1

Tevis Volter

ČOVEK KOJI JE PAO NA ZEMLJU Prevod: Đilas Vukica

Tevis Walter MAN WHO FELL TO EARTH, 1963. KENTAUR 1979.

Prvi deo: 1985 - IKAR SE SPUŠTA

1.

Posle dve milje hoda došao je do varošice. Na rubu varošice nalazila se tabla na kojoj je pisalo HANIVIL: 1400 stanovnika. To je dobro, dobra veličina. Još je bilo rano jutro - odabrao je jutro za dve milje hoda jer je tad svežije - i jer nema još nikog na ulicama. Pri slabom svetlu prošao je nekoliko blokova, zbunjen tuđinom - napet i donekle uplašen. Pokušao je da ne misli na ono što će učiniti. O tome je već dovoljno razmišljao.

U maloj poslovnoj četvrti našao je ono što mu je bilo potrebno, radnjicu nazvanu Kutija za nakit. Na obližnjem uglu nalazila se zelena drvena klupa pa je otišao do nje i seo; telo mu je bridelo od napora zbog dugog hoda.

Nekoliko minuta kasnije ugledao je ljudsko biće.

Bila je to žena, žena umornog izgleda u bezobličnoj plavoj haljini; šepesala je uz ulicu prema njemu. Zabezeknut, brzo je odvratio pogled. Nije izgledala kako treba. Očekivao je da oni budu otprilike njegove visine, ali je ova bila za glavu niža od njega. Lice joj je bilo rumenije no što je očekivao, i tamnije. Čudnovat je bio izgled, osećaj - iako je znao da videti ih neće biti isto što i gledati ih na televiziji.

Konačno je na ulici bilo više ljudi i otprilike su svi bili nalik onom prvom. Čuo je kako čovek kaže prolazeći: "...kao što rekoh, takva kola se više ne prave", i mada je izgovor bio neobičan, manje odsečan no što je očekivao, čoveka je lako razumeo. Nekoliko Ijudi piljilo je u njega, neki od njih sumnjičavo; ali to ga nije zabrinjavalo. Nije očekivao zlostavljanje, a nakon posmatranja drugih bio je uveren da će njegovo odelo izdržati pažljivo zagledanje.

Kad se juvelirska radnja otvorila čekao je deset minuta i potom ušao. Jedan čovek je stajao za tezgom, mali zdepast čovek u beloj košulji i s kravatom; brisao je prašinu s polica. Čovek prestade da briše prašinu, jedan trenutak ga je malo neobično gledao, pa reče: "Izvolite, gospodine?"

Oseti se previsok, nezgrapan. I najednom vrlo uplašen. Otvori usta da govori. Ništa nije izlazilo. Pokuša da se osmehne, a lice kao da mu se sledilo. Duboko u sebi osećao je nekakav početak panike i za trenutak pomisli da se može onesvestiti.

Čovek ga je i dalje netremice gledao, a pogled kao da mu se nije izmenio. Ponovo reče: "Izvolite, gospodine?"

2

Uspeo je da progovori uz veliki napor volje. "Ja... pitam se da li bi vas zanimao ovaj... prsten?" Koliko li je puta smišljao to nezlobivo pitanje, ponavljajući ga i ponavljajući u sebi? A sada mu je ipak zvučalo tuđe, kao smešna skupina besmislenih slogova.

Ovaj drugi još je piljio u njega. "Koji prsten?" reče.

"Oh." Nekako je uspeo da se osmehne. S prsta leve ruke skinuo je zlatan prsten i stavio ga na tezgu, plašeći se da dotakne čovekovu ruku. "Ja... ja sam u prolazu i kola su mi se pokvarila. Na putu, nekoliko milja odavde. Nemam novaca; mislio sam da bih možda mogao da prodam prsten. Vrlo je skupocen."

Čovek je prevrtao prsten u rukama, gledajući ga sumnjičavo. Na kraju reče: "Otkud vam?"

Zbog načina na koji je čovek to rekao grlo mu se steže. Zar možda nešto nije u redu? Boja zlata? Nešto u vezi s dijamantom? Ponovo je pokušao da se osmehne. "Poklonila mi ga je žena. Pre nekoliko godina."

Čovekovo lice je i dalje bilo natušteno. "Otkud ja znam da nije ukraden?"

"Oh." Olakšanje je bilo veliko. "Moje ime je na prstenu." Izvadio je buđelar iz džepa na grudima. "Imam i dokumenta." Izvadi pasoš i stavi ga na tezgu.

Čovek je pogledao prsten i naglas pročitao: "T. Dž. od Mari Njutn, godišnjica, 1982.", a onda: "18 K." Ostavio je prsten, uzeo pasoš i prelistao ga. "Engleska?"

"Da, ja sam prevodilac u Ujedinjenim nacijama. Prvi put sam ovde. Pokušavam da upoznam zemlju."

"Mhm", reče čovek, ponovo gledajući pasoš. "Vid'o sam da govorite s naglaskom." Kad je našao sliku pročitao je ime: "Tomas Džerom Njutn", a zatim, opet podigavši pogled: "Nema sumnje. Ovo ste sigurno vi."

Ponovo se nasmešio i ovaj put je osmeh bio manje napet, iskreniji, iako se još osećao ispražnjene glave, čudnovato - uvek je tu bila prisutna ogromna težina sopstvenog tela, težina stvorena olovnom gravitacijom ovog mesta. Ali je uspeo da ljubazno kaže: "Pa onda, da li vas interesuje da kupite prsten?"

Za njega je dobio šezdeset dolara i znao je da su mu podvalili. Ali je ovo što sada poseduje za njega bilo vrednije od prstena, vrednije od stotina prstenova koje je imao sa sobom, istih kao taj. Posedovao je prve začetke samopouzdanja, i posedovao je novac.

Delom novca kupio je četvrt kilograma slanine, šest jaja, hleb, nekoliko krompira, povrće - sve u svemu pet kilograma hrane, onoliko koliko može da ponese. Njegovo prisustvo pobudilo je izvesnu radoznalost, ali niko nije postavljao pitanja, a on nije sam od sebe davao odgovore. Time se ne bi ništa promenilo; neće se vraćati u tu varošicu u Kentakiju.

Kad je napustio varošicu osećao se dovoljno dobro, uprkos svojoj težini i bolu u zglobovima i leđima, jer je savladao prvi korak, otpočeo je, sada je imao svoj prvi američki novac. Ali kad je bio milju daleko od gradića, idući preko pustog polja ka niskim brežuljcima gde se

3

ulogorio, sve to ga iznenada svlada jednim smoždujućim šokom - ta tuđina, opasnost, bol i izmoždenost sopstvenog tela - pa je pao na tle i tu ležao, a telo i duh su mu jaukali zbog nasilja koje nad njima vrši ovo najstranije, najčudnovatije i najtuđinskije od svih mesta. Pozlilo mu je; bila mu je muka od dugog, opasnog puta koji je poduzeo, muka od svih lekova - od pilula, od vakcina, od udahnutih gasova - muka od brige, od naslućivanja krize, i strašna muka od užasnog bremena sopstvene težine. Godinama je znao da će, kad dođe vreme, kad konačno bude sleteo i otpočeo sprovođenje tog složenog, dugo pripremanog plana, osetiti nešto slično. Ma koliko da ga je proučavao, ma koliko da je uvežbavao svoju ulogu u njemu, ovo je mesto bilo tako

nepojamno tuđe - to osećanje je, sad kad je mogao da oseća - to osećanje je sve nadvladalo. Legao je na travu i bilo mu je vrlo zlo.

On nije bio čovek; ipak je bio veoma sličan čoveku. Bio je šest i po stopa visok, a neki su ljudi i viši; kosa mu je bila bela kao u albinoa, a lice mu je ipak bilo blago preplanulo; oči su mu bile svetlo plave. Bio je neverovatno sitnih kostiju, krhkih udova, prsti su mu bili dugi, tanki, a koža gotovo prozračna, bez malja. Njegovo lice imalo je nečeg vilinskog; krupne, pametne oči imale su fin dečački izraz, a bela kovrdžava kosa sada mu je malo prelazila preko ušiju. Delovao je vrlo mlado.

Postojale su takođe i druge razlike: njegovi nokti su, na primer, bili veštački, pošto mu ih priroda nije dala. Na nogama je imao samo po četiri prsta; nije imao slepo crevo niti umnjake. Bilo bi mu nemoguće da dobije štucavicu jer je njegova dijafragma, kao i ostatak njegovog disajnog aparata, bila izuzetno kruta, vrlo razvijena. Udisanjem bi mogao da poveća obim grudi za oko pet inča. Težio je vrlo malo, oko četrdeset kilograma.

Ipak, imao je trepavice, obrve, simetrične palčeve, binokularni vid, i hiljadu fizioloških odlika normalnog ljudskog bića. Nije mogao da dobije bradavice; ali je mogao da dobije čir na želucu, male boginje i zubni karies. Bio je ljudsko biće; no nije bio pravi čovek. Takođe je, slično čoveku, bio podložan ljubavi, strahu, jakom fizičkom bolu i samosažaljevanju.

Posle pola sata osećao se bolje. Želudac mu je još treperio i činilo mu se da ne može da uspravi glavu; ali je postojalo osećanje da je prva kriza prošla, te je objektivnije počeo da posmatra svet oko sebe. Seo je i pogledao niz polje na kojem se nalazio. To je bio iskrčen, ravan pašnjak sa malim oazama smeđe trave, kadulje, i ostrvcima staklastog, iznova zaleđenog snega. Vazduh je bio sasvim čist a nebo oblačno te je svetlost bila difuzna i meka i od nje ga nisu bolele oči kao od bleštavog sunca pre dva dana. Iza grupe tamnog, ogolelog drveća koje je ivičilo baru nalazile su se kuća i štala. Kroz drveće je mogao da vidi vodu bare i od tog prizora mu zastade dah, jer je bila tako obilna. I pre ju je viđao, za svoja dva dana na Zemlji; ali se na nju još nije navikao. To je još jedna od očekivanih stvari koje su, kad ih je ugledao, ipak bile zapanjujuće. Znao je, naravno, za velike okeane i za jezera i reke, zna za njih otkad je bio dečak; ali od stvarnog prizora obilja vode u jednoj jedinoj bari zastajao mu je dah.

Takođe je počeo da sagledava izvesnu lepotu u neobičnosti polja. Bilo je sasvim drugačije od onoga što su ga naučili da očekuje - već je otkrio da su takve mnoge stvari ovoga sveta - a ipak je nalazio zadovoljstvo u njegovim tuđinskim bojama i materijama, u njegovim novim prizorima i mirisima. Isto tako u zvucima; jer imao je vrlo izoštren sluh i čuo mnoge neobične i prijatne zvuke. u travi, raznorazno trenje i krcketanje onih insekata koji su preživeli hladnoću ranog novembra; sada, s glavom na tlu, čak i ono tiho istančano mrmorenje same zemlje.

4

Iznenada se vazduh zalepršao od uzleta crnih krila; potom rapavo, žalobno dozivanje, pa je tuce vrana preletelo i odletelo preko polja. Antejac ih je posmatrao dok nisu nestale iz vida a onda se osmehnuo. Ovo će, uprkos svemu, biti lep svet...

Njegov logor se nalazio na ogoljenom mestu, brižljivo odabranom - na napuštenom površinskom ugljenokopu istočnog Kentakija. Na nekoliko milja unaokolo nije bilo ničeg osim oglodanog tla, malih zakrpa izbledele žutilovke i poneke štrčeće čađave stene. Njegov šator bio je postavljen blizu jedne od ovih izbočina rude, jedva vidljiv spram stene. Šator je bio siv i napravljen od nečeg što je izgledalo kao unakrsno tkani pamuk.

Kad je stigao bio je gotovo na kraju snaga i morao je da se odmori nekoliko minuta pre no što je otvorio torbu i izvadio hranu. To je uradio pažljivo, navukavši tanke rukavice pre no što je dodirnuo zamotuljke, a potom ih je poređao na malom stolu na rasklapanje. Ispod stola je izvukao zbirku instrumenata i poređao ih pored stvari koje je kupio u Hanivilu. Trenutak je posmatrao jaja, krompire, celer, rotkvice, pirinač, pasulj, kobasicu i šargarepe. Jedan časak se osmehivao, za sebe. Hrana je delovala bezazleno.

Onda je uzeo jednu od malih metalnih naprava, uvukao jedan kraj u krompir i otpočeo kvalitativnu analizu... Tri sata kasnije pojeo je šargarepu, sirovu, i uzeo zalogaj rotkvice koja mu oljuti jezik. Hrana je bila dobra - krajnje neobična, ali dobra. Zatim je zapalio vatru i obario jaje i krompir. Kobasicu je zakopao - budući da je u njoj našao neke aminokiseline u koje nije imao poverenja. Ali, osim uvek prisutnih bakterija, za njega nije bilo opasnosti u ostalom jestivu. Baš kao što su se nadali. Otkri da je krompir, uprkos svih ugljenih hidrata, vrlo ukusan.

Bio je vrlo umoran. Ali je, pre nego što se spustio na ležaj, otišao napolje da pogleda mesto gde je pre dva dana - svog prvog dana na Zemlji - uništio mašineriju i instrumente svoje letelice za jednog putnika.

2.

Muzika je bila Mocartov klarinetski kvintet u A duru. Tik pred završni allegretto Farnsvort podesi basove na svakom od pretpojačala i ovlaš pojača zvuk. Onda se svom težinom zavali u kožnu fotelju. Dopadao mu se allegretto s jakim gornjim tonovima basova; davali su klarinetu zvučnost koja kao da je u sebi sadržavala nekakvo značenje. Posmatrao je zastrti prozor koji je gledao na Petu aveniju; ukrstio je svoje debeljuškaste prste i slušao kako se muzika grana.

Kad je prestala i kad se traka sama od sebe isključila, pogledao je ka vratima koja vode u kancelariju i spazio služavku gde tamo strpljivo stoji, čekajući. Pogledao je porcelanski časovnik na kaminu i namrštio se. Onda pogleda služavku i reče: "Da?"

"Gospodine, ovde je izvesni gospodin Njutn."

"Njutn?" Nije poznavo nikakve bogate Njutnove. "Šta hoće?"

"Nije rekao, gospodine." Onda je malčice podigla obrvu. "Čudan je, gospodine. I izgleda vrlo... značajno."

5

Razmišljao je trenutak i onda rekao: "Uvedite ga."

Služavka je bila u pravu; čovek je bio vrlo čudan. Visok, mršav, bele kose i finih, krhkih kostiju. Imao je glatku kožu i dečačko lice - ali su mu oči bile vrlo neobične, kao da su slabe, preosetljive, a njihov poged je ipak bio star i mudar i umoran. Čovek je imao skupo tamnosivo odelo. Došao je do stolice i pažljivo seo - spustivši se na sedište kao da nosi ogroman teret. Onda je pogledao Farnsvorta i nasmešio se. "Oliver Farnsvort?"

"Gospodine Njutn, hoćete li nešto da popijete?"

"Čašu vode, molim."

Farnsvort u sebi sleže ramenima te prenese porudžbinu služavci. Kad je otišla pogledao je svog gosta i malo se nagnuo napred, onom univerzalnom kretnjom koja znači: Hajde da pređemo na stvar.

Njutn je, međutim, ostao da sedi uspravno, dugih, mršavih ruku prekrštenih na krilu i rekao: "Koliko razumem, vaš posao su patenti?" U glasu se osećao akcent a njegov izgovor bio je suviše precizan, suviše zvaničan. Farnsvort nije mogao da prepozna akcent.

"Da", reče Farnsvort, a onda malo osorno: "Gospodine Njutn, moja kancelarija ima radno vreme."

Njutn ovo kao da nije čuo. Ton mu je bio blag, topao. "U stvari, koliko razumem, vi ste najbolji stručnjak za patente u Sjedinjenim Državama. Takođe ste vrlo skupi."

"Da. Dobar sam."

"Odlično", rekao je ovaj drugi. Posegao je nadole, pokraj stolice, i podigao svoju torbu za akta.

"I šta želite?" Farnsvort ponovo pogleda na časovnik.

"Hteo bih da s vama isplaniram neke stvari." Visoki čovek je vadio koverat iz torbe.

"Nije li prilično kasno?"

Njutn je otvorio koverat i sada izvukao tanki svežanj novčanica obmotan gumenom trakom. Podigao je pogled i dobroćudno se nasmešio. "Molim vas, da li bi prišli i uzeli ovo? Vrlo mi je teško da hodam. Moje noge."

Ozlovoljen, Farnsvort se diže sa stolice, ode do visokog čoveka, uze novac, vrati se i sede. Novčanice su bile od hiljadu dolara.

"Ima ih deset", reče Njutn.

"Vi ste prilično melodramatični, zar ne?" Stavio je svežanj u džep kućnog kaputa. "A za šta je ovo?"

"Za noćas", reče Njutn. "Za otpirilike tri sata vaše koncentrisane pažnje."

"Ali sveca mu, zašto noću?"

6

Onaj drugi nemarno sleže ramenima. "Oh, iz nekoliko razloga. Jedan od njih je neuznemiravanje."

"Mogli ste dobiti moju pažnju za manje od deset hiljada dolara."

"Jesam. Ali sam takođe želeo da vas impresioniram značajem našeg razgovora."

"Dobro." Farnsvort se zavali u stolicu. "Razgovarajmo."

Mršavi čovek je delovao opušteno, a nije se naslonio. "Kao prvo", reče, "koliko zaradite za godinu dana, gospodine Farnsvort?"

"Ja ne primam platu."

"Pa dobro. Koliko ste novaca zaradili prošle godine?"

"U redu. Platili ste za to. Oko sto četrdeset hiljada dolara."

"Razumem. Onda ste vi, u stvari bogati?"

"Da."

"Ali biste hteli još više?"

Stvar je postajala smešna. Kao jevtin televizijski program. Ali ovaj drugi je plaćao; biće najbolje da povlađuje. Izvadio je cigaretu iz kožne kutije i rekao: "Naravno da bih hteo više."

Ovog puta se Njutn malo nagnuo napred. "Mnogo više, gospodine Farnsvort?" reče smešeći se; počeo je da nalazi veliko zadovoljstvo u situaciji.

I ovo je, naravno, bila televizija, ali je bilo ubedljivo. "Da", rekao je, a zatim: "Cigaretu?" Pružio je kutiju ka gostu.

Ne osvrćući se na ponudu, čovek s belom kovrdžavom kosom reče: "Ja mogu da vas učinim vrlo bogatim, gospodine Farnsvort, ako isključivo meni posvetite svojih narednih pet godina."

Farnsvort je sačuvao lice bez izraza, pripaljivao je cigaretu, za to vreme mu je duh radio brzo, pretresajući ceo ovaj neobični razgovor, zbunjen situacijom i malom mogućnošću da je ponuda ovog čoveka data pri zdravoj pameti. Ali čovek, kakav god da je čudak, ima novaca. Bilo bi mudro donekle mu ugađati. Ušla je služavka sa čašama i ledom na srebrnom poslužavniku.

Njutn je oprezno uzeo svoju čašu vode sa poslužavnika, a onda ju je držao u jednoj ruci dok je drugom iz džepa izvadio kutiju aspirina, otvorio je palcem i jednu od tableta ubacio u vodu. Tableta se rastvorila, bela i mutna. Držao je čašu i posmatrao je za trenutak, a onda je, vrlo sporo, počeo da pije.

Farnsvort je bio advokat; imao je oko za detalje. Odmah je video da nešto nije u redu s kutijom za aspirin. To je bio običan predmet, očigledno kutija Bajerovih aspirina; ali nešto s njom nije bilo kako treba. A nešto nije bilo u redu ni sa sporim načinom na koji je Njutn ispijao vodu, pazeći da ne prospe ni kap - kao da je dragocena. A voda se zamutila od jednog aspirina; to nije

7

izgledalo kako treba. Moraće kasnije, kad čovek bude otišao, da pokuša to s aspirinom i vidi šta će se dogoditi.

Pre no što je služavka otišla Njutn je zamoli da Farnsvortu doda njegovu torbu za akta. Kad je otišla, s Ijubavlju je ispio poslednji gutljaj, pa spustio još gotovo punu čašu pored sebe na sto. "U toj torbi ima nekih stvari koje bih voleo da pročitate."

Farnsvort je otvorio torbu, našao debeo svežanj papira i izvukao ih na krilo. Odmah je zapazio, pod rukom, da je papir neobičan. Čvrst a ipak savitljiv, izuzetno tanak. Gornji list se uglavnom sastojao od hemijskih formula, uredno ispisanih plavičastim mastilom. Prelistao je ostalo: sheme elektronskih kola, tabele, i nacrti nečeg što je izgledalo kao fabrička oprema. Alatke i boje. Neke od formula su na prvi pogled izgledale poznato. Podigao je pogled. "Elektronika?"

"Da. Jednim delom. Upoznati ste s tom vrstom opreme?"

Farnsvort nije odgovorio. Ukoliko ovaj drugi uopšte išta zna o njemu, onda zna i da je kao predvodnik grupe od gotovo četrdeset advokata izborio pola tuceta bitki za korporacijski život jednog od najvećih svetskih koncerna za proizvodnju elektronske opreme. Počeo je da čita papire...

Njutn je sedeo uspravno, gledao ga, bela kosa se presijavala pod svetlom lustera. Smešio se; ali ga je celo telo bolelo. Posle nekog vremena uzeo je čašu i počeo da pijucka vodu koja je celog njegovog dugog života bila najdragocenija od svih stvari u njegovoj domovini. Polako je otpijao i posmatrao Farnsvorta kako čita, a napetost koju je osećao, brižljivo prikrivana nelagodnost koju mu je ulivala ova potpuno nepoznata kancelarija u ovom još tuđem svetu, strah što ga je osećao pred ovim debelim ljudskim bićem s nabreklim podvaljcima, zategnutom kožom na glavi i prasećim očicama počeli su da ga napuštaju. Sada je znao da je pridobio ovog čoveka; došao je na pravo mesto...

Prošlo je više od dva sata pre no što je Farnsvort digao pogled sa papira. Za to vreme popio je tri čaše viskija. Oči su mu u uglovima blago pocrvenele. Trepnuo je ka Njutnu, isprva jedva da ga je video, a onda je razrogačenih očica uoštrio pogled na njega.

"Pa?" reče Njutn i dalje se smešeći.

Debeli čovek je uzeo dah a onda zatresao glavom kao da pokušava da razbistri misli. Kad je progovorio, glas mu je bio mek, uzdržan, izuzetno obazriv. "Ne razumem baš sve", rekao je. "Samo nekoliko. Nekoliko. Ne razumem se u optiku - ni u fotografske filmove." Opet je pogledao papire u ruci, kao da proverava jesu li još tu. "Gospodine Njutn, ja sam advokat", reče. "Ja sam advokat." A onda mu je glas iznenada oživeo, drhtav i jak; debelo telo i sitne oči bili su napeti, u pripravnosti. "Ali elektroniku poznajem. I boje poznajem. Mislim da razumem vaše... pojačalo i mislim da razumem vašu televiziju, i..." Zastao je za trenutak, žmirkajući: "Bože moj, mislim da će se moći proizvoditi onako kako vi kažete." Polako je ispuštao vazduh. "Gospodine Njutn, deluju uverljivo. Mislim da će funkcionisati."

Njutn mu se i dalje osmehivao. "Funkcionisaće. Svi do jednog."

8

Farnsvort izvadi cigaretu i pripali je, smirujući se. "Moraću da ih proverim. Metale, elektronska kola..." A onda, iznebuha, prekinuvši samoga sebe, stežući debelim prstima cigaretu: "Blagi bože, čoveče, znate li šta sve ovo znači? Znate li da ovde imate devet osnovnih - i to osnovnih - patenata?" Digao je ćuftastom rukom list papira: "Samo ovde, u video-transmisiji i u ovom malom ispravljaču? I... znate li šta to znači?"

Izraz Njutnovog lica se nije promenio. "Da. Znam šta to znači", reče.

Farnsvort je polako uvlačio dim cigarete. "Gospodine Njutn, ukoliko ste u pravu", reče, a glas mu je sad postao smireniji, "ako ste u pravu možete imati Američku radio korporaciju, Istman Kodak. Gospode moj, možete imati DiPona. Znate li šta ovde imate?"

Njutn ga je netremice gledao. "Znam šta tu imam", reče.

Trebalo im je šest sati da se dovezu do Farnsvortove kuće na selu. Njutn je neko vreme pokušavao da održava razgovor, čvrsto se poduprevši u uglu zadnjeg sedišta limuzine, ali je velika brzina automobila bila isuviše zaslepljujuće bolna za njegovo telo, već preopterećeno gravitacionim privlačenjem; znao je da će mu biti potrebne godine da se privikne na njega, te je bio prisiljen da kaže advokatu kako je vrlo umoran i da hoće da se odmori. Onda je zatvorio oči, pustivši da tapacirani naslon sedišta primi što više može njegove težine, i odupirao se bolu najbolje što je mogao. I vazduh u kolima bio je za njega vrlo topao - temperatura najvrelijih dana kod kuće.

Kad su izišli iz grada šofer konačno poče da vozi ujednačenije, i bolni trzaji prilikom zaustavljanja i ponovnog kretanja počeše da jenjavaju. Nekoliko puta je pogledao Farnsvorta. Advokat nije dremao. Sedeo je nalakćen na kolena, i dalje preturajući papire koje mu je dao Njutn, a njegove očice bile su blistave, usredsređene.

Kuća je bila ogromno zdanje, osamljeno usred velikog šumovitog područja. Građevina i drveće izgledali su vlažni, prigušeno bleskajući pod sivom jutarnjom svetlošću koja je veoma ličila na svetlo antejskog podneva. Osvežavala je njegove preosetljive oči. Dopadale su mu se šume, smireno osećanje života u njima, i bleskava vlaga - osećaj vode i plodnosti kojih je bila prepuna ova Zemlja, sve do neprekidnih treperavih i zrikutavih zvukova insekata. Biće to jedan beskrajni izvor zadovoljstva u poređenju s njegovim svetom, s njegovom isušenošću, prazninom, s bezglasnošću prostranih, praznih pustinja između gotovo napuštenih gradova gde je jedini zvuk cviljenje hladnog i neprestanog vetra koji oglašava ropac njegovog umirućeg naroda...

Na vratima ih je dočekao sluga sanjivih očiju u frotirskoj domaćoj haljini. Farnsvort ga otposla naručivši kafu, a onda viknu za njim du se za njegovog gosta spremi soba i da najmanje tri dana neće odgovarati na telefonske pozive. Onda ga Farnsvort odvede u biblioteku.

Prostorija je bila vrlo velika i nameštena još raskošnije od radne sobe u njujorškom stanu. Farnsvort je očigledno čitao najbolje časopise za bogataše. Nasred sobe nalazila se bela statua nage žene koja drži kitnjastu liru. Police za knjige prekrivale su dva zida, a na trećem se nalazila velika slika religiozne figure u kojoj Njutn prepozna Isusa prikovanog na drveni krst. Lice na slici ga je zaprepastilo na trenutak - onako mršavo i s krupnim prodornim očima moglo je biti lice nekog Antejca.

9

Onda je pogledao Farnsvorta koji je, iako zamućenih očiju, sada bio pribraniji; zavaljen u fotelju, malih šaka sklopljenih na stomaku, gledao je u svoga gosta. Pogledi su im se susreli za jedan nelagodni trenutak, i advokat odvrati svoj.

Onda je, namah, ponovo uzvratio pogled i mirno rekao: "Pa, gospodine Njutn, kakvi su vaši planovi?"

Nasmešio se. "Vrlo su jednostavni. Želim da zaradim što više novaca. Što brže."

Advokatovo lice bilo je bez izraza, ali je u njegovom glasu bilo jetkosti. "Gospodine Njutn, vaša jednostavnost poseduje eleganciju. Koliko novca imate na umu?"

Njutn je rasejano gledao skupe ukrasne predmete u sobi. "Koliko možemo da zaradimo za, recimo, pet godina?"

Farnsvort ga je jedan časak gledao a onda ustade. Umorno se odgegao do police za knjige i počeo da okreće male prekidače sve dok se iz zvučnika, sakrivenih negde u sobi, nije začula violinska muzika. Njutn nije prepoznao melodiju, no bila je smirena i složena. Zatim Farnsvort reče, podešavajući prekidače: "To zavisi od dve stvari."

"Da?"

"Prvo, gospodine Njutn, u kojoj meri želite da igrate pošteno?"

Njutn je ponovo usredsredio pažnju na Farnsvorta. "Sasvim pošteno", reče. "Zakonski."

"Razumem." Izgledalo je da Farnsvort ne može da podesi visoke tonove po svom ukusu. "Dobro, onda drugo: koliki će biti moj deo?"

"Deset posto neto prihoda. Pet posto od svih akcija."

Farnsvort je naglo digao ruke od podešavanja pojačala. Polako se vratio do svoje stolice. Onda se malčice osmehnuo. "U redu, gospodine Njutn", rekao je. "Mislim da za pet godina mogu da vam obezbedim neto dobitak od... tri stotine miliona dolara."

Njutn je o tome premišljao trenutak. Onda je rekao: "To neće biti dovoljno."

Farnsvort je jedan dugi minut podignutih obrva buljio u njega pre no što je rekao: "Neće biti dovoljno za šta, gospodine Njutn?"

Njutnov pogled otvrdnu. "Za... istraživački projekat. Vrlo skup."

"U to sam uveren."

"Pretpostavimo", reče visoki čovek, "da mogu da vam omogućim proces prerade nafte koji bi bio za petnaest procenata efikasniji od svakog koji je sada u upotrebi? Da li bi to vašu cifru podiglo na pet stotina miliona?"

"Može li vaš... proces da uđe u upotrebu za godinu dana?"

Njutn klimnu glavom. "Za godinu dana može da proizvodi više od kompanije Standard Ojl - pretpostavljam da bismo ga mogli njoj iznajmiti."

10

Farnsvort se opet zabulji u njega. Napokon reče: "Sutra ću početi da pravim ugovore."

"Dobro." Njutn kruto ustade sa stolice. "Tada ćemo detaljnije razgovarati o uslovima. Postoje u stvari samo dve važne stavke: da novac dobijete pošteno i da ja imam što manje kontakta s bilo kim osim sa vama."

Njegova spavaća soba bila je na spratu i načas pomisli da neće moći da se popne uz stepenice. Ali uspeo je, stepenik po stepenik, dok se Farnsvort peo pored njega, ništa ne govoreći. Onda ga advokat, pošto ga je otpratio do sobe, pogleda i reče: "Gospodine Njutn, vi ste neobičan čovek. Smeta li vam ako vas upitam odakle ste?"

Pitanje je bilo potpuno iznenađujuće, ali je ostao pribran. "Ni najmanje", reče, "ja sam iz Kentakija, gospodine Farnsvort."

Advokat samo malčice podiže obrve. "Tako", reče. Potom se okrenuo i teško otišao niz hodnik popločan mermerom od kojeg su, odjekivali koraci...

Njegova soba je imala visoku tavanicu i bila kitnjasto nameštena. Primeti televizor tako ugrađen u zid da se može - gledati iz kreveta i umorno se nasmeši kad je to video - moraće ponekad da ga gleda, da vidi kakav je prijem u poređenju s onim na Antei. A biće zabavno ponovo pogledati neke programe. Uvek su mu se dopadali vesterni, iako su kvizovi i obrazovni programi nedeljom timu kod kuće pružili najveći deo podataka koje je naučio napamet. Nije gledao televizijski program... koliko je trajao put?... četiri meseca. A na Zemlji je boravio dva meseca - nabavljao je novac, proučavao prenosioce bolesti, proučavao hranu i vodu, usavršavao svoj izgovor, čitao novine, pripremao se za odlučujući razgovor s Farnsvortom.

Pogledao je kroz prozor sve jasniju svetlost jutra, bledo plavo nebo. Negde na nebu, verovatno tačno gde mu je uperen pogled, nalazila se Antea. Hladno mesto na umoru, ali je za njim čeznuo; mesto gde su oni koje voli, oni koje neće videti još dugo... Ali će ih videti ponovo.

Navukao je zavese na prozor, a onda je nežno spustio svoje umorno, bolno telo na krevet. Kao da je sve uzbuđenje nestalo i bio je miran i spokojan. Zaspao je za nekoliko minuta.

Probudilo ga je popodnevno sunce, i mada su ga od njegovog sjaja bolele oči - jer su zavese na prozoru bile providne - probudio se osećajući se odmorno i ugodno. Verovatno je to bilo od mekote kreveta u poređenju s onima u zabitim hotelima u kojima je boravio, i verovatno od olakšanja zbog sinoćnjeg uspeha. Nekoliko minuta je ležao u krevetu razmišljajući, a onda je ustao i otišao u kupatilo. Tamo je za njega bio spremljen električni brijač, zajedno sa sapunom, rukavicom za trljanje i peškirom. Na ovo se osmehnuo - Antejci nemaju bradu. Okrenuo je slavinu lavaboa i posmatrao ju je trenutak, kao i uvek opčinjen prizorom sve te vode. Onda se umio ne upotrebljavajući sapun - jer mu je nadraživao kožu - već pomadu iz teglice u svojoj torbi. Onda je uzeo uobičajene pilule, presvukao se, i sišao da počne zarađivati pola milijarde dolara...

To veče je dugo stajao, posle šest sati pričanja i planiranja, na balkonu svoje sobe, uživao u svežem vazduhu i posmatrao crno nebo. Zvezde i planete izgledale su tuđe dok su svetlucale u gustoj atmosferi, i uživao je posmatrajući ih raspoređene na nepoznat način. Ali je slabo znao astronomiju, i figure su ga zbunjivale - osim one Velikog medveda i nekoliko manjih sazvežda. Napokon se vratio u sobu. Bilo bi prijatno znati koja je od njih Antea; ali nije mogao da razazna...

11

3.

Jednog za to godišnje doba pretoplog prolećnog popodneva profesor Natan Brajs našao je, penjući se stepenicama do svog stana na četvrtom spratu, rolnu dečjih kapisli na odmorištu trećeg sprata. Setivši se glasnog praskanja pištolja na kapisle, prošlog popodneva na stepeništu, podigao ih je, s namerom da ih baci u klozet čim stigne kući. Nije isprve prepoznao mali smotuljak jer je bio svetlo žut. Kad je on bio dečak, kapisle su uvek imale crvenu, osobeno rđastu nijansu, i to je uvek izgledalo kao prava boja za kapisle i 'žabice' i slične stvari. Ali sad očigledno prave žute, kao što prave ružičaste frižidere i žute čaše od aluminijuma i druga slična nedolična čudesa. Nastavio je, znojeći se, da se penje, misleći sad na neke od hemičarskih tananosti koje su potrebne i za to da se naprave žute aluminijumske čaše. Razmišljao je o tome kako su pećinski ljudi pijući iz svojih skupljenih žuljevitih dlanova mogli sasvim dobro da prođu bez sve te složene nauke o hemijskim procesima - tog veštičarskog, usavršenog znanja o ponašanju molekula i o komercijalnoj preradi - a njemu, Natanu Brajsu, plaćali su za njeno poznavanje i objavljivanje naučnih radova o njoj.

Dok je stigao do stana zaboravio je na kapisle. Bilo je suviše drugih stvari o kojima je trebalo razmišljati. Tamo gde se nalazila već šest nedelja, na ivici njegovog velikog, izgrebanog hrastovog pisaćeg stola, ležala je neuredna gomila studentskih seminarskih radova na koju je bilo užasno i pomisliti. Pored stola je bio prastari, sivo obojeni parni radijator, anahronizam u ovim danima grejanja na struju, a na njegovom poštovanja dostojnom gvozdenom poklopcu bila je naslagana neuredna, preteća hrpa studentskih svezaka za vežbe. Gomila je bila toliko visoka da je gotovo potpuno zaklanjala malu grafiku Lazanskog koja je visila prilično iznad radijatora. Videle su se samo oči s teškim kapcima - možda oči izmoždenog boga nauke kako u nemoj patnji vire preko beležaka s laboratorijskih vežbi. Budući čovek sklon neobičnoj vrsti uvrnute ćudljivosti, profesor Brajs je razmišljao o tome. Takođe je uočio činjenicu da malu grafiku - bradato čovekovo lice - jednu od malobrojnih valjanih stvari na koje je naišao tokom tri godine u ovom gradiću srednjeg Zapada, sada nije moguće videti zbog radova njegovih, Brajsovih, studenata.

Na raščišćenom delu stola nalazila se, kao drugi zemaljski bog, pisaća mašina - geački, sitničavi bog s prevelikim zahtevima - u njoj je još bila sedamnaesta stranica rada o dejstvu jonizirajuće radijacije na poliesterske smole, rad nikom potreban, ni od koga cenjen, i koji će verovatno ostati zauvek nedovršen. Brajsov pogled se suoči s ovim turobnim neredom: s razbacanim listovima papira nalik na porušeni, bombama sravnjeni grad kuća od karata, s beskrajnim, zastrašujuće urednim studentskim rešenjima jednačina o oksidaciji-redukciji i o industrijskoj preradi neprivlačnih kiselina; s podjednako dosadnim, dosadnim člankom o poliesterskim smolama. S tupom obeshrabrenošću zurio je u ove stvari, s rukama u džepovima kaputa, punih trideset sekundi. Onda, pošto je u sobi bilo toplo, skide kaput, baci ga na zlatnim brokatom presvučeni kauč, zavuče ruku ispod košulje i počeša se po stomaku, pa ode u kuhinju i poče da kuva kafu. U sudoperi su bile nagomilane prljave retorte, laboratorijske čaše i male posude zajedno sa tanjirima od doručka, a jedan je bio umrljan žumancetom. Posmatrajući tu nemoguću zbrku za trenutak je hteo da zavrišti od očajanja: ali nije. Samo je odstojao minut, a potom tiho rekao: "Brajse, prokleto si zabrljao." Onda je pronašao umereno čistu laboratorijsku čašu, isplaknuo je, u nju nasuo kafu u prahu i vruću vodu iz slavine, promešao je laboratorijskim termometrom i popio, zagledavši se preko čaše u veliku, skupu reprodukciju Ikarovog pada od Brojgela koja je visila na zidu iznad belog štednjaka. Lepa slika. To je slika koju je nekad voleo, a sad se na nju jednostavno navikao. Zadovoljstvo koje mu je sad pružala bilo je samo intelektualno

12

- dopadale su mu se boje, oblici, stvari koje se dopadaju diletantima - a savršeno dobro je znao da se to smatra rđavim znakom, i da, povrh svega, to osećanje ima mnogo veze sa zlosrećnom hrpom papira koja okružuje njegov pisaći sto u drugoj sobi. Dovršivši kafu, citirao je blagim, ritualnim glasom, bez ikakvog određenog izraza ili osećanja, stihove iz Odnove pesme o toj slici:

"...skupi, krhki brod koji je sigurno video

nešto zapanjujuće, dečaka dok pada s neba,

morao je nekud da stigne i spokojno jedrio dalje."

Spustio je neisplaknutu čašu na štednjak. Onda je zasukao rukave, skinuo kravatu i počeo da puni sudoperu vrućom vodom, posmatrajući deterdžentsku penu kako pod pritiskom iz slavine narasta kao neki višećelijski živi stvor, složeno oko ogromnog albino insekta. Onda je počeo da stavlja staklariju kroz penu u vruću vodu ispod nje. Našao je sunđer za pranje sudova i počeo s radom. Od nečeg je morao da počne...

Četiri sata kasnije prikupio je gomilicu ocenjenih seminarskih radova i počeo da pretura po džepu tražeći gumicu kojom bi ih povezao. Tada otkri rolnu kapisli. Izvadio ju je iz džepa, za trenutak držao na dlanu, a onda se bleskasto nasmejao. Trideset godina nije opalio kapislu - otkad je, u neko pradavno doba bubuljičave nevinosti s pištolja na kapisle i Vrta dečjih stihova prešao na džinovski komplet Malog hemičara - izgledao je kao za odrasle - koji mu je poklonio deda kao neposredni podsticaj Sudbine. Odjednom uhvati sebe kako želi pištolj na kapisle; voleo bi da tu, u svom praznom stanu, ispuca kapisle, jednu po jednu. A zatim se prisetio da se jednom, pre bog bi ga znao koliko godina, pitao šta bi se dogodilo kad bi potpalio celu rolnu kapisli - očaravajuća, ekstremistička ideja. Ali nikad nije pokušao. Pa, sad je najbolji trenutak. Ustao je, umorno se smeškajući, i otišao u kuhinju. Stavio je rolnu kapisli na list bakarne mrežice, namestio list na tronožni stalak, prosuo na njih malo alkohola iz alkoholne lampe, pedantno mrmljajući: "Paljenje garantovano", uzeo s gomile cepku drveta, zapalio je upaljačem i onda pažljivo ispalio kapisle. Bio je iznenađen i zadovoljan rezultatom; očekivao je samo neujednačenu seriju slabih pfrtova i nešto sivog barutnog dima, a umesto toga dobio je, dok je rolna divlje poskakivala na žičanoj mreži, finu buku glasnih, zadovoljavajućih bangova. Začudo, iz crnog ostatka se nije digao crni dim. Sagnuo se i pomirisao malo preostale crne mase. Bez ikakvog mirisa. To je neobično. Bože moj, pomisli, kako se to brzo događa! Neka druga bedna budala od hemičara već je pronašla zamenu za barut. Na kratko se zapita šta bi to moglo biti, a onda sleže ramenima. Možda će to jednom da razmotri. Ali mu je nedostajao miris baruta - fini, opori miris. Pogledao je na sat. Pola osam. Iza prozora je bio prolećni sumrak. Prošlo je vreme večere. Otišao je u kupatilo, oprao ruke i lice, odmahujući glavom na sopstvenu sivu usukanost u ogledalu. Onda je uzeo kaput sa kauča, obukao ga i izašao. Silazeći, neodređeno je motrio po stepenicima za drugom rolnom kapisli, ali nije bilo nijedne.

Posle pljeskavice i šolje kafe odluči da ode u bioskop. Imao je težak dan - četiri sata rada u laboratoriji, tri sata predavanja, četiri sata čitanja onih idiotskih radova. Išao je ka centru nadajući se naučno-fantastičnom filmu nekom s oživljenim dinosaurusima što u praznoglavom iščuđavanju trupkaju Menhetnom, ili s osvajačima-insektožderima s Marsa koji su došli da unište ceo prokleti svet (daleko mu lepa kuća), kako bi mogli da pojedu bube. Ali se nije davalo ništa slično, pa se

13

zadovoljio mjuziklom, kupivši pre ulaska u malu tamnu salu kokice i filovanu čokoladicu i tragajući za izdvojenim sedištem pored prolaza. Poče da jede kokice pokušavajući da odagna ukus jevtinog senfa s pljeskavice. Filmske novosti su bile u toku i gledao ih je tupo, s blagom stravom koju su mu ulivale takve stvari. Snimci nereda u Africi. Koliko li već godina traju neredi u Africi? Još od početka šezdesetih? Tu je bio i govor političara sa Zlatne Obale koji preti upotrebom "taktičkog hidrogenskog naoružanja" protiv nekih nesrećnih "bundžija." Brajs se promeškoljio na sedištu, stideći se svog zanimanja. Pre mnogo godina, kao diplomac koji mnogo obećava, radio je neko vreme na originalnom projektu hidrogenske bombe. Kao jadnog starog Openhajmera, čak i tada su ga mučile ozbiljne sumnje. Filmske novosti su prešle na snimke postavljanja rampi za projektile duž reke Kongo, onda na trke raketa s pilotima u Argentini, i konačno na njujoršku modu, prikazujući haljine bez gornjeg dela i muške kitnjasto nabrane pantalone. Ali Brajs nije mogao da prestane da misli na Afrikance; ti ozbiljni crni mladići bili su unuci prašnih, natuštenih porodičnih skupina iz časopisa National Geographic, prelistavanog u bezbrojnim lekarskim čekaonicama i u salonima uvaženih rođaka. Setio se ženskih otromboljenih dojki, neizbežnog crvenog šala ili skerletne marame na svakoj fotografiji u boji. Sada potomci tih ljudi nose uniforme i pohađaju univerzitete, piju martinije, prave sopstvene hidrogenske bombe.

Poče mjuzikl u jarkim prostačkim bojama, kao da bi da drečavom silom izbriše sećanje na filmske novosti. Zvao se Priča o Lesli Šari i bio dosadan i bučan. Brajs je pokušao da se izgubi u nesuvislom kretanju i bojama, no otkri da ne može, pa je u početku morao da se zadovolji utegnutim grudima i dugim nogama mladih žena u filmu. To je samo po sebi bilo dovoljno ošamućujuće, ali je to bila ona ošamućenost koja može biti bolna a i apsurdna za sredovečnog udovca. Vrpoljeći se suočen s razmetljivom senzualnošću, preneo je svoju pažnju na fotografiju, i po prvi put postao svestan zadivljujućeg tehničkog kvaliteta slike. Konture i detalji, mada povećani na ogromno dupliskopsko platno, izgledali su oštro kao na kontakt kopiji. Sad je, videći to, zatreptao, pa zatim obrisao naočari maramicom. Nije bilo sumnje: slika je savršena. Znao je ponešto o fotohemiji; ovaj kvalitet nije izgledao potpuno ostvariv pomoću onoga što je znao o procesima prenošenja boje i kolor filmu s tri emulzije. Uhvati sebe kako je tiho zviznuo od zapanjenjosti, pa je ostatak filma gledao zainteresovanije - jedino mu je povremeno razbijalo pažnju što bi neka od ružičastih slika skinula prsluče - na tu se stvar u filmovima nikad nije navikao.

Dok je kasnije izlazio iz bioskopa na trenutak se zaustavio da pogleda reklame za film, da vidi šta bi mogle da kažu o kolor procesu. To uopšte nije bilo teško Pronaći; preko drečavih reklama šepurila se traka na kojoj je pisalo: NOVA, NOVA, NOVA SENZACIJA U BOJI - SVETSKIKOLOR. Nije, međutim, bilo ničeg više, osim malog zaokruženog R koje je značilo 'registrovani zaštitni znak', a ispod toga, najmanjim mogućim slovima, Registrovala S. I. Korporacija. Preturao je po glavi tražeći kombinaciju koja bi odgovarala inicijalima, ali su zbog povremene naopake ćudljivosti njegovog duha jedine stvari koje je pronašao bile besmislene: Sanjivi Izraštaj, Savremena Ispraznost, Sova Isposnica, Svetski Imalin. Slegnuo je ramenima, i s rukama u džepovima pantalona pošao niz večernju ulicu u neonsko srce univerzitetskog gradića.

Nemiran, pomalo razdražen, još ne želeći da ode kući i opet bulji u one radove, obreo se u traganju za jednom od onih pivnica u kojima se okupljaju studenti. Našao je jednu malu točionicu, zvala se Kod Henrija, nacifrani lokalčić u čijem su izlogu stajale nemačke krigle. Dolazio je u nju i ranije, ali samo izjutra. To je bio jedan od malobrojnih poroka koje je upražnjavao. Od onog vremena od pre osam godina kad mu je umrla žena (u blistavoj bolnici s kilo i po tumora u želucu),

14

utvrdio je da se može reći ponešto u korist jutarnjeg pijanstva. Otkrio je pukim slučajem da može biti ugodno, u suro, turobno jutro - u jutro mlitavog, ostrigasto obojenog vremena - blago, ali temeljno se napijati, pretvoriti melanholiju u zadovoljstvo. No to se mora poduzimati s apotekarskom preciznošću; u slučaju pogreške mogu se dogoditi gadne stvari. Postoje bezimene stene sa kojih se može pasti, a u sure dane tu uvek grickaju, kao revnosni miševi u kutu jutarnjeg pijanstva, samosažaljenje i ojađenost. Ali on je bio mudar čovek, razumeo se u te stvari. Sve to, kao morfijum, zavisi od pravilnog doziranja.

Otvorio je vrata Kod Henrija a dobrodošlicu mu požele prigušeni ropac džuboksa koji je gospodario sredinom prostorije, pulsirajući od basova i crvenog svetla, kao obolelo i mahnito srce. Ušao je malo nesigurno, između redova plastičnih loža, ujutro obično praznih i bezbojnih, sada prepunih studenata. Neki su marljivo mrmorili; mnogi su bili bradati i pomodno otrcani - kao teatralni anarhisti ili 'agenti stranih sila' u starim, starim filmovima iz tridesetih godina. A iza brada? Pesnici? Revolucionari? Jedan od njih, student na njegovom kursu organske hemije, pisao je za studentske novine članke o slobodnoj ljubavi i "gnjilom truplu hrišćanske etike koji zagađuje izvore života." Brajs mu klimnu glavom, a dečak mu preko durljive brade uputi postiđen pogled. Većina su bili dečaci sa farmi u Nebraski i Ajovi; potpisuju peticije o razoružanju; raspravljaju o socijalizmu. Za trenutak se oseti nelagodno; umoran stari boljševik u kaputu od tvida usred nove klase.

Našao je skučen prostor za šankom i od žene s prosedim šiškama i naočarima u crnom okviru poručio čašu piva. Nikad je ranije nije ovde video; izjutra ga je posluživao mučaljiv stariji čovek lošeg varenja po imenu Artur. Muž ove žene? Uzimajući pivo neodređeno joj se osmehnuo. Gutao ga je brzo, osećao se neugodno, želeo je da izađe. Iz džuboksa koji je sad iza njegove glave, počela je sa svirkom ploča folk pesama, sa citrom koja je metalno drndala. O, Bogo, nabrah balu pamuka! O, bogo... Kraj njega za barom bela devojka govorila je tužnookoj crnoj devojci o 'strukturi' poezije i zapitkivala ju je da li pesma 'dejstvuje', vrsta razgovora od kojeg se Brajs naježi. Kako prokleto sveznajuća mogu da budu ova deca? Onda se seti žargona kojim je on govorio tokom godine kad mu je engleski bio glavni predmet, bilo mu je dvadeset: 'nivoi značenja', 'semantički problem', 'simbolička ravan'. Pa da, postoje mnoge zamene za znanje i poimanje - lažnih metafora ima svuda. Dovršio je svoje pivo i onda je, ne znajući zašto, poručio sledeće, mada je želeo da ode, da pobegne od galame i izveštačenosti. I nije li nepravedan prema ovim klincima, nije li uobraženi magarac? Mladi ljudi uvek izgledaju budalasto, zavodi ih spoljašnost kao i svakog. Bolje da puštaju brade nego da se učlanjuju u studentska udruženja ili diskusione tribine. Uskoro će dovoljno naučiti o toj vrsti umilnog idiotizma, kad sveže obrijani iziđu iz škole i potraže posao. Ili i tu greši? Uvek postoji mogućnost da su oni - bar neki od njih bogomdani Ezre Paundi, neće nikad obrijati brade, postaće briljantni i kričavi fašisti, anarhisti, socijalisti, i umreće u evropskim gradovima za koje niko nije čuo, kao pisci dobrih pesama, slikari značajnih slika, zlosrećni ljudi čije će ime nešto predstavljati. Dovršio je pivo i uzeo još jedno. Dok ga je ispijao, kroz glavu mu prolete slika bioskopskog plakata i džinovske reči SVETSKIKOLOR i pade mu na pamet da S u S. I. Korporaciji može da označava Svetskikolor. Ili, možda, Svet. A I.? Izlišan? Ismejan? Iskusan? Ili, turobno se osmehnuvši, jednostavno Izlaz? Mudro se nasmeši devojci u crvenoj jakni pored sebe, koja je sada pričala o 'fakturi' jezika. Nije joj više od osamnaest. Sumnjičavo ga je pogledala ozbiljnim tamnim očima. I onda oseti da ga je nešto zabolelo; bila je tako lepa. Prestao je da se smeši, brzo dovršio pivo i krenuo. Dok je na izlasku prolazio pored lože, bradati student organske hemije reče vrlo uljudnim glasom: "Dobro veče, profesore Brajs."

15

Brajs mu klimnu glavom, odmumla i progura se kroz vrata u toplu noć.

Bilo je jedanaest sati, ali nije hteo da ide kući. Za trenutak je mislio da nazove Gelbera, svog jedinog bliskog prijatelja na fakultetu, ali odluči da ga ne zove. Gelber je bio saosećajan čovek; no izgleda da baš sad nema šta da se kaže. Nije želeo da govori o sebi, o svom strahu, o svojoj jevtinoj požudi, o svom užasnom i glupavom životu. Nastavio je da hoda.

Pred samu ponoć zaustavio se u jedinom gradskom dragstoru otvorenom cele noći, koji je, osim postarijeg prodavca iza blistave, plastične tezge-šanka, bio prazan. Seo je i naručio kafu, a kad su mu se oči privikle na veštački sjaj fluorescentnih svetiljki, poče dokono da zija po tezgi, čitajući etikete na bočicama aspirina, priboru za foto-aparate, na paketima žileta... Čkiljio je, a počela je da ga boli i glava. Pivo; svetlost... Losion za sunčanje i džepni češljevi. A onda mu je nešto privuklo i zaustavilo pogled. SvetskiKolor: film za foto-aparate, lajka format, 35 mm., odštampano na svakoj u nizu četvrtastih plavih kutija, pored džepnih češljeva, ispod kartona s reckalicama za nokte. To ga, nije znao zašto, zapanji. Prodavac je stajao u blizini i Brajs iznebuha reče: "Molim vas, dajte mi da vidim onaj film."

Prodavac začkilji u njega - da li je svetlo smetalo i njegovim očima - i reče: "Koji film?"

"U boji. SvetskiKolor."

"Oh, nisam vas..."

"U redu, znam." Iznenadilo ga je što mu je glas nestrpljiv. Nije imao naviku da prekida ljude.

Stari čovek se malo namršti a onda odfulja i skide kutiju filma. Stavi je prenaglašeno čvrsto na tezgu ispred Brajsa, ne rekavši ništa.

Brajs uze kutiju i pogleda etiketu. Ispod velikih slova bilo je odštampano malim slovima: bez zrna; savršeno ujednačen kolor film. A ispod toga: osetljivost 200 do 3000 ASA, u zavisnosti od razvijanja. Bože moj! pomisli, Ne može biti tako osetljiv. A promenljiv raspon?

Pogledao je prodavca. "Pošto je ovo?"

"Šest dolara. To je za trideset šest snimaka. Za dvadeset je dva i sedamdeset pet."

Odvagnuo je kutiju, bila je laka na dlanu. "To je prilično skupo, zar ne?"

Prodavac napravi grimasu, nekakva staračka mrzovolja. "Nije kad ne plaćate razvijanje."

"Ah, razumem. Oni ga razviju za vas. Dobijete koverat..." Zaustavio se. Ovo je glupav razgovor. Neko je pronašao nov film. Baš ga briga; nije on fotograf.

Posle pauze prodavac reče: "Ne." Zatim, okrenuvši se i polazeći ka vratima: "Sam se razvija."

"Šta?"

"Sam se razvija, slušajte, je l' hoćete da kupite film?"

16

Ne odgovorivši, okrenu kutiju na dlanu. Na oba kraja upadljivo su bile odštampane reči SAMORAZVIJANJE. To je napravilo utisak. Kako nisam za ovo doznao iz časopisa za hemiju? Nov proces...

"Da", reče, rasejano gledajući etiketu. Tu su se, na dnu, nalazila sitna slova: S.I. Korporacija. "Da. Kupiću ga." Iščeprkao je novčanik i čoveku dao šest zgužvanih novčanica. "Kako to funkcioniše?"

"Vratite ga u metalnu kutiju." Čovek pokupi novac. On kao da ga je smirio, učinio manje nadmenim.

"U kutiju?"

"U metalnu kutiju u koju je zapakovan. Vratite ga u kutijicu kad ispucate sve snimke. Onda pritisnite dugmence na vrhu kutije. Piše tamo. Unutra je uputstvo. Pritisnete dugme jedanput, ili više puta - zavisi od onoga što zovu 'osetljivost'. To je sve što treba da radite."

"Oh." Ustao je, ne dovršivši kafu, polako stavio kutiju u džep od kaputa. Odlazeći, zapitao je prodavca: "Otkad je ovo na tržištu?"

"Film? Oko dve-tri nedelje. Dobar je. Mnogo se prodaje."

Išao je pravo kući, razmišljajući o filmu. Kako nešto može biti dobro, tako jednostavno? Rasejano, je izvadio kutiju iz džepa, otvorio je noktom palca. Unutra se nalazila plava metalna kutijica s poklopcem na zavrtanj iz koga je štrčalo crveno dugme. Otvorio ju je. U list s uputstvima bila je zavijena kaseta s filmom, izgledala je kao obična. Na unutrašnjoj strani poklopca kutijice, ispod dugmeta, nalazila se mala rešetka. Opipa je noktom palca. Kao da je napravljena od porcelana.

Kod kuće je iz fijoke iskopao prastari foto-aparat marke Argus. Zatim je, pre nego što će ga staviti unutra, izvukao oko trideset cntimetara filma iz kasete, osvetlio ga, a onda otkinuo. Bio je rapav pod rukom, bez uobičajene glatkoće želatinske emulzije. Zatim je ostatak stavio u aparat i brzo ga utrošio, nasumce fotografišući zidove, radijator, hrpu papira na svom radnom stolu, snimajući s 800 ASA pri prigušenom svetlu. Kad je završio razvio je film u metalnoj kutiji, pritisnuvši osam puta dugme, a onda je otvori i pri tom je omirisa. Pojavio se jedva primetan plavičasti gas oštrog neprepoznatjivog mirisa. U kutiji nije bilo nikakve tečnosti. Gasno razvijanje? Žurno je izvadio film, izvukao rolnu iz kasete i držeći je prema svetlu otkrio niz savršenih slajdova, s finim, prirodnim bojama i detaljima. Zviznuo je i rekao: "Boga mu ljubim." Onda je uzeo komad osvetljenog filma i niz slajdova i s njima otišao u kuhinju. Počeo je da ređa materijale za brzu analizu, da postavlja u redove posude, izvadio uređaj za određivanje jačine rastvora. Našao se u grozničavom radu i nije zastao da se upita zbog čega je ovo u njemu izazivalo tu mahnitu radoznalost. Nešto u vezi s tim ga je kopkalo, ali je to zanemario - bio je suviše zauzet...

Pet sati kasnije, u šest ujutro, dok je nebo iza prozora bilo sivo i bučno od ptica, izmoždeno se skljokao na kuhinjsku stolicu, držeći komadić filma. Nije s njim baš sve pokušao; ali je pokušao dovoljno da bi saznao kako na filmu nema nijedne od uobičajenih fotografskih

17

hemikalija, nijedne od srebrnih soli. Sedeo je nekoliko minuta crvenih očiju, ukočenog pogleda. Onda ustade, vrlo umorno ode do spavaće sobe i polumrtav pade na nenamešten krevet. Pre nego što je, još u odelu, zaspao, dok su ptice pred njegovim prozorom galamile a sunce se uspinjalo, rekao je, jetkim i rapavim glasom: "To mora da je potpuno nova tehnologija... neko je iskopao nauku u ruševinama Maja... ili na nekoj drugoj planeti..."

4.

Prolećno obučen svet išao je pločnikom u gibajućim, žurnim skupinama. Svuda je bilo mladih žena, lupkanja potpetica (mogao je da ih čuje čak i u kolima), mnoge su bile upadljivo obučene, odeća im je bila neprirodno jarka na jakom jutarnjem suncu. Uživajući u prizoru ljudi i boja - mada su ga preosetljive oči od toga i dalje bolele rekao je šoferu da polako vozi Park avenijom. Dan je bio divan, jedan od prvih zaista sunčanih dana njegovog drugog proleća na Zemlji. S osmehom se zavalio na posebno dizajnirane naslone za leđa, a kola su išla ka centru, malom i ravnomernom brzinom. Šofer Artur bio je vrlo dobar; odabran je zbog svoje lake ruke, zbog sposobnosti da održava ravnomernu brzinu, da izbegava nagle promene kretanja.

U centru su skrenuli u Petu aveniju, zaustavivši se ispred zgrade u kojoj se nalazila stara Farnsvortova kancelarija, gde se s jedne strane ulaza nalazila mesingana ploča na kojoj je neupadljivim, ispupčenim slovima pisalo: SVETSKA INDUSTRIJSKA KORPORACIJA. Njutn podesi svoje naočari za sunce na tamniju nijansu kako bi se zaštitio od spoljašnjeg sunca, i izađe iz limuzine. Stao je na pločnik protežući se, osećajući na licu sunce - za ljude oko njega umereno toplo, za njega prijatno vruće.

Artur promoli glavu kroz prozor i reče: "Gospodine Njutn, da li da sačekam?"

Ponovo se protegao, uživajući u sunčevoj svetlosti, u vazduhu. Više od mesec dana nije izlazio iz stana. "Ne", reče. "Pozvaću vas, Arture. Ali sumnjam da ćete mi biti potrebni do večeras; ako hoćete, možete da odete u bioskop."

Ušao je, prošao kroz glavno predvorje pored niza liftova, sve do specijalnog lifta na kraju hodnika gde ga je očekivao ukrućeni poslužitelj u besprekornoj uniformi. Njutn se nasmeja u sebi; mogao je da zamisli kovitlac naredbi koji mora da je nastao prethodnog dana pošto je telefonirao i rekao da će doći sledećeg jutra. Tri meseca nije bio u kancelariji. Retko je uopšte izlazio iz stana. Liftboj mu uputi uvežbano i nervozno: "Dobro jutro, gospodine Njutn." Nasmešio mu se i stupio unutra.

Lift ga je polako i vrlo glatko dovezao do sedmog sprata gde se nekad nalazila Farnsvortova advokatska kancelarija. Farnsvort ga je čekao na izlasku iz lifta. Advokat je bio kraljevski obučen u sivo svileno odelo, a blistavi crveni dragulj sijao se na debelom i savršenom manikiranom domalom prstu. "Dobro izgledate, gospodine Njutn", reče on, prihvativši sa nežnim obzirom njegovu ispruženu ruku. Farnsvort je imao moć zapažanja; vrlo brzo je primetio kako bi se Njutn zgrčio ako bi ga dodirnuo na malo grublji način.

"Hvala, Olivere. Osećao sam se izuzetno dobro."

Farnsvort ga povede mimo kancelarija niz hodnik u prostorije s tablom S.I. Korporacija. Prošli su pored buljuka sekretarica koje su se s poštovanjem utišale na njihov nailazak, pa u

18

Farnsvortovu kancelariju na čijim su vratima bila mala mesingana slova. O.V. Farnsvort, Predsednik.

Kancelarija je kao i ranije bila nameštena raznoraznim primercima rokokoa kojim je dominirao gromadni, groteskno izrezbareni pisaći sto od Kafijerija. Soba je, kao i uvek, bila ispunjena muzikom - ovog puta to je bio komad za violinu. Nije prijao Njutnovom uhu, ali nije ništa rekao.

Služavka im donese čaj dok su oni nekoliko minuta ćaskali - Njutn je naučio da voli čaj, iako je morao da ga pije mlak - a onda su počeli da razgovaraju o poslu; o svom pravnom statusu, o postavljanju i premeštanju direktora, o kompanijama koje im pripadaju, o zakupninama, licencama i prihodima od patenata, o finansiranju novih fabrika i kupovini starih, o tržištima, cenama i kretanju interesovanja javnosti za sedamdeset tri potrošna artikla koje su proizvodili - televizijske antene, tranzistore, filmove za foto i kino kamere i detektore radijacije - i otprilike tri stotine patenata koje su iznajmljivali, od procesa prerade nafte do bezopasne zamene za barut koja se upotrebljavala za dečje igračke. Njutn je imao vrlo jasnu predstavu o Farnsvortovoj zapanjenosti - čak većoj nego obično - zbog njegovog poznavanja ovih stvari, te u sebi reče da bi bilo mudro napraviti nekoliko namernih pogrešaka pri pominjanju brojki i pojedinosti. Ipak, bilo je prijatno i uzbudljivo - mada je znao da to zadovoljstvo potiče od ispraznog i tričavog ponosa - koristiti svoj antenski um za takve stvari. To je kao kad bi se neko od ovih ljudi - uvek je o njima mislio kao o 'ovim ljudima', ma koliko im se divio i voleo ih - obreo kako obavlja poslove s grupom vrlo okretnih i snalažljivih šimpanza. Bili su mu dragi i nije mogao, sa svojom u osnovi ljudskom taštinom, odoleti površnom uživanju da ispoljava svoju duhovnu nadmoć na njihovo zabezeknuto divljenje. Ipak, ma koliko to bilo prijatno nije smeo da zaboravi da su ovi ljudi opasniji od šimpanza - a prošle su hiljade godina otkad je neki od njih video neprerušenog Antejca.

Razgovarali su sve dok im služavka nije donela ručak - za Farnsvorta sendviče s piletinom i bocu rajnskog vina; za Njutna pogačice od ovsenog brašna i čašu vode. Ustanovio je da je ovseno brašno jedna od najlakše svarljivih namirnica za osobenosti njegovog organizma i često ga je jeo. Nastavili su još prilično dugo s razgovorom o složenom poslu finansiranja raznoraznih i rasprostranjenih preduzeća. Njutn je u ovom delu igre počeo da uživa radi nje same. Morao je da je nauči od osnova - mnogo šta o ovom društvu i o ovoj planeti nije se moglo naučiti gledanjem televizije - i otkrio je da za nju ima urođenu sklonost, verovatno atavizam što potiče još od davnih predaka iz onih starih, moćnih vremena koja su predstavljala sjaj prvobitne antejske kulture. To je bilo u doba kad se ova Zemlja nalazila u svom drugom ledenom dobu - doba okrutnog kapitalizma i ratovanja, pre no što su antejski izvori energije gotovo iscrpeni a voda presahla. Uživao je u igranju žetonima i brojkama finansija, mada mu je ta moć pružala mala uzbuđenja, mada je u igru ušao s napakovanim kartama kakve je moglo da obezbedi samo deset hiljada godina antejske elektronike, hemije i optike. Ali nikada nije ni za trenutak zaboravio zbog čega je došao na Zemlju. To je uvek neizbežno bilo s njim, kao potmuli bol koji još obitava u njegovim očvrsnutim ali uvek umornim mišićima, kao nemoguća tuđina, ma koliko mogla postati poznata, ove ogromne i raznolike planete.

Prijao mu je Farnsvort. Prijalo mu je ono malo ljudi koje poznaje. Nije poznavao nijednu ženu, jer ih se plašio, iz razloga koji ni sam nije razumeo. Ponekad je bio tužan što je zbog bezbednosti suviše opasno bolje upoznati ovaj narod. Hedonist kakav je, Farnsvort je bio prepreden, sladostrasan učesnik u igri novcem; čovek koji povremeno iziskuje nadzor; čovek

19

verovatno opasan, ali čiji duh ima mnogo finih i tananih faceta. Nije jedino reputacijom stekao svoj ogromni prihod koji mu je Njutn utrostručio.

Kad je Farnsvortu dovoljno razjasnio šta želi da bude učinjeno, za trenutak se zavalio u stolicu, odmarajući se, a potom reče: "Olivere, sad kad novac počinje da se... akumulira, želim da preduzmem jednu novu stvar. Govorio sam vam ranije o istraživačkom projektu..."

Farnsvort nije delovao iznenađeno. Ali verovatno je očekivao da svrha ove posete bude nešto značajnije. "Molim, gospodine Njutn?"

Meko se osmehnu. "To će biti poduhvat druge vrste, Olivere. I to, bojim se, skup. Mislim da ćete imati nešto posla oko njegovog osnivanja - u svakom slučaju oko finansijskog dela." Za časak pogleda kroz prozor; nenametljivi niz sivih radnji u Petoj aveniji; drveće. "To neće donositi profit, i mislim da će najbolje biti da se osnuje istraživačka fondacija."

"Istraživačka fondacija?" napući se advokat.

"Da." Ponovo se okrenuo ka Farnsvortu. "Da, mislim da ćemo je osnovati i registrovati u Kentakiju, sa otprilike onoliko kapitala koliko mogu da prikupim. Mislim da će to biti oko četrdeset miliona dolara - ako uspemo da dobijemo pomoć od banaka."

Farnsvort diže obrve. "Četrdeset miliona? Gospodine Njutn, vi ne vredite ni pola od toga. Možda kroz šest meseci, ali tek smo počeli..."

"Da, znam. Ali mislim da sva svoja prava na Svetski KoIor prodam Istman Kodaku. Vi, naravno, ukoliko želite, možete zadržati svoje deonice. Mislim da će ga Istman inteligentno upotrebiti. Spremni su da idu prilično visoko kako bi ga dobili - uz uslov da narednih pet godina na tržište ne iznesem konkurentski kolor film."

Farnsvortovo lice je sad počelo da crveni. "Nije li to kao prodavanje doživotne kamate na budžet Sjedinjenih Država?"

"Pretpostavljam da je tako. Ali, potreban mi je kapital; a i sami znate da je sa tim patentima spojena stalna opasnost da dođu pod udar zakona protiv trustova. A Kodak ima bolji pristup svetskom tržištu od nas. U stvari, poštedećemo sebe jedne velike gnjavaže."

Donekle umiren, Farnsvort je odmahnuo glavom. "Kad bih imao autorska prava na Bibliju ne bih ih prodao izdavačkom preduzeću. Ali pretpostavljam da znate šta radite. Uvek ste znali."

5.

Na Državnom Univerzitetu Pendli u Pendliju, država Ajova, Natan Brajs je svratio u kancelariju šefa svoje katedre. To je bio profesor Kanuti, a njegov položaj je imao naziv Koordinator i savetnik Odseka, što je ličilo na nazive većine šefova katedri u današnje vreme, još od razdoblja velike izmene naziva koja je svakog trgovačkog putnika pretvorila u zastupnika na terenu, svakog nastojnika u lice zaduženo za problematiku zgrade. Potrajalo je malo duže dok je

20

dospela na univerzitete. Ali je i do njih dospela i sada više ne postoje sekretarice već službenice na prijemnom i administrativne pomoćnice, ne pestoje šefovi, već samo koordinatori.

Kratko podšišan i gumastog tena, profesor Kanuti dočekao ga je širokim osmehom, pušeći lulu, ukazao mu rukom preko tepiha plavog kao golubije jaje na plastičnu stolicu boje lavande, i rekao: "Milo mi je što te vidim, Nat."

Brajs se gotovo vidljivo lecnuo na ovo 'Nat', i pogledavši na sat kao da je u žurbi, reče: "Zanima me jedna stvar, profesore Kanuti." Nije se nigde žurio - osim da obavi ovaj razgovor; sada, kad su ispiti bili završeni, nedelju dana nije imao nikakvog posla.

Kanuti se ljubazno osmehivao a Brajs u magnovenju opsova samog sebe što je uopšte dolazio kod ovog idiota koji igra golf. Ali možda Kanuti zna nešto što će mu biti od koristi; barem nije budala kao hemičar.

Brajs izvadi iz džepa kutiju i stavi je na Kanutijev sto. "Jeste li videli ovaj novi film?" reče.

Kanuti je uze mekom, nežuljevitom rukom, pa ju je trenutak začuđeno gledao. "Svetski Kolor? Da, upotrebljavao sam ga, Nate." Spusti je s izvesnom konačnošću. "Đavolski dobar film. Sam se razvija."

"Znate li kako radi?"

Kanuti zamišljeno pućnu na neupaljenu lulu. "Ne, Nate. Ne bih mogao reći. Valjda kao svaki drugi film. Samo je malo... savršeniji." Nasmeja se svojoj šali.

"Nije baš tako." Brajs se nagnu i dohvati kutiju, odmeravajući je na dlanu i posmatrajući Kanutijevo nezainteresovano lice. "Izvršio sam s njim neke opite i bio sam prilično zapanjen. Znate, najbolji kolor filmovi imaju tri odvojene emulzije, po jednu za svaku osnovnu boju. E, ovaj nema nikakvu emulziju."

Kanuti podiže obrve. I bolje je da izgledaš iznenađeno, idiote jedan, pomisli Brajs. Izvadivši lulu iz usta, Kanuti reče: "Zvuči nemoguće. Gde je osetljivost na svetlo?"

"Očigledno u podlozi. I izgleda da se to postiže barijumovim solima - sam bog zna kako. Kristalizovane barijumske soli koje se slobodno rasporeduju. A", uzeo je vazduh, "razvijač je gasovit - u maloj čauri ispod poklopca metalne kutije. Pokušao sam da otkrijem šta je unutra i jedino u šta sam bio siguran jesu kalijum nitrat, malo hiperoksida i nešto što se, sveca mu, ponaša kao kobalt. I sve je blago radioaktivno, što možda nešto objašnjava, mada mi nije jasno šta."

Kanuti mu obezbedi dužu pauzu kakvu je nalagala pristojnost posle ovog malog predavanja. Zatim reče: "Nate, zvuči sumanuto. Gde ga prave?"

"Postoji fabrika u Kentakiju. Ali im je sedište u Njujorku, koliko sam mogao da doznam. Akcije im nisu registrovane na berzi."

Slušajući, Kanuti je poprimio ozbiljan izraz lica; verovatno onaj, pomisli Brajs, koji čuva za svečane prilike kao što je primanje u novi klub dobrostojećih građana. "Shvatam. Pa to je škakljivo, zar ne?"

21

Škakljivo? Šta mu to, do đavola, znači? Naravno da je škakljivo. Nemoguće je. "Da, škakljivo je. Hteo sam da vas zamolim za nešto u vezi s tim." Malčice je oklevao, opirući se tome što ovog naduvenog malog ekstroverta moli za uslugu. "Želeo bih da nastavim, da otkrijem na kakav to vraški način funkcioniše. Pitam se da li bih mogao da koristim jednu od velikih istraživačkih laboratorija dole u suterenu - bar u periodu između semestara. A dobro bi mi došao i pomoćnik student, ako je neki na raspolaganju."

Usred njegovog govora Kanuti se zavalio duboko u svoju plastikom presvučenu stolicu, kao da ga je Brajs gurnuo u mekane i valovite sunđeraste jastuke. "Nate, sve laboratorije su zauzete", reče. "Znaš da ne možemo da izađemo na kraj sa svim industrijskim i vojnim projektima koje sada imamo. Zašto ne pišeš kompaniji koja proizvodi film, pa ne pitaš njih?"

Pokušao je da održi smiren ton. "Već sam im pisao. Ne odgovaraju na poštu. Niko ne zna ništa o njima. Nema ničeg o njima u časopisima - čak ni u časopisu American Photochemistry." Zastade malo. "Čujte, profesore Kanuti, sve što mi je potrebno jeste laboratorija... Mogu i bez pomoćnika."

"Volte. Volt Kanuti. Ali Nate, laboratorije su pune. Koordinator Džonson bi mi popio mozak kad bih..."

"Čuj... Volte... Ovo je bazično istraživanje. Džonson uvek drži govorancije o bazičnom istraživanju, zar ne? O kičmi nauke? Izgleda da je sve što ovde radimo razrađivanje jevtinijih načina proizvodnje insekticida i usavršavanje gasnih bombi."

Kanuti diže obrve, njegovo zdepasto telo i dalje beše utonulo u jastučasti sunđer. "Nije nam običaj da na takav način govorimo o svojim vojnim projektima, Nate. Naše primenjeno taktičko istraživanje je..."

"U redu, u redu." Napinjao se da ne diže glas, pokušavao da mu ovaj zvuči normalno. "Pretpostavljam da je ubijanje ljudi bazično. To je takode deo života ove nacije. Ali ovaj film..."

Kanutija obli crvenilo zbog sarkazma. "Čuj, Nate", reče, "ti hoćeš da se zamlaćuješ s komercijalnim procesom. I, štaviše, s procesom koji već sasvim lepo funkcioniše. Zašto padaš u vatru zbog toga? Pa šta ako je film malo neobičan. Tim bolje."

"Bože moj", rekao je, "ovaj film je mnogo više od neobičnog. To vidite. Vi ste hemičar - bolji hemičar od mene. Zar ne shvatate tehnologiju koju ovo podrazumeva? Gospode, barijumove soli i gasoviti razvijač!" Odjednom se priseti rolne filma koja mu je još bila u ruci, i pruži ga kao da je neka zmija ili svete mošti. "To je kao da smo... kao da smo mi pećinski ljudi, iščešavamo buve ispod pazuha, i jedan od nas nađe... nađe rolnu dečjih kapisli..." A onda ga to u magnovenju ošinu kao udarac posred grudi i prekinuvši za sekund svoj govor pomisli: Presveti blagi bože - ona rolna kapisli! "...i baci je u vatru. Pomislite na tradiciju, na tehničku tradiciju koja je ugrađena u stvaranje papirne trake s ravnomerno poređanim barutnim čaurama da bismo mogli da čujemo mala prt, prt, prt! Ili kad biste stanovniku starog Rima dali ručni sat, a on znao za sunčani časovnik..." Nije dovršio poređenje, sada je mislio na onu rolnu kapisli, na to kako su glasno eksplodirale, kako uopšte nisu mirisale na barut.

Kanuti se hladno osmehnu. "Pa, Nate, vrlo si rečit. Ali ja se ne bih toliko uznemiravao zbog nečeg što je smislio nekakav promućurni istraživački tim." Pokušao je da bude duhovit, da

22

neslaganje okrene na šalu. "Sumnjam da su nas posetili ljudi budućnosti. Bar ne zato da bi nam prodali film za kameru."

Brajs ustade stiskajući kutiju filma u šaci. Govorio je blago: "Promućuran istraživački tim, 'jes' đavola! A po svemu što znam - po načinu na koji ovaj film ne primenjuje nijedan hemijski postupak iz više od stotinu godina razvoja fotografije - ovaj proces može da bude vanzemaljski. Ili se negde u Kentakiju krije genije koji će nam iduće nedelje prodavati perpetuum mobile." Naglo se okrenuo, zgađen razgovorom, i krenuo ka vratima.

Kao majka dok dovikuje detetu koje odlazi u nastupu besa, Kanuti reče: "Ne bih previše pričao o vanzemaljskom, Nate. Ja, naravno; razumem šta hoćeš da kažeš..."

"Naravno da razumeš", reče Brajs, izlazeći.

Otišao je pravo kući popodnevnim mono-šinobusom i počeo da motri - ili, tačnije, da osluškuje - tragajući za dečacima s pištoljima na kapisle.

6.

Pet minuta pošto je napustio aerodrom shvatio je da je napravio veliku grešku. Nije smeo da preduzima dolazak na tako daleki jug u vreme leta, ma koliko to bilo neophodno. Mogao je da pošalje Farnsvorta, da pošalje nekog ko bi kupio zemljište, uglavio poslove. Temperatura je bila preko četrdeset, a budući nesposoban da se znoji jer mu je telo bilo stvoreno za temperature oko deset stepeni, bilo mu je rđavo gotovo do nesvestice na zadnjem sedištu aerodromske limuzine koja ga je vozila u centar Luisvila, mrveći o svoj tvrdi naslon njegovo na gravitaciju još osetljivo telo.

Ali se, za više od dve godine koje je proveo na Zemlji i tokom deset godina telesnog prilagođavanja kojem je bio podvrgnut pre no što je napustio Anteu, osposobio da podnosi bol i da snagom volje, jarosno, mada ošamućeno, ostane pri svesti. Uspeo je da iz limuzine pređe u hotelsko predvorje, i iz predvorja do lifta - laknulo mu je što se lift kreće ujednačeno, sporo - pa u svoju sobu na trećem spratu, gde se sručio na krevet čim ga je liftboj ostavio samog. Malo posle uspeo je da se dovuče do rashladnog uređaja i podesi ga na vrlo hladno. Zatim se opet skljokao na krevet. To je bio dobar rashladni uređaj; zasnivao se na grupi patenata koje je iznajmio kompaniji koja ga je proizvela. Soba ubrzo postade dovoljno ugodna, ali je uređaj ostavio uključen, pun zahvalnosti što je njegov doprinos nauci rashlađivanja omogućio da njemu toliko potrebne ružne male kutije budu bešumne.

Bilo je podne; nešto kasnije naručio je telefonom da mu se donesu boca 'šablija' i malo sira. Počeo je tek odskora da pije vino, sa zadovoljstvom utvrdivši da na njega, očigledno, deluje kao i na ljude sa Zemlje. Vino je bilo dobro ali je sir bio pomalo gumast. Uključio je televizor, koji je takođe radio na osnovu patenata S. I. Korporacije, i zavalio se u fotelju odlučivši da uživa, kad već ovog vrelog popodneva ne može da radi ništa drugo.

Prošlo je više od godinu dana otkako je duže gledao televiziju, i izgledalo mu je vrlo neobično što je ponovo gleda u ovom luksuznom i vulgarno modernom hotelskom apartmanu - toliko sličnom apartmanima u kojima žive televizijski privatni detektivi, sa foteljama ležaljkama, policama s nikad korišćenim knjigama, apstraktnim slikama i sobnim barom s gornjom površinom

23

od plastike - ovde u Luisvilu, država Kentaki. Gledati male muškarce i žene ljudskog roda kako se kreću na ekranu onako kako ih je gledao toliko godina kod kuće, na Antei. Sad je mislio na te dane, pijuckajući hladno vino, grickajući sir - tuđu, neobičnu hranu - dok je propratna muzika ljubavne priče ispunjavala prohladnu sobu a jedva čujni glasovi iz malog zvučnika su njegovom osetljivom sluhu iz drugog sveta zvučali kao tuđinsko grgotanje i trtljanje, što su, u osnovi, i bili. Nimalo nalik mrmorenju njegovog jezika, iako se nekad u davnini jedan razvio iz drugog. Dozvolio je sebi da prvi put posle mnogo meseci misli na tihi razgovor starih antejskih prijatelja, na blagu i krtu hranu kakvu je u domovini jeo celog života; na svoju ženu i decu. Možda zbog sobne svežine koja ga je tako smirila posle neizdržljivog letnjeg putovanja, možda zbog alkohola koji je još bio novost za njegove vene, zapao je u duševno stanje tako slično ljudskoj nostalgiji - sentimentalno, samoposmatračko i gorko. Iznenada zažele da čuje zvuk svog glasno izgovorenog jezika, da vidi svetle boje antejskog tla, da miriše opori miris pustinje, da čuje pune zvuke antejske muzike, i da ugleda tanke, gazi slične zidove zgrada, prašinu gradova Anteje. I požele svoju ženu, potmulom, antejskom, telesnom seksualnošću - pritajen, uporan bol. I, odjednom, ponovo pogledavši svoju sobu, njene diskretne sive zidove i prostački nameštaj, oseti gađenje, zamor od ovog jevtinog i tuđinskog mesta, od njegove bučne, grlate i senzualne kulture bez korena, od te rulje oštroumnih, svrabljivih, sobom obuzetih majmuna - vulgarnih, bezobzirnih, dok se njihova civilizacija ruši li ruši, kao londonski i svi ostali mostovi.

Počeo je da oseća ono što je i ranije pokatkad osetio: tešku posustalost, umor od sveta, duboku premorenost od ovog toliko užurbanog, razornog sveta i od sve te njegove neskladne galame. Osećao je da bi mogao da digne ruke od svega, da je bilo glupo, neverovatno glupavo što se još pre više od dvadeset godina otpočinjalo s ovim. Ponovo umorno pogleda oko sebe. Šta on radi ovde - ovde na tom svetu, trećem od Sunca, sto miliona milja daleko od svog doma. Ustao je i isključio televizor, a onda se opet duboko zavalio u stolicu i dalje pijući vino; sada je osećao alkohol i bilo mu je svejedno.

Petnaest godina je gledao američku, englesku i rusku televiziju. Njegove kolege prikupile su ogromnu filmoteku presnimljenih televizijskih emisija, i u vreme kad je pre četrdeset godina Amerika počela sa stalnim televizijskim programom već su, na osnovu kratkotalasnih radio emisija, bili odgonetnuli većinu jezičkih tananosti. Svakog dana je radio, učio jezik, običaje, istoriju i geografiju, sve raspoloživo, dok nije zapamtio, pomoću iscrpnog unakrsnog katalogiziranja, značenje nejasnih reči kao što su 'žuto', 'Vaterlo', 'Demokratska republika' - za ovo poslednje nije postojala nikakva protivuvrednost na Antei. I dok je radio i učio i obavljao beskrajne fizičke pripreme, dok se godinama mučio iščekujući, oni su se premišljali da li da se uopšte krene na put. Osim sunčanih baterija, bilo je tako malo energije u pustinji. Biće potrebno toliko mnogo goriva da bi se samo jedan Antejac poslao preko praznog bezdana, možda u smrt, možda u jedan već mrtav svet, svet koji do tada može biti, kao toliko mnogo same Anteje, zagađen atomskim krhotinama, sagorelim ostacima majmunolikog gneva. Ali su mu, najzad, rekli da će preduzeti putovanje u jednom starom, starom brodu koji se još nalazi u podzemlju. Godinu dana pre puta obavestili su ga da su planovi najzad utvrđeni; da će, kad planete zauzmu povoljan položaj, brod biti spreman za prelazak. Nije mogao da vlada drhtavim rukama kad je svojoj ženi saopštavao odluku...

Ne pomerajući se sa stolice čekao je do pet sati u hotelskoj sobi. Onda je ustao, telefonirao kancelariji za trgovinu nekretnina i rekao im da ga mogu očekivati u pola šest. Izašao je

24

iz sobe, ostavivši polupraznu bocu vina na baru. Nadao se da će vreme sad biti mnogo svežije, ali nije bilo.

Odabrao je taj hotel zato što se nalazio samo tri bloka od kancelarije koju se spremao da poseti, kancelarije u kojoj će da otpočne već isplanirane ogromne transakcije zemljištem. Mogao je pešice da pređe tu razdaljinu, ali je od potmulog, teškog i mučiteljski vrelog vazduha koji je poput jastuka poklopio ulice dobio vrtoglavicu, ošamutio se i malaksao. Nekoliko trenutaka mislio je kako bi trebalo da se vrati u hotel, pa neka ljudi od nekretnina dođu k njemu, ali nastavi da hoda.

A onda, kad je našao zgradu, otkri stvar koja ga je uplašila: kancelarija koju je tražio nalazila se na devetnaestom spratu. U Kentakiju nije očekivao visoke zgrade; ovo nije predvideo. Peti se stepenicama nije dolazilo u obzir. A ništa nije znao o liftovima. Ukoliko se bude vozio nekim koji se suviše brzo penje, ili trza, to može biti kobno za njegovo od gravitacije već prenapregnuto telo. Ali liftovi su izgledali novi i dobro napravljeni, a zgrada je bar imala rashladne uređaje. Ušao je u jedan u kome nije bilo nikog osim liftboja, starog čoveka smirenog izgleda, u duvanom umrljanoj uniformi. Primili su još jednog putnika, punačku, zgodnu ženu koja je zadihano dotrčala u poslednjem trenutku. Onda je liftboj zatvorio mesingana vrata, Njutn je rekao: "Devetnaesti, molim", žena je promrmljala "dvanaesti", i starac je lenjo, pomalo s prezirom, stavio ruku na polugu za ručno upravljanje. Njutn je u magnovenju užasnuto shvatio da to nije moderni lift u kome se pritiskuju dugmeta, već nekakav stari, ponovo doteran. Ali je to shvatio trenutak prekasno, jer pre nego što je mogao da se pobuni, oseti kako mu se želudac uvrće a mišići grče od bola dok se lift cimnuo, zastao, opet cimnuo i potom sunuo uvis u trenutku udvostručivši Njutnovu već utrostručenu težinu. A zatim mu se učinilo da se sve istovremeno odigralo. Video je da žena bulji u njega i znao da mu nos sigurno krvari, da krv lije po prednjem delu košulje, i pogledavši nadole utvrdi da je tako. Istog trena čuo je - ili osetio unutar svog uzdrhtalog tela - krtu lomljavu i noge ga izdadoše i on pade na pod lifta, čudovišno iskrivljen, ugleda kako se jedna noga stravično preklapa pod njim, dok nije izgubio svest, a duh mu pao u tminu duboku kao bezdan koji ga je razdvajao od kuće...

Pre toga je dvaput u životu bio bez svesti: jednom kod kuće, za vreme obuke u centrifugi, i jednom za vreme najvećeg ubrzanja pri poletanju broda. Oba puta se brzo povratio, došavši k sebi sa zbunjenošću i bolom. I ovog puta se osvestio u bolovima zlostavljenog tela i uplašeno pometen jer nije znao gde se nalazi. Ležao je na leđima, na nečem glatkom i mekom, a u oči mu je sijala jaka svetlost. Zažmurio je, a onda se trgnuo i okrenuo glavu. Ležao je na nekakvom kauču. Na drugom kraju sobe jedna žena je stajala za stolom, držeći telefon u ruci. Gledala ga je. Zurio je u nju a onda shvati da je to žena iz lifta.

Videvši da se osvestio, oklevala je i kao da nije znala šta da učini s telefonom, mlitavo ga držeći u ruci. Nesigurno mu se osmehnula. "Gospodine, je l' vam dobro?"

Glas mu je zvučao kao da pripada nekom drugom, slab i tih. "Čini mi se. Ne znam..." Noge su mu bile ispružene. Bojao se da pokuša da ih pokrene. Krv na njegovoj košulji još je bila lepljiva, ali sada već hladna. Nesvestica nije mogla dugo potrajati. "Mislim da sam povredio noge..."

Posmatrala ga je ozbiljno, klimajući glavom. "Bogami, jeste. Jedna vam se iskrivila k'o da je od stare žice."

25

Nastavio je da je gleda, ne znajući šta da kaže, pokušavajući da smisli šta da učini. U bolnicu nije mogao; tamo će biti pregleda, rendgenskih zraka...

"Pet minuta pokušavam da vam nađem doktora." Glas joj je bio rapav i delovala je uplašeno. "Već sam zvala trojicu ali su izašli."

Zažmirka na nju pokušavajući da razmišlja suvislo. "Ne", reče, "ne! Nemojte."

"Da ne zovem doktora? Ali, gospodine, doktor mora da vas vidi. Gadno te nastradali." Bila je u nedoumici, zabrinuta, ali suviše preplašena da bude sumnjičava.

"Ne." Pokušao je da kaže još nešto ali ga iznenada obuze mučnina i jedva svestan onoga što čini, oseti da povraća preko ruba kauča, dok mu pri svakom trzaju noge bolno jauču. Onda je ponovo legao na leđa, iscrpljen. Ali je svetlost bila suviše jaka, palila mu je oči čak i kroz spuštene kapke - tanke, prozirne očne kapke - i on, ječeći, podiže ruku da ih zakloni.

To što mu je pripala muka kao da ju je odnekud umirilo. Možda prepoznatljiva ljudskost tog čina. Glas joj je bio smireniji. "Mogu li da pomognem?" reče. "Je l' ima nešto čime bi' ja mogla da pomognem?" Oklevala je. "Da vam donesem piće..."

"Ne. Nije mi potrebno..." Šta da radi?

Odjedanput njen glas posta bezbrižan, kao da je bila nadomak histerije i tek od nje ustuknula. "Baš ste u sosu", reče.

"Pretpostavljam." Okrenuo je lice ka naslonu kauča, pokušavajući da izbegne svetlost. "Možete li... možete li jednostavno da me ostavite samog? Biće mi bolje ako se odmorim."

Prigušeno se nasmejala. "Ne vidim kako. Ovo ovde je kancelarija; ujutru će tu da se skupi svet. Liftboj mi je dao ključ."

"Oh." Morao je da uradi nešto s bolom, ili neće još dugo ostati pri svesti. "Slušajte", reče, "u džepu mi je hotelski ključ, iz hotela Braun. To je tri bloka odavde, kad izađete, krenete..."

"Znam gde je hotel Braun."

"Oh. Izvrsno. Možete li da uzmete ključ pa da iz plakara u spavaćoj sobi uzmete crnu torbu za akta? I donesete mi je? U njoj su mi... lekovi. Molim vas."

Ćutala je.

"Platiću vam..."

"Ne sekiram se ja za to." Okrenuo se i otvorio oči da je pogleda za trenutak. Njeno široko lice natuštilo se, namrštenih obrva, kao nekakva parodija dubokog razmišljanja. Onda se, ne gledajući ga, ovlaš nasmejala. "Ne znam da l' će me pustiti u hotel Braun - ili mi dozvoliti da ušetam u sobu kao da je moja."

"Zašto ne?" Bolelo ga je negde u grudima kad govori. Osećao se kao da će uskoro ponovo izgubiti svest. "Zašto ne možete?"

26

"Vi, gospodine, izgleda ne znate mnogo o haljinama? Izgledate kao da nikad niste imali briga. Nemam ništa osim cicane haljine, a i ta je pocepana. A može da im se ne dopadne na šta mirišem."

"Oh!" rekao je.

"Na džin. Pa, možda bi' i mogla..." Izgledala je zamišljeno. "Ne, ne bi'."

Osetio je kako se opet rasplinjava, telo kao da mu je lebdelo. Žmirkajući, prisiljavao se da izdrži pokušavajući da zanemari malaksalost, bol. "U mom novčaniku. Uzmite novčanice od dvadeset dolara. Dajte osoblju novac. Moći ćete." Soba se uskovitlala oko njega, svetiljke su sada bile prigušenije, kao da se u zamagljenoj koloni kreću kroz njegovo vidno polje. "Molim vas."

Osetio je kako mu pretura po džepu, osetio je njen vreli dah na licu, da bi, trenutak kasnije, čuo kako se zagrcnula. "Bogo moj!" reče, "ala ste vi nafatirani...! Pa mogla bi' da uteknem s ovim."

"Nemojte", rekao je. "Molim vas, pomozite mi. Bogat sam. Mogu da..."

"Neću", reče natmureno. A zatim, veselije: "Drš'te se, gospodine. Vratiću se s vašim lekom, makar morala da kupim hotel. Ni brige vas."

Dok je gubio svest čuo je kako se vrata zatvaraju za njom...

Izgledalo je da se samo časak kasnije vratila u sobu, zadihana, i da na stolu otvara torbu.

A onda je, pošto je uzeo kapsule protiv bola i pilule koje će pomoći pri srašćivanju noge, ušao liftboj s čovekom koji reče da je nadzornik zgrade i Njutn je morao da ih umiruje da nikog neće tužiti, da se, zaista, oseća dobro i da će sve biti u redu. Ne, nije mu potrebna hitna pomoć. Da, potpisaće potvrdu kojom zgradu oslobađa odgovornosti. Da li bi sada mogli da mu pozovu taksi? Nekoliko puta tokom ovog žučnog raspravljanja zamalo što se nije ponovo onesvestio, a kad je sve bilo obavljeno ponovo je izgubio svest.

Došao je k sebi u taksiju, sa ženom. Blago ga je drmusala. "Kuda hoćete da idete?" rekla je. "Gde vam je kuća?"

Pogledao ju je. "Ja... ja, u stvari, ne znam."

7.

Donekle iznenađen, podigao je pogled sa svog štiva. Nije znao da je ona u sobi. Često bi to radila, pojavljivala se iznebuha, a njen rapavi, ozbiljni glas znao je da mu zasmeta. No bila je dobra žena i nimalo podozriva. Postala mu je vrlo draga tokom četiri nedelje, kao da je nekakva korisna domaća životinja. Pre nego što će joj se obratiti namestio je nogu u udobniji položaj. "Popodne idete u crkvu, zar ne?" Pogledao je preko ramena. Mora da je tek bila ušla; nosila je crvenu plastičnu torbu za bakaluk, prigrlivši je na svoje velike grudi kao da je dete.

Osmehnula mu se široko, malo blesasto, te je shvatio da je verovatno već malo pijana, iako je rano popodne. "To sam i mislila, gospodine Njutn. Mislila sam, možda ćete želiti da idete u

27

crkvu." Spustila je torbu na sto pored rashladnog uređaja - onog koji joj je kupio tokom svoje prve sedmice u njenoj kući. "Donela sam vam vina", reče.

Opet se okrenuo svojoj nozi, podignutoj na klimavo sanduče koje su svojom težinom pridržavali stari stripovi, njena jedina lektira. Bio je ljut. To što je kupila vino značilo je da bezuslovno namerava da se napije te večeri, i mada je dobro podnosila piće, uvek je strepeo od njenog pijanstva. Iako je često s udivljenim čuđenjem spominjala njegovu lakoću i lomnost, verovatno i dalje nije imala predstavu o šteti koju bi mogla da nanese njegovom telu - njegovim lakim, pticolikim kostima - ako se ma kad saplete o njega, padne na njega, ili čak ako ga samo jače mune. Bila je čvrsta, puna žena i bar trideset kilograma teža od njega. "Baš je pažljivo od vas što ste doneli vina, Beti Džo", rekao je. "Da li je rashlađeno?"

"Aha", reče ona. "U stvari, prokleto je hladno." Izvadila je bocu iz torbe i čulo se kako ova zvecka o ostale, još sakrivene drugarice. Zamišljeno ju je opipala. "Ovaj put ga nisam kupila kod Rejhmana. Danas je dan kad primam ček socijalne pomoći, pa sam je kupila čim sam izašla iz zgrade socijalnog. Tamo ima radnjica, zove se Kod Goldija s nogu. Mnogi na socijalnom tu pazare." Uzela je jednu iz reda čaša za vodu koje su stajale na vrhu prepotopske, crveno obojene police za knjige i stavila je na prozorsku dasku. Potom je, s lenjom odsutnošću karakterističnom za njeno ponašanje u vezi s pićem, iz torbe izvadila bocu džina, i sad je stajala s bocom vina u jednoj ruci, a s bocom džina u drugoj, kao da ne može da odluči koju prvo da spusti. "Vino drže u pravom frižideru pa se suviše ohladi. Trebalo je da kupim kod Rejhmana." Najzad je spustila bocu s vinom i otvorila džin.

"U redu je", reče on. "Brzo će se zagrejati."

"Staviću je ovde, i kad god budete hteli, samo zatražite, čujete li?" Nasula je sebi pola čaše džina i onda otišla u kuhinjicu. Čuo je kako čangrlja posudom za šećer, kašičicom sipa šećer koji je uvek stavljala u džin; a trenutak kasnije se vratila, pijući u hodu. "Boga mu, baš volim džin!" rekla je samozadovoljno.

"Ne verujem da ću moći da idem u crkvu."

Izgledala je iskreno razočarana. Prišla je i nezgrapno sela u otrcanu, jevtinim platnom presvučenu fotelju, naspram njegove, povukavši jednom rukom šarenu cicanu suknju preko kolena, dok je drugom držala čašu. "Žao mi je. To je stvarno dobra crkva, a i otmena. Uopšte ne biste štrčali." Prvi put je primetio da nosi dijamantski prsten. Verovatno ga je kupila njegovim novcem. Nije joj to uzeo za zlo; svakako ga je zaslužila starajući se o njemu. Uprkos njenih navika i pričanja, bila je izvrsna bolničarka. I nije bila radoznala.

Ne želeći dalje da razgovara o crkvi, ćutao je, dok se ona udobno smestila u fotelju i otpočela temeljan rad na džinu. Spadala je u onu vrstu neredovnog i sentimantalnog posetioca crkve koga televizijski intervjuisti nazivaju duboko religioznim - tvrdila je kako joj je religija veliki izvor snage. To se uglavnom sastojalo od odlaženja nedeljom popodne na predavanja o ličnom magnetizmu, i sredom uveče na predavanja o ljudima koji su putem molitve postigli poslovne uspehe. Ova vera zasnivala se na ubeđenju da će sve biti dobro, ma šta se dogodilo; njena etika sastojala se u tome da svako mora da odluči za sebe šta je za njega ispravno. Kao i toliki drugi, Beti Džo se očigledno odlučila za džin i socijalnu pomoć.

28

Tokom nekoliko nedelja života sa ovom ženom doznao je mnogo o jednom vidu američkog društva o kojem ga televizija uopšte nije informisala. Bio mu je poznat opšti napredak koji neprestano cveta, četrdeset godina od završetka drugog svetskog rata, kao cvet neke ogromne i izdržljive travuljine, i znao je kako je ovo bogatstvo raspodeljeno i trošeno od strane srednjeg staleža, u koji spadaju gotovo svi, a koji, svake naredne godine, ulaže sve više vremena u sve nereproduktivniji rad i za to dobija sve više novaca. Gotovo sve televizijske emisije bavile su se tom nakinđurenom srednjom klasom i njenim vrlo lagodnim životom, tako da je bilo lako dobiti predstavu da su svi Amerikanci mladi, preplanuli, bistrog pogleda i ambiciozni. Upoznavši Beti Džo saznao je da postoji veliki društveni sloj na koji uopšte ne utiče ovaj građanski prototip, da ogromna i ravnodušna masa ljudskih bića nema nikakvih ambicija i nikakav sistem vrednosti. Čitao je dovoljno istorije da shvati kako su ljudi kao Beti Džo nekad bili industrijska sirotinja, ali su oni sada industrijska nesirotirija koja udobno živi u stanovima koje gradi država - Beti Džo je iznajmljivala trosoban stambeni prostor u ogromnoj zgradurini od cigala, sada poluzapuštenoj - od čekova sluđujućeg mnoštva agencija: Federalne socijalne pomoći, Državne socijalne pomoći, Pomoći u hitnim slučajevima, Socijalne pomoći za seosku sirotinju. Ovo američko društvo je tako bogato da može da u gradovima izdržava osam ili deset miliona pripadnika sloja Beti Džo u svojevrsnom ofucanom luksuzu od džina i polovnog nameštaja, dok gro zemlje sunča svoje zdrave obraze kraj svojih bazena u gradskoj okolini i prati poslednju modu u oblačenju i podizanju dece i pravljenju koktela i u ženama, beskonačno se igrajući religijom, psihoanalizom i 'stvaralačkom dokolicom'. Izuzimajući Farnsvorta koji je pripadao jednom drugom, još ređem sloju, sloju zaista bogatih, svi ljudi koje je Njutn upoznao pripadali su ovoj srednjoj klasi. Svi su bili vrlo slični i izgledali su, kad ih čovek zatekne nespremne, kad ne pružaju prijateljski ruku i kad im lice nije namešteno u uobičajenu masku samozadovoljnog i dečačkog šarma, pomalo usplahireno, pomalo izgubljeno. Njutnu se činilo da je Beti Džo sa svojim džinom, svojom dosadom, svojim mačkama i svojim polovnim nameštajem bolje prošla u tom društvenom sporazumu.

Jednom je priredila sedeljku za neke 'prijateljice' koje su stanovale u istoj zgradi. Ostao je u spavaćoj sobi, daleko od pogleda, ali je mogao dovoljno dobro da ih čuje dok pevaju stare himne kao što su Stena što vekovima stoji i Vera otaca naših, i opijaju se džinom i sentimentalnošću, te mu se činilo da su našle valjaniju vrstu zadovoljstva u toj emotivnoj razularenosti od one koju srednja klasa izvlači iz svojih starorimskih roštiljskih gozbi, iz pijanog ponoćnog plivanja i seksa na brzinu. A ipak je i Beti Džo bila neverna tim starim detinjastim himnama, jer kad su se ostale žene pijano vratile u svoje trosobne ćelije, legla je pored njega na krevet i kikotala se šašavosti baptističke, himnopojuće religije novog buđenja vere u kojem ju je odgojila njena porodica iz Kentakija, ona je "sve to prerasla, iako je ponekad nekako zgodno pevati pesme." Njutn na to nije ništa rekao, ali nije mogao da se ne čudi. Na starim antejskim tv snimcima nekoliko puta je gledao emisiju 'Starovremsko buđenje vere', a gledao je i program 'moderne' crkve koja "stvaralački primenjuje Boga", a čija se muzika sastojala jedino od Štrausovih valcera i odlomaka uvertire Pesnik i seljak, odsviranih na električnim orguljama. Nije uopšte bio siguran da ovi ljudi odista mudro čine što razvijaju te svoje čudnovate pojave, tu stvar koju Antea uopšte nije imala - a za koju su verovatno krivi Antejci i njihove davne posete ovoj planeti - taj čudnovati zbir premisa i obećanja nazvan religija. Međutim, nije je sasvim dobro razumeo. Antejci su, naravno, verovali da u svemiru verovatno postoje bogovi ili bića koja se mogu nazvati bogovima, no za njih to nije bilo od velike važnosti, ništa više no što je u stvari bilo i za većinu ljudi. Mada mu je staro ljudsko verovanje u greh i iskupljenje bilo shvatljivo, a kao i svim Antejcima bilo mu je dobro poznato osećanje krivnje i potreba njenog otkajavanja. No izgleda da sada ljudi grade labave konstrukcije od polovičnih verovanja i sentimentalnosti kojima zamenjuju svoje religije, i nije znao kako to da

29

objasni; nije mogao stvarno da dokuči zbog čega je Beti Džo toliko stalo do navodne snage koju dobija u nedeljnim porcijama od svoje plastične crkve, do jednog vida snage koja je izgledala neizvesnija i nespokojnija od one koju je dobijala od džina.

Malo kasnije zamoli je za čašu vina, koju mu je uslužno donela, pruživši mu malu kristalnu vinsku čašu koju je kupila specijalno za njega i onda mu stručno nasuvši iz boce. Ispio ju je prilično brzo. Tokom svog oporavljanja naučio je da prilično uživa u alkoholu.

"Pa", reče dok mu je sipala drugu čašu, "mislim da ću iduće nedelje moći da se selim odavde."

Malo je zastala a zatim dovršila sipanje vina. Onda je rekla: "A zašto, Tomi?" Kad bi se napila ponekad ga je zvala Tomi. "Nigde se ne žuriš."

8.

Gospode, baš je uvrnut. Visok i mršav, a oči mu velike kao u tice; ali može da se kreće kao mačka, čak i sa slomljenom nogom. Stalno uzima pilule i nikad se ne brije. Izgleda da ni ne spava; ponekad bi noću ustala, probudivši se suvog grla i sa vrtoglavicom koje bi dobijala od džina ako nije dovoljno pazila, a on bi bio u dnevnoj sobi, poduprte noge, čitao bi ili slušao mali zlatni gramofon koji mu je debeli čovek doneo iz Njujorka, ili bi samo sedeo u fotelji, s bradom na rukama, stisnutih usana zurio u zid, a sam bog zna gde bi mu mogle biti misli. Tada je pokušavala da se kreće tiho, kako ga ne bi uznemirila, ali ma koliko bila tiha uvek bi je čuo i videla je da ga je iznenadila. Ali uvek bi joj se osmehnuo a pokatkad bi rekao reč-dve. Jednom, tokom druge nedelje, činio joj se tako izgubljen i usamljen dok sedi i bulji u zid kao da tu pokušava da nađe nešto s čim bi porazgovarao; sa svojom iskrivljenom nogom izgledao je kao ranjeno ptiče koje je ispalo iz gnezda. Bio je tako kukavan da je poželela da mu obgrli glavu i majčinski ga pomazi. No to nije uradila; već je znala da on ne voli da ga dodiruju. A tako je lagašan, mogla bi da ga povredi. Nikad neće zaboraviti koliko je bio lak kad ga je iznela iz onog lifta prvi put, na košulji mu krv i noga mu iskrivljena kao savijena žica.

Dovršila je četkanje kose i onda počela da maže usne. Po prvi put je upotrebljavala onaj srebrnasti ruž i senku za oči kakve nose mlade devojke; kad je završila pogledala se u ogledalo s izvesnim zadovoljstvom. Nije loše izgledala za četrdeset, ukoliko sakrije male ljubičaste mrlje oko očiju koje nastaju od džina i šećera. Večeras ih je prikrivala šminkom kupljenom baš za to.

Pošto je neko vreme posmatrala svoje lice počela je da se oblači, navukla je tanušne zlatne gaćice i prsluče kupljene tog popodneva, a onda grimizne pantalone i odgovarajuću bluzu u istom tonu. Drečave minduše, i, najposle, srebrnasti prah po kosi. Sada je izgledala kao neko drugi, i, stojeći pred ogledalom, isprva se oseti nelagodno. Kakve joj to budalaštine padaju na pamet pa se tako obukla? Ali negde u dnu njenog uma, u toj nebuloznoj, retko pregledavanoj kartoteci u kojoj su nemilosrdno bile pobrojane sve boce džina i neprijatne uspomene na blagodarno mrtvog supruga, savršeno dobro je znala zašto to čini. Ali nije to izvukla na videlo svog duha radi ispitivanja. Bila je stručnjak za taj metod. Trenutak potom već je bila priviknutija na taj novi sredovečni seksi izgled, pa je, uzevši čašu džina sa stočića jednom rukom i poravnavši uske crvene pantalone drugom, gurnula vrata i ušla u sobu u kojoj je sedeo Tomi.

30

Razgovarao je telefonom i mogla je da vidi na malom ekranu lice onog advokata, Farnsvorta. Obično su razgovarali tri-četiri puta na dan, a jednom je Farnsvort došao sa četom mladih ljudi ozbiljnog izgleda i proveli su dan raspravljajući se i svađajući u njenoj dnevnoj sobi, ne primećujući je kao da je deo nameštaja. To jest, svi osim Tomija, jer on je bio uljudan i fin i milo joj se zahvalio kad je ljudima donela kafu i ponudila ih džinom.

Dok je on razgovarao sa Farnsvortom sela je na kauč i uzela neki stari strip, pa je lenjo listala sočnije stranice dovršavajući svoje piće. Ali joj je to bilo dosadno, a Tomi je još pričao o nekakvom istraživačkom projektu koji izvode u južnom delu države i o prodaji akcija ovoga i onoga. Spustila je strip, dovršila piće, uzela jednu od njegovih knjiga koja se nalazila na stočiću. Dobijao je na kuću stotine knjiga, i počele su da zakrčuju sobu. Pokazalo se da je knjiga nekakva poezija pa je hitro ostavi, uzevši drugu. Ta se zvala Termonaklearni motori i bila je puna linija i brojeva. Opet poče da se oseća smešna, obučena u ovu odeću. Ustala je i odlučno smešala dva džina, jedan ostavila na televizoru a drugi ponela natrag do kauča. Ma koliko se osećala smešnom, ipak je zatekla sebe kako na kauču automatski zauzima zavodljivu pozu filmske zvezde i kako lenjo opruža punačke noge. Posmatrala ga je preko ruba čaše, gledala odsjaj svetlosti lampe na njegovoj beloj kosi i na njegovoj delikatnoj, smeđkastoj, gotovo prozirnoj koži, a onda njegovu gracioznu, ženskastu ruku, nemarno lako položenu na pisaći sto. Toga časa počela je svesno da razmatra svoj naum, i pri blagoj svetlosti, dok joj je džin grejao stomak, poče u sebi da oseća tračak nevaljalog uzbuđenja od poigravanja na ivici zamišljanja tog čudnovatog, krhkog tela pokraj njenog. Posmatrajući ga i dozvolivši svojoj mašti da se zabavlja tom mišlju, znala je da je posebno uzbuđuje njegova neobičnost - njegova čudna, nemuževna, neseksualna priroda. Možda je kao one žene koje vole da vode ljubav s nakazama i bogaljima. Pa, on je oboje - i sada je nije bilo briga; s uskim pantalonama i puna džina, nije se stidela. Ako uspe da ga uzbudi - ako ga je moguće uzbuditi - ponosiće se sobom. A ako ne - svejedno, on je mio čovek i neće se uvrediti. Onda oseti kako joj srce stremi ka njemu, žustrim, toplim osećanjima; dok je dovršavala piće osećala je, prvi put posle toliko godina, emociju koja liči na ljubav, zajedno sa žudnjom za koju se spremala celog dana - od jutra kad je izašla u svojoj staroj cicanoj haljini i kupila gaćice i minđuše, šminku i pantalone, ne priznajući samoj sebi krajnje značenje neodređenog plana koji je uvrtela u glavu.

Uzela je još jedno piće, govoreći sebi da se treba umeriti. Ali je čekajući postala nervoznija. Sada je pričao o nekom ko se zove Brajs i Farnsvort je rekao kako taj Brajs pokušava da ga vidi, kako hoće da dođe da radi za njih, ali prvo želi da vidi Tomija, i Tomi je rekao da je to nemoguće i Farnsvort je rekao da su im potrebni svi ljudi Brajsove spreme koje mogu da dobiju. Počela je da biva nestrpljiva. Koga briga za tog Brajsa? A onda je Tomi naglo završio razgovor, spustio slušalicu i pošto je trenutak ćutao pogledao je prema njoj, obzirno se smešeći. "Moja nova kuća je spremna; dole u južnom delu države. Hoćete li da idete tamo sa mnom? Kao moja domaćica?"

Pa, to je bio šok. Zažmirkala je u njega. "Kao domaćica?"

"Da. Kuća će biti spremna u subotu, ali treba da se razmesti nameštaj, da se urede slične stvari. Biće mi potrebna nečija pomoć za sve to. I", nasmeši se ustavši uz pomoć štapa i hramljući ka njoj, "znate koliko mrzim susrete s nepoznatim. Možete umesto mene da razgovarate s ljudima." Stajao je nad njom.

Treptala je na njega. "Napravila sam vam piće. Na televizoru je." Bilo je teško poverovati u njegovu ponudu. Za kuću je znala od kad su druge nedelje dolazili ljudi iz firme za prodaju

31

nekretnina - ogromna stara kuća koju je kupio, i devet stotina jutara zemlje, dole na istoku, u planinama.

Podigao je čašu, omirisao je i rekao: "Džin?"

"Mislila sam da bi trebalo da probate", rekla je. "Prilično je dobro. Slatko."

"Ne", rekao je. "Neću. Ali ću rado popiti malo vina s vama."

"Naravno, Tomi." Ustala je, malo se zateturala i otišla u kuhinju po njegovu bocu Soterna i njegovu kristalnu čašu. "Nisam ja vama potrebna", doviknula je iz kuhinje.

Glas mu je bio ozbiljan. "Ali jeste, Beti Džo." Vratila se, stajala je uz njega, pružajući mu čašu. On je tako fini čovek. Gotovo ju je bilo sramota što je poželela da ga zavede, kao da je on beba. Nije mogla a da joj ne bude pijano smešno. Verovatno uopšte nije znao o čemu se radi. Bio je verovatno od onih koji su piškili u srebrnu nošu kad su bili mali i bežali kad bi devojčica pokušala da ih dodirne. Ili je možda peder - svako ko sve vreme sedi i čita a izgleda kao on... Ali ne govori kao pederi. Volela je da ga sluša kad govori. Sada izgleda umorno. Ali on sve vreme izgleda umorno.

Mučno je seo u fotelju a štap stavio na pod pokraj sebe. Sela je na kauč a onda legla postrance, licem prema njemu. Gledao je ka njoj ali kao da ju je jedva video. Kad bi tako gledao naježila bi se. "Obukla sam nove stvari", reče.

"Jeste."

"Dabome. Jesam." Nelagodno se zasmejala. "Pantalone su bile šezdeset pet a bluza pedeset, a kupila sam i zlatan veš i minduše." Podigla je nogu da prikaže jarko crvene pantalone, a onda je kroz tkaninu počešala koleno. "Od novca koji mi dajete mogla bi' kad bi' htela da se oblačim kao filmska zvezda. Mogla bi' da doteram lice, znate, i da smršam i sve." Za trenutak je zamišljeno opipala minduše, cimnula ih i noktom palca prevukla po mekom, zlatastom metalu, uživajući u malim nagoveštajima bola u ušnim resicama. "Ali ne znam. Dugo sam bila aljkava. Još otkad smo ja i Barni prešli na socijalnu i zdravstvenu pomoć i ostali, zapustila sam se, i, boga mu, čovek postane takav pa to onda zavoli."

Neko vreme je ćutao pa su sedeli u tišini dok nije dovršila svoje piće. Najzad on reče: "Hoćete li da pođete sa mnom u novu kuću?"

Protegla se i zevnula, počinjući da oseća umor. "Sigurni ste da sam vam zaista potrebna?"

Trenutak je žmirkao u nju, a na licu mu je bio izraz koji nikad ranije nije videla, kao da je preklinje. "Da, potrebni ste mi", reče. "Poznajem vrlo malo ljudi..."

"Sigurno", reče ona. "Doći ću." Napravila je umoran gest. "I onako bih bila prokleta budala kad ne bih, jer mislim da ćete mi plaćati duplo od onoga što vredim."

"Dobro." Lice mu se malo opustilo; smestio se u fotelju i uzeo knjigu.

Pre no što se zadubio, prisetila se svojih sada već bajatih planova i posle kratke ustežuće nedoumice napravila je poslednji pokušaj. Ali je bila pospana i nije joj bilo do toga. "Tomi, jeste li ženjeni?" upitala je. To bi trebalo da bude sasvim providno pitanje.

32

Ukoliko je uopšte imao pojma na šta ona to cilja, nije ga pokazao. "Da, oženjen sam", rekao je, uljudno spustivši knjigu na krilo i pogledavši u nju.

Nelagodno je rekla: "Samo sam htela da znam." A potom: "Kako izgleda? Vaša žena?"

"Oh, pretpostavljam da liči na mene. Visoka i mršava."

Njena nelagodnost se odnekud pretvorila u ljutnju. Ispila je svoje piće i gotovo začikujući rekla: "Bila sam i ja mršava." Onda je, umorna od svega, ustala i otišla do vrata svoje spavaće sobe. Cela stvar je i onako bila smešna. A možda je peder - to što je ženjen ne dokazuje ništa. Svejedno je uvrnut. Mio čovek, bogat, ali naopak kao zeleno mleko. I dalje ljuta, reče: "Laku noć", i ode u svoju sobu i poče da skida svoje skupe stvari. Potom je za trenutak u spavaćici sela na ivicu kreveta, razmišljajući. Bilo joj je mnogo udobnije bez pripijene odeće, i kad je najzad legla, sada ispražnjene glave, nije imala teškoća da duboko zaspi prijatno ispunjena neuznemiravajućim snovima.

9.

Leteli su iznad planina ali je mali avion bio tako stabilan, pilot tako vešt, da nije bilo propadanja, gotovo ni osećaja kretanja. Preleteli su Harlan u Kentakiju, bezbojan grad koji se raštrkano opružio preko brežuljaka u podnožju, zatim prostrana neobrađena polja, pa se spustili u dolinu. Brajs, s čašom viskija u ruci, ugleda daleki blesak jezera čija se nepomična površina presijavala kao nova, skupocena para; a onda su krenuli naniže, izgubili jezero iz vida i sleteli na široku novu betonsku traku koja se pružala preko ravnog dna doline, usred strnjike i izrovane crvene gline, kao nesuvisli euklidovski dijagram što ga je tu sivom kredom nacrtao neki geometrijski nastrojen bog.

Brajs izađe iz aviona u tuptavu buku mašina koje riju zemlju, u metež ljudi u mrkim košuljama, lica pocrvenelih od letnje žege, koji se grubo dovikuju dok grade neprepoznatljive građevine. Tu su bila skladišta za mašine, nekakva ogromna betonska platforma, niz baraka. Napustivši mir i svežinu glatkog, rashlađenog aviona - ličnog aviona Tomasa Džeroma Njutna, poslatog po njega u Luisvil - za trenutak je bio pometen, ošamućen žegom i galamom, svom tom grozničavom i nerazjašnjivom aktivnošću.

Prišao mu je mlad čovek kršnog izgleda kao s reklame za cigarete. Čovek je nosio rudarski šlem; njegovi zavrnuti rukavi otkrivali su obilje preplanulih, mladalačkih mišića; izgledao je baš kao junak jednog od onih poluzaboravljenih dečačkih romana koji su u mutno zapamćeno doba mladalačkih težnji učvrstili Brajsovu odluku da postane inženjer - inženjer hemije, čovek od nauke i od akcije. Nije se nasmešio mladiću, misleći na svoj trbuščić, kosu prošaranu sedinama i ukus viskija u ustima; ali mu klimnu glavom u znak pozdrava.

Momak pruži ruku. "Vi ste profesor Brajs?"

Ruku je prihvatio očekujući izveštačeno jak stisak, sa zadovoljstvom je dočekao blag. "Nisam više profesor", reče, "ali Brajs jesam."

33

"Fino. Fino. Ja sam Hopkins. Poslovođa." Mladićeva druželjubivost delovala je kučeće, kao da moljaka pohvalu. "Šta mislite o svemu ovome, doktore Brajs?" Pokazao je na redove zgrada koje se podižu. Pravo iza njih nalazio se visoki toranj, očevidno nekakva radio antena.

Brajs se iskašlja. "Ne znam." Htede da upita šta to tu prave, ali zaključi da bi njegovo neznanje bilo nezgodno. Zašto mu onaj debeli pajac Farnsvort nije rekao za šta ga upošljavaju. "Da li me gospodin Njutn očekuje?" reče, ne gledajući mladića.

"Naravno. Naravno." Naprečac ispoljavajući delotvornost, mladić ga smuva do drugog kraja aviona gde se nalazila mono-šinska kabina, dotle zaklonjena, nasađena na šinu prigušenog sjaja koja se zmijoliko gubila u brdima na rubu doline kao tanka srebrnasto nacrtana linija. Hopkins povuče vrata u stranu, otkrivši gladak kožni tapacirung i zadovoljavajuće tamnu unutrašnjost. "Ovo će vas za pet minuta odvesti do kuće."

"Do kuće? Koliko je daleko?"

"Oko četiri milje. Nazvaću ih pa će vas Briner sačekati. Briner je sekretar gospodina Njutna; verovatno će on obaviti razgovor s vama."

Brajs je oklevao s ulaskom u kola. "Zar neću videti gospodina Njutna?" Pomisao ga je uznemirila: da posle te dve godine ne sretne čoveka koji je izmislio SvetskiKolor, koji je upravljao najvećim rafinerijama nafte u Teksasu, koji je usavršio trodimenzionalnu televiziju, fotografske negative koji se ponovo mogu upotrebljavati, novi proces prenošenja boja - čoveka koji je ili najveći pronalazački genije na svetu ili vanzemaljsko biće.

Mladić se namršti. "Sumnjam. Ja sam ovde šest meseci i nikad ga nisam video, osim iza prozora te kabine u koju ulazite. Otprilike jednom nedeljno dođe u njoj ovde dole, valjda da pogleda kako stvari idu. Ali nikad ne izlazi, a unutra je tako mračno da ne možete da mu vidite lice, samo obris kako gleda napolje."

Brajs se smesti u kola. "Zar on nikad ne izlazi?" Pokaza glavom u pravcu aviona gde je grupa mehaničara, koji kao da su iz zemlje iznikli, počela da pregleda mlazne motore. "Leti... nekuda?"

Hopkins se nasmeja, Brajsu se učini - ludački. "Samo noću, a onda ne možete da ga vidite. Uostalom, visok je i mršav. To mi rekao pilot, ali je to otprilike sve. Pilot nije baš govorljiv."

"Razumem." Dodirnuo je dugme za vrata i ona se bešumno klizeći zatvoriše. Dok su se zatvarala Hopkins reče "Srećno!" pa je brzo uzvratio "Hvala!" ali nije bio siguran da li su mu vrata prigušila glas ili nisu.

Kola su, kao avion, bila zvučno izolovana i vrlo hladovita. Takođe kao avion, počela su da se kreću s gotovo neprimetnim ubrzanjem, tako sklisko povećavajući brzinu da se kretanje malo osećalo. Ublažio je zatamnjenost prozora, okrećući malo srebrno dugme koje je očigledno služilo za to, i posmatrao je aluminijumska spremišta krhkog izgleda i skupine radnika - neobičan i, smatrao je, zadovoljavajući prizor u ovim danima automatizovanih fabrika i šestočasovnog radnog dana. Ljudi su izgledali marljivo, revnosno su radili znojeći se pod suncem Kentakija. Pade mu na pamet da moraju biti vrlo dobro plaćeni kad su došli u ovu pustaru, toliko daleko od igrališta za golf, opštinskih kockarnica i ostalih uteha radnog čoveka. Ugleda jednog mladića - toliki su izgledali mladi - kako sedi na vrhu ogromnog buldožera, smejući se od zadovoljstva što gura

34

ogromne količine blata; Brajs mu za trenutak pozavide na poslu i na njegovoj mladalačkoj, ničim osporavanoj sigurnosti, lagodnoj pod vrelim suncem.

Časak kasnije napustio je gradilište i vijugao među brežuljcima s gustim rastinjem, krećući se sada tako brzo da se drveće u njegovoj blizini pretvorilo u maglicu sunca i zelenih listova, svetlosti i senke. Zavalio se na izuzetno udobne jastuke pokušavajući da uživa u vožnji. No bio je suviše uzbuđen da bi se opustio, suviše napet ubrzanim događajima i uzbudljivošću neobičnog, novog mesta sada tako blaženo udaljen od Ajove, od studenata, bradatih intelektualaca, od ljudi kao Kanuti. Gledao je ka prozorima, posmatrajući sve ubrzanije bleskave svetlosti, senki, svetlosti, svetlo zelenih i tamnih senki; a onda je naglo pred sobom, dok su kola preletala uzvišicu, ugledao treperenje jezera ispruženog u dolini poput tanke ploče predivno plavo-sivog metala, poput džinovskog, spokojnog diska. Odmah pored njega, u senci planine, uzdizala se ogromna bela kuća s tremom na belim stubovima i velikim prozorima sa zatvorenim kapcima, počivajući na ivici prostranog jezera, stamena, u podnožju planine. Onda kuća i jezero, viđeni u daljini, nestadoše iza drugog brežuljka jer se šina uputila nizbrdo i on shvati da kola počinju da usporavaju. Minut kasnije kuća i jezero su se ponovo pojavili i kola se zaustaviše u širokom, zakrivljenom kliženju ivicom vode, blago se nagnuvši po krivini šine, a on vide pored kuće čoveka kako stoji iščekujući ga. Kola se meko zaustaviše i Brajs je duboko udahnuo, dotakao kvaku, gledao kako drvetom obložena vrata tiho klize u stranu i izašao napolje, u senku planine i miris borovih iglica i u blagi, gotovo nečujni šum vode što zapljuskuje obalu jezera. Čovek je bio nizak i crnomanjast, imao je male sjaktave očice i brkove. Koraknuo je napred, formalno se osmehujući. "Doktor Brajs?" Govorio je s francuskim naglaskom.

Osetivši se odjednom razdragano, odgovorio je: "Monsieur Brinarde?" pruživši čoveku ruku. "Enchante."

Čovek prihvati ruku, malo podigavši obrve. "Soyez bienvenu, Monsieur le Docteur. Monsieur Newton vous attend. Alors..." "Gospodin Brinar?" ... "Drago mi je" ... "Dobro došli, gospodine doktore. Gospodin Njutn vas očekuje. Dakle..."; prim. prev.

Brajsu zastade dah. "Njutn će me primiti?"

"Da. Pokazaću vam put."

U kući mu dobrodošlicu poželeše tri mačke koje su ga posmatrale s poda gde su se igrale. To su izgleda bile obične mačke-skitnice, ali uhranjene; rugale su se njegovom ulasku. Nije voleo mačke. Francuz ga bez reči provede kroz salon, pa uz debelo zastrte stepenice. Na zidovima su visile slike - neobične scene, od slikara koje nije prepoznao. Stepenište je bilo vrlo široko i zakrivljeno. Primeti jedno od onih sedišta s motorom, sada sklopljeno, koje može da ide gore-dole po ogradi stepeništa. Da Njutn nije bogalj? Čini se da u kući nema nikog osim njih dvojice i mačaka. Osvrnuo se; još su ga posmatrale, širom otvorenih očiju, znatiželjne i drske.

Na vrhu stepenica nalazio se hodnik a na kraju hodnika vrata koja su očigledno vodila u Njutnovu sobu. Otvoriše se i izađe punačka žena prilično tužnih očiju, opasana keceljom. Prišla im je, zatreptala i rekla: "Vi ste valjda profesor Brajs." Njen glas, ljubazan i grlen, imao je jak seljački naglasak.

Klimnuo je glavom i ona ga povede ka vratima. Ušao je sam, obeshrabreno primetivši da se zadihao i da ga noge baš ne drže.

35

Soba je bila ogromna a vazduh u njoj hladan. Svetlost je prigušeno poticala od velikog, jedva prozirnog isturenog prozora koji je gledao na jezero. Činilo se da svuda unaokolo ima nameštaja u ošamućujućem spletu boja - teški oblici kaučeva, sto, pisaći stolovi postajali su plavi i sivi i izbledelo narandžasti kako su se oči privikavale na prigušenu, žućkastu svetlost. Sa suprotnog zida gledale su ga dve slike; bakrorez ogromne ptice, čaplje ili belog ždrala; druga je bila nervozna apstrakcija od nekog nalik na Klea. Možda to i jeste Kle. Dva dela nisu pristajala jedno uz drugo. U uglu se nalazio džinovski kavez za ptice u kome je očevidno spavao purpurno-crveni papagaj. A sada je prema Brajsu polako koračao, sa štapom u ruci, visok, mršav čovek čije lice nije mogao da razabere. "Profesor Brajs?" Glas je bio jasan, s tračkom akcenta, prijatan.

"Da. Vi ste... gospodin Njutn?"

"Tako je. Zašto ne bismo malo seli i porazgovarali?"

Seo je i razgovarali su nekoliko minuta. Njutn je bio prijatan, opušten, malo previše formalan u ponašanju, ali nije bio ni nadmen ni snob. Posedovao je mnogo urođenog dostojanstva, i zainteresovano i inteligentno govorio o slici - to je ipak bio Kle - koju je Brajs spomenuo. Dok je govorio o njoj ustade za trenutak da bi ukazao na detalj i Brajs je prvi put dobro video čovekovo lice. Bilo je to fino lice, lepih crta, gotovo ženstveno, neobičnih svojstava. Odmah ga snažno obuze misao, apsurdna misao kojom se poigravao preko godinu dana. Dok je posmatrao neobičnog, visokog čoveka kako nežnim prstom pokazuje na stravičnu sliku nervoznih linija, tu, pod prigušenim svetlom, za trenutak mu opšte nije izgledala apsurdna. Ipak jeste; a kad mu se Njutn ponovo okrenuo, nasmešio i rekao: "Mislim da bi trebalo nešto da popijemo, profesore Brajs", iluzija je potpuno nestala i Brajsov razum povrati svoja prava. Na svetu ima ljudi koji su izgledali još čudnije od ovog, bilo je i ranije briljantnih pronalazača.

"Voleo bih nešto da popijem", reče. A onda: "Znam da ste zauzeti."

"Ni najmanje", opušteno se nasmeši Njutn, idući ka vratima. "Bar ne danas. Šta želite?"

"Škotski viski." Zausti da doda: "Ako ga imate", ali se obuzda. Pretpostavljao je da ga Njutn ima. "Viski i vodu."

Umesto da pritisne dugme ili udari u gong - u ovoj kući udaranje u gong ne bi izgledalo neprikladno - Njutn samo otvori vrata i viknu: "Beti Džo." Kad se odazvala, on reče: "Donesite profesoru Brajsu škotski viski, s vodom i ledom. Ja bih svoj džin i amaro." Onda je zatvorio vrata i vratio se u fotelju. "Tek odskora sam počeo da uživam u džinu", reče. Brajs se u sebi naježi na pomisao o džinu s amarom.

"Pa, profesore Brajs, šta mislite o ovom našem gradilištu? Pretpostavljam da ste videli svu onu aktivnost kad ste izašli iz aviona?"

Zavalio se u stolicu; sada se osećao opuštenije. Njutn je delovao vrlo ljubazno, iskreno zainteresovan da čuje ono što će mu reći. "Jesam. Izgleda vrlo zanimljivo. Ali, pravo da vam kažem, ne znam šta to gradite."

Njutn se za časak zagleda u njega a onda se nasmeja. "Zar vam Oliver u Njujorku nije rekao?"

36

Brajs odmahnu glavom.

"Oliver ume da bude vrlo tajanstven. Nisam, naravno, smatrao da treba da ide tako daleko." Osmehnu se - i Brajsa prvi put neodređeno uznemiri taj osmeh, mada nije tačno mogao da odredi šta ga to uznemirava.

"Možda ste zbog toga tražili da me vidite?"

Očigledno je to olako kazao. "Može biti", reče Brajs. "Ali sam imao i druge razloge."

"Da." Njutn zausti da nešto kaže, ali se zaustavio kad su se otvorila vrata i ušla Beti Džo noseći na poslužavniku boce i bokale. Brajs je pažljivo pogleda. Bila je lepuškasta, sredovečna žena, ona vrsta koju očekujete da vidite na matineu ili u bridž-klubu. Ipak, njeno lice nije bilo prazno, glupavo, a oko očiju i u njenim punim usnama bilo je topline; nagoveštaj dobrog raspoloženja ili šaljivosti. Ali ona se nekako nije uklapala kao jedina vidljiva posluga ovog milionera. Nije ništa rekla i spustila je piće, a dok je izlazeći prolazila kraj njega zapanji ga razgovetan miris alkohola i parfema.

Viski je bio tek otvoren i on sebi nasu piće, a sve ga je ovo pomalo zabavljalo i čudilo. Je 1' to ovako izgleda kod naučnika-milionera? Čovek zatraži piće i polupijana služavka donese celu bocu? Možda je tako i najbolje. Njih dvojica nasuše piće u tišini; onda, posle prvog gutljaja, Njutn neočekivano reče: "To je svemirska letelica."

Brajs trepnu, ne shvatajući šta ovaj hoće da kaže. "Kako to?"

"To što ovde gradimo biće svemirska letelica."

"Oh?" To je bilo iznenađenje, ali ne preveliko. Letelice bez posade za istraživanje svemira, ove ili one vrste, bile su sasvim obične... Čak je i Kubanski blok izbacio jednu pre nekoliko meseci.

"Znači ja ću vam biti potreban za metale trupa?"

"Ne." Njutn je polako srkutao svoje piće i gledao kroz prozor kao da misli na nešto drugo. "Trup je već potpuno razrađen. Želeo bih da radite na sistemu rezervoara za gorivo - da nađete materijale u kojima mogu da se drže neke hemikalije, kao gorivo i otpaci i slično." Okrenuo se Brajsu, opet nasmešen, i Brajs shvati da je osmeh neodređeno uznemirujući jer nagoveštava neki neshvatljivi umor. "Bojim se da vrlo malo znam o materijalima - o toploti i otpornosti na kiseline i izdržljivosti. Oliver kaže da ste vi jedan od najboljih ljudi za tu vrstu posla."

"Farnsvort me možda precenjuje, ali posao poznajem prilično dobro."

Izgleda da je tema ovim iscrpljena i neko vreme su ćutali. Od trenutka kad je Njutn spomenuo svemirsku letelicu stara sumnja se, naravno, vratila. Ali je sa njom došlo i očevidno pobijanje - ukoliko je Njutn, nekom sumanutom iracionalnošću, s neke druge planete, on i njegovi ne bi pravili svermisku letelicu. To je jedna stvar koju zasigurno već imaju. Nasmeja se samom sebi, jevtinom, naučno-fantastičnom nivou sopstvene privatne raspre. Ako je Njutn Marsovac ili Venerijanac, trebalo bi da, po svim pravilima, uvozi zrake smrti u Njujork ili da smera razaranje Čikaga, ili da odnosi mlade devojke u podzemne pećine zarad prinošenja vanzemaljskih žrtvi. Beti Džo? Osećajući se sada maštovito od viskija i premora, gotovo se glasno nasmejao toj ideji: Beti Džo na filmskom plakatu, s Njutnom u plastičnoj kacigi koji joj preti zračnim pištoljem, glomaznim, srebrnastim pištoljem s velikim konvektorskim perajima iz kojeg izlaze mali sjaktavi cik-cakovi.

37

Njutn je i dalje rasejano gledao kroz prozor. Već je bio ispio prvu čašu džina i nasuo je drugu. Pijani Marsovac? Vanzemaljsko biće koje pije džin i amaro?

Njutn, koji je i malopre progovorio iznebuha - ali nimalo grubo - okrenu se i opet progovori iznenada. "Gospodine Brajs, zašto ste želeli da me vidite?" Glas mu nije bio zapovednički, samo radoznao.

Pitanje ga zateče nespremnog, te je oklevao, sipajući sebi novu čašu kako bi zabašurio pauzu. Potom reče: "Impresionirao me je vaš rad. Filmovi - u boji, rendgenski - i vaše inovacije na području elektronske opreme. Smatrao sam da su... da su to najoriginalnije zamisli koje sam video za mnogo godina."

"Hvala." Njutn je sad izgledao zainteresovaniji. "Mislio sam da sasvim mali broj ljudi zna da sam... odgovoran za te stvari."

Nešto u umornom, ravnodušnom načinu Njutnovog govora natera ga da se malo zastidi, da se zastidi radoznalosti koja ga je navela da uđe u trag Farnsvortu preko S. I. Korporacije, i Farnsvorta prisili da mu ugovori ovaj razgovor. Oseti se kao dete koje je pokušalo da privuče pažnju popustljivog oca i omanulo, umesto toga samo uznemirivši i zamorivši čoveka. Za trenutak pomisli da je možda pocrveneo, a ukoliko jeste bio je blagodaran za prigušenu svetlost u sobi.

"Uvek sam se divio prvorazrednim umovima." Nekako se upleo u nelagodnost i znao je, psujući sebe, da zvuči kao đače. Ali kad mu Njutn odgovori nečim skromnim i uljudnim, Brajs se prenu iz nelagodnosti u magnovenju shvativši da i onaj drugi može biti pijan. Oslušnu udaljeni, apatični, blago zaplićući govor, ugleda odsutan, neoštar pogled čovekovih velikih očiju i vide da je Njutn, gotovo neprimetno, ili vrlo pijan - tiho, spokojno pijan - ili vrlo bolestan. Iznenada oseti talas nagle naklonosti - je li i on pijan? - prema ovom mršavom, usamljenom čoveku. Da l' je i Njutn bio majstor tihog jutarnjeg pijanstva, da li traži - traga za onim što bi pametnom čoveku u sumanutom svetu pružilo razlog da ne bude izjutra pijan?

Ili je ovo samo jedna od ozloglašenih zabludenosti genija, neka nesputana i usamljena udubljenost, ozon električne inteligencije.

"Oliver se s vama dogovorio oko plate? I zadovoljni ste njom?"

"Sve je vrlo dobro sređeno." Ustao je, shvativši da Njutnovo pitanje okončava razgovor. "Platom sam sasvim zadovoljan." A zatim, pre nego što će otići, reče: "Gospodine Njutn, mogu li da vam postavim jedno pitanje pre no što odem?"

Njutn kao da ga je jedva čuo; i dalje je gledao kroz prozor, krhkim prstima je držao praznu čašu, lice mu je bilo glatko, bez bora, a ipak je izgledalo tako staro. "Naravno, profesore Brajs", rekao je vrlo tiho, gotovo šapatom.

Opet se osećao nelagodno, smeteno. Čovek je bio tako neverovatno ljubazan. Iskašljao se i primetio da se papagaj u drugom delu sobe probudio, da nekako znatiželjno virka u njega, kao pre toga mačke. Zavrte mu se u glavi i sada je bio siguran da je pocrveneo. Promuca: "Mislim da u stvari nije važno. Ja ću... pitaću vas drugi put."

Njutn ga pogleda kao da ga nije čuo već još čeka da čuje. Reče: "Naravno. Drugi put."

38

Brajs se pozdravi, ode iz prostorije i škiljeći izađe u jarku svetlost. Kad se opet našao u prizemlju, mačaka više nije bilo.

10.

Tokom narednih nekoliko meseci Brajs je imao više posla nego ikad ranije u životu. Od trenutka kad ga je Brinar odveo iz velike kuće i poslao u istraživačku laboratoriju na suprotnoj strani jezera, zagnjurio se u mnogobrojne poslove koje mu je spremio Njutn sa spremnošću i žarom koji su mu bili potpuno strani. Trebalo je odabrati i usavršiti legure, izvršiti bezbrojna testiranja, postići nečuvena idealna svojstva otpornosti na toplotu i kiseline u plastici, metalima, smolama i keramici. To je bio posao za koji ga je njegovo školovanje idealno opremilo, i vrlo brzo mu se prilagodio. Bio je šef ekipe od četrnaestoro ljudi, imao je ogromnu aluminijumsku građevinu kao laboratoriju za rad, praktično neograničen budžet, malu privatnu četvorosobnu kuću i otvoren kredit - koji nijednom nije iskoristio - za avionska putovanja do Luisvila, Čikaga ili Njujorka. Bilo je, naravno, nerviranja i zbrke, pogotovu u blagovremenom pribavljanju neophodne opreme i materijala, i povremenih zađevica među njegovim asistentima, ali te sekiracije nikad nisu bile dovoljno velike da zakoče posao osim u nekoliko od njegovih mnogobrojnih vidova. Ako nije bio srećan, bio je suviše zaposlen da bude nesrećan. Bio je unesen, zaokupljen, kako to nikad nije bio kao profesor, i bio je svestan da veliki deo njegovog života zavisi od ovog rada. Znao je da je potpuno raskrstio s profesurom, baš kao što je mnogo godina ranije raskrstio s radom za vladu, i da bez pogovora mora verovati u svoj sadašnji rad. Suviše je star da ponovo omane, da ponovo sklizne u očaj; ne bi se nikad povratio. U sledu događaja koji je započeo rolnom kapisli i zasnivao se na apsurdnoj, naučno-fantastičnoj pretpostavci, uleteo je u posao o kome bi mnogi ljudi sanjali. Često mu se događalo da radi do kasno u noć, zagnjuren u posao; i više nije pio ujutro. Trebalo je ispunjavati rokove, pripremiti određene nacrte za proizvodnju do određenih datuma, i to ga nije zabrinjavalo. Išao je ispred plana. Ponekad je činjenica što posao nije istinsko bazično istraživanje, već primenjeno istraživanje, bila za njega izvor izvesne zabrinutosti; ali je sada bio malo prestar, malo previše lišen iluzija da bi se brinuo o pitanjima časti, problemima ispravnosti. Možda je jedino odista moralno pitanje bilo radi li na nekom novom oružju, novom sredstvu za komadanje ljudi ili razaranje gradova. A odgovor na to bio je negativan. Gradili su letelicu koja će nositi instrumente Sunčevim sistemom, a to je samo po sebi bilo, kako se činilo, ako ne korisno, a ono bar bezazleno.

Rutinski deo posla sastojao se u proveravanju njegovog napredovanja prema fascikli Njutnovih specifikacija koje mu je dao Brinar. Ovi papiri, o kojima je mislio kao o 'popisu glavnog vodoinstalatera', ponajviše su se sastojali od specifikacija za stotine manjih delova uređaja za hlađenje, sistema za dovod goriva i za upravljanje, specifikacija koje su iziskivale određene standarde provodljivosti toplote, električnog otpora, hemijske postojanosti, mase, temperature paljenja i slično. Brajsov posao bio je da pronađe materijale koji najpotpunije odgovaraju, a ukoliko se nisu mogli naći, da pronađe ono što bi bila najbolja zamena. To je u mnogo slučajeva bilo sasvim lako, toliko lako da nije mogao a da se ne začudi Njutnovoj neupućenosti u materijale; ali se u nekoliko slučajeva specifikacije nisu mogle zadovoljiti nikakvim poznatim supstancama. U tom slučaju bivao je prinuđen da pročešlja stvari s glavnim inženjerima i izmisli najpromućurniji mogući kompromis. Kompromis je onda isporučivan Brinaru, a Njutn bi izricao presudu. Inženjeri su mu rekli da su sve vreme imali takve probleme, tokom šest meseci otkad je projekt započet; Njutn je bio genije konstrukcije, opšta zamisao je bila najsavršenija koju su ikada videli i sadržala je

39

na hiljade zapanjujućih inovacija, ali su već bile napravljene stotine kompromisa, a građenje samog broda trebalo je da otpočne tek kroz godinu dana. Bilo je planirano da se ceo projekat dovrši za šest godina - 1990 - i čini se da je svako gajio sumnje u pogledu verovatnoće da će biti završen do tog vremena. Ali ove pretpostavke nisu mnogo uznemiravale Brajsa. Uprkos dvosmislene prirode njegovog jedinog razgovora s Njutnom imao je ogromno poverenje u naučničke sposobnosti te čudnovate ličnosti.

Onda je, jedne sveže večeri tri meseca pošto je prispeo u Kentaki, Brajs došao do otkrića. Bila je skoro ponoć i našao se sam u svojoj privatnoj kancelariji na kraju laboratorijske zgrade, gde je umorno pregledavao listove sa specifikacijama; još nije želeo da ide kući jer je veče bilo prijatno i uživao je u tišini laboratorije. Dokono se zabuljio u jedan od nekoliko Njutnovih listova s dijagramima - shematski prikaz sistema hlađenja kojim bi trebalo otkloniti zagrevanje kod ponovnog ulaska u atmosferu - i pratio međusobni odnos delova, kad neka neodredljiva neobičnost u vezi s merama i proračunima poče da ga maglovito nervira. Nekoliko minuta grizao je kraj olovke, prvo zureći u uredno raspoređene dijagrame, a zatim kroz prozor koji gleda na jezero. S brojkama je bilo sve u redu, ali ga je uznemirilo nešto u vezi s njima. To je i ranije primećivao, u dubini svog uma; no nikad nije uspeo da tačno utvrdi u čemu se sastoji neusklađenost. Napolju je jasan polumesec lebdeo nad crnim jezerom, a skriveni insekti zrikutali su u daljini. Sve je izgledalo neobično - kao predeo na Mesecu. Opet pogleda papire na stolu ispred sebe. Osnovna grupa brojeva bila je progresija termičkih vrednosti - vrednosti u nepravilnom nizu - Njutnova uslovna specifikacija za nekakve cevi. Niz je na nešto podsećao; delovao je kao logaritamska progresija, a ipak nije to bio. Ali šta je onda? Zašto bi Njutn odabrao baš taj određeni niz vrednosti, a ne neki drugi? Mora da je proizvoljan. Tačne vrednosti i onako nisu bile važne. To su bile samo uslovne odredbe; od Brajsa je zavisilo da za materijal nađe stvarne vrednosti koje bi najpribližnije odgovarale specifikacijama. Piljio je u brojke na papiru u svojevrsnoj blagoj hipnotisanosti dok nije izgledalo da su se cifre sjedinile i izmešale pred njegovim očima i da za njega gube svako značenje, da su samo šara. Zažmirkao je i onda se naporom volje prisilio da pogleda u stranu, da se ponovo kroz prozor zagleda u noć. Mesec se premestio, sad su ga zaklanjala brda iza jezera. Preko crne vode na drugom spratu velike kuće gorela je slaba svetlost, verovatno u Njutnovoj radnoj sobi, a nad glavom su zvezde, mnoštvo malih rupica iglom, prekrivale crno nebo kao čestice svetlećeg praha. Iznenada, žaba iza prozora poče da krekeće bez nekog očiglednog razloga, a Brajs se trže. Nastavila je, bez odziva, bez hora, nekoliko minuta, dozivala je teškim, svrhovitim treperenjem, negde mokro zgrčena; mogao je da zamisli njeno zgureno telo polugmizavca s nogama pod bradom, u svežoj, rosno vlažnoj travi. Zvuk kao da je neko vreme ritmično trepereo nad jezerom, a onda iznenada prestade, i Brajsove uši su za trenutak bile nezadovoljne u iščekivanju završnog akorda koji nije nailazio. Ali se insekti vratiše u horu, i on umorno ponovo prionu na papir pred sobom i tada, u magnovenju spoznaje, dok je jednostavno automatski pogledom pratio poznate brojke, lako vide šta ga je to mučilo. Bile su u logaritamskoj progresiji; morale su biti. Ali to nije bio poznat logaritam - osnov mu nije bio ni broj deset, ni dvojka, ni Pi - već neka nebuloza. Uzeo je šiber sa stola, zamor je nestao, pa je otpočeo deljenje po sistemu pokušaja i pogrešaka...

Posle jednog sata ustao je, protegnuo se, pa je izašao iz kancelarije i kroz vlažnu travu otišao do ivice jezera. Mesec je opet bio vidljiv; neko vreme je posmatrao njegov odraz u vodi, a onda se zagledao u Njutnov prozor i tiho izgovorio pitanje koje je u sebi uobličavao već dvadeset minuta: "Kakav bi to čovek vršio proračune pomoću logaritama čija je osnova dvanaest?" Svetlost Njutnovog prozora, mnogo slabija od mesečeve, bezizrazno mu je uzvraćala pogled, a pod

40

njegovim nogama voda je blago zapljuskivala obalu u nejasnoj, nesuvisloj kadenci, monotona, tiha, stara koliko i svet.

Drugi deo: 1988 - RUMPLŠTILCHEN

1.

U jesen su planine oko jezera postale crvene i žute i narandžaste i mrke. Voda je bila plavlja ispod hladnijeg neba; mestimice je odražavala boje drveća s planina. Kad je duvao vetar, gurajući pred sobom talasiće, crveno i žuto bi blesnuli na vodi a lišće bi opadalo.

Često zadubljen u misli, Brajs bi s vrata svoje laboratorije ponekad preko vode zurio u planine i kuću u kojoj je živeo Tomas Džerom Njutn. Kuća je bila milju i više udaljena od polukruga zgrada od aluminijuma i panel-ploča s kojima je spojena laboratorija; na drugoj strani polumeseca, kad bi sijalo sunce, svetlucao je uglačani trup Stvari - Projekta, Letelice ili šta mu već dođe. Ponekad bi prizor srebrnastog monolita u Brajsu izazvao nešto nalik na ponos; ponekad bi samo izgledao smešan, kao ilustracija iz dečje knjige o svemiru; ponekad bi ga plašio. Mogao je da stoji na svom pragu i da pravo preko jezera posmatra nenaseljenu suprotnu obalu i vidi neobičan kontrast - primećivao ga je često, gotovo od samog početka - građevina na krajevima panorame: desno od njega stara viktorijanska kućerina s isturenim prozorima, belom drvenom oplatom, s ogromnim i beskorisnim stubovima na svoja tri trema, kuća koju je s nezgrapnim, ukusa lišenim ponosom sagradio neki neznani i odavno mrtav magnat duvana ili uglja ili drvene građe pre više od jednog veka; a levo od njega najuzdržanija i najviše futuristička od svih konstrukcija: vasionski brod. Vasionski brod postavljen na pašnjak Kentakija, opkoljen jesenjim planinama, vlasništvo čoveka koji je odabrao da živi u kućerini, s jednom pijanom služavkom, sekretarom Francuzem, s papagajima, slikama i mačkama. Između broda i kuće nalazili su se voda, planine, sam Brajs i nebo.

Jednog novembarskog jutra, kad je od mladalačke ozbiljnosti jednog od laboratorijskih asistenata osetio grč svog starog očajanja zbog naučnog rada i nadmenosti mladih ljudi koji se njime bave, otišao je do vrata i proveo nekoliko minuta zagledan u poznati prizor. Naglo odluči da prošeta; nikad mu ranije nije palo na pamet da prošeta oko jezera. Nije bilo razloga da to ne učini.

Vazduh je bio hladan, pa za trenutak pomisli da bi trebalo da se vrati u laboratoriju po sako. Ali je sunce bilo toplo, na blag, novembarsko jutarnji način, i ako se bude držao ivice vode, izvan senke, biće mu sasvim ugodno. Išao je u pravcu velike kuće, udaljavajući se od gradilišta i broda. Nosio je izbledelu kariranu vunenu košulju, deset godina star poklon njegove pokojne žene; nakon milje hoda morao je da zasuče rukave do lakata jer su počeli da ga peckaju zbog zagrejanog tela. Njegove mršave, bele i dlakave ruke izgledale su na suncu poražavajuće blede ruke pravog starca. Pod nogama mu behu šljunak i povremeno sitno žbunje. Spazio je nekoliko veverica i zeca. Jednom se riba praćaknula u jezeru. Prošao je pored nekoliko zgrada i nekakve radionice za obradu metala; neki ljudi mu mahnuše. Jedan od njih ga pozva po imenu, ali čoveka nije prepoznao. Uzvratio je osmeh i odmahnuo. Ustalio se u laganom hodu i pustio da mu misli besciljno lutaju. Jednom je zastao i pokušao da pravi žabice, ali je uspeo samo jednog da natera da odskoči. Ostali su bili pogrešno bačeni i svi su potonuli čim bi dotakli vodu. Odmahnuo je glavom; osećao se budalasto. Visoko nad njim tuce ptica bešumno prolete nebom. Nastavio je da hoda.

41

Pred podne je prošao pored kuće; izgledala je zatvorena i tiha, smeštena nekoliko stotina stopa daleko od ruba vode. Za trenutak je posmatrao istureni prozor na spratu, ali nije video ništa osim odraza neba u staklu. Kad je sunce bilo onoliko u zenitu koliko može u to doba godine, išao je nenastanjenom obalom najudaljenijeg dela jezera. Šiprag i trska su sada bili gušći; bilo je žbunja i glavočike i nekoliko trulih debala. U magnovenju pomisli na zmije, koje nije voleo, ali odagna pomisao. Video je guštera kako nepomično leži na kamenu, oči su mu bile kao od stakla. Počeo je da oseća glad i dokono se pitao šta da preduzme. Zamorivši se, sede na deblo pored obale, otkopča košulju, maramicom obrisa zatiljak i zagleda se u vodu. Za trenutak se osećao kao Henri Toro, i nasmeja se samom sebi zbog toga osećanja. Većina ljudi živi život tihog očajanja. Pogledao je unazad, ka kući sada delimično zaklonjenoj drvećem. Neko, još prilično udaljen, išao je prema njemu. Zažmirkao je pod jakim svetlom, časak se zagledao, pa mu polako postade jasno da je to T. Dž. Njutn. Naslonio se laktovima na kolena i čekao. Postajao je nervozan.

Njutn je preko ruke nosio malu korpu. Bio je obučen u belu košulju s kratkim rukavima i svetlosive pantalone. Hodao je polako, visoko telo držao uspravno, ali mu je kretanje posedovalo laku skladnost. U njegovom načinu hoda bilo je nečeg neodređeno čudnog, neko svojstvo koje Brajsa podseti na prvog homoseksualca kog je ikada video, još onda kad je bio premlad da zna šta je to homoseksualac. Njutn nije hodao tako, ali nije hodao ni kao bilo ko drugi: istovremeno lako i teško.

Kad je prišao dovoljno blizu da ga on može čuti, Njutn teče: "Doneo sam sira i vina." Imao je tamne naočari.

"Fino." Brajs ustade. "Jeste li me videli kad sam prošao pored kuće?"

"Jesam." Deblo je bilo prilično dugačko i polukružnog oblika. Njutn sede na drugi kraj, spustivši korpu pored nogu. Izvadio je bocu vina i vadičep i pružio ih Brajsu. "Hoćete li da ga otvorite?"

"Pokušaću." Uzeo je bocu, a pri tom zapazi da su Njutnove ruke mršave i blede kao i njegove, samo bez malja. Prsti su bili vrlo dugi i mršavi, njihovi zglavci najmanji koje je ikad video. Dok mu je Njutn dodavao bocu, šake su mu malo podrhtavale.

Vino je bilo Božole. Brajs stavi hladnu i vlažnu bocu među kolena i poče da vadi zapušač. Za razliku od igranja žabica taj mu je posao prilično išao od ruke. Uz skladno zadovoljavajuće plop isprve je izvadio zapušač. Njutn pristupi s dve čaše - ne vinske, već vodene - i držao ih je dok je ovaj sipao. "Budite velikodušni", reče Njutn, osmehujući se nadole na njega, i Brajs je čaše napunio gotovo do vrha. Njutnov glas je bio prijatan; tračak akcenta delovao je sasvim prirodno.

Vino je bilo izvrsno, hladno i prijatno mirisno za njegovo suvo grlo. Smesta mu je ugrejalo želudac ozarenošću dobrog starog dvostrukog uživanja u alkoholu telesnog i duhovnog - uživanja koje je održalo mnoge, koje je njega održavalo godinama. Sir je bio opori čedar, star i ljuspav. Nekoliko minuta ćutke su jeli i pili. Nalazili su se u senci pa Brajs spusti rukave. Sada, kad više nije hodao, ponovo mu je bilo sveže. Upita se zbog čega Njutn u svojoj lakoj odeći deluje kao da mu nije hladno. Izgledao je kao čovek koji bi sedeo pokraj vatre uvijen u šal - čovek kakvog je u starim filmovima igrao Džordž Arlis: mršav, bled, smrznut. Ali ko može da kaže kakav je on čovek? Mogao bi da bude kakav inostrani grof u engleskoj komediji, ili Hamlet zašao u godine; ili ludi naučnik koji diskretno planira da raznese svet; ili skromni Kortes koji pomoću lokalne radne snage mirno gradi svoju citadelu. Pomisao na Kortesa podseti ga na njegovu staru, nikad potpuno zaboravljenu ideju

42

da je Njutn možda vanzemaljsko biće. U ovom času je gotovo sve izgledalo moguće; nije izgledalo tako blesavo što on, Natan Brajs, možda pije vino i jede sir s čovekom sa Marsa. Zašto da ne? Kortes je osvojio Meksiko uz pomoć otprilike četiri stotine ljudi; može li jedan čovek sa Marsa to da obavi sam? Dok je sedeo s vinom u želucu i suncem na licu to je izgledalo moguće. Njutn je sedeo pored njega, delikatno je žvakao, onda bi pio, pravih leđa. Iz profila je podsećao na Ajčaboda Krejna. Ličnost iz pripovetke Legenda o sanjivoj dolini od Vašingtona Irvina (Washington Irving); prim. prev. Kako on, Brajs, može biti siguran da je Njutn, ukoliko je sa Marsa, jedini odande? Zašta mu to ranije nije palo na pamet? Zašto ne četiri stotine, ili četiri hiljade Marsovaca? Ponovo ga je pogledao, a Njutn uhvati njegov pogled i ozbiljno se nasmeši. S Marsa? Verovatno je Litvanac ili je iz Masaćusetsa.

Osećajući se pripito - koliko je vremena proteklo otkad je bio pijan u podne? - znatiželjno se zagleda u Njutna i reče: "Jeste li vi Litvanac?"

"Ne." Njutn je posmatrao jezero i nije se okrenuo na Brajsovo pitanje. Onda najednom reče: "Celo ovo jezero pripada meni. Kupio sam ga."

"Baš fino." Dovršio je svoju čašu vina. To je bio kraj boce.

"Velika količina vode", reče Njutn. Onda, okrenuvši se njemu: "Imate li predstavu koliko?"

"Koliko vode?"

"Da." Njutn rasejano odlomi komad sira i zagrize ga.

"Bože. Ne znam. Pet miliona galona? Deset?" Nasmeja se. "Jedva mogu da odredim količinu sumporne kiseline u laboratorijskoj čaši." Pogledao je jezero. "Dvadeset miliona galona. Bogamu, ne moram da znam. Ja sam specijalista." Onda, setivši se Njutnovog ugleda, reče: "Ali vi niste. Vi poznajete sve postojeće nauke. Možda i neke koje ne postoje."

"Koješta. Ja sam samo... pronalazač. Ako sam i to." Dovršio je sir. "Pretpostavljam da sam specijalista više od vas."

"Za šta?"

Njutn mu nije odmah odgovorio. Potom reče: "To je teško reći." Opet se osmehnuo, zagonetno. "Volite li čist džin?"

"Ne baš. Možda."

"Imam ovde bocu." Njutn se naže prema korpi podno svojih nogu i izvadi bocu. Brajs se iznenada nasmeja. Nije mogao da se uzdrži - Ajčabod Krejn s bocom džina u izletničkoj korpi. Njutn mu obilno napuni čašu, a onda i svoju. Iznenada reče, još držeći bocu: "Previše pijem."

"Svako pije previše." Brajs okuša džin. Nije mu se dopao; džin mu je uvek imao ukus parfema. Ali ga je pio. Koliko često se čoveku pruža prilika da se napije sa šefom? A koliko je šefova koji su Ajčabod Krejn-Hamlet Kortes, tek što su se iskrcali s marsovskog čamca i spremaju se da na izmaku godine osvoje svet svemirskim brodom? Brajsa su tištala krsta te skliznu na travu i nasloni se na deblo, nogama u pravcu jezerske vode. Trideset miliona galona? Popio je još jedan

43

gutljaj džina i onda je iz džepa iskopao spljošteno paklo cigareta i ponudio Njutna. Njutn je i dalje sedeo na deblu, a iz Brajsovog niskog položaja izgledao je još viši, dalji nego ikad.

"Pušio sam jedanput, pre otprilike godinu dana", reče Njutn. "Od toga mi je jako pozlilo."

"Oh?" Izvadio je cigaretu iz paklice. "Da li biste više voleli da ne pušim?"

"Da." Njutn pogleda naniže u njega. "Mislite li da će biti rata?"

Držao je cigaretu, premišljajući se, a onda je hitnu u jezero. Plivala je na površini. "Zar se već sad ne vode tri rata? Ili četiri?"

"Tri. Mislio sam na rat velikim oružjem. Devet nacija imaju hidrogensko naoružanje; bar dvanaest - bakteriološko. Mislite li da će biti upotrebljeno?"

Brajs ispi poveći gutljaj džina. "Verovatno. Sigurno. Ne znam zašto se to već nije dogodilo. Ne znam kako to da već nismo pomrli od pića. Ili od ljubavi prema samima sebi." Letelica se nalazila na suprotnoj strani jezera ali nije mogla da se vidi od drveća. Brajs mahnu čašom u njenom pravcu i reče: "Hoće li ono biti oružje? Ako hoće, kome je potrebno?"

"To nije oružje. Zaista nije." Njutn mora da je pijan. "Neću vam reći šta je to." A onda: "Koliko još ima?"

"Koliko još ima do čega?" Oseti da je i on pijan. Fino. Bilo je divno popodne za pijanstvo. Posle toliko vremena. "Do početka velikog rata? Do rata koji će sve razrušiti?"

"A zašto ne razrušiti sve?" Ispio je piće i pružio se ka korpi, za bocom. "Možda sve i treba razrušiti." Dok je uzimao bocu pogledao je naviše, u Njutna, ali nije mogao da mu vidi lice jer je sunce bilo iza njega. "Jeste li vi sa Marsa?"

"Ne. Za deset godina, šta kažete? Naučili su me da će biti tek za deset godina."

"Ko to uči takvim stvarima?" Napunio je čašu. "Ja bih rekao za pet."

"To nije dovoljno dugo."

"Dovoljno dugo za šta?" Džin sada nije imao tako loš ukus, iako se u čaši zagrejao.

"Nije dovoljno dugo." Njutn tužno pogleda nadole, u njega. "Ali vi se verovatno varate."

"U redu, za tri godine. Jeste li vi sa Venere? S Jupitera? Iz Filadelfije?"

"Ne." Onda on odjednom sleže ramenima. "Zovem se Rumplštilchen." Patuljak iz jedne bajke Braće Grim. Naučio je vodeničarevu kćer da od slame ispreda zlato, te se udala za kralja. Rumplštilchen je za uzvrat tražio da ona pogodi njegovo ime inače će joj uzeti sina. Kraljica ga je čula dok se hvalisao i izrekao kako se zove. Od besa što ga je nadmudrila on tako lako udari o zemlju da se u nju zabije do pojasa, a zatim se precepi nadvoje; prim. prev.

"Rumplštilchen i još?"

Njutn se saže, uze od njega bocu i nasu sebi još jednu čašu džina. "Mislite li da ga možda uopšte neće biti?"

44

"Možda. Šta će sprečiti da ne izbije, Rumplstilskine? Čovekovi uzvišeni nagoni? Patuljci žive u pećinama; da li živite u pećini kad ne idete u posete?"

"Trolovi žive u pećinama. Patuljci žive svuda. Patuljci imaju sposobnost prilagođavanja izuzetno teškim sredinama, kao što je ova." Mahnuo je drhtavom rukom ka jezeru, prosuvši džin po košulji. "Ja sam patuljak, doktore Brajs, i ja svuda živim sam. Svuda potpuno sam." Zagledao se u vodu.

Oko pola milje od njih spustilo se na jezero veliko jato pataka, verovatno umorne selice na putu ka dalekom jugu. Plutale su na površini vode, slično balončićima, prepuštene struji kao da su nesposobne da se kreću. "Da ste sa Marsa, odista biste bili sami", reče Brajs, posmatrajući patke. "Ukoliko jeste sa Marsa, onda biste bili kao usamljena patka na jezeru - umorna selica."

"Nije to nužno."

"Šta nije nužno?"

"Biti sa Marsa. Pretpostavljam da ste se dovoljno često osećali usamljeni, doktore Brajs. Otuđeni. Jeste li vi sa Marsa?"

"Ne verujem."

"Iz Filadelfije?"

Brajs se nasmeja. "Iz Portsmuta, u Ohaju. To je odavde udaljenije nego Mars." Bez vidljivog uzroka patke na jezeru počeše unezvereno da kvaču. Iznenada uzleteše, s početka u neredu, ali se zatim poređaše u nešto što je otprilike nalikovalo formaciji. Brajs je posmatrao dok su nestajale iza planina, i dalje povećavajući visinu. Zbrkano je razmišljao o migraciji ptica, o pticama i insektima i malim krznatim životinjama, kako se kreću sledeći stare, stare staze ka drevnim zavičajima i novim smrtima. A onda ga jato pataka grko podseti na eskadru projektila čiju je sliku pre mnogo godina video na koricama nekog časopisa, i to ga navede da opet počne da misli na stvar u čijoj gradnji pomaže čudnovatom čoveku pored sebe, na taj glatki, projektilu sličan brod koji će navodno da istražuje ili da eksperimentiše ili da snima ili radi nešto tako, u šta sada, osećajući se tako lako i pijano pod popodnevnim suncem, nije imao poverenja, nije imao nimalo poverenja.

Njutn nesigurno ustade i reče: "Možemo da odšetamo do kuće. Odande će vas Brinar odbaciti do vaše kuće, ako hoćete."

"Hoću." Brajs ustade, otresajući lišće s odeće i onda dovrši svoj džin. "Suviše sam pijan i suviše star da bih pešačio do kuće."

Hodali su ćutke, pomalo se teturajući. Ali kad su se približili kući Njutn reče: "Nadam se da će potrajati još deset godina."

"Zašto deset godina?" reče Brajs. "Ako potraje toliko, oružje će postati još bolje. Sve će razneti. Celu budalaštinu. Možda će čak Litvanci to da urade. Ili oni iz Filadelfije."

Njutn čudno pogleda nadole, u njega, a Brajsu za trenutak bi nelagodno. "Ako budemo imali deset godina", reče Njutn, "to se možda uopšte neće dogoditi. Možda neće moći da se dogodi."

45

"A šta će ga to tada sprečiti? Ljudska vrlina? Drugi dolazak Isusov?" Odnekud nije mogao da pogleda Njutna u oči.

Njutn se prvi put glasno nasmejao, meko i prijatno. "Možda će to zaista biti drugi dolazak. Možda će to biti lično Isus Hrist. Za deset godina."

"Ako dođe", reče Brajs, "nek se pričuva."

"Pretpostavljam da će se setiti onoga što mu se dogodilo prošli put", reče Njutn.

Brinar izađe iz kuće da ih dočeka. Brajs oseti olakšanje: od sunca beše počelo da mu se vrti u glavi.

Pustio je da ga Brinar odveze pravo kući, i nije se zaustavljao kod laboratorije. Za vreme vožnje činilo mu se da mu Brinar postavlja ogromnu količinu pitanja, a Brajs bi na svako davao neodređen odgovor. Kad je stigao kući bilo je pet sati. Ušao je u kuhinju koja je, kao i uvek, bila u potpunom neredu. Na zidu je visio Ikarov pad, donesen iz Ajove, a u sudoperi su bili sudovi od doručka. Izvadio je iz frižidera u zidu hladan pileći batak, i žvaćući, umorno se oteturao do kreveta, gde je brzo zaspao, a na noćnom ormaniću pored njega ostao je polupojeden batak. Sanjao je mnogo raznih snova, svi su bili zbrkani, a mnogi su sadržali let ptica preko hladnog plavog neba...

Probudio se u četiri ujutro, potpuno se razbudivši u tami, s odvratnim ukusom u ustima; glava ga je bolela a vrat mu je bio znojav od debele vunene kragne. Noge su mu bile natečene od hoda; bio je vrlo žedan. Seo je na ivicu kreveta i nekoliko minuta buljio u svetleći brojčanik časovnika, a zatim oprezno upalio lampu kraj kreveta, zatvorivši oči pre nego što će škljocnuti. Ustao je, odžmirkao idući do kupatila, napunio lavabo hladnom vodom a dok se ovaj punio popio dve pune čaše vode iz čaše za pranje zuba. Zatvorio je slavinu, upalio svetlo, i počeo da otkopčava kariranu košulju koja ga je pritiskala. U ogledalu je ugledao deo svojih grudi ispod U izreza potkošulje i odvratio pogled. Zamočio je ruke u vodu i držao ih unutra, puštajući da hladnoća ubrza krvotok u njegovim ručnim zglobovima. Onda je skupio šake i oplaknuo zatiljak i lice. Oštro se istrljao grubim peškirom i zatim oprao zube, uklonivši gadni ukus iz usta. Očešljao se, otišao u spavaću sobu po čistu košulju - ovog puta svečanu, ali bez nabranih prsa kakvu nosi većina ljudi.

Sve vreme dok je ovo radio kroz glavu mu je prolazila stara fraza: Daj pare pa možeš da biraš.

Spremio je u kuhinji sebi doručak, rastvorivši pilulu kafe u toploj vodi i isprživši omlet, koji je obilato zasuo seckanim pečurkama iz konzerve. Stručno je preklopio omlet lopaticom, izvadio ga dok je sredina još bila meka, stavio ga zajedno s kafom na plastični sto, seo i polako jeo, puštajući svoj džinom opterećeni želudac da se što je blaže moguće obavije oko mekane tvorevine. Zadržala se unutra sasvim lepo; i na čas je bio zadovoljan sobom što mu nije muka - a od jučerašnjeg doručka nije jeo ništa osim vina, sira i čistog džina. Stresao se. Mogao je bar da pojede nekoliko onih PA pilula koje ljudi sada jedu kad ih mrzi da se gnjave s istinskom večerom. PA su proteinske alge - odvratna zamisao, jesti barske gadarije umesto džigerice s lukom. Ali možda bi morao da ih upotrebljava, uzevši u obzir prenaseljenost i azijska sušna područja koja su vratila fašiste u Kinu - te tako, još jednom, u 'slobodni svet' diktatora, demagoga i hedonista - i zbog kojih je sve teže i teže doći do džigerice s lukom ili govedine s krompirom. Kroz dvadeset godina svi ćemo jesti barske gadarije i riblji zejtin i ugljene hidrate iz flašica, mislio je dovršavajući omlet. Kad više ne bude mesta za piliće jaja će držati u muzeju. Možda će u Smitsonijanu čuvati

46

omlet konzerivran u plastici. Pio je kafu, koja je i sama bila delimično sintetička, i razmišljao o staroj maksimi biologa da je pile način na koji jaje reprodukuje samo sebe. Zbog toga smrknuto pomisli kako će neki poletni mladi biolog sa sportskom frizurom i lepršavim pantalonama verovatno pronaći efikasniji način od onog za jaje prirodnog, potpuno eliminisavši pile. Ali ne, to neće biti neko mlad i poletan; T. Dž. Njutn bi pre bio čovek kakav bi ispovrteo pupčano jaje - kao pupčanu pomorandžu - uvijeno u plastiku veselih boja, a proizvodi ga Svetska Industrijska Korporacija. Jaje koje reprodukuje samo sebe; staviš ga u ribnjak i ono raste kao niska plastičnih đinđuva, izbacujući svakog dana novo jaje. Ali posle toga ne bi zadovoljno kokodakalo, niti bi ikad proizvelo velelepno gordog bantam-petla, petla za borbe, ili glupavu kokošku da je pojuri dete. Ili pečeno pile za večeru.

Onda je, ispivši kafu, digao poged i video Ikarov pad, a pošto je sada znao šta ta slika počinje da predstavlja za njega spustio je šolju i naglas rekao: "Brajse, prestani s intelektualnim igrama." Daj pare pa možeš da biraš: Mars ili Masačusets? Pa pomisli, i dalje gledajući nogu i ruku dečaka koji je s neba pao u okean na smirenoj slici na zidu, Prijatelj ili neprijatelj? Nastavio je da zuri u sliku: Rušilac ili čuvar? U glavi su mu bile Njutnove reči. "Možda će to zaista biti drugi dolazak." Ali Ikar je propao, sagoreo i utopio se, dok je Dedal, koji nije bio otišao tako visoko, pobegao sa svog samotnog ostrva. Ali ne da bi spasao svet. Možda čak i da bi ga uništio, jer je izumeo letenje; a uništenje će, kad dođe, doći iz vazduha. Vazduh je bez sjaja i bez nade, pomisli; bolestan sam, i umreću; smiluj nam se, Gospode. Odmahnuo je glavom, pokušavajući da spreči misli da lutaju. Sada je problem: Mars ili Masačusets; sve drugo imalo je drugostepenu važnost. A šta mu je sada poznato? Postoji Njutnov akcenat, izgled, način hoda. Postoje proizvodi njegovog duha, koji podrazumevaju tehnologiju tuđinskiju od ptolemejskog astronomskog sistema. Postoje oni fantastični logaritmi, postoji to što je bio nacvrcan oba puta kad ga je Brajs video, što može ukazivati na, nepojamnu usamljenost kakvu može osećati vanzemaljsko biće, ili nemogućnost da podnese bubotke kulture u koju je upao. Ali je nacvrcanost tako prokleto ljudska, i ona isključuje ostale postavke. Zar je moguće da bi alkohol delovao na vanzemaljsko biće kao na čoveka? Ali Njutn mora biti čovek - ili nešto slično čoveku. Sastav krvi bi mu morao biti sličan čovečjem; mora biti sposoban da se napije. No i to bi bilo verovatnije da je iz Masačusetsa. Ili iz Litvanije. Pijani Marsovac, zašto ne? I sam Hristos je pio vino, a on je došao s neba - vinopija, rekoše fariseji. Vinopija iz svemira. Zašto mu misli stalno skreću od glavne teme? I Kortesu su verovatno bili dali tekilu; i on je bio Ponovo Došavši: plavooki bog, Kvecalkoatl, prispeo da peone spase od Acteka. Za deset godina? Logaritmi čija je osnova dvanest. I šta još? I šta još?

2.

Ponekad mu se činilo da ludi na način ljudskih bića; a teorijski je ipak bilo nemoguće da Antejac poludi. Nije shvatao šta mu se događa, ili šta se dogodilo. Pripremili su ga za izuzetnu težinu njegovog posla, odabrali ga za to zbog njegove fizičke snage i sposobnosti prilagođavanja. Još od početka je znao da ima mnogo načina da propadne, da je cela stvar ogroman rizik, ekstravagantni plan naroda koji nema drugog izlaza; i bio je spreman na neuspeh. Ali nije bio pripremljen za ono što se u stvari dogodilo. Sam plan se tako dobro ostvaruje - zarađene su velike svote novca, gradnja broda je započeta gotovo bez teškoća, nikom nije pošlo za rukom (iako je smatrao da su mnogi posumnjali i da sumnjaju) da uvidi ko je on u stvari - i mogućnost da uspe sada je tako blizu. A on, Antejac, superiorno biće jedne superiorne rase, gubi kontrolu, postaje izopačen, pijanica, izgubljen i budalast stvor, otpadnik, a možda i izdajnik svog roda.

47

Ponekad je za to okrivljavao Beti Džo, za sopstvenu slabost pred ovim svetom. Koliko je postao sličan ljudima, kad racionalizuje na takav način! Krivio je nju što je postao kao domoroci i što je opsednut neodređenim krivicama i još neodređenijim sumnjama. Naučila ga je da pije džin; i pokazala mu jedan vid moćnog i lagodnog i hedonističkog i nemislećeg čovečanstva o kojem i pored petnaest godina proučavanja televizije nije imao pojma. Pokazala mu je učmalu, pijanu vitalnost o kakvoj Antejci, u svom božanski stravičnom vanvremenskom trajanju i mudrosti, nisu nikad mogli znati ni sanjati. Osećao se kao čovek koji je bio okružen umereno druževnim, šaškastim i prilično inteligentnim životinjama, i koji je postepeno otkrivao da su njihovi nazori i odnosi mnogo složeniji no što je mogao da posumnja na osnovu svog obučavanja. Takav bi čovek mogao otkriti, pomoću jednog ili više od mnogih vidova procenjivanja i zaključivanja dostupnih visokoj inteligenciji, da životinje koje ga okružuju i koje zagađuju sopstvene jazbine i jedu sopstvenu prljavštinu mogu biti srećnije i mudrije od njega.

Ili je posredi naprosto činjenica da čovek koji je dovoljno dugo okružen životinjama postaje životinja više no što bi smeo? Ali analogija nije bila pravedna, nije bila tačna. S ljudskim bićima delio je poreklo bliže od običnog srodstva između familije sisara i krznatih životinja uopšte. I on i ljudska bića bili su suvisli, prilično racionalni stvorovi, kadri da sagledaju, da predvide, da imaju osećanja s opštim nazivima ljubav, sažaljenje, poštovanje. Mogli su, otkrio je, i da se napiju.

Antejci su donekle bili upoznati s alkoholom, iako su šećeri i masnoće igrali vrlo sporednu ulogu u ekologiji tog sveta. Postojala je slatka oskoruša od koje se ponekad pravila jedna vrsta slatkog vina; bilo je, naravno, vrlo lako sintetizovati čist alkohol, i, vrlo retko, poneki Antejac bi se napio. Ali nije postojalo dosledno pijenje alkohola; nije postojalo nešto kao Antejac alkoholičar. Nikad u životu nije čuo da je neko na Antei pio tako kao što on pije na Zemlji - svakoga dana, postojano.

Nije se napijao na sasvim isti način kao ljudska bića; bar je mislio da nije. Nikad nije poželeo da bude bez svesti, ili sumanuto srećan, ili podoban bogu; jedino je želeo oslobođenje, a nije bio siguran od čega. Nije patio od mamurluka, ma koliko popio. Najveći deo vremena bio je sam. Za njega bi bilo teško da ne pije.

Pošto je ostavio Brajsa da ga Brinar odveze kući, ušao je u nekorišćenu dnevnu sobu svoje kuće i ćutke stajao oko minut, uživajući u svežini prostorije i smirenoj polutami. Jedna od mačaka lenjo siđe s kauča, isteže se, priđe mu i poče predući da se tare o njegovu nogu. Pogledao ju je s ljubavlju; veoma je zavoleo mačke. Imale su svojstva koja su ga podsećala na Anteu, iako tamo nije postojala neka njima slična životinja. Ali nisu izgledale ni kao da pripadaju ovom svetu.

Beti Džo dođe iz kuhinje, opasana keceljom. Ćutke ga je posmatrala jedan trenutak, nežnim pogledom, a onda rekla: "Tomi?"

"Da?"

"Tomi, gospodin Farnsvort te zvao iz Njujorka. Dvaput."

Slegnuo je ramenima. "Sad me zove gotovo svaki dan, zar ne?"

"Jeste, Tomi, zove." Blago se osmehnula. "Međutim, rekao je da je važno i da mu se odmah javiš." Dovoljno dobro je znao da Farnsvort ima problema, ali će morati malo da pričekaju. Osećao je da nije dorastao tome da se baš sad bavi njima. Pogledao je na sat. Gotovo pet. "Recite

48

Brinaru da ga zove u osam", reče. "Ako se Oliver opet javi, recite mu da sam zauzet i da ću s njim razgovarati u osam."

"U redu." Oklevala je trenutak, pa onda rekla: "Hoćeš da dođem da posedim s tobom? Da možda razgovaramo?"

Video je njen izraz lica, izraz pun nade, znao je da taj izraz znači kako ona zavisi od njegovog društva koliko i on od njenog. Ala su oni postali čudnovati drugari! Ipak, mada je znao da je usamljena koliko on i da deli njegovo osećanje otuđenosti, čak i sad se osećao nemoćnim da joj podari pravo da posedi s njim u tišini. Osmehnuo se što je prijatnije mogao. "Žao mi je, Beti Džo. Moram malo da budem sam." Kako mu je postajao težak taj uvežbani osmeh!

"Naravno, Tomi", reče ona. Okrenula se, prebrzo. "Moram da se vratim u kuhinju." Na vratima se osvrnula. "Kaži mi kad budeš hteo večeru, čuješ? Doneću ti je gore."

"Odlično." Otišao je do stepeništa i odlučio da se poveze malom stolicom-liftom koju nedeljama nije upotrebljavao. Počeo je da se oseća vrlo umoran. Kad je seo, jedna od mačaka mu skoči u krilo, a on je zbaci neveštim trzajem. Bešumno je pala na pod, stresla se i nimalo uznemirena odšetala, ne udostojivši se osvrtanjem na njega. Pomislio je, gledajući mačku, samo da si ti jedina inteligentna vrsta ovog sveta. A zatim, gorko se osmehnuvši, možda i jesi.

Jednom prilikom, pre više od godinu dana, spomenuo je Farnsvortu da ga počinje interesovati muzika. To je samo delimično bilo tačno, jer su mu melodije i tonski sistem ljudske muzike uvek bili pomalo neprijatni. Međutim, za muziku se zainteresovao istorijski, budući da je posedovao interesovanje istoričara za gotovo sve vidove ljudskog folklora i umetnosti - interesovanje izgrađeno godinama proučavanja televizije, i održano dugim noćima čitanja, ovde na Zemlji. Farnsvort mu je, ubrzo nakon uzgrednog spominjanja ove činjenice, poklonio izvanredno precizan oktofonski zvučni sistem - nekoliko njegovih komponenti zasnivalo se na patentima S. I. Korporacije - i neophodna pojačala, zvučne izvore i slično. Tri magistra elektrotehnike ugradili su delove u njegovu radnu sobu. To je bila gnjavaža, ali nije hteo da uvredi Fanrsvorta. Ceo kontrolni mehanizam smestili su na jednu mesinganu ploču - više bi mu se dopalo nešto manje naučnički od mesingane plohe; možda delikatno obojeni fajans ili porcelan - na jednom kraju police za knjige. Farnsvort mu je takođe poklonio automatski kasetofon s pet stotina snimaka, svi su bili na čeličnim kuglicama za koje je S. I. Korporacija imala patente i na kojima je korporacija zaradila bar dvadeset miliona dolara. Pritisnete dugme i kuglica veličine zrne graška sklizne u ležište na spravi. Njenu molekularnu strukturu bi onda čitao sićušni skener koji se polagano kretao, a raspored molekula bi se pretvarao u zvuke orkestra ili grupe ili u gitaristu ili u ljudski glas. Njutn gotovo nikad nije slušao muziku. Na Farnsvortovo insistiranje pokušao je s nekim simfonijama i kvartetima, ali za njega nisu imali gotovo nikakav smisao. Bilo je čudno što mu je njihovo značenje tako nerazgovetno. Neke druge umetnosti, iako su ih obrazovni TV programi (najdosadniji i od svih najpretenciozniji) pogrešno tumačili i snishodljivo obrađivali, duboko su ga uzbuđivale - pogotovu vajarstvo i slikarstvo. Možda je video kao ljudska bića, ali nije čuo kao oni.

Kad je ušao u svoju sobu, premišljajući o mačkama i ljudima, najednom odluči da pusti neku muziku. Pritisnuo je dugme za Hajdnovu simfoniju za koju mu je Farnsvort rekao da mora da je čuje. U trenu naiđoše zvuci, militantni i precizni, i, za njega, bez ikakvog logičnog ili estetskog značenja. Bio je kao Amerikanac koji sluša kinesku muziku. Nasu sebi čist džin iz boce s police i ispi ga, pokušavajući da prati zvuke. Baš se spremao da sedne na kauč kad se na vratima začu

49

iznenadno kucanje. Iznenađen, ispustio je čašu. Razbila se kraj njegovih nogu. Prvi put u životu viknuo je: "Šta je sad to, kog đavola?" Koliko je je postao sličan ljudima?

Glas Beti Džo koji se začuo iza vrata zvučao je uplašeno: "Tomi, opet gospodin Farnsvort. Zahteva. Rekao je da moram da te pozovem..."

Glas mu je sada bio blaži, ali i dalje ljutit. "Recite mu ne. Recite mu da neću nikoga da vidim do sutra; neću ni sa kim da razgovaram."

Tišina potraja trenutak. Piljio je u slomljenu čašu podno svojih nogu, onda šutnu krupnije komade pod kauč. Potom se začula Beti Džo: "U redu, Tomi. Reći ću mu." Zastala je. "Tomi, sad se odmori. Čuješ?"

"U redu", reče on, "odmaraću se."

Čuo je kako se njeni koraci udaljuju od vrata. Prišao je polici za knjige. Nije bilo drugih čaša. Zausti da pozove Beti Džo, umesto toga uze gotovo punu bocu, odvrnu zatvarač i poče da pije iz nje. Isključio je Hajdna - ko može očekivati od njega da shvati takvu muziku? - i onda uključio zbirku folk muzike, starih crnačkih pesama, muziku s obala Južne Karoline, Džordžije, Floride. Bar je u rečima tih pesama bilo nečeg što je čovek poput njega mogao da razume.

Pun i umoran glas začu se iz zvučnika:

Uvek kad odem do kuće gospa Lulu

Ujede me stari pas,

Uvek kad odem do kuće gospa Seli

Ujede me buldog...

Nasmeši se zamišljeno; reči pesme kao da su dotakle nešto u njemu. Smestio se s bocom na kauč. Poče da razmišlja o Natanu Brajsu i o razgovoru koji su vodili tog popodneva.

Od njihovog prvog susreta pretpostavljao je da Brajs sumnja u njega; sama činjenica da je hemičar zahtevao razgovor odavala ga je. Uverio se, putem skupe istrage, da Brajs ne zastupa nikog drugog do sebe samog - da ne radi za Federalni Biro za Istraživanje, što čine bar dva radnika na građenju letelice, niti za bilo koju drugu vladinu agenciju. Ali, onda, ukoliko je Brajs odnekud posumnjao u njega i u njegove namere - kao što su, svakako, posumnjali Farnsvort i verovatno još nekolicina drugih - zbog čega se on, Njutn, potrudio da neguje popodnevno druženje s ovim čovekom? I zbog čega je pravio nagoveštaje o sebi, pričajući o ratu i drugom dolasku, nazvao sebe Rumplstiltskinom - tim zlobnim malim patuljkom koji se pojavio ko zna odakle da bi ispreo zlato od slame i pomoću svog nepojamnog znanja spasao princezi život, tuđincem čiji je krajnji cilj bila krađa princezinog deteta? Jedini način da se Rumplstiltskin porazi bio je: razotkriti njegov identitet, znati mu ime.

50

Ponekad ja sam kao dete bez majke;

Ponekad ja sam kao dete bez majke;

Slava tebi, aleluja!

I, pomislio je odjednom, zbog čega li je Rumplstiltskin princezi dao mogućnost da izbegne pogodbu? Zašto joj je dao onaj rok od tri dana da otkrije njegovo ime? Da li je to jednostavno bilo preveliko samopouzdanje - jer ko bi ikad pogodio ili pomislio na takvo ime? - ili je želeo da ga otkriju, uhvate, da ga liše cilja njegovih varki i čarolija? A da li on, Tomas Džerom Njutn, čije su čarolije i varke veće od onih ma kog opsenara ili patuljka iz bajki - a sve ih je pročitao - sada želi da ga otkriju, da ga uhvate?

Ovaj čovek dode do mog praga

Ne voli me kaže on,

Dođe; na mom pragu stoji

Ne voli me kaže on.

Zašto bih ja, razmišljao je Njutn s bocom u ruci, želeo da me otkriju? Zagledao se u etiketu na boci, osećao se čudno, smućeno. Snimak se naglo završio. Nastala je pauza, dok se druga kuglica otkotrljala u ležište. Potegao je dug, silan gutljaj. Uto iz zvučnika zatrešta orkestar silujući mu uši.

Umorno ustade i žmirnu. Osećao se vrlo malaksalo činilo mu se da nije bio toliko malaksao od onog dana, pre toliko godina, kad je uplašen i usamljen povraćao na golom polju, u novembru. Otišao je do ploče, isključio muziku. Onda je otišao do prekidača za televizor i uključio ih - možda će vestern...

Velika slika čaplje na suprotnom zidu poče da bledi. Kad je iščezla njeno mesto zauze glava naočitog čoveka s lažno ozbiljnim pogledom kakav neguju političari, iscelitelji verom i evanđelisti. Usne su mu se pokretale bez šuma, dok mu je pogled bio ukočen.

Njutn pojača ton. Glava zadobi glas, rekavši: "...Sjedinjenim Državama kao slobodnoj i nezavisnoj naciji, moramo se muški opremiti za borbu, sa slobodnim svetom svrstanim iza nas i suočiti se s iskušenjima, nadama i strahovanjima sveta. Ne smemo zaboraviti da Sjedinjene Države, bez obzira na to šta kažu naobavešteni, nisu drugorazredna sila. Ne smemo zaboraviti da će sloboda pobediti, ne smemo..."

Njutn najednom shvati da je čovek koji govori predsednik Sjedinjenih Država, i da izgovara visokoparnosti beznadnih. Okrenuo je prekidač. Na ekranu se pojavila scena iz spavaće sobe. Muškarac i žena, oboje u pidžamama, pravili su neke izanđale dvosmislene viceve. Ponovo okrete prekidač, nadajući se vesternu. Voleo je vesterne. Ali je ono što se pojavilo na ekranu bio propagandni spot koji plaća vlada, o američkim vrlinama i moćima. Pojavljivali su se snimci belih

51

crkava iz Nove Engleske, radnika na poljima - u svakoj grupi po jedan nasmejani Crnac - i javorovog drveća. Ovi filmovi su u poslednje vreme izgledali sve prostačkije; i, kao toliki popularni časopisi, sve besomučnije šovinistički - više nego ikad odani fantastičnoj laži da je Amerika nacija bogobojažljivih varošica, efikasnih gradova, zdravih farmera, ljubaznih lekara, zanetih domaćica, filantropskih milionera.

"Bože moj", reče naglas. "Bože moj, vi plašljivi, samosažaljivi hedonisti. Lažovi! Šovinisti! Budale!"

Opet je okrenuo prekidač i na ekranu se pojavila scena iz noćnog kluba, s tihom muzikom u pozadini. Ostavi je, posmatrajući kretanje tela na podijumu za igru, kao paunove odevene muškarce i žene što grle jedni druge dok muzika svira.

A šta sam ja, mislio je, ako nisam preplašeni, samosažaljivi hedonista? Dovršio je bocu džina i onda pogledao svoje ruke kako drže bocu, sada je zurio u veštačke nokte koji su sijali kao prozirni novčići pri treperavoj svetlosti televizijskog ekrana. Gledao ih je nekoliko minuta kao da ih vidi po prvi put.

Onda je ustao i klimavo otišao do plakara. S police je uzeo kutiju veliku otprilike kao ona za cipele. Na unutrašnjoj strani plakarskih vrata nalazilo se veliko ogledalo. Jedan časak je posmatrao samog sebe, svoju visoku koštunjavu priliku. Zatim se vratio do kauča i stavio kutiju na niski mermerni sto ispred sebe. Iz nje je uzeo plastičnu bočicu. Na sto je postavio praznu činijastu pepeljaru od kineskog porcelana, Farnsvortov poklon. Nasuo je tečnost iz bočice u pepeljaru, spustio bočicu, i vrhove prstiju obe šake zamočio u pepeljaru, kao da je činija za pranje prstiju. Držao ih je tako minut, a onda ih izvadio i jako pljesnuo dlanovima. Nokti popadaše na mermerni sto uz slab, zveckavi zvuk. Završeci prstiju su sada bili glatki, vrhovi pokretljivi ali malo nažuljeni.

Iz televizora su dopirali zvuci džeza, u jakom, napadnom ritmu.

Ustao je, otišao do vrata sobe i zaključao ih. Onda se vratio kutiji na stolu i iz nje izvadio grudvicu nečeg nalik pamuku, pa je grudvicu za trenutak zamočio u tečnost. Primetio je da mu se ruke tresu. Takođe je znao da je pijaniji no što je ikad bio. Ali, očigledno, ni tako nije dovoljno pijan.

Zatim je otišao do ogledala i prislonio vlažnu grudvicu uz oba svoja uveta sve dok plastične ušne školjke nisu otpale. Otkopčavši košulju, na isti način je uklonio lažne bradavice i malje s prsa. Dlačice i bradavice bile su pričvršćene na tanku, poroznu opnu i uklonio ih je izjedna. Uzeo je ove stvari i položio ih na niski sto. Idući natrag ka ogledalu, počeo je da govori na svom jeziku, prvo tiho a potom glasno kako bi nadjačao džez s televizora, recitujući pesmu koju je napisao u mladosti. Glasovi mu nisu dobro silazili s jezika. Bio je suviše pijan; ili je gubio sposobnost da izgovara antejske frikative. Onda je, teško dišući, iz kutije izvadio instrument sličan pinceti pa stao pred ogledalo i iz očiju pažljivo izvadio tanke, obojene plastične membrane. I dalje se upinjući da izgovori svoju pesmu, žmirkao je u svoj odraz očima čije su dužice imale uspravne proreze, kao u mačke.

Dugo je posmatrao samog sebe, a zatim poče da plače. Nije jecao, ali su mu iz očiju tekle suze - suze potpuno iste kao i ljudske suze - i slivale se niz njegove uske obraze. Plakao je od očajanja.

Onda glasno reče samome sebi na engleskom. "Ko si ti?" rekao je, "I gde spadaš?"

52

Pogled mu je uzvraćalo sopstveno telo; ali ga nije prepoznao kao svoje. Bilo je tuđe i zastrašujuće.

Uzeo je drugu bocu. Muzika je prestala. Spiker je govorio: "...balska dvorana hotela Silbah, u centru Luisvila, koju vam uživo prenosi Svetski Kolor - dobro poznati vam filmovi i razvijači za ono što je najbolje u fotografiji..."

Njutn nije gledao ekran; otvarao je bocu. Ženski glas poče da govori: "Da sakupite uspomene na predstojeće praznike, decu, tradicionalne praznične svetkovine na Dan zahvalnosti i Božić, nema ničeg lepšeg od prirodnih snimaka u Svetskom Koloru, ispunjenih blistavim i jedrim životom..."

A na kauču je sada ležao Tomas Džerom Njutn i pio, s otvorenom bocom džina, njegovi prsti bez noktiju su podrhtavali, njegove staklaste mačkolike oči namučeno su piljile u tavanicu.

3.

U nedeljno jutro, pet dana nakon svog pijanog razgovora s Njutnom, Brajs je bio kod kuće, pokušavajući da čita kriminalistički roman. Sedeo je pored električne grejalice u svojoj maloj dnevnoj sobi od montažnih elemenata, obučen samo u zelenu flanelsku pidžamu i pio je treću šolju kafe. Odjutros se osećao bolje nego u poslednje vreme; njegova zaokupljenost Njutnovim identitetom nije ga proganjala onoliko kao poslednjih nekoliko dana. I dalje mu je to pitanje bilo pre svega na umu; ali se odlučio za jednu vrstu taktike - ako se smotreno čekanje može zvati taktikom - i uspeo je da otkloni problem, ako ne iz svojih misli ono bar od stalnog preispitivanja. Kriminalistički roman je bio sasvim prijatno dosadan; vreme napolju pretvorilo se u oštru zimu. Bilo mu je udobno pored tobožnjeg kamina, i nije se ni zbog čega žurio. Levo od njega je na zidu visio Ikarov pad. Pre dva dana premestio ga je tu iz kuhinje.

Došao je do polovine knjige kad se na ulaznim vratima začulo slabo kucanje. Ustao je, pomalo razljućen, pitajući se ko mu to do đavola dolazi u posetu u nedelju ujutro. Osoblje je vodilo priličan društveni život, ali ga je on strogo izbegavao i imao je malo prijatelja. Nije imao nijednog dovoljno bliskog prijatelja koji bi navratio u nedelju do podne, pre ručka. Iz spavaće sobe je uzeo kućni kaput i onda otvorio ulazna vrata.

Napolju, usred sivog jutra, drhteći u tankom najlonskom mantilu stajala je Njutnova domaćica.

Osmehnula mu se i rekla: "Doktor Brajs?"

"Da?" Nije mogao da se seti njenog imena, mada ga je Njutn jednom spomenuo pred njim. O Njutnu i ovoj ženi širile su se raznorazne glasine. "Uđite i zagrejte se", reče.

"Hvala." Ušla je brzo, ali kao da se pravda, zatvorivši za sobom vrata. "Poslao me je gospodin Njutn."

"Oh?" Uputi je do grejalice. "Potreban vam je deblji kaput." Kao da je pocrvenela - ili je to samo bilo rumenilo njenih obraza od hladnoće. "Ja ne izlazim mnogo."

53

Pošto joj je pomogao da skine mantil, nagnula se nad grejalicu i počela da zagreva ruke. Brajs je seo i zamišljeno ju je posmatrao, očekujući da iznese razlog svoje posete. Nije bila neprivlačna - pune usne, crna kosa, puno telo ispod jednostavne plave haljine. Mora da je njegovih godina, a oblači se staromodno, kao i on. Nije bila našminkana, ali joj, obraza zarumenelih od hladnoće, to nije ni bilo potrebno. Grudi su joj bile teške, kao u seljanki iz ruskih propagandnih filmova, a imala bi savršen, spomenički izgled 'majke zemlje' da nije njenog stidljivog, povučenog pogleda i seoskog ponašanja i govora. Na rukama ispod rukava do lakta bilo je nežnih crnih maljica, mekog i prijatnog izgleda. To mu se dopadalo, kao što mu se dopadalo i to što ne čupa obrve.

Naglo se uspravila, nasmešila mu se, sada lagodnije, i progovorila. "Nije kao vatra od drva."

Nije isprva razumeo na šta je mislila. Onda, pokazavši glavom na crveno užarenu grejalicu, reče: "Ne, sigurno nije." A zatim: "Zašto ne sednete?"

Sela je na stolicu naspram njega, naslonila se i podigla noge na otoman. "I ne miriše kao vatra od drva." Izgledala je zamišljeno. "Živela sam na farmi i još pamtim vatre od drva, ujutro kad bi' cupkala unaokolo pokušavajući da se obučem. Položila bi' odeću na ognjište da se zagreje i stajala bi' i grejala leđa spram vatre. Sećam se kako je vatra mirisala. Ali miris vatre od drva nisam osetila - bog bi ga znao - dvadeset godina."

"Ni ja", reče on.

"Ništa ne miriše onako lepo kao nekad", reče ona.

"Čak ni kafa, ovako kako je prave. Većina stvari više uopšte ne miriše."

"Hoćete li šolju? Kafe?"

"Naravno", reče ona. "Hoćete ja da napravim?"

"Ja ću", ustao je, ispijajući šolju. "I onako sam se spremao za još jednu."

Otišao je u kuhinju i napravio dve šolje, upotrebivši pilule kafe koje su praktično jedino što se sada može kupiti, otkad je država prekinula odnose s Brazilom. Uneo ih je na poslužavniku, a ona mu se prijatno osmehnula dok je uzimala svoju šolju. Vrlo se udobno smestila, kao stari, dobroćudni pas - lišen i gordosti i filozofije da mu ometaju udobnost.

Seo je, otpio. "U pravu ste", reče, "gotovo ništa ne miriše kao nekad. Ili smo možda prestari da bi se tačno sećali."

Nastavila je da se smeši. Zatim je rekla: "On bi hteo da zna hoćete li da idete s njim u Čikago. Idućeg meseca."

"Gospodin Njutn?"

"Mhm. Imaju skup. Rekao je da vi verovatno znate za to."

"Skup?" Trenutak je, premišljajući, pio kafu. "Oh. Institut inženjera hemije. Zašto hoće da ide na to?"

54

"Ne znam", rekla je. "Rekao mi je da će, ako želite da idete s njim, popodne navratiti da razgovara o tome. Nećete raditi?"

"Ne", reče, "neću. Ne radim nedeljom." Nije promenio svoj nezaintereosvani ton, ali je munjevito razmišljao. Tu mu se pruža prilika, prosto mu pada u krilo. Postoji plan koji je dopola skovao pre dva dana, a ukoliko će Njutn zasigurno doći u kuću... "Vrlo rado ću s njim porazgovarati o tome." A onda užurbano dodade: "Da li je rekao kad će doći?"

"Ne, nije." Dovršila je kafu; šolju je stavila na pod kraj svoje stolice. Zaista se smestila kao kod svoje kuće, pomislio je, ali mu nije smetao način na koji je to činila. To je bila istinska prirodnost, ne od one izveštačene vrste kakvu su upražnjavali ljudi kao profesor Kanuti i sva njegova kratko potšišana sabraća tamo u Ajovi.

"U poslednje vreme nije mnogo govorljiv." Kad je to rekla u glasu joj se javio prizvuk napetosti. "U stvari, jedva ga i viđam." U glasu joj je bilo i neke ljutine, a Brajs se zapita šta to može da postoji između ovo dvoje. I onda shvati da je njeno prisustvo mogućnost - kakvu možda nikad više neće imati.

"Je l' bio bolestan?" Ako je samo navede da priča...

"Kol'ko znam nije. Čudan je. Hvataju ga stanja." Zurila je u zažarenu grejalicu pred sobom, nije gledala u njega. "Ponekad razgovara s onim Francuzom, zove se Briner, a drugi put opet razgovara sa mnom. Ponekad samo sedi u svojoj sobi. Danima. Ili pije; ali mu se teško poznaje."

"Šta radi Briner? Šta je njegov posao?"

"Ne znam." Pogledala ga je letimice, a onda opet vatru. "Mislim da je on telohranitelj." Ponovo se okrenula k njemu, lice joj je bilo zabrinuto, nespokojno. "Znate, gospodine Brajs, on nosi pištolj. I posmatrajte kako se kreće. Brz je." Odmahnula je glavom, kao što bi učinila majka. "Ne verujem mu i mislim da ni gospodin Njutn ne bi trebalo da mu veruje."

"Mnogi bogataši imaju telohranitelje. Uostalom, Briner je i neka vrsta sekretara, zar ne?"

Nasmejala se, kratko, jetko. "Gospodin Njutn ne piše pisma."

"Ne. Pretpostavljam da ne piše."

Zatim je, i dalje zagledana u grejalicu, bolećivo rekla: "Mogu li da dobijem jedno malo piće, molim vas?"

"Naravno." Ustao je, gotovo prebrzo. "Džin?"

Pogledala ga je. "Da, molim, džin." Bilo je nečeg žalosnog u njoj i Brajs odjednom shvati da ona mora biti vrlo usamljena, da stvarno nema s kim da razgovara. Oseti sažaljenje prema njoj - izgubljenoj, anahroničnoj ženi sa sela - i istovremeno uzbuđenje zbog saznanja da je zrela da se od nje izvuku informacije. Podmazaće je s malo džina, pustiće je da malo pilji u vatru, i čekati da progovori. Osmehnuo se za sebe, osećajući se makijevelistički.

Dok je bio u kuhinji i uzimao bocu džina s police iznad sudopere, ona reče iz dnevne sobe: "Molim vas, hoćete li da stavite malo šećera unutra?"

"Šećera?" To je već prilično otkačeno.

55

"Jeste. Otprilike tri kašike."

"U redu", reče, odmahujući glavom. A zatim: "Zaboravio sam kako se zovete."

Njen glas je još bio napet - kao da pokušava da se uzdrži od drhtanja, ili od plača. "Zovem se Beti Džo, gospodine Brajs. Beti Džo Mošer."

U načinu na koji mu je odgovorila bilo je nekog mirnog dostojanstva koje ga posrami što joj nije zapamtio ime. Stavio je šećer u čašu i počeo da sipa džin, a potom se još više zastideo zbog onoga što se spremao da učini - da je zloupotrebi. "Jeste li iz Kentakija?" reče, najuljudnije što je mogao. Napunio je čašu gotovo do vrha i promešao.

"Da. Ja sam iz Ervina. Oko sedam milja od Ervina. To je severno odavde."

Donese joj čašu i ona je uze sa zahvalnošću, ali pokušavajući da izgleda uzdržano, što je bilo i dirljivo i komično. Ova žena je počela da mu se dopada. "Jesu li vam živi roditelji?" Seti se da bi trebalo da je ispituje o Njutnu, ne o njoj. Zašto mu misli uvek odlutaju od suštine, od prave suštine?

"Majka je umrla." Otpila je gutljaj džina i zamišljeno ga promuljala u ustima, progutala, žmirnula. "Baš volim džin", reče. "Tata je vladi predao farmu za... za hidro..."

"Hidroponsku stanicu?"

"Tako je. Tamo gde prave onu gadnu hranu iz rezervoara. Uglavnom, tata sada prima pomoć - tamo u novogradnji u Čikagu - tako sam i ja, u Luisvilu, dok nisam srela Tomija."

"Tomija?"

Ironično se osmehnula. "Gospodina Njutna. Ponekad ga zovem Tomi. Mislila sam da mu se to dopada."

Uzeo je dah, i ne gledajući je rekao: "Kad ste ga upoznali?"

Otpila je još gutljaj džina, sladila ga, progutala. Onda se tiho nasmejala. "U liftu. Vozila sam se u tom liftu u Luisvilu da uzmem ček okružne socijalne pomoći i Tomi je bio unutra. Gospode, što je čudno izgledao! Odmah sam videla. A onda je u liftu slomio nogu."

"Slomio nogu?"

"Tako je. Zvuči dozlaboga smešno, ali to mu se desilo. Valjda je lift bio prebrz za njega. Da samo znate koliko je lak..."

"Koliko je lak?"

"Gospode, jeste, lak je. Mogli biste ga dići jednom rukom. Mora da mu kosti nisu jače od ptičjih. Kažem vam, on je čudan čovek. Gospode, on je fin čovek, i tako je pametan i bogat i tako strpljiv. Ali, gospodine Brajs..."

"Da?"

"Gospodine Brajs, ja mislim da je on bolestan, mislim da je vrlo bolestan. Mislim da je u telu bolestan - bože moj, samo da vidite koliko pilula uzima! - i mislim da ima... da ga nešto muči.

56

Htela bi' da pomognem, ali nikad ne znam odakle da počnem. A on nikad ne bi pustio doktora ni blizu." Dovršila je svoju čašu džina i nagnula se napred, kao da govori u poverenju. Ali joj je lice bilo ojađeno - jad suviše istinit da bi bio krivotvoren kao izgovor za ogovaranje. "Gospodine Brajs, ja mislim da on nikad ne spava. S njim sam ima već skoro godina, i nikad ga nisam videla da spava. On prosto nije čovek."

Brajsov um se otvarao kao blenda. Jeza mu se od zatiljka preko ramena spuštala niz kičmu.

"Hoćete li još džina?" upita. I onda, osećajući nešto što je pola smeh a pola grcanje, reče: "Pridružiću vam se..."

Popila je još dva pića pre nego što je otišla. Nije mu još mnogo toga ispričala o gospodinu Njutnu - verovatno zato što više nije želeo da je zapitkuje, nije osećao da je to nužno. Ali kad je odlazila - nimalo ne posrćući, jer je piće podnosila kao mornar - dok je oblačila mantil reče: "Gospodine Brajs, ja sam brljiva žena, neznalica, ali zaista cenim što sam porazgovarala s vama."

"Meni je bilo zadovoljstvo", reče on. "Slobodno dođite kad god zaželite."

Žmirkala je u njega: "Mogu li?"

Nije to mislio bukvalno, ali sada reče, zaista iskreno: "Želim da dođete opet." A potom: "Ni ja nemam mnogo ljudi s kojima mogu da razgovaram."

"Hvala", reče ona, pa onda, dok je izlazila u zimsko podne: "To znači da nas ima troje, zar ne...?"

Nije znao koliko će časova imati do Njutnovog dolaska, no znao je da mora brzo da dela ukoliko hoće da sve obavi na vreme. Bio je strašno uzbuđen i nervozan, a dok se oblačio mrmljao je: "Nije to Masačusets, to mora biti Mars. To mora biti Mars..." Da li je želeo da to bude Mars?

Kad se obukao, navuče kaput i ode iz kuće ka laboratoriji - pet minuta hoda. Napolju je sada padao sneg i hladnoća mu za trenutak obuze pažnju, odvrativši je od ideja koje su se kovitlale u njegovoj glavi, od zagonetke koju će jednom za svagda rešiti, ako samo aparat namesti kako treba i namesti ga na vreme.

U laboratoriji su bila tri njegova asistenta, i mrgodno im se obratio, odbijajući da odgovara na njihove komentare o vremenu. Mogao je da oseti njihovu ljubopitljivost kad je počeo da demontira mali aparat iz laboratorije za metale - spravu koju su upotrebljavali za rendgensko snimanje opterećenja i zamora materijala i analizu - ali se pretvarao da ne primećuje njihove dignute obrve. Nije dugo trajalo; imao je samo da odvrne zavrtnje koji su kameru i laki generator katodnih zraka učvršćivali u njegovim ležištima. Mogao je sasvim lako sam da ih ponese. Proverio je da li je kamera napunjena visoko osetljivim rendgenskim filmom S.I. Korporacije - i onda je izašao, noseći u jednoj ruci kameru, u drugoj spravu za katodne zrake. Pre nego što je zatvorio vrata rekao je ostalima: "Čujte, zašto vas trojica ne biste uzeli slobodno popodne? Važi?"

Izgledali su malo smušeno, ali jedan od njih reče: "Važi, naravno, doktore Brajs", i pogleda ostale.

"Fino." Zatvorio je vrata i otišao.

57

Pored imitacije kamina u Brajsovoj dnevnoj sobi nalazio se otvor za vazdušno hlađenje koji se sad nije koristio. Nakon dvadeset minuta rada i poneke psovke uspeo je da iza žičanog poklopca instalira kameru s blendom otvorenom do kraja. Srećom, film S.I. Korporacije imao je, kao toliki Njutnovi patenti, ogromne tehničke prednosti nad svojim prethodnicima; obična svetlost uopšte nije delovala na njega. Mogli su da ga eksponiraju jedino rendgenski zraci.

Cev u generatoru takođe je bila produkt S.I. Korporacije; radila je kao blic, ispuštajući trenutačni, koncentrisani blesak rendgenskih zraka - izuzetno koristan za proučavanje vibracija visoke učestalosti. Možda je još korisnija za ono što je sada Brajs bio naumio. Instalirao ju je u kuhinji, u fijoci za hleb, uperivši je kroz zid, prema otvorenom objektivu kamere. Zatim je izvukao električni gajtan kroz otvor fijoke i uključio ga u utikač iznad sudopere. Ostavio je fijoku delimično otvorenu kako bi mogao da zavuče ruku i pritisne prekidač na strani malog transformatora koji cev napaja energijom.

Vratio se u dnevnu sobu i pažljivo namestio najudobniju fotelju tačno između kamere i katodne cevi. Onda je seo u drugu fotelju da čeka Tomasa Džeroma Njutna.

4.

Čekanje je potrajalo. Brajs je ogladneo; pokušao je da pojede sendvič, ali nije mogao da ga dovrši. Šetao je po sobi, ponovo uzeo kriminalistčki roman, nije mogao da se usredsredi na čitanje. Svakih nekoliko minuta odlazio je u kuhinju i proveravao položaj katodne cevi u fijoci za hleb. Jednom, iznebuha odlučivši da se osigura radi li instrument pravilno, pritisnuo je prekidač na 'uključeno', sačekao da se zagreje pa onda pritisnuo dugme koje stvara nevidljivi blesak - blesak koji će proći kroz zid, kroz fotelju; kroz objektiv kamere i eksponirati film u njegovom ležištu u zadnjem delu kamere. I čim je pritisnuo dugme nemo i pogano opsova samog sebe; glupački se zamlaćujući, eksponirao je film.

Bilo mu je potrebno dvadeset minuta da skine poklopac s otvora i izvadi kameru. Onda je morao da izvadi film sad je bio smeđkaste boje što je značilo da je pravilno eksponiran - i zameni ga novim listom iz kasete kamere. Onda je, sav u znoju od straha da Njutn svaki čas može zakucati na vrata, ponovo namestio kameru u otvor, proverio objektiv, drhtavo ali pažljivo uperio kameru prema stolici i vratio rešetku na mesto. Uverio se da je objektiv u istoj ravni s prorezom na rešetki kako mu ne bi zasmetao metal.

Rukavi u mu bili zavrnuti i prao je ruke kad se na ulaznim vratima začulo kucanje. Prisilio se da do vrata ode polako, još noseći peškir u rukama, i otvorio ih.

Na snegu je stajao T.Dž. Njutn, imao je naočare i tanku jaknu. Malčice se smešio, reklo bi se ironično, a izgleda da mu, za razliku od Beti Džo, uopšte nije bilo hladno.

"Dobar dan", reče Njutn. "Nadam se da vas nisam prekinuo."

Brajs se trudio da mu glas zvuči smireno i samog sebe začudi što u tome uspeva. "Ni najmanje. Nisam ništa radio. Hoćete li da sednete?" Napravio je pokret u pravcu fotelje kraj otvora za provetravanje. Dok je to činio, pomisli na Demokla, na presto ispod mača.

58

"Ne", reče Njutn. "Hvala, neću. Sedeo sam celo pre podne." Skinuo je jaknu i prebacio je preko naslona fotelje. Kao i uvek, nosio je košulju s kratkim rukavima. Rukavi su tako štrčali u stranu da su mu ruke izgledale kao tanke cevi.

"Da vam donesem piće." Možda će sesti ako bude imao piće.

"Ne, hvala. Ja... trenutno ne pijem." Njutn je otišao do bočnog zida i razgledao Brajsovu sliku. Stajao je ćutke za trenutak, dok Brajs nije seo. Onda je rekao: "Krasna slika, doktore Brajs. To je Brojgel, zar ne?"

"Da." Pa naravno da je to Brojgel. Svako zna da je to Brojgel. Zašto Njutn nije seo? Brajs poče da pucketa zglavcima prstiju pa onda prestade. Njutn odsutno otrese nekoliko kapi istopljenog snega iz kose. Da je bio malčice viši, zglavcima bi se očešao o tavanicu.

"Kako se zove?" reče Njutn. "Slika."

Njutn bi to morao znati; slika je bila dovoljno čuvena.

"Zove se Ikarov pad. Ono u vodi je Ikar."

Njutn nastavi da je gleda. "Vrlo je lepa", reče. "A predeo je vrlo sličan našem. Planine; sneg i voda." Okrenuo se, sada gledajući Brajsa. "Ali, naravno, polje na slici neko pluži, a sunce je niže. Mora da je kasnije doba dana..."

Ljut, još nervozan, Brajs se obrecnu. "Zašto ne ranije?" reče.

Njutnov osmejak bio je vrlo čudan. Pogled kao da mu je bio uperen u nešto daleko. "To se nikako nije moglo dogoditi u jutro, zar ne?"

Brajs nije odgovorio. Ali je Njutn, naravno, bio u pravu. Kad je Ikar pao sunce je bilo u zenitu. Mora da je dugo padao. Sunce na slici je upola zašlo za horizont, a Ikar, čija je noga mlatarala nad vodom - nad vodom u kojoj samo što se neprimećen nije udavio, zbog svoje nepromišljenosti - bio je prikazan u trenu nakon udara o vodu. Mora da je padao od podneva.

Njutn je prekinuo ova razmišljanja. "Beti Džo mi je kazala da hoćete da idete sa mnom u Čikago."

"Da. Ali recite mi, zašto idete u Čikago?"

Njutn napravi pokret koji je izgledao veoma neobičan za njega - sleže ramenima i okrenu dlanove nagore. Mora da je to preuzeo od Brinara. Onda reče: "Oh, potrebno mi je još hemičara. Mislio sam da bi to bio dobar način da ih unajmim."

"A ja?"

"Vi ste hemičar. Ili, tačnije, inženjer hemije."

Brajs je oklevao pre no što će progovoriti. Ono što se spremao da kaže biće nepristojno, ali Njutnu, izgleda, nije smetala otvorenost. "Imate silesiju personalaca, gospodine Njutn", reče. Onda se na silu nasmeja. "Morao sam da se probijem kroz čitavu armiju pre no što sam uspeo da vas upoznam."

59

"Da", reče Njutn. Okrenuo se i na čas ponovo pogledao sliku, a potom rekao: "Možda je odmor to što mi je zapravo potrebno... Da posetim novo mesto."

"Niste nikad ranije bili u Čikagu?"

"Ne, bojim se da sam ja, u ovom svetu, pomalo pustinjak."

Brajs je gotovo pocrveneo zbog ove primedbe. Okrenuo se prema veštačkoj vatri i rekao: "Čikago u vreme Božića nije baš najbolje mesto na svetu za odmor."

"Meni ne smeta hladno vreme", reče Njutn. "A vama?"

Brajs se nervozno nasmeja. "Nisam na njega imun koliko ste, kako izgleda, vi. Ali mogu da ga podnesem."

"Dobro." Otišao je do fotelje, uzeo jaknu i počeo da je oblači. "Milo mi je što ćete ići sa mnom."

Videvši da se čovek - da li je čovek? - sprema da ode, Brajs se unezverio. Možda mu se nikad neće pružiti još jedna prilika. "Samo minut", reče slabašno, "idem da... da naspem sebi piće."

Njutn oćuta. Brajs izade iz sobe i ode u kuhinju. Prolazeći kroz vrata, okrenuo se da pogleda stoji li možda Njutn još pored fotelje. Obeshrabri se: Njutn se vratio slici, opet je stajao pred njom, ozbiljno zagledan. Napola se sagnuo jer mu je glava bila bar za stopu viša od slike.

Brajs nasu sebi dupli viski i dopuni čašu vodom iz slavine. Nije voleo led u piću. Stojeći kraj sudopere sunu jedan gutljaj, psujući u sebi baksuzluk što je Njutna naveo na odluku da stoji.

Onda, kad se vratio u dnevnu sobu, ugleda Njutna kako sedi.

Okrenuo je glavu kako bi mogao da pogleda Brajsa. "Pretpostavllam da bi bilo bolje da ostanem", reče. "Treba da porazgovaramo o našim planovima."

"Naravno", reče Brajs. "Mislim da bi trebalo." Za trenutak je stajao kao zaleđen, a onda užurbano reče: "Ja... zaboravio sam da uzmem led. Za piće. Izvinite." Vratio se u kuhinju.

Ruka mu se tresla kad je posegao u fijoku za hleb i okrenuo prekidač. Dok se sprava zagrejavala, otišao je do frižidera i uzeo led iz posude. Kao retko kad u životu bio je blagodaran usavršenijoj tehnologiji; bogu hvala više nije potrebno navlačiti se s ledom zaglavljenim u čančiće s pregradicama. Stavi dve kocke u piće, prosuvši malo na košulju. Onda se vrati fijoci za hleb, duboko udahnu i pritisnu dugme.

Čulo se gotovo neprimetno, trenutačno zujanje, i potom tišina.

Isključio je prekidač i vratio se u dnevnu sobu. Njutn je još bio u fotelji, sada zagledan u vatru. Brajs neko vreme nije mogao da odvoji oči od otvora za provetravanje iza kojeg se nalazila kamera, sada s eksponiranim filmom.

Odmahnu glavom pokušavajući da odagna osećanje nespokojstva. Bilo bi smešno da se oda sad kad je stvar obavljena. I shvati da se oseća kao izdajnik - kao čovek koji tek što je izdao prijatelja.

60

Njutn reče: "Pretpostavljam da ćemo leteti."

Nije mogao da se odupre. "Kao Ikar?" reče, ironično. Njutn se nasmeja. "Pre kao Dedal, nadam se. Ne bi mi prijalo davljenje."

Sad je na Brajsa bio red da stoji. Nije želeo da sedne i time bude prisiljen da Njutna pogleda u oči. "Vašim avionom?" reče.

"Mislio sam da idemo na Božić, izjutra. To jest, ukoliko Brinar uspe da obezbedi prostor na čikaškvm aerodromu. Pretpostavljam da će biti gužve."

Brajs je bio pri kraju svog pića - mnogo brže nego obično. "Nije obavezno da bude na sam Božić", reče. "On kao da je između razdoblja najvećih gužvi." Onda je rekao, ne znajući tačno zbog čega to pita: "Hoće li i Beti Džo s nama?"

Njutn je oklevao. "Neće", rekao je. "Samo nas dvojica."

Osećao se malčice iracionalno - kao što se osećao onog dana kad su njih dvojica pored jezera pili džin i razgovarali. "Zar joj nećete nedostajati?" zapitao je. To, naravno, nije bila njegova stvar.

"Verovatno." Pitanje kao da nije uvredilo Njutna. "Pretpostavljam da će i ona meni isto tako nedostajati, doktore Brajs. Ali neće ići." Još trenutak je ćutke posmatrao vatru. "Možete li da budete spremni za polazak izjutra na Božić, u osam? Brinar će doći po vas kući, ako želite."

"Fino." Zabacivši glavu, stresao je ostatak viskija.

"Koliko dugo ostajemo?"

"Bar dva-tri dana." Njutn ustade i ponovo poče da oblači jaknu. Brajs oseti talas olakšanja; počeo je da oseća kako više neće moći da se obuzdava. Film...

"Pretpostavljam da će vam biti potrebno nekoliko čistih košulja", reče Njutn. "Za troškove ću se ja pobrinuti."

"Zašto da ne?" nasmeja se malo nervozno Brajs. "Vi ste milioner."

"Tačno", reče Njutn, zatvarajući patent zatvarač na jakni dok je Brajs još sedeo, i pogledavši naviše ugledao Njutna kako se, preplanuo i mršav, uzdiže nad njim kao statua. "Tačno. Ja sam milioner."

Onda je izašao, sagnuvši se ispod dovratka, te lagano odšetao u sneg...

Prstima drhtavim od uzbuđenja i duha posramljenog što su prsti tako uzbuđeni, Brajs je uklonio rešetku s otvora, izvadio kameru, stavio je na kauč i izvadio kasetu. Onda je obukao kaput, pažljivo stavio film u džep i uputio se, kroz sad već debeli sloj snega, ka laboratoriji. Jedva se uzdržao da ne potrči.

Laboratorija je bila prazna - hvala bogu što je ranije razjurio asistente! Uputio se pravo u prostoriju za razvijanje i projekciju. Nije se zaustavio da uključi grejanje, mada se laboratorija bila vrlo rashladila. Ostao je u kaputu.

61

Kad je izvadio negativ iz dozne s gasovitim razvijačem ruke su mu toliko drhtale da gotovo nije mogao da stavi film u mašinu. Ali je nekako uspeo.

Tada, kad je okrenuo prekidač projektora i pogledao ekran na suprotnom zidu, njegove ruke prestadoše da se tresu i dah mu zasta u grlu. Buljio je u ekran čitav minut. Onda se naglo okrenuo i izašao iz sobe za projekcije u samu laboratoriju - u ogromnu, dugu prostoriju, sada praznu i vrlo hladnu. Zviždukao je kroz zube, a melodija je odnekud bila Da ste znali Suzi k'o što sam Suzi znao ja...

Tada se, sam u laboratoriji, počeo smejati naglas ali prigušeno. "Dabome", rekao je, a reč se odbila o udaljeni zid na kraju prostorije natrag do njega, odbila se pomalo šuplje, preko polica s epruvetama i Bunzenovih lampi, staklarije i posuda za topljenje i peći za prečišćavanje i mašina za testiranje. "Dabome", reče, "dabome, gospodine Rumplstiltskine."

Pre no što će izvaditi film iz projektora opet se zagledao u sliku na zidu - sliku nemogućeg koštanog sklopa u jednom nemogućem telu, uokvirenog obrisom fotelje nema grudne kosti, nema trtične kosti, nema slobodnih rebara, nema rskavičavih vratnih pršljenova, malih šiljatih lopatica, spojenog drugog i trećeg rebra. Bože moj, pomislio je, bože moj. Venera, Uran, Jupiter, Neptun ili Mars. Bože moj!

I ugledao je, dole u uglu snimka, malu, jedva primetnu sliku reči S. I. Korp. A njihovo značenje, koje mu je bilo poznato još otkad se prvi put raspitivao za poreklo onog kolor filma, pre više od godinu dana, vrati se sa zastrašujućim nizom implikacija: Svetska Industrijska Korporacija.

5.

U avionu su vrlo malo razgovarali. Brajs je pokušao da čita neke brošure o metalurškim istraživanjima, ali je sebe zatekao kako se vrpolji, kako mu misli lutaju. Pokatkad bi kroz uzani salon pogledao tamo gde je sedeo Njutn, staložen, s čašom vode u jednoj, s knjigom u drugoj ruci. To su bile Sabrane pesme Valasa Stivensa. Njutnovo lice bilo je spokojno; izgledao je zadubljen. Zidove salona ukrašavale su velike kolor fotografije vodenih ptica - ždralova, flaminga, čaplji, pataka. Kad je prethodni put bio u avionu, za vreme svog prvog putovanja na gradilište, Brajs se divio fotografijama zbog ukusa koji ih je tamo postavio; sada se zbog njih osećao nelagodno, delovale su gotovo zlokobno. Njutn je pijuckao vodu, okretao stranice, jednom ili dvaput se osmehnuo Brajsu, ali nije ništa rekao. Kroz mali prozor iza Njutna Brajs je mogao da vidi pravougaonik prljavosivog neba.

Trebalo im je manje od sata da stignu do Čikaga i još deset minuta za sletanje. Izašli su u zbrku sivih, neodređenih kamiona, gungulu ljudi odlučnog izgleda, i staklasti izrovani sneg, smrznut i prljav. Vetar ga udari u lice kao vreća iglica. Uvukao je bradu u šal, digao kragnu kaputa, nabio jače šešir. Čineći to, pogledao je Njutna. Hladni vetar je izgleda delovao čak i na njega, jer je zavukao ruke u džepove i stresao se. Brajs je nosio debeli zimski kaput; Njutn - sako od tvida i štofane pantalone. Bilo je neobično videti ga tako odevenog. Pitam se kako bi izgledao u šeširu, pomisli Brajs. Možda bi čovek s Marsa morao da nosi polucilindar.

Zatupasti kamion vukao je avion s piste. Skladni mali mlaznjak mrgodno je pratio kamion, kao da je ogorčen na bruku što se nalazi na zemlji. Neko nekome doviknu "Srećan Božić!" i Brajs, trgnuvši se, shvati da je danas zaista Božić. Njutn je prošao ispred njega, zadubljen u misli, i on

62

krenu za njim, koračajući polako i brižljivo preko sleđenih ravnina i kratera, koji su mu pod nogama ličili na prljavi sivi kamen čija je površina nalikovala mesečevoj.

Aerodromska zgrada bila je vrela, znojna, bučna, prepuna. Nasred čekaonice stajalo je džinovsko božićno drvo; okretalo se; plastično, pokriveno plastičnim snegom plastičnim ledenicama i zlobnim, treptavim sijalicama. Nevidljivi sladunjavi hor pevao je, uz zvonca i električne orgulje, Beli Božić, u navratima nadglašavajući graju gomile: "Sa-anjam o Božiću be-elom..." Ta fina, stara božićna pesma. Odnekud iz sakrivenih otvora zapahnjivao je miris borovine - ili ulja od borovine, od one vrste koja se upotrebljava za javne klozete. Piskave žene u bundama stajale su u grupicama; muškarci su važno stupali prostorijom noseći torbe za akta, pakete, kamere. Pijanac s licem posutim ljubičastim pečatima izvalio se u fotelju od veštačke kože. Negde blizu Brajsa jedno dete vrlo vatreno reče drugom: "I ti si isto to." Brajs nije čuo odgovor. "Nek ti dan bude blistav i veseo, nek svaki tvoj Boo-oožić bude beeeeo!"

"Naš auto treba da je ispred zgrade", reče Njutn. U njegovom glasu bilo je nečeg što nagoveštava bol.

Brajs klimnu glavom. Ćutke su prošli kroz gomilu, a onda izašli napolje. Hladni vazduh doneo je olakšanje.

Čekala su ih kola s uniformisanim šoferom. Kad su ušli i udobno se smestili, Brajs reče: "Kako vam se dopada Čikago?" Njutn ga je časak gledao, pa reče: "Zaboravio sam na sve te ljude." A onda je, s krutim smeškom, citirao Dantea: "Ne pomišljah da je smrt tolike odnela." Ako si ti, pomisli Brajs, Dante među prokletima - a verovatno jesi - onda sam ja Vergilije.

Posle ručka u hotelskoj sobi sišli su liftom u predvorje gde su se unaokolo muvali delegati, pokušavajući da izgledaju srećno i važno i opušteno. Predvorje je bilo puno nameštaja od aluminijuma i mahagonija u moderno japanskom stilu, toj tekućoj zameni za eleganciju. Nekoliko sati su proveli razgovarajući s ljudima koje je Brajs prilično dobro poznavao - i od kojih mu se većina nije dopadala - i našli trojicu koji su izgledali zainteresovani da dođu i rade za Njutna. Ugovorili su sastanke. Sam Njutn je malo govorio. Prilikom upoznavanja klimnuo bi glavom i nasmešio se, a ponekad bi nešto rekao. Privukao je izvesnu pažnju - kad se unaokolo proneo glas ko je - ali to kao da nije primećivao. Brajs je stekao jasan dojam da se on prilično napreže, no lice mu je ostalo smireno kao i uvek.

Pozvani su na koktel u jedan od apartmana, taj rashod koji se odbija od poreza priređivala je neka proizvodačka firma i Njutn je prihvatio poziv za obojicu. Čovek lasičjeg lica koji ih je pozvao izgledao je očaran pristankom, i gledajući naviše u Njutna, za glavu višeg od njega, reče: "Bićemo zaista počastvovani, gospodine Njutn. Zaista je čast imati mogućnost za razgovor s vama."

"Hvala", reče Njutn, osmehujući se svojim uvek istim smeškom. Zatim, kad je čovek otišao, reče Brajsu: "Sad bih voleo da se malo prošetam napolju. Hoćete li sa mnom?"

Brajs klimnu glavom s olakšanjem: "Da uzmem kaput."

Na putu do lifta prošao je pored grupe od tri čoveka, svi su bili dobro obučeni u konzervativna odela, govorili su važno i glasno. Dok je Brajs prolazio, jedan od njih reče: "...ne samo u Vašingtonu. Pa, ne možete mi govoriti da hemijsko naoružanje nema budućnost. To je područje kojem su potrebni novi ljudi."

63

Iako je Božić bilo je otvorenih radnji. Ulice su bile pune ljudi. Većina je gledala pravo ispred sebe, ukočenog izraza. Njutn je sada delovao nervozno. Izgledalo je da prisustvo ljudi prima kao da su talas; ili opipljivo energetsko polje od hiljadu elektromagneta, koje samo što ga nije progutalo. Činilo se da mu je neophodan napor da bi nastavio da se kreće.

Ušli su u nekoliko radnji gde su ih napastvovali jarko svetlo s tavanice i lepljiva vrućina. "Mislim da bi trebalo da kupim poklon za Beti Džo", reče Njutn. Na kraju joj je u juvelirskoj radnji kupio skladni mali stoni časovnik od belog mermera i zlata. Brajs mu ga je nosio natrag do hotela, u kutiji uvijenoj u blistavi papir.

"Mislite li da će joj se dopasti?" upitao je Njutn.

Brajs sleže ramenima. "Naravno da će joj se dopasti."

Počeo je da pada sneg...

Tokom popodneva i večeri bilo je mnogo skupova, ali ih Njutn nije spominjao i Brajsu je laknulo što ni na jedan ne mora da ide. Nikad nije video svrhu tih budalaština - tih diskusija o 'izazovima' i 'izvodljivim konceptima'. Ostatak popodneva proveli su u razgovorima s tri čoveka koji su pokazali interes da rade u Svetskoj Industrijskoj. Dvojica su prihvatila posao, koji je trebalo da počne u proleće - što i nije bilo čudno, kad se uzme u obzir kolike je plate davao Njutn. Jedan od njih će raditi s tečnim rashlađivačima za motore letelice; drugi, vrlo bistar, pristupačan momak radiće pod Brajsovim rukovodstvom. Bio je stručnjak za koroziju. Činilo se da je Njutn prilično zadovoljan što je dobio tu dvojicu, ali je takođe bilo očevidno da mu je u stvari svejedno. Sve vreme razgovora bio je rasejan, neodređen, te je Brajs bio prisiljen da sam obavi najveći deo. Kad je sve bilo gotovo Njutnu kao da je laknulo. No bilo je vrlo teško sa sigurnošću tvrditi šta on oseća o ma čemu. Bilo bi zanimljivo znati šta se odvija u tom neobičnom, tuđinskom umu, i šta prikriva taj automatski osmeh - taj blagi, mudri, setni osmeh.

Koktel je priređen u apartmanu na krovu. Iz kratkog hodnika ušli su u prostranu, plavo zastrtu prostoriju, punu sveta, uglavnom muškaraca, koji su tiho razgovarali. Jedan zid prostorije bio je sav u staklu i svetlosti grada rasprostrle su se po njegovoj površini kao prikaz neke složene molekularne sheme. Sav nameštaj bio je u stilu Luj XV, što se Brajsu dopalo. Slike na zidu bile su dobre. Barokna fuga, prigušena ali razgovetna, dopirala je odnekud iz zvučnika; Brajs nije poznavao tu kompoziciju ali mu se dopala. Bah? Vivaldi? Soba mu se svidela i bio je voljan da pregura sedeljku da bi se nalazio u njoj. Ipak je bilo nečeg nedoličnog u staklenom zidu po čijoj su površini svetlucala svetla Čikaga.

Jedan čovek se izdvojio iz grupe i prišao da ih pozdravi, prijatno se osmehujući. Trgnuvši se, Brajs shvati da je to onaj iz predvorja od hemijskog naoružanja. Imao je izvrsno sašiveno crno odelo i delovao ugodno razdragan.

"Dobrodošli u naše utočište od prigradske čamotinje", reče, pružajući ruku. "Ja sam Fred Benedikt. Bar je tamo." Zaverenički pokaza glavom u pravcu vrata.

Brajs prihvati ruku, donekle srdit zbog proračunato čvrstog stiska i predstavi sebe i Njutna.

64

Benedikt je bio vidljivo impresioniran. "Tomas Njutn!" reče. "Bože, priželjkivao sam da se pojavite. Znate da vas bije glas da ste..." za časak mu je bilo nelagodno, "...pustinjak." Nasmejao se. Njutn ga pogleda odozgo s nepromenjenim mirnim smeškom. Benedikt nastavi, njegova nelagodnost je sada nestala. "Tomas Dž. Njutn znate, teško je poverovati da zaista postojite. Moja firma iznajmljuje sedam procesa od vas - odnosno, od Svetske - i jedina predstava koju sam ikad imao o vama bila je kao o nekom kompjuteru."

"Možda ja i jesam računar", reče Njutn. A onda: "Koja je vaša firma, gospodine Benedikt?"

Benedikt je za trenutak izgledao kao da se boji da se s njim tera šega. Što se, pomisli Brajs, verovatno i zbiva.

"Ja sam u Budućnosti bez granica. Uglavnom hemijsko naoružanje, mada smo nešto radili i s plastikom - kontejnere i slično." Malo se nakloni u struku, pokušavajući da bude zabavan. "Vaši domaćini."

Njutn reče: "Hvala." Koraknuo je ka vratima u pravcu bara. "Ovde vam je vrlo lepo."

"I mi tako mislimo. A sve se odbija od poreza." Pošto je Njutn hteo da umakne, on reče: "Da vam donesem piće, gospodine Njutn. Voleo bih da upoznate neke naše goste." Izgledao je kao da nije načisto s tim šta da radi s ovim visokim i neobičnim čovekom, ali se plaši da mu ovaj ne pobegne.

"Nemojte se uznemiravati, gospodine Benedikt", reče Njutn. "Pridružićemo vam se malo kasnije."

Benedikt nije delovao zadovoljno, ali se nije bunio. Ušavši u prostoriju s barom, Brajs reče: "Nisam znao da ste tako slavni. Kad sam ja pokušavao da vas pronađem pre godinu dana, niko nije bio čuo za vas."

"Tajna se ne može večito čuvati", reče Njutn; sada se nije smešio.

Prostorija je bila manja od prethodne, ali podjednako elegantna. Iznad uglačanog bara visio je Maneov Ručak na travi. Barmen je bio sed, postariji, još dostojanstvenijeg izgleda od naučnika i poslovnih ljudi u drugoj sobi. Sedeći za barom Brajs postade svestan izanđalosti svog sivog odela, kupljenog u robnoj kući, pre četiri godine. Znao je da mu je i kragna na košulji iskrzana, da su rukavi predugački.

Naručio je martini, a Njutn običnu vodu bez leda. Dok je barmen spremao piće, Brajs pogleda unaokolo po sobi i reče: "Znate, ponekad mislim da je kad sam doktorirao trebalo da se zaposlim kod firme kao što je njihova." Suvo se nasmejao. "Sada bih zarađivao osamdeset hiljada godišnje i živeo ovako." Pokaza rukom na prostoriju pustivši da mu se pogled za čas zadrži na velelepno odevenoj sredovečnoj ženi s promišljeno očuvanom linijom i licem koje je nagoveštavalo novac i uživanje. Zelena senka za oči i usta za seks. "Mogao sam da usavršim novu vrstu plastike za lutkice ili maziva za vanbrodske motore..."

"Ili otrovni gas?" Njutn je dobio svoju vodu i otvorio srebrnu kutijicu, izvadio pilulu.

65

"Zašto da ne?" Brajs je uzeo svoj martini, pazeći da ga ne prospe. "Neko mora da pravi otrovni gas." Otpio je. Piće je bilo tako oporo da mu je oprljilo grlo i jezik a glas mu podiglo za celu oktavu. "Zar nije rečeno da su nam stvari kao otrovni gasovi potrebne kako bismo sprečili ratove? To je dokazano."

"Je li?" reče Njutn. "Zar niste radili nešto na hidrogenskoj bombi - pre nego što ste otišli u profesore?"

"Da, radio sam. Otkud znate za to?"

Njutn mu se osmehnu - ne automatskim smeškom već osmehom iskrene veselosti. "Naredio sam da se ispita vaša prošlost."

Otpio je veći gutljaj. "Zašto? Zbog moje lojalnosti?"

"Oh... radoznalost." Zastao je sekundu, pa upitao: "Zašto ste radili na bombi?"

Brajs razmisli minut. Onda se nasmeja svom položaju: upotrebljava Marsovca u baru za ispovednika. Ali, možda je to prikladno. "U početku nisam znao da će to biti bomba", reče. "A u ono vreme verovao sam u čistu nauku. Dohvatiti zvezde. Tajne atoma. Naša jedina nada u haotičnom svetu." Dovršio je martini.

"I više ne verujete u te stvari?"

"Ne."

Muzika u drugoj prostoriji prešla je u madrigal koji je maglovito prepoznao. Kretala se delikatno, prepleteno, uz lažno podrazumevanje prostodušnosti kakva je, izgleda, za njega postojala u staroj polifonoj muzici. No da li je bilo lažno? Nisu li postojale prostodušne umetnosti i promišljeno složene umetnosti? A i korumpirane umetnosti? I zar to ne može biti istina i za nauke? Može li hemija biti korumpiranija od botanike? Ali nije tako. Postoje primene, ciljevi...

"Pretpostavljam da ni ja ne verujem", reče Njutn.

"Mislim da ću uzeti još jedan martini", reče Brajs. Zgodni, nesumnjivo korumpirani martini. Odnekud mu se u mislima nađoše reči: O vi bez imalo vere. Nasmeja se samome sebi i pogleda Njutna. Njutn je sedeo pravo, ukočeno, pijući svoju vodu.

Drugi martini mu nije toliko oprljio grlo. Naručio je treći. Na koncu, plaća onaj od hemijskog naoružanja. Ili poreski obveznici. Zavisi s koje strane pogledate. Slegnuo je ramenima. I onako će svi platiti za sve - Masačustes i Mars; svuda će svi platiti.

"Da se vratimo u drugu sobu", reče, uzimajući novi martini u ruku i pažljivo otpivši da ga ne bi prosuo. Primeti da mu manžetna potpuno izviruje iz rukava sakoa, kao široka i otrcana narukvica.

Čim su prošli kroz vrata u veliku prostoriju prolaz im je preprečio mali, zdepasti čovek koji je govorio s pripitom uzrujanošću. Brajs se hitro okrete u nadi da ga čovek neće prepoznati. To je bio Volter Kanuti s Univerziteta Pendli iz Pendlija, država Ajova.

"Brajs!" reče Kanuti. "Đavo da me nosi! Natan Brajs!"

66

"'veče, profesore Kanuti." Nespretno je premestio čašu martinija u levu ruku, pa su se rukovali. Kanuti je bio zajapuren; očevidno je sasvim pijan. Imao je sako od zelene svile i mrku košulju s malim, diskretnim karnerićima po kragni. Odelo je bilo suviše mladalačko za njega. Osim ružičastog, mekog lica, izgledao je kao maneken s korica časopisa za mušku modu. Brajs se trudio da tonom ne pokaže gađenje. "Lepo što vas ponovo vidim."

Kanuti je upitno gledao Njutna, i nije se imalo kud osim da ih upozna. Brajs se saplitao o imena, besan zbog sopstvene nespretnosti.

Ako ništa drugo, Njutnovo ime je ostavilo veći utisak na Kanutija nego na onog drugog, Benedikta. Obema ruka ma je protresao Njutnovu, govoreći: "Da, da, naravno. Svetska Industrijska. Najveća stvar posle Generalne Dinamike." Ulagivao se kao da se nada masnom ugovoru za istraživanja na Pendliju. Brajs se uvek užasavao kad bi video profesore kako šene pred poslovnim ljudima - onim istim ljudima koji su se podsmevali u privatnim razgovorima - kad god bi u izgledu mogao biti ugovor za istraživanja.

Njutn je mrmljao i osmehivao se, a Kanuti najzad pusti njegovu ruku, pokuša da se dečački nasmeje, pa reče: "E pa!" A onda, spustivši ruku na Brajsovo rame: "E, pa, mnogo je vode proteklo, Nate." Iznenada kao da mu se upalila sijalica i Brajs se lecnu iznutra, u sebi, iščekujući. Kanuti pogleda obojicu, Brajsa i Njutna, i reče: "Zar ti radiš za Svetku Industrijsku, Nate?"

Nije odgovorio, znajući šta je sad na redu.

Onda Njutn reče: "Doktor Brajs je s nama već više od godinu dana."

"E, pa, đavo da me..." Kanutijevo lice postajalo je crvenije iznad nacigovane kragne. "E, pa, đavo da me nosi. Radiš za Svetsku Industrijsku!" Izraz neobuzdane veselosti razli se po njegovom bucmastom licu, a Brajs jednim gutljajem ispi martini, osećajući se spremnim da u to lice zabije đon. Smeh postade podrigujuće kikotanje, a zatim se Kanuti okrete Njutnu i reče: "Ovo je pravi biser. Moram ovo da vam ispričam, gospodine Njutn." Opet se zakikotao. "Siguran sam da se Nat neće naljutiti, jer je sve to sad prošlo. Ali znate li, gospodine Njutn, kad je Nat ostavio nas iz Pendlija, živ se jeo zbog onih istih stvari koje vam sad verovatno pomaže da pravite, tamo u Svetskoj."

"Odista?" reče Njutn, popunjavajući pauzu.

"A štos je u ovome." Kanuti ispruži trapavu ruku i položi je na Brajsovo rame. Brajsu je došlo da je odgrize, ali je opčinjen slušao ono što, znao je, sledi.

"Štos je u tome što je ovaj tu stari Nat mislio da sve to proizvodite pomoću nekih vradžbina. Je l' tako, Nate?"

"Tako je", reče Brajs. "Pomoću vradžbina."

Kanuti se nasmeja. "Nat je jedan od najboljih u struci, što vi, siguran sam, znate, gospodine Njutn. Ali mu je to možda udarilo u glavu. Mislio je da su vaši kolor filmovi izum sa Marsa."

"Oh?" reče Njutn.

67

"Dabome. Sa Marsa ili tako negde. Rekao je 'vanzemaljski'." Kanuti stisnu Brajsovo rame, da pokaže kako ne misli ništa zlo. "Kladim se da je kad vas je ugledao očekivao nekog s tri glave. Ili s pipcima."

Njutn se srdačno osmehnu. "To je vrlo zabavno." Zatim pogleda u Brajsa. "Žao mi je što sam vas razočarao", reče on predusretljivo.

Brajs skrenu pogled. "Nisam ni najmanje razočaran", reče. Ruke su mu drhtale, pa stavi čašu na sto i zabi šake u džepove sakoa.

Kanuti je opet govorio, sada o nekom članku koji je pročitao, nešto o Svetskoj Industrijskoj i njenom doprinosu nacionalnom bruto produktu. Brajs ga naglo prekide. "Izvinite", reče, "mislim da ću još jedno piće." Onda se okrenuo i brzo vratio u prostoriju s barom, ne pogledavši nijednog od njih dvojice.

Ali, kad je dobio piće, nije mu se pilo. Bar je počeo da ga pritiska; barmen više nije izgledao dostojanstveno, već samo kao pretenciozni lakej. Muzika iz druge sobe sada jedan oktet - bila je uzrujana i piskava. Za barom je bilo previše ljudi i glasovi su im bili prejaki. U očajanju je pogledao unaokolo: svi muškarci su bili uglađeni, samozadovoljni; žene kao harpije. Nek' ide do đavola, pomisli, nek' sve ide do đavola. Kroz gužvu se udaljio od bara, ostavivši netaknuto piće, i odlučno se vratio u glavnu sobu.

Njutn ga je čekao, sam.

Brajs ga pogleda pravo u oči, pokušavajući da ne ustukne. "Gde je Kanuti?" reče.

"Rekao sam mu da odlazimo." Slegnu ramenima na neverovatni francuski način, kretnja koju je Brajs ranije zapazio. "On je nametljiv čovek, zar ne?"

Brajs za trenutak nastavi da gleda u njega, u njegove nepronikljive oči. Potom reče: "Hajdemo odavde."

Izašli su ćutke i koračali uporedo; ništa ne govoreći, niz dugačak, debelo zastrti hodnik do svoje sobe. Brajs je otključao vrata i kad ih je za njima zatvorio, rekao je, sad mirno, staloženim glasom: "Pa, jeste li?"

Njutn je seo na rub kreveta, umorno mu se nasmešio i rekao: "Naravno da jesam."

Nije se imalo šta odgovoriti. Brajs uhvati sebe kako mrmija. "Isuse Hriste. Isuse Hriste." Sede u fotelju i zabulji se u svoja stopala. "Isuse Hriste."

Činilo mu se da je tako sedeo vrlo dugo, buljeći u sopstvena stopala. Znao je, ali je potres što je to naglas izgovoreno bio nešto sasvim drugo.

Tada Njutn reče: "Hoćete li nešto da popijete?"

Podigao je pogled i najednom se nasmejao. "Oh, bože, dabome."

Njutn je posegao za telefonom kraj kreveta i pozvao poslugu. Zatražio je dve boce džina, vermut i led. Onda, spuštajući slušalicu, reče: "Hajde da se napijemo, doktore Brajs. Ovo je izuzetan trenutak."

68

Nisu govorili sve dok nije došao konobar noseći pokretni stočić s pićem, ledom i bokalom za mešanje martinija. Na poslužavniku se nalazila činija s mariniranim patuljastim glavicama crnog luka, koricama limuna i zelenim maslinama. U drugoj činijici bili su lešnici. Kad je konobar otišao, Njutn reče: "Hoćete li vi da naspete? Ja bih čist džin." I dalje je sedeo na rubu kreveta.

"Naravno." Brajs ustade; osećao se smušeno. "Je li to Mars?"

Njutnov glas je zvučao neobično. Ili je samo to on, Brajs, pijan? "Da li bi to nešto promenilo?"

"Siguran sam da bi. Jeste li iz... ovog Sunčevog sistema?"

"Da. Koliko znam, drugi ni ne postoje."

"Nema drugih sunčanih sistema?"

Njutn je uzeo čašu džina koju mu je pružio Brajs i držao ju je, zamišljen. "Jedino sunca", reče, "planeta nema. Bar ja ne znam za njih."

Brajs je mešao martini. Ruke su mu sad bile savršeno mirne; prebrodio je nekakvu prepreku. Osećao je da ništa više ne može da ga dodirne, da ga uzdrma. "Otkad ste ovde?" zapitao je, mešajući, slušajući kucanje leda o ivice bokala.

"Niste li dovoljno dugo mešali to piće?" reče Njutn: "Bolje ga popijte." Otpio je gutljaj. "Pet godina sam na vašoj Zemlji."

Brajs prestade s mešanjem i nasu piće u čašu. Onda je, osećajući se razdešeno, unutra ubacio tri maslinke. Malo martinija pljusnu po belom lanenom čaršavu na stočiću, praveći mokre mrlje. "Nameravate li da ostanete?" reče. Zvučalo je kao da u pariskom kafeu zapitkuje drugog turistu. Njutn bi oko vrata morao da nosi kameru.

"Da, nameravam da ostanem."

Sada sedeći, Brajs uhvati sebe da mu pogled luta po sobi. Soba je bila ugodna, zidovi su bili svetlo zeleni a na njima su visile bezazlene slike.

Vrati pogled na Njutna. Tomas Džerom Njutn sa Marsa. Sa Marsa ili već odnekud. "Jeste li vi čovek?" zapita.

Njutnovo piće bilo je dopola popijeno. "Stvar definici je", reče. "Međutim, dovoljno sam čovek."

Hteo je da zapita: Dovoljno čovek za šta? ali nije. Može odmah da pređe na drugo važno pitanje, kad je već postavio prvo. "Zbog čega ste ovde?" reče. "Šta nameravate?"

Njutn je ustao, nasuo još džina u čašu, otišao do fotelje, seo. Gledao je u Brajsa, delikatno držeći čašu u mršavoj ruci. "Nisam siguran da znam šta nameravam", rekao je.

"Niste sigurni da znate?" reče Brajs.

Njutn stavi čašu na sto pored kreveta i poče da skida cipele. "U početku sam mislio da znam zašto sam ovde. A onda sam prve dve godine bio u poslu, u vrlo velikom poslu. Prošle

69

godine sam imao više vremena za razmišljanje. Možda isuviše vremena." Uredno je stavio cipele pod krevet, jednu do druge. Zatim je ispružio duge noge na prekrivač i naslonio se na jastuk.

U tom položaju je svakako dovoljno ličio na čoveka. "Zbog čega se gradi brod? To je brod, zar ne, nije samo istraživačka stanica?"

"To je brod. Ili, da budem precizniji, trajekt."

Već neko vreme, još od razgovora s Kanutijem, Brajs je bio ošamućen; sve je izgledalo nestvarno. Ali je sad počeo da ovladava događajima, i naučnik u njemu poče da se iskazuje. Spustio je čašu, odlučivši da zasad više ne pije. Važno je sačuvati bistru glavu. No dok je spuštao čašu ruka mu je drhtala.

"Znači da nameravate da dovedete još... svojih ljudi ovamo? Trajektom?"

"Da."

"Ima li još vaših ovde?"

"Ja sam jedini."

"Ali zašto ovde gradite svoj brod? Tamo, odakle ste došli, sigurno ima brodova. Pa vi ste došli ovamo."

"Da, došao sam ovamo. Ali letelicom za jednu osobu. Vidite, problem je u gorivu. Bilo ga je dovoljno da se pošalje samo jedan od nas, i za samo jedan prelazak."

"Atomskog goriva? Uran ili nešto slično?"

"Da. Naravno. Ali nam gotovo ništa nije ostalo. A nemamo ni benzina, ni uglja, ni hidroelektrične energije." Nasmeja se. "Verovatno ima na stotine brodova, mnogo savršenijih od ovog koji gradimo u Kentakiju, ali nema načina da se dopreme ovamo. Nijedan od njih nije upotrebljavan preko pet stotina vaših godina. Onaj kojim sam došao nije čak ni bio predviđen za interplanetarno vozilo. Prvobitno je planiran kao letelica za hitne slučajeve - kao čamac za spasavanje. Nakon sletanja uništio sam motore i kontrolnu tablu, a trup sam ostavio na poljani. Pročitao sam u novinama da neki farmer tamo ljudima naplaćuje pedeset centi da bi ga videli. Postavio ga je u šatru i prodaje bezalkoholna pića. Želim mu svako dobro."

"Zar nema u tome neke opasnosti?"

"Da me otkrije Federalni Biro za Istraživanje ili tako neko? Ne verujem. Najgore što se dogodilo bila je neka glupost u nedeljnom dodatku o mogućim osvajačima iz svemira. Ali za čitaoce nedeljnog dodatka ima većma iznenađujućih zanimljivosti nego što je trup svemirskog broda pronađen na površinskom kopu u Kentakiju. Ne verujem da je iko značajan to shvatio ozbiljno."

Brajs ga pažljivo pogleda. "Da li su 'osvajači iz svemira' samo koještarija?"

Njutn otkopča dugme na kragni. "Mislim da je tako."

"Pa zbog čega onda vaši dolaze ovamo? Kao turisti?"

70

Njutn se smejao. "Ne sasvim. Možda možemo da vam pomognemo."

"Kako?" Nekako mu se nije dopadao način na koji je Njutn to rekao. "Kako da nam pomognete?"

"Mogli bismo da vas sačuvamo od toga da sami sebe uništite, ako budemo dovoljno brzi." A onda, kad Brajs zausti da nešto kaže, reče: "Pustite me da malo govorim. Mislim da ne znate kakvo mi zadovoljstvo pričinjava što govorim o tome - što malo duže govorim." Otkad je legao na krevet nije ponovo uzimao čašu. Sklopio je ruke na stomaku i, blago gledajući Brajsa, nastavio. "Vidite, mi smo imali sopstvene ratove. Mnogo više od vas, i jedva smo ih preživeli. Eto kuda je otišao najveći deo naših radioaktivnih materijala - u bombe. Bili smo vrlo moćan narod, vrlo moćan; ali to je odavno prošlo. Sad jedva životarimo." Pogleda nadole u svoje šake, kao da premišlja. "Čudno je da najveći deo vaše fantastike o životu na drugim planetama uvek pretpostavlja da na planetama postoji samo jedna inteligentna rasa, samo jedan tip društva, samo jedan jezik, samo jedna vlada. Na Antei - zovemo se Antea, iako to ime, naravno, nije u vašim udžbenicima astronomije - u jednom trenutku imali smo tri inteligentne vrste i sedam značajnih vlada. Sada je ostala samo jedna vrsta od neke važnosti, a to je moja. Mi smo oni koji su preživeli pet ratova vođenih radioaktivnim oružjem. I nema nas mnogo. Ali znamo puno o oružju. I imamo puno tehničkih znanja." Njutnov pogled je i dalje bio prikovan za sopstvene šake; glas mu je, postao monoton, kao da recituje unapred pripremljen govor. "Ovde sam proveo pet godina, i posedujem imovinu koja vredi preko trista miliona dolara. Za pet godina će se udvostručiti. A to je tek početak. Ukoliko plan bude sproveden, u svakoj većoj zemlji ovog sveta će na kraju postojati ekvivalent Svetske Industrijske. Onda ćemo preći na politiku. I vojsku. Znamo mnogo o oružju i odbrambenim sredstvima. Vaša su još primitivna. Mi, na primer, možemo da onesposobimo radar - stvar neophodna kad sam prizemljivao svoju letelicu i još neophodnija pri povratku trajekta. Takođe možemo da uspostavimo energetski sistem koji bi sprečio detoniranje svakog vašeg nuklearnog oružja u prečniku od pet milja."

"Da li je to dovoljno?"

"Ne znam. Ali moji pretpostavljeni nisu glupi, a, kako izgleda, smatraju da je to mogućno. Dokle god pod sopstvenom kontrolom budemo držali svoje izume i svoje znanje, pa u jednoj maloj zemlji unapređujemo ekonomiju, na drugom mestu kupujemo kritične viškove hrane, negde zasnivamo industriju, jednoj naciji dajemo oružje, a drugoj odbranu od njega..."

"Ali, do đavola, vi niste bogovi."

"Ne. Ali jesu li vas vaši bogovi ikad spasli?"

"Ne znam. Ne, naravno da nisu." Brajs pripali cigaretu. Bila su mu potrebna tri pokušaja; ruke su otkazivale poslušnost. Duboko je uvukao dim, pokušavajući da se smiri. Osećao se kao student druge godine koji raspravlja o sudbini ljudskog roda. Ali ovo baš nije bilo apstraktno filosofiranje. "Zar čovečanstvo nema pravo da odabere sopstveni vid uništenja?" reče.

Njutn pričeka trenutak pre no što će progovoriti. "Da li zaista verujete da čovečanstvo ima to pravo?"

Brajs u pepeljari kraj sebe izmrvi samo dopola popušenu cigaretu. "Da. Ne. Ne znam. Zar ne postoji nešto kao ljudska sudbina? Pravo da se do kraja ostvarimo, da živimo sopstveni život i snosimo sopstvene posledice?" Dok je ovo govorio, iznenada mu sinu da je Njutn jedina spona -

71

kako beše? - s Anteom. Ako Njutn bude uništen, taj plan neće biti sproveden; sve će biti gotovo. A Njutn je loman, tako loman. Ova ga je misao opčinjavala pun minut; on, Brajs, je potencijalni heroj nad herojima - čovek koji jakim udarcem pesnice verovatno može da spase svet. To je trebalo da bude vrlo zabavno; ali nije bilo.

"Možda nešto kao ljudska sudbina postoji", reče Njutn, "ali pre mislim da to liči na sudbinu izumrlih golubova-selica. Ili na sudbinu onih velikih spodoba sa sićušnim mozgovima - mislim da su se zvali dinosaurusi."

To je već delovalo pomalo nadmeno. "Nećemo neminovno izumreti. Pregovara se o razoružanju. Nismo baš svi poludeli!"

"Ali većina jeste. Dovoljan broj jeste - potrebno je samo nekoliko ludih, na pravim mestima. Pretpostavite da je onaj vaš Hitler posedovao fuzione bombe i interkontinentalne projektile? Zar ih ne bi upotrebio, bez obzira na posledice? Pred kraj nije više imao šta da izgubi."

"Kako ja da znam da vaši Antejci neće biti Hitleri?"

Njutn odvrati pogled. "To je moguće, ali nije verovatno."

"Da li dolazite iz demokratskog društva?"

"Na Antei nemamo ništa nalik demokratskom društvu. A nemamo ni demokratske društvene institucije. Ali ne nameravamo da vladamo nad vam, čak i kad bismo mogli."

"Pa kako onda nazivate", reče Brajs, "to što grupa Antejaca namerava da manipuliše ljudima i vladama širom Zemljine kugle?"

"To nazivamo tako kako ste ga vi upravo nazvali - manipulacijom ili usmeravanjem. A to može da ne uspe. Može uopšte da ne uspe. Možda ćete prvo razneti svoj svet u paramparčad, ili ćete nas otkriti i otpočeti lov na veštice - znate, mi jesmo ranjivi. Ili, čak i ako se domognemo velike moći, nećemo uspeti da kontrolišemo svaki nesrećni slučaj. Ali možemo da umanjimo verovatnoću pojave Hitlera, i možemo da zaštitimo vaše najveće gradove od razaranja. A to je", sleže ramenima, "više nego što vi možete da učinite."

"I to želite da uradite samo da biste nam pomogli?" Brajs je čuo sarkazam u sopstvenom glasu i nadao se da Njutn to ne primećuje.

Ukoliko ga je primetio, Njutn to nije pokazao. "Naravno da nije tako. Ovako dolazimo da spasemo sebe. Ali", osmehnu se, "ne želimo da Indijanci spale naš rezervat pošto se u njemu smestimo."

"Od čega se spasavate?"

"Od izumiranja. Nemamo gotovo nimalo vode, ni goriva, ni prirodnih bogatstava. Imamo slabašnu sunčanu energiju - slabu jer smo toliko udaljeni od Sunca - i još imamo velike zalihe hrane. Koje se smanjuju. Živih Antejaca ima manje od tri stotine."

"Manje od tri stotine? Bože moj, vi ste se odista potpuno uništitli!"

"Zaista jesmo. Kao što ćete, čini mi se, i vi uskoro, ukoliko mi ne dođemo."

72

"Možda biste morali doći", reče. "Možda biste morali." Brajs oseti kako mu se grlo steže. "Ali ako bi se vama nešto... dogodilo pre no što brod bude završen? Zar to ne bi bio kraj svega?"

"Da. To bi bio kraj."

"Nema goriva za još jedan brod?"

"Nema goriva."

"Šta me onda", reče Brajs, osećajući napetost, "zadržava da sprečim tu - tu invaziju, ili manipulaciju? Zar ne bih morao da vas ubijem? Znam da ste vrlo slabi. Prema onome što mi je rekla Beti Džo, pretpostavljam da su vam kosti kao u ptice."

Njutnovo lice bilo je potpuno smireno. "Da li želite da to sprečite? Sasvim ste u pravu; mogli biste da mi zavrnete šiju kao piletu. Da li to želite? Sad, kad znate da se zovem Rumplstiltskin, da li želite da me oterate iz palate?"

"Ne znam." Pogledao je u pod.

Njutnov glas je bio blag. "Rumplstiltskin je odista ispreo zlato od slame."

Brajs podiže pogled, najednom je bio ljut. "Jeste. I pokušao da ukrade princezino dete."

"Naravno da je pokušao", reče Njutn. "Ali da nije ispreo zlato od slame princeza bi umrla. A deteta ne bi ni bilo."

"U redu", reče Brajs. "Neću vam zavrnuti šiju da bih spasao svet."

"Znate li", reče Njutn, "da sad gotovo želim da možete. To bi tako pojednostavilo stvari za mene." Zastao je. "Ali ne možete."

"Zašto ne mogu?"

"Nisam došao na vaš svet neopremljen za otkriće. Iako nisam očekivao da ću ikome reći ono što sam vama rekao. Ali, mnogo je toga što nisam očekivao." Opet je gledao dole, u svoje šake, kao da razgleda nokte. "U svakom slučaju, ja sa sobom nosim oružje. Uvek ga nosim."

"Antejsko oružje?"

"Da. Vrlo efikasno. Ne biste nikad stigli odatle do mog kreveta."

Brajs naglo uze vazduh. "Kako deluje?"

Njutn se nasmeja. "Zar jedna firma otkriva svoje tajne drugoj?" reče. "Možda ću ipak morati da ga upotrebim na vama."

Nešto u načinu na koji je Njutn to izgovorio - ne ironično ili pseudozlokobno svojstvo same izjave, već neka sitna neobičnost u ponašanju - podseti Brajsa da on, na kraju krajeva, razgovara s nekim ko nije ljudsko biće. Uvežbana površinska ljudskost koju je Njutn usvojio mogla je biti baš to: vrlo tanak površinski sloj. Što god da je ispod površine, Njutnova suština, njegova izrično antejska priroda može vrlo lako biti nedohvatno za njega, Brajsa, ili, uostalom, za svakoga na

73

Zemlji. Ono što Njutn zaista oseća i misli može biti van domašaja njegovog poimanja, potpuno nedostupno.

"Kakvo god bilo vaše oružje", sada je pažljivije govorio, "nadam se da nećete morati da ga upotrebite." A onda je opet pogledao oko sebe po velikoj hotelskoj sobi, u gotovo netaknut poslužavnik s pićem, pa opet u Njutna, opruženog na krevetu. "Bože moj", reče, "teško je u to poverovati. Sedeti u ovoj sobi i verovati da razgovaram sa čovekom s druge planete."

"Da", reče Njutn, "i ja sam na to pomislio. Znate, i ja razgovaram sa čovekom s druge planete."

Brajs ustade i proteže se. Onda ode do prozora, razmače zastore, pogleda dole, na ulicu. Svuda su bila automobilska svetla, jedva su se kretala. Ogromni osvetljeni pano, upravo naspram hotela, prikazivao je Deda Mraza kako pije koka-kolu. Grozdovi treptavih sijalica činili su da Deda-Mrazove oči blistaju, da bezalkoholno piće svetluca. Brajs začu kako zvona negde prigušeno sviraju Adeste Fideles.

Okrenu se Njutnu, koji se nije pomerio. "Zašto ste mi rekli? Niste morali."

"Želeo sam da vam kažem." Smešio se. "Protekle godine nisam bio potpuno siguran u svoje pobude; nisam siguran zašto sam poželeo da vam kažem. Nije obavezno da Antejci sve znaju. Uostalom, i onako ste znali za mene."

"Govorite li o onome što je rekao Kanuti? To je s moje strane moglo da bude samo pipanje u mraku. Nije moralo ništa da znači."

"Nisam mislio na ono što je rekao profesor Kanuti. Mada me je zabavljala vaša reakcija na to; mislio sam da će vas udariti kap kad je rekao: 'Mars'. Ali to što je rekao vas je nateralo da pokažete karte, nije mene."

"Zašto ne vas?"

"Pa, doktore Brajs, ima vrlo mnogo razlika između vas i mene, kojih teško da ste svesni. Jedna od njih je da je moj vid mnogo oštriji od vašeg, a efektivni opseg njegovih frekvenci mnogo veći. To znači da ja ne mogu da vidim boju koju vi zovete 'crvena'. Ali mogu da vidim rendgenske zrake."

Brajs zausti da nešto kaže, ali onda ne reče ništa.

"Čim sam video blesak", reče Njutn, "Nije mi bilo teško da odredim šta radite." Pogledao je upitno Brajsa. "Kako je ispao snimak?"

Brajs se osećao glupavo, kao đak uhvaćen na delu. "Slika je bila... izuzetna."

Njutn klimnu glavom. "Zamišljam. Kad biste mogli da vidite moje unutrašnje organe bili biste takođe iznenađeni. Jednom sam u Njujorku otišao u muzej prirodnih nauka. Vrlo zanimljivo mesto... za turistu. Tamo mi je palo na pamet da sam ja jedini zaista jedinstveni biološki uzorak u toj zgradi. Mogao sam sebe da zamislim u alkoholu, u tegli, s etiketom Extraterrestrial humanoid. Brzo sam otišao."

74

Brajs nije mogao da se odupre smehu. A Njutn je, sada kad se tako reći ispovedio, izgledao raspoložen, izgledao, paradoksalno, još više kao 'čovek', sada kad je obelodanio da zapravo nije ništa slično. Lice mu je bilo izražajnije, ponašao se opuštenije no što je to Brajs ikad ranije video: ali je i dalje postojao nagoveštaj drugog Njutna, potpuno antejskog Njutna, nedosežnog i tuđeg. "Da li nameravate da se vratite na svoju planetu?" reče Brajs. "Brodom?"

"Ne. Neće biti potrebno. Brodom će se upravljati neposredno sa same Anteje. Bojim se da sam ovamo zauvek prognan."

"Da li vam nedostaju... vaši ljudi?"

"Nedostaju mi."

Brajs je otišao do svoje fotelje i ponovo seo. "Ali ćete ih uskoro videti?"

Njutn je oklevao. "Verovatno."

"Zašto verovatno? Nešto može da omane?"

"Nisam mislio na to." A zatim: "Rekao sam vam ranije da uopšte nisam siguran šta nemeravam."

Brajs ga pogleda u nedoumici. "Ne razumem šta hoćete da kažete."

"Pa", ovlaš se osmehnu Njutn, "već neko vreme razmatram mogućnost da plan ne privedem kraju, da brod nikud ne šaljem - da čak i ne dovršim gradnju. Potrebno je samo jedno naređenje."

"Za ime božje, zašto?"

"Oh, plan je bio pametan, mada očajnički. Ali, šta smo drugo mogli?" Njutn je gledao u njega, no kao da ga ne vidi. "Međutim, u meni su se javile sumnje u njegovu krajnju vrednost. Ima u vašoj kulturi, u vašem društvu, stvari za koje nismo znali na Antei. Znate li, doktore Brajs", promenio je položaj na krevetu, nagnuvši se bliže Brajsu, "da ponekad mislim da ću kroz nekoliko godina poludeti? Nisam siguran da bi moj narod mogao da podnese vaš svet. Dugo smo vremena boravili u kuli od slonovače."

"Ali mogli biste da se izdvojite od sveta. Novac imate; mogli biste da budete sa svojima, da izgradite sopstveno društvo." Šta on to radi - nalazi opravdanja za antejsku... invaziju? A tek što ga je preplašila i zaprepastila? "Mogli biste da napravite sopstveni grad u Kentakiju."

"I da čekamo da padnu bombe? Bilo bi nam bolje na Antei. Tamo bar možemo da živimo narednih pedeset godina. Ako treba da živimo ovde, nećemo da budemo izolovana kolonija čudačkih nakaza. Morali bismo da se raštrkamo širom vašeg sveta, da se postavimo na uticajne položaje. Inače bi bilo glupo da dolazimo."

"Što god učinili, izložićete se velikoj opasnosti. Zar ne možete da računate na to da ćemo sami rešiti svoje probleme, ako se bojite prisnijeg kontakta s nama?" Gorko se osmehnu. "Samo izvolite."

"Doktore Brajs", reče Njutn a na licu mu sad nije bilo osmeha, "mi smo mnogo mudriji od vas. Verujte mi, mudriji smo više no što možete da zamislite. I ubeđeni smo, van svake razumne

75

sumnje, da će kroz ne više od trideset godina vaš svet biti gomila atomskih ruševina, ukoliko budete prepušteni sami sebi." Tmurno je nastavio: "Da vam pravo kažem, baca nas u veliko očajanje kad gledamo šta se spremate da učinite s tako divnim, plodnim svetom. Mi smo svoj odavno razorili, ali smo na početku imali mnogo manje nego vi ovde." Glas mu je sada delovao uznemireno, ponašanje intenzivnije. "Da li shvatate da nećete samo razoriti svoju civilizaciju takvu kakva je, i pobiti najveći deo svog stanovništva, već da ćete takođe potrovati ribe u svojim rekama, veverice na vašem drveću, jata ptica, tle, vodu? Ima trenutaka kad nam izgledate kao majmuni pušteni u muzej, koji nose noževe, rasecaju platna, čekićima razbijaju statue."

Brajs nije nekoliko trenutaka progovorio. Onda je rekao: "Ali ljudska bića su naslikala te slike, napravila te statue."

"Samo nekoliko ljudskih bića", reče Njutn. "Samo nekoliko." Naglo se diže i reče: "Mislim da mi je dosta Čikaga. Hoćete li kući?"

"Sada?" Brajs pogleda na sat. Bože moj, pola tri ujutro. Božić je prošao.

"Zar mislite da ćete noćas lako zaspati?" reče Njutn.

Slegnuo je ramenima. "Ne bih rekao." A zatim, setivši se onoga što je govorila Beti Džo: "Vi uopšte ne spavate, zar ne?"

"Ponekad spavam", reče Njutn, "ali ne često." Seo je pored telefona. "Moraću da probudim našeg pilota. I biće nam potrebna kola da nas što brže prebace do aerodroma..."

Bilo je teško naći auto; stigli su na aerodrom tek u četiri. Do tada je Brajsa počela da hvata vrtoglavica, a u ušima mu je blago zujalo. Njutn nije pokazivao znake umora. Kao uvek, njegovo lice nije pokazivalo šta misli.

Bilo je zbrke i nekoliko zastoja dok su dobili dozvolu za uzletanje, a kad su najzad krenuli, prelećući jezero Mičigen, već je bila počela da se uobličava ružičasta i umilna zora.

Kad su stigli u Kentaki bio je dan, početak vedrog zimskog dana. Prva stvar koju su ugledali dok su sleteli bio je blistavo sjajni trup broda - Njutnovog trajekta - koji je na jutarnjem suncu izgledao kao uglačani spomenik. A kad su se našli iznad aerodroma ugledali su nešto iznenađujuće. Na udaljenom kraju piste, pored Njutnovog hangara, elegantno se ugnezdio prekrasno aerodinamični, beli avion, dvaput veći od onog u kojem su se oni nalazili.

Na krilima je imao oznake Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih Država. "Pitam se ko nam je došao u posetu", reče Njutn.

Morali su da prođu pored belog aviona, idući ka monošinskim kolima, i, u prolazu, Brajs nije mogao a da ne bude impresioniran njegovom lepotom - finim proporcijama i gracioznošću oblika. "Kad bismo samo sve pravili tako lepo", reče.

I Njutn je pažljivo posmatrao avion. "Ali ne pravite", reče.

Ćutke su se vozili kolima. Brajsu su bridele ruke i noge od potrebe za spavanjem, no duh mu je bio pun oštrih, hitrih slika, ideja, napola uobličenih misli.

76

Trebalo je da ode svojoj kući; ali kad ga je Njutn pozvao na doručak, prihvatio je. To će mu biti lakše nego da sam sebi pronalazi hranu.

Beti Džo je bila ustala, obučena u narandžasti kimono, kose povezane svilenom maramom; lice joj je bilo zabrinuto a oči crvene, naduvenih podočnjaka. Otvarajući vrata, reče: "Gospodine Njutn, ovde su neki ljudi. Ja ne znam..." Glas joj je zamro. Prošli su pored nje u dnevnu sobu. Unutra su sedela petorica; kad su Njutn i Brajs ušli, hitro ustadoše.

Brinar je bio u središtu grupe. Trojica su bila u odelima, a četvrti, koji je imao plavu uniformu, očigledno je bio pilot vojnog aviona. Brinar ih predstavi, ponašao se poslovno, bezlično. Kad je to obavljeno, Njutn, još stojeći, reče: "Da li ste dugo čekali?"

"Ne", reče Brinar, "nismo. U stvari, zadržali smo vas na čikaškom aerodromu dok ne stignemo ovamo. Vrlo dobro usklađeno vreme. Nadam se da niste imali previše neprijatnosti - zbog zadržavanja u Čikagu."

Njutn nije pokazivao nikakva osećanja. "Kako vam je to pošlo za rukom?"

"Pa, gospodine Njutn", reče Brinar, "ja sam u Federalnom Birou za Istraživanja. Ovi ljudi sa mnom su moje kolege."

Njutn je malčice oklevao. "To je vrlo zanimljivo. Pretpostavljam da to znači da ste vi... uhoda?"

"Mislim da je tako. U svakom slučaju, gospodine Njutn, naloženo mi je da vas uhapsim i privedem."

Njutn polako, duboko, vrlo ljudski uzdahnu. "Zbog čega me hapsite?"

Brinar se učtivo osmehnu. "Optuženi ste za ilegalan ulazak u zemlju. Smatramo da ste stranac, gospodine Njutn."

Njutn je malo duže ćutao. Onda je rekao: "Molim vas, mogu li prvo da doručkujem?"

Brinar je oklevao, zatim se iznenađujuće dobroćudno osmehnu. "Ne vidim zašto ne biste, gospodine Njutn", reče. "Mislim da bi i nama dobro došlo da nešto pojedemo. Oni su jutros u Luisvilu ustali u četiri kako bismo izvršili ovo hapšenje."

Beti Džo im je napravila kajganu i kafu. Dok su jeli, Njutn uzgred zapita može li da pozove svog advokata.

"Bojim se da ne možete", reče Brinar.

"Zar ne postoji ustavna odredba o tome?"

"Postoji." Brinar spusti svoju šolju. "Ali vi nemate ustavnih prava. Kao što sam rekao, smatramo da vi niste američki građanin."

6.

77

Njutn spusti knjigu. I onako mu se nije čitalo, a za nekoliko minuta doći će lekar. Tokom dve nedelje svog zatočeništva osim čitanja je malo šta drugo radio. To jest, kad ga nisu saslušavali, ili kad ga nisu pregledali stručnjaci s doktorskim titulama - lekari, antropolozi, psihijatri - ili ljudi u konzervativnim odelima koji su sigurno bili vladini službenici, iako mu, kad bi ih zapitao, nikad nisu odgovarali ko su. Ponovo je pročitao Spinozu, Hegela, Špenglera, Kitsa, Novi zavet, a trenutno je čitao neke nove knjige o lingvistici. Donosili su mu sve što zatraži, prilično brzo i uljudno. Imao je i gramofon, koji je retko koristio, zbirku igranih filmova, televizor Svetske Industrijske, i bar, ali ne i prozore da kroz njih gleda Vašington. Rekli su mu da se nalazi negde u blizini tog grada, mada nisu naznačili koliko blizu. Uveče je gledao televiziju, delimično zbog nostalgije, ponekad iz radoznalosti. Povremeno bi u vestima spomenuli njegovo ime - bilo je nemoguće da vlada pritvori tako bogatog čoveka, a da to nema izvesnog publiciteta. Ali su ta spominjanja uvek bila neodređena, poticala su iz neimenovanih zvaničnih izvora, a upotrebljavane su fraze kao 'oblak sumnje'. Pričalo se da je 'neprijavljeni stranac', ali nijedan zvanični izvor nije jasno rekao odakle je došao - ili odakle misle da je došao. Jedan televizijski komentator, poznat po svom reskom humoru, jetko je rekao: "Ma šta tvrdio Vašington, mora se smatrati da je gospodin Njutn, koji je sada pod nadzorom i u pritvoru, posetilac ili iz Mongolije ili iz svemira."

Takođe je shvatio da će ove emisije pratiti njegovi pretpostavljeni na Antei, i pomalo se zabavljao misleći na njihovu zapanjenost kad doznaju za njegov položaj, na njihovu ljubopitljivost da doznaju šta se u stvari događa.

Pa, ni on sam nije znao šta se u stvari dogada. Očigledno je vladi bio vrlo sumnjiv - kako i ne bi, uza sve one podatke koje im je Brinar morao dati tokom godinu i po dana dok je radio kao njegov sekretar. A Brinar, koji mu je bio desna ruka na projektu, sasvim sigurno je smestio poprilično špijuna na sve vrste poslova u organizaciji, tako da vlada ima na raspolaganju mnogo informacija o njegovim aktivnostima i o samom projektu. Ali postojale su stvari koje je sakrio od Brinara, stvari za koje je malo verovatno da su im poznate. Ipak, nemoguće je odrediti šta smeraju. Ponekad se pitao šta bi se dogodilo ako bi svojim ispitivačima rekao: "Ja u stvari jesam iz svemira, i nameravam da osvojim svet." To bi moglo proizvesti zanimljive reakcije. No teško da bi neka od njih bilo verovanje.

Ponekad se pitao šta se dogada sa Svetskom Industrijskom, sad kad je potpuno odsečen od komuniciranja s njom. Da li njome rukovodi Farnsvort? Njutn nije primao poštu, ni telefonske pozive. U dnevnoj sobi se nalazio telefon, ali nikad nije zazvonio, i nije mu bilo dozvoljeno da s njega zove izvan zgrade. Telefon je bio svetlo plav i stajao je na stočiću od mahagonija. Nekoliko puta ga je oprobao, ali bi, kad god je podigao slušalicu, glas - očigledno snimak - rekao: "Žao nam je, ali za ovaj telefon postoje ograničenja." Glas je bio prijatan, ženski, veštački. Nikad nije rekao koja su ograničenja za taj telefon. Kad bi se ponekad osećao usamljen, ili bio pripit - mada nije pio tako mnogo kao ranije, sad kad je deo pritiska bio odstranjen - podizao je slušalicu samo da bi čuo kako glas izgovara: "Žao nam je, ali za ovaj telefon postoje ograničenja." Glas je bio vrlo ujednačen; nagoveštavao je beskrajnu uljudnost i neku neodređenu elektroniku.

Lekar je kao i uvek bio tačan; stražar ga je pustio unutra tačno u jedanaest. Nosio je torbu a pratila ga je bolničarka namerno bezizražajnog lica - onog koje kao da kaže: "Baš me briga od čega ćete umreti, nameravam da dobro obavim svoj udeo u tome." Bila je plavuša i, po ljudskim merilima, zgodna. Lekar se zvao Martines; bio je fiziolog.

"Dobar dan, doktore", reče Njutn. "Šta mogu da uradim za vas?"

78

Doktor se nasmeši s uvežbanom nehajnošću. "Još jedan test, gospodine Njutn. Još jedan mali test." Govorio je s prizvukom španskog akcenta. Njutnu se prilično dopadao; bio je manje zvaničan od većine ljudi s kojima je imao posla.

"Mislio sam da ste dosad o meni saznali sve što ste želeli da znate", reče Njutn. "Išao sam na rendgen, uzeli ste mi krv i limfu, zabeležili ste moje moždane talase, merili me, uzeli uzorke mojih kostiju, jetre i bubrega. Ne verujem da imam još neko iznenađenje za vas."

Lekar odmahnu glavom i udostoji Njutna smehom tek reda radi. "Sam Bog zna da ste za nas bili... zanimljivi. Imate vrlo šašavu garnituru organa."

"Doktore, ja sam čudo prirode."

Lekar se opet nasmeja, ali je smeh bio usiljen. "Ne znam šta bismo učinili kad biste dobili zapaljenje slepog creva ili nešto slično. Teško da bismo znali gde da ga potražimo."

Njutn mu se nasmeši. "Ne bi trebalo da se trudite. Ja nemam slepo crevo." Zavalio se u stolicu. "Ali pretpostavljam da biste me svejedno operisali. Verovatno biste bili očarani da me otvorite i pogledate kakve bi nove zanimljivosti mogli pronaći."

"Oh, ne znam", reče lekar. "U stvari, jedna od prvih stvari koje smo saznali o vama - to jest, pošto smo vam izbrojali prste na nogama - bila je da nemate slepo crevo. Zapravo, postoje mnoge stvari koje nemate. Znate, koristili smo vrlo usavršenu opremu." Onda se naglo okrete bolničarki. "Hoćete li da gospodinu Njutnu date nembukain, gospodice Grigs?"

Njutn se trže. "Doktore", reče, "već sam vam rekao da anestetici ne deluju na moj nervni sistem, osim što od njih dobijam glavobolju. Ukoliko želite da sa mnom radite nešto bolno, nema svrhe da to činite još bolnijim."

Bolničarka, koja se uopšte nije osvrtala na njega, poče da priprema špric. Doktor Martines mu se pokroviteljski nasmeši, osmehom očito rezervisanim za nespretne napore pacijenata da shvate obrede medicine. "Možda niste svesni koliko bi to bolelo kad ne bismo upotrebljavali anestetike."

Njutna poče da ubuzima gnev. Njegovo osećanje da je inteligentan čovek opkoljen radoznalim i nadmenim majmunima postalo je vrlo stvarno tokom proteklih nedelja. Osim što se, naravno, u kavezu nalazio on, dok su majmuni dolazili i odlazili, pregledali ga i pokušavali da se prave pametni. "Doktore", reče, "zar niste videli rezultate testova inteligencije koje sam rešavao?"

Doktor je na pisaćem stolu otvorio svoju torbu i vadio neke obrasce. Na svakom listu bio je razgovetni žig STROGO POVERLJIVO. "Gospodine Njutn, testovi inteligencije nisu moj fah. I kao što verovatno znate, svi ti podaci su strogo peverljivi."

"Da. Ali su vam poznati."

Lekar se iskašlja. Počeo je da popunjava jedan od obrazaca. Datum; vrsta pregleda. "Pa, ponešto se priča."

Njutn je sad bio ljut. "Pretpostavljam da se priča. Takođe pretpostavljam da ste svesni činjenice da je moja inteligencija približno dva puta veća od vaše. Zar ne možete da mi verujete da znam hoće li ili neće na mene delovati lokalna anestezija?"

79

"Do tančina smo proučili sastav vašeg nervnog sistema. Čini se da nema razloga zbog kojeg nembukain ne bi delovao isto tako dobro na vas kao i na... na ma koga."

"Možda ne znate onoliko o nervnim sistemima koliko mislite da znate."

"Može biti." Lekar je ispunio obrazac i na njega stavio olovku kao pritiskivač. Nepotreban pritiskivač jer nije bilo ni prozora ni promaje. "Može biti. Ali, opet, to nije moj fah."

Njutn letimice pogleda bolničarku koja je već pripremila špric. Činilo se da se trudi da izgleda kao da ne primećuje njihov razgovor. Za trenutak se zapita kako će se postići da ovi ljudi ne govore o svom neobičnom zatvoreniku, kako će ih sačuvati od novinara - ili, što se toga tiče, od kartanja s prijateljicama. Možda vlada svakoga ko dolazi s njim u dodir drži u izolaciji. Ali to bi bilo teško i nezgodno. Ipak, očigledno se mnogo trude oko njega. Gotovo ga je zabavljalo što je, mora biti, povod za sumanute pretpostavke među nekolicinom ljudi kojima su poznate njegove osobenosti.

"Šta je vaš fah, doktore?"

Lekar sleže ramenima. "Uglavnom kosti i mišići."

"To zvuči prijatno." Lekar uze špric, a Njutn, pomiren sa sudbinom, poče da zavrće rukav.

"Biće bolje da košulju odmah i skinete", reče lekar. "Ovoga puta ćemo se baviti vašim leđima."

Nije se pobunio, nego je počeo da otkopčava košulju. Kad ju je upola svukao, čuo je kako se bolničarka zagrcnula. Pogleda je. Očigledno joj nisu mnogo rekli, jer se brižljivo trudila da ne pilji u njegova prsa bez malja i bradavica. Brzo su, naravno, prozreli njegovo prerušavanje i više ga nije koristio. Pitao se kakva bi bila reakcija bolničarke kad bi prišla dovoljno blizu da zapazi njegove zenice.

Kad je skinuo košulju, bolničarka mu dade injekciju u meso s obe strane kičme. Pokušala je da bude nežna, ali je bol, za njega, bio velik. Kad je obavljen taj deo posla, on reče: "Šta ćete sada da radite?"

Lekar je u svoj obrazac zapisao vreme davanja injekcije. Onda je rekao: "Prvo ću da sačekam dvadeset minuta dok nembukain... počne da deluje. Onda ću uzeti uzorke srži iz vaših kičmenih pršljenova."

Njutu ga je ćutke gledao trenutak. Zatim je rekao: "Zar još niste naučili? U mojim kostima nema srži. One su šuplje."

Lekar zatrepta. "Haj'te, molim vas", reče, "koštana srž mora da postoji. Crvena krvna zrnca..."

Njutn nije imao običaj da prekida ljude, ali ovoga puta je to učinio. "Ne znam o crvenim zrncima i koštanoj srži. A o fiziologiji znam verovatno koliko i vi. Ali u mojim kostima nema srži. I ne mogu da kažem da uživam u podvrgavanju nekom bolnom čeprkanju s vaše strane tako da biste se vi - ili vaši pretpostavljeni, ko god oni bili iživljavali nad mojim... osobenostima. Sto puta sam vam rekao da sam mutant - anomalija. Zar nikad ne možete da mi verujete na reč?"

80

"Žao mi je", reče lekar. Izgledao je kao da mu je zaista žao. Njutn se za trenutak zagleda mimo lekareve glave u lošu reprodukciju Van Gogove Žene iz Arla. Kakve veze ima vlada Sjedinjenih Država sa ženom iz Arla? "Voleo bih da jednog dana upoznam vaše pretpostavljene", reče. "I dok čekamo da počne dejstvo tog vašeg nedelotvornog nembukaina, želeo bih da pokušam sa sopstvenim anestetikom."

Lekarevo lice bilo je bezizražajno.

"Džin", reče Njutn. "Džin s vodom. Hoćete li da mi se pridružite?"

Lekar se automatski nasmeši. Svi dobri lekari osmehuju se na viceve svojih pacijenata - čak se i od psihologa dobro proverene lojalnosti očekuje da to čine. "Žao mi je", reče, "sad sam na dužnosti."

Njutna je iznenadila sopstvena ozlojeđenost. A mislio je da mu se doktor Martines dopada. "Hajde, doktore, uveren sam da ste vrlo skup specijalista u svom... u svom fahu, da u ordinaciji imate bar obložen mahagonijem. I uveravam vas da vam neću dati mnogo alkohola kako bih time prouzrokovao drhtanje vaše ruke dok mi čeprkate po kičmi."

"Ja nemam ordinaciju", reče lekar. "Radim u laboratoriji. Normalno, ne pijemo na poslu."

Njutn se iz neobjašnjivih razloga zagleda u njega. "Da, pretpostavljam da je tako." Pogledao je bolničarku, ali kad je ona, sad vidljivo uznemirena, zaustila nešto da kaže, on reče: "Da, pretpostavljam. Propisi." Onda ustade i osmehnu im se odozgo. "Piću sam." Bilo je ugodno biti viši od njih. Ode do bara u uglu i nasu sebi punu vodenu čašu džina. Odlučio je da izostavi vodu, jer je bolničarka, dok je govorio, ređala instrumente na prekrivač koji je prostrla na sto. Tu je bilo nekoliko igala, skalpel, i nekakva klešta, sve od nerđajućeg čelika. Lepo su se presijavali...

Kad su lekar i bolničarka otišli, više od sata je ležao ničice na krevetu. Nije obukao košulju i leđa su mu, osim zavoja, bila gola. Bilo mu je malo hladno - osećaj za njega neobičan - ali se nije ni pomerio da se pokrije. Bol je nekoliko minuta bio vrlo jak, i, mada je sad sve gotovo, izmoždio ga je, zajedno sa strahom koji mu je prethodio. Uvek ga je plašilo iščekivanje bola, još od detinjstva.

Pomisli da možda znaju koliko mu bola zadaju, da ga možda muče nekim loše smišljenim vidom ispiranja mozga, nadajući se da će slomiti njegov duh. Ta misao je bila posebno zastrašujuća, jer ako je tako, onda su tek počeli. Ali to je bilo malo verovatno. Uprkos izgovoru o neprekidnom hladnom ratu, i uprkos vrlo opipljivoj tiraniji koja se u takvim vremenima toleriše u demokratiji - bilo bi suviše teško da im to pođe za rukom. A bila je i izborna godina. Već su tokom kampanje držani govori koji su aludirali na osionost vladajuće partije. U jednom takvom govoru pomenuto je njegovo ime. Nekoliko puta je upotrebljena reč 'zataškavanje'.

Jedini logičan razlog zbog koga je podvrgnut bolnim pregledima mora da je nekakav oblik birokratske radoznalosti. Verovatno su to opravdavali željom da pouzdano dokažu da nije ljudsko biće, da dokažu da je odista ono što su sumnjali da je - sumnja koju nisu mogli da priznaju zbog njene besmislenosti. Ukoliko se njihovo razmišljanje kretalo u tom smeru, a vrlo verovatno jeste, od početka su pravili očiglednu grešku. Jer ma koliko ne-čovekovih osobina pronašli, uvek će biti

81

verovatnije da je on fizički izopačen čovek, mutacija, čudo, nakaza, no da potiče s neke druge planete. Izgleda da ipak nisu uvideli tu teškoću. Šta li se to nadaju da će otkriti u pojedinostima što već, uopšteno, nisu znali? I šta mogu da dokažu? I, na kraju, ako to nesumnjivo dokažu, šta mogu da urade?

Ali mu baš i nije bilo stalo - nije mu bilo stalo do toga šta će otkriti o njemu, nije mu čak bilo naročito stalo ni do toga šta će se dogoditi s tim starim, starim planom, smišljenim pre dvadeset godina na drugom kraju Sunčevog sistema. Pretpostavljao je, ne razmišljajući mnogo o tome, da je s tim ionako svršeno, i osećao je malo šta drugo osim olakšanja. Ono do čega mu je najviše stalo bilo je da završe sa svojim paklenim eksperimentima i pregledima i pitanjima i da ga ostave na miru. To što je zatvoren nije za njega predstavljalo problem - to je u mnogo čemu bilo prirodnije za njegov način života, i prijatnije, od slobode.

7.

FBI je bio sasvim pristojan i blag, no posle dva dana besmislenih pitanja Brajs je bio vrlo iscrpljen, nesposoban čak i da se razgnevi zbog prezira koji je naslućivao iza njihove uljudnosti. Da ga trećeg dana nisu pustili, poludeo bi. Ipak na njega nisu vršili neki veći pritisak; zapravo, kao da ga nisu smatrali važnim.

Trećeg jutra čovek je kao i uvek došao po njega u Hrišćansku zajednicu mladih Ijudi i odvezao ga četiri bloka dalje, do zgrade Federalnog Biroa u centru Sinsinatija. HZML doprinela je njegovoj iscrpljenosti. Da je verovao u maštu FBI, svoj boravak tamo pripisao bi nameri da ga deprimiraju ofucanom veselošću koja je ispunjavala društvene prostorije zajedno s prljavim nameštajem od hrastovine i bezbrojnim nepročitanim hrišćanskim brošurama.

Ovoga puta čovek ga je odveo u jednu drugu sobu u zgradi Federalnog, sobu koja je ličila na zubarsku ordinaciju, tu mu je tehničar dao injekciju, izmerio mu broj srčanih otkucaja i krvni pritisak, i čak mu snimio glavu rendgenskim aparatom. Te su stvari obavljene, kako je neko objasnio, kao 'uobičajeni postupak identifikacije'. Brajs nije mogao da zamisli kakve veze broj otkucaja njegovog srca ima s njegovom identifikacijom; znao je da je bolje ne pitati. Onda su, najednom, bili gotovi i čovek koji ga je doveo reče mu da, što se FBI-a tiče, može da ide. Brajs pogleda na sat. Bilo je pola jedanaest pre podne.

Kad je izašao iz sobe i pošao hodnikom ka glavnom ulazu, doživeo je još jedan šok. U sobu iz koje je tek izašao čuvarka je uvela Beti Džo. Osmehnula mu se; ali nije ništa rekla, a čuvarka je smuva mimo njega u sobu.

Zapanjila ga je sopstvena reakcija. Uprkos zamoru oseti uzbuđenje u stomaku, nekakvu ushićenost zato što ju je video - još veću zato što je tu punačku osobu otvorenog lica video u tom apsurdnom, nadmeno strogom hodniku Federalnog Biroa za Istraživanje.

Napolju je seo na stepenice obasjane hladnim decembarskim suncem i čekao da ona izađe. Bilo je gotovo podne kad je izašla i, teško i sramežljivo, sela pored njega. Njen parfem je u hladnom vazduhu delovao toplo - snažan i sladak. Žustar mladi čovek s torbom za akta peo se krupnim koracima uz stepenice i pretvarao se da ih ne vidi kako tu sede. Brajs se okrete ka Beti Džo i iznenadi se kad je video da su joj oči naduvene, kao da je nedavno plakala. Nervozno je pogleda. "Gde su vas držali?"

82

"U HZMŽ." Stresla se. "Nije baš bilo prijatno."

Bilo je logično što su je tamo smestili, ali na to nije pomislio. "Ja sam bio u onoj drugoj", reče. "Za mlade hrišćane. Kako su se ponašali prema vama? Mislim na FBI?" Izgledalo je blesavo upotrebljavati sve te inicijale - HZML, FBI.

"Dobro, valjda." Odmahnula je glavom i potom ovlažila usne. Brajsu se dopadao taj pokret; imala je pune, nenašminkane usne, sada crvene od hladnog vazduha.

"Ali su postavljali strašno mnogo pitanja. O Tomiju."

To pominjanje Njutna bilo mu je odnekud neugodno. Nije baš sad želeo da razgovara o Antejcu.

Izgleda da je osetila njegovu nelagodnost - ili ju je delila. Posle pauze rekla je: "Hoćete li da ručamo?"

"To je dobra ideja." Ustao je i umotao se u kaput. Onda se nagnuo i pomogao joj da ustane, uzevši je za obe ruke.

Srećom, našli su dobar, tih restoran, i oboje pojeli obilan obed. Sva hrana je bila prirodna, bez sintetike, a posle su čak pili pravu kafu, iako je šolja koštala trideset pet centa. Ali su oboje imali puno para.

Za vreme jela malo su govorili i nisu pominjali Njutna. Upitao ju je šta su joj planovi i doznao da ih nema. Kad su završili s jelom, reče: "Šta ćemo sad da radimo?"

Izgledala je sada bolje, pribranija i vedrija. "Zašto ne bismo išli u zoološki vrt?" reče.

"Zašto da ne?" Ideja je zvučala dobro. "Uzećemo taksi."

Verovatno zbog božićnih praznika u zoološkom vrtu je bilo vrlo malo ljudi, što je Brajsu savršeno odgovaralo. Sve životinje su bile unutra, pa su njih dvoje bazali od zgrade do zgrade, prijatno razgovarajući. Dopale su mu se velike, drske mačke, pogotovu panteri, a njoj su se dopadale ptice, one jarkih boja. Bio je zahvalan i zadovoljan što joj se majmuni, kao i njemu, nisu dopadali - smatrao je da su skaredni sitni stvorovi - jer bi ga obeshrabrilo da ih je, kao tolike žene, smatrala slađušnim i smešnim. Nije nikad uspeo da vidi ništa smešno u majmunima.

Takođe mu se dopalo što je otkrio da mogu da kupe pivo u kiosku pored - ko bi to rekao - ulaza u akvarijum. Poneli su svoje pivo unutra, iako im je natpis izričito naređivao da to ne čine, pa su u mutnoj svetlosti sedeli pred ogromnim akvarijumom u kome se nalazio golem som. Som je bio krasan, solidan stvor smirenog izgleda, s mandarinskim brkovima i sivom, gotovo slonovskom kožom. Žalosno ih je posmastrao dok su lagano pijuckali pivo.

Pošto su neko vreme sedeli ćutke, posmatrajući soma, Beti Džo iznenada reče: "Šta mislite da će da rade s Tomijem?"

Shvati da je čekao da ona načne tu temu. "Ne znam", reče on polako. "Ne verujem da će ga povrediti ili nešto slično."

Beti Džo otpi iz svoje papirne čaše. "Kažu da on nije... da nije Amerikanac."

83

"Tako je."

"Doktore Brajs, znate li vi šta je on?"

Htede da joj kaže da ga zove Natan, ali mu se činilo da to baš u tom trenutku ne bi bilo u redu. "Pretpostavljam da su u pravu", reče, pitajući se kako će ga, pobogu deportovati ako doznaju šta je.

"Mislite li da će ga dugo zadržati?"

Setio se rendgenskog snimka Njutnovog skeleta i temeljnosti s kojom je FBI njega pregledao u onoj maloj zubarskoj ordinaciji i iznenada shvatio zašto su to uradili. Želeli su da se uvere da nije i on Antejac "Da", reče, "mislim da će ga verovatno dugo zadržati. Što god duže mogu."

Nije odgovorila te je pogleda. Držala je papirnu čašu na krilu, obema rukama, i piljila u nju, kao u bunar. Ujednačena, raspršena svetlost iz akvarijuma za soma nije osenčivala njeno lice, a neizborana jednostavnost njenih crta i njen odmeren, čvrst stav na klupi činili su da izgleda kao lep i stamen kip. Ćutke ju je, činilo mu se dugo, posmatrao.

Onda je pogledala u njega i postade mu jasno zbog čega je ranije plakala. "Pretpostavljam da će vam nedostajati", rekao je. Zatim dovrši svoje pivo.

Njen izraz se nije promenio. Glas joj je bio blag. "Bogami hoće", rekla je. "Hajdemo da vidimo ostale ribe."

Videli su ostale ribe, ali mu se nijedna nije dopala toliko kao stari som.

Kad je došlo vreme da se taksijem vrate u grad, shvatio je da nema adresu koju bi rekao vozaču, da ne postoji određeno mesto kuda bi otišao. Pogleda u Beti Džo koja je stajala kraj njega, sada na suncu. "Gde ćete odsesti?" upita je.

"Ne znam", reče ona. "Nemam nikog poznatog u Sinsinatiju."

"Mogli biste da se vratite svojoj porodici u... kako se zove?"

"U Ervin. To nije predaleko." Pogleda ga setno. "Ali mislim da neću. Nikad se nismo slagali."

Jedva svestan toga što govori, reče: "Hoćete li da ostanete sa mnom? Možda u hotelu? A onda, ako želite mogli bismo da nađemo stan."

Za trenutak je izgledala zapanjena, i uplašio se da ju je uvredio. Ali mu je onda prišla korak bliže i rekla: "Bože moj, da. Mislim da treba da ostanemo zajedno, doktore Brajs."

8.

Tokom drugog meseca svog zatočeništva opet je počeo mnogo da pije, a nije mu baš bilo jasno zašto. To nije bilo zbog usamljenosti, jer je sad, kad se tako reći ispovedio Brajsu, njegova želja za društvom bila mala. Nije imao ni ono osećanje intenzivne napetosti s kojim se borio

84

godinama, sad kad su problemi jednostavniji a odgovornosti gotovo nepostojeće. Imao je samo jedan krupan problem koji bi mogao poslužiti kao izgovor za napijanje: problem hoće li ili neće nastaviti ostvarivanje plana, hoće li mu vlada ikad to dozvoliti. Ipak se nije često mučio oko toga - bio pijan ili trezan - jer je mogućnost da ima neki izbor u tom pogledu izgledala daleka.

I dalje je mnogo čitao, u njemu se razvilo novo interesovanje za avangardnu književnost, a naročito za tešku, strogo formalnu poeziju u časopisima - za sestine, vilanele i balade - koje su, mada prilično slabašne u pogledu ideja i spoznaja, često bile lingvistički opčinjavajuće. Čak je i sam pokušao da napiše pesmu, petrarkistički sonet u aleksandrincima, ali je, pre nego što je s mukom stigao do kraja oktave, utvrdio da je zapanjujuće netalentovan. Pomislio je da bi jednom mogao da pokuša na antejskom jeziku.

Takođe je mnogo čitao naučne knjige i istoriju. Njegovi tamničari bili su podjednako velikodušni u snabdevanju i knjigama i džinom; nije bilo nijedne podignute obrve ili jednodnevnog zastoja za ma šta što bi zatražio od poslužitelja zaduženog da ga hrani i da čisti njegov stan. Pokazivali su zadivljujuću veštinu zadovoljavanja njegovih potreba. Jednom je, da vidi šta će se dogoditi, zatražio Prohujalo sa vihorom u arapskom prevodu, a poslužitelj ga je ravnodušno nabavio za pet sati. Pošto nije znao arapski, a ni romane nije mnogo mario, podupro je njime knjige na jednoj od polica; bio je monumentalno težak.

Jedina ozbiljna zamerka zatočeništvu bilo je to što mu je ponekad nedostajala priroda, i ponekad bi voleo da vidi Beti Džo ili Natana Brajsa, jedino dvoje ljudi na planeti za koje bi mogao tvrditi da su mu prijatelji. Osećao je nešto i za Anteu - na Antei je imao ženu, decu - no to je osećanje bilo maglovito. Više nije često mislio na svoj zavičaj. Postao je sličan domorocima.

Po isteku dva meseca izgleda da su bili gotovi sa svojim pregledima, ostavivši mu nekoliko neprijatnih uspomena i slab bol u leđima koji se povremeno javljao. Tada su se njihova saslušanja već dosadno ponavljala; očigledno im je ponestalo pitanja. A ipak mu niko nije postavio najočiglednije od svih pitanja; niko ga nije zapitao da li je s druge planete. Dotad je bio siguran da u to sumnjaju, ali ga nikad nisu otvoreno upitali. Da li su se bojali da će im se smejati, ili je to deo neke razrađene psihološke tehnike? Ponekad bi gotovo odlučio da im kaže celu istinu, u koju ionako ne bi poverovali. Ili bi mogao da tvrdi da je sa Marsa ili Venere i da to uporno ponavlja dok ne budu ubeđeni da je lud. Ali teško da bi bili toliko glupavi.

A onda su jedno popodne naglo promenili svoju tehniku postupanja s njim. To je bilo veliko iznenađenje i, konačno, olakšanje.

Saslušanje je počelo na uobičajen način; njegov ispitivač, izvesni gospodin Bouen, od početka mu je postavljao pitanja bar jednom nedeljno. Mada mu nijedan od raznoraznih zvaničnika nije saopštavao svoj čin, Njutn je uvek imao utisak da je Bouen važnija ličnost od ostalih. Njegov sekretar je delovao trunčicu efikasnije, njegovo odelo trunčicu skuplje, njegovi podočnjaci za nijansu tamniji. Možda je bio podsekretar, ili značajna ličnost u Centralnoj Informativnoj Agenciji. Očigledno, je, takođe, bio vrlo inteligentan čovek.

Kad je ušao, srdačno je pozdravio Njutna, seo u fotelju i pripalio cigaretu. Njutnu se nije dopadao miris cigareta, ali je odavno prestao da se buni protiv njih. Osim toga, soba je imala rashladni uređaj. Sekretar je seo za Njutnov pisaći sto. Srećom, sekretar nije pušio. Njutn ih sasvim učtivo pozdravi; nije, međutim, pokušao da ustane s kauča kad su ušli u sobu. U svemu tome,

85

uočio je, postoji nekakva sitničava igra mačke i miša; ali nije imao ništa protiv učestvovanja u toj igri.

Bouen je obično žurno prelazio na stvar. "Gospodine Njutn", rekao je, "moraću vam priznati da ste za nas ostali zagonetka kao i dosad. Još ne znamo ko ste ili odakle ste."

Njutn pogleda pravo u njega. "Ja sam Tomas Džerom Njutn iz Ajdl Krika u Kentakiju. Ja sam fizička anomalija. Videli ste moj upis u matične knjige suda basetskog okruga. Tamo sam se rodio 1918. godine."

"To bi značilo da imate sedamdeset godina. Izgledate kao da vam je četrdeset."

Njutn sleže ramenima. "Kao što rekoh, ja sam anomalija. Mutant. Verovatno nova vrsta. Ne verujem da je to nezakonito, zar ne?" Sve je ovo bilo već ranije rečeno, ali mu nije mnogo smetalo da to ponavlja.

"To nije nezakonito. Ali mi smatramo da je upis u knjige falsifikovan. A to jeste nezakonito."

"Možete li to da dokažete?"

"Verovatno ne. Vi ono što radite uradite veoma dobro, gospodine Njutn. Ako ste mogli da izmislite film Svetski Kolor, pretpostavljam da vam je bilo dovoljno lako da falsifikulete krštenicu. Upis iz 1918. godine bilo bi teško proveriti. Niko više nije živ, i slično. Ali i dalje ostaje problem da ne možemo da pronađemo nijednog druga iz detinjstva. A još je čudnija stvar što ne možemo da pronađemo nikog ko vas poznaje duže od pet godina." Bouen ugasi cigaretu i počeša se po uvetu, kao da su mu misli odlutale. "Hoćete li da mi opet kažete zašto je to tako, gospodine Njutn?" Njutn se dokono pitao da li ispitivači pohađaju specijalne škole u kojima uče svoju tehniku, na primer češkanje po uvetu, ili su to pokupili u bioskopu.

Dao je isti odgovor kao i ranije. "Zato što sam bio takva nakaza, gospodine Bouen. Moja majka gotovo nikom nije dozvoljavala da me vidi. Kao što ste možda primetili, ja nisam od onih koje pritvor uznemirava. A u ono vreme nije bilo naročito teško držati dete zatvoreno. Pogotovu ne u tom delu Kentakija."

"Nikad niste išli u školu?"

"Nisam."

"A ipak ste jedan od najobrazovanijih ljudi koje sam ikad sreo." A onda, pre nego što je Njutn mogao da odgovori: "Da, znam da je i vaš um anomalija." Bouen prikri zevanje. Izgledalo je da se grdno dosađuje.

"Tako je."

"I krili ste se u nekoj zabitoj kuli od slonovače u Kentakiju dok vam nije bilo šezdeset pet godina, i niko vas nije nikad video ili čuo za vas?" Bouen se umorno osmehnu.

Cela ta zamisao je, naravno, bila besmislena, ali on tu ništa nije mogao da učini. Očigledno bi u nju poverovala samo neka budala, ali je morao da ima kakvu-takvu priču. Mogao je malo više da se potrudi, stvori nekakve dokumente i podmiti neke službenike kako bi sebi stvorio uverljiviju

86

prošlost; ali je odlučeno da se to ne čini, davno pre odlaska s Anteje, jer bi rizik bio veći od koristi. Čak je i pronalaženje stručnjaka koji je falsifikovao krštenicu bila teška i opasna rabota.

"Tako je", osmehnu se. "Do moje šezdeset pete godine niko nikad nije čuo za mene, osim nekoliko odavno mrtvih rođaka."

Bouen iznebuha reče nešto novo. "I onda ste odlučili da od grada do grada prodajete prstenje?" Glas mu postade rezak. "Napravili ste - od lokalnih sirovina, pretpostavljam - oko sto zlatnih prstenova, potpuno jednakih. I onda ste najednom, u šezdeset petoj, odlučili da ih rasprodate?"

Ovo je došlo iznenada; ranije nisu pominjali prstenove, iako je pretpostavljao da moraju znati za njih. Njutn se osmehnu na pomisao o besmislenom objašnjenju koje će dati. "Tako je", reče.

"I zlato ste, pretpostavljam, iskopali u dvorištu, i onda ste pomoću kompleta za malog hemičara napravili drago kamenje, i lično ste vi urezali natpis vrhom zihernadle? A sve to da biste prestenje prodali malim juvelirnicama jevtinije no što vredi samo drago kamenje?"

Njutna je ovo i nevoljno zabavljalo. "Gospodine Bouen, ja sam i ekscentrik."

"Niste vi toliko ekscentrični", reče Bouen. "Niko nije toliko ekscentričan."

"Pa kako to onda objašnjavate?"

Bouen napravi pauzu da bi pripalio novu cigaretu. Uprkos svem glumljenju razdraženosti, ruka mu je bila potpuno sigurna. Zatim reče: "Mislim da ste prstenje doneli sa sobom, svemirskim brodom." Malčice je podigao obrve. "Kako pogađam?"

Njutn je, protiv svoje volje, bio uzdrman, ali je uspeo da to ne pokaže. "To je zanimljivo", reče.

"Jeste. Još je zanimljivije kad uzmete u obzir da smo našli ostatke neobične letelice otprilike pet milja od gradića u kom ste prodali svoj prvi prsten. Gospodine Njutn, možda vam ovo nije poznato, ali trup letelice koji ste tamo ostavili još je bio radioaktivan, zračenje je imalo očekivane frekvence. Prošao je kroz Van Alenove pojase."

"Ne znam o čemu govorite", reče Njutn. To je bilo jadno, ali nije imao šta drugo da kaže. FBI se pokazao temeljniji no što je očekivao. Nastala je poduža pauza. Potom Njutn reče: "Ako sam došao svemirskim brodom, zar ne bih našao bolji način pribavljanja novca od prodaje prstenja?" Iako je neko vreme mislio da mu nije naročito stalo do toga hoće li oni ili neće otkriti istinu o njemu, Njutna iznenadi otkriće da se nelagodno oseća zbog ovih novih pitanja i njihove neposrednosti.

"Šta biste radili", reče Bouen, "kad biste, recimo, bili s Venere, a treba vam novaca?"

Gotovo prvi put u životu Njutn je imao muke da zadrži spokojan ton. "Ako Venerijanci mogu da sagrade svemirske brodove, verujem da mogu da falsifikuju novac."

"A gde ćete na Veneri naći novčanicu od deset dolara koju biste kopirali?"

87

Njutn nije odgovorio i Bouen zavuče ruku u džep sakoa, izvadi neki mali predmet i stavi ga na sto kraj sebe. Sekretar za časak podiže pogled, čekajući da neko nešto kaže, očigledno zato da bi to mogao pribeležiti. Njutn zažmirka. Stvar na stolu bila je kutija aspirina.

"Gospodine Njutn, falsifikovani novac odvodi nas do nečeg drugog."

Sada je znao o čemu će Bouen da govori, a tu odista nije mogao bogzna šta da učini. "Gde li ste to našli", reče.

"Jedan od naših ljudi naišao je na nju dok smo pretresali vašu hotelsku sobu u Luisvilu. To je bilo pre dve godine - neposredno pošto ste slomili nogu u liftu."

"Otkad pretresate moje sobe?"

"Odavno, gospodine Njutn."

"Onda mora da ste mnogo ranije imali razloga da me uhapsite. Zašto to niste uradili?"

"Pa", reče Bouen, "prvo smo, naravno, želeli da otkrijemo šta nameravate. S onim brodom što ga pravite u Kentakiju. A i sami ste svesni koliko je cela stvar osetljiva. Gospodine Njutn, vi ste postali vrlo bogat čovek, a mi ne možemo da idemo okolo i nekažnjeno hapsimo bogataše - pogotovu ako imamo vladu koja treba da je mentalno zdrava i ako je naša jedina optužba protiv bogataša da je on s nekog mesta kao Venera." Nagnuo se napred a glas mu je postao blaži: "Gospodine Njutn, da li je to Venera?"

Njutn se osmehnu umesto odgovora. U stvari, nov podatak nije ništa bitno izmenio. "Nikad nisam rekao da je to ma koje drugo mesto osim Ajdl Krika u Kentakiju."

Bouen zamišljeno pogleda naniže, u kutiju za aspirin. Podigao ju je, odmeravao joj težinu na dlanu. Potom reče: "Kao što, siguran sam, već znate, ova kutija je napravljena od platine, što je, moraćete priznati, iznenađujuće. Takođe je iznenađujuće, kad se uzmu u obzir... kvalitet materijala i izrada, kako se to već kaže, što je ona vrlo nevešta imitacija kutije Bajerovih apsirina. Na primer, veća je za dobrih četvrt inča, i boje su drugačije. A ni zglob za zatvaranje nije onakav kakav se pravi kod Bajera." Pogledao je Njutna. "Nije da je taj način zatvaranja bolji - samo je drugačiji." Ponovo se osmehnuo. "Ali gospodine Njutn, ono što najviše pada u oči verovatno je činjenica da na kutiji nema uputstava napisanih sitnim slovima - tu su samo neoštre linije koje izgledaju kao sitna slova."

Njutn se osećao nelagodno, i bio je ljut na sebe što je zaboravio da uništi kutiju. "I šta ste iz svega toga zaključili?" reče, znajući vrlo dobro šta su zaključili.

"Zaključili smo da je neko falsifikovao kutiju najbolje što je mogao prema slici televizijske reklame." Kratko se nasmejao. "Sa televizora na području vrlo slabog prijema."

"Ajdl Krik", reče Njutn, "predstavlja područje izuzetno lošeg prijema."

"Venera takođe. A kutije Bajerovog aspirina prodaju se, zajedno s aspirinima, u apoteci u Ajdl Kriku, za dolar. U Ajdl Kriku nema potrebe da ih sami pravite."

"Čak ni ako ste uvrnuti ekscentrik s vrlo čudnovatim ospesijama?"

88

Izgledalo je kao da se Bouen još divi - verovatno samom sebi. "To je malo verovatno", reče. "U stvari, baš bih mogao i da okončam svo to nadmudrivanje." Pažljivo je pogledao Njutna. "Jedna od fascinantnih stvari u ovome jeste to... da je osoba vaše inteligencije mogla da napravi toliko grešaka. Šta mislite, zbog čega smo dok ste bili u Čikagu odlučili da vas privedemo? Imali ste dva meseca da o tome razmišljate."

"Ne znam", reče Njutn.

"Upravo to hoću da kažem. Izgleda da vi - Antejci, je l' tako? - niste baš prilagođeni našem načinu razmišljanja. Verujem da bi svako obično ljudsko biće, čitalac kriminalističkih priča, shvatilo da smo morali imati mikrofon u vašoj sobi u Čikagu, kad ste doktoru Brajsu objašnjavali o sebi."

Ćutao je pun minut, zapanjen. Onda napokon reče: "Ne, gospodine Bouen, Antejci očigledno ne misle kao vi, ljudi. Ali mi ne bismo nekog držali zatvorenog dva meseca kako bismo mu postavljali pitanja na koja već znamo odgovore."

Bouen sleže ramenima. "Moderne vlade delaju na tajnovite načine kako bi svoja čuda izvele. Uostalom, ideja o vašem hapšenju nije bila moja, već Federalnog Biroa za Istraživanje. Neko od glaveština se upaničio. Bojali su se da ćete razneti svet tim vašim trajektom. To je, u stvari, od početka bila njihova teorija o vama. Njihovi agenti su slali izveštaje o projektu a pomoćnici direktora su pokušavali da procene kad ćete ga usmeriti na Vašington ili Njujork:" S podsmešljivom tugom klimnu glavom. "Još od Edgara Huvera ta služba je prokleto apokaliptična."

Njutn naglo ustade i ode da spremi piće. Bouen ga zamoli da spremi tri čaše. Onda je i sam ustao, i, s rukama u džepovima, neko vreme zurio u svoje cipele dok je Njutn sipao piće.

Pošto je dodao čaše sekretaru i Bouenu - uzimajući piće sekretar je izbegavao njegov pogled - Njutnu nešto pade na pamet. "Ali kad je FBI jednom čuo vaš snimak - pretpostavljam da ste snimali - mora da su promenili mišljenje o mojim namerama."

Bouen otpi gutljaj. "U stvari, gospodine Njutn, nismo dozvolili da FBI uopšte dozna za taj snimak. Jednostavno smo im naredili da za naš račun izvrše hapšenje. Traka nikad nije izašla iz moje kancelarije."

To je bilo još jedno iznenađenje. Ali su iznenađenja tako brzo nailazila da se na njih privikavao. "Kako ćete ih sprečiti da ne traže traku?"

"Pa", reče Bouen, "baš i možete da znate da imam tu sreću da budem direktor Centralne Informativne Agencije. Na izvestan način, ja sam iznad FBI."

"Onda mora da ste vi - kako beše, Van Brug? Čuo sam za vas."

"Mi u Centralnoj smo nedokučiva družina", reče Bouen - ili Van Brug. "Uglavnom, kad smo jednom imali traku, znali smo o vama ono što smo želeli da znamo. Takođe smo na osnovu vaše ispovesti zaključili da biste, ako vas FBI privede - a, kao što sam vam rekao, bili su na ivici da to učine - mogli njima ispričati celu priču. Nismo želeli da se to dogodi jer ne verujemo Federalnom Birou. Ovo su opasna vremena, gospodine Njutn; problem s kojim smo se mučili oni su mogli da reše tako što bi vas ubili."

"A vi ne nameravate da me ubijete?"

89

"To nam je, naravno, padalo na um. Nisam bio za, uglavnom zbog toga što bi - ma koliko da ste opasni - ubiti vas značilo ubiti gusku koja nosi zlatna jaja."

Njutn dovrši piće, onda opet napuni čašu. "Kako to mislite?"

"Već sad imamo, u Ministarstvu odbrane, mnoge projekte za oružja zasnovane na podacima koje smo za tri godine pokupili iz vaše privatne arhive. Ovo su, kao što rekoh, opasna vremena; ima mnogo načina na koje možemo da vas upotrebimo. Pretpostavljam da vi Antejci znate mnogo toga o oružju."

Njutn je neko vreme ćutao, zagledan u svoju čašu. Onda je rekao, mirno: "Ako ste me čuli dok razgovaram s Brajsom znate šta smo mi Antejci sebi učinili svojim oružjem. Nemam nameru da učinim Sjedinjene Američke Države svemogućim. Niti bih, zapravo, to mogao i kad bih želeo. Ja nisam naučnik. Odabran sam za ovo putovanje zbog svoje fizičke izdržljivosti, ne zbog svog znanja. Znam vrlo malo o oružju - imam utisak, manje od vas."

"Na Antei ste morali videti oružje i slušati o oružju."

Njutnu se sad vraćala pribranost, verovatno od pića. Nije se više povlačio. "Gospodine Van Brug, vi ste videli automobile. Možete li, onako na brzu ruku, da objasnite afričkom urođeniku kako da napravi automobil? Samo od materijala dostupnog na licu mesta?"

"Ne. Ali divljaku mogu da objasnim princip unutarnjeg sagorevanja. Ukoliko se u modernoj Africi može pronaći divljak. A ukoliko je to bistar divljak, mogao bi sa tim nešto i da uradi."

"Da se ubije, verovatno", reče Njutn. "U svakom slučaju, ne nameravam da vam kažem ma šta iz te oblasti, ma koliko to imalo vrednosti za vas." Ispio je drugo piće. "Pretpostavljam da biste mogli pokušati još i to da me mučite."

"Gubljenje vremena, bojim se", reče Van Brug. "Vidite, razlog zbog kojeg smo vam dva meseca postavljali glupava pitanja bilo je obavljanje neke vrste psihoanalize. Imali smo tu kamere koje su beležile učestalost treptanja i slične stvari. Već smo zaključili da mučenje ne bi delovalo na vas. Od bola biste vrlo lako poludeli, a jednostavno ne možemo da saznamo dovoljno o vašoj psihologiji - o krivicama i anksioznosti i sličnim stvarima - da bismo vas podvrgli ma kojem načinu ispiranja mozga. Takođe smo vas kljukali drogama - hipnoticima, narkoticima - ni one ne deluju."

"Pa šta ćete onda da radite? Da me streljate?"

"Ne. Bojim se da čak ni to ne možemo. Ne možemo bez Predsednikove dozvole, a on je neće dati." Onda se tužno nasmešio. "Vidite, gospodine Njutn, nakon svih kosmičkih činilaca koji se moraju uzeti u obzir, ispostavlja se da je onaj koji je bitan, odlučujući stvar praktične, ljudske politike."

"Politike?"

"Dogodilo se da je ovo 1988. godina. A 1988. je izborna godina. Predsednik već vodi kampanju za novi mandat, i pouzdani izvori mu vele - znate li da Votergejt nije ništa izmenio - ništa - Predsednik koristi nas, iz Centralne, za špijuniranje druge partije? - da republikanci smeraju da celu ovu stvar pretvore u nešto kao Drajfusova afera, ukoliko protiv vas ne iznesemo ili odgovarajuće optužbe ili vas ne pustimo, uz obilata izvinjenja svima i svakome."

90

Njutn se naglo nasmeja. "A ako me streljate, Predsednik može da izgubi na izborima?"

"Republikanci su već dobro nahuškali vašu sabraću industrijalce iz Nacionalnog udruženja poslovnih ljudi. A ta su gospoda, kao što verovatno znate, vrlo uticajna. I, uz to, štite svoje."

Njutn poče da se smeje još jače. Prvi put u životu se odista smejao naglas. Nije se smejuckao ili smejuljio ili frktao; smejao se glasno i grohotom. Na kraju reče: "Znači, moraćete da me pustite?"

Van Brug se smrknuto nasmeši. "Sutra. Sutra vas puštamo."

9.

Već više od godinu dana bilo mu je sve teže da zna svoja osećanja prema mnogim stvarima. Ta teškoća nije bila osobina njegovog naroda, ali ju je odnekud stekao. Tokom onih petnaest godina naučio je da govori engleski, naučio je da zakopčava dugmeta, da vezuje kravatu, naučio rezultate bezbola, marke automobila i nebrojene druge čestice informacija od kojih su se mnoge pokazale nepotrebne, tokom sveg tog vremena nikad nije patio od sumnji u samog sebe, nikad nije preispitivao plan za čije je sprovođenje odabran. A sada, nakon pet godina stvarnog života s ljudskim bićima, nije kadar da kaže šta oseća u pogledu jedne tako jasne stvari kao što je puštanje iz zatvora. Što se tiče samog plana, nije znao šta da misli te je stoga o njemu jedva i razmišljao. Postao je vrlo sličan ljudima.

Ujutro su mu opet dali njegove stvari za prerušavanje. Bilo je neobično ponovo ih upotrebiti, pre nego što se vrati u svet, a takođe smešno, jer pred kim se to sada sakriva? Ipak mu je bilo milo što ponovo ima kontaktna sočiva, sočiva koja su njegovim očima davala ljudskiji izgled. Filteri za svetlost ublažavali su napor njegovih očiju izazvan blistavošću od koje čak ni tamne naočari, neprekidno nošene, nisu mogle da ga sasvim zaštite. I kad ih je stavio i pogledao se u ogledalo, laknulo mu je što ponovo izgleda kao ljudsko biće.

Čovek kog ranije nije viđao izveo ga je iz sobe, pa duž hodnika koji su osvetljavale svetleće ploče - ploče napravljene po patentima S. I. K. - i gde su stražarili vojnici naoružani pištoljima. Ušli su u lift.

Svetlost u liftu bila je nasilno jaka. Stavio je tamne naočari. "Šta ste rekli novinama o svemu ovome?" zapita, mada mu je u stvari bilo svejedno.

Iako je dotle bio ćutljiv, čovek se sad pokazao prilično govorljiv. Bio je nizak, zdepast, imao je ružnu kožu. "To nije moj odsek", reče ljubazno, "ali mislim da su rekli kako vas drže u zaštitnom pritvoru, zbog bezbednosti. Vaš rad je neophodan za narodnu odbranu. I tome slično."

"Hoće li biti novinara? Kad izađem?"

"Ne verujem." Lift se zaustavio. Vrata se otvoriše u drugi hodnik pod stražom. "Da tako kažem, smuvaćemo vas na sporedni izlaz."

"Sad odmah?"

91

"Za otprilike dva sata. Prvo treba da se obave neki rutinski poslovi. Moramo da vas razdužimo odavde. Zato sam ja tu." Nastavili su da idu kroz hodnik koji je bio vrlo dugačak i, kao i ostatak zgrade, suviše jarko osvetljen. "Kažite mi", reče čovek, "zbog čega su vas bili zatvorili?"

"Ne znate?"

"Ovde su o tome prilično ćutljivi."

"Zar vas gospodin Van Brug ne obaveštava o takvim stvarima?"

Čovek se osmehnu. "Van Brug nikome ništa ne govori, osim možda Predsedniku, a i njemu govori samo ono što sam nađe za shodno."

Na kraju hodnika - ili tunela, nije bio siguran šta je nalazila su se vrata kroz koja su ušli u nešto što je izgledalo kao prevelika zubarska ordinacija. Bila je zapanjujuće čista, u svetlo žutim pločicama. Tu je bila stolica, od onih kakve upotrebljavaju zubari, s obe strane nalazilo se nekoliko mašina neugodno novog izgleda. Unutra su stojeći čekali dve žene i muškarac, učtivo su se smešili, obučeni u svetlo žute mantile u tonu s pločicama. Očekivao je da vidi Van Bruga - nije bio siguran zašto - ali Van Brug nije bio u sobi. Čovek koji ga je dopratio pokaza mu na stolicu. Nasmejao se: "Znam da izgleda grozno, ali vam neće raditi ništa bolno. Neki rutinski pregledi, najviše zbog identifikacije."

"Bože moj", reče Njutn, "zar me niste dovoljno pregledali?"

"Mi nismo, gospodine Njutn. Žao mi je ako se ponavlja nešto što je radila Centralna. Ali mi smo iz Federalnog Biroa za Istraživanja, i ovo moramo da dobijemo za svoju arhivu. Znate, krvna grupa, otisci prstiju i slično."

"U redu." Seo je u stolicu, pomiren sa sudbinom. Van Brug je rekao da vlade delaju na tajnovite načine kako bi svoja čuda izvele. Uostalom, neće trajati suviše dugo.

Neko vreme su ga bockali i ispitivali iglama, fotografskim priborom i raznim metalnim spravama. Stavljali su mu štipaljke na glavu da bi izmerili njegove moždane talase, štipaljke na doručje da bi mu izmerili broj srčanih otkucaja. Znao je da neki od dobijenih rezultata moraju predstavljati iznenađenje za njih, ali nisu ga pokazivali. Sve je to bio, kako reče čovek iz Federalnog, rutinski posao.

A onda su, otprilike sat kasnije, dogurali ispred njega mašinu, postavili je vrlo blizu i zamolili ga da skine naočare. Mašina je imala dva sočiva razmaknuta poput očiju, koja kao da su ga znatiželjno gledala. Oko svakog sočiva nalazila se crna gumena navlaka, slično čašici za ispiranje očiju.

Smesta ga obuze strah. Ako im nisu poznate osobenosti njegovih očiju... "Šta ćete s tim da radite?"

Tehničar u žutom mantilu izvadi iz gornjeg džepa mali lenjir i postavi ga preko hrbata Njutnovog nosa, premeravajući. Glas mu je bio bezličan. "Samo ćemo snimiti nekoliko fotografija", reče. "Neće vas boleti."

Profesionalno se osmehujući jedna od žena je posegla za njegovim naočarima. "Eto, gospodine, samo ćemo ovo da skinemo..."

92

Trgnuo je glavu dalje od nje, podigavši ruku da zaštiti lice "Samo trenutak. Kakve fotografije?"

Čovek za mašinom je malčice oklevao. Onda je pogledao u čoveka iz Federalnog, koji je sada sedeo blizu zida. Čovek iz Federalnog ljubazno klimnu glavom. Čovek u žutom mantilu reče: "U stvari, gospodine, dve vrste fotografija, istovremeno. Jedna je uobičajena identifikacijska fotografija vaše mrežnjače, kako bismo dobili obrazac rasporeda krvnih sudova. To je najbolja postojeća identifikacija. Druga je rendgenski snimak. Potrebne su nam brazde s unutrašnje strane vaše potiljačne kosti zadnjeg dela vaše lobanje."

Njutn pokuša da ustane sa stolice. "Ne!" reče. "Vi ne znate šta radite."

Brže no što bi poverovao da je moguće, ljubazni čovek iz Federalnog obreo se iza njega i gurao ga natrag u stolicu. Nije mogao da se pomeri. Čovek iz Federalnog verovatno nije toga bio svestan, ali je i žena mogla lako da ga drži. "Žao mi je, gospodine", govorio je čovek iza njega, "ali moramo da dobijemo te snimke."

Pokušao je da se smiri. "Zar vas nisu obavestili? Zar vam nisu rekli o mojim očima? Oni svakako znaju..."

"Šta je sa vašim očima?" reče čovek u žutom mantilu. Delovao je nestrpljivo.

"Osetljive su na rendgenske zrake. Ta sprava..."

"Ničije oči ne mogu da vide rendgenske zrake." Čovek skupi usta, očigledno iznerviran. "Niko ne vidi na tim talasnim dužinama." Klimnuo je glavom ženi, a ona je, nelagodno se osmehujući, skinula Njutnu naočare. Svetlost u prostoriji naterala ga je da zažmuri.

"Ja vidim", reče, žmirkajući. "Ja vidim sasvim drugačije od vas." Zatim: "Dajte da vam pokažem kako su ustrojene moje oči. Ako me pustite, izvadiću svoja... svoja kontaktna sočiva."

Čovek iz Federalnog ga nije puštao. "Kontaktna sočiva?" reče tehničar. Nagnuo se sasvim blizu i poduže piljio u Njutnove oči. Onda se odmaknuo. "Vi ne nosite kontaktna sočiva."

Osećao je ono što već dugo vremena nije osetio - paniku. Bleštavost prostorije počela je da ga pritiska; činilo mu se da pulsira oko njega, usaglašena s otkucajima njegovog srca. Imao je utisak da govori nerazgovetno, pijano. "To je... nova vrsta sočiva. Membrana, nisu plastična. Ako me za trenutak pustite, pokazaću vam."

Tehničareva usta su i dalje bila zgrčena. "To ne postoji", reče. "ja se dvadeset godina bavim kontaktnim sočivima i..."

Iza njega je čovek iz Federalnog rekao nešto predivno. "Neka pokuša, Arture", rekao je, naglo mu pustivši ruke. "Na kraju krajeva, on plaća porez."

Njutn odahnu. Onda reče: "Biće mi potrebno ogledalo." Poče da pretura po džepovima i iznenada ga ponovo obuze panika. Nije imao pri sebi specijalnu malu pincetu predviđenu za vađenje membrana... "Žao mi je", reče, ne obraćajući se nikom od njih posebno. "Žao mi je, ali biće mi potreban jedan instrument. Možda je tamo, u mojoj sobi..."

93

Čovek iz Federalnog se strpljivo nasmeši. "Haj'te, molim vas", reče. "Nemamo ceo dan. A u onu sobu ne bih mogao da uđem čak i kad bih hteo."

"U redu", reče Njutn. "Imate li onda dve male pincete? Možda ću moći da to njima obavim."

Tehničar napravi grimasu. "Samo časak." Promrmljao je još nešto, onda je otišao do fijoke. Za trenutak je prikupio zapanjujuću zbirku blistavih instrumenata pincete, pincete-hvataljke i pincetama slične alatke nepoznate namene. Stavio ih je na sto pored zubarske stolice.

Jedna od žena je Njutnu već bila dodala okruglo ogledalo. Uzeo je sa stola malu pincetu zatupastih krajeva. Nije mnogo ličila na onu napravljenu za taj posao, ali će možda valjati. Radi probe je njome nekoliko puta uhvatio u prazno. Možda je malo prevelika, ali moraće da posluži.

Onda je utvrdio da ne može mirno da drži ogledalo. Zamolio je ženu koja mu ga je dala da ga pridrži. Prišla je bliže i uzela ogledalo, držeći ga suviše blizu njegovom licu. Rekao joj je da se malo odmakne, zatim da popravi ugao kako bi mogao dobro da vidi. I dalje je žmirkao. Čovek u žutom mantilu poče da lupka nogom o pod. Lupkanje kao da je bilo u ritmu s pulsiranjem svetlosti u prostoriji.

Kad je očima prineo ruku u kojoj je držao pincetu, prsti počeše nekontrohsano da podrhtavaju. Brzo je povukao ruku. Ponovo je pokušao, ali stvar nije mogao ni da približi oku. Ruka mu se sad žestoko tresla. "Izvinite", reče, "samo još minut..." Ruka mu se nehotice povuče dalje od oka, iz straha od tog instrumenta i od prokleto drhtavih prstiju koji su se nekontrolisano tresli. Pinceta mu iz ruke pade u krilo. Nespretno je posegnuo za njom, a onda, s uzdahom, pogledao čoveka iz Federalnog, čije je lice bilo neopredeljeno. Iskašlja se, i dalje žmirkajući. Zbog čega svetlost mora da bude tako bleštava? "Mislite li da bih mogao da dobijem nešto za piće? Džin?"

Čovek se iznenada nasmejao. Ah ovaj put smeh nije delovao ljubazno. Zvučao je resko, hladno, grubo, i odzvanjao je u sobi obloženoj pločicama.

"Haj'te, molim vas", reče čovek, osmehujući se popustljivo, "haj'te, molim vas."

Zgrabio je pincetu, sad s očajanjem. Kad bi mogao samo delimično da skine jednu od membrana, makar povredio oko, videli bi... Zbog čega Van Brug ne dođe i ne kaže im? Za njega će biti bolje da upropasti jedno oko nego da oba izloži toj mašini, tim sočivima koja bi htela da bulje u njegovu lobanju, da broje, iz nekog idiotskog razloga, brazde na unutrašnjoj strani njegovog potiljka, da ih broje kroz njegove oči; njegove osetljive oči.

Najednom, ruke čoveka iz Federalnog ponovo su se sklopile oko njegovih doručja i ruke su mu - te ruke u kojima je bilo tako malo snage kad se protivstave snazi ljudskog bića - još jednom povučene iza leđa i stegnute. A onda mu je neko stavio zategu oko glave i učvrstio je na slepoočnicama. "Ne!" rekao je, tiho, drhtavo. "Ne!" Nije mogao da pomeri glavu.

"Žao mi je", reče tehničar, "žao mi je, ali za ovo glava mora da vam bude nepomična." Uopšte nije zvučalo kao da mu je žao. Gurnuo je mašinu tik do Njutnovog lica. Onda je okrenuo prekidač koji je sočiva s gumenim navlakama približio Njutnovim očima, nalik dogledu.

A Njutn je, drugi put u dva dana, učinio nešto novo i potpuno ljudsko. Vrisnuo je. Krik je u početku bio bez reči, a onda je čuo sebe kako ih oblikuje: "Zar ne znate da ja nisam čovek? Ja

94

nisam ljudsko biće!" Kupaste navlake uklonile su svu svetlost. "Nije mogao ništa da vidi, nikoga. Ja uopšte nisam ljudsko biće!"

"Haj'te, molim vas", reče iza njega čovek iz Federalnog.

A tada blesnu srebrna svetlost koja je, za Njutna, bila blistavija no što je podnevno sunce usred leta za čoveka koji je izašao iz mračne sobe i sebe prisilio da otvorenih očiju gleda u to sunce dok mu se pred očima ne zatamni. Onda je osetio kako mu pritisak nestaje s lica i znao da su odgurali mašinu.

Tek pošto je dva puta pao, pregledali su mu oči i otkrili da je slep.

10.

Šest nedelja su ga držali bez ikakvog dodira sa spoljnim svetom, u vladinoj bolnici, gde vladini lekari nisu baš ništa mogli da učine za njega. Ćelije njegove mrežnjače koje reaguju na svetlost bile su gotovo potpuno spržene. Nisu bile ništa sposobnije da razaznaju no što bi bila strahovito preeksponirana fotografska ploča. Posle nekoliko nedelja mogao je nejasno da razabira svetlost i tamu, i mogao je da kaže, kad bi ispred njega stavili neki veliki, taman predmet, da je to, zaista, veliki, taman predmet. Ali je to bilo sve - nije se videla nijedna boja, nikakav oblik.

I u tom periodu ponovo je počeo da misli na Anteu. Njegov um je najpre počeo da se priseća starih i raštrkanih uspomena, ponajviše iz detinjstva. Setio se jedne igre slične šahu koju je voleo kao dete - igre koja se igrala providnim kockama na okrugloj tabli - i našao se u prisećanju složenih pravila prema kojima su svetlo zelene kocke imale prednost nad sivim kad bi uobličile mnogougaonike. Setio se muzičkih instrumenata na kojima je učio da svira, knjiga koje je pročitao, naročito knjiga o istoriji, i automatskog okončanja detinjstva u svojoj trideset drugoj antejskoj godini - brakom - ili, po ljudskom računanju vremena, četrdeset petoj. Svoju ženu nije sam odabrao, iako se ponekad i to činilo, već je dopustio porodici da je izabere. Brak je bio dobar i sasvim prijatan. Nije bilo strasti, ali Antejci nisu strastan narod. Sada je, slep, u bolnici u Sjedinjenim Državama, mislio o svojoj ženi s više nežnosti no ikad ranije. Nedostajala mu je, i poželeo je da ona bude tu, s njim. Ponekad je plakao.

Pošto nije mogao da gleda televiziju, ponekad bi slušao radio. Doznao je da vlada nije uspela da zadrži u tajnosti njegovo slepilo. Republikanci su ga mnogo koristili u okviru svoje predizborne kampanje. Ono što se njemu dogodilo nazivali su primerom administrativne osionosti i neodgovornosti.

Nakon prve nedelje nije bio kivan na njih. Kako da se ljuti na decu? Van Brug je davao smetena izvinjenja; sve je to bila greška; nije znao da FBI nije bio obavešten o Njutnovim osobenostima. Bilo mu je jasno da je Van Brugu u stvari svejedno, da ga jedino brine šta bi on, Njutn, eventualno mogao reći štampi, koja bi imena naveo. Njutn ga je umorno uveravao da neće reći ništa osim da je to bio neizbežan nesrećan slučaj. Ničija greška - nesrećan slučaj.

Onda mu je Van Brug jednog dana rekao da je uništio traku. Rekao je kako je od početka znao da u nju ionako niko ne bi poverovao. Smatrali bi da je falsifikat, ili da je Njutn lud, ili ma šta osim da je istinita.

95

Njutn ga zapita veruje li on da je istinita.

"Naravno da verujem", mirno reče Van Brug. "Bar šest ljudi za nju zna i veruje joj. Jedan od njih je Predsednik, a tu je i državni sekretar. Ali uništavamo dokaze."

"Zašto?"

"Pa", hladno se nasmeja Van Brug, "između ostalog, ne želimo da uđemo u istoriju kao najveća skupina blesana koja je ikad upravljala ovom zemljom."

Njutn spusti knjigu s kojom je uvežbavao Brajovu azbuku. "Onda mogu da nastavim svoj rad? U Kentakiju?"

"Možda. Ne znam. Motrićemo na vas svaki minut, do kraja vašeg života. Ali ako republikanci dođu na vlast, smeniće me. Ne znam."

Njutn ponovo uze knjigu. Za trenutak, prvi put posle mnogo nedelja, počeo je da se interesuje za ono što se događa oko njega. Ali je zainteresovanost nestala brzo kao što se i pojavila, ne ostavljajući tragove. Blago se nasmejao. "To je zanimljivo", reče.

Kad je napuštao bolnicu, vodila ga je medicinska sestra, a pred zgradom je čekala gomila. Na jarkoj svetlosti sunca mogao je da nazre njihove siluete i da čuje njihove glasove. Kroz gomilu su, verovatno policajci, napravili prolaz za njega, i bolničarka ga je provela do kola. Čuo je slabašan aplauz. Dvaput se spotakao, ali nije pao. Bolničarka ga je stručno vodila; ostaće uz njega mesecima ili godinama, dok god mu bude potrebna. Zvala se Širli, i koliko je mogao da utvrdi bila je debela.

Neko ga iznenada uze za ruku i on oseti blag stisak. Pred njim se nalazio neko velik. "Lepo je što ste opet s nama, gospodine Njutn." Farnsvortov glas.

"Hvala, Olivere." Osetio je velik umor. "Moramo da porazgovaramo o nekim poslovima."

"Da. Znate, gospodine Njutn, snima vas televizija."

"Oh, nisam znao." Osvrnuo se, bezuspešno pokušavajući da pronađe konture kamere: "Gde je kamera?"

"Desno od vas", reče Farnsvort, sotto voce.

"Okrenite me prema njoj, molim vas. Da li neko želi nešto da me pita?"

Glas, očigledno televizijskog komentatora, progovori kraj njegovog lakta. "Gospodine Njutn, ja sam Djuen Vajtli, sa CBS televizije. Možete li mi reći kako se osećate, kad ste opet napolju?"

"Ne mogu", reče Njutn. "Još ne."

Izgleda da se voditelj nije pomeo. "Šta su", reče, "vaši planovi za budućnost? Posle onog kroz šta ste upravo prošli?"

Njutn je najzad uspeo da razabere kameru, i sad joj je bio okrenut licem, gotovo sasvim nesvestan prisustva ljudske publike, i tu u Vašingtonu i pred ekranima širom zemlje. Mislio je na drugu publiku. Malo se osmehnuo. Antejskim naučnicima? Svojoj ženi? "Kao što znate", reče,

96

"radio sam na projektu istraživanja svemira. Moja kompanija se bila posvetila jednom prilično zamašnom poduhvatu, da uputi letelicu u Sunčani sistem kako bismo izmerili radijacije koje su do sada onemogućavale međuplanetarna putovanja." Zastao je, da uzme dah, i shvatio da ga bole ramena i glava. Možda je to opet gravitacija, posle toliko vremena provedenog u krevetu. "Tokom pritvora - koji nije bio nimalo neprijatan - imao sam prilike da razmišljam."

"Da?" reče voditelj, popunjavajući pauzu.

"Da." Nasmešio se blago, značajno, čak srećno, prema kameri, prema zavičaju. "Zaključio sam da je projekat suviše ambiciozan. Obustaviću ga."

Treći deo: 1990 - IKAR SE DAVI

1.

Natan Brajs je prvi put otkrio Tomasa Džeroma Njutna preko rolne kapisli. Ponovo ga je otkrio preko gramofonske ploče. Ploču je našao isto tako slučajno kao što je našao kapisle, ali je njen smisao - bar delimično - namah bio mnogo uočljiviji no što je bio smisao kapisli. To se dogodilo oktobra 1990. godine, u radnji mešovitom robom Valgrin, u Luisvilu, nekoliko blokova od stana u kojem su zajedno živeli Brajs i Beti Džo Mošer. To se dogodilo sedam meseci nakon Njutnovog malog oproštajnog govora na televiziji.

I Brajs i Beti Džo uštedeli su najveći deo svojih plata zarađenih u Svetskoj Industrijskoj, i Brajsu nije bilo stvarno neophodno da zarađuje za život, bar ne godinu-dve. Međutim, zaposlio se kao konsultant jednog proizvođača naučnih igračaka - s izvesnim zadovoljstvom je osećao da je tim zaposlenjem zaokružio svoju karijeru hemičara. Vraćajući se s posla kući jednog popodneva, zaustavio se pred radnjom. Nameravao je da kupi pertle, ali je zastao kod ulaza kad je ugledao veliku metalnu korpu gramofonskih ploča ispod natpisa koji je glasio: RASPRODAJA 89 centi. Brajs je uvek tragao za popustima. Pogledao je nekoliko tabli-omota, trenutak se poigrao ovom ili onom, a onda je naišao na jednu amaterski opremljenu, koja ga smesta zapanji svojim naslovom. Otkako su gramofonske ploče postale čelične loptice proizvodači su ih obično pakovali u male plastične kutije pričvršćene za veliku plastičnu tablu. Tabla bi bila 'umetnički' islikana i nosila uobičajen smešan komentar kakav se nalazio na starim kvadrafonskim albumima. Ali je tabla za ovu bila od običnog kartona, i nije bilo slike. U jevtinom pokušaju da se postigne neophodan 'umetnički' efekt, za naslov ploče iskorišćeno je ono otrcano sredstvo da sve bude napisano malim slovima. Glasio je: pesme iz svemira. A na drugoj strani kartona: budite uvereni da nećete znati ovaj jezik, ali da ćete poželeti da ga znate! sedam pesama koje nisu sa ovog sveta! od čoveka koga nazivamo 'posetilac'.

Bez imalo oklevanja Brajs odnese ploču u kabinu za preslušavanje, stavi lopticu u ležište i okrete prekidač. Jezik koji se začuo odista je bio čudnovat - tužan, tečan, s produženim samoglasnicima, dizao se i spuštao u neobičnim tonovima, potpuno nerazumljiv. Ali glas je nesumnjivo pripadao T. Dž. Njutnu.

Isključio je prekidač. Na dnu kartona bilo je odštampano: snimila 'treća renesensa' salivenova ulica dvadeset tri, njujork...

97

'Treća renesansa' nalazila se u potkrovlju. Njeno kanceIarijsko osoblje sastojalo se od samo jedne ličnosti, žustrog mladog Crnca s ogromnim brkovima. Ovaj je, srećom, bio druževno raspoložen kad je Brajs došao u kancelariju, te je rado objasnio da je 'posetilac' sa ploče bogati ludak koji se zove Tom ovo-ili-ono a živi tamo-već-negde u Vilidžu. Taj ludak je, izgleda, lično stupio u vezu sa studiom za snimanje i snosio troškove izrade i distribucije ploče. Možete ga naći u kafani iza ugla, lokal se zove Ključ i lanac...

Kljuć i Ianac bio je zaostatak starih kafanica koje su nestale sedamdesetih godina. Uspela je da preživi, uz nekoliko sličnih, tako što je namestila bar i počela da prodaje jevtino piće. Nije bilo bongo bubnjeva i najava večeri poezije - to je davno prošla era - ali je bilo diletantskih slika na zidovima, po prostoriji su nasumice bili poredani jevtini drveni stolovi, a ono malo prisutnih gostiju namerno su bili obučeni kao skitnice. Tomas Džerom Njutn se nije nalazio među njima.

Brajs je za barom poručio viski sa sodom i pio ga je polako, spreman da čeka bar nekoliko sati. Ali je tek bio načeo svoje drugo piće kad ude Njutn. U prvi mah Brajs ga nije prepoznao. Njutn je bio malo poguren i hodao je teže no ranije. Imao je svoje uobičajene tamne naočare, ali je sada nosio beli štap, a na glavi najveću besmislicu - siv filcani šešir. Debela uniformisana bolničarka vodila ga je za mišicu. Dovela ga je do usamljenog stola u dnu prostorije, posadila ga i otišla. Njutn okrete lice ka baru i reče: "Dobar dan, gospodine Elbert." A barmen reče: "Odmah dolazim, čiko." Onda je barmen otvorio bocu Gordonovog džina, stavio je na poslužavnik s bocom angosture i čašom i poslužavnik odneo do Njutnovog stola. Njutn je iz džepa na košulji izvadio novčanicu, pružio mu je, neodređeno se osmehnuo i rekao: "Zadržite kusur."

Stojeći uz bar, Brajs je netremice posmatrao Njutna dok je napipavao čašu, pronašao je i nasuo do pola džina, pa obilno dodao angosturu. Nije uzeo leda i nije promešao piće, već je odmah počeo da pije. Brajs je najednom, gotovo izbezumljen, počeo da se pita šta da kaže Njutnu sada kad ga je pronašao. Može li da jurne od bara, držeći viski sa sodom, i kaže: "Tokom ovih godinu dana promenio sam mišljenje. Ipak želim da Antejci uzmu vlast. Čitam novine, i sada želim da Antejci uzmu vlast." Sve je izgledalo tako smešno, sad kad je stvarno ponovo s Antejcem - a Njutn sada deluje tako patetično. Kao da se onaj zapanjujući razgovor u Čikagu dogodio u snu ili na drugoj planeti.

Činilo mu se da je dugo posmatrao Antejca, sećajući se kako je poslednji put video gradilište, Njutnov trajekt, ispod aviona Ratnog vazduhoplovstva koji ga je, zajedno s Beti Džo i pedeset drugih, odnosio s radilišta u Kentakiju.

Za trenutak je, razmišljajući o ovome, gotovo zaboravio gde se nalazi. Sećao se onog lepog apsurdnog broda koji su svi gradili tamo dole u Kentakiju, sećao se zadovoljstva koje je nalazio u radu na njemu, načina na koji je, izvesno vreme, toliko bio zaokupljen rešavanjem onih problema s metalima i keramikom, s temperaturom i pritiskom, kako je osećao da mu je život doista uključen u nešto značajno, nešto što vredi. Verovatno su sad delovi broda počeli da rđaju - ukoliko FBI nije celu stvar već zapečatio u termoplastiku i otposlao da se arhivira u podrumu Pentagona. Ali što god da se dogodilo, to svakako ne bi bilo prvo sredstvo mogućeg spasenja koje je vlast sredila po kratkom postupku.

98

Onda je, u raspoloženju u koje ga je doveo ovaj pravac razmišljanja, pomislio nek' ga nosi đavo, ustao, otišao do Njutnovog stola, seo i rekao mirnim i odlučnim glasom: "Dobar dan, gospodine Njutn."

Njutnov glas zvučao je podjednako smireno. "Natan Brajs?"

"Da."

"Pa", Njutn ispi čašu koja mu je bila u ruci, "milo mi je što ste došli. Mislio sam da ćete možda doći."

Iz nekog razloga ton Njutnovog glasa, verovatno ta nemarna nezainteresovanost, uznemiri Brajsa. Najednom se osećao nelagodno. "Otkrio sam vašu ploču", reče.

"Pesme."

Njutn se neodređeno osmehnuo. "Je li? Kako vam se dopadaju?"

"Ne mnogo." Pokušao je da bude smeo tom izjavom, ali se oseti kao neko ko je jedino postigao da bude sitničav. Iskašlja se: "Zašto ste je uopšte snimili?"

Njutn se i dalje osmehivao. "Zapanjujuće je koliko ljudi ne promisle do kraja o stvarima", reče. "Bar je to ono što mi je rekao čovek iz Centralne." Počeo je sebi da sipa džin, i Brajs primeti da mu ruka pri tom drhti. Nesigurno je spustio bocu. "Na ploči uopšte nisu antejske pesme. To je nešto kao pismo."

"Pismo kome?"

"Mojoj ženi, gospodine Brajs. I nekim mudrim ljudima u domovini koji su me obučavali za... za ovaj život. Nadao sam se da će je jednom emitovati na kratkim talasima. Znate, jedino kratki talasi dopiru do planeta. Ali, koliko mi je poznato, još je nisu emitovali."

"Šta piše u pismu?"

"Oh, 'Zbogom'. 'Idite do đavola'. Takve stvari." Brajs se osećao sve nelagodnije. Za trenutak požele da je doveo Beti Džo. Beti Džo bi bila sjajna za vaspostavljanje zdravog razuma, za to da stvari postanu razumljive, čak podnošljive. Ali je Beti Džo smatrala da je zaljubljena u T. Dž. Njutna, a to bi moglo biti još nelagodnije od ovoga. Nastavio je da ćuti, nemajući pojma šta bi rekao.

"Pa, Natane - pretpostavljam da vam ne smeta ako vas zovem Natan. Sad kad ste me pronašli, šta hoćete od mene?" Smešio se, ispod naočara i blesavog šešira. Njegov osmeh je izgledao drevan kao Mesec; to jedva da je bio ljudski osmeh.

Brajs se odjednom oseti postiđen zbog tog osmeha, zbog ozbiljnog, umornog, užasno iscrpljenog tona Njutnovog glasa. Pre no što je odgovorio nasu sebi piće, slučajno lupivši grlićem boce o čašu. Onda je počeo da pije, usredsredivši pogled na Njutna, na nerefleksne zelene plohe Njutnovih naočara. Držeći providnu plastičnu čašu obema rukama, oslonjen laktovima na sto, reče: "Gospodine Njutn, želim da spasete svet."

Njutnov osmeh se nije promenio, a njegov odgovor je došao smesta: "Vredi li ga spašavati, Natane?"

99

Nije ovamo došao da razmenjuje ironičnosti. "Da", reče, "mislim da ga vredi spašavati. U svakom slučaju, ja hoću da proživim svoj život."

Njutn se naglo naže napred u stolici, u pravcu bara. "Gospodine Elbert", pozvao je, "gospodine Eibert."

Barmen, nizak čovek tužnog, suvonjavog lica, prenu se iz svojih sanjarija. "Da, čiko?" reče, blago.

"Gospodine Elbert", reče Njutn, "jeste li svesni da ja nisam ljudsko biće? Znate li da sam sa druge planete, po imenu Antea, i da sam ovamo došao svemirskim brodom!"

Barmen sleže ramenima. "Čuo sam", reče.

"E, ja jesam s druge planete, i došao sam svemirskim brodom", reče Njutn. "Oh, zaista sam došao." Zastade, a Brajs je buljio u njega zapanjen ne onim što je Njutn rekao, već detinjastom, dečačkom, luckastom bojom njegovog glasa. Šta su mu to učinili? Da li su ga samo oslepeli?

Njutn opet doviknu barmenu. "Gospodine Elbert, znate li zašto sam došao na ovaj svet?"

Ovog puta barmen ga čak nije ni pogledao. "Ne, čiko, nisam čuo", reče.

"Eto, došao sam da vas spasem." Njutnov glas je bio precizan, ironičan, ali je u njemu bio nagoveštaj histerije. "Došao sam da vas sve spasem."

Brajs je mogao da vidi kako se barmen osmehuje za sebe. Onda je, i dalje za barom, rekao: "Onda bolje požuri sa tim, čiko. Spas nam je hitno potreban."

Njutn je tada oborio glavu, Brajs nije razabrao da li od stida, očajanja ili umora. "Oh, da", rekao je, gotovo šapatom. "Spas nam je hitno potreban." Potom je podigao glavu i osmehnuo se Brajsu. "Viđate li Beti Džo?" zapitao je.

Ovo ga zateče nespremnog. "Da..."

"Kako je? Kako je Beti Džo?"

"Dobro je. Nedostajete joj." Zatim: "Kao što reče gospodin Elbert, spas nam je hitno potreban. Možete li to da učinite?"

"Žao mi je. Ne."

"Zar ne postoji neka mogućnost?"

"Ne. Naravno da ne postoji. Vlada zna sve o meni..."

"Rekli ste im?"

"Mogao sam im reći, ali nije bilo potrebno. Izgleda da su dosta dugo znali. Mislim da smo bili naivni."

"Ko? Vi i ja?"

100

"Vi. Ja. Moj narod, u domovini, moj mudri narod..." Tiho je dobacio: "Bili smo naivni, gospodine Elbert."

Elbertov odgovor bio je isto tako tih, "Je l' to činjenica, čiko?" Zvučao je istinski zabrinuto, kao da je za trenutak stvarno poverovao u ono o čemu je Njutn govorio.

"Daleko ste dospeli."

"Oh, zaista jesam. I to malim brodom. Plovio sam, plovio i plovio... Natane, bio je to vrlo dug put, ali sam najveći deo vremena proveo u čitanju."

"Da. Ali nisam mislio na to. Mislio sam kako ste daleko dospeli otkad ste ovde. Novac, novi brod..."

"Oh, zaradio sa mnogo para. I dalje mnogo zarađujem. Više no ikad. Imam para u Luisvilu i para u Njujorku i petsto dolara u džepu i invalidsku penziju od vlade. Natane, sad sam američki državljanin. Dali su mi državljanstvo. A možda bih mogao i da primam pomoć za nezaposlene. Oh, Svetska Industrijska napreduje, a da ja njome uopšte ne upravljam, Natane. Svetska Industrijska."

Zgrožen Njutnovim neobičnim izgledom i govorom, Brajs otkri da mu je teško da zadrži pogled na njemu, pa je umesto toga gledao naniže, u sto. "Zar ne možete da dovršite brod?"

"Mislite da bi mi dozvolili?"

"Uz sav vaš novac..."

"Mislite da to želim?"

Brajs podiže glavu. "Dobro, želite li?"

"Ne." Onda je Njutnovo lice najednom poprimilo svoj stariji, pribraniji, ljudskiji izgled. "Ili da, pretpostavljam da želim, Natane. Ali ne dovoljno. Ne dovoljno."

"A šta je s vašim narodom? S vašom porodicom?"

Njutn se ponovo smešio onim nezemaljskim osmehom. "Pretpostavljam da će svi umreti. A, opet, verovatno i vas nadživeti."

Brajsa iznenadiše sopstvene reči. "Da li su vam uništili duh kad su vam uništili oči, gospodine Njutn?"

Njutnov izraz je ostao isti. "Natane, vi baš ništa ne znate o mom duhu. Zato što ste ljudsko biće."

"Promenili ste se, gospodine Njutn."

Njutn se tiho nasmeja. "U šta, Natane? Da li sam se promenio u nešto novo ili sam se vratio na nešto staro?"

Brajs nije znao šta da kaže na ovo, pa oćuta.

101

Njutn nasu malo pića u čašu i stavi je na sto. Onda reče: "Ovaj svet je izvesno osuđen na propast, kao i Sodoma, i ja tu ništa ne mogu da učinim." Zastao je. "Da, jedan deo mog duha je uništen."

Pokušavajući da se usprotivi, Brajs reče: "Brod..."

"Brod je beskoristan. Trebalo je da bude završen na vreme, a sada nema dovoljno vremena. Narednih sedam godina naše planete neće biti dovoljno blizu jedna drugoj. Već se udaljuju. A Sjedinjene Države mi nikad ne bi dozvolile da sagradim brod. Ukoliko bih ga sagradio, nikad mi ne bi dozvolili da ga lansiram. A ukoliko bih ga lansirao, pohapsili bi Antejce koji bi se vratili na njemu i verovatno bi ih oslepeli. I uništili njihov duh..."

Brajs ispi svoje piće. "Rekli ste da imate oružje."

"Da, rekao sam. Lagao sam. Nemam nikakvo oružje."

"Zašto biste lagali..."

Njutn se nagnuo napred, pažljivo stavivši laktove na sto. "Natane. Natane. Tada sam vas se bojao. I sad vas se bojim. Bojao sam se svih mogućih stvari svakog trenutka koji sam proveo na ovoj planeti, na ovoj čudovišnoj, prelepoj, ali i zastrašujućoj planeti sa svim njenim čudnim stvorovima i njenim obiljem vode, i svim njenim ljudskim bićima. Bojim se sada. Bojaću se do kraja da ovde umrem."

Zastao je, a onda, pošto Brajs i dalje nije ništa rekao, nastavi da govori. "Natane, zamislite šest godina života s majmunima. Ili zamislite život s insektima, ili život sa sjaktavim, vrednim mravima bez pameti."

Već nekoliko minuta Brajsova glava postajala je krajnje bistra. "Mislim da lažete, gospodine Njutn. Za vas mi nismo insekti. Možda smo bili u početku, ali sada nismo."

"Oh, da, ja vas volim, naravno. Neke od vas. Ali ipak ste insekti. Međutim, možda sam ja sličniji vama nego sebi." Nasmešio se svojim starim, gorkim osmehom. "Na kraju krajeva, vi ste područje mog proučavanja, vi ljudi. Celog života sam vas proučavao."

Barmen im najednom doviknu: "Hoćete li čiste čaše?"

Njutn ispi svoju. "Naravno", reče, "donesite nam dve čiste čaše, gospodine Elbert."

Dok je gospodin Elbert bcisao sto velikom narandžastom krpom, Njutn reče: "Gospodine Elbert, na kraju sam ipak odlučio da nas ne spasavam."

"To je vrlo loše", reče Elbert. Stavio je čiste čaše ns mokar sto. "Žao mi je što to čujem."

"Šteta, zar ne?" Pipajući je tražio bocu džina čije je mesto bilo promenjeno, pronašao je, nasuo. Sipajući džin, reče: "Vidate li često Beti Džo, Natane?"

"Da. Beti Džo i ja sad živimo zajedno."

Njutn otpi gutljaj. "Kao ljubavnici?"

Brajs se tiho nasmeja. "Da, kao ljubavnici, gospodine Njutn."

102

Njutnovo lice postade bezizražajno. Bila je to ona bezizražajnost koja je, kako je shvatio Brajs, bila maska za Njutnova osećanja. "Život, znači, teče dalje."

"Pa šta, za ime boga, očekujete?" reče Brajs, "Naravno, život teče dalje."

Njutn iznenada poče da se smeje. Brajs je bio zapanjen; nikad ga ranije nije čuo da se smeje. Onda, još podrhtavajući od ostatka smeha, Njutn reče: "To je dobra stvar. Sad neće biti usamljena. Gde je?"

"Kod kuće, u Luisvilu, sa svojim mačkama. Verovatno pijana."

Njutnov glas je opet bio miran. "Volite li je?"

"Pokušavate da budete glupavi", reče Brajs. Smeh mu se nije dopao. "Ona je dobra žena. Srećan sam s njom."

Njutn se sad nežno osmehnuo. "Natane, nemojte pogrešno shvatiti moj smeh. Ja mislim da je divno to što ste vas dvoje zajedno. Jeste li se venčali?"

"Ne. Razmišljao sam o tome."

"Svakako se njome oženite. Oženite se i idite na medeni mesec. Treba li vam novaca?"

"Nije to razlog zbog koga se nisam njome oženio. Ali, da, dobro bi mi došlo malo para. Da li želite nešto da mi date?"

Njutn se opet nasmeja. Izgledao je vrlo zadovoljan. "Da, naravno. Koliko želite?"

Brajs otpi gutljaj. "Milion dolara."

"Napisaću vam ček." Njutn je preturao po džepu na košulji, izvadio čekovnu knjižicu, stavio je na sto. To je bila knjižica banke Čejs Menhetn. "Gledao sam na televiziji onu emisiju o čeku na milion dolara", reče. "Tamo, kod kuće." Gurnuo je ček prema Brajsu. "Vi ga ispunite, ja ću potpisati."

Brajs je izvadio iz džepa jevtinu hemijsku olovku i na čeku napisao svoje ime, a zatim brojke $ 1.000.000. Onda je pažljivo ispisao jedan milion dolara. Gurnuo je knjižicu preko stola. "Ispunjen je", reče.

"Moraćete da mi vodite ruku."

I tako je Brajs ustao, obišao sto, stavio pero u Njutnovu ruku i pridržavao je dok je Antejac ispisao Tomas Džerom Njutn, čitkim, čvrstim rukopisom.

Brajs stavi ček u novčanik. "Sećate li se", reče Njutn, "filma, davao se na televiziji, zove se Pismo trima ženama?"

"Ne."

"Pa, naučio sam da pišem pisana slova pomoću fotografije tog pisma, pre dvadeset godina na Antei. Imali smo dobar prijem tog filma na nekoliko kanala."

"Imate dobar, čitak rukopis."

103

Njutn se nasmeši. "Naravno da imam. Mi sve radimo izuzetno dobro. Ništa nam nije promaklo, i vrlo marljivo sam radio na tome da postanem imitacija ljudskog bića." Podigao je lice prema Brajsu, kao da zaista može da ga vidi. "I, naravno, uspeo sam."

Brajs se, ne rekavši ništa, vratio na svoje mesto. Osećao je da bi trebalo pokazati saučešće, ili tako nešto, ali nije ništa osećao, pa nastavi da ćuti.

"Kuda ćete otići, vi i Beti Džo? S ovim novcem?"

"Ne znam. Možda na Pacifik, do Tahitija. Verovatno ćemo poneti rashladni uređaj."

Njutn opet poče da se osmehuje, onim širokim osmehom, nezemaljskim antejskim osmehom. "I ne trezniti se, Natane?"

Brajsu bi nelagodno. "Možda ćemo i pokušati", reče. U stvari nije znao šta će uraditi s milion dolara. Ljudi su se, navodno, pitali šta bi radili kad bi im neko dao milion dolara, ali on to sebe nije nikad zapitao. Možda će zaista da odu na Tahiti i pijani sede u kolibi, ako na Tahitiju još uopšte ima koliba. Ako nema, mogu odsesti u Tahiti Hiltonu.

"Pa, želim vam sreću", reče Njutn. A zatim: "Milo mi je što mogu nešto da uradim s novcem. Imam užasno mnogo novaca."

Brajs ustade da krene, sećao se umorno i pripito. "I nema mogućnosti...?"

Njutn mu se nasmeši još čudnije nego malopre; usne su ispod naočara i šešira izgledale kao nezgrapno iskrivljena crta-osmeh s dečjeg crteža. "Naravno, Natane", reče. "Naravno da postoji mogućnost."

"Pa", reče Brajs, "zahvaljujem vam na novcu."

Brajs nije mogao da vidi Njutnove oči iza tamnih naočara, ali mu se činilo kao da Njutn gleda negde drugde, "Kako došlo, tako prošlo, Natane", reče. "Kako došlo, tako prošlo." Njutn poče da drhti. Njegovo uglasto telo poče da se naginje napred i filcani šešir bešumno pade na sto, otkrivši njegovu kredasto belu kosu. Onda se njegova antejska glava zagnjuri u njegove mršave antejske ruke i Brajs vide da on plače.

Jedan trenutak Brajs je stajao mirno, gledajući ga. Zatim je obišao sto, i, kleknuvši, obgrlio Njutnova leđa i nežno ga privio uza se, osećajući kako lagašno telo podrhtava u njegovim rukama kao telo krhke, uzlepetane, namučene ptice.

Barmen je došao do stola, a kad je Brajs podigao pogled, barmen reče: "Bojim se da je tom čoveku potrebna pomoć."

"Da", reče Brajs, "Mislim da je tako."