ЛИРИКА

Назив од инструмента уз чију пратњу је певана. Изворно везана за музику и мелодију, нераздвојна од ритма и звука језика, верна стиху.

Хегел – њену садржину представља сама душевност, односно субјективност човекова. Платон – аутор говори у своје име, за разлику од драме где подражава говор других лица.

Аристотел, и овде подражавање. Очигледно не само у своје име (песници женским гласом).Зачеци лирике у обредним формулама и магијским речима. Као поезија у правом смислу,

јавила се тек кад се ослободила пропратне улоге, служења.Основни вид лирике – ЧИСТА ЛИРИКА, интимна. Шлегел: језиком створен музички израз

душевних преживљавања. Јединство песме се огледа у израженом расположењу, тоналности мисли и осећања, атмосфери која преовлађује. Нема ничег што би се дало препричати. Смењивање мотива асоцијативно, не узрочно-последично. Средишњи мотив, некад и лајт-мотив који се, неизмењен или у варијацијама, провлачи. Последњи мотив – обично јачи емоционални нагласак – поента. Сажетост – израз тежње за јаким набојем доживљаја.

ЕЛЕМЕНТИ СТИХАеуфонија – складност звучања гласова, милозвучност, супр. какофонија (брзалице)рима (слик) – подударање свих гласова почев од последњег наглашеног самогласника (Ко

хоће веће, изгуби из вреће). Подударање испред вокала богата (вреће – среће). Чиста – ако се подудара врста акцента, нечиста – не подудара се акценат (бело – врело), крња – не подударају се сви гласови после акцента (трага – гласа). Увела је средњовековна књижевност као потпуну новину

Мушка – 1 самогл. и сугл. (рој – пој), женска – 2 самогласника (пита – скита), средња (дактилска) – 3 самогласника (врелија – делија).

Таутолошка рима – поновљена реч (брат је брат), боље са хомонимима (узе – узе).Граматичка – (пливајући – певајући).Унутрашња – унутар једног стиха, најчешће на крајевима полустихова (леонинска) – Бећ је

благо што је срцу драго.Бели стих (бланкверс) – изостављање риме из једног стиха.Ритам – периодичност понављања звучних јединица, изворно припада музици. Метрика

(версификација) – теорија стиха која проучава ритам. Распоред пауза, предодређен метром.Цезура – пауза која се јавља увек на истом месту, није диктирана логиком (значењем), већ

метриком. Прилагођавање музичкој интонацији. Најчешће дели стих на два полустиха, симетрична или несиметрична. (Јефимија, ћерка господара Драме / И жена деспота Угљеше, у миру, Ракић).

Квантитативан систем версификације – у складу са природом старих језика – мора, време изговарања кратког слога, 2 море, изговарање дугог слога. Стопа – најмања јединица стиха, комбинација мора које се понављају. Иктус – посебан удар у стопи.

Трохеј (– u), јамб (u –), дактил (– u u), амфибрах (u – u), анапест (u u –), спондеј (– – ), пирих (u u). Утврђене комбинације стопа чине метар (триметар, тетраметар, пентаметар, 6 – хексаметар). Хексаметром испевани Илијада и Одисеја, и римски. 5 дактила и 1 спондеј. (између 12 и 17 слогова)

Силабички систем версификације – за меру ритма узима број слогова у стиху. Исти број слогова. Акаталектички стих – метрички потпун, каталектички – недостаје слог, хиперкаталектички – прекобројан слог. Александринац – дванаестерац, цезура после шестог, нагласак на 6. и 12, рима парна или укрштена. Преовладао у 17. и 18. веку, најзначајнији класицистички стих.

Тонски систем – исти број наглашених слогова у стиху. Силабичко-тонски – утврђен распоред наглашених и ненаглашених. Формирају се стопе. Полиметрички стихови – удаљавање од утврђеног размера уношењем стихова другог метра

(четверци у \ачком растанку).Слободни стих (верс либре) – отпор стегама метрике, нема сталног броја слогова, сталне

риме, остварује ритам помоћу пауза (белине на крају сваког стиха).Строфа – метричка целина од више стихова, мисаона целина. Често се завршавају

рефреном, стихом који се понавља. Дистих (може и цела песма, код нас бећарац, у Француској куплет), терцет (терцина у

Божанственој комедији) – уланчана рима аба бцб цдц. Катрен – парна рима (аабб), укрштена (абаб), обгрљена (абба), нагомилана (аааа) или испрекидана (абцб). Квинта (5), секстина (6), септима (7), октава (8) – најпознатија станца (абабабцц), Santa Maria.

1

НАРОДНА ЛИРИКА – не чува спомен на песника који ју је створио, није обележена индивидуалношћу. Црте менталитета заједнице која ју је прихватила. Обично без рима и без строфа, са честом употребом рефрена, држала се слика из свакодневног живота. Има утврђене облике песничких слика и песничког израза које јој омогућавају да буде прихваћена и сачувана у традицији усменог преношења. Стабилност, традиционална трајност, системска утврђеност облика и израза. По приликама у којима се изводи ОБРЕДНЕ, ПОСЛЕНИЧКЕ, СВАТОВСКЕ, ГОЗБЕНЕ, ТУЖБАЛИЦЕ, УСПАВАНКЕ…

УМЕТНИЧКА лирика, надовезује се на народну. Дели се на МОНОДИЈСКУ (изводи је један певач) и ХОРСКУ. Најстарији песници неговали 3 главне врсте: елегију, јамбе (ругалачке песме, жестина и личнији тон) и мелику

Честа подела по средишњем мотиву и карактеру израженог осећања: ЉУБАВНЕ, РОДОЉУБИВЕ, СОЦИЈАЛНЕ (ове две – не пева више појединачни субјект у својој усамљености, него људски колектив који се заједничким певањем осећа јаче повезан и у својој заједничности уздигнутији, понесенији, моћнији), ОПИСНЕ, РЕЛИГИОЗНЕ, МИСАОНЕ (медитативне), САТИРИЧНЕ, ЕЛЕГИЧНЕ, ИДИЛИЧНЕ, ШАЉИВЕ. Оваква подела има ограничено важење – не може бити исцрпна.

Алба – јутарња песма, од трубадура самостални жанр, изражава тугу љубавника што дан, који их раздваја, долази тако брзо, чулност и стална прожетост стрепњом, туга, очајање напуштене жене. Супротно – серенада, љубавна песма која се увече пева под прозором драге. Певали је трубадури у Прованси (Змај, Тихо, ноћи).

Савремена подела према односу лирског ја и света (стапање и дистанцирање): ПЕСМА (највећи број лирских производа и најшири регистар тема, мотива и емоција: љубавне, родољубиве, социјалне, описне.); МЕЛИКА – певана уз лиру. Алкеј и Сапфа – лични доживљаји, љубавна узбуђења. Анакреонт – љубавне и винске песме (анакреонтика – песме у Анакреонтовом стилу, буколичка (пастирска књ.). Краће лирске песме о љубави, вину, пријатељству и радостима живота. Враголаста, намештено наивна, на ефекат и поенту срачуната поезија, цвета у разиграној и фриволној аристократској књ. рококоа).

ЕЛЕГИЈА (песма која изражава жалост. Најпунији развитак у предромантизму: растанак, чежња, успомене и жалост за умрлим сродницима или драгом. Тиха туга, сета, једноставна и дубока меланхолија. Тендира ка контемплацији и мисаоности.); ЕЛЕГИЈА – потиче од фолклорне тужбалице, праћене фрулом. У дистисима, усмерена поуци, касније се посветила тузи и сети. Туговање над младошћу и пролазношћу. Нарочито се развила од сентиментализма, под енглеским утицајем. У бидермајеру постаје песма која изражава помешана осећања – жалост и радост, горко-слатко осећање, наизменичне слике бола и среће прожимају целу песму. (Катул, Тибул, Проперције, Овидије, Гете, Шилер, Китс, Пушкин, Љермонтов, Радичевић, Кад млидија умрети, Змај, \улићи увеоци)

ОДА – свечана и достојанствена, похвална песма, писана високим стилом и посвећена неком узвишеном предмету. Афективност и патетичност. Не припада чистој лирици осећања већ тзв. лирици одушевљења, патетично повишено колективно осећање. За разлику од химне, славе значајну ист. личност или идеју (родољубље, хуманост, пријатељство, лепоту, природу). (најизразитији пример лирске напрегнутости, Песник је дубоко узбуђен и јако повезан са предметом који опева, али у исто време има према њему дистанциран и процењивачки став. Тема узета из домена виших, духовних и моралних вредности живота – љубав, пријатељство, честитост, пролазност, религиозне и филозофске идеје, природа, отаxбина. Тон свечан и узвишен, мисаона продубљеност значајна, исказ махом драмски – обраћање.); ХИМНА – похвална песма са религиозном темом, у славу неког божанства или хероја (екстатична форма, првобитно култна песма у којој се славио бог или херој, одликовала се патетичним одушевљењем и мистично-магловитим стилом. Слободнија по структури од оде.); ДИТИРАМБ – слави природу, земаљску срећу и уживања, у донекле стилизованом и извештаченом маниру. Данас – бурно, са жестоким одушевљењем, дивље и са страшћу (првобитно култна песма о делима и страдањима Диониса у екстатичној форми и јачем одушевљењу него у химни, врло слободне формалне структуре. Касније постаје песма животног одушевљења.); Хорска лирика – ХИМНЕ у част богова, ЕПИНИКИЈЕ у част победника на олимпијским такмичењима, Пиндарове ОДЕ – свечане песме које славе одређене личности или појаве (Хорације).

СОНЕТ (лирска песма са утврђеним обликом. Настао у Италији почетком 13. века, класични облик постигао код Петрарке. Представља симбол сваке уметности – савлађује хаотичност света и протицање времена уметничком формом која траје. Један од

2

најекспресивнијих лирских облика. Емоционална напрегнутост, уметничко разрешење у поенти. Дистанцираност песника од предмета, савлађивање и надвладавање емоције формом.);

МИСАОНА ПЕСМА (субјективан доживљај света мисаоно осмишљен у процесу дубље и дуготрајније духовне активности. Песник не доживљава непосредно свет већ своју мисао о свету. Не одговара јој спонтани доживљај већ духовна напрегнутост и изражајна сложеност оде, химне.); ЕПИТАФ, натпис на гробу, из њега ЕПИГРАМ, лирска минијатура, касније кратка песма са сатиричном жаоком (Марцијал, Рим).

СЕНТЕНЦИОЗНА ПЕСМА (све оне код којих језгровит, кратак облик и парадоксална или продубљена поента дају песми лапидарну изразитост и емоцији симболичку продорност – епиграм, епитаф, гнома (сентенција), пословица. ЕПИТАФ, натпис на гробу, из њега ЕПИГРАМ, лирска минијатура, касније кратка песма са сатиричном жаоком (Марцијал, Рим).

песнички облици: КАНЦОНА – најстарија италијанска љубавна песма. Метричку схему утврдио Данте, усавршио Петрарка. У Италији се јавља СОНЕТ (2 катрена и 2 терцета који образују мисаоне целине, рима абаб абаб ццд еде). Петрарка га шири, преко 300 сонета. 14 сонета повезаних тако да последњи стих сваке песме је први стих следеће, а 15 (мајсторски сонет или магистрале) обухвата понављане – СОНЕТНИ ВЕНАЦ. Често са акростихом. РОНДО – тачно утврђено које се риме, које речи, који стихови где имају поновити. Виртуозност се изродила у извештаченост и манир. МАДРИГАЛ – лирска форма народног, сеоског порекла. Искључиво пасторално-љубавна садржина. Пуни процват средином 14. века. Касније израстао у рафинирану свечану песму али задржава идиличност и пасторалност. Теме постају пригодне, сатиричне, политичке, филозофске и религиозне.

У романтизму враћање једноставности народне песме, отвореност за све историјски и географски удаљено. Појављује се ПЕСМА У ПРОЗИ, многе врсте пореклом са истока. ГАЗЕЛ – краћа песма у дистисима, са истом римом у прва два и следећим парним стиховима. РУБАИЈА – језгровита мисаона песма од четири стиха са истом римом у три стиха. У ХХ веку – хаику – три стиха од укупно 17 слогова: први и трећи петерци, други седмерац. ПСАЛМИ

У Прованси трубадури неговали ШАНСОНУ, љубавну песму у духу витешке углађености (миннесанг – душевна везаност ритера за своју господарицу. Није доживљајна љубавна поезија него типична друштвена лирика, естетска игра образованог ритерског слоја. Касније, када опева и наклоност према девојци нижег рода, превазилази оквире конвенционалне друштвене игре.)

ЛИРСКО-ЕПСКЕ ВРСТЕ. Старије и од лирских и од епских. Вук – песме на међи. Казују се без певања а не говоре о јуначким подвизима, већ о љубавним, породичним и другим судбинама људским.

БАЛАДА – испрва љубавна песма. У Француској строго утврђен облик од 3 строфе са римама и рефреном. На северу – приповедне песме старинског карактера. Мешовита форма, обједињује лирско, епско и драмско. Гете: треба да има нешто тајанствено што произлази из начина приповедања а не из грађе, представљено тако да узбуђује читаочеву уобразиљу и дух. Наглашено лирска. Код Германа прво јуначка балада (Песма о Хилдебранду), ослања се на саге, у средишту трагика појединачног, тежња ка драматичном дијалогу. Народна – драматична наративна песма, дубоко прожета емоцијама. Монолог и дијалог, сукоб страсти и нарави јунака, редуковани елементи сижеа, сугестија уместо мотивације, слутња, одсуство пуних имена, спољашњег описа, места збивања. Елемент коби, мистичке неумољивости (И. Секулић). Тежиште са фабулирања на унутрашњи план – крупан корак у развоју усмене поезије. Породичан живот. Психолошки потреси и морални сукоби у односима појединац-породица, драматично разрешење, морална победа у поразу, душевни хероизам у страдау, љубав као трагично осећање. Најчешће о судбини жене. Интернационални мотиви (Смрт Омера и Мериме), мртва драга, умрли женик, насилна удаја. Романтичари је прихватили и посебно усавршили развијајући чудесно, тајанствено, фантастично (Гете, Колриx, Шилер, Пушкин, Скот). Најстарија записана код нас М. Краљевић и брат му Андријаш (Хекторовић, Рибање).

РОМАНСА – епско-лирска народна песма, по карактеру ведра, често хуморна, са изненадним преокретима у радњи и често неочекиваним решењем. Уметничка – певана на народном, романском а не на латинском. У осмерцима, опевала јуначке подвиге. Французи је преузимају као песму са љубавним мотивима. Енглези као дуже причање о романтичним догодовштинама, Руси као краћу љубавну попевку. Маштовито изражавање романтичне чежње, чулна, еротска. Драматичан заплет, срећан расплет. Романсеро – зборка шпанских романси.

3

ПОЕМА – романтичарског порекла. Обимна, преплитање епских и лирских елемената. (Мајаковски, Бајрон, Т.С. Елиот, Пуста земља). И када је без фабуле, дужином се издваја од лирике (\ачки растанак, Стражилово).

ДРАМСКО-ЛИРСКЕ ВРСТЕ – дијалошке и монолошке.ИДИЛА (касније ЕКЛОГА), ствара је Теокрит у Александрији – обрада сентименталних

мотива из живота пастира, у облику разговора или монолога. Сцене из свакидашњице, идеализована слика живота на селу, у природи. Дијалошки и меланхолични елемент већ код античких буколичара (Вергилије, Буколике). У оквиру буколичке поезије – пастирске лирике, мала песма са пасторалном тематиком, сценама из пастирског живота у којима романтична идеализација потискује реалистички опис, а ликови пастира смештени у идеални пејзаж. Пасторала.

Јакшић, На Липару, одлике елегије, компонована као њдвопев тужниЊ.

4

ЕПИКА

Хеленска реч епос – реч, говор, прича, касније епопеја – обимно дело у хексаметру.Образац пружили хомерски спевови. Уметност приповедања или нарације (староиндијско веда – знање). Казивање окренуто

спољашњем свету, усредсређеност на неки случај из живота, стварног или измишљеног. Сведочење о збивању. Тон мање личан, мирнији, објективнији. Значење речи односи превагу над звучањем.

Новалис: Роман је људски живот у облику књиге. Штампарство, ширина захватања човекове судбине и уверљивост маштом створеног света. Окренут свакидашњици, приватном животу. Тајанства душе, амбивалентност, преображаји јунака.

Одстојање, приповедач је носилац знања о стварима са којима жели да упозна слушаоца или читаоца. Приповедач – обраћање перспективе из које текст и сва причања долазе. Хронолошки, ретроспективно, антиципације, ретардације (дуже одвајање од главног тока, успоравање). Шилер: Не хитамо нестрпљиво неком циљу, већ се са љубављу задржавамо на сваком кораку. Епска ширина.

Слободније у обради сижеа од драме. Аристотел – повластица епопеје да може приказати више истовремених догађаја и уносити у радњу епизоде различитих дужина. Степенасти (епизоде се нижу, пратећи судбину главног јунака), паралелни (наизменично се прати и сучељава живот више ликова) и прстенасти (једна прича оквир за причање о неколико различитих личности) склоп приповедне целине.

Тема – круг стварности о којој је реч. Дигресија – удаљавање од теме.

МИТ – прича о боговима и светињама. Предање у које се верује. Мит у који престане да се верује постаје бајка. Објашњавање природних и културних појава, стварање света, тајна човекове судбине. Гилгамеш – митолошки еп. Песништво се издваја из митологије у тренутку појављивања критичке, науче свести (поигравање неверице у егзистенцију предочених ликова услов је сваког уметничког доживљаја). Митолошка струја у савременој критици склона да у делима тражи митска језгра – архетипе. Сада митски јунаци бивају симболична сведочанства човекове судбине.

САГЕ, СКАСКЕ, ЛЕГЕНДЕ – предања, ослонац у историји и географији одређенији него код митова. Порекло биљака и животиња, или поводом ист. личности, места и догађаја. Веровање у њихову истинитост као код мита. (Зашто није раван табан, ко је склопио уговор са ђаволом). Сага – епска предања келтских, ирских професионалних приповедача, њфилидаЊ. Чудесне поморске авангуре јунака, љубав са вилама. Основа је митска и фантастична. На Исланду такође, Викинзи. Легенда – религиозно-фантастична садржина: спис о животу и делима светаца. Приповедање на основу апокрифа и средњ. хагиографија фолклоризовано усменим преношењем. Првобитно писана форма, усменим преношењем пуни се фолклорним елементима (етнографски подаци, локализација). Претпоставља веродостојност казивања, с тенденцијом да се у њу верује. Чудесно није као у предању стравично већ свето. Има поучну тенденцију.

БАЈКА – народна приповетка фантастичне садржине (Вук: гатке, женске приповетке, њоне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може битиЊ). Главна врста народне приповетке. У основи мора имати карактер чудесног. Низ типова, сваки тип обухвата варијанте истог сижеа, у генеричкој су вези. Проп – јединствена структура. Низ функција носиоца радње (помагач, чудотворни предмет, лажни јунак). Једнодимензионални свет, али посматран само споља. Преовлађује карактер уметничко-фиктивног. Димензија времена искључена или релативизована. Елементи уткани у средњовековне витешеке романе и ренесансне епове (Ариосто, Бесни Роландо, пародија на Еп о Роланду).

БАСНА – прво усмена творевина, анимистички поглед на свет, персонификоване појаве живе и неживе природе, поистовећење човека са животињом. Случај из живота који се намеће као искуство, уопштава се. Слична пословици по експлицитној поуци на крају. Објашњење моралног начела помоћу инсценације, једноепизодична прича, заснива се на једној идеји. Устаљене особине животиња – уопштавање. Сраста с алегоријом, транспонује стварност на уметничку раван. Животиње – условне фигуре. Наравоученије. Источњачки (Панчатантра) и грчки тип. Есоп, Доситеј.

Шаљиве приповетке – мушке (Вук), нема чудеса, него оно што се приповиједа реко би човјек да је заиста могло бити. Заснивају се на ситуацији, домишљатом и парадоксалном исказу, оцртавању топова (Еро и кадија), чест дијалог, неочекиван обрт, духовита поента.

АНЕГДОТА – (хеленски неиздато), припада усменој књижевности. Сажета прича о каквој згоди, у средишту има иступ неке личности, познате из историје или јавног живота. Преноси

5

речи или поступке који осветљавају карактер личности. Често се групишу око једног лика – Насредин-хоxа (Турци), Тил Ојленшпигел (Немци), Еро (Срби). У Риму – тајна историја из приватног живота познатих људи. Кратка прича, често шаљивог, фриволног или сатиричног карактера са духовитом поентом.

НОВЕЛА – (тал. новост), од средњег века причања о нечем необичном. Књижевни углед дао јој Бокачо, убрзо добијају реалистичан карактер. Мотиви из свакодневног живота. Избегавање дугих описа, увођење у средиште збивања, радња се брзо доводи до напетости изненадног обрта на крају. Сажето збивање до тренутка кад је дошло до кризне ситуације, човек у догађају који подразумева повезаност судбине и карактера. (Гогољ, Шињел).

ПРИПОВЕТКА – шири појам. Непостојана структура, тешко се дефинише. Између новеле и романа. Више ликова, али је пажња усредсређена на један или два. Изразити тип фабулативне прозе, тражи вештину приповедања. Ретко хронолошка, временска перспектива приповедања. Честа карактеризација по говору а не психолошка. Реализам – истицање локалне боје. Сеоска (чисто реалистичка и сентиментално идеализована). Друштвена и психолошка. Посебан вид кратка прича (схорт сторy).

ЕПОПЕЈА – највећа епска форма. Велики спев са почетка епске традиције, карактер свеобухватног приказа епохе, усредсређени на судбину изабраног јунака (доприноси унутарњем јединству). Испевана у високом стилу и одабраном одмереном ритму (хексаметар, десетерац). Приповедање је поступно и пластично (епска ширина – подробно описивање појединости и широко развијање епизода, доводи до епских понављања и ретардација). Инвокација, Ин медиас рес – песник улази у саму срж збивања да би постигао интерес и побудио пажњу. У Грчкој их певали аеди или рапсоди. Теорије – 1. из епских циклуса о одређеним јунацима, поједини песник тек на крају повезује у целину. 2. првобитно језгро, једна песма касније проширивана (Пра-Илијада…). 1. око лика, 2. око догађаја.

Подела по садржини: А. јуначки, хришћански, дворски (прелазак ка роману). Б. нововековни – комични (иронични Бајронов: Ходочашће Чајлда Харолда), религиозно-филозофски (Данте, Милтон: Изгубљени рај, Његош: Луча микрокозма), грађанско-идилични (Гете: Херман и Доротеја), историјски.

Вергилије, Енеида; Тасо, Ослобођени Јерусалим – уметнички епРОМАН – велика прозна фикционална књж врста. Хегел: савремена грађанска епопеја. Дух

ширине. Нема канона као друге врсте. Отворена структура, одупире се свакој довршености. Допушта мешање стилова, мешање озбиљног са смешним, стварног и фантастичног, историјског и интимног. Садржинска и стилска полифоничност. Не приказује човека као припадника заједнице (епопеја) већ као појединца. Историјски се много мењао. Стара поетика га није узимала као уметничку творевину. Сматрани измишљеним љубавним историјама, без стиха и без поезије. Признање тек у сентиментализму и ромнатизму.

Лик – карактер, мотивација, индивидуално реаговање, сукоб са структурама. Испрва везан за збивања, временом све више носилац унутрашњих психичких особина што доводи до дефабуларизације.

Антички роман – забавно-популарна проза. Јунак приватно лице лишено историјског значаја. (Роман о Есопу, мудром робу, Роман о Троји). Љубавно-авантуристички роман има већу хомогеност, преовладава: раздвајање, страдање и поновно здруживање двоје заљубљених, путовање, бура на мору и бродолом, гусари, сплетке љубоморних супарника, привидна смрт, спасавање из гробнице и сл. Римски комични роман, није се развио у популаран жанр; комично-сатирични, Петронијев Сатирикон (опис друштва и гозбе код скоројевића Трималхиона), Апулејев Златни магарац (Преображења). Антички узор у барокној књ. торији условио поистовећивање радње романа са љубавном интригом и изједначавање технике романа са наративном и композиционом техником херојског епа. Појава новог антибарокног, реалистичког и хумористичког романа, прво у Енглеској.

Антички и витешки роман из епа и бајке, новији европски роман из шаљиве приче и новеле до писма и хронике, дневника и есеја.

Претходница народна књига, причања усменог порекла о особењацима, шаљивчинама, пробисветима (Тил Ојленшпигел, Вук Дојчевић – Љубиша).

Честа класификација по тематици и структури: пустоловни, љубавни, образовни, историјски, друштвени, психолошки, научнофантастични, полицијски.

По књ. жанру у основи: забелешке, аутобиографија, сага, хроника, мемоари, исповести, речник, епистоларни, путописни, биографски

У новије време класификација према тачки гледишта. Свезнајући приповедач, прип. са делимично ограниченим познавањем предочене стварности, прип. као неутрални посматрач, прип. који улази у свест ликова.

6

У 3. лицу – одстојање од јунака, одговара епској објективности или непристрасности. Свезнајући приповедач. (Металепса – промена приповедног нивоа, прелазак са 3. на 1. лице, Ветар).

У 1. лицу – видик окренут спољашњем свету сужен, наглашенији субјективан тон, тежи исповедном тону, емотивно обојено сећање. (Дневник о Чарнојевићу, Прољећа Ивана Галеба).

У реализму и натурализму тежња за мирним, објективним приповедањем, Флобер машта о епици из које се губи приповедачева видна присутност (Велика уметност је научна и безлична), избегавање заузимања става према јунацима (као драма). Повлачење приповедног субјекта са сцене.

Приповедачев напор преношења у ликове, говор уживљавања, доживљени говор, преношење мисли неуправним говором, приповедач усваја начин мишљења и изражавања лика.

С краја ХЗХ века – свезнајући приповедач је неодржива фигура, у опреци са уважавањем реалности, да се ограничи видокругом лика. Увођење новог лика који има сазнање – тачка гледишта. Перспектива – отвара дубине унутарњих светова јунака, могућности психолошких романа. Ја постаје драмско, монолошко, не приповедно.

Модеран психолошки роман – роман тока свести, техника унутарњег монолога, права садржина јунакове свести онако како се јунаку указује, изворно и тренутно. Солилоквиј, разговор са самим собом, јунак мисли обликује, сређује у логички низ. Унутрашњи монолог тежи да дочара ланац асоцијација које се неконтролисано надовезују једна на другу. (Xојс, Фокнер).

Роман-река – ширина тематског захвата (Трагање, Пруст, Златно руно), циклички роман, појављују се исти ликови или настављају исте фабуле (]осић).

Атнироман – не поседује заокружену радњу, јасно оцртане основне догађаје и развијену социјално-психолошку мотивацију. По аналогији са антидрамом, фр. писци новог романа – Сартр, Бекет. Осећање живота као ништавила и бесмисла. Шире – есејистички и медитативно-лирски елементи наглашенији од епских, посебност структуре и атмосфере. В. Вулф – роман ће давати више обрисе него појединости, однос свести према општим идејама и њене монологе у самоћи. Може бити и роман тока свести.

7

ДРАМА

Лирика – изражавање доживљаја (субјективно), епика – причање о догађају (објективно), драма – приказивање радње. Радња подразумева деловање субјекта у околном свету. Носиоци драмске радње се сукобљавају са околином, међусобно или сами са собом. Везује се за сценску уметност. Учесници наступају, бар привидно, без ауторовог посредовања.

Монолог, дијалог, полилог. Ауторовом ставу близак хор, као и пролог и епилог. Некад као резонер.Дидаскалије – упутства извођачима. Просторна ограниченост позорнице, временска ограниченост представе – условљавају низ

решења. Акција – главни ток радње драме, серија догађаја која формира заплет.Протагонист – носилац радње, антагонист – директни и главник противник (краљ Клаудије и

Хамлед, Отело и Јаго, Агамемнон и Клитемнестра), гласник – обавештава о догађајима са удаљености, повереник – којем се јунак исповеда.

Чинови, међусобно одељени одморима (раније наступање хора, сада завеса). Сцене, позорница почиње да показује друго место, појаве, нова ситуација, долазак или одлазак лица.

Експозиција, уводи, заплет, доноси сукоб и напетост која расте до кулминације, перипетија или преокрет припрема расплет.

Води порекло од ритуала и обредних игара са маскама, из свечаности у част Диониса. Основни облици трагедија и комедија.

ТРАГЕДИЈА – трагос, јарац и песма (песма јарца). Хор и хоровођа измењују говорне партије, зачетак дијалога. Формално, настаје почетком з в. п. н.е. кад се појавио први глумац. Есхил уводи и другог глумца, Софокле трећег (максимално три извођача у античкој драми на сцени истовремено). Трилогија, између њих кратка сатирска игра.

У судбоносном сукобу због виших начела, јунак редовно страда, побуђујући сажаљење и страх. По Аристотелу, ове емоције изазивају код публике прочишћење (катарзу), олакшавање сопствених јада. Јунак који је сличан гледаоцу, начинио грешку, трагичку кривицу, због које испашта. Јунаци и догађаји публици познати (мит, Шекспир хронике или записане приче, Јакшић и Костић из народне песме). Ананке – појам у старој грчкој философији означавао принцип нужности и природних закона, судбина која је јача од људске, па чак и од божје воље. У грчкој трагедији као судбина одлучно одређује развој и исход драмског збивања.

КОМЕДИЈА – везана за карневалску атмосферу приликом дионизија. Комос – гомила бекрија који певају шаљиве песме. И мим, игра одомаћена на Сицилији. Испрва сатиричне карикатуре атинског јавног живота, добиле уопштен карактер. Људски типови (тврдица, хвалисавац, чанколиз – у Риму средишње место – Плаут и Теренције).

ЛАКРДИЈА и ФАРСА – комика нижег реда, у време карневала, на вашарима и градским трговима. У ренесансној Италији – комедија дел арте – стереотипни заплети, слобода импровизације, Арлекин, лукав и довитљив слуга, интригант чије сплетке носе комичну радњу. Говор сиров, пун жаргона, покрет и гест. Ателана – врста импровизоване сценске лакрдије. Приказивала ниже, плебејске и сеоске слојеве, са пуно карикатуралног реализма, али и пародије на митске теме из трагедије. Склона вулгарном изразу, опсценостима и гротескној комици ситуације. Служила се маскама за стереотипне ликове наслеђене из импровизоване, народне фарсе. Потиснули је мим и пантомим.

Комедија карактера – извор смеха разни типови настраних особа (Госпођа министарка). Забуне – из интриге (Сумњиво лице). Нарави – предмет комике бива слабост укорењена у некој средини (Ожалошћена породица).

У средњем веку ЦРКВЕНА ПРИКАЗАЊА. Мистерије се развиле из литургије (божићне, ускршње и сл. представе). Миракули, животи светаца и њихова чудотворства. Моралитети животна поука кроз персонификоване врлине и пороке.

Мешање трагичних и комичних елемената – трагикомедија, плачна комедија, озбиљна комедија, грађанска трагедија – ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ.

Аналитичка драма – радња не обухвата низ збивања која претходе трагичком конфликту, већ само њихове последице, заоштравање које води ка катастрофи. Права радња, која није обухваћена сижејним током, али га условљава, одиграла се пре почетка конфликта, и током игре се полако открива. Натуралистичка драма по структури у већини случајева типична аналитичка драма која је, одстранивши класични заплет, омогућила ширу и дубљу презентацију средине и карактера. (Ибзен, Крлежа)

8

Комади с певањем – МЕЛОДРАМА, важност мелодије, сентиментални сиже, тријумф врлине. Јачањем музичког елемента – ОПЕРА, ОПЕРЕТА и МУЗИЧКА ДРАМА. Књижевни део – либрето.

Развојем филма – из синопсиса (скицирана радња) ствара се сценарио.

Тежња за уверљивошћу – три драмска јединства – радње, времена и места (Боало, класицизам), проистекло из Аристотеловог захтева за уверљивошћу и емотивном учешћу гледалаца. Романтичари се позивају на Шекспирову слободу (појава персонификованог Времена које одбацује јединство), одбацују и јединство радње – низање епизода, нехај према уверљивости призора, иронија према позоришној илузији – све више у модерној драми.

антидрама – лирска и епскаЛирска – романтичарске трагедије, Костић (М. Црнојевић), интимно позориште позног

Стриндберга, Чехов – оскудна радња уступа место наслућивању душевних стања учесника.Епска – Шекспирове драмске хронике, епско позориште Бертолта Брехта 30-40-их ХХ века.

Епизоде током 20 година потуцања по бојиштима за Тридесетогодишњег рата. Не тежи уживљавању у драмску улогу, недрамска средства (испис текста поред завесе, коментари хора, филмска пројекција).

Уклањање рампе, излазак из позоришта, учествовање публике.

9

КЊИЖЕВНОСТ ИЗВАН ПЕСНИШТВА

Дидактичка, моралистичка, фактографска, нефикционална, употребна, књижевно-научне врсте – широка погранична област. Нагињу вери, науци, политици, моралу, другим уметностима.

ВЕРСКЕ: Басме – део магијског ритуала, бајалица, у великој мери структура молитве. Често апокрифни садржаји. Медицинске, привредне (град, киша), љубавне чини. Благослови – испуњење добрих жеља ближњему, клетве – навлачење невоље. Обредне и митолошке песме. Молитве – поју се при богослужењу (тропар – кратка песма или строфа у оквиру веће песме, канон – низ од 9 песама, на мотиве библијске, акатист – захвална песма Богородици или свецу. Апокалипса – хришћански списи који пророчански говоре о судбини и смаку света и о стварању новог света. Обично у сну или потпуној мисаоној одвојености од света сагледава небеске тајне. Беседа – словенски назив византијског дијалога. Црквена проповед на одређену библијску тему, тумачи библијске приче и поуке. Апокрифна књижевност – ван канонске, са свим паралелним жанровима.

ФИЛОЗОФСКЕ: Сентенција или гнома – мудра изрека чији аутор није заборављен, спада у афоризам – уметничка варијанта народне пословице, сажета невезана прозна реченица или два стиха, општеважећа дубока мисао, досетка, мудрост, правило, искуство. Мисли – филозофска размишљања у облику фрагмената. Класичан жанр филозофске расправе – сократовски дијалог, близак интелектуалној драми. Филозофски еп (О природи ствари, Лукреције Кар).

БИОГРАФСКЕ: Биографија, животопис одређене особе, посебно житије. Мемоари, власите успомене, лична присећања. Дневник, врста биографије писане из дана у дан, знатна документарна вредност, лишен одстојања од збивања. Аутобиографија – опис сопственог живота од рођења до тренутка писања или само одређених етапа живота. Раније тежиште на васпитној улози (Исповести св. Августина, 4. в.), у ренесанси уносе се пустоловни елементи, у 18. в. претвара се у филозофски и педагошки трактат.

Аутобриографски роман – слободније обрађује и комбинује појединости и доживљаје. Пишчев аутопортрет, дело утемељено у личном искуству. Експлицитно или не. Слободна фикциона обрада доживљаја и догађаја из пишчевог живота, обично у првом лицу. Карактеристичне теме несрећне љубави, душевних неправди које је сам искусио, проблеми људског и уметничког раста, сазревања и књ. изражавања. (Гете, Патње младога Вертера, Дикенс, Давид Коперфилд, Xојс, Портрет уметника у младости, Жид, Ковачи лажног новца, Црњански, Роман о лондону)

ИСТОРИОГРАФСКЕ: Анали или летописи, бележење важних догађаја по годинама, хроника, догађаји из одређеног раздобља по хронологији, родослов, посвећен члановима династије.

ПОЛИТИЧКЕ: сатира, као књижевна и као друштвена сатира, беседничка проза, окренута деловању на понашање људи и њихова убеђења (у средњем веку то било слово), изразито политичка беседа – Демостенове филипике. Проповед, апологија (одбрана), памфлет, утопија и антиутопија (придобијање публике или одвлачење од нечега).

МОРАЛНЕ: басна, парабола, пословице (широко прихваћена, преноси се од уста до уста, за разлику од сентенце). Аполог – поучна причица чији су протагонисти животиње или ствари. Искључиво дидактички карактер, за разлику од басне у којој претеже књ. вредност текста.

ЕпистолаЕсеј – лични приступ има важан удео, емотивно обојено размишљање. медитација. Путопис

10