Fakultet za uslužni biznis – Sremska Kamenica

SEMINARSKI RAD

Predmet: Poslovno pravo Tema: Subjekti prava, zakonitosti

Profesor: Prof. dr Mile Račić

SADRŽAJ

UVOD...............................................................................................................................................................21.SUBJEKTI PRAVA......................................................................................................................................3

1.1. Pojam subjekata prava...........................................................................................................................31.2. Fizička lica.............................................................................................................................................41.3. Pravna lica.........................................................................................................................................8

2. ZAKONITOSTI.........................................................................................................................................122.1.Oblici zakonitosti..................................................................................................................................122.2.Pravna snaga.........................................................................................................................................132.3.Pravna sredstva.....................................................................................................................................142.4.Pravosnažnost.......................................................................................................................................142.5.Stupanje/izvršenje pravnog akta određene vrednosti na snagu............................................................15

ZAKLJUČAK.................................................................................................................................................15LITERATURA...............................................................................................................................................16

1

UVOD

Pravo tradicionalno priznaje svojstvo subjekta prava samo licima, stvari ili radnje koje lica preduzimaju ne mogu biti subjekti prava. Međutim, savremeno pravo više ne ograničava mogućnost priznavanja svojstva subjekta samo na lica, tj. pojave kojima se generalno priznaje status lica. Potrebe savremenog pravnog prometa učinile su da se i pojavama koje nemaju generalni status lica u pravu priznaju određena svojstva lica. Ova "svojstva lica", ili kako se to uobičajeno kaže "svojstva pravnog lica" znače mogućnost da pojave koje se ne smatraju licem u pravu mogu biti nosioci prava i obaveza u jednom, najčešće ograničenom i taksativno nabrojanom broju slučajeva. To omogućava da se određeni oblici udruživanja pojave i budu nosioci prava i obaveza, da punovažno zaključuju ugovore ili da stupaju u druge pravne odnose, iako nemaju status lica u pravu.

Pravna država je samo ona država u kojoj su svi akti i odluke državnih organa doneti u skladu sa pravnim normama. Ovaj princip delovanja koji je jedan od najvažnijih principa pravne države naziva se i principom zakonitosti. Značenje principa zakonitosti: sve materijalne radnje kao i pravni akti manje pravne snage moraju biti doneti na osnovu akata veće pravne snage.

2

1.SUBJEKTI PRAVA

1.1. Pojam subjekata prava

Prema tradicionalnom shvatanju, subjekt prava jeste biće ili entitet kome pravo priznaje mogućnost da bude nosilac prava i obaveza.1 Subjekt prava jeste pravno-tehnički izraz za označavanje određene aktivne uloge u pravu, uloge kojoj pripada da se za nju vezuju prava ili obaveze. Pasivna strana tog odnosa jesu objekti na koje se prava i obaveze odnose, odn. njihova sadržina koja može biti usmerena na stvari, ljudske činidbe (nečinjenja) ili na prava koja nemaju svoj predmet u realnom obliku, kao sto su čast, dostojanstvo, ime, sloboda mišljenja i drugo. Uz prava i obaveze idu i sredstva za njihovu zaštitu, zbog čega je jedna od najstarijih sistematika celokupnog prava - instituciona sistematika - delila pravo, bez obzira na vrstu, odn. granu, na stvari, lica i tužbe.2 Prema ovoj sistematici, lica su subjekti koji mogu biti nosioci prava, stvari su objekti na koje je pravo usmereno, a tužbe su instrumenti za zaštitu povredenih ili ugroženih prava, koji najčešće i jesu imali oblik tužbe.

Sam pojam lice je pravno-tehnički pojam. Preuzet je iz svakodnevnog govora, ali je u pravu dobio nešto drugačiju sadržinu. Lice u svakodnevnom govoru označava čoveka, bez obzira na njegova svojstva. U pravnom jeziku, pojam lica se vezuje za odredene posledice - za pravni subjektivitet. Pojavi kojoj se priznaje svojstvo lica u pravu, priznaje se i mogućnost pojavljivanja u pravnom prometu, bez obzira da li se pojavljuje samostalno ili posredstvom drugih lica.

Između pojma čovek i pojma lice ne postoji identitet. Mnoga starija prava, posebno iz vremena robovlasnižtva nisu svim ljudskim bićima (robovima) priznavala svojstvo lica. Rimska država u početku nije svojstvo lica priznavala nikome van granica Rimskog carstva i nikome ko se ne smatra slobodnim rimskim i građaninom. Pravni subjektivitet žena je sve do polovine ovog veka bio po sadržini sužen, odnosno ograničen u odnosu na muškarce.

Sa druge strane, stariji pravni sistemi su pojam lica priširivali i na životinje. Životinjama se do određene mere priznavo subjektivitet, tako da je bilo i moguće da se protiv njih vode određeni postupci i da im budu izrečene odgovarajuće sankcije. "Jazavac pred sudom" inspirisan je upravo takvim odredbama srpskog prava XIX veka. U XX veku životinje su uglavnom izjednačavane sa stvarima. One se smatraju predmetom prava svojine, kao i nežive stvari. Međutim, krajem XX veka "subjektivitet" životinja doživljava svojevrsnu renesansu. Mnoga savremena prava, kao što je npr. nemačko, predviđaju da životinje nisu stvari. Doduše ne proglašavaju ih nosioca prava i obaveza, ali im dodeljuju neku vrstu "specijalnog statusa" - nesto između lica i stvari. Tako, npr. u slučaju razvoda braka, nemački sudovi prilikom podele bračne tekovine u slučaju da su bivši bračni drugovi imali i zajedničku životinju (najčesće kućnog ljubimca) ne dosuđuju svojinske udele na životinji, već životinju poveravaju na čuvanje i staranje jednom od

1 Gams A. Đurovic LJ. ,,Uvod u građansko pravo“, Beograd 1988, str. 93.2 V.V.Vodinelić, Savremeni pojam građanskog prava (nastanak i sistematika), Arhiv 1-2/1989. str.87-88

3

bivših bračnih drugova, a u korist drugog dosuduju pravo na" viđenje", tj. pravo da određeno vreme u mesecu može da uzme kod sebe životinju, da sa njom provede određeno vreme, te da je posle toga vrati.

Savremeni pravni sistemi, za razliku od starijih, koji su pojam lica nekada sužavali isključujući određena ljudska bića, a nekada proširivali i na bića koja nisu ljudska bića, proširili su ovaj pojam i na neke druge tvorevine koje ne predstavijaju ljudska bića, niti bića uopste. Tako su i određenim oblicima udruživanja priznata svojstva da budu nosioci prava i obaveza, kao da se radi o ljudskim bićima. Takve tvorevine stiču prava i obaveze u svoje ime i za svoj račun. Po pravilu, one se pojavljuju samostalno bez obzira na to ko su njihovi članovi, a prava koja ona steknu, ne pripadaju neposredno njihovim članovima, niti obaveze koje one preuzmu terete njihove članove. Reč je pravnim licima kao nosiocima prava i obaveza, tako da se pod licima, odn. subjektima u pravu danas razumeju dve vrste lica: fizička lica i pravna lica. Oba pojma obuhvaćena su generičkim pojmom: lice. Tako se može reći da su subjekti prava lica, pod kojima se razumeju fizička i pravna lica, ali i oblici udruživanja kojima se priznaju samo neka svojstva lica koja im omogućavaju da budu nosioci prava i obaveza.

1.2. Fizička lica

Pojam fizičko lice odnosi se na ljudsko biće. Svako ko se može smatrati ljudskim bićem (čovekom) jeste fizičko lice, odn. ima pravni subjektivitet. Subjektivitet u pravu znači mogućnost da se bude nosilac prava i obaveza. Radi se samo o potencijalnoj mogućnosti kojom se priznaje jedno opšte svojstvo. Ova potencijalna mogućnost se u praksi često pogrešno razume kao izjednačavanje u pravima i obavezama, čemu posebno doprinosi isticanje principa jednakosti. Niti iz samog subjektiviteta, niti iz principa jednakosti ne proizlazi da će sva lica, npr. fizička lica imati jednaka prava i obaveze. Fizička lica su kroz svoj subjektivitet i princip jednakosti izjednačena samo u "potencijalu" - dostupnosti određene vrste prava i obaveza. Koje će od potencijalno dostupnih prava i obaveza određeno lice imati. zavisi od ispunjenja određenih uslova koji se predviđaju kao uslov za njihovo sticanje. Načelna mogućnost da se bude nosilac prava i obaveza ne znači i konkretno izjednačavanje u pravnom položaju svih ljudi, bez obzira na eventualnu proklamovanu "jednakost pred zakonom". Ova jednakost znači samo to da se nekim ljudskim svojstvima ne sme pridavati značaj, kao što su npr. razlike u rasi, veri, polu, jeziku i sl. osim u slučajevima kada se to može smatrati opravdanim. Npr. razlika u polu će nekada biti značajna, tako da se pol postavlja kao uslov za obavljanje određenih poslova ili za sticanje nekih prava (pravo na penziju, zabrana rada u rudniku, pod vodom i sl.). Jezik nekada predstavlja uslov za obavljanje određenih poslova kada je to neophodno za njihovo obavljanje. Verske razlike mogu biti znaćajne za ostvarivanje određenih prava (pravo da se ne radi u dane određenih verskih praznika, u zavisnosti od verskog opredeljenja).3

Subjektivitet fizičkog lica kao potencijalna mogućnost da se bude nosilac prava i obaveza ispoljava se preko načelne mogućnosti sticanja prava i obaveza i mogućnosti da se prava i

3 Stefanović Z. ,,Poslovno pravo“ Bor 2003 str. 80

4

obaveze stiču kao posledica sopstvene volje. Pravne kategorije koje izražavaju ove dve potencijalne mogućnosti jesu: pravna sposobnost i poslovna sposobnost.

a) Pravna sposobnost

Svojstvo jednog lica da bude nosilac prava i obaveza, označava se pravno-tehničkim terminom pravna sposobnost. Pravna sposobnost jeste samo načelna mogućnost da se bude nosilac prava i obaveza. To ne mora da znači i mogućnost da se prava i obaveze stiču po sopstvenoj volji. Beba od dve nedelje, iako o tome ništa ne zna, ima pravnu sposobnost. Redovno ima i neka prava, ako nista više - pravo na život, telesni integritet i druga osnovna ljudska prava, ali može imati i određena imovinska prava ako joj neko svojom voljom to omogući. Ona može imati u svojini i stvari visoke vrednosti - kuću, auto ili bilo koju drugu stvar na kojoj može postojati pravo svojine. Kao vlasnik kuće, ona može imati i obaveze: plaćanje utrošene električne energije, vode, telefona. Međutim, ta prava i obaveze ona neće moći da vrši samostalno. To će za nju činiti neko drugi, ali će se pravna dejstva protezati prema njoj. Tuđom voljom će biti zasnovana prava i obaveze jednog takvog lica, jer tom licu pravo ne priznaje mogućnost da svojom voljom za sebe stiče prava i preuzima obaveze. Mogućnost da se prava i obaveze samostalno zasnivaju u pravu se označava pojmom poslovna sposobnost.4 Onaj ko ima poslovnu sposobnost može samostalno učestvovati u pravnom prometu, svojom voljom, preduzimanjem pravnih ili faktičkih radnji zasnivati prava ili preuzimati obaveze za sebe ili, po ovlašćenju, i za druga lica. Poslovno sposobno lice može da zaključi ugovor kojim će kupiti ili prodati kuću, može osnovati preduzeće, može zaključiti brak i dr. Poslovno nesposobno lice skoro sve to isto može da učini, ali ne ono samo, već putem drugog lica (npr. roditelja, staraoca).

Pravna sposobnost ima svoj obim, odnosno sadržinu. Sadržina pravne sposobnosti jeste skup prava i obaveza koje jedno lice može da ima. Načelno je pravna sposobnost fizičkih lica opšta, što znači da se ona odnosi na odreden krug prava i obaveza koje su dostupne fizičkim licima. Primenom principa ravnopravnosti na pravnu sposobnost, dolazi se do načelnog odredenja da su sva prava i obaveze koje su dostupne fizičkim licima, dostupne i odredenom fizičkom licu. Ipak, za sticanje pojedinih prava ili preuzimanje pojedinih obaveza zahteva se ispunjenje određenih uslova, zbog čega će se konkretna sadržina pravne sposobnosti razlikovati od jednog do drugog lica. Time se konkretan obim pravne sposobnosti razlikuje od jednog do drugog lica. Prava koja su načelno dostupna svakom fizičkom licu ne moraju i konkretno biti dostupna svakom od njih. Zbog načelne dostupnosti prava i obaveza, uobičajeno je da se za fizička lica kaže da ona imaju tzv. opstu pravnu sposobnost. To znači samo to da između fizičkih lica nema razlike u pogledu potencijalne mogućnosti sticanja prava i preuzimanja obaveza, što svakako ne znači da nema razlike u pogledu konkretnih prava i obaveza koje su stečene. "Opšta pravna sposobnost", kao kategorija, samo je rezultat principa ravnospravnosti - nepostojanja normi koje bi unapred predviđale određene kategorije fizičkih lica i u zavisnosti od pripadnosti određenoj kategoriji - razlike u pogledu mogućnosti sticanja prava i preuzimanja obaveza.

4 Gams A. ,,Uvod u građanako pravo“, Beograd 1978, str. 94..

5

Za fizička lica, od značaja su za pravo momenti sticanja i gubitka pravne i poslovne sposobnosti. U zavisnosti od momenta sticanja pravne, odn.

b) Poslovna sposobnost

2a razliku od pravne sposobnosti koju fizička lica, po pravilu, stiču rođenjem, za sticanje poslovne sposobnosti pravo zahteva i protek određenog vremena posle rođenja, a u nekim slučajevima i ispunjenje predviđenih uslova Osnovno pravilo jeste da se potpuna poslovna sposobnost stiče punoletstvom. U našem pravu, punoletstvo nastupa sa navršenjem osamnaest godina života.5 što je i najčešće rešenje u svetu. Izuzetno. neke zemlje. kao npr. SAD za nastupanje punoletstva zahtevaju navršenje dvadesetjedne godine života.

Poslovna sposobnost koja se stiče punoletstvom jeste potpuna poslovna sposobnost. što znači da jedno lice može da samostalno preduzima sve pravne poslove koje jednom fizičkom licu pravo dopušta da preduzima.6 To znači da će moći da svojom voljom zaključuje ugovore, da može da da izjavu o prihvatanju, odnosno ne prihvatanju nasleđa, da da ili primi zalogu, da optereti preuzme meničnu obavezu, da bude jemac, da izda ček, da zaključi brak i dr. U svim ovakvim slučajevima prava i obaveze koje proističu iz zaključenih pravmh poslova, rezultat su volje tog lica i njegovih izjava volje. Kada se govori o izjavama volje ne treba razumeti da se uvek radi o davanju izjava usmeno ili pismeno. Postoje različiti načini davanja izjava volje, tako da se u nekim slučajevima podrazumeva iz određenih telesnih radnji da je data izjava a nekada će se čak i samo ćutanje smatrati izjavom volje sa određenim pravnim dejstvima.7

Za razliku od potpune postoji i delimična poslovna sposobnost. Delimična poslovna sposobnost jeste poslovna sposobnost koja omogućava licu da samostalno zaključuje samo neke, po pravilu, pravne poslove malog značaja. Delimična poslovna sposobnost omogućava licu da svojim izjavama volje zaključuje i poslove većeg značaja, ali sa kao uslov za njihovu punovažnost zahteva odobrenje zakonskog zastupka - roditelja odnosno staraoca. Ne postoji precizno određenje kada će se jedan posao smatrati poslom "manjeg značaja, a nije ni moguće učiniti propisom, već iskijučivo u praksi. Za određene pravne poslove koji prelaze granice redovnog upravljanja, posebno kada je u pitanju otuđenje nepokretnosti koja pripada maloletniku ni raspolaganje njegovom imovinom bez naknade potrebna je i saglasnost organa starateljstva. U slučaju da organ starateljstva odbije da da saglasnost, lice koje ima delimičnu poslovnu sposobnost ima mogućnost da samostalno pobija tu odluku (da izjavi žalbu).

Mladi maloletnici(lica do 14 godina života) ne mogu samostalno zaključivati pravne poslove, niti eventualno zaključeni pravni poslovi mogu biti osnažem saglasnošću njihovog zakonskog zastupnika poslovne sposobnosti značio bi u praksi da maloletnik

5 Član 15. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima (SL glasnik SRS" br 22/80 24/846 Stanković O. Vodinelić V.V. Uvod u građansko pravo, Beograd 1995, str. 56-577 Stefanović Z. ,,Poslovno pravo“ Bor 2003 str. 84

6

do 14 godina starosti ne bi mogao sam ni čokoladu da kupi u prodavnici, što se u praksi ne primenjuje. U uporednom pravu se delimična poslovna sposobnost stiče mnogo ranije. Tako u Nemačkoj već sa sedam godina, U Grčkoj sa deset godina, u Mađarskoj sa dvanaest.8 U nažoj praksi, suprotno propisima, i licima ispod četrnaest godina je dozvoljava zakljućenje pravnih poslova manjeg značaja. Tako, svakodnevne sitne kupovine koje dece obavljaju bez ikakvih smetnji po prodavnicama, a koje su sve po svojoj pravnoj prirodi ugovori o kupoprodaji, niko ne pobija, iako bi u slučaju dosledne primene zakona svi ti poslovi bili nistavi.

Postoje i slučajevi specijalne poslovne sposobnosti. Specijalna poslovna sposobnost jeste sposobnost za preduzimanje samo nekih odredenih pravnih poslova. Tako, u našem pravu maloletnici stiču radnu sposobnost, odn. sposobnost zasnivanja radnog odnosa sa navršenih petnaest godina života.9 Na osnovu ove specijalne poslovne sposobnosti lice sa navršenih petnaest godina zivota može samostalno, bez ičije saglasnosti, zasnovati radni odnos, a po zasnivanju radnog odnosa ono može samostalno i raspolagati zaradom koju ostvaruje po osnovu tog radnog odnosa, ali istovremeno za njega nastaje i obaveza da od prihoda koje ostvari po osnovu radnog odnosa doprinosi za svoje izdrzavanje, vaspitanje i obrazovanje. Muškarac koji je navršio 16 godina života, koji je sposoban za rasudivanje, može priznati očinstvo.10

Poslovna sposobnost se može steći i pre punoletstva i to zaključenjem braka. Licu starijem od 16, a mlađem od 18 godina, nadležni sud po sprovođenju odgovarajućeg postupka, može izdati dozvolu za zaključenje braka. Zaključenjem braka ovo lice stiče potpunu poslovnu sposobnost.11 Jednom stečena poslovna sposobnost po osnovu zaključenja braka se ne gubi. Čak i u slučaju da brak bude razveden, poništen ili prestane iz drugih razloga pre punoletstva lica koje ga je zaključilo po osnovu dozvole nadležnog suda lice koje je zaključenjem braka steklo punu poslovnu sposobnost je zadržava.

Sa navršenih osamnaest godina života stiče se puna poslovna sposobnost po automatizmu, tj. bez donošenja bilo kakvog pojedinačnog akta o tome. Međutim, to ne znači da će i u svakom slučaju biti tako. Razlozi celishodnosti opravdavaju odstupanja u određenim slučajevima – slučajevima kada jedno lice i pored navršenih osamnaest godina života nije dostiglo određeni intelektualni nivo koji se smatra prosečnim, a koji mu omogućava da se sam stara o svojim poslovima. U određenim slučajevima kada npr. postoji zaostalost u umnom razvoju, na zahtev roditelja, odlukom suda, može biti produženo roditeljsko pravo. Produženjem roditeljskog prava ne nastupaju pravne posledice punoletstva. Lice nad kojim je produženo roditeljsko pravo ne stiče poslovnu 8posobnost, već ostaje pod starateljstvom roditelja ili odredenog staraoca. Ukoliko se okolnosti promene, tj. intelektualne sposobnosti tog lica dostignu nivo prosečnih sposobnosti, odluka suda može biti ukinuta, što znači da ukidanjem odluke, to lice stiče punu poslovnu sposobnost.

8 Stanković O. Vodinelić V.V. Uvod u građansko pravo, Beograd 1995, str. 56-579 Član 122. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima (Sl. glasnik SRS. br. 22/80, 24/84)10 Član 93. Zakona o braku i porodičmm odnosima11 Član 15. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

7

Jednom stečena poslovna sposobnost prestaje gubitkom pravne sposobnosti, odn. smrću. Pre smrti, poslovna sposobnost može prestati lišenjem.

Na predlog ovlašćenih lica, odluku o lišenju poslovne sposobnosti donosi sud ukoliko nađe da određeno lice nije psihički sposobno da se stara o svojim pravima i obavezama, odn. da nije uračunljivo. Od stepena neuračunljivosti zavisi i odluka o lišenju poslovne sposobnosti. Lišenje poslovne sposobnosti može biti delimično, kada se lice izjednačava sa osobom izmedu četrnaest i osamnaest godina, i potpuno, kada se izjednačava sa licem mladim od četmaest godina. Osobi lišenoj poslovne sposobnosti postavlja se staralac, koji je ovlašćen da daje saglasnost na preduzete pravne poslove, odn. da u ime i za račun lica lišenog poslovne sposobnosti preduzima pravne poslove.

Od poslovne sposobnost treba razlikovati deliktnu sposobnost. U građanskopravnom smislu deliktna sposobnost znači sposobnost da se odgovara za pričinjenu štetu, odn. da lice koje je pričinilo štetu bude obavezano da je nadoknadi. U našem pravu ona se stiče sa navršenih četnaest godina.12 Lice koje je starije od četrnaest godina odgovara za štetu koju drugome pričini imovinom kojom raspolaže. Lice između sedam i četrnaest godina može svojom imovinom odgovarati za štetu koju pričini ukoliko je u vreme prouzrokovanja štete bilo svesno svojih postupaka (teret dokazivanja leži na oštećenom). Za štetu koju pričini lice mlađe od sedam godina i lice između sedam i četrnaest godina koje nije bilo svesno svojih postupaka odgovaraju roditelji, odn. staratelj po pravilima o tzv. objektivnoj odgovornosti, tj. bez obzira na krivicu.

Sa aspekta krivičnog prava, lice mlađe od četrnaest godina nije krivičnopravno odgovomo, a kod lica između četraaest i osamnaest godina pravi se razlika na mlađe maloletnike (14-16) i starije maloletnike (16-18) godina. U zavisnosti kojoj kategoriji pripadaju razlikuju se vrsta i stepen njihove odgovomosti, kao i vrsta i visina kazne koje im se mogu izreći.

1.3. Pravna lica

Druga vrsta lica kojima se priznaje svojstvo da budu nosioci prava i obaveza jesu pravna lica. Pravno lice jeste oblik udruživanja kome pravni poredak priznaje subjektivitet. Kao oblik udruživanja, on nije ograničen na fizička lica, tj. nekada se udružuju fizička, a nekada pravna lica ili kombinovano stvarajući određeni oblik udruživanja. Drgi ključan uslov jeste da upravo takvom obliku udruživanja, kakav je stvoren u odredenom slučaju, pravni poredak priznaje svojstvo pravnog lica. Ovo priznanje je generalno, što znači da se takvom obliku udruživanja priznaje načelna mogućnost da bude subjekt u pravu, odnosno da bude nosilac prava i obaveza. Iz ugla načina priznanja subjektiviteta, to se najčešće čini nabrajanjem oblika udruživanja kojima se priznaje svojstvo pravnog lica (npr. opština, ortačko društvo, akcionarsko društvo i dr), ali nekada i generalnim određenjem

12 Član 160. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

8

svojstava čije se postojanje ispituje u svakom konkretnom slučaju, i u zavisnosti od njihovog postojanja odlučuje u konkretnom slučaju o priznavanju ili nepriznavanju subjektiviteta.

Za razliku od onih oblika udruživanja kojima priznaje ovo svojstvo, pravo nekim oblicima udruživanja ovo svojstvo ne priznaje, tako da i pored udruživanja, svako lice iz sastava tog oblika udmživanja istupa u pravnom prometu za sebe. Onim oblicima udruživanja kojima pravo priznaje svojstvo pravnih lica, pravo ih i ureduje, odn. utvrđuje uslove za njihovo organizovanje (nastanak), pravila po kojima se ureduje njihova unutrašnja organizacija, status, prestanak, ovlašćenja u pravnom prometu i dr. Pravo određuje vrste organizacija koje mogu biti pravna lica (tzv. munems clausus).13Konačno, samo pravno dopuštene organizacije mogu steći status pravnog lica. Udruženja koja bi kao svoje ciljeve odredila vršenje krivičnih dela (npr. krade), proganjanje pripadnika dmge rase ili vere ne mogu se smatrati pravnim licima. U tom smislu kao uslovi za postojanje pravnih lica ističu se: 1. pravna uredivost; 2. pravna dopustivost; 3. priznanje sposobnosti da se bude nosilac prava i obaveza.14

Osnovna karakteristika koja razlikuje pravno lice od oblika udruživanja koja to nisu jeste sposobnost samostalnog vršenja prava i obaveza. Ova samostalnost znači da se prava i obaveze stiču u ime tog pravnog lica, a ne u ime njegovih članova, tako da se nijedan od članova ne može neposredno, u svoje ime koristiti pravima pravnog lica čiji je član, niti ga neposredno terete obaveze tog i pravnog lica. Doduše, propisima se nekada predvida solidarna odgovomost članova jednog pravnog lica zajedno sa pravnim licem, ali to mora biti izričito propisano, to je izuzetak od opšteg pravila i to se čini samo izuzetno. Ova i samostalnost pravnog lica postoji ne samo u odnosu sa licima koja nisu njegovi članovi, već i u unutrašnjem odnosu, prema svojim članovima. I prema svojim tim članovima, pravno lice istupa kao samostalan subjekt, kao i kada se radi o licima koja nisu članovi.

Pravni odnosi između članova i pravnog lica nisu pravni odnosi između njegovih članova, već između pravnog lica i člana (npr. zasnivanje radnog osnosa). Određeni pravni odnosi izmedu članova pravnog lica postoje, ali se radi o vrsti odnosa (npr. po ugovom o osnivanju društva sa ograničenom odgovomošću). Nekim oblicima udmživanja pravo ne priznaje opšti status pravnog lica, već priznaje samo odredena svojstva pravnog lica. To znači da takvim organizacijama priznaje mogućnost da se u odredenim pravnim poslovima pojavljuju u svoje ime i za svoj račun, kao da se radi o organizaciji sa statusom pravnog lica. Npr. vlasnici stanova i poslovnih prostorija mogu se u okvim poslova koji se odnose na održavanje zgrade u kojoj se ti stanovi, odnosno poslovne prostorije nalaze, pojaviti kao zajednica (stambena zgrada), zaključivati ugovore i voditi sporove iz ovih odnosa. Medutim, ova zajednica nema generalno svojstvo pravnog lica, ne može imati sopstvenu imovinu, mimo poslova koji su izričito stavljeni u njenu nadležnost, ona ne može da se pojavljuje. U svim takvim poslovima u kojima se zgradi ne priznaje subjektivitet vlasnici istupaju samostalno - u svoje ima i za svoj račun (npr. kada se radi o zaStiti prava svojine na posebnim ili zajedničkim delovima zgrade).

13 Stanković O. Vodinelić V.V. Uvod u građansko pravo, Beograd 1995, str. 2514 Stanković O. Vodinelić V.V. Uvod u građansko pravo, Beograd 1995, str. 71

9

Subjektivitet pravnog lica se, kao i kod fizičkih lica, izražava u obliku pravne i poslovne sposobnosti. Po svojoj sadržini, ove pravne kategorije se ne razlikuju u odnosu na kategorije pravne i poslovne sposobnosti koje se pojavljuju kod fizičkih lica. Međutim, iako se ne razlikuju kao pojmovi, po svojoj sadržini i obimu, odnosno načinu i momentu sticanja i prestanka se značajno razlikuju u odnosu na istovetne pravne kategorije koje se pojavljuju kod fizičkih lica.

a) Pravna sposobnost pravnog lica

I kod pravnog lica se, kao i kod fizičkih lica, kao značajan momenat za sticanje pravne sposobnosti pojavljuje trenutak njegovog nastanka. Od momenta nastanka pravnog lica ono stiče pravnu spososobnost - sposobnost da bude nosilac prava i obaveza. Da bi jedna organizacija postala pravno lice potrebno je da bude ispunjeno nekoliko uslova:

1. da spada u vrstu (oblika udruživanja) organizacija koje mogu biti pravna lica; 2. da budu zadovoljeni predviđeni uslovi za sticanje pravnog subjektiviteta; 3. da joj pravni subjektivitet bude priznat na način predviden za njenu vrstu.15

Ukoliko jedna organizacija spada u vrstu organizacija kojima može biti priznat pravni subjektivitet i ispunjava predviđene uslove (npr. broj lica ili minimum imovine koju treba da ima), pravni subjektivitet će joj biti priznat na jedan od odgovarajućih načina. Momenat priznanja pravnog subjektiviteta jeste momenat osnivanja. Momenat osnivanja jeste momenat nastanka pravnog lica. Postoji nekoliko načina priznavanja (sticanja) pravnog subjektiviteta pravnih lica:

1. Sistem samopriznanja. Pravni subjektivitet na ovaj način stiče samo država. Bez obzira na kasnije, eventualno priznanje od strane drugih država koje je deklarativno, početna konstitutivna radnja prilikom osnivanja države jeste samopriznanje. Za sva ostala pravna lica se zahteva da budu priznata od strane države. Međutim, za državu je dovoljno da prizna samu sebe ukoliko je takvo samopriznanje praktično delotvorno, tj. sve dok je jedna takva tvorevina koja se proglasila za državu u stanju da na određenoj teritoriji uspostavi odredeni pravni sistem i sredstva za njegovo prinudno ostvarenje, za slučaj da se on ne ostvaruje dobrovoljno.

2. Osnivanjem na osnovu obaveze osnivanja koja je utvrdena propisom. Propisom, najčesće zakonom, može biti predviđeno da odredene organizacije imaju svojstvo pravnog lica (npr. Narodna banka, PTT, Železnica), tako da ove organizacije svojstvo pravnog lica stiču momentom osnivanja na osnovu samog zakona. Osim ovoga, propisom može biti predviđeno da sve organizacije odredene vrste, momentom organizovanja stiču svojstvo pravnog lica (npr. opština, ranije stambena zgrada). Kod ove vrste pravnih lica, osnivanje nekada ima izgled klasičnog osnivanja putem akta o upisu (registraciji), kao što je to slučaj sa preduzećima koja se osnivaju na osnovu same naredbe iz zakona, a nekada ima izgled atipičnog načina osnivanja - bez upisa u odgovarajuće registre pravnih lica, kao sto je to slučaj sa opštinom.

15 Stanković O. Vodinelić V.V. Uvod u građansko pravo, Beograd 1995, str. 91

10

3. Na osnovu akta o upisu - registraciji. Za neke vrste pravnih lica zakonom se predvidaju uslovi koji treba da budu ispunjeni. Samo osnivanje nije obavezno kao u prethonom slučaju, već o osnivanju po svojoj volji odlučuju lica koja su za tako nešto zainteresovana. Redovno se za osnivanje predvidaju određeni uslovi koje osnivači moraju da ispune. Kontrolu ispunjenosti uslova vrši odgovarajući državni organ koji vodi registre pravnih lica (kod nas trgovinski sud). Onog momenta kada se utvrdi da su ispunjeni predvideni uslovi nadležni organ je dužan da izvrši odgovarajući upis u registar pravnih iica i o tome izda pojedinačni akt o upisu. Pravo na upis je zaštićeno odgovarajućim pravnim lekovima u slučaju neosnovanog odbijanja. Po ovom sistemu se kod nas upisuju svi oblici pravnih lica predviđeni Zakonom o preduzećima (akcionarsko društvo, deoničarsko društvo, društvo sa ograničenom odgovomošću i dr.).

4. Na osnovu oćobrenja. Nekada se predviđa mogućnost osnivanja pravnih lica (npr. berza, akcionarsko društvo za osiguranje), tako da i pored ispunjenja predvidenih uslova, nadležnom državnom organu bude ostavljena mogućnost da na osnovu slobodne procene (diskrecionog prava) odluči da li će doavoliti osnivanje pravnog lica. Uglavnom se odluka donosi na osnovu procene celishodnosti, tako da organ nema obavezu da čim su ispunjeni uslovi odobri osnivanje pravnog lica.

Navedeni sistemi nastanka pravnih lica mogu biti kombinovani sa još nekim uslovima, od kojih zavisi određenje tačnog momenta nastanka pravnog lica. Nekada će se raditi o radnji publikovanja upisa (npr. u službenom listu), nekada o radnji upisa (u sudski registar), nekada o pravnosnažnosti akta kojim je dopušteno osnivanje pravnog lica. Na osnovu ovih činjenica određuje se tačan momenat nastanka pravnog lica. Momenat nastanka pravnog lica ostvaruje u odnosu na subjektivitet ona dejstva koja se vezuju za činjenicu rodenja kod fizičkih lica.16

Momentom nastanka (osnivanja), pravno lice stiče pravnu sposobnost - postaje dubjekt u pravu, tj. nosilac prava i obaveza. Kao i kod fizičkih lica, u određenim slučajevima predviđena su odstupanja od ovog opšteg pravila, tako da se omogućava da jedno pravno lica stekne prava i obaveze i pre momenta nastanka. Ovo odstupanje se uglavnom odnosi na prava i obaveze koje nastaju u postupku osnivanja pravnog lica. Ova prava i obaveze obično stiču osnivači, da bi ih po samom zakonu ili na neki drugi odgovarajući način, po osnivanju pravnog lica, prenela na pravno lice. Međutim, nekada pravo predviđa automatizam, tako da u slučaju da pravno lice bude uspesno osnovano, prava i obaveze koje su u postupku osnivanja preuzeli osnivači, momentom osnivanja pravnog lica, po samom zakonu, prelaze na to pravno lice.

Pravna sposobnost pravnih lica, zavisno od sistema, može biti opšta, kao i kod fizičkih lica, ali može biti predviđena i kao specijalna. U jednom istom pravnom sistemu pravna sposobnost pravnih lica može za određena pravna lica da bude predviđena kao opšta, a za druga kao specijalna. Specijalna pravna sposobnost pravnih lica znači da je pravno lice ovlašćeno na preduzimanje samo onih pravnih poslova koji su neophodni ili vezani za obavljanje njegove delatnosti. Međutim, razlike izmedu sistema opšte pravne sposobnosti pravnih lica i specijalne pravne sposobnosti su više kvantitativne nego kvalitativne.

16 Stefanović Z. ,,Poslovno pravo“ Bor 2003 str. 88

11

2. ZAKONITOSTI

Zakonitost je jedno od najvažnijih sredstava za ostvarenje pravnog poretka, za održavanje njegove celovitosti i postizanje njegovih ciljeva.

Zakonitost odražava hijerarhiju pravnog poretka po nekom unutrašnjem načelu koje sve njegove delove povezuje u jedinstvenu i neprotivurečnu celinu koja mu omogućuje da deluje kao efikasna materijalna i duhovna druStvena snaga nad egzistencijom društva i čoveka. To načelo naziva se NAČELO ZAKONITOSTI i njime se izražava nužnost da niži elementi pravnog poretka moraju biti u skladu sa onim višim, a oni - s onim najvišim (ustavom i zakonom).17

Načelo zakonitosti je vezano za načelo ustavnosti.

Načelo ustavnosti kao osnovno načelo funkcionisanja moderne države nalaže zakonodavcu da u svojoj redovnoj zakonodavnoj aktivnosti striktno poštuje norme Ustava. To podrazumeva striktno postupanje svih državnih organa po odredbama Ustava i svih drugih izvora ustavnog prava gde spada i Ustavni zakon za sprovođenje Ustava.

2.1.Oblici zakonitosti

Razlikuju se :- formalna i - materijalna zakonitost

Najčešće se formalna ustavnost ili zakonitost određuje kao saglasnost niže forme sa višom u pogledu tri elementa: a) nadležnost subjekata; b) postupak donošenja; i c) način materijalizacije.

Materijalna ustavnost ili zakonitost je u stvari: “saglasnost odnosnog akta s ustavom u pogledu sadržine. Utvrđivanje navedene formalne i materijalne ustavnosti podrazumeva postojanje pisanog ustava: “materijalne snage demokratije i ratne mašine naroda protiv svakog despotizma18 -. Nalazim, da je ovde potrebno citirati prof. Đorđevića koji kaže na istom mestu: Problem zakonitosti se odnosi samo na potčinjavanje važećem pozitivnom pravu. Ideja zakonitosti ne sadrži u sebi nikakva ograničenja akata vlasti zakonodavnih

17 Kostadinović S. Račić M. ,,Poslovno pravo “ Novi Sad 2006 str 104.

18 Jovan Đorđević, Kontrola ustavnosti zakona i američka demokratija, Beograd, 1937, str. 18

12

organa u njihovom stvaranju prava. Načelom ustavnosti načelo zakonitosti osigurava se i pojačava se novim faktorom: pravnim granicama u kojima se može kretati zakonodavna vlast pri donošenju zakona... Čvrst ustav predstavlja određena pravila koja parlament ne može da mimoiđe kad vrši svoje zakonodavne funkcije. Ona stavljaju parlament, kao glavnog stvaraoca zakona, u isti položaj kao što država, u kojoj važi načelo zakonitosti; stavlja upravu, kao glavnog izdavača uredbi

2.2.Pravna snaga

Načelo hijerarhije pravnih akata (omogućuje jedinstvenost i delotvornost prava)opšti su viši od pojedinačnih mesto koje imaju opšti akti zavisi od njihove pravne snage

Pravna snaga je mera uticaja koju jedan pravni akt ima na druge akte u tom smislu da akt niže pravne snage mora da bude saglasan sa aktom više pravne snageona zavisi od forme i to pre svega od nadležnosti, od toga KO donosi opšti akt, tj. od količine vlasti koju organ – donosilac akta poseduje, a ponekad kad je nadležnost ista i od procedure.

Svi pravni akti ne raspolažu istom pravnom snagom. Njihova pravna snaga zavisi, čisto formalno posmatrano, od mesta koje zauzimaju na hijerarhijskoj lestvici. Ukoliko više mesto u hijerarhiji zauzima, utoliko pravni akt ima veću pravnu snagu, i obrnuto. Akti sa većom pravnom snagom utiču na akte sa manjom pravnom snagom u tom smislu što akti sa manjom pravnom snagom moraju da budu u skladu sa njima i ne smeju da im protivreče. I obrnuto, tako viši pravni akti moraju da budu u skladu sa pravnim aktima koji raspolažu većom pravnom snagom od njih samih i koji su zbog toga na višem hijerarhijskom mestu.19

Ustav je najviši opšti pravni akt u sistemu opštih pravnih akata jedne države, koji uređuje najbitnije odnose u državi, a pre svega samu državnu organizaciju i ovlašćenja državnih organa, kao i slobode i prava građana. Naziva se još i osnovni zakon.

2.3.Pravna sredstva

Pošto pravni poredak mora da dejstvuje kao sinhronizovana i unutar sebe neprotivrečna celina, on mora da ima sredstva za zaštitu zakonitosti koja će tomogućiti njegovo nesmetano funkcionisanje i relativno brzo otklanjanje smetnji koje tom funkcionisanju

19 Kostadinović S. Račić M. ,,Poslovno pravo “ Novi Sad 2006 str 106.

13

donosi postojanje nezakonitosti. Da bi se ta sredstva što preciznije predstavila treba poći od razllka dve vrste nezakonitosti:

- nezakonitosti koja se čini prema ljudima i - nezakonitosti koja se odnosi na pravne akte.20

Pravna sredstva kojima se zahteva donošenje drugostepene ili trećestepene odluke suda (odnosno upravnog organa) nazivaju se pravni lekovi.Pravni lekovi dele se na:- redovne i- vanredne.

Ovako formulisana supsidijernost ustavne žalbe već na prvi pogled otvara pitanje da li se pod pojmom “redovni pravni lek pred sudom”, odnosno “svi redovni pravni lekovi”, imaju smatrati samo redovna pravna sredstva (lekovi) ili i vanredna pravna sredstva, odnosno šta to ustavopisci podrazumevaju pod “redovnim pravnim lekom” uopšte. Uz to, s obzirom na oblike pravne zaštite ustavnih prava i sloboda u nas, ne može biti spora o tome da je pojam “redovni pravni lek” širi i sveobuhvatniji od pojma “redovni pravni lek pred sudovima”.

2.4.Pravosnažnost

Ispitivanje zakonitosti pravnih akata ne može se neograničeno vršiti. Pošto pravni poredak teži konačnom uklanjaju svake povrede prava, pravom je predviđeno da postupak ispitivanja pravnih akata mora biti definitivno okončan.

Akt čija je zakonitost utvrđena okončanjem postupka, naziva se pravosnažnim. Pravosnažnost nastupa ili istekom roka koji je određen za pokretanje postupka ili odricanjem prava na žalbu protiv prvostepene odluke pod uslovima predviđenim zakonom

2.5.Stupanje/izvršenje pravnog akta određene vrednosti na snagu

- Stupanje na snagu znači da se subjekti ponašaju po normi pravnog akta.

U pravnoj nauci ne postoji saglasnost o tome koji pravni akti mogu biti pravosnažni. Međutim, treba razlikovati konačne i pravosnažne upravne akte.

20 Kostadinović S. Račić M. ,,Poslovno pravo “ Novi Sad 2006 str 107.

14

- Izvršnost jednog pravnog akta znači da su subjekti dužni da se po njemu ponašaju. Samo pojedinačni akti su po pravilu izvršni.

ZAKLJUČAK

Subj. prava i pravne obaveze pretpostavljaju postojanje lica kojima pripadaju – ti nosioci prava i obaveza se nazivaju subjektima prava. Subjekti prava mogu biti fizička i pravna lica odnosno ljudi i društvene tvorevine.

Fizičko lice kao subjekt prava – osnov ovog subjektiviteta je u čovekovoj prirodi, pre svega u njegovoj moći hotenja, njegovoj volji.Danas sva ljudska bića imaju PRAVNU SPOSOBNOST, tj. mogu biti subjekti prava i obaveza – to priznaju sve deklaracije o ljudskim pravimaPravni subjektivitet počinje rođenjem, a okončava smrću (izuzeci).Pravnu sposobnost treba razlikovati od DELATNE SPOSOBNOSTI pod kojom se podrazumeva sposobnost fizičkog lica da svojim izjavama volje izazivaju pravne posledice (da stvaraju obaveze ili prava).

Ta vrsta sposobnosti vezana je za određeni stepen duševne i telesne zrelosti i obično se stiče punoletstvom. Ali postoje i izuzeci (duševna zaostalost, određeni javni poziv...)Vidovi delatne sposobnosti su:

poslovna sposobnost (sposobnost da se zaključuju pravni poslovi)deliktna sposobnost (sposobnost da se odgovara za delikte)politička sposobnost (sposobnost da se ostvaruju osnovna polit. prava)

Pravni poredak je utemeljen na uvažavanju načela hijerarhije. Svi niži elementi pravnog poretka moraju biti u skladu sa višim (sa ustavom i zakonom). Ta usklađenost nižih s višim pravnim aktima od izuzetne je važnosti.

Tom hijerarhijom opštih normi, i materijalnih akata ljudskog ponašanja, postiže se jedinstvo pravnog poretka i omogućava ostvarenje njegovih osnovnih ciljeva. Usklađenost svih nižih pravnih akata sa ustavom, naziva se ustavnost. Usklađenost svih nižih pravnih akata sa zakonom, naziva se zakonitost.

LITERATURA

15

1. Kostadinović S. Račić M. ,,Poslovno pravo “ Novi Sad 20062. Gams A. Đurovic LJ. ,,Uvod u građansko pravo“, Beograd 1988.3. Gams A. ,,Uvod u građanako pravo“, Beograd 1978.4. V.V.Vodinelić, Savremeni pojam građanskog prava (nastanak i sistematika), Arhiv 1-2/1989. 5. Stefanović Z. ,,Poslovno pravo“ Bor 2003.6.Član 15. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima (SL glasnik SRS" br 22/80 24/847.Stanković O. Vodinelić V.V. Uvod u građansko pravo, Beograd 1995, str. 56-578.Zakona o braku i porodičnim odnosima (Sl. glasnik SRS. br. 22/80, 24/84)

16