunaška komponenta trajno remetila srpsko-hrvatske odnose u monarhističkoj Jugoslaviji, kod Tita je, međutim, partizanština bila važno integrativno tkivo zajedničke borbe svih naroda protiv fašizma, neprijatelja koji je dugo nakon vojnog poraza ujedinjavao jugoslovenske nacije. Pri rekonstruisanju istorijskih procesa različitog trajanja i smera, odnosno spoja izuzetno spore i brze istorije, može se pokazati da je rez između monarhističke i socijalističke Jugoslavije u pogledu međunacionalnih napetosti manji nego što se čini u prvi mah. Premda bi bilo preterano tvrditi da je krupna društveno-ekonomska i politička prekretnica 1945. u osnovi bila samo trenutak u vremenu koje sporo protiče (jer ne slabi neugasivost latentnog etničkog balkanskog osinjaka) i stoga jer je socijalistička modernizacija modifikovala i dublje međuetničke tokove, ipak poređenje nacionalnih politika u dužem vremenskom rasponu pomaže da se lakše uoči njihova osobenost i celishodnost. Brodelovski rečeno, važna zbivanja čine trenutke istorije, ali su to više njena svetlucanja nego svetlost. Duge procese čine postojane, ali nedovoljno usklađene nacionalne težnje južnoslovenskih naroda za samostalnim razvojem. Teškoće u ostvarenju ovog cilja nisu slabile maticu ovih procesa u Hrvata, Srba i Slovenaca. Dijalektiku protivrečne hrvatske politike kroz istoriju Krleža je 1926.ocenio formulom trovarsi altro signore (traženje novog gospodara), rečima kojima je papski legat, pišući iz Budima 1526, sažeto definisao potragu hrvatskih staleža za habzburškim kandidatom hrvatskog prestola (Banac 1988, str. 253). Po Krležinom gorkom poimanju, «hrvatstvo traži nekoga da mu se podredi, da potpiše s njim politički ugovor i da se onda buni protiv tog političkog ugovora daljih četiristo godina». Iako je tadašnja Krležina prognoza, da će Hrvati tek oko 2318. godine raskinuti svoj ugovor iz 1918, bila pogrešna, njegove reči ukazuju na trajnost i dijalektiku hrvatskog separatizma: duga nemogućnost samostalne nacionalne države, razapetost između pragmatičnog jugoslovenstva i vazalnog položaja prema velikim silama. Srbi su se, s druge strane, teško odricali tradicije i nacionalnog imena, a srpska politika bila je trajno razapeta između težnje za državnim obuhvatom svih rasejanih sunarodnika i jugoslovenstva. Slovencima je, pak, izgleda u nekim kritičnim trenucima bila još neophodnija Jugoslavija zbog ranjivosti od Italije i Austrije. Anton Korošec je zoran primer ove slovenačke politike. Hrvati su ga prezirali kao političara koji je svoj uspeh gradio na održavanju hrvatsko – srpskog sukoba. Govorilo se da je Korošec svećenički ovratnik nosio samo u Sloveniji. Sličan podozrivi odnos su Hrvati gajili prema Kardelju. Nestabilnost jugoslovenskih država počivala je na kolebljivom pragmatizmu Slovenije i Hrvatske i neelastičnom srpskom odgovoru na oscilacije ove politike. Najuticajniji istorijski procesi ujedinjenja Balkana nošeni su realnim interesima vladajućih grupa, a ne usamljenim kosmopolitskim idejama intelektualaca koje nisu zahvatale mase. Premda se, po tvrdnjama nekih istraživača, reč Jugoslavija prvi put javila 1845. u pesmi koju je dubrovački pesnik Matija Ban posvetio Karađorđu, a imenica Jugosloven još 1816. kod B. Kopitara (Matvejević 1984, str. 184), ove ideje postale su ozbiljne tek početkom 20. veka u osobenoj situaciji ratnog rasula imperija. Polarne tačke rešavanja nacionalnog pitanja unutar Jugoslavije su Pašićev velikosrpski unitarizam i Titova kombinacija partijskog federalizma sa državnim konfederalizmom. To je razvoj od jugoslovenstva, prvobitno shvaćenog kao etnička, kulturna i nacionalna istovetnost (jednonacionalnost), do jugoslovenstva kao zajedničkog života posebnih (etnički i politički shvaćenih) jugoslovenskih nacija. Federalna država je za Pašića značila rasulo, pa se zalagao za jedinstveni unitarni državni organizam, iza čega se skrivala težnja za održavanjem političke dominacije srpske birokratije i dvora. Radikali su priznavali dvadesetih godina da Srbi u državi vode «glavnu reč», ali to po njima nije bila hegemonija, već

98

prirodna posledica okolnosti da su iz rata izašli kao pobednici sa ogromnim žrtvama i opustošenom Srbijom» (Stanković 1995, str. 237). Moralna osnova srpske hegemonije bilo je solunaštvo, pa otuda Pašić nije mogao da prihvati Radićevu parolu o «ravnopravnosti i nekakvim jednakim pravima kada ona nisu bila ni pokazana u ratu». Pašićev solunaški otpor federalizmu oslanjao se na srpsko-slovenački savez protiv hrvatskog separatizma. Pašić je Hrvatima pretio svesrpskom zemljom i amputiranjem delova Hrvatske i Slovenije, a nešto pomirljivijem Korošcu je 1920. obećavao koridor između Srbije i Slovenije, kao način uspostavljanja jedinstvene srpsko-slovenačke teritorije (preko Dalmacije i Like) i okruženja Hrvatske (Stanković 1995, str. 101). Ne manje odlučno je Tito isticao ratni učinak komunista, ali je u jezgru njegove partizanštine bila simetrično izbalansirana borba svih naroda protiv fašizma. Do kraja života Tito je koristio antifašističku rentu, a protiv nacionalizma borio se simetričnim čistkama političke elite. Osim toga, Tito posle 1945. nije govorio o otcepljenju kao elementu prava na samoopredeljenje nacija. Držao je da je ovo pravo «potrošeno» tokom NOB-a, kada su se svi narodi opredelili za ravnopravan život u socijalističkoj Jugoslaviji. Gušeći separatizam i nacionalizam Pašić i Tito su nosioce ovih težnji snabdeli «oreolom i legitimnošću žrtve» (S. Radić, A. Pavelić, F. Tuđman, A. Izetbegović itd.) «Žrtve» su, kao stradalnici u dugoj tradiciji oslobodilačke političke kulture, u trenucima rasula države postajale važni lični katalizatori separatizma. U monarhijskoj Jugoslaviji administriranje i nasilno nametanje jugoslovenstva poništilo je njegovu modernizacijsku suštinu kao integrativne ideje, i pri tome nije samo zaoštrilo sukobe sa svima koji su mislili drugačije već je polarizovalo i same pristalice jugoslovenstva (Dimić 1997, III, 437). Aleksandrova monarhodiktatura ojačala je separatističke struje, a zatvaranje V. Mačeka i progon A. Pavelića ulilo je ovim političarima željeni oreol osvedočenog borca koji se žrtvuje za nacionalnu stvar. U Titovoj Jugoslaviji je masovni efekat izolovanja nacionalista bio niži i latentan, ali je od uhapšenih nacionalista (naročito u Hrvatskoj) stvorena kadrovska osnova uprave kasnijih secesionističkih republika. Boravak u zatvoru je kao i ratni učinak bio dokaz stradanja za ideju. Politički disidenti će imati harizmu sve dok politika ne izgubi izbaviteljski karakter. Titov režim je, osuđujući nacionalizam istovremeno u poslesocijalističkoj fazi snabdeo ovoga oreolom i legitimnošću žrtve. Eksplozija nacionalizma u svim poslesocijalističkim režimima bila je deformisana reakcija na dugo komunističko potiskivanje nacionalističkih težnji, jednako kao što je zabrana komunističkih partija u buržoaskim režimima bila važna moralna komponenta solunašenja komunista na vlasti. Kada je smenjivao Rankovića, Tito je vodio računa da od njega ne stvori mučenika i stožera srpskog otpora, pa je u Saveznoj skupštini krajem 1966. predložio aboliciju. U čistki hrvatskih nacionalista 1971. je o ovoj okolnosti manje vođeno računa jer je obračun kasnio. Nezadovoljnici se najlakše okupljaju i ujedinjuju oko žrtve, a u balkanskoj političkoj kulturi su naročito politički zatvorenici nacionalisti lako sticali pristalice kao provereni izbavitelji. Nisu bez razloga neki srpski oficiri 1917. u Solunu govorili regentu Aleksandru da će Apisa učiniti mučenikom ako ga strelja, pa će on, regent, dočekati da pozdravlja Apisove kosti sa balkona dvora (Gligorijević 1996, str. 292). Lako politizovanje političkih osuđenika svojstveno je režimima sa trošnom državno-pravnom tradicijom i nestabilnim autoritetom ključnih državnih ustanova. Titovo gušenje nacionalizama je sa urušavanjem socijalizma aktiviralo reaktivni konfesionalno i nacionalno obojeni mučenički i osvetnički segment domaće političke kulture i verovatno olakšalo njegovo eksplozivno oživljavanje, a nacionalističke vođe snabdelo neizostavno potrebnom moralnom harizmom borca stradalnika. Dugi nacionalni procesi u rasponu 1918-1992. su u vodećim političkim ličnostima nalazili različita rešenja. Pašićev cilj bila je jedinstvena unitarna monarhija sa u ratu dokazanom srpskom političkom elitom na čelu, dok je Tito težio jedinstvu federativne republike, pre svega preko jedinstvene partije i zaštite interesa radničke klase i u ratu osvedočene boračke elite. Čak i kada je u retkim prilikama dopuštao mogućnost federacije, Pašićeva vizija bila je plemenska (u duhu etničkog shvatanja nacije), a ne teritorijalna. Govorio je o federaciji triju plemena gde bi svi Srbi obrazovali jednu celinu, Hrvati drugu, a Slovenci treću. Titova vizija federacije bila je složenija, sazdana od etničkih i teritorijalnih kriterija uz oprez od prevlasti najbrojnije nacije. U obe Jugoslavije se otpor unitarnom jugoslovenstvu trajno održavao. Ima mišljenja da je

99

srpsko-hrvatska napetost počela još od Krfske deklaracije jula 1917. Za Pašića i Trumbića se pričalo da «otkada su se na Krfu izljubili, od tada su se i zamrznuli» (Gligorijević 1996, str. 392). Hrvati i Slovenci su držali da je Jugoslavija bila srpska zamisao, dok su radikali bili uvereni da je to bečka politika jer je u imenu Jugosloven sipana jugoslovenska voda u jako srpsko vino (Stanković 1995, str. 418). Nekoliko decenija kasnije snažna Titova harizma je za života prilično uspešno i simetrično obuzdavala slične otpore koji su se javljali unutar nadnacionalne komunističke ideologije, a Tito je pronicljivo otkrivao separatizam uvijen u debelu ambalažu lojalnosti partiji i vođi. Međunacionalne napetosti su kao proces dugog trajanja opstajale, a posle Titove smrti se čak ispoljile u obliku neobično slične političke strategije. Pašić je tvrdokorno ustrajavao na krutom Vidovdanskom centralističkom ustavu, nasuprot «federalistima», a ne manje odlučan u odbrani federacije bio je srpski politički vrh krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina. Ipak smisao srpskog otpora federaciji 1920-ih i konfederaciji 1990-ih nije bio isti. Istorično posmatranje mora imati na umu da je u Pašićevom dobu centralistički obrazac u svetu bio dominantan, a federalizam apstraktan i nepouzdan. Slično važi i za Tita. Konfederacija je u njegovom dobu bila retkost, a u velikom delu sveta jednopartijski režim nije bio neprirodan. U traganju za dubljim podzemnim procesima i njihovom razlikovanju od spektakularnih zbivanja kratkog daha mora se voditi računa o više okolnosti. Sa dosta opreza treba razlikovati zvučne i upadljive događajne opsene od skrivenijih dubljih tokova. Još je Niče zapazio da krupna zbivanja dižu malu buku jer «stižu nečujno kao grlice», a ljudi retko primećuju njihovo prisustvo. Marks je istoriju nazivao krticom koja neprimetno radi ispod zemlje. Na Marksovom tragu, Brodel je ubedljivo raščlanio istorijske procese različitog ritma prekrivene spektakularnim pobedama i krizama. Trajno se ne krije podjednako u svim zbivanjima. Prepoznavanje dubljih istorijskih spletova nije lako niti metodski jednostavno. Pojave iz različitih razdoblja mogu se porediti jedino ukoliko im je kontekst dovoljno sličan. Unutar celine 1918-1992. to su, bez sumnje, pravilnosti u međunacionalnom sukobljavanju i srodni, ali ne i istovetni načini njihovog regulisanja. Što su procesi kraći, to su razlike upadljivije i osobenije. Tek duži vremenski period pokazuje pravilnost ritmova. Socijalistička i kapitalistička Jugoslavija, kao i tehnologija višepartijskog i jednopartijskog režima, prilično su osobeni obrasci koji u oblasti integracije međunacionalnih odnosa imaju krupnih razlaznih tačaka. U društvenoekonomskom, ideološkom i institucionalno političkom pogledu jugoslovenski samoupravni socijalizam suštinski se razlikovao od buržoaske monarhije u Jugoslaviji između dva svetska rata. Ponajviše su individualizovani i neponovljivi procesi otelovljeni u ponašanju političkih čelnika. Ipak su dugi procesi, uprkos krupnim pomenutim razlikama, bili prisutni u kontinuitetu političke kulture, zatim u nacionalnim interesima, kao i u otporima modernizaciji koja je smanjivala zaostajanje za razvijenim svetom (isticanjem nacionalnog ili ideološkog ekskluzivizma). Traganje za skrivenim kontinuitetom procesa mora biti diferencirano i višeslojno. Tako se npr. političke ličnosti dveju jugoslovenskih država mogu porediti samo u meri u kojoj je uži nacionalni interes nadilazio dublju protivrečnost između socijalističke i buržoaske vizije poželjnog društva. Titova težnja za snažnom jugoslovenskom državom može se porediti sa sličnim nastojanjem Pašića i Aleksandra, a E. Kardelj je nalik A. Korošcu po težnji da Slovenci budu jezičak u srpsko-hrvatskim napetostima i da se koriste kapital arbitraže. Slična je bila ambicija muslimanskih političara M. Spaha, Dž. Bijedića i H. Pozderca, a dugo i trajno kolebanje hrvatske politike između separatizma i konfederacije može se pratiti od S. Radića V. Mačeka, V. Bakarića do F. Tuđmana. Provizorna klasifikacija srpskih i hrvatskih političara može jasnije pokazati različite oblike ispoljavanja dugog procesa napetosti: N. Pašić S. Radić (velikosrpski seljačko- (seljačko-buržoaski buržoaski unitarist) separatist) kralj Aleksandar V. Maček

100

(velikosrpski burž. unitarist) (seljačko-buržoaski separatist) M. Nedić A. Pavelić (kvislinški profašistički (fašistički separatist) rasist) A. Ranković V. Bakarić (komunistički centralistički (federativni policentrični federalist) komunist) S. Milošević F. Tuđman (komunistički nacionalistički (konzervativno-buržoaski se- federalist) cesionistički šovinist) Tito (nadnacionalni komunistički federalist) Pomenute ličnosti su simboli oštrijeg ili mekšeg kursa nacionalne politike, tj. različite vizije ostvarenja nacionalnog interesa. Proučavanje nepredvidljivosti i nestruktuiranosti ličnog u procesima zahteva dodatnu diferenciranost i nijansiranje pristupa, što je bez biografskog metoda nemoguće. Osim toga, uvek treba voditi računa o ideološkom okviru ispoljavanja nacionalnih težnji. U tom pogledu vrlo uslovno može se porediti N. Pašić sa A. Rankovićem ili S. Radić sa V. Bakarićem. Mačekov slogan da lajbek nije dobro zakopčan može se porediti sa Bakarićevim nastojanjem na federiranju federacije samo ako se ima na umu različit udeo nacionalnog u ideologiji partije radničke klase SKJ i ideologiji nacionalne buržoasko seljačke stranke HSS. Britanski posmatrači su 1930-ih pisali da je otvoreno «hrvatsko pitanje» zapravo bilo zahtev ekonomski jače hrvatske buržoazije za podelu vlasti sa svojom srpskom suparnicom koja je branila centralizam (Petranović 1986, str. 114). U socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo buržoazije, a «hrvatsko pitanje» pokrenuo je hrvatski komunistički vrh braneći ekonomske zahteve širih društvenih slojeva (pre svega, sitnih posednika). Dakle, slični nacionalni zahtevi samo su menjali klasni oslonac, a poredbena ocena da se zbog hrvatskog pitanja 1929. i 1971/72. odustalo od demokratskog kursa svedoči o trajnosti i snazi nacionalno-ekonomskih interesa koji se javljaju u oštrijem ili blažem obliku u različitim klasnim i ideološkim oblicima. Mogućnost poređenja ove vrste, odnosno uočavanja snage i stupnja potiskivanja i modifikovanja procesa dugog trajanja (uređenje međunacionalnih odnosa), kraćim ili snažnim ideološkim procesima, trebalo bi pokazati suočavanjem Titovog i Aleksandrovog jugoslovenstva. Izgleda da je Aleksandar više verovao u jugoslovenstvo od Pašića, ali manje od Tita. Kosmopolitski potencijal Aleksandrovog pijemontskog dinastičkog napora bio je svakako niži od Titovog komunističkog internacionalizma. Aleksandar se trudio da nacionalno izmešani deo Balkana spoji u državno jedinstvo unitarizmom (jedinstveni, ali troimeni narod), buržoaskim parlamentarizmom bez tradicije (koji je rađao parališuće neprogresivne sukobe) sa nadustavnom ulogom krune i dinastičkom krvnom harizmom. Isti zadatak Tito je, poučen neuspesima prethodnika, pokušavao da reši komunističkom internacionalističkom ideologijom (koja je neutralizovala versku podeljenost stanovništva), federacijom ravnopravnih nacija, jednopartijskim režimom i svetovnom nadnacionalnom harizmom razuma partije i njenog vođe. U pozadini Aleksandrovog unitarizma i trijalizma stajalo je etničko-genealoško shvatanje nacije, kod Tita pretežno političko (iznad nacija je stajao nadnacionalni suverenitet radničke klase). U oba slučaja oslobodilačka politička kultura sa izvornom harizmom vojskovođe izbavitelja bila je nužna sastavnica protivrečne balkanske kosmoplitizacije. Izgleda da je Tito pokazivao više elastičnosti, spretnosti i sposobnosti da ostvarenje zamišljenog zadatka prilagodi konkretnim situacijama i mogućnostima. Osim toga, politička kultura oba režima prilično se razlikovala po stupnju prosvećenosti i masovnom osloncu. Po britanskim izvorima monarhistička Jugoslavija bila je nestabilan parlamentarni sistem čiji je najjači činilac bio kralj

101

koji je rušio vlade, a to nije činio parlament. U čestom pregrupisavanju snaga (stranačkih blokova) najaktivniji su bili neodgovorni demagozi, koji su u moru seljačke neprosvećenosti širili jalove partijske intrige odlanjajući se na neefikasnu i korumpiranu administraciju. U neumerenoj težnji za vlašću i brzim bogaćenjem političari su se oslanjali na prazno seljačko politikanstvo i nepotizam («debeli bakšiš«), a sitne intrige bile su zanimljivije od velikih problema države. Zato su Britanci na Aleksandrovu diktaturu gledali kao na nužno sredstvo za uspostavljanje reda (Petranović 1986). Komunistička politička kultura nepodeljene vlasti oslanjala se na krutu kadrovsku upravu i nije bila lišena skrivene korupcije kadrova, ali se po modernizacijskim i prosvetiteljskim segmentima (koji su na nižim nivoima samoupravljanja uključivali širi krug ljudi u odlučivanje) egalitarna komunistička ideologija ipak razlikovala od dvorskih i palanačkih intriga i demagoškog seljačkog politikanstva. Jugoslovenska unitarna država postojala je do avgusta 1939, kada su Hrvati stekli banovinu. Građena je na romantičarskom gledištu o etničkoj srodnosti troimenog naroda i bezuspešnom pokušaju da se stvori jedinstvena nacija. Nacionalni unitarizam bio je osnova državnog centralizma (po načelu jedan narod – jedinstvena država), dok je nacionalni pluralizam osnova federalnog ili konfederalnog uređenja. Aleksandrova monarhodiktatura 1929. je, braneći unitarizam, ojačala nacionalističke i separatističke struje i slabila Jugoslaviju (Gligorijević 1986, str. 86). Uzalud je kralj, podstičući unitarizam, sklonio srpske ratne zastave u muzej, plašeći se najviše od toga kako će na ličnu vlast reagovati zaverenička Šumadija. Tito se takođe oslanjao na vojsku, ne strepeći od prevrata, jer je imao više autoriteta kod Srba nego Aleksandar kod Hrvata. Osnova Titovog državnog jedinstva nije bila jedinstvena nacija nego jedinstvena partija društveno-ekonomski, a ne rasno jednakih pojedinaca. Po M. Veberu nacija može biti i politička zajednica (bez verskog, običajnog ili jezičkog identiteta) kada postoji vezanost za organizaciju političke vlasti koja se želi kao vlastita. Titova federacija bila je savez istorijskih (etničkih) i političkih nacija (bez istorije), a počivala je na uverenju da se političkim nacijama (Makedoncima, Muslimanima i Jugoslovenima) može ublažiti napetost između istorijskih nacija. Prioritet klasnog interesa svakako je smanjivao etnički naboj nacije. Struktura stanovništva u obe Jugoslavije, premda u etničkom pogledu slična, u Titovom režimu je, zbog umnožavanja nacija, bila složenija, što je nametalo drugačije institucionalno – predstavničke okvire nacionalne politike. Prema popisu iz 1931. u Jugoslaviji je bilo 48,7% stanovništva srpskopravoslavne vere, 37,5% rimokatolika, a 11,2% muslimana (Božić 1972, str. 440). U SFRJ je 1970. bilo Srba 39,7%, Hrvata 22,1%, Muslimana 8,4%, Slovenaca 8,2%, Makedonaca 5,8%, Crnogoraca 2,5%, a ostalih 13,3%. Mlado stanovništvo do 35 godina je činilo 59% populacije (Mala enciklopedija Prosveta 1978, 2, str. 16). U Jugoslaviji je 1939. bilo oko 50% nepismenog stanovništva, a 1981. 9,5% nepismenog stanovništva iznad deset godina. Diferencirane društvene i nacionalne strukture iziskivale su složeniji obrazac državne integracije i raznovrsnije političko pregrupisavanje. U Kraljevini Jugoslaviji hrvatski separatizam često je suzbijan srpsko-slovenačkim savezom (Pašić je Slovencima nudio srpsko-slovenački koridor, a A. Korošec je učestvovao u najvažnijim međuratnim vladama P. Živkovića, M. Stojadinovića i D. Cvetkovića). Uz podršku Korošca, Pašić i Aleksandar su federalni obrazac lakše odbacivali kao prevaziđenu nagodbenjačku formulu iz Austro-Ugarske, razmišljajući više o amputaciji Hrvatske. Tito je jedinstvo države jačao slabljenjem srpske hegemonije (stvaranjem autonomnih pokrajina), srpsko-hrvatsku napetost ublažavao prihvatanjem u osnovi austrougarske teritorijalne formacije B i H, a hrvatski corpus separatum slabio proglašenjem Srba za konstitutivni narod u SR Hrvatskoj. Proglašenjem makedonske nacije i republike trudio se da neutrališe probugarske snage u Makedoniji. Vreme je pokazalo da ni elastična i diferencirana Titova vizija federacije istorijskih i političkih nacija nije bila lišena rizika, jer je sa iščezavanjem stožerne vezivne nadnacionalne klasne komponente države stvorena eksplozivna praznina čiji je haos pojačavao (pored tradicionalne napetosti istorijskih nacija) i separatizam novostvorenih političkih nacija. Komunistička zamisao federacije ravnoteže, prihvaćena na zasedanjima AVNOJ-a, postupno je sazrevala u spoju uticaja sovjetskog federalizma i domaće prakse. U međuratnoj monarhiji rešenje je traženo između centralizma, koji nije odgovarao Hrvatima, i federalizma, koji je bio

102

nesiguran po rasejane Srbe. Federacije koje počivaju na savezu dve snažne nacije su nakrhkije, jer stvarna ili umišljena ugroženost jednog dela jača osećaj kolektivnog poniženja i revanšizma. Građanska opozicija je najpre od unitarizma prešla na trijalizam, a početkom 1930-ih demokratska stranka se zalagala za složenu državu sa četiri jedinice. Bio je to predstupanj zamisli demokratske federacije šest republika koju je KPJ formulisala 1940, vodeći računa o celini Jugoslavije i interesima svih jugoslovenskih naroda (Gligorijević 1986, str. 96). U Titovim radovima zamisao jugoslovenske federacije sa sedam federativnih jedinica prvi put se javlja krajem 1936. u spornom «Pismu za Srbiju». Tu stoji: «U platformi mora jasno i nedvosmisleno doći do izraza riješenosti da će se pravo samoopredeljenja svih naroda poštovati, tj. ne samo pravo Srba, Hrvata i Slovenaca nego i Makedonaca i Crnogoraca, a isto tako pravo naroda u Vojvodini, BiH da odluči o tome da li da sačuva svoju regionalnu samostalnost u federativnoj državi... Takođe treba istaći pravo Nemaca, Mađara i Albanaca na ravnopravnost» (Tito 1977 a, Tom 3, str. 137). Nezavisno od sporova koji su u istoriografiji vođeni oko autorstva ovog pisma, na ovom mestu važno je utvrditi prisustvo diferenciranije zamisli federacije kod komunista nego kod građanske opozicije. Verovatno je tome jedan od važnih razloga Kominternina direktiva da je najopasniji nacionalizam najbrojnije nacije koji treba federacijom neutralizovati. Petranović tvrdi da je sudbina »druge» Jugoslavije u Jajcu bila u rukama Tita, I. Ribara i Šubašića (Petranović 1993b, str. 82). Stvorena je federacija ravnoteže čiji je uzor bio Sovjetski Savez, ali i projekti domaće građanske opozicije (koliko nacija toliko i federalnih jedinica, s tim što su rasejani Srbi dobili status konstitutivne nacije u BiH i Hrvatskoj). Federacija ravnoteže trebalo je da potkopa osnovno načelo nacionalizma po kom politička i nacionalna jedinica treba da se podudaraju. Socijalistička Jugoslavija se nije poklapala sa nacionalnim prostorom i teritorijom jedne nacije. Političko biće države razdvojeno je od nacionalističkog i time što je država shvatana kao ustanova nadnacionalnog klasnog oslobođenja. Ova vrsta nadnacionalnog suvereniteta dugo je neutralizovala nacionalne sukobe, ali nije trajno sprečila njihovo eksplozivno oživljavanje. Integrativni potencijal komunističke federacije ravnoteže bez vodećeg naroda (1945-1990) može se pouzdanije oceniti u sklopu šire istorijske celine (1918-1992) i trajnijih procesa koje su oblikovale napetosti između federativno-centralističkih i konfederalno-separatističkih struja. Premda je konstelacija političkih snaga u socijalističkoj Jugoslaviji bila složenija, odnos pomenutih struja nije se mnogo menjao. Početkom 1920-ih centralističko – unitaristički blok predvodili su Narodna radikalna stranka, dvor i generalitet, kolebljivu neodređenu formaciju sa autonomaškim sklonostima ali i spremnošću na saradnju sa centralistima činile su Slovenska ljudska stranka i Jugoslovenska muslimanska organizacija, dok je Hrvatska republikanska seljačka stranka, sa S. Radićem na čelu, bila otvoreni neprijatelj režima, zagovarajući preraspodelu vlasti među nacionalnim elitama. Do raspada Jugoslavije 1992. dovela je napetost između krutog federalizma SR Srbije, konfederalne zamisli bosanskog i makedonskog rukovodstva i separatizma Hrvatske i Slovenije. Na rasplet napetog odnosa snaga između unitarista, federalista i separatista unutar nestabilne zemlje uvek je uticao međunarodni oslonac, a zatim i umešnost vođa i političkog vrha. Premda su u dubini zbivanja bili zamršeni spletovi, formirani u spoju trajnijih nacionalnih i promenljivih interesa spoljnih sila, ipak su ratno i genocidno kidanje veza oblikovale pre svega domaće političke snage. Najopštije govoreći, procesi dugog trajanja, koji su izvirali iz potrebe malih balkanskih naroda da se na vetrometini trusnog prostora zaštite u vlastitoj državi (unitarnoj, federativnoj, konfederalnoj ili samostalnoj), zbog nužnog međunarodnog oslonca, imali su manipulativni karakter. Postajali bi delatni tek kada bi naišli na potporu velikih sila, koje su opet zbog haotičnosti jugoslovenskih političkih snaga, bile u stanju da balkanskoj državi doziraju poželjnu čvrstinu. Da je rešavanje nacionalnog pitanja na Balkanu stalno zavisilo od međunarodnog oslonca (skrivene strukture u senci), može se pokazati i ovlašnim osvrtom na glavna razdoblja pomenute šire celine.Francuskoj je 1920-ih odgovarao srpski unitarizam, a ne hrvatski separatizam jer je nova Jugoslavija trebalo da spreči prodor Germana ka jugu i širenje boljševizma. Sa usponom fašističkih sila 1930-ih, Hrvati stiču banovinu i Jugoslavija prestaje

103

da bude unitarna. Voljom Trećeg rajha Jugoslavija je raskomadana 1941, a u periodu stabilne blokovske podele sveta 1945-1989 (rušenje Berlinskog zida) Jugoslavija opstaje kao federacija pod vlašću jedinstvene komunističke partije. Unutar ovog razdoblja treba razlikovati nekoliko perioda u kojima je uticaj spoljnih činilaca bio stalno prisutan, ali u različitoj meri ispoljen. Za vreme oslonca na Sovjetski Savez (1945-1948) na delu je bio kruti partijski i državni centralizam, a od 1949. do Titove smrti zavisnost uređenja od spoljnih sila bila je izgleda najniža. Decentralizacija federacije odvijala se pretežno pod uticajem unutrašnjih činilaca. U periodu 1980-1990. jačaju nacionalizmi i međurepublička trvenja, koja se teže rešavaju bez Titove arbitraže. Vidljivo je ubrzano kretanje ka državnom konfederalizmu uz stari međunarodni oslonac – difuzni blok nesvrstanih i sve labaviju podelu interesnih sfera između SSSR-a i SAD. Poslednji period, između 1990. i 1992, jeste višepartijska konfederacija u haosu građanskog rata, praćena promenama u okruženju (raspad sovjetske federacije, lagera i odsustvo jedinstvene međunarodne arbitraže). U skladu sa jačanjem regionalizma u svetu i nezadrživim trendom formiranja samostalnih država (1945. u UN je bilo 55 država, a 1992. čak 178 država), nezadrživo je rastao i proces decentralizacije unutar Jugoslavije. Srbi su, kao najbrojnija i najrasejanija nacija, stalno naginjali prestoničkom centralizmu, a svi ostali (koji su zajedno bili brojniji od Srba) federalizmu i separatizmu. Samouverenost, odsustvo pragmatizma i elastičnosti srpske politike, kao i nemoć realnih procena vlastitih mogućnosti, olakšavali su stvaranje snažnih antisrpskih koalicija, što je (izuzimajući Titov period vlasti) snažilo potencijal neprogresivnih unutardržavnih sukobljavanja. Unutrašnji odnosi višenacionalne Jugoslavije višestruko su zavisili od spoljnog okruženja i sposobnosti diplomatije da koristi suprotnosti velikih sila, a zatim ojačani ugled u svetu iskoristi za vođenje unutrašnje politike sa više autoriteta. Između unutrašnje i spoljne politike postoji uvek ravnoteža. Slobodan Jovanović je govorio da kada se vodi nepopularna spoljna politika, mora se imati vlada u koju narod ima poverenja. Iako su Srbi za Pašića govorili «zna Baja šta radi», ovaj političar je 1909, zbog aneksije Bosne formirao koalicionu vladu od radikala i naprednjaka, u kojoj je on bio samo ministar građevina. (Jovanović 1996, str. 159). Knez Mihailo je, dodaje S. Jovanović, vodio nenarodnu unutrašnju politiku, a popularnu spoljnu, a kralj Aleksandar je 1929. uveo diktatutu, ali je vodio popularnu spoljnu politiku Male antante. Tito se kod rizičnih spoljnopolitičkih poteza, koji su kod dela partije mogli izazvati podozrenje (npr. raskid sa Staljinom), štitio uvođenjem samoupravljanja, a kasnije mu je veliki ugled u svetu bio važno pokriće nepopularnih i «nesamoupravnih» partijskih čistki. Đilas svedoči da je u periodu pritiska IB-a Tito bio kolegijalniji i manje autoritaran. Popularna vanblokovska spoljna politika, koja je zemlji donosila novac, tržišta, kredite, ugled i sigurnost od blokovske hegemonije, bila je važna sastavnica Titove lične vlasti i bespogovorne arbitraže u međunacionalnim sukobima. Sličan je bio efekat spoljnog pritiska na ponašanje nacionalnih elita i raspoloženje naroda prema Jugoslaviji. Odlučna promena odnosa Hrvata prema jugoslovenskom ujedinjenju zbila se kada su sile Antante aprila 1915, tajnim Londonskim sporazumom, obećale Italiji, u zamenu za ulazak u rat, prostrana područja severne Dalmacije i zaleđe. Po ovom planu hiljade Slovenaca i Hrvata prepuštene su Italiji, što je ublažilo kritičnost Trumbića prema Srbiji od čijih je uspeha sada više nego ikada zavisilo oslobođenje Hrvata i Slovenaca (Banac 1988, str. 120-121). I kada se razišao sa Karađorđevićima, Trumbić je ponavljao: «Sami ne možemo obraniti toliko mora». Pritisak Italije i opasnost od restauracije Austro-Ugarske slabili su latentni hrvatski i slovenački separatizam. Početkom 1920-ih Musolinijeva pretnja Jugoslaviji i stvaranje obruča oko nje italijansko-austrijsko-mađarskim blokom pojačali su saradnju Korošca sa Beogradom, a delom obeshrabrili i hrvatski separatizam. Slična situacija bila je 1953. povodom Tršćanske krize. Zbližavanje Francuske i Italije je početkom 1930-ih nagnalo Beograd da podrži Hitlerove pretenzije ka Austriji jer je Anschluss sprečavao stvaranje katoličkog bloka u Podunavlju i restauraciju Habzburga, od čega je strepela Mala Antanta, kralj Aleksandar, a 1944. i Tito. Slovenačka panika od restauracije Habzburga bila je početkom 1930-ih osnova Koroščevog jugoslovenstva (Vinaver 1986). Musolini je terao kralja Aleksandra u naručje Hitleru 1933-34, kao što je Staljin terao Tita Zapadu 1949-1953. U više navrata je strah od restauracije Habzburga jačao jugoslovenstvo

104

Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa Beogradom bila je najpouzdanija zaštita od italijanske opasnosti. Iščezavanje pomenutih pretnji bila je važna spoljnopolitička okolnost koja je širila manevar slovenačkom i hrvatskom separatizmu. Obnovu Austro-Ugarske Staljin je definitivno sprečio u Potsdamu 1945, a kada je novembra 1975. Osimskim sporazumima definitivno utvrđena jugoslovensko-italijanska granica na kopnu i moru, iščezle su važne spoljnopolitičke prepreke hrvatskom i slovenačkom separatizmu. Što u tom trenutku nisu bile vidljive dalekosežne posledice ovih događaja nije neobično, jer prekretnička zbivanja, po pravilu, nisu spektakularna već deluju tiho i naknadno. Višenacionalne države su naročito krhke na krupnim istorijskim prekretnicama i u tim trenucima je političarima neophodna velika sposobnost balansiranja i manevrisanja. Jedno oprezno poređenje uzroka raspada Austro-Ugarske 1918. i SFRJ 1992. može dočarati ove okolnosti. Tejlor je tvrdio da je talijanski nacionalizam bio David koji je srušio staru Austriju, a srpski nacionalizam je bio David Austro-Ugarske. Izbezumljeni izazovom italijanske, a kasnije srpske opasnosti, habzburški političari izgubili su sposobnost balansiranja i manevrisanja i uvukli carevinu u porazni rat. Mutatis mutandis, albanski nacionalizam isprovocirao je srpske političare, koji su počinili slične greške kao nekada Habzburzi. Uz to, srpski političari su krajem 1980-ih pogrešno ocenili međunarodnu situaciju (uspon Nemačke i pad SSSR-a), što je još više učinilo anahronim krutu srpsku federalnu politiku. Stabilnost višenacionalne Austro-Ugarske i SFRJ počivala je na sličnoj ravnoteži, a greške prestoničkih naroda bile su najfatalnije. Kada je 1912. raskomadano Otomansko carstvo u Evropi, nacionalno načelo je pobedilo na svim granicama Habzburške monarhije (slično stanju u SSSR-u i SFRJ 1991) i obistinila se slutnja Andrašija iz polovine 19. veka da će Austro-Ugarska postati evropski bolesnik (Taylor 1990, str. 283-284). Posle balkanskih ratova Otomansko carstvo ostalo je «mrtvac na Bosforu», a Austro-Ugarska je postala evropski «bolesnik». Morala je krenuti u rat da bi ojačala autoritet krune i rešila nacionalno pitanje. Poražena je, a pobedio je secesionizam slovenskih naroda. Slično se zbilo na Balkanu kada je krajem 1980-ih, sa promenama u SSSR-u i lageru i ujedinjenjem Nemačke, SFRJ postala bolesnik, a uvođenjem višepartijskog sistema 1990. «mrtvac na Balkanu». Njena stabilnost počivala je na bipolarnom svetu, evropskoj bezbednosti (koju je uništilo ujedinjenje Nemačke), internacionalističkom marksizmu i nadnacionalnom kultu vođe.

105

Odnos prema SFRJ i uzrocima njenog raspada tesno je vezan za ocenu Tita. Nacionalisti rado tvrde da je slom SFRJ bio neizbežan, i da će ova država u istoriji ostati tabula rasa, tj.period iza čega nije ništa ostalo. U sklopu novog retrospektivnog fatalizma Tito se javlja kao autoritarni ili totalitarni vladar koji je išao istoriji “uz nos”. Tome nasuprot, u manjini su mišljenja da je u slomu SFRJ bilo dosta kontingentnog. Kontingentnost je mogućnost drugačijeg poimanja događaja, ali i nemogućnost da se događaj izvede iz globalnog sklopa prethodne situacije. Uključivanje kontingentnosti omogućuje da se retrospektivna iluzija fatalizma prevlada. Premda je malo ko predvideo slom Jugoslavije, ipak su vrlo brzo nakon tog događaja, skoro svi slom shvatili kao neizbežni sled. U domaćoj misli o društvu prevladava retrospektivna iluzija fatalizma. Desilo se, navodno, ono što se moralo desiti. Oslobadjanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogućnost sloma i učvršćivanje novih premisa, po kojima se slom mogao videti znatno ranije, zbilo se gotovo preko noći. Ova konverzija jeste gotovo podjednako prisutna u nauci i političkoj kulturi. Niko nije priznavao iznenadjenje u svojim prognozama, jer bi time doveo u sumnju vlastiti “dosledni” pristanak uz novo. Svaka sumnja u trošnost starog je u poslejugoslovenskom poretku sećanja lako etiketirana kao nostalgična iluzija. Novim antikomunistima “bilo je sve jasno” još poodavno i ova naknadna svest još jedan je dokaz nove pravovernosti. Ex post facto svest o nužnom slomu socijalizma i Jugoslavije učvršćuje se pod pritiskom društveno prihvatljivog novog kolektivnog pamćenja. Imperativi novog pamćenja, posredovani grupnim i ličnim interesima, glačaju svest o prošlom u društveno prihvatljivu verziju koja neretko ide do isključive dogme: “ Jugoslavija je još za vreme Tita bila mrtva”. Premda malo ko ima dokaza da je ranije sumnjao u postojanost socijalizma i Jugoslavije, novi “dokazi” se u aktuelnom poretku sećanja lako konstruišu. Put u propast socijalizma je ex post facto lagodno i jednodimenzionalno konstruisan jednako kao što je ranije ex ante bio zacrtan put u propisanu komunističku budućnost. Antikomunistički pogled na prošlost nije manje isključiv od ranije ortodoksne komunističke vizije budućnosti. Eshatološko mišljenje ne trpi diskontinuitete, različite faze niti kontingentnost. Dominira lagodni teleološki obrazac naknadne pameti. Socijalizam se briše iz istorije nacije, više nije organski deo prošlosti. To je totalitarni režim uvezen spolja. Komunističke vođe su stranci, koji su se na vlasti održavali uz pomoć terora, partije i SSSR-a. Godina 1945. je tobože radikalan prekid nacionalnih istorija, a komunisti su narode razdvojili od tradicije. Tito je, naprosto, uljez. Kao što je ranije propast kapitalizma proglašavana sudbinom, tako je i danas propast socijalizma proglašena za neizbežnu i nužnu. Kod novog poretka sećanja prepoznaju se prerušeni ili modifikovani obrasci ranijih ortodoksija. Retrospektivni fatalizam je u strukturi nove slike prošlosti.

Pomenute jednostranosti čine savremeni poredak sećanja u kom se raspad SFRJ tumači fatalistički, a Titova nacionalna politika kao bezuspešna i utopijska. Raspad evropskih višenacionalnih država u 20. veku svedoči o sličnostima u funkcionisanju kontinentalnog nacionalizma, tehnikama neutralizovanja, ali i krupnog hazarda njihovog oživljavanja. Samo su retki političari bili dorasli složenim izazovima održavanja integracije višenacionalnih država. U sledećem izlaganju bi trebalo pokazati zašto je Tita teško izuzeti iz ovog uskog kruga. 2. Ekonomija i nacionalizam u Jugoslaviji Komunističko shvatanje nacije bliže je državnom ili političkom poimanju nacije (pripadnost naciji je otvorena za sve koji priznaju državu) nego etnički ili kulturnom poimanju (nacija je otvorena samo za one koji joj rođenjem ili etničkim osobinama pripadaju). U tom pogledu marksizam je bliži buržoaskom liberalizmu nego konzervatizmu, jer obe struje izviru iz prosvetiteljskog racionalizma, za razliku od romantike i fašizma kao antiprosvetiteljskih reakcija. Proleterski internacionalizam bio je okvir klasnog shvatanja nacije kod svih komunističkih vladara. Naime, nadnacionalna pripadnost revolucionarnoj klasi nametala je usvajanje niza vrednosti kojima je lični identitet čvrsto spajan sa nadređenim kolektivnim

106

neetničkim sponama. Kod komunista vizija poželjnog društva nije bio skup kulturno i etnički ravnopravnih pojedinaca (sunarodnika po poreklu), već pre svega u društveno-ekonomskom pogledu izjednačenih ljudi i grupa. U socijalističkim režimima klasne suprotnosti potiskivale su nacionalne, a prosvetiteljski ateizam slabio konfesionalne napetosti. Dok se u različitim oblicima buržoaskih ideologija i sistema sreće rasizam (konzervativni i liberalni rasizam u SAD, nemački fašistički rasizam), kod levice različita, mahom pragmatična oživljavanja nacionalizma, nisu nikada primala ekstremni rasistički ton (npr. Kominternina uputstva o podsticanju nacionalizma u razbijanju antiboljševičke Jugoslavije 1924-1935). Najopštije govoreći, komunisti nisu naciji prilazili kao entitetu nezavisnom od volje pojedinca, već je shvatali kao stvar izbora (Staljin se kao Gruzijac osećao Rusom, a Tito, rođen u hrvatsko-slovenačkom braku, često se izjašnjavao Jugoslovenom). Na Balkanu je sa socijalističkom modernizacojom odozgo stizalo i državno poimanje nacije čija je posledica i stvaranje novih političkih nacija. Prioritet klasne radničke solidarnosti nad nacionalnom slabio je objektivno prisutni etničko-konfesionalni potencijal zakasnelih nacija u ovom prostoru. Ipak sa uvođenjem višepartijskog sistema 1990. u Jugoslaviji oživljava arhaično narodnjačko shvatanje nacije kao zajednice vezane poreklom i kulturom. Bilo bi pogrešno odgovornost za ovo stanje pripisati isključivo komunističkoj politici potiskivanja nacionalnog osećanja, a smetnuti s uma snažan uticaj nasleđa i hazardnu politiku poslekomunističkih režima. Jedno često poređenje može ilustrovati značaj dugih procesa ove vrste u istoriji. Tokvil se divio građanskom osećanju Amerikanaca: jednoj naciji sačinjenoj od svih nacija sveta, društvu bez istorije i predrasuda, sećanja i kolotečine. Ovde su manje važni prigovori Tokvilovoj oceni o demokratskom karakteru američke nacije, koja je do 1860-ih počivala na službenom robovlasništvu i podvlašćenosti obojenih. Može li, naime, društvo čiji je razvoj u skoroj prošlosti počivao na institucionalizovanom robovlasništvu, a koje ni danas nije prevladalo rasizam, biti obrazac formiranja demokratske nacije? Važnije je u «američkom loncu za topljenje» uočiti odsustvo nasleđa koje nije pritiskalo «društvo bez istorije». U socijalističkoj Jugoslaviji napetosti između nacija ispoljavale su se najotvorenije u ekonomskom obliku pokrivajući zapretene konfesionalne i etničke sadržaje presocijalističkog nasleđa. Za razliku od SAD, bila su živa istorijska sećanja različite starosti, koja su se lako dala razbuditi, kao i narodnjačko shvatanje nacije koje je 1990. aktivirano kao sredstvo za rušenje komunističkog shvatanja nacije. U svakom režimu nacionalizam se ispoljava u meri u kojoj to dopušta ideologija i opšteprihvaćeni sistem vrednosti. U Titovoj Jugoslaviji ispoljeni nacionalizam bio je direktno ili indirektno materijalne prirode, jer je političko (klasno) shvatanje nacije bilo nadmoćno nad etničkim. Latentno prisutnu međunacionalnu napetost su frakcije monopolske partije podsticale i obuzdavale odozgo, a nošena je pretežno osećanjem ugroženosti materijalnih interesa i prestiža vlastite grupe. Odozgo usmeravani i dozirani, politički nacionalizam ispoljavao se u krilu komunističke ideologije u dozvoljenom obliku spora oko regionalnih ekonomskih interesa. Premda Veber izričito tvrdi da patos nacionalnog emocionalnog uticaja nije pretežno ekonomskog porekla, već se zasniva na osećanju prestiža koji se može povezati sa specifičnom verom u odgovornost pred potomcima za način na koji se raspodeljuje moć između svoje i tuđih političkih zajednica, u socijalizmu se pomenuti uticaj legalno ispoljavao samo u formi zaštite regionalnih ekonomskih interesa. Pošto u komunističkom internacionalizmu nije bilo mesta «krvnom pravu», a u ideologiji SKJ je oslobodilački učinak jugoslovenskih nacija i njihovih žrtava simetrično razdeljen, preostala je odbrana nacionalnog prestiža pretežno zaštitom ekonomskih interesa, i to gotovo isključivo unutar partijskog vrha. Povremena emfatična prihvatanja, odbijanja i ravnodušnost prema nacionalnom samopoimanju pretežno su odozgo dozirani nalazeći u različitim grupama nejednak odjek. Spontani nekontrolisani sukobi zatvarani su u najuža partijska tela, gde je jedinstvo lakše uspostavljano privremenim kompromisima čelnika, Titovom arbitražom i čistkama. Ubrzani i neravnomerni razvoj zemlje izazvao je potrese, raslojavanja i nove oblike sukoba, napetost između razvijenih i nerazvijenih, stvaranje novih centara itd. U višenacionalnoj državi to je lako prelazilo u osećaj regionalne i nacionalne eksploatisanosti.

107

Pretežno ekonomski ispoljeni oblici nacionalizma u socijalističkoj Jugoslaviji mogu se po svom poreklu uslovno razvrstati u tri grupe: (1) direktno materijalna odbrana regionalnog interesa (hrvatski otpor raspodeli deviznog dohotka od turizma i sukobi između republika oko investicija u razvoj); (2) direktno materijalna odbrana interesa slojeva koji su unutar vladajuće grupe bili privilegovani (republički otpori kadrovskom monopolu saveznog centra a kod raspodele rukovodećih mesta u partiji, vojsci, državi, diplomatiji itd.); (3) delimično indirektno materijalni izvori nacionalizma (otpor razvijene i nerazvijene periferije saveznom centru, sukobi centralista i federalista, unitarista i nacionalista, protivnika ipobornika veće uloge tržišta i sl.). Zatečeni neravnomerni ekonomski razvoj regiona i nejednaka struktura privrede određivali su shvatanje nacionalnog prestiža i dopuštene oblike njegovog ispoljavanja. Trajna napetost između socijalističkog načela solidarnosti i smanjivanja razlika između regionalne razvijenosti s jedne i tržišnog zahteva da «svako treba da živi od svoga rada», s druge strane se sa hlađenjem revolucionarnog zajedništva lako preobražavala u osećaj eksploatisanosti (ali ne i etničke ugroženosti) vlastite nacije. Dozvoljeni ideološki oblik ispoljavanja ekonomskih suprotnosti odvijao se u obliku različito akcentovanih interesa radničke klase i samoupravljanja. Na rastegljiva samoupravna načela podjednako su se pozivali razvijeni i nerazvijeni, proizvođači sirovina i finalnih proizvoda, centralisti i federalisti, dohodaši i profitaši itd. Delimično uvažavanje tržišnih zakona i republičkih interesa davalo je integraciji države dinamičan karakter, ali je usložnjavalo i manevar neprikosnovenog harizmatskog vođe. Pomenute, pretežno ekonomske napetosti, prožimala je duga inercija komunističke i Titove lične bojazni od hegemonizma najbrojnije nacije. Uprkos federativnom uređenju države, zbog stalne sovjetske pretnje (i mogućeg oslonca na Srbe) bojazan nije slabila. Uz to, kod većine republika Beograd je kao prestonica ekonomski i politički bio skopčan sa predstavom o stalnoj srpskoj dominaciji. Tito je, u duhu boljševičke samokritike, tražio od komunista, pre svega, borbu protiv vlastitog nacionalizma, a Srbima je ponavljao: «Vi ste najveći i imate veću odgovornost od drugih u Jugoslaviji» (Vuković 1989, str. 468-469). Doduše, prilično rano počeo je i sa kritikom hrvatskog nacionalizma, strepeći od postojanog hrvatskog separatizma. Banac navodi da je Tito stalno kritikovao Hebrangov hrvatski nacionalizam, a Hebrang je još decembra 1943. optužio Tita da Dalmaciju tretira kao da nije deo Hrvatske. Kada je ZAVNOH 1943. proglasio pripajanje oslobođenih italijanskih područja «matici Zemlji Hrvatskoj», Tito je kritikovao Hrvate što prisvajaju suverenitet koji pripada samo Jugoslaviji (Banac 1990, str. 100-101). Titov oslonac bio je posle rata mladi borački kadar, koji je logikom ratnog učinka i proverene lojalnosti dospeo do većine upravnih položaja u Srbiji, BiH, a delom i u Hrvatskoj. Sve do kraja 1942. oslobodilački pokret u Hrvatskoj bio je gotovo isključivo srpski, pa su hrvatski komunisti stoga kritikovani. Đilas svedoči da su Politbiro i Tito priznavali da su do pada Italije ogromni deo rata nosili Srbi (Đorgović 1989, str. 170), a slična je ocena i Ive Banca (Banac 1990, str. 93). U partijskim izveštajima o stanju u Hrvatskoj krajem 1940-ih otvoreno se isticalo da se «veliki deo hrvatskih masa kompromitovao za vreme rata saradnjom sa okupatorom» (Zapisnici 1995, str. 612-614). Tako su npr. Srbi u BiH, iako nisu bili u apsolutnoj većini (1953, 44%), imali kao provereni borci dominantan uticaj u partiji i vladi. U sastavu CK BiH je 1954. bilo 46 Srba, 3 Hrvata i 6 Jugoslovena, a CK Hrvatske je iste godine brojao 41 Hrvata, 10 Srba, jednog Jugoslovena i 9 neopredeljenih (Shoup 1968, p. 276-277). U partijskim zapisnicima između 1945. i 1952. mogu se uočiti sporovi između republika o izgradnji industrijskih kapaciteta, ali Đilas tvrdi da to nisu bili međunacionalni sukobi, već više lokalne sebičnosti koje nisu uzimane kao ozbiljan politički problem. Đilas se sećao da, dok je bio u vrhu, nije bilo nikakvih napetosti između hrvatskog i srpskog rukovodstva, već naprotiv bliskosti. Slovenci su, pak, već tada «zadržali jednu dozu autonomije, koju niko drugi nije imao, i to su je zadržavali kroz praksu, kroz insistiranje na posebnoj privredi, na tome da je uspon njen industrijski razvitak i da daje mnogo» (Đorgović 1985, str. 153-154). Isti svedok dodaje da, dok se «osećala Kardeljeva inklinacija ka zaštiti Slovenije (on bi uvek grdio Slovence, ali bi ih ipak podupro)», «kod Tita se nikakva inklinacija ka hrvatskim interesima nije osećala... u pogledu nekakvog hrvatizma» (Đorgović 1989, str. 152).

108

Titov odnos prema dominantnoj naciji u Jugoslaviji bio je relativno postojan. U «Proleteru» je decembra 1942. pisao o versajskoj Jugoslaviji, zemlji nacionalnog ugnjetavanja, u kojoj je vladala velikosrpska hegemonistička klika, istovremeno dodajući da su u redovima NOV u ogromnoj većini Srbi i da srpski narod daje najveći doprinos u krvi u borbi protiv okupatora (Tito 1977 b, str. 71). U ovom Titovom članku «Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlu NOB-a» sažet je docniji Titov odnos prema Srbima: strah od hegemonizma najbrojnije nacije, ali i oslonac na pretežno srpski borački kadar. Borački učinak je kasnije postupno simetrično deljen u formulacijama kao «prolivala se krv svih naših naroda», jer bez uravnotežavanja zasluga svih nacija nije bilo moguće isticati vrhovnu vrednost – bratstvo i jedinstvo. Lako je pojmljiva neophodnost političkog pragmatizma ove vrste i napor da se ne povredi oslobodilačka osetljivost ostalih nacija i narodnosti. Premda je uočavao da su neki narodi više izmanipulisani šovinizmom od drugih, Tito se u odnosu prema Srbima na izvesnim prekretnicama kolebao (1948, 1966, 1972). Opominjao je Srbe da su kao najbrojniji narod najodgovorniji, nakon 1948. strepeo je od tradicionalnih proruskih osećanja kod Srba, a 1966. od političkih kombinacija u vrhu savezne policije sa Rankovićem na čelu. S druge strane, uviđao je državotvornost i borbenost srpskog naroda (bez kog bi Jugoslavija bila nemoguća), lojalnost pretežno sprskog boračkog partijskog i državnog kadra, a naročito odanost većinskog srpskog oficirskog kadra JNA. U složenim međunacionalnim sukobima arbitrirao je simetričnim čistkama, čvrsto uveren da je interes jugoslovenske radničke klase nedeljiv, a samim tim je i partiju kao zaštitnika tog interesa smatrao ključnom integrativnom ustanovom poretka. Osećao se odgovornim pre svega pred jugoslovenskom radničkom klasom, zatim partijom, a tek potom pred skupštinom, a nikada pred bilo kojom nacijom. Niz nepredvidljivih okolnosti gonio je Tita da čvorno nadnacionalno uverenje, manje ili više elastično, prilagođava novim situacijama u čemu se ogledao njegov politički talenat. Odnos prema SSSR-u bio je moćna struktura u senci koja je direktno ili indirektno uticala na gotovo sve ključne segmente Titove politike. Premda hegemona, sovjetska država na čelu lagera uvek je bila važan oslonac stabilnosti Titove vlasti, bez čijeg postojanja je teško bilo zamisliti i opstanak samoupravnog socijalizma. S druge strane, zbog stalne manje ili više akutne sovjetske vojne pretnje Tito se manje ili više približavao Zapadu. To ga je podstaklo na uvođenje samoupravljanja i delimičnu liberalizaciju, što je unosilo značajne promene u međunacionalne odnose. Decentralizacija ekonomije i uvođenje tržišta hrabrili su nacionalna osećanja, naročito u partiji. Vrh se nadao da će tržište ojačati ekonomsku međuzavisnost regiona, horizontalnu pokretljivost i kosmopolitizaciju prostora. Jedinstvena partija trebalo je da bude garant obuzdavanja centrifugalnih sila unutar sistema. Ekonomskim interesima podstaknuti proces decentralizacije burno će se ispoljiti polovinom 1960-ih sa daljom liberalizacijom tržišta. Tada dolazi do polarizacije u partiji i Titovih čistki. Više Titovih saradnika svedočilo je da je Tito imao snažno razvijen osećaj za državu i njeno jedinstvo, u čemu je gledao osnovu samostalne nevazalne politike i smisao vlastitog dela. Kada je zašao u godine, bio je zaokupljen iskušenjima zemlje nakon njegove smrti, strepeći da ni SKJ ni JNA neće očuvati Jugoslaviju. Polazio je od toga da će, spuštajući suverenitet na republike, a delom i na pokrajine, sačuvati neku vrstu meke federacije sa elementima konfederalizma. Tu ne bi bilo razloga za separatizam Slovenije i Hrvatske, dok bi ekonomija spajala federalne jedinice što je bio u duhu trenda evropskog razvoja toga vremena (Čkrebić 1995, str. 109). Ima mišljenja da je reforma federacije i 1971. neopravdano kasnila posle privredne reforme 1965 (Minić 1993, str. 299). Bilo kako bilo, mehanizam za održavanje jedinstva interesno diferencirane države svakako je iziskivao više dodatnih neideoloških osigurača nego što je bio obrazac meke federacije u senci monopolske partije. Oblasne razlike u ekonomskoj razvijenosti imale su krupnu direktnu ili posrednu ulogu u jačanju nacionalizma u Jugoslaviji. Komunisti su bili svesni delovanja dugih ekonomskih trendova (razlike u stupnju razvoja), pa je u većini partijskih dokumenata najvišeg ranga stajala direktiva da treba prevazići razlike u regionalnom razvoju. U Titovom režimu je ekonomsko rivalstvo između republika bilo najsnažnija poluga nacionalizma, pošto su versko-konfesionalni i jezički razlozi bili potisnuti ili rešeni. Sam po sebi lokalni ekonomski nacionalizam nije

109

jugoslovenska osobenost. Lombardijska liga u italiji odbijala je da pomaže siromašni jug, a Katalonci su u Španiji uvek tvrdili da su eksploatisani. U višenacioanlnim državama se ekonomske razlike lako politizuju. Zbog velikih razlika u stupnju razvoja (tehničkoj kulturi, produktivnosti i nacionalnom dohotku) neki strani analitičari su jugoslovensku ekonomiju 1950-ih nazivali «dvojnom»: dualizam bivših habzburških oblasti (i beogradskog regiona) i bivših delova otomanskog carstva (Rusinow 1977, p. 100). Doduše, i pre Drugog svetskog rata bilo je u Jugoslaviji rasprava o pasivnim krajevima, ali ekonomska strana nacionalnog pitanja nije bila akutna jer se sukob vodio između nacionalnih političkih partija Srba, Hrvata i Slovenaca iz razvijenih ili relativno razvijenih oblasti. Kada su komunisti došli na vlast, problem nerazvijenih oblasti naglo je aktuelizovan jer se partizanska vojska uglavnom regrutovala iz siromašnijih krajeva. Kapitalizam je optuživan za eksploataciju siromašnih krajeva, a to je trebalo prevazići industrijalizacijom pasivnih oblasti i dodelom posebnih sredstava nerazvijenima. Partija je odmah posle rata uočila neravnomernost privrednog razvoja kao potencijalni izvor nacionalizma. Smatralo se da će centralistička privreda to prevazići, jer su monopol države i partije bili najvažniji. B. Kidrič je na V kongresu KPJ govorio: «Jasno je da se deo viška rada iz razvijenih republika sa viškom produktivnog rada mora nužno koristiti u našoj socijalističkoj izgradnji i u manje razvijenim republikama kako bi smo tamo maksimalno podigli proizvodne snage i to ne samo u korist njihovu nego i u korist celine i u korist onih republika koje sada pomažu zaostale republike. To je zakon jedinstvene socijalističke privrede» (Cit. prema Obradović 1995, str. 229). Slovenci nisu dugo isticali da su ekonomski eksploatisani od Jugoslavije. Nisu osećali ni kulturnu ugroženost od jugoistoka zemlje, jer su bili najmanje rasejani. U prvom petogodišnjem planu najviše je ulagano u jugoistočne delove zemlje, ali već krajem 1940-ih, zbog straha od mogućeg sovjetskog napada, ekonomski razvoj ovih oblasti gubi prioritet. Vojna industrija se delom premešta u BiH (i od tada se govorilo da Bosanci treba da podignu spomenik Staljinu), a decentralizacijom ekonomije 1952. težište ulaganja polako se pomera sa nerazvijenih ka oblastima gde se najbrže oplođavaju. Počinju sporovi oko ulaganja koji postupno primaju nacionalnu boju. Društveni proizvod rastao je između 1957. i 1960. po stopi od 12,7% godišnje, što je tada bila druga najviša stopa rasta u svetu. Međutim u Sloveniji je 1957. društveni proizvod bio 180% od jugoslovenskog proseka, u nerazvijenim oblastima južno od Save i Dunava 67%, a na Kosovu 42%. Sličan trend razlika nastavljen je i u sledećoj deceniji uprkos investiranju na jug, što je jačalo otpor Slovenije i Hrvatske (Rusinow 1977, p. 100). Da bi se u partijskim raspravama izbegle optužbe da se kroz decentralizaciju brane lokalni interesi i slabi jugoslovenstvo, ovaj proces se nazivao deetatizacijom i debirokratizacijom. Već početkom 1960-ih rast je usporen, što se odražava na dohodak i produktivnost rada. U recesiji oživljavaju nacionalne napetosti višestruko prisutne u ekonomskim teškoćama. Dugo su zvanični ekonomisti kao B. Horvat bili uvereni da se privredni razvoj može ubrzati ako se uklone oaze nedovoljno iskorišćenih ljudskih i prirodnih resursa, tj. ako se ubrza razvoj nerazvijenih područja. Počinju sporovi oko fondova za nerazvijene i preraspodele saveznih sredstava. Razvijene republike su isticale da su ulaganja u nerazvijene oblasti nerentabilna, a nerazvijeni su se žalili da su kao proizvođači sirovina u neravnopravnom položaju. Svaka republika bila je na neki način oštećena saveznim merama, spoljnotrgovinskim režimom ili raspodelom ulaganja, ali je imala i velikih koristi. Ali koristi se uzimaju kao same po sebi razumljive, a štete se pamte (što je nužno vodilo politizaciji rasprave oko saveznih fondova) (Shoup 1968, p. 161-162). Prelivanja dohotka međusobno su se kompenzovala, a utisak o izrabljivanju, manje ili više rasprostranjen kod svih, nije slabio. Iščezava samokritičnost, nestaje vlastita krivica, krivi su samo drugi. Početkom 1960-ih nacionalnu boju primile su rasprave oko prednosti rečnog ili morskog transporta (dunavska ili jadranska zamisao), sporovi oko ulaganja u luke (Kopar, Rijeka, Bar) i velikih infrastrukturnih projekata koje je finansirala federacija (jugoslovensko – rumunska hidroelektrana, kanal Dunav-Tisa-Dunav, pruga Beograd-Bar itd.). U ovom periodu sukobi su se vodili između razvijenih i nerazvijenih, liberala i centralista, lokalnih, republičkih i saveznih elita.

110

Nerazvijeni regioni bogati rudama i radnom snagom očekivali su industrijalizaciju, pa im je odgovarala centralistička politika, kao npr. petogodišnji plan iz 1957. koji je garantovao više ulaganja nerazvijenima. Početkom 1960-ih bude se liberali iz severozapadnih krajeva, koji su, braneći prioritet tržišta, isticali da novi petogodišnji plan favorizuje srpske interese. Kada je zanemarivan turizam osećala se zapostavljenim Hrvatska, Crna Gora i Slovenija, nafta i ugalj pogađaju BiH i Srbiju, rasprava oko nuklearnih centrala vodila je sukobu između onih koji su imali vodu i ugalj i onih koji to nisu imali, pa je spor oko prioriteta uglja ili atomske energije prerastao u međunacionalnu napetost. Ekonomski centralizam postupno je poistovećivan sa velikosrpskim nacionalizmom, ali polarizacija političkih snaga još nije bila jasna. Konzervativni centralisti još uvek su bili nadmoćni (Srbija i nerazvijene republike), ali već počinju rasprave oko neophodnosti privredne reforme. Već 1964. nazirao se krah koalicije Srbije i nerazvijenih oblasti, jer su liberali sticali nove saveznike npr. među Makedoncima i brojnim Srbima u Beogradu i Vojvodini, čiji su ekonomski interesi bili bliži liberalnijem tržišnom nego centralističkom modelu. U društvenom planu iz 1964. nerazvijeni su upozoreni da u investiranju vode računa o rentabilnosti, a ne samo o socijalnim činiocima. Svaka republika je i dalje težila da ima vlastitu čeličanu. Sporovi između elita nisu bili javni, pa posmatračima nije bilo lako da zaključe u kojoj meri je nacionalizam ekonomski obojen. Izgleda da u ovom periodu ni partijskom rukovodstvu nije uvek bilo jasno gde se završava ekonomija, a gde počinje nacionalizam (Shoup 1968, p. 246). Osim toga, postojalo je nekoliko centara moći koji se još uvek nisu tesno podudarali sa republičkim ili nacionalnim interesima: savezni i republički državno-partijski aparat, menadžersko-tehnokratska elita i radničko-sindikalni samoupravni blok. Ipak je u periodu 1961-1966. učvršćena osnova kasnije nacionalne polarizacije u sistemskim odredbama. Neki pronicljivi rukovodioci su na ovu opasnost skretali pažnju, kao npr. B. Nešković, kada je maja 1952. na 5. Plenumu CK SKJ upozoravao na razliku između federativne republike i federacije republika: «Mislim da to nije sitna stvar, jer je federacija malo nešto drukčija nego federativna republika. A mi treba da se prenesemo u situaciju kakva može da nastupi u najgorim slučajevima koji mogu našu zemlju da snađu, da pretpostavimo da će agresor, neprijatelj, da koristi čak i naše propise da sprovede neke svoje namere, da razbije Jugoslaviju, na one njene sastavne delove koje Ustav daje» (Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 670). Ova retka upozorenja nadvladavala je logika ekonomskog grupnog interesa, a vodeće političke ličnosti (naročito Tito) dugo se nisu jasno izjašnjavale. U Titovim govorima iz ovoga doba može se uočiti kolebanje između reformista i centralista. Januara 1963. u govoru omladini kritikovao je hegemonizam brojnije nacije, ali i one koji su na visokom stupnju ekonomskog razvitka. Izričito je tvrdio da je besmisleno da republike moraju imati sve atribute države (Tito 1977 b, str. 259-260). Godinu dana kasnije, na 8. kongresu SKJ težište kritike u njegovom referatu bila je opasnost od birokratske centralizacije, unitarizma i hegemonizma i osuda veštačkog jugoslovenstva (Tito 1977 b, str. 267). Tito se stalno zalagao za čvrstu i jedinstvenu partiju i kolebao se u podršci ekonomskoj reformi. Izgleda da je pojačana kritika jugoslovenstva kao unitarizma još s kraja 1950-ih bila nagoveštaj zaokreta ka decentralizaciji ekonomije. Kolebanja hrvatskog jezičkog separatizma pratila su kao senka mene u srpsko-hrvatskim odnosima, a Banac čak piše o jezičkom smeru centralizma. Sve do sredine 1920-ih nije bilo otpora traganju za jedinstvenim srpsko-hrvatskim jezičkim standardom utemeljenim na štokavskom narečju. Prelaz Hrvata na Karadžićeve pravopisne norme u 19. veku naročito su zagovarali vukovci-kulturni unitaristi. J. Skerlić je 1913. predlagao da Srbi odustanu od ćirilice u zamenu za hrvatsko prihvatanje «istočnog narečja». Bilo je to doba kada je hrvatski vajar I. Meštrović stvorio nacrt za monumentalni Kosovski hram i kipove sa motivima kosovske epopeje i bio doživljavan kao mesija jugoslovenskog ujedinjenja. Neretko se tvrdilo da je Jugoslavija odveć malena zemlja za jezički pluralizam i da razvoj traži jedinstveni jezički standard (Banac 1988, str. 202). Već krajem 1920-ih porastao je u Hrvatskoj otpor srpskoj ekavštini, koji je kulminirao u hrvatskom ustaškom fašističkom jezičkom separatizmu 1941-45, da bi ponovo oživeo 1967, a novu kulminaciju dosegao 1992. Oscilacije hrvatskog jezičkog samoupravnog separatizma bile su primetne i u socijalističkoj Jugoslaviji. Novosadskim

111

sporazumom decembra 1954. ustanovljen je jedinstveni srpskohrvatski jezik sa pravopisom kao primer kulturne kosmopolitizacije odozgo. Reakcija je usledila već 1967, kada su hrvatski intelektualci, sa Krležom na čelu, zatražili da se srpski i hrvatski jezik službeno razdvoje. Titovom intervencijom stvar je stišana, Krleža je istupio iz CK Hrvatske, ali nije isključen iz SKJ. Rezultat pojačane kritike jugoslovenstva kao unitarizma već krajem 1950-ih bilo je uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti (po sovjetskom obrascu); uvedene su bilingvalne oznake u Vojvodini i Kosovu, a 1963, kao ustupak politici nesvrstanosti, republički Ustav BiH izdvojio je muslimane kao posebnu naciju. Dok su u drugim zemljama nacionalne manjine posmatrane kao kulturni ili samo kao jezički entitet, u Jugoslaviji su postajale i politički. Albanci i Mađari stekli su ravnopravne predstavnike u vrhovnim partijski i državnim organima, a Muslimani status nacije. Tolerisanje samostalnosti Makedonske pravoslavne crkve (1958) i priznanje Makedonske akademije nauka 1967. bilo je upereno protiv bugarskih pretenzija. U pozadini postupne decentralizacije bilo je nepoljuljano uverenje da će snažna partija jedinstvene radničke klase moći da kontroliše žarišta rasula. Do dalekosežnog rascepa u monolitnom političkom vrhu SKJ došlo je 1961-1962. godine. U sukobu konzervativnih-centralista i tržišnih liberala (koji se nije u potpunosti poklapao sa nacionalnim podelama u vrhu), Tito se dugo kolebao. Bio je kao i uvek oprezan, strepeo je od decentralizacije i naginjao konzervativcima, pa je u ovom periodu Kardeljeva pozicija bila ugrožena. Početkom 1960-ih Tito je svaljivao krivicu za recesiju na decentralizaciju investicionih fondova i zalagao se za ponovnu centralizaciju. U govoru u Splitu 1962. pozivao je mase u pomoć da se slome birokratski otpori ove vrste, a jula 1962. na plenumu CK SKJ nije želeo da podrži centraliste iako još uvek nije bio reformista. Izgleda najbliža istini ocena da je Tito u ovom periodu intimno bio centralista, ali i za čiste račune. U odnosu na Kardelja bio je konzervativac i centralista i bilo je potrebno dosta vremena da konačno podrži liberalniju struju. Otprilike u istom periodu sličan frakcijski sukob između konzervativaca i reformista, ali bez izražene nacionalne boje, razrešen je u KP SSSR-a 1964. godine. Reformistu Hruščova oborila je konzervativno centralistička struja, koja se zalagala za snažniju ulogu partije uzdrmanu Hruščovljevom decentralizacijom i opadanjem uticaja Moskve u lageru. Oktobra 1964. Hruščov je zbačen «dvorskom pobunom» koja je dugo pripremana u Kremlju. Po Stambolićevom svedočenju Tito je žalio za Hruščovom strepeći od nove hegemone politike Moskve, ali verovatno i od mogućeg zaraznog odjeka ovog prevrata u Jugoslaviji. Pad Hruščova nije podstakao zaokret ka reformi u Jugoslaviji jer su ovde one počele ranije, ali je možda olakšao Titovo končano opredeljenje za liberalnu frakciju unutar SKJ. Izgleda da je 8. kongres SKJ decembra 1964. ozvaničio pobedu liberalne struje i pripremio privrednu reformu i obračun sa centralističkom strujom A. Rankovića 1966. Na ovom kongresu osuđeni su «advokati veštačkog integralnog jugoslovenstva», odbačen je ekonomski centralizam u sistemu investicija, a 1965. investicioni fondovi oslobođeni su savezne kontrole. Privredni rast je opadao, a 1967. stopa privrednog rasta prvi put bila je negativna. Titov zaokret je ohrabrio liberale. On jeste, doduše, odbio reformu partije, ali ne države i ekonomije. Privredna reforma 1965. smanjila je nadležnost federacije u ekonomiji, zaoštrila međunacionalne odnose u ovoj oblasti i, po rečima B. Krajgera, značila jednostavno rat (Perović 1991, str. 38). U vrhu je A.Ranković pružao otpor reformi, a oko njega su se mimo njegove volje okupljale konzervativne i nacionalističke snage. Zbog strukture privrede, Srbiji je više odgovarao centralistički sistem, pa su srpski komunisti od 1962. počeli tražiti saveznike u nerazvijenim republikama čiji je razvoj bio ugrožen smanjenjem investicija. Strani posmatrači bili su uvereni da je reč o sukobu «progresivnog severozapada» i «konzervativnog jugoistoka», koji je bio manje značajan dok je Srbija bila neutralna, a sada je postao aktuelan (Shoup 1968, p. 251). U vrhu su jačale podele, a štampa je početkom 1966. pisala da je centar otpora reformi Srbija. Marta 1966. sklopljen je sporazum između partijskih vrhova Srbije i Makedonije o usklađivanju ekonomskih interesa, a uz sličan sporazum Srbije i Crne Gore iz decembra 1966. o saradnji i pruzi Beograd-Bar stvoren je latentni blok reformi i upadljiva polarizacija snaga. Juna 1966. na sednici IK CK SKJ odlučeno je da se udari po Rankovićevoj grupi i protivnicima reformi. Dekor čistke bio je vizantijski – zloupotrebe u radu policije. Tito je govorio da je Državna

112

bezbednost «prejašila partiju». Njega ipak nije brinulo toliko narušavanje zakona koliko ugrožavanje jedinstva partije, jer je partija bila stožer sveukupne integracije. Na 4. plenumu CK SKJ jula 1966, koji je održan na Brionima uz posebne mere obezbeđenja, Ranković je podneo ostavku. Tito je formirao komisiju za ispitivanje policijskog prisluškivanja, ali je ova smatrala da prisluškivanje nije važno. Držali su da je KOS (Kontraobaveštajna služba) radila slično što i UDBA i tražili istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali je Tito to sprečio (Tripalo 1990, str. 73). Opšta povika na prisluškivanje bila je pokriće da potom kontraobaveštajna služba preuzme čišćenje Državne bezbednosti i mnoge poslove policije (Vuković 1989, str. 273). Širenje glasova o Rankoviću kao Titovom nasledniku u visokim policijskim krugovima verovatno je bila dodatna okolnost koja je Tita opredelila za čistku. Tripalo drži da je teško verovati da je Ranković spremao zaveru protiv Tita, ali je bliža istini pretpostavka da se spremao da, kada Tito umre, preuzme njegovo mesto po razumljivom načelu nacionalne simetrije. Po svemu sudeći, pad Rankovića bio je ipak dublje uslovljen ekonomsko-političkim uzrocima nego direktnom borbom oko vlasti. Svest o dubljim uzrocima ovih skoba dugo je zamagljivana. Hladniji strani analitičari jasnije su uočavali ove tokove. Britanski sociolog Rasinov je priznao da je poratna Jugoslavija daleko poodmakla u modernizaciji (merenoj nacionalnim dohotkom, industrijalizacijom, urbanizacijom, promenom stila života, zatim profesionalnom i socijalnom diferencijacijom, specijalizacijom i pluralizmom institucija), ali je i uočavao da dezintegraciju saveznog državnog i partijskog monopola ne može da ukoči nijedna ličnost niti grupa, jer je pluralizam nošen snažnim regionalnim ekonomskim interesima koje je štitilo oblasno vođstvo (Rusinow 1977, p. 271-272). Druga vrsta pristrasnosti koja je zamagljivala svest o ekonomskoj uslovljenosti nacionalizma jeste previđanje okolnosti da u odnosu na Jugoslaviju osećanje državnosti nije bilo isto kod svih naroda. Nadnacionalna klasna solidarnost radničke klase nije nikada uspela ova različita osećanja da uravnoteži. Kod Srba je postojalo osećanje kontinuiteta pošto su imali sopstvenu državnost i poistovećivali se sa prvom i drugom Jugoslavijom. Kod ostalih naroda uvek je bilo manje ili više prisutno osećanje da je centar vlastite republičke državnosti na drugom mestu. Težnja ka kompletiranju državnosti uvek je bila skopčana sa otporom centralizmu. Zato je M. Nikezić upozoravao «...mi ovde u Srbiji moramo da razmišljamo o tome kako drugi vide sebe u toj zajednici i moramo razumeti da su razlike nužne» (Vuković 1989, str. 444). Osetljivost drugih nacija na najbrojniju i najdržavotvorniju srpsku u određenoj meri bila je prirodna. J. Blažević je govorio Draži Markoviću 1970-ih da «Srbiji treba čovek kompromisa. Ono što je Jakov rekao misle i drugi. Verovatno se radi o shvatanju da najveća u Jugoslaviji, Srbija jeste ravnopravna (ne dominantna) ako je kompromiserska, neodlučna, ako nije jasna u opredeljenjima, u svojim interesima i njihovoj odbrani. Ima nešto što je realno u tome. Možda bih i ja da nisam Srbin slično mislio... svi su vrlo osetljivi na sve ono što se u Srbiji događa» (Marković 1987, I, str. 436). Osetljivost prema Srbiji lako je prelazila u stereotip, koji je postao delotvoran s kraja 1980-ih u bloku većine republika protiv hazardne parole srpskog rukovodstva «jaka Srbija – jaka Jugoslavija». Još za vreme Tita hrvatski nacionalisti su u Rankoviću videli nadnacionalnu unitarističku silu, apisovski, crnorukaški velikosrpski mentalitet, a pad Rankovića (slično Albancima) doživeli kao kapitalan događaj kojim je otvoren novi psihološki, politički i civilizacijski prostor. U poslebrionskoj atmosferi polako oživljavaju stereotipi o eksploataciji Hrvatske nastali još 1919-1920. kao antiteza srpskom solunaštvu. Postojanost dugih procesa na Balkanu jasno se uočava u lakom aktiviranju stereotipa o odnosima između stožernih nacija Srba i Hrvata. U Hrvatskoj se bude Starčevićevi stereotipi o Srbima u Hrvatskoj kao došljacima, «srpskoj okupacijskoj armiji u Hrvatskoj», o Jugoslaviji kao «tuđinskom jarmu i upravi», «Nasilju Pašićeve policije», Srbima kao «lukavim Vizantincima» itd. (Stanković 1993, str. 111-123, Bakić 2002). Izgleda da krajem 1960-ih čak ni autoritarna nadnacionalna Titova harizma nije mnogo neutralizovala oživljavanje pomenutih stereotipa. Tome je svakako doprinosila i privredna kriza. Optimizam privrednog buma iz ranih šezdesetih smenjuje neizvesnost krize, pa čak i pesimizam podstaknut nacionalnim sukobljavanjima. Potpuna stagnacija ekonomskog rasta bila je vidljiva 1967, nezaposlenost je 1968. bila za 47% veća nego 1964, a zaoštrava se problem raspodele deviza. Sve to se odvijalo daleko od očiju javnosti koja je uljuljkivana verom u snagu partije i države.

113

Na 9. kongresu SKJ 1969. učvršćena je «liberalna koalicija» dok su «konzervativci-centralisti» bili u opoziciji pokušavajući da se pregrupišu oslanjajući se na različite snage, čiji su interesi i vrednosti bili manje ili više pogođeni decentralizacijom i liberalizacijom. Kardelj se ustalio kao drugi čovek režima koji je podsticao, ali i sputavao zahuktale liberale, sve više utičući na prirodu Titove arbitraže. Tito je, sve više padao pod uticaj okruženja novih ljudi (Dolanc, KOS itd.), direktno je komunicirao sa šefovima republičkih partija bez jačeg posrednog uticaja saveznog partijskog organa (Izvršnog Biroa CK SKJ) držeći vojsku i policiju pod ličnim nadzorom. Sistemom naizmeničnog predstavljanja u Izvršnom birou Tito je utopio sve vodeće ličnosti u jedan amorfni organ, ostavši sam izvan njega. Drugog čoveka po operativnoj moći nije bilo. Kardelj je bio suveren u ideološkim pitanjima, a u Izvršnom birou izdvaja se S. Dolanc kao ličnost posebnog Titovog poverenja. L. Perović tvrdi da je u ovom periodu Mijalko Todorović uzaludno težio stvaranju jakog centra koji bi parirao Titu. U ovom periodu najuočljiviji su Titova nesigurnost, lutanje, oklevanje, pa i pogrešne procene opasnosti nacionalizma. Bolje obavešteni posmatrači iz vrha partije sticali su utisak da sa Titom neko manipuliše, da u Izvršnom birou deluje neformalna grupa koja intrigira i lansira informacije da je Srbija protiv Tita. Što je Tito više stario to je njegovo okruženje više ličilo na dvor. Drugarstvo su potiskivali dvorjani i ceremonijal. Intrige su dekor svake zatvorene politike, a u atmosferi međunacionalnog nepoverenja i boljševičkog straha od frakcija mogle su imati značajnu ulogu. Posle uklanjanja Rankovića Srbi su ostali bez vodeće političke ličnosti u najužem vrhu. Novo vođstvo srpske partije preuzeli su liberalni reformisti, po «tehnokratsko-menadžerskim» pogledima slični hrvatskom vrhu, ali u nacionalnom pogledu ućutkani. Posle Rankovićevog pada kod Hrvata je slabilo uverenje da uvek posle svega Srbi pobeđuju. Naporedno oživljavanje jezičkog nacionalizma i ekonomskog separatizma bio je hrvatski odgovor na nagoveštenu decentralizaciju federacije. Uvek dobro obavešteni predsednik bio je na oprezu čvrsto držeći vojsku i policiju pod vlastitim nadzorom kao ultima ratio čistki koje je obavljao kroz partiju. Na kritici poražene centralističke struje probijalo se novo načelo «politike čistih računa». Hrvati su tražili dalje razvlašćenje federacije, a strani posmatrači su zapažali da se u Hrvatskoj pad saveznog unitarizma sve više predstavljao kao Pirova pobeda jer su najveće banke i spoljnotrgovinska preduzeća ostali u Beogradu (Rusinow 1977, p, 275). Izgleda da je u pogledu koncentracije finansijskog kapitala sada situacija bila drugačija od one između dva svetska rata, kada je od ukupnog privrednog kapitala u Jugoslaviji, koji se 1928. cenio na oko 2,5 milijardi dinara u zagrebačkim bankama bilo oko 2 milijarde (Gligorijević 1986, str. 87). Verovatno se stoga hrvatska buržoazija nije opirala Aleksandrovoj diktaturi 1929. Tome nasuprot, početkom 1970-ih, po svedočenju Tripala, dve trećine jugoslovenskog finansijskog kapitala bilo je u Beogradu, u saveznim bankama i spoljnotrgovinskim organizacijama, što je vodilo administrativnom prelivanju dohotka i deviza (Tripalo 1990, str. 86, Rusinow 1977, p. 275). U Sloveniji se 1969. javljaju zahtevi za revizijom materijalnih odnosa prema federaciji i glasovi da je i Slovenija eksploatisana, u Makedoniji se javljaju otpori slovenačkom pritisku. Tripalo svedoči da je u jednom razgovoru 1971. Marković stavio Kardelju primedbu u vezi sa promenama u federaciji, da oni, Slovenci hoće da im Srbi čuvaju granice kako bi se Slovenija bogatila na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu (Tripalo 1990, str. 133). Gotovo sve republike su isticale da su eksproprisane i bile osetljivije na gubitke nego na dobitke. Počeli su zamršeni sukobi oko ekonomskih pitanja koji su bili širi od srpsko-hrvatske napetosti. Hrvati su tražili svoje devize od turizma, bosanske i srpske firme svoj udeo u snabdevanju turizma hranom, a srpske čeličane svoj novac od prodaje hrvatskih tankera. Devizno pitanje bilo je neobično upadljivo. U Hrvatskoj se sa jačanjem turizma širila teza da bi ova republika bila Švedska da nije iznošenja deviza. Povodom hrvatske kritike SIV-a i budžeta federacije 1968. Kardelj, M. Todorović i M. Špiljak tvrdili su da se izaziva politička kriza zbog desetak milijardi dinara (Tripalo 1990, str. 91). U nekoliko navrata Tito je 1971. pominjao da «Hrvatska ima veliki priliv deviza, a da joj malo ostaje» i da «devizni problem treba rešiti» (Tito 1977 b, str. 420-421, Perović 1991, str. 294, Dragosavac 1985, str. 149). Egzaktno svođenje računa bilo je teško i rizično, jer je vodilo presecanju privrednih veza i zajedničkog tržišta.

114

Po dostupnoj literaturi i usmenim svedočenjima, Titova arbitraža u ovoj fazi bila je kolebljiva i nesigurna. U Skoplju je govorio protiv slovenačkih pritisaka, a u Zagrebu priznavao da su otuđeni centri finansijske moći u Beogradu, što je trebalo da sugeriše da su Srbi izgubljenu političku prevlast zamenili ekonomskom. U složenoj mreži sukoba i prelivanja dohotka nije bilo lako arbitrirati, a Titovu kolebljivost je izgleda pojačavao najuži krug saradnika koji je sprečavao pristup predsedniku. Tu je najzagonetniju ulogu imala kontraobaveštajna služba. Od pomenutih uticaja i nesumnjivog kolebanja trebalo bi odvajati nužni politički pragmatizam, tj. okolnost da je u Titovim govorima uvek bilo prisutno različito akcentovanje osetljivog nacionalnog pitanja. Ne bi trebalo u oportunizam ubrajati njegov napor da ističe ono što je kojoj sredini odgovaralo i time ublažava napetosti. Ovde treba navesti samo nekoliko primera prilično razumljive elastičnosti: maja 1945. Zagrebčanima se obraća «kao Hrvat» (Tito 1977 b, str. 91), marta 1969. omladini i studentima podvlači da je Jugosloven, «ali po nacionalnosti Hrvat» (Tito 1977 b, str. 335), oktobra 1971. vojsci na manevrima «ja sam Jugosloven i ništa drugo ne mogu biti» (Tito 1977 b, str. 423). Bilo bi pogrešno ovu elastičnost svesti na puki pragmatizam ili oportunizam. Retorika svakog političkog vođe iziskuje prilagođavanje ključnih gledišta različitim delovima populacije. U ovom pogledu Tito nije bio izuzetak, a izgleda da je u složenoj višenacionalnoj državi pomenuta elastičnost bila nužni sastojak integrativnog manevra koja nije mnogo uticala na slabljenje Titove popularnosti u različitim delovima zemlje. Ako su upućeniji posmatrači i mogli uočiti Titova različita, pa i oprečna akcentovanja nekih važnih idejnih sadržaja, najvećem broju građana i članova SKJ to je ostajalo zamagljeno ili manje važno u odnosu na ključni refren šefa partije o «jedinstvenoj jugoslovenskoj radničkoj klasi i jedinstvenom suverenitetu države (Tito 1977 b, str. 410 i 434). Protivrečni proces politizacije ekonomskih međunacionalnih napetosti i kolebljivo laviranje ostarelog predsednika je u ovom periodu prilično jasno obelodanila 10. sednica CK SK Hrvatske januara 1970. Osnovni zaključci koje je usvojio ovaj skup hrvatskih komunista, po Pečujlićevom svedočenju, bili su Bakarićevi. U njima stoji da je unitarizam i savezni centralizam sa osloncem na Srbiju, a ne nacionalizam, glavna opasnost, zatim da je u centralističkom režimu Hrvatska eksploatisana i da je CK SK Hrvatske nosilac najprogresivnijih težnji radničke klase u zemlji. Tu je osuđena kao unitaristička kritika hrvatskog nacionalizma koju je izneo dalmatinac Miloš Žanko, potpredsednik Skupštine Jugoslavije. Tito je podržao zaključke 10. sednice i osudio «Borbu» što dramatizuje slučaj Žanka. Sam Žanko je govorio o šovinizmu demoralisanih revolucionara i njihovom savezu sa mediokritetima. Nekoliko godina ranije u zagrebačkom «Vjesniku» pisao je da će se pravi komunista boriti protiv svog šovinizma, a šoveni protiv tuđeg. Žanko je bio od ređih Hrvata u vrhu koji je skretao pažnju na neprekinutu liniju od ustaštva do politike CK Hrvatske krajem 1960-ih, ali je upozoravao da i Srbi treba da budu aktivniji u borbi protiv svojih šovinista. Nakon kritike nije hteo da podnese ostavku niti je priznavao odgovornost. Po Čolakovićevom pisanju Tito je mislio da se ovaj raskol može okončati zabašurivanjem. Najpre se složio sa Žankom, a kasnije je podržao Bakarića. Titova kolebljivost jačala je napetost u vrhu. Kardelj je oprezno lavirao kritikujući Hrvate i trudeći se da sačuva Titov autoritet. A. Bebler je smatrao da je hrvatska hajka protiv Žanka u stvari borba protiv Bevca, koji je potisnuo Bakarića iz vrha. Više tumača ovih zbivanja slaže se da je Tito nesmotrenom podrškom 10. sednici dao zeleno svetlo usponu hrvatskog nacionalizma (Perović 1991, Antonić 1991). Ne manje zanimljiva okolnost od Titovog kolebanja bila je prilično energična Kardeljeva osuda 10. sednice. Oprezni Slovenac odmah je uočio da ako bi sve republike počele sa pritiskom sličnom hrvatskom onda je jasno da stvar može da se završi sa pravom jačega. Slično predratnom instinktu Antona Korošeca ocenio je da u takvim uslovima Slovenija mora da gubi. Slično Korošecevom bloku sa Aleksandrom protiv Hrvata i Kardelj je osudio obračun sa Žankom, optužio Hrvate za avangardizam i metod stvaranja monolitnog jedinstva CK SKH, i po nekim svedočenjima Titu rekao da se ne slaže sa njegovom podrškom. Trebalo mu je manje vremena od Tita da sagleda kuda vodi hrvatski pritisak. Pod uticajem Kardelja na sednici Izvršnog biroa Tito je povukao svoje mišljenje o 10. sednici, a na prigovor o prethodnoj podršci nervozno je reagovao tvrdeći da nije svemu dao podršku, pa čak i da je Žanko bio u pravu i da ga treba vratiti u SK (Vuković

115

1989, str. 554-555). Zaobilazno kritikujući Tita nekoliko meseci kasnije, Kardelj je govorio da je Tito doneo mudru odluku kada je tražio da se ne objavljuje njegova podrška 10. sednici. Kritičnost prema Titovom ponašanju bila je prisutna kod najbližih saradnika, ali se ispoljavala u zaobilaznoj formi ili u internim dnevničkim zabeleškama kao kod razočaranog Čolakovića, koji je novembra 1971. zapisao da treba likvidirati sve tabue, uključiv i Staroga, kome se može uputiti mnogo korisnih zamerki (Antonić 1991, str. 304). Kolebljivi Tito brzo se trgao, trudeći se da propust ispravi radikalnim čistkama po zakonu neizbežne nacionalne simetrije. 3. Titova antinacionalistička simetrija Juna 1971. šira jugoslovenska javnost je za stanje u Hrvatskoj krivila Tita, autoritet mu je bio načet, a hrvatska zbivanja krnjila su mu međunarodni ugled (Perović 1991, str. 276). Izgleda da je glavni pritisak na Tita u ovom periodu vršila armijska grupacija koju su reformističke struje nazivale «sedmom republikom». Govorili su mu da opada Titov ugled u JNA i među većinskim srpskim stanovništvom, jer se smatra da stoji iza hrvatskog rukovodstva (Vuković 1989, str. 187). Tito je oklevao, povremeno preteći, kao jula 1971, kada je upozoravao hrvatsko rukovodstvo: «Ja ću prije našom armijom praviti red nego dopustiti da to rade drugi». Ipak je vojno rešenje bilo manje izgledno jer je Titu, kao svetskom državniku, bilo stalo da jedinstvo Jugoslavije ima civilnu i demokratsku odoru. Hrvatski separatizam bio je neuralgični šav međunacionalnih napetosti. Bakarićeva realistična predviđanja mogućnosti rasula (možda je kao Hrvat to bolje osećao nego drugi) svedoče da je u vrhu postojala svest o snazi procesa «dugog ritma» koje partija i vođa ne mogu preseći. Januara 1970. proročki je rekao: «Prva ozbiljna kriza, svjetska ili unutrašnja, koja bi uzdrmala iznutra ili izvana Jugoslaviju učinila bi da se ponovi ona 1941. da propadne Jugoslavija, ali ovaj put da to ne bude bruka samo za ideju bratstva među narodima nego da bude kompletna bruka za socijalizam» (Cit. prema Perović 1991, str. 123). Godinu dana kasnije Bakarićeva upozorenja bila su još otvorenija: «Ja sam Titu rekao da se može desiti da se u Karinu tuku dva sela i, kad on dođe, da će svi izići na ulice i pozdraviti ga, a kad on prođe – opet će se nastaviti tući» (Cit. prema Dragosavac 1985, str. 119). Izgleda da su najdublje međunacionalne napetosti harizma vođe i partije samo prividno pokrivali. Kod svih pomenutih zbivanja spoljnopolitički sklop nije bio nevažan. Premda je Titova harizma bila nezavisna od Moskve, o sovjetskom stavu uvek se vodilo računa. Odnosi sa SSSR-om bili su u ovom periodu relativno stabilni izuzev sukoba 1968, koji je prilično brzo izglađen. Decentralizacija države i privredna reforma značili su udaljavanje od sovjetskih uzora, a zaokret ka partijskom konzervativizmu Moskva je uvek pozdravljala. Brežnjevljeva doktrina o ograničenom suverenitetu trebalo je da homogenizuje lager, pa su Sovjeti opširno prikazivali krizu u Jugoslaviji težeći da diskredituju jugoslovensko samoupravljanje. U isto vreme Sovjetima nisu odgovarali poremećaji u Jugoslaviji jer bi to omelo njihovu dugoročnu politiku jačanja veza sa Zapadom zbog napetosti sa NR Kinom. U vrhu SKJ bila je stalno prisutna bojazan od uvlačenja Jugoslavije u lager, pa čak i sumnja da bi Tito na to bio spreman. Tito je, s druge strane, izbegavao zatezanje odnosa sa Sovjetima, ali je unutar zemlje manipulisao sovjetskom pretnjom. Kosigin je, jula 1970, zvanično saopštio delegaciji vlade SFRJ da SSSR zadržava pravo da po svom nahođenju interveniše u Jugoslaviji ako ova «bude napadnuta» ili ako tekovine socijalizma u Evropi, uključujući tu i Jugoslaviju «budu ugrožene» (Mićunović 1984, str. 92). Po Titovom svedočenju, septembra 1971, Brežnjev mu se u četiri oka kleo i uzbuđeno govorio da SSSR neće napasti Jugoslaviju i «da bi, ako bi do toga došlo, radije se odrekao svoje dece i svoje porodice» (Vuković 1985, str. 580). Stabilnost Jugoslavije, po Sovjetima, počivala je na zdravim snagama, armiji i Titu, proverenom komunisti, pa su od ovih snaga očekivali ozdravljenje. Ove ocene mogle su jačati Titovu veru u dobar odjek partijskog ili vojnog rešenja nacionalne krize. Izgleda, međutim, da su neke druge sovjetske ocene mogle kod njega podgrejati strepnju od ruskih pokušaja da izazovu nacionalno podvajanje u vrhu SKJ. U razgovoru sa jugoslovenskim ambasadorom Kosigin je decembra 1969. pominjao da Srbi, Crnogorci i Makedonci žele dobre odnose sa SSSR-om. Ostale nije pominjao (Mićunović 1984,

116

str. 74). Stambolić i Pečujlić se sećaju da Tito nije nikada zaboravio Rankovićevu euforičnu izjavu u Kijevu decembra 1962. o «progresivnim snagama u svetu na čelu sa SSSR-om». Z. Vuković navodi nekoliko svedočenja s početka 1970-ih iz kojih se takođe da zaključiti da je deo Titovog nepoverenja prema Srbima počivao na sovjetskim pretnjama. Tako je on 1971. sumnjičio srpsko rukovodstvo da preko M. Todorovića održava vezu sa Rusima. Todorovića je maja 1971. u Moskvi pratio i nadgledao vojni ataše, zbog čega je ovaj kod Tita protestovao i osporavao navode vojnog atašea. Tito mu je upao u reč i rekao: «Ja Vas optužujem». Mijalko je odgovorio: «Ja Vas optužujem zbog ovoga što radite» (Vuković 1989, str. 522). Po svedočenju M. Pečujlića, ovaj sastanak je završen mirno, jer je Tito ustuknuo pred jedinstvenim blokom srpskog rukovodstva, ali ovaj «poraz» nije zaboravio u kasnijim čistkama. U ovom periodu Tito je govorio da u Srbiji ima snaga koje hoće da dovedu Ruse, a Nikezić je upozoravao da Rusi prosovjetsku Jugoslaviju gledaju kao državu u kojoj bi se, pre svega, oslanjali na Srbe i Crnogorce (Vuković 1985, str. 525). Dobro obavešteni i iskusni predsednik je uvek vodio računa o sovjetskim iščekivanjima, jer mu je SSSR, čak i u periodima najveće zategnutosti odnosa, bio nužna ideološka zaleđina, ali je i strepeo od mogućih proruskih oslonaca u zemlji. Odranije uznemiren brzinom ispoljavanja dezintegrativnih posledica Brionskog plenuma, Tito se dugo kolebao. Smenjivanje Rankovića i kritika rada policije podstakli su neželjenu klimu kritike režima. U studentskim demonstracijama juna 1968 (nastalim delom i pod uticajem sličnih zbivanja u Zapadnoj Evropi) doveden je u pitanje i njegov ugled. Tito je verovao u svoj autoritet, pa ga je odlučno stavio na probu govorom preko televizije. Studentski pokret je manipulativno obuzdan, ali ne i dublje nacionalističko nezadovoljstvo, pre svega u Hrvatskoj. Nestrpljivost hrvatskog rukovodstva i zahtevi da federacija finansira turističku privredu (makar i emisijom novca) bili su sve snažniji. Titovi govori iz ovoga perioda pokazuju da je do izvesne mere podržavao hrvatske zahteve od fedracije. U Bugojnu je aprila 1971. govorio o razvlašćivanju federacije, ali i protiv konfederacije (Tito 1977 b, str. 398-405), u Zagrebu je septembra 1971. obećao rešavanje deviznog režima (Tito 1977 b, str. 420), mesec dana kasnije umirivao je vojsku rečima da su «to ipak pojedinačni slučajevi, to nije međunacionalna mržnja» (Tito 1977 b, str. 424). Tito je odlagao obračun do poslednjeg trenutka. Trebalo je da se ispuni nekoliko važnih preduslova za odluku o čistki: pukotina u rukovodstvu Hrvatske, otvorene secesionističke parole maspoka i osećaj lične ugroženosti. Izgleda da se Bakarić «presaldumio» još u februaru 1971. otvoreno osporavajući da je u posleratnom periodu razvoja Jugoslavije bilo srpske hegemonije, zbog čega su ga u toku leta počeli prozivati da je izdao 10. sednicu (Vuković 1989, str. 453, str. 560). Po usmenom svedočenju M. Pečujlića piscu ovih redova, na jednoj od sednica Izvršnog biroa Tripalo je govorio o tome da su stariji drugovi umorni i da zato Bakarića treba poštedeti zamornih ključnih položaja. Tito je odmah dodao Kardelju cedulju sa kratkom porukom koju je Kardelj u pauzi pokazao Pečujliću. Na njoj je stajalo: «Bevc, ovi će nas razvlastiti». Ipak Titova kolebanja još nisu bila presečena, a protokolarna simbolika Titove neodlučnosti iz ovog perioda bio je jedan bizarni gest s jeseni 1971. na zagrebačkom aerodromu prilikom službene posete Hrvatskoj. Tu ga je uz počasnu jedinicu JNA i himnu «Hej Sloveni» dočekala i himna «Lijepa naša». Bio je iznenađen, napravio je čak jedan suvišan korak, a onda opet stao (Tripalo 1990, str. 159). Oštro je reagovao tek nekoliko meseci kasnije, kada je novembra 1971. za vreme posete SAD primio depešu o zahtevima u Hrvatskoj za njen samostalni ulazak u UN i formiranje republičke armije. Čistka nacionalista iz vrha obavljena je uz pomoć frakcije koja se odvojila (Bakarić, Vrhovec, Blažević) i Srbina u Hrvatskoj D. Dragosavca. Tito je čekao da se u rukovodstvu SK Hrvatske stvori pukotina i da lakše obavi čistku arbitražom između frakcija. Izgleda da je u tom pogledu obrat V. Bakarića bio odlučujući. D. Bilandžić je 1990. ocenio da je hrvatski otpor centralizmu bio logična posledica reforme federacije, ali da su ga suzbili oni koji su reformu započeli. Uspon i pad hrvatskog nacionalizma 1965-1971. imao je prilično jasno ispoljeni dijalektički tok. Bakarić je podržavao Tripalovu struju i zalagao se za «federiranje federacije», u kritičkom momentu odvojio se od ekstremista i olakšao Titovu čistku, da bi na kraju sa Kardeljem većinu hrvatskih zahteva ugradio u Ustav 1974. Važna zakasnela posledica ovih zbivanja, međutim, bila je stvaranje kadrovskog jezgra kasnijeg hrvatskog secesionizma iz prognanih i uklonjenih kadrova

117

1971-1972. Kardeljeva podrška Titovoj arbitraži bila je takođe značajna. Slovenija u ovom periodu nije preko opreznog Kardelja podržavala hrvatski nacionalizam, što je kasnije potvrdio i Tripalo ističući da je u «kritici deviznog sistema Hrvatska 1971. bila osamljena, cijela Slovenija je bila protiv kritike» (Tripalo 1990, str. 52). Slično kralju Aleksandru 1929, i Titu je 1971. bilo olakšano slamanje hrvatskog separatizma podrškom Slovenaca. Položaj srpskog vrha, međutim. 1971. bio je drugačiji, jer je bio ugrožen opasnošću simetrične čistke, tj. Titovog narednog udara po Srbiji. Polarizacija nacionalnih snaga u obe Jugoslavije bila je slična, određene sličnosti postoje u tehnologiji stvaranja ravnoteže među regionalno-nacionalnim političkim elitama (srpsko-hrvatska napetost širi prostor za slovenačku arbitražu), ali su ideologija i politička kultura nametali Titovoj arbitraži osobenu boju. Rešavanje međunacionalnih odnosa na osnovama pune ravnopravnosti i čistih ekonomskih računa nije bilo nimalo jednostavan zadatak. U složenom državno-partijskom kartelu ekonomske i političke moći Titova arbitraža imala je pravo na grešku i lutanja. Propuste je teško naći u ključnim strateškim pravcima i ciljevima (federacija ravnopravnih naroda na osnovu čistih računa), ali je u taktičkim pitanjima bilo kolebanja, popuštanja, konzervativizma i strepnje za vlastiti položaj. Tito je pre donošenja odluka bio sklon dugim konsultacijama, ali je tražio disciplinu i znao preseći raspravu ličnom odlukom. Razapet između klasičnog boljševičkog rešavanja svih sukoba kroz partiju (iznošenje mišljenja, suočavanje frakcija, samokritika, ostavka) i reformističkog stava u ekonomiji (svako treba da živi od svoga rada), a pod pritiskom razvijenih republika, arbitrirao je oprezno. Trudio se da zatvori neslaganja i razreši ih u vrhu, a da se u javnost izlazi sa obaveznom samokritikom i jedinstvom. Nastojao je da u javnosti ne ispadne pristrastan, pa je i protokol vodio računa o simetriji.Tako je 1971. smatrao da general M. Milojević ne treba da bude prisutan u Rudom: «Ne bih ja imao ništa protiv toga, već zbog drugih; ja nisam čovek da pamtim dugo zlo, morao sam suspendovati Bobetka, a Miloje se rukuje sa mnom. To ne bi bilo dobro primljeno» (Cit. prema Marković 1987, I str. 326). Od svake sredine uporno je tražio, pre svega, borbu protiv vlastitog nacionalizma u duhu proverene boljševičke političke kulture stvaranja jedinstva kroz samokritiku. Ton arbitraže bio je konsultativni «meki» autoritarizam, kao na sastanku sa predstavnicima Srbije oktobra 1970: «Tito: 'Kakve prigovore imate Hrvatima? Ja sam pitao i njih. Šta vi prigovarate?' M. Bojanić: 'Praktično nikakve prigovore nemamo. Osnovna pitanja su oko petro-hemije. Bilo je izvesnih nesporazuma oko državnog kapitala i oko Investicione banke'. Tito: 'Deviznih pitanja?' Bojanić: 'Nije to razlika između nas i Hrvata, to je više razlika oni i federacija.' Tito: 'To su se sada pobrkale neke stvari, u tom smislu što izvesni nesporazumi sa federacijom ispadaju kao da je reč o sukobu sa Srbijom, između Hrvata i Srba... Već se govori – Srbija ima sve, ima ovo, ima ono, ima nas mnogo, možemo bez vas. Ja neću da čujem 'Mogu bez nas', ni kod jednih...» (Cit. prema Vuković 1989, str. 410). Tito je upozoravao da zbog ugleda u svetu ne treba govoriti federacija nego Jugoslavija, jer kao celina u svetu predstavljamo mnogo, a svaki posebno ne bi smo značili ništa. Voleo je da mu se kaže sve, pa su lojalni i verni saradnici imali veću moć od samostalnijih, sposobnijih i kritičkih. U tom pogledu je, doduše, među vladarima teško naći izuzetka. Pečujlić ocenjuje da se Tito oslanjao na samostalne diplomate i poslušne generale. Titova arbitraža bila je osobena jer je uglavnom počivala na srpsko hrvatskoj napetosti. Jula 1971, u jednom razgovoru, zapitao je Nikezića: «Reci mi šta vi zamerate Hrvatima, pa ću ti reći šta oni vama zameraju? Nikezić je mirno odgovorio: 'Ništa'. Tito se naljutio, udario šakom po stolu, što nije bio njegov običaj i rekao:' Onda neću ni ja tebi reći'» (Cit. prema Perović 1991, str. 303). Zbog primene načela simetrije čistka u jednoj republici izazivala je strah od ravnoteže u obračunu kod drugih republika. Izgleda da je u tom pogledu srpsko rukovodstvo bilo opreznije od hrvatskog. Početkom decembra 1971. Latinka Perović je na sednici Sekretarijata CK SK Srbije upozoravala: «Nikakva zluradost niti osećanje pobede ovde ne sme da se ispolji jer bi to otežalo prilike u Hrvatskoj i olakšalo oživljavanje nacionalizma u Srbiji, tim pre što ima antihrvatskih raspoloženja» (Cit. prema Vuković 1989, str. 593). Još oprezniji oblik odbrane od simetričnog obračuna bio je Nikezićev predlog (u duhu nemešanja u hrvatske stvari) Tripala za predsednika

118

SIV-a (Nenadović 1989, str. 155). Pre zvaničnog predloga za čelne funkcije, koje bi nadležni državni i partijski organi bez rasprave potvrđivali, Tito je obavljao konsultacije (često pošto bi već doneo odluku) da bi ispitao raspoloženje i ocenio odnos snaga pojedinih nacionalnih frakcija i podršku koju bi republike davale pojedinim ličnostima. Kadrovske kombinatorike iza zatvorenih vrata su osobenost svake političke partije, ali je Tito izgleda prilično uspešno odolevao pritisku interesnih državno-partijskih blokova bez bojazni da ga neko može optužiti za autoritarnu samovolju. Svakodnevicu «kadriranja» starog predsednika 1971. dočarava L. Perović. «Tito je upitao koga predlažemo za predsednika Savezne skupštine. Nikezić je, pošto su prethodno bile obavljene konsultacije, rekao: 'Mijalka Todorovića.' Tito se složio iako su neposredno pre toga razgovarali o Titovom napadu na Todorovića, zbog njegovih navodnih ranije izrečenih kritika na račun Tita u Moskvi... Tito je spomenuo da Kardelj predlaže Minića, na šta je Stambolić reagovao. 'I ja imam primedbe', to gura Kardelj, zaključio je Tito. A spor oko predsednika SIV-a okončao je Tito – odlučivši se za Dž. Bijedića. Opšta konsternacija, ali izbor je Titov» (Perović 1991, str. 271-272). Tito je znao, doduše, i da popusti kada bi video da rukovodstvo republike neće njegovog kandidata, kao što je bilo kada je gurao Minića 1971. u Predsedništvo SFRJ (Perović 1991, str. 280). Titova arbitraža nije počivala na golom voluntarizmu niti uvek, pa ni pretežno, na ličnom hiru. U poznom periodu vlasti morao je daleko opreznije nego ranije da vodi računa o republičkim kandidatima i interesima. Odlučivao je prilično odmereno, bez naglosti. Premda lišena normativne osnove, arbitraža predsednika partije i države izvirala je iz samorazumljivog prenošenja načela partijskog odlučivanja na državni nivo. Prioritet partijskog nad državnim pravom ostvarivao se uz pomoć pravnih normi nižeg stupnja, direktiva, i ličnih naredbi. Samo partijsko pravo često se nije ispoljavalo u statutarnom obliku, već izvan ovih naredbi u ustaljenom običaju (Kuljić 1989, str. 86-85). Uloga vođe arbitra svuda raste gde su sukobi između frakcija žešći. To su najvažnije osnove Titove lične vlasti, pored pomenutog osvedočenog učinka i međunarodnog ugleda. Sporno oslanjanje na revolucionarnu legitimnost, neophodnost partijskog jedinstva i samokritika, uz trajnost uticaja neformalnih grupa davala je vođinoj arbitraži i nefunkcionalne nebirokratske sastojke. Bezuslovna nadmoć partijske legitimnosti vidljiva je u razgovoru sa generalima maja 1971. u Karađorđevu: «Ja sam podsetio neke šta znači demokratski centralizam. Ja sam predsednik SKJ i ja imam pravo pozvati koga god smatram da je potrebno, svakoga. Ne da frakcionašim, ja sam se uvek borio protiv frakcija u partiji. Ja pozivam da vidim, da mogu da se orijentišem, da čujem ljude. A oni to odmah shvataju kao neko uzurpiranje prava koje nemam. Rekao sam im da ja imam to pravo, a oni su dužni da ne održavaju sednice ilegalne ili zatvorene. Sednice mogu biti zatvorene ali rukovodstvo SKJ to mora znati» (Cit. prema Vuković 1989, str. 530). Prioritet partijskog nad državnim pravom izvirao je iz prioriteta klasnog nad nacionalnim koji je Tito isticao kao ultima ratio državne integracije, jer su interesi radničke klase jedni. Prilikom čistke hrvatskog političkog vrha novembra 1971. podvlačio je da je radnička klasa na prvom mestu, pa nacija, i da je masovni nacionalni pokret stran socijalizmu (Dragosavac 1985, str. 142). Ovo nisu bile prazne fraze, već izraz dubokog ličnog opredeljenja. U duhu proleterskog internacionalizma, jugoslovenski partijski vrh i širi krugovi inteligencije tumačili su nacionalne sukobe kao izraz nedovoljno rešenog klasnog pitanja. U ovom pogledu Tito nije bio nikakav dogmatski boljševički izuzetak niti su ova gledanja bila gola ideološka iluzija lišena svakog realizma. Ipak se može uočiti da je Tito bio tvrđi u istrajavanju na jedinstvu partije dok se u pogledu karaktera državnog jedinstva, posle dužeg kolebanja priklonio liberalnoj verziji meke federacije. Izgleda da početkom 1970-ih dilema između federacije ili konfederacije nije u vrhu smatrana ključnim pitanjem, niti toliko drastičnim izvorom mogućeg rasula kao desetak godina kasnije. Septembra 1965. Kardelj je govorio da «Jugoslavija danas nije ni klasična federacija ni konfederacija, već samoupravna zajednica naroda sa socijalističkim državnim uređenjem». Vizija elastične federacije povezivala je različite liberalne komunističke struje Skoplja, Beograda, Zagreba i Ljubljane. M. Nikezić je 1971. povodom amandmana govorio da decentralizacija funkcija federacije i veća samostalnost republika i pokrajina treba da teče na osnovu čistih odnosa i računa. Važno je da karakter svojine, samoupravljanje i položaj radnika i građana budu u

119

Jugoslaviji jednaki. U tom svetlu dilema da li savezna država ili savez država izgleda malo drugačije. Neortodoksni Nikezić nije verovao da bi međunarodne okolnosti dopuštale izdvajanje neke republike iz Jugoslavije. Po njemu bi do sukoba pre mogli dovesti oni koji traže samo jedinstvo u mnogonacionalnoj državi (Vuković 1989, str. 458). Reformističke struje u republičkim i saveznim telima više su strepele od čvrste ruke (savez sa vojskom) nego od državnog rasula. O tome svedoči i tadašnja svest leve intelektualne «opozicije» izvan SK okupljene oko časopisa «Praksis» i «Filozofija». Jedan način istraživanja domašaja i istorijske ograničenosti svesti SKJ o pravcima razvoja je poređenje ideologije sa svešću domaće vanpartijske opozicione inteligencije. U oceni opasnosti domaćeg nacionalizma i uzroka njegovog nastanka početkom 1970-ih nije bilo značajnijih razlika između režima i pomenutih središta opozicije. Obe struje bile su na antirankovićevskoj liniji kritike centralizma federacije i poželjne samoupravne, antibirokratske, neposredne socijalističke demokratije (Nacionalizam i ljudska prava, Filozofija 1972, br. 1). Srednji slojevi uočeni su kao osnova nacionalizma, a dosledna socijalistička demokratija kao najuspešnija brana protiv njega (Kuvačić 1972, Marković 1971). O svesti jugoslovenske levice treba suditi na osnovu svesti kritičara SK i Titove vlasti. Opozicija je kritikovala staljinističku viziju partije, a u pogledu ocene nacionalizma postojala je visoka podudarnost sa stavovima SK. Jedan od glavnih vanpartijskih opozicionih intelektualaca M. Marković je, u duhu strepnje službene reformističke partijske struje od čvrste ruke, 1971. pisao da «postoji realna šansa da se u okviru jedne labave konfederacije sadašnji nacionalni sukobi smire – ukoliko se ne želi raspad zajednice ili obrnuto intervencija «stranke reda». Zato je neophodno smanjiti klasne nejednakosti, ukinuti monopole moći, obezbediti vlast radničkih saveta i stvoriti duh bratstva i solidarnosti (Marković 1971, str. 823). U istom duhu je Tito juna 1971. upitao Tripala da li to on s njim polemiše kada tvrdi da je nacionalno važnije od klasnog (Tripalo 1989, str. 153). Visoka podudarnost partije i njenih unutrašnjih kritičara o izvorima nacionalizma svedoči o strukturi svesti jednog karakterističnog razvojnog stupnja jugoslovenskog socijalizma. U tom pogledu Tito nije bio mnogo više zarobljenik idejnih pogleda evropske levice svoga doba nego što su to bili njegovi oprezni kritričari u zemlji. Taktička kolebanja obeju struja (vlasti i opozicije) kretala su se u okviru podudarne strateške socijalističke vizije samoupravnog socijalističkog društva. Relativno visok ugled jugoslovenskog samoupravnog modela u svetu (čak i izvan krugova levice) je, doduše, više slabila kritičnost prema SK kod vladajućih kadrova nego kod levičarske opozicije koja je partiji prebacivala birokratizam, a ne jednopartijski monopol. Bilo bi pogrešno u svetu tada snažnu, a u Jugoslaviji potpuno normalizovanu idejnu levičarsku svest držati za pogrešnu ili iskrivljenu, a Tita, njenog najuglednijeg predstavnika, običnim zatočnikom prolazne iluzije. Naprotiv, jugoslovenski socijalizam se u ovom periodu prilagođavao svetskom okruženju na prilično neprovincijalan način, a način regulisanja međunacionalnih odnosa dugo je u svetu smatran zanimljivim. Kao i u nizu sličnih situacija, i ovde je Titov ugled bio pokriće njegovih konzervativnih zaokreta. Dominantna levičarska idejna svest epohe bila je snažna strukturna determinanta koja je podjednako pritiskala vlastodršce i njihove kritičare u Jugoslaviji. Unutar ove svesti različite struje u partiji, a i izvan nje, tragale su za alternativama razvoja i rešavanjem nacionalnih sukoba. Vizija elastične federacije počivala je na nepoljuljanom uverenju o jedinstvenom interesu radničke klase u zemlji i proletarijata uopšte u svetu. Milion članova SKJ, vezanih demokratskim centralizmom izgledali su kao solidan garant i kontrolor klasnog jedinstva, čak i u periodu snažnih međunacionalnih napetosti. U više navrata Tito je odbacivao valjanost višepartijskog sistema argumentima da bi ovaj vrlo brzo aktivirao nacionalizam i raspad države. Nažalost, ova bojazan nije bila lišena osnova, što opet dokraja ne pravda kruto ustrajavanje na prioritetu partije. U poslednjih petnaestak godina Titovog života opasnost od simetrične čistke republičkih elita je kod ovih grupa u kritici vlastitog nacionalizma prevazilazila uobičajene okvire komunističke samokritike i postajala važan zaštitni manevar. Samo su neupućeni mogli 1971-1972. verovati da će obračun sa hrvatskim nacionalizmom osigurati položaj srpskog političkog vrha. Strepnja od ravnoteže u obračunu gonila je na stvaranje zaštitnog mehanizma u obliku pojačane kritike vlastitog nacionalizma. Aprila 1971. L.

120

Perović je pisala: «Velikosrpski nacionalizam je za sve najopasniji, stvarno i potencijalno. On je najveće breme na našim leđima. Potrebno je određenje prema nacionalizmu svuda, jer bez toga nema jedinstva SKJ» (Perović 1991, str. 249). Srpski liberali nisu robovali mitološki shvaćenom srpskom nacionalnom interesu već su prihvatili izazov politike čistih računa. Međutim, pojačana kritika vlastitog nacionalizma nije 1972. spasla srpske reformističke komuniste od čistke. U duhu politike čistih računa, srpsko rukovodstvo je u ovom periodu više strahovalo od Titove arbitraže i režima čvrste ruke sa osloncem na JNA nego od hrvatskog secesionizma. «Tito je znao», piše L. Perović, «da smo mu lojalni, ali nas je osećao kao protivnike, jer smo potkopavali osnove lične vlasti». Čistka srpskog političkog vrha oktobra 1972. pravdana je nedovoljnom okrenutošću ovog vrha radničkoj klasi i preteranom oslanjanju na inteligenciju, zatim liberalnom (mlakom) odnosu prema štampi i inteligenciji i omogućavanjem prodora tehnokratizma u organizacije velikih preduzeća i banaka usled slabe aktivnosti partije. Tito je rukovodstvu SK Srbije prebacivao da su SK pretvorili u diskusioni klub (omiljena boljševička metafora za kolebljivost revolucionarnog stroja) i dozvolili da se «nepovoljno govori» o njemu kao predsedniku SKJ (Tito 1977 b, str. 468-469, D. Marković 1987, I, str. 318). Srpsko rukovodstvo nije 1972. uklonjeno zbog nacionalizma, ali je smena trebalo da zadovolji načelo nacionalne simetrije u održavanju ravnoteže partijskog vrha i spreči eventualni srpski trijumfalizam. Tito je bio nepoverljiv prema inteligenciji, pa je 1972. umesto M. Pečujlića iz Srbije tražio radnika za člana Izvršnog biroa. Nadao se da će dezintegrativne posledice kursa politike čistih računa uspešno kontrolisati jedinstvena partija radničke klase u čijem vrhu reformističku inteligenciju treba da zamene predstavnici radnika. «U socijalističkim samoupravnim odnosima interesi radničke klase, koja se izborila za položaj vladajuće klase u naciji, postaju interesi nacije, a interesi nacije postaju interesi klase» - rekao je Tito na 10. kongresu SKJ 1974. (Tito 1977 b, str. 493). Ovaj čvorni stav pokazao se hazardnim tek kada je nestala jedinstvena partija radničke klase čije je odsustvo bila važna pretpostavka raskola višenacionalne države. U Titovom periodu malo ko je mogao da sagleda dezintegrativne posledice partijski održavanog međunacionalnog jedinstva. Ustavom 1974. federacija je, kao funkcija državnosti i suvereniteta republika i pokrajina, izjednačena sa «dogovaranjem i sporazumevanjem između republika i pokrajina» u svim institucijama na nivou federacije. Partija je takođe decentralizovana, pa je prema jednoj odluci 9. kongresa SKJ 1969. politika SKJ trebalo da bude «sinteza republičkih i pokrajinskih politika SK». Analizom kongresnih dokumenata, J. Imširović je našla da je Tito tada jedini na kongresu tražio formiranje jakog centra odlučivanja u federaciji (partiji i državi) kao protivtežu republičko–pokrajinskoj samostalnosti (Imširović 1991, str. 227). Titova nadanja da je radnička klasa Jugoslavije jedna i da su njeni interesi istovetni nije, doduše, bila ispod nivoa svesti svoje epohe, ali se relativno brzo, usled promena u evropskom okruženju, pokazala iluzornom. Integracija države bez neideoloških osigurača ne samo što nije izdržala «tektonske poremećaje» u Evropi početkom 1990-ih, već je u tim potresima nepripremljena ostavila eksplozivnu idejnu i institucionalnu prazninu. Vakuum nije nastao tek pošto je otpao bezuslovni prioritet klasnog nad nacionalnim, već ranije nakon Titove smrti. Još za Titovog života neki njegovi sradnici uočavali su preteranu koncentraciju autoriteta u Titovoj ličnosti i slutili opasnost vakuuma. Maja 1973. Draža Marković je u svom dnevniku zapisao: «Tito obilazi prugu Beograd – Bar. Iracionalna masovna podrška Titu. Prisustvo Kardelja, Gligorova, Bijedića ostaje skoro neprimećeno. Ogroman autoritet. Niko ga ni približno nema, niti ga može imati. I to je jasno i normalno. I nehotice čovek se pita, ponekad i sa zebnjom – a šta kada toga autoriteta ne bude više. Bez obzira na to što jedan komentar 'Tajmsa' kaže ovih dana 'Tito je stvorio Jugoslaviju, a Jugoslavija Tita' - ostaje činjenica mogućnosti nastajanja opasnog vakuuma kad takvog autoriteta i jake ličnosti ne bude više bilo» (Marković 1987, 2, str. 238-239). Zbog toga će Titova nacionalna politika verovatno ostati zabeležena ne samo po internacionalističkom učinku nego i po rizičnom apsolutizovanju partijsko ideoloških sredstava njenog ostvarenja i preteranoj harizmatizaciji vođe-arbitra. Kao i u nizu istorijskih primera nije reč samo ni pretežno o ličnoj iluziji i vlastoljublju vođe, nego daleko rasprostranjenijoj veri kod evropskog socijalizma da prioritet partijskog nad državnim pravom trajno osigurava nacionalnu ravnopravnost i harmoniju.

121

Komunistička politička kultura je i u pogledu regulisanja međunacionalnih odnosa, uprkos kosmopolitskom potencijalu, ključne političke ustanove sporo prilagođavala promenama unutar zemlje i spoljnog okruženja. Nacionalni sukobi svuda su pratili razvlašćivanje komunističkih partija jer ove nisu sadržale dovoljno idejnih i organizacionih inovativnih elemenata. Bila je to opštija blokada kod boljševičkog komunističkog pokreta, čijim je, jednom za svagda izabranim načelima, Tito ostao veran do kraja života. Doduše, Titov lični politički manevar jeste pomenutoj ideološkoj tvrdokornosti davao određenu gipkost, neophodnu za funkcionisanje višenacionalne države. Višenacionalnoj «zajednici sećanja» bio je neophodan političar vičan manevru, a ne vođa – detonator. Najopštije govoreći, Titov manevar u nacionalnoj politici sastojao se u zatvaranju sukoba u partijski vrh, tj. sprečavanju da nacionalizam zahvati mase, «čuvanju naroda od samog sebe». U drugoj sredini možda drugačije, ali u trusnom balkanskom prostoru manevar ove vrste štedeo je krv, lišavao tle potresa i neprogresivnih sukoba. Štaviše, majstori aktivnosti ove vrste bili su na Balkanu više od političara, a uprkos povremenom kolebanju, Tito je do kraja života ostao na visini ovog civilizacijskog zadatka. Povremena lutanja, nedoumice i greške nisu u osnovi ugrozili pacifikacijski učinak njegove nacionalne politike. Titove manevarske sposobnosti stvorene su u uslovima nepoverljive ilegalne borbe i protivrečnosti prostora u kom je delovao i bilo bi pogrešno tumačiti ih u isključivo ili pretežno makijavelističkom smislu, kao goli napor za očuvanje vlasti. Cilj je bio modernizacija i smirivanje šireg trusnog prostora uz pomoć sredstava oblikovanih u spoju domaće nekonstitucionalne oslobodilačke tradicije i boljševičke političke kulture. Izgleda da je graničarski balkanski mentalitet pogodovao održavanju tradicije duge lične vlasti, gerontokratskom autoritetu («Stari») i obožavanju osloboditelja, dok bi ustanove podeljenje vlasti oživljavale međunacionalne sukobe. Vrh nije bio lišen svesti o riziku pluralizma. Tito je vlastite namere vešto prikrivao oskudnom, ali neposrednom retorikom, a njegov manevar je bio još neprozirniji zbog neprosvećenosti sredine koja je verovala osvedočenom osloboditelju. U fondu nevelikog Titovog obrazovanja dominirali su ideološki sadržaji. Ova okolnost jačala je mu operativnost jer se nije gubio u nijansiranju. To je još više racionalizovalo njegov manevar svodeći ideologiju na nekoliko ritualnih fraza. Uprkos oskudnosti Titove retorike (bratstvo-jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti, samoupravljanje, jedinstveni interes radničke klase), ona je ipak skrivala složeniji manevar. Bilo bi takođe jednostrano Titovu arbitražu u međunacionalnim sukobima svoditi na jednostavno korišćenje neprikosnovenog ličnog autoriteta. Uslov akcije bio je tačno uočavanje odnosa snaga. Tito se oslanjao na dobro obaveštene izvore. Zatim bi sledilo stvaranje pukotine unutar grupe koju treba razvlastiti i prilično precizno proračunavanje rizika. Kod darovitog vođe snaga lične odluke ispoljavala se u mogućnosti da vešto manipuliše podeljenim frakcijama. Više Titovih saradnika svedoči da je njegova moć u starosti počivala više na veštoj arbitraži između pocepanih frakcija nego na harizmi, koja je bila samo ultima ratio:«Ako treba, idemo na plenum ili pred narod». Popularnost vođe kod stanovništva nije opadala, ali ni lojalnost saradnika koji su se utrkivali u režiranju masovne podrške Titu. Dnevnička beleška D. Markovića je sugestivna: «Septembra 1977. masovan doček Tita u Beogradu sa puta po SSSR-u i Kini. Bilo je prisutno oko 600.000 ljudi. Bilo je dosta izrežirano, sa mnogo cveća i folklornih grupa... Nije trebalo kopirati NR Koreju. T. Vlaškalić je potpao pod uticaj S. Gligorijevića i njegovog 'da pokažemo šta mi, šta Beograd može' «(Marković 1987, 2, str. 400). Autoritet i harizma samo su olakšavali, ali ne i nužno omogućavali Titovu politiku. Manevar i harizma tesno su skopčani, ali izgleda da je bogato i promišljeno iskustvo bilo jednako važno kao i smišljeno građena harizma. Eksplozivni izmešani nacionalni prostor bio je pravi izazov za usavršavanje manevra arbitraže. U stvaranju međunacionalnog mira upadljiv je Titov relativno manipulativni stil. Iz sukoba je izlazio bez odijuma čistača, uvek čistih ruku. Drugi su obavljali posao uklanjanja, a on je bio samo krajnji i nužni arbitar. Zanimljivo je da su uklonjene frakcije kadrovske uprave za svoj pad više krivile drugu frakciju, ili pak Kardelja i Bakarića nego Tita. Najposle treba pomenuti da se Titove čistke ne mogu zamisliti bez fetiša organizacionog jedinstva i harizme komunističke partije koji su poražene struje uvek priznavale.

122

*** Jugoslovenski socijalizam rešavao je nacionalno pitanje po obrascu federacije ravnopravnih starih, istorijskih i novih, političkih nacija. Široka prava nacionalnih manjina još više su usložnjavala političko polje. Komunistički internacionalizam bio je bliži građansko-teritorijalnom nego etničko-genealoškom shvatanju nacije jer je počivao na prihvatanju političke ideje o jedinstvenom nadnacionalnom interesu radničke klase, a ne isticanju prirodnih komponenti nacije (porekla po rođenju). Marksovo gledište da proleteri nemaju domovine jeste u parolu pretvoreni čvorni stav proleterskog internacionalizma. Izviralo je iz prosvetiteljstva i bilo rašireno kod niza najistaknutijih evropskih književnika. Gete se opredeljivao za svetsku literaturu, Igo za «evropsku nacionalnost», Stendal je nacionalni osećaj smatrao protivprirodnim, a Puškin ga držao za porok. Bajron i Hajne su bili kosmopoliti, a Flober je govorio da umetničko delo nema domovine (Matvejević 1984, str. 42). U ideologiji, a pogotovo operativnoj politici ključni prosvetiteljski kosmopolitizam trebalo je pažljivo dozirati i prilagođavati konkretnim uslovima da u nerazvijenim sredinama ne bi postao odbojan. Istorijom opterećeno iskustvo Balkana nagonilo je i SKJ da uzme u obzir i etnički potencijal nacije, podređujući ga, doduše, čvornom klasno–političkom prioritetu. Bilo je nužno kod različitih nacija stvoriti poverenje u opštu korist ideologije i partije koje su nezavisne od verskih i nacionalnih interesa i osigurati poštovanje pravila njihovog funkcionisanja. Pokazano je da je ovo poverenje postojalo u periodu snažnog privrednog uspona do prve ekonomske krize 1960-ih. Napor za stvaranje stabilnije ravnoteže nacija slabile su ekonomske nejednakosti, doktrinarna ideologija, ali i odveć kratko poluvekovno razdoblje za ostvarenje složenog zadatka. Malobrojne stabilne države (mpr. SAD, Švajcarska, Holandija), osnovane od heterogenih populacija, bile su proizvod viševekovne istorije, tokom koje su članovi svake grupe ne samo interiorizovali obavezu da poštuju druge nego su polako razrađivali i političke ustanove koje su toleranciju objektivno činile trajnom (Šnaper 1996). U poređenju sa ovim iskustvom Tito i kralj Aleksandar su imali malo vremena za stvaranje čvršćeg federalnog ili unitarnog bloka balkanskih nacija. Zadatak je bio još složeniji u prostoru bez stabilnog razgraničenja interesa velikih sila, čija je politika lako aktivirala uvek živi potencijal secesije, ali i hegemonizma. U tom pogledu Jugoslavija je bila u nepovoljnijem položaju npr. od Belgije jer su spolja unošene klice razdora u nedefinisanoj zoni uticaja. Osim toga, Zapad je iživeo militantni konfesionalni sudar u 17. veku, a žarište ove vrste sukoba na Balkanu još je živo. U strukturnom pogledu u socijalističkoj Jugoslaviji bio je dosta aktivan pretežno odozgo nametani, klasni internacionalistički pokušaj političkog poimanja nacije, ali nije bilo vremena za stvaranje različitih neideoloških integrativnih sredstava, niti dovoljno veštine da se razminira etničko– genealoški potencijal nacije: istorija opterećena mitovima, romantika i oslobodilački graničarski mentaliteta. Spoj žilave tradicije zakasnelih, romantičarski, nemački shvaćenih nacija, izmešani prostor bez dovoljno snažnog Pijemonta, različite tradicije carevina i religija, interesno nedefinisani prostor velikih sila – sve to je stvaralo haotično eksplozivno područje u kom se država mogla duže graditi uz pomoć autoritarnih modernizacijskih ideologija i privremene geopolitički stabilne situacije (1945-1990). Treba imati na umu da i neki važni segmenti komunističkog zaokreta od etničkog ka političkom shvatanju nacije nisu bili lišeni rizika. Ujednačavanje naroda i narodnosti i njihova paritetna zastupljenost u svim političkim telima bez sumnje je bio važan pomak u kosmopolitizaciji prostora. Usled nedovoljno razvijenih neideoloških ustanova za učvršćenje ovog napora, političke nacije (Muslimani i Makedonci) lako su se preobrazile, sa nestankom SKJ, u etničke, nalazeći sumnjivo istorijsko i versko utemeljenje, a neke narodnosti (Albanci) još ranije postale su aktivni secesionisti. Stvarajući političke nacije, komunisti su ih odveć vezivali za ideologiju čija je trajnost precenjena. Sa urušavanjem evropskog socijalizma, političke nacije postaju etničke, lako se iracionalizuju i obnovljenim etničkim potencijalom jačaju haos i rasulo eksplozivnog prostora.

123

Da li to znači da se internacionalistički učinak Tita i SKJ može svesti samo na privremeni mir ? Tito je bio vešt operativac sa promišljenim iskustvom, koji je izgleda više intuitivno osećao eksplozivnost prostora nego što ga je intelektualno poimao. Njegova međunacionalna arbitraža počivala je na razvijenom osećanju odnosa snaga u svetu i zemlji. Ideološka postojanost mu nije sputavala operativnost, a nepoverljivost i autoritarnost nisu se kosili sa izvesnom tolerancijom (dok se ne skrene), a težnja za snažnom državom usavršavala je njegovu arbitražu. Osobenost Titovog tesnog spoja strategije i taktike u rešavanju nacionalnog pitanja je bila u tome što klasni cilj nikada nije odvajan od nacionalnog mira. Uprkos nerazlučivosti strateških ciljeva (vizija besklasne zajednice) i sredstava u učvršćenju nacionalnog mira (monopolska partija radničke klase) Titova politika ni u ovom pogledu nije bila lišena manevra. Trebalo je uvesti nove ideje i ustanove da bi se uskladili odnosi među nacijama i stvorila zajednica ravnopravnih građana. Lišen crkvene podrške i višepartijskog predstavničkog sistema, socijalizam je koristio internacionalističku ideologiju, samoupravljanje i jedinstvenu partiju. Svaki režim nastoji da osnaži koheziju stvaranjem osećanja vlastite izuzetnosti (ublaženo mesijanstvo) kod državljana trudeći se istovremeno da time osigura poštovanje u svetu. Po spoju antifašizma, antistaljinizma, samoupravljanja i nesvrstanosti Jugoslavija i Tito su se prepoznavali u svetu, a unutar zemlje ova ideološki usklađena tvorevina jačala je svest Jugoslovena o vlastitoj izuzetnosti. Društvenointegrativni napor ove vrste nije neobičan, ali su sadržaji koje je SKJ nametao bili prilično osobeni. Britanci su ponosni na parlamentarnu demokratiju kao ustanovu slobode koju su prvi uveli, a ne manje se Amerikanci danas osećaju pozvanim zbog American way of life i mita o novoj demokratiji lišene evropskog tradicionalizma. D.Šnaper je uočila kako je prelaz preko Atlantika i izlazak u Novi svet (uprkos rasizmu i klasičnom robovlasničkom sistemu) u Americi prilično uspešno osmišljen u novo misionarstvo. Francuzi se diče republikanstvom, revolucijom i kolevkom evropske slobode jer su ustoličili individualno pravo građanstva lišenog verskog i nacionalnog porekla. Grci svojataju antičku demokratiju, a Srbi oslobodilački mesijanski Kosovski mit. Tražeći slične idejne oslonce vlastite izuzetnosti, jugoslovenski komunisti su ih našli u pomenutom spoju čiji je važan simbol Tito. Za razliku od Envera Hodže, koji je ideologizovao kult Ilira, ili Čaušeskua, koji je slično postupao sa kultom Dačana, Tito se nije trudio da dublje zađe u prošlost radi utemeljenja jugoslovenstva. I u ovom pogledu je društvenointegrativna misao počivala pretežno na istorijskom utemeljenju klasnih motiva i veličanju istorijata partije. Osim toga, svaki režim se trudi da istakne naročiti karakter vlastite demokratije, tj. da uveri građane da oni sami odlučuju o svojoj sudbini. Tito je to prilično uspešno činio ističući ideološke sadržaje (samoupravljanje neposrednih proizvođača) i neideološke (državna nezavisnost i politika nesvrstavanja). Isticanje pomenutih komponenata izuzetnosti države je u svakodnevici jugoslovenskog socijalizma slabilo nezadovoljstvo pojedinih nacija i jačalo svest o neophodnosti zajedništva. U tom sklopu Titova nadnacionalna harizma i ugled bili su važne sastavnice međunacionalnog mira. Bila je to odozgo dozirana internacionalizacija, gde je ponos na Tita, samoupravljanje i nesvrstanost, potiskivao nacionalno osećanje. Ipak koliko god bile užarene, klasne emocije brže se hlade od nacionalnih jer je sa usložnjavanjem društvene strukture rastao značaj privatnog interesa koji je hladio klasni žar. Danas bi npr. u eventualnim unutardržavnim sukobima malo ko poginuo za Evropsku uniju, jednako kao što je u građanskom ratu 1991-1995. bio malo privlačan jugoslovenski patriotizam lišen klasno ideoloških osnova (SK, radničke klase, Titovog kulta). Organizacija kolektivnog pamćenja i društvenointegrativnih ideja održava identitet države, patriotizam i svest građana o manjoj ili većoj izuzetnoj vrednosti svoje države. U socijalističkoj Jugoslaviji to je trebalo postići složenom kombinacijom nacionalnih i unitarnih ideoloških i neideoloških sadržaja. Pažljivije proučavanje udela ideoloških sadržaja u društvenointegrativnoj misli i oblikovanju otadžbinskog patriotizma (NOB, SK, JNA, revolucija, Tito) moglo bi lako pokazati njihovu izrazitu prevagu nad neideološkim, što delom objašnjava brzinu dezintegracije države nakon relativizacije komunističke ideologije. Nacionalni procesi pokazali su se trajnijim od ideoloških, ali se posledice Titove nadnacionalne politike ne mogu vezati samo za ono kratko vreme u koje je utkana njegova neposredna aktivnost. Titov učinak zadire i u procese dugog

124

trajanja. Ovi su izvirali iz potrebe izmešanih malih naroda da stvore beskonfliktnu državu na vetrometini balkanskog prostora. Pokretač nešto kraćih procesa bila je težnja za etnički čistom državom, u kojoj bi se izbegao eksploatisani položaj od srodne nacije. Pomenuti procesi postajali bi delatni kada bi se oslonili na interes moćnih spoljnih sila, a domaće političke ličnosti nisu ih mogle menjati nego obuzdavati ili aktivirati. Tito je vrlo brzo uočio da uspešne međunacionalne politike nema bez nezavisnosti od spoljnih sila, pa je otuda njegova neobično aktivna spoljna politika bila uslov relativno uspešnog samostalnog rešavanja unutrašnjih međunacionalnih sukoba. To je mogao postići samo političar koji se uzdigao do ranga državnika. Istorija će Tita duže beležiti kao vladara višenacionalne balkanske države nego kao komunističkog vođu, iako je bez komunističkog internacionalizma njegova nadnacionalna uloga nezamisliva. Za ocenu Titovog učinka u oblasti međunacionalnih odnosa važno je uočiti postojanje raznih vremena, tj. dužih i kraćih procesa, na koje je uticala njegova aktivnost. Procesi se mogu analitički razdvojiti ako se razmotre teškoće u osiguranju građanske lojalnosti multinacionalnoj državi, lojalnosti koja se kosila sa čvršćim ili slabijim sponama sa drugim grupama i ustanovama. Učinak komunističke internacionalizacije, modernizacije i Titovog autoriteta može se meriti stupnjem slabljenja tradicionalnih oblika lojalnosti verskom izvandržavnom centru (kod katolika i muslimana) i lokalnom plemenskom patrijarhalnom autoritetu (na Kosovu i u Crnoj Gori). Nije nebitno svedočanstvo internacionalizacije 1.200.000 deklarisanih Jugoslovena u popisu stanovništva 1981. Nadnacionalni klasni autoritet partije slabio je lojalnosti naciji i republici, kod nacionalnih manjina potkopavao je spone sa izvandržavnom maticom, a prekidao je i naddržavne ideološke lojalnosti (npr. vernost SSSR-u kod ibeovaca). Osiguravanje lojalnosti prema SFRJ teklo je uz mnogo zastoja, protivrečnosti, kolebanja i reaktivnog ponašanja. Napetost između različitih lojalnosti nije prevladavana neideološkom kulturom insitucionalno osigurane tolerancije (usavršavanjem ustanova za rešavanje sukoba interesa bez partijske arbitraže), već pretežno oslobodilačkom kulturom po obrascu patriota – izdajnik ili komunista – reakcija. Premda kosmopolitska, komunistička politička kultura je zapostavila izvanpartijske mehanizme međunacionalne tolerancije, pa je otuda ostao nerazvijen nadnacionalni neideološki patriotizam. Vodeća uloga partije sankcionisana je Ustavom 1974, kada je Skupština SFRJ izabrala 82-godišnjeg Tita za doživotnog predsednika republike. Njegova ličnost i funkcije bile su na nivou federacije jedine ustanove koje su ojačane i (pored armije) nisu «federirane» (Imširović 1991, str. 187). Što je Titova arbitraži bivala aktuelnija, to je praznina nakon njegovog nestanka postajala opasnija. Jedna od posledica preterane koncentracije integrativnih sadržaja u partiji i kod vođe bilo je i relativno lako oživljavanje romantičarskog etničko-genealoškog poimanja nacije nakon nestanka SKJ i skoro poluvekovne nadmoći političko – prosvetiteljskog komunističkog shvatanja nacije. Istini sa volju, na Balkanu etničko–genealoško shvatanje nacije nije uvek imalo šovinistički ton, već katkad i progresivno oslobodilačku ulogu u borbi protiv stranih zavojevača. Ratni uspesi u oba svetska rata nisu pogodovali demontaži etničkog nacionalnog potencijala. Komunisti su nacionalnom pitanju nametali klasni (građanski) ton, ali je istorijsko sećanje diktiralo etnički naboj. U dubini zamršenih procesa odvijao se sukob dva različita poimanja kolektivnog identiteta (nacije), čiji su vidljivi raspleti bili neobično konfliktni i burni. Dubinske strukture i njihove tačke raspadanja moguće je nazreti samo ako se istorijsko vreme, u brodelovskom smislu, razloži na (1) dugo trajanje otporno na promene i (2) procese kraćeg daha, gde se jasnije raspoznaju događaji i uticajni pojedinci. Kada se na ovaj način raščlani istorijski tok, može se diferenciranije oceniti Titova uloga u balkanskim nacionalnim procesima. Za nekoliko desetleća vlasti Tito nije mogao da razgradi etničko-genealoško poimanje nacije niti da ga trajno suzbije radikalnom laicizacijom, prosvećivanjem i građansko političkim shvatanjem nacije. Za ovaj preobražaj na Zapadu su bila potreba stoleća. Ipak se može reći da su komunisti ovaj složeni proces prvi ozbiljno shvatali i postavili u okvir demokratskog rešavanja balkanskog pitanja unutar federacije ravnopravnih naroda. Odmerenije je pitanje kakva je bila Titova uloga u sklopu komunističke politike, tj. neke vrste srednjeg istorijskog vremena (boljševička politička kultura) sa nešto sporijim ritmom od brzo smenjivih političkih zbivanja (čistke, koalicije, pragmatizam vlasti).

125

Unutar globalne politike SKJ Titov lični udeo nije uvek lako niti moguće dokraja egzaktno razdvojiti. On nije u svim periodima učestvovao u stvaranju smernica partijske politike, već ih je u starosti samo dopunjavao ili odobravao. Od sredine 1960-ih, kada se bude nacionalizmi, Titov uticaj najčešće se ispoljavao preko latentne ili otvorene pretnje partijskim frakcijama vlastitim upadljivo nadmoćnim ličnim autoritetom. U institucionalno složenom sistemu vođa nije mogao uvek sprečavati zloupotrebu vlastitog imena u svrhe koje su se kosile sa njegovim namerama. Zato bi trebalo pažljivo raščlaniti nameravane i nenameravane posledice Titove aktivnosti, tj. odvojiti relativno dosledno sprovođenje njegovih odluka od pragmatičkog iskrivljavanja i svojatanja njegovog autoriteta. S obzirom na Titovu ulogu duži ili kraći procesi organizovanja međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji mogu se podeliti u tri grupe: (1) Polazeći od prioriteta klasnog nad nacionalnim podsticao je, usmeravao i nadzirao niz izrazito kosmopolitskih procesa zbližavanja nacije na osnovama ravnopravnosti. Titova spontano nastala harizma i smišljeno građeni kult bili važan su simbol i beočug jedinstva federacije ravnopravnih nacija. (2) Tito je, uz manje ili više otpora, prihvatao i budno nadzirao potencijalno konfliktne ograničene procese demokratizacije partije i decentralizacije države, koji su usložnjavali njihovu integraciju: samoupravljanje, privredna reforma 1965, stvaranje novih nacija i davanje širokih prava nacionalnim manjinama, učvršćivanje republičke državnosti itd. Kao neprikosnoveni arbitar gušio je nacionalizam partijskim čistkama, a ne, pre svega, zakonom. Po uverenju je bio centralist i podložan uticaju armije, sklon autoritarnim simetričnim čistkama nacionalnih partijskih frakcija i gušenju nacionalizma, što je ojačalo njihovu potonju eksplozivnost. Protivrečnost između liberalizacije ekonomije, decentralizacije države i ustrajavanja na prioritetu partije vremenom je rađala sve više neprogresivnih sukoba između nacija i republika. (3) Svesno ili nesvesno, Tito je kolebljivim ponašanjem u nekoliko kritičnih razdoblja ohrabrivao nacionalističke snage, povlačeći rizične poteze: direktna podrška 10. sednici CK SK Hrvatske, oslonac u starosti na manje sposobne saradnike i laskavce i dogmatsko ustrajavanje na partiji kao klasičnoj ustanovi integracije složene i interesno heterogene države. Titova vladavina je istorijski pokušaj globalizacije zapadnog Balkana primeren političkoj kulturi okruženja i levičarskom duhu epohe. Bio je istorijska ličnost (a ne samo vešt i ugledni državnik), jer je njegova aktivnost u svom dobu bila trajno rukovođena opštim nadnacionalnim interesima šire skupine nacija (klasno i nacionalno oslobođenje) i modernom idejom da je izmešani deo Balkana moguć kao državna celina lišena iscrpljujućih unutrašnjih sukoba i vazalnog periferijskog položaja. U jezgru «globalizma» bio je proleterski internacionalizam, solidarnost i bratstvo svih radnika sveta. Ipak je Titova politika prevazilazila klasno shvaćeni internacionalizam jer je težila nadklasnom zbližavanju balkanskih nacija. Složena sukobljavanja tražila su pogodnu integrativnu ideologiju, ali i veštog vođu kao simbol. Trusni prostor, opterećen tradicijom, našao je u Titu veštog političara i državnika koji je pokazao neobičnu manevarsku sposobnost u «čuvanju naroda od sebe samog». Pitanje je da li je neprosvećeni etnički izmešani prostor mogao srazmerno skladno funkcionisati bez kulta živog vladara. Da li je Titova harizma bila nužno sredstvo nacionalnog mira, ili pre svega izraz ličnih ambicija vladara? Premda su obe komponente prisutne, izgleda da složenost rešavanja međunacionalnih odnosa u izmešanom balkanskom osinjaku ipak svedoči da se Titov kult i lična vlast ne mogu redukovati na lično vlastoljublje. Kao i kod niza drugih istorijski značajnih oblika vlasti, posledice Titove aktivnosti će u budućnosti, nošene procesima dugog trajanja (novim potrebama za saradnjom srodnih nacija), biti preoblikovane i pročišćene. Istorija će pokazati u kojoj meri će pročišćene tekovine Titove vlasti uticati na obnovu, stabilizaciju i novi oblik integracije rasparčanog jugoslovenskog prostora i tek tada će biti moguće celovitije i diferenciranije oceniti istorijsku funkciju Titove kosmopolitizacije. Pitanje o Titovoj odgovornosti za kasniju sudbinu Jugoslavije nije retoričko. Da li je Jugoslavija mogla opstati sa složenijim mehanizmom održavanja od onoga koji je Tito postavio? S obzirom na raspad ostalih evropskih federacija, teško je verovati u to. Budućnost i hladniji pristup će pouzdanije oceniti duge procese ove vrste (da li je nacionalna državna emancipacija krajem

126

20.veka godina bila nezadrživ trend). Ni ovaj trenutak ne treba da beži od suda, jer neki važni detalji mogu u budućnosti izbledeti ili se obezvrediti. Za ratno rasulo Jugoslavije svakako su najodgovornije republičke elite vlasti 1990/91. godine. Može se govoriti i o Titovoj posrednoj odgovornosti jer, uprkos namerama, nije, naročito u starosti, bio na visini ranijeg vizionarstva. U svom dobu stvorio je solidnu i srazmerno čvrstu državu, ali je nije učinio dovoljno otpornom na teške potrese nakon svoje smrti. Federativna država na samoupravnim osnovama bila je na nivou progresivnih struja svoga doba, ali ne i sva sredstva koja su korišćena u tu svrhu. Autoritarna komunistička integrativna sredstva jedno vreme bila su nužna i primerena ubrzanoj modernizaciji neprosvećenog izmešanog višenacionalnog prostora, opterećenog teškim sećanjem. Tito se sporo oslobađao inercije ovih mera. Ali treba dodati i to da je za okolnost što prostor Zapadnog Balkana nije izdržao naglu promenu političke kulture okruženja ponajmanje Tito odgovoran.

127

VII TITOVA SPOLJNA POLITIKA Način vođenja, pravac i samostalnost spoljne politike zavise od snage države (obim vojne sile i unutrašnja homogenost), geostrateškog položaja (relativno bezbedan izolovani položaj van glavnih strateških ratnih pravaca ili prostor nedefinisanih interesnih sfera velikih sila), ali i umeća diplomatije da, koristeći suprotnosti, štiti interese vlastite države. U međunarodnim odnosima uvek je prisutna neravnopravnost moćnih i slabijih, vladajućih i podvlašćenih, razvijenih i nerazvijenih država. Svetsko društvo je piramida moći sa prebogatim centrom, koalicijom bogatih i periferijom siromašnih. Tako su SAD 1948. sa 6,3% stanovništva držale oko 50% svetskog bogatstva (Čomski 1994. str. 15). Zahvaljujući moći i bogatstvu razvijena društva su se posle 2. svetskog rata učvrstila kao relativno autarhične zone mira i stabilne vlasti, dok su se unutar prostora nerazvijenih, uz doziranu podršku velikih sila, vodili ratovi i smenjivali nestabilni režimi autoritarne vlasti. Dogovori velikih sila bili su moćne strukture u senci unutar kojih su slabiji uspevali da stvore uži ili širi, trajniji ili prolazni manevarski prostor samostalne akcije. Titova spoljna politika je redak primer relativno uspešnog i samostalnog proboja hijerarhijskih odnosa u međunarodnom poretku i prevladavanja neizbežne periferijske podređenosti male zemlje interesima moćnih sila. Diplomatski uspeh je upadljiv jer je nezavisnost u međunarodnim odnosima ostvarena sa državom u poslovično nestabilnom balkanskom prostoru i sivoj zoni nerazgraničenih blokovskih interesa. Reč je o neobično aktivnoj i uspešnoj diplomatiji u osobenim istorijskim okolnostima. Preduslov objašnjenja odnosa strukturnih determinanti i subjektivnih činilaca jugoslovenske spoljne politike 1945-1980. je uočavanje pravilnosti, tj. «dužih diplomatskih procesa» unutar šireg vrmenskog razdoblja u istoriji Balkana. Teško je verovati da bilo koji balkanski političar nije svestan okolnosti da je rascepkani Balkan bio moneta za potkusurivanje između velikih sila. Dugi istorijski proces komadanja Balkana u 19. i 20. veku prilično je uočljiv, ali su ga jugoslovenski vladari na različit način nastojali prevladati, traženjem najpouzdanijeg međunarodnog oslonca ili politikom ekvidistance. Srbija je bila razapeta između Rusije i Austrije, monarhistička Jugoslavija između fašističkih sila s jedne i V. Britanije i Francuske s druge strane, socijalistička Jugoslavija između SSSR-a i SAD, a geopolitički odnos prema Balkanu uvek se prožimao sa ideološkim gledanjima. Rusija je pravila razne sporazume sa Austrijom, težeći da stekne Carigrad i moreuze. U istom strateškom smislu bio je Tito značajan za Sovjete 1945. jer daleki san o izlasku na «topla mora» kao da je sada bio oživotvoren drugim pravcem od onog istorijski tradicionalnog preko Dardanela i Bosfora (Petranović 1988, str. 151). Interesi i dogovori velikih sila su ograničavali, ali ne i potpuno sputavali diplomatiju balkanskih vladara o čemu svedoče: mir u Bukureštu 1812. između Rusije i Turske kojim je predviđena izvesna samostalnost Srbije, Berlinski kongres 1878. na kom su razgraničene interene sfere na Balkanu između Austrije i Rusije, sporazum Čerčila i Staljina u Jalti 1945, Dejtonski i Pariski sporazum o uređenju Balkana 1995. Godine 1908. Izvoljski i Erental (ruski i austrijski šefovi diplomatije) su razgraničili interesne sfere na Balkanu i složili se da se Austrija neće protiviti otvaranju moreuza za ruske brodove, a da će se, zauzvrat, Rusija saglasiti sa austrijskom aneksijom BiH. Slično je dogovoreno na Jalti 1945. između Staljina i Čerčila. Pašić je uspehom u Balkanskim ratovima ozbiljno ugrozio austrijsko-ruski dogovor, a Tito je neobično vešto manipulisao sovjetsko-britanskom formulom fifty-fifty. Svaki period određivao je granice slabljenja strukturnog sklopa, ali se ove ne mogu razumeti bez karakteristika viševekovnog razdoblja. Na Balkanu celinu uticaja spoljnih sila karakteriše smena dominacije imperija i balkanizacije (stvaranje nesamostalnih malih država). U 18. veku Balkan je podeljen između dva moćna carstva, a deo Jadrana držali su Francuzi. Krajem 19. veka uz dva carstva prisutno je i 5 nezavisnih država (Srbija, Crna Gora, Bugarska, Grčka i Rumunija). Sredinom 20. veka na Balkanu nema imperija već je na delu ravnoteža 2+2+2 (dve neutralne i po dve države suprotstavljenih vojnih blokova), da bi krajem 20. veka isti prostor

128

bio izdeljen na 10. država. Postojanje dve jugoslovenske države 1918-41. i 1945-1992. bio je diskontinuitet dubljeg procesa balkanizacije etnički izmešanog eksplozivnog prostora. Razvoj se odvijao u obliku smene relativno samostalne višenacionalne države i mreže satelitskih država pod moćnim stranim tutorima, što je praćeno pojačanom periferizacijom prostora. Spoljnu politiku samostalnih država srpskog i jugoslovenskih naroda karakteriše ne spontano izabrani već nametnuti pragmatizam u traženju međunarodnog oslonca. Obrenovići se okreću Austro-Ugarskoj zbog ruske naklonosti prema Bugarskoj, Pašić Francuskoj zbog straha od komunizma, a Tito nesvrstanima zbog hegemonih blokova. Danas se sve realnijim čini gledište, lišeno romantičarske ideologizacije, da je spoljnopolitička ugroženost 1918. nagnala u federaciju ne samo Hrvate i Slovence nego i Srbiju, koja je raspolagala samostalnim i istorijski potvrđenom državnošću. Najvažniji faktor opredeljenja za Jugoslaviju 1918. je bio spoljnopolitički. Jugoslavija se nametala kao brana ne samo od budućeg germanskog nadiranja već i od ekspanzije Italije, koja bi pri stvaranju nezavisne Srbije ostvarila dominantan uticaj u Hrvatskoj i Sloveniji i time ugrožavala i samu srpsku državu. Osim toga, bez podrške pravoslavne Rusije, koja se raspala 1917, jedna svesrpska država bi teško mogla opstati okružena katoličkim zemljama. (Gligorijević 1996, str. 441). Različit stepen samostalnosti i veština u korišćenju suprotnosti između velikih sila jesu određeni konkretnoistorijskim sklopom, tj. prisutnim alternativama izbora, i svešću o ugroženosti države i vladajućih snaga. Gotovo da je uvek početna lojalnost moćnim spoljnim silama bila uslov učvršćivanja pozicije i postupnog osamostaljivanja. Rano Pašićevo slavenofilstvo i kratkotrajna Titova prosovjetska politika bile su prelazne faze ka potonjem ideološkom i političkom osamostaljivanju. Izgleda da je Titova unutrašnja politika bila liberalna što su odnosi sa Sovjetskim Savezom bili hladniji. Unutrašnja politika bez sumnje utiče na spoljnu (ideološke i nacionalne sklonosti utiču na izbor međunarodnog oslonca), ali spoljna politika može imati i relativnu samostalnost i biti kadra da se pragmatizmom izdigne iznad manje ili više tvrdokornih unutarpolitičkih pogleda. Premda je pomenuti nesklad prisutniji kod manjih nego kod većih, samostalnijih država, u socijalističkoj Jugoslaviji spoljna politika nije bila nepopularna, već važan činilac integracije zemlje. U neravnopravnom hijerarhijskom svetskom poretku važe dvostruki standardi za male i velike, razvijene i nerazvijene, pobednike i poražene (Pečujlić 1994, str. 105). Diplomatska veština manjih zemalja je upućena na korišćenje pukotina i suprotnosti između velikih sila. Uslov uspeha je jasna predstava o realnim odnosima moći u svetu lišena krutih ideoloških standarda ili iluzija koje vode pogrešnim procenama. Titova spoljna politika bila je manje doktrinarna od unutrašnje. Od polovine 1949, kada je internacionalizovan sukob sa Staljinom, jugoslovenska diplomatija je samostalno izišla na međunarodnu scenu. Počeo je mukotrpan proces učenja kako da se ključni državni interesi i vlastita uverenja očuvaju pred moćnim blokovima. Komunisti nisu imali značajnog diplomatskog iskustva. Partija je napustila «herojski» princip u spoljnoj politici (ideološka doslednost, prkosni ponos i nepopustljivosti) i počela usvajati realpolitička načela koja diplomatsku doktrinu temelje na korišćenju suprotnosti u svetu, a ne na nepromenljivim ideološkim stavovima. Vrh partije, lišen iluzija o prijateljskom pokroviteljstvu moćnih sila, prilično rano je uočio da treba graditi vlastitu koaliciju, a ne tragati za moćnim spoljnopolitičkim osloncem. Koristeći lični ugled, Tito je uspešno radio na stvaranju nezavisnog bloka nesvrstanih država. U njegovoj diplomatiji preplitala se nesvakodnevna elastičnost, hazardni i smeli potezi, ali i harizma borca koji se uspešno odupirao Hitleru i Staljinu. Nužda ga je nagnala, a raznolikim iskustvom usavršeni instinkt političara odveo zapaženom samostalnom spoljnopolitičkom proboju, za koji su već početkom 1950-ih godina stvorene važne osnove (nezavisno stečena vlast, oružane snage, antifašistički ugled partije i države i harizma vođe unutar i van zemlje). Sklonost gipkoj i veštoj spoljnoj politici podudarila se sa povoljnim strukturnim sklopom doba. Sporazumom u Jalti 1945. Jugoslaviji je dodeljena uloga tampon države i značajnog strateškog jezička koji razdvaja blokove. Sa nestankom Sovjetskog Saveza iščezao je pomenuti povoljni položaj Jugoslavije. Tito je vešto koristio položaj Jugoslavije kao tampon zone, ali to ne znači da u nekoj drugoj situaciji ne bi mogao da iskaže spoljnopolitičko umeće, niti da je u svojoj ulozi bio nezamenljiv. Jednostavnije rečeno, u diplomatiji je Tito iskoristio ponuđenu istorijsku šansu. Tri glavne oblasti delovanja

129

jugoslovenske diplomatije bili su (1) odnosi sa Sovjetskim Savezom i međunarodnim radničkim pokretom, (2) zapadnim silama i (3) nesvrstanim zemljama. Titov kurs krakteriše naizmenično vešto taktičko menjanje težišta akcije uz nepokolebljivo nastojanje na očuvanju nezavisne pozicije. Diplomatski uspesi jačali su ugled države i njenog predsednika što je višestruko uticalo na unutrašnju politiku. 1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima: 1948-1955, 1957-1961, 1968-1970. Sve do sukoba sa SSSR-om 1948. Jugoslavija se u spoljnopolitičkim pitanjima nije bitnije razlikovala od lagera. Samopouzdanje partije i države koja je pružila krupan prilog antifašizmu i Titova smišljeno stvarana harizma, ali i lični ponos, bez sumnje su uticali na otpor Staljinu. U ratu je Tito gotovo isključivo sam održavao međunarodne veze nove Jugoslavije i bio ključna figura, a Britanci su u njemu, kao samostalnom komunisti, našli «ključ» problema (Petranović 1995 b, str. 44). U razgovorima sa Čerčilom i Staljinom 1944. pokazivao je upornost i elastičnost, braneći strateške ciljeve uz taktičke ustupke. Moć mu je počivala na armiji koja je krajem rata brojala 800.000 naoružanih boraca, ali i prekaljenoj mreži partijskog kadra. Već početkom 1942. časopis Kominterne je direktivno naveo partizanski pokret u Jugoslaviji kao primer otpora celoj okupiranoj Evropi (Boffa 1985, II, str. 118). Po snazi i uticaju KPJ je krajem rata bila, iza sovjetske, najjača komunistička snaga. Staljin je visoko cenio njen ratni učinak, a nakon rata Tita je upadljivo izdvajao od ostalih komunističkih vođa. Po Dedijerovom svedočenju, Hruščov je Titu 1955. rekao da bi se i on odupro Staljinu da je kao i Tito imao trideset divizija. Odnosi sa SSSR-om bili su najvažniji segment komunističke jugoslovenske diplomatije, a ambasador u Moskvi prvi diplomatski predstavnik u inostranstvu. Odnosi sa SSSR-om, a u određenom smislu i cela spoljna politika, bili su zabran, oblast u koju se Titu niko nije mogao mešati. Njegova reč bila je odlučujuća. Uticao je na formiranje generalne linije spoljne politike i bitnih pretpostavki njenog ostvarenja, davao saglasnost na predloge MIP-a i izbor kadrova (Petković 1995, str. 16). U diplomatiji jeste, doduše, bilo više samostalnijih i obrazovanih ljudi nego npr. u vojsci, ali je i posebna partijska služba nadzirala rad diplomatskog osoblja. Odnosi sa SSSR-om bili su najdelikatniji. SSSR je bio jedina država za koju niko nije mogao ni predložiti ambasadora a da se prethodno ne savetuje sa Titom, koji je ovde zadržao neprikosnoveno pravo odlučivanja (Mićunović 1984, str. 35). Premda je stajala izvan lagera, bezbednost Jugoslavije zavisila je od snage socijalističkog bloka čak i u periodu najžešćih sukoba Beograda i Moskve. M. Nikezić je bio uveren da je Tito posle pomirenja sa Rusima imao i neku formalnu garanciju. Bio je osetljiv na SSSR, ali dodaje Nikezić, i majstor u vođenju stvari (Đukić 1990, str. 313). Po svedočenju P. Stambolića, Tito je 1960-ih godina tražio da se donese zakon (a ne dogovor) da Rusi ne mogu preletati SFRJ, nije dozvoljavao da ruski brodovi pristaju u naše luke, već im je pijaća voda nošena na pučinu (Mićunović 1984, str. 82-83). Strogo je branio nezavisnost zemlje i strepeo od uvlačenja u lager, ali se uprkos tome od kraja 1950-ih u toku hladnog rata znalo na čijoj je strani Jugoslavija u slučaju globalnog sudara blokova. Zapovednici jugoslovenskih ratnih brodova nosili su zapečaćene koverte u kojima su bile naznačene luke u Sovjetskom Savezu u koje treba pristati u slučaju rata. Postupno jačanje ugleda u svetu, ali i veština taktiziranja omogućili su Titu da se trajno oslanja na Sovjetski Savez, ali i sačuva od hegemonije lagera. Raskid sa Staljinom 1948. bi trebalo posmatrati u široj međunarodnoj perspektivi i u sklopu dužeg procesa slabljenja boljševičkog jedinstva i unutrašnje homogenosti lagera sa Sovjetskim Savezom na čelu. U lancu dsezintegrativnih činilaca lagera Tito je bio samo jedna karika: trockisti, Tito, Nađ, Gomulka, Mao, Dubček, Valensa. Premda se opirao sovjetskoj hegemoniji, za Tita je, kao za svakog ubeđenog komunistu, bio neobično važan položaj u međunarodnom radničkom pokretu. U različitim razdobljima bio je na levici ili desnici ove grupacije. U komunističkom pokretu su se 1960-ih razlučile tri struje: Maova ultralevica, Hruščovljev centar i desnica koju je zastupao Tito (Deutscher 1979, str. 165). Mao je Hruščova optuživao da je «skriveni titoista», a uprkos destaljinizaciji koja je Titu dala za pravo, na njemu je trajno ostala

130

senka revizioniste i desničara, etiketa koju su ostale komunističke partije povremeno oživljavale. Istini za volju ovaj status je Titu širio diplomatski prostor u nekomunističkom svetu, što je on obilno koristio. Po svemu sudeći, sukob iz 1948. bio je sovjetska greška koja je više štete nanela lageru nego Jugoslaviji. Bila je to akutna kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa, čija je prva posledica bio poraz Ždanovljeve grupe u sovjetskom vrhu, a kao trajni epilog Titovog odvajanja ostala je opasnost zaražavanja lagera težnjama za državnom nezavisnošću njegovih članica. Doduše, Tito je još u ratu počeo da neizazovno postupa po svome, van sovjetskih direktiva, ali odvajanje od lagera nije moglo početi dok nije učvršćena relativno nezavisna vlast (ojačana partija i organizovana vojska) i dok nije došlo do sovjetskog pritiska. Po novijim arhivskim istraživanjima Đ. Tripkovića, uzrok sukoba 1948. bile su razlike u gledanju na spoljnopolitičku poziciju Jugoslavije, a ne toliko razilaženja oko unutrašnjih politika dve zemlje. Još 1945. u Moskvi se osećala «hladnoća prema Jugoslaviji» zbog sve izraženije sklonosti Tita ka nezavisnim spoljnopolitičkim akcijama. Tito nije bio spreman da se potpuno podredi direktivama Moskve, već je želeo da sačuva i unapredi poziciju državnika koji suvereno vodi spoljnu i unutrašnju politiku Jugoslavije (razilaženja sa Moskvom oko Trsta, Maršalovog plana i Albanije 1945-48). Neposredni povod sukoba bila je Titova samostalna odluka januara 1948. da u Albaniju pošalje jednu diviziju. Staljin je to shvatio kao još jednu potvrdu Titovih namera da ojača poziciju Jugoslavije kao regionalne sile i uvuče lager u sukob sa Anglosaksoncima na jugu Balkana. To je bila kap koja je prelila čašu, pa su Sovjeti ocenili da je došlo vreme da se po Titu snažno udari i on primora na poslušnost (Tripković 1996, str. 92). Tito jeste, doduše, odustao od pomenute namere, ali je marta 1948. zabranio davanje podataka sovjetskim stručnjacima i jasno stavio na znanje da je prihvatio izazov okršaja sa Kremljom. Ideološko-političko otrežnjavanje od sovjetskih obrazaca nakon eruptivnog raskida bio je dugoročan proces opterećen protivrečnostima. Titova uloga u ovom zaokretu bila je krupna, uprkos tome što nikada nije pripadao liberalnoj struji u partiji i što je pridavao veliki značaj saradnji sa Sovjetskim Savezom. Odvajanje od Staljina kasnije je nazvao najtežom odlukom koju je u životu doneo. Pre sukoba odmerio je odnos snaga, a žestina otpora je na svim značajnim stupnjevima pripremljena i proverena. Prvih nekoliko meseci o sukobu su znali samo članovi Politbiroa, a o nameri da se ne popušta nije bio obavešten ni ministar inostranih poslova S. Simić, koji je čak krajem maja 1948. insistirao na jugoslovenskom izvinjenju povodom sovjetskih kritika, dok je Tito naložio da se izrazi samo «žaljenje» (Tripković 1996, str. 96). Marta 1948. pre Đilasovog polaska u Budimpeštu, Tito mu je sugerisao: «Znaš, ako Vorošilov traži da razgovara sa tobom – razgovaraj. Može to biti od koristi. Ali nemoj da se ponižavaš« (Đilas 1994, str. 87). Osećajući snagu svog ratnog učinka i vojno-partijskog oslonca, Tito je odlučno prihvatio izazov sukoba, ali je ipak nakon toga upozoravao saradnike da treba polako, a ne naglo okretati svest u zemlji. I bez Tita bi, verovatno, došlo do otpora, možda i sukoba uspešnog, ali da se Tito priklonio Moskvi rasulo i demoralizacija bili bi neizbežni (Đilas 1990, str. 48). O Titovoj presudnoj i zagonetnoj ulozi svedoče i pogrešne prognoze dobro obaveštenog Forin ofisa, koji dugo nije verovao u ozbiljnost sukoba KPJ i SKP(b), a još manje da je Tito bio rešen da ide do kraja u odbrani svog stava (Tripković 1996, str. 98). P. Stambolić drži da je Titova uloga 1948. bila odlučujuća, a Đilas svedoči da je Tito bio rešen čak i na oružani otpor govoreći: «Poginuti na svojoj zemlji... Bar uspomena ostaje» (Đilas 1994, str. 96). Da li je fanatizam bio u senci realistične procene odnosa snaga između blokova i da li je Tito još u jesen 1948. sračunato očekivao američku pomoć, kako navodi Đilas? Protivno ovoj Đilasovoj oceni, Bekić na osnovu britanske i američke ahivske građe, zaključuje da se Tito sporije i teže od ostalih članova Politbiroa ( naročito od MIP-a) odlučivao na saradnju sa Zapadom, pa se čak u prvo vreme posle sukoba i izjašnjavao protiv nje, «jer to ne odgovara liniji oslonca na napredne snage» (Bekić 1988, str. 55-56 i 77). Izlazak iz međunarodne izolacije je za diplomatiju bio mukotrpan zadatak, a sam Tito je dugo oklevao da se sukob sa SSSR-om iznese pred OUN (Bekić 1988, str. 82). U jesen 1949. opasnost od intervencije lagera bila je akutna, pa je Tito na zatvorenom ručku na manevrima JNA u Šumadiji, ističući dramatičnost situacije, rekao: «Možda ja neću doživeti da pobedi istina... Ako mi to drugovi ne

131

doživimo, ostavljam Vam u amanet: ne dopustite da Vas bilo šta pokoleba, nastavite borbu i ne žalite žrtve» (Bekić 1988, str. 81-82). Juna 1948. V kongres KPJ je ojačao autoritet Tita, njegovih najbližih saradnika, ali i vlast Politbiroa, a naročito Sekretarijata CK. U odvajanju od lagera najpre je trebalo izmeniti svest jezgra sistema – partije, ali postupno zbog straha od raskola partije. Već u drugoj polovini 1948. reorganizuje se partijska propaganda. Oktobra 1948. Politbiro uvodi Istorijsko odeljenje CK da pripremi građu o istoriji KPJ. Januara 1949. istorija KPJ uvedena je kao poseban kurs u jednogodišnje partijske škole. U isto vreme Agitprop izdaje direktivu da u tečaj «razvoj partije» treba, pored sovjetskog, uključiti i jugoslovensko iskustvo. Februara 1949. osniva se u Beogradu Institut društvenih nauka da priprema partijske kadrove iz marksizma-lenjinizma, tj. da razvija marksizam i primenjuje ga u skladu sa osobenostima svog društva. Kritika sovjetskog režima bila je važna osnova spoljnopolitičke doktrine, ali nikada nije prešla u otvoreni revizionizam, što bi verovatno više odgovaralo poboljšanju odnosa sa Zapadom. Na V kongresu KPJ Đilas je napao jugoslovenske trockiste, koji su 1930-ih širili laži o SSSR-u i Staljinu, dve godine kasnije jugoslovenski komunisti, predvođeni Đilasom, razvili su kritiku sovjetskog sistema oslanjajući se na Trockog i njegove pristalice. Bilo je zapadnih posmatrača koji su zaključivali da se jugoslovenski komunisti posle razlaza sa Staljinom vraćaju Trockom (Johnson 1972, p.113) Trocki se u KPJ nije mogao rehabilitovati jer bi to značilo sankcionisanje frakcionaštva. I za KPJ i za Trockog u SSSR-u vladala je birokratska kasta koja se odvojila od proletarijata i zavladala njime. Međutim, Trocki je do smrti poricao da je u SSSR-u na delu kapitalizam; govorio je, doduše, da je staljinizam termidor, ali ne i kontrarevolucija. SSSR je i dalje radnička država iako deformisana. Staljin je izdao revoluciju, ali je nije srušio. Jugoslovenska kritika staljinizma bila je drugačija. Đilas je pisao o državnom kapitalizmu u SSSR-u, Kardelj o «birokratskom despotizmu», a ostali su se utrkivali u dokazivanju da SSSR nema veze sa socijalizmom. U horu kritike staljinizma Tito je bio budan, oprezan. Na Plenumu CK KPJ juna 1951. ogradio se od žestokih Đilasovih ocena SSSR-a, upozoravajući da Đilasov članak ne treba prorađivati kao primer stava o sovjetskoj praksi: «Mi moramo vrlo oprezno prilaziti svim tim raznim pitanjima. Jedna je stvar kada mi diskutujemo i govorimo o tome da tamo ništa ne valja, a druga kad to napišemo kao dokument, kao teorijski marksističko-lenjinistički dokument u kome hoćeš da analiziraš situaciju u jednoj zemlji u kojoj ne znamo kako je sada» (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Zbog ovog i sličnog opreza Sovjeti kasnije nisu Tita ubrajali u ekstremiste. Sovjetski pritisak na Jugoslaviju trajao je sve do Staljinove smrti, premda je, izgleda, najubedljivije gledanje da su Sovjeti odustali od invazije na Jugoslaviju još 1951, kada su SAD odlučile da intervenišu u Koreji. Iako su američki analitičari cenili da je sovjetski napad na Jugoslaviju 1951. «ozbiljna mogućnost», sa izbijanjem Korejskog rata maja 1950. «Beogradu je laknulo», jer je bilo jasno da napad na Jugoslaviju bar privremeno ne dolazi u obzir (Bekić 1988, str. 133). Staljin je rešio da se «imperijalistički lanac» razbije u Koreji koja je trenutno ocenjena kao «slabija karika» od Balkana. Kada su nekoliko meseci docnije prosovjetske severnokorejske trupe snažno uznapredovale, porasla je zabrinutost i u Beogradu, pa su jugoslovenski i američki analitičari počeli dnevno menjati procene o izgledima Jugoslavije u odbrani od slične tenkovske invazije (Bekić 1988, str. 168). Želeći da izbegne i najmanji povod u provociranju Staljina, ali i podozrivost Zapada, jugoslovenska diplomatija je u UN oprezno podržavala komuniste Severne Koreje što je jačalo rezerve Zapada prema Titu. Neiskusna diplomatija sa opreznim Titom na čelu, lavirala je između podrške ideološki srodnom pokretu i saradnje sa Zapadom. U periodu ovih velikih napetosti i iščekivanja Tito se razboleo. U proleće 1951. operisan je od žuči i oporavljao se tri meseca. Đilas se seća da je Titova bolest još više učvrstila jedinstvo vrha. Još pre Staljinove smrti u Kremlju se došlo do zaključka da se Tito ne može skinuti s vlasti, da je njegova pozicija čvršća nego što je bila ranije, a da približavanje Jugoslavije Zapadu, i naročito mogućnost uključenja u NATO, ugrožava vitalne sovjetske interese (Tripković 1994, str. 121). Sve dok je Staljin bio na vlasti, politika prema Jugoslaviji nije se mogla promeniti zbog snažne lične note sukoba, ali odmah nakon njegove smrti sovjetska diplomatija je

132

procenila da novom politikom treba sprečiti Titovo zbližavanje sa Zapadom. Već u leto 1953. predložena je razmena ambasadora, oslabila je baražna propaganda, 1954. sklapaju se prvi ekonomski sporazumi, a 29.11.1954. u amabasadi FNRJ u Moskvi Hruščov diže čašu u zdravlje «druga Tita». Sredinom 1954. KP SSSR-a je zaključila da je u Jugoslaviji socijalizam, a krivica za sukob svaljena je na Beriju. Molotov je oprezno upozoravao da na obema stranama mora biti samokritike, dok je Tito na to hladno odgovarao (Boffa 1985, II, str. 370). Sovjeti su iz vojnostrateških razloga više žurili sa pomirenjem nego Tito. Polovina 1954. obeležena je globalnom aktivnošću Zapada da u sklopu političke strategije «containment» (zaprečavanje) vojnopolitičkim paktovima okruži čitav sovjetski lager. Osim Balkanskog pakta, Pentagon je spremao novu odbrambenu strukturu na Pacifiku, Japan je počeo da se ponovo naoružava, Turska je sklopila savez sa Pakistanom i nastojala da u srednjoistočni vojni savez uvuče Irak i Jordan. Otuda je zanimljiva žurba Moskve u ovom periodu da, pomirenjem sa Titom, neutrališe barem balkansku kariku «čeličnog lanca» koji je pretio lageru (Bekić 1988, str. 610). U jugoslovenskom vrhu od ovoga doba počinje podvajanje na one koji su sa zebnjom prihvatali pregovore sa Rusima, strahujući da će se zaustaviti jugoslovenski razvoj socijalizma, i one koji su to pomirenje prihvatali sa olakšanjem. Bilandžić tvrdi da je ovog podvajanja bilo sve do smrti Brežnjeva. Sukobi pomenutih struja okončavani su kompromisima i ustupcima. Sam Tito je često bio enigma jer je «skrivao karte». Sasvim je sigurno da je na SSSR gledao kao na stožer svetskog socijalizma i važan međunarodni oslonac Jugoslavije. Pri tome treba odvajati objektivnu ulogu «titoizma» kao virusa lagera od Titovog prilično postojanog subjektivnog komunističkog opredeljenja. Kritikujući jugoslovenski vrh, kasniji sovjetski rukovodioci, po pravilu, su izuzimali Tita ne samo zbog njegovog međunarodnog ugleda već i otuda što su znali da je «tvrđi» od Kardelja i drugih. Dok je Nikezić izričito tvrdio da su odnosi sa SSSR-om bili Titov rezervat, Tepavac svedoči da je on o tome često raspravljao sa saradnicima. I Stambolić tvrdi da se sa Titom moglo slobodnije govoriti o SSSR-u, ali tek posle pada Rankovića. U taktičkom pogledu položaj Jugoslavije na Zapadu nije jačala gola distanca od SSSR-a već i određena blizina Moskvi (jer nismo bili prepušteni sebi samima). Po Tepavcu, Tito je osećao nijanse unutar polarizacije blokova, pa je oprezno upozoravao da se sa antisovjetizmom ne predozira ni unutar zemlje niti u spoljnoj politici. S druge strane, Tito je u nekim kriznim situacijama, kao 1951, namerno zaoštravao odnose sa SSSR-om da bi se održala zapadna pomoć (Bekić 1988, str. 315-316). Tako je početkom 1952. otklonjen diskretni Staljinov nagoveštaj za normalizaciju odnosa jer bi to značilo obustavljanje zapadne pomoći, modernizacije JNA i funkcionisanja privrede. Bekić drži da nije preterana ocena da je početkom 1950-ih, osim dve super-sile, samo Jugoslavija mogla slobodno birati kako će glasati u OUN. Bilo je to postignuće kog se Tito nije lako odricao. Izgleda da je Sovjetima normalizacija sa Titom trebalo da pomogne u obnovi jedinstva lagera na novoj elastičnoj, a ne više na staroj krutoj dominaciji. To je trebalo da ojača sovjetski ugled u nekomunističkom svetu i prestiž u Africi i Aziji. Već u jesen 1954. Hruščov je predložio novi sovjetsko-jugoslovenski sporazum koji bi se temeljio na tome da je SSSR raščistio sa Berijom, a SKJ sa Đilasom. Na ovu ponudu Tito je reagovao oprezno, ali je još godinu dana ranije energičnom pretnjom Trstu smišljeno nagoveštavao nezavisnost od Zapada. Obuzdavanje antisovjetizma i kritike partijskog birokratizma govorilo je o pomirljivijem kursu prema SSSR-u, ali su zapadni posmatrači s pravom zaključivali da pravog izmirenja između ortodoksije i jeresi na osnovama ravnopravnosti ne može biti (Halperin 1957, S. 295). Raširene ocene da je Hruščovljeva poseta Beogradu juna 1995. bila trijumf jugoslovenske diplomatije nisu bile lišene preterivanja. Zbog delikatnog položaja Jugoslavije između blokova Tito je nagovestio «da ćemo se sresti pred očima celog sveta, jer nemamo šta da krijemo». Strana štampa je beležila da je Tito dočekao Ruse drugarski, saslušao govor Hruščova u kom su kao krivci za prekid odnosa označeni Berija, Abakumov i drugi(a ne Staljin koji tada još uvek nije bio osuđen), namračio se i nije otpozdravio. Na aerodromu se zbila protokolarna senzacija, incident, Hruščovljeva lična blamaža i sl., beležila je strana štampa (Halperin 1957, S. 318-322, Bekić 1988, str. 706-707). New York Times je ovaj događaj nazvao «sovjetskom Kanosom», s tim što je sada papa došao kralju, a ne kralj papi, i zaključio. «Sastanak je naravno, pre svega,

133

golema osobna pobjeda maršala Tita i kao šefa jugoslovenske države i kao komunističkog vođe» (Bekić 1988, str. 707). U stvarnosti, senzacije nije bilo. Doček jeste bio, doduše, uzdržan, ali protokolarnog incidenta nije bilo, posvedočio je P. Stambolić, član jugoslovenske delegacije na dočeku, piscu ovih redova aprila 1996. Pomenuta zapadna tumačenja svedoče o senzacionalističkom precenjivanju i priželjkivanju Titovog otpora SSSR-u, tražeći napetosti i gde ih nije bilo. U celini uzev, Tito je bio dublje vezan za Sovjetski Savez (snagom ličnog opredeljenja i geopolitičkim položajem države) i manje jeretik nego što se to većini zapadnih posmatrača činilo. Kada je Hruščov u Beogradu pominjao Titu sumnje u njegovo opredeljenje Tito je spontano uzvratio: «Ne bi mene ni đavo naterao da idem ka nekom drugom sistemu. Ja sam se celog života borio za komunizam, za socijalizam... nisam ja za pare bio revolucionar» (Bekić 1988, str. 721). Ipak je vešto održavao utisak o vlastitoj potpuno nezavisnoj poziciji, što je davalo elastičnost spoljnoj politici. S druge strane pre posete Beogradu Hruščov je u Kini 1954. usaglasio gledanje na Jugoslaviju, a maja 1955. sklopljen je vojni pakt svih kominističkih država – Varšavski sporazum. Tek tada je učinjen izvestan ustupak Jugoslaviji. Bila je to serija poteza da se ojača međunarodni položaj SSSR-a, pa je otuda greška posmatrati Hruščovljevu posetu Beogradu kao «put u Kanosu». Bio je to pokušaj da se disciplinuje Istočna Evropa i ujedini lager prema kom je Tito bio oprezan (Auty 1969, p. 173). Kao ubeđeni komunist, Tito je u spoljnoj politici vodio računa o mestu SKJ unutar međunarodnog radničkog pokreta. Ni unutar komunističkog pokreta proleterski internacionalizam nije istisnuo diplomatske manevre. Isak Dojčer je 1960. zapazio da je komunistički pokret podeljen na tri različite struje: Maovu ultralevicu, Hruščovljev centar i Titovu desnicu. Levica nije verovala u mogućnost popuštanja hladnog rata, Hruščova je optuživala za «previše diplomatije, a premalo revolucije i komunizma», a Tita, Gomulku i Toljatija nazivala revizionistima u službi imperijalizma. Hruščov se zalagao za izvesnu meru razoružanja i donekle podržavao Titovu nesvrstanu politiku, dok je Tito bio za miroljubivu saradnju sa svim zemljama i za razoružanje. «Ravnoteža straha» od nuklearnog rata, koji bi slučajno i iznenada mogao pretvoriti planetu u ruševine jačala je moralni ton Titove politike razoružanja. Mao je želeo da lagerska politika «dobije zube» i bude čvršća. Hruščov je bio za elastičniji pritisak na komunističke partije, dok Tito nije želeo da se liši teško izborene nezavisnosti. Spoljna politika socijalističkih država nije mogla ignorisati komunistički internacionalizam, ali je ova vrsta nadržavne solidarnosti različito shvatana. Od smrti Staljina, pa sve do do pada Hruščova sovjetska spoljna politika bila je izložena protivrečnim pritiscima i otuda manje stabilna i predvidljiva nego u periodu Staljina i Brežnjeva. Hruščov je pokušao da zauzme srednji položaj između Maoa i «revizionista», između osude revizionizma, težnje za monolitnim lagerom i «poštovanja različitih puteva u socijalizam» kako je zapisano u Beogradskoj deklaraciji 1955, koja je bila krupan proboj staljinističkog shvatanja proleterskog internacionalizma. U pukotini između Pekinga i Moskve Beograd je našao kolebljiv i nesiguran prostor izbegavanja uvlačenja u lager. U sklopu tog napora izbila je druga kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1957-1961. Odmah posle smrti Staljina izbila je kriza u lageru sa nemirima u Čehoslovačkoj i Berlinu 1953. i otporom Mađara 1956. Hruščovljevo javno optuživanje Staljina i rehabilitacija Tita podstakli su nove nemire u lageru. To je donelo nove teškoće jugoslovenskoj spoljnoj politici. Kominform je raspušten 1956, a juna iste godine Tito je trijumfalno posetio SSSR (gde je proveo 21 dan), a u mauzoleju Lenjina i Staljina položio venac samo Lenjinu (što svaka delegacija nije bila u stanju da učini). U jeku mađarskih zbivanja Hruščov dolazi na Brione, traži podršku od Tita jer ne može dozvoliti da se «probije front u lageru», a Zapad baš sada na tome radi. Tito je bio u dilemi. Video je da ne može pomoći Nađu, a svojim protivljenjem nije hteo da ugrožava Hruščovljev antistaljinistički kurs. Najpre je osudio sovjetsku intervenciju u Mađarskoj kao štetnu, a zatim u govoru u Puli od 11.11.1956. isti čin ocenio kao manje zlo koje sprečava trijumf reakcije u Mađarskoj. «Pravda» je ovo prenela kao Titovu podršku, što je blamiralo Tita kod ostalih socijalističkih zemalja i na Zapadu (Auty 1969, p. 180 Wilson 1979, p. 105). Bio je to kompromis koji nije zadovoljio Zapad ni Mađare. Varšavskom paktu pretila je erozija koju je začeo Tito i Zapad je računao sa tim. Nakon mađarskog ustanka januara 1957. Hruščov je,

134

uzmičući pred domaćim staljinistima i uočavajući rizik od nagle destaljinizacije govorio da «smo svi mi staljinisti, po doslednosti u borbi za komunizam i nepomirljivosti protiv klasnog neprijatelja, kao što je to bio Staljin, koji je ceo život posvetio pobedi radničke klase i socijalizma». Ove njegove čuvene rečenice trebalo je da zaustave jeretike u Poljskoj i Jugoslaviji (Deutscher 1985. str. 80, Mićunović 1977, str. 217), a kada je 1958. ubijen Nađ bilo je to otvoreno upozorenje otpadnicima od lagera. Tito je izbegavao da zaoštrava odnose sa Rusima: marta 1956. savetovao je jugoslovenskog ambasadora da se s Rusima ne sukobljava, ali da im i ne popušta, jula 1957. šalje Hruščovu lovačko oružje, a mesec dana kasnije ga u Bukureštu podržava posle sukoba u sovjetskom vrhu i uklanjanja Molotova (Mićunović 1977, str. 342). Spoljna politika je prilično vešto balansirala između Istoka i Zapada štiteći nezavisan položaj. Oktobra 1957. Jugoslavija priznaje DR Nemačku, što jača rezerve Zapada, novembra 1957. Tito ne ide u Moskvu na proslavu četrdesetogodišnjice Oktobra (a Rusi uzvraćaju time što na VII kongres SKJ 1958. stižu samo kao posmatrači). Rezerve i sumnje Rusa rastu, u istom periodu Tito podržava Alžir i remeti odnose sa Francuskom, kasnije opet, zbog podrške Arapima, rastu rezerve SAD itd. Nije uvek bilo moguće uspostaviti ravnotežu između pogoršanja odnosa sa Sovjetskim Savezom i poboljšanja odnosa sa SAD i Zapadom. Bila je to u hladnom ratu prilično rizična klackalica nezavisne politike (naročito u ekonomiji i vojnoj bezbednosti zemlje) koja je u osnovi uspešno savlađivana. Trebalo je prilično veštine i elastičnosti da se odoli pritisku uvlačenja u lager kada je većina komunista u svetu držala da onaj ko u svemu ne podržava SSSR objektivno služi kapitalizmu. U ovom periodu jedino je SKJ odbila da potpiše Deklaraciju 12 komunističkih partija kojom se potvrđuje dominacija KP SSSR-a u lageru; Hruščov je ponavljao da Jugoslavija nema prava na politiku nezavisne miroljubive koegzistencije jer su u njoj na vlasti komunisti i za nju važe druga pravila nego za Indiju ili Tursku. Od 1957. do 1961. traje druga kriza jugoslovensko sovjetskih odnosa koja nije bila tako akutna kao prva. Počelo je novembra 1957. Titovim izostankom na proslavi Oktobra u Moskvi, a pravi uzrok je bio nacrt novog programa SKJ, koji su Sovjeti aprila 1958. odbacili, a Jugosloveni ga desetak dana kasnije ispravljenog i dopunjenog opet dostavili Moskvi. Tito je Moskvi referisao, ali nije popuštao, što je navelo Suslova da opet odbaci program SKJ, ističući da sve partije «idu u nogu, a Jugosloveni idu suprotno» (Mićunović 1977, str. 431). Hruščov je izričito tvrdio da je za novu krizu kriv novi program SKJ (Mićunović 1977, str. 502), koji je «Pravda» jula 1958. napala kao «koncentrisani izraz savremenog revizionizma», a «savremeni revizionisti ispunjavaju ulogu agenta monopolističke buržoazije». Tito je opet osuđen kao renegat i «trojanski konj imperijalizma». Bio je to glas Hruščova i Maoa, ali jezik Staljina – pisao je pronicljivi analitičar Isak Dojčer. Hruščov je bio uveren da bi se lager raspao da su i drugi sledili SKJ. Moskva je obustavila kredite Jugoslaviji, ali je 1959. stigla nova tranša od SAD, uprkos Titovoj kritici NATO imperijalizma (Campbell 1967, p. 44). Rusi su Tita optuživali ybog pretenzije na hegemoniju u međunarodnom radničkom pokretu, a Tito je uzvraćao da treba o svemu mirno raspravljati bez javnog sukobljavanja. Povremeni sovjetski pritisci(nakon uklanjanja ibeovaca) učvršćivali su jedinstvo SKJ buđenjem antistaljinizma i jačali Titov autoritet. Trebalo bi dodati da je u ovom periodu, premda i dalje doktrinarna, Hruščovljeva spoljna politika bila pragmatičnija od Staljinove. On je u Moskvi 1956. govorio Titu da je sukob 1948. izmišljen («sami smo izmislili konflikt i sami smo u njega poverovali»). Lazar Kaganovič je izrazio uverenje da će lenjinistička shvatanja obeju partija omogućiti da «rane» stvorene razlazom «brzo zarastu», a Tito je imao razloga da se oseća pobednički i to mu je očigledno godilo (Borozan 1997, str. 113). Važniji od Titovog trijumfa bio je sovjetski pragmatizam. Titu je, naime, savetovano da ne prekida odnose sa Zapadom jer «sadašnji međunarodni položaj Jugoslavije valja iskoristiti za jačanje socijalizma kao zajedničkog opšteg cilja» te da i dalje treba koristiti kapitalističke kredite i pomoć (Borozan 1997, str. 106). U jugoslovenskoj ekvidistanci i Sovjeti su tražili vlastitu računicu. U protivrečnim međunarodnim odnosima hladnog rata željena idealna ekvidistanca Jugoslavije nije se uvek mogla dosledno ostvariti. Američki ambasador u Jugoslaviji 1964-68 D. Vilson je u svojoj knjizi zabeležio da je krajem 1950-ih Tito prvi put izgubio osećanje ravnoteže između

135

Istoka i Zapada (Wilson 1979, p. 130). Krajem 1959. Hruščov najavljuje detant, 1960. posećuje SAD i kritikuje kineski avanturizam. Sa jačanjem napetosti između Kine i SSSR-a otopljavaju odnosi SSSR-a i Jugoslavije. SAD obustavljaju, a Rusi obnavljaju kredite Jugoslaviji. Kinezi kritikuju sovjetski detant, a Kardelj 1960. objavljuje knjigu «Socijalizam i rat», gde osporava kinesku, a podržava sovjetsku doktrinu o ratu i miru (oružana revolucija nije nužan put u socijalizam). Ipak KP SSSR-a još nije bila spremna na veliki raskol sa NR Kinom pa je na konferenciji komunističkih partija u Moskvi novembra 1960. opet osuđen jugoslovenski revizionizam. U sukobu koji je buknuo 1961. između sovjetskih i kineskih komunista Tito je stao na stranu Hruščova. U isto vreme se u Beogradu održavao samit nesvrstanih, čiji su zaključci bili bliži sovjetskoj nego američkoj i kineskoj politici. Posle 22. kongresa KP SSSR-a oktobra 1961, koji je otvorio drugu fazu destaljinizacije uklanjanjem Staljinovog tela iz Lenjinovog mauzoleja, jačaju jugoslovensko – sovjetski odnosi. Na istom kongresu Hruščov je napao albanske komuniste, a Ču En Laj je neslaganje sa Hruščovljevim antistaljinizmom demonstrirao polaganjem venca na Staljinov grob. Moskva je veličala Lenjina kao začetnika miroljubive koegzistencije, a Peking ga je slavio kao nepomirljivog borca protiv imperijalizma. Kineska delegacija se vratila u Peking pre kraja kongresa, a Amerikanci su bili zatečeni rascepom u lageru. Tek pet godina kasnije, kada se pokazalo da sukob nije prolazan, američki sovjetolog Bžežinski će prihvatiti Dojčerovu ocenu iz 1963. da je sukob dve velike sile nalik raskolu između istočnog i zapadnog hrišćanstva. Hruščov je prihvatio miroljubivu koegzistenciju, a kinesko podsticanje revolucije u nerazvijenom svetu odbacio je kao hazard očajnika. Posledica sovjetskog zaokreta je gašenje revolucionarnog talasa u Aziji, Africi i Latinskoj Americi i rast aktuelnosti politike nesvrstanosti. Moskva je oprezno lavirala između maoističkog dogmatizma i titoističkog revizionizma, a Tito je plovio između sovjetske Scile i kineske Haribde (koja je pretila da se ušanči u Tirani i Bukureštu). U tim okolnostima, već septembra 1962, predsednik sovjetske države Brežnjev stiže u Beograd, a krajem iste godine Tito je u Moskvi. Novembra 1962. izbija Kubanska kriza, Tita u Moskvi dočekuju sa ovacijama, a Peking ga obasipa najgorim pogrdama. Hruščov je, pozdravljajući Tita, konstatovao da je opasnost od revizionizma praktično nestala, a da je dogmatizam postao glavna opasnost. Nije bilo teško uočiti da je u komunističkom pokretu došlo do značajnog prestrojavanja koje je oštroumni Dojčer, decembra 1962. ocenio kao pokušaj da se koalicija «levog centra» (tj. savez Hruščov-Mao) zameni koalicijom «desnog centra», kojom je trebalo obuzdati maoizam. Hruščov je bio uveren da mu je ideološko savezništvo sa Kinezima ograničavalo diplomatski manevar u vođenju elastičnije i miroljubivije spoljne politike (Deutscher 1977, str. 200). Tito se morao prilagođavati promenama odnosa između velikih sila, ali je nove situacije koristio da ojača vlastiti položaj. U ovom periodu uočljiva su dva toka jugoslovenske spoljne politike: izmirenje sa Sovjetskim Savezom i nastojanje Tita da učvrsti položaj lidera nesvrstanih zemalja. Premda još donekle nesigurni, bili su to zvezdani časovi jugoslovenske diplomatije. Njihova važna pretpostavka bili su stabilni odnosi sa Sovjetskim Savezom. Kada se decembra 1962. Tito – simbol revizionizma - obratio Vrhovnom sovjetu, bio je impresioniran dobrodošlicom i ovacijama. Trijumf je bio veći jer je podršku stekao samostalnošću, dok su se drugi trudili da to ostvare poniznom poslušnošću. Nije se ustručavao da odgovori sovjetskom otvaranju, ali je zadržao rezerve kao 1955. i 1957. Istakao je da Beograd nema bitnih promena u politici i da naginje prijateljstvu sa svima, ali je u zaključcima SKJ iz 1962, posle posete SSSR-u, stajalo i upozorenje o potrebi «isterivanja antisovjetizma iz glava naših kadrova» (Nenadović 1989, str. 27). Sukob NR Kine i SSSR-a je ojačao prestiž Jugoslavije u Istočnoj Evropi. Kineski delegat je izviždan kada je jula 1963. na kongresu istočnonemačkih komunista napao Jugoslaviju. Rezultat prevazilaženja duge krize u odnosima sa SSSR-om bio je niz sporazuma o tehničkoj saradnji, kreditima i trgovini sa istočnom Evropom, što je ublažilo mnoge jugoslovenske probleme. Odnos izvoza i uvoza sa Istočnom Evropom, je 1963. bio 27% prema 23% 1964. 35% prema 29%, a 1965. 42% prema 29% (Cit. prema Campbell 1967, p. 60). Izgleda da je godina 1963. bila vrhunac Titovog dotadašnjeg ugleda. Od leta 1944. Tito nije tako simultano podjednako dobro prihvatan od Istoka i Zapada. Hruščov je u Jugoslaviji

136

1963, a krajem iste godine Tito je kod Kenedija u SAD, nesvrstani su sve brojniji, a Tita ističu kao jednog od tri najznačajnija lidera. Sa svim susedima dobri su odnosi izuzev Albanije. Sa padom Hruščova oktobra 1964. okončana je važna i karakteristična etapa u jugoslovensko-sovjetskim odnosima. Po Stambolićevom svedočenju, Tito je više puta sa žaljenjem govorio o padu Hruščova. Brežnjev nije izmenio odnos prema Kini i Zapadu što je Titu olakšalo nastavak politike balansa između Istoka i Zapada i prilagođavanje spoljne politike ekonomskim interesima države. Stanje u međunarodnom radničkom pokretu bila je važna determinanta spoljne politike ubeđenog komuniste Josipa Broza. Do kraja života bilo mu je neobično stalo do ugleda u krilu levice. Sukob NR Kine i SSSR-a, latentan ili otvoren otpor Moskvi unutar lagera i evropske levice širili su ili sužavali Titov manevarski prostor, dozirano približavanje Moskvi ili posrednu ili otvorenu kritiku sovjetskog hegemonizma. Kolebanje jugoslovensko-sovjetskih odnosa, smena sukoba, kriza, nepoverenja, zatišja i euforičnih izjava o proverenom prijateljstvu počivali su, s jedne strane, na zebnji vrha SKJ od nasilnog uvlačenja u lager i povremeno oživljavanog sovjetskog nepoverenja u revizionističkog otpadnika, s druge. O tome svedoči sumarna Brežnjeva ocena Jugoslavije iz septembra 1968, koju prema češkim izvorima, navodi Z. Vuković: «Jugoslavija je zemlja koju ostavljamo na miru narednih 10-15 godina. Zbog odnosa sa nizom azijskih i afričkih zemalja. U osnovi, Jugoslavija ne vodi zapadnu politiku i politika koju vodi će se razbiti njoj o glavu. Nije ni u jednom bloku, ali kada joj zapreti, ona je sa nama. Vreme će učiniti da se stvore povoljnije prilike za sređivanje situacije u Jugoslaviji. Slabosti se ogledaju u jugoslovenskoj partiji, u kojoj deluju najrazličitije snage, u kojoj se gubi klasni karakter, intelektualci i drugi ljudi sa Zapada su vrlo glasni. Reorganizacija je grč u kome se nalazi Partija. Privredna situacija je sve teža, to se naziva privrednom reformom. Iz te situacije, iz tog ćorsokaka Jugosloveni neće moći izaći. Samoupravljanje je zabluda i sve više gubi u narodu. Ugled partije i socijalizma sve više padaju zbog tih slabosti u samoupravljanju. Nezadovoljstvo u narodu je veliko, nezaposlenost takođe. Ličnost Tita i njegov autoritet je osnovni element koji ne da da se dira u Jugoslaviju» (Vuković 1989, str. 222). Sovjeti su izvor nestabilnosti Jugoslavije videli, pre svega, u slaboj partiji i samoupravljanju, nacionalne sukobe ne pominju ili ih tumače slabljenjem klasnog pristupa, a Titu, kao u osnovi zdravoj snazi, priznaju autoritet. Snaga oslonca u Moskvi se menjala, a podrška Zapada Jugoslaviji kolebala, ali je Tito u osnovi pouzdano osećao puls ovih promena i gipkom diplomatijom štitio nezavisnost države opterećene unutrašnjim protivrečnostima, jačao joj međunarodni ugled i obezbeđivao ekonomsku podršku. U složenoj mreži međunarodnih napetosti aktuelnost odnosa sa Moskvom je bila trajna, iskustva iz sukoba su sazrevala, pa je u nove nesporazume jugoslovenska diplomatija ulazila sa sve promišljenijim odgovorima. Sve do otvaranja treće krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima 1968, Tito je tesno srađivao sa Rusima u meri da je to izazvalo podozrivost radikalnije antisovjetske struje u vrhu SKJ. U ovom periodu, po Stambolićevom svedočenju, Tito prihvata rusku ponudu o saradnji obaveštajnih službi, a uveden je i direktni crveni telefon. Na VIII kongresu SKJ 1964. prvi put je bila prisutna sovjetska partijska delegacija kao gost. Juna 1965. Tito posećuje Moskvu, posle pada Hruščova; u govoru u Sverdlovsku kritikuje Zapad zbog Vijetnama i ističe da uprkos nerazumevanju «nema jugoslovenskog komuniste koji bi posumnjao da u teškim vremenima njegova zemlja ne bi čvrsto stala uz sovjetski narod» (Clissold 1975, p. 78). Po izbijanju arapsko-izraelskog rata juna 1967. Tito, bez znanja saradnika, leti u Moskvu, prekida diplomatske odnose sa Izraelom i dozvoljava sovjetski vazdušni transport preko jugoslovenskih aerodroma. Saradnja je uspostavljena iz bojazni da Egipat, kao važan stub nesvrstanosti, ne bude poražen. «Kada je Egipat u pitanju, ja nisam nesvrstan». Jula 1967. Tito je bio u Budimpešti na savetovanju rukovodilaca lagera u vezi sa Bliskim istokom. Da su Jevreji umarširali u Kairo, nesvrstanost bi bila kompromitovana jer bi Izrael potkopao arapski zid nesvrstanosti. Tito je osećao da u ovoj situaciji može pomoći samo SSSR, pa je, znajući za antisovjetsku struju u MIP-u, otputovao u Moskvu bez znanja saradnika. Nije mu cilj bio da Rusi zagospodare Mediteranom, već da se stvori ravnoteža, ali ovaj Titov «šah» nije naišao na podršku dela saradnika. Za Koču Popovića i Marka Nikezića proarapski kurs bio je jednostran;

137

interes Jugoslavije bio je pre svega u Evropi, a vanblokovska politika samo dodatni oslonac. Prozapadna struja je držala da se od siromašnih zemalja ne može mnogo očekivati, a bio je prisutan strah od Titovog približavanja Moskvi. Koča Popović je držao da je povremeno bilo kolebanja, pa i ustupaka sovjetskoj politici u ime ideološke solidarnosti: npr., Moskovska deklaracija 1956. o obnovi partijskih veza, prebrzo priznavanje DR Nemačke 1957, što je ugrozilo interese Jugoslavije u Zapadnoj Evropi i prekid odnosa sa Izraelom 1967, ustupak Arapima na račun domaćih interesa (Nenadović 1989.). S druge strane, u SIP-u je bila pristuna i «tvrđa struja», koja je podsećala da pragmatizam diplomatije odstupa od partijske linije. Još je važnija bila struja u JNA, koja se teško prilagođavala elastičnoj prozapadnoj politici i sa sumnjom gledala na vojnu zavisnost od Zapada. Upravo je vojnim krugovima Tito bio prinuđen da strpljivo objašnjava diplomatski kurs. Predsednikova reč bila je odlučujuća u spoljnoj politici, iako je, kako svedoči Tepavac, Tito i u ovoj oblasti bio samo sjajan selektor, a ne i tvorac ideja. Prema saradnicima je bio ugodan šef i znao je da sasluša predloge, čak i kada su bili u pitanju odnosi sa Sovjetskim Savezom. Doduše, povremeno se vraćao na kolosek prosovjetske politike, ponavljajući da je SSSR ipak glavni oslonac socijalizma (Nenadović 1989, str. 134). Upozoravao je da je borba arapskih naroda prva linija fronta svih socijalističkih i progresivnih snaga protiv imperijalizma. SFRJ ne pristupa lageru, ali ne može ostati po strani jer sa porazom arapskih zemalja ne bi više bilo ni nesvrstanosti. K. Popović je 1967. otvoreno ispoljio neslaganje sa Titovim putom u Moskvu. Govorio je Tempu: «Ne slažem se sa tim putom. Ne odobravam ni politiku takve saradnje sa SSSR-om. A ni Tito se ne konsultuje sa saradnicima» (Vukmanović 1985, I, str. 196). Na ovu kritiku Tito je odgovorio preteći, u svom stilu: «Drugovi, da vam ovde otvoreno kažem: ako tako budu tekle stvari, ako kod nas ne bude jedinstvenog gledanja na pitanje odbrane naše zemlje, ako će se stalno sumnjati da ja tamo nešto sa Rusima dogovaram,– onda mogu da vam kažem da ja neću da idem, ali će morati da odu oni koji se ne slažu sa takvom linijom. Ne mislim na to da ja sam nešto diktiram, nego da ću ja ići pred Skupštinu» (Vukomanović 1985, I. Str. 188). Ima mišljenja da je podrška Arapima bila izraz Titovog ličnog prijateljstva sa Naserom, da je Tito bio odveć doktriniran i neelastičan, pa je narušio tradicionalno balansiranje Jugoslavije između Istoka i Zapada. Potonja zbivanja su pokazala da kontinuitet spoljne politike nije bitno narušen, a lične Titove motive bilo je teško odgonetnuti. Sa nešto više pouzdanosti može se govoriti o dubljim strukturnim podudarnostima jugoslovenske i sovjetske spoljne politike koje su, uprkos napetostima, izvirale iz ortodoksnog komunističkog gledanja na međunarodnu situaciju. To je kritika buržoaskog imperijalizma i kolonijalizma. Za vreme Staljina bila su različita gledanja na korejski sukob, ali su kasnije jugoslovenska i sovjetska gledišta bila bliska u nemačkom pitanju, izraelsko-arapskom sukobu i ratu u Vijetnamu. S druge strane, razilaženja sa SSSR-om bila su upadljivija što je ideologija manje pritiskala spoljnu politiku. Složene međunarodne i unutrašnje protivrečnosti su krajem 1960-ih oblikovale osetljivi odnos SKJ prema SSSR-u. Otvoreno je hrvatsko pitanje, razbuktavao se rat u Vijetnamu i na Bliskom Istoku, a u Grčkoj je proamerička vojna hunta uzela vlast. To je ojačalo antiamerikanizam u SKJ i javnom mnjenju. S druge strane, hlade se odnosi sa SSSR-om jer su Sovjeti bili nezadovoljni privrednom i državnom reformom i padom Rankovića. U tim okolnostima izbija treća kriza jugoslovenskih odnosa nakon okupacije Čehoslovačke avgusta 1968. Bila je to ipak kriza u trenucima prilično visoke podudarnosti spoljne politike dve zemlje. Vraćajući se iz Japana 1968. Tito je pozvan u Moskvu na razgovore. Po Titovom svedočenju, Brežnjev je govorio dosta nervozno o lošem stanju u Čehoslovačkoj i tražio od Tita da utiče na njih, kao što je Hruščov 1956. tražio podršku u gušenju mađarskog otpora: «Zaključio sam da Češkoj treba pomoći, ali smo protiv svakog vojnog rešavanja problema. Na kraju su bili zadovoljni kada sam rekao da ćemo pomoći, iako nisam rekao u čemu ćemo pomoći. A ni oni nisu rekli kako će pomoći...» (Cit. prema Vuković 1989, str. 212). Kada su Sovjeti ušli u Prag, Tito je reagovao najpre burno, ali se brzo svladao. Na Brionima je 21. avgusta sazvao uže rukovodstvo i predložio da se održe mitinzi po fabrikama. Brzo je, međutim, promenio mišljenje i odlučio da se previše ne dramatizije, već da treba održati samo jedan miting u

138

Beogradu (Vukmanović 1985, II, str. 347). Odmah je dao izjavu: «Neka znate ako nas napadnu, mi ćemo se braniti i to ćemo javno kazati». Okupacija Češke iznenadila je Tita i ojačala antisovjetsku struju u vrhu SKJ. Tito je odustao od masovnih demonstracija koje su se mogle «pretvoriti u razne oblike provokacija». Kao boljševik, strahovao je od spontanosti masa koje bi se izmakle kontroli partije. Dok su zbunjeni Arapi odobrili okupaciju Čehoslovačke, Jugoslavija je oštro osudila ovaj čin. Prisutna bojazan od sovjetske intervencije nije bila neosnovana. Bakarić je govorio da bi sovjetska armija za 48 časova bila na Rijeci, a generali su se bojali da se oružje da narodu. Tito je bio svestan da SAD u jeku Vijetnamskog rata nisu imale ništa protiv sovjetskog sređivanja lagera, jer će to naplatiti na drugim područjima. Brežnjevljeva doktrina o ograničenom suverenitetu, razrađena kao «vrhunski izraz proleterskog intenacionalizma», odnosila se na sve socijalističke države u Evropi. Sve vlade SSSR-a držale su se doktrine o upotrebi vojne sile za očuvanje onoga što je oslobođeno od fašizma. Staljin nije koristio vojsku 1948, kao što su kasnije činili Maljenkov 1953. u DR Nemačkoj, Hruščov 1956. u Mađarskoj i Brežnjev 1968. u Čehoslovačkoj. U Evropi je SSSR sledio politiku održavanja rezultata 2. svetskog rata. Odbrana «status quo» važila je samo za Evropu i odnose sa Japanom. Na ostalim kontinentima narušavanje stanja status quo može biti samo na štetu Zapada (Mićunović 1984, str. 109). Premda je i 1968. postojala opasnost da Sovjeti intervenišu u Jugoslaviji, ipak se ova situacija ne može porediti sa 1948, kada je Jugoslavija bila sama i bez međunarodnog ugleda. Tito se odmah sastao sa Čaušeskuom, koji se takođe izjasnio protiv intervencije, a Jugoslavija je Rumuniji štitila leđa. Sovjetska propaganda čak je pominjala osovinu Peking-Bukurešt-Beograd-Tirana, a Jugoslavija više nije bila usamljeni revizionista. Tek oktobra 1968. SAD su dale izjavu da ne bi trebalo sumnjati u američki stav ako bi došlo do nove sovjetske vojne intervencije u Istočnoj Evropi, podvlačeći svoju zainteresovanost za suverenitet Jugoslavije i Rumunije (Grosse-Jutte 1983, Tripalo 1990, str. 104). Ovo je donekle smirilo atmosferu, a Tito je diplomatski ponavljao da je Jugoslavija kadra da se brani sama i da nikoga neće moliti za zaštitu (jer je odveć snažne privredne veze sa SSSR-om bilo rizično remetiti). Prema vani je oštro reagovao, a unutar zemlje je stišavao strasti. Kada je septembra 1968. primio ruskog ambasadora Benediktova, koji mu je čitao demarš zbog propagande u Jugoslaviji, Tito ga je nekoliko puta prekidao govoreći da su to laži i klevete, reagovao je vrlo oštro, stavio je do znanja da ćemo se boriti svim sredstvima, da prenese rukovodstvu da je u Češkoj učinjena katastrofalna greška i tragedija (Vuković 1989, str. 223). Odmah posle tog prijema, na sednici Predsedništva i IK SKJ 2.9.1968. na Brionima, Tito je upozorio da ne treba ništa činiti što bi imalo provokativni i neprijateljski stav prema SSSR-u. Treba smirivati, a ne podjarivati situaciju. Treba osuđivati ono što je učinjeno u Čehoslovačkoj, ali ne i čehoslovačke rukovodioce koji su pristali na tzv sporazum» (Vukmanović 1985, II, str. 378). Reagujući na Titovo smirivanje, Koča Popović je, po Tempovim beleškama, tražio promenu spoljne politike zbog sovjetskog držanja. Gošnjak je govorio da ne treba ljutiti Ruse, a Tito je mirio polemičare. Govorio je da treba biti oštriji prema oređenim postupcima Sovjetskog Saveza, a ne da se «malo više okrenemo Zapadu». Diskusija koja je potom usledila karakteristična je za Titov način odlučivanja. «Diskusija mora da se razvija, s pravom lutanja... Mi nećemo doći do jedinstvenog gledišta, ako ne razgovaramo. Nema smisla da to nazivaš nadmudrivanjem' – obratio se Popović Titu. 'To jeste nadmudrivanje' odgovorio je Tito. 'kroz slobodnu diskusiju, prema soposobnostima čoveka'... pokušao je Popović. 'Mi ne možemo danas dozvoliti tu raskoš' , prekinuo ga je Tito. 'Nije to raskoš. Diskusija je naša potreba i neophodnost...' 'Ja se nadam da će biti manje diskusije i da treba realnije gledati i bolje raditi. To sam htio da kažem'» (Vukmanović 1985, II, str. 379). Navedeni dijalog svedoči o nekim Titovim crtama: realnost, iskustvo, težnja da se izbegne zaoštravanje sa SSSR-om, zatim autoritarnost, sklonost da preseče raspravu, prilika (doduše retka) da se Tito kritikuje, luksuz koji je dozvoljen samo pojedincima prema kojima Tito nije bio zlopamtilo. Treća kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa bila je najbrže prevladana. Jugoslovenska štampa nije pridala veći značaj godišnjici okupacije Čehoslovačke, a već septembra 1969. Gromiko stiže u Beograd. Juna 1970. Brežnjev u Moskvi nije hteo da primi predsednika jugoslovenske vlade M. Ribičiča, a Kosigin mu je zvanično saopštio da SSSR zadržava pravo da po svom

139

nahođenju interveniše i u Jugoslaviji, ako ova bude «napadnuta» ili ako tekovine socijalizma u Evropi budu ugrožene. Kosigin je tvrdio da Jugosloveni gledaju na svet idealistički, a u praksi manevrišu između dva bloka da bi izvukli korist sa obe strane. Sovjeti nisu imali visoko mišljenje o snazi nesvrstanosti i na nju su gledali u duhu Staljinovog pitanja o papi: «Koliko papa ima divizija?» SSSR je tražio oštriji antiimperijalistički kurs nesvrstanih i bio zainteresovan za teritorijalno povezivanje Varšavskog pakta preko Balkana sa Mediteranom radi konsolidacije ekspanzije ka jugu i Bliskom istoku (Mićunović 1984, str. 82-83). Do zahlađenja odnosa dolazilo bi kada bi Jugoslavija odbijala da primi sovjetske ratne brodove u svoje luke ili kada bi, kao juna 1970, odbila ruski zahtev za prelet aviona preko SFRJ. Kada je oktobra 1970. američki predsednik Nikson posetio Beograd, u Rusiji su kružile neslužbene parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona NATO-a, a sovjetska štampa je pisala da se ne može sedeti na dve stolice, kao što to pokušava Jugoslavija. Pojačani međunacionalni sukobi u Jugoslaviji su, s jeseni 1970. izazvali nagli porast sovjetskog intreresovanja. Brežnjev je aprila 1970. nudio čak i pomoć, ali je Tito odgovorio da ćemo sami srediti stvari (Vuković 1989, str. 516). Kada su u proleće 1971. Rusi dozvolili da ibeovci u Moskvi javno napadnu Tita, po svedočenju B. Šoškića, ovaj je bio vrlo pogođen i govorio; «Zar smo sve ovo radili da bi na kraju krčili šume u sibirskoj tajgi ?». Tim povodom P. Stambolić je primetio da je dobro što su to Rusi učinili jer se Tito posle toga trgao i zbog toga sada ne bi popustio Rusima (Vuković 1989, str. 556). Marta 1971. delegacija SKJ je gost na 24. kongresu KP SSSR-a, a Brežnjev stiže u Jugoslaviju septembra 1971. naporedo sa američkim otvaranjem prema NR Kini, Sovjetski Savez se trudio da ojača uticaj na Balkanu i bar stvori privid približavanja Jugoslavije lageru. Svakodnevicu pregovaranja sa Sovjetima može dočarati beleška Z. Vukovića: «Septembra 1971. u usaglašavanju teksta zajedničke izjave bilo je dosta spora. Brežnjev je držao i čitao tekst i govorio šta može da se prihvati, ali je najviše natezanja bilo oko toga da li ponavljati načela Beogradske deklaracije ili ne. Tepavac je nauporniji, zatim Kardelj, Mićunović, Dolanc – smatraju da treba da uđe izvesno sažeto ponavljanje, dok Brežnjev i Rusi drže da ne treba ponavljati... Tepavac upozorava da se nijedamput ne spominje suverenitet. Brežnjev: Pa šta vi hoćete? Tepavac: Suverenitet... Brežnjev: Molim Vas, nemojte Vi meni diktirati (oštrim tonom), zar neko od vas može misliti da sam ja protiv suvereniteta Jugoslavije? Tito: Ne treba zatezati, ne treba se svađati. Tepavac: Nadam se da se nećete naljutiti (i obrazlaže dalje predlog). Brežnjev: (smireno) Ne ljutim se. Prihvaćena je samo kratka formula o Beogradskoj i Moskovskoj deklaraciji» (Vuković 1989, str. 577). Titovi saradnici bili su zaduženi za nepopuštanje, a on je, delujući naizgled umerenije, smirivao situaciju. Kada je Titu za njegov 80-i rođendan u Moskvi, juna 1972, dodeljen orden Lenjina izgledalo je da su mnoge nesuglasice prevladane. Tito je na svečanosti govorio o Jugoslaviji i SSSR-u kao «bratskim zemljama», što su neki zapadni posmatrači povezivali sa čistkama nacionalista i liberala u zemlji, zaključujući da je na delu «resovjetizacija» Jugoslavije. Septembra 1972. Kardelj upozorava na opasnost da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma, a poboljšanje odnosa sa SSSR-om platili su srpski liberali. Premda je čehoslovačka kriza 1968. uznemirila SKJ, ona nije ostavila dubljih tragova u jugoslovensko-sovjetskim odnosima. Pristanak Jugoslavije na normalizaciju odnosa je bilo indirektno priznanje vodećeg položaja SSSR-a u istočnoj Evropi. S druge strane, o udaljenosti Jugoslavije od lagera svedoči i okolnost da je Tito samo nekoliko nedelja posle Brežnjevljevog boravka u Beogradu krajem 1971. odleteo u zvaničnu posetu SAD. Ekvidistanca nije nikada gubila aktuelnost. Kada je početkom 1973. grupa Titovih poštovalaca na Zapadu počela da ističe njegovo ime kao kandidata za Nobelovu nagradu za mir, predlog je, kako je izvestila «Pravda» 15.5.1973, toplo podržala i Moskva (Clissold 1975, p. 88). Već su glasovi o mogućoj kandidaturi jačali Titov međunarodni renome čija je najbolja potvrda bio kredit od 540 miliona dolara odobren krajem 1973, kao najveća suma ikad prispela od SSSR-a. Uprkos svemu, Tito je uporno odbijao osnivanje društva srpsko-ruskog prijateljstva, dok je januara 1971. osnovan u Beogradu Komitet za proslavu 2.500 godišnjice Iranske imperije, sa R. Čolakovićem na čelu, u kom su bili I. Andrić i V. Vlahović (Antonić 1991, str. 261). Odbijao je da se odviše veže za sovjetsko naoružanje koje mu je nuđeno (jer su uz naoružanje išli instruktori i zavisnost od delova). Po cenu velikih

140

odricanja težio je da postigne nezavisnost JNA i vojne industrije. Rasplamsavanje izraelsko-arapskog sukoba kod Sovjeta je jačalo aktuelnost Titove politike, pa je oktobra 1975. Tito ponovo u Kijevu. Rusi su nastojali da preko Tita utiču na Arape, pa je usklađivanje spoljnih politika dveju država rezultiralo dozvolom Jugoslavije sovjetskim avionima da je preleću. Izgleda da je tek polovinom 1970-ih Jugoslavija, konačno, od Sovjetskog Saveza poštovana i priznata kao socijalistička vanblokovska zemlja. Tito je uvek nastojao da odnose sa Sovjetskim Savezom pomeri što više sa partijskog na državni plan. Uspešno se odupirao sovjetskoj paralelnoj partijskoj spoljnoj politici, koja je najpre preko Kominterne, a zatim Informbiroa nastojala da politiku socijalističkih zemalja prilagodi Moskvi. Izborio je neku vrstu «specijalnih odnosa» sa SSSR-om, čije je težište više počivalo na državnoj nego na partijskoj saradnji. Još od 1957, kada je održana prva svetska konferencija komunističkih partija u Moskvi, Jugoslavija nije uopšte sudelovala u multilaterarnim savetovanjima partija. Tek je juna 1976. Tito došao na konferenciju komunističkih partija u Istočnom Berlinu. Tu je došlo do suočavanja «autonomaša» i «dogmata» unutar komunističkog pokreta i odbacivanja proleterskog internacionalizma kao oznake poželjnog vida saradnje. Odbačeno je postojanje centra u komunističkom pokretu i prihvaćen predlog «autonomaša» (SKJ i evrokomunizma) o «međunarodnoj drugarskoj i dobrovoljnoj saradnji i solidarnosti», a «borba za socijalizam u vlastitoj zemlji i odgovornost svake partije pred vlastitom radničkom klasom» je povezana sa «uzajamnom solidarnošću radnika svih zemalja i svih naprednih pokreta i naroda u borbi za slobodu i učvršćenje nezavisnosti, za demokratiju, socijalizam i svetski mir» (Haberl 1983, S. 39). U poslednjoj deceniji života Tito se sa Brežnjevom sastao šest puta. Poslednje Titove spoljnopolitičke aktivnosti su bile put u Moskvu i Peking 1977 (normalizacija odnosa sa NR Kinom), u SAD 1978. i boravak u Havani na 6. konferenciji nesvrstanih 1979. Zbog saradnje sa Kinom donekle se hlade odnosi sa SSSR-om, a opet jača saradnja sa Zapadnom Evropom. Uprkos sovjetskoj intervenciji u Avganistanu 1979, erozija lagera je uzela maha. Tek desetak godina pre raspada evropskog socijalizma u međunarodnom radničkom pokretu su učvršćena načela za koje se SKJ zalagao gotvo tri decenije ranije: nezavisnosti, ravnopravnosti, uzajamnog uvažavanja interesa, nemešanja i odgovornosti partija pred svojom radničkom klasom i svojim narodom. Da Jugoslavija na koncu Titove ere nije bila prosovjetska, pokazuje i prisustvo Brežnjeva i Hua Kuo Fenga, dva najveća rivala unutar socijalizma, na Titovoj sahrani. Što istovremeno nije demonstrirana nezavisnost Jugoslavije prema SSSR-u i NR Kini, tj.što na sahrani nije bilo predsednika SAD, nije bio propust jugoslovenske vanblokovske već američke spoljne politike (Haberl 1983, S. 55). Unutar šire istorijske celine 1918-1992, na početku i na kraju razdoblja, Balkan nije bio u ruskoj sferi interesa. Lenjin je bio zaokupljen stabilizovanjem države i otporom intervencionistima, a oslabljena Rusija pod Jeljcinom sličnih problema ima danas (Kurjak, Prvulović 1997). U periodu Titove vlasti, od Jalte sve do rušenja berlinskog zida, Balkan i Mediteran bili su u zoni vitalnih sovjetskih interesa, ali i zapadnih. Bila je to važna spoljnopolitička odrednica Titovog položaja, različitog od ostalih balkanskih vladara. Stabilni bipolarizam je za Tita bio rizična olakšica: širio je manevarski prostor jugodiplomatiji, jer su obe supersile strepele od suvišnog zbližavanja Jugoslavije i neprijateljskog bloka. Priroda Titove vlasti zavisila je od nadređene spoljnopolitičke strukture (stupanj konfliktnosti interesa između pretendenata na uređivanje balkanskih odnosa), ali i veštine domaćih snaga da pruženi manevarski prostor iskoriste. Kada je Staljin, u svetu iskustva Korejskog rata, uvideo da intervencija u Jugoslaviji ne bi prošla kao ograničeni rat, planovi za rušenje Titovog režima su se počeli uklapati u hipotetičku strategiju opšteg evropskog rata. To su kasnije još hladnije zaključivali Hruščov i Brežnjev. Bili su to širi međunarodni okviri jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1945-1980, koje su karakterisala kolebanja, krize i približavanja, praćeni iuluzijama u pogledu realnog dometa izmirenja. Premda oprezan, Tito se nadao da će nakon smrti Staljina biti normalizovani odnosi sa lagerom, ali su već zbivanja oko Mađarske 1956. i naredne krize ubrzali otrežnjavanje. U atmosferi hronično nestabilnih odnosa i klime «vruće-hladno», sličan proces otrežnjavanja je, kako zapaža Mićunović, tekao i na sovjetskoj strani. Tito je uspešno

141

odolevao sovjetskom pritisku da Jugoslaviju uvuče u lager i da se ostvari «ideološko jedinstvo» dve države. Uspeh ovog otpora zavisio je od stabilne unutrašnje situacije (jer je pritisak sa strane jačao sa slabljenjem državnog jedinstva), ali i od Titovog autoriteta u svetu. Druga važna pretpostavka nezavisnosti od lagera bila je svest o značaju «vlastitog virusa nezavisnosti» i vešto operativno korišćenje ove okolnosti. Amerikanci su vrlo rano uočili da je titoizam, kao težnja za nezavisnošću i ravnopravnošću unutar socijalističkog sveta, bio virus koji se, zato što je zadržao marksistički karakter i pozivao na Lenjina, napadajući Staljina, «ubacio u krvotok lagera». Napadao je ranjivost u istočnoevropskim režimima koji su bili vezani za Moskvu, na način na koji to nikada nije mogla da učini zapadna propaganda i diplomatija. Odvajanjem Jugoslavije nastala je pukotina u lageru, počelo je krnjenje bloka», a «titoizam» je bio važan ferment raspadanja. Sovjetska podozrivost gonila je Tita da traži drugi međunarodni oslonac i ispolji neslućenu elastičnost održavajući istovremeno i nužnu stabilnost veza sa Sovjetskim Savezom. 2. Jugoslavija i Zapad Drugi prioritet diplomatije za vreme Titovog života bili su odnosi sa Zapadom, pre svega sa SAD. U rasponu od 35 godina odnosi Jugoslavije i SAD su prošli kroz četiri karakteristične faze i, što je lako pojmljivo, zavisili od jugoslovensko-sovjetskih odnosa: (1) bezuslovna pomoć SAD Jugoslaviji između 1948. i 1955; (2) kolebanje odnosa usled normalizacije jugoslovensko-sovjetskih odnosa i kolebljivog držanja Jugoslavije u mađarskoj krizi. Ipak sve do 1961. SAD tolerišu jugoslovensku politiku ekvidistance i nesvrstanosti samo dok se ova kretala u evropskim okvirima. Kao što je SSSR strepeo da jugoslovenski komunisti ne zaraze lager težnjom za nezavisnošću, tako su i SAD strepele da politika nesvrstanosti ne postane virus težnje za oslobađanjem kolonija; (3) odnosi SAD i Jugoslavije pogoršavaju se posle Beogradske konferencije nesvrstanih zemalja i internacionalizacije jugoslovenske vanblokovske politike. Pojačana kritika američkog kolonijalizma podudarala se sa otopljavanjem jugoslovensko-sovjetskih odnosa; (4) posle sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj dolazi do novog dijaloga sa SAD (više zbog američke strateške zainteresovanosti za Mediteran nego zbog globalne konfrontacije sa SSSR-om) i jačanja političkih i ekonomskih odnosa. Uprkos Titovoj proarapskoj politici i kritici američkog imperijalizma, SAD su vodile pragmatičnu politiku prema SFRJ jer joj je ova bila neophodna kao posrednik. S druge strane, Titov spoljnopolitički pragmatizam nije sputavala vazalnost prema lageru niti ideološki dogmatizam. Jugoslavija je bila jezičak između moćnih blokova, a elastična spoljna politika je to vešto koristila. Stiniji promašaji i propusti nisu remetili osnovni kurs diplomatije – ekvidistancu. I jugoslovensko-američkim odnosima je Titova aktivnost davala značajnu boju. Podozrivost Zapada prema Titu dugo se održavala i nakon sukoba KPJ i Staljina. Počela je još juna 1944. kada je Tito, po Čerčilovim rečima, «pobegao sa Visa ne plativši ni kartaški dug», pa je britanski premijer upozoravao generala Vilsona da ne dolazi u obzir da se u sadašnjem vremenu Tito prizna da je nešto više nego gerilski vođa. Maja 1945. Čerčil je tražio vojne mere protiv Jugoslavije, ali Truman nije želeo novi rat. Sve do 1948. odnosi su bili napeti zbog upada JNA u Trst 1945. sudbine Koruške, američkog ometanja ekstradikcije ratnih zločinaca, podrške Zapada jugoslovenskoj emigraciji itd. Đilas je 1947. godine upozoravao da je opasnost od američke hegemonije veća od fašističke opasnosti. Premda je na 5. kongresu KPJ 1948. Kardelj podvukao da Jugoslavija pripada socijalističkom taboru sa SSSR-om na čelu, Tito je, po Đilasovom svedočenju, gajio nadu da Amerikanci neće dozvoliti da Sovjeti izbiju na Jadran. Ipak je prva američka reakcija na sukob KPJ i IB-a bilo nepoverenje. Još u februaru 1948. britanski Forin ofis je obavešten da su u Bukureštu skinute Titove slike sa javnih mesta i da je u Sofiji «izgleda Dimitrov bled». Tome nije pridavan veći značaj, pa su britanci zaključili da će se, verovatno, sve završiti «Staljinovom grmljavinom». Čak i kada je maja 1948. stigla informacija iz Beograda da je, umesto rođendanske čestitke, Staljin Titu uputio oštru kritiku,

142

Zapad je još uvek sumnjao da se radi o «smišljenoj podvali» (Tripković 1996, str. 97). Sukob je iznenadio Zapad, prva reakcija je bila podozrivost i sumnja da li je na delu blef. Ipak je kao ohrabrenje i signal podrške Titu, već jula 1948, američka vlada oslobodila deo blokiranog jugoslovenskog zlata u Vašingtonu (koje je u potpunosti deblokirano tek 1954.). i dalje je prevladavalo uverenje kod posmatrača da je čitava stvar prevara, kojom Tito i Staljin žele da obmanu svet. Tek početkom 1949. Vašington je usvojio zaključak da je raskid Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom realan i da je u interesu SAD da prate razvoj zbivanja (Campbell 1967, p. 16). Jugoslavija još uvek nije tražila pomoć, ali je sa rastom Staljinovog pritiska raslo Titovo razočaranje i spremnost da se za pomoć okrene i «đavolu» (kapitalističkom Zapadu). Važnu ulogu u jačanju poverenja i saradnje Tita sa Zapadom imao je njegov razgovor sa F. Maklejnom u Beogradu maja 1949. Tada je Maklejn obećao ekonomsku pomoć Zapada i podršku nezavisnosti Jugoslavije, tražeći samo da Jugoslavija prestane da pomaže Markosa i da prestane sa klevetama britanske i američke vlade. Tito je pozitivno odgovorio na oba zahteva (Tripković 1995, str. 84). Zazor vrha KPJ prema Zapadu je, izgleda, konačno otklonila zajednička britansko-američka izjava od 2.9.1949, «da bi napad na Jugoslaviju imao ozbiljnih posledica» i poruka upućena Beogradu, «ko traži daće mu se» (Bekić 1988, str. 57). Prvi američki kredit od 20 miliona dolara dostavljen je septembra 1949, oktobra iste godine Jugoslavija postaje član Saveta bezbednosti UN, a decembra 1949. američki ambasador u Jugoslaviji Dž. Alen javno potvrđuje američki interes za «očuvanje suvereniteta jugoslavije». Truman je novembra 1950, u pismu kongresu SAD, javno podržao nezavisni jugoslovenski kurs, ističući da je samostalnost Jugoslavije od velikog značaja za bezbednost SAD (Rusinow 1977, p. 44). Jugoslavija 1949. optužuje SSSR u UN za agresiju, a novembra 1949. Kominform je iz Budimpešte uputio apel «istinskim jugoslovenskim komunistima» da zbace «fašistički režim Titove klike». Od ovih zbivanja, polako ali nepovratno, jača pragmatični kurs jugoslovenske spoljne politike koja se ipak nikada do kraja nije oslobodila ideologije. Uprkos zaokretu 1949, Tito je čak i u hladnoratovskom periodu često u javnim nastupima optuživao Zapad da «nateže i zateže» sa zajmovima i znao da izjednačava zapadnu reakciju sa Informbiroom. Jasno je stavio na znanje Zapadu da ustupaka neće biti i povlačio hrabre i riskantne poteze u teškom stanju izolacije. U realpolitici nikada se nije oslobodio «herojskog načela», pa je, distancirajući se od oba bloka pozivao narod da se osloni na vlastite snage. Jugoslovensko-sovjetski sukob postao je deo hladnog rata, a Tito se veštom nedoktrinarnom politikom, ali i prkosom, uklopio u interese Zapada da bi zaštitio nezavisnost zemlje. Posledice ove politike bile su daleko značajnije od pitanja da li je Tito bio disident iz nužde ili ranije sazrelog opredeljenja. Zapad nije zaboravio, ali je pragmatički prenebregao okolnost da je Tito već jednom obmanuo Čerčila kada ga je avgusta 1944. uveravao da «nema nikakvu želju da u Jugoslaviju uvede koministički sistem, već i zato što će većina evropskih zemalja posle rata živeti pod demokratskim režimom» (Čerčil, tom VI, str 84). Opora izjava britanskog ministra E. Bevana iz septembra 1948. «Tito je bitanga, ali naša bitanga», svedoči o nepoverenju koje nije sputavalo pragmatizam zapadne politike. Zapadna računica bila je prilično jednostavna jer je strateški značaj nezavisne Jugoslavije za Zapad bio ogroman. Sovjetski Savez i lager bili su odvojeni od Jadrana i Italije, a linija razdvajanja blokova vraćena je na sredinu Balkanskog poluostrva. Albanija je geografski odvojena od lagera, pa je smanjen pritisak na Grčku i Italiju. Premda su SAD do polovine 1949. imale monopol u atomskom naoružanju, vazduhoplovstvu i mornarici, nadmoć SSSR-a u kopnenoj vojsci (koja je mogla ugroziti Zapadnu Evropu) bila je izrazita. Prema američkim procenama SSSR je imao 4-5 miliona vojnika, a američka kopnena vojska samo 645000 (Bekić 1988, str. 21). Titova vojska (32 divizije sa oko 350000 vojnika) bila je treća armija po snazi u Evropi, pa se izdvojena iz lagera mogla preusmeriti protiv SSSR-a. Uz saradnju Beograda, Italija se od Sovjeta mogla braniti na svojoj prirodnoj liniji odbrane (Ljubljanskim vratima) umesto u ravnici Venecije, a Grčka se mogla štititi u gornjem toku Vardara umesto u Solunu. Opremiti jugoslovensku vojsku bio je najjeftiniji način da se Zapad odbrani od Sovjeta, pa je E. Bevan još oktobra 1948. izdao uputsvo «Držati Tita da ne potone». Već početkom 1949. ova strategija prihvaćena je u SAD, dok je štab Informbiroa izradio «plan Višinski» o dizanju ustanka u Jugoslaviji i obaranju Tita (Bekić 1988, str. 34-35). Osim vojnog,

143

upadljiv je bio i ideološki značaj Titovog odvajanja od lagera jer je počela unutrašnja erozija komunističkog monolita. Tito je ocenjen kao potencijalni virus koji je mogao da zarazi ostale komunističke partije na vlasti. Imao je vojsku i partiju koja je bila lojalna njemu, a ne Staljinu. Konačno se jedna komunistička vlada prevarila u nadi u Moskvu, a podrškom Titu valjalo je pokazati levici da je nada u SSSR lažna. Američki ambasador je 1949. realno pocenjivao da bi liberalizacija Titovog režima samo koristila informbirovcima i da stoga ostaju samo dve mogućnosti: Tito ili moskovski pioni (Bekić 1988, str. 61). Tito je bez obaveza bio za Zapad mnogo korisniji, jer je njegov primer mogao zaraziti i druge članice lagera, a u očima drugih komunista je kompromitovan iako nije davao ustupke Zapadu. Izgleda da je Tito pronicljivo uočio da je on potrebniji Zapadu nego Zapad njemu i da zato može čak i da diktira uslove. Više zapadnih analitičara je američku politiku pomoći Titu bez uslovljavanja (aid without strings) ocenilo kao trezvenu realpolitiku lišenu doktrinarnog antikomunizma (Halperin 1957, Campbell 1967, Auty 1969, Wilson 1979). Odvajanje Jugoslavije od lagera oslabilo je pritisak na Trst, a obustavljen je građanski rat u Grčkoj. Već to uštedelo je Zapadu par stotina miliona dolara, ali Tito nije pristajao više ni na jedan ustupak. Zadržavao je komunistički režim, a uz vojnu pomoć nije primao strane vojne stručnjake. Po američkim izveštajima, Tito je rekao «da bi prisutnost i šetanje američkih oficira po kasarnama, skladištima i postrojenjima potkopali samu osnovu visokog morala jugoslovenske armije i izjavio da bi se, unatoč tome što je veoma zainteresiran da dobije neophodnu američku pomoć, radije odrekao čitave pomoći nego da riskira stvaranje dojma u njegovim jedinicama da su SAD preuzele ulogu što ih je ranije ovde imao SSSR» (Bekić 1988, str. 308). Opet vlada SAD mudro nije ni pokušavala da uslovljava pomoć, a ambasador Alen otvoreno je govorio: « Mi ne volimo jugoslovenski sistem više nego što jugoslovenske vođe vole naš«. Na delu je bio prilično ogoljeni pragmatizam, hladni proračun vlastitih interesa na obema stranama uz sagledavanje potreba saradnje, pri čemu je svaka strana zadržavala rezerve i nade. Američka politika «držanja Tita na površini» nije značila uključivanje Jugoslavije u plan obnove Evrope već samo pomoć zemlji da izbegne ekonomske teškoće (Campbell 1967, p. 25). Jugoslavija je za kratko vreme preusmerila spoljnu trgovinu i našla nove izvore pomoći i kredite na Zapadu. Izgleda da je za vrh SAD bila presudna snaga Titove vojske, koja se mogla preusmeriti protiv SSSR-a, pa je 1951. predsednik SAD otvoreno izjavio da je «Jugoslavija, od direktne važnosti za odbranu severnoatlantskog područja» i da je ta odbrana «značajna za bezbednost SAD». Strateška važnost Jugoslavije za SAD bio je snažan i neoboriv razlog, koji je npr. Vatikanu bio nerazumljiv i neprihvatljiv, jer nije ostavljao mnogo prostora za delovanje kurije u Jugoslaviji u eri hladnog rata (Živojinović 1994, 291). Američka pomoć bez uzvratnih ustupaka bila je lišena uskogrudnog pragmatizma kratkog daha, pa je zbunjivala mnoge antikomunističke snage, a Tito je ove okolnosti koristio za osiguravanje moći i prestiža. Novembra 1950. V. Velebitu je u Vašingtonu otvoreno ponuđena vojna i politička podrška SAD koja je prihvaćena, a K. Popović (načelnik generalštaba JNA) je juna 1951. u Vašingtonu potpisao sporazum o isporuci opreme Jugoslaviji (Bogetić 1993, str. 118). U ovom periodu Jugoslaviju posećuje načelnik američkog generalštaba, vojnim programom pomoći snabdevene su jugoslovenske divizije u Ljubljanskim vratima (ključnoj tački za odbranu Italije), a februara 1953. Jugoslavija u Ankari sklapa sa Grčkom i Turskom sporazum o prijateljstvu i saradnji. Tzv. potonji Balkanski pakt (koji je potpisan avgusta 1954) predviđao je zajedničke odbrambene mere i saradnju generalštabova. «Tito je kupljen dolarima», ponavljao je Mikojan, a Broz je odvraćao «Niko nas ne može kupiti». Tito se pribojavao Staljinove paranoične politike, pa je ulazio u ograničene vojne saveze sa zapadnim silama. Petranović tvrdi (ne navode]i izvor) da je, tražeći pomoć od SAD, Tito 1950. prihvatio da motri na Albaniju i brani njenu nezavisnost od Sovjeta, pa Sovjeti nisu mogli izbiti na Otrant sve do Titove smrti (Petranović 1993a, str. 111). Borozan, pak, navodi da u zapisnicima sa pregovora Tita i Hruščova 1956. stoji Titovo priznanje da je učinio grešku kada je slao vojsku u Albaniju kao pomoć u suzbijanju grčkih pretnji ratom (Borozan 1997, str. 105). Septembra 1952. E. Idn, britanski ministar spoljnih poslova je u Beogradu, a marta 1953. Tito je u Londonu. Vratio se bez formalnog sporazuma, ali sa Čerčilovim obećanjem o britanskim i

144

zapadnim interesima za očuvanje integriteta Jugoslavije. Čerčil mu je rekao: «Ako naš saveznik Jugoslavija bude napadnuta, mi ćemo se boriti i umreti sa vama «. «Ovo je sveto obećanje, to je za nas dovoljno. Nije nam potrebna pismena potvrda», uzvratio je Tito (Wilson 1979, p. 87). Izgleda da je Staljinova smrt podstakla ublažavanje prozapadnog kursa, jer je već 4. juna 1953. Tito saopštio da je FNRJ spremna da razmeni ambasadore sa SSSR-om, ali to neće uticati na odnose sa Zapadom. Zapad je rešio da ne pokazuje sumnjičavost prema Titu, jer bi to išlo naruku Sovjetima. Američke isporuke oružja su nastavljene, a s jeseni 1953. zapadnim diplomatama i novinarima u Hrvatskoj su prikazani veliki manevri JNA naoružane američkom opremom. U isto vreme je tekla normalizacija odnosa sa SSSR-om, a Koča Popović je ponavljao da je cilj Balkanskog saveza, pre svega, privredna i kulturna, a ne toliko vojna saradnja. Propao je američki pokušaj da se preko Balkanskog pakta Jugoslavija uvuče u zapadni vojni blok. Ipak, ni otvaranje prema Zapadu nije bilo lišeno teškoća. Jugoslovenska strana nije krila nepoverenje prema NATO-u i 1952. se držala čak izrazito nekooperativno (Bogetić 1994, str. 129, Bekić 1988, str. 645-647). Primer je sukob sa Italijom oko Trsta (koji je prevazilazio bilateralne odnose i zadirao u položaj NATO-a). Tokom 1953. Tito je javno upozoravao Zapad da ne pomaže Italiju, a oktobra 1953. na mitingu u Skoplju oštro je reagovao: «Ja kažem da ćemo mi uvijek paziti na to da li će talijanski vojnik stupiti u zonu A. Onoga momenta kada on tamo uđe – mi ćemo ući u tu zonu» (Cit. prema Bogetić 1994, str. 133). Dogovorili su kombinovani sa pritiskom, «tiha diplomatija» sa «zveckanjem oružja», a Tito je, svestan vlastitog značaja za Zapad, povremeno dozirao prkosni otpor. Zategnutost sa Moskvom pratilo je otkravljivanje prema Zapadu i obrnuto, a uporno i uspešno nametanje Jugoslavije svetu bila je posledica Titovog elastičnog dvojnog diplomatskog kursa. Energični otpor stranim silama imao je važnu integrativnu unutarpolitičku ulogu, ali je diplomatski realizam po pravilu potiskivao početni megalomanski žar. Leta 1953, užurbanom sovjetskom inicijativom, razmenjeni su ambasadori sa Beogradom, a avgusta iste godine na drugoj jugoslovensko-tripartitnoj konferenciji u Vašingtonu SAD su izjavile da FNRJ može računati na punu materijalnu vojnu pomoć (Bogetić 1593, str. 120). Kada je Tršćansko pitanje počelo da sužava manevarski prostor jugoslovenske diplomatije i ograničava proboj međunarodne izolacije, oktobra 1954. prihvaćeno je kompromisno rešenje sa italijom. Vašingtonu je bila važnija Italija nego Beograd, a kompromis prema Jugoslaviji je bio taktički ustupak da se Tito ne «odgurne» Sovjetima. Ni stav Zapada prema Jugoslaviji u ovom periodu nije bio diplomatski tvrd niti ucenjivački, već elastičan i oprezan. Zapad je realno procenio da se ne može sprečiti poboljšanje odnosa između komunističkih režima, Beograda i Moskve, i da bi sasvim zadovoljavajući uspeh bio da Jugoslavija zadrži nezavisnost prema Moskvi i ne zatvori se prema Zapadu (Tripković 1995, str. 87). Zato je trebalo nastaviti sa održavanjem dobrih odnosa sa Titom i ne pružati podršku razvlašćenom Đilasu. Upravo u ovom periodu Tito je, uočavajući vlastiti značaj za SSSR i SAD i mogućnost nezavisnog položaja bez ustupaka, počeo da gradi poziciju ekvidistance prema blokovima, i to ne izolacijom već održavanjem normalnih odnosa (Tripković 1995, str. 88). Nađen je modus vivendi u trouglu Moskva – Beograd – Vašington, koji je izgleda odgovarao svima: komunista Tito je za Zapad ipak bio nepouzdani saveznik, sklon nezavisnoj akciji i neugodnim iznenađenjima, Sovjeti su bili privremeno zadovoljeni pomirenjem sa Titom (zbog disciplinovanja lagera), a Tito je, vešto balansirajući, osigurao davno željenu nezavisnost. Po svemu sudeći, američko podozrenje prema Jugoslaviji nije osnažila Hruščovljeva poseta Beogradu 1955, već Titova trijumfalna poseta Moskvi 1956. Već septembra 1956. Beograd je obavešten da se menja američki program pomoći, a bilo je očigledno da je Balkanski savez ostao mrtvo slovo na papiru. Po nalazima Borozana, u Moskvi 1956. Tito je govorio o Balkanskom paktu kao o prolaznoj epizodi jer je od početka bio zamišljen «kao okvir, pre svega, za ekonomsku, kulturnu i političku saradnju». Ni ovde Hruščov nije imao primedbi, jer je pakt mogao poslužiti da preko Jugoslavije Sovjeti poprave odnose sa Grčkom. A u pogledu američke pomoći Jugoslaviji Hruščov je, prema zapisnicima sa istih pregovora, smatrao korisnim «sve što se otuda može dobiti» (Borozan 1997, str. 109-110). U Beogradu je Tito

145

izjavio da više nema potrebe za vojnom pomoći sa Zapada, pominjući «loše zapadne uticaje na omladinu». «Gde god mu je bila blagajna, srce mu je bilo u Moskvi», zaključivao je potonji američki ambasador u Beogradu Dankan Vilson. Politika ekvidistance konačno je učvršćena 1953. Već početkom godine Staljin je nagovestio da rat sa Zapadom nije neizbežan. Po Dedijerovom pisanju, Tito je još marta 1953. iz Londona preko Kardelja uputio signal za pomirenje. U Jugoslaviji su porasle nade da će prestati opasnost od lagera, pa je već maja 1953. general Savo Orović stavio sovjetska odlikovanja, a Peko Dapčević je arogantne američke generale poredio sa Hitlerovim (Bekić 1988, str. 470-471). Balkanski pakt sklopljen je da bi se ojačala pozicija za rešavanje tršćanskog pitanja, a ne kao odbrana od Istoka. Titova diplomatska aktivnost nije nikada bila lišena opreza. Kao komunista, Zapadu nije nikada verovao, ali ni tajnom referatu Hruščova. Bio je zainteresovan za oživljavanje ekonomskih odnosa, kredite i pomoć sa obe strane. Dok je Sovjetima normalizacija odnosa sa Titom trebalo da pomogne u jačanju jedinstva lagera, SAD su mnogo nade polagale u jeretički jugoslovenski virus nacionalnog komunizma. Američko interesovanje za Jugoslaviju, po prirodi stvari, oživelo je sa drugom krizom jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1957-1960, posle okupacije Mađarske. Moskva je obustavila kredite Beogradu, a Tito je opet osuđen kao renegat i «trojanski konj imperijalizma». Već 1957. obnavlja se vojna pomoć SAD Jugoslaviji, što je sve do 1960. bila materijalna podrška novoj Titovoj neutralnoj poziciji prema Moskvi. Ajzenhauerova politika prema Jugoslaviji bila je slična Trumanovoj. Držeći da je nezavisnost Jugoslavije od lagera glavni cilj američke politike, prihvatala je rizike i ljutnje zbog Titovog povremenog zbližavanja sa SSSR-om i njegove diplomatske aktivnosti u neutralnim zemljama Azije i Afrike. Amerikanci su tokom 1950-ih nastvljali sa pružanjem ekonomske i vojne pomoći, smanjujući je u meri u kojoj je opadalo osećanje neophodnosti jačanja virusa unutar socijalističkog bloka i u kojoj je slabila jugoslovenska potreba za pomoći. U SAD se uporno održavalo nepoverenje prema Titu i glasovi da je jugoslovenski sukob trik, a politika nesvrstanosti obmana (Campbell 1967, p. 49-50). Septembra 1961. Tito je na Beogradskoj konferenciji nesvrstanih oštro kritikovao američki imperijalizam, a za sovjetske nuklearne probe je izrazio razumevanje, čudeći se jedino terminu koji je Moskva izabrala. To je izazvalo iznenađenje i oživelo otpor u Vašingtonu i hlađenje odnosa. Ovim događajem završena je jedna značajna faza jugoslovensko-američkih odnosa u kojoj su dve države, urpkos različitim ideologijama, ispoljile visoku saglasnost interesa u pogledu nezavisnosti Jugoslavije (Mates 1976, 204). Zablesnut slavom svetskog državnika, Tito je sticao novu sigurnost, sve više se posvećivao spoljnoj politici i jačanju međunarodnog ugleda zemlje, koji je vešto koristio za jačanje autoriteta partije u zemlji. Jedan važan segment uspešnog internacionalizovanja jugoslovenskog pitanja je stečena strana pomoć tokom 1950-ih. U hijerarhijskom svetskom poretku gde vladaju neravnopravni odnosi, male i nerazvijene zemlje su u različitoj meri uspevale da, veštom diplomatijom, obezbede dodatna sredstva razvoja. Jednostrana su tumačenja koja podvlače da je privredni rast 1950-ih godina u FNRJ ostvaren zahvaljujući isključivo stranoj pomoći. Olako se tvrdi da su sredstva lako stečena, a da privreda, mažena od Zapada, tobože nije bilakadra za realnu ekonomsku računicu. Kod svih manjih ekonomski neautarhičnih država spoljnopolitička aktivnost je važna sastavnica privrednog razvoja, jer su u uslovima ekonomske i političke ravnopravnosti i različitih monopola nužno upućene na diplomatsko snalaženje. Vlastitim ugledom i elastičnom spoljnom politikom Tito je u tom pogledu pokazivao zavidno umeće, obezbeđivao je pomoć i kredite, izvoz industrijske robe i radne snage, povlašćen ekonomski status i sl. U domaćoj i stranoj literaturi postoje različiti, neusklađeni i nepodudarni podaci o visini pomoći sa Zapada. Ipak oni nisu u toj meri protivrečni da se ne bi mogao steći relativno pouzdani globalni utisak o obimu ove podrške. Tokom 1950-ih godina primljeno je najviše pomoći u hrani, vojnoj opremi i kreditima koji uglavnom nisu vraćeni. Procene ukupnog iznosa ekonomske pomoći SAD Jugoslaviji od 1949. do 1961.kreću se oko 2.400.000.000 dolara (Auty 1965, p. 170. Grosse-Jutte, 1983, S. 93). Podaci koji se navode za uža razdoblja ne kose se sa pomenutim ukupnim procenama. Vojna pomoć SAD Jugoslaviji od 1951. do kraja 1953. iznosila je 319 miliona dolara (Bekić 1988, str. 599), do 1958. oko 700 miliona dolara (Grosse-

146

Jutte 1983, S. 86) do 1955. američka vojna i ostala pomoć FNRJ je bila oko 1,2 milijarde dolara (Rusinow 1977, p. 46). Džonson navodi da je do 1955. američka ekonomska pomoć FNRJ iznosila 600 miliona dolara, a vojna još otprilike toliko (Johnson 1972, p. 126), a slična je procena i Halperina (Halperin 1957, S. 170). U Arhivu SIP-a stoji da je zapadna vojna pomoć od 1951. do kraja 1954. procenjena na oko 800 miliona dolara, ali je više od 80% primljene opreme i naoružanja bilo korišćeno u SAD i znatno amortizovano (Bogetić 1993; str. 120). Tripartitna pomoć (V. Britanije, Francuske i SAD) za naoružanje je 1951-52 bila 176,3 miliona dolara, a ukupna inostrana pomoć do 1953. 787 miliona dolara (Obradović 1994. str. 44-45). Od 1955. do sredine 1960. američka pomoć FNRJ bila je 632,1 miliona dolara (Campbell 1967, p. 46). Uprkos pragmatizmu, Tito je, po Đilasovom svedočenju, u uskom krugu izražavao čak i teskobu i ojađenost zato što je, primajući pomoć od Zapada, morao donekle da ublažava spoljnopolitičke stavove (Đilas 1990, str. 76). Ipak je tek posle Beogradskog samita nesvrstanih obustavljena pomoć sa Zapada, dok je američka vojna pomoć prestala još februara 1958. Jugoslavija 1962. gubi u SAD status najpovlašćenije nacije u trgovini, a 1962. počinje vojna saradnja sa SSSR-om. Tito doduše oktobra 1963. posećuje SAD, ali bez mnogo publiciteta. U službenom kominikeu zabeleženo je da direktna američka pomoć Jugoslaviji više nije potrebna. Tito je, kao simbol nezavisnog komunizma, posle mnogih trijumfalnih prijema, konačno primljen u Vašingtonu, ali bez mnogo sjaja (Campbell 1967, p. 65). Uprkos hlađenju odnosa sa SAD, opšti saldo jugoslovenske spoljne politike u prvoj fazi Titove vlasti 1945-1965. bio je impresivan: očuvana je nezavisnost države, idejnopolitička doslednost, podignut je ugled u svetu, a pomoć stečena bez uzvratnih ustupaka. Poredeći jugoslovensku politiku sa Hruščovljevim diplomatskim oportunizmom prema Vašingtonu i Pekingu i ponašanjem italijanskih komunista, koji su decembra 1959. u Rimu skandirali «I mi volimo Ajka», Isak Dojčer je Titov odnos prema Zapadu u ovom periodu ocenio kao stav dostojanstvene rezerve i suzdržanosti (Deutscher 1977, str. 153). Bilo je to doba kada je Mao optuživao Hruščova da je «skriveni titoista», a Jugosloveni su, zahvaljujući žigu «desnog komunizma», koji su nosili u međunarodnom radničkom pokretu, bez ustupaka izvlačili korist u veštoj diplomatskoj igri sa Zapadom. Koliko god elastična, jugoslovenska diplomatija nije se mogla do kraja osloboditi ideološkog balasta, što se ogleda i u stalnoj američkoj podozrivosti prema komunističkoj zaleđini jugoslovenske politike. «Prećutni saveznici – aktivni protivnici» - sa ovom formulacijom je jedan bivši američki ambasador u Jugoslaviji okarakterisao jugoslovensko-američke odnose. Antikomunistička američka diplomatija nije nikada dovodila u sumnju ocenu o Jugoslaviji i SSSR-u kao «zavađenoj braći». Tito je u periodima najtešnje saradnje sa Zapadom znao da javno kritikuje jačanje reakcije na Zapadu i prkosno nediplomatski ističe nezavisnost zemlje. Kada je decembra 1952. prekinuo diplomatske odnose sa Vatikanom, New York Times se pisao o «Titovim napadima besnila» i osudio kao provokaciju Titovu pretnju da Jugoslavija ima i «drugi izlaz» (Bekić 1988, str. 450). U aktivnoj spoljnoj politici preplitala se ideološka inercija i pragmatizam, politička intuicija i zaletanje. Diplomatija je sazrevala i kalila se u vrlo napetom periodu hladnog rata. Napetost između američkog kapitalizma i jugoslovenskih komunista slabila je sa jačanjem sovjetskog pritiska na Tita i pomeranjem američkih spoljnopolitičkih prioriteta. Jugosloveni su Zapadu prigovarali da ne treba da ruši socijalizam u Evropi, već da preko pomoći ohrabruje odvajanje istočnoevropskih režima od Moskve. SAD to nisu prihvatile ni u Trumanovoj doktrini o zaprečavanju komunizma, a još manje u Ajzenhauerovoj zamisli oslobođenja (liberation) od komunizma, koja je počivala na agresivnoj formuli rušenja socijalizma i obnove kapitalizma (Rool back). Smenjivanje perioda nepoverenja, sukoba i saradnje nije bilo neprirodno jer je u pitanju bio odnos, doduše, disidentske komunističke, ali vodeće antiimperijalističke vanblokovske zemlje i hegemone kapitalističke sile, čiji je kolonijalizam bio na udaru kritike nesvrstanih. Bilo bi preterano tvrditi da je Tito diplomatski nadigrao Zapad primajući pomoć bez ustupaka. Još 1954. američki analitičari su zaključili da će sa slabljenjem pretnji Jugoslaviji sa Istoka njena pozicija biti doktrinarna, antizapadna i prosovjetska (Bekić 1988, str. 622). Jugoslovensko-sovjetske krize bile su takođe burne, ali su brže prevladavane, a sovjetska podozrivost prema Jugoslaviji je bila druge prirode. Zbog

147

Sovjetskog Saveza odnosi sa Zapadom morali su biti dobri, ali ne i suviše dobri. Karakterisala ih je intenzivna privredna saradnja i i otvorene granice, ali i kritika kapitalizma i optužbe za podršku neprijateljskoj emigraciji. Žestoku jugoslovensku kritiku američkog imperijalizma pratile su nabavke oružja od SAD. Diplomatski potencijal prilagođavanja Beograda bio je vrlo karakterističan. Za razliku od Praga, Sofije ili Varšave, u Beogradu je onaj ko je juče napadan mogao biti sutrašnji prijatelj i obrnuto. Unutrašnja politika nije dolazila u opasnost zbog mogućnosti nenadanog obrta spoljno-političkog kursa, što je bila važna komponenta elastičnosti samoupravnog socijalizma. I kod ove okolnosti je Titova harizma i iskustvo njenog ratnog i mirnodopskog osvedočavanja imala središnju ulogu. U međunarodnim okvirima to nije bila prazna reputacija, izričito je tvrdio Mirko Tepavac aprila 1996. u razgovoru sa piscem ovih redova. Protivrečna i složena zbivanja u svetu 1960-tih godina iziskivala su neobično vešto laviranje blokova kod države koja se u ovom periodu aktivno uključivala u tokove svetske politike i čija su gledišta uvažavana u širokim krugovima nerazvijenih zemalja. Proarapska usmerenost SFRJ u bliskoistočnom sukobu jačala je uzdržanost SAD prema njoj, dok je sovjetska intervencija u Čehoslovačkoj tražila nova preispitivanja odnosa sa Zapadom. Već je Druga konferencija nesvrstanih u Kairu 1964. (koju je SSSR pozdravio) uznemirila SAD. Američki rat u Vijetnamu bio je izložen stalnoj kritici nesvrstanih. Odnosi SAD i Jugoslavije dodatno se pogoršavaju 1967. kada Jugoslavija nije samo podržala arapsku stranu nego i SSSR-u omogućila vazdušni most ka Egiptu. S druge strane, američka podrška vojnom puču u Grčkoj 1967, uznemirila je Jugoslaviju jer je oko nje jačalo neprijateljsko okruženje. Ipak je za razliku od Egipta, Jugoslavija bila trajno uzdržana prema sovjetskim zahtevima za stalnom mornaričkom bazom na Jadranu. Izgleda da je američki interes za nezavisnu Jugoslaviju u ovom periodu bio više prostorno ograničen regionalnim strateškim intresima SAD u Mediteranu, nego što je bio uslovljen globalnim sukobom sa SSSR-om (Grosse-Jütte, 1983, S. 64). Već 1969. došlo je do uvoza civilnih aviona iz SAD i opreme za čeličnu, hemijsku i nuklearnu industriju obima oko 90 miliona dolara (Grosse-Jütte, 1983, S. 81). Sedamdesetih godina jačaju jugoslovensko-američki odnosi i učestale posete vodećih ličnosti (Nikson 1970, Tito 1971, Ford 1975, Bijedić 1975, Mondejl 1977, Tito 1978) i šefova diplomatije u istom periodu. Kod otvaranja prema Zapadu treba pomenuti i Titovu zvaničnu posetu Vatikanu 1971. Uprkos otvorenoj proarapskoj usmerenosti Jugoslavije i kritike izraelske i američke politike SAD je bila neophodna posrednička uloga Jugoslavije, pre svega, u odnosima sa nesvrstanim, a delom i u odnosima sa Varšavskim paktom. Unutar opšteg kursa ekvidistance bilo je taktičkih kolebanja nižeg ranga. Diplomatija manjih zemalja kretala se između trajnije vazalne vezanosti za moćne blokove ili pak radikalne promene spoljne politike prelaženjem iz jednog tabora u drugi (Egipat i neke afričke i azijske zemlje). U poređenju sa ovim lutanjima jugoslovenska politika ekvidistance bila je prilično postojana. Dosledni kurs nesvrstavanja bio je važna osnova međunarodnog ugleda zemlje, na čijem čelu nije samo stajao vešt političar nego i u svetu priznat državnik. Postojanost spoljne politike nisu ugrožavala povremena zahlađenja odnosa sa svetskim silama, već joj pružala nužnu unutrašnju gipkost. Strateški interes SAD za smanjenje akcionog radijusa SSSR-a na Mediteranu i nade u trajno delovanje Tita kao virusa lagera 1970-ih sprečavale su slabljenje interesovanja SAD za Jugoslaviju. Premda je Tito na Trećoj konferenciji nesvrstanih u Lusaki 1970. otvoreno kritikovao politiku SAD, odmah nakon toga, oktobra 1970, R.Nikson je stigao u Beograd da ispita Tita o ulozi SSSR-a na Bliskom istoku i da ga nagovori da iskoristi svoj ugled kod Arapa za smirivanje napetosti u ovom prostoru (Vuković 1989, str. 404). SSSR je bio ogorčen, pa je ponovo lansirao neslužbene parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona NATO-a. U isto vreme u Jugoslaviju stiže jedna delegacija Vrhovnog sovjeta da bi neutralizala efekat Niksonove posete (Mićunović 1984, str. 98). Jugoslovensko odbijanje Rodžersovog plana za Bliski istok nije bilo smetnja da Tito poseti SAD 1971. Bio je to period slabljenja sovjetske ekspanzije u Aziji i okretanje ka Mediteranu i Africi. I ovde je između lagera stajao Balkan, region na kom su se direktno ukrštali interesi svetskih sila. U ovom periodu na Balkanu je SSSR bio prisutan preko Bugarske, SAD preko Grčke, a NR Kina preko Albanije.

148

Jugoslavija je preko nesvrstane politike «na buretu baruta» čuvala nezavisnost, izbegavajući vezivanje za blokove. Sovjeti su vršili ekonomski pritisak na Jugoslaviju, ali su uvek bili spremni da isporuče oružje i jugoslovensku armiju učine zavisnom od svoje opreme. Od zavisnosti ove vrste štitio se velikim ulaganjem u samostalnu industriju naoružanja. Ne manje je kod očuvanja nezavisnog kursa bila važna unutrašnja stabilnost zemlje. Tito je stalno upozoravao republičke partijske vrhove da unutrašnji sukobi potkopavaju ugled države u svetu, koji je ekonomski bio vrlo značajan. Suzbijanje nacionalizma i liberalizma 1971/72. bilo je povezano, s jedne strane, sa potiskivanjem prozapadnih struja u partiji i diplomatiji, a s druge s poboljšanjem odnosa sa SSSR-om posle češke krize. Jednogodišnje hlađenje odnosa sa SAD 1973. bilo je uslovljeno izraelskom agresijom na Egipat, ali i nekim unutrašnjim razlozima. Kritikujući SAD, Tito je isticao socijalizam i nesvrstanost, a februara 1973. govorio je o neopravdanom izjednačavanju SAD i SSSR-a, američkog imperijalizma i socijalističke države, koja ne vodi rat. U Kiparskoj krizi 1973. Jugoslavija je bila razočarana zato što su arapske države podržale Tursku, a sve snažnije sovjetsko prisustvo u Mediteranu uznemiravalo je SAD, koje sada podvlače vanblokovski status Jugoslavije usled ugroženosti južnog krila NATO-a. Saradnja je obnovljena 1974, kada u Beograd stiže H. Kisindžer, a marta 1975. predsednik jugoslovenske vlade Bijedić je u Vašingtonu. Iz ovoga razdoblja treba pomenuti i američku Zonenfeldovu doktrinu iz 1975, po kojoj su SAD prihvatile «organske veze» SSSR-a i Istočne Evrope, ne isključujući ni Jugoslaviju. Ubrzo je, međutim, Dž. Karter korigovao ovu doktrinu, ističući tajni američki interes za nezavisnom Jugoslavijom. Premda je trgovinski promet sa SAD i dalje zaostajao za saradnjom sa SSSR-om, u ovom periodu jačaju isporuke američke tehnologije i naoružanja. Jugoslovenska nezavisnost je sada za SAD bila važan elemenat regionalne strateške stabilnosti. Za SAD je bilo naročito važno da se spreči prisustvo Sovjeta na Jadranu, ne ugrozi kretanje američke mornarice u ovoj oblasti (VI flote) i time oslabi pritisak na Italiju. Jugoslovenska spoljna politika je u novim uslovima rasta strateškog značaja Mediterana (usled arapsko-izraelskog sukoba i kiparske krize) stekla širi manevarski prostor. Osnovni pravac jugoslovenske spoljne politike bio je odžavanje nezavisnog položaja uz napor da se različite komponente strateškog cilja razvijaju u saradnji sa različitim spoljnopolitičkim partnerima (ekvidistanca prema supersilama i jačanje veza sa nesvrstanima). Cilj je bio ravnoteža u privrednim odnosima sa Istokom i Zapadom, a dezintegracija unutar nesvrstanih bila je opasna jer je slabila ubedljivost jugoslovenskih vanblokovskih argumenata. U ovom periodu zagrebačka INA sklapa ugovor sa SAD za izgradnju petrohemijskog kompleksa od 75 miliona dolara, što je do tada bilo najveće američko ulaganje u jednoj evropskoj socijalističkoj državi. Potom je usledio ugovor Westinghous-a i Slovenije o izgradnji nuklearne elektrane u Krškom od oko 500 miliona dolara. Negativne posledice pojačanog ekonomskog okretanja Zapadu ispoljile su se tek nakon Titove smrti u porastu kamata i dugova. Još od 1965. jugoslovensko nastojanje za uključivanjem u međunarodnu podelu rada zahtevalo je obimnija ulaganja i savremeniju tehnologiju. Cena uključivanja bio je rast spoljnopolitičkog deficita i pojačano zaduživanje. Krajem 1970-ih nisu se mogli ublažiti spoljni udari svetske ekonomske i naftne krize. Zbog kamata je narastao dug, a osećao se i udeo promašenih ulaganja. Republičke elite su sve slobodnije ulazile u zaduženja i aranžmane (jer je zaduživanje od 1972. bilo decentralizovano, stihijno i bez čvršće kontrole), uz potajnu nadu da će Zapad sve to, iz političkih razloga, da nagradi. Uloga ostarelog predsednika, koji se bližio 90-oj godini i bio sve više po uticajem grupa iz neformalnog okruženja, u ovim procesima još je neistražena. Sa smrću Tita, uglednog vanblokovskog lidera i važnog činioca unutrašnje stabilnosti Jugoslavije, postupno je slabio prestiž države u svetu. Nestanak Tita, jačanje sukoba u zemlji, a zatim perestrojka u SSSR-u i erozija lagera smanjili su interesovanje Zapada za Jugoslaviju i suzili manevarski prostor njene spoljne politike. Izdvajanje iz lagera ostalih socijalističkih zemalja i urušavanje socijalizma još više su smanjili aktuelnost Jugoslavije i jasnije obelodanile okolnost da je politička atraktivnost Balkana počivala na nerazgraničenim interesima velikih sila. Nakon dezintegracije SSSR-a celovita Jugoslavija još više je izgubila strateški značaj, prestajući da bude ključna balkanska «siva zona», koja razdvaja velike sile. Bezuslovnu

149

američku podršku Jugoslaviji zamenjuje «uslovna» podrška (Petković 1996, str. 316), tj. podržava se celovitost Jugoslavije samo ako ne protivreči interesima SAD, a ne zbog opasnosti da ova pređe u tabor Rusije. Period američke pomoći bez ustupaka nepovratno je minuo. Kod celovite ocene Titove spoljne politike treba imati na umu osobenu i neponovljivu geopolitičku poziciju Jugoslavije, ali i činjenicu da je Tito doprineo stvaranju takve povoljne konstelacije, a ne da ju je samo vešto koristio. 3. Nesvrstanost U hijerarhijskom svetskom poretku bili su prisutni različiti napori podređenih zemalja da se odupru vazalnom položaju stvaranjem koalicija država sličnog položaja ili korišćenjem suprotnosti velikih sila. Zahvaljujući napetosti između blokova, Tito je izborio i štitio nezavinost države tražeći oslonac u Trećem svetu, lišen iluzija o prijateljstvu velikih sila. U istoriji Balkana politika ekvidistance nije bila bez tradicije. Ilija Garašanin, ministar inostranih dela kneza Mihaila, prvi je izgleda shvatio diplomatski problem Srbije: kako nakon oslobođenja od Turske ne pasti u još veću zavisnost od Austrije i Rusije. Raskidajući sa uskim «šumadinstvom» T. Vučića, Garašanin i knez Mihailo su spas Srbije gledali ne u maloj šumadijskoj nego u velikoj balkanskoj politici, sa osloncem na države koje nisu mislile na osvajanje Balkana. Snažnoj i nezavisnoj balkanskoj državi težili su i potonji srpski i jugoslovenski vladari, ali je to izgleda pošlo za rukom jedino Titu. Traganje za novim međunarodnim osloncem počelo je odmah nakon raskida sa Staljinom. Kineska revolucija 1949. je ohrabrila KPJ, potvrdila da sovjetsko iskustvo nije univerzalno i da SSSR nije jedina velika socijalistička sila. Ali podrška od NR Kine nije došla. Nešto više podrške stiglo je od evropske socijaldemokratije, da bi se na kraju Jugoslavija okrenula Trećem svetu. Postepeno se širilo uverenje da su nove azijske države progresivne, pa jača saradnja sa njima, a u UN se delegacije Indije, Egipta i Jugoslavije redovno konsultuju. Ipak je sve do polovine 1950-ih jugoslovenska spoljna politika evropocentrična. Zbog izraženijeg radikalizma azijski socijalisti (naročito oni u Burmi) bili su privlačniji KPJ od zapadnoevropske socijaldemokratije. Dedijer navodi da je još 1951. J. Đerđa govorio da je najbolji način da se razbije izolacija Jugoslavije »ako se oslonimo na novooslobođene kolonije, a pre svega na Indiju» (Dedijer 1984, str. 554), a Tepavac tvrdi da je Koča Popović prvi izneo ovu ideju. Izgleda da je Titov boravak u Indiji i Burmi 1954/55. bio prvi korak ka nesvrstanosti. Sam Tito je pominjao da je do ideje nesvrstanosti došao posle sastanka u Bandungu aprila 1955 (Tito 1982. str. 99). Bio je to period kada se i sovjetska diplomatija uspešno povezivala sa novooslobođenim kolonijama. Juna 1955. Nehru je posetio SSSR, a iste godine je Hruščov bio u Indiji i Burmi. Za Sovjete i Jugoslovene, podjednako, Gandi i Nehru su prestali da budu sitnoburžoaski pacifisti i prerasli u borce protiv imperijalizma. Titu nije smetalo to što su Naser i Sukarno uklonili komuniste u vlastitim zemljama. Egipat je posredstvom Čehoslovačke dobio oružje od SSSR-a, a sovjetska saradnja sa nacionalističkim arapskim pokretima je u ovom vremenu sprečila britanske i američke pokušaje da na Srednjem istoku stvore novi antisovjetski blok. U tom sklopu jača i značaj Tita za Sovjetski Savez. Sredinom 1950-ih godina vrh SKJ je procenio da bi Jugoslavija u Evropi bila ekonomski inferiorna, tj. ostala sirovinski privezak Zapadne Evrope. Tome nasuprot, saradnjom sa nerazvijenim afričkim i azijskim zemljama mogla bi biti vodeća politička snaga, osiguravajući istovremeno tržište za mladu jugoslovensku industriju. Kada se Tito februara 1955. vratio sa dvomesečnog puta u Aziji, bio je u političkom i duhovnom smislu gotovo novi čovek (Bekić 1988, str. 674). Revolucionar i državnik malog naroda, koji je lične ambicije i perspektivu svoje zemlje do tada video u Evropi, «doživeo je u drevnoj i nepreglednoj Indiji kulturni i politički šok». Susret sa Nehruom je rođenog, politički talentovanog operativca nagnao da izmeni spoljnopolitičke planove, «otrese se balkanske samoživosti i evropocentričnog obzorja i gotovo preko noći pretvori u građanina sveta i svetskog državnika» (Bekić 1988, str. 674). Unutar nesvrstanih Jugoslavija sebe nije više

150

gledala kao malu zemlju, već kao deo velikog pokreta (polovina svetskog stanovništva) koji je bio zamena za socijalistički svet koji ju je izolovao. Americi nije odgovarao antiimperijalistički i antikolonijalni ton nesvrstanih i Tita. Sovjeti su pokušavali da ovaj pokret iskoriste za slabljenje zapadnog kolonijalizma. Tito je sa Nehruom i Naserom (nacionalnim oslobodiocima) koristio blokovske napetosti, namećući se za jednog od vodećih lidera nesvrstanih i sam kao provereni borac za nezavisnost. Gotovo da je nepodeljeno mišljenje da je i u kreiranju spoljne politike Titovo mišljenje bilo odlučujuće. Ova ocena ne kosi se sa Đilasovim i Tepavčevim stavom da je Tito pre bio sjajan selektor, a ne stvaralac ideja. U politici je pravilo da upravo odvažni operativni selektori ideja razaraju zatečene strukture, a originalni tvorci ostaju zarobljeni u njenim okvirima (odnos grčkih filozofa i Aleksandra Velikog, prosvetiteljskih mislioca i vladara evropskog apsolutizma, marksističkih teoretičara i Lenjina itd.). Neobično aktivno sprovođenje nesvrstane politike je rezultat dinamične Titove ličnosti. Još je Đilas uočio da Titova aktivnost i samostalnost «nije znala ni smiraja ni granica». Sa već u ratu usavršenim diplomatskim instinktom, uglednom harizmom i megalomanskim samopoimanjem, odlučivao je suvereno i sam davao predloge. Umeo je i da obuzdava neodmerene pretenzije, kao one posle rata prema Albaniji, kada se povukao pred sovjetskim i albanskim otporom. Zbog snage njegove ličnosti i beskonkurentskog ugleda nije bilo većih sukoba kod odlučivanja, ali je, po svedočenju saradnika, Tito umeo i da sluša i koristi savete. U spoljnoj politici konsultovao se i sa starim buržoaskim političarima, bio je otvoren ali i autoritaran, doktrinaran ali i spreman na manevar, poučen Staljinovim iskustvom - nerepresivan, ali i netolerantan prema skretanjima, uvek nevazalan. Oslanjao se na poslušne generale i samostalne diplomate. Spoljna politika bila je ponajmanje opterećena ideologijom, o čemu posredno svedoči i Staljinova optužba iz 1948. da je jugoslovenski MIP sedište engleskih špijuna. Kada je učvrstio vlast posle sukoba sa IB-om, Tito se najviše posvetio spoljnoj politici. Sam je birao šefa diplomatije, koji je bio lično njemu podređen. Tepavac svedoči da ga je Tito lično primao istog dana kada bi zatražio prijem,a često mu je davao do znanja da samo njemu treba da se obraća. Vlastitom neobično živom aktivnošću i putovanjima davao je snažan impuls jugoslovenskoj spoljnoj politici. Na «putu mira» 1954/55. proveo je 40 dana, u SSSR-u 1956. 21 dan, Novu godinu 1955. dočekao je u Indiji, a 1956. u Egiptu, 1958/59 više od dva meseca proveo je na velikom putu po Aziji i Africi (od 23.12.1958 do 28.2.1959), a u novom obilasku oslobođenih kolonija 1961. boravio je skoro dva i po meseca (Mates 1976). Nesvrstanost je donela najviši stupanj slobode koji je Jugoslavija u geopolitičkom prostoru Balkana u to vreme mogla da dosegne (Petković 1995). Sartr je beogradsku konferenciju nesvrstanih 1961. nazvao velikim istorijskim događajem, a Titov ugled u svetu pronela je njegova dinamična spoljna politika koja je uživala široku podršku domaćeg nekomunističkog javnog mnjenja. Samostalno odlučivanje, nezavisan politički stav, kao i ugled nesrazmeran snazi, san svih malih zemalja, jugoslovenska spoljna politika je pod Titom dugo zadržala. Osim toga, nesvrstanost je bila dugo koheziona snaga stanovništva višenacionalne države, razapete između proruske i prozapadne usmerenosti (Petković 1989, str. 167), pa je njeno iščezavanje takođe podstaklo unutrašnje suprotnosti i sukobljavanja. Visoki ugled trebalo je i ekonomski iskoristiti. To nije bilo lako jer se prava roba nije mogla prodati ni kupiti po povoljnim cenama. Pitanje je da li su nesvrstani za Jugoslaviju bili stabilno tržište i pouzdano investiciono područje. Izgleda da je izvoz naoružanja i opreme bio najimpozantniji. General Dragojević navodi da je godišnji priliv od naoružanja i inženjeringa iznosio 1,5 milijardi dolara (Dragojević 1996, str. 29), dok Tempo navodi da je izvoz vojne industrije u poslednjim godinama SFRJ iznosio preko 2,5 milijardi godišnje (Vukmanović 1996, str. 69). O širini trgovine svedoče i dugovanja, a nesvrstani su 1989. dugovali Jugoslaviji oko 2,5 milijardi dolara (Petković 1989, str. 148). U nedefinisanom geopolitičkom prostoru jugoslovenska spoljna politika je širila ekonomske veze i imala višestruku ulogu u održavanju stabilnosti komunističkog režima. Nesvrstanost je bila dovoljno elastična službena osnova jugoslovenske spoljne politike da pokrije taktičke zaokrete u odnosima prema velikim silama. Što je broj nesvrstanih rastao, jačale su i interesne razlike unutar ove grupacije, a imperijalizam je bio jedini zajednički neprijatelj. U UN je Jugoslavija najčešće glasala zajedno sa Afroazijskim blokom i povremeno

151

sa SSSR-om (kod podrške kolonijama). Sovjetima je, uprkos vojnoj snazi, bila nekada manje, a nekada više potrebna podrška Jugoslavije i nesvrstanih. Hruščovu je kod raskola sa NR Kinom i kod sukoba sa SAD bila značajna podrška Jugoslavije. Unutar raznovrsnog bloka nesvrstanih 1960-ih Jugoslavija je sa Indijom bila na čelu umerenog krila, koje se, za razliku od tvrdog arapskog i kubanskog krila, zalagalo za saradnju sa Zapadom (Campbell 1967, p. 78). Ipak je Jugoslavija drugačije prilazila Trećem svetu od Sovjetskog Saveza. Hruščov je u poseti Egiptu 1964. rekao da bi voleo manje da sluša o bratstvu među Arapima, a više o bratstvu među radnicima i seljacima protiv klasnog neprijatelja. Jugosloveni su, pak, prihvatali «arapski socijalizam» kao egipatski put razvoja u skladu sa specifičnim prilikama. Aprila 1960. Tito je izjavio da «čitava Afrika teži ka razvoju u jednom progresivnom pravcu i njeni narodi traže i uzimaju elemente koji su socijalistički. To će u ogromnoj meri ojačati socijalističke snage u svetu, jer sve novi milioni, i stotine miliona ljudi, ulazi u sfere socijalističkog razvitka» (Tito 1980, str. 184). Ipak se Tito razlikovao od Kastra, koji je vodio prosovjetsku politiku, ne krijući neprijateljstvo prema SAD. Govorio je o miroljubivoj saradnji među državama, oprezno ističući klasne sadržaje i izbegavajući da pominje revoluciju. Miroljubiva koegzistencija je za Jugoslaviju bila doktrina i uslov opstanka, a za SSSR taktika. Najpre su Kinezi, a zatim Kubanci, pod uticajem SSSR-a, optuživali Jugoslaviju da je pasivni, oportunistički i prilagodljivi «lakej imperijalizma». Americi nije odgovarala jugoslovenska kritika imperijalizma, ali je protivljenje SSSR-u naročito u UN, koristilo zapadnim interesima. Početkom 1960-ih nesvrstani su, sa grupom Tito-Nehru-Naser-Sukarno na čelu, bili na vrhuncu ugleda. Bili su to najsjajniji trenuci jugoslovenske diplomatije. Docnija zbivanja su povremeno potresala difuzni blok nesvrstanih izazivajući slabije ili jače krize njegovog jedinstva. Tito je bio osetljiv na ove potrese koji su slabili oslonac Jugoslavije, ugled, a time i njenu bezbednost. Jugoslavija je u ovom periodu bila korisni posrednik, jer je sa nesvrstanima ublažavala napetost između blokova i zaraćenih strana. Tito je u izraelsko-arapskom sukobu 1967. i 1973. bio posrednik u sovjetskom uticaju na Arape. U kiparskoj krizi 1973. takođe je usklađivana spoljna politika sa Sovjetskim Savezom jer je Tito strahovao da se ne potkopa arapski zid nesvrstanosti. Arbitritao je i unutar nesvrstanih. U Lusaki na konferenciji nesvrstanih osnovni dokument bio je jugoslovenskog porekla, ali je na kraju, po Titovom svedočenju, došlo do sukoba. Makarios je došao kod Tita i rekao: 'Ja ću napustiti sednicu jer je Avganistanac predložio da u dokument ništa ne uđe o Kipru', Indira kaže: 'Šta ćemo sada da radimo, kada je zasedanje gotovo, jedino Vi tu nešto možete učiniti'. Tito poziva Nimeirija i pita ga 'Šta Vi hoćete, šta radite?', a on stoji mirno i kaže 'Svi Arapi smatraju da to ne treba da uđe', a Tito odgovara: 'pa jeste li vi ludi, zar ne vidite da je to diverzija atlantskog pakta, jer Makarios se bori protiv baza'. Kasnije Nimeiri obaveštava Tita da je skoro sve ubedio da se deo o Kipru ubaci'. (Cit. prema Vuković 1989, str. 394). U Havani 1979. Tito je pružio otpor Kastru i radikalima koji su pokušavali da nesvrstane uvuku u orbitu SSSR-a . Kao važan najpre jezičak i «siva zona», a kasnije preko nesvrstanih i kao posrednik između blokova, Jugoslavija je širila manevarski prostor u kom nije vodila samo balkansku i evropsku već i svetsku politiku. R. Petković smatra da su najsjajniji trenuci jugoslovenske diplomatije bili kada je Tito, dobrim delom, ličnim ugledom i neobično dinamičnom aktivnošću, menjajući međunarodni oslonac i stičući različita diplomatska iskustva ojačao ugled Jugoslavije daleko iznad njene realne snage. U spoljnopolitičkom pogledu Titova aktivnost okončana je dvema krizama: u Havani 1979. nije uspeo da prevlada podvojenost nesvrstanih povodom Vijetnamskog upada u Kambodžu, a nekoliko meseci kasnije sve nesvrstane zemlje nisu u UN osudile sovjetsku intervenciju u Avganistanu (pre svega Indija i Kuba). U celini uzev, kao nesvrstana zemlja braneći suverenitet nesvrstanih u UN, Jugoslavija se češće sukobljavala sa SAD nego sa SSSR-om. Nesvrstanost se više poklapala sa sovjetskim spoljnopolitičkim pogledima nego sa zapadnim. Otpor SSSR-a pojačavao se samo kada bi bio dovođen u pitanje vanblokovski status Jugoslavije ili kada bi se uopšte osporavalo načelo nesvrstanosti. Zaključak

152

Uzroke, posledice i istorijsku funkcionalnost Titove spoljne politike građene na načelima ekvidistance moguće je potpunije sagledati samo iz perspektive dugih istorijskih procesa koji su se prelamali na Balkanu. U poslednja dva stoleća zapadne sile su se trudile da na Balkanu spreče nastanak snažne slovenske države zbog mogućeg ruskog uticaja na nju. Čerčilova težnja za obnovom Austro-Ugarske bila je najotvorenija verzija ove politike, a slični skriveni motivi verovatno su prisutni i u Dejtonskoj računici 1995. Ruske i sovjetske pretenzije ka Balkanu takođe su bile trajne, izuzev perioda unutrašnjih kriza u Rusiji, kada su privremeno napuštane. Titova politika ekvidistance podstaknuta je najpre strahom od Čerčila, a potom od Staljinove hegemonije i proruskih osećanja kod Srba. Snažni, ne uvek otvoreni panslavizam balkanskih naroda u Titovom dobu se podudarao sa SSSR-om. Tito je vešto koristio snagu dugih procesa (panslavizam), preusmeravajući ih u procese suprotnog smera (srpski antistaljinizam i antisovjetizam). Ovako preusmereni i preoblikovani panslavizam u obliku jugoslovenstva Tito je u povoljnoj bipolarnoj situaciji iskoristio za stvaranje diferenciranog i iznijansiranog spoljnopolitičkog kursa lišenog ideološkog balasta. U otporu fašizmu za vreme rata ili u pretnjama NATO-a krajem 1940-tih panslavizam je aktiviran u otvorenom obliku ili u ideologizovanom obrascu proleterskog internacionalizma. S druge strane, u trenucima ugroženosti sa Istoka službena politika ekvidistance uspešnije je neutralisala proruski panslavizam delova partije i stanovništva od otvorenog antisovjetizma ili upozoravanja na velikoruski hegemonizam. Nesvrstanost je neosetno iznutra slabila panslavizam. Otuda je preciznija ocena da je Tito pomenuti dugi i snažni istorijski proces oslabio i preusmerio u težnju srednjeg ritma (komunistička i radnička solidarnost) i vešto je iskoristio za održavanje unutrašnjeg jedinstva zemlje (neutrališući rusofobiju nepravoslavnih jugoslovenskih naroda) i zapažene spoljne nezavisnosti. Neobično popularna spoljna politika bila je važna komponenta unutrašnje. Pružala je šire mogućnosti vladajućoj partiji i vođi da ugledom u svetu pokriju različite manje popularne strane unutrašnje politike (čistke i ideološki monopol). A okrenutost vanblokovskoj politici prevazilazila je tradicionalno konfesionalno podvajanje stanovništva i, najposle, donosila zemlji ekonomske dobiti. Ima mišljenja da je jugoslovenska diplomatija sa zakašnjenjem otkrila Evropu, ali, kako zapaža Petković, nesvrstanost nije bila tome prepreka. Još su manje opravdani prigovori da je Titova spoljna politika bila antisovjetska, a time i antisrpska. Od 1953. do 1978. šefovi diplomatije bili su Srbi, u različitoj meri samoinicijativni, ali nikada samostalni. Koča Popović je verovatno bio najuticajniji šef diplomatije (od 1953. do 1966.) koji je naginjao Zapadu, M. Nikezić i M. Tepavac su takođe bili evropski usmereni, a M. Minić je strepeo od sovjetskog uticaja na nesvrstane. Tito je sam birao šefa diplomatije, koji je bio s njim u neprekidnoj vezi. Nesmotreni pritisak Staljina 1948. na Jugoslaviju nagnao je vrh KPJ da međunarodni oslonac potraži na drugoj strani, ali su i pre toga postojale težnje za samostalnošću kod u ratu osvedočenog aktivnog antifašističkog vođe. U određenom trenutku su ove ambiciozne Titove spoljnopolitičke pretenzije 1945-1948. isprovocirale sukob sa Staljinom jer su remetile tadašnju sovjetsku spoljnu politiku koja se trudila da eliminiše sukobe sa Zapadom na tačkama koje nisu bile od suštinske važnosti za položaj SSSR-a. Titovo nestrpljenje i spoljnopolitičke namere kosili su se sa Staljinovom računicom. Pitanje je da li bi popustljivija Staljinova politika prema KPJ trajno suzbila njenu težnju za povlašćenim statusom i izdvajanjem. Izgleda da u svemu tome svest Tita o značaju vlastite harizme u svetu nije imala malu ulogu. Đilas piše da je Staljin lično, ne krijući izdvajao ratnika Valtera iznad ostalih socijalističkih vođa (kuferaša), a Dedijer tvrdi da je posle smrti Staljina Titu porastao apetit da svoju vladavinu proširi i izvan Jugoslavije i u neku ruku bude prvi čovek od Jadrana do Vladivostoka (Dedijer 1991, str. 325). Teško je proveriti ovu Dedijerovu tvrdnju, ali je sasvim izvesno da su Titove spoljnopolitičke ambicije bile iznad mogućnosti države osrednje veličine i snage. Samopouzdanje države koja je pružila krupan prilog otporu Hitleru i Staljinu i Titova lična uznetost i ponos , bez sumnje, su snažili ambicije vrha partije, ali ipak ne toliko da bi oslabili realističnost diplomatije. U smelim diplomatskim potezima rizik je bio prisutan, ali je izgleda uglavnom solidno bio odmeren. Krupan ugled antifašiste i antistaljiniste Tito je umešno koristio u unutrašnjoj i spoljnoj politici.

153

Pošto se unutar komunističkog pokreta nije mogao nametnuti kao stožer, pre svega zbog snage Moskve i Pekinga, u diplomatiji je učinjen zaokret ka okupljanju novooslobođenih kolonija prijemčljivih, takođe, boračkoj harizmi lidera. Tito se među nesvrstanima i dalje mogao predstavljati kao vođa podjarmljenih i obespravljenih, ali ne i ideološki jedinstvenih. Nesrazmerno veliki svetski ugled i poplava idolatrije i van zemlje slabili su Titovu samokritičnost, a u određnoj meri i osećanje konkretnog i mogućeg (npr. da se ugledom izvuče nova ekonomska pomoć), ali ne i osećanje odnosa snaga u svetu. Đilas svedoči da je još 1951. nepogrešivo procenjivao: «Ne možemo mi dobiti Trst». Nema, međutim, svedočanstva da je Tito odmeravao vlastite greške kod različitih neuspeha spoljne i ekonomske politike, a još manje da se protivio harizmatskom veličanju prestiža države i vlastite ličnosti. U spoljnoj, kao i u unutrašnjoj politici preterana koncentracija ugleda i autoriteta u Titovoj ličnosti uslovila je nakon njegove smrti, nagli i nefunkcionalni vakuum u legitimisanju i prepoznavanju zemlje u svetu. Sa nestankom Tita u spoljnoj politici Jugoslavije nastala je praznina koja je, nezavisno od aktivnosti države, uslovila pad njenog značaja jer je bila lišena nesvakidašnjeg, snažnog ugleda ličnosti šefa države. Ima čak tvrdnji da je o promenjenoj ulozi Jugoslavije bilo reči još u Beču februara 1980, dok se Tito nalazio u komi, u razgovoru sovjetskog i američkog šefa diplomatije Gromika i Vensa, koji su se složili da Jugoslaviji pripada budućnost periferijske balkanske države, a ne više ključne koja razdvaja dva bloka (Petranović 1993, str. 137). Titov značaj za spoljnu politiku nije počivao samo na ličnom ugledu i prodornosti, već i na prilično vidljivoj okolnosti da je njegova harizma bila važna komponenta državnog jedinstva, a stabilna unutrašnja situacija bila je prvi uslov kredibilnosti i pouzdanosti u međunarodnim odnosima. Snaga države ogleda se u širini prostora za samostalno odučivanje, nezavisnom političkom stavu i sposobnosti da bez posledica izdrži rizik slobodne akcije. Jugoslavija pod Titom je mogla da obara američke avione, otvoreno se usprotivi Staljinu, zameri Zapadu zbog priznavanja sovjetske intervencije u Mađarskoj 1956, prihvati prekid diplomatskih odnosa sa SR Nemačkom zbog priznavanja DR Nemačke, pokvari odnose sa Francuskom zbog podrške Alžiru, izazove ozbiljnu ljutnju SAD zbog podrške Arapima u savezu sa SSSR-om, izdržava trajnu podozrivost SSSR-a zbog približavanja Zapadu itd. Pored unutrašnje čvrstine države važna je i veština diplomatije. U celini istorijskih procesa 1918-1992. moguće je porediti diplomatski učinak obe Jugoslavije uprkos različitom odnosu velikih sila. Balkanske države uvek su lavirale između velikih sila. Samostalnost spoljne politike Kraljevine Jugoslavije bila je znatno niža od socijalističke naslednice. Monarhija nije vodila samostalnu politiku, već je dugo zavisila od Francuske, a od 1937. napušta profrancusku politiku i okreće se silama osovine. Antikomunistička ideološka opterećenost monarhije sužavala je njen manevarski prostor, lišavajući je krupnog međunarodnog oslonca na istoku Evrope. Tito je znatno kraće bio vezan za Staljina nego buržoaska Jugoslavija za Francusku, a i spoljna politika mu je bila manje ideološki opterećena i elastičnija. Tito je veštije iskoristio ratni antifašistički i potonji antistaljinistički učinak nego što je to pošlo za rukom Aleksandru sa srpskim moralnim ratničkim kapitalom. Samostalnost kraljevske diplomatije između dva svetska rata najčešće se svodila na odugovlačenje, odlaganje, odgovore, pritužbe i pozivanje na savezništvo u ratu. Sklapane su uglavnom regionalne koalicije i vođena lokalna, uglavnom balkanska politika. Tito je izborio znatno širi manevarski prostor i vodio aktivnu svetsku politiku, arbitrirajući u mnogim sukobima snagom i ugledom vlastitog imena i države. Monarhijska Jugoslavija je po diktatu Francuske prišla osnivanju Male antante i, na izričit zahtev Francuske, primila masovnu belu emigraciju, trajno opterećujući svoje odnose sa Sovjetskim Savezom. Tito je sam prišao osnivanju pokreta nesvrstanosti i, vešto menjajući međunarodni oslonac, znatno manje zavisio od volje saveznika i manje bivao prinuđen na ustupke. Nesvrstana politika je modifikovala neke duge istorijske procese na Balkanu, tj. tradicionalne nade malih naroda uprtih ka različitim velikim silama. Dugo prisutni panslavizam južnoslovenskih naroda (čak i Hrvata), oslonac i nada u Rusiju, s kojom ih je vezivalo slovensko poreklo, hrišćanska vera i pravoslavna konfesija, ugroženost od Turske i Austrije, potiskivani su politikom ekvidistance zbog izraženog sovjetskog hegemonizma. Kao što je carska Rusija težila da bude «zaštitnica socijalizma»,tako je i SSSR težio da bude patron socijalizma. Ova težnja ispoljavala se direktno

154

i otvoreno kod Staljina, a nešto skrivenije kod Brežnjeva. Tito je koristio snagu dugih procesa, ali, nakon raskida sa Staljinom, i strepeo od srpsko-ruskog prijateljstva. Antistaljinizam je neutralisao panslavizam i slabio nepoverenje Zapada, kritika kapitalizma i imperijalizma bila je opomena prozapadnim strujama, a okrenutost ka nesvrstanosti smanjivala je napetost unutar zemlje između proruskog i prozapadnog latentnog ili otvorenog raspoloženja stanovništva. Iščezavanje višeslojne spoljne politike takođe je pojačalo eksplozivni vakuum integracije krajem 1980-ih. Odveć tesna veza spoljne i unutrašnje politike na krupnim istorijskim prekretnicama pokazala se riskantnom jer je iščezli integrativni potencijal spoljne politike jačao unutrašnji haos. Titovu diplomatsku aktivnost treba posmatrati u sklopu šire istorijske celine i trajnijih osobenosti balkanskog prostora, koji je hronično nestabilan usled promenljivih i nedefinisanih interesa velikih sila, koje su lako uspevale da destabilizuju etnički i konfesionalno izmešani prostor. O tome govore raspadi višenacionalne Jugoslavije 1941. i 1992. godine. Na krupnim istorijskim prekretnicama najviše je ugroženo jedinstvo višenacionalnih država. Premda je Kraljevina Jugoslavija bila osetljivija na potrese evropskog versajskog poretka nego što je SFRJ bila osetljiva na zbivanja u socijalističkom lageru, obe države su nestale sa rušenjem versajskog sistema i Jaltskog ugovora, na kojima je počivala evropska bezbednost. Krupne promene okruženja jačale su ili smanjivale značaj Jugoslavije, uticale na njen raspad, ali ne i na karakter raspada koji je tekao u znaku genocidnog građanskog rata. Aktuelnost međuratne Jugoslavije slabila je sa nestankom francuskog i britanskog interesa za antigermanski i antisovjetski sanitarni kordon krajem 1930-ih, jednako kao što je sa urušavanjem lagera i sovjetskog socijalizma Jugoslavija pola stoleća docnije izgubila u značaju, osuđena na periferijski položaj, i kao niz evropskih neutralnih država koje su bile tampon među blokovima, postala nepotrebna. Pošto su savezi iz hladnog rata izgubili značaj, stvaraju se nove koalicije. Na Balkanu je rasparčana Jugoslavija okružena zemljama koje se trude da uđu u NATO, a Grčka i Turska koje su nekada imale zajednički interes da zaustave širenje SSSR-a, sada su lišene zajedničkog neprijatelja pa su i njihovi odnosi postali složeniji. Ranije ideološke napetosti potisnule su versko-konfesionalne i nacionalne. Ovi procesi u Titovom dobu nisu bili vidljivi, a stabilna podela interesnih sfera i snaga levice u svetu bili su važan predvidljivi oslonac jugoslovenske spoljne politike. I nesvrstanost je više pripadala dobu antikolonijalnog otpora Trećeg sveta nego kraju 20. veka. Ipak bi bilo odveć fatalistički svesti uspehe Titove diplomatije na neponovljivost svetske situacije i misliti da bi ovu situaciju, bez izrazitije umešnosti, možda iskoristio i neki drugi čelnik Jugoslavije. Ova gledanja su neodrživa ne samo otuda što je položaj aktivnog jezička između blokova KPJ u određenoj meri sama stvorila, već i otuda što su pružene, ali i izborene okolnosti neobično gipkom taktikom umešno održavane i korišćene. Važna pretpostavka realne nezavisnosti bilo je prevazilaženje periferijskog položaja nerazvijene zemlje, koja je do tada bila agrarni privezak metropola. Ne treba smetnuti s uma da je snažan industrijski razvoj socijalističke Jugoslavije ojačao njenu samostalnost, a u nezavisnoj spoljnoj politici relativno autarkična vojna industrija nije bila samo psihološka potpora. Okrenutost i otvorenost svetu socijalističke Jugoslavije bila je u ovom periodu najveća u istoriji država ovoga prostora, a Titova gotovo instinktivna neprovincijalnost (od ilegalnosti do smrti)bila je važan uzrok tome. Kada mu je usled rasta ugleda ojačala pregovaračka moć, Tito bi najpre u razgovorima kruto branio stavove, a potom popuštao koliko je bilo potrebno. Po svedočenju posmatrača, uglavnom je osećao dokle može ići, ali je neretko bio tvrd, uporan i prkosan. Prevazišao je kompleks pripadanja malom narodu na Balkanu što mu je širilo perspektive, pa je lišen «sitničarenja» nastupao sa upadljivim neprovincijalnim samopouzdanjem. Izuzetno jasno je uočavao odnos snaga u svetu, a manevar mu nisu sprečavale mnogo ideološke, a pogotovo ne nacionalne isključivosti. Slično je postupao i u odbiru vodećih diplomatskih kadrova. Kombinovao je poslušnike i individualiste, a iz ovih poslednjih regrutovani su šefovi diplomatije i glavni ambasadori, čije je predloge razmatrao, a protivljenja tolerisao (K. Popović, M. Nikezić, M. Tepavac, V. Mićunović, L. Mates).

155

Koliko dosadašnji izvori svedoče, izgleda da je i u vođenju spoljne politike Tito bio arbitar između latentne ideološki tvrđe prolagerske struje i otvorenije prozapadne, koja je držala da je interes Jugoslavije u Evropi, a vanblokovska politika samo dodatni oslonac (npr. otvoreno neslaganje I. Gošnjaka i K. Popovića). Od Sovjeta je strepeo, a ideološka postojanost ga je odvraćala od kapitalizma, pa je bio za nesvrstani kurs, koji je federaciju lišavao podela i trvenja. U celini uzev, Titova spoljna politika je, u odnosu na unutrašnju, bila manje ideološki opterećena, odnos prema međunarodnim osloncima manje emotivan i doktrinaran, zreliji i pragmatičniji. Premda nije bila lišena zaokreta i nedoslednosti, koje su zbunjivale, ličnih Titovih promašaja i manje značajnih lutanja koji su izazivali otpor u vrhu, dilema, zabluda i iluzija, ipak je spoljna politika bila u zemlji široko prihvaćena i popularna. Spoljna politika dugo je i uspešno izdizala Jugoslaviju iznad periferijskog statusa, ali je nesrazmerno veliki ugled Tita i države u svetu slabio osećanje odgovornosti vrha i bio pokriće unutrašnjih promašaja. U titovskom duhu ovo spoljnopolitičko «kompenzovanje» nastojalo se održati i posle smrti predsednika. Titova sahrana, koja je 1980. na jednom mestu okupila do tada najviše državnika sveta, nije bila puko konvencionalno priznanje sveta Titovoj ličnosti, već i realno svedočanstvo Titovog državničkog prestiža i ugleda i značaja Jugoslavije. Cilj spektakularnog pogrebnog ceremonijala i ideologizovane kultne emocionalnosti bio je da što duže zadrži u svesti stanovništva viziju izuzetnosti i značaja države u svetu. Idiličnu predstavu o neposustaloj snazi međunarodnog ugleda Tita i Jugoslavije i njenom trajno nezavisnom stavu,desetak godina kasnije, zamenilo je oporo otrežnjavanje od iluzija. Prazne nade dela političkog vrha socijalističke Jugoslavije u nerazorivost države i nepromenjeni odnos sveta prema njoj bile su ispod nivoa Titovog stalnog spoljnopolitičkog opreza. Okolnost da je i danas u svetu mišljenje o Titu manje promenjeno nego u ispolitizovanom javnom mnjenju država bivše Jugoslavije govori da su načela Titove spoljne politike bila univerzalnija, trajnija i iznad pronicljivog pragmatizma. Istorija će verovatno, u stalnom preispitivanju i preocenjivanju, Titovu spoljnu politiku dugo beležiti kako zbog njenih univerzalnih načela tako i veštine kojom je diplomatija male zemlje uspela da obezbedi visoki ugled u međunarodnim odnosima.

156

VIII STRUKTURA I FUNKCIJA TITOVOG AUTORITETA, HARIZME I KULTA U proučavanja uloge i funkcije Titovog političkog autoriteta treba, u teorijskom pogledu, razdvojiti nekoliko nivoa analize, formalnih i sadržinskih, koji nameću različite stupnjeve uopštavanja i istorijske konkretizacije: 1. opšte veličanje političkog vođe koje je u institucionalnom pogledu nužno i prisutno ne samo u raznolikim istorijskim režimima lične vlasti nego kod svih oblika političkih organizacija uopšte (ugledni vođa kao simbol vrednosti i oličenje jedinstva organizacije); 2. nešto uži istorijski obrazac veličanja komunističkog vođe boljševičkog tipa (najvažniji istorijski uzori i modifikovanje obrasca -odnos Staljina i Tita); 3. Konkretiniji jugoslovenski uslovi i oblici domećeg spontanog prihvatanja i smišljenog jačanja Titovog autoriteta (uloga političke tradicije i kulture Balkana koja je pogodovala jačanju harizme političkih vođa, podudaranje i prilagođavanje balkanske i boljševičke kulture, ali i sukobljavanje, i, najzad, konkretni uslovi nametanja novog tipa komunističkog vođe u Jugoslaviji). I Autoritet, harizma i kult su različiti stupnji racionalnog ili iracionalnog ugleda političkog vođe, stečeni spontanim prihvatanjem osvedočenog pojedinca ili nametnuti manje ili više prinudnom manipulacijom. Relativno trajni režim lične vlasti ne može funkcionisati bez osmišljene i razvijene harizme vladara koji se istinski ili fiktivno osvedočava. Harizma socijalističkih vladara svojevrsna je kombinacija autoriteta službe (ideologije i partije) i ličnosti (partijskog vođe). Udeo lične i službene komponente je kod socijalističkih vladara različit i kreće se od golog aparatčika (Rakoši, Honeker) do istinskog vođe i tvorca ideološkog učenja (Lenjin). U strukturi Titove harizme neskriveno je prevladavala lična nad službenom komponentom, ali to nije njeno osnovno obeležje. Kult Titove ličnosti, kao neobično aktivna sastavnica službene harizme vođe države i partije, prilično je složen i osoben da bi se mogao razumeti prostim poređenjem sa nekim ranijim i izrazitim istorijskim primerima lične vlasti. Ni poređenje Broza sa njegovim ideološki srodnim savremenicima ne može mnogo pomoći u odgonetanju snage i trajnosti njegovog kulta. Nije reč samo o veštom i uglednom boljševičkom vođi niti o nekoj njegovoj «protestantskoj verziji». Još su površnije tvrdnje da je na delu bio u osnovi ideološki nespecifični makijavelizam ili balkanski cezarizam. Bilo bi takođe uprošćeno tumačiti Titov ugled kao eklektičku ad hoc kombinaciju pomenutih obrazaca. Bio je to prilično osobeni režim lične vlasti u socijalizmu čija je harizma stvarana uzajamnim prožimanjem pomenutih tradicionalnih i modernih komponenata iz koga je nastao relativno novi obrazac kulta sa neobično aktivnim osvedočavanjem i masovnom podrškom. Ovde bi trebalo nešto više reći o metodskoj i teorijskoj strani proučavanja kulta jednog prilično samosvojnog i složenog oblika lične vlasti. Proces sazrevanja harizme neophodno je nijansirano razložiti na uže faze i karakteristične sadržaje u određenim periodima. Trebalo bi voditi računa kojim delovima stanovništva su sadržaji upućivani i kakav je bio mobilizatorski učinak (radničkoj klasi, seljaštvu, radnom narodu, građanima, članovima partije, vanpartijcima, mladima itd.). Jedino se pažljivim raščlanjavanjem samo naizgled lako razumljive Titove popularnosti može uočiti srazmera između manipulativnog nametanja i spontanog prihvatanja njegovog kulta, kao i uzroci i posledice ovih procesa. Time se može dospeti do relativno diferencirane globalne ocene istorijske funkcije Titove vlasti, njenih progresivnih i konzervativnih sastojaka, koji su manje ili više usklađeno sapostojali u različitim fazama. U diferenciranoj i raščlanjenoj slici lakše se može uočiti granica kada je autoritet vođe prestao da ima užu organizacionu, mobilizatorsku i integrativnu ulogu i postao konzervativno oruđe za opravdanje raznovrsnih interesa vladajućih grupa. Istraživanje Titove uloge još uvek se ne

157

može osloniti na dovoljno pouzdanu istorijsku distancu koja bi uz nove podatke olakšavala i sagledavanje procesa u širem vremenskom sklopu. Nedostatak distance mogu donekle ublažiti rezultati proučavanja funkcija uticajnih istorijskih oblika lične vlasti iz dalje i bliže prošlosti (Kuljić, 1994) u kojima je pokazana «tehnologija istorije« koja u širim vremenskim razdobljima pokazuje njihovu otvorenu i skrivenu funkciju, namerne i nenamerne posledice, željeni i neželjeni učinak. Struktura i trajnost vođine harizme zavise od istorijskih, idejno-političkih, institucionalnih i ličnih činilaca, koji se mogu na sledeći način raščlaniti: 1. Dominantne vrednosti koje se održavaju u civilizacijskoj i političkoj tradiciji i etničkom mentalitetu: konfesionalno–religijske, nacionalno–oslobodilačke, profesionalne (vojne ili ratarske), tradicija konstitucionalizma ili samodržavlja, «jake ruke» ili kolegijalne vlasti itd. 2. Vizija poželjnog društva i mogućnosti njenog ostvarenja. Što je željena vizija različitija od postojećeg, raste uloga sile u njenom ostvarenju. Kakav je odnos racionalno-ostvarljivih i iracionalno-utopijskih sadržaja u ideologiji; kakvi su izgledi eshatološkog izvitoperavanja i mesijanskog shvatanja ideologije i njenih nosilaca; da li je na delu monolitna ili diferencirana zamisao političkog protivnika (javni neprijatelj ili legalni rival) ? Sve ideološke isključivosti podstiču disciplinu i kultizaciju vođe. 3. Uslovi u kojima se ostvaruje poželjna vizija društva: razvijenost društvene strukture, oblici glavnih društvenih sukoba (klasni, nacionalni, verski), obrazovni i kulturni nivo, legalni i ilegalni kanali političkog delovanja. Što su uslovi političkog delovanja nepovoljniji, neophodnija je monolitnija i autoritarnija politička organizacija i šira ovlašćenja vođe. 4. Sredstva političke akcije: izabrani ili nametnuti tip političke organizacije, mogućnost kontrole organa prinude, način izbora i regulisanja nasleđivanja vođe, oblici rešavanja sukoba unutar vladajuće grupe, monopolski ili konstitucionalni položaj vladajuće partije. 5. Stupanj nezavisnosti političke organizacije od spoljnog oslonca i uzora i snaga spoljnopolitičkog pritiska zbog manje ili više zavisnog položaja. Nezavisnije partije imaju širi prostor za stvaranje nove organizacije i novog tipa vođe. 6. Lične crte vođe: sugestivnost govorničkog dara, sposobnost procene rasploženja mase, cezaristička veština opštenja sa masom, borbenost, odlučnost, snalaženja u frakcijskim sukobima, obrazovanje, odmerenost itd. Kod istraživanja pomenutih komponenata i pobuda kultizacije treba imati na umu osnovnu i izvornu ulogu političkog vođe. Ovaj, naime, može biti obični nepotkupljivi narodni tribun koji najdoslednije brani interese širokih slojeva (od braće Graha do Dantona), ratnik i oslobodilac (nacionalni ili klasni), ali i izmiritelj sukobljenih strana, vojni zapovednik (J. Cezar, O. Kromvel), ili najautentičniji tumač učenja, ideolog i intelektualac (Lenjin, Gandi), čelnik manje ili više misionarski shvaćene partije sa međunarodnom ulogom (Staljin) itd. Jedva da je potrebno dodati da od vođine umešnosti u kontroli vitalnih poluga vlasti zavisi realna moć. Vođa može biti goli protokolarni predsednik, simbolična figura lične vlasti iza koje stoje klike ili uže grupe, ali i realno najmoćniji zapovednik partijskog, državnog ili vojnog aparata. Lična vlast se može oslanjati na više paralelnih oslonaca moći i na održavanju ravnoteže između njih (apsolutistički vladari crpli su snagu iz zapovedništva nad vojskom, ali i cezaropapističkog starešinstva nad crkvom, socijalistički vladari su monopolskom partijom kontrolisali državu i vojsku itd.). Idejni sadržaj kultizacije vladara zavisio je od nadmoći pojedine komponente vladareve aktivnosti i minulog učinka; nju smišljeno stvara vladajuća grupa i prilagođava političkoj kulturi podvlašćenih koji vođu manje ili više spontano prihvataju. U proučavanju vladarskog autoriteta nije uvek lako razdvojiti njegovu nužnu društvenointegrativnu funkciju od užih interesa vođe i njegove grupe. Istraživači antike su jasno postavili pitanje da li je Aleksandrova ili Rimska imperija mogla uopšte funkcionisati kao republika ili je kult živog vladara bio njen neizbežni idejni i organizacioni kostur. Drugim rečima, nije li kult živog vladara neretko bio nužno političko integrativno sredstvo labilnih državnih tvorevina, a ne toliko izraz ličnih ambicija vladara? Zato bi u analizi uvek valjalo razdvajati spontano slavljenje vođe od smišljenog građenja njegovog kulta i uže ili šire pobude ovih procesa. Pomenute funkcije ne daju se do kraja jasno razlučiti jer se često nužnost jačanja

158

državnog ili partijskog jedinstva isticanjem vođe koristi za ostvarenje užih interesa vođine partije. Osim toga, stupnjevi kultizacije vođe ne svedoče samo o potrebi snažnijeg jedinstva već i o rastu političkih ambicija vođe. Nijansirano razmatranje treba da sagleda ambivalentnost ovih aktivnosti, tj. razliku između spontanog i smišljenog veličanja vođe, između organizacione nužnosti ovih mera i političke zloupotrebe, kao i raznolike funkcije centralizacije političkog autoriteta (ekonomsku, vojnu, međunacionalnu i sl.). Pri tome nikada ne treba smetnuti s uma širu političku kulturu podvlašćenih kojima se pilagođava lična i bezlična, verska ili svetovna zamisao vrhovne vlasti. Tome daju pečat dublje društvene potrebe, ali i različite krizne situacije (prelaz grčkog polisa u Aleksandrovu apsolutnu monarhiju, Rimske republike i bezličnog autoriteta magistrata u ličnu vlast careva, Vajmarske republike u državu koja je počivala na firer-principu i sl.). Centralizacija vladarskog autoriteta i njegovo vezivanje za ličnost, a ne za funkciju vrhovne vlasti obično nagoveštava izmenu funkcije države ili pripremu različitih oblika mobilizacije stanovništva, pa sama po sebi nije uvek pokazatelj uzurpacije vlasti i neumerenih ličnih pretenzija vladara (okupljanje oko vođe ustanka ili ratnog komandanta, zatim oko šefa partije u posleratnoj izgradnji i obnovi države itd.). U antici najočiglednije, ali i u potonjem razvoju, vera u vladara izbavitelja i različiti oblici njegove kultizacije bili su, s jedne strane u službi pravdanja užih ili širih interesa vladajuće gruper, ali, s druge strane, i neobično aktivan aktivan društvenointegrativni sadržaj, koji je čuvao zajednicu od haosa i raspada (Kuljić 1994, str.89). U istraživanju autoriteta vladara u jednopartijskim režimima treba: razdvajati uslove koji olakšavaju spontano buđenje i prihvatanje autoriteta od instrumentalno manipulativnih mera kojima se ovaj održava i jača, uočiti posrednu ulogu i karakter partije iz koje vođa izrasta i idejno jezgro veličanja (da li se uzdiže harizma partije ili ličnost vođe), samopoimanje vođe razlikovati od tumačenja službenih partijskih ideologa, i, najposle, tražiti uzroke koji podstiču eroziju vođinog autoriteta. II Titova harizma nije nužni izraz potrebe za stožernim simbolom oslobodilačke balkanske političke kulture, ni prirodna posledica učinka krupne istorijske ličnosti koji je planski preuznošen i slavljen niti, pak, strani boljševički obrazac partijskog vođe nametnut Balkanu. Kao što su kultovi rimskih vladara nastajali u spoju autohtone italske romanske tradicije i helenizma, tako je i Titova harizma građena, spontano prihvatana, planski osmišljavana u spoju domaće političke kulture i boljševičkog komunističkog obrasca. Bilo bi površno tvrditi da su se pomenute sastavnice skladno dopunjavale zbog sličnih autoritarno militarističkih crta (nacionalno i klasno jedinstvo, čiji je znamen uniforma vladara kao neposustalog borca). U procesu jačanja državnog jedinstva snaženjem autoriteta vođe bilo je i dubokih protivrečnosti i napetosti između konzervativne tradicije i prosvetiteljskih sadržaja marksizma (boga i Tita, kralja i Tita). U prethodnim poglavljima je pokazan uticaj tradicije i konkretnijih domaćih okolnosti. Ovde bi trebalo nešto reći o značaju boljševičkog uzora vođe. Uticaj ideoloških i tradicijskih komponenata bio je uzajaman. Katkad je prosvetiteljskim sadržajima boljševizam neutralisao patrimonijalnu tradiciju, a katkad je pojačavao tradicijski autoritarizam. Otuda je pomenute komponente trebalo sagledati najpre izolovano, a potom u spoju, a uz to dodati i situacione činioce: međunacionalni sukobi, napetosti u vrhu, spoljna pretnja zemlji itd. Obično se ističe da je najvažnija odrednica Titove vlasti bila boljševička politička kultura u čijem je središtu komunistička ideologija saobražena naročitim uslovima Istočne Evrope. U boljševičkim režimima osnova lične vlasti bio je prioritet tzv. partijskog nad državnim pravom. Ako je uz to slavljenje ličnosti vođe bio ključni društvenointegrativni sadržaj, neprikosnovenost lične vlasti je bila potpunija (Kuljić 1994, str. 6-7). Ipak boljševizam nije bio jedina «nadlična struktura» Titove vlasti. Njena druga važna odrednica je civilizacijska i državnopravna tradicija Balkana. U pravdanju prinudnih mera nove revolucionarne vlasti Tito je isticao otpor nasleđa: «Mi nismo morali stvoriti jedinstvenu državu od srodnih naroda, zbog ostatka starih negativnih pojava u svesti ljudi, kojih na kulturnom Zapadu nema. Zato smo morali upotrebiti izvesne

159

mere prinude da bismo kanalisali razvitak u demokratskom pravcu» (Tito 1982, str. 17-18). Na sličan način je i Lenjin 1920-ih u slamanju otpora novom režimu, upozoravao na iskustvo Petra Velikog, koji se protiv ruske zaostalosti i varvarstva morao boriti varvarskim sredstvima. Staljin nije prezao da se koristi ovom Lenjinovom opaskom, pravdajući vlastito nasilje zaostalošću sredine. Uprkos okolnosti da pozivanje na civilizacijsku zaostalost može biti pokriće izlišne represije, teško je obići činjenicu da je lična vlast na Balkanu bila višestruko pripremljena autoritarnom, nekonstitucionalnom političkom kulturom ovoga prostora. Ova ima svoju organizaciono-institucionalnu i idejno-ideološku stranu. Razvoj pravne države i činovništva bio je na Balkanu vrlo neravnomeran, a u najvećem delu (koji je sve do 20. veka bio pod Osmanlijskim carstvom) zakasneo i nepotpun. Zaostalost, uslovljena zakasnelim prodorom kapitalizma i krnjim razvojem buržoaske pravne države, nosila je trag verskih i svetovnih upravnih ustanova osmanskog feudalizma. Patrimonijalna crta činovništva, kao posluge moćnog gospodara, u našim prostorima dugo će se održavati jer su nedostajali činioci koji će ga, kao u Evropi, preobraziti u modernu birokratsku upravu (razvijeno tržište, parlamentarizam i obrazovna uprava). U nekadašnjim turskim pašalucima nije bilo strože birokratske uprave zbog nerazvijenih robnonovčanih odnosa i dugog prevladavanja polunaturalne privrede. To je na Balkanu stvaralo drugačije oblike lične zavisnosti od bezlične birokratske hijerarhije koja se protivi neregulisanoj milosti gospodara. Osim pomanjkanja birokratije, buržoazije i inteligencije, u najvećem delu pokorenog Balkana nije bilo samostalnog plemstva iz kog bi se regrutovali političari-kolenovići. Slobodan Jovanović je među srpskim političarima 19. veka uočio dva tipa: intelektualca-skorojevića (školovanog na strani) i seoskog gazdu. Nijedan od ta dva tipa nije bio u stanju da obuzda svoje ambicije i nesavitljivu despotsku ćud. Prevlast polunaturalne privrede išla je naruku održavanju patrimonijalne vlasti koja je na Balkanu upravnu tehniku i političku kulturu preuzimala iz iskustva osmanskog i ruskog cezaropapizma. O patrimonijalnoj državi je reč kada vladar organizuje svoju političku moć u načelu, kao što vrši ličnu vlast. Nema razlike između privatne i službene sfere, a vršenje političke vlasti je u potpunosti lična stvar gospodara. U patrimonijalnoj državi uporedo postoji, s jedne strane, neraskidiva vezanost za tradiciju, a s druge strane «kabinetska pravda» gospodara i njegovih činovnika, umesto predvidljivog zakona. Vladari činovnike nagrađuju darovima i manje trajnim privilegijama, što ima za posledicu nestabilnost i korumpiranost uprave. Ovo feudalno nebirokratsko nasleđe na Balkanu ostavilo je traga kako na upravi zakasnele građanske države, tako i na socijalističkoj vlasti. Premda je važna osnova nebirokratske socijalističke kadrovske uprave bila osobenog ideološkog karaktera (prioritet partijskog nad državnim pravom, univerzalnog nad stručnim znanjem itd) (vid. Kuljić 1989), bilo bi zanimljivo podrobnije ispitati posredni i često prerušeni uticaj osmanskog i ruskog (tj. vizantijskog) cezaropapizma na formiranje u institucionalnom i idejnom pogledu šarolike i haotične balkanske političke kulture. Odnos prema ličnosti vladara u ovom sklopu neobično je značajan. U cezaropapističkom režimu lične vlasti vladar nije samo glava crkve nego i njen gospodar, uticaj sveštenstva ograničen je samo na oblast vere, crkva je podređena svetovnoj vlasti i instrument je u rukama vladara. Nema plodnog sukoba i rivalstva crkvene i svetovne vlasti kao u Zapadnoj Evropi, gde se papa uspešno odupirao carevima i kraljevima, pa je na temelju ovog dualizma postepeno nastala buržoaska pravna država sa svojim konstitucionalnim tekovinama. Osim toga, u cezaropapizmu je vladar snabdeven naročitom svetovno-religijskom aurom svesti i nepovredivosti (kao ruski car), što je dugo sprečavalo i pomisao na bilo kakvo sputavanje njegovog apsolutizma. Kod Petra Velikog poglavar crkve bio je nesamostalni državni prokurator. Revolucionarni svetovni politički pokreti samo su naizgled odsečno odvojeni od svoje tradicije, tj. iskustva političkih prethodnika koji su se obilato služili versko-političkim sredstvima. Potrebno je dosta vremena da se razgradi tradicionalna politička kultura i vekovima oblikovani etnički mentalitet, pa da se modernizacijom, deprovincijalizacijom i obrazovanjem «razminira» odnos prema vrhovnim političkim autoritetima i državnoj vlasti. Ova okolnost značajna je za razumevanje prirode socijalističkog vođe, način prihvatanja njegovog kulta i organizacije njegovog upravnog štaba. Naime, posle 1945. godine došlo je do naglog priliva

160

seljačkih boračkih elemenata u upravu većine socijalističkih režima koji se dugo nisu mogli osloboditi prikazanog tradicionalnog mentaliteta. Računa se da je nakon 2. svetskog rata u Jugoslaviji oko 7 miliona seljaka prešlo u gradove, a dobar deo seljaka – boraca zaposeo je vojne, državne i privredne ustanove. Svi politički režimi regrutuju na upravne položaje, pre svega lojalne, a tek potom stručne pojedince, ali je u organizaciji vlasti na Balkanu uticaj tradicije ipak izrazitiji. Osim lojalnosti, tu je borbenost i idolopoklonstvo prema ideologiji i vođi (koju doduše neretko prati korumptivna prevrtljivost i potkupljivost) upadljivija, što ishodi iz neprevladane tradicije u kojoj se politički raznomišljenik tretira kao neprijatelj i nacionalni izdajnik, a ne kao protivnik. Koliko god bila lojalna i idejno monolitna, uprava koja počiva na ovim kanalima regrutovanja u osnovi je labilna i nebirokratska, a njeno ponašanje prilično nepredvidljivo i samovoljno. Po svemu sudeći, politička tradicija neskrivenije utiče na oblik kultizacija vladara nego na organizaciju njegovog upravnog štaba i partije. Uspešna kultizacija vladara mora voditi računa o vrlinama koje tradicija određenog prostora ističe i o poželjnoj viziji vladara stvorenoj u raznim oblicima usmene i književne zaostavštine. Način pravdanja vlasti u tesnoj je vezi sa načinom vladanja. Stupanj obožavanja živog vladara je važno svedočanstvo njegove realne moći. Ni režimi sa izrazito svetovnom ideologijom nisu u ovom pogledu izuzetak. Važnu osloboditeljsku i spasiteljsku komponentu Titov kult nasledio je iz balkanske tradicije opterećene permanentnim ratnim stanjem i haosom. Ratovi i masovna stradanja podgrevali su kod neprosvećenog stanovništva hrišćansko iščekivanje spasenja, što je takođe podsticalo zov za pseudo – religijskim izbaviteljem. Osim toga, što je dublja kriza, to jača potreba za jedinstvom i harizmatskim vođom koji obećava temeljni raskid sa prošlošću. Po pravilu je razočarenje u neosvedočenog vođu (kralja) jačalo želju za vođom iz naroda. Tito je postao oslobodilac i od njega počinje novo srećno doba (motivi iz rimske eshatologije koja preuzima i univerzalizuje hrišćanstvo, a preko njega i moderni svetovni politički pokreti). Vodeći računa o oslobodilačkoj tradiciji, partijski propagandisti su gradili harizmu Tita, vezujući je za u tradiciji prisutni kult heroja. Neposustali patriotski otpor okupatorima (Turcima i Nemcima) i herojski likovi iz prošlosti (Gubec i Karađorđe) su karike istorijskog kontinuiteta koji se oživljava da bi se olakšalo prihvatanje Titove nadklasne harizme. U mitu o vođi spasitelju ogledaju se vrednosti i mentalitet širokih delova različitim krizama ugroženog stanovništva, koje je težilo socijalnoj pravdi. Dakle, pored proučavanja obrazaca kultizacije, trebalo bi ispitivati i uzroke njenog manje ili više spontanog prihvatanja, koji su, kako je pokazao J. Cvijić, u našem etničkom mentalitetu višestruko opterećeni tradicijom. Tradicija se ogleda i u samopoimanju vladara, odnosno izboru uzora iz bliže i dalje nacionalne i ideološke prošlosti (Titovo pozivanje na Lenjina i Gupca). Umešna kultizacija autoritarnog vođe ne zaboravlja tradicionalne vrednosti i mentalitet, oslanjajući se na poželjne crte junaka i vladara mitizirane u narodnom sećanju. Nije teško uočiti da je vizija idealnog vladara na Balkanu stvarana od ratnih, oslobodilačkih, pravdoljubivih, plebejskih, ali ne i državnopravnih konstitucionalnih komponenata. Ako je vladar hrabar i pravedan, prirodno je da je i svevlastan. Balkan je lišen trajnije tradicije staleškog feudalizma u kom je relativno samostalno plemstvo ograničavalo monarhijski apsolutizam (kao u Zapadnoj Evropi), a izostao je takođe i duži period učvršćenog kapitalizma čije bi tržište osnažilo buržoaziju i učinilo je nezavisnijom od političke vlasti. Ne bi trebalo zaboraviti ni stalnu cezaropapističku podložnost Pravoslavne crkve svetovnoj vlasti i odsustvo konstruktivnog sukoba i napetosti hijerokratije i svetovne vlasti u srpskoj istoriji. Ni daleko moćniji vladari od balkanskih nisu se lišavali autoriteta tradicije. Isak Dojčer je pisao kako su se na Staljinovoj ličnosti i njegovom marksizmu nakupljale debele naslage carizma i pravoslavlja, a i lenjinizam Mao Cedunga bio je protkan orijentalnom žakerijom i uticajima kulturnog nasleđa konfučijanskog mandarinstva (Deutscher 1977, str. 513). Tradicionalnu komponentu Titovog kulta činila je naročita balkanska oslobodilačka harizma buntovnog vladara, u kojoj se, u mutnom jugoslovenskom panslavizmu, spajao otpor Turcima i Germanima. Hrišćansko-eshatološki harizmatski sastojci (mučeništvo, stradalništvo, pravičnost izbavitelja i spasenje) epski su uobličavani i spajani sa legendama koje su se plele oko seljačkih

161

ustanaka (Karađorđe, Gubec), što je u seljačkoj strukturi nove uprave i vojske olakšavalo prihvatanje novog vođe. U psihološkom pogledu Titov kult bio je seljačkoj masi surogat boga, kralja i domaćina, ali ga inteligencija nije lako prihvatala. Izgleda da je naglašeni epski ratničko-oslobodilački sadržaj harizme vođe, koji se nikada nije odvajao od svoje vojske, olakšavao prihvatanje Brozovog kulta kod nekatoličkog življa i njegovo nadkonfesionalno i nadnacionalno tumačenje. Tradicionalna politička kultura nametala se žilavo i latentno novim političkim pokretima koji su se, kao komunistički, trudili da radikalno raskinu sa konzervativnom prošlošću. Tradicija je nametala latentne patrimonijalne crte upravi kojoj je vazda nedostajalo razlikovanje privatne i službene sfere. Ratni saborci pretvaraju se u podanike, a gospodar po ličnoj meri odlučuje o nadležnosti činovnika. Lenjin je nakon revolucije upozoravao boljševike šta se u istoriji događalo osvajačima čija je civilizacija bila ispod civilizacije podjarmljenih. Naime, poraženi narodi neretko su nametali pobednicima svoju civilizaciju. Uvideo je kako poražena caristička Rusija nameće svoje metode boljševizmu, jer je njena politička kultura, premda niska, bila ipak viša od kulture odgovornih komunističkih rukovodilaca. Što je obrazovanje političkih vođa bivalo skromnije, to su bili upadljiviji tradicionalni sastojci. Za razliku od Lenjina i Trockog, Dojčer je kod Staljina zapazio kako su se revolucionarni sadržaji na čudan način spajali sa tradicionalnim, pa mu je ličnost postala «zagonetna» i «neuhvatljiva»: neko vreme bio je sličan «gvozdenom caru» Nikolaju I, u drugom razdoblju izgledao je kao direktni potomak Petra Velikog, i to onda kada je industrijalizovao Rusiju na sličan način kako je Petrograd podignut na močvarnom zemljištu i kostima graditelja. U toku 2. svetskog rata imitiraće držanje Aleksandra I, a u eri velikih čistki bio je sličan Ivanu Groznom, koji je divljao protiv bojara (Deutscher 1977, str. 312). Na sličan način je i Tito kombinovao politička načela svojih balkanskih prethodnika, skriveno, ispod ideologije marksizma i nesvrstanosti. Prošlost je Tita pritiskala ne manje nego Staljina: skromno obrazovanje (kao bravar bio je oskudnog znanja, čak i iz marksizma, ali se od radnika komunista ipak izdvajao širinom znanja i brzinom i oštrinom shvatanja), zarobljenost nekim isključivim boljševičkim načelima i krutom zamišlju kadrovske partije, nepoverenje u pravo i inteligenciju, nekomunistička sklonost ka luksuzu, skorojevićevsko nastojanje da se raskošnim ceremonijalom fascinira tradicionalna okolina itd. Doduše, po nekim važnim osobinama ipak je prevladavao uticaj nasleđa. Tito nije bio po prirodi bolesno sumnjičav, nego budan-oprezan, te kao istorijska, politički darovita i u mnogo čemu kreativna figura nije zapao u bezumlje i bezočno nasilje (Đilas 1990, str. 40, 91). Kao većina manje obrazovanih vođa, bio je sumnjičav i ideološki podozriv prema intelektualcima, ali je ipak prema njima bio elastičniji nego ostali funkcioneri, jer je bio izuzetno politički inteligentan (Đilas 19990, str. 66). U celini uzev, neki važni sadržaji marksističke ideologije (modernizacija, posvetovljavanje, internacionalizam) neutralisali su i suzbijali pritisak tradicionalne političke kulture, ali su je neki i pojačavali (boljševički antikonstitucionalizam, partijsko sektaštvo i relativizovanje pozitivnog prava). Premda su komunističke partije na vlasti ubrzavale modernizaciju tradicionalnih društava zakasnelog kapitalizma i predstavljale se u svakom pogledu revolucionarnim, podrobnija analiza bi mogla pokazati skriveni uticaj koji je novim mahom neobrazovanim vladajućim kadrovima nametala žilava prošlost i tradicija. U pogledu ponašanja vođe boljševička praksa se nije u potpunosti kosila sa tradicionalnom političkom kulturom, pa bi se sa nešto opreza moglo reći da su se u ličnoj vlasti pomenute komponente više pojačavale nego neutralizovale. Žilava prošlost je prilično apsorbovala vođu partije sa modernizatorskom i prosvetiteljskom ideologijom. Vlast jugoslovenskih komunista ustoličena je u prilično konzervativnim uslovima koji su delom nužno nametali izbor autoritarnih sredstava u uvođenju krupnih društvenih promena. Odveć nagle promene izazivale su otpor pa je rasla aktuelnost sile. Otpor je u dobroj meri neutralisala oslobodilačka harizma vladara, koja je uživala plebiscitarnu podršku i bila uspešna brana obnovi višepartijskog sistema. Složeni višenacionalni balkanski prostor relativno uspešno je integrisan u državu posredstvom jednopartijskog režima sa snažnima autoritetom vođe. S obzirom na snagu tradicije, nameće se pitanje: da li je višenacionalna Jugoslavija mogla trajnije opstati u višepartijskom obliku ili je, pak, režim nepodeljene vlasti sa snažnom harizmom živog

162

vladara bio sredini najprimereniji i relativno nauspešniji, a možda i najcelishodniji način integracije i kosmopolitizacije eksplozivnog jugoslovenskog prostora? Nužno hipotetički odgovor na ovo pitanje morao bi biti diferenciran i istoričan, tj. valja imati na umu kada je prevladavanje prošlosti tradicionalnom političkom kulturom anahrono, a kada neizbežno. Socijalistički vladari pripadaju novovekovnom tipu partijskog vođe. Političke partije nastaju u kapitalizmu, a njihove vođe nastupaju kao predstavnici dela društva, a ne celine, kako su ranije činili državni poglavari ili verski čelnici. Svaka partija je politički prostor lišen norme par excellence i zato idealan prostor za razvoj lične vlasti. Partija ne počiva na zakonu nego na smernicama vlastitog akcionog programa. Program je bolji što je privlačniji, a vođa uticajniji što ga potpunije oličava. I u višepartijskom režimu je partija postojbina lične vlasti. Tu se donose odluke po tipičnim obrascima lične vlasti. Pošto raspolaže monopolom na inicijativu vođstvo podstiče aktivnost, a članstvo pruža ili uskraćuje podršku. Zato Lajsner tvrdi da je «unutarpartijska demokratija» tipična iluzija radikalnog demokratizma (Leissner 1983, S. 186). Ipak je partija nužno sredstvo posredovanja narodne volje, čije podsticanje delimično prihvata, ali se ovi tek u partijskim vrhovima pretvaraju u državnopravnu inicijativu. Sve se odvija mehanizmima ličnih sporazuma i naredbi. Baza postavlja pitanja i daje inicijative, a odluke donosi partijski vrh. Državnopravna nadležnost partije se zove ličnost, a zahtev quod omnes tangit ab omnibus decidetur je iluzoran. To je debatni klub, a ne partija (Leissner 1983, S. 187). Izgleda da ova pesimistička načela, manje ili više, važe za sve partije jer odlučivanje unutar njih ne podleže državnom zakonu nego partijskim pravilima. Unutar partijskog vrha vođa je još manje vezan normom. Vođa ima više uloga. On je simbol i oličenje partijskog jedinstva i arbitar u unutarpartijskom sukobljavanju kao nosilac moći u zadnjoj instanci. U odnosu prema okolini, biračima, vođa je nosilac nade, uvek prisutne i u izvesnoj meri nužno nepredvidljive i iracionalne. Za razliku od norme koja garantuje samo suvu predvidljivost, ličnost uliva nadu jer je kadra da unese promenu. Čak je i u monarhiji potrešenoj krizom tinjala nada u naslednika koji će uvesti «novo doba», a u republikanskim režimima su nade uprte u partije koje oličava vođa. Nade su naročito raširene kod mladih, koji su skloni oduševljenju i hilijazmu, rušenju konzervativnog poretka normi. Revolucionarne vođe su najčešće nošene žarom podrške mladih. A vlast im je bila pouzdanija što je više počivala na osloncu upravo ovih grupa. Titu je to polazilo za rukom ne samo u ratu nego i dugo nakon njega. U dinamičkom pogledu nada je snažnija od predvidljivosti i na nadu se manje ili više oslanja lična vlast u jednopartijskim i višepartijskim režimima. Svaki politički vođa trudi se da stekne harizmu, tj. iracionalnu privlačnost. Nada je most između racionalnog očekivanja i oduševljene ljubavi koja se lako vezuje za ličnost (a ne za normu), a ništa ne može biti legitimnije od voljene vlasti. Što opravdanje vlasti više počiva na ličnosti vođe, a ne na normativistički ograničenom mandatu, to je više ograničeno ljudskim životom. Norme ne poznaju smrt, dok je lična vlast ograničena životom vođe, premda se trudi da opstane čuvanjem posmrtnog kulta vođe. Koliko god bila značajna i prostoru primerena integrativna uloga živog vladara u sredinama bez državnopravne tradicije, ne manje dezintegrativna ostaje praznina posle njegove smrti. Kod ovih režima je izglednija borba oko nasleđa jer nedefinisano «partijsko pravo» ne određuje jasno novog vođu. U Jugoslaviji je 1934, nakon ubistva kralja bez punoletnog naslednika, krizu vođstva delom ublažavao dinastički red nasleđa, a 1980. državno i partijsko predsedništvo formirano pre Titove smrti. Ipak krizne situacije 1941. i 1991. višenacionalna država bez snažne vladarske harizme nije mogla preživeti. U najstrožem smislu pojma komunistički vođa nije harizmatski jer nije natprirodno obdaren junaštvom, plemenitošću i političkom genijalnošću, već je pre svega vaspitan partijskim radom (Kuljić 1994, str. 283-290). On izvodi vlastitu legitimnost iz partijske misije i osvedočava se u početnoj revolucionarnoj borbi za vlast. Kasnije se osvedočavanje svodi na uspeh u međufrakcijskim sukobima i smišljeno jačanje kulta od strane pristalica. Zbog toga se ne može govoriti o trajnom harizmatskom karakteru komunističkih vođa, već o manje ili više manipulativnom održavanju poluharizmatskog odnosa vođe i pristalica. Komunistički vođi nisu bili obdareni ličnom nego naročitom službenom harizmom razuma partije lišene svakog teokratskog sadržaja koja je počivala na spoju racionalne spoznaje naučno-tehnološkog razvoja

163

i socijalne pravde. Osiguravanje vertikalne društvene pokretljivosti, prosvećivanje i ograničena modernizacija nerazvijenih društava realni su sadržaj i čvorna funkcija koja je mobilizaciji stanovništva u socijalizmu, preko službene harizme partije i njenog vođe, davala istorijski smisao. U tom pogledu treba je razlikovati od ostalih istorijskih manje ili više antiprosvetiteljskih, razvijenih oblika harizmatske vlasti koji su štitili interese užih društvenih grupa. Hatingtonovu tvrdnju da u sredinama sa nerazvijenom političkom kulturom autoritarni režimi mogu biti modernizacijski, jer lišavaju prostor iscrpljujućih i neprogresivnih sukoba, trebalo bi istorično ispitati kod tumačenja uloge harizme u razvoju socijalizma. Pri tome bi uvek trebalo odvajati elemente racionalnog autoriteta od sadržaja iracionalnog kulta. Racionalni autoritet (vođa kao simbol ujedinjenih napora i stožer racionalne koncentracije revolucionarne energije) prevladava u fazama kada se vlast realno osvedočava (privredni uspesi, socijalni mir, racionalna harizma J. Broza 1950-ih), a što su ekonomske teškoće i sukobi prisutniji jačaju iracionalni sadržaji integracije (nepogrešivost vođe i partije i isključivost ideologije). Dalje, što su sukobi unutar socijalističke kadrovske uprave bili žešći, to je iracionalizovanje vođinog autoriteta bivalo upadljivije, što je opet pravdalo nepogrešivost kadrova na svim nivoima. Ako je vođa bezgrešan ni njegovi sledbenici ne mogu grešiti. Na svakom nivou javlja se neprikosnovenii moćni vođin opunomoćenik( sekretari oblasnih i mesnih komiteta sticali su harizmu na osnovu funkcije, a ne na temelju znanja). Dakle, pored kulta vođe, egzistira i kult hijerahije (Milosavlevski 990, str. 37), a u nerazvijenim plemenskim sredinama autoritet oblasnog vođe primao je i patrimonijalnu boju. Ovde nije neophodno šire razmatrati opštu organizacionu ulogu vođe u sistemu kadrovske uprave (Kuljić 1989, Kuljić 1994), već se zadržati na nekim društveno-ekonomskim procesima koji su podsticali jačanje autoriteta vođe u ranim socijalističkim režimima. U društvenoekonomskom pogledu autoritet socijalističkog vođe tesno je vezan za proces poslerevolucionarne modernizacije. Najopštije govoreći, modernizacija obuhvata razvoj tehnologije, prevlast industrijske nad agrarnom proizvodnjom, ateizaciju i prosvećivanje, pojačanu društvenu pokretljivost, uklanjanje lokalnih regionalizama i kosmopolitizaciju, rast društvenog i ličnog standarda, pojačano učešće širih društvenih grupa u politici i otvorenije regrutovanje političke elite. U višenacionalnim državama važan aspekt modernizacije je internacionalizacija, tj. uklanjanje nacionalnih i konfesionalnih barijera, pojačana saradnja i nekonfliktno nadnacionalno samopoimanje. Uloga socijalističkih vođa u modernizaciji bi se potpunije objasnila ako bi se proučilo iskustvo više istorijskih savremenika i uočile zajedničke crte i razlike uslovljene konkretnijim prilikama. Ovde će Titova uloga biti poređena sa najmoćnijim socijalističkim vođom – Staljinom. Staljinov kult osnažen je u procesu industrijalizacije i kolektivizacije (Tucker 1979, Meyer 1977). Zaokret u Staljinovj politici početkom 1930-ih ka teroru i kultu vođe je podstaknut teškoćama, protivrečnostima i otporima industrijalizaciji i kolektivizaciji, i s tim u vezi, pojačanim frakcijskim trvenjima u partiji. Posle Lenjinove smrti režim je imao pragmatičnu potrebu za uglednim ujedinjavajućim simbolom. U Lenjinovom kultu ogledala se ruska prošlost jer je neprosvećeno seljaštvo bilo monarhističko. Slična situacija sreće se u 3. veku u Rimu, kada je sa varvarizacijom carstva napuštena zamisao vladara kao prvog službenika jer nije bila shvatljiva poluvarvarskim narodima koji su u državu ulazili neposredno iz plemenske organizacije. Lakše je manipulisati osećanjima podvlašćenih preko kulta ličnosti vođe nego preko zamisli bezlične države (bezlično se ne može voleti). Što je sredina zaostalija, to je personalizovana manipulacija uspešnija, pa je za divinizaciju vođe zainteresovan upravni štab. Industrijalizacija i kolektivizacija su podstakli ogromnu i naglu društvenu pokretljivost i prelivanje seljaštva u radničku klasu. Ono je sa sobom nosilo tradicionalni seoski mentalitet (poštovanje ličnog autoriteta) i sklonost ka kultizaciji. Društveni uslovi u SSSR-u u periodu «velikog obrta» (1929-1933) bili su prijemčljivi za rast kulta živog vladara (Tucker 1979, p. 347). Svaki otpor partijskoj politici proglašavan je špijunažom fašističkih agenata, koji su slabili privredu, odbrambenu moć zemlje i cepali partiju. Umesto realne analize problema, politiziralo se do apsurda, širio se iracionalni teror, a Staljinov strah od špijuna jačao je nepoverenje i otvorio vrata karijeristima i doušnicima. U periodu zaoštravanja klasne borbe

164

trebalo je jačati kult vođe. Staljinov kult je nalazio pristalice u redovima nove radničke klase niskog obrazovanja. Uznemirena i nesigurna, tradicionalna seljačka preindustrijska svest tražila je oslonac u preuzvišenom kultu vođe. Vođa, potekao iz sirotinje postao je simbol partije, države i revolucije. Ne treba zaboraviti da je socijalno učenje marksizma, koje je obećavalo racionalnu svetovnu verziju «spasenja», bilo posle hrišćanskog učenja najprivlačnije ne samo za obespravljene slojeve već i za deo inteligencije. Kod neprosvećenih masa je, uprkos izričito dekretiranom ateizmu, vođa partije, u spasiteljskoj ulozi lako zamenjivao iracionalnog nebeskog svedržitelja. Ističući eshatološke ideološke sadržaje i vešto koristeći autoritet izbavitelja, Staljin je mnoge složene probleme pojednostavljeno svodio na očigledne imenitelje kao što su izdaja i špijunaža i uklanjao sumnjive rivale i raznomišljenike. Loša spoljnopolitička situacija Sovjetskog Saveza 1930-ih (okruženje i sve otvorenija pretnja fašizma) snažili su kurs ka militarizaciji partije i okupljanju oko jednog vođe. Premda je Staljin dugo bio Titov uzor (u ideološkom i operativnom pogledu), proces učvršćenja autoriteta ovih vođa nije bio istovetan. Tito je bio najugledniji Staljinov komunistički savremenik na vlasti. Osim toga, izvori harizme su im sličnog porekla: prekaljeni i provereni u ilegalnom radu, a zatim u ratu. Iz antifašizma su obojica izvukli međunarodni ugled, s tim što je Titova gerilska harizma bila aktivnija i zagonetnija. Trebalo bi ukratko ukazati na glavne dodirne i razlazne tačke. Staljinov kult bio je uvek tesno skopčan sa Lenjinovim. Tito se 1949. odriče važnog oslonca na kult živog Staljina, ali se ne odriče uloge nastavljača dela Marksa, Englesa i Lenjina. Slično Titu, Staljin je u partiji dugo bio samo operativac i po obrazovanju zaostajao za vodećim partijskim organskim intelektualcima: Lenjinom, Deborinom, Buharinom i Trockim. U komunističkim partijama sa izrazito teorijskom ideologijom nema učvršćenja autoriteta vođe bez čistke u idejnom nasleđu. Staljin je isticao Lenjinov primat u filozofiji (nad Plehanovim i Deborinom) pripremajući put za ustoličenje vlastitog vrhovnog autoriteta kao istinskog Lenjinovog naslednika. Na sličan način se Tito krajem 1930-ih služio Staljinovim autoritetom u uklanjanju unutarpartijske opozicije (S. Marković, M. Gorkić), a krajem 1940-ih godina odbacio je Staljina i vlastiti samoupravni kurs prikazivao kao najdoslednije razvijanje ideja klasika marksizma. U istoriji društvenointegrativne misli slična ideja pročišćavanja i svojatanja izvornog učenja nisu neobična. Kod Staljina je idejna osnova kulta bila, najpre, izvorna lenjinska misao, a zatim vlastiti revolucionarni put unutar razvoja partije. Kod Tita su iste okolnosti isticane kao snažne sastavnice autoriteta vođe, ali je uz to bila snažna uloga neideološkog opštenarodnog partizanskog vođe. Staljinov kult je učvršćen u nepovoljnim uslovima spoljnopolitičkog okruženja SSSR-a 1930-ih, pojačanih frakcijskih sukoba i neumerenih ličnih ambicija vođe. Pojačane pretnje fašizma, kolebljiva i popustljiva politika Zapada prema fašizmu i Japanu uz istovremeno jačanje unutarpartijskog raskola, okolnosti su u kojima u SSSR-u jača teror, čistke i kult vođe (Meyer 1977). Izgleda da su donekle slične prilike ojačale Titov autoritet u prelomnom periodu 1948-1952: sovjetska pretnja, obračun sa prosovjetskom informbirovskom frakcijom, nesigurni odnosi sa Zapadom. U oba slučaja je zaoštravanje klasne borbe pretpostavljalo snaženje jedinstva partije, vrha i vođe. Snažna svest o neophodnosti jedinstva partije u krizi podjednako je pritiskala sovjetske i jugoslovenske komuniste. Neki stari boljševici su držali da je rizično usred gigantske politike Partije (zahuktala industrijalizacija, kolektivizacija i opasnost od fašizma) menjati vrh. Kirov je govorio: «Ne menjaju se konji usred reke». To je Staljinu odgovaralo, pa se u prelomnim kriznim trenucima održao zbog potrebe partije za kontinuitetom vođstva (Antonov- Ovsejenko 1986, str. 92-93). Po Đilasovom svedočenju, Tito je decembra 1941. u Drenovi, posle neuspešnog napada na Pljevlja, nudio ostavku na dužnost sekretara partije, da partija ne bi snosila odgovornost za sve neuspehe. To je odbijeno jer je u datoj situaciji moglo biti shvaćeno kao priznanje pogrešne politike, a tek u Moskvi bi pomislili da je ustanak u rasulu (Đilas 1990, str. 145). Svako partijsko jedinstvo traži postojano vođstvo, a u boljševičkoj praksi je ovoj okolnosti išlo na ruku i učenje o nepogrešivosti partije. U ovom pogledu je u SSSR-u jedan događaj bio važan povod i prekretnica u učvršćenju Staljinovog autoriteta. Istoričar A. Slitskij je, u časopisu «Proleterska revolucija», 1930. objavio članak u kom je pokazao da je Lenjin verovao

165

Kauckom, čak i kada je ovoga prozrela nemačka socijaldemokratska levica, između 1907. i 1914. Zaključak je članka da je Lenjin potcenio centrističku opasnost u nemačkoj socijaldemokratiji pre rata (Tucker 1979, p. 353, Deutscher 1977, str. 317). Ovaj neortodoksni, slobodni prilaz Lenjinu razbesneo je Staljina, koji je napisao pismo časopisu oktobra 1931, žestoko osporio izneto gledanje, zaštitio Lenjinovo ime i zauzeo prvi put ulogu službenog partijskog arbitra. Ustvari počeo je da stvara vlastiti kult štiteći Lenjinovu nedodirljivost. Stvarajući od Lenjina ikonu i nepogrešivog učitelja koji je izuzet od kritike, nastojao je da pripremi slično ophođenje i prema «najdoslednijem» Lenjinovom učeniku. Staljinovo direktivno pismo ubrzano je razrađivano na svim partijskim organizacijama, počele su čistke i distanciranje od revizionista, trockista, «crvenih liberala», a Kaganovič i Mitin počeli su da Staljina uzdižu kao nepogrešivog idejnog arbitra. Partija nije debatni klub već «monolitna stena» (Tucker 1979, p. 356). Svaki kult vođe jača odbranom autoriteta idejnog izvora jer integracija ne sme biti ugrožena na stožernoj tački. Uspon Staljinovog kulta nije značio eroziju Lenjinovog nego samo njegovu dalekosežnu modifikaciju. Umesto dva naporedna kulta, javlja se crticom povezani kult nepogrešivog Lenjina-Staljina. Lenjin je slavljen kao nepogrešivi, ali pošto je bio, kao sijamski blizanac, vezan sa svojim naslednikom neizbežno mu je umanjen autoritet jedinog sovjetskog klasika. Pedesetogodišnjicu Marksove smrti, 14.3.1933, «Pravda» je obeležila hvaleći Staljinov teorijski doprinos materijalističkoj dijalektici, zaključujući da je, uz Marksa, Engelsa i Lenjina, klasik i Staljin (Tucker 1979, p. 366). Sličan ritual kultizacije tekao je u ostalim socijalističkim zemljama, kada je pomenutim klasicima dodavan i lider domaće partije. Jedino je u Jugoslaviji od 1949. iz redova klasika marksizma izuzet Staljin. Staljin nije bio samo vođa partije i države nego i svetskog proletarijata i oličenje ispravne naučne i ideološke tradicije. Njegovo ime dobila je partija, epoha, ustav, petoletka, zastava, dvadesetak mesta, dve pokrajine, jedan morski zaliv, planovi za pošumljavanje itd. Titular mu je bio faraonski: veliki vođa sovjetskog naroda, vođa svetskog proletarijata, veliki vođa, nastavljač Lenjinovog dela, veliki kormilar i strateg revolucije, maršal generalisimus, otac, vođa, prijatelj i učitelj, genij čovečanstva, svetlost itd. U Staljinovom titularu može se prepoznati i docniji Titov, premda su pretenzije potonjeg bile skromnije. Po antifrakcijskom boljševičkom obrascu jačan je autoritet vođe, simbol jedinstva partije i višenacionalne države. U oba slučaja bi bilo pogrešno u pomenutoj kultizaciji ne uočiti i nužno integrativno sredstvo primereno političkoj kulturi podvlašćenih. Dublji istorijsko tradicionalni činioci koji su olakšavali prihvatanje kulta vođe modifikovani su novim aktivnim ideološkim činiocima stvarajući hibridne spojeve otporne na promene. Lenjin je uporno isticao zaostalost Rusije kao glavnu prepreku prosvećenom socijalizmu, a Gorki je opisivao narod kao «veliko mlitavo telo, bez ikakvog političkog obrazovanja... zaglupljen uslovima življenja, strpljiv do nepodnošljivosti i na svoj način prepreden» (Souvarine 1989, str. 211). Isti pisac je govorio o lošim i zverskim instinktima koji su stasali pod olovnim zvonom monarhije. Staljin je 1927. govorio da je CK kolektiv, ali da je ruski mužik carist. On želi samo jednoga (Antonov-Ovsejenko 1986, str. 92). Lenjinovo telo balsamovano je poput faraona, u zidinama Kremlja napravljeno je svetilište, a jedinstvo države i partije jačano je kultnim ceremonijalima zakletve. Prosvetiteljski marksizam prilagođavao se političkoj kulturi zaostale Rusije. Što je sredina manje prosvećena, to su veće šanse da se legitimnost režima osnaži nametanjem različito obrazloženog uverenja da je vođa besmrtan. Vera u besmrtnost umrlog vođe se ispoljava (1) u različito iracionalizovanom mišljenju da su njegov učinak i ideja neuništivi, (2) u stvaranju unio mystica kulta i obožavaoca, i (3) u dinastičkom posvećenju vladarske harizme. U socijalizmu je harizma razuma (racionalistička ideologija, partijski demokratski centralizam i izabrani vođa) sapostojala sa različitim oblicima iracionalne harizmatizacije. Posle smrti Lenjina ruski seljaci su tražili njegovog sina za naslednika, a u DR Koreji je harizma Kim il Sunga preneta na njegovog sina. Kod Uzbeka je Lenjin slovio kao Alahov izabranik, a kod ruskih seljaka kao inkarnacija Stenjke Razina (Lohmann 1950, S. 11-12). Slične predstave o Titu održavale su se kod neprosvećenih delova jugoslovenskog stanovništva, čiji je autoritet zamenjivao potisnutu, a psihološki nužnu, harizmu patrijarhalnog domaćina, kralja, a donekle i boga. Različito prihvatan, Titov autoritet se hranio neravnomernim razvojem jugoslovenskog

166

društva i počivao na nepodudaranju seljačke neprosvećenosti i moderne prosvetiteljske ideologije radničke klase. Uticaj domaće tradicije u kultizaciji vođe bio je uvek prisutan bilo u formi nesvesnog robovanja zatečenoj političkoj kulturi ili svesnog prilagođavanja njenim obrascima radi uspešnijeg uticaja na podvlašćene i saradnike. U tom pogledu se u ponašanju Mao Cedunga može prepoznati konfučijanska tradicija narodnog učenjaka i napor da se dostigne spoj mudraca, oslobodioca, marksiste i seljaka koji veruje masi, a ne njenim predstavnicima, pa se i druži sa masom. Mao je bio Veliki narodni vođa i Veliki kormilar. Nije se govorilo «Predsednik nas vodi» nego «Predsednik nas uči». Evropske boljševičke vođe su se takođe trudile da budu narodni tribuni. Ipak, u poređenju sa Maom, bili su birokrati i udaljeni od naroda. Staljin više nego Tito, jer je retko izlazio u javnost. Po zatvorenosti su Staljinu bili bliži Brežnjev, Andropov i Černjenko. Hruščov je, sledeći Lenjina, voleo otvoreni stil rukovođenja i češće izlazio u javnost, a Gorbačov je takođe prihvatio populistički stil, lišen zagonetnosti. U poređenju sa pomenutim liderima, Tito je ponajmanje bio birokrata. Voleo je da mitinguje i mnogo je putovao po zemlji i inostranstvu. Uprkos raskošnom ceremonijalu i luksuznom životu, propagandi nije bilo teško da uobliči njegovu harizmu široko prihvaćenog narodnog tribuna. Premda ni nalik Staljinovom asketizmu, ipak se Titov autoritet može porediti samo sa harizmom Džugašvilija, a ne toliko sa autoritetom ostalih sovjetskih vođa ili komunističkih lidera lagerskih zemalja. Pre svega, zbog jasnog uzdignutog Titovog položaja unutar partijskog vrha, koji na vlasti nikada nije ni bio blizu pozicije primus inter pares. U komunističkim režimima se posle smrti čelnika za vođu nametao pobednik iz frakcijskih sukoba jer način odbira naslednika nije čvršće propisan. Nakon nestanka Staljina u sovjetskom vrhu prevladavala je oligarhijska struktura moći i nastojanje da se vođa svede na primus inter pares. Izuzimajući period razvijenog staljinizma, u sovjetskoj istoriji su različita oligarhijski struktuirana partijska tela imala veću moć od čelnog pojedinca, premda je unutar njih generalni sekretar bio pojedinac sa najviše moći i autoriteta. Ni SKJ nije bio lišen latentnih frakcijskih sukoba, ali je Titov položaj bio daleko sigurniji od položaja sovjetskih šefova partije. Osim toga Tito je jedini komunistički vladar koji je neprekidno od 1945. do 1980. bio na vlasti. U svim drugim režimima vođe su se menjale. Promena vođe svedoči, s jedne strane, o manjoj stabilnosti vrha, ali, s druge, smanjuje opasnost od eksplozivnog vakuuma nakon nestanka dugogodišnjeg lidera. U SSSR-u je samo smrt Lenjina i Staljina (izrazito nadmoćnih čelnika) izazvala frakcijske borbe, dok smrt ostalih lidera nije bila toliko dramatična. U ostalim lagerskim zemljama promena vrha bila je još bezbolnija jer je tekla uz nadzor Moskve. Zapadni analitičari su pisali o «zakonu opadanja moći generalnog sekretara u SSSR-u», po kome je svaki naredni partijski čelnik imao manje moći od Lenjina. Hruščov je morao voditi računa o mišljenju Politbiroa, ali je imao podršku CK, Brežnjev se retko protivio odlukama većine, a Gorbačov je u celini zavisio od Politbiroa, ali je u većoj meri od svojih prethodnika mogao da mu menja sastav (Medvedev 1988, str. 140). Ovaj zakon nije važio za različite faze Titove vlasti, zahvaljujući, između ostalog i njegovom beskonkurentnom ličnom autoritetu. Uvek je bio podjednako moćan i neprikosnoven iznad ostalih, ali se, osim toga, održavao i veštim laviranjem između frakcija i oslanjanjem na različite snage i partijske struje (vojska, obaveštajna služba, liberalna konzervativna struja u vrhu itd.). Osim ličnog učinka i veštine, izgleda da je Titov autoritet podupirala i šira sistemska potreba za ujedinjavajućim simbolom višenacionalne države, izražena više u Jugoslaviji nego u ostalim socijalističkim državama. U kumulativnom pogledu dugo održavani neprikosnoveni Titov autoritet je u domaćoj političkoj kulturi stvorio rižični kult nezamenljivog nadnacionalnog oca države. U Sovjetskom Savezu nije bilo toliko čvrsto usađenog osećanja nezamenljivosti lidera, zahvaljujući češćoj smeni generalnih sekretara partije. Posle smrti Lenjina, Staljin je, uprkos ličnoj inferiornosti, potisnuo Trockog jer je zagovarao umereniji kurs, Hruščov je porazio Beriju 1953, a nekoliko godina kasnije uklonio ostatke staljinskog vrha. U pokušaju da se izdigne i ostvari nepopularne reforme, Hruščov je izgubio bitku sa moćnom birokratijom čiji je istinski predstavnik bio Brežnjev. Već u ovom periodu se u SSSR-u, zapaža Medvedev, birokratija umorila od jakih vođa, a zapadni analitičari tvrdili su da SSSR 1970-ih i 1980-ih nije

167

bio sistem kojim dominiraju vođe. U Jugoslaviji su, pak, pojačani međunacionalni sukobi iziskivali arbitražu moćnog čelnika, pa nije slabila aktuelnost Titovog autoriteta. Iščezavanje KP SSSR-a izazvalo je manje potresa u SSSR-u nego raspad SKJ u Jugoslaviji uzmeđu ostalog i otuda što je sovjetski vrh bio znatno duže oligarhijski strukturan i lišen kulta živog ili umrlog vođe nego jugoslovenski. Vakuum nakon smrti partijskih čelnika i nestanka partije u SSSR-u bio je manje eksplozivan nego u Jugoslaviji, gde je Titov posthumni kult održavan kao važno integrativno tkivo oslabljene federacije i policentrične kadrovske uprave SKJ. Već posle pada Hruščova (kada je Titova harizma bila na vrhuncu) u SSSR-u je poželjni lik čelnika partije bio relativno predvidljiv i lišen nesvakodnevnog harizmatskog učinka. Bio je to više birokratski nego harizmatski pojedinac: prvi sekretar neke važne oblasti ili republike, punopravni član Politbiroa sa iskustvom u upravljanju industrijom ili poljoprivredom, vezama sa KGB-om, centrumaš (ni konzervativac niti reformista), prihvatljiv za većinu u Politbirou. Takvog političkog vođu bi, dodaje Medvedev, uništio Staljin, smenio Hruščov, a Brežnjev poslao za ambasadora u neku stranu zemlju. U istom dobu je u Jugoslaviji jačala Titova harizma, kako zbog neophodnosti unutarpartijske arbitraže, tako i zbog važnosti Tita kao spoljnopolitičkog simbola vođe nesvrstanih zemalja. U Sovjetskom Savezu nije slabila harizma partije, ali je postupno kastrirana harizma njenog vođe zbog oligarhijske strukture Politbiroa, dok je u Jugoslaviji autoritet vođe rastao, a ugled jedinstvene partije, usled međunacionalnih sukoba, bledeo. Harizma poslestaljinskih sovjetskih vođa nije se mogla meriti sa Titovom, frakcijski sukobi u Politbirou KP SSSR-a nisu imali nacionalnu boju, a sistem patronaže (a ne nacionalni ključ) bio je glavni kanal uspona u partijskoj hijerarhiji. U Jugoslaviji su unutarpartijski sukobi već od polovine 1960-ih primali nacionalnu boju, a Tito je arbitražom jačao vlastiti kult i utisak o nezamenljivosti. Nije bilo ni traga pokušajima unutarpartisjkog puča niti napora da se Tito svede na položaj prvog među jednakima. Unutar zemlje saradnici su ga daleko češće oslovljavali u partijskom maniru sa «druže Tito», bez navođenja funkcije, nego sa distancom i birokratskom naznakom sa «druže predsedniče». Titova smrt i iščezavanje posthumnog kulta bili su po sistem daleko rizičniji nego što su to bile smene na sovjetskom vrhu (sa izuzetkom Staljina, čija je smrt izazvala žestok frakcijski sukob, a pokušaj naglog kastriranja harizme uznemirenost i dezorijentaciju partijskog članstva i stanovništva). O snazi kulta svedoče i masovne emocije na sahrani. Staljnov pogreb 1953. je bio duboko emocionalan (Molotov i Hruščov su plakali), Brežnjevljeva sahrana bila je više rutinska i formalna, pogreb Andropova samo ponešto emocionalniji, a na sahrani Černjenka gotovo da i nije bilo masovnih emocija (Medvedev 1988, str. 23-24). Titov pogreb bio je vrlo emotivan, sa dobro režiranim grandioznim ceremonijalom, u prisustvu velikog broja svetskih državnika. Spektakularnim pogrebom, zavetnom grobnicom i Zakonom o zaštiti imena i lika druga Tita trebalo je sprečiti eroziju sistema i ideologije čija je vrhovna personalizacija bio vođa. Efekat ove namere bio je umanjen zbog odveć naglašene lične komponente, u odnosu na službenu, u strukturi Titove harizme (autoritet Titove lične odluke je bio snažniji od ugleda čelne partijske ili državne funkcije). III Planski i smišljeno stvarana harizma vođe nije statična već promenljiva ideološka tvorevina čiji se sadržaji prilagođavaju izmenjenom stanju i različito akcentuju. U evoluciji Titovog autoriteta mogu se uočiti tri osnovne faze: (1) autoritet vojskovođe i državnika koji se oslanjao na harizmu Staljina 1941-1949; (2) osamostaljena harizma i kult vođe partije i države 1949-1980; (3) posthumni ideološki i državni kult 1980-1990. U sadržinskom pogledu ove faze donekle odgovaraju razvojnim stupnjevima koje je Leman uočio u stvaranju Staljinovog kulta. (1) Personalizovanje društvenih odnosa i precenjivanje istorijske uloge pojedinih ličnosti je pretpostavka nastanka kulta čije je pravo obeležje – uzdizanje ličnosti vođe. Oštedruštveni uspesi se pripisuju vođi, a svesno se zapostavlja doprinos ostalih delatnika. (2) Naredni korak je monumentalizacija. Vođa je bez konkurencije, slavi se kao genije, jer raspolaže saznanjima koja drugima nisu dostupna i čini što drugi ne mogu. (3)

168

Najviši stupanj kulta je mitiziranje koje odgovara arhaičnom obogotvorenju. Ističu se osobine kao nepogrešivost, sveznanje i sveprisutnost. Vođa je istrgnut iz oblasti svakodnevnog iskustva, jer je, zahvaljujući govorima, spisima i bistama svuda prisutan. Mitiziranje vođe pretpostavlja ponižavanje njegovih poštovalaca koji ne mogu da zamisle državu bez snažnog vođe, pa se trude da mu na racionalan način pripišu besmrtnost (trajni značaj vođine misli i dela) (Löhmann 1990, S. 10-12). U navedenoj periodizaciji upadljiva je sličnost svetovne i religiozne harizme, što je razumljivo s obizirom da je pojam harizme preuzet od istraživača religije za objašnjenje pojava čiji je izvor u iracionalnosti i osećajnosti. «Harizmom treba nazvati osobinu neke ličnosti na osnovu koje ona važi za izuzetnu i zahvaljujući kojoj se smatra da je ta ličnost obdarena natprirodnim ili nadljudskim, ili bar specifično izuzetnim, ne svakim dostupnim moćima ili osobinama, za njih se veruje da su bogomdane, ili da su uzorne i stoga se takva ličnost tretira kao «vođa» (Veber 1976, I, str. 191). Harizma se javlja na svim stupnjevima razvoja i u najraznovrsnijim kombinacijama sa ostalim tipovima vladavine. Titova harizma je u formalnom pogledu bila neautoritarna jer je on bio slobodno izabrani partijski vođa. S druge strane, vlast mu je bila plebiscitarna jer joj je legitimnost počivala na stvarnom ili fiktivnom slobodnom poverenju podvlašćenih. Osim toga, lični upravni štab je regrutovan iz redova darovitih i osvedočenih plebejaca. Veberovski rečeno, u organizacionom pogledu bio je na delu režim naročite plebiscitarne vlasti kao prelaz između harizmatskog i legalnog tipa. Vođa nije monarh koji vlada po milosti božijoj, već starešina po milosti podvlašćenih. I u Titovom režimu se proces racionalizovanja harizme odvijao u obliku težnje da ova nađe oslonac u efikasnom činovničkom aparatu. Titova harizma je u izvornom obliku ideološka, tj. čvrsto je vezana za partijsku organizaciju i ideologiju, ali se na određenom stupnju relativno osamostalila i primila određene lične, mesijanske sastojke. U strukturno organizacionom pogledu institucionalizovane religije mogu se uslovno porediti sa institucionalizovanim ideologijama svetovnih političkih pokreta, ukoliko se, uz istoričan oprez, ima na umu njihova različita suština i istorijska funkcija. Različite komponente harizmatskog autoriteta iz hrišćanske eshatologije (ispražnjene od konkretnog idejnog sadržaja) mogu se donekle prepoznati i kod svetovnih vođa. Mučeništvo i stradalništvo Isusa i apostola, kao i oreol osnivača vere, bile su temelj harizme žrtve, autoritet pape počivao je na ulozi pravovernog tumača, čuvara vere i učvršćivača crkve, dok su crkveni disidenti (M. Luter) i različiti slobodni proroci bili novi autentični tumači iskrivljenog izvornog učenja. Karl Levit je kod niza izrazitih svetovnih mislilaca uočio eshatološke sadržaje po formi srodne biblijskom učenju o spasenju. U ovom pogledu eshatološki modeli levice i desnice u temelju se razlikuju. U središtu racionalističkog marksističkog učenja o razvoju ljudskog društva ka beskonfliktnoj zajednici jeste antropocentrična eshatologija, dok je u fašizmu to beskonfliktna zajednica biološki istovrsne rase. Optimističko uverenje o nužnosti razvoja ka boljem društvu je u jezgru različitih političkih ideologija. Na ovom mestu nije neophodno šire razmatrati eshatološke sadržaje različitih verzija marksističke ideologije koje su pristalicama obećavale srećan i harmoničan život u budućnosti, već samo uočiti na koji način je karakter vođe vezan za sadržaje koji nude spasenje. Što su eshatološki sadržaji u marksističkoj ideologiji bili izričitiji (podvlačeći gvozdenu nužnost razvoja ka komunizmu), to je rastao značaj agensa razvoja ka željenom cilju, partije i vođe. Što je, pak, obespravljenost, siromaštvo i kriza širokih slojeva bila izrazitija ili sećanja na ratna stradanja svežija, to su dogmatizovani eshatološki sadržaji lakše budili nade u partiju, a spasiteljska crta je harizmi vođe ulivala moralne crte. Dakle, uprkos različitom sadržaju, u pogledu forme svetovna harizma ima slične komponente religijskoj, a naročito kod pokreta koji su se trudili da ostvare beskonfliktnu viziju društva i probude nade u blagostanje, kao što su bili socijalistički. Slično hrišćanstvu, i kod racionalističkih levičarskih pokreta, manje ili više opterećenim eshatološkim ideološkim obricanjima, klasici marksizma su uživali autoritet osnivača učenja, članovi pokreta (proganjani, zatvarani, ili pali za ideju) sticali su stradalničku harizmatsku crtu, vođi na vlasti su bivali čuvari ortodoksije (Staljin), a bilo je i otpadnika koji su novim tumačenjem izvornog učenja sticali vlastiti ugled. Lako je zapaziti da je Tito u različitim fazama koristio sve tri komponente harizmatskog autoriteta. U svim fazama može se uočiti

169

neobično aktivna boračka sastavnica njegove harizme. Izvirala je iz aktivističke revolucionarne boljševičke ortodoksije, kojoj je, radi očuvanja trajne dinamike i discipline, bio neophodan uvek budni javni neprijatelj (borac protiv buržoazije, fašizma, staljinizma, kolonijalizma, borac za mir, poboljšanje položaja radničke klase i za nacionalnu ravnipravnost). Svaki pokret koji smera izmeni postojećeg i pri tome računa na otpor, upućen je na aktivističku borbenu frazeologiju. Pomenuti su opšti političko-integrativni i ideološki sadržaji na kojima je počivala Titova harizma. Pored njih, treba imati na umu specifične jugoslovenske sadržaje koji su dopunjavali prethodne. Konkretniji ideološki sastojci lakše će se razumeti ako se pomenu glavne faze razvoja Titove harizme. (1) Od izbijanja rata do 1949. godine jačanje Titovog autoriteta karakteriše beskonfliktno sapostojanje sa Staljinovom harizmom. Ugled vođe jugoslovenskih partizana i komunista počivao je na njegovoj vezi sa «velikim učiteljem i vođom svetskog proletarijata», koji je najbolji naslednik Lenjina. Jedinstvo međunarodnog radničkog pokreta je pretpostavljalo neprestano (ritualno ili simbolično) izražavanje lojalnosti Moskvi i «legendarnom Staljinu», koji je važio za najsposobnijeg vojskovođu-oslobodioca, mudrog državnika i nepogrešivog teoretičara. Premda je KPJ, zahvaljujući ugledu i učinku u antifašističkom ratu i snažnoj vojsci kojom je raspolagala krajem rata, polagala pravo na nešto drugačiji tretman u Sovjetskom Savezu od ostalih istočnoevropskih komunističkih partija, kult Staljina i mit o njegovoj nepogrešivosti duboko je prožimao ne samo propagandu već i uverenja jugoslovenskih komunista. Veličanje ideološke strane Staljinovog kulta je bio uslov prihvatanja Titovog autoriteta unutar partije, a antifašistički oslobodilački učinak Crvene armije korišćen je za isticanje presudnog oslobodilačkog udela NOV i njenog vrhovnog komandanta. Monopolskoj višeslojnoj propagandi ove vrste, na kojoj je građena legitimnost novog režima i autoritet vođe, bilo je teško odupreti se ne samo zbog pritiska nego i realnog antifašističkog učinka Titove vojske koji je bio nesporan kod svih antifašističkih saveznika. Verovatno najmanje sporna osnova kulta vođe (koje je bila lišena čak i Staljinova harizma) bilo je Titovo neodvajanje od vojske u ratu. Zbog toga je Tita čak i Hitler isticao kao primer nacionalnog junaka, govoreći maršalu Antoaneskuu: «Kakav je čovek taj Tito!?... Ne možemo u Srbiji učiniti ni jednog koraka, a da se ne izložimo opasnosti. Eto pravog nacionalnog junaka... U poređenju s njim general De Gol je heroj bežične telegrafije» (Cit. prema Souvarine 1989, str. 493). Uzavrela antifašistička osećanja masa širom Evrope je nova vladajuća partija u Jugoslaviji vešto koristila da bi na plebiscitarnim skupovima snažila autoritet vlastitog, na bojištu osvedočenog, antifašističkog komandanta. Prizor Titovog ranjavanja je u propagandi mitiziran iracionalnim vezivanjem za harizmu krvi palih boraca. Zajednica vođe, vojske i naroda u ratu je u svim fazama vlasti bila tvrda, postojana i proverena osnova Titove istorijski i umetnički uobličavane harizme. Na sličan način, pominjanjem krvi palih bratskih i sovjetskih vojnika, jačana su panslavistička antigermanska osećanja kod stanovništva, krčeći put harizmi Staljina-spasitelja. Jačanje Titovog autoriteta je u toku rata preraslo u legendu, s jedne strane, spontanom potrebom pobunjenog naroda i partije za vođom kao simbolom jedinstva, a s druge, strane delovanjem propagandnih aparata unutar NOP-a. U inostranstvu, najpre pod pritiskom Moskve kao propagandnog centra, istican je Titov ratni učinak kao protivteža propagandi D. Mihajlovića. Sa promenom britanske politike i okretanjem Titu, na Zapadu Titov ugled potiskuje četnički pokret. U ratu ime vojskovođe lakše prelazi u legendu i harizmu nego u miru jer ima mobilizatorsku ulogu, a veličanje Tita je, po Đilasovom svedočenju, podgrevalo i snažilo borbu i revolucionarni proces. U oslobodilačkoj balkanskoj, a naročito srpskoj političkoj tradiciji ime novog junaka lako se mitiziralo i nadovezivalo na minule oslobodioce. Veza jugoslovenskih komunista sa SSSR-om je olakšala širenje Titove harizme u srpskim krajevima i omasovljavanje partizanskog pokreta. Susreti sa Čerčilom i Staljinom 1944. pomogli su Titu da od vođe pokreta izraste u krupnu političku ličnost (Terzić 1997, str. 146). Premda su Sovjeti u toku rata prigušeno negodovali zbog veličanja Tita naporedo sa Staljinom, kroz veličanje Tita jačao je komunizam na Balkanu (Đilas 1991, str. 80). Još u ratu Titovo popularisanje postao je redovni posao partijskog aparata. Đilas tvrdi da je spontano prethodilo planskom veličanju, tj.

170

da je popularnost počela kod naroda i nižih partijskih redova pre nego što je je partija počela sa popularisanjem svog vođe. To je, po njemu, počelo u Crnoj Gori po obrascu plemenskog mitiziranja (Đilas 1990, str. 360), dok Petranović navodi da je Titovo popularisanje kroz pesmu počelo kod srpskog življa oko Kozare. U Jajcu je 28.11.1943. Kardelj saopštio da slovenačka delegacija predlaže Tita za maršala. Tito je reagovao: «Da to ne bude previše, i da se Rusi ne uvrede?» (Đilas 1994, str. 45). Ovim činom vojska i pokret stekli su novi zvučni vrh kao protivtežu tradicionalnom monarhističkom. Maršal (Tito) je i po činu nadmašio generala (Mihajlovića). Još u ratu su prvi međunarodni dodiri NOP-a sa stranim vojnim misijama nametali potrebu protokola, pokret je okoštavao, a hijerarhija je potiskivala drugarstvo. Đilas beleži da je, otprilike do maja 1944, svako mogao ići kod Tita ili članova CK ukoliko nisu zauzeti. Od tada počinje prijavljivanje, večere sa misijama i određivanje gde će ko sesti. Postojala je nezvanična politička hijerarhija, a neformalna državna. Funkcioneri su postali osetljivi na činove i dodeljena sedišta. «Najosetljivije su bile drugarice niskih činova koje su odvajane od drugova i trpane u bezličnu sredinu sale. Ljubomorne. Bili smo siromašni, ali vlast i država nameću svoje forme i u bedi i u bogatstvu. Tito je počeo u pećini da uvežbava potpis u skladu sa novim vladarskim zvanjem (šef nacionalnog komiteta)» (Đilas 1990, str. 367). Naporedo sa okoštavanjem pokreta još u ratu se počelo sa izdavanjem direktiva za popularisanje Titove aktivnosti (Terzić 1997, str. 147). Odmah nakon oslobođenja CK KPJ, sa Đilasovim potpisom, uputio je pismo svim partijskim organima da se javno obeleži Titov rođendan i istakne njegova uloga u ratu i izgradnji Partije i da rukovodioci pošalju pozdravene telegrame Titu: «Sve to treba da je nenametljivo, jednostavno i prosto, ističući ogroman istorijski značaj druga Tita. Kroz sve to treba da izbija ona velika ljubav koju narodne mase imaju prema Titu». Proslava je, dodaje Petranović, dozirana da se ne pozledi autoritet Staljina (Zapisnici 1995, str. 9). Ratna legenda je po zaposedanju vlasti postupno prelazila u neizbežno istaknuti birokratski autoritet države, a nešto opreznije je nametana harizmatizacija zbog odnosa sa SSSR-om. Izgleda da je u ovom periodu jačanje Titovog autoriteta podupirao i Staljin. Po Đilasovom svedočenju, Staljin je na jednoj večeri sredinom 1946. govorio o evropskoj misiji Tita: čitava Nemačka «mora biti naša», pri čemu bi lično Titu bila namenjena uloga sovjetskog, odnosno svekomunističkog naslednika. Drugovi su zaneto ovo prepričavali, a Tito je sijao od gordosti (Đilas 1991, str. 91). Ne treba zaboraviti da su i Titovi sledbenici bili zainteresovani za isticanje njegovog autoriteta da bi ojačali vlastiti položaj i nedodirljivost. Ipak čvorna je funkcija Titovog autoriteta u ovom periodu bila birokratska. Snažno izdignuti i veličani autoritet novog državnog poglavara imao je prepoznatljivu racionalnu funkciju: ujedinjenje teritorija i međunacionalne harmonije, centralizacija državne sile i ostvarenje pravnih propisa na celokupnom državnom prostoru. U tom pogledu, različitim sredstvima negovani, Titov autoritet imao je nadlično i natpartijsko značenje, sažimajući simbolično suverenitet nove republike. Suverenitet počiva na patriotizmu, a Tito je njegov živi primer, pisao je Đilas 1952: «A najsadržajniji živi primer te i takve borbe za tu i takvu domovinu, za socijalizam i nezavisnost i slobodu, za nove demokratske i socijalističke odnose, za svoj narod i ravnopravne i bratske odnose među narodima jeste kod nas drug Tito» (Đilas 1952, str. 7). U ovoj odredbi sažeta je složena funkcija Titovog autoriteta: ideološka, državna i nadnacionalna. Ipak sve do početka 1950-ih Titov ideološki autoritet bio je u senci autoriteta državnog poglavara. Zbog nepoljuljanog direktivnog autoriteta Moskve, u krug ideoloških klasika u ovom periodu još uvek nije uključivan Tito.Osim toga, ideološka strana Titove harizme nije bila upadljiva i zbog narodno-demokratske frazeologije, tj. nastojanja režima da zbog Zapada ne ispoljava otvorene komunističke simbole. U ideologiji KPJ su, doduše, ostaci buržoazije bili glavni javni neprijatelji, ali je to neutralizovano objašnjenjem da je buržoazija bila aktivni saradnik okupatora, kvislinga i narodnih neprijatelja. U senci Staljinove harizme Tito je uživao ugled antifašističkog vođe oslobodilačke vojske, koji se, za razliku od kralja, nije odvajao od naroda,a zatim čuvara nacionalnog bratstva i jedinstva. Tek će nakon sukoba sa KP SSSR-a kult Tita (koji je delom stvaran kao imitacija kulta Staljina) aktivnije biti korišćen za osamostaljivanje i otpor Jugoslavije.

171

(2) Narednu, daleko samostalniju fazu u izgradnji Titovog kulta čini složeni duži period od 1949. do 1980. godine. U tom dobu snažno je porastao ugled Jugoslavije i Tita u svetu, a njegove reči da bez samostalne spoljne politike nema prave nazavisnosti potvrdile su se u osamostaljenju Brozove harizme od neobično važnog minulog Staljinovog oslonca. Veštoj propagandi pošlo je za rukom da otpor pređašnjem vernom vođi pretvori u novi borbeni sadržaj kulta, sada jedinog živog partijskog i državnog vođe. Jačanjem kulta domaćeg vođe trebalo je parirati kultu hegemonog Staljina, kao što je činio engleski kralj Džems I kada je početkom 17. veka razvio učenje o božanskom pravu vladara da bi se odupro papskom monopolu na intronizaciju. O složenosti sukoba KPJ i Kominforma ovde ne treba raspravljati, već samo naznačiti lične crte ovog raskola. Više pisaca pominjalo je Staljinovu ličnu ozlojeđenost «arogantnim» ponašanjem vrha KPJ, bes i lično iracionalno i nepotrebno radikalizovanje sukoba do raskida. Titov otpor naneo je nepopravljivu štetu Staljinovom autoritetu, pre svega zbog opasnosti od zaraze «titoizmom» istočnoevropskih komunista i nacionalne erozije sovjetskog bloka što je odvelo novom talasu čistki u istočnoevropskim komunističkim partijama. Staljinova lična sujeta i nepromišljenost bili su važni u ovim zbivanjima, ali ni Titova uloga u sukobu nije potcenjena. Dedijer beleži da je Tito reagovao «smelo i odlučno», jer se odupirao vazalnom položaju države i partije (Dedijer 1953, str. 517-525), a Đilas takođe zapaža da je «u sukobu sa Moskvom Titova uloga bila presudna». On, međutim, dodaje da je na delu bila i promenljiva pragmatičnost jer se Titova lična vlast poklapala sa državnom nezavisnošću (Đilas 1990, str. 48). Isti pisac čak drži da je Titu raskid sa Moskvom pao vrlo teško, što potvrđuju i Nikezićeva svedočenja da je režim u Rusiji bio stalni garant režima u Jugoslaviji uprkos vanblokovskom statusu potonjeg. O Brozovom neprevladanom boljševizmu i strahu od revizionizma svedoči i njegovo izričito tvrđenje da «titoizam kao odvojena ideološka linija ne postoji», izneto 1952. u periodu najžešćeg antistaljinizma u KPJ (Dedijer 1980, str. 667). Tito je 1962. govorio da treba izbiti antisovjetizam iz glava kadrova. Bio je pod ruskim uticajem, tukao se u okvirima Kominterne, voleo je svoj visoki ugled u međunarodnom radničkom pokretu i govorio slično Đ.Lukaču: «Ono je imperijalizam a ovo je socijalizam makar sa nedostacima». Smelo je ušao u sukob sa Rusima ali mu je, zaključuje Nikezić slično Đilasu, ogromno laknulo kada je došlo do pomirenja (Đukić, 1990, str. 315-316). Treba imati na umu pomenutu Titovu ideološku postojanost da bi se razumelo, s jedne strane, njegovo samopoimanje, a s druge strane, važna ideološka osnova njegovog autoriteta i kulta. Jednostrana su gledišta koja osnovu sukoba sa Staljinom tumače Brozovom ideološkom elastičnošću, dalekovidošću ili sličnom prepredenošću, smicalicom, varkom ili kao puki blef. Sovjetska hegemonija u Istočnoj Evropi bila je važna osnova stabilnosti Titove vlasti. Njemu lično nesumnjivo je pružala sigurnost. Primao je visoka sovjetska odlikovanja iako se povremeno vešto služio antistaljinizmom i ugledom ideološkog otpadnika kod zapadnih zemalja. Na osnovu objektivnih svedočenja, izgleda da je Titov razlaz sa Staljinom teško tumačiti kao smišljen, oštrouman i dalekovid plan, ali ni kao skup ad hoc mera ili isključivo taktičku odbranu gole vlasti. Kao i u nizu drugih postupaka, Tito je 1948. bio negde između; nikada bez vizije i plana, vešt improvizator, ali i spreman na neslućene zaokrete i obrte. Gotovo da nije potrebno isticati da su istorijski značajnije posledice određenih krupnih političkih poteza, od njihovih ličnih ili uže grupnih motiva. Sukob sa sovjetskim socijalizmom pokrenuo je važne promene u državno-ekonomskoj organizaciji jugoslovenskog socijalizma, a nešto manje u organizaciji partije i ulozi vođe. Nakon raskida sa Staljinom Titov kult postao je idejno složeniji, institucionalno snažniji i rašireniji kod masa zahvaljujući novim sadržajima kojima se osvedočavala njegova harizma. Ugled neposustalog borca za vlast radničke klase i neposrednih proizvođača sve upadljivije se ističe. Pored antifašističkog borca, ističe se i demokratska antifašistička strana njegove uloge. Staljinov neuspeh u obaranju Tita još više je ojačao utisak o nepobedivosti vođe koji je uvek sa svojim narodom. Pojačana propaganda vođe od 1949. do 1954. vidljiva je i po većem broju objavljenih Titovih slika u štampi nego u prethodnom periodu. Izgleda da je kritika staljinizma i kulta Staljinove ličnosti donekle navodila na oprez jugoslovensku propagandu u veličanju Titovih zasluga (Mojić 1995, str. 54). Ograda od staljinizma nalagala je izvesnu promenu u

172

isticanju vođe, pa je u apologiji njegove uloge 1950-ih isticano da je Tito ostao čovek i nije se pretvorio u nedodirljivu veličinu poput Staljina. Hruščovljev tajni referat na 20. kongresu KP SSSR-a i zaključak CK KP SSSR-a «O otklanjanju kulta ličnosti i njegovih posledica» iz juna 1956. ohrabrio je SKJ, ali, s druge strane, bar privremeno, nesumnjivo uticao na oprez u veličanju Tita. Premda je Hruščov pažljivo dozirao liberalizaciju preko antistaljinizma i rušenja mita o Staljinovoj nepogrešivosti i nedodirljivosti (neke vrste nepotpune demonizacije generalnog sekretara), bio je to značajan signal iz Moskve da autoritet komunističkih čelnika treba graditi na drugačiji, životniji način, a ne kultizacijom. Ipak je ovaj prihvaćeni oprez samo delom pogađao Titov autoritet, jer je on bio bez konkurencije u partijskom vrhu i nužan nadnacionalni beočug. Osim toga, već potvrđena široka plebiscitarna podrška vođi izraslom iz demokratskog ratnog drugarstva jačala je Titovu poziciju slobodnog, tradicijom nesputanog poverenika masa. U ovom periodu je i Zapad gledao blagonaklono na jačanje i širenje njegove harizme zbog antistaljinskog učinka u potencijalnoj eroziji lagera. Jugoslovensko samopupravljanje trebalo je podržati kao virus lagera, a Titov autoritet kao protivtežu Staljinovoj harizmi. Izgleda da je to važan uzrok trijumfalnog uspeha milionskog tiraža Titove biografije koju je napisao V. Dedijer. Proširena verzija ove biografije štampana je u Beogradu 1953. (Dedijer 1953). Još pre toga 1945. Đilas je na traženje redakcije «Sovjetske enciklopedije», načinio kraću Titovu biografiju, a na osnovu tog materijala je M. Krleža napravio 1948. kratku biografiju Tita, koju je objavila JAZU u Zagrebu. Dedijerova knjiga je u istoriografskom pogledu najvrednija, a njeno kraće inostrano izdanje je van zemlje imalo krupnu propagandnu ulogu jer je objavljeno u trenucima najvećeg zanimanja Zapada za Jugoslaviju. Obaveštavajući Tita o početku izlaženja odlomaka biografije u «Lajfu» aprila 1952, Dedijer ističe povoljan efekat u pogledu jugoslovensko-italijanskog spora oko Trsta: «Naročito je velikio uzbuđenje u Italiji... jer je 'Lajf' objavio da sada raspolažemo drugom najvećom vojskom u Evropi» (Terzić 1995, str. 91). Dedijerova biografija Tita (štampana na gotovo svim jezicima sveta, pa čak i na Brajovoj azbuci za slepe) snažno je podigla autoritet i ugled jugoslovenskog režima na Zapadu, pa je, po Dedijerovom obraćanju Titu, mogla povoljno uticati na obezbeđenje zapadne pomoći. Osim toga, «po svemu sudeći, biografsko širenje legende o Titu na Zapadu neutralisalo je otpor aktivne emigracije jugoslovenskom režimu, koja se služila i sovjetskim argumentima, kao npr. kralj Petar II Karađorđević, koji je tada u Parizu pisao da je sovjetska armija oslobodila Jugoslaviju» (Terzić 1995, str. 93). Po Dedijerovom svedočenju bili su to milionski tiraži, a veliki devizni prihodi pripali su državi. U političkoj propagandi je popularisanje režima kroz ličnost poglavara oprobano sredstvo u podsticanju mašte javnog mnjenja i sticanju podrške. U tom pogledu je Dedijerova biografija Tita, plasirana u pravom trenutku hladnoratovske napetosti blokova, bez sumnje, bila uspešan propagandni potez mlade jugoslovenske vlasti sa dalekosežnim političkim posledicama. Stvorena je važna osnova za potonje širenje Titovog ugleda u svetu i politike nesvrstanosti, jer se krajem 1950-ih na međunarodnoj sceni nije pojavio kao nepoznata ličnost. Jačanje Titovog autoriteta bilo je potrebno i zbog opasnosti od raspada KPJ na prosovjetsku i antisovjetsku struju posle sukoba sa Staljinom 1948. Bila je to situacija donekle slična Staljinovom položaju u SSSR-u petnaestak godina ranije. Jedinstvo partije iziskivalo je još snažniji autoritet vođe koji je gradio samostalnu harizmu bez oslonca na živog saborca-uzora. Uprkos antisovjetizmu, u novoj situaciji nije nego izmenjena tehnika kultizacije. Na izvitoperenoj trockističkoj kritici sovjetskog režima, kao birokratskog i državnokapitalističkog, postupno je stvarana ideologija o ekskluzivnom samoupravljanju sa partijom i vođom na čelu. Izuzev prosovjetskih simpatizera i užih krugova sumnjičave inteligencije, nova kultizacija nije nailazila na otpor jer se obraćala istim radničko-seljačkim slojevima, apelujući na tradicionalna oslobodilačka osećanja (antifašistička, antiimperijalistička, antibirokratska i klasna). U ovom periodu počinje da jača druga mirnodopska komponenta Titovog međunarodnog ugleda, koja je ostala neobično aktivna i trajna sastavnica njegove harizme. Nakon raskida sa Staljinom Tito je jačao saradnju sa Zapadom i nesvrstanima, sticao kredite i spretno dizao međunarodni ugled kao važnu polugu privrednog razvoja. Neće se pogrešiti ako se doda da su i lične Titove crte

173

(sklonost ka raskošnom životu i putovanjima, za razliku od boljševičkog asketizma) išle naruku živoj međunarodnoj aktivnosti. Titova reputacija u svetu vešto je korišćena za jačanje autoriteta partije i vođe u zemlji, pa je spoljna politika bila neobično aktivna komponenta stabilnosti režima. Nesrazmerno visok i realtivno brzo stečeni međunarodni ugled lišavao je zemlju spoljnog pritiska, širio mogućnosti privredne saradnje, deprovincijalizovao zemlju, a kadrovskoj upravi osiguravao monopolski položaj u vođenju unutrašnje politike. Pažljivom analizom sadržaja dnevne i partijske štampe verovatno bi se jasnije uočile različite faze kultizacije vođe i dovele u vezu sa različitim težištima i prioritetima privrednog razvoja. Različitim sadržajima valjalo je aktivirati raznolike slojeve stanovništva (isticanje vođinog seljačkog porekla, radničkog obrazovanja, teorijskog i ideološkog formata i sl.). Bilo bi neopravdano ne dodati da je cezaristički kult vođe katkad bio neobično dinamičan pokretač aktivnosti ne samo užih partijskih nego i širih slojeva stanovništva i katalizator društvenog i privrednog razvoja. Titova harizma nesumnjivo je imala aktivnu ulogu, a za života mu nikada nije dospeo u krizu auctoritas, tj. ugled koji nije izvirao iz pravno utemeljene moći zapovedanja već iz harizme partije i njegove ličnosti, niti, pak, potestas, tj. realna vlast. Nikezić drži da je Broz mogao sve: mimo zakona da reaguje i kaže da «nije važno gde je većina, to ja kažem kao predsednik» (Đukić 1990, str. 325). Čak i kada je došlo do posvakodnevljavanja harizme partije (sa jačanjem sukoba nacionalnih vrhova u policentričnoj kadrovskoj upravi), ovaj proces nije zahvatao neprikosnoveni kult nadnacionalnog vođe. Od 1950-ih u strukturi Titove harizme podjednako su izražene ideološka i neideološka komponenta. U ideološkom pogledu partija i vođa crpli su legitimnost iz novog autentičnog samoupravnog kursa, koji je na liniji ideološke ortodoksije iz koje je izbrisan Staljin. Buržoaziju, dotadašnjeg glavnog neprijatelja, u ideologiji SKJ zamenila je birokratija, a vrlo rastegljivi i magleni antibirokratizam postao je pokriće raznolikih užih i širih grupnih interesa unutar partije. Neprijatelji samoupravljanja bili su anarholiberali, informbirovci, unitaristi, nacionalisti i razne fašističke strane agenture. Vođa se borio protiv parazitske i korumptivne birokratije, privilegija upravljačke kaste, i štitio neposredne proizvođače. Samo je uski krug kritičke inteligencije, u opštem masovnom cezarističkom prihvatanju harizme, ukazivao na nepotrebni sjaj, raskoš i skorojevićevsko razmetanje vođe ceremonijalom. U tradicionalnoj poltičkoj kulturi, opterećenoj prerušenim monarhizmom, nije bilo neprirodno da oslobodiocu sleduju veća prava i zaslužene privilegije. Osluškujući na mitinzima raspoloženje masa, Tito je uvideo veliki značaj dekoracije i pompe za vlast. Za razliku od Staljina, koji je bio tajanstveno nedokučiv u Kremlju, fizički markantan i lep, Josip Broz bio je neobično aktivan. Fraziranje, govorancije i sastančenje bili su mu, kako zapaža Đilas, strani i nepodnošljivi ukoliko nisu sredstva političke akcije. Brojna putovanja i posete bili su više izraz njegovog aktivizma i smišljenog fasciniranja masa nego iracionalnog ličnog rasipanja. Podaci dobijeni analizom dnevne štampe s kraja 1950-ih pokazuju da u Titovoj harizmi dominiraju dve komponente: jedna, kojom je trebalo prikazati ga različitim od Staljina i njegove nedodirljivosti, i druga koja naglašava Titov međunarodni ugled (Mojić 1995, str. 63). Međunarodni ugled je važan pokazatelj istorijske uloge vladara koji se umešnom propagandom može iskoristiti za dodatno učvršćenje vlasti. Ovu komponentu ugleda Tito je smišljeno i aktivno gradio. U vođenju spoljne politike uvek je zadržavao više mogućnosti, pa se čak i javno ograđivao od politike koju nije sprečavao da se vodi (npr. antisovjetizma). Nikezić govori o njegovom majstorstvu u vođenju ovih stvari. Aktivna vanblokovska politika (česta putovanja i međunarodni susreti) stvarali su vođi reputaciju mirotvorca i borca za ravnopravnost potlačenih naroda, pre svega, iz nerazvijenih zemalja. Nesumnjivo impozantan međunarodni ugled Tita i Jugoslavije snažio je autoritet vladara u zemlji i podsticao samoprecenjivanje, tj. svest o vlastitoj izuzetnosti. Bilo bi pogrešno tvrditi da je pomenuti međunarodni ugled, nesrazmeran veličini zemlje, bio lišen relanih osnova. Zahvaljujući veštoj politici u Jugoslaviji je do početka 1960-ih rasla snaga privrede i lični standard, došlo je do ograničene liberalizacije u politici i otvorenosti zemlje prema svetu. U poređenju sa zatvorenim lagerskim zemljama, ove su okolnosti bile još upadljivije, Tito nije bio samo komandant osrednje evropske armije i vođa

174

kadrovski disciplinovane partije, već i svetski državnik okićen mnoštvom međunarodnih priznanja, čija je reč bila uticajna, naročito u zemljama koje su se oslobađale kolonijalizma. Tito je, međutim, bio zanimljiv i za veće države, i to ne samo zbog svog uticaja na zemlje Trećeg sveta. Šezdesetih godina prestao je da bude plebejski partijski vođa sa reputacijom gerilskog antifašiste i buntovnog antistaljiniste. Postao je iskusni aktivni putujući državnik sa organizovanom svitom i «španskim» ceremonijalom. Na jugoslovenskom samoupravnom marksizmu je sa relativno homogenim ortodoksnim sadržajima sapostojao sve deblji sloj nesvrstanosti i miroljubive koegzistencije, koji se razlikovao kako od učenja klasika o proleterskoj revoluciji, tako i od nešto opreznijeg blokovski opredeljenog proleterskog internacionalizama. Bila je to u svakom slučaju nova, neobično važna sastavnica Titove harizme, koja je razvijana, a da prethodne komponente nisu napuštane već samo različito akcentovane u zavisnosti od subjekata kojima su upućivane (radnici, seljaci, pojedine nacije, vojska, druge radničke partije, međunarodne organizacije, nerazvijene zemlje itd.) Širokim izlaskom u svet preko politike nesvrstanosti jugoslovenska politika napuštala je provincijalne regionalne i uske blokovske okvire. Novi difuzni međunarodni oslonac (vanblokovske zemlje Trećeg sveta) trasirao je pravac politike, doduše ne u smeru najrazvijenijih i najkulturnijih središta, ali je ipak na osoben način krčio Jugoslaviji put u svet. Potkopavan je balkanski provincijalizam i razbijan vazalni položaj prema svetskim silama – san svake male zemlje. Titovo ime bilo je važan probojni simbol ove politike, podjednako ugledan u komunističkom i nekomunističkom svetu. Generalni sekretar UN K.Valdhajm ga je nazvao «poslednjim od velikih svjetskih ličnosti našeg doba», V. Brant «velikanom našeg doba», A. Hariman «poslednjim od velikih vođa», Dž. Karter «jednim od najhrabrijih državnika posleratnog razdoblja koji je svetu doneo mnogo novoga», S. Bandaranaike «najvećim vođom stoleća», V. Dikin «autentičnim vođom», A. Janeš «jednim od najvećih i najodlučnijih državnika ovoga stoleća», a CK KP SSSR-a je povodom Titove smrti saopštio da će «ime Josipa Broza Tita zauvek biti sačuvano u istoriji» («Bilo je časno živjeti s Titom» 1980, str. 188-189). Okolnost da komunističko opredeljenje nije ugrožavalo Titov međunarodni ugled u bipolarnom svetu svedoči i o nesvakidašnjem prestižu Jugoslavije u ovom dobu. Titova harizma je van svake sumnje imala razvijenu masovnu podršku i, u poređenju sa autoritetom savremenika, bila nesrazmerno trajna i spontana. U proučavanju njene uloge treba imati na umu i svakodnevicu režima koju ne mogu dočarati manje ili više apstraktni ili idealnopartiski pojmovi kao što su harizma, kult, autoritarna vlast i sl. Svakodnevni odnos većine stanovništva prema Titu je bilo radoznalo, polusrdačno i ushićeno divljenje fizički markantnom i elegantnom maršalu, čoveku iz naroda sa jednostavnim govorom, ali otmenom i uzvišenom. Doživljavan je kao predsednik sa glumačkim šarmom, koji putuje svetom i osmehuje se, svečano odeven, sa mladom suprugom, okružen pionirima. Nije to bilo strahopoštovanje nesigurnog pojedinca pred hroničnim čistkama tajanstvenog Staljina i njegove policije koja će noću zakucati na vrata. Sporadične čistke u Jugoslaviji i strah od političke policije bili su u senci široko prihvaćenog komunističkog vođe osloboditelja – koji putuje okeanima u brodu «Galeb» pod zaštitom američke avijacije da bi stvorio što više prijatelja svom narodu. Njegove reči ohrabrenja i podsticaja pionirima, omladini i radnicima na prvomajskoj paradi, partijskim kongresima i državnim praznicima uveličavale su praznični osećaj svečano zasluženog trudbeničkog odmora. Laka, srdačna harizma i opušteno divljenje prožimali su svakodnevni odnos običnog čoveka prema predsedniku. Tito je bio komunista, komunista je bio sinonim dobrog čoveka, a članovi partije su uživali naročiti ugled pravednih i mudrih ljudi. Najpre na radiju i u «Filmskim novostima», a zatim na televiziji dobro režirani ceremonijal Titovih poseta, dočeka i govora unosio je svečanu atmosferu u domove i uklanjao uznemirenost kod ljudi čija su sećanja na rat bila sveža. U nešto starijim godinama delovao je još neposrednije, dušebrižnički, kao dobroćudni deda koji savetuje razdraganu omladinu oko sebe. Narod je u dobroj meri bio opijen radnim uspesima zemlje i slavom svoga vođe na putevima mira. Titovo detinjstvo, revolucionarni rad i politička aktivnost bile su teme pismenih zadataka u osnovnim i srednjim školama, završnih radova političkih škola različitih stupnjeva i referata na partijskim i državnim jubilejima. Većina nije osećala ovu ideologizaciju kao prinudu

175

niti kao manipulaciju jer je vera u vođu bila nepoljuljana. Od kraja 1960-ih, sa jačanjem krize, ovi rituali postajali su oporiji, slabio je žar i elan iz 1950-ih i euforična vera u zajedništvo, bratstvo-jedinstvo i bolje sutra. Samoupravni žar se hladio, rastao je broj ravnodušnih i opozicionara. Period prazničnog zanosa vođom trajao je do polovine 1960-ih, kada hitrog i besprekorno odevenog sedamdesetogodišnjaka, preplanulog lica i obojene kose, smenjuje umorni i zabrinuti, ali i dalje energični vođa. Ostareli vođa je teško krio konzervativizam, nije više imao snage za traženje novih puteva, već je lavirao okružen mediokritetima i laskavcima. Od kraja 1960-ih, kada su ga godine pritisle i sukobi unutar zemlje bivali sve vidljiviji, Tito je delovao manje optimistički (ne više kao nasmejani glumac već kao brižni roditelj), ali ne i manje siguran u izabrani put razvoja. Do smrti kod većine stanovništva ostao je harizmatski neprikosnoven. U isto vreme budni nadzor partije osećao je deo humanističke inteligencije, a policijska mreža je kontrolisala, politički nepodobne, nacionaliste, a naročito informbirovce. Pažljivim proučavanjem svakodnevice Titovog režima mogao bi se bliže objasniti složeni spoj planske manipulativne kultizacije i dobrovoljnog prihvatanja kulta. Ključni procesi odvijali su se u vrhu partije, čiji su sukobi vešto prikrivani, a pad moćnih pojedinaca i frakcija nije izazivao šire nemire, zahvaljujući u dobroj meri nepoljuljanoj veri u vođu. Od karaktera sukoba unutar vrha kadrovske uprave, ali i latentnih napetosti između nacija, zavisila je boja Titove harizme. Njoj je naročiti ton davala i prilično diferencirana struktura pristalica: verovatno je najviše bilo onih koji su, manje ili više naivno, verovali svakoj reči višestruko osvedočenog vođe, zatim nemalo običnih karijerista koji su mu laskali, kao i ravnodušnih srednjih slojeva i delova inteligencije koji su cenili da je otpor harizmi bezizgledan. Nije teško uočiti koji su slojevi i grupe bili zainteresovani za jačanje vođine harizme. Ponajpre partijska birokratija koja se izdržavala od prihoda i privilegija, zatim vojska i državni organi koji su takođe imali visoku društvenu sigurnost, saborci iz rata čiji su ugled i privilegije takođe zavisili od autoriteta vođe, dobar deo milionskog partijskog članstva i delovi radničke klase koji nisu izvlačili neposrednu materijalnu korist, ali su se poistovećivali sa režimom i vođom. Kult vođe i partije nije odgovarao partijski neopredeljenim delovima inteligencije i stručnjaka, jer su bez političke podobnosti bili nedostupni rukovodeći položaji, zatim samostalnim preduzimačima, delu seljaštva, ostacima razvlašćenih klasa i tvrdokornim nacionalistima. Delovi disidentske humanističke i nacionalističke inteligencije, ostaci građanske i prosovjetske opozicije i simpatizeri otvorene neprijateljske emigracije bili su relativno uski krugovi podozrivi prema režimu uopšte i kultu vođe. Internacionalizovanje nezadovoljstva ovih krugova kočio je takođe, Titov veliki međunarodni ugled. Sa promenama u društvu menjao se i odnos prema autoritetu vođe, ali sve komponente Titove harizme nisu ravnopravno bledele. U celini uzev, harizma je za života njenog nosioca stalno jačala, a ni posle smrti nije kastrirana već smišljeno negovana, da bi tek sa raspadom Jugoslavije bila, manje više, prećutno potisnuta. Ključne klasno-oslobodilačke kompomente harizme su za vreme tridesetogodišnje vlasti modifikovane i prilagođavane duhu vremena. Uvođenjem tržišta, decentralizacijom privrede i samoupravljanjem, prvim socijalnim i nacionalnim sukobima, koje su ove mere izazvale, zatim cepanjem partije na nacionalne frakcije bitno su oslabljeni neki za boljševizam karakteristični misionarsko-eshatološki sadržaji (predvodnička uloga partije, vizija poželjnog društva kao pluralizma samoupravnih interesa, a ne beskonfliktnog socijalizma, tolerisanje različitih puteva u socijalizam i sl.). Rutinizazija i posvakodnevljivanje izvornih načela pokreta uticali su na donekle različito akcentovanje i prihvatanje harizme vođe: vremenom je kod partijskog članstva ojačala svet o vlastitim ličnim interesima koji se ne mogu dokraja uskladiti sa izvornim ciljevima pokreta (dilema «pomešane motivacije»), birokratizacija je potisnula izvorne komesarske strukture, diferencijacija unutar partije ozvaničila karijerizam i sl. Krajem Titovog života 1977. SKJ je brojao 1.629.000 članova, a 1981. 2.117.083, i činio 9,5% stanovništva (Povijest SKJ 1985, str. 453-455). Autoritet partijskog vođe malobrojne kadrovske stranke razlikovao se od autoriteta vođe dvomilionske partije. Komunisti više nisu bili «ljudi posebnog kova», a omasovljenje je išlo nauštrb avangardnog karaktera SKJ, pasivno članstvo i aktivni karijeristi potiskivali su ubeđene komuniste. Pred kraj života Tito je uživao više autoritet nadnacionalnog vođe (harizmatskog

176

beočuga države) i uglednog svetskog državnika nego klasičnog boljševičkog vođe. U diferenciranoj strukturi partijskog članstva i stanovništva države otvorene prema svetu izvorni boljševički tip vođe – klasnog misionara bio je sve manje ubedljiv jer se izmenio i poželjni lik komuniste – kadra. Nije to više bio ilegalac, borac ili poratni komesar spreman na žrtvu i neplaćena pregnuća, već stručnjak, rukovodilac koji se suvereno snalazio u složenoj mreži samoupravne procedure. Karijerizam je jačao pragmatizam i ravnodušnost u odnosu kadra i partijskog članstva prema vođi, a harizmatiski ugled partije je bledeo. U Jugoslaviji su uženacionalni i oblasni interesi podsticali posvakodnevljavanje izvorne misije partije, a samim tim i njenog vođe, ali su, s druge strane, latentni ili otvoreni sukobi ovih interesa jačali potrebu za arbitražom čelnika, pa je iz izmenjenog nesvakodnevnog stanja njegova harizma crpla novu snagu. U SKJ je relativno dugo opstajala napetost između vrhova nacionalnih frakcija, zatim između oligarhijskog i autokratskog trenda, konzervativnih i liberalnih komunista, ali se različite struje nisu (bar javno) usuđivale da dovedu u sumnju neprikosnoveni autoritet vođe, koji je stajao iznad svih podela i slovio kao supremus arbiter. Po svedočenju P. Stambolića, «Tito je naročito u poznim godinama bio perce kojim se svako služio, a u isto vreme imao je moć da nas sve makne jednim potezom» (Đukić 1992, str. 240). Sukobi unutar vrha partije, koje je vođa rešavao povremenim čistkama delova oligarhije, još više su u javnosti ušvršćivali veru u nesvakidašnju moć i nepristrasnost njegove vlasti. 3. U građenju harizme živog vladara isticane su i različito akcentovane raznovrsne komponente vođinog učinka koje su uglavnom odgovarale njegovim jasno izraženim namerama i samopoimanju. U prvoj fazi vlasti Tito je neumorni radnik, borac protiv okupatora, oslobodilac i vođa svih antifašističkih snaga kao i zaštitnik podjarmljenih klasa. U narednom razdoblju učvršćene kadrovske uprave Tito je šef države i radničke partije, borac protiv socijalizma i birokratije, demokratski samoupravljač i mirotvorac. Nakon smrti vođe kult se izrazitije instrumentalizuje i pretvara u oruđe zaštite najrazličitijih međusobno oprečnih ciljeva i intresa policentrične kadrovske uprave (slovenačka frakcija se pozivala na Tita u odbrani suvereniteta republike i konfederalnog položaja nacije, dok je srpska kod Tita nalazila uporište za čvršću federaciju i jedinstvenu partiju). Ojačane međunacionalne napetosti u zemlji i delimična liberalizacija u SSSR-u, pod Gorbačovim, a zatim promena granica u Evropi (ujedinjenje Nemačke) i uvođenje višepartijskog sistema u Jugoslaviji oslabili su ugled SKJ i ubrzale eroziju Titove harizme, ali ne i njeno kastriranje. Posle Titove smrti policentrična komunistička kadrovska uprava lišena je integrativnog kulta živog vođe. Uprkos institucionalizovanom kolektivnom rukovodstvu, problem nasleđivanja vrhovne vlasti otvorio je krizu političkog sistema koja je trajala čitavu deceniju. U tom periodu nadnacionalni kult umrlog vladara je krajnje inatrumentalno korišćen za pravdanje najrazličitijih interesa (partijskih, državnih, centralističkih i konfederalnih, unitarnih i šovinističko-secesionističkih). Sudbina Titovog posthumnog kulta je nalik Lenjinovom, ali i kultovima Aleksandra Makedonskog i Karla Velikog: zbog autoriteta vladara njegov posthumni kult je pogodno i ideološki najprohodnije sredstvo za pravdanja najraznovrsnijih interesa. Posle smrti harizmatskog vođe opstaje «harzmatska aristokratija apostola» i bez telesnog prisustva vođe. Ona najbolje tumači njegovu volju, spise i reči i izvlači rentu iz tog položaja. Tito je toga bio svestan za života, ali se u složenom sistemu policentrične kadrovske uprave to nije moglo sprečiti jer bi bile dovedene u sumnju neke važne sistemske osnove pravdanja vlasti. Uprkos instrumentalizaciji, Titov posthumni kult je kod dobrog dela stanovništva bio simbol državnog jedinstva. U pluralizmu javnih neprijatelja, koji su bili različiti kod pocepanih frakcija kadrovske uprave (republički SK), kult vođe je i dalje bio neprikosnoven. Osporavanje Titovog autoriteta značilo je rušenje jedinstva i simbola države koja je uživala ugled u svetu, a time i potkopavanje evropske bezbednosti. Bio je to odveć krupan rizik koji do kraja 1980-ih nijedna republika nije želela da prihvati. Nestanak SKJ je bila presudna okolnost u eroziji Titove harizme. Uvođenjem višepartijskog sistema 1990. ukinuta je neprikosnovenost kulta i različiti propisi o njegovom negovanju i poštovanju u državnim ustanovama, što je u prvom mahu izazvalo provalu napada na Tita. Mnogi titoisti, preko noći postali su antititoisti što psihološki nije mnogo zagonetno. U društvu zahvaćenom krizom na pragu građanskog rata naglo su se

177

oslobodila do tada zabranjena osećanja nepoverenja prema vođi koji je u plimi šovinizma postao nacionalno nepodoban. U meri u kojoj ga je cezaristički opijena masa za života prihvatala, sa raspadom Jugoslavije ona ga je u gotovo istoj pomami, odbacivala. Još je V. Dvorniković zapazio da psiho-politički profil Jugoslovena poznaje samo obe krajnosti: apsolutnu veru i zanos ili duboko nepoverenje i odvratnost. Nove vladajuće garniture su više indirektno nego direktno podsticale eroziju Titovog kulta. Nije bilo javnog službenog kastriranja i demoniziranja njegove harizme (kao što je bio slučaj npr. sa Staljinom, Čaušeskuom ili Honekerom) iz više razloga. Verovatno je bilo bojazni od neželjenih efekata radikalne detitoizacije koja bi mogla ugroziti i sadašnje vlastodršce regrutovane iz vrha Titove partije i pratnje. S druge strane, zbog i dalje nepoljuljanog Titovog ugleda u svetu politička pragmatičnost je sprečavala njegovo demoniziranje. Umesto otvorenog osporavanja Titove uloge, nove vladajuće garniture odlučile su se za njegovo prećutno zanemarivanje. Međutim, Titov autoritet bio je latentna smetnja ustoličenju harizmi novih nacionalnih vođa, pa je na indirektan način potiskivan. Smišljenom i planskom propagandom buđena je nacionalna tradicija, jačano osećanje pripadnosti i ljubavi prema zajednici nacije i snažna šovinistička mržnja prema svima koji su izvan te grupe. Buđenjem iracionalnih osećanja nove vrste, cezaristički opijeni pojedinac prenosio je ushićenje na novog nacionalnog vođu. Nehrvatski narodi su Tita odbacili kao Hrvata, a Hrvati ga nisu prihvatili zbog jugoslovenske usmerenosti. Sa rasplamsavanjem građanskog rata podsećanje na Brozov učinak zvučalo je u šoviniziranom javnom mnjenju nepatriotski. U zbijene nacionalne redove kojima je na čelo stao novi nacionalni osloboditelj, Titova harizma bratstva i jedinstva unosila je kolebanje ili čak i izdaju. Ipak se kod dela prognanog stanovništva i protivnika ratne politike, dela Titovih saboraca i Jugoslovena njegovo ime vezuje za doba stabilnosti, mira i prosperiteta. Titov politički kult je nestao sa ukidanjem propisa o njegovom obaveznom poštovanju, ali su ostaci njegovog autoriteta još prisutni kod različitih grupa jugoslovenskog stanovništva. Kako to obično biva sa uticajnim likovima iz tradicije, od interesa vladajućih grupa u budućnosti zavisiće njegova ponovna instrumentalizacija i manipulativna upotreba. ***** Na koji su način sadržaj i stupanj Titovog autoriteta uticali na njegovu istorijsku funkciju? Harizma vođe je kvalitet koji svaka vlast na različite načine nastoji da očuva. Kod raščlanjivanja višeslojne, neobično trajne i ubedljive Titove harizme u sadržinskom pogledu treba razlikovati njenu progresivno mobilizatorsku i konzervativnu funkciju, a u formalnom pogledu harizmu službe i harizmu ličnosti. Pomenute sastavnice teško je dokraja razdvojiti jer su se uzajamno pojačavale i snažile, kako spontanom podrškom odozdo tako i planskim negovanjem autoriteta. u tom sklopu je najzanimljivija podrška nepartijskog dela stanovništva. Kraj Titovog odra je u toku 64 sata maja 1980. prošlo oko 465.000 ljudi («Bilo je časno živeti sa Titom» 1980, str. 156). Kao nužni simbol državnog poglavara i znamen neprikosnovenog autoriteta komunističke partije, Titovo ime je imalo vidnu mobilizatorsku ulogu u modernizacijskoj fazi jugoslovenskog socijalizma. Osim toga, kao nadnacionalni ujedinjavajući simbol (države, partije i vojske), Titova harizma neutralisala je napetosti etnički izmešanog eksplozivnog prostora, a ovu krupnu internacionalističku ulogu donekle je zadržala i nakon smrti vladara. U spoljnoj politici Titov autoritet dizao je ugled državi u svetu i imao snažnu medijsku ulogu kao simbol borca za mir što je Jugoslaviji pružalo različite ekonomske i političke povlastice i otvaralo je prema svetu. Pored medalja i plaketa, Tito je bio nosilac 61 visokog i najvišeg inostranog ordena («Bilo je časno živjeti s Titom» 1980, str. 101-103), a na Titovoj sahrani bilo je oko 100 najviših svetskih državnika (Isto, str. 294). Tehnološko-prosvetiteljska modernizacija i internacionalizacija Balkana usmeravana je odozgo, suzbijajući unutrašnje tradicionalizme i lokalizme i spoljnopolitički periferijski položaj države, ali, istovremeno, blokirajući i razmah ovih procesa koji bi ugrožavali prioritet partijskog prava.

178

Autoritetom partije i vođe podsticane su i kontrolisane različite vrste procesa: modernizacija, deprovincijalizacija, ali i partijalizacija. Neprogresivna strana Titovog autoriteta takođe je višeslojna. Harizma vođe bila je izraz primata politike nad ostalim delatnostima, a ova okolnost je u određenoj fazi razvoja postala smetnja modernizaciji i deprovincijalizaciji. Vladarev autoritet neretko je korišćen za pokriće interesa užih partijskih slojeva – kadra. Zbog preterane koncentracije autoriteta kod vođe, nakon iščezavanja njegove harizme, stvoren je eksplozivni vakuum integracije, a bez Tita je spoljna politika lišena udarnog simbola u međunarodnom nastupu. Dugo trajanje vođe na vlasti jačalo je paternalistički ton političke kulture i čvrstorukaško raspoloženje masa, pa je kult klasnog osloboditelja lako zamenjen kultom oca nacije. Svako preuznošenje vođe izvan organizacione nužnosti znači samoponižavanje poštovalaca koji teško mogu da zamisle sistem bez vođe. Otuda uvek treba razlikovati organizacionu od iracionalne psihološke strane vođinog autoriteta. Kod odmeravanja srazmere između modernizacijskih i konzervativnih funkcija Titove harizme treba biti istoričan. Da li se uopšte i u kojoj meri jugoslovenski socijalizam mogao oslobađati boljševičke zamisli partije zbog stalnog sovjetskog nadzora? U kojoj meri je nestabilnom balkanskom prostoru i nesazreloj političkoj kulturi upravo kult živog vladara bio pogodno integrativno sredstvo? Najposle, na koji način i u kojoj je meri obrazac Titove kultizacije uticao na održavanje potonje tradicije «nacionalnih očeva»? Odgovori na ova pitanja su manje ili više hipotetični. Harizma vođe javlja se u (1) kriznim i protivrečnim situacijama, kada se, usled ugroženosti, bude masovne nade u izbavljenje i (2) kada se nastoje ostvariti veliki ideološki ili nacionalni programi. Što je stanje redovnije, a ciljevi jasniji, konkretniji i manje pretenciozni, to slabi aktuelnost vođinog autoriteta u njihovom ostvarenju. Titova harizma je rezultat socijalnih i nacionalnih protivrečnosti Balkana 20. veka, spoj njegove osobene političke kulture i preovlađujućih ideoloških strujanja okruženja, ali i karakterističnih ličnih crta vođe. Uslov iščezavanja potrebe za novim harizmatskim vođama je slabljenje društvenih napetosti i osećanja ugroženosti, odsustvo političkih monopola i kontrola elite moći uz pomoć demokratskog javnog mnjenja. Konačno, od potreba budućeg razvoja zavisiće ocena Titovog autoriteta. Vreme će pokazati da li će konzervativne strane Titove harizme sprečavati jasnije uočavanje njenog racionalnog učinka, odnosno da li će Tito u istoriji Balkana biti obeležen kao autoritarni posrednik prosvetiteljstva tipa ranog Nepoleona I ili konzervativni učvršćivač režima poput klasnog Luja XIV. Veritas filia temporis.

179

IX INTELEKTUALCI O TITU - tri pristupa – Odnos vodećih predstavnika stvaralačke inteligencije prema političkom vođi je važan segment legitimnosti režima i ubedljivosti društvenointegrativne misli. Ova grupa zbog svog prestiža ima krupnu ulogu u stvaranju spontane saglasnosti podvlašćenih. Podrška inteligencije vladarima duga je i tradicionalna. Od antičkih filozofa i carskih intelektualaca u Rimu, preko savetnika i umetnika na feudalnim dvorovima, do raznovrsnih oblika intelektualnog angažmana u Novom veku, udeo inteligencije u pravdanju režima je različitog stepena: pruža se od gole apologije skromnih „administratora” i popularizatora do originalnih filozofsko – istorijskih apoteza vladarevog učinka (Zenonova pohvala Aleksandra Makedonskog, Volterova slavljenja veka Luja XIV, podrška M. Hajdegera i K. Šmita Hitleru, Đentileovo slavljenje Musolinija itd.). Ni socijalistički vladari nisu se lišavali podrške intelektualaca. Lenjina su podržavali Buharin i Gorki, o Staljinu su pohvalno pisali Leonov, Bloh, Krleža, Đilas i Lukač, a o Titu - gotovo svi vodeći jugoslovenski intelektualci. Širina intelektualne podrške nesporno svedoči o prestižu vlasti. Osmišljavajući autoritet vladara, intelektualci su unutar zemlje obezbeđivali disciplinu i saglasnost nekih kolebljivih grupa i jačali spontani pristanak masa, a u međunarodnim krugovima stvarali važnu auru demokratije i umnosti režima. Jedva da je potrebno pominjati da ni jedan režim nije bio ravnodušan prema kritici intelektualaca jer je u njoj gledao važno žarište otpora. U ovom poglavlju bi trebalo prikazati nekoliko glavnih obrazaca odnosa jugoslovenske stvaralačke inteligencije prema Titu u fazi neprikosnovenosti njegove harizme i nakon njene kastracije. Biće reči o tri „koherentno simptomatične” vizije Tita, promišljene i skopčane sa osnovnim opredeljenjem pisca i dubljim smislom njegovog celokupnog dela: Miroslava Krleže (1893 - 1981), Dobrice Ćosića (1921) i Milovana Đilasa (1911 - 1995). U šarolikoj lepezi odnosa prema Titu, koja se pružala od glorifikacije do demonizacije, pomenuti pisci su zauzimali različite i ne uvek postojane pozicije. Ovde neće biti praćena evolucija odnosa intelektualaca prema Titu, premda ni ova nije nezanimljiva, već različiti obrasci pravdanja ili kritike Tita povezani sa različitim vizijama klasne i nacionalne organizacije poželjnog društva. Suočavanjem pomenutih gledišta lakše je uočiti manje ili više izraženu partikularnost stanovišta, ali i ograničenost vremenom u kom su nastala. U ovom pogledu odnos prema Titu nije naročito specifičan. Ocene krupnih istorijskih ličnosti menja vreme, tj. nove potrebe vladajućih krugova za njihovim svojatanjem ili odbacivanjem. Nemački kancelar Oto Eduard fon Bizmark bio je za života slavljen i osporavan, kasnije je bio uzdignut u nacionalnog heroja i ujedinitelja, a na kraju je osuđivan kao razbijač istinskog nacionalnog interesa. Danas se smirenije ocenjuje njegov učinak: ne više gvozdeni kancelar, niti nacionalni heroj, već tvorac evropskog poretka mira i poslednji veliki evropski diplomata. Slično je bilo i sa Napoleonom. Za jedne je bio obična „osvajačka zver", istoričar Ranke je rano uočio da je Bonaparta više od toga, za Hegela je bio inkarnacija svetskog duha, a za Ničea ujedinitelj Evrope. Odnos savremenika prema Aleksandru Velikom i Juliju Cezaru bio je još isključiviji, sve dok ih istorija nije hladno ocenila. Kod ocene Titove uloge ni jedan stadijum istorijskog ne treba uzimati kao apsolutan : gledanja na Tita za vreme rata, u periodu njegove vlasti, dobu neprikosnovenog posthumnog kulta ili danas kada se srećemo sa raznovrsnim isključivim demonizacijama njegove ličnosti. Do relativno pouzdane ocene ne može se dospeti samo iz jedne individualne perspektive, koliko god ova bila pronicljiva i razuđena. Ovde se ne polazi od toga da je najodmerenija politička svest o Titu uvek išla ispred vremena, što se potvrđivalo u stradanjima njihovih nosilaca, niti se prihvata konzervativno tumačenje da je prava vizija uvek naknadna, tj. da je moguća tek po okončanju nekih važnih procesa. Svaka perspektiva govori o svom vremenu. Titovu ulogu treba posmatrati u sklopu protivrečnosti razdoblja koje ga je oblikovalo, zatim unutar doba na koje je neposredno uticao, ali i u svetlu neželjenih posledica procesa koje je inicirao. Glorifikacije ili

180

demonizacije Tita su više od pukog ličnog oduševljenja ili revolta pisca, tj. nisu uslovljene samo bezbednim položajem u hijerarhiji režima ili nesigurnom disidentskom sudbinom. Osnovno opredeljenje prema Titu, koje u razvijenom obliku uključuje i odnos prema vrednostima i ciljevima socijalizma i vladajućoj partiji, je strukturno uslovljeno. Naime, odnos prema vođi je zgusnuto čvorno mesto razilaženja ne samo uticajnih ličnih gledanja, već i dubljih političkih struja koje su se jasno ispoljile u Jugoslaviji posle 1990. Nije reč samo o ličnim apologijama ili kritikama, već uobličenim htenjima širih grupa, pa čak i razlikama između dubljih idejnih tradicija oblikovanih unutar nekih važnih strukturnih determinanti balkanskog prostora (klasna i nacionalna vizija uređenja Balkana, oslobodilačka politička kultura i sl.). U odnosu prema vođi zgusnuti su, s jedne strane, neki karakteristični sadržaji starijih političkih tradicija, ali i obrasci aktuelnih idejnopolitičkih struja, s druge. Krležino veličanje Tita izvire iz levičarske tradicije hrvatskog jugoslovenstva s početka veka, Ćosićeva kritika je deo šire struje koja je glavnu smetnju srpskom nacionalnom interesu videla u „opasnoj jugoslovenskoj zabludi", a Đilasova diferencirana ocena Tita izrasla je iz anacionalne liberalne kritike boljševizma. Lako je pojmljivo da je u središtu pojedinačnih sećanja na jugoslovenski socijalizam uvek sećanje na Tita. Još uvek je odnos prema Titu (izvorni ili preradjeni) važan deo autobiografije i samopoimanja mnogih. Premda se sećanje na svakodnevicu socijalizma kod većine ljudi ne podudara sa modelskom slikom socijalizma kao totalitarizma, novo kolektivno pamćenje obezvredjuje životne karijere svih zapletenih u socijalizam i negira smisao ranijeg postojanja. S jedne strane javljaju se pojedinci bez biografije (očišćene od komunističke prošlosti), a s druge konvertiti koji tvrde da su bili žrtve socijalizma. Autobiografija i samopoimanje su sinteza vlastitog iskustva i kulturno prihvaćenog tumačenja istorije. Pojedinci izvana prihvataju formulare koji im služe kao pravila koherentnosti za organizaciju vlastite prošlosti. Ne samo kulturni nego i politički poželjne vrednosti su kriterij poretka našeg sećanja, oni diktiraju izbor značajnih dogadjaja iz prošlosti. Pojedinci kroje vlastitu autobiografiju tako da bude prepoznatljivi, društveno prihvatljivi i da bi stekli moralni dignitet. Kriterij su društveno prihvatljive tekuće vrednosti: liberalizam, nacionalizam, antitotalitarizam, antifašizam, antikomunizam, i sl. Kod sećanja i prikaza proživljenog, pojedinci se rukovode imperativima “društvenog pamćenja”, tj. tekućim poželjnim shemama sećanja i pamćenja. Autobiografska priča nije odraz prošlosti nego proces stvaranja smisla, putokaz delanja. U autobiografskoj priči na predstavu individualne stvarnosti stalno utiču formirana istorija, iskustva i stereotipi. U procesu sećanja i u priči povezuje se vlastito iskustvo sa kulturno posredovanom verzijom istorije i privatnim konvencionalnim istorijama. Vlastiti doprinos sastoji se samo u potrebi za integracijom svog doživljaja u tradiciju. Autobiografska priča pokušava oprečna životna iskustva putem koherentnog principa da uklopi u globalni istorijski sklop. Negde je prisutan samo uticaj, a negde potpuna nadmoć kolektivnog pamćenja nad autobiografijom i stvaranjem identiteta. U hermeneutici je naročito vidljiva napetost izmedju »male« i »velike« istorije. Na primeru Krleže, Ćosića i Đilasa trebalo bi pokazati značaj Tita za autobiografsku sliku intelektualaca, njegovih savremenika.Odnos prema Titu sažima odnos prema klasnom, nacionalnom i prosvetiteljskom potencijalu socijalizma, ali i njegovoj autoritarnoj političkoj strukturi. Reč je o prilično izvornim oblicima samosvesti trojice književnika u čijim su osnovama duboki i trajni doživljaji i iskustva koja podstiču na razmišljanje o uslovima i smislu ličnog identiteta i grupne pripadnosti. Ovde će praćenje samosvesti biti ograničeno na odnos pisca prema vrhovnom političkom autoritetu, u kom je sadržana lična projekcija poželjnog društva i vizija njenog ostvarenja. Veličanje vođe može biti manje ili više smišljeno ili spontano. Autoritet vođe se, naime, snaži zbog jačanja autoriteta same organizacije (partije ili države) i učvršćenja unutrašnje integracije. Pragmatične potrebe organizacije mogu se podudarati sa ličnim obožavanjem i divljenjem čelnika koje može biti manje ili više emotivno. Ovde se neće ulaziti u razmatranje promena unutrašnjih pobuda intelektualaca koje verovatno nisu u svim fazama bile istovetne, već je prevladavala jedna ili druga vrsta podrške (dužno poštovanje je prelazilo lično divljenje ili obrnuto). Kod rušenja atoriteta vođe ili kastriranja harizme, pobude takođe mogu biti različite, pa stupanj demonizacije i isključivosti ne mora da

181

se podudara sa intenzitetom lične mržnje (npr. bezosećajna, bezlična potreba organizacije za rušenjem autoriteta vođe konkurentske grupe). Pošto je reč o predstavnicima izrazito opredeljene stvaralačke inteligencije, manja ili veća isključivost nije neobična, a razlike između njihovih perspektiva ne treba objašnjavati samo nužnim jednostranostima politiziranog mišljenja. Treba imati na umu i zaokrete Titove politike. Već posle smrti Staljina polovinom 1953. Tito koči liberalizaciju i distancira se, pre svega, od „liberalnih zamisli o razvlašćivanju partije". Sredinom 1960-ih priklanja se struji koja se zalaže za jačanje uloga republika, ali ne i za slabljenje partije. Krajem 1960-ih podržavao je ekonomske zahteve hrvatskog nacionalizma, ali se brzo trgao i suzbio ga klasičnom čistkom. Na prvom pomenutom zaokretu od partije se odvaja Đilas, na drugom Ćosić, a na trećem Krleža. Na Titove zaokrete reagovala su sva trojica: Đilas i Ćosić otporom (doduše najpre partijskom kursu, a tek posle Titove smrti otvorenim osporavanjem titoizma), Krleža, pak, ćutke se povlačeći iz politike. Dakle tri različita odnosa prema Titu su rezultat i promena Titove politike, koje su aktivirale neke dublje slojeve angažmana pomenutih intelektualaca, a partijske osude su olakšale njihov prelaz u isključivu najpre samoodbranu, a posle Titove smrti i u napad (Đilasova naglo razvijena osetljivost na unutarpartijsku slobodu nakon VI kongresa SKJ 1952 i Ćosićeva razbuđena briga za srpski nacionalni interes nakon pada Rankovića 1966). Premda izdignuti iznad političke kulture masa ni stvaralački intelektualci nisu bili lišeni njenog uticaja. Za razliku od angloameričke političke kulture, gde se politika odavno shvata kao biznis ravan drugom i ne mnogo značajniji od drugih aktivnosti, a vođa ne znatno mudriji od ostalih, na Balkanu, u teritorijalno - državnom pogledu nestabilnom, opterećenom stalnim ratovima, vođa je uvek imao egzistencijalno moralnu notu, bio je sudbinski izbavitelj ili upropašćivač, a od politike je zavisila lična i nacionalna sudbina. Otuda karakteristično kretanje iz jednog ekstrema u drugi, od glorifikacije ka demonizaciji čelnika. Ni kod inteligencije stav prema vođi nije bio samo izraz lične ljubavi, prijateljstva ili toka karijere, već i neprevladane oslobodilačke političke kulture koja nije trpela indiferentnost, kolebanja ili nijansirani pristup (koji unosi nedoumice i dezorijentaciju), već manje ili više otvoreno manihejsko opredeljivanje u dimenzijama prijatelj - neprijatelj. Tako je Tito izbavitelj ili zločinac, i to od početka, i sa smišljenim namerama, a ne politički vođa koji po prirodi stvari u eksplozivnom prostoru pravi greške i vuče dobre poteze. Kod vodećih intelektualaca, doduše, paušalnost mišljenja pokušavala se prikriti manje ili više eruditskim kićenjem isključivosti, ali je to najčešće prividna objektivnost koja pažljivije analitičare ne bi trebalo da zavede. Trebalo bi takođe imati na umu da je realističan i slobodan odnos prema Titu unutar zemlje bio nemoguć za vreme njegove vladavine, a jedno vreme ni nakon njegove smrti. Krupnija neslaganja završavala su se ostavkama i samokritikom, zatim ravnodušnom ćutnjom, potmulim otporom preko osporavanja nekih partijskih načela, ili ređim sporadičnim replikama Titu od strane najbližih saradnika (Koča Popović, Marko Nikezić). Nemogućnost nekažnjenog otpora Titu za njegovog života pojačala je isključivost potonje demonizacije Tita, što je psihološki razumljivo, ali je u saznajnom pogledu besplodno. 1. Krležina gledanja na Tita pripadaju visokom književnom segmentu društvenointegrativne misli koja je po nivou i namerama iznad uobičajene propagande i golog partijskog pragmatizma. Krleža je pravdao socijalizam isticanjem univerzalnosti i trajnosti humanističke ideje i veličanjem pojedinca koji je oličava. U idealnoj tradiciji nije razdvajao Tita od Lenjina. „Postojana lenjinska vera u viši moralni potencijal revolucionarnog ogorčenja kao najčistija inspiracija političke svijesti, glavna je oznaka Tita kao čovjeka, kao stratega i kao političara” (Krleža o Titu, 1980: 42). Civilizacijska i jugoslovenska komponenta su upadljive u Krležinoj podršci Titu. Tito je u našim prostorima dao lenjinskim mislima stvarnu sadržinu ne samo u klasnom nego i u civilizacijskom pogledu. Kako je uočio Đilas, čitava Krležina delatnost bila je usmerena ka kulturnom preobražaju Južnih Slovena, koje je smatrao još uvek divljim i provincijalnim. Držao je da pobeda socijalizma pruža široke mogućnosti kulturnog napretka.

182

Tito se pojavio s lenjinskom buktinjom u mraku i njegov put od Kumrovca do Beograda je put našeg naroda iz srednjevekovne zaostalosti ka civilizaciji. „Tito, to je slavoluk između mrkih i krvavih zidina naše srednjovekovne prošlosti i put do civilizacije koja više neće da bude robovanje tuđim bankama, tuđim neistinama i predrasudama” (Krleža o Titu, 1980: 76). Krleža se novoj vlasti 1945. pridružio bez patetike i lažnog oduševljenja. Gledao je u njoj istorijsku nužnost i osnovu prevladavanja balkanske zaostalosti. Revolucija - prosvećivanje - Lenjin - Tito - jugoslovenstvo - istorijski proboj ka civilizaciji su krležijanski uobličene sastavnice Titove harizme. Njih je Krleža jasno istakao 1952. povodom Titovog šezdesetog rođendana: digao je proleterski ustanak, očistio zemlju od tuđina, vratio domovini oteto more, ostrva i gradove, oslobodio narod od klasnog izrabljivanja, položio temelje socijalizmu i digao zemlju iz zaostalosti (Krleža o Titu, 1980: 82). Ne bez kulturnog aristokratizma, Krleža je govorio o gomilama i „narodu pastirskom, bijednom i nepismenom”, unoseći u Tita svoja htenja i visoke prosvetiteljske kriterije. Krležini članci posvećeni Titu verovatno su književno najpromišljenija pohvala Brozove vlasti. Premda je opredeljena Krležina misao jeste i nadideološka, jer stalno ističe civilizacijske proboje pokreta čiji čelnik razbija balkanski provincijalizam i primitivizam. U hegelovskom tonu pisao je o Titu kao „našoj historijskoj volji koja se objavljivala u mnogobrojnim naporima kroz vjekove” (Krleža, 1952: 46). Ipak Krležin odnos prema partijskim organima nije bio bez nesporazuma i sukoba. U otporu partijskim pritiscima čuvao se od kritike Titovog doprinosa. S druge strane, kako svedoče M.Đilas, R. Čolaković i P. Matvejević, Tito je budno štitio Krležu, svestan krupnog značaja vodećeg hrvatskog pisca. Posle sukoba sa Staljinom 1948. Krleža nije solunašio, nenametljivo je ćutao i bio čak sklon priznanju da je njegova svađa sa partijom bila pogrešna (Đilas, 1991: 44). Međutim, nije propuštao da istakne antistaljinski Titov učinak: „Pobijedivši naše ukleto srednjevekovlje, razvio si danas barjak novih bitaka i tako spriječio da se socijalistička zamisao o oslobođenju proletarijata ne udavi u vlastitoj krvi” (Krleža o Titu 1980: 83). Ne manje je značajna Titova uloga u državnom organizovanju jugoslovenstva „nonkonformističke magistrale naše srednjovekovne istorije” koja traje „Bizantu, Rimu, Veneciji, franačkogermanskom carstvu uprkos sve do provale Turaka u XV stoljeću i koja pada, ali neće da živi u proskinezi” (Krleža, 1958: 16). Krležina eruditska književno-filozofska osmišljavanja južnoslovenstva s kraja četrdesetih godina bila su važna podrška novom režimu. Potsmehujući se „kulturnim vezama sa Papom i zapadom u srednjem veku” i ističući jeretičko bogumilstvo kao uzor slovenskog otpora, Krleža je pružio idejnu podršku Titovom oštrom antivatikanskom kursu (Krleža, 1958: 27-32). Kada je 1947. kao potpredsednik Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti predlagao Tita za počasnog člana ove ustanove, izričito je ustvrdio da je „on među našim političkim ličnostima, ideolozima i državnicima prvi koji je zaista ostvario misao hrvatskog suvereniteta prekinutu još u ranom srednjem vijeku” (Krleža o Titu, 1980: 106). Isticanje etičke nadmoći i izuzetnosti postojećeg je, kod Krleže, osnova pravdanja Titove vlasti: „Njegovo ime javlja se kao završna formula na kraju dugotrajnog stogodišnjeg procesa kojim se naš narod razvija iz zaostalog feudalnog, kmetskog i graničarskog austrijskog stanja do suvremenih i naprednih oblika ... idealne jugoslovenske političke i kulturne zajednice (Krleža o Titu, 1980: 110-111). Ni Krležin nekrolog Titu nije lišen filozofske patetike: „Tito je idealni barjaktar kantovske zamisli svjetskog mira”, zapisao je maja 1980. godine. Krležina podrška Titu bila je trajna i postojana uprkos njegovim povremenim sukobima sa partijom. Izgleda da je pored velikog ugleda pisca i lično prijateljstvo uticalo da ga Tito čuva i štiti od političkog kraha. U sukobu sa KPJ 1939, Krleža je izuzet od partijske osude, prilikom oslobađanja Zagreba 1945. Tito ga je zaštitio od moguće osvete tvrdih boljševika, a 1967, kada je Krleža pružio neuspelu podršku oživljenom hrvatskom nacionalističkom kursu, Titova zaštita opet nije izostala. O Titovom ličnom staranju o Krleži ima više svedočanstava. Đilas tvrdi da je ovaj bio sve vreme pod Titovom ličnom ingerencijom i zato bio „maza Politbiroa” (Đorgović, 1989: 81). Praštano mu je kao stožeru idejnog uticaja među inteligencijom, ali i kao Titovom ličnom prijatelju. Tripalo piše da je aprila 1967. zatekao Krležu kod Tita u Beogradu. Tito je rekao da želi uveriti Krležu da javno izjavi kako povlači svoj potpis ispod deklaracije o

183

hrvatskom književnom jeziku i da se ogradi od ovog nacionalističkog dokumenta. Jer po Titovom mišljenju jezička pitanja treba rešavati mirnije - partijskim putem. Krleža je rekao da će dati ostavku u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske, ali moli da ga ne teramo da povlači potpis, jer će se javnost tome izrugivati. Dodao je da je uvek pravio greške kad god se suviše uplitao u politiku - aludirajući na predratni sukob na levici (Tripalo, 1990: 93). Čolaković takođe svedoči da je Stari uvek bio sentimentalan prema Krleži, razmazio ga je, a Krleža je zbog svog prijateljstva sa Titom mnoge zaveo na stranputicu (Antonić, 1991: 157 i 175). Ni Ćosić ni Ćopić posle skretanja nisu uživali ovakvu zaštitu. Njihova skretanja javno su osuđena, premda su i oni nakon povlačenja iz političkog života nastavili nesmetano sa književnim radom. Polovinom 1960-ih Krleža se približio hrvatskom nacionalizmu, smatrajući da je federativni centralizam odgovoran za krizu. U istom periodu najveći hrvatski književnik štitio je Franju Tuđmana i predlagao ga za članstvo u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (Antonić, 1991: 93,111-121). Kada je R Čolaković skrenuo pažnju Titu da je Tuđman na komisiji 1965. ostao kod svojih shvatanja, Stari se trgao (to mu nisu rekli). Zvao je odmah člana komisije na razgovor i rekao „ pa on mora da se povuče, da se odrekne svojih gledišta", a Krleža je rekao - „razume se” (Antonić, 1991: 111). Po Tuđmanovom svedočenju iz 1989. Krleža mu je bio prijatelj s kim se intenzivno družio i koji ga je 1965. neuspešno predlagao za člana Jugoslovenske Akademije znanosti i umjetnosti. Osim toga Krleža je kod Tita 1972. uspeo da izdejstvuje da Tuđmanu ne bude suđeno za špijunažu, „da mu se ne pakuje” (Tuđman, 1990: 204 - 208). I književnik Vlado Gotovac, nacionalistički aktivista iz 1971, posle izlaska sa robije 1976. sretao se sa Krležom. Krleža je tada, navodno, kritikovao naivnost i neumerenost u nastupu hrvatskog nacionalizma iz 1971, govorio je da su sredstva upropastila cilj, „da je to sve bila buka s Dinarskih planina". Ali nije se slagao s metodom partijskog obračuna sa nacionalistima (Gotovac, 1990: 25-26). Pomenuta svedočenja treba imati na umu u oceni Krležinih dilema od sredine šezdesetih godina. Ipak Krležino nekažnjeno kolebanje nije najbolji dokaz Titovog elastičnog i pragmatičnog odnosa prema intelektualcima, jer je Krleža uživao naročite povlastice kako zbog prijateljstva s Titom tako i zbog ogromnog uticaja u Hrvatskoj. Javni razlaz s njim bi bio odveć rizičan za partiju. Premda doktrinaran, i u drugim slučajevima Tito se čuvao isključivosti. Ima svedočanstava da je 1948. dugo ubeđivao, „kuvao” R. Čolakovića i V. Vlahovića koji su se kolebali oko otpora Staljinu. Iako u partiji nije nikada bio u liberalnoj struji, Tito se pragmatički čuvao sukoba sa vodećim intelektualcima. Osećanje za konkretno i moguće nije mu slabilo. Bio je svestan krupne uloge inteligencije i značaja njene podrške partiji. Društvenointegrativni doprinos angažovanog Krleže bio je verovatno najkrupniji. Sve do polovine 1960-ih neutralizovao je hrvatske sumnje u Jugoslaviju. Imao je reputaciju antistaljiniste, ali ne i ratnika, jer je pršenje kulturnog radnika pred tamnicama i bajonetima smatrao jalovošću i histerijom, a ne junaštvom. Iako opredeljen, bio je bliži tradiconalnom nego organskom tipu intelektualca. Više je težio da partiji na vlasti nametne poštovanje kulturnih vrednosti nego da osmisli životni stav radničke klase. U tome je izgleda i osnovni motiv njegove postojane podrške Titovoj vlasti. Premda euforično, Krležino viđenje Titove uloge nije vulgarno apologetsko. Opredeljeno je, ali neprovincijalno. Uprkos ličnim političkim nesmotrenostima, Krležina gledanja na Tita su istorična i prilično realna, jer je uočio modernizacijski i kosmopolitski učinak jedinstvene socijalističke države na Balkanu. Po svemu sudeći bio je to glavni razlog što je svojim imenom podupro Titov autoritet. 2. Organski intelektualci, koji pokretu ne prilaze nego iz njega izrastaju, tešnje su vezani za ciljeve pokreta, organizaciju i vođu, ali kada se odvoje, usled razočarenja, lakše padaju u kritičku isključivost, što psihološki nije mnogo zagonetno. Sve do sredine 1960/ih Dobrica Ćosić u pohvalama Titu nije mnogo zaostajao za Krležom (Mojić, 1995: 144). Ćosić je organski intelektualac, izrastao iz komunističkog pokreta i u početku se upadljivo razlikovao od tradicionalnih intelektualaca (saputnika), koji se pokretu kasnije pridružuju. Ivo Andrić (1892 - 1975) je verovatno najpoznatiji tradicionalni intelektualac koji se partiji pridružio tek nakon

184

1945. i na razumnoj distanci podržavao njenu politiku do kraja života. Član KPJ postao je 1948. želeći da pomogne u obnovi i izgradnji zemlje, „jer pisac uvek mora da bude sa svojim narodom” (Jandrić, 1977). Osećao se Jugoslovenom i u bratstvu i jedinstvu gledao oživotvorenje svojih mladalačkih snova - čovečnosti, internacionalizma i jugoslovenstva (Antonić, 1991: 290). Neke važne političke prekretnice nisu kod Andrića, kao kod pomenutih pisaca, izazivale kolebanja, jer nije bio dublje vezan uz pokret. Andrićeva distanca bi se mogla razumeti zapažanjima Georga Zimla o strancu i neangažovanom čoveku, koji upravo zato što nije dublje upleten u neku društvenu situaciju, ima više mogućnosti da je hladnije i odmerenije sagleda. Izgleda da je reforma federacije 1960-ih više dovodila u nedoumice organske intelektualce, koji su bili tešnje vezani za komunističku ideologiju, ali i za naciju, nego tradicionalnog intelektualca Ivu Andrića. Sužavanjem nadležnosti federacije u ekonomiji 1965. i razvlašćivanjem savezne policije i uprave zaoštrili su se međunacionalni odnosi, a otpori konzervativne struje u SKJ državnoj i ekonomskoj decentralizaciji slomljeni su smenom Rankovića 1966. godine. Tih godina, doduše, i Tito se kolebao. Premda je po uverenju bio centralist i nikada nije pripadao liberalnom krilu unutar SKJ, teško se odlučio za reformu i politiku „čistih računa” između republika. Po svedočenju Petra Stambolića, u Srbiji se otpor konzervativnoj struji u tom periodu svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića. U suštini sukoba unutar partijskog vrha bile su različite zamisli razvoja. D. Bilandžić pominje da se Tito dve - tri godine dvoumio između konzervativne (centralističke) i liberalne struje u SKJ (Đorgović, 1990: 243). Ranković se protivio decentralizaciji, ali je Tita smatrao nezamenljivim. Čolaković navodi neka svedočanstva da je jula 1966. Ćosić pisao Titu i rekao da je iza Tita odmah Ranković, a onda drugi niko, pa tek onda neko (Antonić, 1991: 129). Bilo kako bilo, Tito je podržao decentralizaciju ekonomije i države nadajući se da će ipak jedinstvenom partijom uspeti da obezbedi elastičniju integraciju sistema. Nova protivrečnost kursa podstakla je mnoga nezadovoljstva i rasprave među intelektualcima: jedni su neosetno preko nacionalnih ekonomija postajali nacionalisti, a kod drugih se šovinizam javljao kao otpor decentralizaciji. U tom periodu je dobro obavešteni R. Čolaković kod Ćosića i Krleže uočio zaokret ka nacionalizmu, a kod ostarelog Tita kolebljivost i podložnost laskanju (Antonić 1991: 304). Marta 1972. Čolaković je u svom dnevniku zapisao da je Tito bio heroj 1928, 1938, 1941 i 1948, ali 1970 /71. to nije bio, jer je napravio grub kadrovski promašaj. Podlegao je laskanju nacionalista, dao zeleno svetlo Hrvatima, najpre podržao Kardeljevu osudu hrvatskog nacionalizma, pa opet popustio i tek novembra 1971. se trgao. Bili su to gafovi kolebljivog ostarelog vođe, kome je otupeo nekadašnji izvanredni politički refleks i intuicija. Kritička svest o „Titovom popuštanju” je za njegovog života postojala i kod najbližih saradnika, a ne samo kod dela disidentske inteligencije. Razočarani Čolaković je maja 1972 pisao u dnevniku: „Nema jedinstva, ima mnogo birokratskog i tehnokratskog, baza se ne oseća, čak ni aktiv ni u najkrupnijim odlukama. Nad svima senka povodljivog i ćudljivog Hazjanina koga okružuju ko zna kakvi ljudi i obaveštavaju ga na starinski način - prisluškivanjem. On se rukovodi ličnim simpatijama i antipatijama - te ovoga ne mari, te onoga treba smeniti, onoga tamo, drugoga ovamo” (Antonić, 1991: 309). Režim je transformisan u neku vrstu poliarhije institucionalizovanih regionalnih i partikularnih interesa sa nekoliko centara moći, a porastao je značaj Tita kao arbitra i faktora ravnoteže između vrhova pocepane kadrovske uprave. U prikazanom stanju sazrevao je Ćosićev kritički odnos prema Titu, a piščev zaokret od glorifikacije ka demonizaciji Josipa Broza dovršen je krajem osamdesetih godina. Treba imati na umu da u Titovom režimu vodeću organsku inteligenciju nisu činili pojedinci čiji je jedini kapital bio obrazovanje, već i određena moć. Doduše, politički sunovrat nije, kao kod Staljina, vodio u logor i zatvor, ali je disident ostajao obeležen. Što je moć posrnulog intelektualca bila veća, to je, po pravilu, prigušivani otpor vrhu partije bio dublji (jačan solidarnošću užih nepartijskih oaza, kao što su bile naučne jedinice, akademije nauka ili izdavačke ustanove). Provala dugo potiskivanog otpora Titu izbila je 1990-ih kada Ćosić piše o Titu kao „svetskoj varalici, staljinisti, tiraninu i vlastoljupcu, hedonisti, okrutnom i pokvarenom demagogu, ignorantu i karijeristi” (Ćosić, 1992: 23). Iako se ne može Titu sporiti antifašizam,

185

antistaljinizam i politika nesvrstavanja, ipak je Tito političar koji je uproprastio i ono što je dobro uradio (Ćosić, 1992: 27). Tito je inteligentni tiranin koji se naizmenično služio nasiljem i korupcijom, a njegov režim Ćosić proizvoljno kvalifikuje kao meki totalitarizam, liberalni despotizam i potrošački staljinizam. Na čelu je stajao čovek od granita, kamen - despot, sa izvanrednim političkim refleksom. Malo je ljudi koji su ga prevarili i koje je pogrešno ocenio (Nikolić, 1995: 224-228). Ćosićeva demonizacija Tita je potpuna: „Titoizam je primitivizam - istorijski, civilizacijski i politički. To je duboko arogantni provincijalizam, hrvatska malograđanština neostaljinističke birokratske i potrošačke suštine. Najgore u titoizmu je laž” (Ćosić, 1992: 40). Ćosićeve ocene su emotivne i vrednosno obojene jednostrane kvalifikacije i osude. Razlikuju se po sadržaju i tonu od Đilasove diferencirane kritike i Krležine filozofskoistorijske apoteze. Kod duboko angažovanih intelektualaca zaokreti iz jednog ekstrema u drugi nisu usamljeni. Ćosićev obrt od komunizma ka religiji ne može se ipak tumačiti samo razočaranjem, već i uvek prisutnim snažnim osećanjem. Tito je, po njemu, uzor nemorala, koji je učinio legitimnim i sveopštim, pa otuda „danas moralnu obnovu srpskog naroda možemo očekivati obnovom hrišćanske religije” (Ćosić, 1992: 87). Dublja pretpostavka Ćosićevog antititoizma je konzervativno konfesionalno antijugoslovenstvo. Jugoslovenstvo je srpski mazohizam, te se Srbi moraju politički otrgnuti od njega (Ćosić, 1992: 75-76). Bilo bi jednostrano tvrditi da različit odnos Krleže i Ćosića prema Titu ishodi samo iz različitog toka književnopolitičke karijere (politički pad i osvetoljubivost Ćosića i trajna Titova zaštita Krleže). Po sredi su dublja različita gledanja i obrasci istorijskog progresa i deprovincijalizacije Balkana. Za razliku od Krležine podrške jugoslovenstvu (ne uvek centralistički shvaćenom), Ćosić je ubeđen da je „Titova Jugoslavija u istoriji ovog tla najdublja i najduža moralna kriza i moralno ništavilo jugoslovenskih naroda” (Ćosić, 1992: 66). Ovde bi se moglo primetiti da postoje obične zablude i pogrešne strukture svesti, kao npr. kada se uženacionalni interesi krajem 20. veka proglašavaju za kriterij progresa u etnički izmešanom balkanskom prostoru, što neizostavno izaziva povratni šovinizam. Ćosićev i Krležin oprečan odnos prema jugoslovenstvu je sukob širih idejnih tradicija koje su različito odgovarale na pitanje da li je višenacionalnu državu uopšte moguće trajno graditi na prostoru izmešanih zakasnelih nacija i ruševinama viševekovnih imperija . Mogu li se na Balkanu stvarati čiste nacionalne države i koja je cena ove alternative ? Krleža, Andrić i Đilas bili su bliži gledištu da je jugoslovenstvo stvarano na prostoru neiživelog nacionalno-državnog mišljenja krhko, ali ne i neprogresivno. Internacionalističke ideologije i režimi su na Balkanu ubrzavali razvoj snažnom modernizacijom i laicizacijom. Određena autoritarna cena jeste plaćena, ali je bilans hazardnog stvaranja etnički čistih država 1991 - 1995. bio katastrofalniji. Ćosićeva gledanja su drugačija. Uoči i u jeku građanskog rata u Jugoslaviji devedesetih godina on je osuđivao jugoslovenstvo, snažeći vlastitim minulim disidentskim, aktuelnim političkim i književnim autoritetom zahuktali nacionalizam. U etnički izmešanim sredinama (naročito Bosni) kritika jugoslovenstva podsticala je sukobe i stvaranje etnički čistih oblasti. Bila je to jedna, logična, ali i tragična konsekvenca Ćosićevog dugo potiskivanog antititoizma. 3. Slično Ćosiću, ni Đilas nije odmah po okončanju političke karijere izneo kritičku ocenu Tita. Dugo ju je u sebi nosio pre nego što ju je u razvijenom obliku izneo 1980. kada je napisao knjigu „Druženje s Titom” (Đilas, 1990). U zapažanjima o Titu, rasutim u nekoliko knjiga iz 1990-ih, dopunio je izneta gledišta (Đilas, 1991, Đilas, 1994, Đorđović, 1989). Premda kritička, Đilasova gledanja daleko su od demonizacije Tita. Verovatno i stoga što su Đilasovi uzroci razlaza s partijom drugačije prirode od onih koji su uticali na Ćosića. Kao organski intelektualac, izrastao iz pokreta, pružio je važnu ulogu osmišljavanju komunističkih ciljeva, ali je i njegova kritika socijalizma istekla iz istih potreba. Naime, talas demokratizacije jugoslovenskog socijalizma od kraja 1949. do polovine 1953. bio je u znaku idejnog oslobađanja od nekih ključnih boljševičkih načela. Na kritici sovjetskog iskustva (birokratije i planske privrede) razvijano je samoupravljanje i tržišna ekonomija. Vrhunac liberalizacije i

186

maksimum propusne moći partije bio je VI kongres KPJ 1952. Zahuktala antistaljinska liberalizacija u ideologiji se ogledala u poletnom antietatizmu, antibirokratizmu i slavljenju tržišta, a razmišljalo se i o odumiranju partije. Jedan deo partijskog vrha zagovarao je demokratizaciju iz uverenja (Đilas, Kardelj, Bakarić), drugi su je sprovodili kao disciplinovani partijci (Ranković), a treći su je primali sa opreznošću i rezervama (Tito). Odnos prema Sovjetskom Savezu i u ovoj najliberalnijoj fazi jugoslovenskog socijalizma bio je važna spoljnopolitička determinanta i granica demokratizacije. Tito je vešto balansirao između liberalnijeg krila unutar KPJ, koje je želelo bržu demokratizaciju, i konzervativaca koji nisu želeli zaoštravanje sa SSSR-om. Već u leto 1953, posle smrti Staljina, Tito postepeno zaustavlja „borbu protiv birokratizma”, Kardelj postaje suzdržaniji, a Đilas nastavlja sa zaoštravanjem kursa. D.Bilandžić drži da je upravo Đilas svojim zaoštravanjem, kao „zvezda reforme”, jedan od krivaca što je ova zaustavljena. I nakon pada sa vlasti Đilas nastavlja sa kritikom birokratizacije socijalizma u teorijski prilično neodređenom tonu liberalnih teorija o totalitarizmu. U tom okviru su gotovo dve i po decenije sazrevale njegove ocene Tita pre nego što ih je otvorenije izneo. Đilasova prilično oštroumna zapažanja izneta su u publicističkom tonu prožetom smelim paradoksima. Bliža su teoriji od Krležinih književnofilozofskih i Ćosićevih književnoesejističkih gledišta, a pronicljivost je olakšao pogled iznutra, tj. iskustvo neposredne saradnje sa Titom. Osim toga, kao i kod drugih proliberalnih zamisli i kod Đilasa su upadljivije istaknuta zapažanja o tehnologiji vlasti nego što je podrobnije razmatrana njena društveno-ekonomska i modernizacijska uloga. Odsustvo iracionalnih verskih ili isključivih nacionalnih osećanja takođe je dizalo objektivnost. Premda opterećen zatvorskim iskustvom u Titovom režimu, Đilas je čak priznao da je, pišući o Titu, osećao nekakvu spontanu naklonost prema njemu (Đorgović, 1989: 98). Uoči Titove smrti Đilas je svoje raznovrsno političko iskustvo sa šefom partije i države sažeo u zaključku: „Tito je političar značajnih dometa i dostignuća unutar komunističkog pokreta, ali i krupnih nezaboravnih i nepopravljivih promašaja na širem demokratskom i ljudskom planu. Političar izuzetne snalažljivosti, pouzdanog instikta i neistrošene energije. Ali i ličnost okrenuta k vlasti, k ličnoj vlasti u tolikoj meri da je previđao, a u prelomnim trenucima i suzbijao pojave i tokove koji bi obogatili život, koji bi društvo i pojedince učinili otvorenijim i kreativnijim”. (Đilas, 1990: 183). Napor da se iznese nijansirani sud o Titu kod Đilasa je uočljiviji nego kod prethodno pomenutih književnika. Trudeći se da pruži odmerenu ocenu, bio je kritičan prema trivijalnim antikomunističkim i šovinističkim demonizacijama Tita. Pri tome nije krio svoju osnovnu liberalnu usmerenost. Tito je autokratski vođa i lenjinista, trajno i sudbinski vezan za partiju. Partija za njega nije bila samo sredstvo revolucije i izgradnje nego emocionalno i intelektualno uporište, životni i sudbinski smisao. Bio je vezan za radničku klasu, ali je na vlasti pre svega bio predstavnik i vođa srednjeg partijskog sloja. Intelektualci su dobrodošli u partiju, ali je prema njima uvek bio oprezan i sumnjičav. Ipak im je pristupao šire i gipkije od ostalih funkcionera ne samo iz političkog pragmatizma nego i zbog nostalgije nad vlastitom neškolovanošću (Đilas, 1990: 65-66). Sa liberarnom osetljivošću za autoritarno Đilas je prilično pronicljivo prikazao Titov način rukovođenja. U vladanju je bio nenametljiv. Nije se uplitao, već je gipko i inteligentno rukovodio. Nimalo intrigant, lojalan i pažljiv prema saradnicima, sve dok ne počnu „skretanja”. Umeo je da prećutkuje, nije se svetio. Ali kada bi sukob izbio, oživljavalo je zlopamćenje (Đilas, 1994: 262). I hrabrost mu je bila svrsishodna. Čuvao se i izbegavao rizike. Ali bi bez sumnje bio kadar da umre za svoje delo. Lako je pronicao u ljude. Za razliku od Staljina bio je skloniji u veri nego u neverovanju u ljude. Zato se u mnogima prevario. Mnogi su ga obmanuli, ali ni jedan toliko da on najzad ne bi dobio bitku (Đilas, 1994: 263). Uprkos progonima u Titovom režimu Đilas se trudio da ne bude osvetoljubiv. Podvlačio je da Tito, premda autokrata i rasipnik, nije bio svirep. Više je razloga tome. Pored nastojanja da se distancira od Staljinove prakse, raznovrsno političko iskustvo ga je naučilo da se obuzdava i deluje promišljeno. Postojano se starao o svom mestu u istoriji na taj način što se poistovećivao sa pokretom i državom, promišljeno delao i imao nedogmatski pritup životu. To staranje, uz razboritost, obuzdavalo je nagli temperament od surovosti. Među revolucionarima i komunističkim

187

vlastodršcima koji su prošli sličan put, Đilas drži da je Tito spadao u najracionalnije i najodmerenije. Izvlačio je pouke iz sudbine Staljina i destaljinizacije, pa je spoznao „varljivost mesta u istoriji” i gubio poverenje u teror (Đilas, 1994: 262). Za razliku od Ćosića, Đilas je mišljenja da je Titova lična epikurejska okrenutost životu olakšavala dedogmatizaciju i raslojavanje partije i društva. A motivi mu nisu bili isključivo vlastodržački, već ideološki i lični. Uvek se živo starao za narod, za svakodnevicu sirotinje - ne samo zbog brige za političku situaciju nego i zbog pamćenja vlastitog siromaštva. U sebi je gledao podjednako narodnog vladara i partijskog vođu, a prvo mu je bilo važnije i trajnije (Đilas, 1994: 263). Lišen nacionalističkih predrasuda, Đilas u Titu ne gleda nastavljača austrougarskog cepanja srpstva niti hrvatskog odroda koji se prodao Srbima. Tito je bio sav u jugoslovenskoj realnosti, trudeći se da odbrani i učvrsti Jugoslaviju kao nezavisnu državu (Đilas, 1990: 74). Uprkos krupnim dostignućima (kulturna, socijalna, međunacionalna), ipak su Titove tekovine ostale nedovršene i nepostojane. Glavnu unazađujuću komponentu Đilas je uočio u Titovoj trajnoj privrženosti lenjinističkoj ideologiji, autokratskoj vlasti i monopolskoj partiji. Osim toga, u poplavama idolatrije kod Tita je slabila samokritičnost i osećanje konkretnog i mogućeg. Da je vođa bio manje potčinjen magiji vlasti i ideologije on bi, opirući se sovjetskom pritisku, dao značajnije i dalekosežnije rezultate. Premda je samopregorno osećao istorijski trenutak, Tito je, mučno se probijajući kroz dogmu, i skučavao životne tokove, ograničavao građanske slobode i manipulisao ljudima. Ovaj Đilasov dijalektički zaključak je, s obzirom na njegovo liberalno opredeljenje (čiji je neizbežan sastojak antikomunizam), prilično umeren. Neopterećen nacionalnim predrasudama i partijskim interesima trudio se da prevlada tipične disidentske isključivosti, pa je pred kraj života izneo relativno diferenciranu ocenu Titove uloge. Poznajuči Tita, ali i boljševičku tehnologiju vlasti, prilično uspešno je kod Tita razdvajao uže lične, dublje ideološke i političko - pragmatične motive. U Đilasovoj karakterizaciji Tita uočljive su različite tipične i netipične crte jugoslovenskog komunističkog vođe. Titovo promišljeno iskustvo i odmerenost i gipkost u upravljanju su za ovu sredinu bile vanserijske i nesvakodnevne. U tom pogledu se upadljivo razlikovao kako od minulih balkanskih vladara, tako i svojih boljševičkih savremenika na vlasti. Izgleda da su pomenute osobine više uticale na vladanje nego tipične crte političara kojima se nije uvek mogao oteti niti ih u svakom trenutku nadrasti. 4. Harizma Tita kao i svih socijalističkih vladara je svojevrsna kombinacija autoriteta službe (ideologije i partije) i ličnosti (partijskog vođe). U strukturi Titove harizme neskriveno je prevladala lična nad službenom komponentom, a spoj spontanog prihvatanja i manipulativnog nametanja Titovog autoriteta složen je i višeslojan. Ne manje je složen proces kastracije Titove harizme (od prećutkivanja do demoniziranja) u bivšim jugoslovenskim republikama. Intelektualci su imali važnu ulogu u jačanju i rušenju Titovog autoriteta. Arapska poslovica da su najbolji oni vladari koji traže društvo mudrih ljudi, a najgori oni mudri ljudi koji traže društvo vladara samo donekle važi za Titov režim, jer je ovaj uz retke izuzetke uživao solidnu podršku inteligencije i njenih vrhunskih predstavnika. Sa Krležom se redovno družio, Ćosića je vodio na duge svetske turneje, Andrić je podržavao režim, a niz značajnih domaćih pisaca, naučnika i umetnika je iskazivao spontanu podršku Titu (Mutavdžić, 1977; Vasović, 1982). Slavni antifašistički gerilac i antistaljinski reformator socijalizma za života bio je zanimljiv i za naprednu inteligenciju van zemlje. Osim retkih izuzetaka, kritičke sumnje u zemlji su se počele javljati krajem 1960-ih, ojačale su nakon Titove smrti, a javno iznošene tek sa uvođenjem višepartijskog sistema. Razbuđena kritika, kao ni minula apologija, nije bila istovrsna. Što je isključivost kritike ili apologije bivala izrazitija to je celina Titove aktivnosti ostajala zamagljena. U tom pogledu Ćosić je jednostraniji od Đilasa, pa i od Krleže. Njegova neistorična gledišta su primer plitke demonizacije koja je znatno ispod nivoa Đilasove diferencirane i razvijene ocene. S druge strane, Krležina podrška Titu je prilično složena, izdignuta iznad pukog svečarskog veličanja i pragmatične partijske potrebe za jačanjem

188

autoriteta vođe. U zgusnutom filozofsko-književnom obliku vođa je ocenjen iz šire istorijske celine, a sa stanovišta htenja najširih društvenih slojeva istaknuta je civilizacijska i kulturna funkcija njegove aktivnosti. Skrenuta je pažnja i na Krležina kolebanja i drugu konkretniju stranu podrške Titu, uslovljenu tradicionalnim hrvatskim otporom centralističkoj jugoslovenskoj državi. Ovaj otpor je od Stjepana Radića do Franje Tuđmana primao različite oblike (autonomaške, fašističke, konfederalne i seceonističke), a u jednoj fazi nije bio lišen podrške ogromnog Krležinog autoriteta. S druge strane, Ćosića su slična nacionalna osećanja lakše odvela demonizaciji Tita, ne samo otuda što ga je, izgleda, manje od Krleže sputavalo komunističko opredeljenje i vezanost za partiju, već i zato što je na Tita gledao kao na stranca u vlastitoj viziji obnovljene samostalne srpske države. Đilas,lišen nacionalnih isključivosti, mogao je, u ovom pogledu, da hladnije ocenjuje Tita. U celini uzev prikazani odnos stvaralačkih intelektualaca prema političkom vođi je pregnantan, tj. sažima daleko više sadržaja nego što se da zaključiti iz prikazanih gledišta. To su još ponajmanje lične mržnje i divljenja. Više je reč o razlikama u gledanju na opšta pitanja društvenog razvoja, pre svega nacionalna i klasna. Komunistička vizija jugoslovenske federacije bez vodećeg naroda uglavnom nije nailazila na otpor do sredine 1960-ih. Sa pomenutim zaokretom kursa SKJ počinju razilaženja i među intelektualcima. Zbog sužavanja nadležnosti federacije kod Ćosića se budi kritički stav, Čolaković osuđuje Titovo kolebanje prema hrvatskim nacionalističkim zahtevima, a kod Krleže takođe slabi kritičnost prema nacionalizmu vlastite nacije. Sukobi u vrhu SKJ podstakli su razilaženje inteligencije. Ćosić se odvaja od partije, Čolakovićeva kritika Tita je u potmulom obliku ostala zabeležena u Dnevniku objavljenom nakon njegove smrti, Krleža istupa iz javne politike, ali ne napušta Tita. Ideološko organizaciona komponenta Titove politike je takođe bila uzrok odvajanja inteligencije od režima. Titovo ustrajavanje na boljševičkom obrascu kadrovske uprave i dozirana liberalizacija odozgo podstakli su rano i usamljeno odvajanje Đilasa. Rana Đilasova proliberalna kritika prioriteta partijskog prava samo se donekle može porediti sa sličnom kasnom Ćosićevom kritikom partijskog autoritarizma, jer je ova potonja bila pretežno motivisana nacionalnim osećanjima. Izgleda da je u ovom pogledu Krleža bio manje kritičan prema boljševičkoj krutosti. Verovatno otuda što je uviđao integrativnu civilizacijsku ulogu partije i vođe u neprosvećenom balkanskom osinjaku. Uz nacionalne i ideološke, kod konverzije intelektualaca bili su aktivni i lični motivi. Ponajmanje je zagonetan rast kritičnosti prema režimu uslovljen padom sa vlasti. Verovatno se neke isključivosti Đilasovog liberalnog antiboljševizma mogu tumačiti već pomenutom okolnošću, kao i Ćosićeva osporavanja komunističkog internacionalizma od kraja 1960-ih. Lična boja je uočljiva i u Krležinoj aristokratskoj kritici domaće politčke kulture koja se nije doticala Tita. Osim toga, treba imati na umu i “retrospektivni rad na individualnom pamćenju”. To je sećanje praćeno svesnim, ali i nesvesnim prećutkivanjem, relativisanjem i drugačijim tumačenjem. Kod ocene Tita prepliću se tri medjusobno povezane strategije posredovanja izmedju iskustva i pamćenja: (1)nastojanje za prilagođavanjem autobiografije tekućem poretku sećanja,(2) davanje smisla savremenom svetu i (3) trud da se zbivanja prikažu istinito. Svaka sadašnjica diktira poredak sećanja, koji opet reguliše napeti i često protivrečni odnos između autobiografskog tumačenja odnosa izmedju ja i okoline s jedne, i napora za njihovim autentičnim prikazivanjem kao verodostojne priče s druge strane. Intelektualci nisu mnogo bolji svedoci vremena od ostalih, samo su kadri da bolje prikrije vlastitu strategiju rasterećivanja. Kod ocene Tita njegovi saradnici su neretko radili na glačanju i homogenizovanju vlastitog pamćenja. Pored rečenog, neki segmenti kritike partije i vođe mogu se objašnjavati i stupnjem vezanosti intelektualca za partiju i karakterom njegovog angažmana. U tom pogledu postoji razlika između organskih intelektualaca, izraslih iz revolucionarnog pokreta (Đilas, Ćosić, Čolaković), simpatizera partije (Krleža koji se formirao pre pristupa partiji), ili saputnika (Andrić), koji partiji na vlasti ne prilaze iz pragmatičnih razloga, već da bi joj ojačali autoritet vlastitim imenom. Odmah se može primetiti da su prema Titu bili oštriji oni koji su u njega dublje verovali, više saborci iz rata nego pisci koji su imali manju ili veću distancu prema autoritarnoj

189

boljševičkoj organizaciji (Krleža i Andrić).Što su veće nade, bolnije je otrežnjavanje i dublje je razočaranje - poznata je psihološka okolnost koja može pomoći u razumevanju fanatizma opredeljenih intelektualaca. Obrazovanje, širina vidika, neprovincijalna uskogrudost mogu donekle ublažiti partikularnost podrške ili kritike vođe. U tom pogledu je Krležina glorifikacija Tita složenija od Ćosićeve demonizacije i, uz Đilasovu diferenciranu ocenu, može biti zanimljivo svedočanstvo o odnosu savremenika - intelektualaca prema najznačajnijem balkanskom vladaru 20. veka.

X TITO U NOVOM SRPSKOM PORETKU SEĆANJA

Istorijsko pamćenje oblikuju tri glavna u različitoj meri institucionalizovana idejna činioca: kultura sećanja, istorijska nauka i primarno iskustvo (Hockert 2001). Istorijska nauka nema uvek monopol na posredovanje prošlog. Što je prošlost bliža, to je uticaj aktuelnih interesa u njenom posredovanju snažniji. Primarno iskustvo je lično proživljena prošlost. Javne kulture sećanja preinačuju viziju prošlosti u skladu sa vrednostima koje odredjuju tekuću političku kulturu. Kolektivno pamćenje povezuje nosioce sećanja u žive zajednice sećanja sa naročitim osloncima (porodicu povezuje porodični foto album, članove partije istorijat partijske borbe, naciju zajednička prošlost, jezik i manje ili više fiktivno poreklo). Kolektivno pamćenje smešteno je u poretku sećanja i povezano sa grupom, pa se stvaraju oštro suprotstavljeni rivalski sklopovi sećanja: jedan sklop čine novi pokušaji da se kvislinzi preoblikuju u patriote, a drugi sklop sećanja neguju žrtve fašizma sa sopstvenim tumačenjem i vrednovanjem prošlog. Javna kultura sećanja oblikuje se u skladu sa idejama i vrednostima koje su u središtu tekuće političke kulture i u kojima se prožima više perspektiva: lične, tradicionalne, službene. Selektivna lična sećanja brane integritet ličnosti, javna štite grupni interes. Odnos izmedju ovih sećanja nije uvek skladan,već složen, prepun prožimanja, dopunjavanja i suprotstavljanja. U rasponu manjem od pola veka Jugoslavija se suočila sa dve radikalne prerade prošlosti: autoritarno-internacionalističko prevladavanje prošlosti 1945. i restaurativno, pluralističko-nacionalističko od 1990. Teško je reći koja je prerada prošlosti bila isključivija, a budući istoričari celovitije će oceniti dubinu diskontinuiteta i revizionizma vlastite struke. Poslednji gradjanski rat zamrsio je i dramatizovao idejne i naučne tokove. Zgusnuo je i pojednostavio strasti i složenost stvarnosti sveo na dva pola: od bratstva i jedinstva do Jugoslavije kao iluzije i tamnice, od užarenog titoizma do vehementnog antititoizma, od samoupravljanja kao istinske demokratije do totalitarnog socijalizma. Mesto Tita i socijalizma u novom poretku sećanja radikalno je izmenjeno. Lična i organizovana sećanja na Tita, kao ključnog simbola jugoslovenskog socijalizma, šarolika su i stalno se menjaju u zavisnosti od potreba sadašnjice. U tom previranju stvaraju se i osobene zajednice pamćenja. Za zajednicu pamćenja ključno je pitanje » šta se ne sme zaboraviti«. Sećanje na mrtve i na žrtve je naročito osećajan segment društvenointegrativnog znanja. J.Asman tvrdi da se svakih 40 godina odvija smena epoha u kolektivnom sećanju, tj.onih situacija kada se “profil sećanja jednog društva vidljivo pomera”. Pamćenje novih generacija potresa kontinuitet, zbog čega biva ugroženo živo sećanje, a oblici kulturnog sećanja, koji stupaju na mesto komunikativnog pamćenja, osporavaju se. Ovo otuda, jer nestaju živi svedoci, ali i zato što generacije različito ocenjuju prošlost. Gledanja na socijalizam i Tita menjala su se još brže od uobičajene spontane smene generacijskog

190

pamćenja. Nosila ih je najpre (1) antistaljinska generacija koja se formirala se u sukobu KPJ i IB, zatim (2) generacija formirana 1968, koja je ovaj režim posmatrala kao birokratsku deformacija izvorne komunističke ideje, potom (3) antikomunistička i nacionalistička generacija formirana tokom raspada SFRJ, koja je u Titu i socijalizmu videla upropastitelja nacionalnog interesa, i napokon (4) tzv. e-mail generacija koja se formira početkom 21.veka, ili generacija posnih patriota, koja socijalizam ne nosi u iskustvu već ga posredno prima kao autoritarnu i stabilnu prošlost. Ovde bi ukratko trebalo pokazati kako se početkom 21.veka pamćenje na Tita iskazuje u (1) javnoj kulturi sećanja, (2) istoriografiji i (3) svakodnevici običnog pojedinca. 1. Tito u javnoj kulturi sećanja U svakoj epohi pogled na prošlost oblikuje se u važnoj meri unutar sklopa aktuelne dominantne kulturne hegemonije vladajuće grupe, pa treba najpre rekonstruisati taj idejnoideološki sklop i njime tumačiti prioritetne tačke pamćenja i poimanje istorijskog determinizma. U globalnim razmerama više od pola veka nepoljuljana vizija stabilnog socijalizma nametala je drugačije vidjenje presocijalističke prošlosti od poslehladnoratovske, koja jeste,doduše, obogaćena distancom, ali i novim isključivostima. Nove jednostranosti nisu plod samo tekućeg antikomunizma, nego i zasićenosti bivšom komunističkom selektivnom vizijom prošlosti, pa se reakcija javlja lako u isto tako jednostranom obliku. Dakle, kultura sećanja socijalizma takodje je odgovorna za poslesocijalističku kulturu sećanja. Krajem 20. veka u središtu nove restaurativne prerade istorije u Jugoslaviji je ličnost i simbol Tita. Uz demonizaciju njegovog lika trebalo je dovesti u sumnju i idejni sklop u kom je stvarana Titova harizma.

Antikomunizam je multifuncionalni okvir srpske kulture sećanja s kraja 20. veka. Kao oznaka zbirnog i rastegljivog neprijatelja komunizam je postao opšte mesto govora opozicije još od kraja 1980-ih: ”komunjare”, ”banda crvena”, «komunistički teror", "pedeset godina mraka", "jedno od zala koje nas je zadesilo", "pakao komunizma", "Titova despotija" "komunistička despotija", "Tito - krvnik i zlikovac","noćna mora" i "brozomora", "carstvo laži" - jesu formule koje su stekle status apriornih istina i postulata. Pod "komunjarama" i pod "Brozom" sve je bilo strašno, a sve što je strašno sada, takvo je jer dolazi iz "komunizma". Antikomunizam je zapravo bio prvi "govor mržnje" kod nas - tek posle se prešlo na druge nacije (Gojković 1998). Antikomunizam je mrzilački grč inteligencije, proizvođač alibija i grandiozni generator socijalne neodgovornosti (D.Gojković), koji je na Zapadnom Balkanu zamagljavao uočavanje složenosti jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Dok se u drugim bivšim socijalističkim režimima sećanje na socijalizam uglavnom hladi, o sličnoj funkciji vrelog sećanja na komunizam u Rumuniji svedoči D.Barbi (Barby 2000). Rastegljivi antikomunizam srpske opozicije, a naročito inteligencije, zamagljavao je i analizu Miloševićevog režima i skretao je na pogrešan teren. Danas se, naime, sve više probija shvatanje da je reč o političaru bez ideologije, veštom pragmatičaru (kom je dobrodošlo bilo sve što je upotrebljivo), a koji nije bio ni veliki nacionalista, a još manje komunista. Milošević je operacionalizovao nacionalizam takoreći savršeno (D.Gojković), iako ozbiljniji nacionalista nije nikada ni bio (Ante Marković, Piter Galbrajt). Nakon pada Miloševića nacionalizam nije napušten između ostalog i stoga jer je njegov kontinuitet uspešno zamaglila ideologija novog nultog časa. Naime, novi trijumfalni antikomunizam 2000. obznanio je “definitivni slom epohe komunizma” od 1945. do 2000, normalizujući novi “demokratski nacionalizam”. Unutar rastegljivog bezobalnog antikomunizma rušeni su i neki konkretniji okviri Titovog autoriteta, harizme i kulta. Titova harizmatizacija bila je dugo uokvirena antifašizmom i antistaljinizmom. Izmena odnosa prema Titu iziskivala je rušenje ovih okvira, pre svega antifašističkog. U atmosferi normalizovanog nacionalizma uvek je antifašizam nepoželjan, a u

191

klimi antikomunizma fašizam postaje čak salonski. Jer pozivati se na fašiste, znači pozivati se na najdoslednije antikomuniste. Ove okolnosti bi se mogle možda i ignorisati da je reč samo o ponašanju salonske inteligencije, koja od politike pravi modu. Pre će biti da je reč o dubljoj konzervativnoj sklonosti današnjih vladajućih elita i državnog vrha da se neutralizuje fašizam i rastereti nacionalna prošlost. Jedan doskorašnji predsednik Jugoslavije pre nekoliko godina javno se založio za skidanje fašističke hipoteke sa Ljotićevog Zbora*,a M.Nedić je na predlog doskorašnjeg predsednika SAN-u uvršćen u zbornik “Sto znamenitih Srba” **. Anti-antifašizam pomenutih uticajnih ličnosti samo je vrh masivnijeg ledenog brega, čiju osnovu predstavlja neskriveni zaokret udesno srpske stvaralačke inteligencije (Kuljić 2003 b).Na delu je bila brza masovna konverzija stvaralačke inteligencije od internacionalizma ka etnokratskom liberalizmu, od antifašizma ka anti-antifašizmu. U sklopu ove konverzije izmenjena je uloga antifašizma i njegovog dosadašnjeg domaćeg ključnog ličnog simbola - J.B.Tita. U tu svrhu najpre je valjalo stvoriti novi poredak sećanja, tj. normalizovati nacionalizam i dovesti u sumnju antifašizam. Poznato je da je antifašizam u socijalizmu imao važnu ideološku ulogu u imunizaciji režima od kritike. Ratne antifašističke zasluge pravdale su mirnodopske propuste. Antifašizam je bio kruna svih oslobodilačkih ratova i središnji sadržaj oslobodilačke kulture sećanja komunista. Oslanjao se na dualističku viziju rata sa odveć kruto suprotstavljenim pozitivnim i negativnim junacima. Komunistička klasna nadetnička vizija rata ublažavala je etničke sukobe, a dekretirano sećanje preko bratstva i jedinstva dugo je kosmopolitizovalo trusni prostor. Antifašizam je pravdao vlast komunista, ali i medjunacionalnu trpeljivost. Medjutim, svaka ideološka prenaglašenost stvara zasićenost i otpor. Erozija antifašizma ubrzana je kada je otpor njoj postao nekažnjiv. Sa slabljenjem pretnji od SSSR-a oslabila je aktuelnost antistaljinizma, a prvi nagoveštaj erozije antifašizma u Jugoslaviji bio je protivrečni spoj nacionalizma i levice još krajem 1980-ih. Tada je i ukinuta službena zaštita Titovog kulta, čijim kastriranjem je antifašizam primio nacionalnu boju. U gradjanskom ratu antifašizam nije iščezao, ali mu je izmenjen sadržaj. Novi “patriotski” heroji potisnuli su komunističke ustanike. U Srbiji je antifašizam postao suvišan tek u drugoj fazi konverzije posle pada Miloševića, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, preko spoja nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu “demokratskog nacionalizma”. Analizom srednješkolskih udžbenika istorije može se uočiti da je erozija antifašizma u Hrvatskoj krenula još početkom 1990-ih (intronizacijom domobranskog antifašizma i rasterećenjem ustaštva od fašizma), a u Srbiji desetak godina kasnije proglašenjem četničkog pokreta antifašističkim (Nikolić i dr. 2002). U srednjoškolskim udžbenicima istorije iz 2002. Titu je uz bok stavljen Draža Mihajlović kao podjednako značajan borac protiv fašizma. U oslobodilačkoj kulturi sećanja uspešniji način da se potkopa Titova harizma teško da bi se mogao naći. U Miloševićevom režimu antifašizam jeste bio modifikovan, ali ne i revidiran, jer je SUBNOR bio važno krilo SPS-a. Neravnomerno slabljenje antifašizma praćeno je neujednačenim slabljenjem Titovog kulta u službenom poretku sećanja: nisu svuda rušene Titove biste, niti menjane ulice sa njegovim imenom. Detitoizacija je zavisila od procene vladajućih snaga koliko Titovo ime može koristiti u pravdanju nove politike, ali i od otpora lokalnih vlasti. Bilo bi površno eroziju antifašizma objašnjavati samo lako razumljivom činjenicom da kod svakog nacionalizma slabi kritičnost prema fašizmu i da iskreni nacionalista nikada ne može biti dosledni antifašista. Uzroke slabljenja antifašizma treba tražiti u višeslojnom procesu ne uvek vidljivih krupnih promena epohalne svesti s kraja 20. veka: (1)opšti zaokret epohalne svesti udesno, normalizacija liberalizma i demonizacija socijalizma su razlog potiskivanja antifašizma i normalizacije antitotalitarizma; (2) ovi opšti činioci na Balkanu prelamali su se kroz lokalne okolnosti medjunacionalnog sukobljavanja i gradjanskog rata. U Istočnoj Evropi antikomunizam ima već decenijski kontinuitet, što je inače retkost kod političkih strasti visokog intenziteta. Nacionalne homogenizacije u obnovljenom kapitalizmu tražile su novu idejnu organizaciju političke mržnje. Tito se sada javlja kao negativni komunista i mrzitelj

192

nacionalnog. Titovi protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma. Antifašizam je osporen, ignorisan ili preakcentovan. U tom cilju je s vrha dozirana revizija istorije u kojoj se kvislinško društvo Hitlerovih saveznika na Balkanu predstavlja kao žrtva, a njihove žrtve demonizuju se kao dželati. U Srbiji je skoro normalizovano novo obrtanje perspektive. Na sličan način u Hrvatskoj je Blajburg, kao “mesto nedužnog stradanja nacije”, zamenio Jasenovac, a u Sloveniji je novo mesto sećanja Kočevski Rog. Novi nacionalni patriotizam konstruiše se opet kao zajednica žrtava i rehabilituje (martirologija Nedića, kvislinga i četnika kao komunističkih žrtava). Napor da se realnost kvislinštva progna iz sećanja i obznani istorijska normalnost Ljotića i Nedića, podudara se sa nastojanjem da se žrtve fašizma optuže za novo uznemiravanje. Komunisti su glavni krivci za trajnu prezentaciju naše saradnje sa fašizmom, zato treba obrnuti perspektivu i antifašizam optužiti kao nepotrebnu provokaciju okupatora. U pozadini ove verzije osude antifašizma je neistorično i shematsko sučeljavanje revidirane herojske i državotvorne ideje u srpskoj istoriji, tj. novo viđenje buntovnika kao upropastitelja, a kompromisera kao graditelja. Antifašizam se svrstava u štetan i iracionalni bunt, a kvislinštvo u razumnu nacionalnu politiku. Tito se od heroja preobražava u upropastitelja. Kod nacionalističkih konzervativaca Tito je neprijatelj nacije, a kod liberala je totalitarni protivnik pravne države. Prva struja njegov antifašizam smatra štetnim, a druga iznuđenim. Antititoizam teče u znaku antipatriotske i antitotalitarne retorike. Naredni korak u relativizaciji antifašizma je širenje ideologije o nultom času, tj. novom početku autentične istorije. Uočavanje različitih godina, kao ključnih i prekretničkih, uslovljava različito centriranje sećanja, tj. izbor sadržaja oko prioritetnog datuma kod izbora sadržaja sećanja. Medjutim, isti datum može usloviti i različiti odbir sećanja. Danas se npr.7.7.1941, bivši Dan ustanka Srbije protiv fašizma, tumači kao dan “kada je Srbin ustao na Srbina”. Ili dok Srbi pamte 1991. godinu kao godinu secesije, Hrvati na nju gledaju kao na početak nezavisnosti vlastite držve. Postoji čitava onomastologija oznaka za prekretnička zbivanja i godine: revolucija, zaokret, rez, prelom, raskršće. Od izbora ključnh godina zavisi i ocena istorijske funkcionalnosti antifašizma. Ne menja se samo vizija dželata i žrtava, nego se intronizuju i subjekti nove revolucije: više to nisu antifašisti, nego antikomunisti svih boja (od fašističkih do liberalnih). Danas je preko prohodnog antikomunizma najzgodnije diskreditovati mondijaliste i internacionaliste koji razbijaju homogenost nacije. Titova parola bratstvo-jedinstvo je sinonim fatalno pogrešne politike U konzervativnom prekrajanju istorije antifašizam redovno je na udaru. Relativisanjem antifašizma stvara se prostor za intronizaciju novih nacionalnih oslobodioca i normalizaciju nacionalne države. Treba li npr. uopšte pominjati da hilandarski identitet nije spojiv sa antifašizmom. Premda autoritarno nametan, antifašizam je gotovo pola stoleća bio važan sastojak identiteta jugoslovenskih naroda i realni oslonac njihovog zajedništva. Upravo zato se konzervativci danas trude da u borbi protiv ostataka ovih ideja najpre relativizuju antifašizam, koji nije homogenizovao nego cepao naciju na fašiste i antifašiste. Treća verzija relativizovanja antifašizma je uključivanje u subjekte antifašizma raznih nacionalističkih grupacija. U novim srednjoškolskim udžbenicima u Srbiji govori se o dva antifašistička pokreta u Srbiji (partizanskom i četničkom), a u Hrvatskoj i Sloveniji domobrani su uključeni u antifašiste još pre desetak godina. Pošto se Evropa još uvek ne odriče antifašizma kao ključne moralnopolitičke i civilizacijske vertikale, to su balkanski nacionalisti prinuđeni da se prilagođavanju ovom kursu uključivanjem u antifašizam najčešće pasivnih, a katkad i kvislinških nacionalističkih snaga iz Drugog svetskog rata. O borbi oko nametanja novog poretka sećanja svedoči i konkurencija žrtvenih grupa: sukob oko monopola na patnju izmedju žrtava fašizma s jedne (Hitlerovih i kvislinških) i žrtava socijalizma s druge strane (Titovih i komunističkih). Javna kultura sećanja odvaja se od privatnih uspomena i institucionalizuje oko novih žrtvenih sadržaja. Govor o komunističkim zločinima postaje medijski prohodan jer pravda mnoge nove zaokrete. Stvara se nova ortodoksija selektivnog sećanja, pa ono što se u nju uklapa važi kao autentično, a što se ne

193

uklapa odbacuje se. Socijalizam se preobražava u totalitarizam, komunisti u dželate, a Tito u ključnog upropastitelja. Službeno pamćenje je preko noći glavnog usrećitelja pretvorilo u ključnog krivca za nacionalnu katastrofu. Politizacija prošlosti prisutna je u svim zemljama bivšeg socijalizma. Sećanja razradjuju političke partije: neke koriste poslekomunističku nostalgiju za sticanje podrške, druge i dalje demonizuju socijalizam i hvale se antikomunističkim otporom. Poricanje prošlosti ima različite verzije: umerenije struje zadovoljavaju se kritikom socijalizma, radikalnije traže odmazdu. Najopštije govoreći kod nas su još uvek prisutna tri obrasca tumačenja istorije 20. veka: komunistički, mitsko-nacionalni i samokritički-pluralistički. Svaki ima umereniju i radikalniju verziju. 2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji

U kriznim periodima slabi i gubi se razlika između vrsta i posrednika znanja o prošlosti, između kolektivnog pamćenja i istorije, između istoričara i ljubitelja istorije. Ljubitelji istorije krajnje selektivno uprošćavaju sliku prošlosti, ali i sami istoričari koriste autoritet struke u političkoj javnosti. Profesionalni istoričari nemaju ekspertski monopol. Ljubitelji istorije su tvorci istorijske kulture, pre svega u medijima. Osim toga višeslojni kompleks istorijske kulture oblikuje i oralna istorija, tj. porodični razgovori za stolom i među prijateljima. Neretko i mediji određuju šta je istorijski prihvatljivo. Potreba za stvaranjem smisla posredstvom istorijske priče još je akutna. Prošlost u obliku mita više doprinosi homogenizovanju nacije nego kritička istorija. M.Albvas je razlikovao kolektivno pamćenje grupe i racionalno istorijsko pamćenje. Istorija obrađuje delove prošlosti koji su u kolektivnom pamćenju prepušteni zaboravu. Otuda istorijska nauka nije jednostavno institucionalizovano produženje kolektivnog pamćenja. Ona se otima imperativima kolektivnog pamćenja, tako što traga za protivrečnostima,a ne za skladom. Kolektivno pamćenje retušira prošlost, uopštava fragmente, gradi skladnu priču i na taj način iskrivljava prošlost. Tamo gde se razlika između istorije i pamćenja ukida na račun imperativa ovoga drugog, iščezava zajedno sa istorijom jedino sredstvo kritike javne upotrebe prošlosti preko kolektivnog pamćenja. Pjer Nora je još oštrije razdvojio istoriju od pamćenja (Nora 1989,8-9).Pamćenje vraća sećanje u sakralno, istorija ga otuda proteruje, pamćenje izrasta iz grupe i pripada grupi, istorija pripada svima i nikome. Dok je pamćenje apsolutno, istorija poznaje samo relativno znanje. Pamćenje je slepo za sve, osim za grupu koju povezuje. Istorija je permanentna sumnja u pamćenje i njena uloga je da ga potisne i razori.

Ne samo za političare, nego i za mnoge istoričare prošlost nije ključ za razumevanje sadašnjosti, već su potrebe sadašnjice ključ za preradu prošlosti. Na Balkanu su se misao o društvu i s njom povezana slika prošlosti teško izdizali iznad protivrečnosti prostora, i otimali od imperativa ideologije i kolektivnog pamćenja. Postojanost naučnika često je bila labilna, kolebajući se u širokim amplitudama izmedju apologije tekućeg i demonizacije minulog režima i njegove ideologije Žestina u kritici socijalizma može se tumačiti i pokušajem iskupljenja zbog njegove ranije bezrezervne apologije. Ocena Tita je u poslesocijalističkoj istoriografiji temeljito izmenjena. Tito je s razlogom skinut sa pijedestala nedodirljivosti, ali je novi pristup stvorio niz isključivosti. Proučavanje istorije u misli o društvu jeste odgonetanje složenosti, koja ne gleda sadašnjost samo kao rezultat prošlosti, nego pokušava da raspozna uticaj prošlosti i na budućnost.

U tom sklopu treba biti kritičan i prema istoričarima. I istoričari lako poistovećuju vlastite želje i vizije sa konstruisanim konačnim stupnjem razvoja, pa njihova savremena obrada socijalizma teče unutar poredaka sećanja nove liberalne i konzervativne teologije. Manje ili više latentno i kod njih je prisutno uverenje o kraju istorije koje je ugradjeno u opredeljenje. Ovo uverenje gradi tvrdi poredak sećanja, kao okvir prerade komunističke prošlosti. Osim toga, i istoričari su prinudjeni da u dobu burnih preloma uskladjuju vlastiti biografski

194

kontinuitet sa istorijskim diskontinuitetom, vlastito samopoimanje sa izmenjenom službenom vizijom društva. Istoričari, ništa manje od svojih savremenika, preusmeravaju svoja sećanja i distanciraju se od vlastite prošlosti. Retrospektivni rad na prepisivanju pojedinačnog pamćenja i oštar rez u biografijama balkanskih istoričara (bivših komunista) nameće potrebu da se govori o novom tipu sećanja, savladanom sećanju. Po svemu sudeći, antifašizam je ključni sadržaj koji treba savladati u stvaranju novog profesionalnog i političkog identiteta i prilagodjavanju novom poretku sećanja. Antititoizam je novi ključni simbol javnog poretka sećanja i nove lične jednačine istoričara konvertita. Srpska istoriografija je od glorifikacije “najvećeg sina naših naroda” preko noći prešla na demonizaciju “kumrovačkog dželata”. Dugo je Tito u dekretiranom komunističkom pamćenju bio oličenje antifašizma, antistaljinizma i internacionalizma, pa je uz demonizaciju njegove ličnosti rušen i okvir njegove ranije harizmatizacije. Antistaljinizam je u političkoj preradi istorije postao neaktuelan čim je oslabila pretnja od SSSR-a, ali je stanje sa antifašizmom bilo složenije. U Evropi je antifašizam još uvek ključna moralna idejnopolitička vertikala, pa je na ovom planu demonizacija Tita bila složenija. Poslekomunistička istoriografija konstruisala je nove antifašističke subjekte (četnike i domobrane) i “trezvene patriote” (kvislinge). Socijalistička prošlost još uvek je živa, ali sada ne kao uzor, već kao negativna slika koja ne treba da iščezne, već da stoji kao opomena i primer slabljenja i razdrobljavanja nacionalnog jedinstva. Personifikacija te negativne slike je Tito, više kod srpskih nego kod hrvatskih istoričara. Kod savremene srpske inteligencije može se uočiti nekoliko talasa manje ili više iskonstruisanih žrtava kao osećajne osnove novih istoriografskih jednostranosti: Titove žrtve su četnici, kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi oslobodilaca 1944-45, zatim informbirovci, rankovićevci 1966. i liberali 1972. Ovom sledu dodaju se i Miloševićeve žrtve iz 1990-ih. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani, delom i ustaše, zatim žrtve Blajburga iz 1945. i žrtve "hrvatskog proljeća 1971". Oživljavanje tabuizirane istorije, utemeljeno novom žrtvenom svešću, neretko završava u ekstremima. Apsolutna moralna superiornost žrtava komunističkih režima svuda je metapolitičko jezgro novog prevladavanja prošlosti. Otuda i inflacija disidenata i fiktivnih žrtava komunizma. Disidentski diskurs se u višepartijskom režimu "re-institucionalizirao" u "antikomunizam bez objekta" “ili antikomunizmu bez komunizma” (Močnik 2003). Antikomunizam je postao zbirna kvalifikacija vrlo rastegljivog obima (od boljševika do mondijalista), koja se u zavisnosti od prilike mogla različito akcentovati. Izgleda da je u tom maglovitom govoru mržnje Tito bio jedan od retkih postojanih sadržaja. Dovoljno je bilo sebe prikazati disidentom ili žrtvom Titovog režima, pa je “stradanje” stvaralo beskonkurentski politički kapital “starog borca”. Ipak su od Titovih žrtava samo nacionalisti postali heroji, dok su informbirovci (realno najveći stradalnici) već sa slomom lagera postali bezopasne i neaktuelne žrtve koje se nisu mogle preobraziti u dželate, zato što u opštoj antikomunističkoj klimi kao levičari nisu mogli svoje stradanje moralizovati.

Komunistička dihotomna shema o revoluciji i kontrarevoluciji ukinuta je i potisnuta novim isključivim shemama: patriote-izdajnici, mondijalisti-demokratski nacionalisti, totalitarizam-demokratija, komunisti protiv svih drugih. Istorijski kontinuiteti i dugi procesi danas se ne shvataju u socijalnom nego u nacionalnom duhu i povezani su sa raznovrsnim teorijama zavere. KPJ je prevedena iz oslobodilačke u totalitarnu snagu, slika prošlosti, dugo centrirana oko Titovog kulta, je demonizirana, a žrtve komunizma (nacionalisti i kolaboracionisti) su rehabilitovane i proglašene istinskim patriotima. Ovo izvrtanje ima dubljeg smisla. Ranije sećanje na borbu partizana je posredovalo željene vrednosti kao što su internacionalizam, bratstvo-jedinstvo i multikulturalizam, pa je komunistička kadrovska uprava na autoritaran način pomagala kosmopolitizaciju Balkanu. U izvesnom smislu socijalizam je bio u XX veku snaga globalizacije na eksplozivnom Balkanu. Danas su aktuelni pokušaji da se Titov socijalizam denuncira po modelu F.Firea, tj. poricanjem komunističkog antifašizma, jer je tobože bio iznudjen, zločinački i totalitaran. Malo je istoričara koji su aktivno reagovali na stereotipe o Titu, čak i kada se sa njima nisu slagali. Diskreditovanje

195

komunističkog izbalansiranog jugoslovenstva i antifašizma je u središtu revizionističke istorijske politike (Kuljić 2003 a).

Srpska istoriografija stoji pod snažnim pritiskom novog antikomunističkog poretka javnog sećanja, gotovo u istoj meri u kojoj je komunistička istoriografija ranije osmišljavala dekretirani antifašizam. Istraživački prioriteti pomeraju se od Titovih zasluga ka Titovim promašajima. Lako je pojmljivo što više nisu aktuelni Titovi uspesi (u privredi, diplomatiji i obezbedjenju nacionalnog mira), već žrtve Titove politike. Ali je neverovatno sa kojom brzinom je srpska istoriografija načinila zaokret od glorifikacije Tita ka njegovoj demonizaciji. Antititoizam je kod inteligencije postao salonski deo identiteta. Gotovo da nije potrebno isticati da kruto podvajanje javnog prijatelja i neprijatelja pogoduje stereotipnom mišljenju. U Hrvatskoj je ključna alternativa Evropa – Balkan, unutar koje je antikomunizam posrednik, a jugonostalgija najveći greh. Danas u Srbiji sličnu ulogu ima napetost izmedju demokratskog nacionalizma i komunističkog totalitarizma, a greh je mondijalizam. U hrvatskoj jugoparanoji antibalkanska retorika sažima antikomunizam i antitotalitarizam u oceni SFRJ kao balkanske tiranije sa srpskom dominacijom. Tito jeste bio Hrvat, ali ne u dovoljnoj meri. Analogni stereotip hrvatskom vidjenju Balkana za srpski nacionalizam jeste bivši komunistički internacionalizam sa pogubnim načelom ravnoteže, tj. tezom da su svi nacionalizmi podjednako opasni. Tito jeste bio za celovitu Jugoslaviju, ali je razdrobio i podvlastio Srbe. Retki višeslojni pristupi socijalističkoj prošlosti postaju u novom kolektivnom pamćenju disonantni. Ranija socijalistička slika istorije i istoriografija bez ostatka se proglašavaju za dekretirane laži, a da se pri tome ne vodi računa o osobenoj vezi socijalističke stvarnosti i svesti o njenoj prošlosti. Komunistička slika prošlosti koristila je drugačije pojmove i kategorije za tumačenje prošlosti (ideologija, klasna svest) od današnjih (konstrukcija, identitet, prevladavanje prošlosti). Hladniji pristup srušenoj slici o prošlosti, u čijem je središtu bilo veličanje Tita, trebalo bi da uzme u obzir: (1) društvenointegrativne osobenosti socijalističkog kolektivnog pamćenja, (2) epohalnu svest u kojoj se ova uobličavala (bipolarni svet), i (3) konkretne društvene uslove svake bivše republike u kojoj se razvijala svest o prošlosti. Rečju, treba uvesti višedimenzionalni obrazac društvene uslovljenosti slike istorije umesto kategorija komunizam i postkomunizam. Višeslojni obrazac teže je razviti od lagodne i udobne sheme totalitarna prošlost – demokratska sadašnjica. Treba nijansirano razmatrati konkretnu povezanost bića i svesti unutar svakog razdoblja. Samo tako se celovitije može razumeti Ttitova uloga. Na koji način su se npr. faze blokirane modernizacije u SFRJ podudarale sa fragmentizacijom i diferencijacijom dekretiranog uniformnog komunističkog vidjenja prošlosti? Kakvu viziju prošlosti je tražila ubrzana industrijalizacija početkom 1950-ih u Jugoslaviji, kakvu samoupravna faza socijalizma za vreme Titovog života, a kakvu nakon njegove smrti? Koje vrednosti nameće koja faza (centralistička, policentrična, posletitovska) ? Kako se menjala kultizacija Tita s obzirom na promene u međunacionalnim i međurepubličkim odnosima? Koje krize i prekretnice su najviše uticale na promene istorijske slike: 1949, kada počinje snažna kritika staljinizma, 1965, kada počinje osamostaljivanje republika, 1980, kada Tito umire i počinje prodor nacionalizma u istoriografiju, 1985. kada se počinje osećati uticaj perestrojke i počinje ubrzana erozija harizme partije. U srednjoškolskim udžbenicima može se pratiti evolucija slike o prošlosti, ali i u istraživačkim radovima. Najbolje je naporedo pratiti stvaralačke i reproduktivne sadržaje. Iza zadržavanja neprikosnovenih osnovnih mesta sećanja (Sutjeska, Neretva, sedam ofanziva, istorija partije, sukob sa Staljinom i ključnih ideoloških opštih kurseva – antikapitalizam, antibirokratizam, samoupravljanje), krilo se različito akcentovanje i vidjenje dekretirane bliže prošlosti kod bivših republika. Opšti razvoj prerade prošlosti tekao je od dijamatovskog preko samoupravnog marksizma do različito akcentovanog nacionalizma (od levičarskog do liberalnog, postmodernističkog- konzervativnog do restaurativnog). U tom sklopu je u javnom pamćenju i istoriografiji uvek iznova preocenjivana i Titova uloga.

196

3. Tito i socijalizam u svakodnevnom pamćenju Viđenje socijalističke prošlosti kod običnog čoveka danas je aktuelnije nego ranije iz još jednog unutarnaučnog razloga. Istraživanja pamćenja sve više se okreću od tzv. tvrdog pamćenja, tj.istraživanja ključnih prošlih političkih zbivanja i službenih sadržaja, ka “mekom” pamćenju, gde su u središtu svakodnevnica i sećanja užih društvenih grupa (etničkih, klasnih, polnih itd.). U SAD su istorija, pamćenje užih grupa i nostalgija komercijalizovani u medijskoj industriji pamćenja, pa se na tržištu mogu kupiti instant-proizvodi za zadovoljenje vlastite “istorijske” čežnje. Evropa je, tome nasuprot, još uvek opterećena teškim i eksplozivnim ideologizovanim pamćenjem na genocid, fašizam i svetske ratove. Politika sa prošlošću na starom kontinentu na drugačiji način se povezuje sa nostalgijom. U SAD je na delu komercijalizacija i traganje za poreklom, a u Evropi su aktuelna sećanja na stabilna i mirna vremena u etničkom i socijalnom pogledu. Na Zapadnom Balkanu danas se i najbezazlenija jugonostalgija smatra, s pravom, opasnom u vremenu brisanja jednog pamćenja i konstruiranja novoga (ili u vremenu prisilne amnezije i prisilnog pamćenja) (Ugrešić 1996), jer remeti novu nacionalističku sliku prošlosti. Najopštije govoreći, danas su prisutne dve vrste pamćenja socijalizma, tj.dve odvojene dimenzije opažanja i procene socijalističke prošlosti: prva se odnosi na komunistički politički sistem, a druga na društvenu stranu poretka na nivou svakodnevnog života i ličnih biografija. Prva dimenzija obično je negativna, druga je složenija i dvoznačnija. Prva se oslanja na službena dokumenta i propise, druga na oralnu istoriju, tj. na doživljaje koji se prenose usmeno. Postoji posebna dijalektika selektivnog pamćenja i selektivnog zaborava socijalističke prošlosti, koja se ispoljava u raznovrsnim oblicima na nivou masovne svesti i kod političkih elita. Odnos običnog čoveka prema slici socijalizma određuje savremena kriza koja menja sigurnost pojedinaca i grupa.

Samopoimanje običnog pojedinca, koje obično počiva na skladu grupne i lične prošlosti, doživelo je od sloma socijalizma burne potrese. U poslesocijalističkoj svakodnevici sve više je pojedinaca sa skraćenim ili pocepanim biografijama; dojučerašnji komunisti i titoisti postali su antikomunisti i antititoisti, jugosloveni su se pretopili u nacionaliste, slika vlastite prošlosti rekonstruiše se i prepravlja i saobražava novom poretku sećanja. Jugoslovensko kolektivno pamćenje zamenjeno je novim nacionalnim pamćenjem. U Hrvatskoj i Srbiji su politički emigranti i bivši kvislinzi, gubitnici iz 2. sv. rata, stekli pravo “povratka svog konfiskovanog pamćenja”, jer je novim nacionalističkim elitama bio potreban živi lični simbol kod konstrukcije anti-antifašističkog pamćenja. Službena revizija nije mogla kontrolisati nostalgiju, koja je osećajna komponenta pamćenja i “kapriciozni korektor prilagodljivog pamćenja” (Ugrešić 1996). Nostalgija ne prihvata kriterije službenog pamćenja, niti novog pragmatičnog poretka sećanja. Nacionalisti nisu mogli kontrolisati nostalgično pamćenje na multietničku Jugoslaviju, pa su pokušali da ključni pojam stigmatizuju. Termin jugonostalgičar služi za političku i moralnu diskvalifikaciju; jugonostalgičar je sumnjiv čovjek, "narodni neprijatelj", "izdajica", osoba koja žali za propašću Jugoslavije (dakle za propašću komunizma, a komunizam je u Hrvatskoj"srbo-boljševizam", a u Srbiji zavera antisrpskih brozovskih snaga). Rečju, jugonostalgičar je neprijatelj novog “demokratskog nacionalizma”. Sociološki rečeno jugonostalgija narušava sklad novog društvenointegrativnog poretka sećanja. U Hrvatskoj je, zapaža D.Ugrešić, termin "jugonostalgija" bio čak deo nove, ratne terminologije. Nostalgija uobličava draž kolektivnog pamćenja na iščezle socijalne sigurnosti svakodnevice socijalizma i multietničkog mira. Građanima bivše Jugoslavije oduzeta je njihova zajednička pedesetogodišnja prošlost. U zamenu za oduzeto ponuđen im je konstrukt nacionalnog pamćenja, koji su mnogi oduševljeno prihvatili misleći da je to siguran temelj za bolju budućnost. Ipak, izgleda da i u Hrvatskoj postoji raskol između dekretiranog sećanja i spontanog javnog mnjenja što pokazuju najnovija istraživanja. Prema rezultatima Internet ankete zagrebačkog «Nacionala» s kraja 2003. Tito je prvi na listi 10 najznačajnijih Hrvata svih vremena (Nacional 2004). Do sličnih rezultata došli su sociolozi u Sloveniji, gde je takođe

197

antikomunistička ideologija vladajućih takođe u suprotnosti sa stavom javnog mnjenja prema socijalizmu. U istraživanjima javnog mnjenja Slovenije tokom 1990-ih, koje je vodio Niko Toš, procenat ispitanika koji su mislili da su "odnosi u Sloveniji nakon Drugog svjetskog rata bili vrijeme straha i zatiranja" kretao se u godinama od 1992. do 1994. oko šest postotaka (najviša vrednost bila je 6,8 posto, 1994.). Godine 1998. taj odgovor pao je na samo 3,9 posto. Cijelo vrijeme između 1992. i 1998. postotak ispitanika koji su ocjenjivali kako je u to doba bilo "mnogo toga dobrog i mnogo toga lošeg" kretao se oko dvije trećine. Izrazito pozitivnu ocjenu, kako je to bilo "vrijeme napretka i dobrog života", dalo je 1992. godine 14,5 posto, a 1998. godine 22,9 posto ispitanika (Cit. prema Močnik 2003). Kod ovog uporednog osvrta ne treba zaboraviti, pored opšteg «rehabilitovanja», i različito akcentovanje Tita. U Hrvatskoj Tita pamte zbog velikog državničkog ugleda u svetu, u Srbiji i BiH se Titovo doba pamti po stabilnoj socijalnoj situaciji i odsustvu sukoba, a u Sloveniji opet iz trećih razloga. U očima mnogih Slovenaca danas je Tito (polu- Slovenac, jer mu je majka bila Javoršek): poslednji Habzburg, prosvećeni monarh, vladar sa bečkim šlifom, harizmatski igrač, garant mira i jedinstva mnogonacionalne države, borac protiv Staljina, vešt balanser između blokova, guru Trećeg puta. Tito je definitivno pozitivna figura u očima mladih Slovenije (Stolzmann 2001), i otuda što se sećanje na njega u dovoljnoj meri ohladilo, za razliku od ostalih delova zemlje koji su bili dugo uvučeni u međunacionalne sukobe. Ipak je raskol između dekretiranog sećanja i spontanog javnog mnjenja u Sloveniji manji. Naime, po anketi ljubljanskog «Dela» s kraja 2003. na pitanje «Kojeg Slovenca bi ste najradije oživeli (klonirali)» Tito se našao na 5. mestu (iza F.Prešerna, L.Štukelja, P.Trubara i I.Cankara) ( Naroda kloni, 2003). Na ovaj rejting Tita uticalo je verovatno drugačije postavljeno anketno pitanje, ali je i usled odsustva krize kod Slovenaca, Tito hladniji segment prošlosti nego kod drugih bivših jugoslovenskih republika.

Važno je uočiti da u svim sredinama lična sećanja, službena slika prošlosti i naučna obrada prošlosti stoje u konkurentskom odnosu. Bilo bi pogrešno misliti da je reč samo o sukobu između često snažne emotivne i moralističke nostalgije s jedne, službenog demonizovanja Tita s druge i pokušaja hladne analize na trećoj strani. Pomenute perspektive neretko se prožimaju i stvaraju kolebljive i fluidne stavove. Lako je pojmljiva razlika izmedju ličnog subjektivnog sećanja i racionalne pretenzije ka objašnjenju. Istorija se kosi sa nereflektiranim sećanjem. Njen zadatak je racionalna kontrola sećanja i diciplinovanje pamćenja. Tome nasuprot, u svakodnevnom životu odnos prema prošlosti više je opterećen različitim oblicima osećajnog nedisciplinovanog pamćenja. Ipak se napetost izmedju rezultata objektivnih naučnih metoda objašnjenja i razumevanja s jedne i moralizovanog i osećajnog odnosa s druge strane ne može otkloniti, jer, bar kod nas, još nema jasne granice izmedju naručene istoriografije i spontano politizovane prošlosti. Ova napetost je u jezgru odnosa prema Titu.

Odnos prema socijalizmu nešto je drugačiji kod naroda nego kod inteligencije (Ilić 2000). Narod teže napušta vidjenje socijalizma kao režima opšte socijalne sigurnosti nego inteligencija kojoj je važnija politička i nacionalna situacija. Tito je još uvek popularan u Makedoniji i delovima BiH i Crne Gore, ali ne kod nacionalno osvešćenih Srba i Hrvata. Kolektivno pamćenje se izgleda kod Slovenaca najviše ohladilo. Zanimljiva paleta aktuelnih sećanja na Tita kod običnih ljudi može se naći na Internet stranici »Leksikon Yu mitologije». Državnopolitički značaj Titovog kulta iščezao je sa razaranjem Jugoslavije. Istoričari koji su ga osmišljavali bezsavesno su ga napustili. U istoriografiji je spoj amnestije i amnezije složen, ne otuda što je napuštanje apologije socijalizma duboko i bolno proživljeno (najčešće i nije), nego zato što je diskvalifikacija ličnosti, grupa ili sistema skopčana sa pravdanjem novih različitih interesa i identiteta. Verovatno su zato mnogi intelektualci izmedju amnestije i amnezije izabrali konverziju. Tome nasuprot, više empirijskih istraživanja pokazalo je postojanost Titovog ugleda kod ispitanika, običnih ljudi. Po Ilićevom istraživanju iz 1999. u Srbiji kod mladih najpoželjnije ličnosti iz prošlosti su junaci iz Kosovskog mita, a kao pojedinačno najčešće preferirana

198

ličnost iz srpske istorije navodi se Tito, a zatim slede Tesla, Pupin, V. Karadžić, Karadjordje itd. (Ilić 2000, str. 26). Istraživač zaključuje da je povoljna ocena Tita rezultat sećanja na socijalnu sigurnost njegovog režima, a ne sklonosti ka marksističkom internacionalizmu. Isti pisac ističe razliku izmedju svesti mladih u Srbiji i istorijskog sećanja nacionalne kulturne elite koja je više revizionistička (Ilić, 2000). U drugom istraživanju iz 2002. Ilić je došao do sličnih, ali diferenciranijih nalaza u Vojvodini (Ilić 2002). Većina ispitanika srpske i mađarske nacionalnosti je kao “zlatni period” iz prošlosti izdvojila Titovo vreme (Ilić 2002,87-89). Kada je u pitanju istorijska ličnost koja bi mogla da reši aktuelne probleme, srpski i mađarski ispitanici najčešće su izdvajali Tita (Ibid.,118-119), a slični odgovori dobijeni su i na pitanje o najčešće pominjanoj ličnosti iz istorije srpskog i mađarskog naroda. Premda nije bio Mađar ni Srbin, Tito je još uvek popularan kao simbol nadnacionalne integracije (Ilić 2002,124). Da je ovo raspoloženje trajnije i raširenije kazuju nalazi jednog drugog istraživanja, prema kojem su na širem području Srbije iz 2002. retrospektivne ocene SFRJ kao nedemokratskog političkog sistema praktično odsutne (Spasić 2003,104.). Sećanja na socijalizam i Tita nisu gola nostalgija. Z. Golubović piše o “relativno prosperitetnom društvu” pre Miloševića (Golubović 2003,26), koga se gradjani sećaju sa nostalgijom (Golubović 2003,50). Po istraživanju iz maja 2002. SFRJ je “najdostupniji model normalnog života”, to je normalnost koju je zamenila nenormalnost koja i danas traje (Spasić 2003, 100). Bio je to režim za čijom kritičkom prosudbom se nije osećala nikakva potreba (Spasić 2003,105). Istraživači se slažu da je socijalna sigurnost stvarala jednopartijskom režimu saglasnost, a naglašeni motivi reda i stabilnosti (u poredjenju sa neredom 1990-ih) uslovili su depolitizovano pozitivno vrednovanje SFRJ u sećanju običnih gradjana. Kod jakih verzija ocena, život u SFRJ primio je status “strukturne nostalgije” ili “zlatnog doba” za kojim je usledila sveopšta propast (Spasić 2003,102). Jugonostalgija ima titoističku podvarijantu u kojoj se žali za višenacionalnom uglednom velikom SFRJ. Filmski režiser Želimir Žilnik u dokumentarnom filmu "Maršal Tito, drugi put među Srbima" napravio je 1993. neobično zanimljiv test kolektivnog pamćenja. Uzeo je glumca koji fizički prilično podseća na Tita, obukao ga u maršalsku uniformu i pustio da šeta ulicama Beograda. Iako su svi prolaznici znali da se radi o surogatu, mnogi su od njih, zaboravivši se, razgovarali sa surogatom kao sa samim Titom. Svaka nostalgija (#e#nja za ne#im što nam je nekada bilo drago i prijatno) pripada ose#ajnom toplom se#anju koje treba razlikovati od hladnog bezstrasnog se#anja.Ovo potonje po#iva na uvidu koji se sti#e poredjenjem egzaktnih pokazatelja razvoja samoupravnog socijalizma i aktuelnog kapitalizma (stope horizontalne i vertikalne pokretljivost, stupanj kriminala, standard i sl. Kod nostalgije prošlost se donekle i idealizuje, a u atmosferi ekonomske nesigurnosti ova sklonost je izrazitija. Odmah treba re#i da su izrazi jugonostalgija i jugonostalgi#ar, stvoreni po#etkom 1990-ih za obele#avanje neprijatelja nacije (A.Debeljak, D.Ugreši#). Nasuprot ovom negativnom vrednosnom shvatanju pojma, ovde se polazi od toga da biti jugonostalgi#ar zna#i biti otvoren prema baštini razli#itih kulturnih sredina, što mo#e biti samo pozitivno, «jer onaj koji zna samo za jedno, ne zna ni za jedno». Kod širih slojeva jugonostalgija ozna#ava opštije se#anje na društvenu sigurnost. I nostalgija tra#i li#ni simbol. Moglo bi se re#i da je Tito, ne samo zbog nostalgije, u o#ima ve#ine stanovništva još uvek zapam#en kao pozitivna istorijska li#nost. Kada nakon relativno ure#ene sigurne dr#ave nastane haos i nesigurnost, se#anja na prošlost lako prelaze u nostalgiju. Još u hroni#nom ratnom stanju antike te#nja za mirom i sre#om se u versko-politi#kom obliku iskazivala u kultu cara izmiritelja i kanalisala u pravcu njegovog obo#avanja. Tako je verovatno kriza Rimskog carstva u 3. veku stvorila idili#nu sliku o carevima 2.veka (Hadrijanu i Antoninu Piju), koja je sigurno odudarala od stvarnosti. Rimski car vi#en je kao spasitelj sveta koji oslobadja narode ratnih sukoba, miri i ukida bedu, a njegova epoha je #eljeno zlatno doba. U obli#ju zemaljskog cara otkrivao se pravedni bog. Na sli#an na#in se u razli#itim oblicima svetovne eshatologije današnja nostalgi#na prise#anja vezuju za Tita. Ova okolnost, me#utim, ne bi trebala da uti#e na potcenjivanje realnih modernizacijskih u#inaka Titove vlasti: medjunacionalna trpeljivost, visoka pokretljivost stanovništva, laicizacija i prosve#ivanje, kosmopolitizacija i socijalna sigurnost.

199

Svaka nostalgija je selektivna. Manifestacija selektivnih “depolitizovanih se#anja” kod obi#nih ljudi mo#e se povezati i sa drugim #iniocima. “Pragmatizacija vrednosti” vidljiva je kod onih koji su okrenuti više ka rešavanju dnevnih problema, nego kod onih koji su zaokupljeni simboli#nim sukobima oko istorijske pravde. U krizi pojedinca ne zaokuplja prošlost niti budu#nost, ve# svakidašnje pre#ivljavanje. To je rodno tle nostalgije, ali, kada je u pitanju socijalizam, nostalgija je, naro#ito kod inteligencije, selektivna: mnogi pojedinci se#aju se prijatne socijalne sigurnosti, a ne i vlastite upletenosti u pravdanje re#ima ili njegove ideologije. Dakle, aktuelne potrebe i interesi stvaraju slo#enu i široku zajednicu zaborava i oprosta koja je u subjektivnom pogledu vrlo va#na, jer slu#i kao instrument samozaborava i samooprosta. Bez zaborava ne bi pre#iveli, ka#e Ni#e. U pam#enju svakodnevice socijalizma zaboravlja se na autoritarnost re#ima, a pamti se društvena sigurnost. Pam#enje titoizma ipak ima više dimenzija i kao segment kolektivne svesti ne mo#e se tuma#iti kao spontana romanti#na reakcija na tegobno pre#ivljavanje i osiromašenje krajem 20.veka, niti kao arhai#ni izraz propalog socijalizma. Kao i prema drugim markantnim sadr#ajima iz prošlosti, tako i odnos prema titoizmu mo#e biti nostalgi#ni, negatorski i kriti#ki. Romanti#arski titoizam slavi svaki segment njegove epohe, dok demonizatorski, tome nasuprot, sve tuma#i kao la# i prevaru. Kriti#ki odnos, pak, razdvaja realne modernizacijske crte ovog re#ima od razli#itih oblika nostalgi#ne idealizacije. Grubo re#eno, radi se o razlici izme#u #e#nje za prošloš#u, ga#enja i hladnog rasu#ivanja. U ovom ni#eovskom smislu i harvardski profesor slavistike S. Bojm isti#e razliku izme#u dva oblika nostalgije. Prva je rekonstruktivna, a druga refleksivna. Rekonstruktivna nostalgija pripada kolektivnom pam#enju, tu se smišljeno prekraja nacionalna prošlost i budu#nost, s namerom da se izgla#a kolektivna svest o prošlosti i da se ukinu privatna se#anja koja su u sukobu sa kolektivnim. Ovu operaciju je D. Ugreši# nazvala "konfiskacijom se#anja". Naravno da rekonstruktivna nostalgija ne vidi sebe kao nostalgiju, tj. kao selektivnu maštovitu prošlost, nego ovu vrstu se#anja dr#i preko potrebnim otkrivanjem zaturene nacionalne istine. Na drugoj strani, refleksivna nostalgija, opstaje u rezervatu pojedina#nog se#anja, ne mo#e biti oktroisana niti propisana, naj#eš#e se iskazuje u privatnim pri#ama i ne mo#e se bez ostatka glajhšaltovati. Kriti#ka refleksivna nostalgija je svesna nepovratnosti prošlog, da povrataka ku#i nema, ali i toga da masovni #al za stabilnim #ivotom u prošlosti jasno pokazuje da je sadašnjost “poprili#no teretli”, tj. u nekim va#nim segmentima ispod nivoa prošlog. Se#anje na socijalizam jeste prete#no, ali ne i uvek, vezano za se#anje na Jugoslaviju. I kod mnogih antikomunista jugonostalgija ozna#ava #e#nju za širim kulturnim prostorom od nacionalnog i nepristajanje na samo jedan kulturni obrazac, pa je i zbog ovoga treba razlikovati od prazne romanti#ne iluzije.

4. Tito kao simbol Organizovano pamćenje nije samo važan sadržaj vladajuće ideologije, nego je to i struktura simbola smeštena u njegovom središtu, koja osmišljava i neideološko iskustvo. Simbolička struktura povezuje društvena izvorišta pamćenja sa njegovom društvenom funkcijom. Kod svakog pamćenja treba raspoznati primarni dogadjaj i ključnu ličnost. To nije uvek realni, izvorni i najuticajniji splet zbivanja, već su to dogadjaj i ličnost koji ujedinjuju i podstiču društvo da stvara nove pravce razvoja. B.Švarc je pokazao kako su u SAD učesnici Drugog svetskog rata tumačili vlastito iskustvo poredeći ga sa drugim primarnim dogadjajem – građanskim ratom iz 1860-ih. Poredi se jedno zbivanje sa drugim, tj. način organizovanja i osmišljavanja društvenog iskustva kod pojedinaca. Ova vrsta poredjenja pretvara pamćenje u kulturni sistem, stvara simbolički obrazac prošlosti i pretvara kulturne simbole u očevidne javne rasprave. Minuli dogadajaji na taj mogu biti ključ za tumačenje sadašnjice. Ali treba shvatiti pod kojim uslovima i zarad kojih ciljeva prošlost postaje okvir za razumevanje sadašnjice. Švarc je to pokazao na načinu svojatanja Abrahama Linkolna (1809-1865) u SAD za vreme Drugog svetskog rata (Schwartz 1996). Linkolnova senka duža je i šira nego što je bila u dobu njegovog predsednikovanja (1860-1865). Linkoln nije samo kasnije oživljavan, nego je postao trajan sadržaj pamćenja u kom je dinamika pamćenja postala najočiglednija. Na Linkolna treba

200

gledati očima ratne generacije da bi se razumele vrednosti i osećanja te generacije. Nije to bila puka idealizacija ubijenog predsednika, već je Linkoln postao važan u rešavanju nekih njihovih važnih problema. U jugoslovenskom kolektivnom pamćenju još uvek je ključni dogadjaj rat protiv fašizma, a ključna ličnost Tito. Tito je odmah nakon smrti postao simbol zajedničke države, ali i rastegljivi sadržaj koji je u zavisnosti od potreba različito tumačen. Nakon toga Tito je postao važan pokazatelj kolektivnog pamćenja zahvaćenog krizom. Iza univerzalnog simbola i imena krile su se različite vrednosti: bratstvo-jedinstvo, antifašizam i antistaljinizam, ponosna nevazalna spoljna politika, ali i separatizam i stvaranje novih nacija i pokrajina. Još je šarolikiji spektar Tita kao negativnog simbola od 1990-te. Od tada je on simbol antiliberalizma, antinacionalizma, boljševizma, autokratije, totalitarizma, mondijalizma itd. U duhu postojane oslobodilačke političke kulture uzdizan je kao spasitelj klase i detronizovan kao upropastitelj nacije. Tito je još uvek simbol oprečnih vrednosnih sistema, a u sociološkom smislu podjednako je važan kao simbol željenih i neželjenih vrednosti. Zašto? Zato što selektivno oživljena prošlost najbolje objašnjava prioritet novih vrednosti. Izmedju 1900. i 1940. Linkoln je bio simbol ljudskog dostojanstva i ljudskih prava. Ruzvelt je govorio da je Linkoln bio prvi predsednik u duhu Nju Dila. Tito je do 1990. bio simbol socijalizma, samoupravljanja, ravnopravnosti nacija, antifašizma i antistaljinizma. Ruzvelt se spremao za rat oživljavajući pamćenje na Linkolna i gradjanski rat. Pod Titovom slikom održavane su demonstracije Albanaca, ali i mitinzi Srba 1988-1990. U Drugom svetskom ratu sećanje na Linkolna imalo je još složeniju ulogu: ponavljane su epizode iz građanskog rata 1860-ih, sa podsećanjem na sličnosti akcija u Drugom svetskom ratu. Isticane su sličnosti, a ne razlike izmedju dva rata, pa je potonji ispao samo kopija gradjanskog. Učesnici Drugog svetskog rata brzo su se poistovećivali sa generacijom iz gradjanskog rata, i sebe videli kao njihove nastavljače. Švarc je uz to uočio i iste vrednosti (borba protiv ropstva) koje su pokretale obe generacije pravednih ratnika. Idealizacijom Linkolna složeni gradjanski rat u holivudskom maniru sažet je i sveden na Linkolnovu porodičnu viziju, pa je postao značajniji od njegovog života (Schwartz 1996, 922). Za razliku od Linkolna, koga malo ko danas osporava, Tito opstaje i kao simbol pozitivnih i negativnih vrednosti. U mnogim mestima bivše Jugoslavije još stoje ulice sa Titovim imenom, a kod Makedonaca i Bošnjaka Tito ostaje otac nacije. U tom pogledu indikativna je aktuelna debata oko naziva glavne ulice u Sarajevu. Do skora je cela ulica bila «Titova», a od skora,kako se predlaže, samo njena polovina, dok drugi deo treba da ponese ime A.Izetbegovića. Međutim, predlog je u Sarajevu izazvao otpor. Odnos prema Titu ne podudara sa odnosom prema socijalizmu. U službenom pamćenju Tito se po pravilu dekontekstualizuje: nacionalisti u Skopju vezuju ga za «drugi Ilinden» 1944. kada je Makedonija proglašena republikom, a iz sličnih razloga to čine i Bošnjaci u Sarajevu. Sličan je odnos i savremene crnogorske vlasti, a donekle i hrvatske i slovenačke. Tito je važan kao otac novih nacija-država i izmiritelj, a ne kao simbol socijalizma. U svakom poretku sećanja bira se naročiti događaj iz prošlosti kao rastegljivi primarni okvir njenog tumačenja. U središtu izabranog događaja je istorijska ličnost. Što je društvo stabilnije i lišeno krupnih lomova to je ovaj okvir postojaniji. Linkoln je u istoriji SAD skoro vek i po najpopularniji predsednik i simbol željenih vrednosti. Tito je to u Jugoslaviji bio to samo do 1990. Za vreme velike depresije pominjana je Linkolnova mladost i njegove borbe u Ilinoisu, za vreme rata njegovo predsednikovanje, nakon Kenedija, njegovo ubistvo u pozorištu. U toku Drugog svetskog rata mediji su o Linkolnu pisali da je on lično na vreme pripremao regrutaciju, vojno snabdevanje, gradio brodove, ograničavao slobodu govora i suspendovao legalnu zaštitu u obliku preventivnog pritvora. Linkoln je bio naš prvi diktator, pisao je Nju Jork Tajms polovinom 1941, još pre Perl Harbura. Važna priprema za ulazak SAD u Drugi svetski rat (koji je bio sve izgledniji nakon ulaska V.Britanije u rat septembra 1939, a naročito nakon pada Francuske juna 1940) bilo je oživljavanje sećanja na građanski rat koji se zbio 80 godina ranije. Bila je to mobilizacija i upotreba istorije, a ne njeno kritičko osvetljavanje.

Linkoln je idealizovan jer je uvek bio obrazac poželjnih vrednosti. Pojedini delovi njegovog života bili su aktuelni u različitim dobima, jer su budili različita osećanja. Švarc dodaje da se

201

ovaj odnos izmedju sećanja na Linkolna i neposrednih imperativa rata ne može objasniti formulama manipulacije ili propagande, niti lažne svesti. Daleko više od toga, sećanje na Linkolna otelovljava univerzalnu kulturnu prisutnost koja stvara zajednički obrazac delanja, rasudjivanja, zajedničke kategorije razumevanja i zajedničko tumačenje patnji i smrti. Linkolna su svi svojatali. On je deo kolektivne svesti SAD (Schwarz 1996, 923). Po istraživanju iz 1999. telefonskom anketom na Univerzitetu Merilend, najpopularniji američki predsednici su: Linkoln (45%) Kenedi (35%), Regan (29%),Vašington (28%), Klinton (24%) (Schwartz, Schumann 2003). U američkom kolektivnom pamćenju i istoriji slika Linkolna javlja se u nekoliko verzija: 1.spasilac unije koji je očuvao jedinstvenu državu, 2. veliki oslobodilac koji je ukinuo ropstvo, 3.čovek iz naroda sa kojim se poistovećivao obični Amerikanac, 4. prvi Amerikanac, borac na frontu, 5. čovek koji je sam sebe stvorio - oličenje otvorenosti kanala društvenog uspona.Vizija Linkolna u različitim periodima odražavala je različite ideale koji su dublji od poštovanja Linkolna: slavljenje «spasioca Unije» iskazuje američki nacionalizam, «veliki oslobodilac» simbol je humanosti,a «čovek iz naroda» znamen demokratije, «prvi Amerikanac» je oličenje amerikanizma, a «čovek koji je sam uspeo» svedoči o jednakim šansama svih. Švarc i Šuman zaključuju da, uprkos postojanosti autoriteta, Linkolna drugačije vide danas nego 1945.

Na sličan način i Tito je dugo bio deo kolektivne svesti jugoslovenske države, ali je, za razliku od Linkolna, nakon detronizovanja ostao to i dalje, ali sa drugačijim vrednosnim predznakom. Bio je simbol nadnacionalnog vođe, borca protiv fašizma i staljinizma, mirotvorca i ideje jednakosti. Nakon kastracije njegovog kulta postao je simbol još šireg spektra negativnih vrednosti. Danas svako opredeljenje postaje jasnije ukoliko se odredi prema osnovnoj ličnosti iz prošlosti - Titu. «Reci mi šta misliš o Titu, pa ću ti reći ko si». Postmodernisti tvrde da su velike priče i heroji izgubili važenje. Na Balkanu nisu. Prostor je još uvek opterećen prošlošću, a kolektivno pamćenje zadržava sposobnost da organizuje iskustvo i osmisli vrednosti ukoliko pouzdano odabere iz prošlosti osnovni dogadjaj kao okvir prerade prošlosti. Na ravni simboličkog interakcionizma upotreba Tita, kao pozitivnog i negativnog simbola, prilično pouzdano može se porediti sa svojatanjem Linkolna. .......... Istorija je lux veritatis. Još je Goja u 17. veku predstavio muzu Klio na jednoj slici kao malo dete koje je okrenuto posmatraču sa upitnim izrazom lica: «Šta treba da kažem? Kakva je prošlost potrebna tvojoj budućnosti ?“ Kritička istorija ne nameće statičke i osećajne istorijske slike, već relativizuje prošlost, tj.ukazuje na obrasce njenog iskrivljavanja. Sociološkosaznajni pristup prošlosti raspoznaje društvenointegrativnu ulogu slike o prošlosti, otkrivajući njenu interesnu uslovljenost ali ne zaboravljajući i gnoseološke kriterije kod procene saznajne vrednosti. Selektivno pamćenje treba proučavati na više nivoa da bi se pouzdanije otkrili interesi kod oživljavanja prošlosti i spontani i planski mehanizmi njene prerade.

* »Internet intervju iz 1996. godine predsednika DSS V. Koštunice«, http://www.dss.org.yu/arhiva/intervju96.html **Intervju D. Medakovića iz 1993, in Serbian Unity Congress, www.suc.org/culture/library/OCI/zablude-i-greske-43-04-24.html.

202

XI SAMOPOIMANJE I LIČNE CRTE Samopoimanje vladara zavisi od više okolnosti: sklonosti ka ideološkom ili državnopolitičkom promišljanju vlastite uloge, obrazovanja odnosno sposobnosti da u idejnom pogledu uobliči samosvest i shvatanje samostalnosti vlastite uloge u odnosu na nadređenu ustanovu koja mu pruža legitimnost (crkva, vojska, partija i sl.). Socijalistički vladari su vlastiti učinak tesno vezivali za partiju iz koje su regrutovani, izbegavajući radikalnije izdvajanje iz nje, pa im je stoga samopoimanje, po pravilu, nerazvijeno, i naizgled skromno. Zbog stalnog otpora partije individualiziranju i narušavanju partijske discipline, neretko su partijski vođi svesno ili nesvesno potcenjivali vlastiti učinak. U samopoimanju vladara prelamaju se neke važnije opštije crte doba, zatim zamisao poželjnog društva i uloge vodećeg pojedinca. Najčešće je manje ili više razvijena samosvest vladara u osnovi individualizovani segment vladajuće ideologije modifikovan ličnim tumačenjem ili karakternim crtama. U proučavanju samopoimanja socijalističkih vladara trebalo bi uočiti, s jedne strane, opštije sadržaje svojstvene širem krugu ideoloških istomišljenika i drugačije akcentovanje, modifikovanje ili prilagođavanje situaciji opštih načela, s druge strane. Slično bi trebalo postupati i u proučavanju ličnih crta. Naime, valjalo bi razdvajati opštije crte ponašanja, koje izviru iz posedovanja najviše vlasti uopšte i čijim se deformacijama može malo koji vladar oteti, zatim ponašanje kome ton uliva manje ili više misionarski ili eshatološki shvaćen ideološki cilj koji vladar nastoji da ostvari, i, na kraju praksu kojoj pečat daju sasvim lične crte karaktera, temperamenta i sklonost pojedinca. Premda nedovoljno diferencirano, Titovo samopoimanje može se rekonstruisati iz njegovih radova, brojnih javnih govora, nastupa i intervjua koje je do duboke starosti imao. U Titovom samopoimanju se mogu prepoznati dva važna, prilično usklađena osnovna sadržaja: sebe je video kao predvodnika radničke klase i partije i kao nadnacionalnog šefa države. Sklad klasne i nadnacionalne komponente izvirao je iz, u osnovi, internacionalističke komunističke ideologije i nadnacionalnog jugoslovenstva kao neideološkog integrativnog sredstva složene višenacionalne države. U socijalizmu vođa nije nikada iznad ideologije partije koliko god bio priznat njegov kreativni učinak. «Sve što sam postigao dugujem našoj Partiji. Bio sam neuk mlad čovek. Partija me je uzela, obrazovala, načinila čovjeka od mene. Njoj sve dugujem» (Dedijer 1980, str. 656). Titovi lični uzori su takođe iz istorije partije. U intervjuu New York Times-u 1958. Tito bez taktiziranja navodi da mu je Lenjin uzor, jer zbog tadašnjeg velikog ugleda levice u svetu nije bilo nužno prikrivati ideološka htenja (Tito 1982, I, str. 203). Odnos prema Staljinu bio je složeniji. Tito je na Staljina gledao kao na sposobnog, ali nehumanog i grubog rukovodioca. Povodom Staljinove smrti je izjavio da ga je «Staljin više puta impresionirao svojom vitalnošću i poznavanjem stvari... Nije mi se sviđala njegova grubost... Samo ja ne mogu reći da ga ne smatram krupnom ličnošću» (Mandić 1981, str. 323). Slična ocena je izneta francuskim novinama aprila 1956: «Ja smatram da je Staljin bio prilično sposoban državnik... Nije imao hrabrosti u tom smislu da vjeruje ljudima. Verovao je samo onima koji su izvršavali njegova naređenja (Tito 1982, II, str. 207). Ove ocene daleko su umerenije od demonizacije Staljina početkom 1950-ih godina. Nisu više lišene bojazni da radikalni antistaljinizam ne pokvari zbližavanje Jugoslavije i SSSR-a. Kada su Tita 1968. pitali za koju mu je odluku u životu trebalo najviše hrabrosti odgovor je bio jasan: «Odluka o prekidu sa Staljinom 1948». Bila je to ideološka hrabrost, značajnija od lične. «Staljin je ipak pravovremeno sagledao posljedice jednog nepromišljenog koraka. Staljin je bio pametan čovjek. Ja sam ga uvijek smatrao realistom, ali je kao državnik bio strašno grub prema težnjama naroda» (Tito 1982, I, str. 181-182). Da ove ocene nisu bile samo puko taktiziranje zbog odnosa sa SSSR-om, svedoči Titova izjava francuskim novinarima posle okupacije Čehoslovačke oktobra 1968. da «Staljina smatra krupnom ličnošću» (Tito 1980, str. 524-525). Tito je nakon 1967. iz destaljinizacije izvukao pouku, ali u tome nije bio usamljen jer su se i sovjetski rukovodioci posle Staljina distancirali od Džugašvilija deklarativno i praksom. Hruščovljev autoritet ne može se porediti sa Staljinovim, a svrgnuti rukovodioci u SSSR-u (izuzev Berije) nisu likvidirani, već su pomerani na niže položaje (Molotov, Saburov) ili

203

penzionisani (Žukov). Titov proboj nije, dakle, u neterorističkim čistkama već u tržišnoj privredi, samoupravljanju i otvorenoj spoljnoj politici. Pošto se nije mogao nametnuti za lidera međunarodnog socijalizma, gradio je oreol svetskog borca za mir. Osim toga treba imati na umu da je Staljinova smrt olakšala Titu prelaz na čvršći partijski kurs, jer je bio zabrinut za stanje u SKJ zbog slabljenja ideološke monolitnosti i negativnih uticaja sa Zapada. Dakle, posledice nestanka Staljina su u Jugoslaviji bile višeznačne. Nadlična i nadređena suverenost partije i za Tita je u isto vreme škola, avangarda i kolektivna volja; ličnosti, doduše, imaju određenu ulogu, «ali se ova ne stiče odozgo, nego odozdo iz naroda». Partijsko duboko prožima lično i u ovom pogledu Titove samoprocene su ortodoksno komunističke (uprkos prilično jasno izraženom karakteru lične vlasti): «Meni je teško slušati priznanja koja mi se upućuju. Jer bila bi historijska nepravda kada bi se sve što je ostvareno pripisivalo jednom čovjeku. Mi smo stvorili novu Jugoslaviju zajednički, kolektivno. Na čelu te borbe stajala je naša Partija. I zato svi mi imamo iste zasluge. Ja ne bih mogao mnogo učiniti da nismo imali takve drugove» (Iz intervjua 1975, Tito 1982, II, str. 216). Ili na drugom mestu gde je plehanovski sociologizam neskriveniji: «Uloga ličnosti je utoliko značajnija ukoliko ona vrši to što narod želi, no ličnost nije motorna snaga... a ličnost je organizator» (Dedijer 1984, str. 609). Teško je verovati da Tito nije bio svestan značaja i samostalnosti vlastitog odlučivanja, ali ga je uvek depersonalizovao i vezivao za partiju, da bi osnažio njen autoritet, a zatim za narod, da bi istakao stalnu vezu sa narodnom voljom. Na ovom mestu manje je važno raspravljati o tome zašto je u ovom segmentu samopoimanja lična uloga svesno ili nesvesno potcenjena (da bi se skrila vlastita široka ovlašćenja ili da bi se stvorio utisak lične skromnosti). Važnije je samopoimanje idejno-istorijski prepoznati. Kod Tita, kao i kod svih komunističkih vođa, samopoimanje je neraskidivo vezano za partijsku klasnu ulogu i marksističku ideologiju, za koju se veruje da pruža najdublji racionalni uvid u društvene protivrečnosti. Veza između najdubljeg uvida i najvišeg mesta je klasna pripadnost, revolucionarni staž, aktivnost, budućnost i poštovanje partijskog jedinstva. Klasna jednakost bila je prisutna u formi svakodnevnog ophođenja. Tito je 1963. javno podsećao da ga vređa «kad mu se naš građanin obraća rečju gospodin» - jer ona ima određen klasni smisao. Omladina treba da se bori protiv takvog oslovljavanja, ali nama ne smeta ako starije generacije iz građanskih krugova koriste te nazive» (Tito 1977, str. 262). Ne manje od klasnog Titu je bilo stalo do autoriteta narodnog vođe, a ove uloge shvatao je kao sinonimne. U javnim nastupima stalno je potencirao bliskost i čvrstu povezanost sa narodom (Panović 1997, str. 83-102). Govorio je da ga izveštaji varaju, «da njega narod razumije i da će se on obratiti narodu». Često je držao govore, trudio se da izbegne kabinetsku harizmu nekih socijalističkih vladara (Staljina), pominjao da lakše govori pred masom (jer ga inspiriše) nego pred malim brojem ljudi, imao je široku plebiscitarnu podršku i uživao u njoj. Sebe je shvatao kao klasnog, narodnog i nadnacionalnog vođu koji racionalno koncentriše revolucionarnu energiju u monolitno državno jedinstvo, pa je liderske ambicije drugih rukovodilaca osuđivao kao nacionalizam i slabljenje jedinstva. Đilas je zapazio da je Tito Partiju poistovećivao sa sobom i trudio se da osigura trajnost te identifikacije. U sebi je gledao vođu i usrećitelja naroda pa je i negovao naročiti lični odnos sa narodom i armijom. Ipak se kasnije ovaj odnos izmenio. Slava, moć i svetski problemi zablesnuli su Tita i Partiju, pa je veza vođe i naroda bivala nesadržajnija i apstraktnija (Đilas 1990, str. 169-170). Uprkos promenama, osnova Titovog samopoimanja do kraja života ostalo je marksističko učenje o istorijski nužnom razvoju društva ka besklasnoj pravednoj formaciji. Bio je duboko ubeđen da socijalizam predstavlja ne samo najpravilniji društveni sistem otkako čovečanstvo postoji nego je i najdemokratskiji za svaku ličnost posebno. Tek je u socijalizmu ličnost potpuno ravnopravna, jer ravnopravnost ima ekonomsku podlogu. Ubeđen da je SKJ na putu ostvarenja pravednog društva, uporno je odbijao racionalnost višepartijskog sistema. U intervjuu engleskim novinama jula 1966, već kao ugledni svetski državnik govori o istorijskoj prevaziđernosti kapitalizma: «Komunistička partija nema ulogu komandovanja, bilo nad državom, vladom ili parlamentom. U vladi i parlamentu su većinom komunisti. Ali SK ima i dužnost i pravo da idejno usmjerava naš socijalistički razvitak. Uostalom, kad je kapitalizam pobijedio feudalizam, nije mu kasnije dozvolio da djeluje unutar toga novog sistema, nego ga je

204

rigorozno likvidirao. To je historijski razvitak društva» (Tito 1980, str. 267). O privrženosti marksizmu i strahu od narušavanja njegove idejne i organizacione monolitnosti svedoči Titovo odbijanje revizionizma i ograđivanje od tobožnje nove struje «titoizma»: «Titoizam kao posebni ideološki pravac ne postoji, zbog toga što mi nismo donijeli ništa novog u nauci marksizma-lenjinizma. Radi se samo o tome da smo mi uspjeli najpravilnije primeniti tu nauku. Pošto nema ničeg ni novog, nema ni pravca» (Dedijer 1984, str. 610). Komunistička vizija poželjnog društva pravdala je monopolski položaj partije i njenih kadrova, prioritet partijskog nad državnim pravom i klasnog nad individualnim moralom. Posle raskida sa Sovjetskim Savezom delimično se menja zamisao poželjnog društva (ističe se prioritet pojedinca, njegove sreće, tržišta i samoupravljanja), ali se ne dovode u pitanje proverena sredstva (kadrovska partija i njeno jedinstveno rukovodstvo). Pažljivim proučavanjem Titovog samopoimanja mogle bi uočiti neke nijanse u promeni ocene vlastite uloge i njeno prilagođavanje izmenjenim okolnostima u društvu. Krupne promene u društvenoj strukturi 1950-ih i 1960-ih godina proširile su bazu Titovih pristalica, i izvan partijskih krugova kojima je Tito bio uzor u napuštanju tradicionalnog seljačkog preindustrijskog mentaliteta i sticanju novog. Tito je bio oličenje masovne vertikalne društvene pokretljivosti, prelaza iz sela u grad, sa njive u fabriku i školu i izlaska u svet. Kada je u pitanju klasna osnova Titovih pristalica onda je struktura partije grub, ali u osnovi pouzdan pokazatelj. Pri tome treba imati na umu da Tito nije bio samo pokretač partijske aktivnosti, nego je i sam bio oblikovan dinamičnom državnom politikom. Široka podrška jačala je njegovu svest o opštenarodnom, a ne samo partijskom vođi, a državnički ugled u svetu jačao je kod njega svest o izuzetnosti i nezamenljivosti. Premda umešan političar i državnik, Josip Broz nije izneo razvijeno i razuđeno samopoimanje. Đilas je zabeležio da je Tito u teorijskim raspravama stajao malo po strani zbog zauzetosti, hijerarhijske uzvišenosti, a i zbog neteorijskog mišljenja. Bio je radnik, kadar i vođa-organizator, a ne obrazovani intelektualac, aparatičik niti tvorac doktrine. Vlastitu ulogu poimao je u sklopu relativno ortodoksnog marksističkog tumačenja odnosa klase, partije i pojedinca, zatim borbe protiv fašizma i kapitalizma jačanjem jedinstva partije i države. Uprkos složenosti integrativnih sredstava koje je iziskivala protivrečna višenacionalna država, nacionalno samopoimanje njenog vladara bilo je prilično jednostavno i relativno spontano. Jednostavnost je ležala u stalnom vezivanju jugoslovenskog državnog jedinstva za socijalistički put razvoja, a spontanost u ličnom nadnacionalnom osećanju neraskidivo vezanom za boljševički internacionalizam. Bez hermeneutičkog razumevanja svesti levice 20. veka teško je danas shvatiti komunističko jugoslovenstvo. Klasno i partijsko uvek je bilo iznad nacionalnog u svim fazama i verzijama Titovog javno iskazanog samopoimanja (za vreme rata, relativno čvrste federacije i u fazi poremećenih međunacionalnih odnosa). Sin Hrvata i Slovenke u govorima vešto i spontano mirio je jugoslovensko opredeljenje i poreklo koje nije krio. Bilo bi neosnovano u Brozovom nacionalnom opredeljivanju tražiti goli oportunizam ili antisrpstvo, ali ne i povremeno taktički pragmatično različito akcentovanje politički neobično osetljivog nacionalnog osećanja: npr. u obraćanju vojsci Tito ističe da je «Jugosloven i ništa drugo», u kritici unitarizma zahteva poštovanje nacionalnih osećanja, od članova partije traži prioritet komunističkog klasnog nad nacionalnim opredeljenjem itd. (Tito 1977). Harizmi Titovog formata nije bilo teško da relativno ubedljivo i spontano deluje u pomirenju nacionalnog i jugoslovenskog. U izvorima Titovog jugoslovenstva važnu ulogu imala je i težnja za snažnom državom, kojoj je pridavao izuzetan značaj. Cenio je red austrougarske monarhije, njene autonomije sa snažnim centrom, protokol i uniforme, a luksuz je kod njega bio više od raskoši, forma ispoljavanja vlasti. U jednom razgovoru 1953, kada je nezavisno trajanje jugoslovenske države postalo izvesno, Tito je ocenio da će se jugoslovenske nacije u budućnosti stopiti u jednu naciju. Po Đilasovom mišljenju u tome je za njega bila bitnija zajednička država nego etnička srodnost (Đilas 1994, str. 262). I Tito je bio ubeđen da će sa ukidanjem buržoazije nacionalno pitanje biti skinuto s dnevnog reda, ali se brzo otreznio od ove iluzije. Vlastito jugoslovensko opredeljenje izričito je isticao iznad etničkog hrvatskog porekla. Na manevrima 1971, gotovo u pretećem tonu, jasno je upozoravao: «Bilo je slučajeva da se počelo zaboravljati da smo mi Jugoslavija.

205

Govorilo se o republici, a o Jugoslaviji se ćutalo. Bilo je skoro sramota da se prizna da si Jugosloven. Ja za sebe kažem: ja sam Jugosloven i ništa drugo ne mogu biti. Ja sam Jugosloven i po svojim obavezama, po svom položaju, a i po svom duhu. Ali ja nisam zatajio da sam rođen u Hrvatskoj. Zašto da sada ističem da sam Hrvat. Ja sam odrastao u Jugoslaviji u sredini radničke klase. A takvih ima na stotine hiljada» (Perović 1991, str. 316-317). Trudio se da državu održi elastičnom ravnotežom ravnopravnih nacija, ali nije prezao od opomena da se jedinstvo može održati i drugim sredstvima. Decembra 1971.opominjao je hrvatsko rukovodstvo: «Ja sam protiv unitarizma versajske Jugoslavije i ostataka dogmatskog unitarizma. Ali ako se radi o jedinstvu naše zemlje, o Jugoslaviji kao nedeljivoj celini – onda sam ja za takav unitarizam, za takvu jedinstvenu Jugoslaviju. A onda to nije unitarizam, nego jedinstvo – naše jedinstvo» (Tito 1982, str. 124-125). Više puta je upozoravao da se ne sme dozvoliti da zbog šovinizma Jugoslavija izgubi ugled u svetu. Premda nepopravljivi boljševik, bio je trezven i pragmatičan jer je sagledao sve prednosti koje zemlja može izvući iz međunarodnog prestiža. Ne bi trebalo potcenjivati integrativnu ulogu Titovog jasno iskazivanog nadnacionalnog samopoimanja. Ipak Titovo jugoslovenstvo nije do kraja bilo usklađeno sa nekim važnim segmentima unutrašnje politike koji su ishodili iz prioriteta spoljne politike (stvaranje novih nacija i uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti, što je jačalo neprogresivnu konfliktnost u državi). Osim toga, danas su vidljivi i neki drugi propusti naglašene ideološke internacionalizacije. Gotovo pola stoleća integracija države počivala je na nepromenjenom monopolskom idejno-ideološkom osloncu, što je sprečavalo razvijanje neideoloških integrativnih sredstava. Premda je Titovo, u osnovi, nadnacionalno samopoimanje izviralo iz ideološki shvaćenog jugoslovenstva (proleterski internacionalizam), praktično politička vizija institucionalnog regulisanja međunacionalnih odnosa bila je znatno više pod uticajem pragmatičnih unutrašnjih i spoljnopolitičkih interesa. Strah od nacionalizma najbrojnije nacije (a ne odbojnost i mržnja prema Srbima), formiran pod uticajem Kominterne, izgleda, takođe, imao je izvesnu ulogu u balansiranju međunacionalnih odnosa. Koča Popović, koji je stajao izvan međurepubličkih sukoba, svedočio je da je kod Tita bilo zaziranja od nekih Srba, ali to nije bila hrvatska odbojnost nego autoritarna, vladarska predostrožnost: favorizovao je poslušne, a potiskivao neistomišljenike (Nenadović 1989, str. 144). Ocena istorijskog značaja Titovog samopoimanja tesno je skopčana sa granicama njegove internacionalističke politike koje su u različitim periodima bile posledica isključivog prioriteta ideoloških ciljeva ili rizične pragmatike političkih ustupaka. Spoj spremnosti za manevar i nepokolebljivosti oko načela ipak nije u svim periodima bio politički celishodan. Iz ukratko rekonstruisanog Titovog samopoimanja samo se donekle mogu naslutiti lične crte vladara. Rođenjem stečeni, detinjstvom, mladošću i obrazovanjem formirani karakter čvršće je uobličen profesionalnom partijskom aktivnošću (u ilegalnim uslovima i na vlasti) za koju je Tito bio vezan više od 60 godina svog života. Trebalo bi se zadržati na nekim važnim psihološkim crtama koje su mogle imati značajnije političke posledice. Možda bi najpre trebalo pomenuti sposobnost promišljanja raznovrsnog ličnog političkog iskustva, koja se, doduše nije uvek ispoljavala na isti način. U različitim vremenima kod političara korisne su različite osobine. U ustanku i borbi to su odlučnost, hrabrost i određena impulsivnost ako je skopčana sa dobro proračunatim rizikom. U miru su korisniji taktičnost, mudrost, dalekovidost i oprez. Premda temperamentan, Tito je na vlasti bio manje impulsivan nego kao prkosni ilegalni revolucionar. Nisu ga smirile samo godine nego i nepoverljivost, komunistička doktrinarnost i ritam ustanova vlasti. Ideološka postojanost vremenom je prerasla u dogmatsku istrajnost, a nepoverljivost u otpor promenama. U svemu tome postojani rast ugleda jačao je svest o vlastitoj nezamenljivosti. Sa 53 godine došao je na čelo države, u 56-oj je izdržao Staljinov napad, sa 62 trijumfalno je dočekao Hruščova kada je ovaj stigao na pomirenje, u 70-oj mogao je da sagleda modernizacijske tekovine socijalističkog razvoja i da postane jedan od lidera nesvrstanih. Premda u osnovi boljševička, Titova zrela politička uverenja bila su manje netolerantna, naivna i romantična nego u mladosti ili nego što su bila kod njegovih mlađih saradnika. Uz relizam koji je jačao sa godinama i bio lišen suvišne osvetoljubivosti, trajno je bilo prisutno dogmatsko

206

ideološko nepoverenje (Auty 1980, p. 337). Premda je nije ispuštao, nikada nije bio opijen vlašću u meri da bi izgubio oprez, niti je bio korumptivan iako je živeo u raskoši. Donekle zlopamtilo, ipak nije bio okrutan i osvetoljubiv niti se gubio u paranoidnim čistkama. Iako nemilosrdan u uklanjanju partijskih frakcija u osnovi je, kako zapaža F. Oti, Tito bio human čovek, normalan i u mnogim stvarima sasvim običan. Nesvakodnevna harizma ga je, istovremeno, uzdizala iznad običnog političara, a britanska istoričarka je još za Titovog života zabeležila da je jugoslovenski vladar obezbedio sebi mesto u istoriji svoje zemlje, komunizma i svog doba (Auty 1980, p. 345). Slične ocene izneli su i mnogi posmatrači (Vasović 1982), a trebalo bi ih dopuniti u svetlu zapažanja nekih bližih Titovih saradnika, koji su se pre ili kasnije razišli s njim, ali su, tome uprkos, pokušali da ga nepristrasnije i bez osvetoljubivosti ocene, ne osvrćući se na spoljne okolnosti i ideološki preovlađujući sud (Đilas, K. Popović, Nikezić, Dedijer). Reč je o obrazovanijim i liberalnijim saradnicima, lišenim nacionalističkih i ideoloških isključivosti, koji su jasnije uočavali ograničenosti Titove politike. Oni se slažu da je Tito bio čovek nesumnjivog političkog dara, ambiciozan, sa silovitom intuicijom i impozantnom samodisciplinom. Bila je to ličnost upadljivo oštre i brze inteligencije i snažne i selektivne koncentracije. Po tome je bio nalik Staljinu, ali mu je mišljenje bilo opreznije, a koncentracija još budnija. Đilas je, verovatno, izneo psihološki najpotpuniji profil Tita ističući protivrečni spoj nekih karakternih crta (Đilas 1990). Bila je to živahna i malo nervozna, ali samokontrolisana i osećajna ličnost. Fizički markantan, snažne i izdržljive telesne građe, uvek je ostajao na izvesnom odstojanju, neprobojan i nedokučiv. Sledeća crta koju njegovi saradnici ističu je ozbiljnost, odgovornost, savesnost i urednost na poslu i samouverenost. Operativnost, odsustvo besplodnog konferencijašenja i suvišnog nijansiranja (akcije umesto teoretiziranja) karakterisali su Titovu svakodnevicu. O tome je i sam govorio: «Ja, prvo i prvo, ne mogu vidjeti na stolu nesvršen posao. Vrlo rijetko se desilo da se nešto zametne... Ja imam običaj da odmah, čim nešto dobijem, pristupim poslu da to završim... Ali uglavnom na mojim stolovima predmeti ne smiju stajati (Tito 1980, str. 528). Ćosić, pak, tvrdi da je njegova samodisciplina bila militaristički prožeta maršalskim uvažavanjem i pokoravanjem protokolu (od oblačenja i poštovanja vremena do ponašanja prema stranim državnicima). Čitava država služila je izvršavanju njegove svetskoistorijske dužnosti i uloge. U takvoj autoritarnoj i hijerarhijskoj formi, pompeznom opsegu svog protokola i nastupa, impresionirao je okolinu i strance (Đukić 1989, str. 115). Đilas napominje da Broz nije bio zlopamtilo (Đilas 1990, str. 127), a Nikezić zapaža da je izbegavao vladarsku naprasitost (Đukić 1990, str. 94). Izgleda da ni Broza nije mimoišla sudbina mnogih vladara, da mu je sa jačanjem kulta i idolatrije slabila samokritičnost, a delom i osećaj za konkretno i moguće. Uprkos deklarativno skromnoj oceni vlastitog značaja (koji nikada nije odvajao od uloge partije), njegova samodisciplina i odgovornost u vršenju državničkih poslova bila je prožeta naglašenom svešću o svom svetskoistorijskom značaju (Đukić, 1989, str. 116). Đilas zapaža da je uvek i u svemu držao do svog dostojanstva i izuzetnosti i nikada se nije mogao zateći u nedoličnoj pozi, a Ćosić smatra da je druga strana ovog samopoimanja bio monarhistički stil zatim luksuzan način života i rasipništvo iznad mogućnosti zemlje. Tome nasuprot, Dedijer ističe pragmatičnu stranu Titovog ceremonijala i oblačenja. Kada je Dedijer jednom prilikom upozorio Tita na mnogo njegovih uniformi, ovaj mu je uzvratio da u Jugoslaviji ima tek nekoliko stotina hiljada intelektualaca; da ih ima više, nikada ne bi nosio tolike uniforme. Ali dodao je «....ti ne poznaješ mentalitet većine našeg naroda, pogotovo seljaka. Ocu seljaku je najveća želja da mu sin pobegne iz sela i postane državni službenik u lepoj uniformi» (Dedijer 1991, str. 126). U Titovim skupim rashodima treba razdvojiti sredstva za lično bogaćenje od sredstava za reprezentaciju države. Republike i opštine utrkivale su se ko će Tita više darivati, darovi i vile ostali su državi, a skupa putovanja dizala su zemlji ugled i u spoljnopolitičkom i trgovinskom pogledu se isplatila. Uz rečeno treba dodati da su neasketski vladari manje skloni nasilju od asketa koji vlastito materijalno odricanje manje ili više prinudom nameću podvlašćenima. Komunistička doktrinarnost davala je neke važne nijanse Titovom neasketskom životu. Porodicu (sinove i unuke) držao je u pozadini, štitio od javnosti, položaja i većih privilegija. Premda nije odoleo iskušenju doživotne vlasti

207

Tito spada u vladare koji su se u osnovi uspešno odupirali njenim patrimonijalnim i dinastičkim zamkama. Bio je svestan vlastite istorijske uloge i vodio brigu o njenoj neprolaznosti. Sama po sebi okolnost da nije bio kadar da se umeri u samopoimanju i raskoši nije izazvala veći otpor u javnosti opterećenoj nekonstitucionalnom tradicijom i političkoj kulturi masa koja je tražila viđenog čelnika. Kao da je monarhijski ceremonijal bivao neutralizovan, kada bi vođa progovorio jezikom čoveka iz naroda lišenog masi odbojnog politiziranja i intelektualiziranja. Manje ili više spontano, Tito je vešto mirio monarhijski raskoš i jezik običnog čoveka. Njegov politički talenat ispoljavao se u spontanom i racionalnom osećanju opasnosti, zatim spremnošću za manevar, ali i neugasivom, lukavom i postojanom žudnjom za vlašću. Stil vladanja takođe svedoči da je lično kod Tita bilo uvek isprepleteno sa političkim. U političkim obračunima je, po svedočenju M.Nikezića, izbegavao preki put, trudio se da stvori situaciju u kojoj će drugi za njega obaviti posao. Premda je mnoge čistke mogao da obavi sam, tražio je da to drugi učine (Đukić 1990, str. 105-106). U obračunu sa raznomišljenicima vladarsko samoljublje uvek je krio ispod težnje za očuvanjem jedinstva partije. Izgleda da je strah od partijskog raskola ipak više nego lična ugroženost bila uzrok brutalnog obračuna sa ibeovcima. Izuzimajući obračun sa ovom strujom, Titove odmazde nisu bile svirepe, a čistke ne tako masovne kao u ostalim socijalističkim režimima. U tom pogledu u sećanju pomenutih smenjenih Titovih saradnika nema osvetoljubivosti. Nikezić je tvrdio da je Tito kao rukovodilac bio odmeren, slična su i Đilasova zapažanja (Đilas 1990, str. 134), a M. Tepavac je posle pada za Tita rekao da je bio veoma ugodan šef (Đukić 1990, str. 298). Dok Đilas tvrdi da je Broz bio loš govornik, Ćosić zapaža da je bio talentovani demagog i rođeni harizmatski vođa, mag za mase, koji je uvek znao da kaže ono što narod želi od njega da čuje, ali je znao i da nepogrešivo ćuti i skriva bitno u svojoj politici (Đukić 1989, str. 115). Autoritetom i političkim sposobnostima izrazito se izdizao iznad saradnika i, za razliku od Staljina, nikada na vlasti nije imao ravnopravnog konkurenta. U frakcijskim sukobima njega niko nije dovodio u pitanje, pa je, kako zapaža Nikezić, od svih oko njega koji su mislili na karijeru on jedini mogao da misli na istoriju (Đukić 1990, str. 318). Iz mnoštva karijerističkih političara koje je stvorila monopolska kadrovska uprava, malih znanja i skromnih radnih navika, kojima je vlast bila iznad načela, Tito se nije izdvajao toliko oštrinom pogleda, koliko sposobnošću da odanost ideologiji uskladi sa vlastoljubljem u istorijskom, a ne karijerističkom obrascu. Po svemu sudeći, istorija će ga više pamtiti kao državnika nego kao političara. Diferenciranim i istoričnim biografskim pristupom jasnije bi se moglo pokazati u kojoj se meri u pomenutim ličnim crtama vođe jugoslovenskih komunista može prepoznati opštiji neideološki duh vremena (sredina 20. veka), zatim tip političke organizacije i ideološki profil komunističkog rukovodioca, a koliko se, s druge strane, Tito razlikovao od svojih autoritarnih komunističkih i ostalih savremenika. Titov osećaj nadmoći nad ostalim evropskim komunističkim vladarima (izuzev sovjetskih) imao je pokriće u trajnoj nadmoći frontovske boračke nad kabinetskom harizmom. U Titovoj kancelariji čitav zid zauzimalo je veliko platno K. Hegedušića «Stubička bitka». Realni oslobodilački učinak davao mu je ličnu sigurnost, ali ga ipak nije napuštala budnost, sumnjičavost, oprez, osećanje za opasnost i stalni napor za očuvanje tvrdog idejnog jedinstva bez frakcija – crte karaktera formirane iskustvom čistki i dugog partijskog rada. Elastičnost i politički talenat u traženju novih savezništava takođe su rezultat permanentno nepoverljivog iskustva istog porekla. Vlastoljubivost i polaganje prirodnog prava na doživotnu i neograničenu vlast su rezultat ne samo boljševičkog nego i civilizacijskog nasleđa. Izgleda da mu je najmanje ideološki bila opterećena sklonost ka luksuzu, raskoši i ceremonijalu. Verovatno je u njoj bilo i lične narcisoidnosti pojačane pragmatičnim uverenjem da se utisak izuzetne harizme može neprosvećenoj sredini uspešnije nametnuti tradicionalnim monarhijskim sjajem. Ima razloga za tvrdnju da je neasketska lična crta podsticala liberalniju klimu režima i odsustvo masovnih mera prinude. Iako nije bio asketa, Tito ipak nije bio «vođa-interesent» (M. Veber) koji se rukovodio pretežno materijalnim pobudama. Bliži je «vođi–misionaru», koji pre svega sledi uverenje. Slično globalnom istorijskom učinku, ni odnos između njegovih ličnih crta, privrženosti uverenju i načinu života nije lišen protivrečnosti.

208

XII ISTORIJSKI UČINAK Nauka o društvu ne može dati konačne odgovore na složena pitanja. Naučnici se razlikuju među sobom. Oni mogu jasnije od drugih da problem prepoznaju, zatim da uporede različite pristupe, suoče ih sa iskustvom drugih zemalja i vlastitu situaciju smeste u širi uporedni okvir. Time će bitno ublažiti relativizam tumačenja.To je cilj ovog zaključka. Na osnovu izloženog trebalo bi oceniti funkciju Titove vlasti i ulogu njegovog ličnog učinka. U istraživanju je trebalo sažeto izložiti doprinos Titovog režima društveno-ekonomskom i kulturnom razvoju Jugoslavije, osnovnu strukturu vlasti, tehnike vladanja, oblik integracije društva, način pravdanja vlasti, i najzad lične crte i samopoimanje vladara. U proučavanju pomenutih komponenata vlasti trebalo je sačuvati istoričnost, tj. nastojanje da se ocene ne iznose isključivo sa stanovišta jednog istorijskog trenutka (npr. predstava koja je prevladavala za života vladara, nakon njegove smrti u periodu neprikosnovenog kulta mrtvog vođe ili pak iz današnje perspektive opterećene organizovanim zaboravom i različitim oblicima ideološke kritike Brozove vlasti). Relativno celovita i odmerena ocena određenog oblika vlasti i uloge vladara podrazumeva sintezu ocena iznetih u različitim periodima i definisanje jasnih kriterija prema kojima se ocenjuje istorijski učinak. Najopštije govoreći, progresivni su režimi i vladari koji su podsticali razvoj društva modernizacijom, demokratizacijom i ekonomskim napretkom. Opšti napredak je bio izrazitiji što su navedene promene zahvatale šire društvene slojeve, podsticale horizontalnu i vertikalnu pokretljivost, imale širu podršku, a manje koristile prinudu. Istorijske ličnosti bile su uvek nosioci užih ili širih grupnih interesa. Najaktivnija uloga u istoriji upravo pripada pojedincima koji su izrastali iz kolektivnih htenja i interesa, a ne neutralnim vizionarima koji su stajali po strani i delovali tek posredno. U oceni legitimnosti vlasti, tj. saglasnosti podvlašćenih trebalo je voditi računa da je pri obezbeđenju podrške širih slojeva različit udeo spontanog i manipulativnog. Izneti kriterij nije nadvremen već uvek istorijski određen preovlađujućom svešću o racionalnosti i pravednosti politike. Drugim rečima, treba voditi računa o tome da li je vladar bio na nivou «duha epohe», kakav mu je bio ugled u svetu, a kakav među ideološkim istomišljenicima, da li je unutrašnja i spoljna politika bila saglasna u pogledu ciljeva i sredstava, koliko su bili široki krugovi otpora njegovoj politici i kakva je srazmera između prinude i saglasnosti u obezbeđenju podrške. Za svakog vladara koji pretenduje da bude ne samo goli političar nego i državnik ili, još više, istorijska ličnost neobično je važna diplomatska veština, tj. umeće da se uz što manje konflikta i sukoba ostvari zamišljeni cilj koji je u interesu većine naroda. Što je konfliktnost u međunarodnim odnosima i unutar države izrazitija, to je veština vladara upadljivija a manevarski prostor za ispoljavanje njegovih političkih sposobnosti širi. To ne znači da vojskovođe ne mogu biti istorijske ličnosti, ali od karaktera rata i promena u društvu koje rat unosi zavisi da li će vladari ostati u sećanju kao goli moćni upropašćivači (Timur, Kaligula, Hitler), podstrekački krupnih revolucionarnih promena (Aleksandar Veliki, Napoleon Bonaparta), ili oslobodilačke vođe (Ivan III Vasiljevič, Viljem Oranski, Tito). U istorijskom sećanju često bledi nesaglasnost ciljeva i sredstava vladara, tj. u organizovanom i pisanom pamćenju tokom vremena je autoritarni i nasilni način ostvarenja nekih krupnih opštih ciljeva (nacionalno oslobođenje, ujedinjenje, slamanje starog društvenog poretka) bio u senci ostvarenog učinka koji je vremenom sve upadljivije slavljen. Sjaj ostvarenog cilja vremenom je potiskivao cenu ostvarenja (kolonizacija i evropeizacija Amerike je počivala na genocidu nad domorocima i robovanju crnaca, Francuska revolucija je podstakla građanski rat, a modernizacija Rusije za vlade Petra Velikog plaćena je mnogim žrtvama). Istorijska ocena uloge vladara trebalo bi uvek trebalo da ima na umu i cenu kojom su plaćene tekovine njegove politike. Pri tome ne treba smetnuti s uma da su se u istoriji mnoge progresivne promene probijale u autoritarnom obliku lomeći nasilno konzervativne otpore. U složenim i protivrečnim društvenim sukobljavanjima neretko je nasilni otpor bio jedina pretpostavka ostvarenja

209

društvenih promena. Istini za volju retki su bili vladari koji su, zaneti vlašću i misionarstvom, osećali kada bi nužno nasilje prelazilo u bespotrebni teror, a autoritarna praksa prestajala da bude u službi zamišljenog demokratskog cilja. U jednopartijskim boljševičkim režimima teško je sresti vladarski oprez ove vrste. U celini uzev, ocena uloge uticajnih vladara mora biti diferencirana i višeslojna, sazdana na sintezi pogleda iz različitih vremenskih perspektiva, opredeljena, ali natpartijska, koja će uvek voditi računa o «zarobljenosti» ličnosti epohom, ali i njenom probojnom potencijalu. Danas je ocena Titove nadnacionalne politike složenija utoliko više jer je misao o društvu u prostorima bivše Jugoslavije ponovo vraćena na problem uspona nacionalne države (kao u Evropi 19. veka). Jedna provizorna klasifikacija vladara može olakšati sagledavanje stupnja njihove samostalnosti u odnosu na zatečene strukture, a time i uočavanje domašaja Titovog učinka.

1. Revolucionari - istorijske ličnosti koje razaraju stare i stvaraju nove strukture: Aleksandar Makedonski, Julije Cezar, Petar Veliki, Napoleon Bonaparta, Lenjin. 2. Veliki birokrati - istorijske ličnosti koje deluju u senci moćnih struktura, racionalizujući i učvršćujući ih: Luj XIV, Franc Jozef I, L.Brežnjev. 3. Reformatori - istorijske ličnosti koje stvaraju manevarski prostor za izbor između alternativa koje nameću strukture: Kromvel, Knez Miloš Obrenović, Tito, Gorbačov.

Tito spada u krug značajnijih neterorističkih reformatora socijalizma, u koje se, pored njega, mogu još ubrojati Gorbačov, Hruščov, Dubček i Deng Hsiaoping. Tito je, ne kao tvorac nego kao selektor ideja, presudno i direktno uticao na razvoj Jugoslavije na nekim ključnim prekretnicama (a indirektno i na stanje u međunarodnom socijalizmu). Da se 1948. izjasnio za rezoluciju Informbiroa Sovjeti se verovatno ne bi drznuli da ga uklone, već bi se trudili da za sebe iskoriste njegov nesvakodnevni autoritet. Posle smrti Staljina Tito je ukočio započeti kurs slabljenja partije sa VII kongresa SKJ i vratio se opreznijem boljševičkom metodu, polovinom 1960-ih bilo je presudno njegovo odvajanje od konzervativne struje A. Rankovića, a 1971. je jedino on bio u stanju da obuzda hrvatski nacionalizam. Krupne ličnosti rešavaju složene probleme, ali ih i stvaraju, jer iza sebe ostavljaju prazninu koja može da se pretvori u rizičan vakuum. U oceni Titovog učinka treba imati na umu obe okolnosti. Istorija će po svemu sudeći pokazati da je uspeh u rešavanju međunacionalnih odnosa za autoritet svih jugoslovenskih političara, a pogotovo vladara, imao odlučujuću ulogu. Rešavanje nacionalnog pitanja je na Balkanu bila pretpostavka ne samo razvoja društva nego i njegovog opstanka. Zbog opterećenosti tradicijom međunacionalnih sukoba, nacionalno osećanje se lako politizuje, a u društvenim krizama zahvata koren bića jer se vezuje za opstanak i osnovni životni interes. Uloga vladara u višenacionalnoj državi opterećenoj borbenim nekompromisnim etničkim mentalitetom (koji ne shvata da je u politici kao i u trgovini poravnanje bolje od parnice) neobično je složena, pa otuda pouzdanija ocena istorijskog učinka i funkcije kulta mora biti diferencirana. Kakva je bila Titova uloga u istoriji Balkana? Još uvek je najudobnije Titovu državu posmatrati u krutim antitezama opterećenim sa kategorijama prijatelj- neprijatelj. Za konzervativce bila je to bezbožnička tiranija koja je srušila tradiciju, nacionalisti podvlače da je Tito gušio nacionalnu državu i nacionalna osećanja, za liberale je Tito totalitarni vladar, a za komuniste klasni borac, branilac samoupravne demokratije i proleterskog internacionalizma. Moglo bi se pomisliti da pomenute tvrdnje zavise od vrednosnog i idejnopolitičkog stanovišta posmatrača, pa su i razlike kod ocene Tita otuda prirodne. Medjutim, ovim bi se problem neopravdano relativisao. Istorijski učinak ipak nije relativan. Relativizam se može prevladati ukoliko se razjasne neki u nas zapostavljeni kriteriji kod ocene lične vlasti. Pre svega, kao i mnogi drugi složeni istorijski režimi, i Titov se potpunije može shvatiti nekim naizgled paradoksalnim teorijskim kategorijama. Paradoks uvek sugerira unutrašnju napetost i protivrečnost pojave, pa omogućava višeslojno sagledavanje njenih različitih segmenata. Uslov za uočavanje paradoksa je odsustvo politizacije, ali i širina perspektive. Najpoznatiji paradoks jeste Sokratov: “Ja znam da ništa ne znam”. Najprikladnija sociološka formula za obeležavanje Titove vlasti jeste složeni pojam autoritarna modernizacija. Ovaj pojam prevazilazi jednostranosti

210

totalitarnog modela, ali i nacionalističke, konzervativne kao i samoupravne jednostranosti. Nije to bio obični autoritarni paternalizam opterećen nasleđem balkanske olobodilačke političke kulture, već daleko složeniji režim sa radikalnim, ali i konzervativnim,demokratskim i autoritarnim, centralističkim i samoupravnim elementima. I tekovine ovog režima su protivrečne. To su visoka vertikalna i horizontalna pokretljivost, industrijalizacija, kosmopolitizacija i sekularizacija Zapadnog Balkana. Ali ne treba zaboraviti da je ovaj režim delom odgovoran i za ekplozivni raspad SFRJ, jer je integracija komunističkog režima odveć počivala na ideološkim sadržajima, pa je nakon nestanka SKJ nastao vakum integracije koji je lako odveo haotičnom rasulu.

Sam Tito nije krio nacionalno poreklo, ali je uvek istupao kao Jugosloven, a njegovo jugoslovenstvo nije bilo deklarativno i pragmatično. Nadnacionalno samopoimanje izviralo je iz marksizma, ali je bilo diktirano i organizacionom potrebom za integrisanje partije i države. Svako državno sjedinjavanje različitih regiona i naroda traži snažnu integrativnu ustanovu (crkvu, vojsku, partiju) i markantan lični simbol, čijom bi se harizmom prevladali lokalizmi. Što se upečatljivije državnost i vlast mogla svesti na njen lični element, to je bilo lakše zadržati je u posedu monopolske ustanove. U socijalizmu je nikada dovoljno jasno određena uloga vrhovnog poglavara, u kom se prožimala lična državna i partijska komponenta, odgovarala nejasno pravno regulisanom sklopu partije i države. Tito je bio komunista, klasni borac, šef u svetu ugledne države i neprikosnoveni vodja partije, ali je ipak najvažnija funkcija njegove harizme bila nadnacionalna i izmiriteljska. Neka poredjenja sa (1) globalnim istorijskim oblicima autoritarne kosmopolitizacije, i (2) uže balkanskim verzijama jugoslovenstva mogu doprineti celovitoj oceni ove komponente Titove harizme. Treba razlikovati korisnu prošlost od raspoložive, a produktivno sećanje od onog koje otvara neprogresivne sukobe. Također ne treba robovati strahu od zaborava, već se treba setiti budućnosti, a ne samo brinuti se o budućnosti prošlog. U sklopu ovog napora treba oceniti ulogu Tita.

Istorija obiluje nizom primera gde je izrazito autoritarna vlast, posredstvom jedinstvene volje vladara, njegovog kulta i propisa o njegovom poštovanju, integrisala široke prostore, ujednačavala šarolike religije i običaje, omogućavala razmenu iskustva i usavršavala različite delatnosti, pretvarajući efemerne oblasne zajednice u delove snažne države. Bio je to proces deprovincijalizacije odozgo. U antici su kultovi živih vladara (Aleksandra Makedonskog i Julija Cezara) bili snažni katalizatori kosmopolitizacije kontinentalnih imperija. Pri tome je važno dodati da je na delu bio kult najboljeg oficira (vojskovođe), a ne prvog građanina. Republikanski polis sa ograničenim autoritetom poglavara u Grčkoj i Rimu nije bio kadar da kosmopolitizuje širi prostor. Monarhija i jedinstvena religija slamali su kultove kućnih božanstava i u antici imali aktivniju kosmopolitsku ulogu. Vojskovođi – osloboditelju je teško bilo regulisati autoritet; štaviše ovaj je smišljeno diviniziran, pa je antička republika prelazila u monarhiju jer je nova zamisao vladara sa neomeđenim ovlašćenjima i iracionalnim autoritetom božanstva, bila prikladnija za integraciju osvojenih etničkih šarolikih teritorija. Ni u potonjoj istoriji nije potcenjivana državnointegrativna uloga kulta vladara, samo su,u zavisnosti od stupnja razvijenosti bila različita organizaciona sredstva integracije i idejni sadržaj kulta. U antici je agens kosmopolitizacije bila vojska i divinizirani vojskovođa, u najvećem delu srednjeg i početkom novog veka to je bila hrišćanska crkva, a u novom veku različiti oblici svetovnih ideologija. U konfesionalno podeljenoj državi neretko je vladar natkonfesionalnom politikom jačao državno jedinstvo (Anri IV, Fridrih Veliki). U zaostalim sredinama kosmopolitizacija prostora i centralizacija autoriteta vođe bila je neobično brutalna. Primer ruskih vladara Ivana Groznog i Petra Velikog je u tom pogledu karakterističan, ali su slična iskustva i Luja XIV i Fridriha Velikog. Pogrešno bi bilo nazvati ove vladare reakcionarnim, pa čak i konzervativnim iako su se subjektivno zalagali za očuvanje feudalnih odnosa. Latentna posledica njihove aktivnosti bila je upravo obrnuta: prevladavanja anarhičnog feudalnog lokalizma, kosmopolitizacija države i centralizacija poglavarskog autoriteta. Značaj revolucije Ivana Groznog u drugoj polovini 16. veka je u tome što je prevladao šarolikost običajnih prava

211

ruskih kneževina i teokratskim učenjem o neprikosnovenosti vladara, koji se isključivo oslanja na božju volju, stvorio prostor za nadmoć objektivnog prava, koje će doduše tek početkom 18. veka Petar Veliki postaviti na čvršće osnove. Dakle, obnova iracionalnog poslevizantijskog ideala apsolutnog pravoslavnog carstva je krajem 16. veka u Rusiji bila progresivna jer je centralizacijom pripremljena birokratizacija potonjeg apsolutizma, a potom industrijalizacija i prodor svetovnog obrazovanja u prosvećenom apsolutizmu. Da je Rusija ostala rascepkana, verovatno bi ovi istorijski procesi kasnili. U ovom smislu Lenjin je ocenio ulogu Petra Velikog. Na sličan način je Anri IV, natkonfesionalnom politikom, uspeo da ojača Francusku na raskršću 16. i 17. veka i pripremi vladavinu Luja XIV, koji je autoritetom kralja-sunca idejno i organizaciono učvrstio i modernizovao zemlju. U Pruskoj je Fridrih Veliki u 18. veku, vlastitim kultom i militarizacijom stvorio Pijemont budućeg nemačkog ujedinjenja i ubrzao prevladavanje feudalizma u srednjoj Evropi (Kuljić 1994). Pomenuta istorijska digresija nije slučajna. Poređenje Jugoslavije i Tita sa evropskim istorijskim iskustvom nije potpuno neistorično jer su se Balkanu sa zakašnjenjem nametali slični civilizacijsko-razvojni problemi koje je trebalo rešavati centralizacijom. Pored ideološke determinante Titove aktivnosti, ne treba zaboraviti haotičnu geopolitičku tradiciju izmešane višenacionalne sredine koja se nije mogla deliti na etnički čista područja bez krupnih sukoba, pa se politički izbor, nakon sloma Osmanskog i Austrijskog carstva, svodio na dve alternative: (1) manje ili više autoritarna monarhijska ili republikanska centralizacija, ujednačavanje šarolikog nasleđa snažnim državnim merama, jačanje integracije kultom snažnog vođe i postupno stvaranje relativno snažne balkanske države koja će stabilizovati region i štititi njene narode od velikih sila; (2) decentralizovani politički sistem bez jedinstvenog idejnog integrativnog činioca (religije ili svetovne ideologije), neprogresivni sukobi između nacionalnih partija i iscrpljujući genocidni ratovi koji se završavaju stvaranjem malih državica osuđenih na vazalni položaj. Bilo bi preterano tvrditi da se državna organizacija jugoslovenskog prostora može svesti isključivo na pomenute alternative, odnosno da je višepartijska parlamentarna demokratija na Balkanu moguća samo u jednonacionalnoj državi. U sedamdesetogodišnjem periodu postojanja Jugoslavije (1918-1941 i 1945-1992) višepartijski režim bio je na delu oko dvadeset godina (1918-1929, 1931-1941 i 1990-1992), a karakterisala su ga žestoka neproduktivna i parališuća sukobljavanja nacionalnih partija. Sukobi velikih sila na Balkanu samo su pojačavali unutrašnje sukobe. Uz to treba imati na umu da je, osim retkih ličnosti istinskog državničkog formata, ovaj prostor bio prepušten politici prosečnih karijerista, politikanata i provincijalnih demagoga sklonih velikim hazardima radi očuvanja ličnih ili užegrupnih privilegija. Neke važne međunarodne okolnosti išle su naruku učvršćenju Titove vlasti: stabilna podela interesnih sfera, evropska bezbednost i snažan Sovjetski Savez (kao ideološki oslonac) bili su važni spoljnopolitički oslonci Titove vlasti. Osim toga, relativno visoki ugled levice u svetu, kao i odvajanje Jugoslavije od sovjetskog bloka su kod dobrog dela nelevičarskog javnog mnjenja neutralizovali demoniziranje samoupravnog socijalizma kao totalitarizma. U hladnom ratu oba bloka bila su zainteresovana za celovitu Jugoslaviju, pa je federaciju bilo lakše održavati. Komunistički internacionalizam i antifašistički učinak Tita i njegove partije neutralisali su pravo nacija na otcepljenje. Osim toga načelo UN o nepovredivosti medjununarodno priznatih granica sve do 1990. činilo je secesionizam nemogućim i apsurdnim. Titov učinak treba meriti uzimajući u obzir i uzroke raspada države kojoj je bio na čelu. Tito se uspešno snalazio u relativno stabilnom biopolarnom okruženju, veštom politikom štitio je nezavisnost ravnomerno i ravnopravno se povezujući sa Sovjetskim Savezom, lagerom, Zapadom i nesvrstanima. Jugoslavija je izgubila ravnotežu čim se jedna naddržavna celina urušila (lager). To je poremetilo i unutrašnju ravnotežu zemlje, pa je teže bilo održati celovitost države i nezavisnost. Na novu, složeniju međunarodnu situaciju nisu se mogle prilagoditi domaće političke elite, pa su, hazardnom politikom, ubrzale raspad u građanskom ratu. Titova vlast je bila lišena burnih promena u međunarodnom evropskom poretku, pa je integracija bila

212

lakša. Posle sloma lagera 1989. NATO je definisao Jugoslaviju kao zemlju izvan svoje oblasti delovanja (Vudvord 1997, str. 149). U vakuumu te vrste (Jugoslavija je prepuštena Zapadnoj Evropi i Nemačkoj, a ne više SAD i SSSR-u kao za vreme Tita), iščezavanjem bipolarne ravnoteže, jača unutrašnji haos, koji je, međutim, pogrešno svesti isključivo na ove činioce. Jugoslavija nije izdržala promene okruženja. Tito je, pak, zahvaljujući lagerskoj podeli i napetosti uspevao da suzbije uticaj okruženja. Suverenitet je doživeo eroziju kada se podudarilo iščezavanje bipolarne ravnoteže sa snažnim unutrašnjim višepartijskim rasulom. Ove dve okolnosti tesno su povezane jer je malo verovatno da bi višepartijski režim (kao nužno prilagođavanje okruženju) mogao biti uveden u periodu blokovske ravnoteže. Godine 1985. nestali su i poslednji elementi međunarodne stabilnosti i sigurnosti koji su jugoslovenskoj vladi 40 godina služili kao osnova spoljne politike (Vudvord 1997, str. 372). Domaće snage su unutrašnju ravnotežu pokušale da održe nacionalnim interesima, a spoljni činioci nisu garantovali nenasilno rešenje. Za vreme Tita bilo je drugačije. Naruku mu je išla blokovska podela, dok su oba bloka strahovala od haosa u Jugoslaviji koji bi mogao da ugrozi njihove vlastite interese. Tito je delovao u uslovima skraćenog 20. veka (1914-1989) i njegove hladnoratovske bipolarne napetosti (1945-1989) i u ovim okolnostima stvorio relativno čvrstu, snažnu i uglednu državu. Uspeo je da zatečene uslove neobično aktivnom spoljnom i unutrašnjom politikom, još više prilagodi komunističkoj viziji federacije ravnopravnih nacija i podigne je na zavidni nivo prestiža. Međunarodni ugled bio je važan uslov stabilnosti zemlje, jednako kao što je kasnije borba secesionističkih republika za pridobijanje svetskog javnog mnjenja uticala na raspad Jugoslavije koliko i same borbe na terenu. Pre i nakon svoga doba Tito bi, verovatno, teže ostvario svoju integrativnu ulogu, ali to ne umanjuje njegovo umeće jer svako dela u zatečenim uslovima. Sa nestankom stabilne bipolarne ravnoteže u Jugoslaviji je nacionalni problem rešavan referendumom, ponovnim nacionalnim izjašnjavanjem. Tito je bio lišen te potrebe jer su oba lagera pokazivala interesovanje za celovitu Jugoslaviju, pa je načelo da je pravo nacija na otcepljenje doduše legitimno, tretirano kao potrošeno. Komunistički internacionalizam i oslobodilački učinak Tita i partije potiskivali su načela istorijske izvornosti i pravo nacije da upravlja konkretnom teritorijom u etnički izmešanom prostoru, a načelo UN (sve do ujedinjenja Nemačke 1989) o nepovredivosti međunarodno priznatih granica činilo je secesionizam nemogućim i apsurdnim. Pod uticajem nemačkog načela o pravu na samootcepljenje (što je odvelo nemačkom ujedinjavanju i menjanju unutarevropskih granica) prodrli su referendumi i na Balkan, što je uz zdušno sadejstvo razbuđenog domaćeg šovinizma (koji su ovim postupcima u stvari legalizovani) odvelo haosu i ratu. Uz podršku okruženja i monopolske partije Tito je mnoge proceduralne mehanizme (kao referendum o nacionalnom izjašnjavanju), lako eksplozivne, potisnuo kao formalne. Stvorio je složen i isprepleten sistem samoupravne ravnoteže nacije i regiona, koji je, međutim, počivao na takvoj ravnoteži da niko nije mogao da iziđe iz Jugoslavije, a da je ne razori. Svako otcepljenje narušavalo je složenu ravnotežu SFRJ i koalicije što se pokazalo već jula 1991. kada je odlučeno da se JNA izvuče iz Slovenije. I ovde bi bilo pogrešno navedeno «preorganizovanje» političkog sistema socijalističkog samoupravljanja uzimati kao potencijalnu osnovu potonjeg haosa, koji je mogao nastati zbog minimalnog narušavanja složenog balansa. Pomenuta složena ravnoteža dugo je u jednopartijskom obliku omogućavala funkcionisanje različitih delova sistema (ekonomskih i političkih) uz istovremeno obezbeđenje državne celovitosti. Umešnim korišćenjem vlastitog autoriteta Tito je suzbijao dezintegrativne tendencije i opstao na vlasti punih 35 godina. Između ostalog, i zbog dužine vladavine njegova uloga neće biti beležena kao efemerna, već kao režim koji je propao, ali i ostavio značajne tekovine. Lako je pojmljivo da je duži period vladanja pouzdanija osnova za istorijski učinak od kraćeg (Ivan Grozni je na prestolu proveo 31 godinu, Luj XIV 55, Fridrih Veliki 46, Franc Josif I 68, a Staljin je vladao punih 30 godina). Vrlo uopšteno govoreći, Titov režim jednopartijske i lične vlasti podsticao je kosmopolitizaciju jugoslovenskog prostora, koju je pratila modernizacija i laicizacija. Kult vladara, koji se razvijao iznad nacionalne osnove, većina nije prihvatala kao vlast hrvatskog predstavnika već jugoslovenskog «kosmokratora», u doduše nedovoljno usklađenom i prilično protivrečnom

213

federativnom, a ne unitarnom obrascu. U veberovskom smislu, samoupravni socijalizam bio je relativno dinamična i živa celina čija se suština ne može jednoznačno svesti na čiste pojmove. Premda su bili nadmoćni racionalni sadržaji i ciljevi (laicizacija, industrijalizacija, visoka pokretljivost), uz njih su sapostojali snažni tradicionalni (oslobodilačka politička kultura, neprevladane etničke napetosti i verske netrpeljivosti) i harizmatski (nada u izbaviteljsku ulogu partije i vođe). Autoritarna organizacija sa moćnim pojedincem na vrhu bila je neophodno oruđe u odbrani interesa širih klasa i slojeva koji su se mukotrpno oslobađali podređenog položaja. Verovatno bi posledice Titove integracije i internacionalizacije bile trajnije da su na vreme stvarana alternativna sredstva iracionalnom kultu vođe i monopolu vodeće partije. Možda bi se elastičnijom politikom ublažio eksplozivni vakuum dezintegracije nastao nestankom SKJ i Titove harizme. Svako veličanje nepogrešivog vođe svedoči o manipulativnom karakteru društvene integracije, a kultizacija je oblik otuđenog shvatanja politike. Pitanje je, međutim, da li je Titova harizma bila suština režima ili samo pogodno, sredini prilagođeno sredstvo za ostvarenje trajnijih otvorenih ili latentnih ciljeva (razvijeno društvo socijalne pravde na internacionalističkim osnovama). Oblik integracije nije uvek istovetan sa njenim ciljevima što nije veliki istorijski presedan. Socijalistička revolucija u Jugoslaviji izvedena je odozgo, društvene promene (uspon nižih klasa, otvaranje kanala vertikalne pokretljivosti i horizontalne kosmopolitizacije) podsticala je i usmeravala monopolska partija. Monarhijska Jugoslavija je bila zemlja sitnih seoskih gazdinstava i krupnih socijalnih razlika. Socijalistička Jugoslavija je bila najpre država seljaka-industrijskih radnika, a zatim radničke klase i preovlađujućeg gradskog stanovništva. Između dva režima upadljiva je razlika u prosvećenosti, pokretljivosti i otvorenosti prema svetu. Izmenjena društvena struktura nametala je drugačije oblike integracije: organsku, a ne mehaničku solidarnost, građansko, a ne etničko poimanje nacije. U monarhijskoj Jugoslaviji bila je niska pokretljivost stanovništva i organizovanost uprave u kulturnoj i prosvetnoj administraciji. Nije bilo unifikacije prosvete i kulture (udžbenika) (Dimić 1997, III, str. 427-429), dok je kod komunista bilo manje otpora unifikaciji prosvete i i standardizaciji zakonodavstva. Između dva svetska rata u Jugoslaviji je bilo ukupno 39 vlada, bez planske politike, sa tipičnim isključivim strančarstvom. Monarhijska, troma, korumptivna, nestručna i stranački pristrasna birokratija , po kontinuitetu rada, nije se mogla meriti sa partijski kontrolisanom najpre centralističkom, a kasnije policentričnom kadrovskom upravom. Kralj je rušio i one vlade koje su imale parlamentarnu većinu, a Tito je imenovao nosioce ključnih resora ne obazirući se uvek na predloge republika. Autoritet kralja bio je nepovrediv, kao i Titov. U monarhiji sve su vlade bile dvorske, a svi predsednici Srbi (izuzev jedne vlade Korošeca), u socijalizmu vladu su činili provereni kadrovi lojalni Titu i vrhu monopolske partije, ali je nacionalni ključ bio demokratskiji. Titovo jugoslovenstvo bilo je realnije od Aleksandrovog, premda su kroz raznolikost integrativnih mehanizama i, uprkos njima, opstajali dublji nacionalistički tokovi koje nije bilo teško razbuditi. Osim toga, premda internacionalistička, komunistička ideologija nije uvek podjednako jačala sklad nacionalnih i i užegrupnih interesa jer nije uvek dovoljno taktički prilagođavana rastu društvene složenosti. Razvijeni su branili načelo da svako treba da živi od svoga rada, a nerazvijeni su tražili više solidarnosti. Ogoljeni prosvetiteljski stav o jednakosti svih naroda u SKJ je pretvaran u euforično beskonfliktno bratstvo, a ideološka neophodnost borbe protiv klasnog neprijatelja u odveć kruto jedinstvo. Što je bratstvo i jedinstvo emotivnije shvatano to je rasla ideološka isključivost prema raznomišljenicima, ali su jačala i razočaranja usled neizbežne interesne diferencijacije. Psihološki su donekle pojmljive nove nacionalističke isključivosti 1990-ih nastale kao reakcija na minulo prenaglašavano jedinstvo i izraz razočaranja. Britanski istoričar Tejlor nazvao je Tita poslednjim Habzburgom jer je vladao u državi sa osam različitih naroda nalik Austro-Ugarskoj. Za razliku od međuratne Jugoslavije, u FNRJ više nije bilo vodećeg državnog naroda – Srba, a novi vladstodršci bili su ljudi iz različitih narodnosti koji su prihvatali komunističku ideju (Tejlor 1990, str. 324). Tejlor dodaje da su čehoslovačka i jugoslovenska ideja, koje su prikazivane kao izraz nacionalnih težnji, bile zapravo nove verzije «austrijske ideje», tj. sredstvo da se drže na okupu različite narodnosti. Jugoslavija je po šarolikoj nacionalnoj strukturi, bez sumnje, bila najviše nalik austro-ugarskoj carevini, ali su

214

integrativne ideje (marksizam i katolicizam) bile suštinski različite. Uprkos krupnim društveno-ekonomskim i idejnim razlikama, postoje određene zakonitosti u funkcionisanju višenacionalnih država i sličnosti u tehnikama integracije i kultizacije vladara. Nadnacionalni kult Josipa Broza počivao je ne samo na novoj idejnoj, marksističkoj osnovi već se i u taktičkom pogledu razlikovao od Karađorđevog jugoslovenstva, zbog drugačije polarizacije nacionalnih snaga. U jugoslovenskoj monarhiji bila su priznata samo tri naroda, pa se Karađorđević trudio da hrvatski secesionizam suzbije srpsko-slovenačkim savezom. Socijalistička Jugoslavija počivala je na 6 republika i dve snažne narodnosti. Uprkos jednopartijskom režimu stvoren je prostor za složeniju političku kombinatoriku, ali i za veći haos nakon iščezavanja harizmatskog vođe i jedistvene partije. Uvođenjem autonomnih pokrajina nastojao se institucionalno suzbiti nacionalizam najbrojnije nacije, ali je ovom politikom izgleda potcenjen haotični potencijal stvaranjem novih nacija i uzdizanjem nacionalnih manjina u narodnosti. U pogledu regulisanja odnosa među nacijama novo stanje je, po svemu sudeći, bilo posledica prioriteta spoljne nad manje ili više improvizovanom unutrašnjom politikom. Vreme je pokazalo da je precenjena trajnost integrativnog uticaja internacionalističkog marksizma u političkom vrhu, ali i kod širih društvenih slojeva. Ovde nije potrebno ulaziti šire u složeni i protivrečni odnos partije prema nacionalnom pitanju već samo uočiti da je pomenutim usložnjavanjem međunacionalne situacije autoritet vođe stekao širu osnovu. Titova politika nije bila u toj meri samostalna niti je stvarala sama sebi uslove, razarajući ograničavajuće delovanje «struktura u senci», kako bi se npr. moglo zaključiti samo ocenom trajnosti njegove harizme. Lepeza političkih alternativa nije bila široka, a Titova harizma nije mogla razarati glavne zatečene uslove koji su je stvorili. Zatečene uslove su 1945. činili slom fašizma, napredovanje Crvene armije na Balkanu i podela interesnih sfera između velikih sila. Doduše, i KPJ je donekle stvarala nove uslove relativno samostalnom izgradnjom snažne armije 1945. Istorijski izbor, osim pomenutih okolnosti, bio je sužen i neobično čvrsto izgrađenim marksističkim idejnim opredeljenjem i uverenjem da se višenacionalna država može integrisati samo jedinstvenom ideologijom. Mogućnosti važnih modifikacija već izabranih alternativa nenadano su se otvorile nekoliko godina kasnije, kada se, Staljinovom nepromišljenošću, nekoliko nesporazuma pretvara u ozbiljan sukob. Da bi se očuvala vlast, 1948. je postojala samo jedna alternativa – otpor Staljinu. Nije to bio slobodan izbor između vazalnog položaja (npr. kao T. Živkova ili V. Ulbrihta) i rizičnog samostalnog puta, već je ova druga alternativa bila jedino moguća (ukoliko se želela sačuvati vlast vođe i vrha partije). U kasnijem razvoju lepeza izbora puta bivala je sve uža zbog nepokolebljivog idejnog opredeljenja, učvršćene kadrovske organizacije partije i uhodanog opravdanja vlasti. Nakon relativno učvršćenog položaja države otvorile su se, doduše, mogućnosti modifikacije izabrane alternative, ali ne i izbor druge. Međutim, sada se alternative izbora nisu mogle sresti među savremenicima kao 1948 (vraćanje u vazalni položaj prema Sovjetskom Savezu). Da bi opstao, režim je morao istrajati na novom samoupravnom kursu ili se dalje liberalizovati. Tito je bio oprezan u daljoj liberalizaciji režima iz više razloga. Verovatno je prevagnulo uviđanje da bi dalja višepartijska liberalizacija 1952. ili tolerisanje partijskih frakcija(ili čak, kako je Tito govorio u proleće 1952, odumiranje partije) ugrozili monopolski položaj SKJ, državno jedinstvo i njega lično. Osim toga, po svedočenju njegovih saradnika, Tito je uvek vodio računa o odnosima sa Sovjetskim Savezom, računajući na njega kao na međunarodni oslonac i u periodu najžešćeg antistaljinizma. Da se odvojio od marksizma i socijalizma (ako je to uopšte bilo moguće s obzirom na svest vrha partije i marksizam kao monopolsku osnovu ideje jugoslovenstva), pitanje je da li bi u spoljnoj politici mogao naizmenično i istovremeno koristiti podršku Istoka i Zapada i kakav bi bio odnos velikih sila prema državnom jedinstvu Jugoslavije. Izgleda da je na vreme uočeno da najširi manevarski prostor u spoljnoj politici pruža upravo pozicija «disidentskog marksiste» u koga su nade polagala oba bloka. Možda je najodmerenija ocena da su zbog pomenutih okolnosti alternative Titovog izbora bile sužene, ali ne i isključene. O šansama izabrane alternative svedoči i aktuelnost lične vlasti u Evropi sredinom 20. veka. Ova nije bila ograničena samo na socijalizam. Titovi autoritarni

215

savremenici nisu bili samo Staljin, Hruščov, Brežnjev, Živkov, Čaušesku i Husak, već i Franko, Salazar i neprikosnoveni De Gol. Dakle, u svojoj epohi Titova lična vlast nije bila toliko upadljiva kao danas. U širim razmerama bila je, štaviše, i bleda, ako se ima na umu široka lepeza vanevropskih nesocijalističkih autoritarnih režima, od vojnih do marionetskih. Istoričniji analitičari bi mogli zapaziti da je u ovom dobu ratna ekspanzija američkog imperijalizma neutralisala prigovore o totalitarnoj prirodi socijalizma, a pogotovo Titovog režima koji je branio politiku miroljubive koegzistencije. Nesrazmerno veliki međunarodni ugled Titove spoljne politike (u odnosu na snagu države) je u kasnom periodu Titove vlasti bio kočnica traganju za liberalnim oblikom državne integracije koji se ne bi u toj meri oslanjao na harizmu partije i kult vođe. Titova vlast je u različitim fazama bila manje ili više opterećena neskladom između progresivnih i konzervativnih nastojanja. U poslednjoj fazi je ovaj nesklad bio najvidljiviji. Ako je na spoljnopolitičkom planu, svakako, podsticao deprovincijalizaciju i otvaranje države ka svetu, odveć sigurni međunarodni prestiž je ostarelom vođi davao odrešene ruke u unutrašnjoj politici i otklanjao oprez od naglašene lične vlasti i njenih monopolskih institucionalnih oslonaca. Iz rečenog se vidi da istorična ocena Titove uloge pretpostavlja diferenciranje njenih progresivnih i konzervativnih komponenti. Istorija će verovatno duže beležiti Titovu harizmu kao integrativno sredstvo složene države, nego kao izraz ličnih ambicija vladara. Pri tome se ne osporava da je rast harizme imao i povratno dejstvo i podsticao neumerne političke ambicije. Dublje prosvetiteljske i državnointegrativne ciljeve partijske uprave istorija će duže beležiti od užegrupnih karijerističkih interesa koje je štitio kult vođe. Lično samoljublje i instrumentalna upotreba kulta vladara su istorijski efemernija i manje značajna strana u poređenju sa objektivnom ulogom harizme. Titova harizma bila je važna osnova državne centralizacije, a u prvoj fazi i ubrzane tehnološke i ekonomske modernizacije zemlje. Nadnacionalno izdizanje harizme vođe podsticalo je kosmopolitizaciju, deprovincijalizaciju i pacifikaciju haotičnog balkanskog prostora. To je čvorna istorijska funkcija Titove vlasti, ali se ne može odvojiti od svoje idejne osnove. Marksizam, kao jedna verzija nadnacionalne kosmopolitske ideologije, u zbližavanju tradicionalno srodnih, ali sukobljenih naroda sigurno je imao značajnu ulogu. Jugoslovenstvo kao sredstvo samoodbrane skupine malih naroda od kulturno-jezičke diskriminacije, izolacije i provincijalizacije u marksizmu je našlo snažno modernizacijsko sredstvo. Internacionalistička ideologija i kult nadnacionalnog klasnog vođe bile su neodvojive sastavnice neravnomernog i protivrečnog procesa balkanske kosmopolitizacije.

Domašaj i karakter Titove kosmopolitizacije može biti jasniji ako se pomenu neki istorijski primeri. Najpre balkansku kosmopolitizaciju treba razlikovati od ekumensko-civilizacijske verzije kosmopolitizma nošene osvajanjem Aleksandra Velikog, ili ekspanzijom hrišćanstva u antici. Ona po opsegu zaostaje i za procesom slične vrste kao što je bilo Napoleonovo ratno širenje prosvetiteljstva početkom 19. veka. Balkanska kosmopolitizacija bila je ograničena samo na prostor jedne države, a ne i šireg regiona kao npr. danas u Zapadnoj Evropi. Od pomenutih istorijskih primera Titova politika se razlikovala i po tome što je njena pretpostavka bilo unutrašnje jedinstvo, snaženo naizmeničnim kombinovanjem različitih spoljnih neprijatelja: fašizam, hegemoni staljinizam, zapadni kapitalizam itd. U zavisnosti od spoljne ili unutrašnje situacije istican je prioritet jedne vrste neprijatelja koji je imao važnu ulogu ne samo u zbijanju partijskih redova nego i šireg vanpartijskog bloka nadnacionalnog bratstva i jedinstva. Titova harizma bila je važna karika i ključni simbol kosmopolitizacije. Ipak, izgleda da je, zbog izrazite monopolske nadmoći harizma ličnosti vremenom kočila razvijanje ostalih alternativnih sredstava kosmopolitizacije. Odveć snažna integrativna uloga kulta je, nakon smrti vođe i nestanka SKJ, stvorila prazninu u koheziji države, pa je erozija znatno brže krenula nego da je kult bio slabiji. Već je pomenuta jedna negativna posledica Titove politike, kada je svojim čistkama nenamerno stvarao kadrovsku osnovu potonjih šovinističkih partija. Premda su se ovi kadrovi regrutovali i iz konvertita, ipak je na nesmotren način Tito npr. napravio od hrvatskih nacionalista 1971. godine žrtve, tj. potencijalne sutrašnje dželate. Osvedočeno stradanje je na Balkanu uvek bila najbolja kvalifikacija za politiku, a ne promišljenost i odmerenost. Stvarati

216

žrtve kod nacionalne inteligencije još je rizičnije. Od kadrova Hrvatskog proljeća nastao je HDZ. Tito jeste odgovoran za posledice procesa u kom su se žrtve pretvarale u dželate. Na Balkanu je vrlo rizično stvarati žrtve, jer ove lako vaskrsavaju, a još lakše se svete. Štaviše, njihova osveta je samorazumljiva.U tom pogledu HDZ jeste više rezultat aktivnosti Titovih žrtava, nego što je to bilo u Srbiji, gde se kao glavna žrtva izdvojio D.Ćosić, a u Bosni A.Izetbegović. U Srbiji je proces revalorizacije žrtvi bio bezličniji. Veća je bila eksplozivnost hrvatskog nacionalizma i secesionizma, između ostalog i otuda što su se ovde nacionalistički kadrovi 1990. regrutovali iz redova Titovih žrtava. Ključni paradoks politike bio je u tome što je Tito konzervativne nacionaliste snabdeo oreolom žrtve i time legitimisao i normalizovao njihovu potonju osvetu. Manje je zanimljiv paradoks tzv. “osveta bivših lakeja”, odnosno preobražaj komunista u antikomuniste po obrascu prenaglašenog pokajanja. Već danas je vidljivo da globalizaciju mogu ugroziti njene žrtve (od deklasiranih grupa do Haških osudjenika), ali je nemoguće predvideti situaciju u kojoj bi ovaj činilac mogao biti uspešan detonator preokreta. Gubitnici u procesu modernizacije ne mogu se okrenuti Titu, ali se “oralna istorija” živih sećanja na socijalizam opire modelskom demoniziranju socijalizma kao totalitarizma.

Vođa partije bio je simbol radikalne izmene društvene strukture, tj. ubrzavanja horizontalne i vertikalne pokretljivosti, što je važna strana modernizacije. Već je pomenuta nesumnjivo progresivna aktivna mobilizatorska uloga Titove harizme u otporu fašizmu i staljinizmu. Ubrzani posleratni razvoj olakšavan je ugledom države i Tita u svetu. Nije nevažno svedočanstvo ugleda bila Titova sahrana, možda najveći skup šefova država u istoriji čovečanstva. Konzervativna strana Titove harizme manje je istorijski specifična od pomenutih mobilizatorskih učinaka. Nekritičko preuznošenje i divljenje bezkonkurentskom vođi monopolske partije podsticalo je iracionalni idolatrijski odnos prema bezgrešnom pojedincu i širenje iluzije o njegovoj spasiteljskoj ulozi. Tito je «izdanak vekova», «naša svekolika ljubav», on nas «uči kako da prepoznamo budućnost», «njegovo ime isceljuje», «Tito je večan», «njegov dužnik je istorija» - stajalo je u euforičnim hvalospevima i porukama. Kao da je racionalistička marksistička ideologija bila jedina brana njegovom iracionalnom obogotvorenju. Vera u nepogrešivost vođe hranila je iluziju o nepogrešivosti partije i sprečavala problematizovanje tekuće politike, što je kočilo njeno kritičko usavršavanje. Izrazit kult nepogrešivog vođe olakšavao je održavanje i obnavljanje tradicionalno podložničkog i servilnog mentaliteta rukovodećih kadrova. Lojalnost vođi i partiji zamagljivala je sistem privilegija, tzv. kadrokratizam. Institucionalizovana nadmoć članova partije sprečavala je pristup upravnim funkcijama stručnjacima vanpartijcima. Negirana je jednakost svih pred zakonom, a forsirana je prosečnost lojalnih. U nauci i misli o društvu apologetsko ideološko znanje sprečavalo je kritički duh, što je uopšte u kulturi podsticalo stvaranje neproduktivnog apologetskog odnosa prema autoritetu. Za konstruktivno i napredno držano je samo ideološki ispravno mišljenje, naročito u konzervativnoj Titovoj fazi 1970-ih. Dogmatizovani kult postao je sastavni deo obaveznog rituala i političke socijalizacije, što je jačalo nekritičko mišljenje i sklonost ka autoritetu uopšte. Kult Tita bio je najobavezniji u vojsci i partiji, a zatim u dnevnoj propagandi, proizvodnji i umetnosti. Što je za funkcionisanje pojedinih ustanova bilo neophodnije idejno jedinstvo, to je kult izrazitije dogmatizovan i nametan. Tito je, kao mudar, pronicljiv i elastičan političar, vešto koristeći vlastiti autoritet u spoljnoj i unutrašnjoj politici, uspeo je da kao vladar najduže održi u zajedničkoj državi jugoslovenske narode i jugoslovenstvu obezbedi najtrajniju državnu formu. U istoriji levice ostaće zapamćen kao vladar koji je, u granicama svoga vremena, pokušavao da demokratizuje socijalizam. Pokušaj je bio daleko više nadahnut neposredno demokratskom plebejskom tradicijom socijalizma nego traganjem za institucionalno pravnim regulisanjem podele vlasti. U Titovom dobu liberalnoburžoaska demokratija nije bila obavezan obrazac koji je zemlji nametalo

217

okruženje, niti dominantni oblik epohalne svesti, jer je levica pored lagerskog obrasca nudila i samoupravni model demokratije (od Jugoslavije do evrokomunsita). Okolnost da danas multinacionalni kapital, kao u 19. veku, ponovo nameće liberalni obrazac, čak u eshatološkom vidu, ne znači da je ova vizija demokratije bez alternative u budućnosti, niti da je minula socijalistička samoupravna alternativa bila puka zabluda. Od razvoja globalnih društvenih protivrečnosti u svetu zavisiće stvaranje i širenje oblika političkog organizovanja. U svom vremenu Tito je, na relativno beskonfliktan način i uz prilično široku masovnu podršku, ustoličio osobeni samoupravni režim i ostao njegov zatočnik, ubeđen da je njegova doživotna vladavina, uz snažnu partiju nezamenljivi stožer integracije. Uprkos građanskom ratu i raspadu Jugoslavije, izgleda da će, kao i u nizu sličnih istorijskih primera, ne uvek odmereno lično vladanje ostati u senci prikazanog modernizacijskog učinka.

218

LITERATURA I IZVORI : 1. Antonić, Zdravko (1991): Rodoljub Čolaković u svetlu svog dnevnika, Beograd, IP “Knjiga” 2. Antonov-Ovsejenko, Anton (1986): Staljin – portret tiranina, Zagreb, Naprijed (1. Edit. 1981), prevod s engleskog. 3. Auty, Phyllis (1969): Yugoslavia’s International Relations (1945-1965), u Vucinich, W. (ed.), Contemporary Yugoslavia, Berkeley, Univer. of California Press 4. Auty, P. (1980): Tito´s Biography, Harmondsworth, Penguin (1. Edit. 1970). 5. Bakić, Jovo (2002) Ideologije jugoslovenstva između dva svetska rata - sociološkoistorijska studija, Magistarski rad, Odeljenje za sociologiju Filozofski fakultet, Beograd (daktilografisano) 6. Banac, Ivo (1988): Nacionalno pitanje u Jugoslaviji, Zagreb, Globus (prevod s engleskog, 1. Edit. 1984) 7. Banac, I. (1990): Sa Staljinom protiv Tita – Informbirovski rascjepi u jugoslovenskom komunističkom pokretu (prevod s engleskog), Zagreb, Globus (1. Edit 1988). 8. Barbu, D., (2000), “Der postkommunistische Antikommunismus” (prevod sa rumunskog), Halbjahresschrift für südosteuropäische Geschichte, Literatur und Politik, H. 1. 9. Bekić, Darko (1988): Jugoslavija u hladnom ratu, Zagreb, Globus. 10. Bilandžić, Dušan (1979): Historija SFRJ, Zagreb, Školska knjiga. 11. Bilo je časno živjeti s Titom, (1980): Zagreb, Mladost 12. Bjelajac, Mile (1994): Vojska kao faktor modernizacije, u zborn. Srbija u modernizacijskim procesima XX veka, Beograd, Institut za novu istoriju Srbije. 13. Boffa, Giuseppe (1985): Povijest Sovjetskog Saveza I, II, Opatija O. Keršovani (prevod sa italijanskog), 1. Edit. 1976. 14. Bogetić, Dragan (1993): Laviranja jugoslovenske spoljne politike – Vojna saradnja Jugoslavije sa SAD posle sukoba sa IB, Istorija 20. veka, god. XI, br. 1-2. 15. Bogetić, D. (1994): Odnosi Jugoslavije sa Zapadom i Tršćansko pitanje1948-1954, Istorija 20. veka, g. XII, br. 1-2 16. Borozan, Đorđe (1997): Posrednik mira između «gvozdenih zavesa» (Razgovori Tito-Hruščov u Kremlju 1956), Vojno-istorijski glasnik g. XI, VI, br. 1. 17. Božić, I. I dr. (1972), Istorija Jugoslavije, Beograd, Prosveta 18. Breuer, Stefan (1993): Das Charisma der Vernunft, u Gebhardt, W.u.a. (hrsg.) Charisma – Theorie, Religion, Politik, Berlin, W. De Gryter 19. Brodel, Fernan (1992): Spisi o istoriji (prevod s francuskog), Beograd, SKZ (1.Edit. 1969). 20. Campbell, John C. (1967): Tito' s separate Road – America and Yugoslavia in World Politics, New York, Harper Row. 21. Clissold, Stephen ed. (1975): Yugoslavia and the Soviet Union 1939- 1973-A documentary survey, London, Oxford Univ. Press. 22. Čerčil, Vinston (bez god. izdanja): Drugi svetski rat (prevod sa engleskog), Beograd; Prosveta (1. Edit. 1951), tom V, VI 23. Čkrebić, Dušan (1995): Zapis na pesku – sećanja, Beograd, Prosveta. 24. Čomski, Noam (1994): Šta to u stvari hoće Amerika? Beograd, IPS (prevod sa engleskog 1. Edit. 1992.) 25. Ćosić, Dobrica (1992): Promene, Beograd 26. Dahrendorf, Ralph (1968): Gesellschaft und Demokratie in Deutschland, München, Piper. 27. Damjanović, Pero (1972): Tito – pred temama istorije, Beograd, ISI 28. Dedijer, Vladimir (1953): Josip Broz Tito – prilozi za biografiju, Beograd, Kultura.

219

29. Dedijer, V. (1984): Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, Treći tom, Beograd, Kultura. 30. Dedijer, V. (1991): Veliki buntovnik Milovan Đilas – prilozi za biografiju, Beograd, Prosveta. 31. Deutscher, Isaac (1977): Staljin – politička biografija (prevod s engleskog) Zagreb, Globus, (1. Edit. 1949). 32. Deutscher, I. (1979): Rusija, Kina i Zapad – suvremena kronika događaja 1953-1966, Zagreb, CDD. 33. Dimić, Ljubodrag (1997): Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, I, II, III, Beograd, Stubovi kulture. 34. Dragojević, Milorad (1996): Razvoj naoružanja u SFRJ u makazama ideologije i politike, Politika 25.11.1996. 35. Dragosavac, Dušan (1985): Zbivanja i svjedočenja, Zagreb, Globus 36. Đilas, Milovan (1952): Domovina, u J. B. Tito 1892-1952, Borba, Beograd 37. Đilas, M. (1990): Revolucionarni rat, Beograd, Knjiž. Novine 38. Đilas, M. (1991): Vlast i pobuna, Beograd, Književne novine 39. Đilas, M. (1994): Pad nove klase – Povest o samorazaranju komunizma, Beograd, Službeni list SRJ. 40. Đukić, Slavoljub (1990): Slom srpskih liberala – tehnologija političkih obračuna J. Broza, Beograd, F. Višnjić. 41. Đukić, S. (1992): Kako se dogodio vođa – borbe za vlast u Srbiji posle Josipa Broza, Beograd, F. Višnjić. 42. Đukić, S. (1989): Čovek u svom vremenu – razgovori sa D. Ćosićem, Beograd, Beograd, F. Višnjić. 43. Đorgović, Momčilo (1989): Đilas – vernik, jeretik, Beograd, Akvarijus. 44. Ekmečić, Milorad (1988): Spoljno politički okviri jugoslovenske istorije novog veka, JIČ, g XXIII, br. 1-2.

45. Ennkner, Benno (1996): Führerdiktatur – Sozialdynamik und Ideologie, u Vetter, M. (hrsg.), Terroristische Diktaturen im 20.Jahrbundert, Opladen, Westdeutscher Verlag.

46. Fire, Fransoa (1994): Radionica istorije (prevod sa francuskog) Novi Sad, Z. Stojanović (1. Edit. 1982). 47. Glaessner, Gert-Joachim (1994): Demokratie nach dem Ende des Kommunismus, Opladen, Westdeutscher Verl. 48. Gligorijević, Branislav (1986): Jugoslovenstvo između dva svetska rata, JIČ. g. XXI, br. 1-4. 49. Gligorijević, Branislav (1992): Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd, ISI. 50. Gligorijević, B. (1996): Kralj Aleksandar Karađorđević (1), Beograd, BIGZ. 51.Gojković, D.,(1998), Za početak, skica, Reč 1998/2. 52.Golubović, Z, Spasić,I, Pavićević,Đ.(2003), Politika i svakodnevni život – Srbija 1999-2002, Beograd, IFDT. 53. Golubović, Z. (2003), Promene u Srbiji 2000.godine: uzroci očekivanja, postignuća, u Golubović Z, Spasić,I.,Pavićević,Đ., Politika i svakodnevni život. 54. Gotovac, Vlado (1990): Moj slučaj, u Baletić, M. (red.), Ljudi iz 1971. – Prekinuta šutnja, Zagreb, Vjesnik. 55. Groh, Dieter (1973): Kritische Geschichtwissenschaft in emanzipatoris- cher Absicht, Stuttgart, Kohlammer.

220

56. Grosse-Jütte (1983): Die aussenpolitischen Beziehungen zwischen Jugoslawien und den USA 1968-1978, u K. Grothusen u.a.hrsg. Jugoslawien am Ende der ära Tito, Band I, Aussenpolitik, München, R. Oldenbourg. 57. Haberl, Othmar (1983): Jugoslawien und die Sowjetunion seit der tschechoslowakischen Krise, u K. Grothusen u.a. hrsg. Jugoslawien am Ende der ära Tito. 58. Halperin, Ernst (1957): Der siegreiche Ketzer – Titos Kampf gegen Stalin, Köln, Verl. für Politik und Wirtschaft. 59. Heller, Agnes (1996): The delicate Balance of Modern Civilization, Internationale Politik und Wirtschaft. 60. Hockerts, H. G.,(2001), Zugänge zur Zeitgeschichte: Primarerfahrung, Erinnerungskultur, Geschichtswissenschaft, Das Parlament 2001/28. 61. Hobsbawn, Eric J. (1993): Nacije i nacionalizam (prevod s engleskog), Zagreb, Novi Liber (1. Edit. 1990) 62. Ilić,V.,(2000), Stav prema Zapadu – mladja srednja generacija kao mogući akter promene, u Potencijal za promene, Helsinške sveske No. 2, Beograd. 63.Ilić,V. (2002), Prevladavanje prošlosti u Vojvodini, Gradska bibl. ”Ž.Zrenjanin”,Zrenjanin. 64. Imširović, Jelka (1991): Od staljinizma do samoupravnog nacionalizma - Prilog kritici socijalizma u kongresnim dokumentima KPJ/SKJ od V do XI kongresa, Centar za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 65. Jakšić, Božidar (1986): Svest socijalnog protesta, Beograd, IIC SSO. 66. Jandrić, Ljubo (1977): S Ivom Andrićem, Beograd, SKZ. 67. Janssen, Karl-Heinz (1979): Maovo doba (prevod s nemačkog), Zagreb, Školska knjiga (1. Aufl. 1976). 68. Johnson, Ross A (1972): The Transformation of Communist Ideology: The Yugoslav case 1945-53, Cambridge, MIT Press. 69. Jovanović, Nadežda (1996): Slobodan Jovanović i Dragoljub Jovanović - prilog proučavanju njihovih uzajamnih odnosa, Tokovi istorije 1-2. 70. Jovanović, Slobodan (1923): Druga vlada Miloša i Mihaila 1858-1881, Beograd, Geca Kon. 71. Jovanović, S. (1925): Ustavobranitelji – i njihova vlada 1838-1858, Beograd, Napredak. 72. Kaucki, Karl/Trocki, Lav (1985): Terorizam i komunizam (prevod s nemačkog i ruskog), Beograd, F. Višnjić (1. Aufl. 1919 i 1920) 73. Kocka Jürgen (1977): Struktur und Persönichkeit als methodologische Problem der Geschichtswissenschaft, u M. Bosch hrsg. Persön- lichkeit und Struktur in der Geschichte, Düsseldorf, Schwann. 74. Koka, Kirgen (1994): O istorijskoj nauci – ogledi (prevod s nemačkog) Beograd, SKZ. 75. Kriste, Pero (1990): Titov nezaobilazni poticaj, u M. Baletić, red. Ljudi iz 1971. – prekinuta šutnja, Zagreb, Vjesnik. 76. Krleža, Miroslav (1952): Titov povratak godine 1937, u K. B. Tito, Beograd, Borba. 77. Krleža, M. (1958): Eseji, Beograd, Prosveta. 78. Krleža o Titu (1980): Sarajevo, Oslobođenje. 79. Kuljić, Todor (1989): Birokratija i kadrovska uprava, Beograd, Naučna

221

knjiga. 80. Kuljić, T. (1994): Oblici lične vlasti – Sociološkoistorijska studija o ideologiji i organizaciji uticajnih evropskih oblika lične vlasti od antike do savremenog doba, Beograd, IPS. 81.Kuljić, T., (2003 a), Obrada socijalizma u renacionalizovanoj i antitotalitarnoj srpskoj istoriografiji, u Zbornik Janka Pleterskega, ZRC SAZU, Ljubljana 2003. 82.Kuljić, T. (2003 b), Anti-antifašizam u svetu i Srbiji, Gordogan (Zagreb), Jesen 2003 ( god. 20) br.1. 83. Kuvačić, Ivan (1972): Ideologija srednje klase Praxis, g. IX, br. 3-4. 84. Kurjak, Jelica/Prvulović, Ljubivoje (1997): Strateške pozicije Rusije, Balkan i jugoslovenska kriza, Međunarodni problemi Vol. XLIX, No.1. 85. Lee, Eun-Jeung (1995): östliche Modernisierung und westliche Theorie, Internationale Politik und Gesellshaft, No 3. 86. Leissner, Walter (1983): Der Führer – persönliche Gewalt: Staatsrettung oder Staatsdämmerung? Berlin, D. Humbolt. 87. Löhmann, Reinhard (1990): Der Stalinmythos – Studien zur Sozialgeschichte des Personenkultes in der Sowjetunion (1929-1935), Münster, Lit. Verl. 88. Ljušić, Radoš (1986): Kneževina Srbija 1830-1839, Beograd, SANU. 89. Ljušić, R. (1994): Srbija 19. veka, Beograd, Vojna knjiga. 90. Mala enciklopedija Prosveta (1978), 2 Beograd, Prosveta. 91. Mandić, Blažo (1981): Tito izbliza, Beograd, V. Karadžić. 92. Mansilla, H. C. F. (1995): Kultur des Autoritarismus in der Pheripherie, Internationale Politik und Gesellschaft, No. 1. 93. Marković, Mihailo (1971): Struktura moći u jugoslovenskom društvu i dilema revolucionarne inteligencije, Praxis, g. VIII, 6. 94. Marković, Dragoslav Draža (1987): Život i politika 1967-1978, 1, 2, Beograd, Rad. 95. Marković, Predrag J. (1996): Beograd između Istoka i Zapada 1948-65. Beograd, Službeni list SRJ. 96. Marković, Svetozar (1965): Srbija na Istoku, u Sabrani spisi III, Beograd, Kultura (1. izd. 1872). 97. Mates, Leo (1976): Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Beograd, Nolit. 98. Matvejević Predrag (1984): Jugoslovenstvo danas, Pitanja kulture, Beograd, BIGZ. 99. Medvedev, Žores (1988): Gorbačov (prevod s engleskog), Zagreb, Globus, (1. Edit. 1988). 100. Meyer, Gerd (1977): Bürokratischer Sozialismus, Eine Analyse des sowjetischen Herrschaftssystems, Stuttgart, Fromann-Holzboog. 101. Mićunović, Veljko (1977): Moskovske godine 1956-58, Zagreb, Liber. 102. Mićunović, V. (1984): Moskovske godine 1969-71, Beograd, Jugosl. Revija 103. Mikeln, Miloš (1986): Staljin - životni put samodršca (prevod sa slo- venačkog), Beograd, Prosveta (1. izd. 1985). 104. Milić, Vojin (1996): Društvena struktura i pokretljivost Jugoslavije – od polovine 50-ih do sredine 60-ih godina, Novi Sad, Filozofski fak. 105. Milosavlevski, Slavko (1990): Kontradikcije Josipa Broza, Beograd, KIZ «Dositej». 106. Minić, Miloš (1993): Oslobodilački ili građanski rat u Jugoslaviji 1941-45, Novi Sad, «Mir».

222

107. Mitrović, Momčilo (1995): Dva pisma kažnjenih «društveno-korisnim» radom 1949. g. Godišnjak za društvenu istoriju, god. II, sv. 2. 108. Močnik,R., (2003), Institucionalna hipokrizija, Zarez (Zagreb) 11.09.2003 109. Mojić, Dušan (1995): Evolucija kulta Josipa Broza Tita 1945-1990 – analiza štampe – Srpska politička misao, Vol. II, No. 1. 110. Mutavdžić, Zorica (1977): Tito i umetnici, Beograd, V. Karadžić, (1. izd. 1959). 111. Nacionalizam i osnovna ljudska prava (1972): Filozofija, god. XVI, br. 1. 112.Naroda kloni (2003), Delo (Ljubljana) 19.12.2003. 113. Nenadović, Aleksandar (1989): Razgovori s Kočom, Zagreb, Globus. 114. Nikolić, M. (red.) (1995): Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić, Beograd, Draganić. 115. Nikolić,K.,Žutić,N., Pavlović,M., Špadijer,Ž.,(2002), Istorija za III razred prirodno/matematičkog smera i IV razred gimnazije opšteg i društveno/jezičkog smera, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd. 116. Nora, P., (1989), Between Memory and History –Les Lieux de Memoire (prevod s francuskog), Representations, Spring (26). 117. Obradović, Marija (1995): «Narodna demokratija» u Jugoslaviji 1945-1952, Beograd, INIS. 118. Obradović, M. (1994): Komunistička modernizacija u Jugoslaviji, Tokovi istorije 1-2. 119. Panović, Zoran (1997): Samoupravljanje Josipa Broza Tita – Način opravdavanja vlasti i viđenje vlastite uloge u političkom životu Jugoslavije i međunarodnim odnosima – diplomski rad. Odeljenje Za sociologiju, Filozofski fak. U Beogradu (daktilografisano). 120. Pečujlić, Miroslav (1994): Sociološka teorija i politička kultura, u Pečujlić, M. Milić, V. Demokratija i autoritarizam, Beograd, IPS. 121. Perović, Latinka (1991): Zatvaranje kruga – Ishod političkog rascepa u SKJ 1971/72, Sarajevo, Svjetlost. 122. Perović, I. (1994): «Rusija i Evropa» N. J. Danilevskog i njeni odjeci u Srbiji, Republika, g. VI, januar. 123. Petković, Ranko (1989): Međunarodni položaj Jugoslavije. Marksistička misao br. 1. 124. Petković, R. (1995): Subjektivna istorija jugoslovenske diplomatije 1943-1991, Beograd, Službeni list. 125. Petković, R. (1996): XX vek na Balkanu – Versaj, Jalta, Dejton – Beograd, Službeni list SRJ. 126. Petranović, Branko (1986): Britanski izvori o unutrašnjem uređenju Jugoslavije, JIČ, g. XX/ br. 1-4. 127. Petranović, B. (1988): Tito i Staljin (1944-46), JIČ, g. XXIII, br. 1-2. 128. Petranović, B. (1993 a): Unutrašnje i međunarodne pretpostavke raspada dve Jugoslavije, Filozofske studije VI. 129. Petranović, B. (1994): Istoričar i savremena epoha, Beograd, Vojska. 130. Petranović, B. (1995 a): KPJ kao vladajuća snaga u sistemu vlasti 1945- 48, u Petranović, B. Red. Zapisnici sa sednica Politbiroa CK KPJ (11.06.1945 – 7.7.1948), Beograd, Arhiv Jugoslavije.

223

131. Petranović, B. (1995 b): Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1941-45, zbirka dokumenata, Tokovi istorije, 1-2. 132. Petranović, B. (1993 b): Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije, Beograd, Službeni list. 133. Popović, Koča (1988): Beleške uz ratovanje, Beograd, BIGZ. 134. Povijest SKJ, (1985), Beograd, Komunist. 135. Radojević, Mira (1996): Srpska građanska opozicija i Srbi u Hrvatskoj (1935-1941), Tokovi istorije 1-2. 136. Ribar, dr. Ivan (1965): Iz moje političke suradnje (1901-1965), Zagreb, Naprijed. 137. Rohe, Karl (1996): Politische Kultur - Zum Verständnis eines teoretichen Konzepts, u O. Niedermayer, K. v. Beyme hrsg., Politische Kultur in Ost-und Westdeutschland, Opladen, Leske. 138. Toth, Guenther (1975): Socio-Historical Model and Developmental Theory, American Sociological Review, vol. 40. No. 2. 139. Rusinow, Dennison (1977): The Yugoslav Experiment 1948-1974, London, C. Hurst. 140.Schwartz, B., (1996), Memory as cultural system: Abraham Lincoln in World War II, American Sociological Review, Vol.61, No.5.

141. Schwartz, B.,/Schuman,H., (2003), History, Commemoration and Belief: Reformulating the Concept of collective Memory, http://research.yale.edu/ccs/Fall%2003%20readings/Schwartz%20HC&B%

142. Sećanje Alekse Simića na knjaza Miloša, red. R. Ljušić (1997), Kragujevac, Kalenić. 143. Sednice CK KPJ 1948-1952 (1985): zapisnici i stenografske beleške, prired. B. Petranović, R. Končar, R. Radonjić, Beograd, Komunist. 144. Shoup, Paul (1968): Communism and the Yugoslav National Question, New York, Columbia Univ. Press. 145. Souvarine, Boris (1989): Staljin (prevod s francuskog), Zagreb, Globus (1. Edit. 1935). 146. Smith, Antony D. (1995): Nations and Nationalism in a Global Era, Cambridge, Polity Press. 147. Spasić,I., (2003), Sećanje na nedavnu prošlost, u Z.Golubović, I.Spasić,Đ.Pavićević, Politika i svakodnevni život. 148. Stanković, Đorđe Đ. (1988): Iskušenja jugoslovenske istoriografije, Beograd, Rad. 149. Stanković, Đ. (1993 a): Vojno-politički centar moći na jugoslovenskom prostoru u 20. veku, Filozofske studije VI. 150. Stanković, Đ. (1993 b): Nacionalizam i politička kultura - Istorijsko iskustvo prvih godina jugoslvoenske države, Tokovi istorije 1-2. 151. Stanković, Đ. (1995): Nikola Pašić i Hrvati (1918-1923), Beograd, BIGZ. 152. Stojadinović, Milan (1970): Ni rat i pakt – Jugoslavija između dva rata, Rijeka, O. Keršovani (1. izd. 1963). 153. Stojanović, Dubravka (1994): Srpska Soc. Demokratska partija između političke moderne i revolucionarne ortodoksije,i Srbija u modernizacijskim procesima...

224

154.Stolzmann, U., (2001), Die Trauer um den Süden, Sloweniens schöne und schmerzliche Erinnerung an Marschall Tito, Neue Züricher Zeitung 30.7.2001. 155. Subotić, Milan (1971): Sricanje slobode – Studija o počecima liberalne političke misli u Srbiji XIX veka, Niš, Gradina. 156. Šnaper, Dominik (1996): Zajednica građana – o modernoj ideji nacije (prevod s francuskog), Novi Sad, I.K.Z. Stojanovića (1. Edit. 1994). 157. Štaubringer, Zvonko (1976): Tito – građanin sveta, Beograd, Radnička štampa. 158. Tadić, Ljubomir (1971): Od «Srbije na Istoku» do «do Srbije i Arbanije», Sociološki pregled, god. V, br. 3. 159. Taylor, A.J. P. (1990: Habzburška monarhija 1809-1918; (prevod s engleskog), Zagreb, Zanje (1. Edit. 1948). 160. Terzić, Milan (1995): Prilog pitanju stvaranja Titovog kulta – (Dedijerovi «Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita»), Istorijski zapisi 1. 161. Terzić, Milan (1997): O stvaranju Titovog kulta 1943-1953, u Istoričar i savremena epoha, Istorijski institut republike Crne Gore, Podgorica. 162.Tito - najveći Hrvat (2004), Nacional (Zagreb), br.425. 6.01.2004. 163. Tito, Josip Broz (1997 a): Sabrana dela, Tom 3, Beograd, Komunist. 164. Tito, J. B. (1977 b): Nacionalno pitanje i revolucija - izbor iz djela, Sarajevo, Svjetlost. 165. Tito, J. B. (1980): Intervjui, Zagreb, A. Cesarec. 168. Tito, J. B. (1982): Autobiografska kazivanja I, II, Beograd. 169. Tripalo, Miko (1990): Hrvatsko proljeće, Zagreb, Globus (1. izd.1989). 170. Tripković, Đoko (1994): Normalizacija jugoslovensko-diplomatskih odnosa 1953, Istorija 20. veka, g. XIII, br. 1. 171. Tripković, Đ. (1995): Spoljni faktori i politička kretnja u Jugoslaviji 1945-55, Istorija 20. veka, g. XIII, br. 2. 172. Tripković, Đ. (1996): Iza gvozdene zavese – Početak i eskalacija sukoba Tito-Staljin prvih meseci 1948, Istorija 20. veka, god. XIV, br. 1. 173. Tucker, Robert C. (1979): The Rise of Staljin' s Persnality Cult, The American Historical Review, Vol. 84. No.2. 174. Ugrešić, D., (1996), Konfiskacija pamćenja (iz: D. Ugrešić / Kultura laži, Bastard/Arkzin, Zagreb 1996.), Leksikon Yu mitologije http:www.leksikon-yu-mitologije.net/index.php 175. Vasović, Radule (1982): To je Tito, - 1000 najlepših misli o životu i radu Josipa Broza – Tita, Zagreb, Spektar. 176. Veber, Maks (1976): Privreda i društvo, I, II (prevod s nemačkog), Beograd, Prosveta (1. Aufl. 1992). 177. Vukmanović, Svetozar – Tempo (1985): Memoari 1966-69, - neslaganja, Beograd, Narodna knjiga. 178. Vukmanović, S. (1996): Zašto i kako se raspala Jugoslavija, Beograd, Službeni list SFRJ. 179. Vuković, Zdravko (1989): Od deformacija SDB do Maspoka i liberalizma – moji stenografski zapisi 1966-1972, Beograd, Narodna knjiga. 180. Wehler, Hans U. (1983): Povijest kao historijska nauka o društvu (prevod s nemačkog), Marksizam u svetu, g. IX, br. 12,

225

(1. Aufl. 1973). 181. Wilson, Duncan (1979): Tito' s Yugoslavia, Cambridge, Cambridge Univ. Press. 182. Zapisnici sa sednica Politbiroa SK KPJ (11.06.1945-7.7.1948, (1995), red. B. Petranović, Beograd, Arhiv Jugoslavije. 183. Zečević, Momčilo (1993): O uzrocima jugoslovenske krize u istoriji i istoriografiji, Filozofske studeije VI. 184. Živojinović, Dragoljub R. (1994): Vatikan, Katolička crkva i jugoslovenska vlast 1941-1958. Beograd, Prosveta.

226

SUMMARY

Tito - a sociological-historical study

This study is a sociological-historical research into the political culture,ideology and organization of Titos rule. The regime in question was set up on the one-party, yet complex multi-national system and multi-layer pattern of integration. In this framework Tito as leader played the part of an extraordinary active, energetic, and prominent linking element, remarkable for the domineering components of personal authority. However no matter how personal, a rule has never been determined just by the activities and will of leader alone. Even the most influential figured had to face insurmountable limits set by their own time, pre-conditioned by ideological horizont of the epoch, or by the power of tradition. Mentioned structures were analytically examined in this study in order to more clearly define the autonomy of influential figures. Also a rather neglected side of the Yugoslav socialism was investigated: its relative place in long-term historical processes, Titos role, and basic patterns of political culture. Titos role in short and long-term processes in the Balkans was studied from a perspective of history understanding developed on the marxist line of thinking combined with F. Braudels school and german structural-historic stream (Kocka, Wehler). In the first plan are not events than processes. Tito is the heart of current concern with memory of Yugoslav socialism. Who ever says communism, says Tito. Tito has been crucial symbol in the shift from a “history of the victor” or, in Nietzsche’s terms, monumental communist history to a history of the Tito’s victims. From the hero Tito becomes antihero. This book is written as a critic of the monumental communist history but also as a critic of a new “monumental antitito’s history” . The cult of Tito in the communist official memory is today replaced with the new politics of victimisation, where Tito is central enemy. This is a kind of a new memory of power also with the absolute moral claims, especially in the last Yugoslav war. Chapter 1. summarizes the settings in which one-party regimes in the contemporary world acted as the agents of modernization. Tradition imposed to this specific modernization a truncated and authoritarian form. On the Balkans, a solution for the ethnic question was a condition not only for the development of society, but for its survival as well. Burneded by a tradition of ethnic conflicts, the national sentiment is easily politised, taking hold of the root of the being during social crises, because it is connected to survival and basic existential interests. The role of a ruler in a multhiethic state burdened by militant, uncompromising ethic mentality is unusually complex, so a reliable judgment of his histortical achievement must be differentiated from the function of his cult. It was broader discussed in the first Chapter “The authoritarian Modernization”. The second Chapter, entitled “Tradition-related components of Balkan Charismatic leader”, discusses the main patterns of the Balkan liberation political culture in which leaders idea had a pivotal integrating role. In the permanently insecure and war-state background, a leader in the Balkan was a tested warrior who laid claims to unrestricted authority on the ground of his recognized merits in liberation efforts. As regards political culture, the Balkan – content- weise distinct – monarchy and republican regimes of personal power can be more or less indirectly derived from this basic leader-liberator model. This was demonstrated in the Chapter 3. by a diachronic comparison of Prince Miloš (1783-1860), Nikola Pašić (1845-1926), and Tito (1892-1980), the key political figures of Serbia and Yugoslavia of the 19th and 20th century. Though they championed distinct class and national visions of desired society, an element which these rulers had in common was the similar political tradition and culture. Chapter 4. exposes a critical assessment of Titos role in the period before his coming to power (1937-1945), given from the standpoint of structural history. It also discussed the impact of national and class structures on Titos behavior (a vision o a federation void of a leading nation and the Bolshevic culture), but also alternating degreee of his independence in the periods of underground activity and war ( Tito as a party leader, army leader, and a diplomat). Chapter 5, entitled “Tito and political Culture of Bolshevism”,

227

summarizes Titos understanding of the party, character of the party purges, the role of the army, ruling techniques, and finally the patterns of the power justification. It also draws, a distinction between the stages in which the communist political culture urged modernization from those in which it started to block modernization. Tito’s national policy is a variant of modern and democratic idea of Balkans as one indivisible state entirety. This is a subject matter of Chapter 6. which highlights Titos successful effort and failures in the attempt of cosmopolitization of the Balkans. This Chapter also discusses the role of the Yugoslav national idea, outlines the main economic causes of nationalism in the socialistic Yugoslavia, and summarizes Titos extraordinary active super-national role. This last element figures as a rather successful and progressive attempt of cosmopolitanization of the Balkans, exemplary of the leftist spirit of the epoch. The british historian Taylor called Tito “the last Habsburg” because he ruled a country with eight major ethinic groups, gave them “cultural autonomy”, and restrained their sesessionist antagonism. Judging by its multiethnic structure, Tito’s Yugoslavia was, no doubt, most similar to the Austro-Hungarian Empire, but the integrative ideas (Marxism and Catholicism) were essencially different. Here are discussed the international and cosmopolitian implications of Marxism in the pacification of an explosive Balkan space. From the standpoint of long-term historical processes, the Chapter 7. ‘Titos foreign policy” discusses this policy as a rare example of relatively successful and independent break through of the hierachical relationship in the international order, and of the unavoidable hierarchical subordination of small countries to the interests of great powers. Also outlined are the main stages of Titos foreign policy built on the principles of equidistance, with a special focus on the threee crisis in the Yugoslav-Soviet relationship, and then the relationship with the West and the non-alignment policy. The following 8. Chapter “Structure and Funktion of Titos authority, charisma and cult” gives a dialectic analysis of the progressive- modernizing, and of the conservative functions of Titos charisma. His charisma neutralized tensions of an ethnically mixed and explosive region, while in the sphere of foreign policy Titos personal authority contributed to building up the states ranking. The party leader and head of state was a symbol of the radical change in the social structure, i. e. the acceleration of horizontal and vertikal mobility, which is an important aspect of modernization. The undoubtedly progressive active role of Tito’s charisma in mobilizing the resistance to fascism and stalinism has already beeen mentioned. Accelerated post-war development was faciliated by the state’s and Tito’s respectability in the whole world. But here are not also the conservative sides of Titos cult neglected. Uncritical elevation and admiration of Tito as a leader of a monopolistic party with no competition caused fast an irrational relationship of idolatry for an infallible individual and developed an illusion of his role of savior. The basically rationalistic marxist ideology was the important defense against Tito’s irrational deification. Here are broader discussed the forms of Tito’s deification and compared with Stalin’s cult. Chapter 9. treats the relationship of the Yugoslav intelligentsia towards Tito. Here are presented the chief patterns of relationship of creative intellectuals towards Tito: (1) M.Krleža’s glorification of Tito, stemming from the Croatian tradition of the Yugoslav national idea, (2) demonization of Tito by D.Ćosić and Serbian nationalism,and (3) differentiated judgment by M.Djilas that sprang from the non-national liberal critics of Bolshevism. Krleža’s glorification of Tito was deeper than Ćosić,s demonization, and together with Djilas’s differentiated judgement, it makes an interesting testimony about the relationship of the relationship of the intellectuals contemporaries, toward Tito. Chapter 10. “Tito in the new Serbian memory” treats the memory of Tito in historical science, political ideologies and living oral memory. In the post-communist age historians are busy with excavating national pasts. The cold memory of Tito is unacceptable in the reconstitution of a national collective memory. In the context of a new post-communist myth of national salvation Tito is instrumentalised as a symbol of political evil. In the official memory of the main former Yugoslav republics he is redundant or unacceptable. But on the other side, in the Yugo-nostalgic people’s memory and in living oral memory he is still a positive person. After

228

the collapse of Yugoslav socialism memories of Tito were “unfrozen” and became the subject of historical cvontroversies. While anticommunist historians demonised Tito, he is in the people’s memory hero and positive person. The mobilisation of an antititoism has reshaped the Serbian right.

Chapter 11. treats Tito’s self-understanding and personal traits which effected his rule, an the last 12. Chapter gives a judgement on the function of Titos rule and the role of his personal achievements. The historical and theorethical framework of this book is the permanently facing, comparation and elevation of the two opposite sides of Tito’s rule. In other words the historical judgment of Tito’s role premises a differentiation between its progressive and conservative components. History will, probably, give more weight to Tito’s charisma as a means of integrating a complex state, than as an expression of his personal ambitions without thereby denying that the growing charisma indiced return effects and encouraged immoderate political ambitions. History will register the deeper enlightening and state-integrative goals of the party management more than the small group career interests that were protected by the leader’s cult. Personal glorification and the instrumental use of the ruler’s cult are a historically more ephemeral and less important aspect in comparison to the objective role of the charisma. Tito’s charisma was an important base for state centralization and, during his first stage, for accelerated technological and economic modernization of the country as well. The super-ethnic elevation of the leader’s cult encouraged cosmopolitization, deprovincialization and pacification of the chaotic Balkan spaces. That is the central historical function of Tito’s rule, but it cannot be separated from its ideological basis. As one version of a super-ethnic cosmopolitian ideology, marxism certainly played an important role in bringing closer traditionally related, but also conflicted, ethnic groups. As a means od self-protection of several small ethnic groups from cultural and linguistic discrimination, isolation and provincialism, Yugoslavianism (contra today’s nationalisms) found in marxism a strong instrument of modernization. Internationalistic ideology and the cult of super ethnic class leader were inseparable components of the uneven and contradictory process of Balkan cosmopolitanization. In this process the rolle of Tito’s personality were activ. As a wise, penetrating and flexible politician, by skilfully using his own authority in foreign and domestic politics, Tito as a ruler managed to keep the Yugoslav ethic groups together in a common state for the longest period of time, and gave Yugoslavianism its most lasting state form. In the history of the Left, he will be remebered as a ruler who, in the framework of his times, tried to democratize one-party socialism. This attempt was inspired far more by the direct democratic plebeian tradition of socialism than by a search for an institutionally and legally regulated division of power. In a relatively conflict-less way and with the help of a monopolistic party, Tito developed a specific regime of personal power and then became its captive, convicted that his life-long rule was the irreplaceable core of integration. Despite the civil war in Yugoslavia in the 1990-th and the downfall of multhiethnic Yugoslavia, it seem that, like in many similar historical examples, immeasurable personal power will remain in the shadow of demonstrated modernizational historical achievement. Memory of Tito is a kind of “symbolic power” in the politics as strategic public claim-making and struggle over public meanings in specific cultural contexts. While present politicians have power over memory, memory also has power over them. The uses and abuses of memory of Tito shows a connection between memory and interests. Our past has so often been instrumentalised to legitimate the national state and its glory. Cold memory of Tito (without emotionalism and moralisation), presented in this book, could actually serve as a subversive counter concept to a new monumental historical founding myths.

229

230

REGISTAR LIČNIH IMENA

A Abakumov, V. Ajzenhauer,D. Albvas, M. Aleksandar Makedonski Alen,Dž. Anastasijević, M. Andraši, Đ. Andrić, I. Andropov, V.J. Anri IV Antonić, Z. Antonin Pije Antonov-Ovsejenko, A. Assmann, J. Auty, Ph. B Badurina, B. Bajron Dž. Bakarić, V. Bakić, J. Barby, D. Ban,M. Banac,I. Bandaranaike,S. Batenberg,A. Bebler,A. Bekić,D. Benediktov Berija,L.P. Bevan,E. Bijedić,Dž. Bilandžić,D. Bizmark,O. Bjelajac,M. Bjerut,B. Blaznavac,M. Blažević,J. Bobetko,J. Boffa,G. Bogetić,D. Bojanić,M. Bojović,P. Borozan,Đ. Božić,I. Brant,V.

231

Breuer,S. Brežnjev,L.I. Brodel,F. Buharin,N.I. Burkhort,J. Bžežinski,Z.K. C Campbell,J. Cankar, I. Clissold, S. Crvenkovski, K. Cvetković, D. Cvijić, J. Ć Ćopić, B. Ćosić, D. Č Čarapić,V. Čaušesku,N. Čerčil,V. Černjenko,K.U. Čkrebič,D. Čolaković,R. Čomski,N. Ču En Laj D Dabčević-Kučar, S. Dahl, R. Dahrendorf, R. Danton,G.J. Damjanović, P. Dapčević, P. Dapčević, V. Debeljak, A. Deborin,A.M. Dedijer, V. De Gol, Š. Deng, Hsiaoping Deutsher, I. Dež, G. Dikin, V. Dimić, Lj. Dimitrijević, D. Apis Dimitrov, G. Dolanc, S.

232

Dragojević, M. Dragosavac, D. Dubček, A. Dušan, Nemanjić car Dvorniković,V. Đ Đak, M. Đentile, Đ. Đerđa, J. Đilas, M. Đorgović, M. Đukić, S. Đuretić,V. Đurić, M. Dž Džems I E Eisenstadt, S Ekmečić, M. Ennkner, B. Engels, F. Erental, A.B. F Fire, F. Flober, G. Ford, Dž Franc Josif I Franko, F. Fridrih Veliki Fukuyma, F. G Galbrajt, P. Gandi, I. Gandi, M. Garašanin, I Gete, J.V. Glaessner, G.J. Gligorijević, B. Gligorijević, Sl. Gligorov, K. Gojković, D. Golubović, Z.

233

Gomulka,V. Gorbačov, M.S. Gorki, M. Gorkić,M. Gošnjak I. Gotovac,V. Grah,braća Gramši, A. Groh, D. Gromiko, A.A. Grosse-Jütte, A. Gubec, M. Gurvič, Ž. H Hadrijan Heberl, O. Hajdeger, M. Hajne, H. Halperin, E. Hariman, A. Hebrang, A. Hegedušić, K. Hegel, G.W. Heller, A. Hince, O. Hitler, A. Hobsbawn, E. Hockerts, G. Hodža, E. Honeker, E. Horvat, B. Ho Ši Min Hrist, I. Hruščov, N.S. Hua Kuofeng Huntington, S. Husak,G. I Idn, E. Igo, V. Ilić, V. Imširović, J. Ivan Grozni Ivan III Vasiljević Izetbegović, A. Izvoljski, A.P. J

234

Janeš, A Jagoda, G.G. Jandrić, Lj. Jakšić, B. Jannsen, K. Ježov, N.I. Johnson, R. Jovanović, Đ. Jovanović, A. Jovanović, M. Jovanović, R. Jovanović, Sl. Jozef II Julije Cezar K Kaganovič, L.M. Kaligula Karađorđe Karađorđević, Aleksandar I Karađorđević, Pavle Karađorđević, Petar I Karađorđević, Petar II Karadžić,V. Kardelj, E. Karlo Veliki Karter, Dž. Kastro, F. Kavčić, S Kaucki, K. Kenedi, Dž. Kidrič, B. Kim II Sung Kirov, S.M. Kisindžer, H. Klinton, W. Kocka, J. Koliševski, L. Konstantin, I. Konstantin II Korošec, A. Kosigin, A.N. Koštunica, V. Kovačević, S. Krajačić, I. Krajger, B. Kriste, P. Kromvel,O. Krleža, M. Kuljić, T. Kuvačić, I. Kurjak, J.

235

L Lamprecht, C. Lee, E. Leissner, W. Lenjin, V.I. Leonov, L. Levit, K. Linkoln, A. Lohmann, R. Luj XIV Lunačarski, A.V. Luter, M. Luxemourg, R. Lj Ljotić, D. Ljubičić, N. Ljušić, R. M Maček, I. Maček, V. Makarios III Maklejn, F. Maljenkov, G. Mandić, B. Mansilla, H. Mao Cedung Marković, Dr. Marković, M. Marković, P. Marković, Sima Marković, Svet Marks, K. Maršal, Dž. Markos,V. Mates, L . Matvejević, P. Medaković, D. Medvedev, Ž. Meštrović, I. Meternih, K.V. Meyer, G. Mićunović, V. Mihajlović, D. Mikeln, M. Mikojan, A. Mikulić, B. Milić, V.

236

Milojević, M. Milojković, Ž. Milosavleski, S. Milošević, S. Milovanović, M. Minić, M.B. Mitrović, M. Močnik. R. Mojić, D. Molotov, V.M. Modejl, V. Musolini, B. Mutavdžić, Z. N Nađ, I. Napoleon Bonaparta Naser, G.A. Nedić, M. Nehru, Dž. Nenadović, A. Nešković, B. Niče, F. Nikezić, M. Nikola I Petrović Nikolaj, I. Nikolić, M. Nikson, R. Nimeiri, Dž. O Obradović, M. Obrenović, Aleksandar Obrenović, Mihailo Obrenović, Milan Obrenović, Miloš Obrenović, Jevrem Orović, S. Ostrovski, N. P Panović, Z. Pašić, N. Pašić, R. Pauker, A. Pavelić, A. Pernar, V. Perović, L. Pečujlić, M. Petar Veliki

237

Petranović, B. Petković, R. Petričević, B. Pijade, M. Pik, V. Plehanov, G.V. Popivoda, P. Popović, K. Popović, M. Pozderac, H. Prešern, F. Protić, S. Prvulović, Lj. Pupin, M. Puškin, A.S. R Račić, P. Radić, S. Radojević, M. Rakoši, M. Ranke, L. Ranković, A. Razin, S. Regan, R. Ruzvelt, T. Ribar, I. Ribičič, M. Robespjer, M. Rodžers, V. Rohe, K. Roth, G. Rusinow, D. S Saburov, M.Z. Salazar, A. Sartr, Ž.P. Schweinitz, C. Shoup, P. Simić, A. Simić, S. Skerlić ,J. Slitskij, A.G. Smith, A. Souvarine, B. Spaho, M. Staljin, J.V.Dž. Stambolić, P. Stanković, Đ. Starčević, A.

238

Stefanović, S. Stendal, M.H.B. Stojadinović, M. Stojanović, D. Stolzmann, U. Subotić, M. Sukarno, A. Suslov, M.A. Š Šmit, K. Šnaper, D. Šoškić, B. Špiljak, M. Štaubringer, Z. Štukelj, L. Šubašić, I. Šukrija, A. Šumonja, M. T Tadić, Lj. Taylor, A.J.P. Tempo Vukomanović Tepavac M. Terzić, M. Tesla, N. Timur, L.T. Todorović, M. Tokvil, A. Toljati, P. Torez, M. Toš,N. Tripalo, M. Tripković, Đ. Trocki, L.D. Trubar, P. Truman, H. Trumbić, I. Tucker, R. Tucović, D. Tuđman, F. Tuhačevski, M.N. U Ugrešić, D Ulbricht, W. V

239

Valdhajm, K. Valensa, L. Vasović, R. Vašington, Dž. Veber, M. Velebit, V. Vens, S. Viljem Oranski Vinaver, V. Višinski, A.J. Vlahović, V. Vlaškalić, T. Volter, F.M.A. Vorošilov, K.J. Vrhovec, J. Vučić, T. Vudvord, S. Vujošević, R. Vuković, Z. W Wehler, H.U. Wilson, D. Wilson, H. Z Zečević, M. Zenon Zetkin, C. Zimel, G. Zogu, A. Zonenfeld, V. Ž Žanko, M. Žarković, V. Ždanov, A.A. Žilnik, Ž Živkov, T. Živković, P. Živojinović, D. Žujović, S. Žukov, G.K. Beleška o piscu: Dr Todor Kulji� je ro�en 1949 godine u Zrenjaninu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Doktorirao je 1981. na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je danas profesor Sociologije politike. Pored �lanaka u doma�im i stranim stru�nim �asopisima

240

objavio je knjige : Fašizam (1978,1987), Teorije o totalitarizmu (1983), Birokratija i kadrovska uprava (1989), Oblici li�ne vlasti (1994), Tito (1998), Prevladavanje prošlosti (2002). Trenutno se bavi istra�ivanjem revizije prošlosti i kulture se�anja krajem 20.veka.

Documents

TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo dopunjeno izdanje) sociolosko istorijska... · 2012-02-04 · službenoj komunisti čkoj istoriografiji su procesi kao klasna borba ili