Tehnologija-menadžment pristup

1.1 Priroda, čovek, društvo i tehnologija

Tehnologija se predstavlja u okvirusistema priroda–čovek–društvo–tehnologija. Shvatanje koje tehnologijustavlja u centar ima za cilj naglašavanjeprisustva i značaja tehnologije u odnosučoveka prema prirodi i društvu, štopredstavlja tehnologiju kao„posredničku“ silu.

DRUŠTVO

ČOVEK PRIRODA

TEHNOLOGIJA

Priroda-Čovek-Društvo

(Tehnologija u centralnoj ulozi)

Čovek i tehnologija

Raznovrsni su odnosi i veze koji se stvaraju između prirode, društva, čoveka i tehnologije, a centralni odnos se ostvaruje delovanjem čoveka na prirodu i društvo i razvoj tehnologija radi zadovoljenja potreba i ispunjavanja određenih ciljeva.

Posmatranje tehnologije kao sile koja se autonomno, nekontrolisano može da razvija i postavlja iznad čoveka i njegovih ciljeva bilo bi sasvim pogrešno.

Značaj, mesto i uloga čoveka je primarna: čovek delujudi na prirodu i društvo razvija tehnologiju primerenu potrebama i ciljevima društva. Time se određuje mesto i uloga čoveka i tehnologije; čovek u svom aktivnom odnosu prema prirodi i društvu razvija tehnologije podređene njegovim potrebama.

Čovek inicira naučno-istraživački rad, sprovodi ga, stvara nove tehnologije, primenjuje ih i krajnji je korisnik rezultata primene novih tehnologija, tako da su njegov značaj i uloga u tom odnosu primarni.

Razvoj zavisi od samih ljudi i sve veda pažnja je posvedena njihovom stvaralaštvu i inovativnosti.

Društvo i tehnologija

Društveni smisao i značaj tehnologije, kao proizvodne snage, sagledava se u celovitoj mreži ekonomskih, političkih, pravnih institucija i odnosa koji se u društvu uspostavljaju.

Mesto i značajna povezanost tehnologije (tehnološkog napretka) i društva u celini (društvenog napretka) mogu se pokazati kao svojevrsni zatvoreni lanac društvenog napretka čije su pojedine karike sve podjednako značajne za razvoj društva u celini.

Jedna od karika u tom lancu je nastanak i primena tehnoloških dostignuda -tehnološki napredak.

Društvo i tehnologija

Odnos tehnološkog i društvenog napretka sagledava se kroz tri povezana zatvorena ciklusa - kruga

Prvi: povedanje dohotka po stanovniku dovodi do rasta tehnoloških dostignuda i usavršavanja procesa što vodi vedoj produktivnosti rada, i dalje uslovljava rast dohotka

Drugi: viši dohodak obezbeđuje tehnološke inovacije u obliku novihi poboljšanih proizvoda, koji dalje uslovljavaju rast dohotka.

Tredi: viši dohodak omogudava rast životnog standarda i (uz stalnu sklonost štednji stanovništva) dovodi do vede štednje po stanovniku.

Priroda i tehnologija

Odnos tehnologije i prirode sagledava se kroz razvoj tehnologije kroz istoriju, a započinje čovekovom borbom za opstanak u prirodnoj sredini.

Celishodna razmena materije između čoveka i prirode trajan je i prirodni proces, a tehnologija je proizvodna sila kojom čovek izražava svoj aktivan stav prema prirodi.

Razmena materija sa prirodom pretpostavlja veoma veliki broj odgovarajudih aktivnosti koje čovek realizuje u lancu transformacije prirodnih dobara i njegove ukupne evolucije. U pitanju su brojni radni i tehnološki procesi materijalne i nematerijalne transformacije i razvoja dobara (istraživanje prirodnih resursa, njihova primarna eksploatacija, industrijska prerada, obrazovanje, zdravstvo, umetnost, kultura).

Priroda i tehnologija

Prva značajna funkcija koja se ostvaruje u tom odnosu je nastojanje čoveka da prilagodi prirodu svojim potrebama.

S druge strane, tehnologija kroz povratno dejstvo ima odgovarajude efekte i uticaje na prirodnu sredinu, a štetnom delovanju negativnim efektima tehnologije na prirodnu sredinu danas se poklanja sve veda pažnja.

TEHNOLOGIJA

PRIRODA DRUŠTVO

ČOVEK

Priroda – Čovek – Tehnologija

(Čovek u centralnoj ulozi)

1.2 Tehnologija - definicija, tipovi i karakteristike

Šira definicija tehnologije je

„tehnologija obuhvata veštinu, znanje i sposobnost da se prave, koriste i izrađuju korisne stvari.”

Poreklo reči tehnologija je u grčkoj reči tehne koja označava veštinu, umede iIi znanje da se nešto uradi ili obavi određeni posao i logos koja znači nauka. To znači da tehnologija obuhvata nauku o veštini i umedu koje čovek primenjuje da bi u prirodi i društvu zadovoljio svoje potrebe. Tehnologija obuhvata sredstva, načine i oruđa koja su rezultat svesnog čovekovog napora da pre svega opstane (zadovolji potrebe egzistencije), a zatim da zadovolji i ostale potrebe za obrazovanjem, za kreativnošdu, zdravstvenom zaštitom i druge).

Pri tom se imaju u vidu materijalne i nematerijalne potrebe.

Materijalne potrebe se odnose na fiziološke, za zdravljem, kretanjem, iskazivanjem, zaštitom od delovanja prirodnih nepogoda.

Nematerijalne potrebe obuhvataju potrebe za kreativnošdu, identitetom, autonomijom, zajedništvom, participacijom, obrazovanjem, samoispunjenjem, nalaženjem životnog smisla, i druge.

Tehnologija je prisutna u čitavom društvu, u sferi materijalne proizvodnje i van te sfere, u društvenim delatnostima. Tehnologija obuhvata metode, sredstva za rad, proizvodne postupke, primenu od strane korisnika, a pored toga ona predstavlja i društveni odnos, podrazumeva kreativni talenat smisao za organizovanje i upravljanje znanjem u pravcu njegove korisne primene. Tehnologija se nalazi u osnovi svih operacija u kojima nastaje nova vrednost, bilo da se ona manifestuje kao proizvod u fizičkom obliku, ili kao usluga.

Osnovne aktivnosti tehnologije

Jedan od mogudih pristupa je da se tehnologija posmatra kroz tri ključne oblasti,tri osnovne aktivnosti tehnologije. To su:

1. tehnologija proizvoda;

2. tehnologija procesa i

3. informacione tehnologije.

Tehnologija proizvoda

Tehnologija proizvoda obuhvata sledede karkaterisične elemente koji predstavljaju specifična pitanja koja se rešavaju u preduzedu u cilju njegovog uspešnog funkcionisanja u celini:

planiranje proizvoda,

inženjering proizvoda;

primenjeni inženjering;

inženjering usluga na terenu i servisa.

Elementi tehnologije proizvoda

1. Planiranje proizvoda započinje identifikacijom potreba potrošača, utvrđivanjem svojstava proizvoda koji de zadovoljiti potrebe potrošača i istovremeno obezbediti nužnu vrednost po ceni za odgovarajudi obim proizvodnje koji de donositi dobit.

2. Inženjering proizvoda, polazi od postojedeg rešenja konstrukcije i tehnologije izrade proizvoda i u skladu sa zahtevima za novim ili izmenjenim proizvodima, sagledava mogudnosti novih rešenja proizvoda koji bi zadovoljili kupce u pogledu performansi, kvaliteta, troškova (cene). Novi proizvodi zadovoljavaju zahteve kupaca i tehnički su izvodljivi.

3. Primenjeni inženjering podrazumeva unapređivanje prodaje ili zadovoljavanje specifičnih zahteva kupaca krojedi proizvod prema tim uočenim zahtevima demonstrirajudi javnosti, potrošačima korisnost i nova svojstva kao prednosti proizvoda.

4. Inženjering usluga na terenu i servis odnosi se na razvoj sistema i procesa za podršku izgradnji na terenu, instalisanju, održavanju i opravci, servisiranju proizvoda. Ovde se misli na sva područja pripreme kako bi se proizvod što lakše brže mogao da koristi, od pisanih uputstava i dokumentacije, do obuke ljudi u radu sa proizvodom.

Tehnologija procesa

Tehnologija procesa povezuje slededih šest ključnih elemenata:

Materijali

Oprema i alati

Transport materijala

Proizvodni sistem

Kontrola kvaliteta

Održavanje.Elementi tehnologije procesa

1. Materijali se razmatraju u odnosu na mogudnosti izbora alternativnih, nabavku i odabir snabdevača, karakteristike za obradu.

2. Oprema i alati podrazumevaju aktivnosti razvoja odabira opreme i alata neophodnih za proizvodnju odredjenih proizvoda.

3. Transport materijala se bavi skladištenjem, lociranjem,pradenjem, pomeranjem i kretanjem materijala i komponenti. Odnosi se na spoljni i unutrašnji transport što znači da obuhvata veze sa snabdevačima, kupcima i relacije unutar organizacije.

4. Proizvodni sistem se bavi uspostavljanjem integrisanog informacionog sistema za ostvarivanje odgovarajude kombincije delova, nabavku, terminiranje i kontrolu proizvodnje.

5. Kontrola kvaliteta obezbeđuje ispunjenost svojstava materijala, komponenti i podsistema u odnosu na zahteve proizvoda

6. Održavanje utvrđuje uzroke kvara na mašinama i uspostavlja preventivne mere održavanja radi optimalne pouzdanosti mašina

Informacione tehnologije

U oblasti informacionih tehnologija, nalaze se slededi elementi:

informacioni hardver i softver,

primenjeni informacioni sistemi,

veza sa fizičkim i procesima učenja,

sistemi za podršku odlučivanju,

informacioni sistemi poslovanja.

Elementi informacione tehnologije

1. informacioni hardver i softver obuhvataju fizičke i intelektualne principe ugrađeneu performanse informacionih tehnologija;

2. primenjeni informacioni sistemi obuhvataju konfiguraciju sistema, hardver, operativne sisteme, softver i komunikacione protokole koji su projektovani za sasvim konkretnu primenu;

3. veza sa fizičkim i procesima učenja obuhvata hardver, softver fizičko razumevanje koje povezuje fizičke događaje i promene sa informacionim sistemom (vezivanje ljudi, mašina i materijala sa veštačkom inteligencijom, ekspertnim sistemima ili drugim procesima);

4. sistemi za podršku odlučivanju, koji mogu da obezbede napredak u efikasnosti i radu rukovodilaca što predstavlja značajnu stratešku prednost;

5. informacioni sistemi poslovanja, što predstavlja novi oblik roba i usluga koje se mogu ponuditi kroz kreativnu primenu novih sposobnosti obrade informacija.

1.3 Komponente tehnologije – elementi tehnoškog paketa

U nastojanju da se što preciznije odredi značenje i sadržaj pojma tehnologije, one se razlažu na sastavne delove, komponente. Jedan od opštih modela tehnologije ističe da svaka tehnologija sadrži tri nezavisne, međusobno uslovljene podjednako značajne komponente:

1. hardver: tu se nalazi fizička struktura i logički raspored opreme ili mašina neophodnih da bi se izvršili odgovarajudi zadaci;

2. softver: obuhvata sva neophodna znanja o tome kako se hardver koristi da bi se zadaci izvršili, i

3. breinver: obuhvata čovekova znanja i ekspertizu neophodnu da bi zadaci mogli da se obave.

Nešto širi model tehnologije koji sadrži ključne komponente karakterisične za različite tehnologije:

1. hardver: fizičke mašine i uredaji;

2. softver: apstraktne mašine;

3. tehnološka znanja sadržana u dokumentaciji;

4. teorijska znanja;

5. praktična znanja.

Opšti model tehnologije koji je razvijen radi uspostavljanja informacionog sistema tehnologija, stoga najprimereniji potrebama upravljanja, ističe sledede osnovne koni.ponente tehnologije:

1. hardver, sve materijalne komponente (u fizičkom obliku, opipljive, poput mašina, uređaja, postrojenja, sirovina, materijala);

2. softver, kao uputstvo za primenu tehnologije (obuhvata svu tehnološku dokumentaciju, kodifikovana i zabeležena znanja u vezi sa karakteristikama i načinom primene tehnologije, itd.),

3. breinver, kao znanja, iskustva i sposobnosti ljudi vezanih za primenu tehnologije (to su sva kodifikovana i implicitna znanja bez kojih se tehnologija ne može primeniti),

4. orgver, kao organizacija upravljanje kojima se tehnologija operacionalizuje u konkretnim uslovima u praksi.

Elementi tehnološkog paketa

1.4 Fragmentacija tehnologije

Upravljanje tehnologijom u preduzedu polazi od celovitog prilaza tehnologiji uz razmatranje karakteristika i mogudnosti upravljanja njome.

Svaki oblik fragmentacije može se smatrati nepovoljnim, čak izuzetno štetnim za uspeh u poslovanju preduzeda. Pojava fragmentacije tehnologije može se posmatrati u raznim domenima pojave i funkcionisanja tehnologije.

Fragmentacija se javlja u okviru transfera tehnologije i predstavlja štetnu pojavu kada se transfer obavlja uz nedovoljno prisustvo svih nužnih delova, komponenti tehnološkog paketa neophodnih da bi tehnologija zaživela u novoj sredini.

Fragmentacija tehnološkog paketa često je uzrok neuspeha u transferu tehnologija između preduzeda.

Integrativna uloga menadžmenta tehnologije

Pored ovog značenja fragmentacije

tehnologije, pojam fragmentacije se

koristi i kada se govori o štetnosti

izolovanog posmatranja funkcije

menadžmenta tehnologijom, odvojeno

od svih ostalih funkcija u preduzeću.

Funkcija menadžmenta tehnologijom

podrazumeva unapreĎivanje svih onih

faktora i uvažavanje svih značajnih

meĎuzavisnosti koji čine tehnologiju u

preduzeću uspešno primenjenom,

produktivnom i profitabilnom. Ova

funkcija je usko povezana sa

funkcijama: marketinga, finansija,

istraživanja i razvoja, kadrovskom,

proizvodnom.

1.5 Tehnologija i produktivnost

Tehnološki napredak počiva na intenzivnoj inovacijskoj aktivnosti, a ostvaruje se vertikalnim i horizontalnim transferom tehnologije. Oba vida transfera tehnologije učestvuju podjednako i značajni su za ostvarivanje tehnološkog napretka. Jedan od rezultata tehnološkog napretka je ostvarivanje porasta produktivnosti svih angažovanih resursa u ostvarivanju materijalne proizvodnje ili pružanju odgovarajude usluge. Sve analize i istraživanja u ovom pravcu ukazuju na to da se ravnomerni rast produktivnosti zasniva na uravnoteženom i simetričnom sprovođenju tehnološke politike koja podjednak značaj pridaje kako vertikalnom, tako i horizontalnom transferu tehnologije.

Tehnološke promene iziskuju neophodne investicije kao pratedi element, obuku kadrova, odgovarajude strukturne promene u privredi, pripremu uslova, novu organizaciju i upravljanje, itd. Sve te posebne mere pripreme, pradene znatnim ulaganjima u resurse materijalne i nematerijalne prirode uslovljavaju kašnjenje u primeni tehnoloških inovacija, što usporava očekivani rast produktivnosti. Prelazak na novu tehnologiju uvek iziskuje znatni porast troškova što može da uslovi čak i pad produktivnosti pre nego što se zabeleži njen očekivani porast.

Paradoks produktivnosti

Opadanje pokazatelja produktivnosti može se delimično pripisati problemu merenja i pradenja odgovarajudih pokazatelja razvoja, ali ipak ostaje činjenica da je došlo do usporavanja rasta i razvoja u razvijenim zemljama uprkos ulaganjima u tehnologiju, što se naziva i paradoksom produktivnosti.

Dva su ključna pitanja vezana za izučavanje fenomena paradoksa produktivnosti:

Prvo je pitanje, u kojoj je meri opadanje ili usporavanje rasta produktivnosti ustvari problem ili pitanje kašnjenja?

Postoji kašnjenje između trenutka nastanka tehnološke inovacije i njene difuzije u sve oblasti, regione, područja gde može da nađe svoju primenu.

Drugo relativno pitanje tiče se sagledavanja odnosa između usporenog rasta produktivnosti i izmenjene prirode investicija u savremeno doba koje sve više iziskuju uvažavanje nužne komplementarnosti između različitih vrsta investicija.

U praksi produktivnost treba sagledavati uvažavajudi dvoznačnost tog koncepta kroz aspekte:

1. Efikasnost (odnos autputa i inputa);

2. Efektivnost (vrednost autputa za kupce).