Biblioteka

NOVA FILOZOFSKA MISAO Ejvrum Strol

ANALITIČKA FILOZOFIJA U

DVADESETOM VEKU

Prevod

Rastko Jovanović

Beograd, 2 0 0 5 D E R E T A

Naslov originala

TWENTIETH-CENTURY ANALYTIC PHILOSOPHY

by

Avrum Stroll

Copyright © 2000 Columbia University Press

[Avrum Stroll: Twentieth-Century Analytic Philosophy, Columbia University Press, New York, 2000]

© Ovog izdanja dela i prevoda Grafički atelje DERETA do 1. septembra 2007. godine

PREDGOVOR

Imajući u vidu više od sto godina koje obuhvata ova studija kao i složenost samog predmeta, bilo bi mi nemoguće da napi­šem ovu knjigu bez velike pomoći znalaca. Stoga želim da se zahvalim Zenu Vendleru [Zeno Vendler], Robertu Rovanu [Robert R o w a n ] , Henriju Aleksanderu [Henry Alexander], Pjerani Garavaso [Pieranna Garavaso], A. P. Martiniču [A. P. Martinich] i Džonu Kolinsu [John Collins] na vrednim primed-bama. Svako od njih je pročitao ceo rukopis i, mirabile dictu, poslao mi napisane komentare kao i podrobne predloge za po­boljšanja. M o j a zahvalnost na trudu koji su uložili je beskraj­na. Takode dugujem zahvalnost uredniku časopisa journal of Philosophy, koji mi je dozvolio da u rad uključim deo eseja, „Proper Names, Names, and Fictive Ob jec t s " , koji sam u tom časopisu objavio 1 9 9 8 . Istu zahvalnost dugujem uredniku M I T Press-a za dozvolu da upotrebim deo poglavlja iz moje knjige Sketches of Landscapes: Philosophy by Example ( 1 9 9 8 ) . Ovaj materijal se javlja u poslednjem odeljku osmog poglavlja. Osim ovih izuzetaka knjiga predstavlja potpuno novo delo.

Veći deo rukopisa sam napisao tokom dva boravka na Američkoj akademiji u Rimu, i bez gostoprimstva i velikodu­šnosti tadašnje direktorke, Karoline Bruzelijus [Caroline Bru-zelius] i pomoćnice direktora Pine Paskvantonio [Pina Pasquantonio] bilo bi mi potrebno mnogo više vremena da dovršim ovaj rad. Najzad, nikakvi izrazi zahvalnosti nisu dovoljni za oštroumne

I 8 I EJVRUM STROL

primedbe koje je na tekst dala moja supruga Meri . To što je brižljivo pročitala ceo rukopis veoma je poboljšalo njegov stil, organizaciju, uverljivost argumentacije i sadržaj. Da je toliko vremena odvojila od svog sadašnjeg istraživanja papske politi­ke u dvadesetom veku doista je mnogo više no što bih mogao da očekujem. Zbog njene pomoći a, naravno, i iz drugih razlo­ga, posvećujem joj ovu knjigu.

Glava 1

SISTEM SOLERA

Istorija analitičke filozofije u dvadesetom veku obeležena je br­zinom s kojom se najvažniji pokreti iznenada javljaju, cvetaju, gube zamah, postaju istrošeni i konačno iščezavaju. Kao pri-mere možemo navesti idealizam u njegovoj apsolutističkoj i su-bjektivističkoj varijanti, teoriju čulnih datosti, logički atomi­zam, neutralni monizam i logički pozitivizam. Ovi pokojni „iz-m i " i njihovi živi srodnici, kao što su „redukcionizam", „prag­mat izam" i „naturalizam", predstavljaju predmet ove studije i na odgovarajućim mestima biće objašnjeni čitaocu. Naravno, ovaj ritam rađanja, cvetanja i opadanja ima i izuzetaka. U on­tologiji , različiti oblici materijalizma i dalje uživaju široku po­dršku, a naturalizovana epistemologija - koju je izložio V. V. O. Kvajn [W. V. O. Quine] a dalje razvili njegovi sledbenici -ne pokazuje znake posustajanja.

Doista , u dvadesetom veku je prestiž nauke, ako išta, a ono postao još veći. Scijentizam, učenje da jedino metodi pri­rodnih nauka vode znanju, danas se široko zastupa u episte-mologiji , metafizici, filozofiji jezika i filozofiji duha. Mor ic

I 10 I EJVRUM STROL

Slik [Moritz Schlick], osnivač Bečkog kruga, je 1 9 1 8 . u Allge­meine Erkenntnislehre to učenje ovako izrazio: „Pošto nauka u principu može da kaže sve što se može reći ne preostaje više nijedno pitanje na koje se ne bi moglo odgovoriti." U knjizi Neurophilosophy (1986) Patriše S. Cerčlend [Patricia S. Chur-chland] nalazimo kasniji izraz istog stanovišta: „U idealizova-nom krajnjem slučaju, dovršena nauka predstavlja istinit opis stvarnosti: nema ni neke druge Istine ni neke druge Stvanosti . "

Savremeni filozofi su na uticaj nauke reagovali na tri raz­ličita načina, od kojih dva predstavljaju oblike scijentizma. Ra­dikalniji od ova dva tvrdi da ako filozofija ima neku ulogu to mora biti nešto drugo a ne pokušaj da se izloži istinit opis sve­ta, zato što nauka već ispunjava taj zadatak. U svom delu Trac­tatus logico-philosophicus, na primer, Ludvig Vitgenštajn [Ludwig Wittgenstein] piše: „Filozofija nije jedna od prirodnih nauka.. . Rezultat filozofije nisu 'filozofski stavovi', nego pro-jašnjavanje stavova." Varijanta ovog gledišta jeste uverenje da filozofija treba da se bavi normativnim ili vrednosnim pitanji­ma, nasuprot nauci koja je u potpunosti deskriptivna aktiv­nost, aktivnost utvrđivanja činjenica. Druga, manje radikalna reakcija jeste stanovište da filozofija, kad se njome bavimo na ispravan način, predstavlja proširenje nauke. Tvrdi se da se obe discipline drže istih standarda evidencije i logičke zasnova­nosti ali da se njihovi predmeti razlikuju. Prema Kvajnu, među istraživačima postoji podela rada. Na primer, profesionalni na­učnici se formulišući svoje teorije služe brojevima, a filozofi analiziraju pojam broja koji se tako koristi. Uopštenije rečeno, neki od scijentistički orijentisanih filozofa smatraju da se zada­tak filozofije sastoji u analizi osnova znanja, u šta spadaju i najvažniji pojmovi nauke. Najzad, raznovrsni pristupi odbacu­ju scijentizam i na različite načine brane autonomnost filozofi­je; njihovi zastupnici smatraju da filozofija ima i deskriptivnu funkciju i da može da dopre do nenaučnih istina o stvarnosti. U tu kategoriju se mogu svrstati, između ostalih, Dž. E. Mur [G. E. M o o r e ] , Ludvig Vitgenštajn, Dž. L. Ostin [}. L. Austin],

S I S T E M SOLERA 11

O. K. Bousma [O. K. Bouwsma] , Norman Malkolm [Norman Malcolm] i Gilbert Raj i [Gilbert Ryle].

Pitanje o odnosu filozofije i nauke vodi do još jedne veli­ke razlike - do razmimoilaženja oko pitanja, o kojem se u dva­desetom veku mnogo raspravljalo, da li filozofija treba da bu­de posvećena stvaranju teorija o svetu i njegovim raznim odli­kama. Ovaj spor delom prati distinkciju scijentizam/autonomi-ja , pošto mnogi od pristalica scijentizma isto kao i mnogi od njihovih protivnika (poput tradicionalnih metafizičara) oseća-ju da bi filozofija trebalo da se bavi izgradnjom teorija. Ima i onih koji zastupaju i onih koji odbacuju razne oblike scijenti­zma a ipak poriču da je izgradnja teorija posao filozofije. Vit­genštajn je možda najpoznatiji primer filozofa koji je u svom ranom radu, Tractatusu iz 192*2, zastupao scijentizam, a odre­kao ga se u svojim kasnijim spisima, kao što su Filozofska is­traživanja, objavljena 1 9 5 3 . Pa ipak je , od početka do kraja, dosledno odbacivao shvatanje da je cilj filozofije stvaranje te­orija. U Tractatusu, na primer, on tvrdi: „Filozofija nije teori­ja , nego aktivnost" ( 4 . 1 1 2 ) . 1 Skoro iste reči se nalaze i u Istra­živanjima: „Bilo je to tačno da naša razmatranja nisu smela da budu naučna razmatranja. ... I ne smemo da postavimo nika­kvu teoriju. ... Mora da se odstrani svako objašnjenje, a na me-sto njega može da se pojavi samo opisivanje." ( 1 9 5 8 : 1 0 9 ) . 2

Ove dve distinkcije (scijentizam nasuprot autonomiji , i teorijski nasuprot neteorijskom pristupu) postavljaju duboki problem kojim ćemo se u ovoj studiji opširno baviti. Sta je fi­lozofija? Sta je (su) njen zadatak (zadaci)? Za kakvu vrstu in­formacije, rasvetljavanja i razumevanja se pretpostavlja da ih

1 Svi navodi iz Tractatusa dati su prema: Ludwig Wittgenstein, Tracta­tus logico-philosophicus, preveo Gajo Petrović, „Veselin Masleša" i „Svje­tlost", Sarajevo, 1987 - prim. prev.

2 Svi navodi iz Filozofskih istraživanja dati su prema: Ludvig Vitgen­štajn, Filosofska istraživanja, prevela Ksenija Maricki Gadanski, Nolit, Beo­grad, s. a. - prim. prev.

I 12 I EJVRUM STROL

filozofija pruža ako ona nije jedna od prirodnih nauka? Unu­tar takozvanog analitičkog pokreta to je jedno od ključnih pi­tanja oko kojeg se oni koji se bave analitičkom filozofijom de­le u pogledu shvatanja cilja i smisla filozofije.

Jedna stvar koju smo sigurno naučili proučavajući pret­hodni period jeste to da je savremena analitička filozofija pri­sno povezana sa svojom istori jom. U tom pogledu ona je ma­nje slična nauci a više nalik istoriji i književnosti, mada i tu po­stoje značajne razlike. Ali je suprotnost sa naukom upadljivija. Zašto je tako, složeno je pitanje. Delom je to tako usled razli­ke između empirijskih i konceptualnih aktivnosti. Aristotelove kosmološke teorije danas većini naučnika nisu zanimljive. U onoj meri u kojoj su ti problemi bili podložni eksperimental­nom proučavanju, oni su bili rešeni. U onoj meri u kojoj su bi­li metafizički, oni ostaju nepristupačni za naučnu analizu i doi­sta mogu da se opiru svakom rešenju. Rana otkrića Galileja [Galileo] i Njutna [Newton] nisu više u žiži naučnog intereso-vanja zato što su bila apsorbovana u opšteprihvaćenu istraži­vačku proceduru. Kad dođe to takvog apsorbovanja, nauka se dalje razvija ne osvrćući se mnogo na svoje prethodnike.

Ali to ne važi za filozofiju. Platon i Aristotel nisu mrtvi, mada su njihove ideje postale bitan deo i činilac savremene fi­lozofije. J o š uvek čitamo Tukidida i Gibona da bismo nešto sa­znali o upotrebi i zloupotrebi političke moći , a Sekspira [Sha­kespeare] i Džejn Ostin [Jane Austen] radi njihovih prodornih uvida u čovekovu prirodu. Uprkos današnjim čestim pozivanji­ma na „naučnu fi lozofi ju", nema nikakve sumnje da je filozo­fija u biti humanistička disciplina. A to pokazuju i njene veze sa prošlošću. M a d a se većina analitičkih filozofa ne bavi egze-gezom starih tekstova, problemi koje su postavili drevni misli­oci dostojni poštovanja i danas su isto toliko živi koliko i pre mnogih stoleća. Brojni problemi kojima se danas bavimo javi­li su se još pre mnogo vekova: Kako je moguće da smisle­no/istinito govorimo o onome što ne postoji? K a k o se bez pro-tivrečnosti može poreći da nešto postoji? K a k o je moguće da

S I S T E M SOLERA 13

se dve istinite rečenice o identitetu razlikuju po značenju? Da li je postojanje svojstvo? Uprkos svom drevnom poreklu, sva ova pitanja se nalaze u samom središtu filozofije Gotloba Fre-gea [Gottlob Frege], Bertranda Rasela [Bertrand Russell], Sola Kripkea [Saul Kripke] i Kvajna, da navedemo samo nekolici­nu. Da li stoga treba da zaključimo kako u ovoj disciplini ne­ma nikakvog napretka? Ne mislim da bi trebalo. Ali ukoliko ima napretka, on ne može biti istovetan napretku u nauci, ko­ja često dolazi do konačnih rešenja. Pa ipak i filozofija poka­zuje nešto slično napretku: postoji poboljšanje u tehnikama ko­je se koriste i u novim načinima rešavanja tradicionalnih pro­blema. Tako je, u jednom smislu koji je teško precizno izraziti, polje savremene filozofije i prisno poznato i strano; čini se da u njemu prepoznajemo teren preko kojeg smo u prošlosti prešli a koji nam ipak danas izgleda nekako sasvim različito.

Stoga je teško odgovoriti na pitanje o napretku ne uzima­jući u obzir ulogu koju prošlost igra u savremenoj analitičkoj filozofiji. Pokušavajući da pronađem govornu figuru koja bi dočarala ovaj složeni odnos, prvobitno sam mislio da ovo po­glavlje nazovem „Novo vino u starim mešinama". Novo vino bi bilo filozofija koju ću opisivati u ovoj knjizi, a stare vinske meši-ne bila bi tradicija koja, potičući od Grka, često postavlja iste probleme a ponekad ocrtava i njihova rešenja. Ali ova analogija nije sasvim tačna. Savremena filozofija je možda neka vrsta no­vog vina, ali tradicionalna filozofija nije stara mešina za vino. Možete piti vino ali ne i mešinu. Potrebna nam je slika prema kojoj bi tradicionalna filozofija bila poput starog vina koje se meša s novom berbom. Predlažem metaforu koja izražava ovaj odnos. Proizvođači serija to nazivaju „sistemom solera".

U svojoj Encyclopaedia of Wines and Spirits, Aleksis Li-šin [Alexis Lichine] ovaj sistem opisuje sledećim recima:

Najzanimljivija stvar o seriju (pored zagonetnog flor-a) jeste naročit sistem kojim se on na najbolji način čuva. Veoma star, veoma dobar šeri ima moć da vaspita i po­boljša mladi. Zbog toga se stara vina čuvaju u najstari-

I 14 I EJVRUM STROL

jim buradima onoga što vinogradari nazivaju solera. T o je niz bačvi poredanih po starosti . Niz je sačinjen od isto-vetnih bačvi. Najstari ja klasa u soleri naziva se solera. Sledeća po starosti je prva kri jadera, zatim druga kri jade-ra i tako dalje. Kad se vino uzima iz solere, uzima se ista količina iz svake bačve. Tada počinje progresivan sistem kojim se solera dopunjava prvom kri jaderom a ova dru­gom kri jaderom itd. Čaroban rezultat ovog sistema je to da najstari ja bačva uvek ostaje ista po kvalitetu. Bure iz 1 8 8 8 , na primer, možda sadrži jedva kašičicu prvobitne berbe; ali svako novo vino doliveno u nju tokom godina biće vaspitano da postane 1 8 8 8 . a dopune koje će tek do­ći biće odnegovane do istog standarda. Ovim sistemom je moguće ne samo da se sačuva isti kvalitet i karakter vina tokom godina, već takođe i da se neprekidnim osvežava-njem Fino tipova mlađim vinima obezbedi da ona ne iz­gube svoju svežinu.

( 1 9 7 1 : 4 9 2 )

U ovom sistemu pretakanja i buradi nalazimo način da opišemo odnos između tradicionalne i savremene filozofije. Pozajmljujući Lišinov izraz, možemo da kažemo da stara filo­zofija ima moć da vaspita i poboljša novu filozofiju. A nova filozofija ne samo da čuva kvalitet i karakter stare filozofije već ima i sposobnost da je osvežava. Mešan je , čuvanje i osve-žavanje su dakle karakteristike koje određuju odnos između sadašnje filozofije i njene istorije. Ali sada se postavlja pitanje da li je metafora solere u skladu s činjenicama. Da li je anali­tička filozofija dvadesetog veka kao novo vino? Ili je kao sta­ro vino koje je izgubilo svoju svežinu?

Ovaj problem postaje složeniji činjenicom da je teško da­ti preciznu definiciju „analitičke filozofi je" jer ona nije toliko neko posebno učenje koliko labavo povezan skup pristupa problemima. Dvadeseti vek počinje jednom knjigom, Dž. E Murovom Frincipia Ethica (1903) , koja ističe značaj „analize" u pokušaju da se shvati priroda moralnog prosuđivanja. Mur dokazuje da je predikat „dobro" , koji određuje oblast etike,

S I S T E M SOLERA 15

„prost, neraščlanljiv, neodredl j iv" . 3 On smatra da mnoge od teškoća u etici, i zapravo u filozofiji uopšte, potiču od „poku­šaja da se odgovori na pitanja, a da se prvo nije otkrilo na ko­je to tačno pitanje želite da odgovorite" . Stoga pitanja zahte-vaju „analizu" da bi se razmrsila i da bi se znalo šta ona zna­če. Murova monografi ja je nesumnjivo pjegove savremenike i skoro sve potonje filozofe učinila svesnim značaja pokušaja da se razjasne pitanja koja se postavljaju kao i vrste odgovora ko­ji bi bili prikladni.

Ali kad bi se mislilo da ideja filozofske analize počinje sa M u r o m , bilo bi to pogrešno tumačenje istorije. Postoji mnogo duža tradicija analize čiji se rodoslov može pratiti sve do drev­nih Grka. Sokrat se, na primer, može prikazati kao da u prvoj i drugoj knjzi Države pokušava da dokuči uobičajeno značenje pojma pravde. Dijalektički metod koji on koristi, koji se sasto­ji od predlaganja definicija i iznošenja protivprimera tim defi­nici jama, s upornim nastojanjem da se dođe do suštine pravde, ne razlikuje se mnogo od Murovog pristupa pojmu „dobra" u Principia Ethica. Slična zapažanja važe i za Aristotelovu ka-rakterizaciju istine u Metafizici, koja nagoveštava semantičku teoriju istine Alfreda Tarskog [Alfred Tarski] izloženu u Der Wahrheitsbegriff in den formalisierten Sprachen iz 1 9 3 5 . U obimnim spisima Dejvida Hjuma [David Hume] primetna je jasna analitička crta, kao što se vidi iz njegovog objašnjenja pojma uzročnosti. Stoga je plauzibilno dokazivati da je nešto slično analizi oduvek bilo deo filozofskog postupka.

Pa ipak ni danas još nema opšteg slaganja o tome šta je analiza. Istorija ove teme je prepuna predloženih definicija. U članku „Logical Atomism", objavljenom 1 9 2 4 , Bertrand Rasel piše: „Posao filozofije, onako kako je ja shvatam, jeste u sušti­ni logička analiza, kojoj sledi logička sinteza... Najznačajnij i deo [filozofije] sastoji se u kritici i razjašnjenju pojmova koje

3 Dž. E. Mur, Principi etike, prev. Živojin Simić, Nolit, Beograd, 1963, str. 36. - prim.prev.

I 16 I EJVRUM STROL

smo skloni da smatramo temeljnim i da ih nekritički prihvata-m o " ( 1 9 5 6 : 3 4 1 ) . Č. D. Brod [C. D. Broad] je analitičku filo­zofiju smatrao nekom vrstom nauke: „Tako ima potrebe i me-sta za nauku koja će pokušati da analizira i definiše pojmove koji se koriste u svakodnevnom životu i posebnim n a u k a m a " ( 1 9 2 4 : 7 8 - 7 9 ) . U Origins of Analytical Philosophy ( 1 9 9 3 ) Majk i Damet [Michael Dummett] nudi dvostruku karakteriza-ciju: „Ono što odvaja analitičku filozofiju, u njenim raznovr­snim vidovima, od drugih škola jeste verovanje da se, prvo, fi­lozofski opis mišljenja može postići putem filozofskog opisa je­zika, i, drugo, da se na ovaj način može doći do jednog sveo­buhvatnog opisa" (str. 4 ) .

Dva najopširnija skora pretresanja ovog pojma nalaze se u P. M . S. Hekerovoj [P. M . S. Hacker] knjizi Wittgenstein's Place in Twentieth-Century Analytic Philosophy ( 1 9 9 6 ) i kri­tičkom osvrtu na Hekerovu knjigu Hansa Sluge [Hans Sluga] „What Has History to Do with M e ? " , u časopisu Inquiry ( 1 9 9 8 ) . Heker daje kratak pregled savremenih upotreba ovog pojma i povlači nekoliko rasvetljavajućih distinkcija, kao što su distinkcije između logičke i pojmovne analize i reduktivne i konstruktivne analize. Konačno, on se rešava da uzme da ter­min „analiza" „znači ono što izgleda kao da znači, naime ra­stavljanje nečega na sastavne delove". Kao što objašnjava:

Hemijska analiza pokazuje način na koji su hemijska je-dinjenja sastavljena od hemijskih elemenata; mikrofizič-ka analiza prodire do subatomskog sastava materije, ot­krivajući poslednje elemente iz kojih je sačinjena sva ma­terija. Filozofska analiza gajila je slične ambicije u dome­nu ideja ili pojmova kojima se bavi filozofija. Prema to­me, uzimam da je delo klasičnih britanskih empirista predstavljalo analitičku filozofiju u psihološkom ključu, jer su oni težili da predmete svojih misli analiziraju u kompleks ideja svodivih na njihove jednostavne sastavne delove. Ovaj metod analize, verovali su, neće samo raz­jasniti problematične, kompleksne ideje, već će i baciti svetio na poreklo naših ideja kao i na izvore i granice čo-

S I S T E M SOLERA 17

vekovog znanja. Shvatajući 'analizu' kao razlaganje, ana­litička filozofija dvadesetog veka se od svojih preteča raz­likuje po svojoj ne-psihološkoj orijentaciji.

(Heker 1998:3-4)

Slugin esej počinje dugom raspravom o tome šta bi se moglo podrazumevati pod „analitičkom fi lozofi jom". Posle brižljive procene raznih do sada iznetih mišljenja, on izvodi sledeći zaključak:

Ishod svega ovoga jeste to da je pokušaj da se odredi su­ština analitičke filozofije možda beznadežan i da analitič­ka filozofija treba da bude okarakterisana preko nizova porodičnih sličnosti koji se preklapaju kao i uzročnih od­nosa „uticaja" koji se šire u svim pravcima a sigurno da­leko preko granica za koje se nadamo da ćemo ih povu­ći. Stoga naše pitanje ne bi trebalo da bude: koje to tač­no svojstvo svi analitički filozofi dele? Već: kako se na najprirodniji način i najkorisnije mogu povući granice analitičke filozofije i u kojem smislu koristimo ovaj ter­min kad te granice povučemo na jedan a ne na neki dru­gi način?

(str. 107)

Mislim da Sluga ima pravo kad kaže da je „pokušaj da se odredi suština analitičke filozofije možda beznadežan". Skoro je svaka predložena definicija bila osporena. Poricano je da je analiza nauka, da su pojmovi koji se analiziraju oni koji su ne­kritički prihvaćeni, da analiza pokušava da pruži filozofski opis mišljenja, da je ono čemu se teži sveobuhvatan opis bilo čega, ili da je „anal iza" , kako smatra Heker, uvek raščlanja-vanje nekog pojma na njegove sastavne delove. Sto se tiče ove poslednje teze, način na koji je Dž. L . Ostin u članku „Three Ways of Spilling Ink" ( 1 9 7 0 b ) opisao razliku između toga da li smo nešto učinili namerno, promišl jeno ili s nekim cil jem predstavlja primer analize pojma odgovornosti koja se ne sa­stoji u raščlanjavanju pojma na njegove sastavne delove. Ovakvi postupci nisu sastavni delovi odgovornosti na onaj

18 EJVRUM STROL

način na koji su atomi vodonika i kiseonika sastavni delovi molekula vode.

Prihvatimo Sluginu sugestiju, uz malu izmenu po uzoru na Mura , da kad govorimo o analitičkoj filozofiji imamo po­sla s porodičnim sličnostima. Mnogi naučnici bi se složili sa Slugom da nema jedne jedine odlike koja karakteriše aktivno­sti svih onih koji se uobičajeno nazivaju analitičkim filozofi­ma. Pa ipak bi se većina komentatora složila sa Murom da, ma koliko se rad pojedinih filozofa koji upražnjavaju analitičku fi­lozofiju razlikovao, on je usmeren ka ekspliciranju značenja iz-vesnih pojmova, kao što su „znanje" , „verovanje" , „istina" i „opravdanje" . Kad se to kaže polazi se od pretpostavke da se ne može doneti razborita procena nijedne predložene teze sve dok se ne razumeju sama teza i pojmovi koje ona uključuje. To je u suštini ono što M u r smatra zadatkom analize. Ali ima mnogih različitih načina da se teži ovakvom cilju, od strogo formalnog pristupa jednog Fregea ili Tarskog do aforističke tehnike usmerene na primere karakteristične za kasnog Vitgen­štajna. Prema tome, umesto da pokušavam da definišem po­jam analize tragajući za nekom zajedničkom odlikom koju po­kazuju svi slučajevi analitičke filozofije, usredsrediću se na do­prinose jedne grupe pojedinaca koje svi smatraju analitičkim fi­lozofima. U ovu grupu spadaju Gotlob Frege ( 1 8 4 8 - 1 9 2 5 ) , Bertrand Rasel ( 1 8 7 2 - 1 9 7 0 ) , Dž. E. M u r ( 1 8 7 3 - 1 9 5 8 ) , Ludvig Vitgenštajn ( 1 8 8 9 - 1 9 5 1 ) , Rudolf Karnap ( 1 8 9 1 - 1 9 7 0 ) , Dž. L Ostin ( 1 9 1 1 - 1 9 6 0 ) , Gilbert Raji ( 1 9 0 0 - 1 9 7 6 ) i V. V. O. Kvajn ( 1 9 0 8 - ) . 4 Ne slažu se svi komentatori oko toga koga bi treba­lo uključiti u jedan ovakav spisak. Heker, na primer, smatra da Kvajn nije analitički filozof. Pa ipak, ovo je gledište manjine i većina bi komentatora Kvajna svrstala u ovu kategoriju.

Većinu najznačajnijih dostignuća u analitičkoj filozofiji dugujemo pomenutim filozofima. Oni su inicijatori filozofskih

4 Kvajn je umro 2000 . - prim. prev.

S I S T E M SOLERA 19

doktrina, stilova, pristupa ili gledišta koja su sistematizovana i koja obrazuju grubi ekvivalent škola. Ovi pristupi su pokreta­li mode i privlačili brojne sledbenike. U takva učenja dvadese­tog veka spadaju logički atomizam, filozofija zdravog razuma, pragmatizam, filozofija običnog jezika, logički pozitivizam i semantička teorija istine. Mnogi od ovih mislilaca su preobra­zili ili na nove načine proširili starije tradicije (npr. Kvajnov holistički empirizam), ali neki su (npr. Ostin) razvili nove i je­dinstvene pristupe filozofskim pitanjima. Bez sumnje je najuti-cajniji filozof ovog doba bio Vitgenštajn ( 1 8 8 9 - 1 9 5 1 ) . Njego­vi spisi - skoro svi objavljeni tek posle njegove smrti - domi­niraju savremenom scenom i čini se da im je suđeno da budu od središnjeg značaja i u doglednoj budućnosti. Stoga je plo­dan način da se pruži opšti pregled ovog perioda to da se usredsredi na doprinose ovog izuzetnog skupa pojedinaca. J a ću to učiniti hronološki. Ali treba dodati da su od 1930-ih do danas i drugi mislioci dali doprinose vredne pažnje. U njih spa­daju Karl Poper [Karl Popper], P. F. Strosn [P. F. Strawson], Ro­derik Cizolm [Roderick Chisholm], Donald Dejvidson [Do­nald Davidson], Dejvid Luis [David Lewis], Hilari Patnam [Hilary Putnam], Rut Barkan Markus [Ruth Barcan Marcus] , Pol i Patriša Cerčland [Paul i Patricia Churchland], Džon Seri [John Searle] , Z e n o Vendler, Tarski [Tarski] , Bousma [Bouwsma], Damet [Dummett] i Kripke [Kripke]. Ovaj spisak nikako nije potpun. Nažalost, zbog ograničenog prostora ne mogu se baviti radom svakog od njih, mada ću se baviti neki­ma. Ova studija ne predstavlja toliko pregled perioda koliko prikaz onoga što smatram nekim od najznačajnijih filozofskih ideja u dvadesetom veku.

Stvaranje simboličke (ili matematičke) logike možda je najznačajnije ostvarenje u dvadesetom veku. Pored svoje in-trinsične zanimljivosti i značaja za kompjuterske nauke i ve-štačku inteligenciju, ona je izvršila ogroman uticaj na filozofi­ju kao takvu. Mada kod stoika ima anticipacija ove vrste logi­ke, njeni moderni oblici nemaju egzaktnu paralelu u zapadnoj

I 20 I EJVRUM STROL

misli. Brzo je postalo očigledno da se postignuće ovog reda ne može zanemarivati, i bez obzira koliko raznovrsna bila njiho­va interesovanja skoro svi analitički filozofi su priznali njen značaj . To je posebno postalo slučaj kad se uvidelo da je nova logika, blisko povezana s matematikom, fundamentalna za na­učno teoretisanje. Mnogi filozofi su kombinaciju logike i nau­ke smatrali uzorom koji filozofsko istraživanje treba da sledi. Logički pozitivizam - učenje koje je cvetalo tokom 1930- ih i 1940- ih - bio je paradigmatičan izraz ovog gledišta. Slične su prethodnike imale i teorije značenja i referencije koje su u dru­goj polovini dvadesetog veka razvili Karnap, Kvajn i Patnam. Kao što ćemo videti, ova je sprega nauke i logike dominirala američkom filozofijom od vremena prvih pragmatista, poput C. S. Persa [C. S. Pierce] koji je pisao početkom dvadesetog ve­ka, do danas.

Ali sama simbolička logika, nezavisno od svojih veza s naukom, služila je kao uzor. Mnogi su filozofi osećali da, kad se hvatamo u koštac s filozofskim problemima, treba da sledi­mo njene kriterijume jasnosti, preciznosti i strogosti. Piter Si­mons [Peter Simons], Dejvid Kaplan [David Kaplan], Kvajn, Dejvidson, Luis, Markusova i Kripke su savremeni dobro po­znati predstavnici ovog gledišta. Pa ipak su stariji mislioci, a naročito kasni Vitgenštajn, odbacivali ovaj pristup, dokazuju­ći da prihvatanje logike kao idealnog jezika, nadmoćnog u od­nosu na prirodne jezike kao što su engleski ili nemački, vodi u paradoks i nekoherentnost. Vitgenštajnova kasnija filozofija se sastojala u razvijanju jedinstvenog metoda koji je isticao vrli­ne običnog jezika kao sredstva za opisivanje sveta. Kao što on kaže: „Ono što mi činimo to je da reči vraćamo od njihove me­tafizičke njihovoj svakodnevnoj upotrebi ." Posebno je njegov metod izbegavao one vrste uopštavanja i izgradnje teorija ko­je su suštinske za logiku.

Uprkos očiglednom uticaju simboličke logike, ja ne veru-jem da je vladanje njenim tehničkim pojedinostima nužno za razumevanje filozofskog značaja logike. Ovde nam može po-

S I S T E M SOLERA 21

moći jedna analogija. Možemo da razumemo raspravu o utica-jima automobila na atmosferu a da ne znamo kako radi motor s unutrašnjim sagorevanjem. U ovoj studiji, prema tome, neću pokušati da iznesem neki ekvivalent kratkog teksta o logici. Slične primedbe važe i za raspravu o modalnoj logici u osmom poglavlju.

U onim odeljcima ove knjige u kojima postoji bliska po­vezanost tehničkih pojmova logike, kao što je teorija kvantifi-kacije, sa filozofskim učenjima, kao što su teorija deskripcija i neposredno referencijalna teorija vlastitih imena, uopšte uzev je moguće da se logički pojmovi objasne običnim engleskim je­zikom, i to je pristup kojeg ću se držati. Stoga verujem da će čitalac shvatiti filozofske probleme i bez temeljnog poznavanja moderne logike. Imajući ovo na umu, dozvolite mi da sada opišem zašto su i na koji način pomenuti filozofi odgovorili na novu disciplinu, matematičku logiku.

Glava 2

FILOZOFSKA LOGIKA

Možemo početi izlaganjem, u ovom i sledećem poglavlju, dve pozitivne reakcije na modernu logiku. To su filozofija logičkog atomizma i filozofija logičkog pozitivizma. Da bih postavio pozadinu raspravi, usredsrediću se na delo Alfreda Nort Vajt-heda [Alfred North Whitehead] i Bertranda Rasela, Principia Mathematica (tom 1 - 3 , 1 9 1 0 - 1 9 1 3 ) . Oni su sebi postavili dva značajna cilja. Prvi je bio, u čemu su sledili Gotloba Fregea, da pokažu da je matematika grana logike, u tom smislu što se te­orija brojeva (aritmetika) može svesti na propozicije koje sadr­že samo logičke pojmove, odnosno konstante, kvantifikatore, promenljive i predikate. To se nazivalo „tezom logicizma (ili logicističkom tezom)" i o njoj ćemo ubrzo govoriti. Drugi je cilj bio da se pokaže da je matematička logika jedan idealan je­zik koji može da izrazi, čisto formalnom notaci jom, mnoštvo raznovrsnih oblika zaključivanja i idioma, uključujući i različi­te vrste rečenica, koje nalazimo u običnom govoru. Radeći na ovome oni su takode želeli da pokažu kako se nejasni izrazi mogu učiniti preciznijim i kako se rečenice podložne dvostru-

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 23

kom tumačenju mogu učiniti nedvosmislenima na takav način da se jasno pokažu razlozi dvosmislenosti.

Ova druga namera je s jajno ostvarena u njihovoj teoriji deskripcija, koja postavlja dijagnozu tananih ali filozofski du­bokih dvosmislenosti prisutnih u rečenicama čijem subjektu nedostaje referent, kao što su „Sadašnji kralj Francuske nije ćelav" . Ova rečenica se može pročitati kao da kaže „Danas po­stoji kralj Francuske koji nije će lav" , ili kao da kaže „Lažno je da danas postoji kralj Francuske koji je ćelav" . (Ova razlika se može jasno izraziti simboličkim jezikom teorije kvantifikacije. Prva rečenica će biti zapisana kao [(3x) (-Fx)] a druga kao [(~3x) (Fx)].) Prva je lažna zato što se njom tvrdi da danas postoji francuski kral j , dodajući da on nije ćelav, dok je druga istinita zato što poriče da je bilo šta danas i francuski kralj i ćelavo. Razlika treba da bude objašnjena pomoću opsega znaka nega­cije. U prvoj rečenici on se primenjuje samo na predikat, a u drugoj na celu rečenicu. Pojam opsega će imati trajan uticaj na rad mnogih kasnijih filozofa, kao što su Markusova, Kripke i Kvajn. On je postao ključni pojam i u filozofiji jezika i u mo­dalnoj logici.

Ovi impresivni rezultati su predstavljali jak dokaz u pri­log tezi da je reglementiran jezik Principia jedan idealan jezik koji će pomoći rešavanju konceptualnih problema. Vajthed i Rasel su tvrdili da je opseg primena ovog jezika u filozofiji ba­rem isto toliko veliki kao i bilo kog prirodnog jezika a da, šta-više, zbog svoje savršene jasnosti, nema njihove nedostatke. Frege je imao sličan cilj . U članku „ O naučnom opravdanju pojmovne notaci je" [„On the Scientific Justification of a Con­ceptual Notat ion" ] on tvrdi da se običan jezik može koristiti za izražavanje emocija i izvesnih preliva značenja ali da je ne­adekvatan za jedan sistem demonstrativne nauke. Za razliku od Rasela i Vajtheda, koji su formalnu logiku videli kao proši­renje i usavršavanje običnog govora, Frege je verovao da, upr­kos izvesnim preklapanjima, postoji osnovna nekompatibil-nost između formalnog i običnog jezika i da obični jezik treba

I 24 I EJVRUM STROL

izbegavati kad se bavimo logikom. Kao što je pisao: „Izvesno je da svaki izraz u kompletnoj konfiguraciji znakova mora imati potpuno određeni smisao, ali prirodni jezici u mnogim pogledima ne ispunjavaju ovaj zahtev" (Frege 1 9 4 9 : 8 6 ) . A u fusnoti na istoj strani on tvrdi: „Ove fluktuacije smisla se mo­gu tolerisati. Ali ih treba izbegavati u sistemu demonstrativne nauke i ne bi trebalo da se javljaju u jednom savršenom jezi­k u . " A malo kasnije dodaje:

Sada, nedostatak je jezika to što su u njima mogući izra­zi koji, po svom gramatičkom obliku, naizgled kao da označavaju neki objekat, ali ipak ne ispunjavaju ovaj uslov u posebnim slučajevima... Treba zahtevati da u lo­gički savršenom jeziku (logičkom simbolizmu) svaki iz­raz, koji je na gramatički ispravan način obrazovan kao vlastito ime iz već uvedenih simbola, stvarno i označava neki objekat, i da nijedan simbol ne bude uveden kao vlastito ime a da nismo sigurni da ima nominatum.

(str. 95-96)

Za Rasela i Vajtheda, stvaranje jednog idealnog jezika koji bi se primenjivao u analizi običnog govora kompatibilno je sa pokušajem da se dokaže logicistička teza; pokušavajući da postignu prvi cilj oni su verovali da u isto vreme postižu i drugi. Pogledajmo ove povezane ciljeve, počinjući s tezom lo-gicizma.

Teza logicizma

Očigledno je , naravno, da aritmetika koristi brojeve i dopušta poznate operacije nad njima, kao što su sabiranje i oduzima­nje. U devetnaestom veku, matematičari su pokazali da se poj­movi koji se koriste u algebri i u onome što se tada nazivalo „infinitezimalnim računom" mogu definisati pomoću isključi­vo aritmetičkih termina. U stvari, oni su „aritmetizovali" te grane matematike svodeći njihove osnovne pojmove na prirod-

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 25 |

ne brojeve i poznate operacije nad njima. Na primer, umesto da se prihvati neki imaginarni bro j , recimo kvadratni koren iz minus jedan, kao misteriozni entitet, oni su pokazali da se on može definisati kao uređeni par celih brojeva (0, 1) nad koji­ma se mogu vršiti operacije poput sabiranja i oduzimanja. Slič­no tome, jedan iracionalni bro j , na primer, kvadratni koren iz 2 , može se definisati kao klasa racionalnih brojeva čiji je kva­drat manji od 2 . Ali su Vajthed i Rasel želeli da učine i nešto više, želeli su da demonstriraju da se svi aritmetički pojmovi -drugim recima, sama teorija brojeva - mogu izvesti samo iz principa logike.

Teorija brojeva se zasnivala na pet postulata koje je formu-lisao italijanski matematičar Đuzepe Peano [Giuseppe Peano] 1 8 8 9 . i 1 8 9 5 . godine. Ovi postulati izlažu i organizuju osnovne zakone „prirodnih" brojeva (tj. pozitivnih celih brojeva) i tako predstavljaju jezgro cele matematike. Evo tih postulata:

1. Nula je broj .

2 . Sledbenik bilo kog broja je broj .

3 . Nijedna dva broja nemaju istog sledbenika.

4 . Nula nije sledbenik nijednog broja.

5 . Ako nula ima bilo koje svojstvo, i ako to svojstvo ima sledbenik bilo kog broja koji ima isto to svojstvo, ta­da svi brojevi imaju to svojstvo.

Rasel i Vajthed su se upustili u izvođenje Peanovih postu­lata, polazeći od skupa svojih vlastitih aksioma koji su svi iz­raženi u potpunosti logičkom notaci jom. Koristeći te aksiome kao osnovu (i modus ponens kao princip zaključivanja), oni su stvorili niz kalkulusa (formalnih podsistema) sve većeg stupnja složenosti. Na kraju tog procesa bili su u stanju da izvedu Pe-anove postulate. Za ovaj rezultat se pretpostavlja da predsta­vlja dokaz logicističke teze. Kažem „pretpostavl ja" zato što sistem razvijen u Principia prevazilazi elementarnu logiku i

I 26 I EJVRUM STROL

obuhvata i teoriju skupova. Skupovi su kolekcije ob jekata , a kolekcije su apstrakcije ko je nisu ni fizičke ni konkretne. Ozbil jno je osporeno mišljenje da je teorija skupova zapravo logika u užem smislu. Jasno je da teorija skupova nije logika u smislu u kojem Frege shvata logiku, kao formalnu teoriju funkcija i svojstava. Niti je ona logika u kasnijem, užem smi­slu, to jest, ono što se tiče samo pravila za propozicionalne ve­znike, kvantifikatore i nespecifikovanih termina za individue i predikate.

S obzirom na ovo drugo shvatanje logike, neki logičari poriču da je identitet (tipično izražen simbolom „ = " ) deo logi­ke. Većina logičara je prihvatila da jeste. Pa ipak, teorija sku­pova stvara veliki broj nefizičkih, neopazivih apstraktnih obje­kata koji ne pripadaju logici shvaćenoj u bilo kom uskom, for­malnom smislu; tako, prema nekim kritičarima, nije postignut cilj da se Peanovi postulati izvedu čisto „logičkim" metodima. Prema tome, Vajthedovi i Raselovi rezultati u pogledu dokazi­vanja logicističke teze bili su i još uvek jesu sporni. Pa ipak, nji­hovo je postignuće od najvećeg značaja i imalo je trajan uticaj na potonji rad u logici i matematici.

Ali stvaranje ovih kalkulusa imalo je još jednu značajnu posledicu koja je bila više filozofska nego matematička. Rasel i Vajthed su takođe pokazali da postoji bliska veza između lo­gike i običnog jezika. Oni su pokazali da teoremi različitih kal­kulusa odgovaraju različitim vrstama iskaza i obrascima zaklju­čivanja koje oni dozvoljavaju u običnom govoru. Ova veza je vodila shvatanju da je Principia idealan jezik za filozofsku ana­lizu. Polje primene Rasel-Vajthedovog programa je tako šire od dokazivanja teze logicizma. O ovome ću više govoriti kasnije.

U Principia je korišćeno pet aksioma. Harvardski logičar H. M . Sefer [H. M . Sheffer] je kasnije pokazao da se oni mo­gu svesti na jedan, naime, na propoziciju da je p nekompatibil­no sa q. Šefer je ovaj pojam simbolički prikazao kao p/q, i on je poznat kao „Seferova crta" . Iz ovog po jma se mogu izvesti drugi veznici a iz njih uobičajeni teoremi Principia. Iz p/p (p je

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 27

nekompatibilno sa samim sobom) može se izvesti p/p = ~p . To sledi zato što, ako je p nekompatibilno sa samim sobom, p je lažno, te prema tome p/p = ne p. Slično tome, p ZD q znači da je p nekompatibilno sa lažnošću q, a to se može predstaviti kao p/(q/q), a (p i q) se može predstaviti kao (p/q)/(p/q), pošto, kao što smo videli, ova formula znači da su i p i q istiniti.

Peanovi postulati predstavljaju najvišu tačku sistema. Kad je data logička mašinerija razvijena u različitim kalkulusi-ma, ovi postulati se mogu formulisati kao propozicije formal­ne logike i potom validno izvesti unutar sistema. Ishod je to da je pokazano da je aritmetika pravi deo (podgrana) logike. Kao što je ranije pomenuto, ova rasprava previše uprošćava istorij-sku situaciju, koja je zahtevala problematične aksiome („aksi­om reducibilnosti" i „aksiom .beskonačnosti") da bi se izveli postulati. Oni koji su odbacivali aksiom beskonačnosti, kao što su Frenk Remzi [Frank Ramsey] ( 1 9 0 3 - 1 9 3 0 ) i Luicen Eg-bertus J a n Brouver [Luitzen Egbertus J a n Brouwer] ( 1 8 8 1 - 1 9 6 6 ) , pokušali su da razviju jednu vrstu logike u kojoj bi bili dozvoljeni samo finitistički a ne i transcendentalni me­todi. Ove ideje su kasnije uticale na Vitgenštajna - ali to je slo­ženo pitanje koj im se ovde ne možemo baviti.

Svaki kalkulus sa svojim teoremima odgovara izvesnoj vrsti rečenica koje nalazimo u običnom govoru. Teorijski, sva­ki tip engleske rečenice i svi obrasci zaključivanja koje njihova struktura dozvoljava mogu se izraziti sistemom Principia. N a primer, propozicionalni (rečenični, iskazni) kalkulus sastoji se od teorema čiji su sastavni delovi propozicije (tj. deklarativne rečenice), kao što su „Ulice su vlažne" i „Dž. R. Džons je vi­s o k " . Na kombinaci jama ovih propozicija se vrše različite transformacije korišćenjem aksioma i modus ponensa; rezultat su složene rečenice koje su istinite u svim opisima stanja, to jest, tautologije. Zakon pojednostavljenja je primer takvog jed­nog teorema. U simboličkom jeziku to je ( p A q ) D p. Ono što se ovim tvrdi (u engleskom jeziku) jeste da ako su i p i q istini­ti, onda je p istinito.

I 28 I EJVRUM STROL

Zanimljivo je uporediti i suprotstaviti Principia i shola-stičku logiku. Ova je bila logika termina. Uzimalo se da svaki termin označava jednu klasu, kao što su klasa ljudi, klasa smrtnika itd. (Sokrat se shvatao kao klasa koja sadrži samo jednog člana). Principia Mathematica sadrži poseban kalkulus za klase; tehnički, on pripada teoriji skupova. On se bavi ne sa­mo pojmom inkluzije, kao što je sholastička logika u stvari či­nila, već takode i pojmom pripadnosti klasi, pojmom koji se ne nalazi u ranijoj logici. Četiri kanoničke rečenice sholastičke lo­gike - „Svi S su P " , „Nijedno S nije P " , „Neki S su P " i „Ne­ki S nisu P " , čiji bi srpski ekvivalenti bili „Svi ljudi su smrtni" , „Nijedan čovek nije smrtan" , „Neki ljudi su smrtni" i „Neki ljudi nisu smrtni" - tretiraju se kao deo teorije kvantifikacije i stoga pripadaju funkcijskom kalkulusu (računu predikata pr­vog reda). Reči „svi" , „ni jedan" i „neki" i izvesni ekvivalenti kao što su „postoji ( ima)" , u modernoj logici se nazivaju „ k vantifikatorima " .

Teorija kvantifikacije (predikatski račun) je teorija o obrascima zaključivanja koji dopuštaju rečenice koje sadrže kvantifikatore. Rečenice poput „Džons i Smit su se upoznali" pripadaju kalkulusu relacija, a rečenice poput „Prvi predsed-nik Sjedinjenih Država bio je Džordž Vašington" deo su kalku-lusa deskripcija. Kroz ove sve više kalkuluse sistem postaje progresivno „bogati j i " sve dok se ne stigne do tačke na kojoj se Peanovi postulati mogu izraziti logičkim terminima i izvesti iz sistema.

Pojam „bogatstva" će kasnije igrati suštinsku ulogu u Kurt Gedelovom [Kurt Gödel] dokazu iz 1 9 3 1 . da logički si­stem dovoljno bogat da za sobom povlači Peanove postulate ne može biti potpun. Gedel je demonstrirao da bi u jeziku L, koji ima taj stepen bogatstva, bilo moguće konstruisati dobro formiranu formulu (u modernoj logici skraćeno izraženo kao dff) za koju se može dokazati da je istinita a koja istovremeno ne bi bila i teorem jezika L ako je L konzistentan sistem. Ovaj rezultat se ponekad naziva Gedelovim „prvim teoremom" i

F I L O Z O F S K A L O G I K A 29

razlikuje se od povezane teze, naime, da se konzistentnost for­malnog sistema adekvatnog za teoriju brojeva ne može doka­zati unutar sistema. Ovaj korolar se ponekad takode naziva „Gedelovim teoremom" ali češće „Gedelovim drugim teore­m o m " . Staviše, Gedel je dokazao da bi bilo nemoguće stvoriti neki drugi sistem, koji bi imao druge aksiome i pravila i bio dovoljno bogat da se izvedu Peanovi postulati, a koji bi bio potpun.

Poenta je Gedelovog prvog dokaza to da je svaki aksio-matski sistem dovoljan za teoriju brojeva jeste suštinski nepot­pun. Ovaj rezultat povlači za sobom to da ideal koji su rani matematički logičari imali pred sobom - pružiti potpunu aksi-omatizaciju cele, ili bar većeg dela, matematike - mora da bu­de odbačen. Ovo se ograničenje domašaja aksiomatskog meto­da smatra najznačajnijim teoremom matematičke logike u dva­desetom veku. Gedelov teorem se često shvata kao da ima zna­čajne filozofske implikacije po odnos između čovekovog duha i mašina s veštačkom inteligencijom, na primer, da ljudska bi­ća mogu da shvate i znaju matematičke istine koji nikakav kompjuter, kao što je Tjuringova [Turing] mašina, ne može da izrazi. Slažući se s tim gledištem, jedan slavni logičar je jednom duhovito rekao da Gedelov teorem demonstrira to da je , ,čo-vekov mozak definitivno koristan" .

Logika kao idealan jezik

U drugom predavanju o „Filozofiji logičkog atomizma" Rasel tvrdi da je Principia jedan idealan jezik i formuliše kriterijume koje svaki idealan jezik mora da zadovolji:

Predlažem da sada razmotrimo kakva bi vrsta jezika bio logički savršen jezik. U logički savršenom jeziku reči u propoziciji bi stajale u relaciji jedan-prema-jedan sa sa­stavnim delovima odgovarajuće činjenice, s izuzetkom reči k a o što su „ i l i " , „ n e " , „ a k o " , „ o n d a " , koje imaju

30 EJVRUM STROL

drugačiju funkciju. U logički savršenom jeziku postojala bi po jedna reč, i ne više od jedne reči, za svaki jednosta­van objekat, a sve što nije jednostavno bilo bi izraženo kombinacijom reči, kombinacijom izvedenom, naravno, od reči za jednostavne stvari koje ulaze u odgovarajuću činjenicu, po jedna reč za svaki jednostavan sastavni deo činjenice. Jezik ove vrste bi bio u potpunosti analitički, i na prvi pogled bi pokazivao logičku strukturu činjenica koje se tvrde ili poriču. Jezik koji je izložen u Principia Mathematica je zamišljen kao jezik ove vrste... Postoje­ći jezici nisu logički savršeni u ovom smislu, a nije mogu­će ni da to budu, ako treba da služe svrhama svakodnev­nog života.

(1956:197-98)

Prema Raselu, sistem Principia je blisko povezan sa pri­rodnim jezikom u tom smislu što može da izrazi sve bogatstvo različitih tipova rečenica i da ih izloži beskrajnom skupu logič­kih transformacija, stvarajući na taj način nove teoreme. On takođe predstavlja usavršavanje običnog govora i time što od­stranjuje dvosmislenosti i nejasnosti. I najzad, zato što je on oruđe oštro kao brijač, on može da reši izvesne uporne filozof­ske probleme. Preko teorije deskripcija, na primer, on može da objasni zašto ontološki argument nije validan. O ovom se slav­nom argumentu stolećima raspravljalo, s različitim stupnjevi­ma jasnosti i uspeha ali bez ikakvog opšteprihvaćenog rešenja. Najpoznati ja verzija ovog argumenta nastala je zahvaljujući Sv. Anselmu od Kenterberija [St. Anselm of Canterbury] ( 1 0 3 3 / 3 4 - 1 1 0 9 ) . Razmotrićemo pojednostavljenu varijantu njegovog argumenta.

Počnimo s pretpostavkom, naime, da nijedno biće ne mo­že biti veće od Boga. Ova pretpostavka se može prihvatiti bez ikakve egzistencijalne implikacije. Ona ostavlja otvorenim pi­tanje da li Bog postoji . Ona prosto tvrdi da ne možemo da za­mislimo ništa što bi bilo veće od Boga. Pretpostavimo, drugo, da Bog ne postoj i , što je konverzija onog što želimo da doka­žemo. Tako je ontološki dokaz ono što se naziva „indirektnim

F I L O Z O F S K A L O G I K A 31

dokazom" . On polazi od negacije zaključka koji treba utvrdi­ti i na kraju pokazuje da je takva pretpostavka lažna. Ako je tako, sledi da je negacija te pretpostavke istinita, u ovom slu­čaju, istinito je da Bog postoji . Polazeći od ovih pretpostavki argument se odvija na sledeći način: Moguće je zamisliti biće koje ima sva svojstva koja se normalno pripisuju Bogu (sve­znanje, svemoć, sveprisutnost, milosrđe itd.) ali koje ima još jedno dodatno svojstvo - postojanje. Tada bi to biće bilo veće od Boga. Ali po našoj polaznoj pretpostavci ne može se zami­sliti nijedno biće koje je veće od Boga. Sledi da je pretpostav­ka da Bog ne postoji lažna. Prema tome Bog postoji. Q. E. D . 5

Prema Raselu, u ovom se argumentu pretpostavlja da je postojanje svojstvo (ili, po Raselovim recima, logički predi­kat) . Ali, kao što pokazuje teorija deskripcija, ono to nije; po­jam postojanja funkcioniše kao deo aparata kvantifikacije. Kad kažemo „Lavovi posto je" , mislimo „Postoji nešto što je pripadnik porodice mačaka, obično žućkaste boje, često duže od dva metra i što r iče" . Logičkom notacijom ovo bi se zapi-salo kao [(3x) ( M x A Z x A D x A R x ) ] . Slično tome, onaj ko tvr­di da „Bog postoj i" tvrdi „Postoji nešto što ima svojstva sve­moći, sveznanja i milosrđa". Fraza „Postoji neko x koje j e . . . " ne označava svojstvo već je način da se tvrdi da nešto ima ta--i-ta svojstva. Tako osnovni korak u ontološkom argumentu da Bog ne bi bio savršen ukoliko ne bi posedovao svojstvo po­stojanja jeste logički pogrešan zato što postojanje nije svojstvo. Umesto toga postojanje se izražava aparatom kvantifikacije ili, gramatički rečeno, neodređenom zamenicom, kao što je „ne­k o " ili „nešto" . Stoga se rečenica „Bog posto j i " može izraziti kao „Nešto je svemoćno, sveznajuće i milosrdno". Reč „ne­š t o " , za razliku od reči „svemoćno" , „sveznajuće" i „milosrd­n o " , ne označava neko svojstvo ili atribut. Ova analiza je da-

5 Skraćeno od Quod erat demonstrandum: ono što je trebalo dokaza­ti - prim. prev.

I 32 I EJVRUM STROL

nas široko prihvaćena ali ne jednodušno. Postoji opsežna litera­tura o pitanju da li je postojanje logički predikat, a nekoliko ve­oma poznatih filozofa se nije složilo s Raselom o ovom pitanju.

Teorija deskripcija je bila u stanju da reši još tri nedou­mice oko postojanja i identiteta. Razmotriću odmah prvu od njih a druge dve odmah posle toga. Još od vremena starih Gr­ka, filozofima je bila zagonetna priroda nebića, i nisu došli ni do kakvog uspešnog rešenja ovog problema. Klasično pitanje je bilo „Kako se o nebiću može misliti ili govoriti, pošto nebi-će uopšte i nije ništa?" U dvadesetom veku, ovaj problem je dobio sledeći oblik: M i smo u stanju da iznosimo smislena, a ponekad čak i istinita, tvrđenja o nepostojećim „entitetima" kao što su najveći prirodni bro j , Deda Mraz , Meduza, sadašnji kralj Francuske, okrugli kvadrat, mitsko ostrvo Atlantida i ta­ko dalje. Sigurno je istinito reći „Sadašnji kralj Francuske ne posto j i " . Ili, dalje, kad kažemo „Hamlet je ubio Poloni ja" , či­ni se da je ta rečenica istinita. Ali istinita o čemu?

Prema standardnoj teoriji istine kao korespondencije, re­čenica p je istinita ako i samo ako odgovara nekom stanju stvari u svetu. Ali svet ne sadrži činjenicu da je Hamlet ubio Polonija zato što se ovaj navodni događaj nikada nije desio. Staviše, prema najjednostavnijoj i intuitivnoj teoriji jezika, či­ni se plauzibilnim smatrati da reči dobijaju svoja značenja za­to što odgovaraju izvesnim vrstama objekata. Tako reč „pas" u rečenici „Neki psi su beli" ima značenje zato što u svetu ima objekata, pasa, koje ona izdvaja ili označava. Pa ipak se čini da reči „sadašnji kralj Francuske", „Hamlet " i „Atlantida" ima­ju značenje, mada nema postojećih stvari koje one označavaju.

U dvadesetom veku, problem nebića je izbio na površinu u delu austrijskog logičara Aleksijusa Majnonga [Alexius Mei-nong] ( 1 8 5 3 - 1 9 2 0 ) , koji je izneo tezu da „ima objekata koji ne posto je" . Godine 1 9 0 4 . Rasel je prihvatao ovu teoriju ali ju je 1 9 0 7 . odbacio. Majnong je dokazivao da stvari kao što su izvor mladosti , sadašnji kralj Francuske, Deda Mraz i Hamlet - koje obični ljudi smatraju nepostojećim - moraju da u ne-

F I L O Z O F S K A L O G I K A 33

kom smislu postoje. Za neke od ovih objekata on je skovao reč Bestand, ili „supsistencija". Ovi objekti ne postoje ali supsisti-raju. Drugi objekti, poput kontradiktornih objekata kao što je „okrugli kvadrat" , niti supsistiraju niti postoje ali uprkos tome imaju izvesnu vrstu bića. Majnonga je na prihvatanje ovog sta­novišta naveo argument koji se može izložiti na sledeći način:

1. Izraz „sadašnji kralj Francuske" je subjekt rečenice „Sadašnji kralj Francuske je mudar" .

2 . Zato što rečenica „Sadašnji kralj Francuske je mudar" ima značenje, ona se mora odnositi na nešto - ona mora biti o sadašnjem kralju Francuske.

3 . Ali, osim ukoliko sadašnji kralj Francuske ne postoji, ova rečenica ne bi bila' ni o čemu i stoga uopšte ne bi ni imala značenje, zato što jedan od njenih bitnih sa­stavnih delova, izraz „sadašnji kralj Francuske" , ne bi imao značenje.

4 . Zato što izraz „sadašnji kralj Francuske" ima znače­nje, on se mora odnositi na neki entitet, naime, na sa­dašnjeg kralja Francuske; stoga takav entitet mora da postoji (supsistira).

Teorija deskripcija

Za Rasela, ovaj argument ne samo što je bio pogrešan, već mu je nedostajao i - po njegovim rečima - „robustan smisao za stvarnost" koji treba očekivati od dobre filozofije. Kao što je rekao za Majnonga:

Jedna od teškoća kod izučavanja logike jeste to što je ona izuzetno apstraktna disciplina koja se bavi najapstraktni-jim zamislivim stvarima, a ipak se njome ne možete na pravi način baviti ako nemate živ instinkt za to šta je stvarno. Mislim da biste bez toga dospeli do fantastičnih

34 EJVRUM STROL

stvari. Mislim da je M a j n o n g u prilično nedostajao upra­vo ovaj instinkt za stvarnost. M a j n o n g tvrdi da ima ta­kvog objekta kao što je okrugli kvadrat samo što on ne postoji , pa čak i ne supsistira, ali uprkos tome ima ta­kvog objekta , i kad kažete „Okrugli kvadrat je f ikc i ja " , M a j n o n g drži da ima ob jekta „okruglog kvadrata" a ta-kode ima i predikata „ f ikc i j a " . Niko ko ima osećaj za stvarnost ne bi tako analizirao tu propozici ju. O n bi sma­trao da je ovu propozici ju potrebno analizirati na takav način da okrugli kvadrat ne moramo smatrati sastavnim delom te propozici je.

(1956:233)

Prema Raselu, Deda Mraz nije stvor od krvi i mesa, a ni­jedan objekat nije ni danas niti je ikada bio kralj Francuske u dvadesetom veku. Ne postoji smisao u kojem bi takvi navodni objekti imali biće ili postojali . Grešku u gornjem argumentu iz­ložila je teorija deskripcija. Prema toj teoriji , moramo povući distinkciju između vlastitih imena i deskripcija. Određena de­skripcija je izraz koji sadrži reč „ t h e " , 6 koja modifikuje imeni­cu u jednini, poput izraza „[the] kompjuter koji sada korist im" ili „[the] šef odel jenja" , i ovakav izraz može da se koristi da bi se pomenula, da bi se referiralo na, ili izdvojila tačno jedna osoba, stvar ili mesto. Čini se da vlastito ime ima mnoge od istih funkcija kao i neka određena deskripcija; prema Raselu, ono uvek izdvaja ili označava određenu individuu. Pa ipak za razliku od deskripcije, koja nema značenja uzeta izolovano, vlastito ime ima nezavisno značenje, a njegovo značenje jeste individua koju ono imenuje. Tako u rečenici „Klinton je visok" termin „Kl inton" i izdvaja i znači stvarnu osobu, Klintona.

M a d a određene deskripcije i vlastita imena mogu pone­kad da označavaju istu individuu ili mesto, Rasel dokazuje da su njihove logičke funkcije potpuno različite. Tako bi govornik koji u godini 2 0 0 0 . tvrdi „[The] Predsednik Sjedinjenih Drža-

6 Određeni član - prim. prev.

F I L O Z O F S K A L O G I K A 35

va je visok" mogao da određenu deskripciju „[the] Predsednik Sjedinjenih Država" koristi da bi referirao na Bila Klintona. Ali taj izraz nije Klintonovo ime; on se u različitim prilikama može koristiti da bi se referiralo na različite pojedince. Da je Bil Klinton 2 0 0 0 . godine bio na mestu predsednika zamenjen nekom drugom visokom osobom, taj izraz bi pominjao ne­kog drugog a ne Bila Kl intona. Zaista , deskriptivni izrazi se mogu smisleno koristiti a da ništa ne izdvajaju. „Najveći pri­rodni b r o j " ne izdvaja ništa, zato što postoji strogi dokaz da takav broj ne postoj i . „Sadašnji kralj Francuske" , ukoliko se upotrebljava s namerom da referira na nekog monarha u dvadesetom veku, takođe ne bi imao referenta.

Raselova karijera kao filozofa trajala je nekoliko deceni­ja i u skoro svim tim decenijama on je iznosio modifikacije te­orije deskripcija. U najranijim verzijama te teorije on je povla­čio oštru distinkciju između vlastitih imena i deskripcija. Vla­stito ime je ono što bi se u običnom govoru smatralo vlastitim imenom, poput izraza „Džons" , „Rase l " , „ M u r " , dok je odre­đena deskripcija izraz oblika „[the] takvo-i - takvo", kao što su „[the] sadašnji kralj Francuske" ili „[the] prva osoba koja je kročila na M e s e c " . U nekim od svojih spisa iz srednjeg perio­da (kao u članku „Znanje putem deskripcije i znanje neposred­nom upoznatošću", objavljenom 1 9 1 2 ) i u članku „Filozofija logičkog atomizma" , prvi put objavljenom 1 9 1 8 , teorija je do­bila epistemološko usmerenje.

Rasel je sada tvrdio da je ime nešto što se primenjuje sa­mo na objekat s kojim smo neposredno upoznati. Demonstra­tivne zamenice kao što su „ovo" i „ o n o " , izrečene u određe­nim okolnostima, postale su vlastita imena, dok gramatička vlastita imena, kao što su „Julije Cezar" , nisu bila logička vla­stita imena zato što niko danas živ nije niti bi mogao biti ne­posredno upoznat sa Cezarom. Sve što o Cezaru znamo zna­mo iz deskripcija koje se nalaze u knjigama, kao što je Livije-va [Livy] Istorija Rima. Prema tome „Julije Cezar" je prikrive­na ili skraćena deskripcija a ne pravo ime. To je bilo Raselovo

36 EJVRUM STROL

gledište sve do pred kraj njegove karijere. Ali otprilike od Dru­gog svetskog rata do smrti 1 9 7 0 , Rasel se vratio na svoje pr­vobitno gledište prema kojem je „Skot " bilo ime za razliku od određene deskripcije „autor Veverlija".

Čineći stvar složenijom, mogli bismo da tvrdimo da je to­kom cele svoje karijere Rasel dosledno zastupao gledište da ta­kozvana imena fiktivnih likova nisu prava imena već skraćene deskripcije. „Odise j " , „Hamlet " , „Deda M r a z " i slično spada­ju u ovu kategoriju, oni nisu imena osoba već se javljaju u isto-riografiji, mitologiji ili književnosti kroz legende, priče ili knji­ževne opise. U drami Hamlet, Šekspir nam daje opis izvesnog lika. U toj je drami, prividno ime „Hamlet" skraćenica jednog dužeg izraza, kao što je „glavni lik u tragediji pod naslovom Hamlet od Vilijema Šekspira" . Rasel je takođe dosledno sma­trao da se, bez obzira na to kako se povlačila razlika između imena i određenih deskripcija, može pokazati kako rečenice koje sadrže vlastita imena i rečenice koje sadrže opise znače različite stvari. A to se može pokazati prevođenjem odgovara­jućih rečenica u jedan idealni jezik, kao što je jezik Principia, u kojem razlika postaje odmah vidljiva i dobija čisto simbolič­ki oblik.

Tako „Bil Klinton je visok" ima logičku formu „ F a " . To je singularna rečenica, koja sadrži logičku konstantu „ a " , ko­ja stoji umesto vlastitog imena, i predikatski termin „ F " , koji stoji umesto svojstva. Kad se konstanti i predikatu prida de­skriptivno značenje, kao u rečenici „Klinton je visok" , vidimo da obe rečenice pripisuju izvesno svojstvo određenom pojedin­cu. Obe su stoga singularne rečenice. One se mogu staviti na­suprot rečenicama poput „[The] sadašnji kralj Francuske je vi­sok" , koja je u gramatičkom pogledu singularna rečenica ali koja kad se prevede na logičku notaciju nema formu „ F a " . Ona ima potpuno različitu formu. Ona znači isto što i „Bar jedna osoba i najviše jedna osoba je danas muškog roda i mo­narh Francuske, i kogod da je muškog roda i monarh Francu­ske jeste v isok" . Stoga to u logičkom pogledu nije singularna

F I L O Z O F S K A L O G I K A 37

rečenica već složena generalna rečenica. U simboličkoj notaci­ji ona bi bila izražena kao konjunkcija triju rečenica, od kojih jedna tvrdi postojanje francuskog monarha.

1. [(3x) (MFx)] - Bar jedna stvar je danas monarh Francuske muškog roda .

2 . [{[(x)(y)] { [MFx A M F y 3 (x = y)]}] - Najviše jedna stvar je danas monarh Francuske muškog roda.

3 . {[(x)] (MFx) ZD (Tx)]} - Kogod da je danas monarh Francuske muškog roda jeste visok.

U engleskoj rečenici „[the] sadašnji kralj Francuske je vi­sok" reč „ the" izražava singularnost, referirajući na jedan objekat kao na monarha Francuske. Singularnost (pojam the) je iztažena rečenicama 1 i 2 . Reći da je jedan i samo jedan objekat sadašnji kralj Francuske znači reći da bar jedan takav objekat sada postoji i takođe da ne postoji više od jednog ta­kvog objekta. Ako ima takvog objekta, onda su rečenice 1 i 2 istinite, a ako objekat ima svojstvo koje mu je pripisano, tada je cela rečenica „[The] sadašnji kralj Francuske je visok" istini­ta. Cela rečenica nije istinita ako važi jedan od sledeća tri uslova: ako nema takvog objekta, tada je rečenica 1 lažna; ako ima više od jednog takvog objekta, rečenica 2 je lažna; i najzad, ako ima tačno jedan takav objekat, ali on ne poseduje svojstvo da je vi­sok, tada je 3 lažno. Ali u logici ako je jedan od konjunkata slo­žene rečenice lažan, lažna je i cela rečenica. Stoga u ovom slu­čaju ako je bilo koji od triju konjunkata lažan, rečenica „[The] sadašnji kralj Francuske je visok" jeste lažna. Ali bilo da je la­žna bilo da je istinita, ona ima značenje. Ova analiza pokazu­je koliko moćan i koliko istančan može da bude jedan idealan logički jezik.

Pored toga što je dokazivao da se imena i deskripcije mo­raju različito analizirati, Rasel je tokom cele svoje duge karije­re predlagao čitav niz argumenata da bi dokazao tu tezu. Kao što piše u Introduction to Mathematical Philosophy ( 1 9 1 9 ) :

I 38 I EJVRUM STROL

Propozicija koja sadrži deskripciju nije identična sa onim što ta propozicija postaje kad se deskripcija zameni ime­nom, čak i ako ime imenuje isti objekat koji deskripcija opisuje. „Skot je autor Veverlija" je očigledno različita propozicija od „Skot je Skot": prva je činjenica književ­ne istorije, druga trivijalni truizam. A ako bilo kog dru­gog osim Skota stavimo na mesto „autora Veverlija" na­ša propozicija će postati lažna, te prema tome sigurno vi­še neće biti ista propozicija.

(str. 174)

Poenta ovog argumenta jeste u tome da se pokaže da su „Skot je Skot " i „Skot je autor Veverlija" različite propozicije i to stoga što vlastito ime „Skot" i deskripcija „autor Veverli­ja" igraju logički različite uloge. Raselov argument je bio širo­ko prihvaćen među filozofima jezika, i sve do skora je smatran zdravim. Ali po mom sudu on to nije. Razmotrimo sledeći pro-tivprimer:

1. Autor Veverlija je autor Veverlija.

2 . Da je autor Veverlija autor Ajvanboa jeste činjenica književne istorije.

3. Ako bilo kog drugog osim autora Veverlija stavimo na mesto „autor Ajvanboa"', tada bi rečenica 2 postala lažna.

Ovaj argument se prema Raselovom odnosi kao slika u ogledalu. Odmah se može videti da se „autor Veverlija je au­tor Veverlija" i „autor Veverlija je autor Ajvanboa" razlikuju po značenju time što je prvo trivijalno a drugo nije. Druga pro­pozicija nije trivijalna stoga što možemo da ne znamo da je au­tor Veverlija takođe napisao i knjigu pod naslovom Ajvanbo. Pa ipak, nasuprot tome, trivijalna je istina da je autor Veverli­ja autor Veverlija. Možemo se takođe složiti sa Raselom da uopšte uzev ima razlike između vlastitih imena i deskripcija. „Prvorođeno dete Džona Smita" može da referira na Robina Smita, ali taj izraz nije njegovo ime.

F I L O Z O F S K A L O G I K A 39

Ako je moj protivargument ispravan, jasno je da nije do­bra Raselova analiza toga zašto se dve propozicije razlikuju po značenju. Jasno je da razlika ne počiva na razlici između ime­na i deskripcija pošto protivargument udara upravo na Rase-lovu distinkciju a ipak se u njemu javljaju samo deskripcije. Stoga u načinu Raselove argumentacije ima nečeg pogrešnog. Frege nudi različito rešenje ovog problema na koje se ove pri-medbe ne mogu primeniti, rešenje koje počiva na distinkciji iz­među Sinn i Bedeutung (koje ću ubrzo objasniti), ali ono pati od svojih vlastitih teškoća. Pa ipak, čak i ako Raselov argu­ment nije uspešan, ima i drugih razloga za mišljenje da je teo­rija deskripcija jedno nesumnjivo značajno postignuće. Frenk Remzi je izrazio opšte slaganje analitičke zajednice kad je ovu teoriju opisao kao „paradigmu filozofi je". U te razloge spada­ju i sledeća četiri.

Prvo, teorija deskripcija pokazuje da jedan idealan jezik ne samo da može da izrazi obične rečenice prirodnog jezika već može i da otkrije distinkcije koje takav jezik prikriva.

Drugo, ova činjenica implicira da moramo da razlikuje­mo površinsku gramatiku od dublje logičke gramatike koja iz­ražava pravo značenje tih rečenica. Prema ovoj dubljoj grama­tici, određene deskripcije nisu imena, a rečenice koje sadrže određene deskripcije nisu singularne već generalne rečenice. Ovo otkriće ima neposredan filozofski značaj . O n o razjašnja­va drugu zagonetku o postojanju, naime, kako je moguće kon-zistentno poricati postojanje nečega. Pretpostavimo da ateista kaže „Bog ne postoj i " . Činilo bi se da samim svojim recima ateista pretpostavlja da postoji nešto, Bog, što ne postoji, tako da izgleda kao da protivreči samom sebi. Rasel pokazuje da u ovoj rečenici „Bog" nije ime već skraćena deskripcija za (pre­ma judeo-hrišćanskom shvatanju) „[the] x koje je svemoćno, sveznajuće i milosrdno". Ateistova rečenica se sada može pro­čitati kao da kazuje: „Nema ničega što je svemoćno, sveznaju­će i milosrdno." Prividno ime, „ B o g " , nestalo je iz ateistove re­čenice. Tako analiza dopušta da se izrazi filozofsko stanovište

40 EJVRUM STROL

ne zapadajući u nekonzistentnost. Ovaj rezultat ima slične im­plikacije po skepticizam. O n dopušta radikalnom skeptiku da porekne da se znanje može dostići a da pri tom ne pretpostavi da postoji tako nešto kao što je znanje.

Treće, ako pogledamo prethodnu analizu rečenice ,,[the] sadašnji kralj Francuske je visok", videćemo da se izraz „[the] sadašnji kralj Francuske" više ne javlja kao jedinstvena celina ni u jednoj od tri rečenice koje, uzete skupa, daju njegovo znače­nje. To znači da je izraz „[the] sadašnji kralj Francuske" odstra­njen i zamenjen kompleksom kvantifikatora, promenljivih i pre­dikata. Da je taj izraz vlastito ime, ne bi mogao da bude odstra­njen. Zato što mogu da budu odstranjene, Rasel određene de­skripcije naziva „nepotpunim simbolima". Njegova teorija de­skripcija je tako teorija o prirodi i funkciji nepotpunih izraza.

Četvrto, svaka od rečenica koje predstavljaju analizu re­čenice „[the] sadašnji kralj Francuske je visok" jeste generalna rečenica i svaka od njih ima značenje. Ova činjenica je ključ za razumevanje toga kako rečenica čiji subjekat nema referenciju može da ima značenje.

U svetlosti ovog opisa, možemo da sažmemo Raselovu primedbu Majnongovom argumentu. Majnong je u suštini po-mešao određene deskripcije i imena. Kad se jednom vidi da je „[the] sadašnji kralj Francuske" deskripcija, tada nije potrebno da postoji bilo šta na šta ovaj izraz referira; prema tome, ako je rečenica koja sadrži taj izraz smislena, ne sledi da njen grama­tički subjekt označava bilo šta. Stoga nema potrebe da se postu-lira postojanje ili subzistencija takvih „entiteta" kao što su sa­dašnji kralj Francuske, Hamlet, Meduza ili Deda Mraz.

Frege: Rečenice o identitetu i deskripcije

Nova logika je takođe bila sposobna da reši i treći problem -zagonetku o prirodi istosti ili identiteta. To je problem s du-

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 41

gom istorijom. On ima središnju ulogu u jednom broju značaj­nih problema, između ostalih i drevnom problemu promene koji je mučio Grke i teškom pitanju o ličnom identitetu koji je mučio mislioce sedamnaestog i osamnaestog veka. Obe teško­će potiču od pitanja o prirodi identiteta. Dva rešenja ovog pro­blema koja se najviše cene su ona koja su ponudili Frege i Ra-sel. Danas se u filozofiji jezika vodi ozbiljan spor o tome koji pristup je prihvatljiviji, i svaki od njih ima široku podršku. Me­đu značajnim savremenim piscima koji su bitno doprineli ovoj raspravi su Hilari Patnam, Džon Serl, Dejvid Kaplan, Kejt Do-nelan [Keith Donnellan], Markusova, Kvajn i Kripke.

Fregeovo rešenje se može naći u članku „Über Sinn und Bedeutung" (što je Herbert Fajgl [Herbert Feigl] preveo kao „On Sense and Nominatum") , -koj i je objavljen 1 8 9 3 . i u svo­je vreme privukao malo pažnje ali je ponovno otkriven posle Drugog svetskog rata i otada je veoma uticajan. Frege počinje tvrđenjem da ideja istosti predstavlja izazov za razmišljanje. Anticipirajući Rasela, on problem o istosti (identitetu) formu-liše na sledeći način. Razmotrimo dve istinite rečenice o iden­titetu: „Venera = Venera" i „Venera = zvezda Zorn jača" . Prva je trivijalna, tautologija koja ne pruža nikakvu novu informa­ciju. Ali druga nije trivijalna. Ona predstavlja proširenje našeg znanja. Ali ako obe rečenice kažu o jednom određenom poje­dinačnom objektu da je on identičan samom sebi, kako druga rečenica može da ima značaj koji prva nema? Identifikujući isti objekat dva puta, zar se zapravo samo ne ponavljamo?

Frege ovaj problem rešava povlačeći trodelnu distinkciju između jezičkog izraza, onoga što on znači i onoga na šta refe­rira. U stvari on iznosi tezu da je pojam „značenja" dvosmi­slen: ponekad, govoreći o značenju jezičkog izraza, govorimo o njegovoj konotaciji ili smislu a ponekad o referenciji ili objektu na koji on referira ili koji pominje. U skladu s tim, on je izumeo tehnički Vokabular da bi razlikovao pomenute dve upotrebe ovog termina. Konotativnu upotrebu nazvao je „Sinn" a referencijalnu „Bedeutung". U običnom nemačkom

EJVRUM STROL

jeziku oni se često koriste kao sinonimi za „značenje". Ali se u Fregeovoj tehničkoj upotrebi oštro razlikuju.

Razlika se na intuitivan način može istaći ovako. Termin „najveći prirodni bro j " ima izvesnu konotaciju ili Sinn. Može­mo da shvatimo smisao koji izražava i možemo, u skladu s tim, da prevedemo ono što on znači na neki drugi jezik. Ali nema najvećeg prirodnog broja, tako da ovaj izraz nema nominatum ili Bedeutung. Nasuprot tome, fraza „zvezda Zornjača" ima i Sinn i Bedeutung. Smisao koji izražava jeste nebesko telo koje se javlja na jutarnjem nebu. Njegov Bedeutung je planeta Venera.

Fregeova osnovna ideja je ta da svaki izraz koji ima zna­čenje ima Sinn, a mnogi isto tako imaju i Bedeutung. Ali bitna je teza, kao što ilustruje primer „najvećeg prirodnog bro ja " , to da neki izrazi mogu i da nemaju Bedeutung. Na engleski jezik se Fregeova distinkcija između „Sinn" i „Bedeutung" prevodi­la na različite načine. Termin „Sinn" je na engleski prevođen kao „sense" [smisao], „meaning" [značenje], „concept" [po­jam] , „intension" [intenzija], „connotation" [konotacija] i R e ­signation" [označavanje, dezignacija]. „Bedeutung" se u litera­turi javlja kao „meaning" [značenje], „referent" [ono na šta se referira, referent], „nominatum" [nominatum, imenovano], „object" [objekat] , „extension" [ekstenzija] i „denotation" [denotacija]. Na sledećim stranicama koristićemo „intenziju" i „ekstenziju" kao reči koje odgovaraju nemačkim izrazima „Sinn" i „Bedeutung".

Ova distinkcija nam omogućava da vidimo zašto se dve rečenice o identitetu razlikuju po značaju. Tvrdeći da je Vene­ra zvezda Zorn jača , činimo nešto više no da se samo ponavlja­mo. Dodajemo i novu informaciju, naime, da je to nebesko te­lo koje se prvo javlja na jutarnjem n e b u . 7 Svako a priori zna da je Venera Venera, ali da je Venera identična sa „zvezdom" koja se prva javlja na jutarnjem nebu bilo je astronomsko ot-

7 Ovo je pogrešno - Zornjača (ili Danica) je zvezda koja poslednja iš­čezava sa jutarnjeg neba - prim. prev.

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 43 |

kriće drevnih Vavilonjana. Znanje da referiramo na istu plane­tu posebno opisanu jeste ono što rečenicu čini značajnom i ne­trivijalnom. Fregeovo rešenje je bilo to da oba termina, „Vene­r a " i „zvezda Z o r n j a č a " , jesu istovetna po značenju u eksten-zionalnom smislu ali ne i u intenzionalnom smislu, a ova dru­ga razlika je ono što rečenicu čini značajnom.

Ovaj sjajni uvid Frege je uopštio u celu jednu filozofiju je­zika koja važi ne samo za reči već i za veće jezičke jedinice, kao što su deskripcije i rečenice. Za svaku od njih se može reći da imaju i Sinn i, zavisno od stanja stvari, nominatum ili Bedeu­tung. U slučaju deklarativnih rečenica, njihove normalne inten-zije su propozicije, a njihove ekstenzije su Istina i Laž, zavisno od toga da li su istinite ili lažne. Deskriptivni izrazi izražavaju smisao i imaju denotaciju ako postoji nešto što oni izdvajaju. Sve pojedinačne reči ili gramatički ispravne kombinacije reči Frege je nazivao „imenima". Tako je prema njegovom opisu deklarativna rečenica ime i, ako je istinita, imenuje Istinu. Sva imena u nekom prirodnom jeziku imaju intenziju, ali nekima, kao što sam napomenuo, može da nedostaje ekstenzija. Ovo važi za fiktivna imena fiktivnih likova, kao što je „Odise j " . Frege je u ovoj činjenici video nedostatak prirodnih jezika i je­dan od značajnih razloga zbog kojih bi se filozofija morala slu­žiti jednim idealnim jezikom. Ovaj nedostatak je otklonjen u njegovom reglementiranom jeziku. Svaki termin ima i Sinn i Bedeutung, čak i ako je u izvesnim slučajevima, kao što je „najveći prirodni b r o j " , Bedeutung veštački „entitet" kao što su alef-nula ili A * .

Rasel , koji se u tome razlikuje od Fregea, poriče da pra­va vlastita imena kao što je „Venera" imaju intenzionalno zna­čenje. Prema njemu, ona znače samo objekat koji denotiraju. Prema ovom shvatanju nosilac vlastitog imena jeste značenje imena. Čini se da to predstavlja duboku teškoću za Raselovo gledište. Pošto i „Venera" i „zvezda Z o r n j a č a " denotiraju isti objekat , oba izraza bi trebalo da znače istu stvar; a ako je ta­ko, ovo gledište ne može da objasni kako je „Venera = Vene-

I 44 I EJVRUM STROL

r a " trivijalno, dok „Venera = zvezda Zorn jača" nije. Raselovo rešenje ovog problema je neočekivano i ingeniozno; u stvari, on poriče da „Venera" i „zvezda Z o r n j a č a " imaju isto značenje. Doista, prema njegovom gledištu, izraz „zvezda Z o r n j a č a " ne znači ništa uzet izolovano, dok „Venera" znači. Prema tome, pošto je „zvezda Z o r n j a č a " određena deskripcija, rečenica „Venera = zvezda Z o r n j a č a " nije rečenica o identitetu u kojoj se dva imena nalaze sa dve strane znaka identiteta, već složena generalna rečenica koja bi trebalo da se analizira u skladu sa teorijom određenih deskripcija. Stoga se ove dve rečenice raz­likuju po značenju, kao što pokazuju njihove različite analize.

Ove dve teorije se mogu proceniti na sledeći način: u pri­log Fregeovog gledišta ide to što odgovara gramatičkoj formi engleskih rečenica, dopuštajući da obe rečenice budu rečenice o identitetu, dok Raselova teorija ono što je za obično grama­tičko oko singularna rečenica „Venera = zvezda Z o r n j a č a " analizira u skup generalnih rečenica. Jasno je da to izgleda pro-tivintuitivno. Ali i Fregeovo stanovište ima izvesnih nedostata­ka. Na primer, intenzije, ili smislovi, nisu dobro definisani en­titeti - što ističu Kvajn, Kripke i Patnam - tako da nemamo kriterijume na osnovu kojih bismo odredili da li dva izraza imaju ili nemaju isti smisao. Ono takođe zahteva da u regle-mentiranom jeziku prvo mora da se utvrdi postojanje navod­nog nominatuma pre no što može da se smatra da vlastito ime poseduje značenje.

Nasuprot tome, Raselova teorija to ne zahteva. Kao što sam ranije pomenuo, prema Raselovom najrani jem učenju, imena su neposredno referencijalna - ona neposredno izdvaja­ju neki objekat bez posredovanja neke deskripcije ili intenzije. Ali je on kasnije sva gramatička vlastita imena protumačio kao skraćene deskripcije. Njegovo prvobitno shvatanje danas su oživeli Hauard Vetstein [Howard Wettstein], Markusova, Kripke, Kaplan i Patnam, između ostalih. Oni smatraju da su vlastita imena neposredno referencijalna. Ali oni dodaju i jed­no značajno ograničenje. Skoro bez izuzetka, oni smatraju da

F I L O Z O F S K A L O G I K A 45

vlastita imena u strogom smislu i nemaju značenje. Njihova te­orija direktne referencije ima izvesne značajne prednosti nad Raselovom. Ona lako može da objasni razliku između rečeni­ca o identitetu koje su nužne i onih koje su kontingentne a da ne poriče, kao Rasel , da su to istinske rečenice o identitetu. Ta­ko je „Venera = Venera" nužna istina. Bilo koji objekat je nu­žno identičan sa sobom samim. Nasuprot tome, „Venera = zvezda Z o r n j a č a " je kontingentno, zato što je moguće da će u dalekoj budućnosti objekat označen sa „zvezda Zorn jača" bi­ti nešto drugo a ne Venera. Prosto se tako desilo da je sada Ve­nera zvezda Zornjača .

Distinkcija između ovih dveju rečenica o identitetu poči­va na distinkciji između vlastitih imena i deskripcija. Kada se u istinitoj rečenici s obe strane 'Znaka identiteta nalaze vlastita imena, ta rečenica je nužno istinita. Markusova vlastita imena naziva „et iketama", a Kripke ih naziva „rigidnim dezignatori-m a " . Ova teorija takode može da povuče razliku između ra­znih relacija ekvivalencije koje važe između izraza s obe strane znaka identiteta u rečenicama o identitetu. To jest, ona može -kao što je pokazala Markusova - da razlikuje stroge nužnosti poput „9 = 9 " od drugih relacija ekvivalencije, poput „9 = 4 + 5 " i „9 = broj planeta" . Ova teorija se može proširiti i na izve­sne vrste zajedničkih imenica, na takozvane termine za prirod­ne vrste kao što su „voda" i „t igar" . Njen domašaj tako dale­ko prevazilazi analizu vlastitih imena.

Ali i ova teorija se susreće sa teškoćama. Ako „Venera" ne­ma značenja, kako „Venera = Venera" može da ima značenje? A, dalje, ako nema značenja, kako se uopšte može smatrati istinom, a kamoli nužnom istinom? Za ovu teoriju je problem i analiza statusa fiktivnih imena, poput „Odiseja" i „Hamleta" , zato što se ne može zalepiti etiketa na ono što ne postoji. Ipak je, uprkos ovim problemima, teorija neposredne referencije bila široko pri­hvaćena među današnjim filozofima jezika.

Ovi različiti pristupi pokrenuli su obimnu savremenu li­teraturu koja opširno ispituje prednosti i nedostatke ovih teo-

46 EJVRUM STROL

rija. Ovde nećemo dalje raspravljati o teorijama neposredne referencije ali ćemo im se vratiti u osmom poglavlju, „Teorije neposredne referencije".

Logički a tomizam

Pored doprinosa rešavanju posebnih tradicionalnih problema, prihvata se da je simbolička logika imala i širi konceptualni značaj. Tokom nekoliko decenija ona je dovela do nastajanja jednog broja značajnih filozofskih pokreta: logičkog atomizma Vitgenštajna i Rasela početkom 1920- ih , logičkog pozitivizma Bečkog kruga koji je nastao posle Prvog svetskog rata i kao značajna snaga trajao tri decenije, i Kvajnove naturalizovane epistemologije, koja je nastala 50-ih i nastavlja da bude živo prisutna. Postoji jasna struja uticaja od prvog do trećeg. Rase­lova logička istraživanja i Vitgenštajnov Tractatus imali su du­bok uticaj na pozitiviste, a njihov je rad sa svoje strane dubo­ko uticao na Kvajna. Počećemo s logičkim atomizmom i ras­pravljati o njegovim naslednicima u sledećim poglavljima.

Logički atomizam je imao složenu istoriju. Ime potiče iz dva Raselova spisa, monografije „Filozofija logičkog atomi­z m a " , objavljene 1 9 1 8 , i ogleda „Logički a tomizam" , objavlje­nog 1 9 2 4 . U „Filozofiji logičkog a tomizma" , ali ne i u ovom drugom delu, Rasel odaje priznanje Vitgenštajnu na tome što je izneo „mnoge od teori ja" sadržanih u tom spisu. D o 1 9 2 4 . Vitgenštajnovi doprinosi su bili u potpunosti asimilovani u Ra­selova gledišta i razvijeni na načine koje Vitgenštajn sigurno ne bi prihvatio. Zanimljivo egzegetsko pitanje jeste koliko je od Vitgenštajna prisutno u ranijem delu. U njemu Rasel četiri pu­ta pominje Vitgenštajna (vidi Rasel 1 9 5 6 : 1 7 7 , 1 8 7 , 2 0 5 , 2 2 6 ) . U predgovoru, na primer, on piše:

O v o što sledi predstavlja tekst niza od osam predavanja održanih u Londonu [Gordon skver], prvih meseci 1 9 1 8 .

F I L O Z O F S K A L O G I K A 47

koja se u velikoj meri bave objašnjavanjem izvesnih ide­ja koje potiču od mog prijatelja i ranijeg učenika Ludvi-ga Vitgenštajna. Nisam imao priliku da nešto saznam o njegovim gledištima posle avgusta 1 9 1 4 , pa čak ne znam ni da li je živ ili mrtav. O n stoga ne snosi nikakvu odgo­vornost za ono što je rečeno u ovim predavanjima osim što je prvobitno izneo mnoge od teorija koje su u njima sadržane.

(str. 177)

U tekstu na str. 2 0 5 ova primedba je praktično ponovlje­na. Tu Rasel kaže: „Veliki deo ovoga što govorim sastoji se od ideja koje potiču od mog prijatelja Vitgenštajna. Ali nisam imao prilike da saznam koliko su se njegove ideje promenile od avgusta 1 9 1 4 , niti da li je živ ili mrtav, tako da niko osim me­ne nije za njih odgovoran."

Kad se Vitgenštajnov Tractatus uporedi sa „Filozofijom logičkog atomizma" , zapažaju se očigledne sličnosti ali i oštra razmimoilaženja. Do 1 9 1 8 . Rasel je razvio jednu nezavisnu te­oriju, i uverljiva je misao kako njegove velikodušne primedbe o Vitgenštajnovom doprinosu ovoj teoriji potiču od njegove zabrinutosti za sudbinu Vitgenštajna kao vojnika. Roden u Austriji 1 8 8 9 , Vitgenštajn je došao u Mančester 1 9 0 8 . da bi studirao aeronautičku inžinjerstvo ali se ubrzo zainteresovao za osnove matematike. Po Fregeovom savetu otišao je u Kem-bridž, gde je Rasel tada predavao, i skoro dve godine studirao kod Rasela. Rasel je upravo završavao treći tom Principia i bio je potpuno uronjen u stvaranje nove logike. Vitgenštajn se pri­družio ovom istraživanju i počeo da stvara svoje sopstvene ve­oma originalne ideje. Pred izbijanje Prvog svetskog rata, Vit­genštajn je napustio Englesku i stupio u austrijsku vojsku. U malom eseju pod naslovom „My Brother Ludwig" , napisanom tri decenije posle Vitgenštajnove smrti, njegova najstarija se­stra Hermina Vitgenštajn u jednom dirljivom odeljku opisuje njegovu službu u vojsci:

48 EJVRUM STROL

Kad je izbio rat 1 9 1 4 . on se vratio u Austriju i insistirao na tome da se prijavi u vo jsku, uprkos herniji koja je već bila operisana i zbog koje je bio oslobođen vojne službe. Pouzdano znam da ga nije vodila samo želja da brani otadžbinu. Takođe je imao i snažnu želju da na sebe pre­uzme nešto teško i da se bavi i nečim drugim a ne samo čisto intelektualnim radom. U prvo vreme je uspeo da dospe samo do vojnog depoa za opravke u Galici j i , ali je i dalje uporno tražio da bude poslat na front. Nažalost sada ne mogu da se setim komičnog nesporazuma do kog je dovela činjenica da su vojne vlasti koj ima se obraćao uvek pretpostavljale da on pokušava da za sebe pribavi neki lakši položaj dok je on zapravo tražio da dobije ne­ki opasniji . Najzad je njegovoj želji bilo udovol jeno. Ta­da je , pošto je stekao brojna odlikovanja za hrabrost i pošto je bio ranjen u jednoj eksploziji , završio kurs za oficire u Olmucu i postao, mislim, poručnik.

(1984 :3 )

Ono što Hermina Vitgenštajn opisuje kao „komični ne­sporazum" imalo je teške posledice po Vitgenštajna. U jednom pismu iz maja 1 9 1 6 , on piše: „Ljudi iz jedinice me mrze zato što sam dobrovoljac. Skoro sam stalno okružen ljudima koji me mrze. A to je stvar s kojom još uvek ne znam kako da iza­đem na kra j . Ovde su ljudi zlobni i nemilosrdni. Skoro je ne­moguće u njima naći i najmanji trag l judskosti" (Rhees 1 9 8 4 : 1 9 7 ) .

M a d a je provodio duge periode na frontu, bio je u stanju da radi na proširenju beleški koje je pripremio 1 9 1 3 . i koje je, pošto su ga Italijani zarobili, dovršio. One su bile objavljene na engleskom 1 9 2 2 . posle zapletenih pregovora, pod naslovom koji je predložio M u r : Tractatus Logico-Philosophicus. Delo je bilo rezultat skoro jedne decenije ozbiljnog razmišljanja o pro­blemima koje je Vitgenštajn preuzeo od Fregea i Rasela. S izu­zetkom kratkog članka, „Some Remarks on Logical Form" , objavljenog u Proceedings of the Aristotelian Society 1 9 2 9 , to je bilo jedino delo objavljeno za njegova života. Ali on nije pre-

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 49

stajao da piše i stvorio je ogromnu količinu spisa u kojima je krčio nove puteve, a koje su izvršioci Nachlass-a postepeno priredili i objavili. Posle Vitgenštajnove smrti 1 9 5 1 . objavljeno je dvadeset pet knjiga i monografi ja.

Prvi odeljci Tractatusa sadrže logičko-metafizičko učenje koje se često smatra varijantom Raselovog logičkog atomizma. Ono je imalo suštinski uticaj na logički pozitivizam. Kasniji odeljci, međutim, izražavaju veoma različito gledište, koje je takode imalo trajan uticaj na logički pozitivizam i uopšte na kasniju analitičku filozofiju. Ovaj deo knjige iznosi tezu da je filozofija jedna vrsta terapije čija glavna funkcija nije da stva­ra metafizičke vizije već da odstrani one vrste filozofskih te­škoća kojima ovakva čudna shvatanja neizbežno vode. O od­nosu između Raselove verzije logičkog atomizma i verzije Tractatusa raspravljaću u sledećem poglavlju, u kome ću opi­sati i uticaj koji je ovo delo imalo na Bečki krug, čiji su osni­vači (Moric Šlik, O to Nojrat , Hans Han, Herbert Fajgl i dru­gi) razvili filozofiju logičkog pozitivizma.

Ipak, ovde je vredno da se pomenu izvesne sličnosti i raz­like. Oba filozofa se bave odnosom jezika i sveta. Oba doka­zuju da formalna logika pruža najbolji put ka razumevanju ovog odnosa, i oba misle da je Principia paradigma one vrste logičkog sistema koji treba zastupati. Ali Rasel misli da Prin­cipia pruža idealan jezik za analizu određenih filozofskih te­škoća, dok Vitgenštajn veruje da ona otelotovoruje uslove ko­je mora da zadovolji svaki jezik, da bi uopšte bio jezik. Neki od komentatora, ističući ovu razliku, ranog su Vitgenštajna tu­mačili kao neokantovca, kao filozofa koji je zapravo izneo je­dan transcendentalni argument koji postavlja uslove koje sva­ki kognitivno značajan skup jezičkih izraza mora da zadovolji.

Pošto su razlike između ova dva dela suštinske, pristupi-ću im svakom ponaosob, ostavljajući raspravu o Tractatusu za sledeće poglavlje. Ostatak ovog poglavlja je posvećen Raselo-voj verziji logičkog atomizma. Prema Raselu, logički sistem koji je stvorio „implicira" - mada ne u strogo logičkom smislu

50 EJVRUM STROL

„implicirati" - izvesno filozofsko stanovište, koje je nazvao „logičkim atomizmom". K a o što kaže u prvom predavanju:

Kao što sam pokušao da dokažem u The Principles of Mathematics, kad analiziramo matematiku, svodimo je celu na logiku. Ona se svodi na logiku u najstrožem i na j ­normalnijem smislu. U ovim predavanjima, pokušaću da iznesem u vidu obrisa, na prilično sažet i neodgovarajući način, jednu vrstu logičke doktrine za koju mi se čini da proishodi iz filozofije matematike - ne u tačno logičkom smislu, već kao nešto što nastaje dok razmišl jamo: izve-sna vrsta logičke doktrine, i na njenoj osnovi izvesna vr­sta metafizike. Logika koju ću zastupati jeste atomistic -ka, nasuprot monističkoj logici ljudi koji manje-više sle­de Hegela. Kad kažem da je moja logika atomistička, imam na umu to da sledim zdravorazumsko verovanje da postoje mnoge posebne stvari: ja ne smatram da se oči­gledna mnoštvenost u svetu sastoji od pukih faza i ne­stvarnih podela jedne jedine nedeljive Stvarnosti.

(str. 178)

Kao što pokazuje ovaj odeljak, ime „logički atomizam" u izvesnom smislu nas obmanjuje. Sigurno je da ta filozofija nalazi podršku u novoj logici. Ali ona nije „atomist ička" u po­znatom smislu u kojem je Demokrit bio atomista ili u kojem je atomska teorija osnova savremene fizike. Umesto toga, Rasel termin „atomizam" koristi kao suprotnost oblicima idealizma koje su zastupali savremeni hegelovci poput F. H. Bredlija ( 1 8 4 6 - 1 9 2 4 ) i Dž . E. Mektagar ta [J. E. McTaggart ] ( 1 8 6 6 - 1 9 2 5 ) . Oni su bili monisti jer su smatrali da stvarnost obrazuje totalitet čiji su delovi unutarnje i nužno povezani jed­ni s drugima te da se stoga ne mogu razdvojiti bez iskrivljava­nja, čak ni u cilju opisa. Jedna implikacija ovog oblika moni­zma jeste to da nijedan pojedinačni iskaz nije ni u potpunosti istinit ni u potpunosti lažan; ukoliko se pojmovi istine i laži mogu primeniti na pojedinačne iskaze, ovi su u najboljem slu­čaju delimično istiniti ili delimično lažni.

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 51

Rasel je odbijao da prihvati ovu ideju. Umesto toga, on dokazuje da postoje diskretne činjenice sastavljene od pojedi­načnih stvari. Te pojedinačne stvari su „atomi" koji predsta­vljaju osnovne jedinice Raselove filozofije. Činjenice koje ih sadrže se mogu individuirati i opisati, te su stoga propozicije o njima ili istinite ili lažne u najneposrednijem smislu tih termi­na. Dž. E. M u r je odigrao značajnu ulogu u Raselovom filozof­skom razvoju. On je ranije odbacio idealističko stanovište za­rad zdravorazumskog realističkog gledišta prema kojem su iz-vesni iskazi u potpunosti istiniti ili u potpunosti lažni, zavisno od toga da li odgovaraju pojedinim diskretnim činjenicama ili ne. Murova filozofija, o kojoj ću raspravljati u kasnijem pogla­vlju, ni na koji način ne predstavlja oblik logičkog atomizma. Ipak je tvrdeći da je izvesne iskaze moguće izdvojiti iz holistič­ke jezičke pozadine i tvrdeći da oni mogu biti u potpunosti isti­niti ili u potpunosti lažni, Mur snažno uticao na Rasela.

Kao što je Rasel jasno rekao, logički atomizam je metafi­zička teorija. Poput mnogih takvih sistema, uključujući i one idealističke, on teži da pruži sinoptičko objašnjenje stvarnosti. Ali za razliku od mnogih takvih metafizičkih shema, Raselov je brižljivo zamišljen tako da ne iznosi nikakvu tezu koja bi bi­la nesaglasna sa aktualnim ili potencijalnim nalazima nauke. U eseju iz 1 9 2 4 . „Logical Atomism" nalazimo dugu raspravu o odnosu između nauke i metafizike (vidi Rasel 1 9 5 6 : 3 3 9 - 4 1 ) . Vredno je da se ona pročita u celosti, ali ću prosto navesti je­dan njen deo:

To me, međutim, dovodi do pitanja o metodu za koje ve-rujem da je veoma važno.. . Šta treba da smatramo da ima najveću verovatnoću da bude istinito, a šta kao ne­što što treba da se odbaci ako je u neskladu s ostalom evidencijom? Meni se čini da nauka uopšte uzev ima mnogo veću verovatnoću da bude istinita no bilo koja do danas izneta filozofija. (Naravno, ne izuzimam ni svoju vlastitu.). . . Bilo bi mudro da svoju filozofiju gradimo na nauci, zato što je opasnost od greške u filozofiji mnogo

I 52 I EJVRUM STROL

veća no u nauci. . . Posao je filozofije, onako kako je ja shvatam, u suštini logička analiza, kojo j sledi logička sin­teza... Filozofija treba da bude sveobuhvatna i treba da bude smela u iznošenju hipoteza o univerzumu koje nau­ka još nije u stanju da potvrdi ili opovrgne. Ali one uvek treba da budu predstavljene kao hipoteze, a ne (kao što se to često čini) kao nepromenlj ive izvesnosti nalik dog­mama religije.

Iz ovog odeljka je jasno da empirijska pitanja treba da budu prepuštena naukama, ali ako je to tako, šta ostaje filozo­fiji da učini na konstruktivan način - logičkom sintezom? I ka­kve vrste sveobuhvatnih hipoteza o univerzumu može da for-muliše filozofija, hipoteza koje bi mogle da budu istinite a ipak ne bi pripadale delokrugu ove ili one posebne nauke? Raselov je odgovor taj da postoje pitanja o izvesnim temeljnim odlika­ma univerzuma (npr. o tome da li postoje činjenice, i ako po­stoje, šta su) koja spadaju u ovu kategoriju. U ovom pogledu Raselov cilj je veoma tradicionalan i podseća na pokušaje Ari­stotela i Kanta da otkriju osnovne kategorijalne odlike pomo­ću kojih bi mogli da se opišu svi događaji, procesi i objekti.

Ovakve pristupe treba razlikovati od pristupa Talesa ili Empedokla, recimo, koji su pokušavali da ustanove temeljne sastavne delove stvarnosti, kao što su voda, zemlja ili vazduh, a ne osnovne kategorijalne odlike pod koje se svi takvi delovi mogu podvesti. Sada je jasno da su oni često iznosili protoem-pirijske hipoteze za koje je nauka kasnije pokazala da su pogre­šne. Po Raselu bi ovakav zadatak trebalo da bude prepušten na­uci. Nasuprot tome, nova logika može da otkrije temeljne strukturalne odlike univerzuma, a to je nešto što će nauke pret­postavljati u svojim posebnim istraživanjima ali ih neće, niti bi to mogle, ispitivati.

Najzanimljivi ja činjenica o svetu koju otkriva logičko is­pitivanje jeste to da su ovakve temeljne odlike očigledne. Rasel u prvom predavanju kaže: „Predlažem, prema tome, da svaki argument koji treba da iznesem uvek počnem pozivanjem na

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 53 |

podatke koji će biti smešno očigledni" ( 1 9 5 6 : 1 8 1 - 8 2 ) . Neko­liko rečenica potom on kaže: „Prvi truizam na koji želim da vam skrenem pažnju - a nadam se da ćete se složiti sa mnom da je ono što nazivam truizmima toliko očigledno da ih je sko­ro smešno i pominjati - jeste to da svet sadrži činjenice, koje su ono što jesu ma šta mi izabrali da mislimo o njima, a da ta-kode postoje i verovanja, koja se odnose na činjenice i koja su usled svog odnosa prema činjenicama bilo istinita bilo lažna" (str. 1 8 2 ) . U svom članku „Odbrana zdravog razuma" , obja­vljenom 1 9 2 5 , Mur je takođe govorio o izvesnim temeljnim propozicijama („Zemlja posto j i " i „Zemlja je veoma stara") kao o „očiglednim truizmima". Kad se razmišlja o ovim Rase-lovim primedbama zanimljivo je zapaziti da neki savremeni fi­lozofi, koji sami sebe zovu „eliminativnim materi jalistima", poriču da naučna teorija zahteva postojanje verovanja. Tako Raselovi očigledni truizmi za neke moderne filozofe nisu ni očigledni ni truizmi.

Raselu je bilo očevidno da činjenice spadaju u konačne sastavne delove sveta. Ali verovanja ne spadaju. Kad ne bi bi­lo bića koja saznaju, ne bi bilo ni verovanja, pa prema tome ni istina ili laži, ali bi još uvek bilo činjenica. Činjenice su slože­ne strukturne odlike, kao što su to da je kamen beo ili da je Mesec Zemljin satelit. Postojanje ovih strukturnih odlika ne zavisi ni od kakvog oblika čovekovog saznanja - na primer, to da li iko veruje ili ne veruje da je Mesec Zemljin satelit nema nikakve veze s tim da li ova strukturna odlika postoji ili ne.

Rasel tako svoje istraživanje „onog što posto j i " počinje time što povlači razliku između objektivnog sveta činjenica i čovekove sposobnosti da ga pomoću jezika opiše i misli o nje­mu. Ova razlika je klasična i dobila je svoj kanoničan izraz u Dekartovim [Descartes] Meditacijama. „Kartezijanski model duha" razlikuje mentalne senzacije, koje su subjektivne, pri­vatne, skrivene od drugih i koje njihov posednik shvata bez po­moći zaključivanja, i pretpostavljeni spoljašnji, javan, fizički svet, čije postojanje ni na koji način ne zavisi od bilo kog ob-

I 54 I EJVRUM STROL

lika svesti. Veruje se da je „spoljašnji svet" izvor nekih od ovih privatnih senzacija ali i da se ovo verovanje može potvrditi sa­mo posredno. Jaz između ove dve oblasti vodi temeljnom pita­nju postavljenom u početnim odeljcima Tractatusa koje su Ra-sel i Vitgenštajn nalazili toliko izazovnim, naime pitanju: u če­mu se sastoji „veza" ili odnos mišljenja i jezika, s jedne, i spo-ljašnjeg sveta, s druge strane, takva da je moguće pod jezikom podrazumevati razne stvari, spoznati različite strane sveta i svoje misli o svetu saopštavati drugima? Tako je Raselova me­tafizika dualistička nasuprot monizmu idealista ili savremenih eliminativnih materijalista. Logički atomizam je teorija o objektivnom svetu činjenica i o čovekovoj sposobnosti da, pre­ko jezika i misli, dopre do tog sveta.

Sta, određeno, Rasel podrazumeva pod činjenicom?

Kad govorim o činjenici - ne predlažem neku tačnu defi­niciju, već objašnjenje koje će vam pomoći da razumete o čemu govorim - imam na umu onu vrstu stvari ko ja ne­ku propozici ju čini istinitom ili lažnom. Ako kažem „Pa­da k i š a " , ono što kažem je istinito u izvesnim vremen­skim uslovima a lažno u drugim. Vremenski uslovi koji moj iskaz čine istinitim (ili lažnim već prema prilici) jesu ono što ću zvati „č in jenicom".

( 1 9 5 6 : 1 8 2 )

Činjenice tako treba razlikovati od pojedinačnih stvari („partikulari ja") . Ova je distinkcija središnja u Raselovoj me­tafizici. Cela njegova teorija na njoj počiva, čak i pojam ideal­nog jezika zavisi od nje, pošto će takav jezik odslikavati razli­ku između ove dve vrste entiteta. Sposobnost idealnog jezika da pomoću izomorfizma tačno odslikava temeljne struktural­ne odlike univerzuma jeste najbolje opravdanje njegove upo­trebe u rešavanju filozofskih problema. Činjenice su složene a pojedinačne stvari su njihovi sastavni delovi. Neke pojedinač­ne stvari su jednostavne: one su poslednji a tomi do kojih sti­že logička analiza. One su „gradivni b lokovi " složenih struk­tura kakve su činjenice. Očevidan je uticaj moderne atomistic-

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 55 j

ke teorije na Raselovo shvatanje. Baš kao što su atomi sasta­vljeni od subatomskih entiteta, a molekuli od atoma, tako su i jednostavne pojedinačne stvari poslednji elementi od kojih su sačinjene složenije strukture kao što su činjenice.

Rasel ističe da i činjenice i pojedinačne stvari pripadaju spoljašnjem objektivnom svetu i da ih treba razlikovati od ve-rovanja i jezičkih jedinica koje nam omogućavaju da mislimo i govorimo o njima. Propozicije opisuju činjenice a imena označavaju pojedinačne stvari. Ali ne smeju se jezički ili poj­movni entiteti mešati s entitetima koji pripadaju spoljašnjem svetu. Veza između jezika i stvarnosti ide preko dvostrukog odnosa: prvo, odnosa između propozicija koje korespondiraju činjenicama što ih, kad korespondiraju, čini istinitim; drugo, vezi između imena i pojedinačnih stvari takvoj da, ako je nešto doista vlastito ime, mora da postoji odgovarajuća pojedinačna stvar koju ono označava.

Raselova rasprava u „Filozofiji logičkog atomizma" je tako u velikoj meri istraživanje odnosa činjenica i pojedinač­nih stvari kao i toga kako jezik odražava te objektivne odlike. On polazi od toga da činjenice nisu pojedinačne stvari i vice versa. Kao što kaže: „Kad govorim o činjenici nemam na umu neku pojedinačnu stvar, kao što su Sokrat, ili kiša, ili Sunce. Sokrat sam po sebi ne čini nijedno tvrđenje istinitim ili la­žnim" ( 1 9 5 6 : 1 8 2 ) . Isto je tako važno naglasiti da sama činje­nica nije ni istinita ni lažna. Rasel kaže da je ona vrsta odlike, kao što su „vremenski uslovi, koji moja tvrđenja čini istinitim (ili lažnim, već prema prilici)" (str. 1 8 2 ) . Ono što je istinito ili lažno jesu propozicije (ili možda verovanja) o činjenicama. Propozicije su istinite kad postoji korespondencija jedan-pre-ma-jedan između načina na koji su uređeni njihovi jezički konstituenti i pojedinačnih stvari koje su međusobno „pove­zane" u svetu, kao što je to kasnije rekao Vitgenštajn.

Raselova kategorizacija činjenica u „Logičkom atomi­zmu" je opsežna i složena; ona je glavna tema četiri od osam predavanja. Najznačajnija razlika koju povlači jeste razlika iz-

56 EJVRUM STROL

medu pojedinačnih činjenica - „Ovo je belo" - i opštih činje­nica - „Svi ljudi su smrtni" . Reč „pojedinačno" u ovom kon­tekstu nema nikakve veze s njenom upotrebom da bi se opisa­li atomi. Ova razlika je značajna zato što Rasel dokazuje da se ne može imati potpun opis univerzuma bez pozivanja na ova­kve opšte činjenice. „Pretpostavimo", piše, „da ste uspeli da zabeležite svaku bogovetnu pojedinačnu činjenicu u ćelom uni­verzumu... Još uvek ne biste imali potpun opis univerzuma sve dok ne dodate i: 'Ovo što sam zabeležio jesu sve pojedinačne činjenice koje posto je ' " ( 1 9 5 6 : 1 8 4 ) .

Takode postoje pozitivne i negativne činjenice i propozi­cije koje im odgovaraju. Staviše, ima i atomskih činjenica, ko­je se sastoje u tome što neka pojedinačna stvar poseduje neku osobinu. Rečenica kao što je „Ovo je be lo" jeste „atomska re­čenica" ; ona opisuje atomsku činjenicu. Rasel poriče da svet sadrži činjenice koje odgovaraju molekularnim propozicijama, kao što je „Ovo je belo, a ono je c r n o " . Tako nema „moleku­larnih" činjenica, što vodi u konceptualnu teškoću, naime, či­ni se da za pojam „atomske činjenice" ne postoji oprečan po­jam. Najzanimljivije je to što Rasel tvrdi da ne možemo da imenujemo činjenice i da deklarativne rečenice (propozicije) ni­su imena.

„Ne možete imenovati činjenicu... Jedino što možete da uradite to je da je tvrdite, ili da je poričete, ili da je želite, ili hoćete, ili dovodite u pitanje, ali sve se to odnosi na celu pro­pozici ju" ( 1 9 5 6 : 1 8 8 ) . U ovome se njegovo gledište oštro su­protstavlja Fregeovom.

Kao i u slučaju većine tvrđenja o razlici između činjenica i pojedinačnih stvari, Rasel iznosi dokaze u prilog svojim teza­ma. Dokaz zavisi od prihvatanja njegovih gledišta o prirodi idealnog jezika. U takvom savršenom jeziku „reči u propozici­ji bi stajale u jedan-jedan odnosu prema sastavnim delovima odgovarajuće činjenice, s izuzetkom reči k a o što su 'ili', 'ne' , 'ako ' i 'onda' , koje imaju različitu funkci ju" ( 1 9 5 6 : 1 9 7 ) . Pola­zeći od ove pretpostavke, on zaključuje na sledeći način:

F I L O Z O F S K A L O G I K A 57

Veoma je važno shvatiti, na primer, da propozicije nisu imena činjenica. To je sasvim očigledno čim nam se na to ukaže, ali ja to zapravo nisam shvatao sve dok mi moj nekadašnji student, Vitgenštajn, nije na to ukazao. To da propozicija nije ime činjenice savršeno je očevidno čim o tome počnete da mislite, već i zbog same okolnosti da svakoj činjenici odgovaraju dve propozicije. Uzmimo da je činjenica da je Sokrat mrtav. Imamo dve propozicije: 'Sokrat je mrtav' i 'Sokrat nije mrtav'. A pošto te dve propozicije odgovaraju istoj činjenici, u svetu postoji jed­na činjenica koja jednu od njih čini istinitom a drugu la­žnom. To nije slučajno i ilustruje to da je odnos propozi­cije prema činjenici potpuno različit od odnosa imena prema imenovanoj stvari. Za svaku činjenicu postoje dve propozicije, jedna istinita a jedna lažna, i nema ničega u prirodi samog simbola što bi nam pokazalo koja je pro­pozicija istinita a koja lažna... Oboje su u suštini logički odnosi koji mogu da supsistiraju između propozicije i či­njenice, dok u slučaju imena postoji samo jedan odnos koji ono može da ima prema onome što imenuje. Ime može samo da imenuje pojedinačnu stvar, ili, ukoliko to nije slučaj, ono uopšte nije ime, već prazan zvuk. Ono ne može da bude ime a da nema taj poseban odnos imeno­vanja prema izvesnoj stvari, dok propozicija ne prestaje da bude propozicija ukoliko je lažna.

(str. 187-88)

U ovom odeljku Rasel iskreno kaže da je od Vitgenštajna naučio da propozicije nisu imena činjenica na osnovu toga što za svaku činjenicu postoje dve propozicije, jedna istinita a jed­na lažna. To je upravo ono što Vitgenštajn govori u Tractatu­su ( 4 . 0 6 2 1 ; kad god se referira na Vitgenštajnova glavna dela navode se brojevi odeljaka a ne strana zato što je njegova filo­zofija aforistička i svaki odeljak je, delom, jedan aforizam). Tu Vitgenštajn piše: „Propozicije 'p ' i ' ~ p ' imaju suprotne smislo-ve, ali im odgovara jedna ista stvarnost." Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, ima i drugih značajnih sličnosti između Vitgenštajna i Rasela. To nas dovodi do drugog ključnog poj-

58 EJVRUM STROL

ma teorije, odnosa imenovanja. Kao što Rasel nagoveštava, to je jedan-prema-jedan odnos između vlastitog imena i pojedi­načne stvari. Ime je, kao što on ističe, „jedina vrsta reči koja je teorijski sposobna da stoji umesto pojedinačne stvari. Vlastita imena = reči za pojedinačne stvari. D f . " ( 1 9 5 6 : 2 0 0 ) . Opisuju­ći ovaj odnos, on dodaje „Cela stvar s vlastitim imenima je pri­lično čudna" (str. 2 0 0 ) . Ali zašto bi bila čudna? Čudna je zato što ono što se u običnom govoru naziva „vlastitim imenima" zapravo uopšte nisu prava vlastita imena u onom smislu u ko­jem se ona shvataju u logički idealnom jeziku. To nije samo zbog toga što neka vlastita imena, kao što su „Odise j " i „Ha­mlet" , referiraju na fiktivne entitete, niti zbog toga što neko ko danas živi ne može da bude upoznat s nestalim nosiocima ime­na „Julije Cezar" i „Livi je" . Stvar je složenija; pre svega, kad koristimo ono što je u gramatičkom pogledu vlastito ime, ne referiramo na pojedinačnu stvar već na sistem klasa; drugo, ne možemo biti upoznati sa nominatumom takvog „ imena" , to jest, s bilo kojim sada postojećim fizičkim objektom, uključu­jući i postojeće osobe. Evo suštine ovog pikvikovskog gledišta:

Ono što u jeziku prolazi kao ime, kao „Sokrat", „Pla­ton" i tome slično, trebalo je prvobitno da ispuni ovu funkciju stajanja umesto pojedinačnih stvari, a mi pri-hvatamo, u običnom životu, kao pojedinačne stvari broj­ne vrste stvari koje zapravo to nisu. Imena koja obično upotrebljavamo, kao što je „Sokrat", u stvari su skraće­nice za deskripcije; i ne samo to, već i ono što ona opisu­ju nisu pojedinačne stvari već složeni sistemi klasa ili ni­zova. Ime, u uskom logičkom smislu reči čije je značenje jedna pojedinačna stvar, može se primeniti na pojedinač­nu stvar s kojom je govornik upoznat, zato što se ne mo­že imenovati ništa s čime nismo upoznati... To čini veo­ma teškim da se navede bilo kakav primer imena u pra­vom strogom logičkom smislu te reči. Jedine reči koje se koriste kao imena u logičkom smislu jesu reči kao što su „ovo" ili „ono". Možemo da koristimo „ovo" kao ime koje stoji umesto pojedinačne stvari s kojom smo u ovom

F I L O Z O F S K A L O G I K A 59

trenutku upoznati. Kažemo „ O v o je b e l o " . Ako se slaže­te da je „ O v o je b e l o " , imajući na umu ono „ o v o " koje vidite, „ o v o " koristite kao vlastito ime. Ali ako pokuša­te da shvatite propoziciju koju ja izražavam kad kažem „Ovo je b e l o " , to ne možete. Ako imate na umu ovaj ko­mad krede kao fizički ob jekat , tada ne koristite vlastito ime. Samo kad „ o v o " koristite u strogom smislu, tako da stoji umesto jednog aktualnog predmeta čula, ono je stvarno vlastito ime.

(Rasel 1 9 5 6 : 2 0 0 - 2 0 1 )

Prema ovom gledištu imena obezbeđuju jedan od dva na­čina na koje se jezik vezuje sa svetom. Kao što Rasel kaže, ako je N ime, ono „mora da imenuje nešto ili nije ime" . A ono što ono imenuje jeste neki pojedinačni objekat i taj objekat je nje­govo značenje. Tako je jezik povezan sa svetom preko odnosa imenovanja-značenja a preko kombinacije imena i predikata povezan je odnosom propozicija prema činjenicama. Ovaj obris ne daje puno bogatstvo Raselovog stanovišta. Poput M u ­ra, i on je bio zastupnik teorije o čulnim datostima. Kao što će­mo videti, to je veoma složen predmet, ali skoro svaka verzija ove teorije razlikuje čulne datosti od fizičkih objekata. Rasel (poput Mura) smatra da ono čega smo neposredno svesni u svakom činu opažanja jeste čulna datost a ne fizički objekat. Tako za Rasela čin imenovanja zahteva neposrednu upozna-tost s nekom čulnom datošću.

Kao što kaže, „Ime, u uskom logičkom smislu reči čije je značenje jedna pojedinačna stvar, može se primeniti na pojedi­načnu stvar s kojom je govornik upoznat, zato što se ne može imenovati ništa s čime nismo upoznati ." I dodaje: „Samo kad 'ovo' koristite u strogom smislu, tako da stoji umesto jednog aktualnog predmeta čula, ono je stvarno vlastito ime." Ovaj poslednji dodatak o „aktualnom predmetu čula" je drugi način da se opiše čulna datost. Iz ovog stanovišta sledi da imena ko­ja obično upotrebljavamo, kao što je „Sokrat" , ne imenuju čul­ne datosti. Prema tome, ona su za Rasela skraćene deskripcije.

I 60 I EJVRUM STROL

Naravno, deo je ovog gledišta to da deskripcije nisu ime­na. Čak i ako se u njima pominju pojedinačne osobe, osobe o kojima se radi nisu značenja deskripcija. Doista, deskripcije nemaju značenja uzete izolovano. One stiču značenje samo u kontekstu cele rečenice, ali čak i tada iščezavaju iz analizansa kad se te rečenice ispravno analiziraju. Tako Raselova teorija deskripcija odbacuje najstarije i najjednostavnije shvatanje o načinu na koji elementi jezika dobijaju značenje, naime, shva­tanje da je svaki izraz doveden u korelaciju s nekim elementom sveta i da taj element sveta jeste njegovo značenje. Prema Ra-selu, ovo intuitivno gledište pada kad se suoči s negativnim eg­zistencijalnim rečenicama kao što je rečenica „Deda Mraz ne posto j i " , koja i ima značenje i istinita je, a ipak u stvarnom svetu nema ničega što „Deda M r a z " označava ili izdvaja. Sto­ga „Deda M r a z " ne dobija svoje značenje od odgovarajućeg entiteta, zato što nema takvog entiteta. Stoga se njegovo zna­čenje mora objasniti na neki drugi način. Teorija deskripcija predstavlja Raselovo objašnjenje. Kao što smo upravo videli, prema tom gledištu „Deda M r a z " ili „Julije Cezar" nisu termi­ni koji označavaju (tj. nisu vlastita imena) već skraćene ili pri­krivene deskripcije.

Ali je Rasel (kao i Vitgenštajn u Tractatusu) mislio da ipak ima nečeg ispravnog u ovoj starijoj teoriji - samo što se ono što je u njoj ispravno ne može uopštiti za ceo jezik. Ali te­orija ima pravo u pogledu jednog posebnog dela jezika, naime u pogledu njegovih „atomskih rečenica". To su logički singu-larne rečenice oblika , ,Fa" čiji bi ekvivalent u običnom jeziku bile rečenice u kojima je logička konstanta , , a " zamenjena vla­stitim imenom. Njih treba razlikovati od molekularnih rečeni­ca, odnosno od složenih rečenica koje sadrže logičke veznike. Na primer, dve atomske rečenice povezane veznikom , , i " obra­zuju molekularnu rečenicu. Pokazuje se da su deklarativne re­čenice koje sadrže određene deskripcije složene generalne reče­nice koje su, analizirane u skladu s teori jom deskripcija, mole­kularne a ne atomske.

F I L O Z O F S K A L O G I K A | 61

Rasel je verovao da je razlika između atomskih i moleku­larnih rečenica suštinska. Misl io je da kad neinterpretirani lo­gički simboli u atomskim rečenicama dobiju interpretaciju u prirodnom jeziku, rečenice mogu da budu istinite ili lažne. Da bismo pojednostavili ovu tezu, vratimo se njegovom ranijem gledištu da vlastita imena označavaju fizičke objekte. Prema ovom shvatanju, , ,Fa" se može interpretirati kao „Smit je vi­sok" i istinito je ako je Smit visok a inače je lažno. Slično to­me, molekularna generalna rečenica napisana čisto logičkom notaci jom - kao što je (Ex) (Fx) kad se prevede, na primer, kao „Neki muškarci su visoki" - takođe je istinita ili lažna. Ona je istinita ako je bar jedno ljudsko biće muškog roda visoko a la­žna bilo da nema takvog entiteta bilo da nijedan postojeći mu­škarac nije visok.

Jasno je da nijedna generalna rečenica neće biti istinita osim ukoliko neka „vrednost" takve rečenice nije istinita. Pod njenom vrednošću Rasel je podrazumevao neku singularnu re­čenicu. Ako je (3x) (Fx) istinito, tada bar jedna rečenica koja ima logičku formu , ,Fa" mora biti istinita. Tako opšta moleku­larna rečenica kao što je „Neki ljudi su visoki" jeste istinita ako i samo ako je bar jedna atomska rečenica kao što je „Smit je visok" istinita.

Rasel se tokom cele svoje karijere držao teorije istine kao korespondencije. Prema tom gledištu, kao što je ranije pome-nuto, rečenica p je istinita ako i samo ako u svetu postoji neka činjenica koju ona tačno opisuje. „Smit je v isok" je istinito ako i samo ako je Smit zaista visok. Molekularna rečenica kao što je „Smit je visok i Džons je n izak" jeste istinita zato što postoje atomske rečenice, „Smit je v isok" i „Džons je ni­z a k " , koje su istinite. A one su istinite zato što svaka od njih tačno odslikava jednu atomsku činjenicu. Teori ja korespon­dencije je teorija istine, ali Rasel je video da jedna njena va­rijanta - ona koja se poziva na odnos između imena i pojedi­načnih stvari koje imena označavaju - može da se iskoristi kao teori ja značenja.

62 EJVRUM STROL

U idealnom logičkom jeziku Principia Mathematica atomske rečenice su ključ celog sistema aksioma i kalkulusa. Svi teoremi su molekularni i tako sastavljeni od atomskih reče­nica. Tako se svaka molekularna rečenica može svesti na skup atomskih rečenica. Ona neće značiti ništa ni više ni manje od onoga što znači kombinacija njenih atomskih rečenica. Sa svo­je strane, interpretirana atomska rečenica, kao što je „Smit je v i s o k " , ima značenje zato što postoj i j edan-prema--jedan korespondencija između imena i predikata koji se u njoj javljaju i entiteta koje označavaju. Ime „Smit" znači osobu Smita a reč „visok" znači svojstvo biti visok. U slučaju reči „Smit" , na primer, stvarno ljudsko biće, Smit, u doslovnom smislu jeste značenje tog termina.

Rasel dokazuje da iz ovog gledišta sledi da vlastita imena nemaju nikakvo značenje u intenzionalnom smislu, kao što je Frege mislio. Za Fregea vlastito ime „Platon" može da znači „Aristotelov učitel j " , „autor Države" ili „autor Menona" i ta­ko dalje. Svaki se od ovih Sinne (smislova) može jezički izrazi­ti u vidu određene deskripcije. Ali ako je tako, onda kao što tvrdi teorija deskripcija, rečenice koje ih sadrže jesu opšte re­čenice. Ali kad bi sve rečenice bile opšte, tada ne bi bilo nika­kvog neposrednog načina da se one povezu sa svetom činjeni­ca i za logiku se ne bi moglo reći da je disciplina koja se bavi istinom. Da se ona bavi istinom znači da mora biti singularnih rečenica; ako ove treba da budu istinite, one moraju imati zna­čenje. I dalje, one mogu imati značenje samo ako njihovi deno-tirajući sastavni delovi imaju značenje. Stoga vlastita imena imaju značenje, ali jedino što mogu da znače jesu objekti koje označavaju. Prema tome, osnovne rečenice idealnog jezika je­su u logičkom pogledu singularne rečenice čiji subjekti denoti-raju stvarno postojeće objekte.

Tako je logički atomizam jedno metafizičko gledište koje tvrdi da matematička logika odslikava strukturu stvarnosti. Teorija deskripcija je ključna komponenta te teorije. Kad se ne­ka rečenica običnog jezika prevede u prozirnu notaciju Princi-

F I L O Z O F S K A L O G I K A 63

pia, može se identifikovati njena osnovna struktura i pomoću tog prevoda ili analize (kako ga je nazivao Rasel) njeno stvar­no značenje. N a primer, ako rečenica sadrži deskripciju, ona neće biti singularna rečenica, a ako nije singularna, neće biti ni rečenica o identitetu. Prema tome ako rečenica sadrži deskrip­ciju, ona neće biti neki trivijalni truizam na onaj način na koji to svaka istinita rečenica o identitetu jeste. Zbog toga za Rase­la „Autor Veverlija je identičan s autorom Veverlija" nije reče­nica o identitetu.

Da bi podržao ovaj zaključak Rasel iznosi i argument ne­zavisan od logičke teorije. Bilo koja istinita rečenica o identite­tu sadržaće vlastita imena s obe strane znaka identiteta. Takva rečenica se simbolički može predstaviti kao 1(a). Ona za sobom povlači, po zakonu egzistencijalne generalizacije, [(Ex) (Fx)] . To jest, iz činjenice da je Smit identičan Smitu sledi da postoji nešto što je identično samom sebi. Ali kad bismo zamenili „ a " u prethodnoj formuli nekim deskriptivnim izrazom, na primer izrazom „najveći prirodni b r o j " , to bi za sobom povlačilo da najveći prirodni broj postoji , što je lažno. Zato kad bi nam bi­lo dozvoljeno da logičke konstante (vlastita imena) zamenjuje-mo deskriptivnim izrazima, preokrenuli bismo u laži logičke zakone koji važe univerzalno. Prema tome, takve zamene se ne smeju dopustiti. Iz ovih razmatranja sledi da nijedna rečenica koja sadrži deskripciju neće odražavati one osnovne elemente stvarnosti koje Rasel naziva „osnovnim činjenicama". Ove či­njenice su odslikane samo u atomskim rečenicama idealnog je­zika, a sve one su singularne rečenice koje sadrže vlastita ime­na. Logički atomizam je dakle jedna metafizička konstrukcija koja se tiče izomorfnog odnosa između jezika, značenja i sve­ta činjenica.

Posle prvobitnog snažnog nastupa logički atomizam je počeo da gubi pristalice i danas je praktično nestao. Bar su dva činioca bila odgovorna za ovo iščezavanje. Prvi od njih je bio logički pozitivizam, još jedna filozofija na koju su uticali ma­tematička logika i uzbudljive pojave u nauci dvadesetog veka.

64 EJVRUM STROL

Prema logičkim pozitivistima, metafizika je besmislica, a pošto je logički atomizam bio jedan oblik metafizike, pristalice ovog gledišta su ga odbacile. Različiti pristup je sledio P. F. Strosn u slavnom članku „On Refer ing" , prvi put objavljenom 1 9 5 0 .

Strosn dokazuje da su Rasel i drugi logički atomisti nači­nili bar tri greške: oni su pobrkali ono što su nazivali denoti-ranjem s referiranjem, nisu razlikovali značenje i referiranje, i nisu razlikovali gramatičke oblike jezičkih jedinica (kao što su imena, izrazi i rečenice) od upotreba - referiranja, askripcije i tvrđenja - koje one imaju u pojedinačnim slučajevima. Ljudi su ti koji upotrebljavaju različite oblike jezika da bi referirali na, ili pomenuli pojedinačne individue, mesta ili stvari, i pogre­šno je misliti kako reči ili rečenice po sebi imaju ta svojstva. Na primer, značenje i tvrđenje se moraju razlikovati. Značenje je svojstvo jezičkih izraza. Tako rečenica „Sadašnji kralj Francu­ske je mudar" ima isto značenje u svim kontekstima u kojima se upotrebljava. Njeno značenje je funkcija njenih leksičkih komponenti. Ali u različitim prilikama govornici je mogu upo­trebljavati da bi referirali na ili pomenuli različite individue.

Kad individue na koje neko referira postoje (recimo, kad je neki Englez u sedamnaestom veku ove reči upotrebio da bi referirao na Luja X I V ) , ta osoba tada iznosi tvrđenje koje je istinito ili lažno. Ali te reči, izvan svakog konteksta, nisu ni istinite ni lažne. Dal je , ako ove reči treba upotrebiti onda kad ne postoji osoba na koju se referira, biće prekršene izvesne pretpostavke iznošenja tvrđenja te, prema tome, nikakvog tvr­đenja neće ni biti; u takvim slučajevima ovaj izraz neće biti ni istinit ni lažan. Strosnov je napad na Rasela i na pretpostavke logičkog atomizma bio uopšte uzev prihvaćen i ispravan i po­stao je jedan od najznačajnijih razloga koj i su doveli do napu­štanja logičkog atomizma.

Glava 3

LOGIČKI POZITIVIZAM I TRACTATUS

Izvor i najznačajnije ideje

Uprkos Strosnovoj kritici logičkog atomizma, Raselov opšti pristup filozofskim problemima nikada nije izgubio uticaj. Ra­sel je ovaj pristup opisao kao „naučnu filozofiju, zasnovanu na matematičkoj logici". Kao vodeću ideju oduševljeno su ga pri­hvatili rani Vitgenštajn, pozitivisti Moric Šlik i Rudolf Karnap, i kasniji pisci poput Kvajna, Markusove, Patnama i Kripkea. Ra­sel je pod „naučnom filozofijom" u suštini podrazumevao empi-rističku epistemologiju, i smatrao je da ova teorija saznanja tre­ba da bude zasnovana na matematičkoj logici. Neke od metafi­zičkih posledica koje je Rasel izveo iz svog rada na formalnoj logici opisao sam u drugom poglavlju. Ostaje da se kaže neko­liko reči o njegovim epistemološkim spisima, pošto su i oni imali bitan uticaj na potonju filozofiju. Ali pre no što pređemo na ovu temu, počeću izvesnim zapažanjima o samom Raselu.

Rasel se rodio 1 8 7 2 . a umro je 1 9 7 0 . Njegov život je bio neobičan za jednog profesionalnog filozofa. Poput Karla

66 EJVRVM STROL

Marksa [Karl M a r x ] , vršio je ogroman uticaj i u filozofiji i u široj društvenoj zajednici. M o ž d a nijedan drugi „intelektua­lac" dvadesetog veka nije imao ni više sledbenika ni više pro­tivnika. Sledbenici su ga opisivali kao „genija-sveca" a protiv­nici kao „najvećeg jeretika i najnemoralnijeg čoveka našeg do­b a " . Za vreme Prvog svetskog rata, bio je glasan kritičar upli-tanja Engleske u sukob. Njegova gledišta su bila i široko podr­žavana i snažno napadana. Godine 1 9 1 6 . osuđen je na 1 0 0 funti i otpušten sa mesta nastavnika na Triniti koledžu u Kem-bridžu. Godine 1 9 1 8 . zatvoren je na šest meseci zbog javne po­drške odbijanju da se služi vojska zbog prigovora savesti. Z a ­nimljivo je da zatvor nije uticao na njegovo filozofsko stvaranje. Dok je bio u zatvoru napisao je jednu od svojih najznačajnijih knjiga, Introduction to Mathematical Philosophy. Posle Drugog svetskog rata, Rasel je, zajedno za Albertom Ajnštajnom [Albert Einstein] i Linusom Paulingom [Linus Pauling], postao najvažni­ji zagovornik nuklearnog razoružanja. Ova tri nobelovca bili su žiža svetskog mirovnog pokreta koji se javio kao suprotstavlja­nje razvoju i probama nuklearnog oružja.

Rasel je opsežno pisao ne samo o tehničkim filozofskim temama već i o mnogo širem nizu pitanja. U knjigama kao što su Principles of Social Reconstruction, 1 9 1 6 , Roads to Free­dom, 1 9 1 8 , The Practice and Theory of Bolshevism, 1 9 2 0 , Why I Am Not a Christian, 1 9 2 7 , Sceptical Essays, 1 9 2 8 , Marriage and Morals, 1 9 2 9 , Authority and the Individual, 1 9 4 9 . i New Hopes for a Changing World, 1 9 5 1 . raspravljao je o skoro svim „popularnim" problemima s kojima se „obi­čan čovek" susreće u svakodnevnom životu: vaspitanju dece, ulozi religije, odnosu između polova, pravednim nasuprot ne­pravednim ratovima, slobodi nasuprot organizaciji i tome slič­no. Njegov stav prema većini ovih pitanja išao je od liberalnog do radikalnog i bio praćen priličnim skepticizmom u pogledu integriteta i inteligencije političara. Veliki uticaj njegovih spisa bio je posledica snažnih racionalnih argumenata, sjajnog i ja-

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 67 |

8 Covenanter (od covenant - formalno i obavezujuće slaganje) - pri­stalica Škotske nacionalne konvencije (Scotish National Covenant) iz 1638 -prim. prev.

snog stila pisanja i otrovne duhovitosti. Mogli bismo ga oka-rakterisati kao Voltera dvadesetog veka.

Opis Raselovog života zahtevao bi celu knjigu, a doista i postoje brojne biografije, na primer, od Ruperta Krošej-Vili-jamsa [Rupert Crawshay-Williams], Dž. H. Hardija [G. H. Hardy], Alena Vuda [Alan Wood] i Reja M o n k a [Ray M o n k ] . Raselovi memoari - The Autobiography of Bertrand Russell -su fascinantan spis. Objavljeni su u tri toma 1968 . On je lično poznavao i/ili se dopisivao s većinom slavnih ljudi svog doba -T. S. Eliotom [T. S. Eliot], Džozefom Konradom (Joseph Con­rad], Ketrin Mensfild [Katherine Mansfield], Vilijemom E. Gled-stonom [William E. Gladstone], Perl Bäk [Perl Buck] i Harol-dom Laskijem [Harold Laski], između ostalih. Njegov deda, lord Džon Rasel, u dva maha je bio premijer Engleske ( 1 8 4 6 - 1 8 5 2 . i 1 8 6 5 - 1 8 6 6 ) , a sam Rasel, kao treći eri Rasel i vikont Emberli [Amberly], nalazio se u direktnoj naslednoj li­niji britanskog prestola.

Njegova majka, otac i deda su umrli dok je bio još dete, i odgajila ga je baka, ledi Rasel. Na karakteristično duhovit i iro­ničan način baku je ovako opisao:

M o j a baka. . . bila je puritanka, s moralnom rigidnošću kovenantera , 8 prezirala je udobnost, bila ravnodušna prema hrani, mrzela vino i smatrala duvan grehom. M a ­da je sav život provela u velikom svetu sve do povlačenja mog dede 1 8 6 6 , bila je potpuno van sveta. Imala je onu ravnodušnost prema novcu koja je mogućna samo onima koji su ga uvek imali dovol jno.

(Rasel 1 9 6 3 : 5 )

Rasel se ženio četiri puta (sa Ejlis [Alys], Dorom [Dora] , Patrišom [Patricia] i Edit [Edith]) i održavao dugotrajne veze s brojnim ženama, medu njima i sa ledi Otolin Morel [Ottoline

68 EJVRUM STROL

Morel ] , Vivijan Eliot [Vivien Eliot] (suprugom T. S. Eliota) i glumicom ledi Konstans („Kole t " ) Mejlson [Constance („Co-lette") Malleson]. Neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata predavao je na više američkih univerziteta. Njegovo po­stavljenje na jedan položaj završilo se velikim međunarodnim skandalom. Godine 1 9 3 9 . Rasel je dao ostavku na profesorsko mesto na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu da bi prihva­tio položaj na Gradskom koledžu u Njujorku, ali je u Njujor-ku došlo do ogromnih protesta zbog njegovog postavljenja. Evo kako je Rasel opisao tu situaciju:

Vlada Njujorka je praktično bila satelit Vatikana, ali su profesori Gradskog koledža srčano pokušavali da očuva­ju neki privid akademske slobode... Jedan anglikanski bi­skup bio je podstaknut da protestuje protiv mene, a sve-štenici su držali predavanja policiji, koja je bila praktič­no sastavljena od irskih katolika, o mojoj odgovornosti za lokalne kriminalce. Jedna gospođa, čija je ćerka poha­đala jedno odeljenje Gradskog koledža s kojim nikada ne bih smeo biti doveden u vezu, bila je izazvana da podne­se tužbu, tvrdeći da moje prisustvo u toj ustanovi pred­stavlja opasnost po vrlinu njene ćerke... Advokat optu­žbe je moja dela proglasio „razvratnim, sladostrasnim, požudnim, veneričnim, erotomanskim, pohotljivim, ne­dostojnim, skučenim, lažljivim i lišenim moralne čvrsti­ne." ...Protiv mene je započet tipično američki lov na ve-štice i postadoh tabu širom Sjedinjenih Država.

(Rasel 1969:319-20)

Proces protiv Rasela došao je pred sudiju („jednog Irca") koji je doneo presudu na njegovu štetu ostavivši Rasela bez po­sla. Pošto zbog rata nije mogao da dobije pomoć iz Engleske, ostao je praktično bez sredstava za život. Privremeno ga je spa-sao dr Albert Barns [Albert Barnes], pronalazač tonika za po­boljšanje zdravlja Argirola i osnivač Barnsove fondacije u bli­zini Filadelfije. On je Raselu sredio petogodišnje postavljenje za nastavnika u Fondacij i , ali se ekscentrični Barns zasitio Ra­sela i otpustio ga 2 8 . decembra 1 9 4 2 . Srećom, Rasel je dobio

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 69

veliki honorar od izdavačke kuće Sajmon i Šuster za objavlji­vanje nove knjige, History of Western Philosophy, koja je po­stala bestseler i Raselov glavni izvor prihoda tokom mnogih godina.

Rasel je bio možda najslavniji filozof svog doba. Njego­vo delo je bilo neverovatno obimno. Napisao je sedamdeset knjiga, više od dve hiljade članaka a procenjeno je da je napi­sao i oko četrdeset hiljada pisama. Rej M o n k kaže da je koli­čina spisa koje je Rasel za života stvorio „skoro neverovatna". Sada najzad imamo potpunu bibliografiju njegovih dela. Ona je objavljena u tri toma. Autori, Kenet Blekvel [Kenneth Blackwell] i Hari Radža [Harry Ru ja ] , proveli su trideset godi­na prikupljajući podatke za nju. Delo sadrži više od četiri hi­ljade jedinica. Nema sličnog pregleda sekundarne literature o Raselu. Ali nema sumnje, ako i kada bude objavljen, biće ne­koliko puta obimniji.

A sada nekoliko reči o Raselovim epistemološkim gledi­štima. Tokom duge filozofske karijere Rasel je menjao mišlje­nja o različitim problemima. Počeo je kao idealista ali ga je Dž. E. M u r preobratio na realizam. Bio je platonista, te tako neka vrsta racionaliste, u epistemologiji u svojim ranim godinama ali se kasnije odrekao ovog gledišta i podržavao jedan istanča­ni oblik empirizma. U filozofiji percepcije njegova gledišta su se protezala od različitih oblika realizma do fenomenalizma, a i njegovu filozofiju morala odlikuju slična kolebanja. Pa ipak, uprkos ovim promenama, nikad nije odstupio od svog opšteg stanovišta da filozofija treba da se zasniva na logici i da bude naučna.

Kao što sam već pomenuo, Raselovi spisi obuhvataju ši­rok niz predmeta, medu kojima su etika, obrazovanje, politič­ka teorija i široka lepeza popularnih tema. Skoro svi imaju skeptičan ton. Ovde je skoro nemoguće da se bavimo toliko ši­rokom oblašću. Stoga ćemo našu raspravu ograničiti na Rase-lovu teoriju saznanja. U njegove najvažnije knjige samo iz ove oblasti spadaju: The Problems of Philosophy, 1 9 1 2 ; Our

I 70 I EJVRUM STROL

Knowledge of the External World, 1 9 1 4 ; Mysticism and Lo­gic, 1917 ; The Analysis of Mind, 1 9 2 1 ; The Analysis of Mat­ter, 1927 ; An Outline of Philosophy, 1 9 2 7 ; An Inquiry into Meaning and Truth, 1 9 4 0 ; Human Knowledge: Its Scope and Limits, 1 9 4 8 ; Logic and Knowledge, 1 9 5 6 . i My Philosophical Development, 1 9 5 9 .

Raselova epistemologija je pretrpela dva značajna utica-ja: jedan istorijski, drugi logički. Ovaj drugi potiče iz njegove epistemološke interpretacije teorije deskripcija i počiva na ra­zlici između znanja na osnovu upoznatosti i znanja putem opi­sa. Istorijski uticaji potiču od trojice britanskih empirista, Džo-na Loka [John Locke] , Džordža Barklija [George Berkeley] i Dejvida Hjuma. Njihov najvažniji uticaj na Rasela bilo je to što je prihvatio teoriju čulnih datosti, modernu verziju Loko-vih i Hjumovih teorija da su ono čega smo neposredno svesni čulni utisci i ideje koje iz njih nastaju. Ova teorija je nasleđena od Dekarta, koji je smatrao da smo neposredno svesni naših sopstvenih ideja a samo posredno svesni njihovih izvora u spo­ljašnjem svetu. S ovom vrstom gledišta kompatibilno je shva-tanje da je moguće da van kruga naših sopstvenih ideja ništa ne postoji . Prihvatiti ovakvo gledište predstavljalo bi radikalan oblik skepticizma. Kao što ćemo videti, to nije Raselovo stano­vište. Raselov empirizam vodi slabijem obliku skepticizma, na­ime, tezi da čak i kad bismo imali neku vrstu pristupa spolja­šnjem svetu, on ne bi mogao da bude neposredan te nam sto­ga nikako ne bi mogao pružiti izvesnost o onome što postoji „van naših svesti". To je priroda problema s koj im se Rasel su­očava i koj im se bave njegove teorije.

Problem nastaje na osnovu dve prihvatljive pretpostavke: prvo, da ljudska bića imaju svest, i drugo, da postoje objekti čije postojanje ne zavisi od toga da li ih shvata bilo koja svest. Tako se povlači razlika između stvari kao što su glavobolja, bol, osećanja i želje, koje ne postoje van svesti, i stvari poput stolova, stolica, stena i Meseca, za koje se veruje da postoje van svesti. „Vel iko" pitanje je to da li imamo opravdanja da

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 71

verujemo u postojanje navodnih spoljašnjih objekata, kad su oseti i mentalne senzacije jedina evidencija koju imamo o nji­hovom postojanju. Uvek je moguće da neko ima sve senzacije koje ima a da možda ne postoji ništa spoljašnje čemu bi one odgovarale.

Za teoretičare percepcije, kao što su bili Rasel, Mur, H. H. Prajs [H. H. Price] i C. D. Brod, istorijski su postojala sa­mo tri „rešenja" problema spoljašnjeg sveta: neposredni reali­zam, reprezentacioni realizam i fenomenalizam.

Neposredni realizam je gledište da bar ponekad fizičke objekte shvatamo tačno onakvim kakvi jesu. Prema ovom gle­dištu, kad vidimo crvenu jabuku, neposredno shvatamo jedan fizički objekat. Ono što vidimo jeste stvarni, nezavisno posto­jeći crveno obojeni objekat. Svi se slažu da postoje halucinaci­je i drugi poremećaji viđenja, ali se oni smatraju „odstupanji­m a " . Teorija tvrdi da, pod normalnim uslovima, vidimo obje­kat kao što je jabuka baš onakav kakav on stvarno jeste. Re­prezentacioni realizam, nasuprot tome, smatra da je čak i u normalnim slučajevima percepcije naše shvatanje objekta uvek posredovano osetima koje imamo. Tako kad vidimo jabuku, ono što vidimo jeste proizvod složenog skupa procesa. Svetlost se odbija od jabuke, prostire se kroz vazduh i dospeva do čo-vekovog vizuelnog sistema. Ovaj svetlost obrađuje u očima, mrežnjači, optičkom nervu i najzad mozgu. Mozak „interpre­t i ra" ove podatke i „reprodukuje" sliku objekta. O n o što ne­posredno vidimo nije objekat već ova slika. O prirodi objekta zaključujemo na osnovu slike. Prema ovakvom gledištu uvek je moguće da naše percepcije pogrešno prikazuju svet. Ovo gledi­šte je „realističko" u tom smislu što postulira postojanje spo­ljašnjih objekata. Njegov problem nije da dokaže da ovakvi objekti stvarno postoje već da pokaže kako možemo da o nji­ma steknemo saznanje. Reprezentacioni realizam se takođe na­ziva i kauzalnom teorijom, ili teori jom odraza, zato što sve­tlost koja se odbija od nekog objekta stvara kauzalni niz u ko-

I 72 I EJVRUM STROL

jem se poslednji događaj naziva „viđenjem". Pretpostavlja se da senzacija koju imamo predstavlja odraz spoljašnjeg objekta.

Fenomenalizam odbacuje i neposredni i reprezentacioni realizam. Prema ovom gledištu besmisleno je govoriti o posto­jećem spoljašnjem objektu. Kad „vidimo" nešto, sve što stvar­no vidimo jesu samo razni oseti. Prema fenomenalisti, svaki oblik realizma pretpostavljajući postojanje spoljašnjih objeka­ta ili događaja ide s one strane empirijskih podataka. Napro­tiv, takvi pretpostavljeni spoljašnji objekti su prosto identični sa čulnim iskustvima koja imamo ili bismo mogli imati. To je u suštini teorija biskupa Barkli ja. Tako je ono što podrazume-vamo pod fizičkim objektom skup stvarnih ili mogućih percep­cija. Reći da vidimo crni sto, na primer, znači reći da doživlja­vamo grupu datosti koje su crne, četvrtaste i imaju izvesnu vr­stu teksture. Nema nikakvog supstrata ili materijala koji leži u osnovi i koji ima svojstva da je crn, četvrtast i tako dalje. Pro­blem postojanja spoljašnjeg sveta se prema ovom gledištu re-šava poricanjem jednog od uslova koji dovodi do problema, naime, poricanjem toga da ima objekata koji postoje nezavi­sno od naših stvarnih ili mogućih percepcija tih objekata.

Rasel je dosledno odbacivao neposredni realizam i tokom cele svoje karijere kolebao se između reprezentacionog reali­zma i fenomenalizma. Obe teorije vode skeptičkim stavovima čiju je opštu valjanost Rasel prihvatao. Njegova filozofija per­cepcije u velikoj meri predstavlja pokušaj da se ovi stavovi usvoje a da se pri tom ograniči njihovo dejstvo i domašaj . I fe­nomenalizam i reprezentacioni realizam polaze od stanovišta za koje je Rasel osećao da se ne može osporavati. U tom smi­slu on polazi od nečega šta on smatra izvesno istinitim, naime, od toga da smo svesni izvesnih vrsta osnovnih datosti. Njih on naziva „primitivnim datostima". One vode primitivnom zna­nju, a to znanje treba razlikovati od „izvedenog" znanja, koje se zasniva na primitivnom znanju. Tako kad imamo izvesnu vrstu vizuelnog iskustva, na primer, ono što bi zdrav razum na­zvao viđenjem „psa" ono čega smo neposredno svesni jeste

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 73

složena vizuelna mrlja: jedan obrazac boje, oblika, teksture i veličine. Rasel to naziva „psolikom mrl jom". U takvom slučaju smo izvesno svesni nečega. Ali stvar je zaključivanja, pa prema tome nešto izvedeno, reći da je ono što vidimo pas. Stoga videti ono što nazivamo „pas" znači otići dalje od onog što stvarno opažamo kad smo suočeni s primitivnim datostima. Stoga je uvek moguće pogrešno prikazivanje spoljašnjeg objekta, a na­še „znanje" o takvom objektu nikada ne može biti izvesno.

U slavnom članku, „Knowledge by Acquaintance and Knowledge by Description", prvi put objavljenom 1 9 1 2 , Rasel proširuje i čini istančanijom razliku između primitivnog i izve­denog znanja. Sada iznosi alternativan opis ovog odnosa. Kao što pokazuje naslov članka, postoji prvo znanje na osnovu upoznatosti. To je ista ona vrsta znanja koju je nazivao „pri­mitivnim" ili „osnovnim". Takođe postoji i znanje putem opi­sa. To je grubi ekvivalent izvedenog znanja. Veći deo znanja je znanje putem opisa. Kad danas znamo da je Julije Cezar pre­šao Rubikon, ono što znamo potiče iz opisa Juli ja Cezara izne-tih u knjigama, ili iz tvrđenja naših učitelja i drugih ljudi o nje­mu. Ali nijedna danas živa osoba nije upoznata s Cezarom. Ipak, znanje putem opisa počiva na izvesnim činjenicama koje se mogu istorijski pratiti sve do stvarnog događaja kad je Ce­zar prešao Rubikon. Samo bi očevidac tog prelaska imao zna­nje na osnovu upoznatosti. Ali ova vrsta znanja je osnova ka­snijih opisa. Na kraju sve znanje putem opisa konačno počiva na znanju upoznatošću i potiče od njega. Kao što je Rasel to izrazio: „Temeljni epistemološki princip u analizi propozicija koje sadrže deskripcije jeste: „Svaka propozicija koju možemo da razumemo mora u potpunosti biti sastavljena od kompo­nenti s kojima smo upoznati."

Ovaj princip predstavlja jednu verziju reduktivističke te­ze koju nalazimo kod Loka i Hjuma. Glavna je ideja da se sve neanalitičko znanje izvodi iz iskustva, gde „iskustvo" znači „čulno iskustvo koje uključuje neposrednu svest o čulnim da­tost ima" .

74 EJVRUM STROL

Prihvatajući ovu teori ju, Rasel je odbacivao svaki oblik radikalnog skepticizma, pošto je smatrao da osnovno znanje ne može biti pogrešno. Međutim, čim na scenu stupa zaključi­vanje, greške postaju mogućne, i tu skeptikovo stanovište mo­ra da se ozbiljno uzme u obzir. Prema Raselovom gledištu, o fizičkom svetu ne možemo da imamo izvesnost već samo neki stupanj verovatnoće. Prema ovom stanovištu, informacije ko­je pruža nauka moramo da prihvatimo kao neku vrstu prak­tičnog znanja. Takvo znanje nikada nije apsolutno izvesno ali je tako dobro utvrđeno i tako je uspešno u svakodnevnom ži­votu da imamo prava da ga prihvatimo kao istinito. Tako je Raselov skepticizam umeren i na kraju predstavlja prihvatanje valjanosti informacija do kojih dolazimo upotrebom naučnog metoda.

Rasel je neka vrsta kartezijanca po svom polazištu i želji da otkrije temelje celog zdanja saznanja koji bi bili van skep-tičke sumnje. Kao i Dekart, on postavlja pitanje „Šta možemo da znamo s apsolutnom izvesnošću?" a njegov odgovor je -primitivne datosti. Ali za razliku od Dekarta , on ne misli da od takvih primitivnih datosti možemo da dospemo do izvesnosti o fizičkom svetu, ili Bogu, pa čak ni o nama samima. Ne mo­žemo čak ni to što mislimo da iskoristimo za izvođenje zaključ­ka da postoj imo. Istina je da misao i sumnja postoje, ali stvar je zaključivanja da su to naše misli. Na pitanje „Kako može bi­ti misli kojih smo svesni a koje ne bi bile naše?" on nudi teori­ju izvedenu od Vilijema Džejmsa [William James] koju naziva „neutralnim monizmom". Ona je isuviše složena da bismo je podrobno pretresli na ovom mestu, ali prema neutralnom mo­nizmu osnovne datosti su neutralne ali mogu da postanu men­talne ili fizičke zavisno od vrste uzročnog niza u kojem se ja­vljaju. Tako su one prvobitno nementalne i nefizičke te stoga mogu da postoje kao neutralni događaji ne pripadajući nijed­noj osobi. Otvoreno je pitanje da li je ovo prihvatljiv odgovor, ali bar nudi mogućnost da cogito možda uopšte ne izražava osnovno ili primitivno znanje. Ipak, ma kakav status osnovno

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 75

znanje moglo imati, ono je temelj na kojem nastaje sve drugo, izvedeno znanje, uključujući i naučno znanje. Tako Raselov skepticizam predstavlja verziju ublaženog skepticizma, naime, on tvrdi da su izvesne informacije pouzdanije od drugih ali da nijedna od njih (osim primitivnih datosti) ne može da bude ap­solutno izvesna.

Kritike Rasela

I R a s e l o v reprezentac ion i rea l izam i n jegov fe n om e n a l i -zam podložni su kr i t i c i .

Reprezentacioni realista smatra da naše mentalne repre­zentacije odražavaju ili reprodukuju spoljašnji objekat kad se kaže da „vidimo" takav objekat. Ali ovo gledište ima radikal­no skeptičku posledicu, jer je nemoguće porediti mentalnu re­prezentaciju sa stvarnim objektom. To jest, ne možemo pome-riti mentalnu reprezentaciju i postaviti je pored objekta kako bi odredili da li su oni slični. Što je još gore, ne možemo da znamo već moramo samo da pretpostavljamo da spoljašnji objekat postoji . Kritika tako ukazuje na posledicu reprezenta-cionog realizma da je svaki čovek svestan samo svojih mental­nih senzacija. Da li bilo šta „spoljašnje" postoji ili, ako posto­j i , kakvo je uopšte se ne može znati. Stoga je i dalje prisutan prvobitni problem spoljašnjeg sveta koji je gledište poput R a -selovog empirizma trebalo da reši.

Ni fenomenalistička alternativa ne prolazi ništa bolje. In- . sistirati na tome da su fizički objekti samo gomile stvarnih ili mogućnih čulnih datosti znači reći nešto što je samo po sebi neverovatno. To jest, smatrati da su planina ili planeta samo skup oseta znači izneti gledište koje niko zdravog razuma ne bi uzeo ozbil jno. Za zdrav razum postojanje takvih objekata ne­ma nikakve veze s time da li se oni opažaju niti da li se o nji­ma misli. Staviše, čak i kad bi se fenomenalizam mogao brani-

76 EJVRUM STROL

ti filozofskim razlozima, i dalje bi bio izložen ozbiljnim pri-medbama. Prema fenomenalističkoj analizi teško je videti ka­ko može da dođe do greške u opažanju i, prema tome, kako se takva greška može objektivno ispraviti i otkloniti. Obično se uzima da reći da vidimo sto implicira da možemo biti u pra­vu ili da možemo ne biti u pravu. Ali ako se u svakom takvom slučaju ima iskustvo gomile stololikih čulnih datosti, tada se čini da je postojanje greške nemoguće, jer se čini da nema ni­kakvog načina da se veridička percepcija razlikuje od neveri-dičke percepcije. Ključni prigovor Raselu je to da je njegov fe-nomenalizam na ovaj način odbacio mogućnost greške. Pošto svaka ubedljiva teorija saznanja mora da prihvati mogućnost greške, Raselovo se gledište mora odbaciti . A dalje, prihvatiti mogućnost greške znači, naravno, dopustiti da se skeptički izazov ne može otkloniti.

Pa ipak, uprkos ovim kritikama, Raselova ideja da filo­zofija treba da uzme u obzir razvoj nauke i logike nije nikada izgubila svoju vlast nad mnogim filozofima, i kao što ćemo sa­da videti, pristalice logičkog pozitivizma (poput pristalica lo­gičkog atomizma pre njih) nalazile su da je kombinaci ja nauke i simboličke logike uzor koji treba u svojim istraživanjima da podražavaju. Posebno je za logički pozitivizam bilo značajno isticanje nauke. Početak dvadesetog veka bio je jedan od naj­spektakularnijih perioda u istoriji nauke. On je bio svedok Ajnštajnove posebne i opšte teorije relativnosti i razvoja kvant­ne mehanike. Kao rezultat ovih stvaralačkih uspeha, došlo je do novog shvatanja i makroskopskog i subatomskog sveta. Mnogi humanisti su osećali da ovi proboji imaju značajne po-sledice po njihove discipline. Logički pozitivizam se isticao u tom pogledu. To je zapravo bio radikalan oblik scijentizma, či­ja je osnovna teza, izvedena iz brižljivog mada jednostranog či­tanja Tractatusa, bila to da su samo posebne nauke u stanju da iznose kognitivno smislena i istinita tvrđenja o svetu. On je da­lju podršku ovog gledišta našao u deflacionističkom empiri­zmu Hjumovih Istraživanja o ljudskom razumu. Kao što je

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 77 |

Hjum rekao na kraju tog dela: „Ako u ruke uzmemo bilo ko­ju knjigu, o teologiji ili sholastičkoj metafizici, na primer, upi­ta jmo: Da li ona sadrži apstraktno zaključivanje o kvantitetu i broju? Ne . Da li sadrži eksperimentalno zaključivanje o činje­nicama i postojanju ? Ne. U vatru s n jom, jer ne sadrži ništa do sofistička umovanja i zablude."

Vitgenštajn ne ograničava „logičko razjašnjavanje misli" (4 .112) na nauku. On kaže: „Rezultat filozofije nisu 'filozofski stavovi', nego projašnjavanje stavova. Filozofija mora učiniti jasnim i oštro razgraničiti misli koje su inače, takoreći, mutne i rasplinute" (4 .112) . Tako je svrha filozofije, kako su je shva-tali pozitivisti, mnogo uža no što bi to tekst Tractatusa činio opravdanim. Prema njihovoj interpretaciji filozofija je discipli­na drugog reda, koja opisuje i čini artikulisanim suštinske principe i pojmove - kao što su „teori ja" , „verovatnoća", „za­k o n " i „uzrok" - discipline prvog reda, nauke. Logički poziti­vizam je svoje gledište zasnivao na novoj logici koja pruža ide­alni jezik za analizu ovih pojmova. Takoreći „logički" i „pozi­t ivizam", koje čine njegovo ime, takode pružaju i sažet opis njegovih glavnih načela.

Ovo gledište je nastalo iz rasprava koje je u Beču vodila grupa intelektualaca koja je svoje udruženje nazvala „Bečkim krugom" ( D e r Wiena Kreis). Prvobitni članovi - Oto Nojrat [Otto Neurath] , Fridrih Vajsman [Friedrich Waismann], Hans Han, Olga Han [Olga Hahn] , Viktor Kraft [Victor Kraft] , Fi­lip Frank [Philipp Frank], Kurt Rajdemajster [Kurt Reidemei-ster], Herbert Fajgl i Slik - bili su uglavnom naučnici ili mate­matičari. Počevši od 1 9 2 4 . sastajali su se svake nedelje da bi raspravljali o problemima koje su postavile Ajnštajnova poseb­na i opšta teorija relativnosti, Slikova Allgemeine Erkenntnis­lehre (Opšta teorija saznanja) iz 1 9 1 8 . i Vitgenštajnov Tracta­tus. Slik, osnivač kruga i po obrazovanju fizičar, bio je jedan od prvih filozofa koji su analizirali metodološke temelje Ajn-štajnovih teorija i ukazali na njihov veliki značaj za filozofiju. Erkenntnislehre je bilo važno delo koje je anticipiralo mnoge

I 78 I EJVRUM STROL

ideje koje je krug kasnije eksplicitno zastupao: zadatak filozo­fije kao analize temelja naučnog znanja; shvatanje značenja kao nečega što je određeno pravilima za upotrebu znakova; isticanje Hilbertovih [David Hilbert] formalističkih metoda za uvođenje pojmova putem postulata (tj. implicitnih definicija); odbranu teorije istine kao korespondencije; tezu da razlika iz­među fizičkog i mentalnog nije razlika između dve vrste entite­ta već prosto razlika između dvaju jezika, i kompatibilističko gledište o odnosu između slobode volje i determinizma.

Kao rezultat otvorenih i nedogmatskih rasprava, logički pozitivisti su postepeno, sredinom i krajem 1920- ih , stigli do slaganja o prirodi tradicionalne filozofije i o principima koje bi naučno orijentisana filozofija trebalo da zastupa. Njihova gle­dišta su postepeno postala poznata osobama sa sličnim intere-sovanjima, i u Austriji (kao što je bio Karl Poper [Karl Pop­per]) i van nje, uključujući Jergena Jergensena [Toergen Joer-gensen] u Danskoj , Arne Nesa [Arne Naess] u Norveškoj , C. V. Morisa [C. W. Moriss] u Sjedinjenim Državama i Alfreda Tarskog u Poljskoj . Napokon je prošireno članstvo kruga ob-uhvatalo i takve istaknute mislioce kao što su bili Gustav Berg­man [Gustav Bergmann], Bela Juhos [Bela Juhos] , Karl Men­ger [Karl Menger] , Rihard fon Mizes [Richard von Mises] , Ed­gar Cilsel [Edgar Zilsel] i Kurt Gedel. Karnap se pridružio kru­gu 1 9 2 6 . i postao njegov najproduktivniji i najautoritativniji zagovornik. Ovo poglavlje će se stoga usredsrediti na njegova postignuća.

Logički pozitivizam je postigao međunarodnu slavu de-lom zbog svoje trezvene, intelektualno beskompromisne filo­zofije, delom iz političkih razloga, delom zbog svog istaknutog časopisa, Erkenntnis, a delom kao posledicu provokativne i senzacionalne knjige koju je napisao mladi Englez, A. Dž. Ejer [Alfred J . Ayer] ( 1 9 1 0 - 1 9 8 9 ) . Mada je Ejer prisustvovao sa­stancima kruga samo dve godine ( 1 9 3 2 - 1 9 3 3 ) , njegova je knji­ga Language, Truth, and Logic, objavljena kad mu je bilo sa­mo dvadeset šest godina, širu anglo-američku zajednicu upo-

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 79

znala sa pozitivizmom. Zbog sjajnog stila kojim je pisana i snažne argumentacije, o njoj se još uvek predaje na mnogim univerzitetima kao o kanonskom izlaganju pozitivističkog uče­nja. Mada je Ejer kasnije izvršio značajne doprinose jednom manje strogom obliku pozitivizma, posebno u oblasti teorije percepcije, on je prvenstveno bio sintetizator i popularizator a mnogo manje originalan mislilac no što su to bili Karl Hempel [Carl Hempel] , Karnap, Gedel ili Slik.

Ali u širenju pozitivizma značajni su bili takode i politič­ki aspekti. Mnogi od pozitivista bili su Jevreji koji su zbog ši­renja nacizma emigrirali iz Evrope; njima su se pridružili neki pozitivisti koji nisu bili Jevreji , kao npr. Karnap, koje su odbi­jali agresivni oblici političkog iracionalizma. Oni su se najzad skrasili u Sjedinjenim Državama i Engleskoj. Fajgl je bio prvi iz ove grupe. On je emigrirao u Sjedinjene Države 1 9 3 0 , po­stao profesor na Univerzitetu Ajove 1 9 3 1 , a 1 9 4 0 . prešao na Univerzitet Minesote, na kojem je proveo ostatak karijere. U Sjedinjenim Državama jedno od njegovih prvih dela (napisano sa A. E. Blumbergom [A. E. Blumberg]), „Logical Positivism: A New Movement in European Philosophy" (Blumberg i Feigl 1 9 3 1 ) , izazvalo je bujicu interesovanja. Drugi su stigli do Sje­dinjenih Država i Engleske zapletenim i često dramatičnim pu-tevima. Na primer, Hans Rajhenbah [Hans Reichenbach], ko­ji je bio u bliskim vezama sa pripadnicima kruga i bio profesor filozofije fizike u Berlinu dvadesetih godina, napustio je Ne-mačku 1 9 3 3 , stigao do Turske i predavao u Istanbulu do 1 9 3 8 . kad je emigrirao u Los Anđeles i postao profesor na UCLA. Poper, mada formalno nije pripadao krugu, imao je dugotraj­nu vezu s njim. Otišao je na Novi Zeland 1 9 3 7 , prešao u En­glesku 1 9 4 5 , i ostatak karijere proveo na odeljenju za filozofi­ju Londonske ekonomske škole. D o 1 9 4 0 . jedan broj najistak­nutijih predstavnika logičkog pozitivizma, poput Filipa Fran­ka, Karnapa i Fajgla, predavali su kao redovni profesori u Sje­dinjenim Državama. Njihovi spisi su imali dubok uticaj na me­đunarodnu filozofiju, a njihov odjek se može čak i danas zapa-

80 EJVRUM STROL

Uticaj Tractatusa

Sredinom 1920-ih Vitgenštajn je živeo u Beču, i neki pripadni­ci kruga - posebno Šlik, Vajsman, Karnap i Fajgl - vodili su duge rasprave s njim, ne samo o Tractatusu već i o širokom krugu filozofskih problema. Vitgenštajn još nije došao do gle­dišta koja su njegovu kasniju filozofiju učinila toliko slavnom, ali se iz Karnapovih opisa njihovih razgovora može videti da su te nove ideje već počele da se formiraju. Kao što je Karnap pokazao, Vitgenštajn je sada mislio, nasuprot onome što je ra­nije iznosio u Tractatusu, da je svaki pokušaj da se filozofski problemi reše pozivanjem na idealan jezik potpuno pogrešan. U svojoj „intelektualnoj autobiografi j i" Karnap ovako opisuje Vitgenštajnov stav:

Kad smo u Vitgenštajnovoj knjizi nalazili tvrđenja o „je­z iku" interpretirali smo ih kao da se odnose na idealni je­zik, a to je za nas značilo formalizovani simbolički jezik. Kasnije je Vitgenštajn izričito odbacio ovo shvatanje. On je imao skeptički a ponekad čak i negativan odnos pre­ma značaju simboličkog jezika za razjašnjavanje i ispra­vljanje konfuzija običnog jezika, a isto tako i uobičaje­nog jezika fi lozofa, konfuzija koje su često, kao što je on sam pokazao , bile uzrok filozofskih zagonetki i pseu-doproblema.

( 1 9 6 3 : 2 9 )

Pozitivisti su se usredsredili na Tractatus, jedinu stvar ko­ju je dotada Vitgenštajn objavio i za koju su se svi slagali da je genijalno delo. Dokazivalo se da su mnoge karakteristične te­ze pozitivizma bile izvedene iz Tractatusa. Verujem da je ova ocena ispravna a kasnije ću objasniti zašto. Pa ipak je isto ta-

ziti u knjigama i ogledima neopozitivista poput Nelsona Gud-mana [Nelson Goodman] , Adolfa Grinbauma [Adolf Grunba-um], Patriše i Pola Cerčlanda, Kvajna i Patnama.

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 81

ko istina i da su pozitivisti ovu knjigu čitali veoma selektivno. Da bih ilustrovao ovo mišljenje, pomenuću tri značajne odlike koje su prevideli.

1. Oni su više-manje zanemarili prvu polovinu knjige, ko­ja se danas uopšte uzev smatra (i koju su oni smatrali) prime-rom logičkog atomizma te stoga jednom vrstom metafizičkog sistema. Oni su umanjivali metafizičke strane Tractatusa ali su prihvatali tezu da je idealan (simbolički) jezik nužan za filozof­sku analizu. Poput Rasela i Fregea, Vitgenštajn smatra da je, zato što se u običnom jeziku jedan isti znak može primenjiva-ti na dva različita entiteta, nužno stvoriti jedan idealni jezik koji bi izbegavao ovakve greške. Evo nekih stvari koje on s tim u vezi kaže:

U govornom jeziku događa se neobično često da ista ri­ječ označava na različite načine - dakle, pripada različi­tim simbolima - ili da se dvije riječi koje označavaju na različit način primjenjuju u stavu spoljašnje na isti način. . . .Na taj način lako nastaju najfundamentalnije zbrke (ko­jih je puna čitava filozofija). . . .Da bismo izbjegli te zablu­de, moramo upotrijebiti znakovni jezik koji ih isključuje, jer ne upotrebljava isti znak u različitim simbolima, a znakove koji označavaju na različit način ne upotrebljava spoljašnje na isti način. Dakle , znakovni jezik, koji se po­korava logičkoj gramatici - logičkoj sintaksi.

( 3 . 3 2 3 - 2 5 )

2 . Poput Rasela, Vitgenštajn je mislio da idealni jezik Principia odslikava strukturne odlike sveta a da se ove dele na dve kategorije: činjenice i objekte. Kao što je napisao: „Svijet je cjelokupnost činjenica a ne stvari" (1 .1) . „Stanje stvari je ve­za predmeta (entiteta, stvari)" (2 .01) . „U stanju stvari predme­ti su međusobno ulančeni, kao karike nekog lanca.. . Način na koji su povezani predmeti u stanju stvari jest struktura stanja stvari... Cjelokupnost postojećih stanja stvari je svijet" ( 2 . 03 , 2 . 0 3 2 , 2 . 0 4 ) . Poput Rasela, on tvrdi da se činjenice ne mogu imenovati (3 .144) a da se objekti [predmeti] mogu samo ime-

82 EJVRVM STROL

novati ali ne i tvrditi ( 3 . 2 2 1 ) . On takode povlači oštru razliku između odlika objektivnog sveta i jezika koji se koristi da bi se opisale te odlike. Samo propozicija ima smisao i samo je pro­pozicija istinita ili lažna. Imena imaju značenje (Bedeutung) ali ne i smisao (Sinn), a ime znači (bedeutet) objekat koji imenuje. Kad koristi distinkciju Sinn/Bedeutung jasno je da misli na Fre-gea. Vitgenštajn takođe ponavlja i Raselovu primedbu iz Intro­duction to Mathematical Philosophy da je ime jednostavan sim­bol koji ne može da bude analiziran nikakvom definicijom. Kao što Vitgenštajn kaže, „ono je prvobitan znak" (3 .26) .

Van svake je sumnje to da ove teze predstavljaju verziju logičkog atomizma u Raselovom smislu tog termina. Istina je, naravno, da Vitgenštajnov opis sadrži elemente koji se ne na­laze kod Rasela. Jedan od njih je i slavna teorija značenja kao slike - teza da se jezik „vezuje" za stvarnost preko propozici­ja koje predstavljaju slike činjenica. Prvi izraz ove teorije se ja­vlja u 4 . 0 1 , gde Vitgenštajn tvrdi: „Stav je slika stvarnosti." On ovu primedbu razrađuje u sledećem odeljku: „Na prvi po­gled stav - recimo onakav kakav je štampan na papiru - ne iz­gleda kao slika stvarnosti o kojoj govori. Ali ni notno pismo ne izgleda na prvi pogled kao slika muzike, ni naše glasovno--znakovno (slovno) pismo kao slika našeg glasovnog jezika. Pa ipak ovi znakovni jezici pokazuju se i u običnom smislu kao slike onoga što prikazuju" (4 .011 ) . A u 4 . 0 1 4 on dodaje: „Gramofonska ploča, muzička misao, note, zvučni talasi, sve to stoji jedno prema drugom u unutrašnjem odnosu koji posto­ji između jezika i svijeta."

U ovim odeljcima jasno vidimo kako Vitgenštajn shvata odnos između jezika i sveta. Odnos jezik-svet je dvostruk: pro­pozicije odslikavaju činjenice, a imena svojom vezom označa­vanja u ko jo j stoje sa objektima daju značenje. „Logički stavo­vi opisuju skelet svijeta... Oni pretpostavljaju da imena imaju značenje, a elementarni stavovi smisao: i to je njihova veza sa svi jetom" ( 6 . 1 2 4 ) . Jezik se tako shvata kao neka vrsta mape koja stoji u odnosu izomorfnosti prema stvarnosti. Pojedine

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 83

odlike koje mapa odslikava - gradovi, putevi, reke i planine -nalik su objektima koje imena u propoziciji imenuju. Takvi objekti stoje u međusobnim odnosima - oni se „uklapaju jed­ni u druge" u svetu a njihove uzajamne veze odslikava način na koji su imena uklopljena jedna u druge u propoziciji.

Ali kad Vitgenštajn u ovim odeljcima govori o „ jeziku", „propozici jama" i „ imenima" , on govori o idealnom jeziku. Nije svaka propozicija svakodnevnog govora slika; samo su ono što on naziva „elementarnim propozici jama", propozicije koje opisuju atomske činjenice, slike. Kao što tvrdi u 4 . 0 3 1 1 , „Jedno ime stoji za jednu stvar, drugo za drugu stvar, i među­sobno su povezana, tako cijelina - kao živa slika - predstavlja stanje stvari." Stoga ne označava svako ime običnog govora neki postojeći objekat; samo istinska imena koja se javljaju u elementarnim propozicijama označavaju postojeće objekte. Ovde Vitgenštajn ima na umu rekurzivni logički kalkulus čije bazične rečenice stoje u izomorfijskom odnosu prema činjeni­cama koje sačinjavaju svet. Kao što kaže, „Tako bi se u izvje­snom smislu moglo reći da su svi stavovi uopćenja elementar­nih stavova" (4 .52) . Nasuprot tome, običan jezik može da po­grešno prikaže stvarnost. U ovim odeljcima Tractatusa opiplji­vi su uticaji Fregea i Rasela. Kao što smo videli, Frege kaže da je nedostatak običnog jezika to što sadrži „ imena" kao što je „Odise j " kojima nedostaje Bedeutung. Rasel se s tim slaže. Za njega „Odise j " nije pravo ime već skraćena deskripcija. A to je i Vitgenštajnovo shvatanje. Kao što kaže u 3 . 2 0 3 , „Ime znači predmet. Predmet je njegovo značenje" . Kao što pokazuje ovaj navod, kad neko navodno ime ne bi imalo Bedeutung, njemu bi nedostajalo značenje i bilo bi puki prazan zvuk. U skladu s tim, sledeći svoje istaknute prethodnike, Vitgenštajn veruje da, da bismo stekli ispravnu sliku stvarnosti, moramo da koristi­mo dobroformiranu simboličku logiku, poput one iz Principia, koja otklanja nedostatke koji se nalaze u svakodnevnom govo­ru. Takav je jezik ispravna slika strukturnih odlika sveta. On ne samo da imenuje postojeće objekte već i odslikava njihove

84 EJVRUM STROL

međusobne strukturne odnose. Ovo viđenje ispravnog načina bavljenja filozofijom zauzima veliki deo Tractatusa. Svako čita­nje koje ga zanemaruje ili umanjuje predstavlja u najboljem slu­čaju delimičnu interpretaciju i razumevanje te knjige. Nažalost, istina je da je interpretacija koju su prihvatali članovi Bečkog kruga previdela metafizičke elemente prisutne u Tractatusu.

3. Pripadnici kruga su takođe umanjivali ili čak nisu uspeli ni da zapaze da je u Tractatusu sadržana neka vrsta kan-tovskog transcendentalnog argumenta koji opisuje uslove koje svaki smisleni iskaz mora da zadovolji. Sto je još značajnije, veliki deo završnih odeljaka Tractatusa, od 6.4 do poslednje rečenice knjige, odeljka 7, isto je toliko metafizičko koliko je to i bilo šta drugo u filozofiji ikada bilo. Kao što kaže Karnap u svojoj „Intelectual Autobiography" ( 1 9 6 3 : 2 7 ) , pripadnici kruga su malu težinu pridavali tim primedbama. U tim odelj­cima Vitgenštajn govori o etici kao transcendentalnoj, iznosi aluzije na Boga i kaže da se Bog ne otkriva u svetu, a u tri odeljka ( 6 . 4 4 , 6 . 4 5 , 6 .522) naglašava značaj onog mističnog (das Mystische): „Svakako ima nešto neizrecivo. Ono se poka­zuje; ono je Mis t ično" (6 .522) . Kao što ovaj navod pokazuje, pojam mističnog je povezan s jednom od središnjih tema Trac­tatusa - a doista za neke komentatore središnjom - naime, s tim da se ono što je filozofski značajno u problemima života može samo pokazati a ne i reći. Zapravo, Vitgenštajnovo gle­dište je još opštije no što navod pokazuje. O n smatra da „Ono što se može pokazati ne može se reć i " ( 4 . 1 2 1 2 ) . Pošto se sve propozicije nauke „mogu reći" , Vitgenštajn nagoveštava da ono što je od najvišeg filozofskog značaja jeste nešto što pre-vazilazi mogućnost naučnog ispitivanja. U 6 .52 Vitgenštajn ovu tezu čini eksplicitnom: „Osjećamo da, čak i ako je dat od­govor na sva moguća naučna pitanja, naši životni problemi još uopće nisu dodirnuti" . Ovi iskazi su veoma daleko od svega što se može naći kod Karnapa ili njegovih kolega iz Der Wiener Kreis. Evo još nekoliko navoda iz šireg skupa sličnih primedbi:

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 85

6 .41 Smisao svijeta mora ležati izvan svijeta. ...u njemu [svetu] nema nikakve vrijednosti - a kad bi je bilo, on­da ona ne bi imala vrijednosti. Ako postoji neka vri­jednost ko ja ima vrijednost, ona mora ležati izvan svi­jeta događanja i takobivstvovanja [bivanja takvim-i-- takvim]. Jer sve događanje i takobivstvovanje je slu­ča jno . O n o što ga čini ne-slučajnim ne može ležati u svijetu, jer bi to inače bilo opet slučajno. To mora le­žati izvan svijeta.

6 .42 Z a t o ne mogu postojati nikakvi stavovi etike. Stavovi ne mogu izraziti ništa Više.

6 . 4 2 1 Jasno je da se etika ne da izreći. Etika je transcenden­talna. (Etika i estetika su jedno.)

6 . 4 3 1 1 . . .Ako se pod večnošću ne misli beskonačno trajanje vremena, nego nevremenitost, tada vječno živi onaj koji živi u sadašnjosti. N a š život je isto tako beskrajan kao što je naše vidno polje bezgranično.

6 . 4 3 1 2 Nije li taj vječni život isto tako zagonetan kao i sada­šnji? Rješenje zagonetke života u prostoru i vremenu leži izvan prostora i vremena. (Nisu problemi prirod­ne nauke ono što treba riješiti.)

6 . 4 3 2 K a k o je svijet [kakav svet jeste], potpuno je indiferent­no za ono Više. Bog se ne objavljuje u svijetu.

6 . 4 3 2 1 Činjenice pripadaju sve samo u zadatak, ne u riješenje. [6 .44] Nije mistično kako je svijet [to kakav je svet], nego da on jest [već to da uopšte jeste] .

6 .45 Promatranje svijeta sub specie aeterni je njegovo pro­matranje kao - ograničene - cijeline. Osjećaj svijeta kao ograničene cjeline je mistični os jeća j .

6 . 5 2 Os jećamo da, čak i ako je dat odgovor na sva moguća naučna pitanja, naši životni problemi još uopšte nisu ni dodirnuti. Naravno, tada više ne ostaje nikakvo pi­tanje; i upravo to je odgovor.

I 86 I EJVRUM STROL

6 . 5 2 1 Rješenje problema života vidi se u nestajanju ovog problema. (Nije li to razlog zašto ljudi ko j ima je na­kon dugog sumnjanja postao jasan smisao života, za­što ovi tada nisu mogli reći u čemu je taj smisao.)

6 . 5 2 2 Svakako ima nešto neizrecivo. Ono se pokazuje, ono je Mist ično.

Uz sve nedostatke njihove interpretacije, zašto sam rekao da su pozitivisti bili u pravu kad su mislili da se njihovo najva­žnije, veoma scijentistički orijentisano gledište može naći već nagovešteno u Tractatusu} Odgovor je , verujem, taj da je zbog svog aforističkog i kriptičkog stila Tractatus moguće tumačiti na različite načine, a pozitivisti su našli u njemu značajne kom­ponente koje su podržavale njihov oblik scijentizma. Slažem se da u Tractatusu nesumnjivo postoje takvi elementi. Takođe je prihvatljivo da se celo delo može interpretirati kao u krajnjoj liniji antimetafizičko, uprkos svih navoda koje sam upravo iz-neo. Tako su ga, prema mom sudu, pozitivisti pročitali. Ovu bi poslednju tvrdnju trebalo da bliže odredim. U istoriji pozitivi-zma je neobično to što nijedan od pripadnika kruga nije napi­sao knjigu koja bi pokušala da pruži opštu interpretaciju Trac-tatusa, uprkos njegovim prividnim nekonzistentnostima i oči­glednom uticaju na njihova gledišta.

Kad su govorili o Tractatusu, bez izuzetka su se pozivali na pojedine odeljke, ideje ili teme ali nikada nisu pokušali da pruže jedno sinoptičko tumačenje cele knjige. Zapravo, prvi ovakav opis na engleskom jeziku pružila je nepozitivista G. E. M . Enskombova [G. E. M . Anscombe] u svojoj knjizi Intro­duction to Wittgenstein's Tractatus, objavl jenoj 1 9 5 9 . Prvo pozitivističko delo je knjiga Aleksandra Maslova [Alexander Maslow] , - A Study in Wittgenstein's Tractatus, objavljeno 1 9 6 1 . Ovako kasno, četrdeset godina posle pojave Tractatusa, pozitivizam je već izgubio veliki deo svoje prvobitne snage i privlačnosti tako da je bila smanjena i potreba da se s tog sta­novišta pruži celovita interpretacija Tractatusa. Skoro sva ka-

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 87

snija proučavanja Tractatusa nisu bila vodena pozitivističkim gledištima. Prema tome svaki pokušaj da se danas, krajem dva­desetog veka, piše o tome kako su pozitivisti stvarno tumačili Tractatus kao celovito delo neizbežno će biti nagađanje. Pa ipak, uzimajući u obzir ono što su o njemu govorili kao i ono što nisu rekli, može se izneti uverljivo nagađanje o tome kako su ga mogli tumačiti.

Smatram da su, zapravo, verovali da je Vitgenštajn pro-menio svoja mišljenja tokom dugog perioda za vreme kojeg su sazrevale ideje koje su najzad uobličene u objavljeno delo. Pre­ma ovom nagađanju, oni su osećali da Vitgenštajn pod utica-jem svojih učitelja Fregea i Rasela na početku Tractatusa za­stupa jedan oblik logičkog atomizma. A jasno je da je logički atomizam bio jedan vid tradicionalne metafizičke teorije o osnovnoj strukturi sveta. Ali dok su ispitivali tekst, pozitivisti su mogli da vide kako se u njemu Vitgenštajnov stav menja. Sad je bio pod uticajem sve proširenijeg scijentizma, za koji je svaki oblik metafizike bio besmislica. Samo nauka može da nam govori o osnovnoj strukturi stvarnosti. Na kraju Tracta­tusa on je stoga smelo priznao da je sve što je prethodno napi­sao u tom delu metafizika i prema tome oblik besmislice. Na­suprot tome, opisao je svoje novo poimanje filozofije. To je je­dan od poslednja tri odeljka knjige:

Ispravna metoda filozofije bila bi zapravo ova: ne reći ni­šta, nego ono što se može reći, dakle stavove prirodne nauke - dakle nešto što nema nikakve veze s f i lozofi jom - i zatim uvijek kada bi netko drugi htio reći nešto meta­fizičko pokazati mu da nije dao nikakvo značenje izvje­snim znakovima u svojim stavovima. Ova metoda bila bi nezadovoljavajuća za drugoga - on ne bi imao osjećaj da ga učimo filozofiji - ali ona bi bila jedina strogo ispravna.

(6 .53 )

I 88 I EJVRUM STROL

Iza ovog odel jka dolazi najslavnij i odeljka celog Trac­tatusa:

Moj i stavovi rasvjetl javaju time što ih onaj tko me razu­mije na kraju priznaje kao besmislene kada se kroz njih, po nj ima, preko njih popeo napol je . (On mora tako reći odbaciti ljestve pošto se po njima popeo.)

(6.54)

Primedbe sadržane u ovim odeljcima udaljene su svetlo-sne godine od metafizike logičkog atomizma. Ali ako je to ta­ko, preostaje jedno egzegetsko pitanje, i istoričar ideja je po­zvan da objasni kako bi pozitivisti odgovorili na njega. Zašto Vitgenštajn nije napisao potpuno novu knjigu, kad je već do­šlo do navodne promene njegovih filozofskih pogleda? Jedan odgovor bi mogao biti da se nešto ispravno može naći u rani­jim odeljcima Tractatusa, naime potreba za idealnim jezikom u filozofiji. Ali to se može očistiti od svih metafizičkih naslaga i iskoristiti na neutralan nemetafizički način. To je zapravo put kojim će krenuti Karnap i mnogi pozitivisti. To je i put koji će slediti mnogi neopozitivisti, poput Kvajna. Kvajnova naturali-zovana epistemologija je formalistička a ipak nemetafizička. Tako imamo razložno objašnjenje zašto je Vitgenštajn zadržao početne odeljke. Po ovoj interpretaciji on nas nagovara da pri­hvatimo jedan pročišćeni idealni jezik. Treba odbaciti samo nje­gove navodne metafizičke implikacije. Podrška ovoj sugestiji može se naći na dva mesta, prvo u predgovoru, očigledno napi­sanom pošto je sam tekst bio dovršen, i u odeljku 4 . 0 0 3 . U predgovoru Vitgenštajn kaže: „Knjiga se bavi problemima filo­zofije i pokazuje, kako verujem, da metod formulacije ovih pro­blema počiva na pogrešnom razumevanju logike našeg jezika." Ova sažeta primedba je veoma proširena u 4 . 0 0 3 , gde se tvrdi:

Većina stavova i pitanja koji su bili napisani o filozof­skim stvarima nisu lažni, nego besmisleni. Z a t o na pita­nja ove vrste uopće ne možemo odgovorit i , nego može­mo S"amo utvrditi njihovu besmislenost. Većina pitanja i

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 89

stavova filozofa počiva na tome što mi ne razumijemo lo­giku našeg jezika. (Ona su poput pitanja da li je dobro vi­še ili manje identično nego lijepo.) I zato nije čudnovato što najdublji problemi zapravo nisu nikakvi problemi.

Čini se da ova dva odeljka pretpostavljaju potrebu za ide­alnim jezikom. Čini se da oni impliciraju (1) da je scijentizam istinit - naime, da se ključ za razumevanje sveta može naći sa­mo u nauci, i (2) da filozofija može i da treba da se služi sim­boličkim jezicima u svrhu eksplikacije. Pozitivisti bi izričito tvr­dili oba principa. Oni se jasno mogu izvesti iz Tractatusa, i po­mažu nam da objasnimo uticaj tog dela na razvoj logičkog po­zitivizma i na kasniju analitičku filozofiju u dvadesetom veku.

Dve druge ideje koje su istaknute u Tractatusu unete su u pozitivizam i postale su temeljni elementi tog učenja. To su pojmovi da su sve takozvane analitičke rečenice, uključujući i teoreme matematike, tautologije i da kao takve ne kažu ništa (5 .43 ) , i da „da bih bio u stanju da kažem da je 'p ' istinito ili lažno, moram da odredim pod koj im uslovima nazivam 'p ' istinitim, te da tako odredim smisao te propozici je" . Varijacija ove poslednje primedbe može se naći u 4 . 0 2 4 : „Razumjeti je­dan stav znači znati šta je slučaj, ako je on istinit." Pozitivisti su ova dva odeljka protumačili kao rano izlaganje principa ve­rifikacije, najslavnije od svih postavki pozitivizma.

Tri osnovne postavke pozitivizma

Napustimo sada Tractatus i usredsredimo se na središnje po­stavke samog logičkog pozitivizma. Ovo učenje je počivalo na tri principa: na oštrom razlikovanju između analitičkih i sinte­tičkih iskaza, delom izvedenom iz Hjuma a delom iz Vitgen­štajna; na principu verifikacije, za koji se takode mislilo da po­tiče od Vitgenštajna; i na redukcionističkoj tezi o ulozi posma-tranja u određivanju kognitivnog značenja iskaza, čiji izvori se

I 90 I EJVRUM STROL

Distinkcija analitičko-sintetičko

Razmotrimo sledeće dve propozicije:

a. Sve su supruge udate

b . Sve su supruge smrtne

Složićemo se da su obe propozicije istinite. Pa ipak se u jednom značajnom pogledu razlikuju, naime, u tome kako od­ređujemo ili utvrđujemo da su istinite. Kod (a) ne moramo da ispitujemo svet, da vršimo pregled supruga ili da se obraćamo iskustvu da bismo znali da je (a) istinito. Kad jednom shvati­mo šta termini u rečenici znače, očigledno je da je (a) istinito. To možemo da „vidimo" zato što je deo značenja reči „supru­g a " to da je svaka supruga udata. Po definiciji supruga je uda-ta osoba ženskog pola. Stoga je (a) tautološko; ono tvrdi da je svaka udata osoba ženskog pola udata, a to je prosto prime-na logičkog teorema da ako su p i q istiniti, tada je p istinito (logičkom notaci jom zapisano: p A q => p) . Ali (b) se razliku­je. Da je supruga smrtna nije deo definicije reČi „supruga". M i mislimo da je ova propozicija istinita zato što nam je prošlo is­kustvo pokazalo da sve supruge bez razlike umiru. Ali pretposta­vimo da će napredak medicine dovesti do toga da neke više neće umirati. U tom slučaju propozicija više ne bi bila istinita. Značaj­no je to da se istinitost (b) može ustanoviti samo posmatranjem i možda eksperimentom, to jest, onim što bi pozitivisti nazvali „čul­nim iskustvom".

Od sedamnaestog veka, povlačila se razlika između ove dve kategorije propozicija. Zavisno od filozofa, poput Lajbni-ca [Leibniz], H juma, Loka ili Kanta, terminologija za razdva­janje ove dve kategorije dobijala je različite oblike. Propozici-

mogu naći kod klasičnih empirista, kao što su Lok i Hjum. Razmotrićemo svaki od ovih elemenata.

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 91 |

je koje zahtevaju neku vrstu empirijskog istraživanja da bi bi­le potvrđene nazivane su „sintetičkim" („činjeničkim", „empi­r i jskim", „kontingentnim" ili „aposteriornim") , a one čija isti­nitost sledi iz značenja reči od kojih su sastavljene „analitič­k i m " („nužnim", „tautološkim" ili „apriornim") . Pozitivisti su prihvatali ovu opštu suprotnost. Za razliku od Kanta, pozi­tivisti su podelu shvatali kao iscrpnu i ekskluzivnu - svaka kognitivno značajna propozicija mora biti ili analitička ili sin­tetička a nijedna ne može biti oboje . Štaviše, oni su se slagali sa sudom da su teoreme simboličke logike i aritmetike analitič­ke a ne sintetičke (gledište koje je Mil [Mill] odbacio u svom System of Logic iz 1 8 4 3 . i koje će stoleće kasnije Morton Vajt [Morton Whi te ] , Kvajn i Tarski takode odbaciti .) Iz ovih pret­postavki oni su izveli čvrst zakl jučak, naime, da nam analitič­ke propozicije ne pružaju nikakvo obaveštenje o svetu, to jest, da im nedostaje egzistencijalni značaj . Iz truizma da su svi di­vovi visoki ne sledi da ima divova. Kao što smo videli, to je interpretacija logičkih istina koju je Vitgenštajn razvio u Trac­tatusu. Samo sintetičke propozicije mogu da pružaju obave-štenja o stvarnosti, a one su istinite kad ono što tvrde odgova­ra činjenicama.

Prema pozitivistima, iz ove analize slede dve značajne filo­zofske posledice. Prvo, to znači da se duga racionalistička tradi­cija, koju je istančao i proširio Platon a dali joj dalji podsticaj Dekart i Spinoza [Spinoza], koja je vrhunac dostigla u spisima Hegela i Bredlija, može potpuno odbaciti. Svi su ovi mislioci ve-rovali da um i stvarnost odgovaraju jedno drugom, tako da osla­njajući se samo na um možemo da otkrijemo činjenice o stvar­nom svetu. Ali ako su pozitivisti u pravu, naime, ako istinama uma nedostaje svaki činjenički sadržaj, racionalistička tradicija je potpuno pogrešna. U stvari, to je bila snažna odbrana empiri­zma. Novo stanovište nije impliciralo da um - i tvorevine uma kao što su logičke istine - nije važan. Ovakve istine igraju ulogu u svakoj deduktivnoj shemi, omogućavajući izvođenje jednih istina iz drugih istina. Ali ova uloga olakšavanja zaključivanja

I 92 I EJVRUM STROL

ne implicira da nam one išta govore o onom što stvarno posto­ji. Svako otkriće o prirodi stvarnog sveta mora da se zasniva na podacima posmatranja, to jest, na čulnom iskustvu.

Druga značajna posledica koja je sledila iz distinkcije analitičkog i sintetičkog jeste to da je sve činjeničko znanje ve-rovatno i da nikada nije izvesno. Sve što saznajemo o stvarno­sti zasniva se bilo na neposrednom posmatranju - na tome što u datom trenutku imamo izvesne vrste čulnog iskustva - bilo na prošlim posmatranjima kojih se prisećamo. Ova razlika se može objasniti na sledeći način. Pretpostavimo da sada posma-tram neki dim u daljini i da izvodim zaključak (mada ne mo­gu da vidim plamenove) da neka zgrada gori. M o j e opažanje dima je neposredno, ono počiva na vizuelnim osetima koje imam u sadašnjosti. Ali je moje verovanje da vatra uzrokuje dim posredno, ono se ne zasniva na onome što sada opažam već na skupu prošlih posmatranja u kojima sam stvarno video vatru koja uzrokuje dim. Tako to da li je vatra uzrok dima ni­je određeno a priori umom već samo posmatranjima, prošlim ili sadašnjim. Pa ipak, ako je ta teza istinita, zašto iz nje sledi da podaci posmatranja nisu dovoljno snažni da stvore izvesnost?

Postoje dva odgovora. Prvi važi za neposredno posmatra-nje. Uvek je moguće da svako opažanje jeste halucinacija ili da se zbiva u snu. U oba slučaja ne mogu da znam da se ono što sada opažam zbiva u stvarnom svetu. A ako je tako, tada ni­kad ne bih s izvesnošću mogao da znam da opažam dim. Dru­gi odgovor počinje ukazivanjem na to da propozicija da vatra uzrokuje dim predstavlja uopštavanje na osnovu prošlog isku­stva. Ali kao što pokazuje Hjumova analiza principa indukci­je, ne možemo znati ni na osnovu uma niti na osnovu prošlog iskustva da će budućnost biti slična prošlosti. Imamo, prema ovom objašnjenju, samo dva mogućna izvora znanja o svetu: um i čulno iskustvo. Ali umu nedostaje činjenički sadržaj, sto­ga nam ne može pružiti izvesnost da će budućnost biti slična prošlosti. A ako pretpostavimo da je prošlost pouzdano vod­stvo za budućnost, naš dokaz se kreće u krugu, pretpostavlja-

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 93

jući ono što treba dokazati. Tako čak i da smo u prošlosti uvek nalazili da vatra uzrokuje dim, ne možemo da pretpostavimo, a da ne uzmemo kao dokazano ono što tek treba dokazati, da će to i dalje biti slučaj. Stoga nikakva izvesnost u pogledu bu­dućnosti nije mogućna.

Hjumova analiza mogućnosti da se postigne izvesno zna­nje o svetu imala je još opštije posledice. Ona je vodila jed­nom opštem obliku skepticizma, naime, shvatanju da nikakva izvesnost o svetu činjenica nije mogućna. Hjum je dokazivao da utoliko ukoliko imamo izvesnost (preko analitičkih istina), ne znamo ništa o svetu; utoliko ukoliko znamo nešto o svetu što je zasnovano na posmatranju, to znanje ne može biti izve­sno. Prema tome nemoguće je imati znanje koje je i o svetu i izvesno. Odbacivanje racionalizma, koji je tvrdio da nam um može pružiti izvesna znanja o svetu, vodilo je stoga jednoj vr­sti skepticizma. Pozitivisti su prihvatali taj rezultat. Bilo im je drago da ga prihvate, zato što je bio u potpunom skladu s onim što bi naučnici rekli o mogućnosti izvesnosti. Ortodok­sno naučno stanovište jeste to da se nauka bavi samo verovat-nim i da se ni za jedan naučni princip ne zna s apsolutnom iz-vesnošću da je istinit. Tako je na osnovu prošle evidencije ve-rovatno da će sunce sutradan izaći, da će voda i dalje ključa­ti na 1 0 0 stepeni Celzijusa, i da će se kad temperatura vode padne na 0 stepeni Celzijusa obrazovati led. Ali svako se od ovih verovanja može promeniti u svetlosti budućih eksperime­nata. Prema tome, ako se uzme da je skepticizam teza da izve­snost u pogledu spoljašnje stvarnosti nije mogućna, tada se pokazuje da je nauka jedan oblik skepticizma.

Distinkcija analitičko-sintetičko vodi i trećoj teškoći. M e -tafizičari tvrde stvari nalik tome da „univerzum ima prvi uzrok" i da „Bog jeste bezgranično mudar" . Ovi iskazi jedno­stavno ne izgledaju kao analitički ili zasnovani na iskustvu po­smatranja. Isto tako to su i gramatički ispravne rečenice. Kao takve izgledaju smislene pa čak možda i istinite. Kako ih treba analizirati iz pozitivističke perspektive? Da li ima vrsta istina i

I 94 I EJVR UM STROL

slučajeva znanja koji se ne mogu izraziti ni analitičkim ni sinte­tičkim rečenicama? Ako ih ima, to bi značilo da je pogrešna po­zitivistička teza da su sve smislene propozicije ili analitičke ili sintetičke. A ako ima ovakvih „srednjih" propozicija, zar ne postoji i posebna oblast čovekove aktivnosti, tradicionalno na­zvana „metafizikom", koja je posvećena otkrivanju i objašnje­nju takvih istina? Zar nam stoga metafizika ne pruža nenaučno znanje o stvarnosti?

Princip verifikacije

Na ovo poslednje pitanje, i na zamisao da mogu postoja­ti smislene metafizičke propozicije, pozitivisti su odlučno od­govorili: Ne. Opravdanje ovog odgovora izvedeno je iz onoga što su nazivali „principom verifikacije". Ovaj princip, u svom najjednostavnijem obliku, tvrdi da nijedna rečenica koja se od­nosi na „stvarnost" koja prevazilazi granice svakog mogućeg čulnog iskustva ne može da ima nikakav kognitivan značaj. Sledi, kao što je to Ejer izrazio u Language, Truth, and Logic, „da su napori onih koji su težili da opišu takvu stvarnost bili posvećeni stvaranju besmisla" ( 1 9 4 8 : 3 4 ) . Zapazimo ovde od­jeke Vitgenštajnove primedbe iz Tractatusa da treba „uvijek kad bi netko drugi htio reći nešto metafizičko, pokazati. . . da nije dao nikakvo značenje izvjesnim znakovima u svojim sta­vovima" (6 .53 ) .

Razmotrimo rečenicu „Univerzum ima prvi uzrok". Da bi bila smislena ona mora da prođe test empirijske verifikabil-nosti. To jest, da bismo shvatili šta ona znači mora da postoji neko moguće posmatranje ili skup posmatranja koji bi nam dozvolili da odredimo da li je istinita ili lažna. Ali jasno je da nijedan posmatrač ne može imati nikakve podatke posmatra­nja o prvom uzroku univerzuma. Prema tome pošto takvo po­smatranje nije moguće, čak ni u principu, rečenica je strogo go-

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS

voreći besmislena. Scijentizam je dalja teza da su samo činje-ničke propozicije nauke empirijski verifikabilne te da su stoga samo propozicije nauke kognitivno smislene. Scijentizam i princip verifikabilnosti su bili osnovni razlozi iz kojih su pozi­tivisti odbacivali mogućnost da tradicionalna metafizika, knji­ževnost, teologija i umetnost iznose smislene propozicije. Prak­tično su sva tvrđenja humanističkih disciplina na jedan opšti način predstavljena kao besmislena. Ovde je važna reč „besmi­s leno" , ona nije značila apsolutno bez ikakve vrste smisla već je korišćena nasuprot drugim upotrebama koje bi termin „smi­sleno" mogao imati. Tako nenaučne discipline, poput književ­nosti, umetnosti ili tradicionalne filozofije, mogu da iznose tvr­đenja koja bi se mogla opisati kao da imaju „poetsko" ili „emotivno" ili „slikovno" ili „motivaciono" značenje, ali ni­jedna od ovih vrsta „značenja" nije bila kognitivna. Za kogni-tiviste, reći da je neki iskaz „besmislen" značilo je da mu ne­dostaje kognitivno značenje, a to je značilo da nije ni empirij­ski verifikabilan ni analitički.

Unutar samog pozitivističkog pokreta bilo je različitih formulacija principa verifikacije. U slavnom članku pod naslo­vom „Realism and Positivism", Slik formuliše ovaj princip bar na pet raznih načina. U Language, Truth, and Logic, Ejer iz­nosi donekle različitu definiciju. Prema njemu, jedna rečenica će za datu osobu biti činjenički smislena ako ta osoba zna ka­ko da verifikuje propoziciju koju rečenica izražava. A verifiko-vati propoziciju, tvrdi Ejer, znači znati koja bi posmatranja na­vela tog pojedinca da prihvati propoziciju kao istinitu ili da je odbaci kao lažnu. Kod ovih formulacija bilo je raznovrsnih te­škoća, s kojima je Ejer pokušavao da izađe na kraj u drugom izdanju Language, Truth, and Logic (1948) ali sa sumnjivim uspehom. Jedna od teškoća poticala je od reči „propozici ja" . Ona se u filozofiji tradicionalno upotrebljavala u značenju ne­čega što je istinito ili lažno. Međutim, da bi bilo istinito ili la­žno, to nešto je moralo da ima značenje. Prema tome govoriti, kao što je Ejer činio, o principu verifikacije kao o nečemu što

I 96 I EJVRVM STROL

se odnosi na propozicije već znači govoriti o onome što ima značenja pre bilo kog oblika verifikacije. Hempel i drugi će ka­snije pokazati da je bilo i ozbiljnijih teškoća no što je ova.

Ipak, ključ Ejerove formulacije - koja je bila široko pri­hvaćena - bio je termin „posmatranja" . Smisao principa veri­fikacije bilo je to da mora biti moguće da se opišu posmatra­nja koja bi nam omogućila da odredimo da li je propozicija istinita ili lažna. Ako se može opisati neko posmatranje koje bi bilo relevantno za određivanje njene istinitosti ili lažnosti, pro­pozicija će biti smislena, ako se takvo posmatranje ne može opisati, ona će biti besmislena. Slik je pronašao ingeniozan pri­mer da bi ilustrovao princip verifikacije. Pretpostavimo da se tvrdi kako se univerzum ravnomerno smanjuje, a da se pod „ravnomernim" podrazumeva da se sve smanjuje u istoj meri koliko i sve drugo, na primer, svaki metar se smanjuje koliko i svaki drugi. U takvom slučaju ne bi bilo nikakvih posmatranja koja bismo mogli da izvršimo a koja bi otkrila bilo kakvu pro-menu u univerzumu. Zato što se pod „univerzumom" podra­zumeva sve što postoji , niko - čak ni u principu - ne bi mogao da stane van njega da bi video njegovo navodno smanjivanje. Samo značenje „smanjivanja" povlači za sobom da nešto po­staje manje - ali manje u odnosu prema nečemu što ostaje ne-promenjeno. Ako se sve navodno ravnomerno „smanjuje" , ta­da ništa ne bi ostalo nepromenjeno. „Tvrdnja" da se univer­zum ravnomerno smanjuje stoga nije empirijski verifikabilna i zato je primer besmislice.

Pozitivisti su takođe povlačili razliku između „verifikova-nog" i „verifikabilnog". Oni nisu smatrali da propozicija mo­ra da bude verifikovana da bi bila smislena, već samo da mo­ra biti verifikabilna. Razlika je značajna. Propozicija „U sve­miru postoje bića nalik nama" je, uz današnja tehnička ogra­ničenja, neverifikovana. Ali ona je u principu verifikabilna i stoga smislena. Sada znamo kakve bi vrste posmatranja mora­le da budu izvršene da bi se odredilo da li je ova propozicija istinita ili ne, i to je dovoljno da bi se pokazalo da je ona srni-

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 97

slena. Ali kakva bi vrsta posmatranja pokazala da je propozi­cija „Bog je beskrajno mudar" istinita ili lažna? Prema poziti-vistima, nikakva posmatranja te vrste nisu moguća i stoga ovaj skup reči nema kognitivno značenje.

Reduktivistička teza i uloga posmatranja

Pozitivisti su se takođe razlikovali u svojim shvatanjima toga šta se podrazumeva pod „posmatranjem". Sledeći ranije empiriste poput Loka i Hjuma, i Rasela iz „Knowledge by De­scription and Knowledge by Aquaintance" , neki od njih (po­sebno Karnap u Der Logische Aufbau der Welt [ 1928] i Ejer u The Foundations of Empirical Knowledge, 1 9 4 0 ) smatrali su da se posmatranje sastoji od neposrednog shvatanja čulnih da­tosti te su tako teoriji dali fenomenalistički vid. Kasnije, poseb­no pod Nojratovim pritiskom, za ono posmatrano („dato") se uzimalo da su to filzički objekti. To je bila takozvana fizikali-stička interpretacija pozitivizma. Kasnije, u The Logical Sintax of Language ( 1 9 3 7 ) , Karnap je izneo ono što je nazvao „prin­cipom toleranci je" prema kojem se u svrhe analize može kori­stiti bilo koja od ove dve opservacione osnove. Tako je to da li usvajamo fenomenalistički ili fizikalistički jezik bilo stvar kon­vencije. Ali u oba slučaja, isticao je Karnap, važi reduktivistič­ka teza da se sve činjeničko znanje može svesti na opservabil-ne podatke. A za njega je to bila suštinska stvar, zato što je po­smatranje, ma šta da je njegov sadržaj, srž naučnog metoda. Stoga su za Karnapa i većinu pozitivista reduktivistička teza i distinkcija analitičko-sintetičko bili nužni sastojci svakog obli­ka empirijske filozofije. Ali 1 9 5 0 . Kvajn je osporio ovu inter­pretaciju empirizma. On je odbacio oba principa, nazvavši ih „dvema dogmama empirizma". Kvajn se tako opredelio za ka-rakterizaciju empirizma koja bi, po njegovom mišljenju, treba­lo da strogo odražava naučnu praksu. Takav opis nije zahte-

I 98 I EJVRUM STROL

vao ni reduktivističku tezu ni distinkciju analitičko-sintetičko. U stvari, Kvajn je povlačio razliku između „empirizma" i „lo­gičkog empirizma". Kvajn je svoje novo gledište nazvao ,,na-turalizovanom epistemologi jom"; u suštini to je empirizam bez pomenute dve dogme. Ali Karnap nikada nije odbacio neku od takozvanih dogmi, i, kao što ćemo ubrzo videti, ostatak živo­ta on i Kvajn, mada bliski prijatelji, vodili su vatrenu raspravu o statusu ovih principa.

Rudolf K a r n a p

Najznačajnije teorijsko dostignuće ma kog pripadnika Bečkog kruga bilo je Gedelov teorem nepotpunosti (vidi poglavlje 2 ) . Ono se široko smatra najznačajnijim doprinosom logičkoj te­oriji u dvadesetom veku i istaknutim doprinosom matematici uopšte. Ali, uz jedan ili dva izuzetka, Gedel je svoje objavljene spise ograničio na logiku. Karnapov rad je imao širi domašaj i stoga veći uticaj u široj filozofskoj zajednici. Od njegove ana­lize metafizike do njegovih doprinosa nefrekvencijskoj teoriji verovatnoće, sve što je objavio imalo je izuzetnu intelektualnu vrednost. Karnap, koji se rodio 1 8 9 1 . u Rondsdorfu, u Ne-mačkoj , proveo je veći deo karijere u akademskim krugovima i, za razliku od Rasela, nije bio poznat van njih. Uprkos ovom donekle monaškom životu, njegova je „Intelectual Autobio­graphy" u The Philosophy of Rudolf Karnap ( 1 9 6 3 ) fascinant­no delo. On tu iznosi podrobnu sliku rasprava i ličnosti unu­tar Der Wiener Kreis, prikazuje svoje mnogostruke veze sa Fregeom, Slikom, Tarskim i Vitgenštajnom, i opisuje svoje su­srete sa Ajnšta jnom i Raselom. Njegove skice tako pružaju ne­ke od najdubljih opisa ovih ličnosti i raznovrsnih uticaja koji su one imale na njegov filozofski razvoj .

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 99

Život

Karnap je u osnovi bio ličnost prosvetiteljstva. Vaspitan u duboko pobožnoj porodici, postepeno je odbacio svoja reli­giozna ubeđenja i, čak i pre svojih studentskih dana, dospeo do gledišta da se čovek i društvo mogu objasniti na potpuno na-turalistički način. Kao što je pisao u „Intelectual Autobio­graphy":

Zajedno s verovanjem u Boga kao ličnost, odbacio sam i verovanje u besmrtnost kao nadživljavanje osobne, sve-sne duše. Najznačajniji činilac u ovom razvoju bio je snažan utisak kontinuiteta u naučnom pogledu na svet. Čovek se postepeno razvio iz nižih formi živih organi­zama bez iznenadnih promena. Svi mentalni procesi su čvrsto povezani s mozgom, kako bi mogli da se nasta­vljaju kad se telo raspadne? Tako sam postepeno došao do jasne naturalističke koncepcije: sve što se događa deo je prirode, čovek je viša forma organizma i umire kao i svi drugi organizmi...

Preobražaj i konačno odbacivanje religioznih ubeđe­nja odmah je dovelo do nihilističkog stava prema moral­nim pitanjima. Moje moralne vrednosti su ostale u sušti­ni iste kao i pre toga. Nije lako u nekoliko reči opisati ove vrednosti, zato što se one ne zasnivaju na eksplicitno formulisanim principima, već obrazuju trajan implicitni stav. Ovo što sledi stoga treba shvatiti prosto kao grub i kratak nagoveštaj izvesnih osnovnih odlika. Činilo mi se da je glavni zadatak pojedinca razvoj njegove ličnosti i stvaranje plodnih i zdravih odnosa među ljudima. Ovaj cilj implicira da je naš zadatak da radimo na razvoju dru­štva i konačno celog čovečanstva u pravcu jedne zajedni­ce u kojoj svaki pojedinac ima mogućnost da vodi zado­voljavajući život i da učestvuje u dobrima kulture. Činje­nica da svako zna da će najzad umreti ne mora da njegov život čini besmislenim ili besciljnim. On sam daje smisao svom životu ako sebi postavlja zadatke, bori se da ih ostvari što bolje može i posmatra sve posebne zadatke

100 EJVRUM STROL

svih pojedinaca kao deo većeg zadatka čovečanstva, čiji cilj daleko nadilazi ograničeno trajanje svakog pojedi­načnog života.

( 1 9 6 3 : 8 - 9 )

Prva od njegovih skica odnosi se na Gotloba Fregea ( 1 8 4 8 - 1 9 2 5 ) . Od 1 9 1 0 . do 1 9 1 4 . Karnap je studirao na Uni­verzitetu u Jeni i pohađao različite kurseve koje je držao Frege. U to doba, mada je Fregeu bilo skoro šezdeset godina, on je bio samo vanredni profesor (Professor Extraordinarius). Njegov rad je u Nemačkoj bio nepoznat, i filozofima i matematičarima. Karnap tvrdi da je bilo očigledno da je Frege bio ogorčen ovom „mrtvom tišinom". Nijedna izdavačka kuća nije bila voljna da objavi njegovu raspravu, Grundgesetze der Arithmetik (Osnov­ni zakoni aritmetike), i on ju je štampao o vlastitom trošku 1 9 0 3 . Takode ga je uznemiravalo Raselovo otkriće protivrečno-sti u njegovom sistemu (tj. Raselov slavni paradoks klase svih klasa koje same sebe ne sadrže), mada Karnap tvrdi da se ne seća da je Frege na svojim predavanjima stvarno raspravljao o ovoj teškoći. Karnap Fregea opisuje sledećim recima:

U jesen 1 9 1 0 . pohađao sam Fregeov kurs „Be­griffschrift" (pojmovna notaci ja, ideografi ja) , iz radozna­losti, neznajući ništa ni o njemu ni o ovom predmetu, osim primedbe jednog prijatelja da je neko našao da je zanimljiv. Zatekl i smo vrlo mali broj studenata. Frege je izgledao stariji no što je bio. Bio je nizak rastom, prilič­no povučen, krajnje introvertan. R e t k o je bacao pogled na slušaoce. Obično smo videli samo njegova leda, dok je po tabli crtao čudne dijagrame i ob jašn javao ih. Nika­da ne bi neki student postavio pitanje ili izneo neko za­pažanje, bilo t o k o m predavanja bilo kasni je . Činilo se da nikakva rasprava ne dolazi u obzir.

( 1 9 6 3 : 5 )

Karnap kaže da su tri velika uticaja na njegovu filozofiju poticala od Fregea, Rasela i Vitgenštajna. Ali tvrdi da je tek mnogo kasnije, posle Prvog svetskog rata, kad je veoma pažlji-

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS \ 101 |

vo pročitao Fregeove i Raselove knjige, uvideo vrednost Frege-ovog dela ne samo za temelje matematike već i za filozofiju uopšte. Zaista, Frege je bio skoro nepoznat filozofima (izuzi­majući Rasela, naravno) sve do objavljivanja Karnapove knji­ge Meaning and Necessity 1 9 4 7 . Semantička teorija izneta u ovoj monografi j i , koja koristi Fregeovu distinkciju između Sinn i Bedeutung, učinila je sve one koji su se zanimali za filo­zofiju jezika svesnim značaja Fregeovih spisa. Retrospektivno se može reći da je Karnapova knjiga Fregea učinila slavnim.

Karnap je bio socijalista, mada je svoja politička gledišta uvek razdvajao od onog što je nazivao svojom „naučnom filo­zof i jom". On ne pominje Fregeove političke poglede u svojoj „Intelectual Autobiography", a možemo pretpostaviti da Fre­ge na svojim kursevima iz logike nije raspravljao o politici. Karnap* koji se veoma divio Fregeu, možda bi bio užasnut da je znao za Fregeove simpatije prema krajnjoj desnici u Nemač-koj posle Prvog svetskog rata. Od 10 . marta do 9. maja 1 9 2 4 , Frege je vodio dnevnik koji nije bio objavljen za njegova živo­ta. Tri beleške, datirane od 2 3 . do 2 5 . marta, pojavile su se u „Nachgelassene Schriften (Posthumnim spisima)", ali veći deo dnevnika, koji se sastoji od razmišljanja o političkim pojava­ma tog vremena, bio je na nemačkom prvi put objavljen 1 9 9 4 . Engleski prevod celog dnevnika, sa komentarom Ricarda L. Mendelsona [Richard L. Mendelsohn], može se naći u časopi­su Inquiry ( 1 9 9 6 ) . To je izuzetan dokument.

U uvodu knjige Frege: Philosophy of Language, Majki Da-met piše o njemu:

Z a mene ima izvesne ironije u činjenici da je čovek, o či­j im sam filozofskim pogledima, mnogih godina, toliko razmišl jao, bio, bar poslednjih godina svog života, ogor­čeni rasista, tačnije antisemita. Ovu činjenicu otkriva fragment dnevnika koji je sačuvan u Fregeovoj Nachlass, ali koj i prof. Hans Hermes [Hans Hermes] nije objavio zajedno s ostalima u Frege's nachgelassene Schriften. Dnevnik pokazuje da je Frege bio čovek krajnje desničar-

102 J EJVRUM STROL

skih shvatanja, ogorčeno suprotstavljen parlamentarnom sistemu, demokrati j i , l iberalima, katolicima, Francuzima i, iznad svega, Jevre j ima, za koje je mislio da im treba od­uzeti politička prava i, još bol je , proterati ih iz Nemačke . Kad sam prvi put pročitao taj dnevnik, pre mnogo godi­na, bio sam duboko šokiran zato što sam se divio Fregeu kao apsolutno rac ionalnom čoveku, mada, možda, ne i čoveku koga bismo mogli voleti. Ž a o mi je što su prire­đivači Fregeove Nachlass odlučili da izostave ovaj ode-ljak.

Tokom dvadeset pet godina posle Dametovog otkrića o postojanju Fregeovog dnevnika, na engleskom nisu bili obja­vljeni nikakvi komentari o Fregeovim političkim stavovima, osim nekih kratkih primedbi Hansa Sluge u Heidegger's Crisis: Philosophy and Politics in Nazi Germany ( 1 9 9 3 ) . Sluga kaže:

Frege je u svom dnevniku napisao da je nekada za sebe mislio da je liberal i da se divio Bizmarku [Bismarck] ali da su sada njegovi heroji general Ludendorf [Ludendorff] i Adolf Hitler [Adolf Hitler] . To je napisano pošto su ova dvojica pokušala da zbace izabranu demokratsku vladu u puču iz novembra 1 9 2 3 . U dnevniku je Frege takođe upotrebio svu svoju analitičku veštinu da smisli planove za proterivanje Jevreja iz Nemačke i gušenje s o c i j a l d e ­mokrata .

(str. 99)

Mendelson se ne slaže sa Slugom, nazivajući ovaj opis dnevnika „potpuno pogrešnim". Mendelson tvrdi: „Dnevnik podržava Sluginu tvrdnju da se Frege divio Ludendorfu ali ne i da se divio Hitleru; a sigurno je da to nije bila posledica pu­ča iz 1 9 2 3 , što kao da implicira Slugina druga rečenica, jer Fre­ge nije odobravao Ludendorfovo učešće; poslednja Slugina re­čenica predstavlja veliko iskrivljavanje sadržaja dnevnika" ( 1 9 9 6 : 3 0 4 ) .

Mislim da je Mendelson u pravu kad tvrdi da dnevnik ne sadrži nikakve primedbe koje bi izričito govorile da se Frege divio Hitleru. Ali se svi komentatori slažu da dnevnik sadrži

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 103

eksplicitne antisemitske primedbe. Evo nekoliko, od kojih sam neke skratio zbog prostora:

Kakva nesreća što su Jevreji imali toliki uticaj u Nacio-nalno-liberalnoj partiji, što je veoma krupna posledica ranijeg perioda reakcije, koju Bizmark nije mogao da po­ništi.

(1996:325)

Tek sam poslednjih godina počeo stvarno da shvatam an­tisemitizam. Ako želimo da donesemo zakone protiv Je-vreja, moramo da odredimo izrazitu odliku {Kennzei­chen) po kojoj možemo s izvesnošću da prepoznamo Je-vrejina. Uvek sam u tome video problem.

(str. 330-31)

Može se priznati da ima Jevreja dostojnih najdubljeg po­štovanja, a ipak misliti da je nesreća što u Nemačkoj ima toliko Jevreja i što imaju potpunu jednakost u političkim pravima sa građanima arijevskog porekla; ali koliko ma­lo se postiže pukom željom da Jevreji u Nemačkoj treba da izgube svoja politička prava i još bolje da nestanu iz Nemačke. Ako se žele zakoni koji bi otklonili ovo zlo, prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste: Kako s izve­snošću možemo da razlikujemo Jevreje od nejevreja? To je možda bilo relativno lako pre šezdeset godina. Sada mi se to čini veoma teškim. Možda se moramo zadovoljiti s borbom protiv onih načina mišljenja {Gesinnung) koji se pokazuju u delatnostima Jevreja i koji su toliko štetni, i s kažnjavanjem upravo tih delatnosti gubitkom građan­skih prava, kao i time da se sticanje građanskih prava učini težim.

(str. 336)

Kao što Mendelson pokazuje u fusnoti, odredujuća razli­ka između Jevreja i nejevreja utvrđena je jedanaest godina ka­snije, 1 9 3 5 . za vreme nacističke diktature. Oduzimajući Jevre-jima građanska prava, stipulirano je da je „Jevrejin onaj ko ima bar tri babe ili dede koji su čisto jevrejske rase" . M a d a Mendelson ima pravo kad kaže da dnevnik ne sadrži nikakvo

I 104 I EJVRUM STROL

izričito tvrđenje u kojem Frege kaže da je Hitler jedan od nje­govih heroja, nešto blisko divljenju implicirano je jednim od poslednjih odeljaka, datiranim 5 . maj 1 9 2 4 : „Adolf Hitler tač­no piše u aprilskom broju Deutschlands Erneurung, da Ne-mačka nije imala jasnog političkog cilja posle odlaska Bizmar-k a " (str. 3 3 8 - 3 9 ) .

Zanimljivo je istorijsko pitanje zašto je Frege odbacio li­beralizam za koji kaže da ga je zastupao ranijih godina i pri­hvatio rasističke i reakcionarne poglede. Da li je to bilo usled dubokog razočaranja, pri kraju života, zbog nedostatka pri­znanja njegovom delu u Nemačkoj? Karnap nam daje sliku jednog ogorčenog čoveka, i nije nerazumno zaključiti da je ta­kvo nezadovoljstvo moglo da dovede i do promene u njegovim političkim gledištima. Nema sumnje, Karnap bi bio užasnut da je znao za Fregeova politička mišljenja. Ali podozrevam da bi Karnap, imajući u vidu njegov racionalan pristup životu, raz­dvojio ova ubeđenja od Fregeovih sposobnosti kao logičara i da se, u skladu s tim, njegovo izričito divljenje prema Fregeu, bar u tom pogledu, ne bi promenilo.

Jedan od najzanimljivijih delova „Intelectual Autobio­graphy" bavi se Karnapovim odnosima s Vitgenštajnom. Ov-de imamo slučaj racionalnog, izuzetno obdarenog profesora koledža koji se sreće s mističnim genijem. Da ova dva duha ni­kada ne mogu da funkcionišu na istoj ravni komunikacije nije neočekivano. Karnap, posebno, nikada nije razumeo zašto je Vitgenštajn naposletku prekinuo svaku komunikaci ju s njim. Ironično je to što je u ovom slučaju racionalno razumevanje pretrpelo neuspeh. Mada je svoju autobiografiju pisao skoro četrdeset godina posle prvog susreta s Vitgenštajnom, Karnap je i dalje tvrdio da je „Vitgenštajn filozof koj i je možda, pored Fregea i Rasela, imao najveći uticaj na moja mišl jenja". Pogle­dajmo Vitgenštajna iz 1927 . godine Karnapovim očima:

Pre prvog sastanka, Šlik nam je savetovao da ne započi­njemo onu vrstu rasprave na koju smo navikli u Krugu, zato što Vitgenštajn tako nešto nikako ne bi želeo. Tre-

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS I 105

balo je da budemo oprezni čak i pri postavljanju pitanja, zato što je Vitgenštajn bio veoma osetljiv i lako bi ga uz­nemirilo neposredno pitanje. Najbolji pristup, rekao je Šlik, bilo bi da pustimo Vitgenštajna da govori a da po­tom veoma oprezno zatražimo potrebna razjašnjenja.

Kad sam sreo Vitgenštajna, shvatio sam da su Šliko-va upozorenja bila potpuno opravdana. Ali njegovo po­našanje nije bilo uzrokovano arogancijom. Uopšte uzev, bio je saosećajnog temperamenta i vrlo ljubazan, ali je bio preterano osetljiv i veoma lako bi se povredio. Sve što bi rekao bilo je uvek zanimljivo i podsticajno, a na­čin na koji bi to izrazio bio je često fascinantan. Njego­vo stanovište i njegov odnos prema ljudima i problemi­ma, čak i teorijskim problemima, bili su mnogo sličniji stavovima kreativnog umetnika nego naučnika; moglo bi se skoro reći, sličniji stavovima proroka ili vidovnjaka. Kad bi počeo da formuliše svoje poglede o nekom poseb­nom problemu, često smo osećali unutarnju borbu koja se u njemu odvijala tog trenutka, borbu kojom je poku­šavao da iz mraka prodre do svetlosti uz intenzivan i bo­lan napor, koji je čak bio vidljiv na njegovom veoma iz­ražajnom licu. Kad bi najzad, ponekad posle dugog muč­nog napora, došao njegov odgovor, njegov iskaz je pred nama stajao nalik novostvorenom umetničkom delu ili božanskom otkrovenju... Utisak koji je činio na nas bio je kao da je dospeo do uvida božanskim nadahnućem, ta­ko da nismo mogli a da ne osećamo da bi svaka trezvena racionalna primedba ili analiza onoga što je rekao bila nalik skrnavljenju.

Tako je postojala upadljiva razlika između Vitgen-štajnovog stava prema filozofskim problemima i mog i Slikovog. Naš stav prema filozofskim problemima nije se mnogo razlikovao od stava koji naučnici imaju prema svojim problemima. Nama se činilo da je rasprava o sumnjama i primedbama drugih ljudi najbolji način za proveru neke nove ideje na polju filozofije isto kao i na poljima nauka; Vitgenštajn, s druge strane, nije podnosio da drugi kritički ispituju njegova gledišta, kad je jednom uvid zadobijen činom nadahnuća. ...Kad smo ranije na

106 EJVRUM STROL

sastancima Kruga čitali Vitgenštajnovu knjigu, pogrešno sam verovao da je njegov stav prema metafizici sličan na­šem. Nisam obratio dovol jno pažnje iskazima u njegovoj knjizi o onom mist ičnom, zato što su se njegova osećanja i misli u ovoj oblasti tol iko razlikovali od mojih. . . .Čak i u doba kad je suprotnost u Weltanshauung-u i osnovnom ličnom stavu postala očigledna, nalazio sam da je druže­nje s njim izuzetno zanimljivo, uzbudljivo i korisno. Stoga mi je bilo žao kad je prekinuo kontakte. Od početka 1 9 2 9 . nadalje, Vitgenštajn je želeo da se vida samo sa Slikom i Vajsmanom, a ne i sa mnom i Fajglom, koji se u međuvre­menu takode upoznao s njim, a još manje sa Krugom. M a ­da je razlika u našim stavovima i ličnostima dolazila do iz­raza samo u izvesnim prilikama, shvatao sam veoma do­bro da je tu razliku Vitgenštajn osećao sve vreme i da mu je, za razliku od mene, smetala. Rekao je Sliku da može da razgovara samo s nekim ko „pruža r u k u " .

( 1 9 6 3 : 2 5 - 2 8 )

Razmišljajući o svojim razgovorima s Vitgenštajnom i ponovno promišljajući Tractatus u njihovom svetlu, Karnap je zaključio da se njihova gledišta razlikuju u tri osnovna pogle­da. Prvo, on i članovi kruga „živo su se zanimali" za nauku i matematiku, dok je Vitgenštajn, prema Karnapu, ta područja posmatrao s ravnodušnošću pa čak i s prezirom. Istorija bri­tanske i američke filozofije posle Drugog svetskog rata odraža­va te razlike: Amerikanci su, uopšte uzev, bili više pod Karna­povim nego pod Vitgenštajnovim uticajem, a obrnuto je važi­lo za Englesku. Drugo, Vitgenštajn i Karnap su se razlikovali u pogledu značaja veštačkih jezičkih sistema. Za Karnapa su oni bili neophodni za analizu filozofskih problema, dok je Vitgen­štajn mislio upravo suprotno. Ponovo će većina britanskih fi­lozofa deliti Vitgenštajnovo stanovište a Amerikanci Karnapo-vo. Treće, u Tractatusu Vitgenštajn tvrdi da se odnos između rečenice i činjenice pokazuje a da se ne može izreći. Karnap, prihvatajući Tarskijeva gledišta o razlici između metajezika i objekt- jezika, dokazuje da je moguće stvoriti teoriju o nekom

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 107 |

Karnapova filozofija

Karnapovi spisi su tako obimni da se ne mogu nadati da pretresem čak ni njihov manji deo. Umesto toga, zbog njiho­vog filozofskog značaja, izdvojiću dve knjige o kojima ću ukratko raspravljati.

Njegovo najranije značajno delo, objavljeno 1 9 2 8 , bilo je Der logische Aufbau der Welt {Logička izgradnja sveta). Ovde

jeziku unutar koje se odlike tog jezika mogu i pokazati i izre­ći. Ova ideja ga je kasnije dovela do teorije koju je nazvao „lo­gičkom sintaksom" jezika. Za kasnog Vitgenštajna, pošto se ovaj problem javljao samo u pogledu idealnog jezika i pošto je takav jezik smatrao nebitnim za rešavanje filozofskih proble­ma, ovo pitanje je bilo sporno. Njegovi sledbenici u Engleskoj bili su sličnog uverenja.

Ubrzo posle njihovog poslednjeg kontakta, Vitgenštajn je iz Beča prešao u Kembridž, gde je počeo da radi na svom „no­vom metodu" , filozofskoj koncepciji velike originalnosti i širo­kog uticaja. On je imao ogroman uticaj i unutar filozofije i u širim intelektualnim krugovima, u psihologiji, antropologiji, lingvistici, sociologiji i književnosti. O ovim posttraktarijan-skim idejama ćemo raspravljati u petom poglavlju. Karnap je ostao u Evropi, predajući na Univerzitetu u Pragu od 1 9 3 1 . do 1 9 3 5 , sve dok ga širenje nacizma u sudetskoj oblasti nije pri­nudilo da dođe u Sjedinjene Države, gde je proveo ostatak pro­fesionalnog života. S izuzetkom rada na teoriji verovatnoće, njegova kasnija karijera se sastojala manje u iznalaženju novih načina razmišljanja o filozofskim problemima nego u produ­bljivanju i proširivanju koncepcija koje su ranije razvili on i drugi pripadnici kruga. Ove ideje bile su krajnje plodne i, kao što sam primetio, veliki deo potonje američke filozofije izve­den je u njihovom duhu.

I 108 I EJVRUM STROL

se po prvi put javlja tema koju Karnap više neće napuštati. On je naziva „racionalnom rekonstrukci jom". Sećamo se da su pozitivisti u osnovi bili naučno orijentisani filozofi koji su sma­trali da nam samo nauka može dati istinsko znanje o svetu. Ali tada se postavlja pitanje: šta ostaje filozofiji da čini? Videli smo da su, sledeći Vitgenštajna, pozitivisti smatrali da filozofi­ja ima svoju ulogu, naime da razjasni osnovne pojmove nauke čime bi se postiglo prozirnije shvatanje prirode čovekovog zna­nja. Ono što Karnap naziva racionalnom rekonstrukcijom va­rijanta je tog zadatka razjašnjavanja. Ovde su značajne dve re­či - „racionalno" i „rekonstrukci ja" . „Racionalno" u ovom kontekstu znači pružanje opisa drugog reda prirode naučnog znanja koje je u potpunosti opravdano. Ono počinje datostima koje su izvesne i od njih postepeno gradi sliku makroskopskog sveta koji opisuju naučni zakoni. Logički poredak - a za Kar-napa „ logično" i „rac ionalno" imaju skoro isto značenje -našeg naučnog znanja nije poredak koji ljudi stvarno slede dolazeći do takvog znanja. Mi normalno i preanalitički poči­njemo zapažajući izvesne pojave u l judskom iskustvu i po­tom, pomoću istančanih tehnika nauke, stižemo do principa koji pružaju dublje i potpunije objašnjenje tih pojava. Nauč­ni poredak otkrića je tako suprotan prirodnom prednaučnom poretku. Naučni principi nam dozvoljavaju da objasnimo, na primer, zašto isti naučni zakoni obuhvata ju tol iko raznolike pojave kao što su plima i oseka, pad jabuke s drveta i kruže­nje Meseca oko Zemlje . Ali ove pojave zapažamo pre no što smo razvili nj ihovo naučno objašnjenje. „Rekonstrukc i ja " se tako razlikuje od „konstrukci je" . Rekonstrukci ja u stvari pre­okreće prirodni poredak otkrića. O n a polazi od najizvesnijih datosti i na toj osnovi pruža racionalnu sliku koja objašnja­va kako je naučno znanje mogućno.

Metodologi ja rekonstrukcije u Aufbau jeste redukcioni-stička. Ona počinje postavljanjem niza definicija koje polje da­tosti svode na ograničeni skup pojmova nazvanih „osnovom", proces koji se izvodi pomoću logičkog sistema zasnovanog na

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS \ 109 |

Principia Matbematica. Odmah vidimo kako Karnap ističe značaj idealnog jezika za ciljeve filozofije. Karnap ovakav jezik naziva „sistemom konsti tuci je" . To je struktura sačinjena od egzaktnih definicija i aksioma. U ovom slučaju ona se prime-njuje na epistemologiju. Prema Karnapu, svi saznati objekti dele se na četiri kategorije: društveno-kulturne entitete, tude svesti, fizičke objekte i naše sopstvene privatne osete. U rekon­strukciji našeg sistema znanja, Aufbau počinje od privatnih oseta: oni su izvesni na način na koji druge klase objekata to nisu. Ključni pojam (verovatno izveden iz Raselove Our Knowledge of the External World iz 1 9 1 4 . i kalkulusa relacija u Principia Mathematica) jeste jedna jedina primitivna asime­trična relacija, prisećanje sličnosti. Karnap je u stanju da defi-niše pojmove kao što su „klasa kvali teta" , „sličnost kvaliteta", „klasa čulnih datosti" , „oset" , „susedne bo je " i izvesne poj­move vremenske sukcesije. To omogućava konstrukciju pro-storno-vremenskog sveta u kojem se čulni kvaliteti mogu pri­pisati njegovim tačkama. Potom je u stanju da definiše „vizu-elne ob jekte" i „moje sopstveno te lo " . Kad je to završeno, on dalje nastavlja konstrukciju da bi mogao da okarakteriše svet opažanja, biološki svet i, najzad, kulturne objekte. Rezultat je racionalna slika znanja koje nauka, i u izvesnoj meri društve­na nauka, imaju o raznovrsnim objektima i pojavama.

U poslednjem delu Aufbau Karnap raspravlja o značaju teorije konstitucije za filozofiju. On se bavi pre svega odnosom između mentalnog i fizičkog, problemom koji je središnji u kartezijanskoj tradiciji. On razlikuje empirijska pitanja o ovom odnosu od filozofskih pitanja. Kakav je odnos između događaja u našem mozgu i iskustava koja doživljavamo jeste naučno pitanje, različito od svake interpretacije tog odnosa, kao što je pitanje da li je ono mentalno nematerijalno. Ovo po-slednje pitanje Karnap proglašava metafizičkim i nepodložnim kognitivnom rešenju. Ova distinkcija, koju je naglasio u kasni­j im delima, vodi do gledišta koje nikada nije odbacio, naime, da se moraju razdvojiti hipoteze koje su u principu verifikabil-

I 110 I EJVRUM STROL

ne, i stoga kognitivno smislene, od hipoteza koje to nisu. Sva metafizička gledišta svrstana su u ovu drugu kategoriju.

Ideje koje su po prvi put izbile na površinu u Aufbau do-vešće do dve zanimljive posledice u kasnijoj Karnapovoj filo­zofiji. Prva je to da konstrukcija stvarno primenjena u Aufbau koja je koristila čulne datosti kao osnovu nije nužna. Isto se ta­ko za konstrukciju može poći od osnove koju predstavljaju fi­zički objekti i Karnap je kasnije pokazao kako se može izvesti takva konstrukcija. U suštini izbor je proizvoljan i stvar prefe­rencija. Karnap je na kraju ovu zamisao formulisao kao svoj „princip toleranci je" . Ne čini nikakvu filozofsku ili ontološku razliku to kako se započinje sistem konstitucije. Druga značaj­na posledica ticala se distinkcije analitičko-sintetičko, koju će Kvajn odlučno odbaciti kao nešto što bi bilo nužno za ma ko­ji oblik empirijske filozofije. Karnap dokazuje da empirijska pitanja (tj. naučna pitanja) treba oštro razdvojiti od pitanja o osnovi od koje sistem konstitucije treba da pode. Tako je pita­nje kao što je „Da li je Trojanski rat bio istorijski događaj ili puki proizvod Homerove mašte?" empirijsko pitanje, dok je nasuprot tome „Da li postoji svet spoljašnji našim oset ima?" metafizičko pitanje koje ne može da se inkorporira u sistem konstitucije. To ga je najzad dovelo do razlikovanja između „spoljašnjih" pitanja o konstitucionim sistemima ili teorijama u celini i „unutrašnjih pitanja" koja se postavljaju unutar ta­kvih sistema. Prva su analitička, druga sintetička. Tako je di­stinkcija analitičko-sintetičko preobražena, u Karnapovim ka­snijim spisima, u distinkciju između spoljašnjih i unutrašnjih pitanja. Kvajn nije prihvatio čak ni ovakvu reinterpretaciju analitičkog i sintetičkog.

Sada prelazim na Karnapovu knjigu Meaning and Necessity iz 1 9 4 7 , značajnu studiju o semantičkoj teoriji. U svojim spisima iz perioda pre no što je došao u Ameriku, kao što su Logische Syntax der Sprache, objavl jen 1 9 3 4 , i Philosophy and Logical Syntax, objavljen 1 9 3 5 , Karnap je tvr­dio da su filozofski problemi u suštini prevashodno sintaksič-

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 111 |

ki. Ali pod uticajem Tarskijevih semantičkih analiza, kao što je bila formulacija semantičke koncepcije istine, Karnap je odlu­čio da logička analiza mora da nadiđe sintaksu, koja predsta­vlja proučavanje strukturnih odnosa između jezičkih izraza bez obaziranja na njihovo značenje. Njegovo gledište, pošto je sti­gao u Sjedinjene Države, bilo je da se logička analiza mora protegnuti i na semantiku, to jest, i na pojmove značenja i isti­ne. U kratkom razmaku objavio je niz knjiga i članaka u koji­ma je pokazivao kako se semantikom možemo baviti koristeći idealan jezik. Meaning and Necessity je vrhunac tog niza. To je pokušaj da se stvori reglementiran metajezik koji bi mogao da se upotrebi u raznovrsne filozofske svrhe. Karnap je zapravo takav jezik primenio na eksplikaciju izvesnih modalnih pojmo­va, kao što su „moguće" i „nužno" , koji su igrali važnu ulogu u istoriji filozofije, u kojoj je njihova upotreba nejasna. Njego­va eksplikacija im daje precizno značenje. On je takode poka­zao kako njegov sistem može da reši čuveni problem paradok­sa analize. Zato što je analiza bila ono čime se većina engleskih i američkih filozofa bavila još od početka veka, ovaj paradoks je za njih predstavljao istinski problem. On se može izložiti na sledeći način. Ako termin koji treba analizirati, recimo „brat " , nazovemo analysandum, izraz „sin istih roditel ja" , kojim na­stoj imo da izrazimo njegovo tačno značenje, nazovemo analysans, a proizvod ovog procesa nazovemo analizom, suo­čavamo se sa sledećom teškoćom. Ako je analizans sinoniman sa analizandumom, analiza je trivijalna i iz nje ništa nismo do­znali. Ali ako analizans nije sinoniman sa analizandumom, analiza je pogrešna. Ali analizans je ili sinoniman ili nije sino­niman sa anlizandumom, tako da je svaka analiza ili trivijalna ili pogrešna. Pošto je većina analitičkih filozofa pretpostavlja­la da nam njihove eksplikacije raznih pojmova, uključujući tu i pojmove nauke, daju nove informacije i novo razumevanje značenja tih pojmova, paradoks ih je suočavao sa dubokim problemom. Jedan od rezultata koje Karnap pokušava da po­stigne u Meaning and Necessity jeste rešenje tog paradoksa.

I 112 I EJVRUM S T R O L

Ono predstavlja poseban slučaj opšte semantičke teorije koju razvija u tom delu.

Karnap počinje time što pokazuje kako se može stvoriti jedan idealan semantički metajezik. Metod se primenjuje na iz­raze sistema koji on naziva „ S " . Te izraze on naziva „dezigna-tor ima" . Klasa dezignatora obuhvata deklarativne rečenice, in­dividualne izraze (tj. individualne konstante ili deskripcije) i predikatore (predikatske konstante, složene predikatske izra­ze, uključujući i apstraktne izraze). Metajezik S se obrazuje po­moću četiri tipa pravila: pravila dezignacije, pravila istinitosti, pravila transformacije i pravila opsega. Pravila dezignacije, na primer, povezaće dezignator metajezika, kao što je , , s " , sa ne­kom određenom individuom, Skotom, a , ,v" sa knjigom, Ve-verli. Druga pravila određuju dezignaciju predikata. , , C x " se tako prevodi kao ,,x je čovek" . Pravila istinitosti su složenija. Karnap daje pravilo istinitosti atomskih rečenica (koje je pre toga definisao). O n o glasi: Atomska rečenica, Pi (koja sadrži predikat i individualnu konstantu) je istinita ako i samo ako individua na koju referira konstanta ima svojstvo na koje refe­rira predikat. Tako je simbolička rečenica , , D s " istinita ako i samo ako je Skot dvonožac. Navedena su pravila istinitosti svih veznika. Pravilo istinitosti za „il i" glasi: Rečenica (Gi V Gj) je istinita u Si ako i samo ako je bar jedna od njene dve sa­stavne rečenice istinita.

Pomoću ovih pravila data su precizna objašnjenja raznih termina korišćenih u ranijim filozofskim tekstovima - kao što su „anal i t ičko" , „sintetičko", „samoprotivrečnost" , „logički ekvivalentno", „činjeničko". Osnovni po jam, koji omogućava eksplikaciju tih pojmova, jeste pojam „deskripcije stanja" . Karnap ga definiše kao klasu rečenica koja za svaku atomsku rečenicu sadrži ili tu rečenicu ili njenu negaciju ali ne i obe i ne sadrži nijednu drugu rečenicu. Opseg je klasa svih onih de­skripcija stanja u kojima važi data rečenica Gi. Tako je „ana­lit ičko" zamenjeno sa ,,L-istinito" u Si. „L-ist inito" znači „lo­gički is t ini to" , tako da je rečenica, Gi, L-istinita ako i samo

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 113 |

ako važi u svakoj deskripciji stanja u Si. „Samoprotivrečnost" je zamenjeno sa , ,L- lažno" , koje je definisano kao ~Gi je L-istinito, a „logički ekvivalentno" je definisano kao Gi impli­cira Gj u Si ako i samo ako Gi Gj jeste L-istinito. Povučena je razlika između ekstenzionalnih i neekstenzionalnih kontek­sta (npr. rečenica o verovanju kao što je „Džons veruje da je Alameda u Kaliforni j i" jeste neekstenzionalna), a potom su iz­vedeni zaključci o tome koje vrste izraza mogu da zamene dru­ge izraze u tim različitim kontekstima uz očuvanje sinonimno-sti i/ili istinitosti.

Karnap je uveo nov pojam, „intenzionalni izomorfizam", koji mu omogućava da reši paradoks analize. Prema njegovoj teoriji, analizans i analizandum mogu da budu intenzionalno izomorfni, i stoga sinonimni, a da to ne bude trivijalnost. Is­pravnost ovog objašnjenja su doveli u pitanje razni pisci, kao Benson Mejts i Leonard Linski, ali su problemi isuviše složeni da bismo ih ovde ispitivali.

Duboka kritika celog Karnapovog pristupa filozofiji mo­že se naći u prikazu Gilberta Rajla pod naslovom „Discussion of Rudolf Carnap: Meaning and Necessity", koji je prvi put objavljen u časopisu Philosophy 1 9 4 9 . Navešću dva odeljka koji izražavaju ton prikaza:

On još uvek voli da konstruiše veštačke 'jezike' (koji ni­su jezici već kodovi), i još uvek ukrašava svoje formule nezgodnim, zato što su za govornike engleskog jezika ne­izreciva, gotičkim slovima. Ali čini se da ekspozitoran značaj ovih šifriranih formula opada. Zapravo ne mogu da ubedim sebe da one imaju išta više do ritualnu vred-nost. One ne funkcionišu kao brana protiv nejasnosti, dvosmislenosti ili puke konfuzije, a ne koriste se za skra­ćivanje ili formalizaciju dokaza. Kalkulusi bez kalkulaci­ja čine se bezrazložnom algebrom.

( 1 9 7 1 : 2 2 5 )

Moj osnovni utisak o ovoj knjizi jeste da je to iznenađu­juća smeša tehničke tananosti i filozofske naivnosti. Nje-

I 114 I EJVRUM STROL

Kritika pozitivizma

Ta osporavanja su se uopšte uzev smatrala uspešnim, što nam može pomoći da objasnimo zašto je logički pozitivizam (bar u svom kanonskom vidu) nestao sa savremene scene. Ispi­ta jmo ovde neke kritičke primedbe iznete protiv principa veri­fikacije i ostavimo raspravu o problemima koji se odnose na distinkciju analitičko-sintetičko i redukcionističku tezu za sed­mo poglavlje, posvećeno Kvajnu. Prvo, pozitivisti nisu mogli da prevladaju nekoliko „unutarnjih" krit ika. Ove su se ticale

ne teorije pripadaju dobu koje je nastupilo s Milom i po­čelo da nestaje ubrzo posle Principles of Mathematics. Mutna terminologija ekstenzije i intenzije koja je pripa­dala mutnom i zastarelom učenju o terminima iskopana je da bi pomogla obrazovanje jedne dvodimenzionalne teorije značenja kao relacije u dobu kada bi trebalo da bude jasno da teorije značenja kao relacije nisu uspešne. Karnapov uticaj na filozofe i logičare veoma je snažan. Značaj semantičkih problema u filozofiji i logici ne mo­že se prenaglasiti. Zato što se plašim da bi širenjem ovih grešaka moglo da omete rešavanje semantičkih problema prikazao sam tako nepovoljno raspravu jednog mislioca čiji pogledi počinju da se uzimaju kao autoritativni.

(str. 235)

Uprkos ovakvim kritikama, Karnapovo delo je bilo širo­ko prihvaćeno, posebno u Sjedinjenim Državama. Ono je ta-kođe, iz složenih razloga, bilo postepeno zaštićeno od one vr­ste prigovora koje su filozofi iznosili protiv kanoničnih oblika pozitivizma. Ortodoksni pozitivizam je počivao na principu verifikacije, distinkciji analitičko-sintetičko, i jednom poseb­nom obliku redukcionizma koji je naglašavao ulogu posmatra­nja za svaku empirijsku filozofiju. Sve tri postavke će kasnije biti snažno osporene.

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS 115

statusa samog principa verifikacije. Kad bi on imao kognitiv­no značenje, tada bi, prema teoriji , morao biti ili analitički ili sintetički. Ako je analitički, onda nema činjeničkog sadržaja. Ako je sintetički, morao bi da bude verifikabilan. Ali kako da se verifikuje? Kakva bi vrsta posmatranja pokazala da je prin­cip verifikacije bilo istinit bilo lažan?

Nažalost, niko nije mogao da iznese ubedljive razloge za to da je princip verifikacije uopšte podložan posmatranju, te je tako, po sopstvenom kriterijumu, bio kognitivno besmislen. Neki pozitivisti su izneli ideju da bi mogao da se interpretira kao heuristički princip - naime, ideju da je princip verifikacije koristan putokaz za razdvajanje besmisla od kognitivnog smi­sla. Ali ovo je bilo prosto zaobilaženje problema. Drugi su do­kazivali da on predstavlja lingvistički predlog koji pruža ra­zumno približnu analizu eksplikanduma „izraz s kognitivnim značenjem" - i da izjava da nešto ima kognitivno značenje im­plicira empirijsko tvrđenje. Oni koji su sledili Karnapa sugeri-sali su da ovakva eksplikacija postiže „racionalnu rekonstruk­c i ju" eksplikanduma. Ali predloži i racionalne rekonstrukcije nisu ni istiniti ni lažni, tako da strogo govoreći ni ove sugesti­je nisu mogle da spasu princip verifikacije. Tako je postalo ja­sno da je princip verifikacije deo bolesti koju je sama ta teori­ja trebalo da izleći.

Druga teškoća je nastala iz pokušaja da se princip verifi­kacije precizno izrazi. Ranije sam pomenuo da u drugom izda­nju Language, Truth, and Logic (1948) Ejer predlaže različite formulacije smišljene da bi se izbegli nejasnost i izvesni protiv-primeri. Njegova poslednja verzija tvrdi, u stvari, da rečenica, S, ima empirijski značaj ako je moguće da se iz S, uz pogodne dodatne hipoteze, izvedu opservacione rečenice koje nisu izvo-dive samo iz dodatnih hipoteza. U članku objavljenom dve go­dine kasnije, „Problems and Changes in the Empiricist Crite­rion of Meaning" , Karl G. Hempel pokazuje da ovakva formu­lacija ne može da izađe na kraj s protivprimerima. Prema Hempelu, Ejerov kriterijum pridaje empirijsko značenje bilo

I 116 I EjVR UM STROL

kojoj rečenici uopšte. Tako , pretpostavimo da je rečenica, S, „Apsolut je savršen", besmislena prema principu verifikacije. Tada možemo da obrazujemo novu rečenicu, R, dodatnu hipo­tezu kako bi je Ejer nazvao, „Ako je apsolut savršen, tada je ova jabuka crvena". S i R zajedno povlače za sobom opserva-cionu rečenicu „Ova jabuka je crvena" , koja ne sledi ni iz S ni iz R samih za sebe. To pokazuje da ma koja besmislena rečeni­ca može da se upotrebi kao dodatna hipoteza u dobroformira-noj formuli da bi za sobom povlačila ma kolu opservacionu re­čenicu. Stoga je Ejerov kriterijum isuviše širok. U potonjoj li­teraturi nije se došlo ni do kakve uspešne forrnulacije principa verifikacije.

Treća primedba je izvedena iz teorije govornih činova Dž. L. Ostina. Ostin je identifikovao grupu rečenica, „performati-v a " , koje igraju posebne uloge u svakodnevnom govoru. Ovi iskazi izgledaju kao tvrđenja, ali ne tvrde ništa, ne iznose nika­kve tvrdnje te, prema tome, nisu ni istiniti ni lažni. Prema Osti-nu, oni imaju tu odliku da izgovarajući ih mi zapravo nešto či­nimo. Dva primera: tokom obreda venčanja matičar izgovara rečenicu „Proglašavam vas mužem i ženom" . Njegovo izgova­ranje ovih reči u ovim okolnostima predstavlja način da se sklopi brak između dve osobe. Žena koja lomi bocu šampanj­ca o pramac broda dok on biva porinut u more i izgovara „Nazivam ovaj brod Elizabeta Druga" daje ime lađi. Bilo bi besmisleno tvrditi da su matičarev ili ženin iskaz istiniti ili la­žni. Pojmovi istine i laži ne primenjuju se na ovakve govorne činove. Pa ipak su oni savršeno smisleni i razumeju ih svi uče­snici u tim ceremonijama. Princip verifikacije bi ih proglasio besmislenim. Ali je jasno da oni to nisu, stoga princip verifika­cije shvaćen kao kriterijum smislenosti treba odbaciti.

Pored ovih problema, stav da nauka i samo nauka može da pruži značajne informacije o stvarnosti nije bio ubedljiv ni­ti privlačan nekim filozofima. Oni su verovali da mogu da iz­nose tvrđenja o stvarnom svetu koja ne bi bila samo smislena već i istinita - i da ta tvrđenja ne spadaju u propozicije nauke.

L O G I Č K I P O Z I T I V I Z A M I TRACTATUS | 117

Najznačajniji filozof koji je zastupao ovo gledište bio je Dž. E. Mur. M u r je jedan od začetnika neformalnog načina filozofi­ranja i verovatno predstavlja začetnika filozofske analize u dvadesetom veku. Njegovi zdravorazumski pogledi kao i mar­ljivo i podrobno ispitivanje značenja izvesnih iskaza imaće du­bok uticaj na njegove savremenike i kasnije filozofe. Posebno, oni su pokazali da postoje alternative logičkom pozitivizmu i zapravo svakom obliku scijentizma. Jedna je od čudnih stvari u istoriji filozofije dvadesetog veka to što se čini da Mur uopšte nije svestan Karnapovih spisa. Karnap je bio Murov mladi sa-vremenik a njihovi najplodniji stvaralački periodi su se prekla­pali. Rad obojice je bio veoma zapažen od sredine 1920-ih do sredine 1940-ih. Obojica su bili pod uticajem Rasela i Vitgen-štajna, pa ipak ne samo da su Karnapova postignuća Mura ostavljala ravnodušnim: čini se da ih uopšte nije bio svestan. Možda je razlog ovog ćutanja bilo Murovo nepoverenje prema bavljenju filozofijom na formalan način. M a kakvi bili razlozi, Karnapova filozofija ne igra nikakvu značajnu ulogu u Muro-vom mišljenju.

Glava 4

Dž. E. MUR: TONA CIGALA

Život

Džordž Edvard Mur rodio se 1 8 7 3 . u Gornjem Norvudu, predgrađu Londona, i umro u Kembridžu 1 9 5 8 . Počev od slav­ne knjige, Principia Ethica, i isto toliko slavnog članka, „Refu­tation of Idealism", objavljenih 1 9 0 3 , on je tokom cele svoje duge karijere pružio temeljni doprinos filozofiji. Svaki spisak najvećih britanskih filozofa dvadesetog veka svakako mora da uključi i Mura kao istaknutog člana. Poput Rasela i Vitgenštaj-na, on je imao i obožavaoce i kritičare. U posmrtnom članku objavljenom u listu Manchester Guardian 2 5 . oktobra 1 9 5 8 , jedan je od njegovih pobornika, C. D . Brod, pisao:

Pitanje je da li je ma koji drugi filozof poznat istoriji pre-vazišao M u r a ili mu čak bio i samo ravan po snazi ana­lize problema, otkrivanja i razobličavanja grešaka i dvo­smislenosti, i razradi alternativnih mogućnost i . On je bio svestan svojih ograničenja, i na polju apsolutno funda­mentalnih problema kojima se posvetio, on je svaki pred­met koj im se bavio obasjao novom svetlošću i preobrazio.

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 119 |

Dž L. Ostina su jednom zapitali šta misli o Vitgenštajnu. On je odgovorio „Mur je moj čovek! " . Ali uprkos ovim hva-lospevima, Mur je imao i svoje kritičare. Rudolf Mec [Rudolf Metz] se žalio:

Mada Mura možemo da nazovemo najvećim, najoštrijim i najsposobnijim savremenim filozofom kad se radi o po­stavljanju pitanja, moramo da dodamo i da je on krajnje slab i nezadovoljavajući u davanju odgovora. Kad je po­stavljanje pritanja preterano bujno, davanje odgovora prirodno mora da bude šturo. Rešenja i rezultati se teško mogu očekivati od Mura, a ako se povremeno i javljaju, oni su nalik mrvicama koje padaju sa učiteljeve trpeze.

(Stebbing 1968:521)

U ogledu prvobitno objavljenom u New Statesman 1 9 6 3 . i preštampanom u prvom tomu zbirke Gilbert Ryle: Collected Papers 1 9 7 1 , Raj i , koji se veoma divio Muru, s oklevanjem se složio s Mecovom ocenom:

Poput Sokrata, Mur je spremno pretpostavljao da će se njegovi analitički postupci završiti, ako se ikada uspešno završe, nekim analizama ili definicijama složenih pojmo­va. Ali, kao i Sokrat, proizveo je veoma malo takvih ana­liza. Niti se ono što smo naučili od njega sastoji u skupu takvih analiza. On nas je učio da pokušamo da proceni-mo i učio nas je kako da procenimo snagu izraza oko ko­jih se vrte filozofski problemi. Nije sasvim beznačajna slučajnost to što on, zajedno sa mnogim od svojih kriti­čara i pobornika, nije u potpunosti shvatio da, pre no što te snage budu procenjene, od definicija neće biti koristi, a da pošto su procenjene, nema više korisne svrhe koju, bi ispunjavale, osim ono malo koristi koju pružaju mnemo-nička sredstva. U svojoj „Autobiography" (str. 33), Mur spremno i bez ljubomore objavljuje da Vitgenštajn vrši drastičnu reorijentaciju filozofskih istraživanja i metoda. On je uviđao, bez ikakve zavisti, da se plima interesova-nja povlači iz onih tokova koje je on toliko uporno čistio. On ne pominje, a verovatno da nikad nije sebi ni pome-

I 120 I EJVRUM STROL

nuo, koliko su Vitgenštajnovim jedrima bile potrebne brodske kobilice i balast koji je Mur obezbedivao.

( 1 9 7 1 : 2 7 0 )

Uprkos ovoj uzdržanosti, Raj i nije štedeo na pohvalama primeru koji je Mur pružao mladim filozofima kao što je to bio i sam Raji . U jednom lepom odeljku on kaže da ga M u r podseća „skoro istovremeno na Dunsa Skota [Duns Scotus], jednu tonu cigala i ujaka sa sela kod koga provodimo ras­pust."

Slobodan i od taštine i od skromnosti, nije video nika­kvog razloga, i učio je i nas da ne vidimo, zašto bi se pi­tanja ličnog prestiža i osetljivosti uopšte uzimala u obzir. On nikada nije oklevao da zada udarac, ali nije bio ni na­silan; naše rđave argumente je cepao u paramparčad, ali nam se nikada nije podsmevao. Ponekad bi hvalio i sam koristio naša dobra zapažanja; ali nam nikada nije delio komplimente. Nikada nije pokušavao da zabeleži poen. Nikada nije varao. Nije imao nikakvo filozofsko jevan-đelje koje bi propovedao niti filozofsku stranku za koju bi se borio. Njegove omiljene filozofske teme nisu bile brojne, a njegovi ključni problemi su nam često izgledali izveštačeni. Bilo je malo teza koje bismo mogli da nave­demo kao Murova učenja, a nismo osećali nikakvu po­sebnu sklonost da prihvatimo one koje bismo mogli da navedemo. Pa ipak smo kući odlazili s osećanjem punim borbenosti, čvrsto spremni da sledeći put naše argumen­te učinimo prodornijim. On bi nas podsećao, skoro isto­vremeno na Dunsa Skota [Duns Scotus], jednu tonu ciga­la i ujaka sa sela kod koga provodimo raspust."

( 1 9 7 1 : 2 7 1 )

Možda je najveće priznanje Muru bilo posredno. Posled-njih godinu i po dana svog života Vitgenštajn je radio na ne­kim Murovim ranijim slavnim člancima. Vitgenštajnove bele-ške, posmrtno objavljene 1969. pod naslovom On Certainty, sastoje se od 6 7 6 odeljaka, od kojih se većina izričito bavi stva­rima poput Murovog dokaza za postojanje spoljašnjeg sveta i

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 121 |

Murovom izjavom da sa izvesnošću zna jedan broj propozici­ja . Poslednjih sedam odeljaka napisana su samo dva dana pre no što je Vitgenštajn umro. Nema sumnje da je Vitgenštajn smatrao da je Murov doprinos bio od izuzetnog značaja inače ne bi proveo svoje poslednje dane (što je znao) razmišljajući o njima. Ali nezavisno od onoga što su ljudi govorili ili mislili o Muru, ono što je on u filozofiji stvarno postigao bilo je veoma impresivno.

U njegovim spisima se po prvi put javlja pojam filozof­skog paradoksa, a distinkcija između tvrđenja i izražavanja koju je u knjizi Ethics povukao 1 9 1 2 . možda je najraniji izvor teorije govornih činova. Njegovo otkriće onoga što se naziva „Murovim paradoksom", koji vidimo u rečenici „Smit je napu­stio sobu ali ja u to ne verujem", izvor je teorije pretpostavki. Ova rečenica nije formalno samoprotivrečna a ipak u sebi nosi nesklad između onoga što tvrdimo kad izgovorimo rečenicu „Smit je napustio sobu" i onoga što tvrdimo kad kažemo „Ja u to ne verujem". Paradoks nastaje iz oprečnih pretpostavki a ne iz nekog oblika formalne nesaglasnosti između ove dve propo­zicije. Prema Vitgenštajnu, ovo je bilo značajno otkriće. Ono je pokazalo, kao što je rekao u pismu Muru, da „logika nije ta­ko jednostavna kao što to logičari veruju" . Pored ovih postig­nuća, i Murova odbrana zdravog razuma kao i isticanje znača­ja analize bili su izuzetno uticajni.

Kako da okarakterišemo Murov pristup filozofiji? Kao i pozitivisti, on je odbacio svaki oblik idealizma, ili čistog raci­onalizma, ili spekulativne metafizike, ali se ipak ne može svr­stati u „empiriste". On je odbacivao neke od njihovih ključnih učenja: to da kontingentne propozicije nisu nikada izvesne kao i da je nauka i samo nauka ključ za spoznaju stvarnosti. M o ­žda ga je bolje opisati kao nekoga ko je preuzeo i dalje razvio tradiciju filozofije zdravog razuma Tomasa Rida [Thomas Reid] , mada bi čak i ovu karakterizaciju morali da bliže odre­dimo s obzirom na to da Mur zastupa teoriju čulnih datosti, koja je sve samo ne zdravorazumska. N a primer, u svom po-

I 122 I EJVRUM STROL

slednjem članku, „Visual Sense-data" , objavljenom godinu da­na pre njegove smrti, M u r je branio jedan istančani oblik re-prezentacionog realizma koji nalazimo kod Loka.

Murov je ličan život bio bez događaja, i proveo ga je uglavnom u akademskim krugovima. Godine 1 9 1 1 . postao je univerzitetski nastavnik moralnih nauka, a 1 9 2 5 . profesor fi­lozofije na Kembridžu, na kom položaju je ostao sve do odla­ska u penziju 1 9 3 9 . Zamenio je Dž. F. Stauta [G. F. Stout] na mestu urednika časopisa Mind 1 9 2 1 . i bio urednik tog časopi­sa više od dvadeset godina. Godine 1 9 5 1 . odlikovan je Orde­nom za zasluge. Muru je bilo četrdeset tri godine kad se ože­nio. Kao što dirljivo piše u svojoj autobiografiji , „Krajem 1 9 1 6 . sam imao veliku sreću da se oženim gospođicom D. M . Eli, mladom damom koju sam upoznao dok je pohađala moja predavanja školske 1 9 1 5 / 1 6 . godine" . Mur, kao što nam kažu Norman Malkolm, Raji i Brod, bio je jednostavan čovek, pot­puno lišen svake izveštačenosti i poze. Uživao je u jednostav­nim zadovoljstvima jela, pića, šetnje, rada u vrtu i razgovora s prijateljima. Savremenici su ga opisivali kao „izuzetnu i dopa­dljivu l ičnost" .

M u r je problemima pristupao jednom po jednom, kritič­ki, i skoro se isključivo bavio pitanjima epistemologije i etike. Uprkos ovom ograničenom interesovanju, njegovi spisi i nje­gov književni stil bez korišćenja tehničkog žargona vršili su znatan uticaj podjednako na filozofe i nefilozofe, postavljajući visoke standarde koji su počivali na oštrim distinkcijama, izra­žavanju neposrednim svakodnevnim jezikom i iznošenju lucid­nih argumenata. Kao što je u svojoj knjizi Bloomsbury's Pro­phet (1986) pokazao Tom Regan [Tom Regan] , grupa iz Blum-zberija - Virdžinija Vulf [Virginia Woolf ] , Liton Strejči [Lytton Strachey], Dž. M . Kejnz Q. M . Keynes] i drugi - videla je u Murovim Principia Ethica filozofiju koja je isticala oslobađa­nje pojedinca i odbacivanje života koj i se vodi prema pravili­ma konvencionalnog morala. Osim na ove pisce, M u r je uticao i na tako istaknute filozofe kao što su bili Džon T. Vizdom, O.

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A 123

K. Bousma, Rasel, Vitgenštajn, Malkolm i mnoštvo drugih mlađih mislilaca, od kojih mnogi i danas pišu. Rasel je, na pri­mer, pod uticajem Murovih argumenata naposletku odbacio duboku privrženost idealizmu. Kao što tvrdi u knjizi My Phi­losophical Development, „ O n je [Mur] predvodio pobunu, a ja sam sledio, s osećajem oslobođenja" .

Najbol j i opisi Murovog života (za razliku od komentara njegovih filozofskih gledišta) mogu se naći u njegovoj divnoj autobiografiji u The Philosophy of G. E. Moore ( 1 9 6 8 ) , u Le­onard Vulfovoj [Leonard Woolf] knjizi Sowing ( 1950) i u Rej Monkovo j studiji Ludwig Wittgenstein: The Duty of Genius ( 1 9 9 0 ) . U svojoj autobiografiji M u r opisuje đačke dane, svoju porodičnu sredinu i intelektualno vrenje s kojim se kao student sreo u Kembridžu. Njegova mišljenja o Raselu („Izvesno je da je na mene uticao više od bilo kog drugog f i lozofa") , Frenku Remziju, Henri Sidžviku [Henry Sidgwick], Džejmsu Vardu [James Ward] , Dž. M . E. Mektagartu, Henri Džeksonu [Henry Jackson] , Brodu, Stautu i Vitgenštajnu zanimljivo su štivo. O Vitgenštajnu on kaže:

Kad sam ga upoznao, ubrzo sam osetio da je kao filozof mnogo pametniji od mene, i ne samo pametniji, već i mnogo dublji i s mnogo boljim uvidom u vrstu istraživa­nja koja je stvarno važna i najvrednija da se njome bavi­mo, kao i u najbolje metode bavljenja takvim istraživa­njima... U kojoj meri je on uticao na ono što sam pisao, to ne mogu da kažem, ali je stvarno učinio da budem ve­oma nepoverljiv u pogledu mnogih stvari koje bih, da ni­je bilo njega, bio sklon da pozitivno zastupam. Naveo me je da mislim da ono što je potrebno za rešenje filozofskih problema koji su me zbunjivali jeste metod kojim se on sam uspešno služio, ali koji ja nikada nisam mogao da shvatim dovoljno jasno da bih ga i sam koristio.

(1968:33)

M u r je prvi put sreo Vitgenštajna 1 9 1 2 . kada je ovaj po­hađao njegova predavanja i tokom sledeće godine ga je veoma

I 124 I EJVRUM STROL

dobro upoznao. Mur u svojoj autobiografiji ne pominje da su se on i Vitgenštajn razišli i da je taj razlaz trajao više od petna­est godina. Tokom tog perioda nisu imali nikakvih dodira. Či­ni se da je krivica bila do Vitgenštajna. Ova epizoda je izneta u Monkovoj knjizi Wittgenstein ( 1 9 9 0 : 1 0 3 ) . Vitgenštajn je 1 9 1 4 . godine pisao Muru iz Norveške, pitajući ga da li bi ru­kopis na kojem je tada radio mogao da posluži kao njegov di­plomski rad. Mur se raspitao i Vitgenštajnov tutor iz Triniti koledža mu je rekao da rad ne bi bio prihvatljiv u svom tada­šnjem obliku. Pošto je to saznao, Vitgenštajn je uputio Muru sledeće pismo:

Dragi Mur, Vaše pismo me je ozlojedilo. Kada sam pisao Logik nisam obraćao pažnju na propise, stoga mislim da bi bilo pravedno da mi date diplomu ne obraćajući ni vi pažnju na njih! Što se tiče Predgovora i fusno­ta: mislim da će moji ispitivači lako videti koliko sam prepisao od Bozankea [Bernard Bosanquet] -ako nisam vredan da zbog mene učinite izuzetak čak ni u nekakvim GLUPAVIM pojedinostima tada mo­žete da me odmah pošaljete D O Đ A V O L A , a ako je­sam vredan a vi ne učinite izuzetak tada - Boga mi - vi možete da idete do đavola. Cela stvar je isuviše glupa i gnusna da bih i dalje o tome pisao zato -

Mura je ova poslanica veoma uvredila i prekinuo je sva­ki odnos sa Vitgenštajnom sve dok se Vitgenštajn nije vratio u Kembridž kao doktorand 1929 . Uprkos svojoj ozlojeđenosti na Vitgenštajna, M u r je prihvatio da bude član komisije za di­sertaciju, a on i Rasel su određeni za ispitivače. Kao svoju te­zu Vitgenštajn je podneo Tractatus Logico-Philosopbicus, ob­javljen sedam godina ranije. U svom referatu M u r je napisao: „ M o j e je lično mišljenje da je teza g. Vitgenštajna delo genija; ali, bilo kako bilo, ona sigurno sasvim zadovoljava standarde koji se zahtevaju za stepen doktora filozofije u Kembridžu." U autobiografiji M u r piše da je, kad je odlazio u penziju sa me-

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A 125

sta profesora, bio „zadovol jan" time što je Vitgenštajn njegov naslednik.

Kao kolege u Kembridžu, Rasel i Mur ne samo da su ima­li karijere koje su se preklapale već je i svaki vršio veliki uticaj na misao onog drugog. M u r je opširno pisao o teoriji deskrip­cija i o Raselovim epistemološkim gledištima (npr. u „Four Forms of Scepticism"). Rasel je , sa svoje strane, komentarisao Murov rad i njegov uticaj na svoj vlastiti. Još 1 8 9 8 . on kaže: „Počeo sam da ne verujem u [F. H.] Bredlijeve argumente pro­tiv relacija, i da sumnjam u logičku osnovu monizma. Nije mi se sviđala subjektivnost 'transcendentalne estetike'. Ali ovi mo­tivi bi delovali sporije no što jesu da nije bilo uticaja Dž. E. M u r a " .

U svojoj divnoj skici Mura iznetoj u knjizi Sowing, Leo­nard Vulf opisuje onu vrstu rasprava koje su između sebe vo­dili Rasel i Mur kao i to zašto je M u r često veoma uticao na Rasela. Radi se o 1 9 0 2 . godini, Muru je dvadeset devet a Ra-selu trideset godina:

Rasel je imao običaj da ponekad navraća kod M u r a da bi s njim raspravljao o nekom teškom problemu koji ga je mučio. Suprotnost između ova dva čoveka i dva duha bi­la je zapanjujuća i fascinantna. Rasel je imao brži um od ma koga meni poznatog čoveka; poput najvećih šahista on u magnovenju vidi šest poteza dalje no običan igrač a potez dalje od bilo kog drugog velemajstora. M a kako ozbil jan bio, njegov razgovor blista od duhovitosti a ne­ka vrsta obešenjačkog humora svetluca u njegovim misli­ma. Kao i u slučaju većine drugih ljudi koji imaju ovu vr­stu duhovne bril jantnosti, u nekom argumentu bi sporiji i ograničeniji protivnik mogao nemilosrdno da pokaže kako Rasel nije uvek potpuno savestan kad koristi svoju nadmoćnu veštinu baratanja oružjem. M u r je bio upravo Raselova suprotnost, i slušati raspravu između njih dvo­jice bilo je nalik posmatranju trke zeca i kornjače. Veo­ma često bi pobedila kornjača - i zato je , naravno, Rasel mislio da je M u r toliko duboko uticao na njega i zato je

I 126 I EJVRUM STROL

M u r o v a rana filozofija

Sto se tiče filozofije, 1 9 0 3 . je bila jedna od prelomnih godina dvadesetog veka. Te godine su objavljeni Murovi Principia Ethica i „The Refutation of Idealism", kao i Raselovi The Principles of Mathematics. Ta tri dela, koja su se bavila različitim obla­stima, izvršila su revoluciju u filozofiji dvadestog veka. Rase-lova je knjiga bila njegova prva velika studija o temeljima ma­tematike i započela je proces istraživanja koja su dovela do Principia Mathematica i do razvoja simboličke logike. Pošto smo već raspravljali o Raselovim postignućima u ovoj oblasti-, posvetićemo pažnju Muru. Usredsredićemo se na njegove epi­stemološke spise. Ovi su bili usmereni na dva problema: od-

9 Ecclesiasticus - Knjiga mudrosti Isusa Siraha, jedno od deutoreoka-nonskih dela Svetog pisma - prim. prev.

često navraćao kod Mura da bi raspravljao o teškim pro­blemima.

(str. 134)

Zanimljiva je Vulfova ocena ova dva moćna uma. Rasel radi lako i briljantno. Ali Mur, prema Vulfovom mišljenju, ima potpuno drugi red veličine:

Mislim... da je Džordž Mur bio veliki čovek, jedini veli­ki čovek koga sam sreo ili upoznao u običnom, stvarnom svetu. U njemu je bilo nečega što se može, mislim, isprav­no nazvati veličinom, neka kombinacija duha i karakte­ra i ponašanja, misli i osećanja koji su ga činili kvalitativ­no različitim od bilo koje druge osobe koju sam ikada poznavao. To prepoznajem samo kod jednog ili dvojice od mnogih slavnih ljudi koje nas Eklezijastikus9 i drugi pozivaju da veličamo iz ovog ili onog razloga.

(str. 150)

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 127 |

branu izvesnosti preko pozivanja na zdrav razum i odbranu jednog oblika realizma u teoriji percepcije koji je počivao na teoriji čulnih datosti. Ali da bismo pripremili pozornicu, poći ćemo od Murovih velikih ostvarenja iz 1 9 0 3 , počinjući sa Principia Ethica.

Etika

U sinoptičkom opisu istorije moralne filozofije u dvade­setom veku, „Toward Fin de Siede Ethics" koji se pojavio u Philosophical Rewiev 1 9 9 2 , koautori Stiven Derval [Stephen Darwall], Alan Gibard [Allan Gibbard] i Piter Reilton [Peter Ra-ilton] kažu: „Časopis Philosophical Rewiev je star čitav vek, a toliko je - skoro - star i izvestan spor u moralnoj filozofiji, spor koji je započeo sa Dž. E. Murovom Principia Ethica. Oba sto-godišnjaka su i dalje puna života" (str. 115) .

Ovi autori s pravom vide Mura kao nekoga ko je imao središnji značaj u etici dvadesetog veka. Mur je branio gledište, koje se danas naziva „moralnim real izmom", čiji je najslavniji klasični predstavnik bio Platon. To je učenje da moralni sudo­vi mogu da budu istiniti ili lažni. Prema ovom gledištu, svet sa­drži činjenice različitih vrsta, od kojih su neke „moralne" , i kad moralni iskazi njima odgovaraju, oni su istiniti. Ali brane­ći ovu tezu, Mur je razvio razoran argument protiv svakog ob­lika redukcionizma u etici. Ovaj argument je nazvao „natura-lističkom greškom". Greška se sastoji u pokušaju da se pruži definicija jednog moralnog pojma, pojma dobra, pomoću ne­moralnih termina - to jest, u definisanju dobra pomoću poj­mova sreće, ili želje, ili zadovoljstva, i tome slično. Prema M u ­ru, svaka će istinita „naturalistička" propozicija o prirodi do­bra, kao što je „zadovoljstvo je d o b r o " , biti sintetička. Stoga se uvek može zamisliti slučaj kada nešto jeste zadovoljstvo ali nije dobro; prema tome, ova dva pojma ne znače istu stvar. Ova analiza važi za svako naturalističko svojstvo, kao što su

I 128 j EJVRUM STROL

Murov napad na idealizam

Članak iz 1 9 0 3 , „The Refutation of Ideal ism", imao je podjednako snažan uticaj. Pre no što se članak pojavio, preo-vlađujući vid filozofije, i na kontinentu i u anglosaksonskom

preferencija, korisnost i slično. Tako argument pokazuje da je dobro jednostavno svojstvo i stoga nedefinljivo. To znači da nije moguč nikakav redukcionistički (ili naučan) opis dobra. Ovde, dakle, imamo primer toga kako filozofija može da do­vede do činjeničkih otkrića o svetu koja su nenaučna po svojoj prirodi. U tome je jedna od najvažnijih razlika između Mura i pozitivista.

Ovo gledište je pokrenulo ogromnu literaturu, i u prilog i protiv Mura . Logički pozitivisti su izneli jednu od najznačaj­nijih kritika, najsnažnije izloženu u šestom poglavlju Ejerove knjige Language, Truth, and Logic. Ejer smatra da moralni su­dovi nisu ni istiniti ni lažni zato što nemaju kognitivno znače­nje. To su iskazi koji izražavaju emocije i osećanja, a govorni­ci ih koriste da bi slične emocije izazvali kod slušalaca. Ovo gledište, koje je Ejer nazvao „emotivističkom teorijom et ike" , bilo je široko prihvaćeno, posebno u istančanom obliku koji mu je dao Carls L. Stivenson [Charles L. Stevenson] u delu Ethics and Language (1945) . U raznim oblicima i danas je živo, zapravo, Alan Gibard, jedan od autora ranije pomenutog član­ka u Philosophical Rewiev, istaknuti je zastupnik jednog u ši­rokom smislu emotivističkog, nekognitivističkog gledišta. Mur je kasnije priznao da ove kritike imaju svoju snagu i tvrdio da su njegovi prvobitni argumenti bili puni pogrešaka. Ali svoja gledišta nikada nije u potpunosti odbacio. Rekao je , duhovito, u The Philosophy of G. E. Moore (Schilpp 1 9 6 8 : 5 4 5 ) , da je sklon da prihvati emotivističku teoriju etike, kao i da je sklon da je odbaci , i da ne zna čemu je više sklon.

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A 129

svetu, bio je idealizam. On je imao mnoge oblike, neke postkantovske, neke posthegelovske, a neke postbarklijevske, ali svima je bila zajednička zamisao da je stvarnost u krajnjoj liniji duhovne prirode. Mektagart , Bredli, T. H. Grin i Bozan-ket bili su istaknuti predstavnici idealističke tradicije u Engle­skoj krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Muro-vo pobijanje idealizma bilo je usmereno na takozvani subjek­tivni idealizam biskupa Barkli ja, učenje sažeto izraženo formu­lom esse jeste percipi. (Barklijeva formulacija je izuzetna, on uvek koristi dve latinske reči štampane kurzivom povezane rečju „jeste" štampane obično. Veoma je neobično što ne ko­risti latinsku reč „est".) To gledište je značilo da je sve što je opaženo zavisno od svesti. Tako postojanje stolova, ljudi, pla­neta i tako dalje zavisi od toga što njih opaža neka svest. Mur je mislio da je ova propozicija „čudovišna" i izneo je čitav niz argumenata protiv nje. Glavni argument počiva na distinkciji između čina opažanja i opaženog objekta. Čin, tvrdi Mur, ja­sno zavisi od svesti, ali opaženi entitet (recimo, plava mrlja) ne zavisi. Nema nikakvog dobrog razloga da verujemo da posto­janje plave mrlje ima isti status kao i postojanje čina opažanja. Zapravo, smatra on, ima dobrih razloga da verujemo upravo suprotno. Kao rezultat Murove kritike, barklijevski idealizam je manje-više iščezao sa filozofske scene na Zapadu. Njega su zamenili razni oblici realizma, učenja da postoje entiteti neza­visni od svesti. Mur ih je nazivao „materi jalnim" ili „fizičkim" objektima. U svojim epistemološkim spisima dosledno je bra­nio jedan oblik ovog učenja.

M u r o v a kasnija filozofija

Pošto je objavio Ethics 1 9 1 2 . Mur skoro da više i nije pisao o filozofiji morala. Objavio je kratak članak 1 9 3 2 . „Is Goodness a Qual i ty?" i dugu raspravu o etičkoj teoriji (oko devedeset

I 130 I EjVRUM STROL

strana) u svom „A Reply to M y Critics" u The Philosophy of G. E. Moore (Schilpp 1 9 6 8 ) . Osim ovih dela, ostatak svoje ka­rijere posvetio je metafizici i epistemologiji. Stoga će ovo po­glavlje biti posevećeno tim problemima. Kao što sam ranije re­kao , Murovi kasniji spisi se mogu podeliti na dve grupe teksto­va, koje su blisko povezane ali koje treba razdvajati radi lak­šeg izlaganja. U prvu kategoriju spadaju spisi posvećeni odbra­ni izvesnosti. Tu su Murovi protivnici bili skeptici, bilo umere-ni bilo radikalni, zato što su i jedni i drugi smatrali, mada iz različitih razloga, da su znanje i izvesnost nemogući. U drugu kategoriju spadaju spisi posvećeni odbrani realizma. Ovde su njegovi protivnici bili idealisti. Idealizam, bilo subjektivističke, bilo apsolutističke varijante, tvrdi da je osnovna „grada" real­nosti mentalne prirode. On stoga poriče da ima ikakvih fizič­kih ili materijalnih objekata ako se za takve objekte pretposta­vlja da su sastavljeni od ne-duhovne grade. Prema ovom gledi­štu, objekti , za koje se čini da su materijalni, kao što su kame­nje i stolice, shvataju se kao sačinjeni od čulnih datosti. Prema tome, idealizam tvrdi da nijedan od objekata s kojima ljudi je­su ili mogu biti upoznati nije nezavisan od svesti.

Realizam, nasuprot tome, smatra da postoje objekti ne­zavisni od svesti. Realizam je stoga metafizičko gledište. On tvrdi da svet sadrži sastavne delove čije postojanje ni logički ni uzročno ne zavisi od bilo kog oblika saznanja ili opažanja. Me­tafizički realizam, međutim, ima i epistemološku komponentu, koja se deli na dve glavne kategorije: neposredni (ili naivni) re­alizam i reprezentacioni (ili kauzalni) realizam. Metafizički re­alizam i logički i istorijski prethodi epistemološkom realizmu. Metafizičar pokušava da opiše temeljne sastavne delove sveta, a epistemolog se zanima za to da li i kako ljudi mogu da po­stignu saznanje o tim sastavnim delovima.

Da ovo izrazimo na donekle različit način, možemo da kažemo da epistemologija kao filozofski poduhvat razmatra pitanja o mogućnosti , prirodi i domašaju znanja koje ljudi imaju o objektima nezavisnim od svesti. Tradicionalno se po-

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 131 |

jam „nezavisnosti od svesti" u ovom kontekstu uzima kao si­nonim za „spol jašnje" , i to su ključni termini teorije saznanja. Glavne razlike između dva oblika epistemološkog realizma ne počivaju na neslaganjima o postojanju naših „unutarnjih" sta­nja - naših oseta, ideja i verovanja, pošto se čini očiglednim da ona postoje i da mi imamo neposredno znanje o njima - već na neslaganjima o postojanju „spoljašnjih ob jekata" . Ovi imaju različit status. Nije očigledno da smo neposredno svesni njiho­vog postojanja na onaj način na koji smo neposredno svesni na­ših mentalnih stanja, oseta i ideja. Tako među realistima posto­ji ogromna razlika u pogledu toga da li je znanje koje imamo o „spoljašnjim objektima" neposredno ili stečeno zaključivanjem.

U Murovo doba (za razliku od današnjih teorija kognitiv­nih nauka) takvi posrednici su se nazivali „sensa" ili „čulne da­tost i" . Sta su tačno čulne datosti i kako funkcionišu, bio je glav­ni predmet teorije percepcije u prve tri decenije dvadesetog ve­ka. Branioci neposrednog realizma slagali su se da postoje neu­običajena vizuelna iskustva, poput iluzija, halucinacija i privi­đenja, i da u takvim slučajevima ono što vidimo ne mogu biti stvarno postojeći entiteti. Ali realisti smatraju da „u normalnim slučajevima" opažanja nisu prisutne nikakve slike, čulne dato­sti ni bilo kakva vrsta vizuelnih posrednika. M i prosto nepo­sredno vidimo fizičke objekte. Reprezentacioni realisti dokazu­ju da su takvi posrednici uvek prisutni. Iznet je čitav niz argu­menata, od kojih su neki zasnovani na nauci optike, da bi se po­držalo ovo gledište. Neki od argumenata se pozivaju na uzroč­ne nizove događaja koji počinju kad se svetlost odbija od nekog objekta i najzad stiže do čovekovog čula vida. Tipičan argu­ment ove vrste tvrdi da ne možemo sada neposredno da vidimo neku zvezdu jer su svetlosti potrebne godine da stigne do Ze­mlje a za to vreme je zvezda mogla i da prestane da postoji. Ovo stanovište podržavaju i drugi argumenti, kao što su argu­ment na osnovu sintetičke nekompatibilnosti i argument na osnovu iluzije. Ti argumenti pokušavaju da dokažu da nikada ne vidimo neposredno površinu nijednog fizičkog objekta.

I 132 I EJVRUM STROL

Evo kratke formulacije argumenta na osnovu sintetičke nekompatibilnosti. Pretpostavimo da posmatramo novčić. Znamo da je načinjen od bakra i da, prema tome, ima izvesna stvarna svojstva, na primer, izvesnu veličinu, težinu i oblik. Ta-kode znamo da se, osim ukoliko se ne događa nešto veoma neobično, veličina, težina i oblik novčića ne menjaju dok ga gledamo. Posebno, njegov oblik normalno ostaje približno kružan dok ga posmatramo. Novčić ima dve površine, gornju i donju, razdvojene ivicom. D o k novčić gledamo odozgo, nje­gova gornja površina izgleda kružna. Ali dok se udaljavamo od njega, ono što u izvesnom trenutku postoji u našem vizuel-nom polju nije kružno već eliptično. Mur kaže da u tom tre­nutku mi neposredno vidimo neko eliptično X , i on to naziva „čulnom datošću" . Ali pošto je površina novčića kružna a ono što neposredno vidimo eliptično, sledi da ono što neposredno vidimo ne može biti površina novčića. To sledi iz premise da isti objekat ne može biti istovremeno i kružan i eliptičan. Ar­gument dobij a ime od nekompatibilnosti prvobitne kružne sli­ke i eliptične slike. Ovaj argument nam skreće pažnju na jed­nu od najzagonetnijih odlika opažanja: na čudnu stvar da se či­ni kao da eliptična čulna datost tačno odgovara kružnoj povr­šini novčića. Nema nikakvog preklapanja i novčić se ne pro-jektuje iza eliptične čulne datosti. Gde je , dakle, čulna datost, ako nije tačno tamo gde je površina novčića? To je srž teško­će. Uopštenije rečeno, argument pokušava da pokaže kako je opažanje bilo kog fizičkog objekta uvek posredno.

U istoriji savremene epistemologije M u r je veoma neobi­čan bar u dva pogleda. Prvo, on smatra da postoji distinkcija između „spoljašnjeg objekta" i „fizičkog o b j e k t a " . Kad kaže da je nešto spoljašnje, on ima na umu da ono postoji izvan sva­ke ljudske svesti. Fizički objekti, poput stolica i stena, spolja-šnji su u ovom smislu. Ali bolovi životinja postoje izvan ljud­skih svesti i stoga su „spoljašnji" a ipak poput svih bolova ni­su fizički objekti . Prema tome se ova dva po jma moraju razli­kovati. Veći deo filozofske tradicije ih je poistovećivao, kao što

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 133 |

sam malopre spomenuo, tako da Murov pristup odstupa od te tradicije. Drugo, on ne smatra da su čulne datosti uvek mental­ni entiteti. Mada je dosledno dokazivao da postoje čulne dato­sti, on se razlikovao od svojih savremenika, H. H. Prajsa, Ra-sela, Broda i Ejera, time što je odbijao da ih definiše kao men­talna stanja. Razlog je bilo to što je Mur u početku pokušavao da brani teoriju neposrednog opažanja. To je činio razmatraju­ći mogućnost da kad gledamo neki neproziran fizički objekat, recimo jabuku, neposredno vidimo nešto (čulnu datost) ali da je to upravo deo površine objekta okrenut prema nama. Deo površine je dakle i fizički entitet i istovremeno čulna datost.

Tako , mada ne vidimo ceo objekat, ipak vidimo (bar de-limično) sam objekat. Kao metafizički realista, M u r je verovao u nezavisno postojanje fizičkih objekata, a kao potencijalni na­ivni realista želeo je da ustanovi da neposredno vidimo fizičke objekte. Ali je takode zastupao i treće gledište, naime, da u sva­kom činu opažanja neposredno vidimo čulnu datost. Ova dva poslednja gledišta čine se na prvi pogled nekompatibilnim po­što niko nikada nije smatrao da su čulne datosti i fizički objek­ti identični. Ali Mur je pokušavao da ih poistoveti uz pomoć dovitljive sugestije da je čulna datost deo površine opaženog objekta. Tako postoji smisao u kojem se plauzibilno može reći da neposredno vidimo čulnu datost i neki deo fizičkog objek­ta. U članku „A Defense of Common Sense" , objavljenom 1 9 2 5 , M u r je bio prisiljen da prizna da ova poslednja dva gle­dišta ne mogu da stoje jedno pored drugog. Ni u tom ogledu ni u svom poslednjem članku, „Visual Sense-Data" , objavlje­nom 1 9 5 7 , nije bio u stanju da pruži odgovor na argument na osnovu sintetičke nekompatibilnosti, te je zaključio da mora biti tačan neki oblik reprezentacionog realizma.

Kad se jednom obavežemo na postojanje čulnih datosti, javlja se čitav niz epistemoloških problema, od kojih je najslav­niji problem našeg znanja o spoljašnjem svetu. Svaki epistemo-log od Dekarta preko Mura do današnjih filozofa hvatao se u koštac s ovim pitanjem. U Skeptical Essays ( 1981) Benson

I 134 I EJVRUM STROL

Mejts iznosi jasnu formulaciju ovog problema: „U krajnjoj li­niji jedina osnova koju mogu da imam za tvrdnju da znam da postoji nešto drugo osim mojih sopstvenih opažaja jeste sama priroda tih opažaja. Ali oni bi mogli da budu upravo isti ona­kvi kakvi jesu čak i da ne postoji ništa drugo. Ergo, nemam ni-kave osnove za pomenute tvrdnje da znam" (str. 1 0 4 ) .

Iz Mejtsovog je opisa lako videti da dva zloduha-blizan-ca, koje je Mur neumorno pokušavao da odagna - idealizam i skepticizam - predstavljaju opravdane reakcije na problem na­šeg znanja o spoljašnjem svetu. Ako se smatra da su naši sop-stveni opažaji jedina evidencija koju imamo o postojanju bilo čega, tada je odatle mali korak do idealizma. M i smo svesni naših vlastitih ideja; pretpostavljeni fizički objekti poput stolo­va i stolica nisu ništa drugo do svežnjevi čulnih utisaka. Prema tome, nikada nemamo opravdanja za verovanje da postoje bi­lo kakvi noumenalni entiteti. To je zaključak do koga je došao biskup Barkli. Ili, može se reći da, pošto nikada ne izlazimo van kruga naših sopstvenih opažaja, imamo opravdanja da sumnjamo da postoji bilo šta „spoljašnje" u odnosu na naše opažaje. Tako dolazimo do Hjumovog radikalnog oblika skep­ticizma, koji je u četvrtom delu Hjumovog Treatise izložen pod naslovom „ O skepticizmu u pogledu č u l a " . M u r nije mogao da prihvati nikakav idealizam ni skepticizam. Zadatak koji je sebi postavljao tokom cele svoje karijere bio je odbrana reali­zma koja bi u isti mah izbegla ovu dvostruku opasnost. Dva od njegova četiri slavna kasna ogleda, „Certainty" i „Four Forms of Skepticism", po prvi put objavljena 1 9 4 2 . i 1 9 4 4 , u potpu­nosti su posvećeni napadima na skepticizam. Treći ogled, „Proof of an External World" , objavljen 1 9 3 9 , suočava se s idealizmom i iznosi dokaz da postoje materijalni objekti. To je jedan od članaka o kojima se u filozofiji dvadesetog veka naj­više raspravljalo. Vitgenštajn mu je posvetio više od polovine svog dela On Certainty. Četvrti ogled, „A Defense of Common Sense", objavljen 1 9 2 5 , raspravlja i o skepticizmu i o idealiz­mu. On se bavi po jmom analize i teori jom čulnih datosti. To je

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 135 j

veoma složena studija, koja ove četiri teme povezuje na jedan složen način. Pošto se skoro svi slažu da je to Murov najbolji članak, posvetiću mu ostatak ovog poglavlja.

„ O d b r a n a zdravog r a z u m a "

Imajući u vidu složenost ovog članka, verovatno bi bilo dobro da prvo iznesemo njegov sažeti rezime, tako da čitalac može lakše da razume podrobnu raspravu o njegovom prvom delu koja sledi. Brojevi strana odnose se na Murove Philosophical Papers ( 1 9 5 9 ) . Članak je podeljen na pet delova. U prvom de­lu, M u r napada skepticizam i idealizam. U pogledu prvog on dokazuje da i on i mnogi drugi ljudi znaju ne samo da su broj ­ne propozicije istinite već i da je izvesno da su istinite. M u r navodi primere takvih propozci ja koje opisuje kao „očigled­ne truizme" . Njegova je poenta da svako može da vidi da su one istinite i da mnoge osobe znaju da su istinite. Pošto skep­tik poriče da ljudi mogu postići znanje i izvesnost, skeptici­zam se dakle mora odbaciti . Usput pada i idealizam pošto mnogi od ovih truizama impliciraju postojanje materijalnih (fizičkih) objekata kao i stvarnost prostora i vremena. Kad M u r iznosi ove truizme, cilj mu je da opiše ono što naziva „zdravorazumskim pogledom na svet". Osnovni cilj ogleda je odbrana zdravorazumskog gledišta od učenja, kakva su ideali­zam i skepticizam, koja su mu oprečna. M u r zastupa stanovište da je zdravorazumsko gledište u potpunosti istinito i da svako učenje nesaglasno s njim može da se u potpunosti odbaci.

U drugom delu članka, Mur tvrdi da nema nikakvog do­brog razloga da se pretpostavi kako je svaka fizička činjenica bilo logički bilo uzročno zavisna od neke mentalne činjenice. On iznosi različite definicije „fizičkog", „mentalnog" , „činje­n ice" , „logički zavisnog" i „uzročno zavisnog" (str. 4 5 - 5 1 ) . Ovaj deo je u potpunosti posvećen pobijanju idealizma i u tom

I 136 I EJVRUM STROL

pravcu proširuje argumente iz prvog dela. U trećem delu, M u r dokazuje kako nema nikakvih dobrih razloga da se pretposta­vi da je Bog stvorio sve materijalne stvari. Mur isto tako sma­tra i da nema dobrog razloga da se pretpostavi da postoji Bog ili da ćemo nastaviti da postoj imo i da budemo svesni i posle smrti naših tela. Ovde Murov glavni cilj nije da dovede u pita­nje istinitost pa čak ni smislenost religioznih načela već jedno­stavno da dokaže da nijedna religijska propozicija nije deo zdravorazumskog pogleda na svet, to će reći, da nije očigledan truizam. Četvrti deo je zamršen i teško ga je sažeti. M u r povla­či razliku između propozicija koje zna sa izvesnošću (kakve su propozicije iz prvog dela) i onoga što naziva njihovom „isprav­nom anal izom". On ne objašnjava šta podrazumeva pod „ana­l izom". Kako te propozicije treba analizirati zavisi od toga ka­ko treba analizirati propozicije jednostavnijeg tipa (str. 5 3 ) . Tako analiza iskaza „Materijalni objekti posto je" zavisi od analize iskaza „Vidim ruku" a ova od analize još jednostavni­je propozicije, „Ovo je ruka" , i najzad od analize iskaza „Ja opažam o v o " . Analiza ovih jednostavnijih propozicija, tvrdi Mur, veoma je teška, ali izvesne su dve stvari: ove propozicije se uvek odnose na čulnu datost, a ono što znam ili prosuđujem da je istina nije to da sama čulna datost jeste ruka, pas, sunce i tome slično. On tako povlači distinkciju između celog fizič­kog objekta, kao što je ruka, i čulne datosti. Osnova ove di­stinkcije jeste to da nikada neposredno ne opažamo celu ruku (tj. mi ne vidimo istovremeno njenu prednju i njenu zadnju stranu kao ni njenu unutrašnjost te stoga ne vidimo neposred­no celu ruku). Stoga kad kažemo da vidimo ruku, u to je uklju­čeno i zaključivanje. Ali u svakom veridičkom činu opažanja postoji neki objekat u našem vizuelnom polju, i njega vidimo neposredno. To je ono što Mur podrazumeva pod čulnom da-tošću. On na str. 5 4 daje složeno objašnjenje toga kako da identifikujemo čulnu datost kad gledamo vlastitu ruku. Uz tu definiciju, on tvrdi da je izvesno da on ne opaža neposredno svoju (celu) ruku (str. 55) već da neposredno opaža nešto što

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 137

je s n jom povezano, a to je , naravno, čulna datost. On tvrdi da nijedan filozof nije pružio ispravan opis odnosa između nepo­sredno opaženog entiteta (tj. čulne datosti) i odgovarajućeg fi­zičkog objekta. Ovakav opis bi predstavljao analizu propozici­je „ovo je r u k a " .

M u r veruje da postoje samo tri moguća shvatanja ovog odnosa. To su neposredni realizam, učenje da je čulna datost identična s delom površine fizičkog objekta; reprezentacioni realizam, teza da se čulna datost razlikuje od bilo kog dela po­vršine fizičkog objekta ali da ga reprezentuje; i fenomenalizam, učenje da je fizički objekat prosto skup aktualnih i mogućnih čulnih datosti. M u r nalazi da se mogu izneti temeljne primed-be svim trima gledištima ali da on nije u stanju da se opredeli ni za jedno od njih.

Peti deo Mur zaključuje iskazom da ne gaji nikakve sum­nje u pogledu istinitosti propozicija kao što su „ovo je ruka" ili „ovo je stolica" ali da ima „najozbiljnije sumnje" u pogle­du njihove ispravne analize. Mnogi filozofi, nagoveštava Mur, pretpostavljali su da ima malo ili da nema nikakvih sumnji u pogledu ispravne analize tih propozicija, kao i da su mnogi smatrali da te propozicije nisu istinite. Ova su stanovišta, ka­že, upravo suprotna njegovom.

Zato što se uopšte uzev prvi deo članka smatra najzna­čajnijim odeljkom ogleda, usredsrediću se na njega. Ali posle toga ću reći nekoliko reči o pojmu analize koji igra toliko ve­liku ulogu u četvrtom delu i uopšte u analitičkoj filozofiji dva­desetog veka.

Prvi deo

Murov članak „Defense of Common Sense" eksplodirao je na filozofskoj sceni a najveći deo njegove udarne moći dola­zi iz prvog dela. Ogled počinje prilično bezazleno. Mur kaže:

I 138 I EJVRUM STROL

„U onome što sledi, pokušao sam prosto da izložim, jednu po jednu, neke od važnih tačaka u kojima se moje filozofsko sta­novište razlikuje od stanovišta koja su zauzumali neki drugi fi­lozofi" (str. 32 ) .

Posle ovog skromnog početka, Mur kaže da će prvo izne-ti dugačak spisak propozici ja, koje je označio sa (1) , za svaku od kojih on sa izvesnošću zna da je istinita, a zatim dodaje da će potom tvrditi jednu jedinu propoziciju, označenu sa (2) , za koju takode sa izvesnošću zna da je istinita. On sve propozici­je pod (1) i propoziciju (2) karakteriše kao „očigledne trui­zme" .

Mur veliki spisak propozicija iz (1) deli u dve kategorije. Nazovimo ih A i B. Razlika između ove dve grupe propozicija je u tome što se većina propozicija iz A odnosi na „njegovo te-l o " , dok se većina propozicija iz B odnosi na „njegov duh (sop-stvo)" . Evo primera propozicija iz A:

Sada postoji živo ljudsko telo, koje je moje telo. Ovo te-lo je rođeno u izvesnom trenutku u prošlosti , i otada je neprekidno postojalo, mada ne bez pretrpljenih prame­na; na primer, kad se rodilo i neko vreme posle toga, bi­lo je mnogo manje no što je sada. Odkad je rođeno, bilo je u dodiru s površinom zemlje ili ne isuviše udaljeno od nje. . . a, u svakom trenutku od njegovog rođenja , posto­jala su i brojna druga živa ljudska bića. ...Ali i zemlja je postojala mnoge godine pre no što se moje telo rodilo, i mnogih od tih godina, veliki broj ljudskih tela je , u sva­k o m trenutku, živelo na njoj ; a mnoga od tih tela su umr­la i prestala da postoje pre no što sam ja roden.

(str. 33)

Evo nekih primera propozicija iz B :

J a sam ljudsko biće, i imao sam, u različitim trenucima od k a k o je moje telo rođeno, mnoga različita iskustva, svake od mnogih različitih vrsta iskustava, npr. često sam opažao i svoje vlastito telo i druge stvari ko je obrazuju deo njegove okol ine, uključujući i druga l judska tela.

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 139

. . . Imao sam očekivanja u pogledu budućnosti , i mnoga druga verovanja, i istinita i lažna; mislio sam o imaginar­nim stvarima i osobama i događaj ima, u čiju stvarnost nisam verovao; imao sam snove; a imao sam i osećanja mnogih drugih vrsta.

(str. 33-34)

Nasuprot dugačkom spisku tvrđenja iz (1) , (2) se sastoje od jedne jedine propozicije. M u r je izlaže u 176 reči. J a ću je pojednostaviti. U suštini, (2) je propozicija da je „svako od nas" često s obzirom na samog sebe znao propozicije o svom vlastitom telu i sopstvu koje odgovaraju svakom tvrđenju iz (1) za koje je Mur tvrdio da ga zna o sebi. To jest, (2) tvrdi da svako od nas zna da ima telo, zna da je njegovo telo bilo ne­kada manje no što je sada, da svako od nas zna da je imao mnoga iskustva, kao što su snovi i tako dalje. Mur za (2) kaže da je očigledan truizam, i takođe tvrdi da on, Mur, sa izvesno­šću zna da je (2) istinito. On dakle kaže da sa izvesnošću zna da su drugi ljudi s izvesnošću znali propozicije o sebi koje su analogne propozicijama iz (1) . Propozicija (2) je ključ argu­menta protiv idealizma i skepticizma koji potom sledi u prvom delu članka. Ona izražava ono što M u r podrazumeva pod zdravorazumskim pogledom na svet. On smatra da postoji za­jednički fond znanja koja dele mnogi ljudi. Praktično svako zna da zemlja postoji, da je veoma stara, da su druga ljudska bića živela i umrla tokom života svakog od nas, i da je svako od nas imao različite vrste psiholoških iskustava, koja su slič­na onima koja su imali drugi ljudi. Argumenti protiv idealizma i skepticizma sastoje se od implikacija koje M u r izvodi iz činje­nice da postoji ovakvo zdravorazumsko gledište. Smelost i sna­ga ovih zaključaka uzdrmali su filozofski svet.

Murove argumente možemo da podelimo na one koji po­bijaju idealizam i one koji pobijaju skepticizam. Uopšteno go­voreći, M u r će tvrditi da je idealizam lažan ali da nije samo-protivrečan a da je skepticizam samoprotivrečan. Pre no što iz­nese argumente, Mur opisuje dve odlike zdravorazumskog gle-

I 140 I EJVRUM STROL

dišta. Prvo, on kaže da su sve propozicije iz (1) kao i propozi­cija (2) u potpunosti istinite. O n ovde osporava apsolutni ide­alizam, gledište da može da postoji samo jedna propozicija ko­ja je u potpunosti istinita i koja se odnosi samo na Apsolut, ce-lokupnost svega što postoji . Z a idealiste svaka pojedina pro­pozicija, na primer, propozicija da je ova olovka zelena, jeste samo delimično istinita zato što je logički povezana s bezbroj­nim drugim propozici jama, kao što su propozicije da ova olov­ka nije bela, i da nije plava i tako dalje. Stoga je ukupan skup svojstava koja definišu olovku neiscrpan, te prema tome, ni­jedno pojedinačno tvrđenje o olovci ne može da bude u potpu­nosti istinito. Mur prihvata da neko dato tvrđenje može da bu­de delimično istinito, ali tvrdi da svaka od propozicija koje je naveo jeste u potpunosti istinita. Zamisao da ima potpunih istina o pojedinačnim činjenicama jeste zamisao koje se držao mnogih godina. Kao što smo videli, ona je uticala na Raselovu filozofiju logičkog atomizma. Prema tome, M u r će termin „istinito" koristiti na takav način da, ako je neko tvrđenje sa­mo delimično istinito, ono nije „istinito" u njegovom smislu. To je značajna teza zato što Mur smatra da zdravorazumski pogled na svet jeste istinit te da, prema tome, bilo koja propo­zicija koja s njim nije saglasna, makar i bila delimično istinita, stoga nije istinita.

Drugo, M u r tvrdi da u propozicijama iz (1) i u propozi­ciji (2) , on reči upotrebljava u njihovom uobičajenom znače­nju. Ovo je jedno od mesta na kojima M u r zastupa pristup zbog kojeg je nazvan „filozofom običnog jez ika" . A onda do­lazi šok, prvi od mnogih. Jedna od stvari koja najviše uznemi-rava običan svet u razgovoru s filozofom jeste kad ga čuju ka­ko govori, „Sve zavisi od toga šta podrazumevate pod vašim recima" . Kad obična osoba postavi jednostavno pitanje, na primer, „Da li još uvek živite u Kal i forni j i?" , verovatno će fi-lozofov odgovor biti: „Pa, sve zavisi od toga šta podrazumeva­te pod ' još uvek', 'živeti' ili 'u ' . " Ova vrsta izmotavanja izbe-

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A 141

zumljivala je M u r a . U jednoj od najrazornijih kritika izrečenih o filozofskoj praksi u istoriji zapadne filozofije, on grmi:

U ovome što sam upravo rekao, pretpostavljao sam da postoji neko značenje koje je upravo ono uobičajeno ili popularno značenje izraza kao što su „Zemlja je postoja­la tokom mnogih godina u prošlosti". A to je, bojim se, pretpostavka koju su neki filozofi spremni da ospore. Či­ni se da oni misle da pitanje „Da li verujete da je zemlja postojala tokom mnogih godina u prošlosti?" nije jedno jednostavno pitanje, na koje treba odgovoriti prostim „Da" ili „Ne" ili prostim „Ne znam", već da je to ona vrsta pitanja na koja treba odgovoriti: „Sve zavisi od to­ga šta podrazumevate pod 'zemlja' i 'postojala' i 'godi­na': ako podrazumevate to-i-to i to-i-to i to-i-to, onda ve­rujem; ali ako podrazumevate to-i-to i to-i-to i to-i-to, ili to-i-to i to-i-to i to-i-to, onda ne verujem, ili bar mislim da je to veoma sumnjivo". Čini mi se da je ovo gledište duboko pogrešno koliko to ijedno gledište može da bu­de. Izraz kao što je „Zemlja je postojala mnogih godina u prošlosti" upravo je oličenje nedvosmislenog izraza, či­je značenje svi razumemo.

(str. 36-37)

Možemo shvatiti zašto je članak „A Defense of Common Sense" izazvao toliku uzbunu.

Posle ove optužbe Mur povlači razliku između pitanja o tome da li razumemo značenje propozicije, kao što je propozi­cija „zemlja je postojala mnogih godina u prošlosti" za koju kaže da svi razumemo njeno značenje, i pitanja: koja je njena ispravna analiza? Za ovo pitanje kaže da je „veoma teško pi­tanje i pitanje na koje, kao što ću ubrzo pokušati da pokažem, niko ne zna odgovor" . Pružiti analizu nekog izraza, smatra Mur, potpuno je različita stvar od toga da li razumemo taj iz­raz. On kaže da ne možemo čak ni da postavimo pitanje o to­me kako neka propozicija treba da bude analizirana ukoliko je ne razumemo. On dodaje „Čim, prema tome, znamo da neka osoba koja se služi nekim izrazom taj izraz koristi u njegovom

I 142 J EJVRUM STROL

uobičajenom značenju, mi razumemo šta ona ima na u m u . " O tome ćemo kasnije od Mura čuti još toga.

Argument protiv idealizma izvlači određene zaključke iz istinitosti propozicije (2) . Ova propozicija, setićemo se, tvrdi da mnogi ljudi znaju propozicije analogne onima u (1) za koje Mur tvrdi da ih on zna. Pošto idealista poriče da ma koja po­jedinačna propozicija može da bude (u potpunosti) istinita, iz tog gledišta sledi, prema M u r u , da (2) nije istinito. Ali (2) go­vori o „ n a m a " . Prema tome, ako (2) nije istinito, tada se „ m i " ne odnosi ni na šta, što znači da sada ne postoje nikakvi ljudi niti su ikada postojali. Ako je tako, tada nijedan filozof nije ni­kada postojao, te, prema tome, niko nije mogao da smatra da nijedna propozicija koja pripada zdravorazumskom gledištu ni­je istinita. Mur kaže da je on sigurniji da su neki filozofi posto­jali no što je siguran u istinitost ove teorije. U stvari, on poziva čitaoca da razmotri koje je gledište verovatnije: gledište da su drugi ljudi, uključujući i filozofe, postojali ili gledište da je ide­alizam istinit. Mur zaključuje da se idealizam, pošto protivreči zdravorazumskom gledištu da su prostor i vreme stvarni i da postoje spoljašnji objekti i druga sopstva, može odbaciti bez ispitivanja njegovih posebnih argumenata u pojedinostima.

Da bismo osetili snagu Murovog stila navešću kratak deo prethodnog argumenta. Mur piše:

J e r kad govorim o „fi lozofima" imam na umu, naravno (kao i svi mi) , isključivo filozofe koji su bili ljudi, s ljud­skim telima koja su živela na zemlji i koj i su u raznim tre­nucima imali mnoga različita iskustva. Ako je , prema to­me, bilo fi lozofa, bilo je i ljudskih bića ove vrste; a ako je bilo ljudskih bića ove vrste, onda je izvesno istinito i sve drugo što je tvrdeno u (1). Svako gledište, prema to­m e , nesaglasno s propozicijom da su mnoge propozicije koje odgovaraju svakoj od propozicija iz (1) istinite, mo­že da bude istinito jedino na osnovu hipoteze da nijedan fi lozof nikada nije zastupao takvo gledište. Sledi, prema tome, da, razmatrajući da li je ova propozici ja istinita, ne mogu da konzistentno smatram k a k o činjenica da su

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 143

mnogi filozofi, koje cenim, zastupali, prema m o m na jbo­ljem znanju, gledišta nekompatibi lna s ovom propozici­j o m , ima ikakvu težinu kao argument protiv nje.

(str. 4 0 )

Idealizmu je pridat različit status no skepticizmu. Ideali­zam je prosto lažan. Mur kaže da nema ničega logički nesagla-snog u shvatanju da vreme i prostor nisu stvarni ili da nema i drugih sopstava pored mog vlastitog. Moglo bi biti slučaj da prostor nije stvaran ili da vreme nije stvarno. Ali, zapravo, oni jesu stvarni, te je idealizam pogrešan. Ali problemi skeptika su mnogo dublji. Murovo je gledište da je skepticizam samoprotiv-rečan i da se iz tog razloga može odbaciti.

Skepticizam, podseća nas Mur, drži da niko od nas ne zna s izvesnošću nijednu propoziciju koja tvrdi postojanje materi­jalnih stvari, ili postojanje sopstava, osim mog, ili koja tvrdi da takva sopstva imaju iskustva slična mojima. M u r smatra da skeptik govori ne samo o samom sebi već i o drugim ljudima kad kaže „Nijedan čovek nikada nije znao da postoje druga ljudska b ića" . Ali iznoseći ovo tvrđenje skeptik implicira da on zna (i zna s izvesnošću) da su postojali mnogi drugi ljudi i da niko od njih nikada nije ništa znao s izvesnošću. Ali to tvrđe­nje je samoprotivrečno. Kao što Mur kaže, takav filozof tvrdi da on s izvesnošću zna baš onu stvar - da drugi ljudi postoje -za koju objavljuje da je nijedno ljudsko biće nije znalo s izve­snošću. Evo kako Mur opisuje skeptika:

Ako on kaže: „Ova verovanja su verovanja zdravog ra­zuma, ali ona nisu nešto što se z n a " , on kaže: „Bilo je mnogih drugih ljudskih bića pored mene, koja su delila ova verovanja, ali ni ja ni bilo ko drugi nije nikada znao da su ona istinita". Drugim recima, on s uverenjem tvrdi da ta verovanja jesu verovanja zdravog razuma, a čini se da često ne uspeva da primeti da, ako jesu, moraju biti istinita pošto propozicija da su to verovanja zdravog ra­zuma jeste propozicija koja logički povlači za sobom.. . propozici ju da su mnoga ljudska bića, pored samog filo-

I 144 I EJVRUM S T R O L

zofa, imala ljudska tela koja su živela na zemlji i imala raznovrsna iskustva, uključujući i verovanja ove vrste. Zbog toga mi se ovo stanovište ... čini samoprotivrečnim. Ono iznosi propoziciju o ljudskom znanju uopšte te sto­ga zapravo tvrdi da postoje mnoga ljudska bića. ...Oni smatraju propoziciju da su ta verovanja verovanja zdra­vog razuma, ili propoziciju da oni sami nisu jedini pri­padnici ljudske rase, ne samo istinitom, već izvesno isti­nitom^ a ona ne može biti izvesno istinita ukoliko jedan pripadnik ljudske rase, nije znao baš one stvari za koje taj pripadnik objavljuje da ih nijedno ljudsko biće nika­da nije znalo.

(str. 43)

Mur tako tvrdi da je samoprotivrečno izjavljivati da mi znamo da su takva verovanja odlike zdravorazumskog gledišta a da ipak nisu istinita, jer reći da mi to znamo pretpostavlja da su ona izvesno istinita. Prema tome, skepticizam upada u jamu koju je sam iskopao. Mur zaključuje na kraju prvog dela član­ka: „A postoji, naravno, i bezbroj drugih odlika 'zdravorazum­skog pogleda na svet' koje su, ako su istinite, takode izvesno isti­nite: npr. da su na površini zemlje živela ne samo ljudska bića već i mnoštvo raznih vrsta biljaka i životinja itd. i td." (str. 4 5 ) .

Mur dakle u prvom delu članka brani gledište koje bi svaka osoba zdravog razuma prihvatila: gledište da postoji spoljašnji svet koji nastanjuju druga ljudska bića i da ti poje­dinci imaju mnoga iskustva slična onima za ko ja obična osoba zna s izvesnošću da ih ona sama ima. Tako se možemo opro­stiti od bilo koje filozofske teorije koja protivreči ovakvom zdravorazumskom gledištu.

Shvatanje analize

Kao što sam rekao, M u r nam u „A Defense o f Common Sen­se" ne kaže šta podrazumeva pod „anal izom". U svom „Reply

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 145

to M y Crit ics" u The Philosophy of G. E. Moore, objavljenom sedamnaest godina kasnije, nalazimo njegovo prvo eksplicitno raspravljanje o ovoj temi. Prvo, on poriče da je ikada rekao da se filozofija sastoji isključivo od analize. On u odgovoru Džo-nu Vizdomu tvrdi: „Ali nije istina da sam ikada bilo rekao bi­lo mislio ili implicirao da je analiza jedini pravi posao filozofi­je! Baveći se analizom možda sam implicirao da je to jedan od pravih poslova filozofije. Ali izvesno je da nisam mogao impli­cirati ništa više. A, u stvari, analiza nikako nije jedina stvar ko­ju sam pokušavao da učinim" (Schilpp 1 9 6 8 : 6 7 6 )

Drugo, on ističe da se, u onom smislu u kojem je on ko­ristio ovaj termin, „analiza" nikada ne odnosi na verbalne iz­raze. Umesto toga ona se bavi pojmovima ili propozicijama, mada, da bi se pružila jedna analiza, uvek moramo da koristi­mo verbalne izraze. On kaže:

Onako kako ja upotrebljavam te termine, i analysandum i analysans moraju biti pojmovi ili propozicije a ne puki verbalni izrazi. Ali, naravno, da bi se iznela jedna anali­za, moramo da koristimo verbalne izraze. Kakav bi bio prikladan način da se izrazi ono što bih nazvao anali­zom? Mogu navesti nekoliko. Pretpostavimo da kažem: „Pojam 'biti brat' identičan je s pojmom 'biti muško de­re od istih roditelja'." Rekao bih da, donoseći ovo tvrđe­nje, „iznosim analizu" pojma „biti brat", i da, ako je moje tvrđenje istinito, tada iznosim ispravnu analizu ovog pojma. Ali bih mogao da dam istu analizu istog pojma i kazavši: „Propozicionalna funkcija 'x je brat' identična je propozicionalnoj funkciji 'x je muško dete od istih roditelja'." A istu bih analizu mogao da dam i re­kavši: „Reći da je neka osoba brat ista je stvar što i reći da je ta osoba muško dete od istih roditelja."

(str. 664)

I 146 I EJVRUM STROL

Kritike M u r a

Murova smela odbrana zdravog razuma, njegov dokaz spolja-šnjeg sveta i njegovo prihvatanje teorije čulnih datosti široko su kritikovani. Zbog nedostatka prostora ovde ću svoju ras­pravu ograničiti na četiri kritike.

1. Smatralo se da „A Defense of Common Sense" uzima kao dokazano ono što tek treba dokazati u kritici skepticizma. Ova primedba tvrdi da M u r prosto pretpostavlja da je zdravo-razumsko gledište istinito ali da ne opravdava ovu tvrdnju. On ne objašnjava kako zna takve propozicije kao što su „zemlja je postojala mnogih godina u prošlosti" . On tvrdi da očigledno ovu propoziciju ne zna neposredno već samo na osnovu dru­gih stvari koje su evidencija za nju. On kaže da mu se čini isti­nitim da nema nikakvog dobrog razloga da se sumnja da on to zna. On tvrdi: „Svi smo mi, mislim, u tom čudnom položaju da znamo mnoge stvari... a ipak ne znamo kako ih znamo, tj . ne znamo šta je bila evidencija za nj ih" ( 1 9 5 9 : 4 4 ) .

U odgovor na ove teze skeptik može izneti dva prigovo­ra. I skeptici i dogmatičari se slažu da tvrđenje da A zna da p logički implicira da je p istinito, da A ne može da greši u po­gledu p-a i da A ima „dobre" osnove za svoje verovanje da p. Njihovo neslaganje se ne odnosi na značenje reči „znati" već na to da li ikakvi slučajevi zadovoljavaju tu definiciju. Označi­mo propoziciju „Zemlja je postojala mnogih godina u prošlo­sti" sa , , p " . Pošto je Murovo navodno znanje p-a inferencijal-no a ne neposredno, tada postoji jaz između evidencije i p-a. Ali ako je tako, uvek je mogućna greška u zaključivanju da je p istinito, a ako je tako, tada, uzimajući u obzir definiciju „znati" , M u r ne može sa izvesnošću da zna p.

Drugo, ako čak uopšte ne znamo šta predstavlja eviden­ciju, tada tvrđenje da znamo da p nije potkrepljeno nikakvom evidencijom. To je puko dogmatsko tvrđenje i ne može da usta­novi da stvarno znamo da je p istinito. Ljudi često iznose dog­matska tvrđenja, na primer, da će svet propasti tog i tog dana

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A | 147

ili da je govornik Bog. Pa ipak dogmatska tvrđenja ne povlače za sobom istinitost. Vitgenštajn to tačno izražava kad tvrdi u On Certainty (odeljak 5 2 1 ) : „Murova pogreška leži u ovome - što na tvrđenje da ne možemo da to znamo, on odvraća 'Ja to znam' . " Vitgenštajnova poenta je to da Mur nije u stanju da odgovori na skeptičko pitanje „Kako to znaš?" i da nije u sta­nju da iznese razloge koji potkrepljuju njegov iskaz te da stoga njegov odgovor skeptiku ne predstavlja legitiman potez u uobi­čajenom procesu ljudske komunikacije. Murov postupak dakle zaobilazi pitanje. On kao očigledno tvrdi upravo ono što zah-teva opravdanje. On tvrdi da zna, ali tvrđenje nije isto što i zna­nje. M o r a m o biti u stanju da objasnimo kako znamo; ako to ne možemo da učinimo, tada se naša tvrdnja ne može prihvatiti kao istinski slučaj znanja. Murovo pobijanje skepticizma je stoga neuspešno.

2 . Druga kritika dolazi iz idealističkog tabora. Kao što sam pomenuo, Mur u članku „Proof of an External World" tvrdi da može da dokaže da postoje spoljašnji objekti. On to dokazuje tako što podiže ruke i kaže: „Evo jedne ruke, evo i druge. Prema tome, postoje dva materijalna ob jekta . " Svako se, uključujući i idealistu, slaže da, ako postoje ma kakvi ma­terijalni objekti , onda postoje spoljašnji objekti , pošto su ma­terijalni objekti paradigma one vrste stvari koje bi bile nezavi­sne od svesti. Ali idealista poriče da takve stvari postoje. On smatra da ono što Mur naziva „ruka" uopšte i nije materijal­ni objekat već prosto skup stvarnih i mogućnih oseta. Pošto su svi oseti „ideje" i pošto su sve ideje mentalni objekti , ruke ni­su nezavisne od svesti. Prema tome, pokazati da dve ruke po­stoje ne znači pokazati da spoljašnji objekti postoje. I ova kri­tika je zapravo primedba da je M u r još jedanput zaobišao pi­tanje. On je pretpostavio da su ruke spoljašnji objekti , ali to da li su ruke materijalni objekti upravo i jeste sporno pitanje. M a ­da Vitgenštajn odbacuje idealizam (ali iz različitih razloga), on se slaže s idealistom da Murov dokaz nema snage. Mur, po-smatran iz vitgenštajnovske perspektive, ne shvata da spor iz-

I 148 I EJVRUM STROL

među idealista i njega nije spor o jednom empirijskom pitanju, naime, o tome da li stvarno postoje dve ruke i da li ih je on stvarno digao uvis, već dublji filozofski spor o osnovnim čini­ocima sveta: da li su ti činioci, uključujući i ruke, stvarno men­talni ili nisu. A to nije pitanje o kojem se može odlučiti prosto time što će se ruke podići uvis. Da bi se pokazalo zašto ideali­sta nije u pravu potrebna je različita vrsta pristupa.

3 . Kao što je Mur priznao, on nije bio u stanju da pruži adekvatan odgovor na pitanje o tome kako nam čulne datosti pružaju znanje o fizičkim objektima. U slučaju eliptične čulne datosti, kako nam ona omogućava da izvedemo zaključak da je novčić stvarno okrugao? Murov neuspeh da odgovori na ovo pitanje kod nekih je filozofa izazvao podozrenje da ima nešto izveštačeno pa čak i lažno u načinu na koji on postavlja problem percepcije. Murov opis tog problema pretpostavlja da su čulne datosti stvarni objekti i polazeći od te pretpostavke postavlja pitanje u kakvom odnosu stoji jedan (recimo) elipti­čan objekat prema površini kružnog novčića. Ali ovi su kriti­čari, između ostalih Dž. A. Pol [G. A. Paul] , V. H. Barns [W. H. Barnes] i Ostin, poricali da su Mur, Prajs, Brod i Rasel is­pravno opisali situaciju opažanja.

Ovi kritičari su tvrdili da je obmanjujuće, pa zapravo i pozitivno pogrešno, reći da površinu novčića ne vidimo nepo­sredno dok obilazimo oko njega. Ispravnije je reći da novčić iz­gleda kao da je eliptičan iz te i te perspektive nego reći da u ne­čijem vizuelnom polju postoji eliptičan objekat , kao što je Mur pokušao da dokaže. Da stvari izgledaju različito iz jedne per­spektive nego iz druge ne opravdava zaključak da u takvim slučajevima opažamo različite vrste vizuelnih entiteta. Stoga ne postoji nikakav problem, tvrde ovi autori, koj i bi zahtevao da se objasni odnos između dve različite vrste entiteta (čulne da­tosti i fizičkog objekta) . Pored i osim fizičkih objekata u takvoj situaciji opažanja nema nikakvih drugih entiteta, te prema to­me nema ni nekog posebnog entiteta koji bi trebalo da stoji u nekom odnosu prema opaženom fizičkom objektu.

D ž . E . M U R : T O N A C I G A L A 149

Takozvani argument na osnovu sintetičke inkompatibil­nosti dakle uopšte nije uverljiv način razmišljanja i nastaje sa­mo na osnovu skupa lažnih pretpostavki. Kad se te pretpostav­ke odbace, argument gubi svoju snagu. Ovo gledište je nazva­no „teorijom izgledanja". O n o ne poriče da ima vizuelnih ilu­zija, halucinacija i drugih neuobičajenih opažanja. Ali čak i prihvatajući da ona postoje, ne sledi da se ma koja anomalna situacija opažanja može najbolje okarakterisati postuliranjem jedne klase entiteta nazvanih „čulnim datost ima". Epistemolo-zi su ovo gledište široko prihvatili, i teorija čulnih datosti da­nas praktično ne postoji . Kad to kažem, međutim, trebalo bi da istaknem da reprezentaciona teorija percepcije dobija nove oblike u kognitivnim naukama i u savremenoj filozofiji percep­cije. Prema ovim novijim gledištima mentalne reprezentacije koje nam pružaju znanje o spoljašnjim objektima nisu ona vr­sta entiteta koje je M u r nazvao „čulnim datost ima". Savreme-ni oblici reprezentacionog realizma (ponekad nazvani „kauzal­nim teori jama") stoga poriču da fizičke objekte vidimo nepo­sredno ali poriču i da reprezentacije, ili „posrednici" , jesu čul­ne datosti. Šta su reprezentacije složeno je pitanje koje ćemo odložiti za kasnije poglavlje. Međutim, vredno je zapaziti da distinkcija neposredno-posredno još uvek predstavlja temeljnu opreku u savremenim teorijama percepcije.

4 . Četvrtu kritiku celokupnog Murovog pristupa filozo­fiji izneo je Vitgenštajn u On Certainty i, kao što sugerišu go­re iznete primedbe o tome da M u r nije shvatao prirodu ideali­zma, ova kritika je duboka. O njoj ćemo podrobnije govoriti u sledećem poglavlju. Ova kritika je najsažetije izražena Vitgen-štajnovom primedbom iz pomenutog dela: „Umesto 'Ja znam da. . . ' nije li Mur mogao da kaže: 'Za mene čvrsto važi da... '? I dalje: ' Z a mene i za mnoge druge čvrsto važi d a . . . ' ? " ( 1 9 6 9 : 1 1 6 )

Vitgenštajn misli da je Murova odbrana zdravorazum-skog gledišta značajna i da u njoj ima nečeg tačnog. Ali on mi­sli i da u njoj ima i nečeg pogrešnog - i to temeljno pogrešnog.

I 150 I Ej VR UM STROL

Tačno je to da znanje i izvesnost postoje i Mura treba pohva­liti za odbranu takvog gledišta. Ali je pogrešno to što on izjed­načava znanje i izvesnost. M u r misli da su primeri zdravora-zumskog gledišta koje je naveo - da je zemlja veoma stara, da postoje i drugi ljudi, da je on (Mur) čovek - ona vrsta stvari za koju se može reći da ih znamo. Ali to je ozbiljno pogrešan opis toga kako se pojmovi znanja i izvesnosti primenjuju u obič­nom životu. Tamo gde se prikladno iznose tvrdnje da znamo, nužno je opravdanje. Ali primerima koje je M u r naveo nije po­trebno opravdanje. Oni su izvesni i nikakva greška u pogledu njih nije moguća. Kao što je Vitgenštajn rekao Malkolmu, po­malo zajedljivo: „Propozicije koje su izvesne spadaju u moj 're-ferencijalni okvir' . Kad bih se njih odrekao, ne bih mogao ni­šta da sudim. Uzmimo primer propozicije da je zemlja posto­jala mnoge godine pre mog rođenja. Kakva bi evidencija pro­tiv nje mogla postojati? Neki dokument?" (Malcolm 1 9 8 4 : 7 5 )

Stoga izvesnost ima poptuno drugačiji status. Ono što je izvesno (ono što „čvrsto važi za mene i mnoge druge") leži s one strane opravdanja, istine, navođenja evidencije ili znanja. On Certainty je Vitgenštajnova poslednja knjiga, i u njoj on pokušava da pokaže gde je Mur pogrešio i koje je ispravno shvatanje razlike između znanja i izvesnosti. Vitgenštajn po­zdravlja Mura kao velikog istraživača pa ipak ga kori zato što je otkrio pogrešan kontinent.

Glava 5

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA"

Vitgenštajnova kasnija filozofija ne može se sažeti u jednu re­čenicu. Ali aforizam „reči imaju značenje samo unutar toka ži­vota" izražava jednu sveprisutnu temu. Ova primedba predsta­vlja ogromnu promenu u odnosu na Vitgenštajnova gledišta iz Tractatusa. Ona je čvrsto povezana s „novim metodom" ana­liziranja i rešavanja filozofskih problema koji je on otkrio po­četkom 1930- ih . Taj metod odbacuje zamisao da idealan jezik doprinosi filozofskom razumevanju time što usavršava običan govor i umesto toga ističe značaj tačnog opisivanja složenih načina na koje ljudi koriste jezik u svojim svakodnevnim ak­tivnostima. Te aktivnosti Vitgenštajn podrazumeva pod „to­kom života" . U toku života elementi diskursa stiču svoja zna­čenja i svoj smisao ili svrhu. U jednoj alternativnoj formulaci­ji on svakodnevne aktivnosti naziva i „jezičkim igrama".

Ovde ću podrobnije opisati Vitgenštajnov novi pristup. Njegov izuzetan uticaj i sposobnost da rasvetli široki skup

I 152 J EJVRUM STROL

konceptualnih pitanja učinili su Vitgenštajna najslavnijim filo­zofom dvadesetog veka. Doista , posle svoje smrti 1 9 5 1 . on je postao kultna figura u filozofiji i van nje: u psihologiji, umet-nosti, sociologiji, antropologiji , lingvistici, političkim nauka-ma i književnosti. Ranije poznat samo uskom krugu specijali­sta, postao je predmet biografi ja, drama, romana, filmova i skoro neiscrpnog niza interpretativnih ogleda i knjiga koji se i dalje nastavlja. Na ličnom planu, bio je strog, veoma samokri­tičan i voden neumornim traganjem za istinom i razumeva-njem. Njegova nadmoćna ličnost izazivala je divljenje, straho­poštovanje a često i strah kod studenata, kolega i prijatelja. Bertrand Rasel je rekao da je on bio „možda najsavršeniji me­ni poznat primer tradicionalno shvaćenog genija, strasnog, du­bokog, snažnog i nadmoćnog. Imao je onu vrstu čistote koju koliko znam niko drugi nije imao osim Dž. E. M u r a . "

Kao dalji dokaz ove vrste čistote može se navesti Vitgen­štajnova odluka da, vrativši se kući posle Prvog svetskog rata, podeli celokupnu svoju imovinu. Njegov otac, Karl, industrija­lac, bio je jedan od najbogatijih ljudi u Evropi. Oštroumno uloživši svoje bogatsvo u strane, prvenstveno američke, harti-je od vrednosti, Karl je posle smrti ostavio ogromnu sumu svo­joj deci, uključujući i Ludviga. Prema svakom merilu, Ludvig je bio bogat. Na veliku zabrinutost svoje porodice i porodič­nog knjigovođe, insistirao je da se sve njegovo nasledstvo pre­nese na njegove sestre Helenu i Herminu i brata Paula. Sa knji­govođom se postarao da nikakav novac ne ostane njemu ni u kakvom obliku ni vidu. Knjigovođa je nevoljno pomogao Vit­genštajnu da izvrši ono što je nazvao „finansijskim samoubi-stvom". Od 1 9 1 9 . njegov život je bio jednostavan i asketski. Frenk Remzi ga je posetio u Puhbergu 1 9 2 3 . i ostavio ovaj opis uslova u koj ima je Vitgenštajn živeo: „ O n je veoma siromašan, ili bar živi veoma skromno. Ima malu sobicu okrečenu u belo, u kojoj se nalaze krevet, umivaonik, mali stočić i jedna netapa-cirana stolica, i to je sve za šta ima mesta u sobi. Njegova ve-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 153 |

čera koju smo delili prošle noći bila je prilično neukusan crni hieb, puter i k a k a o . "

Memoir Normana Malkolma i Biographical Sketch G. H. fon Rihta daju nezaboravnu sliku Vitgenštajna, na kojoj je (mada poredenje nije izričito) upadljiva sličnost sa Sokratom. Za života, Sokrat ništa nije objavio, a tokom svog života Vit­genštajn je objavio samo Tractatus Logico-philosophicus 1 9 2 2 . i kratak članak „Some Remarks on Logical Form" 1 9 2 9 . Njegov međunarodni ugled počiva uglavnom na zao-stavštini posthumno otkrivenih spisa. D o početka dvadesetpr­vog veka objavljeno je oko dvadeset pet dela. Procenjuje se da se ceo korpus, koji nije u potpunosti filozofski, sastoji od de­vedeset pet tomova. Predviđeno je da se priređivanje nastavi sve dok svi rukopisi ne budu objavljeni.

Prvo objavljeno delo bila su Filozofska istraživanja koja su, prema naučnicima koji su pregledali ostale spise, verovat-no Vitgenštajnovo najznačajnije delo. O n o je izdato 1 9 5 3 . i izazvalo je senzaciju. Ali posle toga su se pojavile i druge zna­čajne studije, među njima Last Writtings on the Philosophy of Psychology (tom 1 i 2 ) , Culture and Value, Zettel, Lectures on the Foundations of Mathematics, Remarks on Colour i On Certainty. Svaka od tih monografi ja pokrenula je mnoge in­terpretacije i učena dela, mada se ona ne mogu porediti s ogromnim brojem članaka, monografi ja , zbornika eseja i ko­mentara posvećenih Istraživanjima.

Zašto se Vitgenštajnova reputacija poslednjih godina pre­lila preko granica filozofije zbunjuje većinu eksperata pošto je njegova filozofija duboka i teška za razumevanje, a zbog svog nesistematskog aforističkog karaktera još teža za objašnjenje. Nema sumnje da je to delom zbog Vitgenštajnove harizmatske ličnosti, ali taj činilac sam po sebi ne objašnjava uticaj njegove filozofije. Fon Riht je elemente ove zagonetke izrazio na slede-ći način:

Prilično je izvesno da će Vitgenštajnovo delo i ličnost iza­zivati različite komentare i interpretacije u budućnosti.

I 154 I EJVRUM STROL

Pisac rečenica „Zagonetka ne postoji" i „Sve što se mo­že reći može se reći jasno" bio je sam zagonetka, a njego­ve rečenice imaju sadržaj koji je često skriven duboko is­pod površine jezika. Kod Vitgenštajna susrećemo mnoge kontraste. Rečeno je da je on bio istovremeno i logičar i mistik. Nijedan od ova dva termina nije prikladan, ali svaki ukazuje na nešto istinito. Istraživači Vitgenštajno-vog dela ponekad će tražiti njegovu suštinu u racional­noj, činjeničkoj dimenziji, a ponekad u nadempirijskoj, metafizičkoj dimenziji. U postojećoj literaturi o Vitgen­štajnu ima primera oba ova shvatanja. Takve „interpre­tacije" imaju malo značaja. One moraju izgledati iskri­vljavanjima svima koji pokušavaju da Vitgenštajna razu-meju u svoj njegovoj bogatoj složenosti. One su zanimlji­ve samo time što pokazuju u koliko se mnogo pravaca ši­ri njegov uticaj. Ponekad sam mislio da je često ono što nečije delo čini klasičnim upravo ova mnogostrukost, ko­ja izaziva i u isto vreme se opire našoj čežnji za jasnim razumevanjem. (1984:20)

Život

Vitgenštajnova filozofska karijera se uopšte uzev deli na dva dela, od kojih prvi počinje pre Prvog svetskog rata kada je, po Fregeovom savetu, otišao u Kembridž da studira kod Rasela. Vrhunac ovog perioda bilo je objavljivanje Tractatusa. Kao što je pomenuto u trećem poglavlju, Vitgenštajn je osećao da je u Tractatusu resio sve filozofske probleme i sledeće decenije je svoju pažnju posvetio nefilozofskim stvarima. Šest godina ( 1 9 2 0 - 1 9 2 6 ) predavao je u osnovnim školama u Donjoj Au­striji, u zaseocima Tratenbah i Otertal, ali je najzad napustio ovaj poziv. Zanimljivo je pitanje da li je otišao dobrovoljno. Poput mnogih drugih učitelja tog vremena primenjivao je tele-sno kažnjavanje. Aprila 1926 . udario je nekog dečaka nekoli­ko puta po glavi. Dete se onesvestilo a njegov otac je u besu

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 155 |

podigao tužbu protiv Vitgenštajna. Sledilo je suđenje, ili tačni-je saslušanje, i Vitgenštajn je oslobođen optužbi. Uprkos tome, ovaj događaj ga je slomio, posebno zato što je braneći se od optužbi za surovost lagao o meri u kojoj je učenike fizički ka­žnjavao. Osećaj krivice ga je proganjao godinama.

Fanja Paskal [Fania Pascal] , u „Wittgenstein: A Personal M e m o i r " opisuje ispovest koju joj je poverio 1 9 3 7 . Ona kaže: „Sećam se dva 'zločina' koja je priznao: prvi je imao veze s nje­govim jevrejskim poreklom, drugi sa zločinom koji je počinio dok je bio učitelj u seoskoj školi u Austriji... kad je porekao da ga je počinio. Tom prilikom je slagao, što je od tada pritiskalo njegovu sa vest."

Sredinom 1920- ih , slomljen događajima iz Otertala, vra­tio se u Beč. D o k je tu boravio asistirao je arhitekti Paulu En-gelmanu [Paul Engelmann] na izgradnji kuće za njegovu sestru Margaretu Vitgenštajn Stonborou u Beču. Vitgenštajn je lično nadgledao izgradnju i projektovao mnoge od pojedinosti -prozore, vrata, kvake na prozorima i radijatore. Građevina je bila karakteristično jednostavna i podsećala na stil Bauhausa. Još uvek postoji i u njoj je smešteno Kulturno odeljenje Bugar­ske ambasade u Beču. Oči to , njena unutrašnjost je sada veoma promenjena i oni koji su je videli slažu se da bi Vitgenštajn bio zgrožen tim promenama. Ranije sam govorio o dodirima koje je imao s pripadnicima Bečkog kruga tokom ovog perioda -posebno s Mor icom Slikom, Fridrihom Vajsmanom, Rudol-fom Karnapom i Herbertom Fajglom - veze koje ga nisu nave­le da se ponovo posveti filozofiji. Ali 1 9 2 8 . Vitgenštajn je slu­šao predavanje slavnog holandskog logičara intuicioniste L. E. J . Brouvera koje je ponovo podstaklo njegovo zanimanje za te­melje logike i matematike. To su bile teme o kojima je Vitgen­štajn, dok je predavao u Donjoj Austriji, već raspravljao s bri­ljantnim kembričkim matematičarem Frenkom Plamptonom Remzijem, koji je umro 1 9 3 0 . u dvadeset šestoj godini.

Vitgenštajn je 1 9 2 9 . odlučio da se vrati u Kembridž i podneo je Tractatus kao doktorsku disertaciju komisiji koju su

I 156 I EJVRUM STROL

činili Rasel i Mur. Izgleda da je ispit nalikovao na farsu. Prema jednoj od njegovih sestara, Hermini Vitgenštajn, ispit se „sa­stojao od toga što su profesori od Ludviga tražili da im obja­sni delove iz knj ige" . Kad je M u r otišao u penziju, Vitgenštajn ga je zamenio 1 9 3 9 . kao profesor na Kembridžu. Pre no što je mogao da počne da predaje izbio je rat. Kao što je učinio i 1 9 1 4 (vidi drugo poglavlje), Vitgenštajn je odmah napustio akademsku sigurnost i dobrovoljno ponudio pomoć ali ovog puta engleskim ratnim naporima. Suviše star za vojsku, služio je jedno vreme kao vratar u Gajevoj bolnici u Londonu a zatim kao laboratorijski pomoćnik u Njukaslu. Kao što pominje fon Riht, Vitgenštajna je u raznim periodima života snažno privla­čila medicinska profesija a 1930-ih je čak ozbiljno razmišljao o tome da napusti filozofiju i postane doktor. Godine 1 9 4 4 . dok se rat u Evropi polako bližio kraju, vratio se u Kembridž. Ali nije bio srećan kao profesor i dao je ostavku 1947 . da bi se po­svetio istraživanju. Da je Vitgenštajn još za života bio legenda potvrđuje to što mu je dat tako prestižan položaj profesora u Kembridžu a da nije objavio ništa osim pomenuta dva dela.

Od 1 9 2 9 . do smrti Vitgenštajn je uglavnom boravio u Kembridžu, mada je dosta vremena proveo u Austriji i Norve­škoj. Ovaj period se smatra drugim delom njegove karijere, a spisi iz tog doba se opisuju kao „kasnija Vitgenštajnova filozo­f i ja" nasuprot beležnicama iz perioda pre Tractatusa i samom Tractatusu. Neki naučnici i „kasniju fi lozofi ju" dele na dva de­la, raniji „prelazni" period od oko četiri godine tokom kojih je razvijao svoj novi metod, prvi put ga primenivši u Blue and Brown Books, objavljenim 1 9 3 3 - 3 4 . Vitgenštajnov život je iz­uzetno zanimljiv. Posle njegove smrti pojavio se veliki broj ra­znovrsnih dela o njemu. Ova se kreću od filma Wittgenstein (1994) do romana (The World as I Found It od Brusa Dafija [Bruce Duffy] , 1 9 8 7 ) i nekoliko zbornika uspomena (npr. Wittgenstein in Norway, koji su priredili K. J . Johansen [K. J . Johannessen] , Rol f Larsen [Rolf Larsen] i K. O. Amas [K. O. Amas], 1 9 9 4 ) . Postoji i više biografija. Tri najzanimljivije su:

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 157 |

Wittgenstein V. V. Bartlija Trećeg [W. W. Bartley III] ( 1 9 7 3 ) , Wittgenstein: A Life - Young Ludwig, 1889-1921 Brajana Mekginisa [Brian McGuinness] (1988) i Ludwig Wittgenstein: The Duty of Genius Reja M o n k a [Ray Monk] ( 1 9 9 0 ) .

Dva poslednja dela su sjajne studije, uravnotežene i raz­borite u svojim opisima Vitgenštajnove ličnosti, njegovih od­nosa s ljudima i psiholoških strepnji. U oba je dat kratak opis njegove filozofije, ali kako se Mekginisova biografija završava s 1 9 2 1 . godinom, u njoj se raspravlja samo o Tractatusu. Bar-tlijeva monografi ja je rezultat istraživačkog rada vrednog di­vljenja. M a d a se, kao i u Monkovo j knjizi, u njoj raspravlja o ranoj i kasnijoj fazi Vitgenštajnove filozofije, interesovanje je usredsredeno na period od 1 9 2 0 . do 1 9 2 9 , kada je Vitgenštajn uglavnom živeo u Austriji. Krajem 1960- ih i 1970- ih Bartli je obišao sela u kojima je Vitgenštajn živeo i predavao i na svoje iznenađenje sreo neke od stanovnika koji su pre četrdeset pet godina bili Vitgenštajnovi đaci i koji su ga se dobro sećali. Bar-tlijevi intervju s tim osobama su fascinantni i postali su prihva­ćena osnova za kasnije proučavanje Vitgenštajnove učiteljske karijere. Ali knjiga ima još jednu odliku koja je od nje načini­la cause celebre. Ona sadrži opis, zasnovan na intervju s izve-snom osobom, koji otkriva da je Vitgenštajn bio promiskuite­tan i krivicom opterećen homoseksualac. Navešću jedan deo:

Hodajući deset minuta prema istoku, niz ulicu Markser-gase pa preko mosta Sofienbrike (danas nazvanog R o -tundenbrike) mogao je brzo da stigne do pol jana parka Prater, gde su grubi mladići bili spremni da ga seksualno zadovolje. Kad je jednom otkrio to mesto, Vitgenštajn je na svoj užas uvideo kako više ne može da ga ostavi. Ne­koliko noći nedeljno izjurio bi iz svog stana i otrčao do Pratera, posednut, kako je rekao pri jatel j ima, demonom koj im nije mogao da vlada. Vitgenštajn je otkrio da mu se mnogo više sviđa ona vrsta grubih priprostih mladića koje je mogao da nađe na stazama i ale jama Pratera no oni očigledno prefinjeniji mladi ljudi koji su zalazili u Sirk Eke na Kertnerštrase i u okolne barove na rubovima

I 158 I EJVRUM STROL

centra grada. A na isto to mesto - koje se noću još uvek koristi u iste svrhe i ko je je još uvek skoro isto tol iko opasno - Vitgenštajn se žurio doklegod je živeo u Beču ili ga posećivao. Slično tome, kasnijih godina u Engleskoj s vremena na vreme bi napustio otmene i intelektualne mlade ljude koji su bili spremni da mu se stave na raspo­laganje u Kembridžu, radi društva sirovih momaka iz londonskih pabova.

(Bartley 1 9 7 3 : 4 7 )

Ova knjiga je podigla ogromnu prašinu, naročito pošto je Bartli odbio, pozivajući se na poverljivost, da imenuje svoje iz­vore informacija. Osude su se kretale od izjava psihijatara da im je poznato da Vitgenštajn nije bio homoseksualac do ličnih napada na pisca. Bartlijevi branioci su sumnjali na zataškava­nje posebno od strane izvršioca Vitgenštajnovog Nachlass. Ovu ideju je podržavao iskaz prof. Elizabete Enskomb, jedne od tri izvršioca, u pismu Paulu Engelmanu: „Kad bi se priti­skom na dugme moglo postići to da se ljudi ne bave njegovim ličnim životom ja bih ga pritisla." Staviše, čudno je da Mekgi-nis, bliski saradnik Enskombove, u svojoj biografiji uopšte ne pominje Vitgenštajnovu seksualnost. Zašto bi došlo do mogu­ćeg zataškavanja skoro je nemoguće objasniti , jer je Vitgenštaj­nova seksualna orijentacija izazivala ogovaranja dugo vreme­na pre no što je objavljena Bartlijeva studija. U svom delu „Wittgenstein: A Personal M e m o i r " Paskalova opisuje svoje dugotrajno poznanstvo s Vitgenštajnom tokom 1930- ih - ona ga je učila ruskom - i pominje da su se ona i njen suprug pita­li da li je Vitgenštajn homoseksualac. Nj ihov sud je bio da ni­je. Evo njenog opisa:

Postao je najslobodnij i od svih ljudi, a sigurno je imao potpunu slobodu izbora gde će da živi i s k im će da se druži. A ipak je morao da se svojim r a d o m bavi bez pre­kida, i u tome je zavisio od male odabrane grupe stude­nata i učenika: to je bila jedina veza koja ga je vezivala i to je prihvatio. Kad bi se postavilo pitanje da li je ta ve­za na bilo koj i način bila homoseksualna (danas veoma

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 159

pomodno pitanje), mogla bih samo da kažem da je mo­me mužu i meni, a kol iko znam i svima drugima koji su ga poznavali, Vitgenštajn uvek izgledao kao savršeno čedna osoba. U stvari kod njega je bilo nečega od noli me tangere, tako da se ne može zamisliti da bi se bilo k o usu­dio čak i da ga potapše po ramenu, niti se može zamisli­ti da bi mu bili potrebni normalni fizički izrazi l jubavi. Kod njega je sve bilo sublimirano do jednog izuzetnog stupnja.

(1984:48)

Nasuprot Mekginisu, Rej M o n k se u poslednjoj glavi svoje knjige izričito bavi pitanjem Vitgenštajnove homoseksu­alnosti. Odmereno i nepristrasno on raspravlja o Bartlijevim navodima i raznim pokušajima (npr. Raša Riza i Dž. Dž. Ston-boroua) da se oni opovrgnu. Prema Monkovom mišljenju, ti pokušaji su neuspešni. Ali on kaže i da zbog Bartlijevog odbi­janja da otkrije svoje izvore informacija, pitanje Vitgenštajno-vog promiskuiteta u Prateru ostaje otvoreno. Kako ja shvatam M o n k a , čini se da on priznaje da je Vitgenštajn imao seksual­ne odnose s Dejvidom Pinsentom [David Pinsent], Frensisom Skinerom [Francis Skinner] i Benom Ričardsom [Ben Richards] - kao što M o n k kaže „tokom više od trideset godina" . M o n -ku je prema tome stalo više do toga da porekne navode o Vit-genštajnovom promiskuitetu no one o homoseksualnosti. Iz Monkove perspektive Vitgenštajn nije bio promiskuitetan već veran malom broju mladih ljudi. Većina komentatora se slaže da pitanje o Vitgenštajnovoj seksualnoj orijentaciji nema nika­kvog značaja za razumevanje Vitgenštajnove filozofije. S tim se slažem. U najvažnijim tekstovima, kao što su Filozofska istra­živanja, Tractatus i On Certainty, nema ni reči o homoseksu­alnosti niti o seksualnosti uopšte. To da li je Vitgenštajn bio homoseksualac ili nije ne smatra se pitanjem koje bi na bilo koji način moglo pomoći razumevanju njegovih najdubljih mi­sli. Problemi kojima se on bavio, kao što ćemo videti, bili su potpuno drugog reda.

I 160 J EJVRUM STROL

Nedavno je došlo i do spora oko Vitgenštajnovog odno­sa prema Jevrejima. Jedan broj naučnika je dokazivao da je Vitgenštajn bio antisemita. M o n k , na primer, tvrdi da je Vit­genštajn bio „glasni antisemita" kad je pisao delove Culture and Value između 1 9 2 9 . i 1 9 3 1 . O nekim Vitgenštaj novim ko­mentarima M o n k piše: „Da ih nije napisao Vitgenštajn, mno­ge od njegovih izjava o prirodi Jevreja ne bismo mogli shvatiti nikako drugačije do kao bučne propovedi fašističkog antisemi­t e " ( 1 9 9 0 : 3 1 4 ) . M o n k dalje sugeriše da Vitgenštajn ponavlja Hitlerove komentare da je Jevrejin parazit i da su jevrejski kul­turni doprinosi u potpunosti izvedeni i reproduktivni. Gerhard D. Vaserman [Gerhard D . Wasserman], u „Wittgenstein on Jews: Some Counter-Examples" ( 1 9 9 0 ) , iznosi slične optužbe. On kaže da je „Vitgenštajn upijao kao sunder, a zatim širio da­lje, antisemitske laži, prošle i sadašnje" i da je „nekritički pri-hvatao i dogmatski iznosio, kao istinita, antisemitska gledišta koja su 1920- ih već bila široko prihvaćena u Nemačkoj i Au­stri j i" (str. 3 6 1 ) . U nedavno objavl jenom članku, „Was Wittgenstein an Anti-Semite? The Significance of Anti-Semi­tism for Wittgenstein's Philosophy", profesor Bela Sabadoš [Bela Szabados] brižljivo ispituje ove optužbe i tekstualnu evi­denciju za njih. On smatra da su one neutemeljene i da se za­snivaju na pogrešnom tumačenju i pogrešnom razumevanju Vitgenštaj novih primedbi. Njegova argumentacija je ubedljiva i ja se slažem s njim. Kao što sam ranije pomenuo, najznačaj­nija se evidencija nalazi u Culture and Value, zbirci kratkih za­pažanja napisanih između 1914 . i 1 9 5 1 . Ovaj tekst sadrži dva­naest odeljaka o Jevrejima (vidi 1 9 8 0 : 1 , 5 , 1 2 , 1 3 , 1 6 , 18 , 19 , 2 0 , 2 1 , 2 2 i 2 3 ) , od kojih je većina izričito pohvalna (npr. „Je­vrejin je pustinjska oblast, ali ispod njenog tankog sloja stena leži istopljena lava duha i intelekta"). U odeljku napisanom 1 9 3 1 , mnogo pre rasprave sa Fanjom Paskal o njegovoj krivi­ci, Vitgenštajn otvoreno priznaje da je on Jevrejin. On piše na strani 1 8 , „Među Jevrejima se 'genije' nalazi samo kod sveta-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 161

ca. Čak su i najveći od jevrejskih mislilaca samo talentovani (ja na primer)" .

I pitanje njegovog jevrejskog porekla bilo je sporno. Lu-dvig je kršten kao katolik i umro je kao katolik. On nije bio re­ligiozan u bilo kom konvencionalnom smislu. Ali kao što sve-doče uspomene Paskalove, Vitgenštajna je mučila njegova laž o stepenu njegovog jevrejskog porekla. On je rekao Paskalovoj da većina ljudi koji ga poznaju, uključujući i njegove prijatelje, uzima da je on tri četvrtine Arijevac a četvrtinu Jevrejin. U stvari, on je znao da je odnos upravo obrnut a nije učinio ni­šta da otkloni ovo pogrešno shvatanje. Ona sugeriše da je us­pon nacizma u Nemačkoj možda bio izvor njegovog osećaja krivice.

Pitanje njegovog porekla je složeno, ali su Bartlijeva bri­žljiva istraživanja potvrdila da je Vitgenštajn bio tri četvrtine Jevrejin. Potpuna rasprava o ovom pitanju nalazi se na strana­ma 184 do 1 8 6 Bartlijeve knjige. On zaključuje:

Drugo porodično stablo, međutim, pripremljeno u Jeru-salimu posle rata, izveštava da je Herman Kristi jan Vit­genštajn bio sin Mozesa Ma jera Vitgenštajna, Jevrejina iz K o r b a h a , i unuk Mozesa M a j e r a , Jevrej ina iz Lasfe i Kor-baha. M a d a su arhivi jevrejske zajednice u Korbahu uni­šteni kad su esesovci spalili sinagogu u Korbahu novem­bra 1 9 3 8 , porodično predanje, beleške u dnevniku Her-mine Vitgenštajn i značajne činjenice - kao ta da je Vit­genštajnova porodica u Beču posedovala portrete Moze­sa Ma jera i njegove supruge Brendel Simon - nagovešta-vaju da je ova linija porekla tačna. Ako je to tako , Lu-dvig Vitgenštajn je zaista bio tri četvrtine Jevrej in, a po­rodično prezime je promenjeno od M a j e r u Vitgenštajn 1 8 0 8 . kada su Napoleonovi dekreti zahtevali da Jevreji usvoje prezimena.

Oni bliski Vitgenštajnu znali su da je na njega duboki uti­sak ostavio Oto Vajninger [Otto Weininger], koji je postao kultna figura u Beču napisavši turobnu knjigu Pol i karakter i izvršivši potom samoubistvo u dvadeset trećoj godini. Vajnin-

162 I EJVRUM STROL

ger, Jevrejin, držao je da je civilizacija u opadanju a kao jevrej-ske identifikovao je one strane moderne civilizacije koje je najviše prezirao. Kao što nagoveštava naslov, on je smatrao da društveni tokovi tog vremena nastaju iz seksualne polarno-sti muškog i ženskog. M o n k za Vajningerovu knjigu kaže da sadrži „opsesivnu, bezumnu" teoriju koja opravdava mizogi-niju i antisemitizam. Vitgenštajna su neke od Vajningerovih ideja i privlačile i odbijale. Stoga je Vajninger česta tema u Vitgenštaj novoj prepisci. Ali te teme su praktično odsutne iz njegovih najvažnijih spisa. Na primer, mada je Vitgenštajn pisao o religiji u Lectures and Conversations on Aesthetics, Psychology, and Religious Belief, nema evidencije da su njegova mišljenja bila sektaška. Egzegeti su se najzad složili da njegove brige oko jevrejskog porekla nemaju praktično nikakvog uticaja na njegove filozofske poglede. Ogled Bele Sabadoša pruža snažnu podršku ovom sudu. Kakvi su Vitgenštajnovi filozofski pogle­di - a oni su složeni - predmet je na koji ćemo sada preći.

Vitgenštajnova kasnija filozofija

Jedno od pitanja o kojima se najživlje raspravlja u proučava­njima Vitgenštajna jeste to da li, ili u kojoj meri, postoji kon­tinuitet između Vitgenštajnove ranije i kasnije filozofije. Skoro se svi komentatori slažu da se, mada Tractatus počinje potvr­đivanjem jedne vrste logičkog atomizma, to jest, jednim meta­fizičkim učenjem, on završava s jednom terapeutskom notom koja metafiziku odbacuje kao besmislenu i koja je središnja u kasnijim knjigama. Oni koji ističu kontinuitet stoga naglašava­ju ovu stranu Tractatusa. Ali većina egzegeta zastupa stanovi­šte da kasnija filozofija utelovljuje jedan potpuno drugačiji pri­stup filozofiji. Prvo, ona je terapeutska u tananijem smislu od onog u Tractatusu; drugo, ona tradicionalnim pristupima pri­znaje jednu vrstu dubine i uvida; i treće, ona utvrđuje i prepo-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 163

ručuje pozitivnu neterapeutsku ulogu filozofije. Ove odlike su posledice onoga što je Vitgenštajn nazivao „novim metodom" do kojeg je došao po svom povratku u Kembridž. Većinsko gledište tako vidi radikalnu razliku između dve faze njegove karijere. Fon Rihtova procena izražava gledište većine.

Mladi Vitgenštajn je učio od Fregea i Rasela. Njegovi problemi su bili delom njihovi. Kasniji Vitgenštajn, po meni, nema prethodnika u istoriji misli. Njegovo delo označava radikalan prekid s ranije postojećim putevima fi­lozofije. Ali njegovi problemi su u velikoj meri izrasli iz Tractatusa. To je, mislim, razlog zašto je Vitgenštajn želeo da delo u kojem je otelotvorena njegova nova filozofija bu­de štampano zajedno sa delom njegove mladosti... Tracta­tes pripada određenoj tradiciji evropske filozofije, ko ja se proteže preko Fregea i Rasela sve do Lajbnica. Vitgen­štajnova takozvana 'kasni ja f i lozofi ja ' , kako je ja vidim, potpuno je drugačija. Njen duh se razlikuje od svega što je meni poznato u zapadnoj misli i u mnogom je pogledu oprečan ciljevima i metodima tradicionalne filozofije.

( 1 9 8 4 : 1 4 , ftn. 17)

Ovde ćemo slediti fon Rihtovu interpretaciju. Glavna razlika između dva perioda Vitgenštajnovog mišljenja koja po­država ovo tumačenje tiče se Vitgenštajnovog shvatanja znače­nja. U Tractatusu Vitgenštajn iznosi zamisao da jezik odslika-va činjenice i da to čini delom zato što imena označavaju svo­je nosioce (teza koju će Gilbert Rajl kasnije nazvati „'Fido'-Fi-do teori jom značenja") . Značenje nastaje iz izomorfizma ime­na i objekata, kao i rečenica i činjenica. Prema ovom gledištu, jezik je statičan na isti onaj način na koji je statična jedna sli­ka ili mapa. Ali u kasnijoj filozofiji Vitgenštajn kaže: „Ne pi­taj za značenje, pitaj za upotrebu". Reči stoga imaju značenje samo u toku života. S ovim isticanjem on jezik vidi kao suštin­sku odliku čovekovog delanja, kao jednu vrstu delanja a ne vr­stu odslikavanja. Značaj ovog pomaka se može shvatiti samo kad se shvati Vitgenštajnov novi metod, na šta ćemo sada preći.

164 EJVRUM STROL

Filozofska istraživanja i rađanje novog metoda

Uskoro po svom dolasku u Kembridž, Vitgenštajn je po­čeo da drži trogodišnji kurs predavanja koja je Mur odano po­hađao. Murove podrobne zabeleške, pod nas lovom „Wittgenstein's Lectures in 1 9 3 0 - 1 9 3 3 " , imaju dužinu mono­grafije i preštampane su u Murovim Philosophical Papers. One pružaju najbolji opis Vitgenštajnove misli iz ovog perioda. Pre­ma Muru, Vitgenštajn je rekao da je ono čime se on bavi „no­vi predmet" a ne samo jedan stupanj u „kontinuiranom razvo­ju čovekove misli" , i da se može uporediti s onim što se dogo­dilo kad su Galilej [Galileo] i njegovi savremenici otkrili dina­miku. Vitgenštajn je rekao da je otkriven „novi metod" kao što se desilo i kad je „hemija nastala iz alhemije" , i da sada po prvi put mogu da postoje „vesti" filozofi, mada je u prošlosti naravno bilo „velikih" filozofa.

Vitgenštajn je dalje rekao da, mada je filozofija sada „svedena na stvar veštine", ovom je veštinom, kao i drugim ve-štinama, veoma teško ovladati. Jedna od teškoća je to što ona zahteva jednu „vrstu mišljenja" na koju „ m i " nismo navikli i za koju se nismo vežbali - vrstu mišljenja veoma različitu od one koju zahteva nauka. Da se ova vrsta mišljenja razlikuje od naučnog mišljenja jedna je od suštinskih ideja kasnijih Vitgen-štajnovih spisa i predstavlja odbranu autonomnosti filozofije. Vitgenštajn je tvrdio da se zahtevana veština ne može steći pu­kim pohađanjem predavanja: od suštinskog je značaja raspra­va. S obzirom na svoj sopstveni rad, rekao je da nije važno da li su rezultati istiniti ili ne; važno je da je „metod otkriven".

U čemu se, dakle, sastoji taj metod? Nažalost, Vitgen­štajn ga nikada nije opisao. Čitalac mora da ga okrije u nači­nu na koji je stvarno postupao. U predgovoru Istraživanjima on kaže da metod vodi „topografskim s k i c a m a " , te se čini da tako implicira da neće dobiti diskurzivni književni oblik niti će sadržati eksplicitnu argumentaciju koja daje onu vrstu konač­nih „rezultata" koje je očekivala tradicionalna filozofija. Me-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 165

10 Izreke, sentencije - prim. prev.

tod počiva na dve pretpostavke koje Vitgenštajn formuliše u odeljcima 89 do 133 Istraživanja. Prva je da se filozofski pro­blemi javljaju u složenim i zamršenim oblicima i da predsta­vljaju splet pretpostavki, principa i teza, obično ujedinjenih ne­kim konceptualnim modelom ili vizijom, koji organizuju svet za filozofa koji želi da istražuje stvarnost na njenim najdubljim ravnima. Zbog ove mreže pojmova, filozofski se problemi opi­ru teorijskom pojednostavljenju, lakim objašnjenjima i uopšte-nim rešenjima.

Filozofskim problemima se ne možemo baviti diskurziv­nim oblicima argumentacije. Metod koji može s njima da iza­đe na kraj mora da odražava ovu složenost i da bude osetljiv na nju. Kao rezultat, metod se sastoji u unakrsno povezanom nizu komentara, primedbi i apof tegmi 1 0 koji s različitih tački gledišta izlažu skup pretpostavki i teza koje leže u osnovi ne­kog problema. Sa stilske tačke gledišta, metod dobija aforistič-ki književni oblik; u svojoj knjizi Moore and Wittgenstein on Certainty ( 1 9 9 4 ) to sam nazvao „izlomljenim tekstom". On je obeležen kvazisokratskim sredstvom postavljanja pitanja koja često ostaju da bez odgovora vise u vazduhu. Ova pitanja su ponekad upućena neimenovanom slušaocu ili čitaocu, pone­kad samom autoru, a ponekad se čini da uopšte nisu nikom ni upućena. Vitgenštajn opsesivno raspravlja o istim temama, is­pitujući ih i preispitujući ih iz mnogih različitih perspektiva. Ovaj kaleidoskopski proces nikad ne stiže do završetka. Tako čitalac retko ili nikad ne nalazi sažeto izlaganje ranijih odelja-ka niti neku oznaku dokle je u tom trenutku stiglo istraživanje niti ikakav nagoveštaj da te aforističke primedbe postepeno ot­krivaju niti skrivenog argumenta. Čini se da metod implicira da ozbiljni filozofski problemi nikada neće imati konačno re-šenje. Zaista je upadljiva sličnost s „metodima" Sokrata iz ra­nih Platonovih dijaloga. Svaki od tih dijaloga - Harmid, Euti-

I 166 EJVRUM STROL

fron, Lahes i Lisis - ostavlja pitanja otvorenim, ni u jednom se ne dolazi do nekog određenog rešenja. Pa ipak je samo istraži­vanje krajnje zanimljivo.

Druga pretpostavka metoda jeste to da filozofija ima dva oblika. Jedan je ono što bi se moglo nazvati „tradicionalnom filozofi jom". Drugi je Vitgenštajnov predlog o tome kako bi fi­lozofija trebalo da izgleda. Predlog potiče iz njegovog „novog metoda" . Tradicionalna je filozofija, za Vitgenštajna, koncep­tualna delatnost koja na nenaučan, nečinjenički ili neempirij-ski način pokušava da shvati prirodu sveta, uključujući i ljude koji u njemu obitavaju. Novo poimanje filozofije odbacuje te-oretisanje i „objašnjenje" . Ono objašnjavanje zamenjuje opisi­vanjem (vidi Vitgenštajn 1 9 5 8 : 1 0 9 ) . Ono pokušava da istinitu sliku stvari pruži opisivanjem sličnosti i razlika između „sluča­jeva" ili scenarija, uključujući i prelazne slučajeve (Zwischen­gliedern).

Pogledajmo obe koncepcije, počinjući s tradicionalnom filozofijom. Ona pokušava da pruži objašnjenje svake teme koja se istražuje tako što će otkriti koherentne obrasce u ono­me što se čini zbunjujućim tokom događaja, fenomena i proce­sa kojih čovek postaje svestan. Ovi obrasci se neće otkriti u po­vršinskim osobinama - kad bi to bilo moguće, svako bi ih ot­krio. Umesto toga, oni leže na dnu te su dakle skriveni od go-log oka. Vitgenštajn tradicionalnu filozofiju prikazuje kao po­svećenu potrazi za otkrivanjem skrivenog, suštine stvari, skri­venih principa koji nam omogućavaju da protumačimo svet. Imamo osećaj da treba da „prodremo u.. . s tvar" , piše on i do­daje „suština je skrivena od nas" ( 1 9 5 8 : 9 2 ) .

Prema Vitgenštajnu, tradicionalnu filozofiju ne treba od­baciti, kao što bi to želeli pozitivisti. Ona se mora uzeti ozbilj­no, jer je ona duboka u svojim pokušajima da otkrije osnovne principe stvarnosti. U svom pokušaju da iza pojavnog sveta ot­krije poslednje principe, tradicionalna filozofija se ugleda na nauku. Njutnovo veliko postignuće se uzima kao paradigma koju treba slediti. Njegova teorija objašnjava ogroman niz na-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" 167

izgled nepovezanih pojava: zašto jabuka pada na tlo, zašto Me-sec nastavlja da kruži oko Zemlje a ne pada na nju i zašto do­lazi do plima i oseka. Ona to čini preko jednog jedinog princi­pa, zakona univerzalne gravitacije. Filozof želi da otkrije sličan ključ stvarnosti. Ali, prema Vitgenštajnu, filozofija nije aktiv­nost pronalaženja činjenica. Naprotiv, ona ne otkriva toliko obrasce u stvarnosti koliko stvarnosti nameće jedan konceptu­alni model. Ovo nametanje vodi pogrešnom razumevanju, po­grešnom opisivanju i paradoksu.

Uzmimo dubok filozofski uvid da ljudi nisu ništa drugo do mašine. Kao što je Hobs rekao, „Sta je srce drugo do opru­ga a šta su živci drugo do žice?" Eliminativni materijalisti u kognitivnim naukama zauzimaju slično stanovište. Prema nji­ma, nema verovanja ili misli: postoji naprosto moždana aktiv­nost, a mozak nije ništa drugo do veoma složen kompjuter ko­ji istovremeno obavlja bezbroj operacija. Prema Vitgenštajnu, tradicionalni filozof je „zarobljen jednom sl ikom". Ova „sli­k a " ili „konceptualni model" omogućava onome ko je u nje­noj vlasti da baci pogled duboko u stvari, vršeći povezivanja koja bi običan čovek prevideo. Tako je zamisao da organizmi, koji izgledaju radikalno različiti od mašina, nisu ništa drugo do složene mehaničko-hemisjko-električne naprave jedan du­boki uvid. On prirodnim naukama omogućava da načine me-sta za zagonetku duha i da je objasne. Pa ipak uprkos tom uvi­du, ovo gledište je na kraju krajeva paradoksalno. Svrstavaju­ći najraznovrsnije fenomene u jednu jedinu kategoriju, katego­riju mašine, ono ne pruža vernu sliku stvarnosti. Stvarnost je to da se živi organizmi moraju razlikovati od veštačkih napra­va; prema tome, svaka teorija koja pokušava da poništi ovu razliku jeste duboko pogrešna.

Vitgenštajnova alternativa ovom načinu filozofiranja iz­rasta iz njegovog novog metoda. Prema tom metodu, filozofi­ja nije disciplina koja se bavi otkrivanjem činjenica, već je nje­na funkcija da promeni našu orijentaciju prema stvarnosti i na­še razumevanje stvarnosti. To ona čini time što nam skreće pa-

168 EJVRUM STROL

žnju na činjenice koje smo sve vreme znali ali koje su toliko očigledne da se previđaju ili zanemaruju kao nebitne. Nova fi­lozofija će biti korekcija ovoj orijentaciji. „Filosofija jedno­stavno iznosi pred nas, a ništa ne objašnjava niti izvodi za­ključke... 'Filosofi jom' bismo mogli da nazovemo i ono što je moguće pre svih novih otkrića i pronalazaka. Posao filosofa je prikupljanje uspomena u jednom određenom cil ju." ( 1 9 5 8 : 1 2 6 , 127) U ovim odeljcima Vitgenštajn opisuje kako, sledeći nje­gov metod, treba da se bavimo filozofijom. Ključni odeljak Is­traživanja koji se na to odnosi je 1 0 9 : „ M o r a da se odstrani svako objašnjenje, a na mesto njega može da se pojavi samo opisivanje."

Da bismo shvatili snagu ovog pristupa, trebalo bi da raz­motrimo neki poseban primer. U Istraživanjima (89) i Brown Book (str 1 0 7 - 1 0 8 ) Vitgenštajn raspravlja o odlomku iz Avgu-stinovih Ispovesti. U knjizi II, glavama 14 do 16 , Avgustin kaže da je za njega pojam vremena zagonetan. Po njegovim recima,

Šta je vreme? K o to može da lako i ukratko objasni? Ko to može čak samo u mislima da shvati, tako da recima iz­razi? A ipak, o čemu u razgovorima raspravl jamo s više prisnog poznavanja no o vremenu? Sigurno da razume­m o šta je vreme kad o tome govorimo i razumemo kad čujemo da drugi o tome govore. Dakle , šta je vreme? Ako me niko ne pita, znam, ako hoću da objasnim nekome ko me to pita, onda ne znam. ( 1 9 6 0 : 2 8 7 )

Vitgenštajn se usredsređuje na dve odlike ovog odlomka. Kad Avgustin misli o vremenu i pokušava da obrazuje opšte poimanje vremena, on ne može da izrazi šta je vreme. A ipak u običnom razgovoru on nema nikakvih teškoća. Na tom ni­vou on kaže da razumemo vreme, pa ipak, kad nekom drugom pokušava da objasni šta je vreme, on to nije u stanju. Zašto to nije u stanju? Kao što Vitgenštajn kaže u Istraživanjima (89) : „Mi hoćemo da razumemo nešto što nam je već pred očima. Jer čini nam se da to, u izvesnom smislu, ne razumemo." Vit­genštajn u istom odeljku ukazuje na to da se ovo ne može reći

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA' 169

i za pitanja prirodnih nauka („recimo za pitanje o specifičnoj težini vodonika" ) . Nešto što znamo kad nas niko ne pita ali što ne znamo kad se očekuje da kažemo šta je to „jeste nešto čega se treba opomenuti. (I očigledno nešto čega se, sa bilo kog raz­loga, teško opomenuti . ) " Stoga se rad filozofa koji se služi no­vim metodom sastoji u prikupljanju podsećanja radi nekog po­sebnog cilja.

Avgustin kasnije govori kako mu se čini da vreme prori­če pored posmatrača, i da se stoga može meriti. Ali ono što mu je zagonetno, dok razmišlja o ovom pojmu, jeste kako prošlost može da bude, pošto više ne postoji , i kako budućnost može da postoji kad još nije prisutna. A zagonetku povećava i teškoća o tome koliko je duga sadašnjost. Ako je ona period između prošlosti i budućnosti, onda ne može imati nikakvo stvarno trajanje, jer se prošlost neposredno dodiruje s budućnošću. Staviše, ako je posmatrač protoka vremena nepokretan, to znači da je izvan vremena, ali je jasno da to nije moguće. Da­kle, kako može postojati nešto poput vremena?

Vitgenštajn se pita da li Avgustinu nedostaju neka činje­nica ili skup činjenica o prirodi vremena. Jasno je da se o ne­kim pitanjima činjeničke prirode ne može odlučiti zato što nam nedostaje odgovarajuća vrsta informacija. Da li se virus ebole prenosi s majmuna na čoveka? Odgovor nije poznat, ali je jasno da je pitanje činjeničko. Možda će na njega jednog da­na biti odgovoreno. Ali koje bi vrste činjenica resile Avgustino-vu dilemu? Vitgenštajn kaže da Avgustinov problem ne spada u ovu vrstu problema. Taj problem je tradicionalno filozofsko pitanje te se stoga njime mora baviti na drugačiji način.

Avgustin priznaje da nije izgubljen kad se radi o upotre­bi vremenskih termina u svakodnevnom životu. Tek kad teore-tiše o prirodi vremena čini se kako mu ono postaje neverovat-no zagonetno. Ali zašto je to tako? Vitgenštajnova je dijagno­za u Brown Book (str. 108) to da Avgustin svom svakodnev­nom iskustvu nameće izvesno poimanje ili „sl iku" pokušava­jući da shvati šta je vreme. Čini se da je to „sl ika" vremena kao

I 170 EJVRUM STROL

neke vrste reke, koja protiče pored nepomičnog posmatrača (kao što kaže Avgustin: „Sve dok vreme protiče, može se opa­žati i merit i") . Ova vizija sa sobom nosi izvesne implikacije: baš kao što je reka protegnuta u prostoru, tako je, čini se, i vre­me protegnuto u prostoru i ima prednje i zadnje delove. Ova je slika intuitivno prihvatljiva i, štaviše, čini se da je u skladu s činjenicama iskustva, jer izgleda kao da vreme teče, nezausta­vljivo se krećući, takoreći, pored nepomičnog posmatrača.

Ali ova slika vremena zbunjuje na način na koji to poi­manje reke ne čini. Stvarna reka je protegnuta u prostoru, ima delove koji nisu stigli do mesta na kojem se nalazi posmatrač i ima delove koji su prošli pored posmatrača. I jedni i drugi de-lovi još uvek postoje. Ali ako se smatra da ni prošlost ni bu­dućnost sada ne postoje, tada nam model reke ne pomaže da razumemo prirodu prošlosti i budućnosti. Stoga je model reke iskrivio Avgustinovo razumevanje vremena. To da Avgustin ne samo razume šta je vreme već i vlada pojmom vremena otkri­va nam njegova primedba da „sigurno da razumemo šta je vre­me kad govorimo o njemu i razumemo kad čujemo da drugi govore o n jemu" . Ono što on ne razume to je da njegova sva­kodnevna upotreba pojma vremena predstavlja vladanje tim pojmom. A on to ne uspeva da razume zato što, pošto je to ta­ko, nema nikakvih preostalih problema o vremenu koje bi tre­balo resiti. Tako Vitgenštajn ističe da je Avgustin sam stvorio svoje probleme. On želi da nametne model koji bi uprostio i sredio prividno haotičan skup upotreba pojma vremena. Ali to je i nepotrebno i izaziva pometnju. Kao što će biskup Barkli kasnije reći za filozofe, „Prvo dižemo prašinu, a onda se žali­mo da ne možemo da vidimo". Tako Avgustina vodi potraga za stvarnim značenjem ili suštinom vremena, za nečim skrive­nim iza svakodnevnih načina govora koj ima je on u stanju da se toliko lako i uspešno služi.

Ali za Vitgenštajna nema ničega što bi tim procesom tre­balo otkriti . Ne radi se ni o kakvim stvarnim činjenicama o prirodi vremena, nikakve činjenice ne nedostaju i nema ničega

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA 171

što bi tek trebalo objasniti . Vitgenštajn želi da vidimo da nema nikakvog teorijski adekvatnog opisa vremena zato što se reč „vreme" upotrebljava na mnoge ad hoc načine. O n o što važi za pojam vremena važi i za sve pojmove za koje su filozofi tra­dicionalno nalazili da su zagonetni: za pojmove znanja, izve­snosti, imena, objekta i tako dalje. Funkcija nove filozofije će biti da podseti tradicionalne filozofe da u svakom od ovih slu­čajeva oni već poseduju traženo znanje. To se može učiniti ta­ko što „reči sa njihove metafizičke upotrebe svodimo na njiho­vu svakodnevnu upotrebu" (Vitgenštajn 1 9 5 8 : 1 1 6 ) .

Vitgenštajn uopštava Avgustinov slučaj. Svi snažni filo­zofski uvidi vode slikama ili pojmovnim modelima ove vrste. Ovi su nepopustvljivi u svojoj vlasti nad osobama koje razmi­šljaju. O svetu kažemo „Tako to mora da bude" . U ovom sna­žnom smislu uvlačenja u sebe i nametanja svoje vlasti, Vitgen­štajn kaže da nas je „slika zarobila. I nismo mogli da izađemo iz nje zato što je bila u našem jeziku, izgledalo je da nam je on samo neumoljivo ponavl ja" . (115) Prema Vitgenštajnu ove sli­ke nam se nameću. Čini se kao da su one neizbežne i kao da predstavljaju velika intelektualna otkrića. One nam pomažu da našoj okolini pridamo smisla time što je osvetljavaju kao re­flektori koji šalju bleske svetlosti u mrak. Pa ipak će svaki ta­kav model neizbežno dovesti do paradoksa, to jest, do ograni­čene i iskrivljene slike sveta. Na ovaj način se više ne može fi­lozofirati. Potrebna je neka alternativa i nju treba da nam pru­ži novi Vitgenštajnov metod.

Otuda drugačije poimanje filozofije u Vitgenštajnovim kasnijim delima koje treba da nam pruži ispravnije razumeva-nje sveta no što je ono koje nam je pružala tradicionalna filo­zofija. Posebno, ovo poimanje treba da izbegne paradokse. Prema Vitgenštajnu, ono se sastoji u zameni objašnjenja opisi­ma. Ali šta on ovde podrazumeva pod „opisom"? Pod „opi­s o m " on podrazumeva tačno neteorijsko opisivanje neke situ­acije ili grupe situacija u kojima se jezik upotrebljava na uobi­čajen svakodnevni način. Te situacije i upotrebe jezika u njima

I 172 I EJVRUM STROL

sadržane jesu elementi sveta koje treba opisati. Za ovaj svako­dnevni svet - njegove prakse, institucije i upotrebe jezika - Vit­genštajn koristi razne nazive: „tok života", „oblik života" ili „jezička igra". Tako nova filozofija počiva na tri odlike: pozi­vanju na svakodnevni jezik, pozivanju na celu lepezu slučajeva i konteksta u kojima se oni zbivaju i pozivanju na čovekove na­čine postupanja. To možemo da ilustrujemo na sledeći način.

Videli smo da za Vitgenštajna Avgustin zapravo pogrešno upotrebljava reč „vreme". On pokušava da je primeni onako kako se ona u svakodnevnom govoru ne primenjuje. M i tu reč koristimo u mnogim idiomima - „Biću tamo na vreme" , „Imam vremena na pretek" „Vreme nam ističe" i tako dalje. Reč „vreme" je deo razgranatog, običnog rečnika u kome se koristi čitav niz srodnih izraza, kao što su „rani je" , „kasni je" , „u ovom trenutku" i tako dalje. Čovek koji može da ispravno koristi ovaj rečnik - gde „ispravno" znači u skladu s načinima na koje reči koriste oni kojima je taj jezik maternji - vlada poj­mom vremena. Uzmimo reč „sada" . Za Avgustina ona je zago­netna: kako sada koje ima neko trajanje može da postoji izme­đu prošlosti i budućnosti koje se dodiruju, koji su jedna uz drugu na takav način da se nikakav period koji ima neko tra­janje ne može javiti između njih. Pa ipak je jasno da sadašnjost postoji. Staviše, njen opseg nije zagonetan, kao što možemo da vidimo iz ogromnog broja upotreba koju reč „sada" ima u običnom govoru.

Ove upotrebe dopuštaju jedan niz vremenskih mogućno­sti: „Igre će sada počet i" ponekad može da znači ovog jutra a ponekad za nekoliko minuta ili tačno kad se začuje zvižduk. Nikakva zagonetna skrivena suština ne leži iza ovog niza idio­ma. Onaj ko ih razume razume šta „sada" znači i stoga ima delimično razumevanje toga šta je vreme. Kad neko razume sve upotrebe idioma koje koristimo kad govorimo o vremenu, on razume šta je vreme. To je sve o čemu se radi. A, naravno, svaki govornik razume ovaj niz izraza svog maternjeg jezika. Nova filozofija podseća onog ko razmišlja na ovu činjenicu.

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA 173

Ona traži od takvih pojedinaca da promene svoju orijentaciju tako da shvate vladanje pojmovima koje imaju: vladanje koje su sve vreme imali ali koje su, zato što su bili „začarani jezi­k o m " , zanemarili ili ga prosto nisu bili svesni. Svođenje reči s njihove „metafizičke upotrebe na njihovu svakodnevnu upo­trebu" jedan je slučaj ovakvog podsećanja. To je jedan primer tehnike koju Vitgenštajn koristi da bi resio (ili odstranio) razne klasične probleme.

Druga odlika metoda je pozivanje na celu lepezu slučaje­va. Ova odlika je suprotna pristupu tradicionalnog metoda, koji traga za jednim ključnim modelom koji će prodreti ispod površine pojava. Ono što Vitgenštajn podrazumeva pod „slu­ča jem" jeste opis jedne aktivnosti, pojave, objekta ili događa­ja u određenom kontekstu običnog života. On traži da ceo je­dan niz slučajeva bude upoređen i suprotstavljen. Ovaj postu­pak će nam omogućiti da razumemo kako se neki ključni po­jam, recimo pojam „verovanja" ili „znanja" , stvarno koristi. Metod slučajeva često je u njegovim spisima povezan s poziva­njem na običan jezik, ali ove dve tehnike se mogu razlikovati. Evo jednog primera iz On Certainty u kojem običan jezik igra ključnu ulogu:

Odlazim kod doktora, pokazujem mu svoju ruku i ka­žem „ O v o je ruka a ne. . . ; povredio sam je itd. i td . " Da li mu samo pružam nepotrebnu informaciju? N a primer, zar neko ne bi mogao da kaže: pretpostavimo da reči „ O v o je r u k a " pružaju informaciju - kako bi moglo da nam koristi to što je doktor razume? Zaista , ako se mo­že sumnjati „da li je to r u k a " , zašto se takode ne može sumnjati da li sam ja ljudsko biće koje doktora o tome informiše? Ali s druge strane mogu se zamisliti slučajevi - čak i ako su retki - u kojima ova izjava ne bi bila ne­potrebna, ili bi bila samo nepotrebna ali ne i besmislena.

(1969:460)

U ovom odeljku Vitgenštajn izričito koristi reč „slučaje­v i " . On poredi i suprotstavlja skup situacija koje se mogu ja-

I 174 I EJVRUM STROL

viti u običnom životu. On ne opisuje u potpunosti ono što bi se moglo nazvati standardnim slučajem kao takvim, mada za­pravo aludira na njega recima „povredio sam je itd. i td . " . Standardan slučaj bi bio slučaj kad bismo, da smo povredili ru­ku, otišli kod lekara, pokazali mu ruku i rekli „Povredio sam se ovde itd. i td." Kad to kažemo, pretpostavljamo da doktor ne sumnja u to da ste ljudsko biće, da je ono što mu pokazu­jete ruka a ne veštačka naprava. Ovaj slučaj treba suprotstavi­ti situaciji koju Vitgenštajn izričito pominje. Pretpostavimo da smo otišli lekaru i rekli „Ovo je ruka. . . " U normalnim okolno­stima to bi bila čudna primedba. Očigledno, lekar zna da je to ruka, zašto time počinjemo? Sugestija je da bismo, kad bi tako počeli, implicirali da je nešto čudno u pogledu objekta ili okol­nosti: da li ruka ne izgleda kao ruka, ili pacijent misli da lekar nije u stanju da vidi predmet pred sobom? Ako nema nikakvih neobičnih okolnosti , kako shvatiti ovu primedbu?

Da li ovom primedbom pokušavamo da pružimo neku informaciju? Ako je tako, njena upotreba pretpostavlja da uslovi u kojima se javlja nisu standardni, kao što je prethodno pomenuto. Ali, kao što kaže Vitgenštajn, kad bi to bila infor­macija, kakvu bi korist imali od toga što doktor razume šta je rečeno? Zaista, ako se može sumnjati „da li je to ruka" , zašto se ne može sumnjati da li je govornik ljudsko biće koje o tome obaveštava doktora? Ali to nije jedino moguće tumačenje ono­ga što se zbiva. Mogu se zamisliti i druge mogućnosti u kojima ova primedba nije nepotrebna pa čak i one u kojima je nepo­trebna ali nije besmislena i tako dalje. Ova lepeza mogućnosti je ono što Vitgenštajn podrazumeva pod nizom slučajeva. Smi­sao ovog odeljka je da pokaže da je čovekova delatnost slože­na i da se ne može razumeti u skladu s jednom jednostavnom paradigmom ili modelom. U ovom novom poimanju filozofije, jedan od zadataka jeste da se pruži tačan opis stvarnosti. Sva­ki taj opis mora da bude osetljiv za ceo niz različitih slučajeva koje nalazimo u „jezičkoj igri", to jest, u svakodnevnom živo-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 175 j

tu. Nedostatak ove osetljivosti je karakteristika tradicionalne filozofije.

Treća odlika metoda je korišćenje i opisivanje onoga što Vitgenštajn naziva „jezičkim igrama" . Ovaj pojam se prvi put javio u Brown Book iz 1 9 3 4 . Ovo delo Vitgenštajn nije napi­sao već ga je diktirao svojim studentima, Frensisu Skineru i Elis Embrouz [Alice Ambrose] . Ljudi koji su pozajmljivali ove beleške pravili su vlastite kopije i, kao što kaže Raš Riz, „nji­ma se trgovalo" . Blue Book se zasnivala na predavanjima ko­ja je Vitgenštajn održao godinu dana ranije. Brown Book sa­drži sedamdeset tri „jezičke igre" . Za svaku se kaže da je po sebi sasvim potpuna, i svaka opisuje moguću situaciju, na pri­mer, situaciju u kojoj zidar razgovara sa svojim pomoćnikom. Ovaj pojam je postao ključno sredstvo kasnije Vitgenštajnove filozofije i veoma je prisutan u delima poput Filozofskih istra­živanja i On Certainty. Čudnovato, ali „jezička igra" niti je prosto igra niti je prosto upotreba izvesnih jezičkih izraza, ma­da su u jezičkim igrama često prisutne obe ove odlike. Jezička igra je opis (zavisno od konteksta) jednog isečka čovekove sva­kodnevne aktivnosti, uključujući i postupke kao što su tvrđe­nje, sumnjanje, verovanje, sleđenje pravila, kao i mnogovrsna uzajamna delovanja ljudi. Jezičke igre se odnose ne samo na pojedinačne čovekove aktivnosti već i na one koje su zajednič­ke celoj grupi. One tako obuhvataju institucije kao što su vla­de, univerziteti, banke, vojska i tome slično.

S obzirom na te postupke, Vitgenštajn od tradicionalnog filozofa traži da ne misli već da gleda i vidi šta ljudi stvarno či­ne u svom svakodnevnom životu. Opis ovakvih aktivnosti a ne sinoptička filozofska teorija o njima pružiće nam tačnu sliku stvarnosti. I Brown Book i Filozofska istraživanja počinju na­vodom iz Avgustinovih Ispovesti. Avgustin opisuje način na koji deca uče da govore. On kaže u knjizi I, glavi 8, na primer, „Kad god bi oni (stariji) spomenuli kakav predmet i kad bi se odmah posle te izgovorene reči prema nečemu okrenuli, ja bih video i razumeo da su se glasovi koje su izgovarali odnosili na

I 176 I EJVRUM STROL

onaj predmet na koji su oni želeli da ukazu" (Sv. Avgustin 1 9 6 0 : 5 1 ) . Vitgenštajn kaže da Avgustin pokušava da nam pruži „određenu sliku o suštini ljudskog jezika. I to ovu: Reči jednog jezika su nazivi za predmete - rečenice su spojevi ta­kvih naziva. - U ovoj slici jezika nalazimo korene ideje: svaka reč ima neko značenje. To značenje je u korelaciji s reči. O n o je predmet umesto koga stoji reč" ( 1 9 5 8 : 1 ) . Avgustinova slika jezika je i slika jezika koju iznose Rasel u „Logical Atomism" i Vitgenštajn u Tractatusu. Setimo se Tractatusa 3 . 2 0 3 : „Ime znači predmet. Predmet je njegovo značenje" .

Vitgenštajn ne želi da kaže da je ova slika potpuno pogre­šna već da je to ograničena slika toga kako jezik funkcioniše u stvarnom životu. Dok se u Filozofskim istraživanjima skup je­zičkih igara postepeno umnožava, možemo da vidimo da jezik ima i mnoge druge upotrebe. To Vitgenštajn ima na umu kad kaže da nas slika drži u svojoj vlasti i kad savetuje filozofe „Nemoj da misliš! Gleda j ! " Tražiti od filozofa da gledaju zna­či tražiti od njih da prošire svoje pojmovne kategorije, da vide kako reči funkcionišu u struji života. Kao što je to Vitgenštajn izrazio s ja jnom metaforom: „Pomisli na alat u jednom sandu­ku: tu su čekić, klešta, testera, odvijač za zavrtnje, lenjir, posu­da za lepak, lepak, ekseri i zavrtnji. - Kao što su raznovrsne funkcije ovih predmeta, tako su raznovrsne i funkcije reči" ( 1 9 5 8 : 1 1 ) .

Iznoseći velike nizove različitih jezičkih igara, Vitgenštajn podseća filozofa na nešto čega je on kao običan čovek sasvim svestan - pre no što postane duboko zamišljeni filozof poput Avgustina. Posmatranje jezičkih igara omogućava nam da raz­umemo šta su pojmovi poput pojmova verovanja, sumnjanja, dokazivanja i opravdanja. Uzmimo, na primer, znanje. Vitgen­štajn iznosi desetine primera kako se izraz „ja znam" stvarno upotrebljava u običnom govoru. Oni se mogu uporediti s upotre­bom filozofa. Mur, na primer, tvrdi da s izvesnošću zna propozi­cije kao što su „Zemlja je veoma stara" ili „Postojale su i druge osobe a i sada mnoge postoje". On takođe tvrdi da skoro svaka

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 177 |

odrasla osoba zna da su te propozicije istinite. Prema Vitgenštaj­nu, Mur pretpostavlja da je njegova upotreba izraza „ja znam" standardna. Pa ipak u normalnom razgovoru čovek kaže „ja znam" da bi saopštio informaciju koja drugima nije poznata.

Pretpostavimo da vas zapitaju „Da li si siguran da je Smit stvarno bio na otvaranju?" i da vi odgovorite „Znam da je­s te" . U tom slučaju, vaša je namera da onome ko pita pružite informaciju koju ranije nije imao. Da je imao tu informaciju, ne bi vam ni postavio to pitanje. Uopšteno govoreći, upotreba izraza „ja znam" jeste besmislena kad kao stvari koje znate na­vodite stvari za koje znate da ih svako zna. Tako je Murova upotreba ovog izraza naročita vrsta besmislice. To je poenta koju Vitgenštajn iznosi kad piše „Ali M u r bira upravo slučaj u kome se čini da svi mi znamo isto što i o n " ( 1 9 6 9 : 8 4 ) . Ili opet, „Istine za koje Mur kaže da ih zna jesu takve da ih, grubo re­čeno, svi mi znamo ako ih on zna" (str. 1 0 0 ) . „Zašto on ne po­minje neku činjenicu koju samo on zna a ne svako od nas?" (str. 4 6 2 ) . „Tako, čini mi se da sam sve vreme znao nešto a ipak nema nikakvog značenja kad se to kaže, kad se izgovori ta istina" (str. 4 6 6 ) . Mur je jezičkoj igri nametnuo pojmovni model koji iskrivljava stvarnu čovekovu praksu i ponašanje i koji vodi nekoj vrsti besmisla. Ovakva nametanja modela su karakteristična za tradicionalno filozofiranje. Stoga ih treba zameniti novim metodom brižljivog posmatranja i tačnog opi­sivanja svakodnevnog čovekovog ponašanja.

U objavljenim materijalima koje sada imamo na raspola­ganju, Vitgenštaj novi spisi se protežu preko širokog skupa predmeta, od temelja matematike do rasprava o Sigmundu Frojdu [Sigmund Freud], ser Džejmsu Džordžu Frejzeru [James George Frazer], Gustavu Maleru [Gustav Mahler] , Feliksu Mendelsonu [Felix Mendelssohn], čovekovoj svesti, psihologi­ji, etici, estetici i prirodi boje. Mnoge od njegovih primedbi se usredotočuju na ograničene probleme, na upotrebe i pogrešne upotrebe pojma opravdanja, na primer. Stoga je nemoguće na ograničenom prostoru opisati sve teme koje je Vitgenštajn ispi-

I 178 I EJVRUM STROL

tivao kao i njegove različite pristupe tim temama. Ali u svoja dva najvažnija kasna dela, Filozofskim istraživanjima i On Certainty, imao je na umu dve mete: platonizam i kartezijani-zam. Jasno je da ih je smatrao središnjim temama u istoriji za­padne filozofije. Iz njegove perspektive oni pružaju pojmovne modele kojima je praktično nemoguće odupreti se i koji se za­pravo na izvesne načine prepliću i preklapaju. Skoro svi veliki problemi tradicionalne filozofije - problemi promene, univer­zalna, apstraktnih ideja, skepticizma, značenja i referencije, prirode duha - potiču iz misli Platona i Dekarta. Ovu raspra­vu o Vitgenštajnu završićemo kratkim izlaganjem njegovog pristupa platonizmu i kartezijanizmu koji nalazimo u Filozof­skim istraživanjima i On Certainty. U oba slučaja ćemo naći da pogrešna shvatanja funkcionisanja jezika igraju suštinsku ulogu u tim konceptualnim shemama. Počećemo Vitgenštajno-vim pristupom platonizmu.

Teorija formi je središnja za Platonov model prirode stvarnosti. Ona kao deo svoje vizije stvari sadrži gledišta o pri­rodi značenja, znanja i promene. Prema Platonu, stvarnost je nepromenljiva, a pošto se sve što postoji u prostoru i vremenu menja, ono što je stvarno ne postoji u prostoru i vremenu. Po­što sva naša obaveštenja o prostorno-vremenskim objektima potiču iz čulnog iskustva, ta se obaveštenja, koja se odnose na ono promenljivo, nikada ne mogu poistovetiti sa znanjem. Da bismo stekli znanje moramo da prevazidemo čulno iskustvo i da otkri jemo svet nepromenljivih objekata. Nj ih Platon naziva „ formama" ili „ ide jama". U jednom smislu koj i je teško odre­diti, objekti čulnog iskustva (oni koji postoje u svetu pojava) učestvuju u formama ili ih na neki način podražavaju ili eg-zemplifikuju. Tako plavi džemper egzemplifikuje nevidljivu for­mu plavila; određeni dobar postupak egzemplifikuje dobrotu, i tome slično. Forme su entiteti koji su zajednički pojedinačnim objektima; to su opšte osobine ili suštine tih pojedinačnih obje­kata. One su „suštine" u tom smislu što određuju prirodu po­jedinačnih stvari koje u njima učestvuju. Forme su stoga entite-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA 179

ti koji konstituišu stvarnost. One se mogu otkriti samo umom. Ova teorija predstavlja Platonov racionalizam, prema kojem je­dino um može da otkrije stvarnost a čula to nikako ne mogu.

Vitgenštajn analizu ovog modela počinje od njegove kon­cepcije značenja kao suštine koja leži iza svake reči ili rečenice. Blue Book, na primer, počinje pitanjem „Sta je značenje neke reči?" Brown Book i Istraživanja, kao što sam ranije pome-nuo, počinju raspravom o Avgustinovom shvatanju značenja. Vitgenštajn u dugoj sjajnoj analizi pokazuje da se platonska koncepcija ruši na više načina. Ona ne uspeva da shvati da ne­ko ko razume neku reč ili rečenicu ne shvata nužno neki ap­straktni entitet već je u stanju da reč ili rečenicu upotrebljava u raznim kontekstima u određene svrhe. Umesto platonskog modela, s njegovim isticanjem zajedničkih osobina koje reči poseduju, Vitgenštajn ukazuje na to da jezički izrazi - na pri­mer, reč „igra" - imaju veoma raznovrsne upotrebe. Igre ima­ju mnoge oblike, neke, kao šah, imaju eksplicitna pravila; ne­ke uključuju pobedu a neke ne; neke, kao bacanje lopte o zid, čovek može da igra sam. Nema jedne zajedničke osobine koju sve igre poseduju. Evo slavnog odeljka u kojem Vitgenštajn pi­še o mnogim upotrebama koje jezik ima:

Ali koliko vrsta rečenica postoji? M o ž d a tvrdnja, pitanje i zapovest? - Ima bezbroj takvih vrsta: bezbroj različitih načina primene svega onoga što zovemo „znac i " , „reč i " , „rečenice" . I ta mnogostrukost nije ništa fiksirano, jed­nom za uvek dato, nego novi jezički tipovi, nove jezičke igre, kako bismo mogli da kažemo, nastaju, a druge za-starevaju i padaju u zaborav. {Približnu sliku ovog zbiva­nja mogu da sugerišu matematičke promene.)

Izrazom „jezička igra" treba da se ovde istakne činjenica da je govorenje jezika deo jedne delatnosti ili životne forme. Predoči sebi mnogostrukost jezičkih igara na ovim i dru­gim primerima: Zapovedati i izvršavati zapovesti -

Opisati neki predmet prema izgledu ili na osnovu merenja -

180 I EJVRUM STROL

Konstruisati neki predmet na osnovu opisa (crteža) -Saopštiti neki događaj -Nagađati o nekom događaju -Postaviti i ispitati hipotezu -Rezultate jednog eksperimenta prikazati pomoću tabele i dijagrama -Izmisliti priču; čitati je -Igrati se pozorišta -Pevati u kolu -Rešavati zagonetke -Napraviti vic; ispričati ga -Resiti kakav praktičan računski zadatak -Prevoditi s jednog jezika na drugi -Moliti, zahvaljivati, proklinjati, pozdravljati, moliti se.

Zanimljivo je da se mnogostrukost jezičkih instrumenata i načina njihove primene, mnogostrukost vrsta reči i re­čenica uporedi s onim što su logičari rekli o strukturi je­zika (uključujući i autora Logičko-filozofske rasprave [Tractatus Logico-Philosophicus]).

( 1 9 5 8 : 2 3 )

Umesto platonskog gledišta o suštinama, Vitgenštajn ka­že da bi o većini pojmova trebalo da mislimo kako stoje u istim onim odnosima u kojima stoje članovi jedne porodice. Nema nikakve suštine koja im je svima zajednička, ali postoje bez­brojne osobine koje se preklapaju. Pomislite na boju kose čla­nova neke porodice. A i B mogu biti plavi, a ta plava boja mo­že imati mnoge nijanse. C i D, drugi članovi porodice, mogu da ne budu plavi, a ipak da struktura i gustina njihove kose li­či na strukturu i gustinu kose A-a i B-a i tome slično. Ideja „porodične sličnosti" je deskriptivni termin. On opisuje kako se reči, kao što su „igra" , „pravilo" i „znat i " , koriste u svako­dnevnom životu. Kao takva ona je lek protiv platonskog gledi­šta. U ovoj zamisli vidimo na delu metod slučajeva. Vitgenštajn od nas traži da uporedimo i suprotstavimo slučajeve da bismo videli kako se reči poput reči „igra" i „oruđe" koriste u obič-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 181

nom životu. Ovaj metod je primenljiv na sve pojmove koje su ispitivali tradicionalni filozofi. On potragu za suštinom stvari i potrebu da se „prodre iza po java" zamenjuje opisivanjem jednog po jednog slučaja. Tako se dolazi do tačnog razumeva-nja stvarnosti.

Druga meta Vitgenštajnovog novog metoda je kartezijan-ski model, koji prevashodno počiva na distinkciji spoljašnje--unutarašnje, a sadrži i teoriju da stvarnost čine dve supstanci­je. Dve supstancije su materija i duh. Sve što postoji jeste ili jedno ili drugo a ništa nije oboje . Distinkcija je tako i iscrpna i ekskluzivna. Kao što je slučaj sa svim modelima dve supstan­cije, pred ovu teoriju se postavlja problem o tome kako dve supstancije mogu da deluju jedna na drugu, ukoliko uopšte to mogu. U kartezijanskom modelu problem uzajamnog delova-nja se tiče toga kako svet mentalnog može nekako da utiče na (ili da sazna) svet materijalnog. Kako nešto nematerijalno (duh) može da dovede do toga, ili da prouzrokuje, da se nešto materijalno (recimo ruka) pokrene kad odlučimo, na primer, da s police uzmemo knjigu. Problem znanja se može izložiti na sledeći način. Model dve supstancije poistovećuje ono mental­no s onim što je unutarnje, ono što je unutarnje s onim što je privatno (odnosno, neposredno pristupačno samo jednoj oso­bi, onoj kojo j pripada određena svest), a privatno s onim što je skriveno od drugih. Tako ovaj model sugeriše da je svaki čo­vek zatvoren u krug svojih sopstvenih ideja. Tada je problem kako da se izađe iz tog „egocentričnog položaja" . Prema ovom modelu, čovek ima neposredan pristup svojim vlastitim ideja­ma ali nema neposrednog pristupa ničemu spoljašnjem, to jest, materi jalnom svetu, pa čak ni duhu drugog čoveka. Takav pri­stup, ukoliko je uopšte mogućan, u najboljem slučaju je infe-rencijalan i pruža samo verovatnoću. U našem vlastitom sluča­ju izvesnost o našim idejama i osećanjima je moguća zato što se ne zahteva nikakvo zaključivanje. Ali to je veoma ograniče­na vrsta izvesnosti. Ona je ograničena na naše vlastite osete. Uporedimo ovaj model s Avgustinovom ograničenom koncep-

I 182 J EJVRUM STROL

čijom suštine jezika. Tako iz kartezijanske slike slede dva „ve­l ika" pitanja. Kakvog razloga neko može imati da pretpostavi da postoji stvarnost spoljašnja u odnosu na njegove ideje? A čak i ako postoji takva stvarnost, kakvog razloga neko može imati da pretpostavi da o njoj ima tačna obaveštenja (znanje)? Ova koncepcija za sobom neposredno povlači pretnje solipsi-zma i skepticizma.

Vitgenštajn je bio opsednut ovim pretnjama, i veliki deo njegove kasnije filozofije posvećen je analiziranju njihovih iz­vora u kartezijanskom modelu a potom pokušaju da se poka­že kako se te pretnje mogu otkloniti. U Filozofskim istraživa­njima i u On Certainty (napisanim u razmaku od petnaestak godina) on iznosi različite načine rešavanja problema spolja-šnjeg sveta. Oba rešenja su ingeniozna i originalna. U Istraži­vanjima on dokazuje da se kartezijanski model može reinter-pretirati u lingvističkom obliku. Tako interpretiran on vodi za­misli jednog potpuno privatnog jezika. To je jezik koji navod­no samo jedna jedina osoba može da razume. Ta osoba bi reči upotrebljavala na jedinstven način. Svaka reč bi stajala umesto određenog objekta, i samo bi osoba koja upotrebljava ovaj je­zik znala koji objekat označava pojedina reč. Tako bi ona ko­ristila sistem privatnih pravila za označavanje nominatuma svojih reči.

Skoro je polovina prvog dela Istraživanja (posebno deo od odeljka 143 do 250 ) posvećena dokazivanju da ovakva koncepcija jezika nije mogućna. Jer da bi nešto bilo jezik ono mora biti vođeno pravilima. Jezičko pravilo je uputstvo kako da se upotrebljavaju razni elementi jezika. U svom komentaru Istraživanja, G. P. Bejker [G. P. Baker] i P. M . S. Heker ukazu­ju na to da pravila moraju da zadovolje izvesne kriterijume: svako se pravilo može izraziti; mora biti moguće da se pravilo sledi ili krši; pravila su stvar volje; pravila su merila ispravno­sti ili uputstva za delanje; i, najzad, pravila moraju biti manje ili više jasna učesnicima u praksi vođenoj pravilima kao što je jezik. Norman Malkolm ovome dodaje i to da postojanje pra-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA 183

vila pretpostavlja njihovu upotrebu u ljudskoj zajednici te da je stoga značenje reči u jeziku vođenom pravilima nezavisno od bilo kog pojedinca:

Govoriti neki jezik znači učestvovati u načinu života u kojem učestvuju i mnogi drugi ljudi. Jezik kojim govorim dobija značenje od načina postupanja i reagovanja zajed­ničkog mnogim ljudima. Učestvujem u jeziku u istom smislu u kojem učestvujem u igri - što je sigurno jedan od razloga zbog kojih Vitgenštajn jezike poredi sa igra­ma. Drugi razlog za ovo poredenje jeste taj što i u jeziku i u igrama postoje pravila. Slediti pravila za upotrebu ne­kog izraza ne znači ništa drugo do upotrebljavati taj iz­raz onako kako se on obično upotrebljava - što će reći, onako kako ga upotrebljavaju mnogi ljudi koji učestvuju u aktivnostima u kojima se taj izraz koristi. Stoga je zna­čenje izraza nezavisno od mene, ili od bilo kog pojedin­ca; i stoga izraz mogu da upotrebljavam ispravno ili ne­ispravno. On ima značenje nezavisno od toga što ga ja upotrebljavam. I zato pretpostavka da bi zauvek usa­mljena osoba mogla da zna jezik nema nikakvog smisla, ništa više no pretpostavka da bi ona mogla nešto da pro­daje ili kupuje.

(1989:22)

Malkolmova je teza da bilo koje pravilo može da razume bilo ko te da je ono prema tome javno. Stoga nijedan jezički si­stem ne može da bude privatan u kartezijanskom smislu. Da­lje, pošto je svaki jezik vođen pravilima, uvek su mogućne gre­ške u primeni pravila. Kad bi postojao privatni jezik, razlika između ispravnog i neispravnog sleđenja pravila ne bi imala ni­kakvog smisla. Ne bi bilo nikakvog objektivnog načina da se odredi, na primer, kad se pogrešno referiralo. Stoga kartezijan-ska koncepcija uopšte nije jezik. Opštije rečeno, iz ove lingvi­stičke analogije sledi da kartezijanski model ne pruža smislenu sliku odnosa čovekovog duha prema spoljašnjem svetu. Čovek živi u javnom svetu u kojem uči kako da upotrebljava jezik u skladu s preovlađujućom društvenom upotrebom reči. Ove

I 184 I EJVRUM STROL

On Certainty

U On Certainty Vitgenštajn razvija drugačiji pristup kar-tezijanskom modelu. Beležnica koja je objavljena tek 1 9 6 9 . sa­da se smatra jednim od Vitgenštaj novih najdubljih radova. To je bilo Vitgenštajnovo poslednje delo, poslednjih sedam odelja-ka napisao je dva dana pre no što je umro 2 9 . aprila 1 9 5 1 . Mada je delo nedovršeno, ono predstavlja nov početak u nje­govom mišljenju. Nasuprot kartezijanskom obliku fundacio-nalizma, Vitgenštajn razvija jedinstvenu alternativu, koja se razlikuje od svega što se izričito dokazivalo u Istraživanjima. Za Dekarta , cogito je temelj celog sistema čovekovog znanja. Ali to je psihološki princip. Čovek koji razmišlja o cogitu mo­že jasno i razgovetno da vidi da je on istinit. Nasuprot tome Vitgenštajn opisuje jedan oblik fundacionalizma koji nije psi­hološki. On je takode i nepropozicionalan. K a o što kaže, „Na­vođenje razloga, međutim, opravdavanje evidencije, dolazi do kraja - ali kraj nisu propozicije koje nam neposredno izgleda­ju istinitim, t j . nije neko naše viđenje, već je naše delanje ono što leži u temelju jezičke igre" ( 1 9 6 9 : 2 0 4 ) .

Kad kaže da delanje leži u temelju jezičke igre, Vitgen­štajn tvrdi da postoji jedan objektivan nepsihološki temelj običnog života i raznovrsnih praksi. On na to referira kao na

prakse nas podučavaju kako da koristimo termine koji se ne primenjuju samo na naše sopstvene bolove, osećanja i misli već takode i na bolove i osećanja drugih. Stoga, čak i ako nečiji bol nije dostupan drugima na onaj način na koji je dostupan oso­bi koja ga ima, ne sledi da se javni jezik ne može smisleno upo­trebljavati da bi se referiralo na te bolove ili da se nečije tude razumevanje onoga što je rečeno razlikuje od našeg vlastitog. Kao što kaže Vitgenštajn, „Unutarnjim fenomenima potrebni su spoljašnji kriteri jumi".

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA 185

ono što „čvrsto važi za sve n a s " (116) . Temelj nije ni istinit ni lažan već osnova istinitosti i lažnosti. Kao što kaže, „Ako je istinito ono što je zasnovano, onda osnova nije istinita, a nije ni lažna" (205 ) . Temelj nije ni opravdan ni neopravdan, ni po­znat ni nepoznat, ni podložan sumnji ni nepodložan sumnji. On je samo tu, baš kao i naš život. Šta je taj „temelj"? On je delom sastavljen od neorganskih odlika sveta: planina, stena, prašine, blata. Ali on se sastoji i od zajednice. Tako su materi­jalni svet i ljudska zajednica dvostruki temelji svekolikog čove-kovog ponašanja. Ukoliko oni ne postoje, nijedna od naših uo­bičajenih praksi ne bi postojala. Tako onaj ko se bavi istorijom pretpostavlja postojanje i starost zemlje. Onaj ko se bavi me­dicinom pretpostavlja da ljudi umiru. Zašto umiru je pitanje otvoreno eksperimentalnom istraživanju ali to da umiru nije. Kao pretpostavka, ono čini smislenim svako istraživanje uzro­ka smrti. Ali ono samo ne zahteva eksperimentalno istraživa­nje. M u r bi rekao da sa izvesnošću znamo da su propozicije kao što je „svi ljudi umiru" istinite. Umesto toga Vitgenštajn ih naziva stožernim propozicijama. Postoji ogroman skup tih propozicija. One su poput osovina koje čvrsto stoje i koje su nepokretni nosači oko kojih se okreću vrata svakodnevnog ljudskog opštenja.

Stožernim propozicijama, kao pretpostavkama, ne može se pripisivati da su poznate, da su istinite ili lažne, da su oprav­dane ili ne, ili da se u njih sumnja. Pošto su obične propozici­je paradigme onoga što može biti istinito ili lažno, sumnjivo je da li su „stožerne propozici je" stvarno propozicije. Kad Vit­genštajn kaže da je delanje ono što leži u temelju jezičke igre, on se udaljava od zamisli da ma koja vrsta propozicija može biti temeljna. Govoriti o propozicijama znači prekomerno in-telektualizovati dubinu angažovanja zajednice. Naše je obuča­vanje zajedničkim praksama neintelektualno. O n o je nalik na­šem dresiranju životinja. Ono što „čvrsto važi" stoga nije ne­ka vrsta našeg „viđenja" već način postupanja u skladu sa sva­kodnevnim praksama.

I 186 I EJVRUM STROL

Ova analiza vodi do jedne od Vitgenštajnovih najdubljih kritika kartezijanizma i radikalnih oblika skepticizma kojima ovaj vodi. Svi smo mi odgajani u zajednici u kojoj smo nauči­li da prepoznajemo izvesne osobe, naše roditelje i druge, nau­čili da govorimo jezik i najzad počeli da nesamosvesno uče­stvujemo u širokom nizu ljudskih interakcija, praksi i institu­cija. Još u Brown Book Vitgenštajn je istakao učinak dresure u učenju jezika i usvajanju zajedničkog života: „Dete taj jezik uči od odraslih time što biva obučavano njegovoj upotrebi. Reč 'obučavano' koristim na način strogo analogan onom kad go­vorimo o tome da je neka životinja obučena da izvede izvesne stvari. To se radi pomoću primera, nagrade, kazne i sličnog" ( 1 9 6 0 : 7 7 ) .

Tako zajednica predstavlja pozadinu čije se postojanje ne može odbaciti , menjati niti se smisleno u njega može sumnjati. A ipak skeptik pokušava upravo to da učini. Ali čak i oblik skeptikovog osporavanja - jezički oblik s kojim ono mora da bude u skladu tako da drugi mogu da ga razumeju - pretpo­stavlja postojanje zajednice i njenih jezičkih praksi. Skeptiko-ve sumnje tako pobijaju same sebe. One pretpostavljaju posto­janje upravo onoga čije postojanje skeptik želi da dovede u pi­tanje. Skepticizam je stoga naročiti oblik besmislice koja poni­štava samu sebe, a skeptikovo osporavanje toga da ljudi stiču znanja i izvesnost može se odbaciti kao takvo. Filozofi se sla­žu da je u On Certainty Vitgenštajn razvio jedno veoma origi­nalno rešenje problema spoljašnjeg sveta.

Kritike Vitgenštajna

Koliko je Vitgenštajn bio slavljen, toliko je bio i kritikovan. Neke od tih kritika su veoma tehničke i ovde o njima nećemo raspravljati. Neke su manje tehničke i različitog su značaja. Raspravljaću o tri takve kritike.

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 187 |

Prvo, kritikovao se Vitgenštaj nov uticaj na mlade filozo­fe. Fon Riht ovaj problem pominje u svom „Biographical Sketch" :

Učiti od Vitgenštajna a ne usvojiti njegov način izražava­nja i karakteristične reči, pa čak i njegov ton glasa, nje­govo držanje i pokrete bilo je skoro nemoguće. Postojala je opasnost da se misao izopači u žargon. Način poduča­vanja velikih ljudi često ima jednostavnost i prirodnost koji čine da i ono teško izgleda lako za shvatanje. Nj iho­vi učenici, prema tome, obično postaju beznačajni epigo­ni. Istorijski uticaj ovih ljudi ne ispoljava se preko njiho­vih učenika već u uticajima posrednije, tananije i često neočekivane vrste.

(1984:17)

Gilbert Raj i pominje da je obožavanje Vitgenštajna često bilo toliko neumereno da bi puko pominjanje drugih filozofa izazivalo podsmeh. Kao što kaže: „Ovaj prezir prema mišlje­nju svih drugih ljudi osim Vitgenštajna činio mi se pedagoški štetnim po studente i nezdravim po samog Vitgenštajna. To me je navelo da resim, ne da budem zapravo filozofski poliglota, već da izbegnem da budem monoglota, a iznad svega da izbeg-nem da budem eho nečijeg monoglotizma makar taj neko bio genije i pri jatel j " ( 1 9 7 0 : 1 1 )

C. D. Brod je bio još otrovniji. U svojoj intelektualnoj au­tobiografiji u The Philosophy of C. D. Broad, on piše: „Jedna dužnost koju sam svesno zanemarivao bilo je pohađanje ne-deljnih sastanaka Kluba moralnih nauka. . . .Nisam bio spre­man da svake nedelje provodim sate i sate u atmosferi gustog duvanskog dima, dok je Vitgenštajn uredno izvikivao svoje bojne pokliče a vernici se isto tako uredno 'čudili s glupim iz­razom divljenja'" ( 1 9 5 9 : 6 1 ) . Mada Brod lično nije voleo Vit­genštajna, kad se postavilo pitanje da li treba postaviti Vitgen­štajna kao Murovu zamenu, rekao je „Uskratiti katedru Vit­genštajnu bilo bi kao uskratiti Ajnštajnu katedru fizike".

I 188 I EJVRUM STROL

Druga kritika bila je više usmerena na sadržaj Vitgenštaj­nove filozofije. Rasel je , u stvari, odredio ton mnogih sličnih zamerki. Rasel je „ranog Vitgenštajna" suprotstavio „kasnom Vitgenštajnu". Prvi, rekao je , bio je duboko svestan problema i predan intenzivnom razmišljanju. Kasni „činilo se da se umo­rio od ozbiljnog razmišljanja i izmislio učenje koje bi ovakvu jednu aktivnost učinilo nepotrebnom". Rasel je rekao da bi za vrstu pitanja koja je Vitgenštajn sada postavljao bilo bolje da se čovek posavetuje sa svojim sobarom. Mada zamerka ima sarkastičan oblik, ona se može izneti i u manje neprijateljskom obliku. Autor Tractatusa, prema ovom gledištu, zamišljao je fi­lozofiju kao da ima strogost logike i fizike. Ona predstavlja pokušaj u kojem se na konceptualne probleme primenjuju naj­viši standardi profesionalne ozbiljnosti. Kao takva, ona je vr­sta intelektualne aktivnosti kojoj „običan čovek" nema šta da pridonese. Ali je novi Vitgenštajn te standarde učinio manje strogim. Umesto toga, izgleda da je sve što bi običan čovek imao da kaže tačno. Ako je tako, izneverena je intelektualna strogost. Rasel to nije mogao da podrži, a s njim su se slagali mnogi filozofi čiji su standardi pojmovne oštrine bili visoki. Naravno, kao što smo videli, Vitgenštajn se u svojoj novoj fi­lozofiji bavio nečim sasvim drugačijim. Iz stare perspektive to je izgledalo nemarno i bez strogosti. U Sjedinjenim Državama, naročito, a danas sve više u zapadnoj filozofiji, ova vrsta kriti­ke postaje sve glasnija. Ali iz provitgenštajnovske perspektive to se svodi na primenjivanje jedne starije zamisli filozofije na nov i originalan pristup. Važno pitanje jeste to da li Vitgenštaj­nova kasnija filozofija pruža novo i dublje shvatanje filozofske prakse i da li nudi nova rešenja tradicionalnih problema.

Varijantu ove kritike često iznose oni koj ima novi pristup nije nesimpatičan pa čak ni ono što Vitgenštajn pokušava da učini u svojoj kasnijoj filzofiji. Njihov problem je to što ne mo­gu jasno da shvate šta je tačno to što se dokazuje, ako se išta i dokazuje, i šta je ishod Vitgenštajnovih istraživanja. Te osobe Vitgenštajn izluđuje. Za razliku od izvesnih filozofa koji pišu

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 189 |

zastrašujućim tehničkim žargonom, punim neologizama i dru­gih nezgodnih odlika, Vitgenštajnov jezik je elegantan i jasan. Možemo da razumemo skoro sve rečenice njegove kasnije filo­zofije. Vitgenštajnova proza je relativno netehnička i jasna. Problem je to što smo preplavljeni rečima i pojedinostima. Či­ni se da ne shvatamo svrhu onog što se dešava pa ni, čak i po­sle strana i strana reči, šta je postignuto. Tako Vitgenštajnov način pisanja ima izvestan neuhvatljiv kvalitet. On čini da ose-ćamo kao da bi trebalo da shvatimo šta je postignuto a ipak nam to shvatanje neprekidno izmiče. Svaki obožavalac kasnog Vitgenštajna može da saoseća s ovim gledištem. Vitgenštajno-vu misao je teško sažeto izložiti pa stoga i teško objasniti. Od­govor - bar za neke od nas - jeste taj da je bitno čitati teksto­ve iznova i iznova. Tada u poplavi reči možemo početi da na­ziremo obrazac dokaza. Možemo početi čak i da otkrivamo neku vrstu ukupne dinamike u delima kao što su Istraživanja i On Certainty. Tako počinje da se gubi misao da Vitgenštajn nema jasno shvatanje toga gde želi da stigne. Pravci postoje mada nam izmiču. Razmišljanje o onome što Vitgenštajn kaže u uvodu Istraživanja pomaže nam da ga razumemo. Njegov je metod, kaže nam, povezan

s prirodom samog istraživanja. O n o nas, naime, prisilja­va da široku oblast misli prokrstarimo uzduž i popreko, u svim pravcima. - Filosofske napomene u ovoj knjizi u neku ruku predstavljaju obilje topografskih skica nasta-lih na tim dugim i zamršenim putovanjima. Istim tačka-m a , ili skoro istim, uvek se iznova prilazilo iz različitih pravaca, te su uvek skicirane nove slike. Bezbroj ih je bi­lo rdavih ili nekarakterističnih, sa svim nedostacima jed­nog slabog crtača. A kad su one odbačene, ostao je izve­stan broj snošljivih koje je , često potkresane, valjalo ta­ko urediti, kako bi posmatraču mogle da pruže sliku pre-dela. - Tako je ova knjiga zapravo samo album.

(str. 39)

I 190 I EJVRUM STROL

Ali, kao što bi nas i sam Vitgenštajn podsetio, po jam al­buma ima mnoge upotrebe. Ima albuma i albuma, a njegov al­bum je doista izuzetan. U istoriji filozofije nema ničega nalik njemu. Već je i samo iz tog razloga vredno razgledati ga i raz­mišljati o značenju skica koje sadrži.

Treća zamerka upućena je terapeutskom cilju velikog de­la Vitgenštaj novih kasnijih spisa. U Filozofskim istraživanjima ova tema je neskrivena: „Odakle ovo razmatranje dobij a svoj značaj , budući da izgleda da ono samo razara sve zanimljivo, t j . sve veliko i značajno? (Kao da su to građevine, od kojih ostaje samo kamenje i krš.) Ali to što mi razaramo samo su ku­le od karata i mi oslobađamo podlogu jezika na kojoj su one stajale" ( 1 9 5 8 : 1 1 8 ) .

Pitanje koje kritičari postavljaju jeste: čije kule od karata razara Vitgenštajn? Odgovor: Samo one u kojima stanuju pro­fesionalni filozofi. Vitgenštajnova terapija se primenjuje samo na ograničen broj osoba i zamišljena je da bi olakšala izvesne mamurluke izazvane njihovim profesionalnim aktivnostima. Ali šta tada inteligentni laici, nefilozofi, mogu da nauče od Vit­genštajna? Prema njemu, ono što oni znaju ili veruju u savrše­nom je redu upravo takvo kakvo je. Prema tome njima nije po­trebna nikakva terapija. Stoga Vitgenštajn nema šta da im ka­že. Njegova gledišta su stoga relevantna samo majušnoj grupi-ci intelektualaca. Nasuprot tome, „veliki filozofi" prošlosti obraćali su se mnoštvu, često s ciljem da od njih stvore bolje ljude. Tako nema nikakvog razloga zašto bi običan svet čitao Vitgenštajna ili očekivao koristi od njegove misli.

Jedan odgovor ovom pravcu razmišljanja jeste da se skre­ne pažnja na činjenicu da se Vitgenštajnov uticaj proširio i van granica filozofije. Kao što sam ranije pomenuo, njegove pogle­de na prirodu pojmovnih problema prihvatili su i ljudi koji se bave čitavim nizom različitih disciplina. Takođe se može doka­zivati da bilo koja misaona osoba može biti uhvaćena u zam­ku one vrste konceptualnog modela koji Vitgenštajn smatra štetnim. Stoga Vitgenštajnov način da neutralise te modele mo-

VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA: „TOK ŽIVOTA" | 191

že biti opštekoristan. Ali još je bolji odgovor taj da u njegovoj filozofiji postoji pozitivna, neterapeutska nit, nit koju je teško razabrati zato što je utelovljena u lavini deflacionističkih pri-medbi. Ta se pozitivna filozofija sastoji od novih i originalnih načina posmatranja sveta i njegovih raznih odlika. Vitgenštaj­nov je opis onoga što čvrsto važi dobar primer takvog kon­struktivnog mišljenja. Zanimljivo je da to predstavlja i podset-nik na ono očigledno i opis jedne strane stvarnosti koju nije­dan drugi filozof nije nikada prikazao.

Glava 6

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE

Mada su Rasel , M u r i Vitgenštajn živeli i posle Drugog svet-skog rata, njihovi najbolji dani su bili za nj ima, i oko 1 9 6 0 . ve­liki dani kembričke filozofije bili su u suštini prošli. Vitgen­štajn je umro 1 9 5 1 . a Mur je napisao samo dva nova ogleda između 1 9 4 2 . i svoje smrti 1 9 5 8 . Raselova poslednja značajna knjiga - Ljudsko znanje: njegov obim i granice - objavljena je 1 9 4 8 . Č. D . Brod, R. B. Brajtvajt i Džon T. Vizdom, rođeni 1 8 8 7 , 1 9 0 0 . i 1 9 0 4 , svoje najznačajnije doprinose pružili su pre 1 9 5 5 . G. H. fon Riht je nasledio Vitgenštaj novu katedru 1947 . ali je odlučio da se vrati u Finsku 1 9 5 2 . U Oksfordu je slika tokom prve polovine dvadesetog veka bila potpuno dru­gačija. U autobiografskom eseju Gilbert Raj l ( 1 9 0 0 - 1 9 7 6 ) iz­nosi porazan opis situacije:

T o k o m vremena dok sam bio student i prvih godina kao nastavnik, filozofski čajnik u Oksfordu jedva da je bio mlak. Misl im da bi bio hladan kao led da nije bilo [H.

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE 193

A.] Pričarda, koj i je u svoju izabranu i prilično usku oblast uneo živost, upornost i neceremonijalnost, kao i perverznu doslednost ko ja nas je navodila da se roguši-m o kao što ništa drugo u to doba nije. Bredlijevci još ni­su bili izumrli, ali nisu izlazili na čistinu. N e mogu da se setim da sam čuo da se ma i jednom pomenuo Apsolut. Kuk-vilsonovci [Cook Wilson] su čeznuli da ospore bre-dlijevce i kročeance ali su imali malo prilike. Pragmati­zam je još uvek predstavljao F. K. S. Šiler [F. C. S. Schil­ler], ali kako se njegova neukusna veselost uzalud odbi­jala od omalovažavaj uče krutosti njegovih kolega, čak je i ta duhovita iskra efikasno ugašena.

Logika, osim proučavanja Aristotela, bila je u dubo­koj depresiji. M a l o se sada čulo čak i o polupsihološkim temama o koj ima se raspravljalo u Bredlijevoj knjizi po­grešnog naslova Principles of Logic. Raselova Principles of Mathematics je objavl jena kad mi je bilo tri godine; dvadeset pet godina kasnije ta knjiga kao i Principia Mathematica bile su još uvek samo predmet oksfordskih šala. Imena Bula [Boole] , De Morgana [De M o r g a n ] , Ve­na [Venn], Dževonsa [Jevons], M e k o l a [ M c C o l l ] , Fregea, Peana, Džonsona [Johnson] i Dž. M . Kejnza (J. M . Keynes] nisu se pojavljivala u predavanjima i rasprava­ma. U bibliografiji knjige The Development of Logic Ni-lovih [William i M a r t h a Kneale] nema navedenih oks­fordskih dela, osim onih čisto istorijskih, iz onih pola ve­ka posle Luisa Kerola [Lewis Carroll] ( 1 8 9 6 ) .

Dve grane filozofije u koj ima je još bilo nekog živo­ta bile su etika i teorija čulnog opažanja. Iz svog preda­nog zanimanja za čulno opažanje Henri Prajs [Henry Pri­ce] je , s herojskom hladnokrvnošću, emigrirao na postdi­plomske studije na univerzitetu M u r a , Rasela i Broda. Tako je od sebe stvorio našu prvu ličnu i doktrinarnu ve­zu s „tim drugim m e s t o m " i pokrenuo ideju da bi mladi Oksford mogao i da bi trebalo da uči od Kembridža. Uskoro je hermetički konzervirana atmosfera Oksforda počela da izgleda zagušljivom čak i nama samima.

( 1 9 7 0 : 4 - 5 )

194 EJVRUM STROL

Dve stvari su Oksford probudile iz njegovog dogmatskog dremeža. Rajl i više mladih nastavnika počeli su da pohađaju sastanke Udruženja Mind i Aristotelovskog društva [Mind As­sociation i Aristotelian Society] na kojima su sretali kolege iz Kembridža, Londona, Škotske, Irske, Velsa i Sjedinjenih Drža­va. Tom prilikom su vetrovi novih učenja počeli da pročišćava­ju „hermetički konzerviranu atmosferu" Oksforda. M u r je skoro uvek prisustvovao tim susretima i kao što Raj i duhovito kaže „njegova za nas iznenađujuća spremnost da eksplodira zbog naše gluposti i da eksplodira zbog svoje sopstvene, učini­la bi te vikende, sama po sebi, iskustvom koje je grejalo srce i dizalo kosu na glavi" . Godine 1 9 2 9 . Rajl je sreo Vitgenštajna i s njim učvrstio prijateljstvo koje je duboko izmenilo smer Rajlovog filozofskog razmišljanja.

Drugi značajan događaj bilo je to što je Raj i organizovao neformalan večernji klub, „Wee T e a s " , čiji su ostali članovi bi­li, „ne svi u isto vreme" , H. M . Koks [H. M . C o x ] , Oliver Frenks [Oliver Franks], V. F. R. Hardi [W. F. R. Hardie] , V. K. Nil [W. C. Kneale], Č. S. Luis [C. S. Lewis], Dž. D. M a b o t Q. D. M a b b o t t ] , V. Dž. Maklaglan [W. G. Maclaglan] i H. H. Prajs. Oni su bili pod velikim uticajem aktivnosti u Kembri­džu, i kao što Raj i kaže „naši jezici su slobodnije govorili a na­ša duhovitost bila manje puna poštovanja na ovim večernjim sastancima. Pokazalo se da su Vi Tijci divan primer matema­tičke teorije malih grupa. Prema toj teoriji , male grupe vrše ne­proporcionalno veliki uticaj na veće jedinice čiji su deo. U ovom slučaju su aktivnosti članova Vi Ti ja pomogle da se pro-krči put za oživljavanje oksfordske filozofije. Veoma mnogo se duguje Raj lu , posebno za ovu istorijsku promenu, i zbog sna­ge i originalnosti njegove misli, i zbog njegove izuzetne sposob­nosti procenjivanja koju je ispoljavao pri regrutovanju talena­ta. On je verovatno pojedinac najzaslužniji za to što je Oksford postao svetski centar filozofije posle opadanja Kembridža.

Posleratne trupe u Oksfordu predstavljaju najveći skup prvorazrednih filozofa koji je ikada predavao na jednom me-

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 195 |

stu: među njima su i P. F. Strosn, Džejms Armson [James Ur-mson] , Stjuart Hempšajr [Stuart Hampshire] , Pol Grajs [Paul Grice] , Herbert Hart [Herbert Hart ] , E. M . Kvinton [A. M . Quenton] , Dejvid Piers [David Pears], Majk l Damet, R. M . Hear [R. M . Hare] , G. E. M . Enskomb, Isaija Berlin [Isaiah Berlin], Brajan Mekginis i G. Dž. Varnok [G. J . Warnock] . Dve najkreativnije i najuticajnije figure u ovom sjajnom skupu bili su Raj i i njegov mlađi kolega Džon Longšou Ostin. Oboj ica su razvili stil filozofiranja koji je privukao međunarodnu pažnju. Treba imati na umu da, mada je Vitgenštajnova reputacija „ge­ni ja " bila proširena u Engleskoj, ništa osim Tractatusa i krat­kog članka o logici nije bilo objavljeno pre njegove smrti 1 9 5 1 . Raj i je već bio zapažena figura kad je Britanija ušla u rat, ali njegova reputacija će se vinuti nebu pod oblake s pojavom de­la The Concept of Mind. Ostinova je karijera bila meteorska i nažalost kratka. S objavljivanjem ogleda koji izaziva vrtoglavi­cu, „Tuđe svesti" 1 9 4 6 . on se pridružio Rajlu kao zvezda bri­tanske filozofije. U izvesnim pogledima bili su upadljivo slični: obojica su bili „lingvistički filozofi" i zastupnici „filozofije običnog jezika" i obojica su opširno pisali o problemu tuđih svesti. Ali bilo je i razlika u njihovim metodima i koncepcija­ma o tome šta je u jeziku vredno proučavanja.

Rajl

Život

O Rajlu kao filozofu pisano je mnogo, ali skoro sve što znamo o njemu lično potiče iz njegove autobiografije. To je izuzetno zanimljiv dokument: sažet (manje od petnaest strana), nabijen informacijama i stilski elegantan. U pogledu kratkoće zanimlji­vo ga je uporediti sa sličnim autobiografi jama. Hjumov iskaz na samrtnoj postelji, koji nam kaže „A sada računam na brzo raspadanje" , dug je samo devet strana i veoma je dirljiv. Mur,

I 196 I EJVRUM STROL

1 1 Raji koristi reč toes - „prsti na nogama", aludirajući na engleski idiom on one's toes, sa značenjem energično, radino, prilježno, iz sve snage, ili srpski „iz petnih žila" - prim. prev.

nikada opširan, govori nam o sebi na trideset šest strana, Kar-napu je bilo potrebno osamdeset, Kvajnu više od pet stotina a Rasel je uspeo da ispuni tri toma. Raj lov opis dečaštva i poro­dične pozadine svodi se na tri pasusa i završava se njegovim upisom na Oksford u osamnaestoj godini. Njegov opis student­skog života je remek-delo duhovitosti i nemilosrdnog samopro-cenjivanja: „Prvih pet semestara radio sam s pola srca sprema­jući se za diplomski iz klasičnih nauka. Nedostajali su mi uho, nozdrve, nepca i petne ž i le 1 1 potrebni za uspeh u studijama lin­gvistike i književnosti."

Raji nas obaveštava da je , kad mu je bilo dvadeset četiri ili dvadeset pet godina, uvideo da filozofija u suštini počiva na argumentaciji i da bi stoga svaki budući filozof trebalo da proučava „teoriju i tehnologiju zakl jučivanja" . U skladu s tim, odlučio je da prelista neke od knjiga najistaknuti jeg lo-gičara Engleske, Rasela :

Zbog ovog interesovanja, a ne zbog Prajsovog zanimanja za čulno opažanje, potpuno sam se 'pokembridžio'. Pro­učavao sam Rasela a ne Mura, i to Rasela logičara a ne Rasela epistemologa. Pošto nisam imao nikakvih mate­matičkih sposobnosti, znanja ni interesovanja, nisam po­stao čak ni samo kompetentan u algebri logike; niti je problem temelja matematike postao za mene goruće pi­tanje. Zanimao sam se teorijom Značenja - gnusne li imenice! - a ubrzo, drago mi je što to mogu reći, i njego­vim starijim ortakom, Besmislom. Radio sam na parovi­ma - Smisao i Referencija, Intenzija i Ekstenzija, Pojam i Objekat, Propozicije i njihovi sastavni delovi, Ciljevi i Objekti, Činjenice i Stvari, Formalni pojmovi i Sadržajni pojmovi, Vlastita imena i Deskripcije, Subjekti i Predika­ti. U Raselovom delu Principles of Mathematics a ne u Principia Mathematica, u njegovim člancima o Majnon-

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE 197

gu i u članku „ O n D e n o t i n g " , našao sam kako ledena kora logičke teorije puca. Kroz te napukline Vitgenštajn je vodio svoj Tractatus.

(1970:7)

Uticaji Rasela i Tractatusa naveli su Raj la da se filozo­fi jom bavi na modifikovan logičko-atomistički način. U na j ­slavnijem ogledu ovog žanra, „Systematicaly Misleading Express ions" , objavl jenom 1 9 3 3 , dokazuje se kako obični iz­razi kao što je „Tačnost je vr l ina" mogu da filozofe navedu na pogrešno mišljenje da postoje apstraktni entiteti, poput tačnosti i vrline. Kad se ti idiomi prepišu prozirnijom notaci­jom, na primer, „Za svako x , ako je x tačno, x je v r l o " , sma­njuje se sklonost da se postulira postojanje ovakvih apstrak­ci ja. Prozirna notaci ja u ovom slučaju potiče iz Raselove teo­rije deskripcija. Poput Rasela , Raj l je pretpostavljao da je lo­gika idealan jezik koji bi mogao da otkrije formu činjenica na način na koj i to običan jezik ne bi mogao. Posle Drugog svet-skog rata Ra j i će izričito odbaciti ovakav pristup. Pa ipak, kao što su pokazali mnogi komentatori , odjeci ovog pristupa se mogu naći čak i u Concept of Mind.

Rajlova rasprava o logičkom pozitivizmu objašnjava za­što je ovaj pravac prvo opčinio filozofe njegove generacije i za­što su ga oni potom odbacili.

M n o g i od nas su prilično netragično doživeli njegovo ra­zaranje Metafizike. Najzad, nikad nismo sreli nekog ko bi se bavio metafizikom: po našim primercima knjige Ap­pearance and Reality popala je prašina, a većina nas nije ni videla neki primerak dela Sein und Zeit. S druge strane bilo je nečega očigledno veoma značajnog, mada još uvek nesređenog, u Principu verifikacije (i Principu falsifikaci-je) , sasvim nezavisno od njegove primene za čišćenje Au-gijevih štala. Još nismo govorili opsesivnim jezikom „kri-te r i juma" . Ali već smo se služili nečim nalik njemu.

Postojao je još jedan sasvim nenameran rezultat lo­gičkog pozitivizma. Jer izjednačavanje Metafizike sa Be-

I 198 I EJVRUM STROL

smislom a Smisla sa N a u k o m vodilo je čudnovatom pita­nju: „Gde spadamo mi filozofi koji su protiv besmisla? Da li rečenice od koj ih je sastavljen Erkenntnis pripada­ju metafizici? Ili fizici, astronomij i ili zoologiji? A šta sa rečenicama i formulama od kojih je sastavljena Principia Mathematical" Suočavali smo se zapravo s dvostrukim izazovom Vitgenštajnovog Tractatusa Logico-Philosophi-cusa i jednim središnjim izazovom njegovih budućih Fi­lozofskih istraživanja. N o j r a t , Šlik, Karnap, Vajsman i, za nas, iznad svih, Ejer, nenamerno su postavili problem čije se rešenje nije nalazilo ni u Logical Syntax of Langu­age niti u Tractatusu. M i filozofi smo se upuštali u istra­živanje, skoro ceo život dugo, o našem pravu da budemo istraživači. Imamo li ikakvih pitanja, uključujući i ovo, na koja se može odgovoriti? Ubedenje da „bečka dihoto-mija 'ili nauka ili besmisao' ima isuviše malo 'ili ' u sebi" navelo je neke od nas, uključujući i mene samog, da ga­jimo iz toga izvedeno podozrenje i da radimo na njemu.

(1970:10)

Ovo „izvedeno podozrenje" bilo je to da, pošto su filozo­fi u prošlosti izneli značajne stvari, nema nikakvog razloga za­što to ne bi mogli i današnji filozofi. M a d a je prihvatao da ima nečeg značajnog u principu verifikabilnosti, Rajl je odbijao da prihvati implikaciju kako je nauka jedini ključ za stvarnost. Ovo podozrenje poraslo je do izvesnosti u njegovom kasnijem radu, koji je u stvari potvrdio autonomiju filozofije kao disci­pline sposobne da iznosi značajna tvrđenja o svetu. Njegovo delo The Concept of Mind predstavljalo je podrobnu ilustraci­ju te tačke gledišta.

Raj i na svoju službu tokom rata aludira u devet reči -„odmah posto sam skinuo uniformu 1 9 4 5 . " - a do kraja au­tobiografije (još tri strane) bavi se svojim potonj im aktivnosti­ma filozofa, uključujući i motive koji su ga naveli da napiše The Concept of Mind. Esej se završava portretima dva oks-fordska nastavnika, R. Dž. Kolingvuda [R. G. Collingwood] i Ostina. Posebno je zanimljiva slika Ostina jer tu Rajl suprot-

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE

stavlja svoju i Ostinovu koncepciju filozofije. On ukazuje na to

da se Ostin prevashodno zanimao za izraze, kao što su pojedi­

ne izgovorene ili napisane rečenice koje predstavljaju obećanja,

upozorenja, preporuke i predloge i koje se razlikuju od iskaza i

propozicija na koje se usredsreduju logičari. Rajl se bavio, na­

suprot tome, pitanjima o tome koje vrste izraza imaju smisla a

koje ga nemaju, i zašto. On opisuje razliku između njihovih pri­

stupa u sledećem (i poslednjem) pasusu svoje autobiografije:

Neki ispitivač bi mogao da postavi sledeća dva pitanja:

1) Zašto stizanje u London nije stvar stepena?

2) Zašto je „Upozoravam te . . . " početak upozorenja, ali

„Vređam te . . . " nije početak uvrede?

Šest od sedam dana prvo bi pitanje bilo Raj lov favorit, a drugo Ostinov. Svako od nas bi mislio - pogrešno - da u onom manje omil jenom pitanju nema ničeg značajnog. Ali njihovi sadržaji su toliko raznorodni da se epitet „lin­gvistički" u jednom smislu primenjuje na odgovor na pr­vo pitanje - „Prilozi kao što je 'postepeno' ne idu s gla­golima kao što je 'stići ' iz sledećih razloga. . . " ; a u sasvim drugom smislu na odgovor na drugo - „Uvrediti znači re­ći nekome pogrdne stvari s takvom i takvom namerom, dok upozoriti znači reći . . . " Pravila protiv besmisla upra­vljaju nepristrasno iskazima svih tipova. „Stići u nekom stepenu" neće imati smisla ni u pitanjima, zapovestima, sa-vetima, zahtevima, upozorenjima, žalbama, obećanjima, uvredama ili izvinjenjima ništa više no u tvrđenjima. Epi-menid nas može proganjati u svakom gramatičkom načinu. Z a istraživanje onoga na šta nas obavezuju kategorije, po­zivanje na različite vrste iskaza je nebitno; za istraživanje razlika među tipovima iskaza nebitno je pozivanje na ka­tegorije. N e u s p e h 1 2 i apsurdnost nisu čak ni srodni.

( 1 9 7 0 : 1 5 )

1 2 Infelicity - Ostinov tehnički termin koji označava sve pokušaje vr­šenja govornih činova koji nisu urodili plodom - prim. prev.

200 EJVRUM STROL

Filozofija

Tokom dvadeset godina, od 1 9 2 7 . do 1 9 4 7 , Rajl je obja­vio više od trideset članaka, prikaza i kritičkih osvrta ali nijed­nu knjigu. Njegov prvi poduhvat te vrste bila je The Concept of Mind. Osim zbirki ogleda, za života će objaviti još samo dve knjige, Dilemmas 1 9 5 4 . i Plato's Progress 1 9 6 6 . Mada su ova dva dela zanimljiva, ona nemaju snagu i dubinu The Concept of Mind. U jednom ranom prikazu Stjuart Hempšajr je izjavio da je to „verovatno jedno od dva-tri najznačajnija i najorigi-nalnija dela iz opšte filozofije koja su na engleskom jeziku ob­javljena u poslednjih dvadeset godina. Izvesno je da će to delo, i svojom osnovnom tezom i svojim podrobnim zapažanjima, još mnoge godine biti u središtu filozofskih rasprava; a ističe se stilom i jednostavnošću namere koji su uvek najbolje filozof­ske radove činili delima opšte književnosti" ( 1 9 7 0 : 1 7 ) .

H. Dž Paton [H. J . Paton] je 1 9 4 5 . pozvao Rajla da ob­javi knjigu o bilo kom predmetu po svom izboru u novoj edi­ciji, Hačinsonovoj [Hutchinsson] Philosophical Library, koju je Paton uređivao. Raj i je pristao. Zeleo je da na neki veliki „fi­lozofski prob lem" primeni svoj odgovor na pitanje koje je nje-

Rajl ovde donekle nije pravedan prema Ostinu koji se, kao što ćemo videti, nije zanimao samo za neuspehe već i za apsurdnosti. Dijagnostičari besmisla bili su raširena pojava u ovom veku. Rajl je imao svoje „srodnike" u Vitgenštajnu, M u ­ru, Dž. T. Vizdomu, Bousmi i Malkolmu. Ali Ostin je prona­šao teoriju neuspeha povezanu s njegovim opisom govornih či­nova. Ona je uticala na kasnije autore kao što su bili Pol Grajs , Zeno Vendler, Džon Serl i A. P. Martinič. Kod Raj la i Ostina ovi različiti naglasci nisu bili u sukobu već su predstavljali upo-redne, često preklapajuće, puteve koje „neformalna fi lozofi ja" može legitimno da sledi u pristupu filozofskim problemima.

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE 201

ga i njegove kolege mučilo 1920- ih i 1930- ih godina, naime, na pitanje „Sta je filozofski problem i koji je način da se on reši?" Kao što smo videli, ova vrsta metapitanja javila se u koncepci­ji filozofije koju su zastupali pozitivisti i Vitgenštajn. Pošto je razmišljao o raznim mogućnostima, od kojih je jedna bila pro­blem slobode volje, Raji se konačno odlučio da za svoju temu uzme odnos između mentalnog i nementalnog. Rezultat je bilo delo The Concept of Mind.

Ova knjiga ima dve strane: negativnu - deflacionističku, i pozitivnu - konstruktivnu. Ova dva pristupa su povezana na­padom na izvesnu sliku čovekovog duha i njegovog odnosa prema telu. Rajl ovoj slici daje različita imena: Zvanično uče­nje, Kartezijanski model, Dekartov mit, Duh u mašini i Para-mehanička hipoteza. Negativan napad treba da pokaže da je ova slika nekoherentna; pozitivan doprinos treba da pruži ko­herentan opis i objašnjenje (a ne sliku) odnosa između duha i tela. Pozitivan opis je podroban. On se odnosi na celokupni opseg mentalnog: volju, saznanje, emocije, dispozicije i doga­đanja, samosaznanje, osete, opažanje, imaginaciju i intelekt. Čitalac može da stekne neki osećaj za to koliko je opis podro­ban ako baci pogled na indeks tema obrađenih u nekom od de­set poglavlja Rajlove knjige. U glavi 4 („Emoci je" ) , na primer, Raj i istražuje teme kao što su osećanja nasuprot sklonostima, sklonosti nasuprot uzbuđenjima, raspoloženja, uzbuđenja i osećanja, uživanje i htenje, kriterijume motiva kao i razloge i uzroke postupaka. Tako ova knjiga predstavlja riznicu potan­kih opisa svih značajnih odlika mentalnog života.

Još dve opšte primedbe. Rajl je jedan od velikih stilista engleskog jezika. U svojim spisima on izbegava filozofski žar­gon a još se više uzdržava od toga da se u iznošenju svojih te­za služi tehničkim filozofskim terminima. On je majstor meta­fore i izražajne fraze. Neki od već iznetih navoda čine očigled­nim da je on pisac retko elegantnog stila. Drugo, treba zapazi­ti da u ovoj obimnoj knjizi nema ni jedne jedine fusnote. Jed­nom mi je Rajl rekao da je, ako je nešto uopšte vredno da bu-

I 202 I EJVRUM STROL

de rečeno, vredno da bude rečeno u samom tekstu. Raj i se ve­oma divio Džejn Ostin [Jane Austen]. Kao što u njenih šest ro­mana nečemo naći fusnote, tako ih nećemo naći ni u The Con­cept of Mind. Knjiga je zapravo srećna mešavina sjajnog knji­ževnog stila i značajnog filozofskog sadržaja.

U čemu se sastoji, dakle, to zvanično učenje koje se Raji sprema da razori? To učenje, tvrdi on, eksplicitno je izrazio Dekart, ali ono je skoro opšte prihvaćeno među filozofima, psiholozima, veroučiteljima i običnim svetom. Ono drži da je svako ljudsko biće i duh i telo, koji su obično spregnuti zajed­no ali posle smrti tela duh može i dalje da postoji i funkcioni-še. Covekovo se telo nalazi u prostoru i podvrgnuto je meha­ničkim zakonima fizike, hemije i biologije. Telo je javni obje­kat i mogu ga pregledati spoljašnji posmatrači. Ali duh je ne­materijalan i ne nalazi se u prostoru, niti su njegova delanja podvrgnuta mehaničkim zakonima. Duh je entitet, sigurno, ali nematerijalan i nevidljiv entitet koji obitava u mehaničkom te-lu. Zbog toga ga Raji naziva „duh u mašini" . U Dekartovom žargonu to je res cogitans. To je stvar koja misli, premišlja, od­lučuje, hoće i ima mnjenja. Svaki duh je privatan - na primer, samo osoba može da neposredno saznaje stanja i procese svog sopstvenog duha. Tako osoba živi dve uporedne istorije, od kojih jednu čini ono što se dešava njenom telu, a drugu ono što se dešava njenom duhu. Prva istorija je javna, druga privatna. Kartezijanska slika tako počiva na distinkciji spoljašnje-unu-trašnje. To vodi pitanju o tome kako duh utiče na telesne kret­nje. Pošto se duh shvata kao nefizički i neprostoran, kako naš čin volje vodi, recimo, pokretima naših nogu - na primer, ono­me što se naziva hodom? Dalje, kako da objasnimo znanje ko­je navodno imamo o duhovima drugih ljudi? Ako je kartezi-janski model ispravan, posmatrači ne mogu s izvesnošću znati šta se odigrava u duhu drugih ljudi, zato što im je u principu uskraćena bilo kakva vrsta neposredne svesti o tuđim mental­nim stanjima i procesima. Jedino neposredno znanje koje čo­vek ima odnosi se na njegove vlastite mentalne funkcije.

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE 203

M a kako se ovo gledište činilo prihvatljivim, prema Ra j ­lu ono je apsurdno. Kao što tvrdi: „To nije prosto skup poje­dinih grešaka. To je jedna velika greška i to greška posebne vr­ste. To je, naime, kategorijalna greška. Ona činjenice mental­nog života prikazuje kao da pripadaju jednom logičkom tipu ili kategoriji (ili nizu tipova ili kategorija) dok one u stvari pri­padaju drugom. Ova dogma je stoga filozofski mit" ( 1 9 4 9 : 1 6 ) .

Da bi ilustrovao ono što podrazumeva pod „kategorijal-nom greškom", Rajl iznosi brojne primere. Evo jednoga:

Strancu koji je po prvi put u poseti Okfordu ili Kembri­džu pokazuju se koledži, biblioteke, igrališta, muzeji, na­učna odeljenja i administrativne kancelari je. On potom pita „Ali gde je Univerzitet? Video sam gde žive članovi koledža, gde radi administraci ja, gde se obavl ja ju naučni eksperimenti i ostalo. Ali još nisam video Univerzitet na kojem borave i rade članovi vašeg Univerziteta." Tada mu treba objasniti da Univerzitet nije još neka paralelna institucija, neki poslednji dvojnik koledža, laboratori ja i kancelari ja koje je video. Univerzitet je samo način na koji je sve ono što je već video organizovano. . . .Njegova greška leži u njegovoj naivnoj pretpostavci da je isprav­no govoriti o Krajst čerč koledžu, Bodlejanskoj bibliote­ci , Ašmolovom muzeju i o Univerzitetu, govoriti , to jest, kao da „Univerzitet" stoji umesto još jednog novog čla­na klase čiji su ostali članovi ti drugi entiteti. O n je po­grešno svrstao Univezitet u istu kategoriju kojo j pripada­ju te druge ustanove.

(1949:16)

Rajlova je poenta da ovu vrstu greške čine ljudi koji ne znaju kako da se služe pojmom univerziteta. To jest, njihova zbunjenost nastaje iz nesposobnosti da ispravno upotrebljava­ju izvesne reči običnog jezika. Prema Rajlu, zvanično učenje nastaje iz kategorijalne greške slične ovoj . Ona pretpostavlja da duh spada u istu kategoriju kao i telo u tom smislu što su oboje strogo vođeni determinističkim zakonima. Covekovo te­lo radi u skladu s mehaničkim principima: srce je pumpa, ve-

204 EJVRUM STROL

ne su cevi, a protok krvi određuju pritisci kojima se bavi me­hanika fluida. Sistem tako predstavlja skup delova koji uza­jamno deluju jedni na druge i koje čine tečnosti, čvrsta tela i električne sile, koji svi deluju u skladu sa zakonima mehanike. Obično sve ove sile deluju usmerene prema nekom željenom ci­l ju, kao što je premeštanje krvi iz jednog dela tela u drugi.

Duh takođe deluje na sličan način. Kad sam gladan, jed­no mentalno stanje, jedna želja, deluje na moje telo i začinje ona kretanja ruku i prstiju koja mi omogućavaju da uzimam hranu i prinosim je ustima. Prema tome, duhom mora da upra­vljaju deterministički zakoni. Ali duh je nematerijalan. On ni­je sačinjen od čvrstih tela, tečnosti i gasova i električnih sila. Stoga njegovi zakoni, mada deterministički, nisu mehanički. Ove zakone Raj i naziva „paramehaničkim". Zvanično učenje ih uvodi kao analogone mehaničkih zakona koji upravljaju po­našanjem fizičkih entiteta. Ali pojam paramehaničkog zakona je apsurdan. Nema nikakvih nematerijalnih poluga, ventila ni pumpi. Ventili, poluge i pumpe su čvrsta tela koja deluju tako da izazivaju telesne pokrete. Uvesti nematerijalne analogone ovakvih entiteta da bi se objasnila mentalna aktivnost stoga znači počiniti kategorijalnu grešku - primenjivati pojmove me­haničkih sila i zakona na oblast u ko jo j oni nemaju uporišta. Filozofi su stoga nalik osobi koja ne zna kako da koristi pojam univerziteta. Raj i u svojoj knjizi napada ovaj paramehanički model. Postojanje ovog modela pokazuje da ti teoretičari ne znaju kako da se služe jednim skupom pojmova koji opisuju naše mentalne funkcije.

Alternativa zvaničnom učenju koju Ra j i nudi jeste podro­ban opis toga kako se mentalni pojmovi koriste u svakodnev­nom životu. Kao što kaže: „Filozofski argumenti koji čine ovu knjigu nisu zamišljeni da bi proširili naše znanje o duhu već da bi utvrdili konceptualnu geografiju znanja koje već poseduje-m o " . Ovde je Raj lov cilj sličan cilju koji je Vitgenštajn imao u Filozofskim istraživanjima. U odeljku 1 2 7 Vitgenštajn kaže:. „Posao filosofa je prikupljanje uspomena [podsetnika] u jed-

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 205 |

nom određenom c i l ju" . Rajl nas takođe podseća na ono što

smo oduvek znali a podseća nas i na to kako filozofske tvore­

vine mogu da nas učine slepim za ono što je prisno poznato.

Njegov opis „logičke geografi je" mentalnih pojmova predsta­

vlja tako podsetnik na to kako te pojmove upotrebljavamo

kad se ne bavimo filozofijom. Pošto je svaka takva upotreba

izuzetno složena, njena će „logička geografi ja" biti podrobna i

posebna. Imajući na umu ogroman broj ovakvih opisa iznetih

u The Concept of Mind, očigledno je nemoguće proći kroz će­

lu lepezu tih opisa. Izabraću stoga jedan da bih ilustrovao Ra j -

lov metod.

U sedmom poglavlju („Oset i posmatranje") Raji kaže:

Međut im, ova razmatranja neće zadovoljiti teoretičare koji žele da struju oseta, osećanja i slika neke osobe uči­ne materi jom njenog duha i da tako podrže dogmu kako je duh stvar posebnog statusa sastavljena od posebne građe. Oni će isticati kako je , sasvim ispravno, mada oč­ni lekar i zubar mogu da promene pacijentove osete pri-menom mehaničke ili hemijske terapije na njegove tele-sne organe, njima nemoguće da posmatraju same osete. . . .Samo onaj ko nosi cipelu zna gde ona žulji. N a osnovu toga se dokazuje, prihvatljivo ali pogrešno, da zaista po­stoji osveštana suprotnost između javnog, fizičkog sveta i privatnog, mentalnog sveta, između stvari i događaja koj ima svako može da bude svedok i stvari i događaja či­ji svedoci mogu da budu samo oni koji ih poseduju. Pla­nete, mikrobi , nervi i bubne opne su javno opazive stva­ri u spoljašnjem svetu; oseti, osećanja i predstave su pri­vatno opazivi sastavni delovi naših brojnih mentalnih svetova.

Žel im da pokažem da je ova suprotnost lažna. Istina je da obućar ne može da opazi bolove koje osećam kad me cipela žulji. Ali lažno je da ja mogu da ih opazim. Razlog zašto on ne može da opaža moje bolove nije taj što bi neka gvozdena zavesa sprečavala da ih opaža iko drugi osim mene, već to što oni nisu vrsta stvari za koje ima smisla reći da ih uopšte opaža ili ne opaža bilo ko

206 EJVRUM STROL

uključujući i mene samog. Ja osećam ili imam bolove, ali ih ne otkrivam niti posmatram, to nisu stvari o kojima nešto otkrivam gledajući ih, slušajući ih, ili kušajući ih. U onom. smislu u kojem se za neku osobu može reći da po-smatra vrapca, bilo bi besmisleno reći da posmatra bol. Može postojati jedan ili više očevidaca automobilske ne­sreće, ne može postojati nekoliko očevidaca, pa čak ni je­dan jedini, osećaja mučnine...

Kad kažem da oseti ne mogu biti vrsta stvari koja se može posmatrati, ne želim da kažem da su oni neopazivi na onaj način na koji su neopazive bakterije koje se ne mogu videti pod mikroskopom, kuršumi u letu ili plani­ne na drugoj strani Meseca, niti da su neopazivi na način na koji su to planete šlepom čoveku. Mislim nešto slično sledećem. Svaka reč koja se može napisati, osim onih ko­je se sastoje od jednog slova, ima određen način spelova-nja; neke reči je teže spelovati od drugih a neke reči ima­ju nekoliko različitih načina spelovanja. Ali ako nas za­pitaju kako se speluju slova alfabeta, moramo da odgo­vorimo da se ona uopšte ne mogu spelovati. Ali ovo „ne mogu" ne znači to da je ovaj zadatak beskonačno težak, već samo to da je pitanje „Od kojih se slova, po kojem redu poredanih, sastoji dato slovo?" besmisleno pitanje. Isto onako kako slova nisu ni laka za spelovanje, ni bes­konačno teška za spelovanje, tako i, dokazivaću, oseti ni­su ni opazivi ni neopazivi. Slično tome, međutim, baš kao što nas činjenica da ne možemo čak ni da pitamo kako se neko slovo speluje ni na koji način ne sprečava da savr­šeno dobro znamo kako se slova pišu, tako nas ni činje­nica da ne možemo da govorimo o posmatranju oseta ni na koji način ne sprečava da govorimo o pažnji koju lju­di obraćaju na svoje osete, ili o izjavama i izveštajima ko­je mogu da daju o osetima na koje su obratili pažnju. Glavobolje se ne mogu posmatrati ali mogu biti primeće-ne, i mada je neprikladno savetovati osobu da ne zuri u svoje bolove, sasvim je prikladno savetovati je da na njih ne obraća pažnju.

( 1 9 4 9 : 2 0 5 - 2 0 6 )

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 207

U ovim pasusima, tipičnim za ogroman broj sličnih pri-medbi, nalazimo dobar primer načina na koji Raji isteruje du­ha iz mašine. Zvanično učenje pretpostavlja da imamo privile-govan pristup jednoj privatnoj oblasti koju čine naši sopstveni oseti, misli i mentalna stanja kao i da se taj pristup sastoji u posmatranju naših vlastitih oseta i stanja. Raji pokazuje da se ova distinkcija može na prikladan način povući između naših bolova, osećaja da nas cipela žulja i osećaja mučnine, s jedne strane, i posekotina, modrica i oguljene kože koje lekar može da posmatra s druge. O n o što lekar čini može se ispravno opi­sati kao „posmatranje" . Ali pacijent koji oseća golicanje ili probadanje ima izvestan oset, i bilo bi besmisleno reći da ga posmatra. Reći da neko nešto posmatra implicira da on ili ona koriste svoje oči, ili neku vrstu pomagala pri opažanju kao što su teleskopi, stetoskopi i baterijske lampe. Te naprave se mo­gu koristiti za posmatranje planeta, otkucaja srca i noćnih lep­tirića. Ali ne znamo na šta bi to bilo nalik primeniti ih na ose­te koje imamo ili ozbil jno tvrditi da čovek može da „posma­tra svoju g lavobol ju" . Pošto zvanično učenje pretpostavlja da postoj i ovakav paramehanički analogon poput posmatra-nja , može se pokazati da se radi o jednoj vrsti besmisla upo-ređivanjem preduslova posmatranja s našom stvarnom upo­trebom mentalnih pojmova kao što su probadanje , mučnina i g lavobol ja . To poredenje otkriva kategori jalnu grešku. Po­jam posmatranja primenjuje se na oblast fizičkog na onaj način na koj i se ne može primeniti na oblast mentalnog. Tre­ba primetiti da ovde „ne m o ž e " jeste logičko a ne empiri jsko „ne m o ž e " . Upravo kao što stizanje u London nije stvar ste-pena, ne mogu se ni posmatrati naša žiganja i probadanja . Obrati t i pažnju na oset ili ga zapaziti ne zahteva korišćenje oči ju ili instrumenata, dok posmatranje to zahteva. Ra j lov pravac zaključivanja u ovim odeljcima prikazuje nam onu vrstu lingvističkih argumenata kojih je bezbroj u njegovoj knjizi i koji treba da pokažu da teoretičari nisu uspeli da pri-

208 EJVRUM STROL

mene ili da su neispravno primenili obične pojmove koji opi­suju čovekov mentalni život.

Kritike Rajla

Knjiga The Concept of Mind izazvala je senzaciju kad se pojavila 1 9 4 9 . Bar deset godina to je bila knjiga o kojoj se naj­više raspravljalo u anglo-američkoj filozofiji. Skoro svaki časo­pis je donosio dugačke članke o njo j . Bila je prevedena na mnoge jezike, o njoj se predavalo praktično na svim zapadnim univerzitetima, i brzo je dobila status klasičnog filozofskog de-la. Pa ipak je deceniju kasnije pala u zaborav, i tokom minulih četrdeset godina jedva da se na nju uopšte pozivalo. Sta se desilo što je izazvalo ovakav pad? To je posebno zagonetno, imajući u vidu da je knjiga bila veoma visokog filozofskog kvaliteta, bila sjajno napisana i uvela tako originalne i moćne distinkcije kao što je razlika između znanja kako i znanja da, između glagola radnji kao što je trčati i glagola postignuća kao što je pobedi-ti; što je još značajnije, to je bila prva studija koja je podrob­no pokazala na koji način su povezane filozofija jezika i filo­zofija duha. U ovom poslednjem pogledu ona je bila vesnik ra­da koji će se razviti trideset godina kasnije.

Ima nekoliko mogućih objašnjenja. Jedan od činilaca je i to što su se četiri godine kasnije pojavila Vitgenštajnova Filo­zofska istraživanja. Ona su obuhvatala skoro istu oblast kao i Rajlova studija ali su dublje dosezala. M a koliko sjajna bila Rajlova knjiga, bledela je u poredenju sa snagom i uvidom Vit-genštajnovog dela. Stoga su se filozofi od Raj la okrenuli Vit-genštajnu. Sada su čitali ovog drugog: Raj i je prosto izašao iz mode.

Postoji još jedan činilac. Rajl je tvrdio da se u svom delu bavi „logičkom geografi jom" mnogih pojmova koji se koriste kad govorimo o čovekovom duhu. I mada je jasno da je ovo

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 209 |

zgodan opis, bilo je isto toliko očigledno i da njegovo delo na-ginje verifikacionizmu. Rajl često i u ključnim odeljcima govo­ri o proverivosti propozicija o mentalnim pojavama. Na pri­mer, on kaže: „Jer, otprilike, duh nije predmet jednog skupa neproverivih kategoričkih propozicija, već predmet jednog skupa proverivih hipotetičkih i poluhipotetičkih propozici ja" ( 1 9 4 9 : 4 6 ) . Stoga su neki kritičari smatrali kako je Rajlov cilj da ispravi ono što su drugi filozofi rekli o metodima verifika­cije iskaza koji sadrže mentalne pojmove a ne da pokuša da ra-svetli same te pojmove. Pozitivisti su, naravno, poistovećivali značenje nekog iskaza s metodom njegove verifikacije, i na mnogim mestima u The Concept of Mind čini se kao da Raj i pretpostavlja da, govoreći o tome kako treba proveravati izve-sne propozicije koje sadrže mentalne pojmove, on eksplicira značenje tih pojmova. Stoga je knjiga konačno procenjivana kao tananiji oblik logičkog pozitivizma, gledišta koje je, kao što smo videli, izgubilo uticaj 1950- ih . Rajlovo delo je gurnu­to u stranu s ostatkom tog pokreta.

Bihejviorizam ovog dela bio je treći činilac. Rajl kaže da će navođenje razloga za prihvatanje ili odbacivanje iskaza ko­ji sadrže mentalne pojmove uvek uključivati hipotetičke iskaze 0 spoljašnjem ponašanju. Odgovarajući na pritanje „kakvo znanje jedna osoba može steći o aktivnostima tuđeg duha?" Rajl kaže da se takvo znanje odnosi na to „kako utvrđujemo, i kako primenjujemo, izvesne vrste zakonolikih propozicija o spoljašnjem i unutarnjem ponašanju osoba. D o procene vešti-ne i taktike jednog šahiste dolazim tako što posmatram njega i druge kako igraju šah" (str. 1 6 9 ) . M a d a je Rajl uvek poricao da on duh svodi na ponašanje, i umesto toga tvrdio da je ocr­tavanje „logičke geografije" mentalnih pojmova filozofski ne­utralan poduhvat, mnogim filozofima se činilo da njegove po­drobne analize izostavljaju unutarnji, doživljen kvalitet men­talnog iskustva. Za te filozofe mentalne aktivnosti kao što su premišljanje ili nagađanje, ili stanja kao što su osećanje bola, bili su različiti od ponašanja. Čovek može, na primer, da ose-

210 E j VRUM STROL

ća bol a da ne ispoljava nikakav poseban način ponašanja. A čak i kad bi ga ispoljavao, sam bol ne bi trebalo poistovetiti s ponašanjem o kojem je reč. Bol nije grimasa. Stoga čak i ako je Raj i bio u pravu kad je dokazivao da se mentalna aktivnost vrši u raznovrsnim intersubjektivnim situacijama, nije sledilo da je ponašanje pri tom ispoljeno identično mentalnim doga­đajima o kojima je reč. Za razliku od Raj la , koji je umanjivao unutarnje iskustvo, Vitgenštajn je isticao i priznavao postoja­nje tih fenomena. Njegova je poenta bila to da njih ne bi tre­balo poistovećivati s pojavama poput podrazumevanja znače­nja, očekivanja, mišljenja i tako dalje. A videlo se da je ovo sta­novište ubedljivije od Rajlovog. Na kraju je ovo možda bio od­lučujući činilac u opadanju Rajlove reputacije.

Dž. L . Ostin ( 1 9 1 1 - 1 9 6 0 )

Život

Uz mogući izuzetak Vitgenštajna, Ostin je jedinstven među fi­lozofima o kojima smo raspravljali po tome što nije za sobom ostavio autobiografiju ili dnevnik. Stvar s Vitgenštajnom je slo­žena. Prema Reju M o n k u , krajem 1 9 2 9 . Vitgenštajn je razmi­šljao o tome da napiše autobiografiju, ali od plana nije ispalo ništa. Sledeće dve ili tri godine pravio je neke pribeleške u ko­jima je pokušavao, kao što navodi M o n k , „da izloži 'golu isti­nu' o sebi" . Staviše, njegov Nachlass je posejan šifrovanim taj­nim porukama. One ne obrazuju jedan jedini dokument ali kad se prikupe i dešifruju pružaju uvid u njegove privatne (če­sto seksualne) aktivnosti i u njegove psihološke reakcije na ove epizode. Teško je odlučiti kako da se opišu ovi tajni spisi. Ne mogu se nazvati „autobiografi jom" ni „dnevnikom" - možda ih je najbol je opisati kao jedan od onih prelaznih slučajeva

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 211

(Zwischengliedern) za koje je Vitgenštajn stalno zahtevao od filozofa da ih ističu. On je takođe bio veliki pisac pisama koja obuhvataju čitav niz tema od njegovih osećanja depresije do učenih briga o engleskom prevodu Tractatusa. Ove poslanice su objavljene u Letters from Ludwig Wittgenstein, with a me­moir by Paul Engelmann ( 1 9 6 7 a ) ; Letters to C. K. Ogden from Ludwig Wittgenstein ( 1973) i Letters to Russell, Keynes, and Moore by Ludwig Wittgenstein ( 1974) . Na osnovu ove ra­znovrsne građe istoričar filozofije može steći prilično dobru sli­ku Vitgenštajnovih misli i stavova tokom većeg dela njegovog života.

Ali u slučaju Ostina nemamo pisanih beleški o njegovim svakodnevnim iskustvima i zapažanjima, nikakve odeljke u kojima govori o sebi i nikakvu autobiografiju. Praktično se sve što znamo o njemu zasniva na vinjetama koje su ostavili po­znanici, poput njegovih oksfordskih kolega Armsona, Hemp-šajra, Pirsa [Pears], Harta i Raj la . Srećom, imamo i jednu iz­vanrednu (mada isuviše kratku) biografiju. Nju je napisao Dž. Dž. Varnok i ona nosi naslov „John Langshaw Austin: A Bio­graphical Sketch" . Prvobitno se pojavila u Proceedings of the British Academy 1 9 6 3 . a preštampana je u Symposium on J. L. Austin 1 9 6 9 . Varnokova skica pruža divnu sliku Ostina. Ona obuhvata Ostinovo rano detinjstvo, učeničke i studentske da­ne, njegovu karijeru obaveštajnog oficira u Drugom svetskom ratu, kao i njegova kasnija gledišta o prirodi filozofskih pro­blema i o tome kako ih treba rešavati.

Varnok nam kaže da je Ostin još kao đak bio intelektu­alno nadareno dete. Kasnije je na Oksfordu dobio Geisfordo-vu [Gaisford] nagradu za grčku prozu kao i druge nagrade a do filozofije je došao preko proučavanja Aristotela. I Ostin i M u r studirali su prvobitno klasične jezike, a ova je vrsta obra­zovanja nesumnjivo igrala značajnu ulogu u njihovom istica­nju običnog jezika i u razvoju oštrog osećaja koji su obojica pokazivala za tanane distinkcije u jeziku. Ostin se najviše divio Muru, a ne Raselu ili Vitgenštajnu. Čini se da je Ostina manje

212 EJVRUM STROL

nego Rajla pogađalo sumorno stanje oksfordske filozofije u 1930- im a, kao i Raj i , nalazio je da je Pričard najpodsticajniji mislilac u toj ustanovi. Pričard nije imao nikakvo opšte shva-tanje filozofskih problema i pristupao im je svakom ponaosob. Nije jasno da li je ovaj stav zarazio i Ostina, ali to je bilo i Osti-novo shvatanje tokom većeg dela njegove karijere.

Ostin je reagovao na snažan ofanzivan pristup logičkog pozitivizma skoro na isti način kao i Raji . On je uopšte uzev osećao simpatije prema pozitivističkom napadu na retoričnost, pretencioznost i nejasnost koji se često povezuju s metafizič­kim poduhvatima te je stoga odobravao realističke poglede Bečkog kruga. Ali je isto tako osećao i nepoverenje prema po­zitivističkoj odanosti kvazinaučnoj tehničkoj terminologiji i, štaviše, video je u pozitivizmu još jednu opštu filozofsku teori­ju koja i nije bila toliko različita od teorija čije je pretenzije že-lela da razori. Ostin je dosledno smatrao da ukoliko za filozo­fiju važi ikakvo uopštavanje to je da su i formulacije filozof­skih problema i njihova navodna rešenja nejasni, zato što su fi­lozofi bili skloni da ova pitanja isuviše brzo reše. Kao što Var­nok kaže:

Verovao je (poput Mura) kako, da bi došlo do napretka u filozofiji, treba postaviti mnoga pitanja, pregledati mnoge činjenice, mnoge argumente razviti korak po ko­rak i oštro kritikovati; pitanja treba strogo razdvojiti i razmatrati jedno po jedno, i ne treba štedeti truda da bi se učinilo potpuno jasnim koje se pitanje postavlja i koji se tačno odgovor na njega nudi. Učinak, u raspravama iz tridesetih godina, ovog upornog opiranja žurbi bio je opisan kao „snažno negativan", a nema sumnje da je ta­kav i bio (ako se setimo sklonosti filozofa da se i dalje ponašaju na isti način); ali sasvim sigurno nije bio dosa­dan i, iznad svega, nije bio zanemarljiv.

( 1 9 6 9 : 7 )

Prema Varnoku, niko van Ostinove porodice nije ga do­bro poznavao, a on to pripisuje stidljivosti. Stidljivost često

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 213

može biti pomešana sa nadmenošću i ravnodušnošću, i to je

moglo uticati na način na koji su neki pojedinci videli Ostina.

Nema sumnje da su njegova oštra inteligencija i prodorna du­

hovitost izgledali zastrašujuće mnogim od njegovih poznanika.

Varnok razmatra ovo pitanje i slaže se da je Ostin „ulivao

strah" ali poriče da je bio hladan ili dalek:

Istina je da je bio, i da nije mogao a da ne bude, zastra­šujuća osoba , ali nije istina da je bio hladan. Zato što su njegova l jubaznost, njegove naklonosti i odbojnost i bili toliko stvarni nisu mogli da budu, bez laganja, odreda is-poljeni; a Ostin nije bio sposoban za laž.

Iznad svega treba imati na umu da, mada je izazivao strah, kod njega nije bilo ukočenosti ni naduvenosti, ni­kakve pedantske strogosti. U razgovorima je bio sposo­ban za najsmelije uzlete spekulacije i maštovita odstupa­nja od uobičajenog, može se čak reći predan nj ima; tako-đe nije bio nimalo visokoparan; njegova predavanja i di­skusije, čak i kad je u filozofskom pogledu bio smrtno ozbil jan, bili su uvek zabavni a ponekad i ludo smešni. Njegov način govora - prilično suv i spor, veoma jasan i sa svim ivicama, takoreći , veoma oštro određenim - bio je s ja jno izražajan i u pogledu karakterističnih vrednosti njegovog predmeta, kao i karakteristične duhovitosti nje­govog stila. Bilo je to , povremeno, i efikasno polemičko oružje; jer on bi mogao , a ponekad je to i činio, da filo­zofske propozicije svede na beznačajne besmislice prosto time što bi ih naglas pročitao. Bio je veoma daleko od to­ga da misli da je filozofija neka vrsta zabave; ali je vero-vao da je njeno upražnjavanje tim bolje što je pri jatnije, i sa uživanjem je prihvatao brojne mete koje mu je nudi­la za podsmeh. Njemu se činilo da je od ozbiljnosti do pretencioznosti i prevare samo mali korak; i svoju je pri­rodnu duhovitost promišljeno koristio kao oružje protiv lažnih dubokoumnosti . U njegovim rukama filozofija je izgledala u isto vreme i ozbiljnija i zabavnija.

( 1 9 6 9 : 2 0 - 2 1 )

214 EJVRUM STROL

Teško mi je da poverujem da je ma ko ko je lično pozna­vao Ostina mogao da pomisli da je on hladan. Ja sam ga upo­znao kad je posetio Berkli 1 9 5 8 . Ranije sam primio ljubazno pisamce od njega o članku koji sam napisao ubrzo pošto sam doktorirao. Tada sam predavao na Univerzitetu Britanske Ko­lumbije i pozvao sam Ostina da tu održi predavanje dok je bio u Kaliforniji. Nekoliko dana smo proveli zajedno, a na kraju tog vremena me je pozvao da se pridružim njegovom semina­ru na Berkliju preostala dva meseca njegovog trajanja. Pre no što je on stigao, napisao sam članak o sledenju pravila - česta tema medu onima koji su nedavno čitali Vitgenštajnova Filo­zofska istraživanja - koji iz raznih razloga mudro nisam obja­vio. Ostin je učtivo slušao moja gledišta o tom predmetu i po­tom izneo razložne komentare. Rekao je da su pitanja o slede­nju pravila manje značajna od moralnih implikacija koje po­stojanje pravila povlači za sobom. Kao kolega golfer, podsetio me je da onaj ko krši pravila vara, i to je dimenzija koju treba intenzivno proučavati. Koliko ja znam o ovom predmetu on sam nikada nije ništa objavio.

J a sam, pored Izabel K. Hangerland [Isabel C. Hunger­land], bio jedini „profesionalni filozof" ko jem je bilo dozvolje­no da pohađa predavanja. Tada je Ostin govorio o razlikama između učinaka, uzroka i posledica (pojmova koji očigledno imaju neposrednog značaja za utilitarizam, mada tu reč nije ni pomenuo). Njegova tehnika podučavanja bila je neuobičajena. Umesto da drži predavanja, uključio je desetak postdiplomaca u zajedničko kolegijalno istraživanje tog predmeta. Ovo bi se sastojalo u tome što bi student na tabli napisao neku rečenicu, kao što je „Učinak eksplozije mogao se osetiti kilometrima unaokolo" a potom bi „učinak" zamenjivao recima „rezultat" i „posledice" da bi se videlo da li se one uklapaju. O tim za-menama mišljenje bi davala cela grupa a predložene sugestije bi bile razmotrene. Ponekad bi (zavisno od rečenice) te zame-ne bile prikladne a ponekad ne bi. Kad ne bi, to je vodilo ras­pravi o tome zašto se ne uklapaju. U svakom slučaju pokuša-

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 215

vali su se novi jezički potezi, koji su često uključivali i nove re­čenice. Pridevi i prilozi su umetani u svaku rečenicu da bi se vi-delo da li dolazi do promene značenja i da li imaju ili nemaju smisla u određenim kontekstima. Moglo se pokušati da se „na nesreću" ili „hot imično" stave pre „učinaka" , na primer.

Posle nedelja i nedelja ovih jezičkih manipulacija otrki-ven je nejasno ocrtan skup reči koje „idu" s određenim termi­nom ali ne i sa drugima. Postepeno, kako se gradio skup ova­kvih reči, otkrivao se smisao svakog termina. Ostinova tehni­ka podučavanja nije bilo usmeravanje ex catedra. Umesto da objavljuje autoritativne odluke, on bi rekao „Pretpostavimo da ovde pokušamo s ovom reči" ili „Sta mislite ako stavimo ovaj izraz ovde?" i tome slično. To je za mene bio fascinantan i ori­ginalan metod podučavanja. Ostin je održao ovaj seminar i kad je posetio Harvard 1 9 5 5 . Nagovarao je Zena Vendlera, koji je učestvovao u njemu, da napiše članak o ovoj temi. Re­zultat (a ne učinak ili posledica) bio je sjajan ogled „Effects, Results, and Consequences", objavljen u Vendlerovoj knjizi Linguistics in Philosophy 1967 . Čitaoci koji žele da steknu uti­sak o dubokim uvidima koje ovakvo jedno istraživanje može da pruži trebalo bi da pročitaju ovaj Vendlerov ogled. Ništa iz ranije istorije zapadne filozofije neće ih pripremiti za original­nost ovakvog objašnjenja složenih odnosa koji postoje između uzroka i posledica.

Na seminaru i van njega Ostin je bio ljubazan i prijatan i krajnje duhovit u razgovoru. Da bih vam pružio neku predsta­vu o njegovom smislu za humor, navešću tri kratka odlomka iz njegovih spisa. Na kraju članka „A Meaning of a W o r d " on kaže: „U pogledu ovih pitanja potrebno je prodrmati dogma-tičare: mada nas istorija navodi na pomisao kako je ponekad bolje dogmatičare ostaviti u njihovom dremežu" ( 1 9 7 0 b : 7 5 ) .

Prvi pasus članka „Truth" glasi:

1. „Šta je istina?" reče podsmešljivo Pilat i ne sačeka od­govor. Pilat je bio ispred svog vremena. Jer „ is t ina" je ap­straktna imenica, to jest, kamila koju su stvorili logičari,

j 216 I EJVRUM STROL

a koja ne bi izmakla čak ni pogledu gramatičara. Prilazi­mo jo j s kapom i kategori jama u ruci: pitamo se da li je Istina supstancija (Istina, skup raznih Znanja) , ili kvali-tet (nešto poput crvene bo je , što inherira u istinama), ili odnos („korespondenci ja" ) . Ali filozofi bi trebalo da iza­beru nešto bliže svom rastu da se s tim nose. O n o o če­mu treba raspravljati jeste upotreba, ili izvesne upotrebe, reči „ ist ini to" . In vino, možda, „veritas", ali u trezvenom simpozijumu „verum".

( 1 9 7 0 b : 1 1 7 )

U Sense and Sensibilia nerazdvojno su izmešani duhovitost

i filozofski uvid:

Ima razlika i druge vrste u načinima na koje se „ l iče" može upotrebiti i razumeti. Spremamo se da posmatra-m o , sa sedišta smeštenih visoko na stadionu, fudbalsku utakmicu u kojo j je jedan od timova iz Japana . M o g a o bih da kažem

(1) „Liče na m r a v e " ; ili

(2) „Liče na Evropl jane"

Sasvim je jasno da kad kažem (1) nemam na umu ni da sam sklon da mislim da su neki mravi izašli na teren niti da ću ustanoviti, kad ih dobro razgledam, da igrači izgledaju tačno, pa čak ni samo donekle, kao mravi. (Mogu sasvim dobro da znam, pa čak i da vidim, da na primer nemaju onaj karakteristično tanak struk).

( 1 9 6 2 b : 4 0 )

Uprkos ogromnom broju odeljaka nalik ovima, za Osti-

nova života je vladalo mišljenje da je on udaljen i hladan. M a ­

da je pogrešan, možda ima razloga koji objašnjavaju ovakav

utisak. Uporedite Ostina sa Murom, na primer. Ostin je bio sli­

čan Muru po tome što je bio porodičan čovek. Ali za razliku

o d M u r a , koji je nesputano uživao u jelu i piću, šetnjama, b a -

štovanstvu, da razgovara s prijateljima i da im svira na klavi­

ru , Ostin j e svoj dom tretirao kao neku vrstu skloništa. Mogao

bi da bude divan domaćin kad t o prilika zahteva, ali uopšte

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 217

uzev nije ni želeo niti su mu bile potrebne razonode s brojnim prijateljima. Oženio se 1 9 4 1 . i imao četvoro dece, dve kćeri i dva sina. Brak i porodica bili su izvor zadovoljstva i sreće ko­ju, kako kaže Varnok, „nije nalazio nigde drugde, i za mene nema sumnje da ova odanost u velikoj meri objašnjava utisak udaljenosti, izdvojenosti, koji je ponekad ostavljao u drugim sredinama".

Ostinova smrt u februaru 1 9 6 0 . u četrdeset devetoj godi­ni, bila je neočekivana i ostavila je duboku prazninu u Oksfor-du. Varnokov opis je veoma dirljiv: „Njegov je fino ocrtan lik - njegovo lice, kao što je So [Shaw] rekao za Voltera [Voltai­re] , bilo je 'sve inteligencija' - više meseci izgledao umoran i is­crpljen; ali na kraju se jedva i saznalo da je bio bolestan a već je bilo jasno da umire."

Uzrok smrti bio je rak. Kad je umro, Ostin je bio na vrhun­cu svojih filozofskih moći. Zanimljivo je nagađati kako bi se raz­vijala njegova misao i kakvo bi to dejstvo imalo na analitičku fi­lozofiju u drugoj polovini dvadesetog veka. Moje je mišljenje da bi posledice bile ogromne i da bi glavni tok filozofije bio radi­kalno različit da je Ostin poživeo još dve ili tri decenije.

Filozofija

Broj Ostinovih objavljenih dela je mali ali je njihov uticaj na profesiju bio ogroman. Imamo sledeće: oko četrnaest ili pet­naest ogleda, od kojih je desetak sakupljeno i objavljeno pod naslovom Philosophical Papers. Dve knjige, Sense and Sensibi-lia i How to Do Things with Words, posthumno su rekonstru-isali Varnok i Armson, respective, na osnovu opsežnih Ostino­vih beleški za predavanja. Ovome možemo da dodamo i tri-če-tiri manja rada i kritički prikaz, „Intelligent Behaviour", Raj lo-ve knjige The Concept of Mind u Times Literary Supplement 1 9 5 0 . Ovaj kratak prikaz predstavlja Ostina u najboljem izda-

218 EjvRuM STROL

nju - duhovitog, oštrog i dubokog. O Rajlovoj tvrdnji da je duha prognao iz mašine Ostin piše:

Oni koji se, kao profesor Raji, bune protiv dihotomije kojoj su jednom bili odani, obično tvrde da stvarno po­stoji samo jedna od suprotnosti. I tako on, mada ne ve-ruje da je telo mašina, veruje da samo ono, a ne i „duh", postoji: On sa prozelitskom strašću propoveda učenje o „jednom svetu". Ali šta se ikada dobilo ovom omiljenom filozofskom zabavom brojanja svetova? I zašto se uvek pokazuje da je odgovor jedan ili dva, ili neki sličan, okru-gao, filozofski prihvatljiv broj? Zašto, ako ima devetna­est nečega, to nije filozofija?

( 1 9 7 0 : 4 7 - 4 8 )

U ovom pasusu sadržana je jedna od Ostinovih karakte­rističnih tema. Zašto su filozofi odani jednostavnoj dihotomiji ili, još gore, samo jednoj njenoj strani? Kao što kaže, „Zašto, ako ima devetnaest nečega, to nije f i lozofi ja?" Imamo li ovde odjek Aristotelove primedbe iz Knjige X I I , glave 8 Metafizike da imamo četrdeset sedam ili četrdeset osam nepokretnih po­kretača, a ne samo jednog?

Većina Ostinovih dela se može razvrstati u dve grupe. Pr­va se sastoji od brižljivog ispitivanja četiri duboka problema: problema tuđih svesti, slobode volje, našeg znanja o spolja­šnjem svetu i prirode istine. Druga grupa je usmerena nečemu u istoriji filozofije novom: pokušaju da se iznese teorija ili op-šte objašnjenje onoga što Ostin naziva „govornim činovima" -šta su oni i kako funkcionišu u komunikaci j i . Neki od spisa se bave temama iz obe grupe (npr. „Other M i n d s " ) , ali za većinu to ne važi. Ostinov pristup pitanjima iz ove dve grupe je i de-flacionistički i konstruktivan. To su posledice koje slede iz nje­govog brižljivog opisivanja uobičajenih upotreba raznovrsnih jezičkih idioma. Konstruktivan aspekt pruža veran opis znače­nja i upotreba tih izraza, a deflacionistički aspekt pokazuje ko­liko su pogrešna, netačna pa čak i nerazumljiva mnoga tradi­cionalna filozofska gledišta o ovim problemima.

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 219

Navešću najvažnije spise koji pripadaju ovim grupama:

Grupa I

1. Tuđe svesti a. „Other M i n d s " , 1 9 4 6 . b. „Pretending", 1 9 5 8 .

2 . Sloboda volje a. „Ifs and C a n s " , 1 9 5 6 . b. „A Plea for Excuses" , 1 9 5 6 - 1 9 5 7 . c. „Three Ways of Spilling I n k " , 1 9 5 8 .

3 . Istina a. „Truth" , 1 9 5 0 . b. „Unfair to Fac t s " , 1 9 5 4 .

4 . Problem spoljašnjeg sveta a. „Are There A Priori Concepts?" , 1 9 3 9 . b . Sense and Sensibilia, 1 9 6 2 .

Grupa II (govorni činovi)

a. „Other M i n d s " , 1 9 4 6 . b . „How to Talk: Some Simple Ways" , 1 9 5 3 - 1 9 5 4 . c. „Performative Utterances", 1 9 5 6 . d. How to Do Things with Words, 1 9 6 2 . e. „Performative-Constative", 1 9 6 3 .

Očigledno je neizvodljivo da ovde raspravljam o svakoj od pomenutih tema. Umesto toga, usredsrediću se na Ostinov metod, za koji je on verovao da se može primeniti na svaki fi­lozofski problem. Mada su i drugi pisci, kao što su Mur, Vit­genštajn i Raj i , naglasili značaj proučavanja običnog jezika kao i njegov odnos prema filozofskim teškoćama, nijedan dru­gi filozof nije ove teme ispitao toliko duboko i brižljivo kao što je to učinio Ostin. U praksi je stoga njegov pristup nešto u isto-riji filozofije apsolutno novo. Prvo ću objasniti u čemu se taj

I 220 I EJVRUM STROL

/

pristup sastoji a potom pokazati na koji način on baca novo svetio na pitanja slobode volje i prirode govornih činova. Ostin je uvek oklevao, naravno, da iznosi uopštavanja o filo­zofskom metodu, ali je ipak to učinio na dva mesta, prvi put i opširnije na početku ogleda „A Plea for Excuses" i zatim, u manjoj meri, na početku knjige Sense and Sensibilia.

Ostinov metod

Ostinov metod počiva na dva načela. Nazvaću ih „prin­cipom prve reči" i „principom ontološke primenljivosti". Oba su jasno izražena u „A Plea for Excuses" .

1. Princip prve reči polazi od toga da svakodnevni jezik ima dugu istoriju. Hiljadama godina su ga ljudi upotrebljavali u najraznovrsnije svrhe, medu koje spada i povlačenje različi­tih distinkcija. To je oruđe korišćeno u praktičnim poslovima života te, prema tome, ima vrednost već i na osnovu toga što je opstalo. M i razlikujemo muško od ženskog, neživo od živog, prijatelje od neprijatelja, a u istančanijim slučajevima ivice od površina, krugove od kvadrata i tako dalje. Spisak ovih distink­cija je beskrajan. Povlačenje ovih distinkcija nije proizvoljno, već svaka distinkcija ima svrhu koja je povezana sa najrazliči-tijim, svakodnevnim aktivnostima običnih ljudi. U suštini, princip prve reči kaže da običan jezik sadrži mnoge distinkcije i da su ove do nas došle u manje-više nepromenjenom obliku.

2 . Princip ontološke primenljivosti je korolari ja principa prve reči. On kaže da ove distinkcije nisu samo verbalne - na­ime, da one izdvajaju ili razlučuju stvarne osobine u svetu. Ta­ko distinkcija muškog i ženskog nije prosto jedan terminološki kontrast već stvarno izdvaja različite fizičke i društvene odlike čije je razlikovanje važno u svakodnevnom životu. Naravno, neke od distinkcija sadržanih u običnom jeziku mogle su nasta­ti iz sujeverja ili neznanja te su stoga neuspešne. Ali to su izuze-

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 221 |

ci. Stoga možemo da pretpostavimo, bar na prvi pogled, da ako neka distinkcija postoji - i ako je postojala dugo vremena - u običnom govoru, možemo da očekujemo da i u stvarnom sve­tu nađemo nešto što joj odgovara.

Izvinjenja i sloboda volje

Uz ova dva principa, možemo da sledimo Ostinovo reše-nje problema slobode volje. Kao što ćemo videti, ono je čvrsto povezano sa zapažanjem da običan jezik razne tipove izvinje­nja razlikuje od drugih oblika čovekovog ponašanja. Argu­ment je istančan i složen. U „A Plea for Excuses" Ostin poči­nje postavljajući pitanje „Kada se 'izvinjavamo' za ponašanje, naše ili tuđe? Kada iznosimo ' izvinjenja'?"

Odgovor je da se to čini u situaciji kada se za nekoga ka­že da je učinio nešto rđavo, pogrešno, neprilično ili neumesno. Posle toga će on, ili neko umesto njega, pokušati da odbrani svoje ponašanje ili da ga izbavi od njegovih posledica. U ta­kvom slučaju odbrana može da se kreće u dva pravca: može se prihvatiti da je neko učinio ono o čemu je reč i dokazivati da je bilo dobro to učiniti. Osoba koja je pokušala da ubije Hitle-ra mogla bi na sudu da izjavi kako se ponosi svojim pokuša­jem. Slediti ovaj pravac znači opravdavati postupak. Različit pristup bilo bi da se prihvati da se učinilo nešto neprilično ali da se porekne da se to nameravalo. Čistio sam pištolj a on je opalio. To je bila slučajnost. Nisam želeo da to uradim i tome slično. To znači izneti izvinjenje. Ostinov početni korak jeste, dakle, povlačenje kontrasta između opravdanja i izvinjenja.

Sada, zašto je važno proučavati izvinjenja? U etici prou­čavamo dobro i rđavo, ispravno i neispravno, obavezno i za­branjeno, a sve to je u velikoj meri povezano s ponašanjem - s različitim postupcima. Ali važno je da se uvidi da je pojam „postupanja" , onako kako se on koristi u filozofiji, veoma ap-

222 EJVRUM STROL

straktan pojam. Ipak Ostin ističe da, „u 'ozbiljnoj filozofiji ' , moramo da postavljamo pitanja kao što su: Da li kinuti znači postupiti na određen način? A da li to znači i disati, ili videti, ili matirati, ili bezbroj drugih stvari? Ukratko, za koji je niz glagola, upotrebljenih u koj im prilikama, 'postupanje' moguća zamena?" Proučavanje izvinjenja može da baci svetio na ove probleme. Ispitivati izvinjenja znači ispitivati slučajeve u koji­ma je nešto učinjeno, ali u kojima je došlo do odstupanja ili ne-uspeha. To su stoga posebne vrste činjenja. Ali ako su poseb­ne, zašto da ih proučavamo? Ostin odgovara: „Kao što je to često slučaj, nenormalno će baciti svetio na normalno, pomo­ći će nam da prodremo kroz zaslepljujući veo jasnosti i očigled-nosti koji nam skriva mehanizme prirodno uspešnog č ina" (str. 180) . Analizirajući izvinjenja, možemo dakle da steknemo ja­sniji pogled na složenosti sadržane u vršenju bilo kog čina. Da­lje, on tvrdi: „Ispitujući sve načine na koje svaki čin može da ne bude 's lobodan' , t j . ispitujući slučajeve u kojima se neće moći reći prosto ' X je učinio A', možemo se nadati da se oslo­bodimo problema Slobode" (str. 1 8 0 ) .

U gornjem pasusu nalazi se rečenica čiji značaj možemo da previdimo pri brzom čitanju. Ostin kaže: „Kao što je to če­sto slučaj, nenormalno će baciti svetio na normalno. " On ne razrađuje ovu primedbu ni u ovom ogledu niti bilo gde drugde, ali to je upadljiva odlika njegovog metoda - i to odlika o ko­joj nijedan raniji filozof, uključujući tu i Vitgenštajna, nije raz­mišljao. To je ideja da proučavanjem onoga što predstavlja od­stupanje možemo da bacimo svetio na ono što je uobičajeno. Ostin to čini u svim svojim spisima: umesto da raspravlja o tvr­đenjima on raspravlja o performativima, jezičkim izrazima ko­ji liče na tvrđenja ali nisu ni istiniti ni lažni i igraju različitu ulogu od one koju imaju tvrđenja. Ili opet, u kanoničkoj for­mulaciji problema slobode volje postavlja se pitanje da li je po­našanje neke osobe u potpunosti određeno prethodnim uslovi-ma i, ako jeste, da li se ta osoba može smatrati odgovornom za ono što čini. Umesto da ispituje pojam odgovornosti , u ovom

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE j 223

ogledu Ostin posmatra njegovo naličje, slučajeve u kojima je neka osoba nešto učinila ali odbija da za to prihvati odgovor­nost pozivajući se na olakšavajuće okolnosti ili nudeći neki drugi oblik umanjenja krivice. Ostinova tehnika počiva na pretpostavci da ćemo, kad sebi razjasnimo naličje nekog poj­ma ili zamisli, razjasniti, ili će nam bar biti jasnije, i njegovo li­ce. Ostin kaže da nam ovaj pristup pomaže da izbegnemo ne­ke tradicionalne ćorsokake:

Prvi od ovih je problem Slobode. M a d a se tradicionalno shvatao kao „pozit ivan" termin koji zahteva razjašnje­nje, ima malo sumnje u to da reći da smo postupali „slo­b o d n o " (u fi lozofskom smislu te reči koji je samo u veo­ma labavoj vezi sa njenom svakodnevnom upotrebom) znači reći samo da nismo postupali neslobodno, u ovom ili onom od mnogih raznorodnih načina na koji se može neslobodno postupati (pod prinudom ili šta već ne). Po­put „s tvarnog" , „s lobodno" se upotrebljava samo da bi se odstranila pomisao da se radi o nekoj od njenih pri­znatih antiteza ili o svima njima. K a o što „ist inito" nije ime neke osobine iskaza, tako „s lobodno" nije ime neke osobine postupaka, već ime jedne dimenzije unutar koje se postupci procenjuju. Ispitujući sve načine na koje sva­ki postupak može ne biti „ s l o b o d a n " , t j . slučajeve u ko­jima se neće moći reći prosto „ X je učinio A " , možemo se nadati da se oslobodimo problema Slobode.

( 1 9 7 0 b : 1 2 8 )

U ovom je pasusu sadržano Ostinovo rešenje problema slobode. „Slobodno" je, kaže Ostin, ime jedne dimenzije unu­tar koje se procenjuju postupci. Kad bi to bilo ime nekog svoj­stva postupaka, mogli bismo da damo pozitivan opis onoga što neki postupak čini slobodnim. Ali to ne možemo, jer je „s lobodno" reč koja svoje značenje dobija od pojmova koje is­ključuje. Stoga ima mnogih načina na koje neki postupak mo­že da bude slobodan: „Ubio sam pacova, to je i zaslužio", ili „Otišao sam tamo zato što sam to h teo" . Oboje isključuje po­stupke izvršene pod prinudom, ali u prvom slučaju se odgovor-

I 224 I EJVRUM STROL

nost izričito prihvata dok u drugom slučaju pitanje odgovor­nosti može i da se ne postavlja. Ima takode hiljade načina na koje neki postupak može da bude neslobodan, a neki od njih uključuju izvinjenja. „ M o r a m da perem ruke svakih deset mi­nuta, prosto ne mogu drugači je" , ili „Uperio mi je pištolj u gla­vu, tako da sam morao da otvorim sef" , ili „Sapleo sam se i za­to ispustio poslužavnik". Sve su to slučajevi u kojima smo bili neslobodni, u kojima nismo bili u stanju da upravljamo onim što radimo, i u svakom slučaju se iznosi neko opravdanje. Ali u svakoj je situaciji upravljanje svojim postupcima odsutno na drugačiji način. U prvoj imamo opsesiju, u drugoj prinudu, a u trećoj slučajnost. Ako želimo da nekom objasnimo šta to znači reći „ X je s lobodan" , reći ćemo nešto kao „ X nije pod prinudom" ili „ X nije prisiljen" i tome slično. Stoga se „slobo­dan" u običnom govoru upotrebljava kao reč kojom se nešto isključuje; ona je suprotstavljena pojmovima kao što su „pod prit iskom", „prisi lno", „prinudno". U Ostinovom žargonu, to je slučaj u kojem negativna upotreba „nosi pantalone" , slučaj u kojem reči kao „pritisak" i „prinuda" nose značenje. Znamo šta znači vezati nekoga - znači sputati ga - i tome slično. Ali ne znamo, osim što su ovakve okolnosti isključene, šta znači biti slobodan. U onim slučajevima u koj ima su izvinjenja na mestu, „s lobodno" je isključeno mada isključeno na mnogo raznih načina.

Pošto je „s lobodno" reč običnog jezika, i pošto ona iz­dvaja raznovrsne kontraste, i pošto, dalje, takve distinkcije iz­ražavaju odlike čovekovog ponašanja, možemo da kažemo da zaista ima slučajeva slobodnog postupanja, baš kao što ima i slučajeva neslobodnog postupanja. Prema tradicionalnom pro­blemu slobode, zato što svaki postupak ima prethodne uzroke, nijedna osoba nije mogla da odluči ili da postupi drugačije, te prema tome nijedna nije slobodna. M a d a je možda istina da svaki postupak ima svoje uzroke, iz te teze ne sledi da nijedan postupak nije slobodan. U stvari, Ostin iz konjunkcije princi­pa prve reči i principa ontološke primenljivosti izvodi suprotan

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 225

zaključak. Zajedno ova dva principa povlače za sobom to da

su neki postupci slobodni a drugi neslobodni. Primenljivost iz­

vinjenja u običnom životu otkriva čitav niz različitih vrsta ne­

slobodnih postupaka i, nasuprot tome, čitav niz slobodnih po­

stupaka. Ovaj rezultat nam omogućava da se „oslobodimo"

problema slobode.

Zašto sam prvo od ovih metodoloških načela nazvao

„principom prve reči"? Razlog je to što Ostin veoma brižljivo

ističe da pozivanje na običan jezik nije poslednja reč. Kao što

kaže:

Izvesno je da običan jezik ne polaže pravo na to da pred­stavlja poslednju reč, ako uopšte ima tako nečega. On u sebi utelovljuje, zapravo, nešto bolje no što je metafizika Kamenog doba, naime, kao što smo rekli, otelovljuje na-sleđeno iskustvo i sposobnost razlikovanja mnogih gene­racija ljudi. Ali ta sposobnost razlikovanja bila je prevas-hodno usredsredena na praktične životne probleme. Ako je neka distinkcija uspešna u običnom životu (što i nije mala stvar, jer je čak i običan život pun teških slučajeva), tada sigurno u njoj ima nečega, ona neće obeležavati ni­šta: a ipak je prilično verovatno da to neće biti najbolj i način da se urede stvari ako su naša interesovanja šira ili intelektualnija no što su ona običnog čoveka. I dalje, ovo iskustvo je izvedeno iz izvora dostupnih običnom čoveku tokom cele civilizovane istorije: ono ne potiče od mikro­skopa, a u običan jezik bivaju inkorporirane sve vrste grešaka i uobraženja pa čak prolaze i test opstanka (sa­m o , kad se to dešava, zašto to ne bismo i otkrili?) . Izve­sno je , dakle, da običan jezik nije poslednja reč: u princi­pu on se svuda može dopuniti i poboljšati i zameniti . Sa­mo, treba da imamo na umu, običan jezik jeste prva reč.

( 1 9 7 0 b : 1 3 3 )

Jedna od grešaka koju su neki kritičari počinili raspra­

vljajući o Ostinovoj filozofiji jeste to što su pretpostavili da je

običan jezik poslednja reč. Ostin je dosledno poricao da je ika­

da zastupao ovakvo gledište, i zapravo je u svom poslednjem

226 EJVRUM STROL

delu o govornim činovima razvio taksonomiju čiji glavni ter­mini - kao što su „ lokuciono" , „i lokuciono" i „perlokuciono" - uopšte ne pripadaju običnom jeziku. Mislio je, dakle, da kad se bavimo filozofijom ima okolnosti u kojima je potrebno da običan jezik bude dopunjen tehničkim terminima. Ali isto ta­ko nikada nije prestajao da ističe kako je običan jezik prva reč. Svako istraživanje treba da počne razmatranjem onoga što nam on nudi. U „A Plea for Excuses" Ostin principima koje sam pomenuo dodaje i desetak posebnih načela. Ali ta načela su isuviše podrobna da bi se o njima ovde raspravljalo.

Govorni činovi

Ostin je o ovoj temi prvi put raspravljao u članku „Tuđe svesti" iz 1 9 4 6 . Tu on na jednom mestu dokazuje da, mada se „Ja znam" na razne načine razlikuje od „Ja obećavam", „Da, uzimam ovu ženu za svoju zakonitu suprugu" i „Ja upozora­v a m " , ono im je slično u jednom pogledu. „Ja znam" je jedan od onih jezičkih izraza koji se tipično upotrebljava ne da bi se opisalo stanje duha ili izvestilo o njemu već vrši različitu funk­ciju. Na primer, osoba koja u određenim okolnostima kaže „Da, uzimam ovu ženu za svoju zakonitu suprugu" ne opisuje svoj psihološki stav ili osećanja već koristi ovu tradicionalnu formulu kao deo procesa venčavanja s nekim. Takvom prilikom reći „Da, uzimam ovu ženu za svoju zakonitu suprugu" znači učiniti nešto, naime, venčati se. Termin „govorni č in" prvi put se javlja u članku „ H o w to Talk: Some Simple W a y s " , objavlje­nom 1 9 5 3 .

Nasuprot šest strana posvećenih ovoj temi u „Tuđim sve-s t ima" , rasprava u „ H o w to Talk" veoma je proširena. Tri go­dine kasnije Ostin je ovoj temi posvetio ceo članak, „Perfor-mative Utterances" . Godine 1962 . Armson je priredio niz od dvanaest predavanja koja je Ostin održao na Harvardu 1955 .

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 227 |

i objavio ih kao knjigu pod naslovom How to Do Things with Words. Ovo delo sadrži Ostinovu najobimniju teoriju govor­nih činova; celo učenje je sada prerađeno na veoma istančan način. Ostin razlikuje tri različita tipa govornih činova: fonet­ski, fatički i retički. Fonetski čin je prosto čin izgovaranja izve-snih zvukova. Fatički čin je izgovaranje izvesnih slogova ili re­či, kao zvukova izvesnog tipa koji pripadaju izvesnom rečniku i u skladu su s izvesnom gramatikom. Retički čin je vršenje ne­kog čina korišćenjem tih slogova i reči sa određenim smislom i referencijom. Tako „Rekao je 'Mačka je na prostirci" ' izve-štava o fatičkom činu, a „Rekao je da je mačka na prostirci" izveštava o retičkom činu.

Ove distinkcije vode daljim distinkcijama: distinkciji iz­među lokucionog, ilokucionog i perlokucionog čina. Kad se govori o njima, terminologija „činova" biva zamenjena termi­nologijom „snaga" . Govoriti o „lokucionoj snazi" neke izgo­vorene ili napisane rečenice znači govoriti o njenom značenju (smislu). Ostin ovaj govorni čin opisuje tako što kaže da bi, u rečenici kao što je „Rekao mi je 'Pucaj na n j u ' " , pod „puca j " on podrazumevao da pucam a pod „n ju" nju. Ilokucioni čin se sastoji od izgovaranja reči upotrebljenih u njihovom standard­nom smislu da bi se izvršilo ono što bi se, u ovom slučaju, na­zvalo nagovaranjem ili savetovanjem ili naređenjem da pucam na nju. Nagovaranje ili savetovanje je dakle snaga izgovorenog izraza. Perlokucioni čin opisuje rezultat takvog nagovaranja ili savetovanja, naime, to da me je ono uverilo ili navelo da pu­cam na nju. Ponovo Ostin uveravanje ili navođenje naziva „snagom". D o dvanaestog predavanja čak se i za ovu klasifi­kaciju našlo da je isuviše pojednostavljena. Ostin sada razliku­je (str. 150) pet opštijih kategorija izgovorenih izraza, klasifi-kovanih prema njihovim ilokucionim snagama:

1. Verdiktivi

2 . Egzercitivi

I 228 I EJVRUM STROL

Performativi

Ostin počinje opisom onoga što naziva „tradicionalnim pogledom" na jezik. Prema tom shvatanju jedina zanimljiva odlika bilo koje izgovorene ili napisane rečenice jeste njena sposobnost da bude istinita ili lažna. Ovo gledište je nesumnji­vo bilo pod uticajem mišljenja o običnom jeziku kao logičkom kalkulusu koji se sastoji od deklarativnih rečenica. Filozofi su

1 3 Engl, verdict - od lat. vetedictum - presuda, odluka - prim. prev.

3. Komisivi

4 . Behabitivi

5 . Ekspozitivi

Ostin ih podrobno objašnjava - onom vrstom podrobno­sti u koju ovde ne možemo da se upuštamo. Međutim, jedan primer: verdiktivi , 1 3 kao što i samo ime nagoveštava, oličava­ju izricanja presude - recimo, od strane porote, sudije, sport­skog sudije ili arbitra. Takve presude imaju mnoge vidove, na primer, to mogu biti procene, ocene, prosuđivanja ili vredno­vanja. Verdiktivi stoga predstavljaju poseban slučaj onoga što su raniji filozofi nazivali „upotrebama" jezika. Na ovaj način je Ostin u svojoj knjizi pojam „upotrebe" produbio i učinio ve­oma istančanim.

Kao što se iz ovog opisa može videti, Ostinova zrela te­orija govornih činova je postala izuzetno složena. Prema to­me, umesto da pokušamo da objasnimo, putem ovako slože­nog sistema, šta Ostin podrazumeva pod pojmom govornog či­na, opisaću tu teoriju u njenom donekle jednostavnijem obliku, onako kako je izložena u članku „Performative Utterances" iz 1 9 5 6 . Treba naglasiti da su neke od distinkcija koje ću pome-nuti bile izmenjene u How to Do Things with Words.

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE 229

se stoga usredsredili na ono što su zvali „propozici jama", „is­kazima" i „tvrđenjima" i manje-više su zanemarili druge upo­trebe jezika. Dobar primer ovog pristupa može se naći u delu logičkih pozitivista, koji su dokazivali da svaka rečenica koja ima kognitivno značenje jeste ili istinita ili lažna i, ako je ta­kva, ili je analitički istinita, odnosno lažna, ili je empirijski ve-rifikabilna. Drugi rečenički oblici - imperativi, optativi - i nji­hove tipične upotrebe, izdavanje naređenja ili izražavanje želja i tome slično, priznavani su samo na recima; ukoliko su uop-šte pominjani, smatrani su doslovno bez kognitivnog značenja.

Kao što smo videli u trećem poglavlju, pozitivisti su, od­govarajući na kritike, najzad proširili svoj horizont i klasifiko-vali moralne izjave, istorijske i književne opaske, i druge ne-propozicionalne oblike u izraze sa emotivnim, hor ta torn im 1 4

ili poetskim značenjem. Ali nijedan od ovih izraza nije bio kog­nitivno smislen. Ovaj naziv je rezervisan za one rečenice koje su ili istinite ili lažne. Ostin je ovo preterano naglašavanje isti­nitosti i lažnosti nazvao „deskriptivističkom greškom". Greška se sastoji u tome što se mnoge vrste izraza svrstavaju u katego­riju besmislenog a da tamo ne pripadaju. Nasuprot tome, Ostin je istraživao grupu govornih činova koji su izgledali kao tvrđenja i koji bi se gramatički tako mogli klasifikovati, a ko­ji ipak nisu ni istiniti ni lažni mada imaju značenje. Njih je na­zvao „performativima". Uvođenje ove klase izraza predstavlja­lo je tako najznačajniji protivprimer pozitivističkom tvrđenju da su kognitivno smisleni samo oni izrazi koji su bilo istiniti bi­lo lažni.

Mada performativi nisu ni istiniti ni lažni, oni ponekad impliciraju nešto što jeste istinito ili lažno. Na primer, kad ka­žem „Da, uzimam ovu ženu za svoju zakonitu suprugu" u nor­malnim okolnostima venčanja, impliciram da nisam već ože­njen. Shvatiti da izvesne vrste uslova moraju da budu zadovo-

1 4 Od lat. hortari - bodriti, sokoliti, hrabriti - prim. prev.

I 230 I EJVRUM STROL

ljene inače će govorni čin biti ništavan i prazan predstavlja značajan uvid u njhovu logiku. Ostin ove promašene pokušaje [misfires] naziva „neuspesima" [infelicities] a znatan deo član­ka „Performative Utterances" posvećen je utvrđivanju pravila čije kršenje vodi neuspelim govornim činovima. Ostin navodi bar sedam takvih pravila, ukazujući na to da spisak možda ni­je potpun. Prvo, da bi performativ bio u redu stvarno mora da postoji odgovarajuća procedura. Tako se u Engleskoj i Sjedi­njenim Američkim Državama, za razliku od Saudijske Arabije, ne možemo razvesti od supruge tako što ćemo prosto da kaže­mo „Razvodim se od tebe" . U ovim zemljama ne postoji ova­kva procedura. Drugo, izvesne okolnosti moraju da budu ostvarene ili će čin biti promašen pokušaj . „Postavljam te za konzula" , ali već ste postavljeni ili ste konj . Ili „Biram Džor-dža" ali Džordž odbija da se igra. Treće, procedura se mora obaviti ispravno i do kraja. Kažete „Proglašavam ovaj brod kraljicom Elizabetom" a trebalo je da kažete „Nazivam ovaj brod. . . " . Četvrta vrsta nedostatka je neiskrenost: kažemo ,,Sa-učestvujem u Vašem bolu" ili „Obećavam da ću doć i " a to ne mislimo. Peta vrsta neuspeha obuhvata nerazumevanja i ne­sporazume: možda niste čuli šta sam rekao ili mislite da govo­rim o nečemu potpuno različitom. U šestu spadaju slučajevi koje Ostin naziva „zlosrećnim" [unhappiness]: kad nešto čini­mo pod prinudom, a u sedmu slučajevi u kojima se čin ne vrši ozbiljno (na primer, kad je nešto rečeno u pozorištu ili kao deo šale) - „Uhvati zvezdu padalicu".

Kako možemo reći da li je x performativ? Ostin kaže da nam je potreban gramatički kriterijum. On zapaža da svi pri-meri performativa počinju sa glagolom u prvom licu jednine sadašnjeg vremena u aktivu i indikativnom načinu (npr. „Ja obećavam", „Ja naređujem", „Ja te upozoravam" itd.). To je često praćeno dodavanjem reči „ovim" (npr. „Ovim te progla­šavam zamenikom predsednika"). Ali ne mora svaki performa­tiv da ima ova dva standardna oblika: „zatvori vrata" i „eno bika na pašnjaku" mogu da budu naređenje ili upozorenje. Re-

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 231 |

ći „Ovim si upozoren da je bik na pašnjaku" je naprosto eks-plicitnije nego „bik je na pašnjaku" . Još jedna gramatička od­lika performativa je asimetrija između takvih izjava u prvom licu i njima odgovarajućih izjava u trećem licu. „Ja obećavam" je performativno ali „on je o b e ć a o " nije, to je uopšte uzev iz-veštaj o onom što je on učinio.

Ali čak ni ovaj spisak pravila i gramatičkih osobina nije dovoljan da bi se odredio karakter jednog govornog čina. Ovim odlikama moraju se dodati pokazatelji poput tona gla­sa, naglaska, gestikulacije i okolnosti . Okolnosti pomažu da se odluči da li naređujem, savetujem, upozoravam ili laskam. Rezultat Ostinove rasprave je to da čak i kad se sva ova pra­vila i ostali složeni uslovi učine eksplicitnim, distinkcija izme­đu tvrđenja i performativa još uvek nije kristalno jasna. Na primer, da li je „Ura ! " performativ? Da li je „Žao mi j e " per­formativ ili izveštaj o našim osećanjima? Kad sudija kaže „Ti si u ofsa jdu" , njegova primedba je povezana s činjenicama a istovremeno predstavlja i presudu. Ali najzagonetnije od svega je: „Ja tvrdim da. . . " koje se čini kao da izveštava o činu tvrđe­nja i da je stoga istinito ili lažno a ipak liči na „Ja ti naređu­jem .. ." te tako nije ni istinito ni lažno. Stoga je nalik i performa-tivu i tvrđenju. Štaviše, tvrđenja nisu samo ili istinita ili lažna već su podvrgnuta i uslovima uspešnosti i neuspešnosti. Na primer, „Sva Džonova deca spavaju" , ah Džon uopšte nema dece. U ovom slučaju izraz veoma liči na „Obećavam da ću doći " rečeno kad uopšte nemam nikakvu nameru da budem tamo. U slučaju Džonove dece, da li je izraz bez značenja ili besmislen? Sigurno izgleda da je neuspešan, poput prodaje ne­čega što ne postoji .

Ostin tako priznaje da i tvrđenja pate od nezgoda sličnih onima od kojih pate performativi. Prema tome o tvrđenjima možemo da postavimo pitanje ne samo da li su istinita ili lažna već i da li su u redu. Ovo pitanje je primenjivo i na performa­tive: da li su u redu? Možemo pitati: da li je to bilo opravdano upozorenje, dobra procena, ispravna presuda. O tvrđenjima:

232 I EJVRUM STROL

da li su nepristrasna, adekvatna, da li nisu preterana, da li su precizna i tačna? Ova razmišljanja su navela Ostina da s okle-vanjem zaključi da „Ja tvrdim" vrši čin tvrđenja, baš kao što „Ja ti naređujem" vrši čin naređivanja. Prema tome u oba slu­čaja, kazujući nešto, mi nešto činimo. Ali ako je tako, zar nije prvobitna distinkcija između tvrđenja i performativa neodrži­va? Ostin članak završava a da ne odgovara na to pitanje. Ali veruje da još uvek možemo da povučemo održivu distinkciju između značenja i snage iskaza i da je to stoga smer u kojem novo istraživanje govornih činova treba da se kreće. Ova je su­gestija vodila do razrađene teorije iznete u How to Do Things with Words. Deo te teorije je i to da je distinkcija između tvr­đenja (sada nazvanih „konstativima") i performativa bila za-menjena distinkcijom između lokucionih, ilokucionih i perlo-kucionih snaga iskaza.

Kritike Ostina

Videli smo da Raj i svoj rad razdvaja od Ostinovog tako što kaže da se šest od sedam dana on, Ra j i , bavio pitanjima o smislu nasuprot besmislu, dok se Ostin zanimao stvarima kao što su upozorenja, laskanja i drugi tipovi govornih činova. Rajlove primedbe mogu se shvatiti kao da govore o činjenica­ma, ali se isto tako mogu protumačiti i kao tanana kritika Ostina. Kao što kaže: „Svako od nas bi mislio - pogrešno - da u onom manje omiljenom pitanju nema ničeg značajnog." M a šta Raj i imao na umu, činjenice mu ne idu u prilog. Ostinovi spisi sadrže opširne rasprave o smislu i besmislu, o onome što ima značenja i onome što nema značenja. Istina je , naravno, da se on takođe interesovao i za govorne činove. Ali ova dva in-teresovanja nisu nesaglasna, i oba su lepo zastupljena u njego­vom delu. N a početku How to Do Things with Words Ostin povezuje svoje zanimanje za govorne činove s tradicionalnim bavljenjem besmislom. On piše:

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE | 233

Prvo, i najočiglednije, za mnoga „tvrđenja" se pokazalo da su, kao što je K A N T možda prvi sistematski dokazi­vao, u strogom smislu besmislena, uprkos svom bespre-kornom gramatičkom obliku; a neprestano otkrivanje sve novih i novih oblika besmisla, ma koliko se često pu­štalo da njihova klasifikacija ostane nesistematska a nji­hova objašnjenja zagonetna, u celini je činilo samo do­bro. Pa ipak mi, to jest, čak i mi filozofi, postavl jamo iz-vesnu granicu količini besmislica za koju smo spremni da priznamo da je izgovaramo: tako da je bilo prirodno da se zapita, u drugoj fazi, da li mnoga prividna pseudotvr-đenja zapravo uopšte i pokušavaju da budu „tvrđenja" . Počelo je da biva opšte prihvaćeno da mnogi iskazi koji izgledaju kao tvrđenja uopšte i nisu zamišljeni, ili su za­mišljeni samo delom, da zabeleže ili prenesu neposrednu informaciju o činjenicama. ...U ovom pravcu je dosada u pojedinim slučajevima pokazano, ili je bar učinjeno da izgleda verovatnim, da su mnoge tradicionalne filozofske zagonetke nastale usled greške - greške koja se sastoji u tome što se kao neposredna tvrđenja o činjenicama uzi­maju iskazi koji su ili (na zanimljive negramatičke nači­ne) besmisleni ili zamišljeni da budu nešto potpuno dru­go a ne tvrđenja.

( 1 9 6 2 a : 2 )

Ostin ne koristi uvek termin „besmisleno". On često ka­že na primer „nikakav modifikujući izraz nije dozvoljen" ili „nije u redu" ili kaže da takav izraz nema „pravog smisla". Ali ovi idiomi su ekvivalentni onome što Raj i podrazumeva kad koristi reč „besmisleno". Pogledajmo sledeći primer iz „A Plea for Excuses" :

Izrazi koji modifikuju glagole, u tipičnom slučaju prilozi, imaju ograničen opseg primene. To jest, kad je dat bilo koji prilog izvinjavanja, kao što je „nehot ice" , ili „spon­t a n o " ili „impulsivno", nećemo naći da baš ima pravog smisla da ga pridružimo bilo kom i svakom glagolu „ak­c i j e " u bilo kom i svakom konteksu: zapravo, on će se če­sto primenjivati samo na uzak opseg takvih glagola. Ne-

I 234 I EJVRUM STROL

što u izgledu tog m o m k a ga je izazvalo, bacio je ciglu -„spontano"?

( 1 9 7 0 b : 1 9 0 )

Ostinovi spisi su prepuni ovakvih primera. Rajlove pri-medbe i nisu toliko upečatljive koliko je on mislio.

Ozbiljnija je sledeća kritika. Izneta je ideja da je Ostinov pristup u potpunosti introspektivan. Ovu zamerku je izneo V. V. O. Kvajn sredinom 1960- ih , a ponovili su je i mnogi drugi komentatori . Ideja je da se Ostin pita „Šta bih ja rekao kad bi . . . " i da daje odgovor koji možda uopšte i ne odgovara ono­me što bi rekao običan govornik. Ostin je, na kraju krajeva, bio Englez, obrazovan u klasičnim naukama, profesor na Oks-fordu i filozof. Nije verovatno da je upotrebljavao jezik na onaj način na koji bi to činio „čovek sa ulice". Istina je da je na svojim časovima Ostin isto tako pitao i druge učesnike šta bi oni rekli, tako da njegov pristup nije bio čisto subjektivan. Ali takođe je činjenica i to da su ti drugi pojedinci okretali po­gled ka samima sebi da bi odredili šta bi svako od njih kada re­kao. Prigovor je da ništa od toga nije pravo istraživanje na onaj način na koji bi ga terenski lingvisti vršili. Ostin je pred-video ovu primedbu i raspravljao o njoj u „A Plea for Excuses" . Evo kako je odgovorio na nju:

Pa, načini na koje upotrebljavaju reči se kod raznih ljudi razlikuju, i mi govorimo nepažljivo, i naizgled ravnodu­šno kažemo razne stvari. Ali prvo, ne tol iko kol iko bi se pomisli lo. Kad dođemo do pojedinačnih slučajeva, u ve­likoj većini slučajeva će se pokazati da ono za šta smo mislili da predstavlja našu želju da kažemo različite stva­ri o istoj situaciji i u istoj situaciji zapravo nije bilo to -prosto smo situaciju zamislili neznatno drugači je: što je sasvim lako učiniti, zato što, naravno, ni jedna situacija (a bavimo se zamišljenim situacijama) nije nikada „potpu­n o " opisana. Sto podrobnije zamišl jamo situaci ju, na po­zadini izvesne priče - a valja upotrebiti na jneobični ja , ili ponekad, najdosadnija sredstva da bi se podstakle i disci-plinovale naše jadne uobrazilje - to manje nalazimo da se

RAJL I OSTIN: ZLATNO DOBA OKSFORDSKE FILOZOFIJE 235

ne slažemo oko toga šta bismo rekli. Uprkos tome, pone­kad se konačno ne slažemo: ponekad moramo da dopu­stimo da je određena upotreba, mada nam je odbojna, ipak stvarna; ponekad bismo zaista upotrebili jedan od različitih opisa ili oba. Ali zašto bi nas to obeshrabrilo? Sve što se dešava potpuno je objašnjivo. Ako se naše upotrebe reči ne slažu, tada vi koristite „X" tamo gde ja koristim „Y", ili se, što je verovatnije (i izazovnije), vaš pojmovni sistem razlikuje od mog, mada je verovatno isto toliko konzistentan i koristan: ukratko, možemo da otkrijemo zašto se ne slažemo - vi ste izabrali da stvari klasifikujete na jedan način, ja na drugi. Ako naša upo­treba reči nije brižljiva, možemo da shvatimo pobude ko­je tome vode, kao i distinkcije koje nebrižljiva upotreba zamagljuje; ako se radi o „alternativnim" opisima, tada je možda moguće situaciju opisati ili „strukturisati" na dva načina, ili je možda reč o situaciji u kojoj se, što se datih ciljeva tiče, dve alternative svode na isto. Ne treba se plašiti neslaganja u pogledu toga šta bismo kada rekli, već ga treba iskoristiti: teško da objašnjenje neslaganja ne bi pomoglo rasvetljavanju problema. Ako naiđemo na elektron koji se obrće u pogrešnom smeru, to je otkriće, nagoveštaj koji treba slediti, a ne razlog da se odbaci fi­zika: a samim tim, istinski otkačen ili ekscentričan govor­nik jeste redak primerak koga treba ceniti.

(1970b:183-84)

Što se tiče drugih kritika preporučujem članke od Rode-rika Čizolma [Roderick Chisholm], C. Dž. Njua [C. G. New], Džona R. Serla, Džonatana Beneta [Jonathan Bennett] i A. Dž. Ejera koji su izašli u zborniku Symposium on ]. L. Austin, ko­ji je priredio K. T. Fan [K. T. Fann] (1960). U njima se raspra­vlja o većini najznačajnijih kritičkih primedbi upućenih Osti-novoj filozofiji. Na kraju ovog poglavlja treba pomenuti da fi­lozofija običnog jezika, mada na kraju dvadestog veka ima manje zastupnika no što ih je imala 1950-ih, 1960-ih i 1970-ih, ipak ih još uvek ima. Ali Ostinovi doprinosi teoriji govornih činova i danas su još uvek živa tema u filozofiji i lingvistici.

I 236 I EJVRUM STROL

Teoriju su proširili i poboljšali Vendler u Linguistics in Philosophy ( 1 9 6 7 ) , Džon Seri u Speech Acts (1969) i The Con­struction of Social Reality ( 1 9 9 5 ) i A. P. Martinič u Communi­cation and Reference ( 1 9 8 4 ) . Oni su nezavisno jedan od dru­gog pokazali da se, preko teorije govornih činova, filozofija je­zika može protumačiti kao grana filozofije delanja. Govorni činovi su vrsta postupaka, koj i uključuju intencionalno po­našanje. Dalje razvijajući ovaj pravac razmišl janja, Grajs je kasnije utvrdio da se filozofija delanja može protumačiti kao pod-domen filozofije duha. Ovakva veza s filozofijom jezika već je pretpostavljena u Raj lovom radu, ali je u velikoj meri dalje razvijena u delima Vendlera, Serla i Grajsa. Kao rezultat ovog razvoja, filozofija jezika, koja je počela s Fregeom i R a -selom, bila je, preko učenja o govornim činovima, praktično ap-sorbovana u filozofiju duha. Ovo širenje filozofije duha jedna je od najznačajnijih promena u analitičkoj filozofiji u poslednjih pola stoleća. Začeci ovih velikih promena mogu se tako prati­ti sve do Ostinovog utemeljenja teorije govornih činova.

Poput Vitgenštajna, Mura i Ra j la , Ostinovo delo nije pod očiglednim uticajima razvoja matematičke logike. Kasniji Vit­genštajn bio je neprijateljski raspoložen prema upotrebi for­malne logike u bavljenju filozofskim pitanjima. Ostinov stav bio je stav tolerantnog zanemarivanja. On prosto nije nalazio da je matematička logika relevantna za ono čime se posebno bavio. Kod V. V. O. Kvajna, o kome ćemo raspravljati u slede-ćem poglavlju, stvari stoje potpuno drugačije. On je čvrsto ukorenjen u tradiciji Fregea, Rasela i Karnapa.

Glava 7

V. V. O. KVAJN

Kad govorimo o Kvajnu kao filozofu i Kvajnu kao čoveku imamo posla s paradoksima. Kvajn filozof je rekao da nauka predstavlja samosvestan zdrav razum a da njegova učenja predstavljaju proširenje nauke; pa ipak je takođe tvrdio i da ne postoje značenja, propozicije, osobine, odnosi, brojevi a ni analitičke istine. Šta bi moglo biti paradoksalnije od tvrdnje da ne postoje brojevi? Kako bi bilo ko mogao da broji ako nema brojeva? A sada i drugi paradoks. On se tiče Kvajna čoveka i nesklada između Kvajnovih profesionalnih i njegovih autobio­grafskih spisa. Oni prvi su bez izuzetka elegantni i duhoviti. Jednom je rekao: „Dug je put od subjektivne šolje do objektiv­nih u s a n a " . 1 5 Odgovarajući na J a k o Hintikin [Jaakko Hintik-ka] članak „Quine on Who's W h o " , pisao je: „Dopustite mi da još jednom nedvosmisleno naglasim, i to ne po prvi put, da bli­skost sa samim sobom ne podrazumeva jasnost. Ona prosto

1 5 There is many a slip betwixt cup and lip - idiom koji znači ništa ni­je sigurno dok se ne ostvari - prim. prev.

I 238 I EJVRUM STROL

rađa samozadovoljstvo". Ili uzmimo ovaj pasus iz članka „On What There I s " : „To je stara platonovska zagonetka nebića. Nebiće u izvesnom smislu mora biti, inače šta je to čega nema? Ovo zapleteno učenje može se nazvati Platonovom bradom; ono se u istoriji pokazalo veoma otpornim i često je tupilo Okamov [Occam] bri jač" ( 1 9 5 3 : 1 - 2 ) .

Kvajn ( 1 9 0 8 - 2 0 0 0 ) je napisao dve autobiografije; i čovek bi očekivao da u njima sagleda zanimljivu i duhovitu ličnost koju nalazimo u Kvajnovim filozofskim delima. Iznenađujuće, ali to nije slučaj. Duža od autobiografi ja, The Time of My Li­fe ( 1 9 8 5 ) , predstavlja 4 9 9 stranica dug brižljiv popis Kvajno-vih putovanja. Veliki delovi su privlačni koliko i železnički red vožnje. Kraća, četrdeset šest stranica duga „Autobiography of W. V. Quine" predstavlja uvodni deo u zborniku Philosophy of W. V. Quine objavljenom u ediciji The Library of Living Phi­losophers ( 1 9 8 6 ) . Ona je ličnija i zanimljivija, posebno kad Kvajn opisuje svoju mladost a potom svoj modus operandi u filozofiji. Stoga ću nju koristiti kao osnovu ovoga što sledi. Ona počinje njegovim dečačkim danima u Akronu, .Ohajo , vo­di čitaoca od Kvajnovih studentskih dana na Oberlin koledžu preko njegove karijere na Harvardu do njegovog života u pen­ziji. Poput dužeg dela, ona sadrži opsežan spisak mesta koja je posetio. Ni u jednoj nema one vrste duhovitosti koja se očeku­je od Kvajna a ima i veoma malo sadržajne rasprave o ljudima ili mestima. Sigurno je paradoksalno to što su njegove autobi­ografije manje varničave od njegovih tehničkih studija, i poku-šaću to da objasnim. Za ilustraciju evo jednog tipičnog odlom­ka iz „Autobiography of W. V. Quine" :

Proleće i leto 1 9 7 0 . bili su izuzetni, rekao sam, ali tek sam počeo da govorim zašto. U junu sam otišao na tri svečane dodele: zlatne medalje na Kolumbi j i i sedmog i osmog počasnog doktorata na univerzitetima Tempi i Oksford . (Prethodne su mi dodelili Ober l in , O h a j o , Akron , Vašington, Lil i Cikago.) Folesdal [Follesdal] je predložio da tome dodam turu po Arktiku a [Donald]

V. V. O . K V A J N I 239

Dejvidson safari. Felesdal me je dočekao u Helsinkiju i odvezao me do Arktičkog okeana. Mardž , Daglas i M a r ­garet su nam se pridružili na Arktiku i krstarili smo nor­veškim predelima sve do početka susreta logičara u Oslu, na kojem sam govorio o logici predikatskih funktora. Po­sle Oksforda sreli smo se s troje Dejvidsonovih u Etiopi­ji i svo sedmoro obišli Istočnu Afriku, uglavnom u iz­najmljenim minibusevima. Dejvidsonovi su obavili slože­ne i majstorske pripreme.

( 1 9 8 6 : 3 9 )

Tokom njegove četrdesetdvogodišnje karijere, mnoge slavne ličnosti su posetile Harvard. Vajthed je bio član fakulte­ta kad je Kvajn diplomirao 1 9 3 0 . Rasel, Karnap i Tarski su tu boravili zajedno 1940- ih, a Ostin je 1 9 5 5 . proveo godinu da­na u Kembridžu, Masačusets. Mnogi od Kvajnovih studenata su postali zapaženi filozofi, medu njima i Barton Dreben [Bur­ton Dreben] , Džon Majhil [John Myhill] , Henri Hiz [Henry Hiz] , Hao Vang [Hao Wang], Vilijem Krejg [William Craig], Dejvidson i Felesdal. Tokom 1960- ih Harvard je prošao kroz buru studentskih protesta protiv rata u Vijetnamu. U svojoj „Autobiography" Kvajn ukratko govori o Alfredu Nort Vaj-thedu i H. M . Seferu [H. M . Sheffer] ali inače ne iznosi nika­kve ocene svojih nastavnika, kolega ili studenata, ne govori o svom iskustvu nastavnika, o onome što je mislio o Raselu, Tar-skom ili Ostinu, niti o savremenom razvoju epistemologije ili logike. Izuzeci su, međutim, Frege i Karnap. Ubrzo ću reći ne­što više o Karnapu. Sto se tiče Fregea, Kvajn piše: „Moje veli­čanje Fregea u knjizi Mathematical Logic i na predavanjima mora da je pomoglo da ljudi počnu da u Fregeu vide oca mo­derne logike. Rasel nam ga je odavno predstavio, ali smo i da­lje bili nesvesni toga koliko je mnogo dobrih stvari u logici pr­vi izveo Frege" ( 1 9 8 6 : 2 1 ) .

Jedino Kvajnovo pominjanje studentske revolucije je ka­rakteristično ravnodušno: „Dobio sam neplaćeno odsustvo od Harvarda u proleće 1 9 6 8 . i proveo prijatan semestar kao go­stujući profesor na Univerzitetu Rokfeler. Želeo sam da vidim

I 240 I EJVRUM STROL

kako bi mi se dopao prelazak na Rokfeler ako administracija Harvarda ne uspe da obuzda sve veće nemire" (str. 3 7 ) .

Godine 1 9 5 3 . Kvajn je posetio Oksford, predajući na prestižnoj katedri Džordža Istmena. Posećivao je seminare Strosna i Grajsa i prisustvovao subotnjim sastancima nastavni­ka kod Ostina. Iz njegovog prikaza Strosnove knjige Introduc­tion to Logical Theory i njegovog priloga simpozij umu o Osti-nu, znamo da se Kvajn nije slagao s tim pristupima. Ipak u svojim autobiografijama ne kaže ništa lično o njima i ne izno­si ocene njihovih gledišta. Opis njegovog doživljaja Oksford ograničava se na dve rečenice: „Mardž i ja smo lepo ručali u mnogim kućama a ja i na trinaest koledža. Mardž je dobila kćerku, Margaret" ( 1 9 8 6 : 3 1 ) .

Posle Vitgenštajna Kvajn je najuticajniji i najznačajniji analitički filozof druge polovine dvadesetog veka. Objasniti za­što znači suočiti se s oba paradoksa. Možda su oni više privid­ni no stvarni. Počnimo nekim od stvari koje Kvajn kaže o sebi.

Život

Kao što smo videli, Kvajn se u „Autobiography" nije usredsre-dio na ono što većina pisaca dnevnika i autobiografi ja smatra najvažnijim: na svoja lična osećanja prema drugim ljudima i na svoje odnose s njima, uključujući i ljubavne veze, na političke i društvene događaje svog vremena i na najznačajni ja pitanja i učesnike na svom profesionalnom polju. On kratko piše o svo­ja dva braka: „ M o j prvi brak se raspao pari passu, otprilike početkom rata. Krajem 1948 . oženio sam se sa Mardžori Bojn-ton, koja je pre toga bila poručnik pod m o j o m komandom. Srećom počeo je semestralni dopust, i mi smo se vozili kroz Meksiko, i leteli po Srednjoj Americi. U Oaksaki smo se skra­sili na nekoliko nedelja da bismo intenzivno radili, kao i u Tukstli i Takskou. Pisao sam knjigu Methods of Logic, koja je

V. V. O . K V A J N I 241 |

izrasla iz mojih mimeografisanih rukopisa, a Mardž je tekst

prekucalavala na pisaćoj mašini . " Umesto o pomenutim stva­

rima, Kvajn se, kao što pokazuje ovaj pasus, usredsreduje na

svoju filozofiju, uglavnom na to kako se ona razvijala, o čemu

je u datom trenutku razmišljao i kojim delima su ta razmišlja­

nja vodila. Tako je Kvajnov rad središnja tema njegove autobi­

ografije. Očigledno je to za njega imalo prevashodni značaj. Sve

drugo je tome podređeno. Ali raznovrsni opisi nisu namenjeni

obrazovanom nestručnjaku. Oni su veoma tehnički i namenje­

ni tumačima njegovog dela. Evo jednog odlomka koji ilustruje

brojne druge. U njemu je opisano ono na čemu je radio 1 9 4 4 :

Srž članka „ O n the Logic of Quanti f icat ion" je monadič-ka procedura odlučivanja, manje transparentna ali efika­snija no metod [Zaka (Jacques)] Herbranda [Herbrand] iz O Sentido; sličnija metodu [Hajnriha (Heinrich)] Be-mana [Behmanns]. Potom sam na sledeći način sistema -tizovao poliadičke sheme. One koje se mogu dobiti sup­stitucijom u validnim monadičkim shemama nazvao sam monadički validnim, ističući da procedura odlučivanja o validnosti monadičkih shema pruža proceduru odlučiva­nja o monadičkoj validnosti uopšte. Pokazao sam da ostale validne sheme mogu da se izvedu iz monadički va-lidnih shema pomoću univerzalne generalizacije i modus ponensa. O ovome govorim zato što danas mogu da do-kažem i više od toga. Računa jmo sada kao monadički va­lidne sve sheme u ko j ima je svaka slobodna varijabla ve­zana univerzalnim kvantifikatorima a koje su dobijene supstitucijom u validnim monadičkim shemama. M o n a -dička validnost u ovom smislu je i dalje odlučiva, a iz tih shema u kojima su sve slobodne varijable vezane univer­zalnim kvantifikatorima možemo da izvedemo sve valid­ne zatvorene sheme samo pđmoću modus ponensa. To sledi iz Mathematical Logic onako kako ju je pobol jšao [Džordž (George)] Beri [Berry], pošto su tu aksiomi kvantifikacije svi monadički validni a modus ponens je jedino pravilo izvođenja.

(1986:25)

I 242 I EJVRUM STROL

Na poslednje četiri strane „Autobiography" postaje ži­vlja. Kvajn sada opisuje način na koji on radi. Očigledno je da je samom Kvajnu stalo do toga da čitaocima saopšti svoj mo­dus operandi. Možda je osnovna poruka to da on radi opsesiv-no. Kao što sam kaže: „Ne radim po planu. Većinom sam pro­sto radio sve dok me od toga ne bi odvukla neka društvena obaveza ili privlačna prilika za putovanje. U mom skloništu se-dam-puta-pet stopa u letnjikovcu, kad bih se predao nekom projektu koji bi me obuzeo, kao što je bila knjiga Set Theory and Its Logic, ponekad bih radio skoro sto sati nedel jno" ( 1 9 8 6 : 4 4 ) .

Naziremo i zašto Kvajnove autobiografije ne raspredaju nadugačko i naširoko o mestima i ličnostima. Jasno je da je Kvajn usamljenik, zabavljen svojim vlastitim mislima. Zavisno od njihove prirode, upadi iz spoljašnjeg sveta se tolerišu a po­nekad se u njima čak i uživa. Ali pokušaj da se oni shvate nije nešto najvažnije. Oni su manje važni od Kvajnovih pojmovnih nedoumica. Ne može se naslikati vernija slika Kvajna no što je to učinio on sam:

Većinom sam radio sam. Godinama je moj rad u logici bio skoro nužno usamljenički poduhvat, pošto je bilo malo prikladnog društva do kog bi bilo lako doći. Ali mi­slim da su uzroci dublji. Na tu me ideju navode moje re­akcije na predavanja, pročitane knjige i razgovore.

Uopšte uzev bilo mi je teško da sedim na predavanji­ma, teško da o njima mislim. Kao dečak satima sam se-deo u školi dosađujući se, sanjajući o tome da se kroz vrata iskradem u prohladno prizemlje i da pobegnem u slobodu. Tu netrpeljivost sam zadržao.

Knjige mi više odgovaraju, ali su još uvek nesavrše­ne. Mogu zadovoljno da pobegnem u knjige o lingvistici ili popularnoj nauci ili u enciklopedije, ali spise sa svog profesionalnog polja proučavam s manje strpljenja, očito više voleći da sa problemom izađem na kraj sam za sebe. Zato mi je toliko odgovaralo proučavanje Principia Ma-thematica. Tu knjigu sam koristio kao oruđe a ne za pa-

V. V. O . K V A J N I 243

sivno čitanje. Često bih se u kasni j im logičkim pokuša­jima trudio da iznova nešto dokažem a ne da tragam po knj igama za koje sam znao da u njima mora da se nala­zi dokaz. I u logici i u filozofiji bio sam sklon da prvo pišem a da tek potom tragam po literaturi za anticipaci­jama ko j ima bih odao priznanje. Ponekad bih prebrzo prestao da tragam. Ova je neukrotiva navika imala oči­gledne nedostatke. Sigurno je vodila neefikasnosti i udvostručavanju napora.

A usmene rasprave? Pogledajmo prvo logičko-mate-matičku stranu. Ako neko iznese ili ospori neku tehničku tezu, stvar se obično može začas razrešiti i uvek sam potom zadovoljan, osim možda zbog grize što sam u objavljenom' delu ostavio neizbrisivu grešku. Ako, s druge strane, neko pokrene tehnički problem koji zahteva dugotrajno razmi­šljanje, više volim da se povučem i razmišljam sam.

Što se tiče filozofije u pravom smislu, nalazim da su lične rasprave gubitak vremena i frustrirajuće, osim mo­žda sa osobama sličnih pogleda i cil jeva. J o š gora je pre­pirka s nekim koga pokreću taština ili parti pris; povla­čim se kad osetim druge motive do želje za istinom. Ali nije tako u javnoj raspravi, usmenoj ili pismenoj. Javna rasprava čak i s nekim čiji su motivi niski ili ko ima veo­ma različite poglede može biti vredna kao razjašnjavanje predmeta trećim licima. Ako je bitna osobina spora želja da se pobedi, tada je privatan spor glupost ali javni spor još uvek može imati smisla.

(1986:43)

Ali niko ne može sve vreme da radi pa ni Kvajn nije izu-k. On kaže:

Istraživanje i pisanje i prikazi mogu imati dosadne faze, i ponekad sam doista neko vreme utočište nalazio u doko­nom čitanju nevažnih stvari. Ponekad bih bežao od nekog dosadnog zadatka, smišljajući neku logičku ideju ni iz kog drugog razloga, u osnovi, do radi samog bekstva. To je prepredeno bekstvo, jer ono zavarava savest. Mislim da je tako nastalo nekoliko mojih kratkih logičkih članaka.

(str. 45)

I 244 I EJVRUM STROL

Ovaj pasus se nalazi na pretposlednjoj strani „Autobio­graphy". Njega i prethodni navod vredi pažljivo pročitati. U prvom Kvajn govori o „bekstvu" od svog rada u lingvistiku, ili popularnu nauku, ili enciklopedije, a u drugom o nalaženju „utočišta" u „nevažnim" predmetima. Nevažnim za šta? Z a njegovu pravu životnu misiju: njegov rad. On pominje i beža-nje u logiku, i to opisuje kao „prepredeno bekstvo, jer ono za­varava savest". Mislim da ima na umu to da razmišljajući o lo­gičkim idejama radi nešto lako, to jest, radi nešto lakše no što to zahteva ozbiljan rad na filozofiji. Taj zahtev je za njega oči­gledno sveobuhvatan. Govor o usamljenosti, utočištu i bekstvu mnogo toga otkriva. On nam kazuje nešto duboko o Kvajnu čoveku te stoga i o ograničenom vidokrugu njegove dve auto­biografije. Pošto je njegov unutarnji život sve, njegov spoljašnji život je usamljenički kao kaluderov. Mnogi analitički filozofi tvrde da solipsizam nema smisla i da stoga niko ne može da bu­de solipsista, čak ni u principu. Pa ipak je na neki način Kvajn solipsista - ne teorijski solipsista koji poriče postojanje spolja-šnjeg sveta već praktični solipsista koji se povlači iz njega. U Vitgenštajnovom Tractatusu nalazimo opis solipsizma koji na iznenađujući način odgovara Kvajnu. Vitgenštajn piše: „Logika ispunjava svijet; granice svijeta i njene su granice." . . . „Naime, ono što solipsizam smjera posve je tačno, samo što se to ne mo­že reći, nego se to pokazuje. Da je svijet moj svijet, pokazuje se u tome što granice jezika [onog jezika koji samo ja razumijem) znače granice moga svijeta." ...„Svijet i život su jedno." . . . „Ja sam svoj svijet. (Mikrokozmos) . " ( 5 . 6 1 ; 5 . 6 2 ; 5 . 6 2 1 ; 5 .63)

Jasno je da logika ispunjava Kvajnov svet. Granice nje­nog jezika su granice njegovog sveta. „Ja sam moj svet", kaže Vitgenštajn. Kvajn radnik je sam svoj svet. Der Mann ist sei­ner Arbeit. Autobiografije ne kažu da je Kvajn svoj svet, već to pokazuju. To je razlog zašto on samo aludira na spoljne stvari - druge ljude, političke događaje, mesta, filozofije Ostina, Grajsa i Strosna - ali ih nikad ne ispituje. U jednom značajnom smislu oni nisu deo sveta. Neobična priroda ovih autobiogra-

V. V. O . K V A J N I 245

fija - naš prvi paradoks o Kvajnu čoveku - može se stoga ob­jasniti kao ispovest jednog solipsiste. Ali ovakvo objašnjenje rada samo još veću zagonetku. Zašto bi solipsista napisao ne jednu već dve autobiografije?

Filozofija

Kvajnova filozofska karijera može se podeliti na tri faze. Prvu ćemo nazvati logičkim stadijumom. On počinje 1 9 3 4 . s delom A System of Logistic i traje otprilike do 1 9 5 0 . kad Kvajn obja­vljuje Methods of Logic. Tokom tih šesnaest godina pojavile su se još tri knjige o logici: Mathematical Logic ( 1 9 4 0 ) , Elementary Logic ( 1941) i O Sentido da Nova Lćgica ( 1 9 4 4 ) . Kvajn je u ovom periodu objavio i oko četrdeset č lanaka, ko­ji su se skoro svi bavili sličnim temama. Evo nekih naslova: „Set-Theoretical Foundations for Logic " , 1 9 3 6 ; „ O n the Lo­gic of Quantification", 1 9 4 5 ; i „On Natural Deduction", 1 9 5 0 . Kvajnovo zanimanje za logiku nastavilo se i posle 1 9 5 0 , u njegove kasnije radove spadaju i Set Theory and Its Logic ( 1 9 6 3 ) , Selected Logical Papers ( 1 9 6 8 ) i Philosophy of Lo­gic ( 1 9 7 0 ) .

Druga skoro istovremena faza počinje 1 9 3 9 . sa člankom „Designation and Existence" i vrhunac dostiže 1 9 4 8 . sa „On What There I s " . Nazovimo je semantičkim stadijumom. U ovom periodu Kvajn se bavio ontološkim implikacijama logi­ke - na primer, odnosom između teorije kvantifikacije i onoga što postoji . Dve najznačajnije knjige ovog perioda su From a Logical Point of View ( 1 9 5 3 ) , koja predstavlja zbirku ogleda, i The Roots of Reference ( 1974) . Kao što se može videti iz go­dina objavljivanja Kvajnovih dela, prva i druga faza se prekla­paju, a to važi i za treću, koja počinje kasnije ali obuhvata i ra­nije radove. Ona počinje 1 9 5 1 . pojavom rada „Two Dogmas of Empiric ism". To je sigurno Kvajnov najčuveniji članak. Bio

I 246 ] EJVRUM STROL

je preštampan bar u četrdeset udžbenika i preveden na skoro sve zapadne jezike, kao i na brojne egzotične jezike. Njegova najznačajnija knjiga, Word and Object, pojavila se 1 9 6 0 . a sledila su joj tako zapažena dela kao što su Ontological Relativity and Other Essays ( 1 9 6 9 ) ; The Roots of Reference ( 1 9 7 4 ) ; The Pursuit of Truth, objavljeno 1 9 9 0 ; i From Stimu­lus to Science, koje se pojavilo 1 9 9 5 . Pored „Two D o g m a s " , u ovaj period spadaju i brojni drugi značajni ogledi kao što su „Epistemology N a t u r a l i z e d " , 1 9 6 9 ; „ O n Empirical ly Equivalent Systems of the W o r l d " , 1 9 7 5 . i „Two Dogmas in Retrospect" ( 1 9 9 1 ) .

U filozofskom je pogledu ovaj poslednji stadijum najza­nimljiviji, on u jedan obuhvatan sistem povezuje sve najvažni­je i ponekad izmenjene doprinose sva tri stadijuma, uključuju­ći i Kvajnov rani rad iz logike. Sistem je na svom vrhuncu sci-jentistički, empiristički i bihejvioristićki. Ove tri glavne katego­rije obuhvataju široku lepezu teza i teorija, od kojih je svaka pokrenula obimnu sekundarnu literaturu. Ova lepeza se dalje može podeliti na dve oprečne kategorije: radove u kojima Kvajn odbacuje jedan broj tradicionalnih ili suparničkih gledi­šta, i one u kojima izlaže svoje vlastito stanovište. Odbačeni su tradicionalna metafizika, distinkcija analitičko-sintetičko, re-dukcionizam, modalna logika, esencijalizam i skepticizam. Zbog toga što svako od ovih učenja na razne načine zahteva postojanje značenja, propozicija, osobina, odnosa ili brojeva, i ovi su isto tako odbačeni. U zastupana gledišta spadaju una-predeni zdravi razum, naturalizam (nasuprot mentalizmu), fi-zikalizam (nasuprot fenomenalizmu), holizam (nasuprot re-dukcionizmu i atomizmu), pragmatizam, učenja o nedovoljnoj određenosti teori ja, neodređenosti prevoda, radikalnom pre-vodu, neprozirnosti referencije i ontološkoj relativnosti.

Ova složena mreža učenja vodi onome što sam gore na­zvao paradoksom. Kvajn tvrdi da je nauka produženje zdravog razuma a da je njegova filozofija produženje nauke. On tako-đe tvrdi, kao što je upravo pomenuto, da ne postoje značenja,

V. V. O . K V A J N I 247

propozicije, odnosi ni brojevi, što se čini kao da je u neskladu s onim što bi smatrali bilo nauka bilo zdrav razum. Pa ipak, ono što se čitaocu na prvi pogled čini paradoksalnim ili protiv-intuitivnim može mu izgledati manje takvo kad ispita razloge koji se iznose u prilog ove povezane mreže učenja. Treba na­glasiti da ovde imamo posla sa sistemom. U ovom pogledu Kvajn je neobičan unutar analitičke tradicije, čiji su zastupnici skloni pojedinačnim istraživanjima. Izgradnja sistema je obič­no modus operandi metafizičara. Iznenađuje kad se kod ova­ko upornog antimetafizičara naiđe na Weltanschauung. Poput svih sistema i Kvajnov ima i prednosti i mane: prednost je to što nudi sinoptičku eksplanatornu teoriju koja obuhvata širok opseg fenomena, mana je to što, ako se nađe da je ma koja od suštinskih strana sistema - kao što je bihejviorizam - nezado­voljavajuća, ceo sistem je u opasnosti da se sruši.

Najbol j i način da se shvati razvoj ovog složenog skupa činjenica, principa i teza jeste da se njegovi podsticaji otkriju u Karnapovom delu. Kao što sam ranije pomenuo, Kvajnove au­tobiografije ne govore mnogo o ličnostima, s izuzetkom Fregea i Karnapa. Jasno je da je veoma cenio Fregea, ali to nije ništa u poređenju s njegovim divljenjem Karnapu. Avgusta 1 9 3 2 , pošto je dobio Seldonovu stipendiju za putovanja [Sheldon Traveling Fellowship], Kvajn je otišao u Evropu i pet meseci proveo u Beču, gde je prisustvovao sastancima Bečkog kruga. Karnap je upravo bio prešao u Prag i Kvajn je pošao za njim. Uredno je pohađao Karnapova predavanja i „čitao stranice njegove Logische Syntax der Sprache onako kako su izlazile iz pisaće mašine Ine Karnap" . Ova veza je imala odlučujući uti-caj na Kvajnovu potonju karijeru. Evo kako mladi čovek od dvadeset četiri godine opisuje svoj prvi dodir sa slavnim profe­sorom: „To je bio moj prvi doživljaj neprekidne intelektualne saradnje s ma kim od starije generacije, a pogotovu s velikim čovekom. Tada sam zapravo prvi put doživeo da me je intelek­tualno duboko nadahnuo živi učitelj a ne mrtva knj iga."

I 248 EJVRUM STROL

Ubrzo posle Karnapove smrti 1 9 7 0 . Kvajn je pisao njego­voj kćerki, Hani Tost-Karnap [Hanna Thost-Carnap]: „Dubo­ko saosećam s Vama povodom smrti Vašeg oca. Karnap je bio moj stari i cenjeni prijatelj , pored toga što je bio najveći od mojih učitelja. Stoga istinski delim Vaš lični osećaj gubitka, kao i osećaj ogromnog gubitka za filozofiju." A iste godine u komemorativnom govoru održanom u Udruženju za filozofiju nauke, izjavio je: „Karnap je nadmoćna figura. J a u njemu vi­dim dominantnu figuru u filozofiji posle 1930- ih , kao što je to Rasel bio u prethodnim decenijama. Raselova zaslužena slava se posle toga uvećavala, dok se gomilala evidencija o njegovom istorijskom značaju, ali je predvodnik kasnijeg razvoja bio Karnap. Neki filozofi bi ovu ulogu pripisali Vitgenštajnu, ali mnogi dele moje poglede na filozofsku scenu."

Karnapova i Kvajnova saradnja iz 1 9 3 2 . razvila se u pri­jateljstvo koje je trajalo ceo život, obeleženo uzajamnim divlje­njem i naklonošću. Ipak, unutar opšteg pogleda koji je bio an-timetafizički, koji je u filozofske ciljeve živo koristio resurse moderne logike i nauke i koji se u širokom smislu može oka-rakterisati kao „empiristički", medu njima su postojale i dubo­ke konceptualne razlike. Epistemološki stadijum Kvajnove mi­sli pokazuje i privlačnost Karnapove metodologije i snažnu ne­gativnu reakciju na neka od njenih temeljnih načela. Kvajnova ambivalentnost je jasno izražena u ogledima kao što su „Two Dogmas of Empiricism", objavljenom 1 9 5 1 , „Carnap's Views on Ontology" ( 1 9 5 1 ) i „Carnap and Logical Truth" (1954) . Članak o Karnapu iz 1 9 5 1 . počinje ovim tvrđenjem: „Mada niko na moju misao nije uticao više od Karnapa, između nas se godinama vodio spor o pitanjima ontologije i analitičnosti".

N a kraju članka „Carnap and Logical Truth" Kvajn op­širno piše o njihovom neslaganju:

Sad, duboko sam uveren da naučnici, ovako postupaju­ći , t ime ne zamagljuju nikakvu smislenu distinkci ju. Ne­prekidno se odvija zakonodavna delatnost; s druge stra­ne, podela tako nastalih istina na analitičke i sintetičke,

V. V. O . K V A J N I 249

istine na osnovu postuliranih značenja i istine na osnovu sile prirode, nije dobila nikakvo ni približno jasno znače­nje čak ni kao metodološki ideal.

Jedna upadljiva posledica Karnapovog verovanja u ovu dihotomiju može se videti u njegovom stavu prema filozofskim spornim pitanjima o tome šta postoji . Jedino pretpostavljajući jaz između analitičkih i sintetičkih isti­na može Karnap da izjavi kako je problem univerzalija pitanje ne teorije već izbora jezika. . . .Ono što je na mene ostavilo dublji utisak no na Karnapa jeste to . . . koliko je ova distinkcija slabo zasnovana.

Kao što pokazuje ovaj navod, pitanje oko koga se „godi­nama vodio spor" tiče se ontičkog obavezivanja i distinkcije analitičko-sintetičko. Kvajn misli da njihova razmimoilaženja u pogledu ontologije u krajnjoj liniji potiču od njihovih razli­čitih pogleda na „ jaz" između analitičkog i sintetičkog. Sada, čak i da je to tako, zašto bi ova druga razlika bila toliko zna­čajna? Odgovor, kao što je pokazao Rodžer Gibson [Roger Gibson] u svojoj izvrsnoj knjizi The Philosophy of W. V. Quine, jeste to da je ona apsolutno središnja u njihovim shva-tanjima empirizma. Kvajn i Karnap se slažu da je empirizam ona filozofija koja najbolje razjašnjava prirodu nauke, a slažu se i da nauka pruža najbolje objašnjenje sveta. Ono što ih deli to je pitanje da li empirizam zahteva distinkciju analitičko-sin­tetičko. Prema tome, oni se spore o prirodi filozofije koja naj­bolje objašnjava prirodu stvarnosti („onoga što postoj i" u Kvajnovom žargonu). Ali to je dubok spor. On zadire u samu srž onoga za šta oni misle da je predmet filozofije. Uprkos obimnoj prepisci koja je trajala sve do Karnapove smrti 1 9 7 0 . nijedan se nije odrekao svog fundamentalnog ubeđenja. Po­droban opis ove rasprave može se naći u njihovim pismima Dear Carnap, Dear Van (Creath 1 9 0 0 ) . Uvod Ričarda Kreata ovoj prepisci na jasan način ističe prirodu spora.

Pogledajmo argumentaciju iz Kvajnove perspektive. I Kvajn i Karnap veruju da sve znanje potiče iz čulnog iskustva.

I 250 I EJVRUM STROL

To je klasično tvrđenje empirizma koje se može pratiti sve do Loka i Hjuma. Ali ovom načelu Karnap dodaje još jedno, ko­je Kvajn ne prihvata, naime, to da čulno iskustvo zahteva filo­zofsku „rekonstrukciju" da bi se objasnile raščlanjene i kohe­rentne teorije koje nalazimo u naukama. Ovakva rekonstrukci­ja jeste istovremeno i opravdanje. Opravdanje je potrebno zato što se nauka ne može izvesti samo iz posmatranja. Čak i jedno­stavno uopštavanje, kao što je zakon o slobodnom padu, go­vori o svim telima i stoga o više tela no što je iko ikada posma-trao ili će posmatrati. Tako nauka ima i neopservacionu kom­ponentu koja joj daje veliki deo njenog domašaja i snage.

Zadatak filozofije, kako ga Karnap vidi, jeste da rekon-struiše korake koji opravdavaju izvođenje nauke iz njene isku­stvene osnove. To je , za njega, prevashodna funkcija jedne em-pirističke filozofije. Ovakava rekonstrukcija može da se odvija na jedan od dva načina: ona može da pođe od teorije i da se od nje vraća unazad sve do njenih izvora u čulnim datostima. Kvajn ovaj postupak naziva „redukcionističkom tezom". Kao što ćemo videti, on će odbaciti ovu tvrdnju u obliku u kojem ju je izneo Karnap. Drugi način je da se pođe od čulnog isku­stva i da se logičkim koracima pokaže kako se teorija gradi po-čev od jedne evidencijske osnove. Ali ovi koraci ne predstavlja­ju posmatranja; oni su deduktivni i stoga logički po karakteru. U stvari, oni predstavljaju analitičke iskaze (koji često imaju oblik definicija). Tako , da bi razvio rekonstrukciju koherent­nog skupa teorija koji nazivamo „ n a u k o m " , filozof mora da pretpostavi distinkciju analitičkog i sintetičkog. Prema Karna-pu, okvir (Der Rahmen) naučne teorije čine analitički iskazi, okvir ne potiče iz čulnog iskustva već iz apriornih odluka. Sto­ga mogu postojati alternativni okviri, kao što su opredeljenja za fizikalistički ili fenomenalistički jezik, koj i se primenjuju na isti skup opservacionih podataka. Sintetički iskazi zavise od čulnog iskustva i javljaju se unutar ovih okvira. Stoga je za Karnapa kontrast sintetičkog i analitičkog suštinski za empiri­zam, shvaćen kao prava filozofija nauke.

V. V. O . K V A J N 251

Ali ova je distinkcija značajna i iz jednog drugog razloga. Kontrast analitičko-sintetičko Karnap - a doista i svi drugi čla­novi Bečkog kruga - smatra neophodnim za napad na metafi­ziku, uključujući tu i svaki oblik racionalizma, odnosno učenja da čisti um može da dođe do sadržajnih istina o stvarnosti. Pre­ma Karnapu i njegovim pozitivističkim kolegama, sve istine uma, posebno istine matematike, jesu analitičke i kao takve ta-utologije. Stoga za razliku od sintetičkih istina, nijedna od njih nema egzistencijalnu s n a g u . 1 6 Stoga je distinkcija analitičko--sintetičko suštinska za pozitivističku odbranu empirizma, ob­jašnjavajući kako sve netautološko znanje potiče iz iskustva.

Kvajn odbacuje karnapovsko/pozitivističko tumačenje empirizma na osnovu toga što ono pretpostavlja da postoje analitičke istine. On odbacuje i Karnapovo shvatanje zadatka empirizma. On smatra da nikakva rekonstrukcija niti filozof­sko opravdanje nauke nije ni potrebno ni moguće. Pretposta­viti da je potreban neki ovakav Aufbau znači pretpostaviti da filozofija ima neki privilegovan položaj s kojeg može nepogre­šivo da sudi o nauci. To znači o empirizmu misliti kao o nor­mativnoj filozofiji koja postavlja pravila koja nauka mora da sledi. A to znači pretpostaviti postojanje prve filozofije koja opravdava samu sebe. Kvajn veruje da je ovo neka vrsta ma­štarije, koju ozbiljno uzimaju samo filozofi. Njegova alternati­va, koju naziva „naturalizovanom epistemologi jom", poriče da je empirizam normativan. Umesto toga, ona priznaje da se nauka kreće svojim sopstvenim putem gradeći svoje teorije i da ne obraća nikakvu pažnju na ovakve karnapovske rekonstruk­cije. Zadatak empirističke filozofije jeste da prosto opiše ono što naučnici čine. Kao što Kvajn piše u „Epistemology Natura­lized": „Ali čemu sva ova stvaralačka rekonstrukcija, sve ovo pretvaranje? Nadražaji čulnih receptora su sva evidencija koju bilo ko od nas ima i na koju može da se osloni stižući, konačno,

1 6 To jest, iz njih ništa ne sledi u pogledu postojanja nekih objekata -prim. prev.

I 252 I EJVRUM STROL

do svoje slike sveta. Zašto da prosto ne posmatramo kako se ova konstrukcija stvarno odvija? Zašto da se ne zadovoljimo psiho­logijom?" (1969 :75) .

Postavljajući pitanje „Zašto da prosto ne posmatramo kako se ova konstrukcija stvarno odvija?" Kvajn nas podseća na Vitgenštajna. Vitgenštajn nam govori: „Nemoj da misliš, gle­d a j ! " Kvajn se slaže. Oboj ica govore: „Ne teoretiši, prosto gle­daj kako ljudi postupaju" . Kvajnova „naturalizovana episte-mologi ja" jeste učenje da nije moguće nikakvo opravdanje s onu stranu same naučne prakse. Njegovo zastupanje psiholo­gije - pod kojom on podrazumeva bihejviorizam - jeste alter­nativna formulacija iste teze. To za sobom povlači odbacivanje filozofskog rekonstrukcionizma. Kvajn se „zadovoljava" bi-hejviorističkom psihologijom na osnovu toga što je jedina evi­dencija koju imamo o tome kako naučnik „stiže do svoje slike sveta" stvarna naučnikova praksa. A ako bez predrasuda i preduslova pogledamo ponašanje naučnika, nalazimo da se oni ne upuštaju u „sve to pretvaranje". Oni se oslanjaju samo na „nadražaje svojih čulnih receptora" . Kvajnova naturalizo­vana epistemologija se tako svodi na novu koncepciju empiri­zma - koncepciju, insistira on, koja mnogo tačnije prikazuje naučnu aktivnost. To je filozofija očišćena od dogmi o jazu iz­među analitičkog i sintetičkog i o redukcionizmu. Prve rečeni­ce ogleda „Two Dogmas of Empiricism" smelo objavljuju Kvajnovo suprotstavljanje Karnapovom programu:

Moderni je empirizam bio u velikoj meri uslovljen dvema dogmama. Jedna je verovanje u neki temeljni jaz između istina koje su analitičke, ili zasnovane na značenjima ne­zavisno od činjenica, i istina koje su sintetičke, ili zasno­vane na činjenicama. Druga dogma je redukcionizam: ve­rovanje da je svaki smisleni iskaz ekvivalenatan nekoj lo­gičkoj konstrukci j i koja polazi od termina koj i referiraju na neposredno iskustvo. Obe su dogme, dokazivaću, lo­še zasnovane.

(1953:20)

V. V. O . K V A J N 253 |

„ D o g m a " analitičko-sintetičko

Kvajn želi da pokaže da se ova navodna distinkcija ne mo­že smisleno povući i razvija čitav niz argumenata da bi to poka­zao. Prema tome, kad on sam govori o „analitičkim iskazima" treba razumeti kao da uz svako javljanje epiteta „analitički" implicitno dodaje „navodni" ili „takozvani". On počinje s tra­dicionalnim gledištem, koje razlikuje logičke istine i analitičke iskaze. Prema „opštem slaganju filozofa" za prvi iskaz se kaže da je logička istina, a za drugi da je analitički iskaz:

1. Nijedan čovek koji nije u braku nije u braku

2 . Nijedan neženja nije oženjen.

Kvajn ništa ne prigovara pojmu logičke istine. Logička istina je rečenica koja ostaje istinita pod svim reinterpretaci­jama izraza od kojih je sastavljena osim logičkih konstanti . Ako u prvom iskazu „čovek" zamenimo sa „ ž e n a " , na pri­mer, tako dobijeni iskaz, „Nijedna žena koja nije u braku ni­je u b r a k u " , jeste logički istinit. Ali sitiacija u pogledu dru­gog iskaza je različita. On nema istu logičku formu kao prvi. Kvajn kaže da su filozofi pretpostavljali da svaki analitički is­kaz može da se transformiše u logičku istinu zamenom sino­nima sinonimima, na primer, u ovom slučaju zamenom reči „neženja" izrazom „neoženjen č o v e k " . Međut im, ovaj korak počiva na neanaliziranom pojmu „s inonimnost i " . Ali ovom pojmu, kao što će Kvajn pokazati , isto je toliko potrebno raz-

Zanimljivo je da, mada se Kvajn u većem delu članka ovim dogmama bavi svakom ponaosob, on najzad dolazi do stanovišta da su one „zaista, u osnovi identične". Da bismo vi-deli kako dolazi do ovog zaključka, pogledajmo strukturu nje­govog ogleda, koji počinje napadom na distinkciju analitičko--sintetičko i potom prelazi na redukcionističku tezu.

I 254 I EJVRUM STROL

jašnjenje koliko i samom pojmu „analit ičnosti" . Prema tome, Kvajnov sledeći korak je postavljanje pitanja da li možemo da pridamo nekog smisla „s inonimnost i " .

Oni koji smatraju da možemo „nalaze umirujućim da ka­žu" kako se analitički iskazi svode na logičke istine pomoću definicija: izraz „neženja" se, na primer, definiše kao sinoni­man sa „neoženjen čovek" . „Ko ga j e " , pita se Kvajn, „tako definisao i kada? Ako se pozovemo na rečnik stavljamo kočije ispred kon ja . " Kao što objašnjava:

Leksikograf je empirijski naučnik, čiji je posao da zabe-leži prethodno date činjenice; i ako kao značenje reči „neženja" navede „neoženjen č o v e k " to je zato što veru-je da postoji relacija sinonimnosti između tih oblika reči, implicitna u opštoj ili prihvaćenoj upotrebi koja je posto­jala i pre njegovog rada. Ovde pretpostavljen pojam si­nonimnosti tek treba razjasniti, pretpostavlja se pomoću termina koji se odnose na jezičko ponašanje . Izvesno je da se „definici ja" ko ja predstavlja leksikografov izveštaj o zapaženoj sinonimnosti ne može uzeti kao osnova sino­nimnosti .

(1953:24)

Pošto izveštaji o upotrebi pretpostavljaju pojam sinonim­nosti, Kvajn postavlja pitanje da li bi ovaj pojam mogle da iz­raze druge vrste definicije. U te druge vrste definicije spada i ono što Karnap naziva „eksplikacijama" a što logičari naziva­ju „skraćenicama". Eksplikacija je definicijski proces koji po­kušava da poboljša prihvaćeno ali nejasno značenje nekog ter­mina, stoga mogu postojati mnoge eksplikacije istog ekspli-kanduma. Kao poboljšanja, nijedna od njih se ne može smatra­ti strogo sinonimnom sa prvobitnim izrazom. Skraćenice se ja­vljaju u reglementiranim jezicima, kao što je Principia Mathe-matica, u koj ima se (p =) q) definiše kao (~p V q) . Ovakve nam stipulacije neće pomoći zato što one pretpostavljaju pojam si­nonimnosti a ne objašnjavaju ga. Tako , uviđajući da se u poj-

V. V. O . K V A J N I 255 |

1 7 Diplomirani student filozofije - prim. prev. 1 8 Biljka ljutić - prim. prev.

mu definicije ne nalazi ključ sinonimnosti i analitičnosti, Kvajn predlaže da se usredsredimo na samu sinonimnost i da „više ne govorimo" o definiciji.

To ga navodi na razmatranje ideje da se sinonimnost dva jezička oblika sastoji prosto u njihovoj zamenljivosti u svim kontekstima bez promene istinosne vrednosti - zamenljivosti salva veritate po Lajbnicovim recima. Kvajn iznosi gomilu pro-tivprimera ovoj ideji. Pomenuću dva. Prvo, uzmimo rečenicu

„Neženja" ima manje od deset slova.

Zameniti reč „neženja" rečju „neoženjeni muškarac" ovu istinu bi preokrenulo u laž. Slične primedbe važe i za rečenice koje sadrže izraze kao što su „bachelor of a r t s " 1 7 i „bachelor's b u t t o n s " . 1 8

Drugo, zamenljivost salva veritate nije uslov dovoljno jak da obezbedi sinonimnost. „Stvorenja sa srcem" i „stvorenja sa bubrezima" mogu biti zamenljivi salva veritate u ekstenzional-nim kontekstima, ali je jasno da se ova dva pojma razlikuju po svom kognitivnom značenju. Uopšte uzev, zamenljivost neće čuvati istinitost u ekstenzionalnim kontekstima.

U skladu s tim, Kvajn, odbacivši ovaj pristup, razmatra drugi pristup, ponovo zbog Karnapa. Karnap u Meaning and Necessity (1947) i na drugim mestima dokazuje da se pravila re-glementiranog jezika mogu koristiti da bi se definisala reč „ana­litično". Ali Kvajn se s ovim ne slaže, na osnovu toga što se ta­ko dobijena definicija ne odnosi na „analitično" per se već samo na ,,analitično-u-L", gde je L reglementirani jezik o kojem je reč. Stoga je Karnapovo rešenje odbačeno kao nedovoljno opšte.

Najzad, moglo bi se dokazivati da se „analitičnost" mo­že objasniti pomoću modalnog pojma „nužnosti" . Ovaj korak bi dao sledeću rečenicu:

256 EJVRUM STROL

Nužno i samo neženje jesu neoženjeni ljudi.

Ali dodatak „nužno" nije od stvarne pomoći, zato što tradicionalna interpretacija ovakve rečenice jeste to da ona va­ži u „svim opisima stanja" zato što je analitična. Ali tako smo se vratili tamo odakle smo pošli, to jest, i dalje smo suočeni s problemom kako da pridamo neki smisao reči „anal i t ičko" . Upotreba reči „nužno" u ovom argumentu pruža, kao što ka­že Kvajn, „argument koji nije očigledno cirkularan, već nešto što na takav argument liči. On ima oblik, figurativno rečeno, zatvorene krive u prostoru" ( 1 9 5 3 : 3 0 ) .

Kvajn prvi deo svog članka zaključuje na sledeći način:

Očigledno je da istina uopšte zavisi i od jezika i od vanje-zičkih činjenica. Iskaz „Brut je ubio Cezara" bio bi lažan da je svet u izvesnim pogledima bio različit od onoga ka­kav je bio, ali bi isto tako bio lažan i da reč „ubio" slu­čajno ima smisao koji ima reč „rodio". Tako smo skloni da uopšte uzev pretpostavimo da se istinitost jednog is­kaza na neki način može razložiti na jednu jezičku kom­ponentu i jednu činjeničku komponentu. Pod ovom pretpostavkom dalje izgleda razumno da u nekim iska­zima činjenička komponenta ne postoji, a to su analitič­ki iskazi. Ali, i pored sve svoje apriorne razumnosti, gra­nica između analitičkih i sintetičkih iskaza naprosto nije povučena. Da uopšte postoji neka ovakva distinkcija ko­ju treba povući jeste dogma empirista, deo metafizičkog vjeruju.

(str. 36)

Pošto je pregledao ovaj niz pokušaja da se objasni pojam analitičnosti, Kvajn zaključuje da „granica između analitičkih i sintetičkih iskaza naprosto nije povučena" . Treba zapaziti ovu poslednju primedbu. Kvajn optužuje one koji su odani di­stinkciji analitičko-sintetičko za to da su „neempiristički empi-risti" ili da su, još gore, metafizičari. Ovi pežorativni epiteti iz­ražavaju njegovo duboko i nerešivo razmimoilaženje sa Karna-pom i drugim pozitivistima.

V. V. O . K V A J N I 257

D o g m a redukcionizma

Pošto je rekao kako smo tokom prethodnih „trezvenih razmi­šljanja, bacili mutan pogled prvo na pojam značenja, potom na pojam kognitivne sinonimnosti i najzad na pojam analitično­sti" ( 1 9 5 3 : 3 7 ) , Kvajn postavlja pitanje da li se ključ za razu-mevanje ovih pojmova ne nalazi možda u verifikacionističkoj teoriji značenja. On misli da bi to moglo da bude slučaj zato što teorija verifikacije drži da je značenje nekog iskaza metod njegovog empirijskog potvrđivanja ili pobijanja. Analitički is­kaz bi bio granični slučaj koji je potvrđen bez obzira na sve drugo. Ali tada se možemo zapitati: kakav je odnos između jednog sintetičkog iskaza i iskustava koja idu u prilog ili pro­tiv njegovog potvrđivanja? Najnaivnije gledište o ovom odno­su jeste ono što Kvajn naziva dogmom „radikalnog redukcio­nizma". To je teza da se svaki smisleni iskaz može prevesti u iskaz (istinit ili lažan) o neposrednom iskustvu. To je gledište koje su zastupali Lok i Hjum. Oni su dokazivali da svaka ide­ja mora ili da ima svoj izvor neposredno u čulnom iskustvu ili da bude sastavljena od ideja koje imaju takav izvor. Kvajn tvr­di da se ovo gledište može izraziti semantičkim žargonom i da tada ono tvrdi da jedan termin, da bi uopšte bio smislen, mo­ra ili da bude ime neke čulne datosti ili da bude skraćenica za neki skup ovakvih imena. Istančanija, kasnija verzija ovog gle­dišta kaže da se naši iskazi kao celine mogu prevesti u jezik o čulnim datostima ali da se ne mogu tako prevesti reč po reč. Prema ovom gledištu, prvenstveni nosilac značenja jeste iskaz a ne termin. Frege je izričito zastupao ovo stanovište a takođe i Rasel u svojoj teoriji deskripcija.

Kvajn pominje i da je Karnap zastupao ovo gledište kad je pisao Aufbau ali da ga je kasnije odbacio uvidevši da se is­kazi o fizičkom svetu ne mogu u potpunosti prevesti u iskaze o neposrednom iskustvu. Kvajn kaže da je ova izmenjena ver­zija radikalnog redukcionizma istinski holistička ali da je ipak nedovoljna. Ona se još uvek drži ideje da je sa svakim iskazom

258 EJVRUM STROL

Empirizam bez dogmi

Stigavši do ovog mesta u svom razjašnjavanju i odbacivanju druge dogme, Kvajn svoj ogled zaključuje opisom svoje nove verzije empirizma - empirizma bez dogmi. M a d a ovaj posled-nji odeljak njegovog članka ima samo četiri strane, on predsta­vlja književni i filozofski tour de force. Ipak, da bi čitalac ste­kao uvid u njegovu književnu i pojmovnu snagu, navešću prva dva pasusa ovog odeljka:

povezan po jedan niz mogućnih čulnih događaja, tako da bi ja­vljanje bilo kog od njih doprinelo verovatnoći njegove istinito­sti ili oduzelo od nje.

Dogma redukcionizma u ovom modifikovanom obliku može se stoga opisati kao učenje da svaki sintetički iskaz, „uzet izolovano od drugih takvih iskaza", dopušta potvrđiva­nje ili pobijanje. Mada ovo predstavlja poboljšanje u odnosu na ,,termin-po-termin" empirizam Loka i Hjuma, ono ne ob­jašnjava prirodu izgradnje teorija u naukama. Ono što se pod-razumeva pod terminima kao što su „ m a s a " , „elektron" i „br­zina" zavisi od sinoptičke teorije čiji su oni deo. Stoga se Njut-novo razumevanje „simultanosti" razlikuje od Ajnštajnovog zato što ovaj pojam u njihovim teorijama igra radikalno razli­čite uloge. Nije prihvatljiv nijedan opis nauke koji u izgradnji teorija ne vidi fundamentalnu stranu nauke. Svaka je naučna te­orija po prirodi holistička; značenje njenih rečenica kao i reči od kojih su ove sačinjene zavisi od karaktera teorije. Stoga se moramo odreći ideje da je pojedinačna rečenica osnovni nosi­lac značenja. To su zapravo cele teorije koje su u dodiru „sa tki­vom iskustva". Ili, kao što je to Kvajn rekao u „Two Dogmas of Empiricism": „Naši iskazi o spoljašnjem svetu suočavaju se sa sudom iskustva ne svaki za sebe već samo kao celina." Ova celina, za koju Kvajn tvrdi da predstavlja „jedinicu empirij­skog značenja" , nije ništa manje do celokupna nauka.

V. V. O . K V A J N I 259

Celina našeg takozvanog znanja ili verovanja, od naju-zgrednijih podataka geografi je i istorije do najdubljih za­kona atomske fizike pa čak i čiste matematike i logike, jeste tkanje koje je stvorio čovek i koje je u dodiru s is­kustvom samo po svojim rubovima. Ili, da promenimo sliku, celina nauke je poput polja sile čije granične uslo-ve predstavlja iskustvo. Sukob s iskustvom na periferiji izaziva nova prilagodavanja u unutrašnjosti polja. Neki od naših iskaza treba da dobiju nove istinosne vrednosti. Davanje novih istinosnih vrednosti nekim od naših iska­za zahteva prevrednovanje drugih, zbog logičkih veza u koj ima oni stoje - dok su logički zakoni sa svoje strane naprosto neki dalji iskazi sistema, neki dalji elementi po­lja. Pošto smo prevrednovali jedan iskaz mora m o da pre-vrednujemo neke druge, a ovi mogu biti iskazi logički po­vezani s prvim iskazom ili iskazi o samim logičkim veza­ma. Ali celo polje je toliko nedovoljno određeno svojim graničnim uslovima, iskustvom, da u svetlu ma kog su­protnog iskustva postoji velika širina izbora iskaza koji će biti prevrednovani. Nikakva pojedina iskustva nisu povezana ni sa kakvim pojedinim iskazima u unutrašnjo­sti pol ja , osim posredno s obzirom na ravnotežu polja kao celine.

Ako je ovo gledište ispravno, pogrešno je govoriti o empiri jskom sadržaju nekog pojedinačnog iskaza - naro­čito ako je reč o iskazu iole udal jenom od iskustvene pe­riferije pol ja. Štaviše, postaje glupo tragati za granicom između sintetičkih iskaza, koji kontingentno važe zavi­sno od iskustva, i analitičkih iskaza, koji važe pod svim mogućim uslovima. Bilo koji iskaz se može smatrati isti­nitim pod svim mogućim uslovima, ukoliko izvršimo do­voljno drastična prilagođavanja na drugim mestima si­stema. Čak se i iskaz veoma blizu periferije može smatra­ti istinitim uprkos protivnom iskustvu ako se pozovemo na halucinacije ili ako promenimo izvesne iskaze one vr­ste koja se naziva logičkim zakonima. Obrnuto , i to iz istog razloga, nijedan iskaz nije imun na reviziju. Predla­gana je čak i revizija logičkog zakona isključenja trećeg kao način za uprošćavanje kvantne mehanike; a kakve bi

I 260 I EJVRUM STROL

principijelne razlike moglo biti između ovakve promene i promene ko jom je Kepler potisnuo Ptolemeja, ili Ajn-štajn Njutna, ili Darvin Aristotela?

( 1 9 5 3 : 4 2 - 4 3 )

Ovo što je Kvajn upravo opisao predstavlja njegovu al­ternativu dogmi redukcije. Ova alternativa jeste jedan radika­lan oblik holizma. Ona je prikazana slikovitim metaforičkim jezikom u kojem se jedinica koja nosi empirijsko značenje po-redi sa tkanjem koje je načinio čovek, ili, dajući slici naučni vid, sa poljem sile koje prekriva čulno iskustvo. Ovo polje ima središte u kojem se nalaze osnovni zakoni fizike i logike. Od njega se prema periferiji udaljavaju vrste znanja koje imamo o geografiji i istoriji, a još su bliži rubovima iskustva pojedinač­ne svakodnevne istine: da se u Javorovoj ulici nalaze kuće od cigala. Treba zapaziti da ovo holističko gledište obuhvata i jaz između analitičkog i sintetičkog. Razlika između takozvanih analitičkih i takozvanih sintetičkih istina naprosto je stvar ste-pena. Bilo koji iskaz se može smatrati istinitim „pod svim mo­gućim uslovima" i nijedan iskaz nije „imun na reviziju". Kako tretiramo ove iskaze, dakle, zavisi od nalaza budućeg naučnog istraživanja. Ako eksperimentalni podaci to zahtevaju, čak i logička istina, kao što je zakon isključenja trećeg, možda će morati da bude odbačena da bi se prilagodilo otkrićima u kvantnoj mehanici. Kvajnu holizam omogućava da objasni za­što su dve dogme u osnovi istovetne. Ako se naši iskazi o spo­ljašnjem svetu suočavaju sa sudom čulnog iskustva ne jedan po jedan već samo kao celina, i ako je ta celina takva da nijedan iskaz koji joj pripada nije imun na reviziju, tada nijedan iskaz ne važi pod svim mogućim uslovima. Stoga nema analitičkih iskaza u tradicionalnom smislu te reči. Iskazi se razlikuju samo po stupnju istrajnosti s kojom ih se držimo, a ovaj stupanj is-trajnosti zavisi od „naših nejasnih pragmatičkih sklonosti da podešavamo jednu nit tkanja nauke pre nego neku drugu pri uklapanju nekog pojedinačnog oprečnog iskustva" ( 1 9 5 3 : 4 6 ) . Ova fleksibilnost pri revidiranju celine teorije predstavlja Kvaj-

V. V. O . K V A J N I 261

nov pragmatizam. On je integralni deo njegovog empirizma. Kao što kaže: „Kao empirista i dalje mislim o konceptualnoj shemi nauke kao o oruđu, u krajnjoj liniji, za predviđanje bu­dućeg iskustva u svetlosti prošlog iskustva" (str. 4 4 ) .

Treba da pomenem da je Kvajn radikalni holizam iz „Two Dogmas" izmenio u raspravi iz 1 9 6 0 . Word and Object. Mada i dalje govori o tome da „naši iskazi" obrazuju „celinu", ranija teza da je ta celina celokupna nauka zamenjena je u Word and Object „umerenim hol izmom". To je učenje da se celina iskaza sastoji od pojedinačnih delova nauke a ne od ce-lokupne nauke. Ovu izmenu prati prihvatanje toga da se neke opservacione rečenice mogu pojedinačno potvrditi ili opovrg­nuti. Ovaj umereni oblik holizma ima dve posledice: on zama­gljuje granicu između spekulativne metafizike i nauke, pridaju­ći tako metafizici neku vrstu kredibiliteta koju Karnap nikada ne bi prihvatio, i naglašava značaj pragmatizma kao suštin­skog sastavnog dela naučnog pogleda na svet. Kasnije je Kvaj-nov pragmatizam postao još naglašeniji. U članku „Two Dog­mas in Retrospect" (1991) Kvajn je ovako izrazio analizu toga kako bi nauka trebalo da reaguje kad kritički eksperiment po­bije neku teoriju: „kriza se može razrešiti time što će se opo­zvati ova ili ona rečenica iz skupa. Nadamo se da ćemo izbor izvršiti na takav način da optimalizujemo budući napredak. Ako je jedna od rečenica matematička, nećemo izabrati da je opozovemo; takav bi korak imao preterane posledice širom ostatka nauke. Obuzdava nas načelo da sakaćenje treba da bu­de što manje. U ovom se, smatram, sastoji nužnost matemati­ke: u našoj odluci da promene umesto u matematici vršimo na nekom drugom mestu." Ishod ovih izmena bilo je prihvatanje neke vrste legitimnosti suprotnosti analitičko-sintetičko ali iz potpuno pragmatičkih razloga. Analitički iskazi su iskazi na koje se primenjuje načelo minimalnog sakaćenja. Kad se oni javljaju u nekom sistemu kome protivreči tvrdoglavi eksperi­ment, uvek će prvo biti izmenjene druge rečenice sistema. Ova posledica još uvek dozvoljava Kvajnu da odbije da prizna da

I 262 I EJVRUM STROL

Kvajnov bihejviorizam

Pomenuo sam da su tri najvažnije i čvrsto isprepletene odlike Kvajnove filozofije scijentizam, empirizam i bihejviorizam. Ostaje da se nekoliko reči kaže o ovoj poslednjoj. Posle obja­vljivanja „Two D o g m a s " 1 9 5 1 . Kvajn je počeo da ističe bihej-viorističku i naturalističku stranu svoje filozofije. Najznačajni­je delo s ovim pravcem je Word and Object. Otkud ovaj nagla­sak u Kvajnovom pristupu temama kao što su značenje, sino­nimnost, svojstva, atributi i relacije - ćelom svetu apstrakcija? Odgovor potiče iz njegovog scijentizma, učenja da je samo na­uka ključ za stvarnost. A pod „ n a u k o m " Kvajn podrazumeva „naučnu teor i ju" . Z a t o je za njega problem to da li naučna te­orija zahteva postojanje raznih vrsta apstraktnih entiteta. Nje­gov mu deskriptivni naturalizam govori da to nije slučaj. Po­sebno prezire reč „entitet". On nema nikakve zamerke tome da se pojmovi poput značenja i sinonimnosti objasne potpuno naučnom terminologijom, zato što veruje da teorija može da

su neke propozicije analitičke u jakom smislu te reči koj i p o ­hvataju pozitivisti.

Vratimo se članku „Two Dogmas of Empiricism". Na kraju članka ponovo se javlja Karnap. Čak i u ovom ranom ogledu veoma je primetan Kvajnov pragmatizam:

Karnap, Luis i drugi zauzimaju pragmatičko stanovište u pogledu pitanja izbora između jezičkih oblika, naučnih pojmovnih okvira; ali njihov pragmatizam prestaje na zamišljenoj granici između analitičkog i sintetičkog. Od­bacujući ovu granicu ja zastupam mnogo dosledniji prag­matizam. Svakom čoveku je dato naučno nasleđe kao i neprekidna baražna vatra čulnih nadražaja; a razmatra­nja koja ga vode pri menjanju naučnog nasleđa kako bi ono odgovaralo njegovim neprekidnim čulnim podraža­jima jesu, tamo gde su racionalna, pragmatična.

V. V. O . K V A J N I 263 |

prilagodi te pojmove ne pretpostavljajući pritom da oni stoje umesto apstraktnih entiteta. To se može postići prevodom ter­minologije apstrakcija u jezik bihejviorističke psihologije.

Ovo gledište, u svojim najradikalnijim vidovima, poriče da su značenja unutarnja psihološka stanja ili platonski entite­ti koji postoje izvan prostorno-vremenskog poretka. Stoga go­voriti o sinonimnosti dva jezička izraza, na primer, znači opi­sivati bihejvioralne odgovore ljudi na razne čulne podražaje, kao što su zvuči i opaženi znaci na papiru. Nije nam potrebno da ispitujemo unutarnji svet duha da bismo otkrili odgovor; dovoljno je da zapazimo reakcije osoba o kojima se radi. Sva evidencija koju ljudi imaju za pripisivanje značenja raznim iz­govorenim ili napisanim rečenicama u potpunosti se zasniva na opservacionim podacima. Strogo empiristička filozofija oslanja se na podatke posmatranja i eksperimenata, ona sva­kom problemu pristupa iz perspektive trećeg lica. Ovaj pogled na svet trećeg lica daje nauci njenu objektivnost.

Stoga, prema Kvajnu, ako naučnik poželi da shvati da li se nekim glasovima može pripisati značenje, on mora da jezik posmatra iz perspektive slušaoca. Posmatrano s ovog stanovi­šta, pitanje za naučnu filozofiju jeste kako posmatrač može da shvati šta (ako išta) govornik podrazumeva pod zvucima koje izgovara. Ali da bi se na pravi način uhvatilo u koštac s ovim problemom, treba izvesti misaoni eksperiment u kojem se slu-šalac (sada terenski naučnik) susreće sa strancem koji proizvo­di glasove nalik recima. Ekstremni slučaj bi bio slučaj Marsov-ca koji je prispeo na Zemlju. Dešifrovanje nama stranih ze­maljskih jezika jeste samo nama poznatija verzija ovog proble; ma. Problem koji se postavlja pred terenskog lingvistu jeste to kako da dovede u korelaciju izraze svog jezika sa zvucima ko­je proizvodi Marsovac. Pretpostavimo da Marsovac izgovori zvuk „gavagai" dok pored njega protrčava zec. Šta li Marso­vac pod tim podrazumeva?

Da bi odgovorio na ovo pitanje naučnik mora da smisli kako da Marsovcu postavi prikladna pitanja, a to pretposta-

264 EJVRUM STROL

vlja da izvestan oblik Marsovčevog ponašanja mora da bude doveden u korelaciju sa da i ne lingvistovog jezika. Da bi po­stigao taj cilj slušalac dakle mora da obrazuje niz hipoteza. To je složen proces. Treba uzeti u obzir ne samo to koje grupe zvu­kova stoje u korelaciji sa zvucima njegovog vlastitog jezika već i to pod kojim uslovima su oni izgovoreni i kakve je namere i verovanja govornik u tom trenutku mogao imati. Lingvista ne može da pretpostavi da, na primer, kad Marsovac klima gla­vom gore-dole to znači da, a kad je vrti levo-desno to znači ne. Ali uzmimo da je naposletku neko Marsovčevo ponašanje mo­glo da se protumači kao da a neko drugo kao ne.

Ipak, preostaju druge teškoće. Opšte je prihvaćeno da su primarni izrazi jezika oni koji su povezani sa stvarima koje se mogu opažati. Kažemo „tata" u prisustvu oca, „belo" u prisu­stvu belog i „zec" u prisustvu zeca. Sada se pojavio zec, i stra­nac izgovara zvuk „gavagai". Lingvista može da zaključi da je „zec" pravi prevod ovog zvuka. Ali ova hipoteza se slaže i sa drugim prevodima: zvuk bi mogao da znači „evo zeca" , ili „još zeca" ili „evo neodvojenog zečjeg dela" . Jedan način da se po­kuša da se reši pitanje da li je „gavagai" ne samo smisleno već i da li referira na zečeve ili na neodvojene zečje delove bio bi taj da se jedno za drugim pokažu dva zečja dela i da se pita da li je jedan gavagai isti kao i drugi gavagai. Ali čak i da bi samo po­stavio ovo pitanje, terenski lingvista morao je već da nauči zna­tan deo marsovskog. Posebno, morao bi da zna koji marsovski zvuči odgovaraju njegovom „jeste isti k a o " . On je čuo stranca kako kaže „gavagai momotaro gavagai" kad je zec prisutan. Ali može li on biti siguran da „ m o m o t a r o " znači „je isti k a o " a ne „je neodvojen deo istog zeca"? Kvajn misli da ne može.

Kvajn tvrdi da su, bez obzira na to koliko različitih hipo­teza lingvista oprobao u naporu da dešifruje šta ovi zvuči označavaju, moguća i druga (možda nekompatibilna) tumače­nja. Njegova poenta nije to da tvrdi kako je prevod nemoguć, već da porekne njegovu jedinstvenost - to jest, da porekne ka­ko je bilo koji određeni prevod ispravan. Problem je u tome što

V. V. O . K V A J N I 265 |

Kritike Kvajna

Kao što bi se moglo i očekivati, svaka filozofija koja ima toli­ko uzajamno saglasnih i uzajamno zavisnih odlika imaće i svo­je kritičare. Niz kritika je toliko širok da se ovde ne možemo

izrazi „zec" , „neodvojeni zečji d e o " , „evo zeca" i tome slično mogu svi da budu prihvatljivi prevodi izraza „gavagai". To je ono što Kvajn podrazumeva pod neodređenošću prevoda. On dokazuje da svaki postupak prevođenja počiva na nekoj opštoj teoriji ili hipotezi koju lingvista unosi iz svog vlastitog jezika. Ali zbog toga što mogu postojati brojne ovakve hipoteze, pri­hvaćena teorija možda ne uzima u obzir druge mogućnosti pre­vođenja. U takvom slučaju lingvista neće moći da se odluči iz­među suprotstavljenih tumačenja.

Iz ovog misaonog eksperimenta Kvajn izvodi značajan zaključak: jezičko značenje je funkcija celog sistema a ne nje­govih manjih jedinica. Prevodi reč-po-reč pa čak ni iskaz-po--iskaz nisu izvodivi. Ali to je samo Kvajnov holizam u različi­tom jezičkom ruhu. Prema ovom novom holističkom gledištu, pojedini deo celine nauke jeste jedinica značenja. Posmatraju-ći problem prevođenja možemo da vidimo kako se Kvajnova najznačajnija učenja sklapaju u jedan celovit projekat. Zbog toga što njegov scijentizam vodi njegovom novom obliku em­pirizma, koji opet vodi do njegovog holizma, a ovaj sa svoje strane do njegovog bihejviorizma, ovaj se pokazuje kao pose­ban slučaj njegovog scijentizma. Sa svoje strane Kvajnova bi-hejvioristička orijentacija objašnjava odbacivanje značenja, atributa i relacija. Kad se elementi ovog složenog sistema izlo­že u celini, Kvajnovo tvrđenje da njegova filozofija predstavlja samo proširenje nauke čini se manje paradoksalnim no što je prvobitno izgledalo. Ali da li ona predstavlja i proširenje zdra­vog razuma mnogo je problematičnije.

I 2 6 6 I EJ VRUM STROL

svima baviti. Noam Čomski je , na primer, dokazivao da nika­kva teorija podražaja-i-odgovora poput Kvajnove ne može da objasni ono što on naziva „fenomenom projekci je" , naime, či­njenicu da deca mogu da obrazuju savršeno gramatičke rečeni­ce koje nikada ranije nisu čula. Kao alternativu Comski iznosi tezu da kod svakog čoveka postoje mentalne strukture koje ne potiču iz iskustva. On brani gledište koje naziva „kartezijan-skom lingvistikom".

Drugi naučnici su dokazivali da Kvajnov opis toga kako učimo jezik - da je učenje jezika proces sličan otkrivanju toga šta neki potpuni tuđinac podrazumeva pod zvucima koje izgo­vara - uopšte nije ni nalik situaciji u kojoj deca uče jezik. Nji­hovi roditelji i bližnji uopšte nisu tudinci u ovom smislu. Deca u procesu učenja ne primenjuju neku teoriju o svetu a poseb­no ne neku naučnu teoriju o svetu. Kao što je Vitgenštajn po­kazao, učenje jezika je mnogo složenije no što to Kvajn suge-riše i obuhvata neku vrstu obuke uporedive s načinom na koji se životinje obučavaju da slušaju zapovesti. Postoji i široko pri­hvaćena zamerka Kvajnovom holizmu. Mnogima on miriše na neku vrstu idealizma u kojem celina ne samo da prethodi svo­jim delovima već se na njih ne može ni svesti. To je upravo ona vrsta gledišta koju je Rasel odbacio zarad logičkog atomizma. Druga jedna kritika ukazuje na to da je Kvajn filozof „iz na­slonjače" u klasičnom metafizičkom smislu. On ne vrši nika­kve eksperimente već naprosto iznosi jedan maštovit opis toga kako se učenje jezika mora odvijati. Prema ovoj zamerci, Kvajn radi nešto slično onom što je Ruso [Rousseau] činio u Drugoj raspravi o političkoj nejednakosti, u kojo j se nalazi ve­oma ubedljiv opis načina na koji čovek uči jezik koji se uopšte ne zasniva ni na kakvim činjenicama. Vari janta ove primedbe jeste to da Kvajnov scijentizam ne ostavlja mesta za filozofiju. A ipak ono čime se Kvajn bavi nije eksperimentalna nauka već zapravo filozofija upravo u onom smislu koji on odbacuje. Kao što sam već pomenuo, ovde je nemoguće potanko raspra-

V. V. O . K V A J N j 267 j

vljati o ovim kritikama. A pošto se one lako mogu naći u do­stupnoj literaturi, ovde više neću o njima govoriti.

Umesto toga, u ovome što sledi izneću tri kritičke pri-medbe, od kojih se neke razlikuju, verujem, po suštini ili bar po načinu izlaganja, od kritika koje se mogu naći u literaturi.

Izneću prvo dve primedbe upućene Kvajnovom bihejvio-rizmu. Prva je dobro poznata. Poput Rajlove manje radikalne verzije ovog shvatanja, ni Kvajnova verzija bihejviorizma ne može da izađe na kraj s unutarnjim svetom fenomena datih u introspekciji: sa osećanjima, osetima, mislima, namerama i ve-rovanjima. Ovi, sigurno, mogu da se manifestuju u ponašanju, ali se ne mogu s njime poistovetiti. Čovek koji je uzbuđen mo­že da ne pokazuje nikakve znake koje bi posmatrač mogao da identifikuje kao uzbuđenje, a ipak može da bude uzbuđen i može da bude toga svestan. Drugo, Kvajn misli da ono što ne­ka izgovorena ili napisana rečenica znači možemo poistovetiti sa reakci jom slušaoca na nju. Ali ova je teza izložena ozbiljnoj zamerci. Da bi neki slušalac reagovao na neku izgovorenu re­čenicu, on mora već da razume šta ona znači. Tako će rečeni­ca „Bik je na livadi" izazvati reakciju samo ako je slušalac raz­ume - na primer, ako uzima da je to upozorenje ili tvrđenje i tome slično.

Sledi da se ponašanje ne može poistovetiti sa značenjem ili razumevanjem već da pretpostavlja ove pojmove. Varijacija ove teze odnosi se na Kvajnovu tvrdnju da su dva iskaza sino­nimna ako su bihejvioralni odgovori na njih istovetni. Ali da bismo znali da li su dva bihejvioralna odgovora istovetna, mo­ramo već da znamo šta „istovetno" znači. Ponovo je u ovom slučaju značenje pretpostavljeno i ne može se izvući iz odgovo­ra per se. Ako neko pobegne kad čuje rečenicu „Bik je na pa­šn jaku" , fizički pokreti nemaju nikakve veze sa istinitošću ili lažnošću ove primedbe. Ova zamerka se odnosi i na središnje pojmove logike, kao što su pojmovi logičke istinitosti i valid­nosti. Teško je videti kako bi se pojam logičke istine mogao objasniti bihejvioralnim pojmovima. Logička istina je istina za

I 268 I EJVRUM STROL

koju nije moguće da bude lažna, a mogućnost se ne može poi­stovetiti ni sa kojim aktualnim odgovorom. Isto se može reći i za pojam validnosti. U standardnoj logici argument je validan ako nije moguće da njegove premise budu istinite a zaključak lažan. Nema nikakvog bihejvioralnog analogona validnosti. Zapravo zamerka koju sada upućujem bihejviorizmu i sama počiva na pojmu mogućnosti. Tvrdim, nausprot Kvajnu, da je nemoguće eksplicirati semantičke pojmove čisto bihejvioral-nim terminima. Ali ako sam u pravu, tada možemo takođe i da branimo tradicionalno objašnjenje distinkcije analitičko-sinte-tičko. Odbrana se može izneti na sledeći način: Nemoguće je da analitički iskazi budu lažni a moguće je da sintetički iskazi budu lažni. Stoga je razlika između analitičkih i sintetičkih is­kaza, na kraju krajeva, razlika u vrsti.

M o j a druga kritika tiče se Kvajnovog holizma. Kao što smo videli, on holizam iznosi kao alternativu dvema dogma­ma. Bilo bi pravedno da ponovim, kao što sam ranije rekao, da Kvajn u svojim kasnijim spisima menja ono radikalno učenje koje nalazimo u „Two Dogmas" . Međutim, moja zamerka se odnosi i na ublaženi oblik Kvajnovog gledišta. Verujem da se mogu izneti ubedljivi razlozi koji govore da je njegov pristup distinkciji analitičko-sintetičko nekonzistentan.

Razlozi se oslanjaju na snažnu tekstualnu evidenciju. Evi­dencija je to što je u „Two Dogmas" Kvajn svoje odbacivanje distinkcije analitičko-sintetičko izrazio na dva različita načina. Ponekad Kvajn tvrdi da je ova distinkcija distinkcija po stup­nju a ne po vrsti. S tim u vezi on kaže: „Ali tvrdim da je ova distinkcija samo distinkcija po stupnju, i da se ona oslanja na naše nejasne pragmatičke sklonosti da podešavamo jednu nit tkanja nauke pre nego neku drugu" ( 1 9 5 3 : 4 6 ) . Drugi put on tvrdi da uopšte i nema ove distinkcije: „Ali, i pored sve svoje apriorne razumnosti , granica između analitičkih i sintetičkih iskaza naprosto nije povučena" (str. 3 7 ) . Kad ih uzmemo do­slovno, prva formulacija kaže da postoji distinkcija, dok dru­ga poriče da ona postoji . Pitanje za egzegetu jeste to da li se ovi

V. V. O . K V A J N I 269

iskazi svode na dva različita načina da se kaže ista stvar ili iz­ražavaju nekonzistentna shvatanja. Pitanje je teško i nije ga la­ko resiti. Posle znatnog razmišljanja sklon sam da se odlučim za drugu opciju. Evo mojih razloga.

Kvajnov prvobitni opis „tkanja nauke" i uloga koje u njemu imaju različiti iskazi ne povlači za sobom to da ne po­stoje analitičke rečenice. Prema ovoj formulaciji , naučna teori­ja je složeno tkanje koje se sastoji od mnogih vrsta propozici­ja, uključujući tu nagađanja, iskaze niske ili umerene verovat-noće, dobro utvrđene fizičke zakone i teoreme matematike i lo­gike. Prema ovom gledištu, ono što se tradicionalno naziva „analitičkim propozici jama" bilo bi, zajedno sa fizičkim i lo­gičkim zakonima, poslednje što treba odbaciti zbog oprečne eksperimentalne evidencije. Kako se držimo različitih propozi­cija u svetlosti oprečnog iskustva je stoga stvar stepena. Poku-šaćemo druge izmene teorije pre no što odbacimo dobro utvr­đene fizičke zakone, analitičke iskaze ili zakone logike. Ali tre­ba zapaziti da prema ovoj interpretaciji postoje analitički iska­zi. Sigurno je da se oni razlikuju od sintetičkih iskaza. Ali baš zato što se razlikuju, možemo da ih razdvojimo. Tako smo na kraju krajeva ipak zadržali distinkciju analitičko-sintetičko, mada se ona sada shvata kao distinkcija po stupnju. Prema ovoj interpretaciji, smisao Kvajnovog stanovišta sastoji se u poricanju da u tkanju nauke postoji distinkcija po vrsti a ne da uopšte ne postoji nikakva distinkcija.

Svojom drugom formulacijom Kvajn tvrdi da se ne može povući nikakva distinkcija između ovih navodnih kategorija is­kaza. Kao što kaže, „Postaje glupo tragati za takvim razgrani­čen jem" . Ako ovo misli bukvalno, tada sledi da tradicionalnim kontrastom analitičkog i sintetičkog nije ništa označeno. Reč je naprosto o jednoj lažnoj dihotomiji. Ovaj slučaj je veoma sličan srednjovekovnim pokušajima da se razlikuju četiri tele-sne tečnosti, ili pokušaju da se razlikuju kalorična supstancija i flogiston. Ovakva navodna razlikovanja se ne mogu izvršiti zato što ove stvari uopšte ne postoje. Razlog koji Kvajn iznosi

I 270 I EJVRVM STROL

1 9 Each takes in each other's washing - „Svaki u svojoj kući pere ru­blje onog drugog", idiomatski izraz koji otprilike znači „oni se uzajamno is-pomažu" - prim. prev.

za mišljenje da nema nikakve distinkcije jeste taj što je svaki pokušaj da se definiše „analit ičnost" cirkularan, pošto se osla­nja na uzajamno definljive termine kao što su „sinonimnost" , „uzajamna zamenjivost" i „nužnost" . Ovaj postupak sadrži istu teškoću kao i pokušaj da se „rat " definiše kao „ono što ni­je mir" a „mir" kao „ono što nije ra t " . Nikakva smislena di­stinkcija nije povučena korišćenjem ovih uzajamno povezanih izraza. Ovde možemo da se setimo Ostinovih primedbi o „ma­terijalnom objektu" i „čulnoj datost i" . Kao što Ostin kaže, „Jedno drugom peru r u b l j e " . 1 9 A takav je slučaj i sa „analitič­k i m " i „sintetičkim". Posledica ovog stanovišta jeste to da ne postoje analitički iskazi. Stoga se ovo stanovište razlikuje od prethodne formulacije.

Onako kako ja shvatam „Two D o g m a s " , u tom članku se sadrže dva različita holistička gledišta. Prvo kaže da postoji distinkcija između analitičkog i sintetičkog, ali distinkcija po stepenu. Drugo poriče da postoji ovakva distinkcija. Prvo po­vlači za sobom postojanje analitičkih iskaza a drugo ne povla­či. Meni je sumnjivo da se ova dva stanovišta mogu pomiriti.

Najzad, ja imam ozbiljne rezerve i u pogledu Kvajnovog scijentizma, a pošto se sve što on zastupa oslanja na ovo uče­nje, moja primedba pogađa samu srž njegove filozofije. Stvar je složena. Počnimo od nule. Od svojih prvih do poslednjih epistemoloških spisa, Kvajn je bio dosledan u tvrđenju da je on empirista. Kao što smo videli, njegov spor sa Karnapom odno­sio se na pitanje šta to znači biti empirista. Središnji izazov po­stavljen pred svakog zastupnika empirističkog stanovišta jeste problem spoljašnjeg sveta. Teškoću je jasno izložio Benson Mejts [Benson Mates] u knjizi The Sceptic Way: „U krajnjoj li­niji jedina osnova koju mogu imati za tvrdnju da znam da po­stoji i nešto drugo osim mojih vlastitih opažaja jeste priroda

V. V. O . K V A J N J 271

samih tih opažaja. Ali oni bi mogli da budu baš ovakvi kakvi jesu a da uopšte i ne postoji ništa drugo. Ergo, nemam nika­kvih osnova za tvrdnju da znam da postoji i nešto drugo osim mojih oseta" ( 1 9 9 6 : 9 9 - 1 0 0 ) .

Kao što pokazuje ovaj navod, Mejts želi da brani skepti­cizam. Treba primetiti da Mejts izričito govori o nemogućno­sti sticanja znanja na osnovu dostupnih podataka. Kvajn se ne slaže s Mejtsovim skepticizmom. Kvajnova tačka gledišta po­lazi od realističke pretpostavke da mi posedujemo ovakvo zna­nje. Njegov je problem da pokaže kako je to moguće - da po­kaže korake koji vode od čulnih podražaja koji deluju na za­vršetke nerava do pouzdane informacije o objektivnoj stvarno­sti. Sledeći odlomak jasno otkriva ovo gledište:

Sama nas nauka uči da ne postoji vidovitost, da jedine in­formacije koje od spoljašnjih objekata mogu da stignu do površina naših čula moraju biti ograničene na dvo-dimenzionalne optičke projekcije i razne uticaje vazdu-šnih talasa na bubne opne i reakcije plinova u nozdrva-ma i još nekoliko sličnih stvari. Kako, nastavlja se iza­zov, možemo da se nadamo da ćemo o spoljašnjem svetu išta otkriti polazeći od ovako ništavnih tragova?

(Quine 1974:2)

Sve glavne i podređene teze Kvajnove složene filozofije usmerene su na to da se odgovori na ovaj izazov, to jest usme-rene su na to da se pruži jedan tačan opis odnosa između „ni­štavnog inputa i bujice autputa", kako ga je on upečatljivo opisao na drugom mestu. Upravo navedeni odlomak kaže da je to njegov cil j . Pa ipak, kao što ćemo sada videti, on iznosi različite formulacije problema koje suptilno i suštinski menja-ju prirodu problema. Izneću argumente u prilog teze da je re­zultat ovih promena to da je problem koji Kvajn na kraju po­kušava da reši manje značajan od teškog klasičnog problema i da ne predstavlja njegovo rešenje. Takođe ću dokazivati i da su ove promene posledica Kvajnovog scijentizma.

I 272 I EJVRUM STROL

Počnimo razmatranjem četiri formulacije problema na­šeg znanja o spoljašnjem svetu. Prva se može naći kod Loka i Hjuma, druga u upravo navedenom Kvajnovom odlomku. Treća i četvrta se mogu naći na drugim mestima Kvajnovog dela. Uporedujući ih, videćemo kako klasični problem biva po­stepeno iskrivljavan.

A. Standardna formulacija: Kako stičemo znanje o spolja-šnjim objektima}

B. Kvajnova prva formulacija: Kako se možemo nadati da ćemo na osnovu ovako ništavnih tragova otkriti nešto o spoljašnjem svetu}

C. Kvajnova druga formulacija: Kako dolazimo do naše teorije o svetu}

D . Kvajnova treća formulacija: Kako nauka dolazi do svo­je teorije o svetu}

Kvajnova prva formulacija bliska je onoj koju nalazimo kod Loka i Hjuma. Međutim, umesto reči „znanje" koja se ja­vlja u standardnoj formulaciji, Kvajn koristi izraz „otkrit i" . U navedenom odlomku on pre toga govori i o dobijanju „infor­maci ja" . Pojmovi otkrivanja i informacije nisu ekvivalentni pojmu znanja, naravno, pošto se oba mogu poistovetiti s ne­kim stupnjem verovatnoće manjim od znanja. Ali svedimo ove mogućne razlike na najmanju meru. O n o što je u Kvajnovoj prvoj formulaciji značajno to je da on koristi termin „mi" . Či­ni se da on pita: Kako se bilo ko može nadati da će na osnovu tako ništavnih tragova otkriti nešto o spoljašnjem svetu? To njegovo pitanje čini veoma bliskim standardnoj formulaciji. U toj intepretaciji „ m i " se obično shvata kao da se odnosi na sva­ko ljudsko biće a ne samo na naučnike. Lok, Hjum i Mejts uzi­maju kao očigledno da je svako od nas suočen sa izvesnom di­lemom. Prema njima, svaka osoba veruje da postoje spoljašnji

V. V. O . K V A J N I 273

objekti, ali pošto se evidencija koja podržava ovo gledište sa­stoji samo od svesti o vlastitim subjektivnim osetima, kako svako od nas može opravdati ovo verovanje? Kao skeptici, Hjum i Mejts sumnjaju da mi to možemo. Lok nije skeptik, ali ga to što se drži „puta ideja" prisiljava da se suoči sa baukom skepticizma. Lok, Hjum i Mejts ne govore samo o filozofima, mada filozofska refleksija postavlja ovaj problem u zaoštre­nom i izričitom vidu. Ali problem postoji za svakoga od nas: radi se o opštoj dilemi.

Takode treba primetiti da je u svim ovim formulacijama ono što se stiče znanje. Razmotrimo sada Kvajnovu drugu for­mulaciju. U njoj je reč „znanje" iz standardne formulacije za-menjeno „teori jom". Ali „mi" je zadržano. Ova formulacija implicira da svako od nas ima teoriju o svetu. To je teza koju bi Vitgenštajn porekao (i ja sa njim), ali ovde je neću dovoditi u pitanje. To bi zahtevalo novo poglavlje. Ja sam o tome ras­pravljao u desetoj glavi moje knjige Wittgenstein and Moore on Certainty, i upućujem čitaoca na tu raspravu. Kvajnov sci-jentizam je ovde veoma primetan. Kvajn smatra da je zdrav ra­zum neka vrsta teorije u povoju koju nauka usavršava. Tako nastala naučna teorija predstavlja dublje objašnjenje sveta od ma koje „teori je" koju zdrav razum može da pruži. Zato što između zdravog razuma i nauke vidi samo razliku u stupnju, Kvajnu je lako da pitanja o svima osobama i svakoj osobi pre­obrazi u pitanja o nauci. Ovaj preobražaj vidimo u njegovoj trećoj formulaciji, u kojoj je „mi" zamenjeno „naukom" . Ovaj pomak pretvara neuverljivu pretpostavku da svako od nas ima neku teoriju sveta u implikaciju koja, je uverljivija - implikaci­ju da je izgradnja teorija posao nauke. Ovo tvrđenje se teško može osporiti. Pa ipak, u svetlosti standardne formulacije ono pati od ozbiljnih nedostataka. Pominjanje znanja iz standard­ne formulacije sada je ustupilo mesto pojmu nauke. Jasno je da sve naučne teorije nisu slučajevi znanja. Teorije mogu da budu pogrešne ali znanje to ne može da bude. Tako je temeljno i du­boko pitanje - da li mi posedujemo znanje o spoljašnjem sve-

274 EJVRUM STROL

tu - promenjeno. Ono je sada postalo pitanje: kako nauka do­lazi do svoje teorije o svetu? Ali niko ne bi poricao da je iz­gradnja teorija legitiman posao nauke. To je trivijalno. O n o što nije trivijalno to je tvrdnja da svako od nas ima znanje o spoljašnjem svetu. Prema tome, Kvajn je izbegao prvobitni problem. Stoga smatram da se Kvajnova naučna filozofija ne suočava sa onim što mnogi smatraju središnjim izazovom epi-stemologije, a još manje da na njega odgovara.

Glava 8

TEORIJE NEPOSREDNE REFERENCIJE

U drugom poglavlju sam ukratko uporedio i suprotstavio Fre-geovo i Raselovo gledište o značenju i referenciji sa gledištem teoretičara neposredne referencije. Tada sam rekao da ću po­drobnije ispitati teorije neposredne referencije i sada ću se po­svetiti tom zadatku. Pristup neposredne referencije ima korene i u modalnim i u nemodalnim logikama. Nemodalni korenovi su u suštini raselovski a ne fregeovski. Onima koji bi želeli da istraže ove veze preporučujem izvrsnu knjigu Rut Barkan M a r ­kus [Ruth Barcan Marcus] Modalities ( 1 9 9 3 ) . Knjigu sačinja­va niz ogleda u kojima ona pretresa ove odnose i istorijski i analitički. Stoga nema potrebe da to ovde ponavljamo. Ume­sto toga ću se usredsrediti na same te teorije značenja i referen­cije, posebno na one koje se bave vlastitim imenima („Polj­s k a " , „Džon" itd.) i onima koje se bave terminima za prirod­ne vrste („voda" , „mravojed" itd.). Međutim, na početku bi trebalo da obavestim čitaoca da će se moj pristup u ovom po­glavlju razlikovati od pristupa u ranijim odeljcima ove knjige. Pošto je teorija neposredne referencije u prvom planu dana-

I 276 ] EJVRUM STROL

šnjih rasprava, tu teoriju ću ispitati kritički tako da ću, zapra­vo, uzeti učešća u sadašnjim raspravama.

U ovome što sledi razdvojiću teoriju vlastitih imena od teorije termina za prirodne vrste. Tako činim zato što većina zastupnika teorija neposredne referencije smatra da vlastita imena nemaju značenje ali prihvata, ili bar podrazumeva, da termini za prirodne vrste imaju značenje. Argumenti u prilog ovih različitih stanovišta zahtevaju, dakle, da se razmatraju odvojeno. Takode bih želeo da podsetim čitaoca da su teorije značenja i referencije iznete u dvadestom veku bile zamišljene da reše niz tradicionalnih zagonetki, od kojih neke potiču još iz antičke grčke filozofije. Tako ove teorije nemaju samo teh­nički interes već zadiru u srž brojnih dubokih filozofskih pro­blema: status ontološkog argumenta, Platonovu zagonetku iz Sofista o tome kako se smisleno može govoriti o nebiću, atei-stov problem toga kako se može poricati Božje postojanje a da se ne pretpostavi da Bog postoji, i Fregeovo i Raselovo pitanje o tome kako je moguće da se istiniti iskazi o identitetu razliku­ju po svom kognitivnom značenju. Veza između modalne logi­ke i teorije referencije može se ilustrovati pomoću poslednjeg od ovih problema. Razmotrimo sledeći princip:

U istinitom iskazu o identitetu dva termina, jedan termin može biti zamenjen nekim drugim bez promene istinosne vrednosti iskaza.

Tako u propoziciji 2 + 3 = 5 možemo da zamenimo „ 2 " sa „1 + 1 " , a tako dobijeni iskaz biće istinit. Pa ipak se onome što izgleda kao očigledno istinit princip mogu naći protivpri-meri, kao što je zaključak sledećeg argumenta:

1. Nužno je 9 = 9 .

2 . Broj planeta = 9.

3 . Prema tome, nužno je broj planeta = 9 .

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 277 |

Mada su obe premise istinite, zaključak je lažan. Tačno je da je broj planeta devet, ali to je kontingentna a ne nužna isti­na. Došli smo do lažnog zaključka sledeći princip zamenjivo-sti. Modalni logičari su u stanju da reše ovaj problem. U jed­nom čisto ekstenzionalnom jeziku, kakav nalazimo u propozi-cionalnom računu Principia Mathematica ili u standardnoj aritmetici, princip zamenjivosti važi. Termini koji imaju istu ekstenziju mogu se uzajamno zamenjivati salva veritate (tj. uz očuvanje istinosne vrednosti). Ali u izvesnim modalnim kon­tekstima, koji sadrže pojmove kao što su nužnost i mogućnost, nije moguća ekstenzionalna zamenjivost salva veritate. Para­doks potiče iz dva izvora. Prvi predstavljaju razni modalni poj­movi kao što su nužnost i mogućnost. Drugi izvor su različite uloge koje imaju vlastita imena i određene deskripcije. U gor­njem argumentu „ 9 " je ime jednog broja, ali „broj planeta" ni­je ime broja 9. To je deskripcija koja je slučajno istinita o bro­ju planeta. Tako je u modalne teorije ugrađena poznata Rase-lova distinkcija između vlastitih imena i deskripcija. Ako se dr­žimo ove distinkcije, možemo da na sledeći način izmenimo princip zamenjivosti:

Ako su entiteti X i Y identični, tada se imena X - a i Y-a mogu uzajamno zamenjivati ukoliko su upotrebljena kao imena.

Kao što smo videli u drugoj glavi, to je upravo ono što kaže i Rasel. On tvrdi da, kad se izrazi ,,ser Valter" i „Skot" upotrebe kao imena, rečenica „Skot je ser Valter" jeste isto to­liko trivijalna kao i rečenica „Skot je Skot " . Razlog je taj što vlastito ime znači svog nosioca. Ako su i „Skot" i „ser Valter" vlastita imena, to su imena jednog te istog nosioca imena, sto­ga znače isto, i stoga je „Skot je ser Valter" trivijalno. Ali R a ­sel isto tako ističe i da je različit slučaj u kojem se „ser Valter" upotrebljava kao deskriptivan izraz, to jest, kao skraćenica za „osoba zvana 'ser Valter '" . U tom slučaju rečenica „Skot je ser Valter" nije trivijalna niti je zapravo rečenica o identitetu. Kog-

I 278 I EJVRUM STROL

nitivna razlika između ove dve rečenice se može objasniti pre­ko Raselove teorije deskripcija. Prema Raselovoj analizi, „Skot je ser Valter" (gde je „ser Valter" skraćenica za deskripciju) treba da se analizira u skup opštih rečenica koji sadrži bar jed­nu egzistencijalnu rečenicu. Stoga rečenica „Skot je ser Valter" uopšte nije rečenica o identitetu već rečenica koja ima različi­tu logičku formu. Svi teoretičari neposredne referencije koji se bave ulogom koju vlastita imena igraju u običnom jeziku po­činju kao i Rasel, time što vlastita imena razlikuju od deskrip­cija. Oni to čine zato što na umu imaju Frege-Raselov problem identiteta kao i druge probleme koje sam pomenuo. Njihove teorije su i zamišljene da bi resile te teškoće. Isto važi i za nji­hov pristup terminima za prirodne vrste.

Vlastita imena

Počnimo tada našu raspravu s načinom na koji teorije nepo­sredne referencije pristupaju vlastitim imenima. Raspravu će­mo voditi naspram pozadine koja obuhvata jedan od već po-menutih problema, naime, problem kako je moguće smisleno i/ili istinito govoriti o onome što ne postoji . Ovo pitanje ćemo ograničiti na fiktivne nepostojeće entitete. Kad danas neko ka­že „Sadašnji kralj Francuske je mudar" , on govori o nečemu što ne postoji , ali ono na šta se navodno referira nije fiktivni entitet. Ali neko ko kaže „Odisej je iskrcan na obale Itake u dubokom snu" referira na lik iz jednog dela fikcije, Homerove Odiseje. Kao što ćemo videti, analiza fikcijskog govora poka-zaće se posebno teškom preprekom za teorije neposredne refe­rencije.

Počnimo od početka. Šta to znači reći da je neki jezički izraz neposredno referencijalan? Ključna reč u ovom pitanju je „neposredno". K a k o ovu reč koriste teoretičari neposredne re­ferencije? Odgovor je taj da se oni bave odnosom između jezi-

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 279 |

ka i onoga o čemu jezik govori, ili, kao što su neki pisci govo­rili, oni se bave odnosom između jezika i sveta. Kao što nas podseća model sistema solera, ovo je jedan drevni problem, o kojem je raspravljao Platon u Kratilu i Sofistu. Teoretičari ne­posredne referencije bi želeli da znaju kako je moguće upotre­bljavati jezičke izraze da bi se govorilo o, da bi se pomenulo ili referiralo na razne vrste stvari, kao što su boje, tečnosti, odre­đena mesta i osobe i tako dalje. Izgleda kao da odgovor na nji­hovo pitanje zavisi od onoga što ti jezički izrazi znače ili od to­ga kako je ono što oni znače povezano s onim za šta se oni ko­riste da bi na to referirali ili ga pominjali. Tako, da uzmemo jednostavan primer, ako svojoj ženi kažem „Mačka je opet ju-stros grebala s t o " , moje reči nešto znače. Značeći ono što zna­če, one mi omogućavaju da referiram na mačku, sto i grebanje stola. Stoga postoji neka vrsta veze između tih reči, upotreblje-nih na ovaj način, i objekata i procesa o kojima se govori. Ali kakva je to vrsta veze?

Ovo je pitanje polazište za filozofe jezika. Prvi korak u razvijanju teorije jeste da se razlikuju načini za neposredno re­feriranje na osobine i procese u svetu od načina da se na njih referira posredno ili zaobilazno. Ako sam 1 9 9 9 . rekao za tada­šnjeg američkog predsednika „Onaj ko sedi u Ovalnoj kance­lariji je iz Arkanzasa" , Bila Klintona ne bih pominjao nepo­sredno već na posredan način. Pretpostavljao bih, koristeći ovaj izraz, da je osoba koja sedi u Ovalnoj kancelariji predsed-nik i da je predsednik Bil Klinton. Izrazi poput „sadašnji pred-sednik" ili „osoba koja sedi u Ovalnoj kancelariji" jesu posred­nici između mene i osobe koju želim da pomenem, identifiku-jem, izdvojim ili da na nju referiram. Ono što sam rekao mo­gao sam i da uprostim da sam kazao „Bil Klinton je iz Arkan­zasa" . Ime „Bil Klinton" nije posrednik na onaj način na koji je to deskripcija „osoba koja sedi u Ovalnoj kancelari j i" . Intuitiv­no se čini, dakle, da vlastito ime pruža neposredniju referenci-jalnu putanju do određene osobe no što to čini deskripcija.

I 2 8 0 I EJVRUM STROL

Teoretičari prihvataju ovu intuiciju i ona predstavlja osnovu teorija neposredne referencije. To jest, oni polaze od razlikovanja vlastitih imena i određenih deskripcija. Ali ovu intuiciju podržava i jedan argument. To je argument da se ime vezuje za svog nosioca na jedan poseban način. Ta veza nali­kuje etiketi ili nalepnici. Zamislimo neke komade nameštaja u skladištu. Vlasnik stavlja raznobojne samolepljive etikete na stolice i stolove. Ako želi da sastavi garnituru koju bi poslao kupcu, to može jednostavno da učini prema boji njihovih eti­keta. Etikete nemaju nikakvo posebno značenje. To su prosto sredstva koja omogućavaju da se izdvoje različiti komadi na­meštaja. Sada, prema teoretičarima neposredne referencije, vlastita imena funkcionišu tačno na isti način. Ona su nalik eti­ketama koje , preko jedne prvobitne ceremonije imenovanja, le-pimo na neku osobu ili mesto. U tom pogledu se razlikuju od određenih deskripcija. Izraz „Osoba koja sedi u Ovalnoj kan­celariji" 1 9 9 9 . godine referira na Bila Klintona; posle 2 0 0 0 . iz­raz će referirati na drugu osobu. On stoga nije nalik etiketi ko­ja je nalepljena na, i izdvaja, tačno jednu individuu. U ovom argumentu se izvodi zaključak da ista deskripcija •može referi­rati na različite stvari ili da može uopšte ne referirati ni na šta. Ali svaka etiketa ili nalepnica - svako vlastito ime - mora da ima svoga nosioca, i to samo jednog jedinog.

Teoretičari neposredne referencije takođe ističu i to da su, mada deskripcije nisu imena, njihove gramatičke i jezičke ulo­ge slične ulogama imena i da ih je, zbog toga, tradicionalna fi­lozofija često mešala. Možemo da govorimo o „osobi koja se­di u Ovalnoj kancelari j i" ili o „Bilu Kl intonu" i da u oba slu­čaja naši slušaoci shvate da referiramo na, ili da pominjemo, istu osobu. Stoga ovi različiti načini govora igraju istu ulogu. Pa ipak, sličnost nije istovetnost i skoro svi filozofi jezika isti­ču ovu razliku. U drugoj glavi smo razmatrali jedan broj argu­menata koje je Rasel izneo da bi pokazao kako se uopšte uzev ime ne može zameniti određenom deskripcijom uz očuvanje istinosne vrednosti, i ovde neću ponavljati te argumente. Sa-

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E

vremene rasprave o ovim distinkcijama su još tananije od ob­jašnjenja koja nalazimo kod Fregea i Rasela.

Danas postoje dve verzije teorija neposredne referencije. Na donekle različite načine one vlastita imena tretiraju kao na-lepnice ili etikete. Prvu je razvila Rut Markus, koja vlastita imena naziva „nalepnicama", a drugu Sol Kripke, koji vlastita imena naziva „rigidnim dezignatorima". Ove su dve verzije slične u šest pogleda a razlikuju se u tri. Sličnosti su sledeće:

1. Obe verzije, kao što je ranije pomenuto, oštro razliku­ju vlastita imena od deskripcija. Obe se takođe i slažu da se vlastita imena i deskripcije mogu upotrebiti u svrhu identifika­cije ili referiranja ali da se u tim slučajevima njihove uloge raz­likuju. Posebno, u slučaju imena putanja od imena do nosioca jeste neposredna, dok je kod deskripcija ona posredna (tj. objekat identifikujemo ili izdvajamo posredstvom deskriptiv­nog izraza).

2 . Obe drže da je vlastito ime ono što se uobičajeno pod­razumeva pod „vlastitim imenom" . Kao što kaže Kripke: „Pod imenom ću ovde podrazumevati vlastito ime, t j . ime neke oso­be, grada, zemlje... Koristićemo termin 'ime' na takav način da on ne obuhvata određene deskripcije... već samo ono što bi se i u običnom jeziku nazivalo 'vlastitim imenom'" ( 1 9 8 0 : 2 4 ) . Pošto prihvataju ovu tezu, Markusova i Kripke su antifregeov-ci. Kao što će se čitalac setiti iz drugog poglavlja, Frege koristi „ ime" u širokom smislu koji obuhvata deklarativne rečenice, određene deskripcije, zajedničke imenice (uključujući tu i ter­mine za prirodne vrste) i vlastite imenice. Nasuprot Fregeu, Markusova i Kripke poriču da su određene,deskripcije i dekla­rativne rečenice imena.

3 . Obe verzije se slažu u tome da je istinita rečenica o identitetu, u kojoj su izrazi koji se nalaze s obe strane znaka identiteta vlastita imena (nalepnice), nužna a ne kontingentna. Tako one odbacuju Kvajnovu ideju da je , ako stavimo dve na­lepnice na isti objekat, ako ga označimo različitim imenima, na primer, ako planetu Veneru nazovemo „Hesperus" i „Fosfo-

282 I EjvRUM STROL

rus" , tada rečenica o identitetu „Hesperus je Fosforus" kontin-gentna. Prema Kripkeu, Kvajn je pomešao pojam kontingent-nosti sa pojmom aposteriornosti. Bilo je to aposteriorno otkri­će da smo na Veneru stavili dve nalepnice, ali zato što, nužno, Venera jeste Venera, sledi da je rečenica „Fosforus je Hespe­rus" nužna a ne kontingentna.

4 . Obe verzije se slažu u tome da stavljanje nalepnica i ri-gidna dezignacija zahtevaju postojanje objekta na koji se sta­vlja nalepnica ili koji se dezignira a da deskripcije to ne zahte­vaju. Iz njihovih objašnjenja sledi da se ne mogu staviti nalep­nice na nepostojeće entitete, kao što su sadašnji kralj Francu­ske ili Odisej , niti se oni mogu rigidno dezignirati. Ne može se staviti etiketa na nepostojeću stolicu.

5 . Obe se slažu u tome da jezički izrazi koji imaju grama­tički oblik određenih deskripcija mogu ponekad da funkcionišu kao vlastita imena. Markusova to objašnjava na sledeći način:

U stvari, često se dešava, u jeziku koji se razvija i menja , da deskriptivan izraz počinje da se upotrebljava kao vla­stito ime - kao etiketa za identifikaciju - a deskriptivno značenje se gubi ili zaboravlja. Ponekad koristimo izye-sna sredstva, kao što je veliko početno slovo, bez izosta-vljanja ili sa izostavljanjem određenog člana, da bismo po­kazali promenu u upotrebi. „Zvezda koju vidimo uveče" postaje „Večernjača" , „zvezda koju vidimo u zoru" posta­je „ Z o r n j a č a " , 2 0 a oba izraza se upotrebljavaju kao imena jedne te iste stvari. Singularne deskripcije kao što su „ma­li kaplar" , „princ od Danske" , „mudrac iz K o n k o r d a " ili „veliki d i s e n t e r " 2 1 se, kao što znamo, često koriste kao al­ternativna vlastita imena Napoleona, Hamleta, Emersona i Olivera Vendela Holmsa [Oliver Wendell Holmes].

( 1 9 9 3 : 1 1 )

2 0 Izrazi the morning star i Morning star, the evening star i Evening star - prim. prev.

2 1 Dissenter - „onaj koji drugačije misli", osoba koja se ne slaže s uče­njima anglikanske crkve - prim. prev.

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E 283

Kripke se s tim slaže. O n piše:

N e bi trebalo misliti da se svaki izraz oblika „[the] x ta­kvo da F x " uvek u engleskom jeziku koristi kao opis a ne ime. Pretpostavljam da je svako čuo za [The] Sveto rim­sko carstvo, koje nije bilo ni sveto, ni r imsko, ni carstvo. Danas imamo [The] Ujedinjene nacije. Čini se da, pošto se ove stvari mogu ovako nazivati, mada nisu ni svete rimske, ni ujedinjene naci je , ove izraze ne treba smatrati određenim deskripcijama već imenima.

(1980:26)

6. Najzad, obe verzije se slažu da su vlastita imena u stro­gom smislu bez značenja. U tom pogledu se one razlikuju i od Rasela i od Fregea. Frege je smatrao da vlastita imena moraju da imaju Sinn i da u prirodnom jeziku mogu da imaju ili da ne­maju Bedeutung. U reglementiranom dobro formiranom jezi­ku one bi imale oboje. Rasel poriče da vlastita imena imaju in-tenzionalno značenje, ili Sinn, ali tvrdi da ona znače svoje no­sioce, tako da imaju značenje u ekstenzionalnom smislu. Na­suprot tome Markusova kaže: „Vlastito ime (neke stvari) ne­ma nikakvo značenje" . A Kripke se, imajući na umu Markuso-vu i Pola Zifa [Paul Zif f ] , s tim slaže: „Ima pisaca, mislim, ko­ji izričito poriču da imena uopšte i imaju ikakvo značenje, i to poriču čak još upornije no što ja to č inim" ( 1 9 8 0 : 3 2 ) .

Uprkos ovim preklapanjima, dva gledišta se u izvesnim po­gledima razlikuju.

1. Markusova poriče da stavljanje nalepnica treba poisto­vetiti sa rigidnom dezignacijom. Kao što kaže, „Vlastita imena nisu bliska onome što je Sol Kripke kasnije nazvao 'rigidnim dezignatorima' , mada imaju izvesne zajedničke odl ike" (1993 :x i i i -x iv) . Ona ne kaže izričito zašto stavljanje nalepnica razlikuje od rigidne dezignacije, ali to je lako objasniti. Kripke daje sledeću definiciju „rigidnog dezignatora": „To je termin koji u svakom mogućem svetu označava, dezignira isti obje­ka t " ( 1 9 8 0 : 4 8 ) . Pošto i Markusova kaže da je vlastito ime na­lepnica istog objekta u svakom mogućem svetu, činilo bi se da

I 284 I EJVRUM STROL

se njeno shvatanje ne razlikuje od Kripkeovog. Ali razlika po­stoji. Kripke veruje da su izvesni određeno-deskriptivni izrazi aritmetike rigidni dezignatori. Tako izraz „zbir 2 + 3 " rigidno dezignira broj 5 . Markusova izričito poriče da ma kakva de­skripcija predstavlja nalepnicu. Drugo, kao što ćemo kasnije videti, Kripke takode smatra da su izvesni termini za prirodne vrste, na primer, „voda" rigidni dezignatori. Markusova po­jam stavljanja nalepnica ne primenjuje na ovakve zajedničke imenice; zapravo, ona ovaj pojam ograničava na vlastita ime­na. Stavljanje nalepnica je stoga, za nju, uži pojam od pojma rigidne dezignacije.

2 . Kripke smatra da termini za prirodne vrste imaju zna­čenje ali da im nedostaje intenzija u Fregeovom smislu te reči. Tako je njihovo značenje u potpunosti ekstenzionalno. U svo­joj knjizi Modalities Markusova o ovim pitanjima ne raspra­vlja neposredno, mada je u jednom od ogleda iz te knjige, „Nominalism and the Substitutional Quanti f ier" , ispitivala modifikovanu nominalističku teoriju u kojoj vlastita imena ni­su eliminabilna, mada zajedničke imenice (predikati) koje izra­žavaju apstraktne pojmove jesu. Ali ona ističe da je ovo ispiti­vanje naprosto jedno ispitivanje i da ne predstavlja nužno nje­no konačno gledište. Stoga možemo da kažemo da su, kad je reč o problemu da li zajedničke imenice imaju značenje i refe-renciju, njeni pogledi ostali otvoreni dok Kripkeovi nisu.

3 . Isto se tako razlikuju i njihova gledišta o tome kako postupiti sa imenima likova iz fikcije kao što je „Odise j " . O b o ­je poriče da su imena likova iz fikcije nalepnice ili rigidni de­zignatori pošto fiktivni objekti ne postoje. Ali Kripke odbija da se bavi spekulacijama o tome kako treba analizirati ovakva imena. On kaže: „Sto se tiče rigidnosti: N a mnogo mesta i u ovom predgovoru i u samom tekstu ove monografi je, namer-no sam zanemario tanana pitanja koja se javljaju na osnovu mogućeg nepostojanja jednog ob jekta" ( 1 9 8 0 : 2 1 ) . Markusova takode okleva da potanko ispita ovo pitanje, ali čini se da se na kraju ogleda „Possibilia and Possible Wor lds" opredeljuje

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 285

za jednu varijantu Raselove teorije deskripcija, prema kojoj fikcijska imena treba smatrati čisto sintaksičkim izrazima koji stoga nemaju nikakve egzistencijalne implikacije. S tim u vezi ona kaže:

Rečenici „Pegaz je krilati k o n j " može se pripisati istini­tost u datom svetu, a egzistencijalna generalizacija „Ne­što je krilati k o n j " neće značiti ništa više do to da neka zamena sintaksičke jedinice, na primer, sintaksičkog ime­na „Pegaz" za „ x " u „ x je krilati k o n j " daje rečenicu ko­jo j se pripisuje istinitost. . . .Ovakvo gledište se može na zanimljive načine iskoristiti u semantici fikcijskog ili mi­tološkog diskursa o navodnim posibili jama koja ne bi podrazumevala „obavezivanja" na mitske ili moguće objekte . Ali to previđa metafizičku poentu. Identitet, ko­ji je odlika objekata, ne može se definisati u ovakvoj se­mantici . Uzajamna zamenljivost sintaksičkih jedinica sal­va veritate ne stvara objekte , koji moraju biti dati da bi identičnost važila. Zamena „Božić B a t e " za „Deđa M r a ­z a " čak i ako su istinosne vrednosti očuvane ništa više ne stvara identične objekte no što to čini zamena „ n e " za „ne ne n e " , koja takođe važi salva veritate.

( 1 9 9 3 : 2 1 3 )

Posmatrane iz istorijske perspektive, teorije neposredne referencije mogu se pratiti unazad sve do jedne rane verzije Ra­selove semantike koju je on kasnije odbacio. Kao što sam po­kazao u drugom poglavlju, Rasel je prvobitno povlačio di­stinkciju između vlastitih imena i deskripcija, koristeći prime-re kao što su „Skot" i „autor Veverlija". Pokušavajući da iza­đe na kraj s imenima nepostojećih objekata, kao što su „ M e ­duza" i „Odise j " , Rasel je dokazivao da su ono što obični lju­di smatraju vlastitim imenima zapravo skraćenice za deskrip­cije. Prema njegovom izmenjenom gledištu logika još uvek zahteva vlastita imena da bi instancirala singularne rečenice, kao što je , ,Fa" . Njegovi kandidati za „,a" bili su prilozi i po­kazne zamenice, reči kao što su „sada" , „ovde" , „ o v o " i „ o n o " . To da se ove reči mogu smatrati vlastitim imenima ja-

I 286 I EJVRUM STROL

sno je protivintuitivno i prosto predstavlja očajnički pokušaj da se logičke formule primene na običan jezik. Teoretičari ne­posredne referencije su mnogo osetljiviji za odnos između logi­ke, uključujući tu i modalnu logiku, i svakodnevnog govora. Oni uzimaju da su vlastita imena ono što bi se u običnom go­voru nazivalo običnim imenima. Njihova izmena Raselovog gledišta sastoji se u povratku Raselovoj prvobitnoj distinkciji prema kojoj je „Skot" vlastito ime a „autor Veverlija" to nije. To ima mnoge prednosti. To im omogućava da objasne, na na­čin na koji to Rasel nije mogao, kako korišćenjem deskripcija može doći do pogrešnih identifikacija. U slučaju vlastitih ime­na potrebna je ostenzija, a to znači, prema Markusovoj , da „ono na šta vlastito ime referira ostaje nepromenjeno, čak i ta­mo gde su pripisivanja koja se u priči iznose pogrešna." Kao što piše:

Prema ovom objašnjenju, „vlastito i m e " je semantički, a ne samo sintaktički, pojam. Referenci ja je pretpostavlje­na. M o ž e m o pogrešno da verujemo za neko sintaksičko vlastito ime, recimo „ H o m e r " , da ono ima jedan jedini stvarni nominatum i da predstavlja pravo vlastito ime, ali ako ga upotreba na kraju ne povezuje sa jednim jedinim ob jektom, o n o uopšte i nije pravo ime.

(1993:203)

Prema tome, jedan dezignator ne može da bude vlastito ime osim ukoliko ne postoji određena individua koju on etike­tira. Kao što ćemo za trenutak videti, ideja da postoji nepo­sredna veza između vlastitog imena i njegovog nominatuma zadaje ozbiljne probleme ovoj teoriji kad se govori o fiktivnim objektima. Kao što ističe Markusova: „Ni je , smatram, opšte odsustvo 'uslova identifikacije' ono što posibilije čini proble­matičnim. Problematičnim ih čini to što posibilije uopšte ne mogu da budu objekti referencije" (str. 2 0 4 ) .

Fiktivni entiteti su posibilije u smislu u kojem tu reč ko­risti Markusova, stoga ne mogu biti objekti referencije. Kejt Donelan [Keith Donellan], koji zastupa jednu varijantu teorije

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E 2 8 7

neposredne referencije koju naziva „teorijom istorijskog obja­šnjenja" , svestan je ovog problema. Kao što kaže u „Speaking of Nothing" : „Ovde ne treba da se bavimo objašnjenjem dis-kursa fikcije. (To, naravno, ne znači da ovakvo objašnjenje ni­je na kraju potrebno)" ( 1 9 7 7 : 2 1 8 ) .

Problem

Ocenjujući teoriju neposredne referencije moramo da proceni-mo njenu sposobnost da izađe na kraj s problemom imena fik­tivnih entiteta. Ovaj problem se može lako objasniti. Čini se da fiktivni objekti imaju ono što se uobičajeno shvata kao vlasti­ta imena (npr. „Deda M r a z " , „Meduza" i „Odise j " ) , a ipak ako ovi „objekt i " ne postoje, ne mogu se ni imenovati ili etike­tirati. Ne mogu se etikete, kao što ističe Markusova, okačiti na puke posibilije. Posibilije nisu nalik stolovima ili stolicama. Bu­kvalno nema ničega na šta bi se prilepila nalepnica. Sledi da „imena" fiktivnih likova ne mogu biti rigidni dezignatori ili na-lepnice. A ako je to tako, teoretičari neposredne referencije su­očavaju se sa dilemom. Evo nekih od opcija.

1. Da bi objasnili običan govor, teoretičari neposredne re­ferencije bi mogli da odbace tezu da su sva imena rigidni de­zignatori ili etikete.

2 . Mogli bi da predlože neku varijantu Raselove teorije deskripcija. Ta bi teorija držala da su u fikcijama takozvana vlastita imena skraćenice za deskripcije, dok su u normalnom govoru nalepnice ili rigidni dezignatori. Ovakav predlog bi imao dve posledice. Prvo, deskripcije ne bi bile skraćenice za imena postojećih entiteta. Drugo, ovaj predlog bi vodio neho­mogenoj teoriji o ulozi ili ulogama imena u običnom govoru. Prva posledica bi dopuštala da obična imena budu nalepnice ili rigidni dezignatori, što je dobrodošla sugestija. Ali druga bi bi­la nepoželjna, pošto bi išla nasuprot gledištu da su u svako­dnevnom govoru imena fiktivnih entiteta zaista imena.

I 288 I EJVRUM STROL

3. Teoretičari neposredne referencije bi mogli da dokazu­ju da u fikciji takozvana vlastita imena imaju simbiotičku, se­kundarnu ili izvedenu upotrebu. Ova opcija bi se razlikovala od druge opcije na sledeći način: Reći da fikcijska imena ima­ju izvedenu upotrebu ne implicira to da ona treba da se anali­ziraju kao određene deskripcije. Fikcijsko vlastito ime biće sto­ga ono što običan govor smatra vlastitim imenom, samo što njegova referencijalna funkcija neće biti neposredna - ono ne­će biti etiketa ili rigidni dezignator. Teškoća s ko jom se susre­će ovaj predlog sastoji se u tome da se pruži objašnjenje refe-rencijalne funkcije fikcijskih imena koje ih ne bi tretiralo kao skraćene deskripcije.

4 . Oni bi mogli da tvrde da diskurs o fiktivnim objekti­ma pretpostavlja „operator fiktivne egzistencije", tako da fik­tivni objekti postoje u fikciji te se dakle mogu etiketirati Akcij­skim vlastitim imenima. Slično bi važilo i za heraldiku. Tako će etiketiranje biti relativizovano u odnosu na pojedinu vrstu diskursa. Možemo se pozivati na teoriju kontekstualnih impli­kacija, čije se različite verzije mogu naći u delima Grajsa, Ser-la i Martiniča.

Ovaj skup opcija ne iscrpljuje sve mogućnosti, naravno, ali ističe prirodu teškoće s kojom se suočava teoretičar nepo­sredne referencije. Jer nijedna od ovih opcija nije privlačna. Odbaciti zamisao da su imena etikete znači, naravno, jedno­stavno odbaciti samu teoriju neposredne referencije. Prihvatiti Raselovo objašnjenje da su fikcijska imena deskripcije znači odbaciti zamisao da su vlastita imena ono što obični ljudi pod tim podrazumevaju. Nijedan običan govornik ne bi prihvatio da je „glavni muški junak Čarobnog brega" ime Hansa Ka-storpa.

Prihvatiti zamisao da su fikcijska imena izvedena ili sim-biotička i da se odnose na fiktivne objekte u nekom sekundar­nom smislu reči „ n a " , prosto zaobilazi pitanje. Strosn ovakvo gledište zastupa u članku „On Refering" . O n kaže: „Ne bi bi­lo uopšte uzev ispravno reći da se iskaz odnosio na g. X-a ili

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 289 |

O c e n a teorije neposredne referencije

U ovome što sledi, izneću niz kritika teorije neposredne refe­rencije i naposletku rešenje gornje dileme. Da bih postavio po­zornicu, preporučujem da promenimo perspektivu iz koje po­smatramo fikcijska imena jer je ona uslovljena dugom ontolo­škom tradicijom i njenim problemima. Umesto toga usredsre-

na to-i-to osim ukoliko ne postoji takva osoba ili stvar" ( 1 9 6 0 : 3 5 ) . Jasno je da ova opcija zaobilazi pitanje, ona pret­postavlja ono što se dovodi u pitanje, naime to da li je fikcij-sko ime stvarno referirajući izraz ukoliko „objekat" koji ono navodno imenuje ne postoji.

Prihvatiti četvrtu opciju, da u fikcijama možemo etiketi­rati fiktivne objekte, očigledno predstavlja proširenu ili donki-hotsku upotrebu reči „et iketa" . Ovaj predlog očigledno krši princip koji prihvataju svi teoretičari neposredne referencije, naime, princip da se ne može etiketirati ono što ne postoji .

Rezimirajmo problem. On nastaje zato što se čini da su sledeće teze, koje su sve suštinske za teoriju neposredne refe­rencije, u neskladu.

1. Vlastita imena su etikete (ili rigidni dezignatori).

2. Etikete (ili rigidni dezignatori) zahtevaju postojanje nečega što će se etiketirati.

3. Fiktivni objekti ne postoje te se prema tome ne mogu etiketirati.

4 . Fiktivni objekti u običnom govoru imaju vlastita imena.

5. Vlastito ime je ono što se uobičajeno podrazumeva pod vlastitim imenom.

I 290 I EJVRUM STROL

dimo se na to kako obični ljudi misle i govore o imenima. Na­ravno, odmah moramo da priznamo da slavni „običan čovek" ili njegov ženski dvojnik ne misle veoma duboko, ako uopšte i misle, o problemima koji muče filozofe jezika. Takode je sum­njivo i to da li običan svet, muški ili ženski, ima išta što bi se moglo nazvati „ teor i jom" o vlastitim imenima. Ipak, oni govo­re, a ponekad i duboko razmišljaju, o imenima koja biraju za najrazličitije stvari: bebe, ulice, gradove i pse (vidi T. S. Eliotov ogled The Naming of Cats). Staviše, obična upotreba imena je mnogo složenija i istančanija no što to većina teoretičara pri­znaje. Uzmimo, kao primer, tvrdnju koju je Markusova iznela da „lingvisti iz svojih rečnika potpuno izostavljaju vlastita imena" . To je tvrđenje s kojim se slažu mnogi filozofi, među njima i Kripke i Pol Zif. Ali da li je ono tačno?

Pregledavši samo slovo L u mom rečniku, našao sam od­rednice za veliki broj onoga što filozofi nazivaju vlastitim ime­nima, uključujući i imena fiktivnih entiteta: Laban, Lepa Go­spa Bez Milosti La Belle Dame Sans Merci, La Boheme, Lahe-zis, La Korunja, La Cros, Laert (Odisejev otac). Neki su filo­zofi, kao što smo videli, smatrali da vlastita imena nemaju zna­čenja. U podršku ovoj tezi tvrdili su da rečnici ne navode zna­čenje već poreklo imena. Pa ipak nam rečnici govore da „Sa­r a " na hebrejskom znači „princeza", da „Svensen" na norve­škom znači „Svenov sin" , da „ M o m o t a r o " na japanskom zna­či „sin breskve" a da „Polaris" znači (označava) Polarnu zve-zdu ili Severnjaču. Neki filozofi su čak tvrdili da vlastita ime­na ne pripadaju nijednom jeziku. Pa ipak je jasno da je „Mar­c o " italijanski, „ M a r k " engleski, i da, naravno, isto ime može pripadati većem broju jezika, na primer „Francis" .

Zapravo, obični govornici nam o imenima mogu reći va­žne stvari koje su filozofi prevideli ili zanemarili. Kad bismo običnu osobu pitali šta misli o gore pomenutih pet teza dobili bismo poučne odgovore.

Prvo, obična osoba koja razmišlja sigurno bi odbacila te­zu 5 . N j o m e se tvrdi da je vlastito ime ono što se uobičajeno

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 291 |

podrazumeva pod vlastitim imenom. Ta osoba bi ukazala na to da se u običnom govoru termin „vlastito ime" skoro nikada ne upotrebljava. Jasno je da bi običan čovek bio u pravu. „Vlasti­to ime" je tehnički termin koji su izmislili gramatičari, lingvi­sti i drugi jezički specijalisti. U tim disciplinama on se upotre­bljava metajezički da bi se govorilo o gramatici pojedinih objekt-jezika a posebno da bi se razlikovale imenice koje se primenjuju na pojedinačne osobe, mesta i stvari od takozvanih zajedničkih imenica, kao što su „tigar" i „zlato" . Obični go­vornici se ne bave gramatikom i stoga ne koriste metajezičku terminologiju (niti im je ona potrebna). Prema tome, oni ne ka­žu za osobe ili mesta da imaju vlastita imena. Umesto toga oni govore o imenima simpliciter tih entiteta i objekata. Oni će za­pitati „Koje je ime onog grada koji si posetio prošle godine?" ili „Kako se zove onaj čovek?" a ne „Koje je vlastito ime onog čoveka?" Običan čovek koji bi čuo pitanje „Koje je njegovo vlastito ime?" bio bi njime zbunjen. Da li onaj ko postavlja ovo pitanje nagoveštava da osoba o kojoj je reč koristi pseu­donim ili nadimak, na primer? Van ovih naročitih konteksta, pitanje može da uopšte i ne bude shvaćeno.

Drugo, običan čovek bi prihvatio premisu 4 , da fiktivni objekti u običnom govoru imaju vlastita imena, ali samo ako bi ova premisa bila izmenjena. Izmena bi se sastojala u izosta­vljanju reči „vlastito" te stoga u tvrdnji da u običnom govoru fiktivni objekti imaju imena. To jest, običan čovek bi rekao da reči poput „Šerlok H o l m s " i „Odise j " jesu isto toliko imena koliko i „Bil Kl inton" ili „Bertrand Rase l " . Ako bi ih filozof zapitao čija su to „Serlok Holms" i „Odise j " navodno imena (i pod pretpostavkom da data osoba poznaje relevantna knji­ževna dela), obična osoba bi mogla da bude zbunjena pita­njem. Čini se očiglednim da su to imena Šerloka Holmsa i Odi­seja. Pre no što se razmotre ostala tri koraka u argumentu, mo­žemo da ovu stvar pobliže ispitamo, na način sličan Menonu, i da vidimo da li se može dobiti neki argument u prilog izme-

I 292 I EJVRUM STROL

njenom koraku 4 . Evo dva argumenta koja bi tim postupkom mogli dobiti.

Pretpostavimo da filozof od običnog pojedinca zatraži da sa sledećeg spiska izdvoji vlastita imena:

Paula

pronalazač Amerike

jedan metal

Deda Mraz

Kolumbo

Zevs

načelnik generalštaba

Pod pretpostavkom da je razumela pitanje, uprkos tome što se u njemu javlja izraz „vlastito i m e " , osoba bi kao imena izabrala „Paula" , „Deda M r a z " , „ K o l u m b o " i „Zevs" a odba­cila „pronalazač Amerike" , „jedan metal" i „načelnik general­š taba" . Ne možemo zamisliti da se novorođenčetu da ime „Pronalazač Amerike" , na primer. Z a t o što se na spisku javlja­ju dva imena fiktivnih entiteta, Deda Mraza i Zevsa, možemo da zaključimo kako za obične govornike takvi entiteti imaju ono što bi filozofi smatrali vlastitim imenima.

A sada i drugi argument. Pretpostavimo da neko lista knjigu s imenima tražeći ime za novorođenog dečačića. Na tom spisku bi se mogli nalaziti „Ser lok" , „Lanselot" i „Ha­mlet" . To su imena slavna u zapadnjačkoj fikciji, a ipak se mo­gu koristiti i kao imena postojećih osoba. Stoga zašto bismo mislili da to nisu imena kad se koriste u fikciji? Ime je ime je ime u ma kom kontekstu, kao što bi to mogla reći Gertruda Stein. Običan čovek ne bi imao nikakvih teškoća da ove reči identifikuje kao imena. Igrajući filozofsku igru, mogli bismo čak dodati da su to „vlastita imena" .

Teoretičari neposredne referencije verovatno ne bi pri­hvatili ovaj argument. Oni bi mogli da tvrde kako on počiva

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E 293

na zabuni, naime, mogli bi da tvrde da spisak ili knjiga imena ne sadrže vlastita imena u strogom smislu tog termina, jer su vlastita imena stvarna imena postojećih individua, dok su ono što nam pruža takva knjiga samo potencijalna imena. Poten­cijalna imena postaju vlastita imena samo kada se primene na određene osobe, a tada funkcionišu kao etikete. Prema to­me pogrešno je o potenci jalnim imenima misliti kao o vlasti­tim imenima per se. Ovaj odgovor je zanimljiv, ali verujem da zaobilazi pitanje. On pretpostavlja ono oko čega se vodi spor: pretpostavlja da je N vlastito ime samo ako je N prime-njeno na postojeću osobu, mesto ili stvar. Stoga ova primedba nije ubedljiva.

Aksiom referiranja

Naše ispitivanje nastavićemo razmatrajući, iz filozofske per­spektive, preostale tri premise argumenta, ostavljajući običnog čoveka da se bavi svojim svakodnevnim poslovima. J a prihva-tam premisu 3 , da fiktivni objekti ne postoje te da se stoga ne mogu ni etiketirati. Prihvatam i premisu 2 , da etikete zahteva-ju postojanje nečega što će biti etiketirano. Jasno je da Marku­sova ima pravo kad tvrdi 2 i 3 . Fiktivni objekti su puke posi­bilije, a posibilije se ne mogu etiketirati. Isto tako prihvatam i izmene premisa 4 i 5 koje bi izvršio običan čovek. Stoga da bih dao neko rešenje dileme neposredne referencije, koja na­staje iz prihvatanja svih pet premisa, moram da odbacim pre­misu 1, naime to da su vlastita imena etikete. Da bih objasnio zašto, moram prvo da ponovim šta je to što teoretičari nepo­sredne referencije imaju na umu kad vlastito ime opisuju kao etiketu. Vlastito ime se upotrebljava - a ovde se terminologi­ja razlikuje zavisno od teorije - da bi se identifikovala, izdvo­jila, govorilo o, pominjala ili da bi se referiralo na pojedinu osobu, mesto, grad, objekat i tako dalje. Za trenutak ćemo

I 294 I E J V R U M STROL

govoriti samo o referiranju. Teorija dakle počiva na principu koji prihvataju svi teoretičari neposredne referencije pa čak i mnogi teoretičari posredne referencije kao što su Strosn i Seri. Tu pretpostavku nazivam „aksiom referiranja". O n se može formulisati na sledeći način:

Ne može se referirati na ono što ne postoji. Mada Seri nije teoretičar neposredne referencije, njegova

verzija ovog principa je skoro identična njihovoj. On piše u Speech Acts:

Sve ono na šta je referirano mora da postiji . ( 1 9 6 9 : 7 7 )

Ovaj aksiom ima više varijanti. Strosnova verzija glasi:

N e bi bilo uopšte uzev ispravno reći da je iskaz bio o g. X - u , ili o tome-i-tome, osim ukoliko nema takve osobe ili stvari.

( 1 9 6 0 : 3 5 )

Različitu, radikalniju, formulaciju nalazimo u knjizi Der-rida and Wittgenstein Njutona Garvera [Newton Garver] i Se-ung-Cong Lija [Seung-Chong Lee]. Oni kažu:

U filozofiji, nije dobro govoriti o nečemu čega nema.

( 1 9 9 4 : 1 1 5 ) '

Ovaj princip se može pratiti sve do presokratovaca, ali se njegov locus classicus u filozofiji može naći kod Fregea. Na jednom čuvenom mestu, on tvrdi:

N e k o ko ne prihvata nominatum ne može mu pripisati ili odreći neki predikat.

( 1 9 4 9 : 9 0 )

Ovaj princip, i njegove varijacije, nazivam „aksiomom" zato što u stvari nikada nije bio podržan argumentima, razlo­zima ili evidencijom. Prosto je pretpostavljeno da je istinit. Po­tom se uvodi u teorije referencije i u njima igra ključnu ulogu. Pa ipak, mada praktično svi filozofi jezika pretpostavljaju da

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 295

je princip istinit, on je očevidno lažan. Ironija ove situacije ni­je samo to što je ovaj princip lažan već što je očigledno lažan. Jer nesumnjiva je činjenica da mi koristimo jezik da bismo re­ferirali na nepostojeće (uključujući i fiktivne) objekte imenom i da bismo iznosili istinita (ili ponekad lažna) tvrđenja o ta­kvim objektima. Nesumnjivo je istina reći da je Odisej bio ože­njen Penelopom a da Hamlet nije bio oženjen Ofeli jom i lažno je reći drugačije. Književni kritičari , a doista i obični čitaoci , često raspravljaju o karakteru fiktivnih l ikova, na primer, Eme iz istoimenog romana Džejn Ostin [Jane Austen]. Kad to čine, oni koriste sva sredstva svakodnevnog govora koja bi koristili i da govore o stvarnim osobama, pominju mesta na kojima ti likovi žive, identifikuju ta mesta imenom, istorij-skim poreklom i tome slično. Ova imena iz fikcija se kauzal­nim lancem prenose s pokolenja na pokolenje upravo na isti način na koji se prenose i imena stvarnih istorijskih ličnosti.

U ovakvim kontekstima ne govorimo o fiktivnim objek­tima ni u kom sekundarnom smislu reči , , o " , ako ga uopšte i ima, već u istom onom smislu reči , , o " u kojem sam u ovoj knjizi govorio o Solu Kripkeu i Rut Markus. Istina je, narav­no, kao što mi je to pokazala Markusova u ličnoj prepisci, da postoji radikalna razlika između fiktivnih i realnih stvari u po­gledu verifikacije iskaza. Kod prvih se proces verifikacije zavr­šava sa čovekovim (većinom književnim) konstrukci jama, kod drugih s činjenicama. Holms je ono što Konan Doj i za njega kaže da jeste, ali Doji jeste ono što on jeste. Ali je isto tako isti­na i da su mogući protivčinjenički iskazi o fiktivnim likovima. Dokazivalo se, na primer, da je doktor Votson žena, mada se u tekstovima Konana Dojla ne javlja ovakvo tvrđenje. Opštije, istina je da svi jezički izrazi koji se koriste o stvarnim osoba­ma, stvarima i događajima mogu da se koriste, a zaista se i ko­riste, u fikciji. Tako je jezik značenja i referencije širi od svoje primene na postojeći svet. U tom smislu sve što se može reći o neaktivnim objektima može se reći i o fiktivnim, i sve što se može reći u našem svakodnevnom govoru van fikcije može se

I 296 I EJVRUM STROL

reći i u fikciji ili o n jo j . Ovakav govor obuhvata svaku moguć­nu upotrebu običnog diskursa: šale, laži, istinita i lažna tvrđe­nja, neposrednu i posrednu referenciju, aluzije i primenu ime­na na ličnosti, mesta i stvari.

Rešenje

Kakav je značaj ovih primedbi po teorije neposredne referenci­je? Mislim da treba da odbacimo aksiom referiranja u svim njegovim vidovima zato što je očigledno lažan. To bi raščistilo put za bolju teoriju o imenima, uključujući i ono što tradicija naziva „vlastitim imenima", kao i o donošenju tvrđenja. Ume­sto teorija neposredne referencije predlažem jedno alternativ­no objašnjenje koje ima višestruke prednosti u odnosu na te te­orije a nijedan od njihovih nedostataka. To će biti moje rešenje gore opisane dileme.

Prvo, objašnjenje će specifikovati da imena koja se kori­ste da bi se referiralo na fiktivne entitete, kao što su Šerlok Holms i Odisej , jesu stvarna imena i da ih ne treba razdvajati od imena nefiktivnih entiteta, kao što su Rut Markus i Sol Kripke. Tako bismo imali jednoobraznu a ne podeljenu teori­ju imena.

Drugo, objašnjenje bi za sobom povlačilo i odbacivanje ideje da su vlastita imena etikete. J a sam se složio da, ako je etiketa nalepnica koju lepimo na objekat , ne možemo etiketira­ti stvari koje ne postoje ili su puke posibilije, kao što Markusova ispravno tvrdi. Tako odbacujući ideju da su vlastita imena etikete (premisa 1. dileme), možemo potom da koristimo imena za re­feriranje na fiktivne entitete upravo na onaj način na koji to obični govornici čine. Tako nam neće biti potrebna nikakva posebna teorija o upotrebi takozvanih vlastitih imena u fikciji.

Treće, ono bi specifikovalo da takozvana vlastita ime­na u fikcijskim kontekstima ne moramo da shvatamo kao

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E 297

skraćene deskripcije. Još bolje, ono bi za sobom povlačilo da takva imena nisu skraćenice deskripcija, bilo da se upotrebe u fikcijskim ili nefikcijskim kontekstima. M a kakav bio kon­tekst, radi se o imenima u običnom smislu tog termina. Tako će izlišne biti i raselovske i opcije neposredne referencije.

Četvrto, ono bi povlačilo za sobom da između imena i deskripcija nema nikakve razlike u referencijalnoj moći. Ideja da takozvana vlastita imena referiraju neposredno a da de­skripcije to ne čine jeste lažna. D o pogrešne identifikacije mo­že doći i kod upotrebe imena i na druge načine. Mogu da sa „istom neposrednošću" referiram na svog suseda i izrazom „mladić koji živi odmah pored mene" i izrazom „Donald Vil-son" . Šta od ovog dvoga činim zavisiće od raznih kontekstual­nih faktora, kao što je to da li znam ime osobe koja živi od­mah pored mene. Ali imenovanje nema nikakvu posebnu refe-rencijalnu sakrosanktnost u ovom slučaju. Zavisno od okolno­sti, oba izraza mogu podjednako dobro da obave posao.

Peto, objašnjenje bi povlačilo za sobom veću senzitivnost za prelive značenja svakodnevnog govora. Jedan ozbiljan ne­dostatak učenja o neposrednoj referenciji jeste to što ono po­kušava da pronađe jedan i samo jedan odnos - etiketiranje -da bi objasnilo način na koji imena referiraju. M o j e gledište kaže da je referencija putem imena raznolika, da ima različite oblike. Posebno, trebalo bi da razlikujemo pojmove kao što su pominjanje X-a i referiranje na X , kao i da razlikujemo oba ova pojma od pojmova kao što su izdvajanje X - a i identifiko-vanje X - a , koje opet treba razlikovati jedan od drugog. Sve ovo su različite aktivnosti. Mogu da izdvojim osobe, recimo, muškarce od žena u nekoj grupi, a da ne budem u stanju da identifikujem bilo koju pojedinu individuu, a svaka od ove dve aktivnosti razlikuje se od pominjanja nekoga ili nečega ili refe­riranja na nekoga ili nešto. Mogu da izvedem obe ove posled-nje aktivnosti a da ne izdvojim ništa niti da identifikujem bilo koga ili bilo šta. Mogu po imenu da pomenem, recimo, da je Džek Trbosek bio serijski ubica koji je ubio X-a, a da ne bu-

I 298 I EJVRUM STROL

dem u stanju da identifikujem Džeka Trboseka niti, sasvim iz-vesno, da budem u stanju da ga izdvojim iz grupe osumnjiče­nih u policijskoj stanici. Izdvajanje, pominjanje, govorenje o, referiranje na, identifikovanje, sve su to načini na koji imena funkcionišu u svakodnevnom govoru. Stoga nema jednog jedi­nog oblika specifikovanja, kao što je etiketiranje, koji bi bio ključ za razumevanje toga kako se imena upotrebljavaju u ko­munikaciji.

Šesto, možemo da odbacimo majnongovsku izmišljotinu da fiktivni objekti moraju da u nekom smislu postoje ili ih ne bismo mogli imenovati, referirati na njih, ni donositi istinita tvrđenja o njima. M o j e gledište ima tu prednost što priznaje, bez ograda, da fiktivni objekti ne postoje. Najzad, nije nam potreban nikakav veštački način kategorizacije jezika kao što bi bilo navodno postojanje „operatora egzistencije" za fikciju, mitologiju ili heraldiku. Pristalice ovog programa bi od nas tražile da kažemo stvari poput „ 'Odisej ' je vlastito ime u fikci­j i " ili da iskaz „To da je Odisej bio oženjen Penelopom je isti­n a " znači da je ovaj iskaz istinit u fikciji. M o j e objašnjenje ne deli jezik u ovako zamršene i veštačke odeljke. Običan jezik je jedan celoviti diskurs koji koristimo da bismo govorili o mno­gim različitim vrstama stvari, uključujući tu i mitološke, heraj-dičke i fiktivne entitete. Kad ga koristimo u ove svrhe nisu nam potrebni nikakvi „operatori egzistencije" da bismo označavali lažne granice.

Verujem da je aksiom referiranja izvor velikog dela filo­zofskih bolesti. Zanimljivo je spekulirati o tome zašto su ga fi­lozofi skoro univerzalno i nekritički prihvatili. Nema sumnje, potpuno objašnjenje bi zahtevalo još jednu monografiju. Ali očigledno je da su filozofe njihova ontološka i metafizička na­stojanja vodila do pogrešnih ideja da su vlastita imena etikete i da samo postojeći entiteti mogu da imaju vlastita imena. Nji­hova filozofija jezika bila je dakle vođena ontološkim razma­tranjima. A k o , umesto toga, pođemo od perspektive samog je­zika - pitajući šta se u svakodnevnom govoru računa u vlasti-

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 299

to ime i kako se takva imena upotrebljavaju - nestaće razne vr­ste filozofskih zabluda. U takve spadaju i zamisao da su vlasti­ta imena etikete kao i zamisao da se može referirati samo na ono što postoji .

Termini za prirodne vrste

Sada ću ispitati proširenje teorije neposredne referencije na ta­kozvane termine za prirodne vrste, to jest, na zajedničke ime­nice koje referiraju na vrste ili supstance koje se nalaze u pri­rodi, nasuprot rukotvorinama kao što su stolovi i stolice. Dva glavna zastupnika ove verzije teorije su Hilari Patnam i Krip­ke. U članku „Identity and Necessity", prvi put objavljenom 1 9 7 1 . i u svojoj uticajnoj knjizi Naming and Necessity ( 1 9 8 0 ) , Kripke je razvio jedan niz argumenata da bi pokazao kako su termini za prirodne vrste rigidni dezignatori. Otprilike u isto vreme, u člancima „Is Semantics Possible?" i „Meaning and Reference" , prvi put objavljenim 1 9 7 1 . i 1 9 7 3 . godine, Pat­nam je zastupao istu tezu. Obe teorije su usmerene protiv fre-geovskog gledišta da svaka zajednička imenica ima smisao (Sinn) a takode u većini slučajeva i ono na šta referira ili nomi-natum (Bedeutung).

Za Fregea je Sinn kojim imenica izražava pojam, i preko tog pojma možemo da identifikujemo ili izdvojimo ono na šta ona referira. Fregeov način da opiše odnos između značenja je-zičkog izraza i onoga na šta on referira jeste da kaže da znače­nje određuje referenciju. I Kripke i Patnam odbacuju ovo gle­dište. Kao što je to Patnam duhovito rekao, „Isecite kolač ka­ko vam drago, 'značenja' nisu u glavi" ( 1 9 7 7 : 1 2 4 ) . Kad bismo koristili Fregeov žargon da bi opisali njihova gledišta, Patnam i Kripke bi insistirali nasuprot Fregeu da je značenje nekog ter­mina za prirodne vrste njegov Bedeutung a ne njegov Sinn. Prema Patnam-Kripkeovom gledištu, odnos između jezika i

I 300 I EJVRUM STROL

sveta jeste isti bilo da govorimo o vlastitim imenicama bilo o zajedničkim imenicama, u oba slučaja te reči neposredno iz­dvajaju ono na šta referiraju. Sigurno, možemo da povučemo distinkciju između vlastitih i zajedničkih imenica: Prve su eti­kete i stoga nemaju značenje, druge imaju značenje - one zna­če supstance ili vrste na koje referiraju. Tako značenje reči „vo­da" jeste supstanca voda.

Argument Zemlje Bliznakinje

U „Meaning and Reference" Patnam iznosi ono što je postalo najčuveniji argument - takozvani scenario Zemlje Bliznakinje - u prilog neposredno referencijalnog shvatanja termina za pri­rodne vrste.

Patnam nas poziva da zamislimo bliznakinju Zemlje, pla­netu potpuno sličnu našoj, osim u jednom pogledu koji ću ubr­zo pomenuti. Ona će imati istu veličinu, isti izgled, na njoj će biti dvojnik svake osobe koja danas postoji na Zemlji. Tako će postojati zemljoblizanački Hilari Patnam i zemljoblizanački E j ­vrum Strol i tako dalje. Zapravo, bilo koji posmatrač, pa čak i bog, koji dve planete posmatra s neke spoljašnje tačke gledišta našao bi da su one nerazlučive. Tako bi u ranijim periodima istorije Zemlje Bliznakinje postojali zemljoblizanački Tales i ze­mljoblizanački Vergilije, i jedan od njih bi tvrdio da je sve vo­da, dok bi drugi napisao spev po naslovu i sadržaju identičan Eneidi. N a Zemlji Bliznakinji bi postojala i supstanca koju Ze-mljoblizančani nazivaju „vodom". Po svojim opažajnim svoj­stvima i upotrebi ona se ne bi mogla razlikovati od vode. Bila bi to providna tečnost, niske viskoznosti i veoma tečna. Ali iz­među ova dva sveta postojala bi i jedna razlika. Kad se ova sup­stanca na Zemlji Bliznakinji podvrgne hemijskoj analizi neće se naći da se sastoji od vodonika i kiseonika već od drugih hemi-kalija, koje ćemo nazvati X Y Z a koje nisu identične sa H 2 0 .

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 301 |

Prema Patnamu, ovo je mogućan scenario i lako nam je da zamislimo ovakav blizanački svet. Ali ako je ovo mogućan scenario, tada iz njega slede izvesni zaključci u pogledu teorije referencije: (1) da Zemljanin i Zemljoblizančanin mogu da na umu imaju isti pojam vode, naime, da je voda supstanca koja ima takva i takva opaziva svojstva, kao što su tečnost, provid­nost, fluidnost i viskoznost; i (2) da je referencija (ekstenzija) tog pojma tečnost koja je H 2 0 na Zemlji a X Y Z na Zemlji Bli­znakinji (gde je X Y Z različito od H 2 0 ) ; (3) da su tečnosti na koje se referira istim terminom „voda" prema tome različite supstance; (4) da je Fregeovo gledište stoga pogrešno; (5) da iz toga što Zemljani i Zemljoblizančani shvataju isti pojam (tj. imaju na umu isto značenje) i što taj pojam izdvaja dve razli­čite referencije, H 2 0 i X Y Z , sledi da značenje ne određuje re-ferenciju, kao što je to Frege tvrdio.

Sedmo, i u još dubljem smislu, Fregeovo gledište je bilo pogrešno zato što je uzimalo da „voda" znači „tečnost koja ima izvesna opaziva svojstva". Ono što je „voda" značila nije imalo nikakve veze s bilo kakvim fregeovskim smislom ili zna­čenjem već je bilo u potpunosti određeno time šta voda jeste, što je sa svoje strane bilo određeno hemijskim sastavom vode.

Osmo, devetnaestovekovno naučno otkriće da je hemijski sastav vode H 2 0 resilo je pitanje šta je voda. Govornici engle­skog koji su živeli pre devetnaestog veka i hemijskog otkrića da je voda H 2 0 grešili su kad su mislili da je voda baš ona tečnost definisana određenim opazivim svojstvima, jer priča o Zemlji Bliznakinji pokazuje da dve različite tečne supstance imaju upravo ta ista svojstva.

Patnam izvodi zaključak da opaziva svojstva bilo koje prirodne vrste ne određuju njenu stvarnu prirodu. Pod „pri­rodnom vrstom" on podrazumeva ono što se nalazi u prirodi za razliku od onoga što su stvorili ljudi. Stolice nisu prirodna vrsta, ali zlato, tigrovi i voda jesu. Stoga je moguće zamisliti al­bino tigra koji nema pruge i nije žute boje, ali koga ipak genet­ski sastav, a ne opaziva svojstva, određuju kao tigra. Neke sup-

I 302 I EJVRUM STROL

Prva kritika gledišta neposredne referencije

Kao što pokazuje scenario Zemlje Bliznakinje, Patnam se bavi dvama različitim pitanjima: šta reč „voda" znači i šta voda je­ste. I on i Kripke često su skloni da poistovete ova dva pitanja, zato što pretpostavljaju da će se rasprava oko toga šta reč „vo­d a " znači resiti kad se jednom odredi šta voda jeste.

Šta je za njih voda? Kripke odgovara na sledeći način:

stance, kao što je pirit gvožđa, izgledaju sasvim isto kao zlato, a ipak imaju različiti hemijski sastav, tako da nisu zlato. Ima nekih minerala, kao što je hrizopras, koji se golim okom ne mogu razlikovati od zada ali nisu žad. Opet fenomenološke karakteristike ovih prirodnih vrsta ne određuju njihovu istin­sku prirodu. To važi za svaku prirodnu vrstu: za tigrove, brest, zlato i tako dalje. U slučaju vode, njena priroda je određena hemijskom analizom, ko jom je nađeno da je sastav vode H 2 0 . Zato što to nije i sastav tečnosti na Zemlji Bliznakinji, sledi da, uprkos njenom izgledu, ova tečnost nije voda. Isto tako sledi i da reč „voda" onako kako se upotrebljava na Zemlji Bliznaki­nji ne znači ono što reč „voda" znači na Zemlji .

Tako, zapravo, scenario pokazuje da je „voda" homonim - reč s istim zvukom ali različitim značenjima. Engleska reč „bank" je homonim, zato što može da referira na obale reke ili na finansijsku ustanovu u kojoj se drži novac. Da reč ima isti zvuk ne povlači za sobom da ima isto značenje. Tako „voda" znači X Y Z na Zemlji Bliznakinji a H 2 0 na Zemlji te je prema tome homonim. Ovo je uverljiva analiza, skoro opšte prihva­ćena među filozofima jezika i filozofima nauke. Ali po mom mišljenju ona je pogrešna, i sada ću pokušati da pokažem za­što. Usredsredimo se posebno na Patnamovu i Kripkeovu ana­lizu reči „voda" .

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E 303

Želim da predem na opštiji slučaj , koji sam pomenuo prošlog predavanja, slučaj identiteta između termina za supstance, a takođe i za svojstva supstanci i prirodnih vr­sta. Filozofi su, kao što smo rekli, bili veoma zaintereso-vani za iskaze koj i izražavaju teorijske identifikacije, iz­među ostalih, da je svetlost struja fotona, da je voda H 2 0 , da je munja električno pražnjenje, da je zlato ele­ment s atomskim brojem 7 9 .

( 1 9 8 0 : 1 1 6 )

Patnamovo gledište se ne razlikuje od Kripkeovog. Kao što Patnam kaže: „Kad smo jednom otkrili da je voda (u aktu­alnom svetu) H 2 0 , ništa se ne računa kao mogući svet u ko­jem voda nije H 2 0 " ( 1 9 7 7 : 1 3 0 ) .

Mislim da bi se i Kripke i Patnam složili da izraz „voda je H 2 0 " izražava tačno ono što imaju na umu. Staviše, oboji­ca drže da je ovaj izraz rečenica identiteta, tako da reč „ j e " znači „je identično sa" . Uprostimo ono što imaju na umu ko­risteći formulu: „Voda = H 2 0 " . Ne mislim da ovo notaciono uprošćavanje utiče na išta što je u ovoj teoriji od značaja.

Kripke kaže da on govori o „identitetima" između termi­na za supstance i dodaje da su „filozofi bili veoma zaintereso-vani za iskaze koji izražavaju teorijske identifikacije". Jasno je da oba pisca misle da je voda identična sa H 2 0 .

Ali ako je to tako, ova teorija je neprihvatljiva, kao što pokazuje sledeći protivprimer:

1. Voda = H 2 0

2 . Led = H 2 0

3 . Prema tome, voda = led

Ovaj zaključak sledi kao instanca validne formule da ako A = B i B = C, onda A = C. Ali zato što je zaključak ovog ar­gumenta lažan, bar jedna od njegovih premisa mora da bude lažna (zapravo su to obe). Očigledno je da je zaključak lažan. Jasno je da voda nije identična sa ledom. Ako vas zamolim da

I 304 I EJVRUM STROL

mi u čašu stavite malo leda, ne tražim od vas da mi u čašu si­pate vode. Voda je tečnost, a led nije; voda je providna, a led nije. Zapravo, voda i led stoje u praktično jedinstvenom među­sobnom odnosu. Skoro sve druge tečne supstance imaju čvrsta stanja koja imaju veću gustinu od njih. Ali voda je gušća od le­da tako da će led uvek plivati po vodi. Za led se ne bi moglo istinito reći, a čak se možda ne bi moglo ni smisleno reći, da pli­va po vodi kad bi voda i led bili identični. Niti led i para mogu biti faze vode, to jest podskupovi vode, zato što nešto ne može biti led (hladno čvrsto telo) i toplo (tečnost) u isto vreme.

Treba primetiti da se argument može proširiti dodava­njem premise:

Para = H 2 0

Ako dodamo ovu premisu i validno zaključujemo, može­mo izvesti zaključak da je led = para, što je očigledno pogre­šno. Sledi i to da je lažno da je para identična sa vodom, ma­da je hemijski sastav pare H 2 0 . Ako Patnam veruje da je vo­da identična sa H 2 0 i da je para identična sa H 2 0 , morao bi da prihvati i verovanje da je led identičan sa parom pošto obo­je imaju isti hemijski sastav.

Kakav je značaj ovih protivprimera za Patnam-Kripkeovu teoriju? Zato što je jasno da voda nije identična sa ledom, niti led sa parom, i zato što voda i led, kao i led i para, imaju isti hemijski sastav, sledi da se razlika između njih ne može obja­sniti njihovim hemijskim sastavom. Razlika će morati da bude objašnjena nečim drugim a ne njihovim mikrosastavom - za­pravo, kao što sam pokazao, razlika će morati da se objasni njihovim opazivim fizičkim razlikama. A da bismo to učinili moraćemo da koristimo izraze koje su u tu svrhu još od ne-zampaćenih vremena koristili obični ljudi koji nisu naučnici. Fenomenološka svojstva koja označavaju ovi izrazi jesu ono što nam omogućava da povučemo distinkciju: ona nam kazu­ju da, kad se voda smrzne, ona postaje led, da je led bez razli-

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E 305

ke hladan dok voda to nije i da je voda providna dok led nije. Nijedna od ovih odlika nije dubinska hemijska osobina vode na onaj način na koji H 2 0 to jeste. Ipak one služe da nam omoguće da razlikujemo vodu od leda i paru od leda. Svaka podrobnija naučna analiza pomoću kristalnosti, recimo, mora-će da prizna i potvrdi ove makroskopske odlike. Sledi da voda nije identična sa H 2 0 kao i da voda nije identična sa ledom ni led sa parom. Sve ovo je konzistentno sa tvrđenjem onog što je istinito, naime, da je hemijski sastav vode H 2 0 , jer taj iskaz koji govori o sastavu vode nije rečenica o identitetu.

Osnovna greška Patnama i Kripkea jeste to što misle da ova rečenica govori o identitetu: možemo da kažemo da se njihova greška sastoji u tome što su iz hemijskog sastava vode - dva de-la vodonika i jedan deo kiseonika - izveli zaključak da je voda identična jedinstvu tih sastavnih delova. Ali kao što moj pro-tivprimer pokazuje, to je obična greška, koja za posledice ima paradokse da su para i led, kao i voda i led, identični.

Njihova ideja, da nekom jednostavnom rečenicom o identitetu možemo da kažemo šta neka prirodna vrsta jeste, uopšte nije neuobičajena greška; zapravo, ona je sveprisutna u literaturi o neposrednoj referenciji i možemo je naći i kod dru­gih autora. Evo, na primer, šta kaže Dž. Dž. Smart { ] . J . Smart] :

Uzmimo, na primer, munju. Savremena fizika nam kaže da je munja izvesna vrsta električnog pražnjenja koje na­staje zahvaljujući jonizaciji oblaka vodene pare u atmos­feri. To je ono za šta se danas veruje da je istinska priro­da munje. Treba zapaziti da ovde nemamo dve stvari: se-vanje munje i električno pražnjenje. Postoji samo jedna stvar, sevanje munje, koje se naučno može opisati kao električno pražnjenje od oblaka jonizovanih molekula vode ka zemlji.

( 1 9 6 2 : 1 6 3 - 6 5 )

Ova greška nastaje, bar delom, iz neuspeha da se povu­ku izvesne distinkcije koje su ključne po razumevanje nauke

I 306 I EJVRUM STROL

0 kojoj je reč. Govoreći s tačke gledišta filozofa nauke, Pat­nam kaže:

Pretpostavimo, sada, da još nisam otkrio koja su znača j ­na fizička svojstva vode (u stvarnom svetu) - t j . još uvek ne znam da je voda H 2 O . M o ž d a imam uspešnih načina da prepoznam vodu (naravno, u nekom malom broju slučajeva mogu da grešim i da ne budem u stanju da ot­krijem svoju grešku sve do nekog kasnijeg stupnja u raz­voju nauke), ali ne poznajem mikrostrukturu vode. Ako se slažem s tim da neka tečnost sa spoljnim svojstvima vode ali s različitom mikrostrukturom nije stvarno voda, tada se moji načini za prepoznavanje vode ne mogu sma­trati analitičkim određenjem toga šta znači biti voda.

(1977:129)

Ovo što nam Patnam kaže možemo da uporedimo s onim što nam o vodi govore hemičari. Ali prvo treba zapazi­ti da u navedenom odlomku Patnam tvrdi da voda jeste H 2 0 1 da treba da bude poistovećena sa svojom „mikrostruktu­r o m " , implicirajući ovom poslednjom primedbom da H 2 0 je­ste mikrostruktura vode. Dalje, ono što smo zvali „fenomeno-lošk im" ili „opazivim" svojstvima vode Patnam naziva „spoljnim svojstvima" vode. Ali naučnici bi porekli da je mi­krostruktura vode H 2 0 kao i da su opaziva svojstva, koja oni nazivaju i „grubim" ili „telesnim" svojstvima vode, spoljna. Kad bi ona bila spoljna u Patnamovom smislu, svaki hemičar bi vam rekao da paru ne možete da razlikujete od leda.

Nasuprot Patnamu naučnici razlikuju gruba ili fizička svojstva neke supstance, kao što su čvrstina gvozda, od njenih hemijskih svojstava, kao što je dispozicija da rđa kad, u prisu­stvu vazduha, dođe u dodir s vodom. Njena svojstva, bilo gru­ba bilo hemijska, treba razlikovati od njene hemijske struktu­re. Termin „struktura" se koristi i kad se govori o unutarnjem prostornom rasporedu atoma u molekulu i o unutarnjem pro­stornom rasporedu molekula u supstanci. Ako se govori o mo­lekulu vode, tada bi mikrostruktura tog molekula bila odrede-

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 307 |

ni (osobeni) raspored atoma vodonika i kiseonika u njemu. Ako se govori o prirodnoj vrsti kao što je čista voda, mikro­struktura te supstance bila bi izvestan karakterističan prostor­ni odnos između njenih molekula. U slučaju pare to je praktič­no skup slučajnih odnosa - molekuli su razdvojeni i kreću se skoro nezavisno jedan od drugoga. U slučaju vode molekuli su okupljeni u neuređen i složen sistem karakterisan brojnim kre­tanjima i preturanjima molekula; u slučaju leda molekularni raspored je pravilan i kristalast.

Patnamov termin „mikrostruktura" potire ove distinkci­je i vodi ozbiljnim konfuzijama. Osnovno je to što ne postoji jedan-prema-jedan korespondencija između fizičkih, hemijskih ili grubih svojstava vode i njenih hemijskih komponenti. Tako voda, led i para svi imaju iste hemijske komponente. Svi su sa­stavljeni od molekula koji sadrže dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Pa ipak su njihova gruba svojstva različita, led je čvrst a voda nije. Ovaj primer je neposredno relevantan za tezu koju ističemo. Led, voda i para su identični po hemijskom sastavu, ali se njihova fizička svojstva razlikuju. Kad bi svako od njih bilo identično sa svojim hemijskim sastavom, svako bi bilo identično s onim drugim, a tada bi po Lajbnicovom zako­nu svi imali identična gruba svojstva. Pošto to očigledno nije slučaj, sledi da nijedno nije identično sa svojim hemijskim sa­stavnim delovima (ili sa „mikrostrukturom", u smislu u kojem Patnam koristi ovaj termin). Stoga ih jedne od drugih ne mo­žemo razlikovati pomoću njihovog hemijskog sastava. Sledi da Patnam greši kad smatra da je voda identična sa H 2 0 i da pri­rodne vrste uopšte treba da budu poistovećene sa svojim he­mijskim sastavom. Patnamova greška proističe, kao što sam po­kazao, iz toga što ne razlikuje propozicije - voda je identična sa H 2 0 i voda je sastavljena od H 2 0 - jedne od drugih. „Jeste" u „voda je H 2 0 " nije „jeste" identiteta već „ jeste" sastava.

Ista teza se može izneti i služeći se tehnikom koju je pro­slavio Kripke. Kripke bi zapitao: Možete li da zamislite situa­ciju u kojoj neka tečnost ima sva svojstva koja se obično pove-

I 308 I EJVRUM STROL

Kripkeov i Pa tnamov odgovor

Kako bi Kripke i Patnam mogli da odgovore na ove kritike? Mogu da zamislim dva argumenta koja bi mogli da ponude. Prvi ću nazvati „argumentom topl jenja" . Uzmimo kockicu le­da, mogli bi da kažu, i prosto je ostavimo na stolu. Kroz neko­liko minuta će početi da se topi i rezultat će biti voda. Ništa se u kockici leda nije promenilo. Ona je od samog početka bila voda i još uvek je voda kad se istopi. Kad kažu da je H 2 0 „su­ština" vode, oni imaju na umu ono što svi vidovi vode imaju zajedničko. Zakl jučak koji treba izvesti jeste da svi vidovi vo­de, kao što su para i led, predstavljaju kombinaci ju vodonika i kiseonika. To je poenta teze o identitetu, i nju podržava ono što je nauka otkrila o H 2 0 .

Ovaj argument ima veliku početnu prihvatljivost, ali nije zdrav iz nekoliko razloga. Kao najvažnije, on sadrži lažnu pre­misu — da se ništa u kockici leda nije promenilo. U stvari, isti­na je upravo suprotno. Led je čvrst, prema tome kockica koja je na početku imala kristalnu strukturu promenila je svoju unutrašnju strukturu postajući tečnost. Govoreći o fenomeno-

zuju s vodom, kao što su biti providan, neviskozan i slično, a da ipak ne bude sačinjena od H 2 0 ? Zato što priča o Zemlji Bliznakinji daje dobre razloge da se na ovo pitanje odgovori potvrdno, i Patnam i Kripke bi dokazivali da se voda ne može poistovetiti sa tečnošću koja ima pomenuta fenomenološka svojstva. Obojica stoga izvode zaključak da voda mora da bu­de jedna jedina tečnost sastavljena od H 2 0 . Ali ovo je non sequitur, kao što pokazuje moj protivprimer. Možemo li, pi­tam, zamisliti da je nešto što nije voda sačinjeno od H 2 0 ? Na­ravno, odgovaram: led i para. To nam pokazuje, argumentom paralelnim argumentu Kripkea i Patnama, da se voda ne može poistovetiti sa sastavnim delovima od kojih je sačinjena.

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E 309

loškim svojstvima, objekat koji je inertan, tvrd, neprovidan i hladan na dodir promenio se u tečnost koja je providna, mla­ka i teče. Istina je, kao što sam istakao, da su i led i voda sa­stavljeni od H 2 O . Ali ova istina ne povlači za sobom to da su oni stoga u unutarnjem (ili spoljašnjem) smislu isto.

Drugi argument ću nazvati „lingvističkim argumentom". Prema njemu, postoje dve upotrebe reči „voda" . U prvoj upo­trebi ona označava tečnost koja je providna, bez ukusa i miri­sa. Ali druga upotreba je generička: možemo da govorimo o zamrznutoj vodi, vodenoj pari i vodi kao tečnosti. U ovoj upo­trebi, led je zamrznuta voda, para je voda u gasovitom stanju, a dobro poznata tečnost je voda u tečnom stanju. Sve je to da­kle voda ali u različitim stanjima. Astronomi mogu opisati Mars , na primer, i reći da se na jednom od njegovih polova na­lazi voda u zamrznutom stanju. Iz ovog argumenta se izvodi zaključak da je zajednički elemenat jednog gasa, jedne tečnosti i jednog čvrstog tela voda u ovom generičkom smislu.

Može se reći nešto u prilog ovom argumentu. Istina je da ljudi ponekad led nazivaju zamrznutom vodom a paru vodom u gasovitom stanju. Nikada nisam čuo da se termin „voda u tečnom stanju" koristi u običnom govoru, ali se možda upo­trebljava u naučnim kontekstima. Prihvatam, stoga, da ima ovakvih upotreba izraza „zamrznuta voda" i „vodena ispare­n ja " . Argument uverljivost delom stiče i od ideje da je smrznu­ti Eskim Eskim i, pari passu, da je zamrznuta voda voda. Ali možemo li reći da je vaporizovani Eskim još uvek Eskim? Sum­njivo. Opšti je, moj prigovor je u tome da iz ovakvih upotreba ne sledi da je led identičan sa vodom ili da je para identična sa vodom. Razlog leži u uvođenju tri nova složena izraza. U sva­kom izrazu se javlja reč „voda" ali i jedan fenomenološki ter­min, kao što je „zamrznut", kao drugi deo izraza. Stoga nema­mo jedan termin, kao što je „voda" koji bi bio zajednički opi­sima leda i pare već tri različita termina koji se ne mogu jed­nostavno svesti na „vodu". Situacija je slična razlici između maslinovog ulja i mašinskog ulja. O n o prvo je načinjeno od

I 310 I EJVRUM STROL

Tri dodatne kritike

U argumentu Zemlje Bliznakinje uzima se da je voda nužno H 2 0 , i da, prema tome, nije moguće da „voda" u jeziku kojim se govori na Zemlji znači nešto drugo do H 2 0 . Argument je dakle modalni argument, u kojem se koriste termini poput „nužno" i „moguće" . Tako teoretičari neposredne referencije ovde modalnu logiku koriste za lingvističke i ontološke ciljeve, baš kao što su činili i kod vlastitih imena. Ali u ovom slučaju argument nije validan. Premisa da je voda nužno H 2 0 jeste la­žna, ali, čak i kad bi bila istinita, zakl jučak koji se izvodi, da „voda" mora da znači H 2 0 , predstavlja non sequitur. Sada ću pokazati zašto je ova premisa lažna i zašto, čak i da je istinita, zaključak ne bi sledio. Ne verujem da teorija neposredne refe-

maslina, ali ovo drugo nije načinjeno od mašina. Ovde se, u stvari, dešava to da je , , H 2 0 " zamenjeno „vodom". Ono što zastupnici ovog stanovišta zapravo misle to je da je led zamr­znuta H 2 0 i s tim se slažem. Kao što sam u ćelom ovom po­glavlju isticao, zajednički konstituent vode, leda i pare je H 2 0 . Ali njihov zajednički konstituent nije voda simpliciter.

Argumentu se može uputiti još jedna zamerka. Nazivaju­ći led „zamrznutom v o d o m " a paru „vodenom p a r o m " pomi-njemo fenomenološke osobine ovih stvari. Više ne karakteriše-mo led i paru prosto kao H 2 0 već kao nešto što ima takve i takve opazive osobine. Postojanje ovih osobina određeno je različitim stanjima sveta, time da li je temperatura ispod nula stepeni Celzijusa i tome slično. Uvodeći termine kao što su „zamrznuto" i „ tečno" , Patnam-Kripkeov pristup predaje igru. Oni se sada slažu sa mnom kako, da bismo razlikovali vodu od leda, moramo da se pozivamo na njihova fenomenološka svoj­stva. Zaključujem dakle da ni ovaj argument kao ni prvi nema nikakvu ubedljivost.

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 311

rencije može da izađe na kraj s ovim zamerkama. To će biti no­vi argumenti. Zovem ih „argumentom izotopa", „funkcionali-stičkim argumentom" i „argumentom na osnovu izomera". Po-čeću sa argumentom izotopa. Razmatrajući taj argument, mo­ramo imati na umu da, kad Kripke i Patnam tvrde da je voda nužno identična sa H 2 0 , oni misle, kao što Patnam izričito tvr­di, da svaki molekul vode jeste H 2 0 . Oni smatraju da je ova te­za značajna i da nije puka tautologija. Ona nije tautološka u tom smislu da, uprkos tome šta obični ljudi podrazumevaju pod „vodom" (tečnost koja pada iz neba u vidu kiše i skuplja se u b a r k a m a itd.), hemijska teorija pokazuje da je voda (za­nemarujući nečistoće) nužno H 2 0 . Argument izotopa koji sle­di pokazaće da je ova tvrdnja lažna.

Harold Urej [Harold Urey] je 1 9 3 1 . otkrio da se tečnost koju većina ljudi naziva „vodom" ne sastoji samo od moleku­la H 2 0 već i od molekula sastavljenih od deuterijuma i kiseo­nika. Za ovo je otkriće Urej kasnije dobio Nobelovu nagradu. Deuterijum je izotop vodonika čija je atomska težina dvostru­ko veća od težine normalnog vodonika. Sa kiseonikom on gra­di deuterijum-oksid, ili D 2 0 . Skup D 2 0 molekula naziva se „teškom v o d o m " , koja se vizuelno ne može razlikovati od obične vode. Deuterijum-oksid ima molekularnu težinu oko 2 0 (dvostruku težinu normalnog vodonika, koja je 1 , i težinu ko-seonika, 1 6 ) , dok H 2 0 ima molekularnu težinu oko 18 . Teška voda je relativno retka, jer se u običnoj vodi nalazi samo jedan atom deuterijuma na svakih 6 . 7 6 0 atoma vodonika.

Ernest Raterford [Ernest Rutherford], M . L. Olifant [M. L. Oliphant] i Pol Hartrek [Paul Hartreck] bombardovali su deuterijum deuteronima (jezgrima atoma deuterijuma) visoke energije i otkrili još jedan izotop vodonika, koji su nazvali „tri-t i jumom" . I on se vezuje s kiseonikom, gradeći molekul T 2 0 , koji je teži od deuterijum-oksida i veoma redak u prirodi. Da bi stvar bila još složenija, postoje i molekuli koji sadrže kiseo-nik 17 i kiseonik 18 koji se vezuju s raznim izotopima vodoni­ka gradeći molekule koji se razlikuju od gore opisanih.

I 312 I EJVRUM STROL

Kad bi se iz tečnosti koja se nalazi u Tihom i Atlantskom okeanu odstranili sav pesak, ulja, soli, metali i tome slično, do­bilo bi se ono što Kripke i Patnam nazivaju „čistom v o d o m " . Nju oni definišu kao H 2 0 . Ali čista voda nije sastavljena samo od H 2 0 . Kao što pomenuta istorija hernije pokazuje, voda je mešavina raznih vrsta molekula, kao što su H 2 0 , D 2 0 i T 2 0 , koji su veoma slični jedni drugima ali se ipak razlikuju. Ti ra­zni molekuli imaju različita svojstva (npr. različite tačke klju­čanja, molekularne mase i tako dalje) te stoga nisu identični. Iskaz da je čista voda H 2 0 nije ni nužna ni empirijska istina, jer teška voda nije identična sa H 2 0 . Cista voda je dakle nalik žadu. Ono što se obično naziva „žadom" čine dve vrste mate­rijala s različitim mikrostrukturama. Poput zada, i voda se ja­vlja u različitim oblicima, koji nisu svi sastavljeni od molekula H 2 0 . Kripke-Patnamova teza da voda = H 2 0 može da bude odbačena zato što se, kao i brojni drugi filozofski napici, za­sniva na isuviše ograničenom broju uzoraka. Staviše, pošto či­sta voda nije identična sa celim skupom H 2 0 molekula, ne sle­di, čak ni prema njihovim vlastitim semantičkim teorijama, da „voda" znači H 2 0 . Njihovo bi objašnjenje, koje ja ne prihva-tam, povlačilo za sobom da „voda" znači smešu H 2 0 , D 2 0 , T 2 0 i svih drugih kombinacija izotopa vodonika i kiseonika. Ali nezavisno od teorije neposredne referencije naći ćemo i druge razloge zašto „voda" ne znači H 2 0 .

Primer zada je zanimljiv i iz jednog drugog razloga. Uz či­njenicu da se ono što zovemo „žadom" sastoji iz dva različita jedinjenja, ovaj primer nam daje dobre osnove za sugestiju da su, uopšte uzev, razmatranja spoljašnjih svojstava, uključujući i funkcije kojima izvesne prirodne vrste služe, presudna za to da, pri određivanju toga šta neka reč znači, mikroosobine bu­du nadvladane. Kao što sam ranije rekao, primer zada će pru­žiti dobre razloge za odbacivanje tvrdnje kako uvek - naglaša­vam ovo „uvek" - postoji neposredna veza između onoga što neka reč znači i toga od čega je sastavljena imenovana supstan-ca. U argumentu koji sledi - mom takozvanom funkcionalistič-

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 313 |

kom argumentu - pokazaćemo da značenje neke reči ima ma­lo veze sa sastavom onoga što se njome označava već da zavi­si od funkcije kojoj to služi.

Uzmimo kao primer zajedničku imenicu „s to" . To, na­ravno, nije reč za prirodnu vrstu, ali će poenta biti primenljiva i na reči za prirodne vrste kao što su „žad" i „voda" . Termin „s to" referira na objekte načinjene od stakla, čelika, drveta, plastike i drugih materijala. Mikrostrukture stolova variraju već prema materijalu od kojih su stolovi načinjeni. Pa ipak, funkcija određuje to da li ćemo objekte tako različitih mi­krostruktura podvesti pod rubriku „stolova" ili ne. Šta se ra­čuna kao sto zavisi od funkcije kojoj taj entitet služi, a ne od materijala od kojeg je načinjen. Značenje reči „s to" određeno je dakle funkcijom ili upotrebom a ne materijalnim sastavom ili mikrostrukturom. Isto važi i za „žad" . Ono što prolazi kao žad ima dva različita mikrosastava. Ali pošto je izgled ova dva jedinjenja nerazlučiv, oba se podjednako koriste u industriji nakita. Stoga su njihova funkcija i izgled a ne njihova mi­krostruktura ono što određuje da li se nazivaju „žadom". Ovu je poentu lako protegnuti i na druge termine za prirodne vrste, kao što je „voda" . Razmotrimo kao ilustraciju sledeću izmenu scenarija Zemlje Bliznakinje.

Pretpostavimo da su već stolećima Zemlja i njena blizna-kinja u razvijenim vezama. Ljudi već stotinama godina lete s jedne planete na drugu, i već izvesno vreme letelice koje napu­štaju Zemlju natovarene su onim što Zemljani zovu „vodom" i što koriste za piće, kuvanje, pranje i u druge svrhe. Letelice koje se vraćaju sa Zemlje Bliznakinje natovarene su onim što Zemljoblizančani nazivaju „vodom" i ta voda se na povrat­nom letu koristi u iste svrhe. Ali pretpostavimo da pre 1 9 9 9 . niko nije izvršio hemijsku analizu tečnosti koje se na ove dve planete nazivaju „vodom", ali da je to učinjeno te godine. Ta­da je ustanovljeno da je tečnost sa Zemlje sačinjena od H 2 O a tečnost sa Zemlje Bliznakinje od X Y Z . Da li će osobe koje le­te s jedne planete na drugu prestati da jednu od tih tečnosti na-

314 EJVRUM STROL

zivaju „vodom"? Sumnjam. Mislim da bi oni rekli da je voda sastavljena od različitih materi ja, zavisno od toga gde se nala­zi, ili bi rekli da voda ima dva različita oblika, poput zada. Ta­ko bi oni s rečju „voda" postupali onako kako danas postupa­mo sa rečju „s to" . U takvom bi slučaju funkcija, i izgled, nad­vladali mikrosastav. Ovaj nam primer pokazuje da postoje pri­hvatljive alternative Kripkeovoj tvrdnji da je mikrosastav neke supstance uvek odlučujući za to kako tu supstancu zovemo. Tako nam ovaj protivprimer pokazuje da ne mora biti nužna istina to da je voda identična sa H 2 O .

Sada možemo preći na argument na osnovu izomera. Kao što sam tvrdio u ovom ogledu, i kao što njihovi vlastiti iskazi potvrđuju, Patnam i Kripke dokazuju da mikrosastav određu­je prirodu bilo koje prirodne vrste, a isto tako i značenje ter­mina koji označava tu vrstu. Ostavimo primer vode po strani zato što on postavlja posebne probleme o odnosu između H 2 O i raznih vidova koje voda dobija pod različitim uslovima tem­perature i pritiska. Ali izomeri obuhvataju različiti skup odno­sa. Izomeri nisu faze ili stanja supstanci već zasebne supstance. Kao takvi oni pružaju odlučujući protivprimer tezi da prirod­nu vrstu, ili bilo koju supstancu, možemo identifikovati sa nje­nim mikrosastavom.

Izomerizam je otkriven početkom devetnaestog veka. Vladajuća hemijska teorija tog doba držala je da su sve razlike u kvalitetima supstanci neposredan rezultat razlika u njihovim hemijskim sastavima. Ali 1 8 2 4 - 1 8 2 5 . dva su hemičara (Justus fon Libig [Justus von Liebig] i Fridrih Veler [Friedrich Wöhler]), analizirajući dve različite supstance (fulminsku kise­linu i ci janovu kiselinu), otkrili da je sastav oba jedinjenja ap­solutno isti. Ubrzo je Jens Jakob Bercelius [Jons J a c o b Berzeli-us] ( 1 7 7 9 - 1 8 4 8 ) uveo termin „izomerizam" (od grčke reči ko­ja znači sastavljen od istih delova) da bi označio postojanje supstanci koje imaju različite kvalitete, i hemijske i fizičke, ali su identične po svom hemijskom sastavu. Ove pojave su bile u skladu sa atomskom teorijom materije, zato što dva jedinjenja

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E 315

koja sadrže isti broj atoma ugljenika, azota, kiseonika i vodo­nika mogu da se razlikuju po svojoj unutarnjoj strukturi usled različitog rasporeda tih atoma u molekulima koje grade.

Voda, led i para, naravno, nisu izomeri, ali greška njiho­vog identifikovanja sa H 2 0 , a po tranzitivnosti identiteta i njihovog identifikovanja jednih s drugima, analogna je grešci koju bismo počinili kad bismo izomere identifikovali jedne s drugima. Izomeri su supstance koje imaju potpuno iste he-mijske sastavne delove, ali su ovi delovi potpuno drugačije raspoređeni u molekulu. Tako su etil a lkohol , čija je hemij-ska formula C2H5OH, i dimetil etar, či ja je hemijska formu­la CH3OCH3, sastavljeni od po dva ugljenikova atoma, šest vodonikovih atoma i jednog atoma kiseonika. Ali se ovi atomi na različite načine vezuju jedni s drugima.

Supstance o kojima je reč jesu čiste supstance, to jest, ne mogu se pretvarati jedne u druge i potpuno se razlikuju jedne od drugih, jer imaju različita fizička svojstva, kao što su tačke topljenja i kl jučanja, mogućnost da ih ljudi piju i tome slično. Nema nikakvog načina da se ove razlike predvide samo na osnovu poznavanja hemijskog sastava ovih supstanci. Zato što su to čiste supstance, možemo upotrebiti Kripke-Patnamov rečnik i nazvati ih prirodnim vrstama. Ovaj primer pokazuje da Patnam i Kripke greše kad smatraju da su prirodne vrste identične sa svojim hemijskim sastavnim delovima pošto su ovi kod izomera isti. Na to da je ovakva identifikacija pogrešna ukazali su još pre dva stoleća naučnici koje sam pomenuo, i danas je to , naravno, prihvaćeno naučno učenje.

Alternativno objašnjenje

U ovom poglavlju smo videli da se svaki oblik teorije nepo­sredne referencije susreće s ozbiljnim teškoćama. Da li to zna­či da smo prinuđeni da se vratimo Fregeovim, Raselovim ili

I 316 I EJVRUM STROL

Kvajnovim pogledima o značenju i referenciji? Kao što sam ta-kođe pokazao, i ta shvatanja imaju svojih teškoča. U prvom delu ovog poglavlja predložio sam objašnjenje alternativno u odnosu na ova gledišta o vlastitim imenima. Sada ću predloži­ti objašnjenje o terminima za prirodne vrste koje se razlikuje od Patnamovog i Kripkeovog. U njemu se mogu prepoznati odjeci Vitgenštajnovih gledišta. Pošto ono dolazi na kraju du­gačkog poglavlja, silom prilika mora biti kratko, puka skica takvog objašnjenja.

Pretpostavimo da detetu želimo da objasnimo šta znači reč „voda" . Kako to zapravo činimo? Možemo da isključimo mitove o neposrednoj referenciji da to činimo tako što detetu pokažemo čašu vode i kažemo „Ovo je voda" , ili tako što de­tetu kažemo da ono što danas nazivamo „vodom" u dvadese­tom veku jeste H 2 0 . Pojmovi objašnjenja, razumevanja i zna­čenja su povezani elementi u jednom neprekidnom procesu podučavanja koji treba da unapredi komunikaciju između lju­di. U tom procesu značenja igraju ključnu ulogu. Ona su kari­ke koje povezuju lanac komunikacije. Ali proces je složen. Učeći dete njegovom maternjem jeziku, uključujući i ono šta reči znače, ne počinjemo od definicija, ostenzivnih ili nekih drugih. Decu obučavamo na način na koji dresiramo životinje - da se pokoravaju uputstvima i da ih slede. Dresuru životinja ne počinjemo definicijama. Staviše, u početku je obuka zami­šljena manje da objasni šta reči znače no da objasni šta stvari jesu. U obuci dece naglasak je na podučavanju toga šta je vo­da a ne toga šta reč „voda" znači. Kažemo: „Nemoj da pro-speš vodu" , „Donesi mi čašu vode" , „Ima isuviše vode u čaši, odspi m a l o " i tome slično.

Kao što Vitgenštajn piše, „Deca ne uče da postoje knjige, da postoje stolice itd. - ona uče da dohvate knjigu, da sede na stolici i td . " (1969:62). Ove vrste obučavanja uvode dete u za­jednicu koju sjedinjavaju zajedničke jezičke prakse. Njihov učinak je da pruže načine objašnjenja koji nisu potpuno ekspli-citni ali koj i , putem kumulativnog procesa razvoja, detetu pru-

T E O R I J A N E P O S R E D N E R E F E R E N C I J E | 317 |

žaju razumevanje onoga šta reči znače i šta ljudi podrazume-vaju pod recima koje koriste. Ovaj proces može da uspe samo ako mladi mogu da posmatraju stvari o kojima se govori i nji­hove osobine. U slučaju vode to znači posmatranje njenih opa-zivih svojstava: njene pitkosti, tečnosti, providnosti (kad je u malim količinama) i tome slično.

Ishod ovog procesa je to da dete, u pokušaju da svoje mi­sli saopšti drugima kao i da razume njihove misli, uči da upotre­bljava reč „voda" na način koji je u skladu sa praksom zajedni­ce. Deca uče, to jest, da ovu reč primenjuju na tečnost koja ima izvesna opaziva svojstva i, pored toga, da ovu reč koriste i na ra­zne druge načine (na primer, u glagolu „navodnjavati").

Ovaj proces učenja zahteva vreme. U početku dete može da shvati da „voda" znači bezbojnu tečnost bez ukusa kao i to da mu se ona daje da bi utolilo žeđ. Kasnije može da nauči da ta tečnost, koja je u čaši bezbojna, dobija plavičastu bo ju kad je u velikim količinama, da se blato i soli rastvaraju u njoj a da se reč „voda" i dalje primenjuje na nju. Dete može i da otkri­je da, kad je dovoljno hladno, ova tečnost biva preobražena u različitu supstancu, koju stariji nazivaju „led" . Kako se mogu opisati ova dodatna obaveštenja? Da li su to dodaci značenju reči „voda"? Ne moramo da ovde odlučujemo o tom pitanju. Jasno je da ova dodatna obaveštenja omogućavaju potpuniju komunikaciju između deteta i drugih osoba. Važno je to što su na ovom nivou obrazovanja sve komponente značenja reči kao što je „voda" koje dete shvata fenomenološke - one se sastoje od pojmova kao što su biti tečnost, biti tečan, biti providan, bez mirisa, pitak. Tako značenje nastaje kao funkcija onoga što dete opaža i doživljava. A ono što neofit opaža jesu gruba svojstva vode. Kako detetovo obrazovanje napreduje, ono mo­že najzad da nauči (mada ne iskustvom ili posmatranjem) da je voda sastavljena od H 2 0 . Da li da kažemo, kao što to traže Patnam i Kripke, da deca znaju šta „voda" znači jedino na kra­ju ovog procesa - to jest, kad nauče da je voda sastavljena od

I 318 ] EJVRUM STROL

molekula H 2 0 ? Zašto bi to trebalo da kažemo? M i to ne čini­mo i ne treba da činimo.

Kad bi Patnam i Kripke bili u pravu, nijedan govornik pre 1 8 0 0 . ne bi mogao da zna šta reč „voda" znači. To sledi iz njihove teze da „voda" znači isto što i „ H 2 O " i da pre 1 8 0 0 . niko nije znao da je sastav vode H 2 0 . Ali da je bilo tako, lju­di ne bi mogli da komuniciraju jedni s drugima, ne bi mogli smisleno da izdaju ili izvršavaju naređenja kao što su „Nemoj da prosipaš vodu" , „Donesi mi čašu vode" . Ali pošto su ko­municirali jedni s drugima govoreći sve ovo, mada nisu ništa znali o molekularnoj strukturi vode, sledi da su znali šta reč „voda" znači. Prema tome, teorija koju su izneli Patnam i Kripke jeste pogrešna.

Patnam i Kripke su preokrenuli prirodni red stvari. Ume-sto da počnu s činjenicom da su raniji govornici engleskog me­đusobno komunicirali i da se zapitaju kako je to bilo moguće, oni su razvili jednu apriornu teoriju koja činjenicu ovakve ko­munikacije čini neobjašnjivom. Ovde imamo filozofski para­doks u naj jačem obliku.

Jer nasuprot onome što Patnam i Kripke kažu, ove rane procedure obučavanja ne koriste tehnike neposredne referenci-je. One se ne oslanjaju na ostenzivne definicije i ne uče dete u početku da je voda sastavljena od H 2 0 . Umesto toga, one dete uče šta reč „voda" znači pozivanjem na ono što dete opaža i či­me rukuje.

Učenje o neposrednoj referenciji ne može da objasni raz­vojni proces koji sam opisao, ni ulogu koju fenomenološke od­like vode igraju u određivanju značenja reči „voda" , niti isto-rijsku činjenicu da su raniji govornici koristeći reč „voda" oči­gledno komunicirali jedni s drugima. Stoga su to odlučujući razlozi za odbacivanje učenja o neposrednoj referenciji.

Glava 9

DANAS I SUTRA

Na početku ove knjige dokazivao sam da analitička filozofija, uprkos čestim tvrdnjama nekih od njenih pristalica da je ona „naučna" , u suštini jeste humanistička disciplina. Kao takva, ona je čvrsto povezana sa svojom prošlošću na način na koji nauka to nije. Kao što sam isticao u ovoj studiji, mnoga pita­nja kojima se danas bave analitički filozofi i koj ima su se ba­vili još od Fregea imaju drevne prethodnike: Kako je moguće smisleno ili istinito govoriti o onome što ne postoji? Kako se bez protivrečnosti može poreći da nešto postoji? Kako je mo­guće da se dve istinite rečenice o identitetu razlikuju po znače­nju? I, da li je postojanje svojstvo?

U prvom poglavlju sam izneo ideju da je solera sistem za proizvodnju serija metafora kojom se može objasniti odnos sa­dašnje filozofske prakse prema prošlosti koja je prati. Koriste-ću tu analogiju, možemo reći da stara filozofija ima moć da obrazuje i poboljša novu filozofiju. A nova filozofija ne samo da čuva kvalitet i prirodu stare filozofije već ima i sposobnost da je osveži. Mešanje, čuvanje i osvežavanje su tako odlike ko-

I 320 I EJVRUM STROL

je definišu odnos savremene filozofije i njene istorije koja je uporno prati. Takode sam u prvom poglavlju postavio pitanje da li solera metafora odgovara činjenicama. Da li je analitička filozofija dvadesetog veka nalik novom vinu? Ili je poput sta­rog vina koje je izgubilo svoju svežinu? Pošto smo opširno pri­kazali glavne tokove analitičke filozofije u dvadesetom veku, od Fregeovog vremena do danas, u boljem smo položaju da razmotrimo ova pitanja.

Ali prvo treba da ih učinimo određenijim. Ovo poglavlje sam podelio na dva dela. U prvom se osvrćem na prethodni pe­riod, pitajući da li smo išta značajno naučili od celog jednog stoleća logičke analize ili je to bio period sholastičkog preganja-nja oko ovog ili onog miopičnog poboljšanja? I da li je ma ko­ji od filozofa o kojima smo raspravljali od prvorazrednog zna­čaja - značaja koji se može uporediti s Dekartovim, Hjumovim ili Kantovim, na primer. U drugom delu ovog poglavlja raspra-vljaću o izvesnim nedavnim tokovima analitičke filozofije. Oni se tiču dve dugovečne teme - materijalizma i opažanja - kojima je dat naizgled nov oblik, i odrediću da li to predstavlja stvarni napredak u odnosu na tradicionalne pristupe. Na kraju pogla­vlja ću baciti pogled na situaciju s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Ovde se postavlja pitanje da li uopšte ima dominantnih pokreta ili ličnosti, kao što je to bio slučaj u prvoj polovini dvadesetog veka. Neki kritičari odgovaraju od-rečno. Kritički ću ispitati njihove razloge u prilog ovog suda.

Deo 1

Imajući solera metaforu na umu, preći ću na prva dva pitanja. Da li je proteklo stoleće bilo period suštinskih postignuća u fi­lozofiji? Da li je ijedna od ličnosti o koj ima smo raspravljali bi­la od prvorazrednog značaja? Jedan broj savremenih autora odgovorio je na oba pitanja odlučnim: N e . Neki , ponavljajući Hegelovu tvrdnju iz Glauben und Wissen da je „Bog mrtav" ,

D A N A S I S U T R A 321

oplakuju „smrt f i lozofi je" . Drugi tvrde da je filozofija živa ali klonula, dok treći vide živost, pa čak i uzavrelost, ali ograniče­ne na rasprave unutar porodice. Viđena iz ovog poslednjeg ugla, analitička filozofija dvadesetog veka bila je Ein Glasper­lenspiel,22 igra bez ikakve praktične primene ili društvene ko­risnosti, to jest, još jedan vid umetnosti radi umetnosti.

Prvo je pitanje složenije, pošto postoje i potpitanja kao što su: šta smo naučili od celog jednog stoleća analitičke filo­zofije, da li analitička filozofija predstavlja aktivnost zabavlje­nu samom sobom ili su, čak i da to predstavlja, uprkos tome postignuta suštinska ostvarenja unutar jednog ograničenog po­lja, kao i u kojoj su meri različiti zastupnici analitičke filozofi­je bili originalni filozofi. Mislim da kritičari imaju pravo kad kažu da analitička filozofija jeste zabavljena sama sobom u tom smislu što predstavlja skoro u potpunosti akademsku ak­tivnost. Ali čak i ova teza zahteva brižljivu procenu. Rasel, na primer, jeste jedan od dvadesetovekovnih filozofa čiji je rad imao uticaj na društvo uopšte. Knjige kao što su Zašto nisam hrišćanin, Osvajanje sreće, Brak i moral, Pravda u vreme rata, Putevi k slobodi: Socijalizam, anarhizam i sindikalizam, kao i brojni ogledi, poput „Strepnje protivnika prava glasa za žene" , „Mesto nauke u slobodnom obrazovanju" , „Kada brak treba da bude razveden", „Kineska civilizacija i Z a p a d " i „Religija slobodnog čoveka" , uticali su i na svet izvan akademskih gra­nica. Takode je istina da većina tih radova ne sadrži ono što Rasel naziva „analizom" u strogom smislu, to jest, onu vrstu pristupa koju nalazimo u „On Denot ing" , „The Nature of Truth" , „The Relation of Sens-Data to Physics" , Introduction to Mathematical Philosophy i The Analysis of Mind. To su ogledi i studije napisani za profesionalce i vrše mali uticaj na ostale. Moguće je da kritičari misle na autore poput Džona Djuija i Vilijema Džejmsa, čiji je rad imao značajne društvene

2 2 Igra staklenih perli, naslov romana Hermana Hesea - prim. prev.

I 322 I EJVRUM STROL

posledice. Ali Djui i Džejms nisu bili analitički filozofi u uobi­čajenom smislu te reči. Kao i na mnogim drugim polj ima, i u filozofiji postoji podela rada, a analitička filozofija je jedan od onih delova filozofije koji nema toliko društvenog i političkog značaja. Karnap je dobar primer filozofa koji su razdvajali svoju delatnost analitičara od svojih političkih uverenja. On je mislio da je prvo od vrlo malog značaja za drugo.

Slučajevi Mura i Vitgenštajna su dalje ilustracije toga ko­liko su uska tipična interesovanja analitičkih filozofa. Sigurno je da je M u r uticao na jednu književnu grupu, grupu Blumsbe-ri, a Vitgenštajnove ideje su se daleko širile svim hodnicima akademskog sveta, kao što sam pomenuo na početku petog poglavlja. Ali je on nepoznat većini ljudi. Čuvena anegdota ilu-struje to koliko su analitičari nepoznati široj javnosti. Mur je 1 9 5 1 . odlikovan Ordenom časti [Order of Meri t ] , najvišom počašću koje osoba iz sveta nauke, kulture i književnosti mo­že da dobije u Britanskom carstvu. Odlikovanje je uručio kralj Džordž VI , koji je kratko popričao sa Murom i ustao, pokazu­jući da je ceremonija okončana. M u r se vratio u taksi u kojem ga je čekala supruga i uzbuđeno jo j rekao: „Možeš li da veru-ješ da kralj nikada nije čuo za Vitgenštajna!" Koliko mi je po­znato, doprinosi većine filozofa o koj ima se raspravljalo u ovoj knjizi - Fregea, Raj la , Ostina, Karnapa, Kvajna, Markusove, Patnama i Kripkea - u potpunosti su akademske prirode i ne bi bili poznati ni Džordžu VI ni njegovim potomcima.

Ali baš kao što su sledbenici umetnosti radi umetnosti dali značajan doprinos umetnosti, tako su i mnoge od upravo pomenutih ličnosti pružile istinske doprinose filozofiji. Možda nijedno drugo stoleće nije videlo tako originalne ideje kao što su teorija deskripcija, teorija govornih činova, pojam porodič­ne sličnosti, rigidne dezignacije i, najznačajni je, razvoj mate­matičke logike. Sto su se te ideje pokazale zanimljivim uglav­nom filozofima ne umanjuje njihovu intelektualnu snagu i is-tančanost. Tako ima izvesne težine kritika da je analitička filo­zofija ograničena aktivnost. Ali čak i ako to prihvatimo, ne bi

D A N A S I S U T R A 323

trebalo da izvedemo zaključak da se ništa intelektualno značaj­no nije dogodilo tokom perioda koji smo razmatrali. Ako je nešto značajno samo filozofima, još uvek može biti značajno.

Još jedna stvar se može reći u odbranu analitičke filozo­fije. Ona, mnogo više od nekih drugih pravaca u filozofiji, predstavlja nastavak najdublje i najozbiljnije filozofske tradici­je. Od vremena starih Grka, filozofi su se zanimali izazovnim pitanjima: kako je moguće kretanje ako je stvarnost nepro-menljiva, da li univerzum ima prvi uzrok, da li prostor ima granice, da li je vreme stvarno, kako se jezik povezuje sa sve­tom i tome slično. Filozofi o kojima smo raspravljali u ovoj knjizi zanimali su se istim problemima; oni su nasledili ovu tra­diciju i održali je u životu. Da se ova pitanja mogu posmatra-ti kao skučene intelektualne zagonetke ne predstavlja toliko kritiku filozofije dvadesetog veka koliko kritiku same matice filozofije. Ako mislimo da je tradicija važna, tada nije oprav­dano kritikovati one koji su nastavljači te tradicije. Solera me­tafora omogućava nam da tačno prikažemo odnos između tra­dicije i njenih modernih predstavnika. Ovi poslednji staro vino osvežavaju novim. Staro i novo se nerazlučivo stapaju, i ako je ono prvo opravdana aktivnost to je i drugo.

Drugo pitanje - da li je dvadeseti vek dao velike filozofe - manje je složeno ali više se oslanja na nagađanje, jer podra-zumeva i predviđanja o tome kako će se ličnosti o kojima smo govorili ceniti, ako će se uopšte ceniti, u stolećima koja dola­ze. Istorija nas uči dve stvari: lokalne reputacije mogu nestati još za nečijeg života, a pošto filozofske mode blede kad jed­nom dati mislilac umre, mala je verovatnoća da će se njegova reputacija sačuvati. Već imamo dosta dokaza kako je istorija u pravu u obe ove stvari. Godine 1 9 3 9 . u ediciji Library of Li­ving Philosophers počelo je objavljivanje niza knjiga u kojima se polazilo od toga da „ako veliki filozofi budu imali priliku da se suoče sa svojim sposobnim filozofskim kolegama i da budu pozvani da pruže odgovore" to će pomoći da se „eliminišu zbr­ke i okončaju beskrajne neplodne rasprave o intepretaciji". Ova edicija je tako razlikovala „velike" filozofe i njihove „spo-

I 324 I EJVRUM STROL

sobne" kolege i naravno pretpostavljala da će se knjige koje će u ediciji biti objavljene baviti delom velikih filozofa.

Od izdavanja prve knjige, posvećene filozofiji Džona Djuija, do 1 9 9 9 . objavljeno je dvadeset pet tomova. Najavlje­no je da će P. F. Strosn, Donald Dejvidson, Jirgen Habermas i Sajed Hosein Nasr [Seyyed Hossein Nasr] (za koga nikada ni­sam čuo) biti predmet novih tomova. Dvadeset pet pojedinaca o kojima su objavljene knjige su: Džon Djui, Džordž Santaja-na [George Santayana], Alfred Nort Vajthed, Ernst Kasirer [Ernst Cassirer], Sarvepali Radakrišnan [Sarvepalli Radhakris-hnan], Karl Jaspers [Karl Jaspers] , C. D . Brod, Martin Buber [Martin Buber] , K. I. Luis [C. I. Lewis], Bred Blanšard [Brand Blanshard], Zan Pol Sartr [Jean Paul Sartre], Gabriel Marsel [Gabriel Marcel ] , Carls Hartšorn [Charles Hartshorne], A. Dž. Ejer, Pol Riker [Paul Ricoeur] , Pol Vajs [Paul Weiss], Albert Ajnštajn (posmatran kao filozof), Hans-Georg Gadamer [Hans-Georg Gadamer], Karl Poper, Rudolf Karnap, Dž. E. Mur, Bertrand Rasel, Roderik Čizolm, G. H. fon Riht i V. V. O. Kvajn. Većina ovih „veličina" (npr. Brod, Vajthed, Radakri­šnan, Jaspers, Luis, Blanšard, Vajs) danas se retko pominje. Oni koji se pominju - Gadamer, Poper, Karnap i fon Riht, na primer - pominju se zbog svog rada o posebnim temama kao što je , u Raselovom slučaju, teorija deskripcija. Čini se da je dosada najviše odoleo zubu vremena Kvajn, i o njemu ću više govoriti kasnije. Gilbert Raji i Dž. L Ostin čak se i ne javljaju u ovoj ediciji. Zanimljivija je činjenica da nema toma posveće­nog Vitgenštajnu. Do toga je došlo možda zato što je za živo­ta objavio samo Tractatus i kratak članak o logičkoj formi. Edicija je zasnovana na ideji da će istaknuti filozofi imati pri­liku da odgovore svojim kritičarima. Ali pošto su Vitgenštaj-novi kasniji , najznačajniji, spisi objavljeni posthumno, on nije bio čak ni kandidat za tom u ovoj ediciji.

Tako je istorija surova prema velikima. Kako da proceni-mo šanse za „besmrtnost" analitičkih filozofa kojima smo se bavili u ovoj studiji - Fregea, Rasela, M u r a , Karnapa, Vitgen-

D A N A S I S U T R A 325

štajna, Raj la , Ostina i Kvajna? Da li će se iko od njih pokaza­ti Dekartom ili Kantom dvadesetog ili dvadeset prvog veka? Moje je nagađanje da je samo Vitgenštajn verovatni kandidat za ovaj status. Evo zašto to mislim. Verujem da ima četiri ili pet kriterijuma za prosuđivanje veličine nekog filozofa: on tre­ba da je doprineo svim ili skoro svim najvažnijim poljima filo­zofije, da je originalan, da je za sobom ostavio delo čiji sadržaj i obim izazivaju brojne komentare, da je uticao na srodne hu­manističke discipline i da bi filozofija bila drugačija da on nije živeo. Jasno je da Platon, Aristotel, Hjum i Kant zadovoljava­ju sve pomenute uslove. Dekart nije pružio doprinos na svim filozofskim poljima a ipak zadovoljava sve druge kriterijume. Kako u svetlosti ovih kriterijuma prolaze naši kandidati?

Počnimo razlozima iz kojih izostavljamo sve osim Vitgen­štajna. Već smo zapazili opadanje reputacije Rasela, Mura , Karnapa i Raj la . Stoga možemo da ih ostavimo po strani. U one preostale spadaju Frege, Ostin, Kvajn i Vitgenštajn. Mi ­slim da će se Frege i Ostin i dalje pamtiti ali uglavnom zbog po­sebnih ostvarenja - Ostin zbog svog isticanja običnog jezika i zasnivanja teorije govornih činova, a Frege iz istorijskih razlo­ga, zato što je stvorio matematičku logiku, a iz filozofskih zbog svojih teorija o jeziku. Fregeov rad izazvao je učene komentare a Ostinov nije. Obojica su originalni mislioci, ali nijedan ne za­dovoljava kriterijum širine. Njihova interesovanja su bila isuvi-še uska da bi oni ostali neprolazni. Prema tome, verujem da ni­jedan od njih neće dostići reputaciju jednog Hjuma ili Kanta. Biti zapamćen iz antikvarskih razloga ili po posebnim doprino­sima verovatno nije dovoljno da bi se bilo uvršćeno u panteon filozofskih bogova. Tako nam ostaju Kvajn i Vitgenštajn.

Kvajnovu budućnost je teško proceniti zato što je (dok ovo pišem) još uvek živ, 2 3 i dalje objavljujući knjige i članke i učestvujući na konferencijama. Stoga je teško znati da li će nje-

2 3 Kvajn je umro 2000. - prim. prev.

I 326 I EJVRUM STROL

gova sadašnja visoka reputacija ostati i posle njegove smrti. Pa ipak, postoje dobri razlozi da se misli da neće. Počnimo razlo­zima zašto bi se on smatrao kandidatom za kanonski status. Kao što sam pomenuo u sedmom poglavlju, on je jedan od ret-kih analitičkih filozofa - možda jedina velika ličnost u dvade­setom veku - koji ima celovit povezan filozofski sistem. Stoga će njegovo delo, za razliku od Fregeovog, Ostinovog pa čak i Raselovog, verovatno biti prosuđivano na sinoptički, a ne na parcijalan način. Ako Kvajn bude zapamćen, to će biti po to­me što je izgradio jedan složen sistem.

Dalje, izvesno je da je Kvajn najuticajniji živi filozof u analitičkoj tradiciji. Mada se o njemu danas manje raspravlja no pre njegovog povlačenja u penziju 1 9 7 8 , njegov uticaj na profesiju i dalje je veliki. Drugi činilac je to što su mnogi nje­govi studenti i sledbenici - Dejvidson i drugi - i sami postali zapaženi i uticajni mislioci. Mada se oni često ne slažu s Kvaj-nom u ovoj ili onoj stvari, oni su i dalje uopšte uzev predstav­nici njegove scijentističke tačke gledišta, a njihovi studenti su predstavnici i njihovih i Kvajnovih gledišta. Stoga buduće ge­neracije filozofa mogu da uzdignu Kvajna do kanonskog sta­tusa o kom ovde govorimo. Dalje, poput Hjumovog, Kanto-vog i Aristotelovog, i Kvajnov rad je izazvao učene interpreta-tivne rasprave. Najzad, mora se naglasiti da živimo u vremenu nauke par excellence. Uticaj nauke na savremene filozofe bio je, i dalje jeste, ogroman. Kvajn je najizrazitiji zagovornik ove tačke gledišta. U tom pogledu on je predstavnik duha vreme­na. Postoje svi razlozi da se veruje da će se uticaj nauke na dru­štvo nastaviti i ubuduće. Ako je tako, verovatno je ispravno nagađanje da će se u Kvajnu i dalje videti zagovornik tog uti-caja. Već samo i iz ovog razloga, on će možda uživati lagodan položaj mislioca dostojnog pamćenja.

Ali ima i razloga za suprotno mišljenje. Sama opštost Kvajnovog pristupa znači da je njegova filozofija podložna br­zoj razgradnji ako se nađe da su njene osnovne teze manjkave. Čak i medu onima koji uopšte uzev podržavaju scijentističko

D A N A S I S U T R A 327

gledište i koji Kvajna smatraju značajnom ličnošću javljaju se oštre zamerke njegovom holizmu i bihejviorizmu. Neke od tih kritika pomenuo sam u sedmom poglavlju i neću ih sada po­navljati. Ako buduća pokolenja nadu da su ove kritike ubedlji-ve, Kvajnova reputacija bi mogla da potone. Pored toga, Kvajn ne zadovoljava kriterijum širine. M a d a su njegova dela brojna, u suštini su usredsredena na ograničena naučna i logička pita­nja. Uporeden sa Hjumom ili Kantom, na primer, koji su istra­žili ceo opseg filozofskih problema, Kvajnovi pogledi su skuče­ni. To je imalo za posledicu da Kvajn nije izvršio skoro nika­kav uticaj na druge humanističke discipline. Ali je najveća pre­preka njegovoj reputaciji u budućnosti kritička primedba da njegova filozofija nije originalna. Nema sumnje, svi će se slo­žiti, njegovo je stapanje raznih sastojaka impresivno, a neki od njih su sigurno novi, ali posmatrano pod vidom večnosti (sub specie aeternitatis) to je u suštini dobro poznata mešavina em­pirizma i logičke analize. Posmatrana iz te perspektive, njego­va filozofija pripada dugoj tradiciji koja počinje s Lokom i Hjumom i traje sve do danas. Frege, Rasel i Karnap su takode predstavnici te tradicije, ali je svako od njih originalniji od Kvajna. Svi oni u mešavini logike i nauke vide rešenje većine fi­lozofskih problema, ali njihovi su različiti pristupi inventivni na način na koji to Kvajnova filozofija nije. Kvajn, umesto toga, predstavlja neku vrstu sintetizatora raznih sastojaka koje nala­zimo u toj tradiciji. Kao što kod Rasela ima dobar deo hju-movskog vina, a dvostruka količina hjumovsko-raselovskog vina kod Karnapa, tako kod Kvajna ima akova i akova hju-movsko-raselovsko-karnapovskog vina. Tako Kvajn savršeno otelovljuje solera sistem. To što u filozofskim podrumima ima puno kvajnovskog vina može na kraju onemogućiti njegovo članstvo na spisku božanstava. Zapravo, to je moj zaključak.

Po mom mišljenju Vitgenštajn je najjači od svih kandida­ta. Više od ma kog drugog analitičkog filozofa, on je prome-nio način mišljenja cele jedne generacije. Poput Platona, Ari­stotela i Kanta, on je izazvao ogromnu potknjiževnost komen-

I 328 I EJVRUM STROL

tara: Maksa Bleka, Garta Haleta [Garth Hallet], Ajke fon Sa-vinji [Eike von Savigny], Gordona Bejkera i P. M . S. Hekera, između ostalih. Obim njegovog dela, za razliku od majušne građe koju su stvorili Frege i Ostin, ogroman je i po veličini uporediv sa Platonovim i Aristotelovim. Staviše, ovo delo ob­uhvata ceo spektar filozofije, od logike, preko filozofske psiho­logije do razmatranja o kulturi i vrednostima. Vitgenštajn je isto tako izvršio dubok uticaj i na nefilozofske discipline hu­manističkih i društvenih nauka. O n o što je najvažnije, on po inventivnosti i originalnosti nadmašuje Kvajna. Kasni je Vit­genštajn (nasuprot autoru Tractatusa, koji je takođe bio deo fi­lozofskog solera sistema) istinski originalan, skoro bez pret­hodnika. Fon Riht, opštepriznat za brižljivog i razboritog isto-ričara filozofije, to izrikom kaže: „Kasni Vitgenštajn, po mom mišljenju, nema predaka u istoriji misli. Njegov rad obeležava radikalno odstupanje od ranije postojećih puteva filozofije."

To je i moja ocena; zaista ja verujem da je Vitgenštajn možda najoriginalniji filozof posle Kanta. Sada ću izneti razlo­ge koji podržavaju ovaj sud. Dopustite mi da navedem dva odeljka iz Zettel ( 1967b) da bih ilustrovao ovo gledište:

3 9 5 . Čovek može da se pretvara da je u nesvesti, ali može li se pretvarati da je svestan?

3 9 6 . Kako bi to izgledalo da mi neko potpuno ozbilj­no kaže da on (stvarno) ne zna da li sanja ili je budan? -

Da li je mogućna sledeća situacija: N e k o kaže „Ve­rujem da sada s a n j a m " i stvarno se ubrzo posle toga bu­di, seća se da je to izgovorio u snu i kaže „Pa bio sam u p r a v u ! " - Ova priča sigurno može da znači samo slede-će: neko je sanjao kako je rekao da sanja.

Zamis l imo da neki čovek bez svesti (recimo, pod anestezi jom) kaže „Ja sam svestan" - da li bismo rekli „ O n bi to trebalo da zna"?

A kad neko spava i kaže „Ja s p a v a m " - da li bismo rekli „ O n je potpuno u pravu"?

D A N A S I S U T R A | 329 |

Da li neko govori neistinu kad mi kaže „Ja nisam svestan"? (A istinu, ako to kaže dok je u nesvesti? A pret­postavimo da papagaj kaže „Ne razumem ni r e č " , ili gra­mofon: „ Ja sam samo maš ina"? )

Mogla bi se napisati cela knjiga o ova dva odeljka. A nji­hova originalnost je skoro opipljiva. K o je ikada postavio pi­tanje „Da li čovek može da se pretvara da je svestan?" A ko je ikada naveo ovaj primer: „Zamislimo da neki čovek bez svesti (recimo, pod anestezijom) kaže „Ja sam svestan" - da li bismo rekli „On bi to trebalo da zna"? K o je ikada rekao: „A kad ne­ko spava i kaže ' Ja spavam' - da li bismo rekli 'On je potpuno u pravu'?" Odgovor je: niko pre Vitgenštajna. Ni Dekart , ni Lok, ni Hjum, ni Kant, a sasvim sigurno ni Frege, Rasel, Kar­nap ili Kvajn. To su moćna, duboka pitanja koja otkrivaju lo­giku govora o mentalnom. A to nisu usamljeni primeri. Vitgen-štajnova filozofija puna je takvih pitanja i implicitnih odgovo­ra na njih. Za razliku od onih disciplina u kojima se računaju samo odgovori, u filozofiji se genije često meri pitanjima koja je postavio. Prema tom merilu, Vitgenštajn nema premca. Po­stavio je bezbrojna pitanja koja niko ranije nije postavio i ko­ja čak niko ne bi mogao ni postaviti da on nije živeo.

„Ako zviždućete neku melodiju i prekinu vas, kako znate kako da nastavite?"; „Zašto je azbuka nalik niski dinđuva u ku­t i j i?" ; „Da li to što telefonom zovem Njujork učvršćuje moje ubedenje da Zemlja postoj i?" ; „Da li treba da kažemo da se zna­nje da postoje fizički objekti javlja vrlo rano ili vrlo kasno?" ; „Da li dete veruje da mleko postoji? Ili ono zna da mleko posto­ji? Da li mačka zna da miš postoji?" Spisak je beskonačan.

Još jedna odlika Vitgenštajnovog mišljenja ide u prilog njegovom uključivanju medu filozofske velikane. Kao što sam pokazao u petom poglavlju, on je razvio nov pristup bavljenju filozofijom. Zapravo, on je za sebe rekao da je njegov najzna­čajniji doprinos to što je uveo nov metod. (U tom pogledu ga možemo suprotstaviti Kvajnu, koji je usavršio stare metode.) Njegovi suštinski doprinosi teoriji značenja, filozofiji duha,

I 330 I EJVRUM STROL

epistemologiji, estetici i matematici , sve su to proizvodi tog no­vog metoda. Jedno merilo napretka u filozofiji jeste to da li no­va shvatanja navode druge filozofe da drevne probleme prei­spitaju na svež i neočekivan način - a ovaj efekat je obično po-sledica novog metoda. Od Platona do Kanta to je bio slučaj. U ovom pogledu je Vitgenštajn veoma originalan. Ozbiljni učeni­ci Vitgenštajna neće pristupati filozofskim problemima na pre-vitgenštajnovski način.

Naravno, ono što često vodi sporovima u filozofiji i raz­likama u procenama jednih filozofa od strane drugih filozofa jesu razlike u prosuđivanju vrednosti korišćene metodologije. Stoga postoji , kao što se moglo i očekivati, spor oko Vitgen-štajnovog statusa. Ali ma kakav bio konačan sud istorije o nje­govom stilu filozofiranja, nema nikakve sumnje da je Vitgen­štajn bio originalan i dubok mislilac čiji način bavljenja poj­movnim problemima nema pravog prethodnika. U ovom su slučaju svi pokazatelji za uključenje među filozofske bogove povoljni. Zakl jučujem da će Vitgenštajn, jedini od onih o koji­ma se raspravljalo u ovoj knjizi, dostići taj status.

Deo 2

Sada prelazim na dva skorija smera u analitičkoj filozofiji, na ko­je je snažno uticao razvoj nauke. Prvi se tiče dve teorije o čove-kovom duhu, a drugi se odnosi na percepciju. Mada oba smera imaju starije izvore, oba pristupa se razlikuju od svega drugog u tradiciji. U ovom odeljku ću postaviti pitanje: da li prividne no­vine predstavljaju stvarni napredak ili su samo kozmetičke?

Filozofija duha

U poslednjoj četvrtini dvadesetog veka došlo je do dubo­ke promene u interesovanjima analitičkih filozofa: od razma-

D A N A S I S U T R A | 331 |

tranja pitanja o značenju i referenciji prešlo se na pitanja o čo-vekovom duhu. Kao što ćemo videti, slična promena se dogo­dila i u filozofiji percepcije. Procesi i stanja kao što su mišlje­nje, prosuđivanje, opažanje, verovanje i nameravanje su men­talne aktivnosti, a njihovi proizvodi ili predmeti, kao što su predstave, značenja, verovanja i vizuelne slike, čvrsto su pove­zani s tim mentalnim aktivnostima. Uopšte uzev, verovanja se izražavaju iskazima, na primer, da će danas padati kiša. Opšte je prihvaćeno da je iskaz entitet sa značenjem. Ili, opet, kad opažam nešto, recimo, sto, moje mentalno stanje određeno je vizuelnim iskustvima izvesne vrste. Stoga opisati ono što se opaža ili u šta se veruje podrazumeva opis celog procesa, čiji je­dan deo obuhvata mentalnu aktivnost a drugi deo predmete ili entitete povezane s tom aktivnošću.

Tradicionalno, filozofija jezika se usredsređivala samo na objekte o kojima se misli ili koji se opažaju - usredsređivala se samo na status propozicija, sudova, verovanja, vizuelnih slika, čulnih datosti i tome slično. Ali odnedavno se ova usredsređe-nost smatra jednostranom i danas se prihvata da u svakom is­traživanju svojstava i funkcija ovakvih objekata uvek mora da se podrazumeva i duh. Istovremeno s tom promenom, još je­dan činilac je podstakao eksploziju interesovanja za filozofiju duha. On je povezan sa nedavnim razvojem nauke. Iznenada, nauka je postala svesna toga da je čovekov duh jedina preosta­la naučna zagonetka. Naravno, za filozofe je duh oduvek bio zagonetan, ali danas su se naporu da se razotkriju njegove ta j ­ne pridružili neurolozi, biolozi, matematičari, lingvisti, kom­pjuterski eksperti, kognitivni naučnici i antropolozi. Tako je vrenje oko duha u današnjim intelektualnim krugovima ogromno, a filozofija stoji usred ovog vrtloga.

Veliki broj učenih ljudi još uvek misli da filozofija ima sa­mostalnu ulogu u pristupu ovim pitanjima. Oni su skloni da naglase posebnu prirodu doživljenog iskustva i činjenicu da svako od nas ima pristupa svojim mentalnim iskustvima na na­čin na koji to nema nijedna druga osoba. Bolovi i vizuelne sli-

I 332 I EJVRUM STROL

ke, na primer, imaju jednu vrstu subjektivnosti koja se čini da osujećuje objašnjenja u trećem licu (tj. naučna). Primere ta­kvog pristupa nalazimo u knjigama Roderika Cizolma, The First Person (1981) i Zena Vendlera, The Matter of Minds ( 1 9 8 4 ) , u članku Tomasa Nejgela „What It Is Like to Be a B a t " (1974) i u njegovoj knjizi The View from Nowhere ( 1 9 8 6 ) , kao i u knjizi Alistera Haneja [Alastair Hannay] Human Con­sciousness ( 1 9 9 0 ) . Čak su i neki naučnici, na primer Rodžer Penrouz [Roger Penrose], u knjizi The Emperor's New Mind ( 1 9 8 9 ) , branili ovo gledište.

Treba istaći da nijedno od ovih stanovišta nije „dualistič-k o " u klasičnom kartezijanskom smislu; nijedno ne smatra da su duh i telo dve krajnje različite supstancije. Vendler, na pri­mer, u članku iz 1 9 9 5 . „Goethe, Wittgenstein, and the Essence of C o l o r " , zastupa gledište da su vuzuelne slike epifenomenal-ne. One imaju fizički uzrok ali se kao doživljeni fenomeni ne mogu svesti na aktivnosti neurona. Neki filozofi, razmišljajući 0 duhu iz ove autonomne perspektive, dokazuju da konceptu­alni model, prema kojem je distinkcija mentalno-materijalno (fizičko) i iscrpna i ekskluzivna, jeste jedna prazna dihotomija 1 izvor velike zbrke. Kao što je to Ostin jednom rekao, zašto ne bi moglo da postoji devetnaest različitih vrsta stvari a ne samo dve? Uopšte uzev, ako su analitički filozofi stigli do opšteg sla­ganja u pogledu duha to znači da danas nikakav strogo karte-zijanski oblik dualizma nije ozbiljno u igri. Takođe postoji sve veće slaganje oko toga da glavni tradicionalni suparnk bilo kom vidu kartezijanizma, takozvana teorija identiteta, ima ozbiljne teškoće. Pa ipak je ova teorija deo jedne stare tradici­je i ima mnoge zastupnike, i među filozofima i među naučnici­ma. Vredno je kratke digresije opisati šta je ona i posebno raz­likovati je od dva nova pristupa s kojima se ona ponekad poi-stovećuje - funkcionalizma i eliminativnog materijalizma.

Teorija identiteta, nazvana i „reduktivnim materijali­z m o m " , tvrdi da mentalna stanja jesu fizička stanja mozga. Rane formulacije ovog stanovišta pripadale su „tip = t ip" teo-

D A N A S I S U T R A | 333 |

ri jama. Ovakve teorije drže da je svaki tip mentalnog stanja ili procesa numerički identičan nekom tipu nervnog stanja ili pro­cesa u mozgu ili centralnom nervnom sistemu.

Ali ova je formulacija vrlo brzo bila izložena kritikama koje su polazile od toga da nervni sistemi različiti od našeg mo­gu da imaju mentalna stanja kao i da dva ljudska bića koja ima­ju isto verovanje mogu da ne budu u istom neurofiziološkom stanju. (Zamisao da sistemi koji imaju različita svojstva mogu da stoje u nekom odnosu identiteta kasnije je postala vodeća ideja funkcionalizma, i delom zbog toga se on ponekad poisto-većuje sa teorijom identiteta.) Tip-tip teorija identiteta je stoga odbačena zarad „instanca-instanca" teorije identiteta. Ovo gle­dište tvrdi da odnos identiteta važi između pojedinačnih men­talnih stanja i pojedinačnih neurofizioloških stanja, i danas je ovo kanonička verzija teorije identiteta.

Ovu tezu podržava nekoliko uverljivih argumenata. Ve­rovatno najsnažniji od njih počiva na analogiji između doži­vljenog iskustva, kao što je osećaj toplote, i naučnog opisa fe­nomena toplote. Prema teoretičaru identiteta, nauka je poka­zala da je toplota identična s visokim nivoom kinetičke energi­je molekula, baš kao što je munja naprosto identična sa elek­tričnim pražnjenjem između oblaka i zemlje a voda identična sa skupom molekula H 2 0 . Po analogiji, dakle, mentalna sta­nja jesu prosto izvesne konfiguracije nervnog sistema ili izve-sne vrste nervnih procesa u mozgu. Videli smo, međutim, u po-slednjem poglavlju, da je teorija identiteta u pogledu prirodnih vrsta nepopravljivo loša. Voda nije identična sa H 2 0 . Pararel-nim zaključivanjem se može dokazivati - kao što je, neočeki­vano, učinio baš Kripke - da doživljena toplota nije identična sa kinetičkom energijom molekula.

Ali ima i drugih teškoća. Ova teza, koja predstavlja jed­nu varijantu Hobsovog materijalizma, još uvek je na progra-matskom stupnju. Svi se slažu da još uvek niko nema dovolj­no znanja o tome kako funkcionišu nervni sistem i mozak da bi bio u stanju da izdvoji relevantne identitete, ali kako se evi-

334 EJVRUM STROL

dencija i dalje gomila, zastupnici teorije dokazuju da ima raz­loga da se veruje da će buduće naučno istraživanje napokon ot­kriti te identitete. Ali i ova pretpostavka naleće na konceptual­nu prepreku: kako je moguće da istraživač identifikuje nečije doživljeno iskustvo s datim nervnim procesom? Koja bi mo­guća posmatranja pokazala ovaj identitet? Ako nikakva po-smatranja to ne bi mogla, kako bi se uopšte ta teorija mogla verifikovati navođenjem evidencije koja joj ide u prilog? Ovaj prigovor dovodi u pitanje to da li je teorija identiteta uopšte smislena.

Poslednja kritička primedba tvrdi da početna prihvatlji­vost analogije na ko jo j teorija počiva zavisi od dvosmisleno­sti pojma toplote. Kad se skrene pažnja na ovu dvosmisle­nost, može se videti kako teorija zaobilazi pitanje - kako pretpostavlja a ne dokazuje da je doživljeni oset identičan sa nervnom aktivnošću. Pojam toplote se može shvatiti na dva načina. O toploti se može misliti kao o nečemu objekt ivnom, kao o temperaturi izmerenoj termometrom, ali isto tako i kao o subjektivnom osetu. Prvo je, možemo se složiti, identično iz-vesnoj vrsti akcije molekula. Ali drugo ima potpuno različitu prirodu. Pri istoj spoljašnjoj temperaturi, na primer, razni lju­di mogu različito reagovati, ono što jedan oseća kao toplotu drugi ne oseća i tome slično. Tako se čini da uopšte ne postoji jedan-prema-jedan odnos između doživljenog iskustva i spolja-šnjeg kretanja molekula. Pretpostaviti da je toplota identična s temperaturom stoga znači zaobići pitanje o ko jem je reč, nai­me, da li je doživljen oset identičan sa prosečnom kinetičkom energijom molekula. Iz svih ovih razloga, k a o i nekih drugih, oni koje privlači materijalistička teorija duha razvijaju alter­nativne sisteme za koje veruju da nisu izloženi ovim kritičkim primedbama.

Ovi alternativni sistemi su funkcionalizam i eliminativni materijalizam. Sada ćemo razmotriti argumente koji im idu u prilog kao i one protiv njih. To će nam pomoći da odredimo da li se radi o istinski novim dostignućima u filozofiji duha.

D A N A S I S U T R A 335

Funkcionalizam. Ovo je učenje smislio Hilari Patnam sredi­nom 1970- ih (što je poricao petnaestak godina kasnije). Pat­nam je uvideo da se za instanca-instanca teorije identiteta mo­že postaviti pitanje „Šta dva neurofiziološka stanja imaju za­jedničko ako su oba isto mentalno stanje?" Njegov je odgovor to da oba vrše istu funkciju u čovekovom organizmu. Šta je Patnam podrazumevao pod ovim pozivanjem na funkciju mo­že se objasniti jednim primerom. Pretpostavimo da loptica udari igrača bezbola i da on pada na zemlju jaučući. U ovoj epizodi možemo da razlikujemo tri dela: spoljašnji stimulus koji deluje na telo (naime, loptica koja pogađa igrača), unutar­nji oset koji igrač oseća (npr. bol) i najzad opazivo telesno po­našanje (jaukanje i padanje na zemlju).

Patnam dokazuje da unutarnje stanje nelagodnosti, reci­mo, bol, karakteristično proističe od neke telesne povrede a da sa svoje strane uzrokuje telesne reakcije. Tako je bol mentalno stanje koje posreduje između spoljašnjeg stimulusa i potonjeg telesnog ponašanja. Tako funkcionalizam trvdi da je svaki do­gađaj koji igra sličnu posredničku ulogu mentalno stanje. Stra­hovi, verovanja i namere jesu mentalni fenomeni zato što igra­ju posredničku uzročnu ulogu u ukupnoj ekonomiji ljudskog organizma. Jedna od privlačnih strana funkcionalizma jeste to što on prihvata postojanje unutarnjih mentalnih događaja na način na koji to strogi bihejviorizam ne čini. Funkcionalizam takođe odbacuje i tip-tip teorije identiteta i iz tog razloga se obično smatra da funkcionalizam drži da se psihologija ne mo­že svesti na fiziku ili biologiju. Ali on zastupa jedan oblik in­stanca-instanca teorije identiteta, tvrdeći da je svaka instanca datog mentalnog stanja numerički identična sa nekim fizičkim stanjem određenog fizičkog sistema. Stoga je funkcionalizam u krajnjoj liniji oblik materijalizma koji počiva na instanca-in­stanca identitetima.

Glavni argument u prilog funkcionalizmu jeste to što on izgleda kao tačan opis funkcije koju mentalne aktivnosti vrše u organizmu. Čini se da je njihova uloga i reaktivna i uzročna.

I 336 I EJVRUM STROL

Ljudi su izloženi spoljašnjim stimulusima koje duh obrađuje a što uzročno određuje ponašanje. Čini se da ova analiza izraža­va intuicije i psihologa i običnih ljudi o prirodi mentalne aktiv­nosti. Doista, jedna od velikih prednosti funkcionalizma je u tome što omogućava da se u kompjuteru vidi model duha. Kad se jednom shvati da se ma koji sistem, bilo da je živ ili ne, mo­že opisati funkcionalnim terminima, očigledno je da ova ana­liza važi i za kompjutere. Kompjuter je u suštini obrađivač in­formacija. Ali to je, tvrdiće mnogi filozofi, i ljudsko biće. Kod kompjutera softver (program) funkcioniše poput čovekovog duha. On reaguje na spoljašnji input preko hardvera i daje od­ređeni autput. Hardver je analogan čovekovom mozgu. Mozak obezbeduje stimuluse i reaguje na aktivnost duha. Tako di­stinkcija hardver-softver pruža idealan model toga kako funk­cionalno ekvivalentni elementi višeg nivoa mogu da budu rea-lizovani u različitim fizičkim sistemima nižeg nivoa. Jedan te isti program može biti realizovan različitim sistemima hardve­ra; prema tome, dokazivalo se da jedan te isti skup mentalnih procesa može da bude manifestovan u različitim oblicima har­dverske realizacije.

Tako je funkcionalizam, kao filozofska zamisao, bio iz­vor istraživačkog programa u kognitivnim naukama, progra­ma nazvanog „snažna veštačka inteligencija", koji polazi od pretpostavke da imati duh prosto znači imati izvesnu vrstu pr­ograma. Ovo gledište se naziva i „funkcionalizam Tjuringove mašine" zato što zadovoljava test, koji je razvio matematičar Alen Tjuring [Alan Turing], za odlučivanje da li dati sistem is-poljava inteligenciju. Tjuring je 1 9 3 8 . zamislio računar koji će podražavati čovekovo mišljenje. Njegova mašina, koja je pred­stavljala apstraktan matematički plan, zapravo se ne može na­praviti zato što zahteva beskonačnu traku. Ovaj zahtev se u praksi više ne smatra suštinskim zato što se memorije savreme-nih kompjutera mogu proširiti tako da zadovolje bilo kakav zahtev. Ovakvi kompjuteri se smatraju Tjuringovim mašinama - to jest, automatima koji su, kad se jednom puste u pogon, re-

D A N A S I S U T R A 337

lativno samodovoljni. Oni funkcionišu tako što informaciju transformišu iz jednog oblika u drugi na osnovu unapred od­ređenih instrukcija ili procedura. Sposobnosti da se izvode za­ključci, otkrivaju značenja, vrše uopštavanja i uči na osnovu prošlog iskustva smatraju se sposobnostima karakterističnim za ljudska bića. Da mašine mogu da ispoljavaju mnoge od ovih odlika, kao što su donošenje odluka i igranje šaha, uzima se kao evidencija da mašine mogu da misle. Tako se za ma koji entitet koji input može da transformiše u smisleni autput kaže da prolazi Tjuringov test i da je inteligentan. Dosada nije stvo­ren nijedan kompjuter koji bi mogao da dostigne čovekovu in­teligenciju, ali su istraživanja u oblasti veštačke inteligencije dovela do nekih važnih praktičnih rezultata kod donošenja od­luka, razumevanja prirodnih jezika i prepoznavanja slika.

Paralelno povezani kompjuteri su ostavili dubok utisak na mnoge funkcionaliste svojom snagom, prilagodljivošću i sposobnošću učenja. To što mogu da prođu Tjuringov test či­ni se da podržava funkcionalističku tezu da su to misaona bi­ća (ili, Dekartovim jezikom rečeno, „res cogitantes"). U pogle­du ovih zapletenih pitanja, inteligentna obična osoba ostaje i impresionirana i neodlučna.

U središtu rasprava oko Tjuringovog testa nalazi se rad Džona Serla. U nizu članaka počev od 1 9 8 0 . Serl je tvrdio da je pobio jaku tezu o veštačkoj inteligenciji. Njegovo opovrga­vanje oslanja se na primer koji on naziva „argumentom kine­ske sobe" . On razmatra situaciju u kojoj je neka osoba zatvo­rena u sobu s kompjuterom i u kojoj dobija pitanja napisana na kineskom. Seri ukazuje na to da se sa simbolima koji pristi­žu može izaći na kraj uz pomoć programa koji omogućava da se oni povezu sa autput simbolima. Tjuringov test bi bio zado­voljen, a ipak osoba koja učestvuje u ovoj proceduri ne bi raz-umela kineski. Serlov argument počiva na distinkciji između formalnog, ili sintaksičkog, sistema i njegovog semantičkog sa­držaja. Program bi nam omogućio da zadovoljimo sintaksičke zahteve a da ipak nemamo odgovarajuće razumevanje seman-

I 338 I EJVRUM STROL

tike. Otkako je Serl izneo ovaj argument o njemu se opsežno raspravljalo. Postoji slaganje u pogledu toga da je argument is­pravan, ali o problemu se još uvek raspravlja.

Funkcionalizmu se upućuje još nekoliko ozbiljnih zamer-ki. Možda najdublja od njih počiva na primeru „preokrenutog spektra". Prema ovoj primedbi, sasvim je zamislivo da dva čo-veka imaju preokrenute spektre boja a da za to ne znaju. Oni mogu konzistentno da se služe jezikom na isti način, koristeći reč „crveno" , na primer, da bi opisali isti predmet. Pa ipak će se boje koje svako od njih opaža međusobno razlikovati. Ali, prema funkcionalizmu, zato što oba oseta igraju tačno istu uzročnu ulogu u organizmu, to je jedan te isti oset. Ovaj pro­tivprimer pokazuje da sličnost funkcije ne garantuje sličnost ili istovetnost doživljenog iskustva te da funkcionalizam ne zado­voljava kao analiza mentalnog sadržaja. Funkcionalisti su na ove i druge primedbe odgovarali s problematičnim uspehom. Uprkos tome, zbog svoje privlačnosti istraživačima kognitiv­nih nauka, i uprkos Patnamovom odricanju od funkcionali-zma, to je još uvek široko zastupana teorija među filozofima, kognitivnim psiholozima i istraživačima veštačke inteligencije. Koliko mi je poznato, u istoriji filozofije nije bilo nekog slič­nog gledišta. M a kakva bila njegova vrednost, jasno je da je funkcionalizam novo i značajno učenje o čovekovom duhu. Kao takvo ono predstavlja ozbiljnu alternativu tradicionalnim teorijama kao što su kartezijanizam, teorija identiteta i epife-nomenalizam.

Eliminativni materijalizam. Eliminativni materijalizam je ra­dikalnije gledište duboko privrženo scijentizmu. Njegovi glav­ni zastupnici su Pol Čerčland [Paul Churchland] i Patriša Cer-čland [Patricia Churchland]. Dela Pola Čerčlanda, A Neuro-computational Perspective, objavljeno 1 9 8 9 . i The Engine of Reason ( 1 9 9 5 ) , Patriše Cerčland Neurophilosophy (1986) i, sa Teri Sejnovskim [Terry Sejnowski], The Computational Brain, objavljeno 1 9 9 2 , kao i On the Contrary ( 1 9 9 8 ) koje su Cer-

D A N A S I S U T R A | 339

člandovi zajedno napisali, izlažu tananu i veoma razrađenu verziju ove teorije. Oni tvrde da razvijena naučna teorija ne zahteva postojanje misli, verovanja i namera već samo posto­janje nervne aktivnosti u mozgu. Ovo gledište se razlikuje od teorija identiteta u njihovim raznovrsnim formama, kao što je „instanca-instanca" teori ja. Ova poslednja pretpostavlja da naučno istraživanje počinje sa različitim opisima istog fenome­na, od kojih jedan sadrži mentalni rečnik koji potiče iz narod­ske psihologije a drugi fizikalistički rečnik koji pripada nauci.

Problem za teoretičare identiteta jeste da pokažu da se prvi nivo opisa svodi na drugi. Eliminativisti preduzimaju i da­lji korak. Oni tvrde da nema nikakve naučne opazive eviden­cije da entiteti poput misli i verovanja postoje. Prema tome, zrela naučna teorija ne mora uopšte da bude redukcionistička. Nema ničega što bi trebalo da se svede na fizičke procese. Sto­ga redukcionista pokušava da učini nemoguće, da ništa svede na nešto. Baš kao što hemijska teorija nije pokušavala da sve­de flogiston na nešto opazivo već je jednostavno odbacila sva­ko pozivanje na flogiston, tako se mogu eliminisati i misli, ve­rovanja i ceo mentalistički repertoar narodske psihologije. Umesto toga eliminativisti predlažu potpuno materijalističku teoriju koja opisuje nervnu aktivnost u mozgu.

Zastupnici eliminativnog materijalizma iznose snažne i in­geniozne argumente u prilog ove teorije. Ali ona je ostala gledi­šte manjine. Postoji jedan broj ozbiljnih zamerki ovoj teoriji ko­je većina filozofa nalazi ubedljivim. Pomenuću dve.

Prvo, teško je izneti neku interpretaciju ovog učenja koja bi bila u skladu sa izgradnjom naučnih teorija. Eliminativisti predlažu jednu teoriju. Ali sve teorije imaju semantička svoj­stva, one su ili istinite ili lažne, konzistentne ili nekonzistentne, podržane opazivim podacima i tako dalje. Šta bi to značilo re­ći, na primer, da je nervna aktivnost logički nekonzistentna? Pošto se svaka nervna aktivnost može opisati kontingentnim iskazima, kako bi se moglo pokazati da su dve različite nervne aktivnosti logički nekonzistentne? Zapravo, šta bi u ovom slu-

I 340 ) EJVRUM STROL

čaju značili „iskaz" i „ logički"? Ako je iskaz samo nervna ak­tivnost, kako bi on mogao da opisuje bilo šta? Čini se nemo­gućim da se semantički pojmovi kao što su značenje, istina i denotacija prevedu na rečnik električnih impulsa u neuronima. Ukratko, ova primedba tvrdi da pripisivanje istine ili lažnosti ili bilo kojih semantičkih pojmova procesima u mozgu pred­stavlja kategorijalnu grešku.

Drugo, postoji i problem „kvali ja" (qualia). Kvalije, do­življeni oseti koje svi imamo, nemaju isti problematični status kao flogiston. One očigledno postoje i svaki čovek zna da one postoje. Poricati da one postoje bilo bi isto što i reći da ne po­stoje zvuči već samo fizičke vibracije različitih frekvencija. Upravo kao što ljudi znaju da čuju zvuke, oni znaju i da doži­vljavaju mentalne fenomene. Prihvatljivo je, naravno, smatrati da ove kvalije stoje u korelaciji sa nervnim ili nekim drugim fi­zičkim epizodama, ali to znači pretpostaviti da kvalije postoje. Protiv eliminativista se iznosi argument da svaka naučna teo­rija mora da pode od ovakvih nesumnjivih datosti. Neuspeh da se to učini znači zanemarivanje činjenica koje svaka naučna te­orija mora da objasni. Ako je ova primedba ispravna, elimina-tivizam ne može biti filozofska teorija koja pruža zadovoljava­juće objašnjenje nauke o duhu.

Eliminativizam je postao popularan među neokvajnovci­ma. Čini se da je ova teorija nagoveštena u Kvajnovom odba­civanju mentalnih fenomena kao što su značenja. Ako učinimo i dalji korak i odbacimo Kvajnov bihejviorizam i prihvatimo samo nervne aktivnosti, lako ćemo stići do eliminativizma. Opet, koliko ja znam u prošlosti nije postojala nikakva slična teorija. Ona je stoga nešto istinski novo u filozofiji. Naravno, reći da je nova ne znači nužno i prihvatiti je kao ispravnu. Kri­tičke zamerke ovoj teoriji su snažne, ali to što je grupa filozo­fa i kognitivnih naučnika i dalje zastupa znači da se ona ne može olako odbaciti. U ovom slučaju moraćemo da sačekamo sud istorije.

D A N A S I S U T R A | 341 |

Percepcija

Teorija čulnih datosti ima dugu istoriju. U njenom ranom modernom obliku možemo je pratiti od Dekarta, a igrala je te­meljnu ulogu u filozofijama Loka , Barklija i Hjuma. Dobila je mnogo razrađeniji oblik u dvadesetom veku kod Rasela, M u ­ra, Broda i Prajsa, ali pred kritikama Dž. A. Pola [G. A. Paul], V. H. F. Barnsa [W. H. F. Barnes] i Džona Ostina u suštini je nestala sa današnje filozofske scene. Pa ipak, kao u procesu so­lera, u raznim vidovima bila je oživljena i osvežena tokom 1980- ih i 1990- ih .

Suštinsko pitanje u svim verzijama teorije čulnih datosti jeste to da li je čovekovo opažanje spoljašnjeg sveta posredno ili neposredno. To je problem koji se prvenstveno postavlja pred razne oblike metafizičkog realizma. Ovi drže da u svetu postoje entiteti nezavisni od duha, i postavlja se pitanje da li je vizuelni pristup tim entitetima posredovan ili neposredan, to jest, da li je on uslovljen posredovanjem mentalnih entiteta pa čak i izvesnih fizičkih činilaca. Model na koji se u ovim raspra­vama poziva nije nužno kartezijanski, ali pretpostavlja posto­janje duha. Termin „spoljašnji" znači „izvan čovekovog du­h a " , tako da je suprotnost duh/ne-duh prisutna u ovakvim analizama. Ono što je zanimljivo kod savremenih rasprava, posebno onih koje se pozivaju na skoriji rad u psihologiji i ne­urologiji, jeste to da one distinkciju posredno-neposredno shvataju različito od svojih prethodnika koji su se pozivali na čulne datosti. Tako imamo posla sa jednim starim problemom ponovno oživljenim. Filozofi su imali sluha za neke skorašnje naučne teorije i razvila se opsežna literatura o ovom pitanju.

Počnimo od psihologa. U devetom poglavlju knjige The Ecological Approach to Visual Perception ( 1 9 7 9 ) , Dž. Dž. Gibson Q. J . Gibson] dokazuje da je normalno opažanje fizič­kih objekata (npr. Nijagarinih vodopada) neposredno. Pod „neposrednim" on podrazumeva da ono nije posredovano čul­nim datostima, niti bilo kojom vrstom slika, koje on opisuje

I 342 I EJVRUM STROL

kao „pljosnate palačinke". O n ove pljosnate palačinke suprot­stavlja trodimenzionalnim objektima čija svojstva, uključujući i trodimenzionalnost, vidimo u normalnom opažanju. Gibson se slaže da postoji posredno opažanje. Čovek koji posmatra fo­tografiju Nijagarinih vodopada vidi Nijagarine vodopade po­sredno, to će reći, preko fotografije. Ali uopšte uzev ljudi vide same objekte, a ne njihove slike ili fotografije, i to je neposred­no viđenje. Mada su Gibsonove primedbe delom usmerene pro­tiv ranih teoretičara čulnih datosti, njegova prava meta su sa-vremeni kognitivni naučnici koji tvrde da je svako opažanje po­sredovano „mentalnim reprezentacijama". Tako se njegova te­orija suprotstavlja svakom obliku reprezentacionog realizma.

Gibson dokazuje da sve takve teorije netačno interpreti­raju izvesne naučne činjenice. Prema teorji optike, svetlost se odbija od površina neprovidnih objekata, kreće se kroz atmos­feru i dolazi do čovekovog sistema vida, koji uključuje oko , optički nerv, retinu i mozak. Prema ovoj teoriji, svi koraci izme­đu prvobitnog stimulusa i konačnog efekta su uzročni i Gibson to prihvata. O n o što on odbacuje to je izvesna naučno-filozof-ska interpretacija ovih činjenica. Prema njemu, reprezentacioni realisti tvrde da je svaki korak u kauzalnom procesu posrednik koji uslovljava karakter signala koji se prenosi od prvobitnog izvora do posmatrača. Prema njihovom gledištu poslednji doga­đaj u ovom procesu se opaža neposredno, a preko njega se opa­ža prvobitni izvor u spoljašnjem svetu. Ovaj poslednji događaj je takozvana mentalna reprezentacija, to jest, neka vrsta struk­ture u mozgu koja ponovno uobličava spoljašnji objekat na osnovu poruka koje izvodi iz kauzalnog niza.

Gibson odbacuje zaključak da elementi kauzalnog niza posreduju normalno opažanje. Umesto toga, on dokazuje da ove uzročne činioce treba videti kao ono što olakšava a ne ono što posreduje. Njihova funkcija je analogna onome što se de­šava kad upalimo svetio. Svetlost ne uslovljava (tj . utiče na ili iskrivljava) naše opažanje već omogućava da vidimo predmete koji se nalaze u sobi. Nema nikakvog razloga da se veruje ka-

D A N A S I S U T R A | 343 |

ko je na naše shvatanje stvari poput stolova i stolica uticalo pa­ljenje svetla. Analogija važi za sve slučajeve normalnog opaža­nja. M i normalno vidimo trodimenzionalne objekte bez iskri­vljavanja a ne vidimo reprezentacije na osnovu kojih bi izvodili zaključak o njihovoj trodimenzionalnosti. Mi doslovno vidimo trodimenzionalnost tih objekata baš onakvih kakvi oni jesu.

Gibsonova gledišta su pokrenula ogromnu literaturu, ve­ćinom kritičku. Osnovna zamerka ovom pristupu jeste to da on zanemaruje nove nalaze o moždanim mehanizmima uklju­čenim u opažanje, uključujući tu i aberantna opažajna iskustva kao što je fenomen fantomskog uda. Nedavni rad V. S. Rama-čandrana [V. S. Ramachandran] o fenomenu fantomskog uda - vidi, na primer, članke „Blind Spots" i „Perceptual Correla­tes of Massive Cortical Reorganization", oba objavljena 1 9 9 2 , kao i knjigu Phantoms in the Brain: Probing the Mysteries of the Human Mind ( 1 9 9 8 ) , napisanu zajedno sa Sandrom Blek-sli [Sandra Blakeslee] - zasniva se na impresivnoj količini po­dataka o tome kako ljudi koji su izgubili neki ud osećaju u „njemu" složene osete. Oni tvrde da su im šake utrnule ili da ne mogu da ispruže prst ili da osećaju bol u nekoj određenoj obla­sti uda. Ramačandranova istraživanja su identifikovala mesto takvih oseta u određenim oblastima mozga, te je tako mogao da pokaže da nadraživanje tih oblasti stvara osete slične onima kod osoba koje su izgubile neki ud. Zaključak koji on izvodi iz ovog skupa podataka sličan je Dekartovoj hipotezi o zlom de­monu. Ramačandran dokazuje da svi čovekovi oseti postoje sa­mo u mozgu te da se dakle naša takozvana opažanja spoljašnjeg sveta uvek odvijaju preko ovakvih reprezentacija.

Filozofi su se uključili u raspravu na raznim nivoima, obično podržavajući jedno od ova dva stanovišta. Oni su izne-li ogroman broj argumenata za i protiv, neki su novi a neki sta­ri. Dopustite mi da ovde zastupam svoju vlastitu stvar. Opisa-ću deo mog vlastitog rada iz knjiga Surfaces ( 1988) i Sketches of Landscapes: Philosophy by Example ( 1 9 9 8 ) . Mislim da on baca novo svetio na ova pitanja, ali o tome se naravno može

I 344 I EJVRUM STROL

raspravljati. U obe studije predlažem alternative svim tradicio­nalnim filozofijama percepcije, kao što su neposredni realizam i reprezentacioni realizam. To su uopštena, holistička gledišta, od kojih svako tvrdi jednu jednostavnu tezu o opažanju: da je sva­ko opažanje posredovano ili da nijedno nije posredovano. Tvr­dim da su ovakva učenja isuviše jednostavna da bi ispravno obuhvatila sve raznovrsne čulne datosti koje nam iskustvo pruža i tu tvrdnju podržavam jednim brojem argumenata i pri-mera. Evo jednog takvog primera.

U prvoj polovini dvadesetog veka filozofi su iznosili teori­je percepcije koje su bile veoma ubedljive. Jedna od njih prihva-tala je tezu da ako posmatrač gleda neki neprovidni objekat s određene tačke posmatranja i u datom trenutku, najviše što on može od tog objekta da vidi jeste deo površine naspram njemu.

Prema argumentu koji je podržavao ovo gledište svaki neprovidni objekat ima spoljašnjost i ta je spoljašnjost njego­va površina. Pošto je objekat neprovidan, posmatrač iz svoje perspektive ne može da vidi jedan deo objekta - njegovu su­protnu stranu, na primer. Sledi da se iz date perspektive u da­tom trenutku ne može neposredno videti celina neprovidnog objekta, kao što je jabuka. Uzimalo se da ova činjenica o opa­žanju predstavlja pobijanje neposrednog realizma i da implici­ra neki oblik reprezentacionog realizma. Ovaj argument isto tako implicira i da svaki sud o celom objektu nadilazi dostup­nu opažajnu evidenciju te tako otvara vrata skeptičkim napa­dima. Ali po mom mišljenju argument je pogrešan i njegove skeptičke implikacije treba odbaciti. Iznosio sam argumente da su primeri na koje se filozofi pozivaju podržavajući ovo gledi­šte ograničeni po svojoj topološkoj i prostornoj raznovrsnosti. Stvari poput bilijarskih lopti, krušaka, kockica , mastionica, stolova, osoba i planeta predstavljaju ograničen opseg slučaje­va koji se koriste da bi se podržao zaključak da ne možemo da vidimo celu površinu nijednog neprovidnog objekta .

Jednostavnom promenom primera, holistička teorija i njen skeptički zaključak padaju. Teniski tereni, travnjaci, pute-

D A N A S I S U T R A 345

vi i ogledala su neprovidni, pa ipak, zavisno od okolnosti, mo­že se videti cela njihova površina. Svaka adekvatna teorija per­cepcije mora da uzme u obzir razlike između neprovidnih objekata koji imaju različite topološke karakteristike - izme­đu sfera, kocki , romboida i pravougaonika (kao što su jabu­ke, kockice itd.) i onoga što nazivam „protegnutostima" [stretches] - travnjaka, teniskih terena, listova, jezera i pute-va. Zavisno od njihove veličine i preovlađujućih uslova vidlji­vosti, može se videti cela površina jedne protegnutosti (recimo, ogledala ili barice).

Kad se ovim razlikama dodaju i druga kontekstualna ograničenja, na primer, to da su mnogi objekti u pokretu, da mogu i nemati površine mada su neprovidni, da i posmatrač može biti u pokretu, da svetlost koja pada na objekte može bi­ti veoma raznovrsna, da izvesne materije u atmosferi stvaraju mnogobrojne efekte, da posmatračeva vizuelna aktivnost i udaljenost od objekta uslovljavaju ono što on vidi, nemoguće je prihvatiti teoriju koja tvrdi da postoji jedna jedina stvar, kao što je površina ili deo površine, koja se bez razlike vidi u sva­kom od tih slučajeva ili da mi nikada ne vidimo ceo objekat. Opis usmeren na primere, usmeren na kontekst, veoma širo­kog niza situacija opažanja može da ove raznolike činioce uzme u obzir na način na koji to holističke teorije ne mogu. Ta­ko moj pristup koji se oslanja na mnogobrojne primere poka­zuje da ni neposredni ni reprezentacioni realizam ne pružaju tačan opis opazivog sveta. M o j pristup isto tako nudi alterna­tivu svakom naučno-psihološkom opisu poput Gibsonovog, ili svim filozofskim opisima koje smo nalazili kod Rasela, Mura , Broda i Prajsa u prvoj polovini dvadesetog veka.

Ne tvrdim da moj pristup rešava sve probleme percep­ci je; jasno je da neki problemi viđenja (i drugih načina čulnog opažanja) ne samo da obuhvataju konceptualna i lingvistička razmatranja , već i čitav niz psiholoških, neuroloških, biolo­ških i kompjuterskih činilaca. Ali smatram da sam izneo al­ternativu poznatoj dihotomiji posredno-neposredno ko jom je

I 346 I EJVRUM STROL

tradicija bila opsesivno obuzeta. Ako sam u pravu, ovo je slu­čaj novog vina koje se meša sa starim i revitalizuje ga.

D e o 3

Krajem dvadesetog veka, jedan je broj istaknutih filozofa ob­javio da je filozofija kao vrsta istraživanja mrtva. Ništa nije preostalo što bi filozofija mogla da čini. Zadatak rešavanja fi­lozofskih problema treba prepustiti nauci. Kao što je Hilari Patnam u Representation and Reality rekao: „Način da se re­se filozofski problemi jeste da se izgrade bolje naučne slike sve­ta.. . Sve što filozofu ostaje, u suštini, da učini jeste da bude do­bar 'futurista' - da umesto nas anticipira kako će nauka resiti naše filozofske probleme" ( 1 9 8 9 : 1 0 7 ) .

Patnamova je primedba zanimljiva iz nekoliko razloga. Za početak, moje proučavanje analitičke filozofije navodi me na suprotan zaključak. Dvadeseti vek je bio epoha dinamičnog filozofskog stvaralaštva i razvoja. Sigurno, kao što pokazuje model solera sistema, filozofska praksa je veći deo veka bila opsesivno usmerena na probleme koji vuku poreklo još od an­tike. Isto je tako istina, kao što to pokazuje Patnamova pri­medba, da je scijentizam u svojim postkvajnovskim vidovima još uvek prisutan. Pa ipak, mora se priznati da su nastanak matematičke logike, stvaranje teorije deskripcija i doprinosi modalnih logičara bacili novu svetlost na ova drevna pitanja. Čak i u oblastima u kojima su filozofi bili pod uticajem prirod­nih i društvenih nauka, filozofski pristupi su i dalje čuvali, i još to čine, svoju autonomiju i pružali plodan doprinos razmatra­nim temama. Ovo važi čak i za nauci sklone mislioce kao što su Rasel, Karnap i Kvajn. Ali je još očiglednije u radu kasnog Vitgenštajna i Ostina. Pojam jezičke igre i njegov značaj za društvene ustanove, i uloga govornih činova u ljudskoj komu­nikaciji, podstakli su istraživačke programe u nekim društve-

D A N A S I S U T R A 347

nim naukama. Rad u oblasti filozofije duha uticao je na kog­nitivne nauke, a filozofsko istraživanje je imalo odjeka u nauč­nim teorijama percepcije. Dok ulazimo u dvadeset prvi vek, snažna je evidencija da će filozofi i dalje stvarati nove ideje. Stoga nema nikakvog razloga da se veruje kako sve najbolje ideje pripadaju prošlosti.

Isto je tako vredno istaći da Patnamova primedba odra­žava jednu raniju dvadesetvekovnu tradiciju i da ne odgovara radikalnim promenama koje su se u filozofskoj aktivnosti zbi­le u protekloj deceniji. Filozofska scena na pragu novog mile-nijuma razlikuje se bar u dva značajna pogleda od toga kakva je bila proteklih decenija. Prvo, posle Kvajnovog povlačenja u penziju u analitičkoj filozofiji nije bilo jedne dominantne figure. Danas nemamo jednog Vitgenštajna, Rasela, Karnapa ili Ostina. U svojoj knjizi iz 1997 . godine, Profitable Speculations on Cur­rent Philosophical Themes, Nikolas Rešer [Nicholas Rescher] je sakupio upečatljive podatke o raznolikosti filozofskih postupa­ka krajem dvadesetog veka. On situaciju rezimira ovako:

Nekada je fi lozofskom scenom dominirala šaka velikana a filozofija datog perioda bilo je ono što su oni stvarali. Uzmimo nemačku filozofiju u devetnaestom veku, na primer. Ovde je filozofska scena, kao i sama zemlja, predstavljala skup kneževina - koj ima su vladale takve vladarske ličnosti poput Kanta , Fihtea, Hegela, Selinga, Sopenhauera i još nekoliko filozofskih kraljevića. Ali da­nas je „herojsko d o b a " filozofije prošlo. Ne uviđa se do­voljno mera u kojoj danas značajan, važan i uticajan rad stvaraju akademske ličnosti van kruga osvetljenog pozo-rišnim reflektorima. N a sreću ili nesreću, kra jem dvade­setog veka ušli smo u novu filozofsku eru u ko jo j ono što se računa nije samo vladajuća elita već ogroman broj ma­njih smrtnika. Primetno je odsustvo velikih kraljevstava a scena je više nalik sceni srednjovekovne Evrope - skup malih teritorija kojima vladaju grofovi i biskupi. Tu i ta­mo u razbacanim usamljenim zamkovima istaknuti filo­zofski vitezovi stiču lokalne sledbenike lojalnih prijatelja

I 348 EJVRUM STROL

ili neprijatelja. Ali niko od današnjih akademskih filozo­fa ne uspeva da svoj dnevni red nametne ikome drugome do malecnom deliću velike, unutar sebe podeljene zajed­nice. Ako uzmemo u obzir da samo u Severnoj Americi radi više od deset hil jada akademskih f i lozofa, čak je i najutica jni j i od savremenih američkih fi lozofa sa m o još jedna - donekle veća - r iba u prenasel jenom m o r u . Ako dva ili tri procenta profesionalnih kolega obraća pažnju na ono što neki f i lozof radi , ta individua je do­ista srećna.

(str. 2 0 )

Razlozi ove „demokratizaci je" filozofije ostaju nejasni. Ali očigledno je da se ovaj fenomen odigrao. Rešerov opis je nesumnjivo tačan i nema sumnje da danas naša disciplina ima drugačiji lik nego što je imala nekada. Drugo, zbog ove demo­kratizacije i raznolikih interesovanja, došlo je praktično do re­volucije u temama o kojima danas filozofi raspravljaju. Poseb­no, ona vrsta scijentizma koja je motivisala Patnama i njegove prethodnike, Fregea, Rasela, Karnapa i Kvajna, manje se ističe no pre četvrt stoleća. Ovu promenu možemo da zapazimo već pregledom skorijih brojeva Proceedings and Addresses of the American Philosophical Association. Ova periodična publika­cija objavljuje programe godišnjih susreta Američkog filozof­skog udruženja. U broju posvećenom susretu Pacifičkog ogran­ka ovog udruženja održanom na Univerzitetu u Berkliju, Kali-fornija, od 3 1 . marta do 3 . aprila 1 9 9 9 , u teme o kojima se ras­pravljalo spadale su i: „Rase i prava" [„Race and Rights" ] , „Rols, marksizam, feminizam i postmodernizam" [„Rawls, Marxism, Feminism, and Postmodernism"], „Novi nacionali­zmi" [„The New Nationalisms"] , „Dileme zajednice i identite­ta: filozofski susret afrikanista" [„Dilemmas of Community and Identity: An Africana Philosophical E n c o u n t e r " ] , „Domo­rodački glasovi i filozofski pogledi na svet" [„Native Voices and Philosophical World Views"], „Ludilo kad se pritegne ka-iš: Pravna i moralna pitanja izdavanja marihuane na lekarski

D A N A S I S U T R A 349

recept" [ „ R e e f e r 2 4 Madnes: Legal and Moral Issues Surroun­ding the Medical Prescription of M a r i j u a n a " ] , „Filozofski fe-ministi i radikalni heteroseksualci: Ponovno promišljanje sub­verzivnih politika seksualnosti" [„Philosophical Feminist and Radically Heterosexual: Rethinking Subversive Sexual Poli­t i c s " ] , „Pretučene žene, mešanje i autonomija" [„Battered Women, Intervention, and Autonomy"] , „Potrošačke preferen­cije i gedore-efekat" [„Consumer Preferences and the R a t c h e t 2 5 E f fec t " ] , „Preispitivanje poniznosti" [„Humility Re­c o n s i d e r e d " ] , „Ponos , skromnost i s n o b i z a m " [„Pride, Modesty, and Snobbery"] , „Nasilje u savremenom društvu" [„Violence in Contemporary Society"] , „Rod i borilačke vesti -n e " [„Gender and Martial A r t s " ] , „Identiteti na presecima i autentično ja? Suprotnosti se privlače" [„Intersectional Identity and the Authentic Self? Opposites At t rac t " ] , „Da li je (puko) posmatranje viših životinja moralno pogrešno?" [,,Is (Merely) Stalking Sentient Animals Morally Wrong?" ] i „Fe­ministička filozofija morala i politike" [„Feminist Mora l and Political Philosophy"] . Ovaj spisak je puki deo neuobičajenih te­ma kojima se konferencija bavila. Ali ukupno uzete ovakve te­me su predstavljale procentualno veći deo podnetih saopštenja.

Ove sam teme nazvao neuobičajenim posmatrajući ih iz perspektive Patnamove primedbe. Nemoguće je videti kako bi bilo koja od njih mogla da se reši sticanjem bolje „naučne sli­ke sveta" ili zašto bi filozof trebalo da „anticipira" da će ih na­uka rešiti. Naravno, naučne informacije bi mogle biti relevant­ne da bi se izašlo na kraj sa pitanjima o medicinskoj upotrebi marihuane ili implikacijama kloniranja, na primer. Ali naivno je misliti da je nauka disciplina koja može da presudi ili koja će presuditi o konceptualnim, moralnim ili političkim proble­mima koje postavljaju ove neuobičajene teme.

24 U idiomatskoj upotrebi: „prifegnuti kaiš" - prim. prev. 2 5 Zupčanik sa zaporom, mehanizam koji dozvoljava okretanje samo

u jednom smeru - poput „gedore" odvijača - prim. prev.

350 EJVR UM STROL

Razmišljajući o ovim saopštenjima, pitam se nije li se u nedavnoj prošlosti promenila sama koncepcija uloge filozofije. Čini mi se da su mnogi savremeni američki filozofi - možda čak i većina od onih deset hiljada profesionalnih filozofa koje pominje Rešer - zanemarili ili odbacili klasične modele koje je pretpostavljao sistem solera. Oni se ne bave toliko prošlim, klasičnim problemima koliko tekućim pitanjima. Jasno je da je sve snažnije osećanje, posebno medu mladim pripadnicima akademskog sveta, da bi naša struka trebalo da se bavi moral­nim, političkim i društvenim teškoćama današnjice. Ostaje da se vidi da li će dublje ispitivanje ovih problema ipak na kraju voditi do drevnih dilema oko uzročnosti, postojanja, identite­ta i onog što ne postoji.

Mnogi analitičari misle da hoće: da su ova tekuća inter-sovanja samo „nadgradnja" , i to površna, koja skriva dublje probleme koje je utvrdio kanon. Ali ako analitičari greše, i ako ovi skoriji problemi i dalje budu imali vlastitu autonomiju, fi­lozofija će preći u jednu novu, više primenjenu dimenziju, i u tom smislu će na ovom polju doći do opipljivog progresa. Ako se, međutim, pokaže da su ova pitanja samo tanka skrama ko­ja prekriva klasične probleme, čak će i to biti važno jer će po­kazati kako neposredni, praktični i neodložni problemi u kraj­njoj liniji počivaju na dubokim tradicionalnim pitanjima. Ni u jednom slučaju nije verovatno da će nauka pružiti rešenje ovih pitanja. Budućnost filozofije kao humanističke discipline koja ima važne stvari da kaže o neživom svetu i njegovim stvorovi­ma jeste stoga, po mom sudu, izvanredna. Ali kao što je M o ­de Slik jednom rekao: „metod verifikacije" jeste čekanje. Tako ćemo morati da sačekamo i vidimo šta nam budućnost nosi.

REFERENCE

Navedena dela

Austin, J . L. 1962a. How to Do Things with Words. Edited by Ja­mes Urmson. Oxford: Clarendon.

—.1962b. Sense and Sensibilia. Oxford: Clarendon.

.1970a. „Intelligent Behavior." O. P. Wood and George Pitcher, eds., Ryle pp. 4 5 - 5 2 . New York: Doubleday.

.1970b. Philosophical Papers. 2d ed. Edited by J . O. Ur­mson and G. J . Warnock. Oxford: Oxford University Press.

Ayer, Aifred J . 1948. Language, Truth, and Logic. 2d ed. London: Gollancz.

Bartley, W. W. III. 1973. Wittgenstein. New York: Lippincott.

Blumberg, Albert and Herbert Feigl. 1 9 3 1 . „Logical Positivism: A New Movement in European Philosophy." Journal of Philosophy 28 (11): 281 -96 .

Broad, C. D. 1924. „Critical and Speculative Philosophy." L. H. Muirhead, ed., Contemporary British Philosophy, pp. 7 7 - 1 0 0 . London: Allen and Unvin.

I 352 I EJVRUM STROL

. 1959. „Autobiography." In P. A. Schilpp, ed., The Philosophy of CD. Broad, pp. 3 - 6 8 . Chicago: Open Court

Carnap, Rudolf. 1928 . Der Logische Aufbau Der Welt [The Logical Construction of the World]. Berlin-Schlachtensee: Weltkries-Verlag.

. 1937. The Logical Syntax of Language. London: Kegan Paul.

. 1947. Meaning and Necessity: A Study in Semantics and Modal Logic. Chicago: University of Chicago Press.

. 1963 . „Intellectual Autobiography" In P. A Schilpp, ed., The Philosophy of Rudolf Carnap, pp. 3 - 8 4 . Chicago: Open Court.

Chisholm, Roderick M . 1981 . The First Person: An Essay on Re­ference and Intentionality. Brighton, Sussex, U.K.: Harve­ster Press.

Churchland, Patricia S. 1986. Neurophilosophy. Cambridge, Mass.: M I T Press.

Churchland, Paul M. 1995 . The Engine of Reason. Cambridge, Mass.: M I T Press.

Churchland, Paul M . and Patricia Churchland. 1998 . On the Contrary. Cambridge, Mass.: M I T Press.

Creath, Richard, ed. 1990 . Dear Carnap, Dear Van. Berkeley: University of California Press.

Darwall, Stephen, Allan Gibbard, and Peter Railton. 1992 . „Toward Fin de Siecle Ethics." Philosophical Review 101 (1): 1 1 5 - 8 9 .

Donnellan, Kenneth. 1977. „Speaking of Nothing." In S. P. Schwartz, ed., Naming, Necessity, and Natural Kinds, pp. 2 1 6 - 4 4 . Ithaca, N. Y.: Cornell University Press.

Dummert, Michael. 1 9 8 1 . Frege: Philosophy of Language. 2d ed. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.

• . 1 9 9 3 . Origins of Analytic Philosophy. London: Duckworth.

R E F E R E N C E | 353 |

Fann, K. T. 1969 . Symposium on J. L. Austin. New York: Huma­nities Press.

Frege, Gottlob. 1949 . „On Sense and Nominatum." In Herbert Feigl and Wilfrid Sellars, eds., Readings in Philosophical Analysis, pp. 8 5 - 1 0 2 . New York:Appleton-Century-Crofts.

Garver, Newton and Seung-Chong Lee. 1994. Derrida and Wittgenstein. Philadelphia: Temple University Press.

Gibson, J . J . 1979 . The Ecological Approach to Visual Percep­tion. Boston: Houghton Mifflin.

Hacker, P. M. S. 1996 . Wittgenstein's Place in Twentieth-Century Analytic Philosophy. Oxford: Blackwell.

Hampshire, Stuart. 1970 . Rewiev of Ryle's The Concept of Mind. In O. P. Wood and George Pitcher, eds., Ryle, pp. 1 7 - 4 4 . New York: Doubleday.

Hannay, Alastair. 1990 . Human Consciousness. London: Rou-tledge.

Kripke, Saul. 1980. Naming and Necessity. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.

Lichine, Alexis. 1 9 7 1 . Encyclopedia of Wines and Spirits. New York: Knopf.

McGuinness, Brian. 4 9 8 8 . Wittgenstein: A Life - The Young Ludwig, 1889-1921. Berkeley: University of California Press.

Malcolm, Norman. 1984. Ludvig Wittgenstein: A Memoir. New York: Oxford University Press.

.1989 . „Wittgenstein on Language and Rules." Philosophy 64 (247) : 5 - 2 8

Marcus, Ruth B. 1993. Modalities. New York: Oxford University Press.

Martinich, A. P. 1984. Communication and Reference. New York: de Gruyter.

Mates, Benson. 1981 . Sceptical Essays. Chicago: University of Chicago Press.

I 354 I EJVRUM STROL

— . 1996. The Sceptic Way. New York: Oxford University Press.

Mendelsohn, Richard L. 1996 . Commentary. Inquiry 39 ( 2 - 3 : 3 0 3 - 3 0 5 ) .

Monk, Ray. 1990 . Ludvig Wittgenstein: The Duty of Genius. New York: Free Press.

Moore G. E. 1903 . Principia Ethica. Cambridge, U.K.: Cambrid­ge University Press.

. 1922. „The Refutation of Idealism." Philosophical Studies, pp. 1-30 . London: Routledge.

— . 1959 . Philosophical Papers. London: Allen and Unwin.

. 1965 . „Visual Sense-Data." In R. J . Swartz, ed., Percei­ving, Sensing, and Knowing, pp. 1 3 0 - 3 7 . Berkeley: University of California Press.

— . 1968. „An Autobiography." In P. A. Schilpp, ed., The Philosophy ofG. E. Moore, pp. 3 - 3 9 . Chicago: Open Court.

Nagel, Thomas. 1974 . „What It Is Like to Be a Bat ." Philosophi­cal Review 83 (4): 4 3 5 - 5 0 .

-. 1986 . The View from Nowhere. New York: Oxford Univresity Press.

Pascal, Fania. 1984. „A Personal Memoir." In Rush Rhees, ed., Recollections of Wittgenstein, pp. 1 2 - 4 9 . New York: Oxford University Press.

Penrose, Roger. 1989 . The Emperor's New Mind. Oxford: Oxford University Press.

Putnam, Hilary. 1977. „Meaning and Reference." In S. P. Schwartz, ed., Naming, Necessity, and Natural Kinds, pp. 1 1 9 - 3 2 . Ithaca, N.Y.: Cornell University Press.

— — . 1 9 8 9 . Representation and Reality. Cambridge, Mass.: M I T Press.

Quine, W. V. O. 1934 . A System of Logistic. Cambridge, Mass: Harvard University Press.

. 1 9 4 0 . Mathematical Logic. New York: Norton.

— — . 1 9 4 1 . Elementary Logic. Boston: Ginn.

R E F E R E N C E | 355 |

-. 1950 . Methods of Logic. New York: Holt.

. 1953 . From a Logical Point of View. New York: Harper and Row.

. 1960 . Word and Object. Cambridge, Mass.: M I T Press.

. 1969 . „Epistemology Naturalized." Ontological Relativity and Other Essays, pp. 6 0 - 9 0 . New York: Columbia University Press. . 1970 . Philosophy of Logic. Englewood, N.J. : Prentice-Hall. . 1974. The Roots of Reference. Chicago: Open Court.

- . 1985 . The Time of My Life. Cambridge, Mass.: MIT Press.

. 1986 . „Autobiography of W. V. Quine." In L. E. Hahn and P. A. Schilpp, eds., The Philosophy of W. V. Quine, pp. 3 - 4 6 . Chicago: Open Court.

. 1 9 9 1 . „Two Dogmas in Retrospect." Canadian Journal of Philosophy 21 (3): 2 6 5 - 7 4 .

Ramachandran, V. S. and Sandra Blakeslee. 1998 . Phantoms in Brain: Probing the Mysteries of the Human Mind. New York: Morrow.

Rescher, Nicholas. 1997. Profitable Speculations: Essays on Cur­rent Philosophical Themes. Lanham, Md.: Rowman and Littlefield.

Rhees, Rush, ed., 1984. Recollections of Wittgenstein. New York: Oxford University Press.

Rüssel, Bertrand. 1 9 1 9 . Introduction to Mathematical Philosophy. London: Allen and Unwin.

. 1956 . Logic and Knowlege: Essays, 1901-1950. Edited by R. C. Marsh. London: Allen and Unwin.

. 1963 . „My Mental Development." In P. A. Schilpp, ed., The Philosophy of Bertrand Russell, vol. 1 pp. 3 - 2 0 . New York: Harper and Row.

. 1969. The Autobiography of Bertrand Russell: The Middle Years, 1914-1944. Boston: Bantam.

Ryle, Gilbert. 1949 . The Concept of Mind. London: Hutchinson.

I 356 EJVRUM STROL

. 1970 . „Autobiografical." In O. P. Wood and George Pitcher, eds., Ryle, pp. 1 -15 . New York: Doubleday.

. 1 9 7 1 . Gilbert Ryle: Collected Papers. Vol 1. London: Hutchinson.

St. Augustine. 1960 . Confessions. Translated, with an introduc­tion and notes, by John K. Ryan. New York: Doubleday.

Schilpp, P. A., ed., 1968. The Philosophy of G. E. Moore. Chica­go: Open Court.

Schlick, Moritz. 1918. Allgemeine Erkenntnislehre. Berlin: Sprin­ger.

Searle, J . R. 1969 . Speech Acts. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press.

. 1995 . The Construction of Social Reality. New York: Free Press.

Sluga, Hans. 1993 . Heidegger's Crisis: Philosophy and Politics in Nazi Germany. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.

. 1998 . „What Has History to Do with Me? Wittgenstein and Analytic Philosophy." Inquiry 41 (1): 1 1 9 - 2 1 .

Smart, J . J . C. 1962 . „Sensations and Brain Processes". In V. C. Chappel, ed., The Philosophy of Mind, pp. 1 6 0 - 7 2 . Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall.

Stebbing, Susan. 1968. „Moore's Influence." In P. A. Schilpp, ed., The Philosophy of G. E. Moore, pp. 5 1 5 - 3 2 . Chicago: Open Court.

Stevenson, Charles L. 1945. Ethics and Language. New Haven, Conn.: Yale University Press.

Strawson, P. F. 1960 . „On Referring." In Antony Flew, ed., Essays in Conceptual Analysis, pp. 2 1 - 5 2 . London: Macmilan.

Stroll, Avrum. 1988 . Surfaces. Minneapolis: University of Minne­sota Press.

. 1994 . Moore and Wittgenstein on Certainty. New York: Oxford Univesity Press.

R E F E R E N C E | 357 |

. 1998 . Sketches of Landscapes: Philosophy by Example. Cambridge, Mass: M I T Press.

Szabados, Bela. 1999 . „Was Wittgenstein an Anti-Semite? The Significance of Anti-Semitism for Wittgenstein's Philosophy." Canadian Journal of Philosophy 29 (1): 1 -28 .

Vendler, Zeno. 1967. Linguistics in Philosophy. Ithaca, N.Y.: Cor­nell University Press.

. 1984 . The Matter of Minds. Oxford: Clarendon.

. 1995 . „Goethe, Wittgenstein, and the Essence of Color." Monist 78 (4): 3 9 1 - 4 1 0 .

von Wright, G. H. 1984 . „A Biographical Sketch." In Norman Malcolm, ed., Ludvig Wittgenstein: A Memoir, pp. 1 -20 . New York: Oxford University Press.

Warnock, G. J . 1969. „John Langshaw Austin: A Biographical Sketch." In K. T. Fann, ed., Symposium on J. L. Austin, pp. 3 - 2 1 . New York: Humanities Press.

Wasserman, Gerhard D. 1990. „Wittgenstein on Jews: Some Co-unter-Examples." Philosophy 65 (253): 3 5 5 - 6 5 .

Whitehead, Alfred North and Bertrand Russell. 1 9 1 0 - 1 9 1 3 . Prin-cipia Mathematica. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press

Wittgenstein, Hermine. 1984. „My Brother Ludwig." In Rush Rhees, ed., Recollections of Wittgenstein, pp. 1 - 1 1 . New York: Oxford University Press.

Wittgenstein, Ludwig. 1922 . Tractatus Logico-Philosophicus. London: Routledge and Kegan Paul.

. 1 9 5 8 . Philosophical Investigations. 2d ed. Oxford:

Blackwell.

. 1960 . The Blue and Brown Books. Oxford: Blackwell.

. 1967a. Letters from Ludwig Wittgenstein, with a Memoir

by Paul Engelmann. Oxford: Blackwell.

. 1967b. Zettel. Oxford: Blackwell.

. 1969 . On Certainty. Oxford: Blackwell.

I 358 I EJVRUM STROL

. 1973. Letters to C. K. Ogden from Ludwig Wittgenstein. Oxford: Blackwell.

. 1974. Letters to Russell, Keynes, and Moore by Ludwig Wittgenstein. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press.

. 1980. Culture and Valued Oxford: Blackwell.

Woolf, Leonard. 1960. Sowing. New York: Harcourt-Brace.

Preporučena literatura

Arrington, Robert and H. J . Glock. eds. 1996 . Wittgenstein and Quine. London: Routledge.

Ayer, Alfred J . , ed., 1960 . Logical Positivism. Glencoe, N.Y.: Free Press

Barnes, W. H. F. 1950 . The Philosophical Predicament. London: Blackwell.

Bergmann, Gustav. 1954. The Methaphysics of Logical Positi­vism. London: Longman.

Biletzki, Anat and Anat Matar, eds. 1997. The Story of Analytic Philosophy. London: Routledge.

Broad, C. D. 1923 . Scientific Thought. London: Kegan Paul.

Casati, Roberto and Achille C. Varzi. 1994 . Holes. Cambridge, Mass.: M I T Press.

Caton, C. E., ed., 1963. Philosophy and Ordinary Language. Ur­bana: University of Illinois Press.

Chisholm, Roderick M. 1957. Perceiving: A Philosophical Study. Ithaca, N.Y. Cornell University Press.

. 1997. The Philosophy of Roderick M. Chisholm. Edited by Lewis Edwin Hahn. Chicago and La Salle: Open Court.

Churchland, Paul M. 1988 . Matter and Consciousness. Cambrid­ge, Mass.: M I T Press.

Cremaschi, Sergio. 1997. Filosofia Analitica e Filosofia Contie-nentale. Firenze: La Nuouva Italia.

D'Agostini, Franca. 1997. Analitici e Continentali. Milano: Cor­tina.

I 360 J EJVRUM STROL

Davidson, Donald. 1980. Essays on Actions and Events. Oxford: Clarendon. . 1984. Inquiries into Truth and Interpretation. Oxford: Clarendon.

Donnellan, Kenneth. 1977. „Reference and Definite Descripti­ons." In S. P. Schwartz, ed., Naming, Necessity, and Natu­ral Kinds, pp. 42-65. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press.

Dreyfus, H. L. 1979. What Computers Can't Do: A Critique of Artificial Reason. 2d ed., New York: Harper and Row.

Egidi, Rosaria, ed. 1995. Wittgenstein: Mind and Language. Dor­drecht, Germany: Kluwer.

Feigl, Herbert and Wilfred Sellars, eds., 1949. Readings in Philo­

sophical Analysis. New York: Appleton-Century-Crofts. Feyerabend, Paul. 1987. Farewell to Reason. London: Verso Frege, Gottlob. 1950. The Foundations of Arithmetics. Transla­

ted by J . L. Austin. Oxford: Blackwell. .1960. Translations from the Philosophical Writings of Gottlob Frege. 2d ed., Translated by Peter Geach and Max Black. Oxford: Blackwell. . 1964. „On the Scientific Justification of a Conceptual No­tation." Mind 73, no. 290 (April): 155-60. . 1964. The Basics Laws of Arithmetic. Translated and edi­ted with an introduction by Montgomery Furth. Berkeley: Univresity of California Press. . 1996. „Nachgelassene Schriften (Posthumous Writings)." Translated and with commentary by Richard L. Mendel­sohn. Inquiry 39 (2-3): 308-42.

Garavaso, Pieranna. 1998. Filosofia della matematica. Milan: Guerini.

Garver, Newton. 1994. This Complicated Form of Life: Essays on Wittgenstein. Chicago: Open Court.

Gibson, Roger F. 1982. The Philosophy of W. V. Quine: An Expository Essay. Tampa: University Press of Florida.

P R E P O R U Č E N A L I T E R A T U R A | 361 |

Glock, H. J . , ed. 1997. The Rise of Analytic Philosophy. Oxford: Blackwell.

Goodman, Nelson. 1 9 5 1 . The Structure of Appearance. Indiana­polis, Ind.: Bobbs-Merrill.

Grice, H. Paul. 1989 . Studies in the Way of Words. Cambridge,

Mass.: Harvard University Press.

Haller, Rudolf. 1 9 8 8 . Questions on Wittgenstein. Lincoln: University of Nebraska Press.

Hannay, Alastair. 1 9 7 1 . Mental Images - A Defense. London: Al­len and Unwin.

Hempel, Carl G. 1996 . „Problems and Changes in the Empiricist Criterion of Meaning." In A. P. Martinich, ed., The Philosophy of Language, 3d ed. pp. 2 6 - 3 8 . New York: Oxford University Press.

Hintikka, M . B. and Jaakko Hintikka. 1988 . Investigating Wittgenstein. Oxford: Blackwell.

Jackson, Frank. 1977. Perception: A Representative Theory. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press.

Janik, Allan and Stephen Toulmin. 1973 . Wittgenstein's Vienna. Cambridge, Mass.: M I T Press.

Kneale, William and Martha Kneale. 1962 . The Development of Logic. Oxford: Clarendon.

Kraft, Victor. 1953 . The Vienna Circle. New York: Philosophical Library.

Kripke, Saul. 1977. „Identity and Necessity." In S. P. Schwartz, ed., Naming, Necessity, and Natural Kinds, pp. 6 6 - 1 0 1 . Ithaca, N.Y.: Cornell University Press.

. 1982 . Wittgenstein on Rules and Private Language. Cam­bridge, Mass.: Harvard University Press.

Kuhn, T. S. 1962 . The Structure of Scientific Revolutions. Chica­go: University of Chicago Press.

Lazerowitz, Morris. 1964. Studies in Metaphilosophy. New York: Humanities Press.

362 EjvRUM STROL

Lehrer, Keith and J . C. Marek, eds. 1997. Austrian Philosophy Past and Present: Essays in Honor of Rudolf Holier. Dor­drecht, Germany: Kluwer.

Linsky, Leonard, ed. 1952. Semantics and the Philosophy of Lan­guage. Urbana: University of Illinois Press.

Lycan, W. G. 1987. Consciousness. Cambridge, Mass.: MIT Press.

Malcolm, Norman. 1977. Memory and Mind. Ithaca, N.Y.: Cor­nell University Press. . 1977. Thought and Knowledge. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. . 1986. Nothing is Hidden: Wittgenstein's Criticism of His Early Thought. Oxford: Blackwell.

Martinich, A. P. 1996. The Philosophy of Language. 3d ed. New York: Oxford University Press.

Meinong, Alexius. 1960. „The Theory of Objects." In R. M. Chisholm, ed., Realism and the Background of Phenomenology, pp. 76-117. New York: Free Press.

Mill, John S. 1843. System of Logic. London: Longmans, Green. Naess, Arne. 1968. Scepticism, New York: Humanities Press. Nozick, Robert. 1974. Anarchy, State, and Utopia. New York:

Basic. Pap, Arthur. 1949. Elements of Analytic Philosophy. New York:

Macmillan. Paul, G. A. 1965. „Is There a Problem About Sense-Data?" In R.

J . Swartz, ed., Perceiving, Sensing, and Knowing, pp. 271-87. Berkeley: University of California Press.

Pears, David. 1987. The False Prison. 2 vols. Oxford: Clarendon. Popkin, R. H., ed., 1999. The Columbia History of Western

Phulosophy. New York: Columbia University Press. Popper, Karl R. 1945. The Open Society and Its Enemies. Lon­

don: Kegan Paul. . 1958. The Logic of Scientific Discovery. London: Hutchinson.

P R E P O R U Č E N A L I T E R A T U R A | 363 |

Popper, Karl R. and J . C. Eccles. 1985 . The Self and Its Brain. Berlin: Springer.

Putnam, Hilary. 1977. „Is Semantics Possible?" In S. P. Schwartz, ed., Naming, Necessity, and Natural Kinds, pp. 1 0 2 - 1 8 . It­haca, N.Y.: Cornell University Press.

Quine, W. V. O. 1966 . The Ways of Paradox and Other Essays. New York: Random House.

Ramsey, William, Stephen Stich, and David Rumelhart, eds., 1 9 9 1 . Philosophy and Connectionist Theory. Hillsdale, N.J.: Erlbaum.

Rüssel, Bertrand. 1903 . The Principles of Mathematics. Cambrid­ge, U.K.: Cambridge University Press.

. 1912 . „Knowlege by Description and Knowledge by Acquaintance." The Problems of Philosophy, pp. 4 6 - 5 9 . London: Oxford University Press.

Searle, J . R. 1983 . Intentionality: An Essay in the Philosophy of Mind. Cambridge, U. K.: Cambridge University Press.

Smythies, J . R. 1994. The Walls of Plato's Cave. Aldershot, U.K.: Ave bury.

Strawson, P. E 1952 . Introduction to Logical Theory. London: Methuen.

. 1959 . Individuals: An Essay in Descriptive Metaphysics. London: Methuen.

Stroll, Avrum. 1999 . „Twentieth-Century Analytic Philosophy." In R. H. Popkin, ed., The Columbia History of Western Philosophy, pp. 6 0 4 - 6 6 . New York: Columbia University Press.

Swartz, R. J . , ed. 1965. Perceiving, Sensing, and Knowing. Lon­don: University of California Press.

Tarski, Alfred. 1944. „The Semantic Conception of Truth." Philosophy and Phenomenological Research 4 (1): 3 4 1 - 7 5 .

. 1956 . Logic, Semantics, Meta-Mathematics. Oxford: Cla­rendon.

Urmson, James. 1956. Philosophycal Analysis. Oxford: Clarendon.

I 364 I EJVRUM STROL

Wisdom, John T. 1952. Other Minds. Oxford: Blackwell.

Wittgenstein, Ludvig. 1929 . „Some Remarks on Logical Form." Proceedings of the Aristotelian Society, supp. vol. 9 : 1 6 2 - 7 1 .

. 1 9 6 6 . Lectures and Conversations on Aesthetics, Psychology, and Religious Belief. Edited by Cyril Barrett. Berkeley: University of California Press.

. 1981 and 1992. Last Writings on the Philosophy of Psychology. 2 vols. Oxford: Blackwell.

Wright, Edmond, ed. 1993 . New Representationalisms. Aldres-hot, U.K.: Avebury.

INDEKS

Ajnšajn, Albert [Einstein, Albert]: i Karnap, 98; u Library of Living Philosophers, 324; potisnuo Njutna, 260; kao zagovornik nu­klearnog razoružanja, 66 i Šlik, 77; i simultanost, 258; i Bečki krug, 72,77

aksiom referiranja, 293-296, 298

aksiomatski metod, njegova ograniče­nja (Gedel), 28, 29

Allgemeine Erkenntnislehre (Šlik), 77

Amas, K. O. [Amas K. O.], 156

analitička filozofija, 9, 12, 319; njena akademska i društvena dostignu­ća, 321-323; definicija, 14, 15, 18, 19; kandidati za veličinu u analitičkoj filozofiji, 323-330; i filozofija duha, 330-340; i filozo­fija percepcije, 341-350; i simbo­lička logika, 19, 20; i izgradnja si­

stema, 246; i tradicionalna pita­nja, 13, 319, 320, 323

analitičko-sintetičko, distinkcija, 90-94; spor Karnapa i Kvajna, 97, 98, 110, 248-252; i logički pozitivizam, 89, 114, 115; mo­gućnost kao kriterijum distinkcije analitičko-sintetičko, 267, 268; Kvajn o distinkciji analitičko-sin­tetičko, 91 , 92, 110, 249, 253-256, 260-262

analiza: definicija analize, 16, 17; i Mur, 14, 18, 120, 121, 136, 141, 142, 144, 145; paradoks analize, 111; filozofija kao analiza, 15, 16

Analysis of Matter, The (Rasel), 70

Analysis of Mind, The (Rasel), 70, 321

Anselm Kenterberijski, sv. [Anselm of Canterbury, St.], 30

366 EJVRUM STROL

„Anti-Suffragist Anxieties" [„Strep-nje protivnika prava glasa za že­ne"] (Rasel), 321

„Are There A Priori Concepts" (Ostin), 219

argument Zemlje Bliznakinje, 300-302; kritike argumenta, 302-308; i argument topljenja, 308-310

„argument topljenja", 308-310

Aristotel [Aristotle], 12, 52, 218, 260; kao merilo za prosuđivanje drugih filozofa, 325-328

Aristotelovsko društvo [Aristotelian Society], 194

Armson, Džejms [Urmson, James], 195, 211, 217, 226

atomske činjenice, 63, 81-83

atomske rečenice, 60-62

Autobiography of Bertrand Russell, The, 67

..Autobiography of W. V. Quine", 238, 244

Avgustin, sv. [Augustine, St.], o uče­nju jezika 175, 176; o vremenu, 168, -172

Barkli, Džordž [Berkeley, George], 70, 72, 129, 134, 170, 341

Barns, Albert [Barnes, Albert], 68

Barns, V. H. F. [Barnes, W. H. F.], 148, 341

Bartli, V. V. III [Bartley, W. W. Ill], 156

Bečki krug, 46, 49, 77-80; i distinkci­ja analitičko-sintetičko, 250, 251; Kvajn prisustvuje sastancima, 257; i Vitgenštajnov Tractatus, 81-89, 106, 107

Bedeutung us. Sinn: za Fregea, 39, 41 , 43, 82, 100, 101, 283, 299; za Vitgenštajna, 82

Behman Hajnrih [Behmann, Hein­rich], 241

Bejker, Gordon (G. P.) [Baker, Gor­don (G. P.)], 182, 328

Benet, Džonatan [Bennett, Jonathan], 235

Bercelius, Jens Jakob [Berzelius, Jons Jacob], 314

Bergman, Gustav [Bergmann, Gu­stav], 78

Beri, Džordž [Berry, George], 241

Berlin, Isaija [Berlin, Isaiah], 195

beskonačnost, aksiom beskonačnosti, 27

bihejviorizam vs. funkcionalizam, 335, 336; Kvajnov, 246, 251, 252, 262-268, 326, 327; u Rajlo-vom The Concept of Mind, 209, 210, 267

..Biographical Sketch" (fon Riht), 153

Blanšard, Brend [Blanshard, Brand], 324

Blek, Maks [Black, Max], 328

Bleksli, Sandra [Blakeslee, Sandra], 343

I N D E K S 367

Blekvel, Kenet [Blackwell, Kenneth], 69

„Blind Spots" (Ramačandran), 343

Blue Book (Vitgenštajn), 156, 175, 179

Blumberg, A. E. [Blumberg, A. E.], 79

Blumsberi grupa, 122, 322

„bogatiji" logički sistemi, 28, 29

Bojnton, Mardžori [Boynton, Marjo-rie], 240

Bousma, O. K. [Bouwsma, O. K.], 11, 19, 123, 200

Bozanket, Bernard [Bosanquet, Ber­nard], 124, 129

Brajtvajt, R. B. [Braithwaite, R. B.], 192

Bredli, F. H. [Bradley, F. H.], 50, 91, 125, 129, 193

Brod, Č. D. [Broad, C. D.]: o analitič­koj filozofiji, 16; i filozofija u Kembridžu, 192; i problem spo-ljašnjeg sveta, 71, u Library of Li­ving Philosophers, 324; i Mur, 118, 122, 123; i percepcija, 345; i teorija čulnih datosti, 133, 148, 341; i Vitgenštajn, 187

Brouver, Luicen Egbertus Jan [Brouwer, Luitzen Egbertus Jan], 27, 155

Brown Book (Vitgenštajn), 156, 169, 175, 179, 186

Buber, Martin [Buber, Martin , 324

Bul, Džordž [Boole, George], 193

„Carnap and Logical Truth" (Kvajn), 248

„Certainty" (Mur), 134, 135

„Chinese Civilization and the West" [„Kineska civilizacija i Zapad"] (Rasel), 321

Cilsel, Edgar [Zilsel, Edgar], 78

Communication and Reference (Mar-tinič), 236

Computational Brain, The (Sejnov-ski), 338

Concept of Mind, The (Raji), 195, 200, 210; Ustinov prikaz, 217, 218; i logika kao idealan jezik, 197; i Rajlova koncepcija filozofi­je, 198, 199

Confessions [„Ispovesti"] (sv. Avgu-stin), 168-172, 175, 176

Conquest of Happiness, The [„Osva­janje sreće"] (Rasel), 321

Constuction of Social Reality (Seri), 236

Culture and Value (Vitgenštajn), 153, 160

C e r č l a n d , Patriša S. [Churchland, Pa­tricia S.], 10, 19, 80, 338

C e r č l a n d , Pol [Churchland, Paul], 19, 80, 338

činjenice: i Raselov logički atomizam, 49-58; u'' Vitgenštaj novom Trac-tatusu, 81, 82

Čizolm, Roderik [Chisholm, Rode­rick], 19, 235, 324, 332

Čomski, Noam [Chomsky, Noam], 266

368 EJVRUM STROL

Dafi, Brus [Duffy, Bruce], 156

Damet, Majki [Dummett, Michael], 16, 19, 101, 102, 195

Darvin, Carls [Darwin, Charles], 260

De Morgan, Ogastus [De Morgan, Augustus], 193

Dear Carnap, Dear Van, (Kreat, ur.), 249

„Defense of Common Sense, A" [„Od­brana zdravog razuma"] (Mur), 53, 133-146

definicija, Kvajn o definiciji, 254, 255

Dejvidson, Donald [Davidson, Do­nald], 19, 20, 239, 324, 326

Dekart, Rene [Descartes, Rene]: hipo­teza o zlom demonu, 343; njegov dualizam, 332; njegov fundacio-nalizam, 184; i duh u mašini, 201, 202; i dihotomija duh-svet, 53, 54; i problem spoljašnjeg sve­ta, 133, 134; kao racionalista, 91; i Rasel, 74; i teorija čulnih dato­sti, 70, 341; kao merilo vrednova­nja, 320, 325; Vitgenštajn o kar-tezijanskom modelu, 178, 181, 182

Demokrit [Democritus], 50

Derrida and Wittgenstein (Garver i Li), 294

Dervel, Stifen [Darwell, Stephen], 127

„Designation and Existence" (Kvajn), 245

deskripcije, vidi teorija deskripcija

deskriptivistička greška, Ostin o de-skriptivističkoj grešci, 229

deuterijum, i argument izotopa, 311, 312

dihotomija: Ostinova kritika dihoto­mija, 218; kritika dihotomija lo­gičkog pozitivizma (Raji), 197, 198

dijalektički metod, 15

Dilemmas, (Raji), 200

distinkcije u običnom jeziku (Ostin), 219, 220

Djui, Džon [Dewey, John], 321, 322, 324

Donelan, Kejt [Donnellan, Keith], 41 , 286

Dreben, Barton [Dreben, Burton], 239

dualizam: i filozofija duha, 332; Ra-selov, 54; vidi i kartezijanski mo­del

duh, filozofija duha 236, 330-340, 346, 347

Duh u mašini, 201, 202, 207

dvosmislenost i nejasnost, idealni je­zik kao lek za (Rasel i Vajthed), 22, 23, 30

Džejms, Viliam [James, William], 74, 321, 322

Džekson, Henri [Jackson, Henry], 123

Dževons, V. S. [Jevons, W. S.], 193

Džonson, V. E. [Johnson, W. E.], 193

I N D E K S 369

Džordž VI [George VI] (kralj Engle­ske), i Vitgenštajn, 322

„Effects, Results, and Consequences" (Vendler), 215

egocentrički položaj, 181

Ejer, Alfred, Dž. [Ayer, Alfred J . ] , 78, 79; i Ostin, 235; u Library of Li­ving Philosophers, 324; o moral­nim sudovima, 128; i čulne dato­sti, 97, 133; i status filozofije (Raji), 198; i princip verifikacije, 94-96, 115

ekološki pristup vizuelnoj percepciji (Gibson), 341, 342

ekstenzija, 43

Elementary Logic (Kvajn), 245

Eli, D. M. [Ely, D. M.] (kasnije supru­ga Dž. E. Mura), 122

eliminativni materijalizam, 338-340

Eliot, T. S. [Eliot, T. S.], 290

Eliot, Vivijen [Eliot, Vivien], 68

Embrouz, Elis [Ambrose, Alice], 175

emotivistička teorija etike, 128

Empedokle [Empedocles], 52

Emperor's New Mind, The (Penrouz), 332

empirijske aktivnosti vs. konceptual­ne, 12

empirizam: Karnapov i pozitivista, 97; Karnapov i Kvajnov, 110, 247-252; Kvajnov, 97, 98, 246,

258-262, 270, 327; Kvajn o dve dogme empirizma, 97, 98, 252, 253 (vidi i „Two Dogmas of Em­piricism"); Raselov, 69, 70

Engelman, Paul [Engelmann, Paul], 155, 158

Engine of Reason, The (Cerčland), 338

Enquiry Concerning Human Under­standing [„Istraživanje o ljud­skom razumu] (Hjum), 76

Enskomb, G. E. M. [Anscombe, G. E. M.], 86, 158, 195

epifenomenalizam, 332, 338

Epimenid [Epimenides], 199

epistemologija: i Mur, 126, 129-135; naturalizovana (Kvajn), 9, 46, 88, 98, 252; i realizam, 130, 131 (vi­di i realizam); Raselovi pogledi na epistemologiju, 69, 75; vidi i per­cepcija

„Epistemology Naturalized" (Kvajn), 246, 251

Ethics and Language (Stivenson), 128

etika: emotivistička teorija etike, 127, 128; i Mur, 128; Vitgenštajn o eti­ci, 84

etikete, vlastita imena kao (Markus), 45, 280-284, 292, 293, 296; i učenje o neposrednoj referenciji, 297, 298; i fiktivna imena, 284, 287-289; i rigidni dezignatori, 281

I 370 I EJVRUM STROL

ji, 77, 78; Vitgenštajn o filozofiji, 10, 49, 77, 86-89, 108, 166-168, 172, 173; vidi i analitička filozo­fija

filozofska logika: Frege o rečenicama o identitetu i deskripcijama, 40^16; logički atomizam, 46-64; logika kao idealan jezik, 29-33; teza logicizma, 24-29; i Principia Mathematica, 23, 24; teorija de­skripcija, 33^10 (vidi i teorija de­skripcija)

filozofski problemi: drevni prethodni­ci filozofskih problema, 12-14, 320; Patnam o filozofskim pro­blemima, 346; i Raji, 200, 201; teorije značenja i referencije razvi­jene za njih, 276; Vitgenštajn o fi­lozofskim problemima, 165

First Person, The (Čizolm), 332

fizikalistička interpretacija pozitivi-zma, 97

Folesdal, Dagfin [Follesdal, Dagfinn], 238

fon Riht, G. H. [von Wright, G. H.], 153, 163, 187, 192, 324, 328

Foundations of Empirical Knowledge, The (Ejer), 97

„Four Forms of Skepticism" (Mur),' 125, 134, 135

Frank, Filip [Frank, Philipp], 77, 79

Franks, Oliver [Franks, Oliver], 194

„Free Man's Worship, A" [„Religija slobodnog čoveka"] (Rasel), 321

Frege, Gotlob [Frege, Gottlob], 18; i Vajthedovi i Raselovi ciljevi, 22-24; količina proizvedene gra-

Fajgl, Herbert [Feigl, Herbert], 4 1 , 49, 77, 79, 80, 106, 155

Fan, K. T. [Fan, K. T.], 235

fenomenalizam, 72, 75, 76, 137

Fihte, Johan Gotlib [Fichte, Johann Gottlieb], 347

fiktivna imena, 296-299; i aksiom re­feriranja, 293-299; i teorija nepo­sredne referencije, 45 , 278, 285-289, 296-299; i Frege o Sinn i Bedeutung, 42; i Kripke, 284; Markus o fiktivnim imenima, 284-287; i Rasel o vlastitim ime­nima, 57, 58; i Raselova teorija deskripcija, 36, 285

filozofija delanja, 236

filozofija duha, 330-340; i kognitivne nauke, 246, 247; proširenje filo­zofije, 236

filozofija jezika, 235, 236, 331

filozofija običnog jezika, 19, 195, 235, 236

filozofija: kao analiza, 15; Ostin o fi­lozofiji, 312; današnje teme filo­zofije, 348-350; „demokratizaci­ja" filozofije, 347, 348; buduć­nost filozofije, 350; „herojsko do­ba" filozofije, 347; analitička filo­zofija kao usko ograničena, 323; pitanja kao merilo filozofije, 329; pitanja kao priroda filozofije, 11, 12; večna pitanja u filozofiji, 12, 13; Rasel o, 15, 16, 51 ; Raji o fi­lozofiji, 198; i nauka, 10, 346, 349; i sistem solera, 13, 14, 350 {vidi i model sistema solera); teo­rija deskripcija kao paradigma fi­lozofije, 39; Bečki krug o filozofi­

I N D E K S 371

de, 328; i aksiom referiranja, 294; i Karnap, 98, 100-104; i tradicija empirizma, 327; i činjenice, 56; budući status Fregea, 325, 326; i idealni jezik, 81; o identitetu, 41-44, 276; njegova uska intere-sovanja, 322; i običan jezik, 23, 24, 83; o vlastitim imenima, 62; i Kvajn, 239; Fregeov scijentizam, 348; o Sinn i Bedeutung, 39, 41, 42, 100, 101, 299, 301; o iskazu kao nosiocu značenja, 257; i tra­dicionalna pitanja, 13; kao nepo­znat, 101, 193; i Vitgenštajn, 47, 82, 87, 163

Frege: Philosophy of Language (Da-met), 101, 102

Frejzer, ser Džejms Džordž [Frazer, Sir James George], 177

Frojd, Sigmund [Freud, Sigmund], 177

From a Logical Point of View (Kvajn), 245

From Stimulus to Science (Kvajn), 246

funkcionalistički argument (o znače­nju), 313, 314

funkcionalizam (filozofija duha), 333-338

Gadamer, Hans-Georg [Gadamer, Hans-Georg], 324

Galilej [Galileo], 12

Garver, Njutn [Garver, Newton], 294

Gedel, Kurt [Gödel, Kurt], 28, 29, 78

Gedelov drugi teorem, 29

Gedelov prvi teorem (o nepotpuno­sti), 28, 29, 98

Gibard, Alen [Gibbard, Allan], 127,128

Gibon, Edvard [Gibbon, Edward], 12

Gibson, Dž. Dž. [Gibson, J . J . ] , 341-343, 345

Gibson, Rodžer [Gibson, Roger], 249

Gilbert Rajl: Collected Papers, 119

„Goethe, Wittgenstein, and the Es­sence of Color" (Vendler), 332

Grajs, Pol [Grice, Paul], 195, 200, 236, 240, 288

gramatika, logička, 39

Grin, T. H. [Green, T. H.], 129

Grinbaum, Adolf [Grünbaum, Adolf], 80

Grundgesetze der Arithmetik (Frege), 100

Gudman, Nelson [Goodman, Nel­son], 80

Habermas, Jirgen [Habermas, Jürgen|, 324

Halet, Gart [Hallet, Garth], 328

Han, Hans [Hahn, Hans|, 49, 77

Han, Olga [Hahn, Olga], 77

Hanej,.Alister |Hannay, Ahstair], 332

Hangerland, Izabel K. [Hungerland, Isabel C ] , 214

Hardi, Dž. H. [Hardy, G. H.], 67

372 EJVRUM STROL

Hardi, V. F. R. [Hardie, W. F. R.], 194

Hart, Herbert, [Hart, Herbert], 195, 211

Hartrek, Pol [Hartreck, Paul], 311

Hartšorn, Carls [Hartshorne, Char­les], 324

Hear, R. M. [Hare, R. M.], 195

Hegel, G. V. F. [Hegel, G. W. F.], 91, 320, 347

Heidegger's Crisis: Philosophy and Politics in Nazi Germany (Sluga), 102

Heker, P. M. S. [Hacker, P. M. S.], 16-18, 182, 328

Hempel, Karl. G. [Hempel, Carl G.], 79, 96, 115

Hempšajr, Stjuart [Hampshire, Stu­art], 195, 200, 211

Herbrand, Zak [Herbarnd, Jacques], 241

Hermes, Hans [Hermes, Hans], 101

heuristički princip, princip verifikaci­je shvaćen kao, 114, 115

Hilbert, David [Hilbert, David], 78

Hintika, Jako [Hintikka, Jaakko], 237

History of Western Philosophy (Ra­sel), 69

Hiz, Henri [Hiz, Henry], 239

Hjum, Dejvid [Hume, David], 15; i distinkcija analitičko-sintetičko, 90; Hjumov iskaz na samrtnoj postelji, 195, 196; kao empirista, 250; i spoljašnji svet, 272, 276; o

indukciji, 92, 93; i logički poziti-vizam, 76, 77, 89, 90; i posmatra-nje, 97; i redukcionizam, 257, 258; i teorija čulnih datosti, 70, 341; Hjumov skepticizam, 134, 272, 273; kao merilo vrednova­nja, 320, 325-327

Hobs, Tomas [Hobbes, Thomas], 167

holizam, Kvajnov, 246, 260, 261, 265-271, 327

How to Do Things with Words (Ostin), 217, 219, 227, 228, 232

„How to Talk: Some Simple Ways" (Ostin), 219, 226

Human Consciousness (Hanej), 332

Human Knowledge: its Scope and Li­mits [„Ljudsko znanje: njegov obim i granice"] (Rasel), 70, 192

idealizam: vs. atomizam, 50; Murov napad na, 128-130, 134-142, 147, 148; i Murov uticaj na Rase-la, 122, 123; Kvajnov holizam kao, 266; sinoptički opis kao cilj idealizma, 51

idealni jezik: i Karnap, 108, 109, 111; definicija idealnog jezika (Rasel), 29, 30; i činjenice vs. pojedinačne stvari, 54-56 ; matematička logi­ka kao idealan jezik, 19, 20, 22-24; i Rasel, 29-33, 49, 81; i Raji, 197; i teorija deskripcija, 36-39; i Vitgenštajn, 20, 80, 82, 83, 88, 89, 106, 107, 151, 152

identitet, 40 -42 ; i fiktivni objekti (Markus), 284, Frege o identitetu,

I N D E K S 373

41-44, 278; i logika, 26; Rasel o identitetu, 41 , 43 - 45 , 63, 276-278

„Identity and Necessity" (Kripke), 299

„Ifs and Cans" (Ostin), 219

„igra", Vitgenštajnova rasprava o re­či „igra", 179-181

imena, vidi vlastita imena

Inquiry into Meaning and Truth, An (Rasel), 70

„Inteligent Behavior" (Ostin), 217

intenzija, 43

intenzionalni izomorfizam, Karna­pov, 113

Introduction to Logical Theory (Strosn), 240

Introduction to Mathematical Philosophy (Rasel), 66, 82, 321

Introduction to Wittgenstein's Trac-tatus (Enskomb), 86

„Is Goodness a Quality" (Mur), 129

„Is Semantics Possible" (Patnam), 299

istina: Ostin o istini, 222, 223; i po­našanje, 267, teorija istine kao korspondencije, 32, 61, 78; logič­ka, 91, 253, 254, 267; Kvajn o istini, 256; semantička teorija isti­ne, 15, 19, 110, 111; Vitgenštajn o istini, 55

„izlomljeni tekst", Vitgenštajnov me-tod kao, 165

izomeri, argument na osnovu izome-ra, 314, 315

izotopi, argument na osnovu izotopa, 310-313

izvesnosf. Hjum o izvesnosti, 92, 93; i saznanje, 150; Murova odbrana izvesnosti, 130, 139, 143, 144

izvinjenja, Ostin o izvinjenjima, 221-226

Jaspers, Karl [Jaspers, Karl], 324

Jergensen, Jergen Joergensen, Joer-gen], 78

jezičke igre: njihov značaj, 346, 347; Vitgenštajn o jezičkim igrama, 151, 152, 171, 175-177, 184, 185

jezik, filozofija jezika, 235, 236, 331

jezik: logička sintaksa jezika, 106, 107; privatan, 182-184; Strosn o jeziku, 64; upotreba jezika, 64, 163, 228; Vitgenštajn o začarano-sti jezikom, 172, 173; vidi i teori­ja govornih činova

Johansen, K. J . [Johannessen, K. J . ] , 156

„John Langshaw Austin: A Biograp­hical Sketch" (Varnok), 211

Jugoš, Bela [Jugos, Bela], 78

Justice in Wartime [„Pravda u vreme rata"] (Rasel), 321

374 I EJVRUM STROL

Kant, Imaniiel [Kant, Immanuel], 52; i distinkcija analitičko-sintetičko, 90, 91; i Ostin o besmislu, 232; rani Vitgenštajn kao neokanto-vac, 49; kao dominantna figura, 347; kao merilo vrednovanja, 320; podliteratura komentara o Kantu, 327, 328; i Vitgenštajnov značaj, 328

Kaplan, Dejvid [Kaplan, David], 20, 41, 44

Karnap, Rudolf [Carnap, Rudolf], 98, 99, 107-114; Karnapovo raz­dvajanje analize od politike, 322; kao analitički filozof, 18; o di­stinkciji analitičko-sintetičko, 97, 98, 110, 248, 249, 251, 255; i tradicija empirizma, 327; i Frege, 100-104; u Library of Living Philosophers, 324; kao logički pozitivista, 78-80; njegovi pogle­di na logiku i nauku, 20; i Mur, 117; i Kvajn, 239, 247 -252 , 256 -258 ; njegova reputacija, 325; Raji o Karnapu, 113, 114; i naučna filozofija, 66, 346, 347; njegov scijentizam, 348; njegov prikaz vlastitog života, 99, 100; i status filozofije (Raji), 197, 198; i dve dogme empirizma, 97, 98; o Bečkom krugu i Tractatusu, 84; i Vitgenštajn, 104-107, 117, 155

kartezijanski model vs. savremeni po­gledi na duh, 332; Raji o, 201, 202; Vitgenštajnova kritika karte-zijanskog modela, 178, 181-183; vidi i Duh u mašini

Kasirer, Ernst [Cassirer, Ernst], 324

kategorijalna greška, Raji o kategori-jalnoj grešci, 203-208

kauzalna teorija percepcije, 71, 72

Kejnz, Dž. M. [Keynes, J . M.], 122, 193

Kembridž, kraj velikih dana filozofije u Kembridžu, 192

Kepler, Johan [Kepler, Johannes], 260

Kerol, Luis [Carroll, Lewis], 193

kineska soba, argument kineske sobe, 337, 338

„Knowledge by Description and Knowledge by Acquaintance" [„Znanje putem deskripcije i zna­nje neposrednom upoznatošću"] (Rasel), 35, 73, 97

Koks, H. M. [Cox, H. M.], 194

Kolingvud, R. Dž. [Collingwood, R. G.], 198

kompjuter, duh uporeden sa kompju­terom, 235, 236

konceptualne aktivnosti vs. empirij­ske, 12

konstruisani jezički sistemi, Vitgen­štajn vs. Karnap o konstruisanim jezičkim sistemima, 106, 107

konstrukcija teorija kao cilj filozofije, 11

Kraft, Viktor [Kraft, Victor], 77

Kreat, Ričard [Creath, Richard], 249

Krejg, Vilijam [Craig, William], 239

Kreši-Viliams, Rupert [Crawshay-Williams, Rupert], 67

Kripke, Sol [Kripke, Saul], 19; i iden­titet, 4 1 , 45; i intenzije, 44, 284; njegova sužena interesovanja,

I N D E K S 375

322; i termini za prirodne vrste, 299, 302, 303, 307, 315, 317, 318; i vlastita imena, 45, 281-285, 290; i naučna filozofija, 65; i opseg, 23; i simbolička logi­ka, 20; i tradicionalna pitanja, 13

Kvajn, V. V. O. [Quine, W. V. O.], 18, 19, 237, 245-248; i distinkcija analitičko-sintetičko, 91, 97, 98, 110, 249-256, 260-262; o Osti-nu, 234; njegove autobiografije, 196, 238-245; njegov bihejviori-zam, 262-265, 267; i Karnap, 239, 247-252, 256-258; kritike Kvajna, 265-271, 273, 274, 326, 327; i eliminativizam, 340; o em­pirizmu bez dogmi, 258-262; i problem spoljašnjeg sveta, 270-274; njegov budući status, 325-327; i idealan jezik, 88; o identitetu, 41, 281, 282; o inten-zijama, 44; kao poslednja domi­nantna figura, 346, 347; u Library of Living Philosophers, 324; i logički pozitivisti, 79, 80; njegova uska interesovanja, 322; njegova naturalizovana epistemo-logija, 9, 46, 252; o redukcioni-zmu, 257, 258; i nauka, 10, 65, 246, 247, 258-261, 273, 274, 326, 347, 348; i opseg, 23; i sim­bolička logika, 19, 20, 236; kao stvaralac sistema, 246, 325, 326; i tradicionalna pitanja, 13; o dve dogme empirizma, 97, 98; Vit­genštajn uporeden sa Kvajnom, 328, 329

Kvinton, E. M. [Quenton, A. M.], 195

Lajbnic, Gotfrid [Leibniz, Gottfried]: i distinkcija analitičko-sintetičko, 90, 91; o sinonimnosti, 255

Lajbnicov zakon, 307

Language, Truth, and Logic (Ejcr), 78, 94, 95, 115, 128

Larsen, Rolf [Larsen, Rolf], 156

Last Writings on the Philosophy of Psychology (Vitgenštajn), 153

Lectures and Conversations on Aest­hetics, Psychology, and Religious Belief (Vitgenštajn), 162

Lectures on the Foundations of Mat­hematics (Vitgenštajn) 153

Letters from Ludwig Wittgenstein, with a Memoir by Paul Engel-mann, 211

Letters to C. K. Ogden from Ludwig Wittgenstein, 211

Letters to Russell, Keynes, and Moo­re by Ludwig Wittgenstein, 211

Li, Seung-Cong [Lee, Seung-Chong], 294

Libig, Justus fon [Liebig, Justus von], 314

Library of Living Philosophers, 323, 324

lični identitet, 41

Linguistics in Philosophy (Vendler), 215, 236

lingvistička filozofija, Rajla i Ostina, 195

lingvistički argument o prirodnim vr­stama, 309, 310

376 I EjvrUM STROL

Linski, Leonard [Linsky, Leonard], 113

Lišin, Aleksis [Lichine, Alexis], 13, 14

Logic and Knowledge (Rasel), 70

„Logical Atomism" (Rasel), 15, 51, 176

„Logical Positivism: A New Move­ment in European Philosophy" (Blumberg i Fajgl), 79

Logical Syntax of Language, The (Karnap), 97, 198

logička geografija mentalnih pojmo­va, Raji o logičkoj geografiji, 204, 205, 208, 209

logička istina: i ponašanje, 267, 268; pozitivističko gledište o logičkoj istini, 91; Kvajn o logičkoj istini, 253, 254

logički atomizam: 9, 19, 22, 45-64; i Mur, 140; Raselova verzija logič­kog atomizma, 50-64; i teorija deskripcija, 62, 63; i Vitgenštajn (Tractatus), 46-49, 81, 87, 88, 162, 163

logički pozitivizam, 9, 19, 22, 46, 76, 89-98, 114; i Ostin, 212; i Ejero-vo Language, Truth, and Logic, 78, 79; i logički atomizam, 63, 64; i Mur o dobrom, 127, 128; i nekognitivno značenje, 95, 229; politički aspekti u širenju logič­kog pozitivizma, 79; i Rajl, 197, 198, 208, 209; i simbolička logi­ka, 20; i Tractatus, 49, 80, 81, i Bečki krug, 77

logika: kao idealan jezik (Rasel), 29-33; modalna, 20, 21, 276,

277, 286; Vitgenštajn o tome da logika nije jednostavna, 121

Logische Aufbau der Welt, Der [„Lo­gička konstrukcija sveta"] (Kar­nap), 107, 110

Logische Syntax der Sprache (Kar­nap), 110

Lok, Džon [Locke, John], 70, 79 i di­stinkcija analitičko-sintetičko, 90, 91; kao empirista, 250; i spolja-šnji svet, 272, 273; i pozitivizam, 90; i redukcionizam, 257; i repre-zentacioni realizam, 122; i teorija čulnih datosti, 241

Ludwig Wittgenstein: The Duty of Genius (Monk), 123, 157

Luis, Č. S. [Lewis, Č. S.], 194

Luis, Dejvid [Lewis, David], 19, 20

Luis, K. I. [Lewis, C. I.], 262, 324

Mabot, Dž. D. [Mabbott, J . D.], 194

Majhil, Džon [Myhill, John], 239

Majnong, Aleksius [Meinong, Alexius], 32-34, 40

Maklaglan, V. Dž. [Maclaglan, W. C ] , 194

Maler, Gustav [Mahler, Gustav], 177

Malkolm, Norman [Malcolm, Nor­man], 11, 122, 123, 150, 153, 182, 183, 200

Marks, Karl [Marx, Karl], 65, 66

Markus, Rut Barkan [Marcus, Ruth Barcan], 19; i pristup neposred-

I N D E K S 377

ne referencije, 275, 293; i fiktiv­ni objekti, 296; i identitet, 4 1 , 45; njena sužena interesovanja, 322; i vlastita imena, 44, 45, 281, 286, 290; i naučna filozofi­ja, 65; i opseg, 23; i simbolička logika, 20

Marriage and Morah [„Brak i mo­ral"] (Rasel), 66, 321

Martinič, A. P. [Martinich, A. P.], 200, 236, 288

Maslov, Aleksandar [Maslow, Alexander], 86

matematička (simbolička) logika, 19; kao značajno dostignuće, 322; pokreti koji iz nje proističu, 46; i stari problemi, 346; pozitivisti o matematičkoj logici, 90, 91; Vit­genštajn o matematičkoj logici, 83

matematika, teza logicizma o mate­matici, 22-29

materijalizam, 320; eliminativni, 338-340; reduktivni, 332-334

Mathematical Logic (Kvajn), 241, 245

Matter of Minds, The (Vendler), 332

Meaning and Necessity (Karnap), 101, 110-113, 255

„Meaning and Reference" (Patnam), 299, 300

„Meaning of a Word, The" (Ostin), 215, 216

Mec, Rudolf [Metz, Rudolf], 119

Meditations [„Meditacije"] (Dekart), 53

Mejlson, ledi Konstans [Malleson, Lady Constance] („Kolet"), 68

Mejts, Benson [Mates, Benson], 113, 133, 134, 270-273

Me.kginis, Brajan [McGuinness, Brian], 157-159

Mekol, H. [MacColl, H.], 193

Mektagart, Dž. M. E. [McTaggart, J . M. E.], 50, 123, 129

Memoir, A (Malkolm), 153

Mendelson, Feliks [Mendelssohn, Felix], 177

Mendelson, Ričard L. [Mendelsohn, Richard, L.], 101-103

Menger, Karl [Menger, Karl], 78

metafizika: i distinkcija analitičko-sintetičko, 94, 95; i logički atomi­zam, 49-51 , 54, 62-64; i logički pozitivizam, 63, 64, 94, 197, 198; i Kvajnov holizam, 261; i Tracta­tus, 49, 81, 83, 84, 87, 88, 94, 105, 106, 162; i princip verifika­cije, 94; napad Bečkog kruga na metafiziku, 251

Methods of Logic (Kvajn), 240, 245

metod podučavanja: Ostinov, 214, 215; i Vitgenštajn o potrebi za raspravljanjem, 164

mikrostruktura: i funkcionalistički argument, 312-314; u argumentu Zemlje Bliznakinje, 307, 308

Mil, Džon Stjuart [Mill, John Stuart], 91

mistično kod Vitgenštajna, 84, 86, 105, 106, 154

378 EjvRUM STROL

Mizes, Rihard fon [Mises, Richard von], 78

Modalities (Markus), 275, 284

modalna logika, 21; i teoretičari ne­posredne referencije, 285, 286; i teorija referencije, 278

modalni termini: i analitičnost, 255, 256; Karnap, 111

monizam, 50

Monk, Rej [Monk, Ray], 67, 69, 124, 157, 159, 160, 210

Moore and Wittgenstein on Certainty (Strol), 165

moralni realizam, 127

Morel, ledi Otolin [Morell, Lady Ot­toline], 67, 68

Moris, Č. V. [Morris, C. W.], 78

Mur Dž. E. (Džordž Edvard) [Moore, G. E. (George Edward)], 10, 18, 117-126; o analizi, 15, 18, 120, 121, 136, 141, 142, 144, 145; i Ostin, 211, 212, 216; i Karnap, 117; njegovo klasicističko obra­zovanje, 211 ; kritike Mura, 146-150; „A Defense of Com­mon Sense", 53, 133, 135-146; kraj karijere, 192; i epistemologi-ja, 126, 127, 129-135; i etika, 127-129; i idealizam, 128, 129, 134, 135, 139, 142, 147, 148; i „ja znam" 177; u Library of Li­ving Philosophers, 324; Murova sužena interesovanja, 322; i do­gađaji iz 126, 127; i običan jezik, 211; i percepcija, 71, 345; i reali­zam, 69, 126, 127-133; Murova reputacija, 324, 325; i Rasel, 51, 69, 117, 123-126, 140, 152; i

Raji, 119, 120, 122, 194, 200; Murov prikaz vlastitog života, 195, 196; i teorija čulnih datosti, 59, 121, 122, 126, 127, 131-134, 137, 148, 341; o „trui-zmima", 53, 135, 138; i Vitgen­štajn u Kembridžu, 124, 125, 135, 136, 164; Vitgenštajnove krinke Mura, 147-150, 177; Vit-genštajnov uticaj na Mura, 117; Vitgenštajnovo mišljenje o Muru, 120, 121; Murovo proučavanje Vitgenštajna, 119, 120; sugerisao naslov Vitgenštajnovog Tractatu-sa, 48

Murov paradoks, 121

My Philosophical Development (Ra­sel), 70

Mysticism and Logic (Rasel), 70

načelo minimalnog osakačenja, Kvaj-novo, 261

Naming and Neccessity (Kripke), 299

Naming of Cats, The (Eliot), 290

Nasr, Sajed Hosein [Nasr, Seyyed Hossein], 324

naturalistička pogreška, 127

naturalizam, 9

naturalizovana epistemologija, Kvaj­nova, 9, 46, 88, 98, 251-253

„Nature of Truth, The" (Rasel), 321

„naučna filozofija", 12, Raselova, 65

I N D E K S 379

nauka: i savremena filozofija, 10; i današnje filozofske teme, 349, 350; smanjeno isticanje nauke, 116, 117; i Frege o običnom jezi­ku, 23, 24; holističke teorije u na­uci, 257, 258; i logički pozitivi­zam, 76; duh u središtu naučnog interesovanja, 332; kao uzor filo­zofije (Vitgenštajn), 166, 167; kao probabilistička, 92, 93; i Pat­nam o filozofskim problemima, 346; i Kvajn, 10, 65, 246, 247, 258-262, 273, 274, 326, 347, 348; i Rasel, 51, 52, 69; i Raji, 197, 198; i simbolička logika, 19, 20; Vitgenštajn o nauci (Tracta­tus), 94, 95; i Vitgenštajnova ka­snija filozofija, 163, 164, 346, 347

nebiće: i vlastita imena, 298; Kvajn o nebiću, 238; i teorije značenja i referencije, 277; i teorija deskrip­cija, 31-33, 38, 39, 385, 386

negativne činjenice, Rasel o negativ­nim činjenicama, 56

nejasnost i dvosmislenost, idealan je­zik kao lek (Rasel i Vajthed), 22, 23, 30

Nejgel, Tomas [Nagel, Thomas], 332

neokvajnovci, 340

neposredna referencija, teorije nepo­sredne referencije, 46, 276, 278-286; ocena teorija neposred­ne referencije, 289-292; i fiktivni entiteti, 46, 278, 285, 287-289; i identiteti prirodnih vrsta, 305; i termini za prirodne vrste, 275, 299-318 ; i vlastita imena, 278-287, 292, 293; i etiketiranje,

280-284, 297, 298 (vidi i etikete, vlastita imena kao etiketa)

neposredni (naivni) realizam, 70, 71, 130, 131, 136, 137, 343-346

nepotpuni simboli, određene deskrip­cije kao, 40

Nes, Arne [Naess, Arne], 78

Neurocomputational Perspective, A ( C e r č l a n d ) , 3 3 8

Neurophilosophy ( C e r č l a n d ) , 338

neuspesi, Ostin o neuspesima, 200, 229, 230

neutralni monizam, 9, 74

Nil, V K. [Kneale, W. C ] , 193

Nojrat, Oto [Neurath, Otto], 49, 77, 97, 198

„Nominalism and the Substitution Quantifier" (Markus), 284

Nju, Č. Dž. [New, C. G.], 235

Njutn, ser Isak [Newton, Sir Isaac], 12, 166, 258, 260

O Sentido da Nova Logica (Kvajn), 245 '

običan (prirodni) jezik: i Ostin, 195, 211, 220, 221, 225, 234; i fiktiv­ni termini, 298; Frege i običan je­zik, 23, 24, 83; Rasel i Vajthed o običnom jeziku, 23, 26; i Raji, 195, 219; tradicionalni pogledi na običan jezik (Ostin), 228, 229; Vitgenštajn o običnom jeziku, 83, 171, 173, 174, 219

380 I EJVRUM STROL

odnos duha i tela: Karnap o odnosu duha i tela, 109; Raji o odnosu duha i tela, 201-208; vidi i filozo­fija duha

odraz, teorija percepcije kao odraza, 71, 72

Oksfordska filozofija: oživljavanje, 194; Rajlov opis, 192-194; vidi i Ostin, Dž. L; Raji, Gilbert; drugi filozofi

Olifant, M. L. [Oliphant, M. L.], 311

„On Carnap's Views on Ontology" (Kvajn), 248

On Certainty (Vitgenštajn), 120, 147, 149, 153, 173, 175, 178, 182, 184-186; opšta dinamika dela, 188; o „Proof of an External World", 134

„On Denoting" (Rasel), 197, 321

„On Empiricaly Equivalent Systems of the World" (Kvajn), 246

„On the Logic of Quantification" (Kvajn), 241, 245

„On Natural Deduction" (Kvajn), 245

„On Refering" (Strosn), 64, 288

On the Contrary (Čerčlandovi), 338

„On the Scientific Justification of a Conceptual Notation" (Frege), 23

„On What There Is" (Kvajn), 238, 245

Ontological Relativity and Other Essays (Kvajn), 246

ontološki argument, 30, 31; i teorije značenja i referencije, 276

opseg, u kvantifikacijskoj logici, 23

oseti, Raji o osetima, 205-208

Ostin, Dž. L. (Džon Longšou) [Au­stin, J . L. (John Langshaw)], 10, 195, 217-220; količina grade ko­ju je stvorio, 328; i analiza, 17, 18; kao analitički filozof, 18, 19; život, 210-217; kritike Ostina, 232-236; o izvinjenjima i slobodi volje, 221-226; buduči status, 325, 326; i Library of Living Phi­losophers, 324; o „materijalnom objektu" i „čulnoj datosti", 270; o Muru, 119; suženost njegovih interesovanja, 322; o performati-vima, 222, 223, 228-232; njegov filozofski metod, 220, 221; i od­nos filozofije i nauke, 346, 347; i Kvajn, 239; i Raji, 198-200, 211, 212; i teorija čulnih datosti, 148, 341; njegova teorija govornih či­nova, 116, 218, 227, 228, 232, 235, 236; o mnogim vrstama en­titeta, 217, 218

Ostin, Džejn [Austen, Jane], 12, 202, 295

„Other Minds" [„Tuđe svesti"] (Ostin), 198, 219, 226

Our Konowledge of the External World (Rasel), 69, 70

Outline of Philosophy, An (Rasel), 70

paradoks analize, 111; i Mur, 120, 121; Vitgenštajnov način da iz-begne paradoks, 171, 172

Paskai, Fanja [Pascal, Fania], 155, 158, 160

I N D E K S 381

Patnam, Hilari [Putnam, Hilary], 19, 65; i funkcionalizam, 335; i iden­titet, 41 , 44; njegovi pogledi na logiku i nauku, 20, 65; njegova uska interesovanja, 322; o termi­nima za prirodne vrste, 299, 300, 302-308, 315, 318; njegov scijen-tizam, 348; o rešavanju filozof­skih problema, 346, 347, 349

Paton, H. Dž. [Paton, H. J . ] , 200

Pauling, Lajnus [Pauling, Linus], 66

Peano, Đuzepe [Peano, Giuseppe]: Pe-anovi postulati, 25-29; kao nepo­znat u Oksfordu, 193

Penrouz, Rodžer [Penrose, Roger], 332

percepcija: distinkcija posredno-ne-posredno, 149; pristup percepciji usmeren na primere, 343-346; Gibsonovo gledište o percepciji, 342, 343; Rasel o percepciji, 69, 148, 345; i čulne datosti, 131-134, 136, 137, 148, 341 (vidi i teorija čulnih datosti); teorije percepcije, 72; i tradicionalni vs. novi pristu­pi, 320, 321

..Perceptual Correlates of Massive Cortical Reorganization" (Rama-čandran), 343

„Performative Utterances" (Ostin), 219, 226, 228

„Performative-Constative" (Ostin), 219

performativi, 116, Ostin o performa-tivima, 222, 223, 228, 232

Pers, Č. S. [Peirce, C. S.], 20

Phantoms in the Brain: Probing the Mysteries of the Human Mind (Ramačandran i Bleksli), 343

Philosophical Investigations [Filozof­ska istraživanja] (Vitgenštajn), 11 ,153, 164 ,165 ,175 ,178 ,179 , 182; i Concept of Mind, 208, 209; opšta dinamika dela, 188, 189; i Raji, 197, 198, 204, 205

Philosophical Papers (Mur), 135

Philosophy and Logical Syntax (Kar­nap), 110

Philosophy of G. E. Moore, The, 123, 128, 130, 145

Philosophy of Logic (Kvajn), 245

„Philosophy of Logical Atomism" [„Filozofija logičkog atomizma"] (Rasel), 35, 47, 55, 56

Philosophy of Rudolf Carnap, The, 98

Philosophy of W. V. Quine (Library of Living Philosophers), 238

Philosophy ofW. V. Quine, The (Gib­son), 249

Piers, Dejvid [Pears, David], 195, 211

Pinsent, Dejvid [Pinsent, David], 159

pitanja, Vitgenštajn genije za, 329

„Place of Science in a Liberal Educa­tion, The" [„Mesto nauke u slo­bodnom obrazovanju"] (Rasel), 321

Platon [Plato], 12, 91, 127, 279, 325, 327, 328

platonizam, Vitgenštajnova kritika platonizma, 178-181

382 I EJVRUM STROL

Plato's Progress (Rajl), 200

„Plea for Excuses, A" (Ostin), 219-221

pojedinačne stvari, u Raselovom lo­gičkom atomizmu, 54, 55, 58, 59

Pol, Dž. A. [Paul, G. A.], 148, 341

Poper, Karl [Popper, Karl], 19, 78, 79, 324

porodična sličnost (Vitgenštajn), 180, 181, 322

„Possibilia and Possible Worlds" (Markus), 284

postojanje kao svojstvo us. kao deo aparata kvantifikacije, 31

pozitivizam, vidi logički pozitivizam

pragmatizam, 9, 19; u Oksfordu, 193; Kvajnov, 246, 260-262

Prajs, H. H. [Price, H. H.], 71, 133, 148, 193, 194, 341, 345

pravila, Vitgenštajn o pravilima, 184, 185

preokrenuti spektar, protivprimer preokrenutog spektra, 338

„Pretending" (Ostin), 219

prevođenje, Kvajn o prevođenju, 264, 265

Pričard, H. A. [Prichard, H. A.], 192,193

primitivne datosti, Rasel o primitiv­nim datostima, 72, 73

princip onotološke primenljivosti, 220, 221

princip prve reči, Ostinov, 220, 224, 225

princip supstitutivnosti, 255, 277

Principia Ethica (Mur), 14, 126, 127

Principia Matbematica (Vajthed i Ra­sel), 22, 23, 29, 30, 36, 62; i Prin­ciples of Mathematics, 126; i Kvajn, 242, 243; i metodologija rekonstrukcije, 108, 109; i Raji o dihotomiji smisao-besmisao, 197, 198; i Seferova crta, 26; i Vitgen­štajn, 49, 81-83

Principles of Mathematics (Rasel), 126, 193, 196

prirodni jezik, vidi običan jezik

privatan jezik, 183, 184

problem spoljašnjeg sveta: Ostin, 218; prema kartezijanskom mo­delu, 71, 72, 181; i savremene rasprave o percepciji, 341-346; i neposredni realizam, 71 (vidi i ne­posredni realizam); i Mur, 128-134, 136, 137, 148; i feno-menalizam, 72, 75, 76, 137; i Kvajn, 270-274; i reprezentacioni realizam, 71, 72 (vidi i reprezen­tacioni realizam); i Rasel, 71-76; Vitgenštajn o problemu spolja­šnjeg sveta, 186

problem tuđih svesti, 195

„Problems and Changes in the Empi­ricist Criterion of Meaning" (Hempel), 115

Problems of Philosophy, The (Rasel), 69

Proceedings and Addresses of the American Philosophical Associa­tion, 348, 349

I N D E K S j 383

Profitable Speculations: Essays on Current Philosophical Themes (Reset), 347, 348

„Proof of an External World" (Mur), 134, 147

propozicije: Ejerova upotreba, 95; u filozofiji duha, 331; Rasel o pro­pozicijama, 55-58; Vitgenštajn o propozicijama, 81-84

propozicionalni (iskazni) račun, 27

„protegnutosti" [stretches], i percep­cija, 344

Ptolemej [Ptolemy], 260

Pursuit of Truth, The (Kvajn), 246

qualia, 340

„Quine on Who's Who" (Hintika), 237

racionalizam: i distinkcija analitičko-sintetičko, 92; Platonov, 179; na­pad Bečkog kruga na racionali­zam, 251

racionalna rekonstrukcija, Karnapo-va, 107, 108, 115

Radakrišnan, Sarvepali [Radhakris-hnan, Sarvepalli], 324

radikalni redukcionizam, Kvajn o dogmi radikalnog redukcionizma, 257, 258

Radža, Hari [Rija, Harry], 69

Rajdemajster, Kurt [Reidemeister, Kurt], 77

Rajhenbah, Hans [Reichenbach, Hans], 79

Raji, Gilbert [Ryle, Gilbert], 11, 18, 200-208; i Ostin, 198-200, 211, 212; njegov bihejviorizam, 209, 210; život, 195-199; o Karnapu, 113, 114; kritike Rajla, 208-210 ; i Library of Living Philosophers, 324; i Mur, 119, 120, 122, 194, 200; njegova uska interesovanja, 322; i običan jezik, 194, 219, 220; u Oksfor-du, 192-195; njegova reputacija, 325; Rajlova uloga u oživljava­nju filozofije u Oksfordu, 194, 195; i Vitgenštajn, 187, 194, 200, 204, 205

Ramačandran, V. S. [Ramachandran, V. S.J, 343

Rasel, Bertrand [Russell, Bertrand], 18, 65-70 ; i Karnap, 98, 100, 101, 104, 117; i pristup nepo­sredne referencije, 275 , 285 , 286; i tradicija empirizma, 327; kraj karijere, 192; njegovi epi­stemološki pogledi, 70-75; kriti­ka njegovih epistemoloških gle­dišta, 75, 76; i Frege, 100, 101, 239; vs. idealizam, 266; i idealni jezik, 29 -33 , 49 , 81; i identitet, 4 1 , 44, 45, 63, 276-278; njegov logički atomizam, 49-64 ; i teza logicizma, 24-29 ; o značenju, 43, 44, 60, 176, 283; i Mur, 5 1 , 69, 117, 122-126, 140, 152; o posmatranju, 97; i percepcija, 69, 148, 345; njegov filozofski pristup, 65, 346, 347; o filozofi­ji, 15, 16, 51 ; i Principia Matbe-

384 EJVRUM STROL

matica, 22, 23 (vidi i Principia Mathematica); i Kvajn, 239 , 248; njegova reputacija, 324 , 325; i Raji, 197; njegov scijenti-zam, 348; Rasel o svom životu, 196; i čulne datosti, 59, 70, 7 1 , 133, 341; bavljenje društvenim problemima, 66, 67, 321; Stro-snov napad na Rasela, 64; i teo­rija deskripcija, 23, 33-40 (vidi i teorija deskripcija); i tradicio­nalna pitanja, 13; i Vitgenštajn, 46, 47, 57, 83, 87, 124, 125, 152, 155, 156, 163, 188

Rasel, lord Džon [Russell, Lord John], 67

Raterford, Ernest [Rutherford, Er­nest], 311

„Realism and Positivism" (Šlik), 95

realizam: neposredni (naivni), 71, 130, 131, 137, 343-346; Murov i Raselov, 69; Murova odbrana re­alizma, 126, 127, 129-134; mo­ralni, 127; reprezentacioni (kau­zalni), 71, 72, 74, 122, 130, 131, 137, 149, 343-346

redukcionizam: 9; u etici, 127; Kvajn o dogmi redukcionizma, 257, 258; u metodologiji rekonstrukci­je, 107, 108

reduktivni materijalizam, 322-334

referencija: i ponašanje, 267, 268; vs. značenje (Frege), 40-44

referiranje, aksiom referiranja, 293-296, 299

„Refutation of Idealism" (Mur), 118, 126, 128, 129

Regan, Tom [Regan, Tom], 122

Reilton, Piter [Railton, Peter], 93

rekonstrukcija, karnapovska, 97, 115,250-252

„Relation of Sens-Date to Physics, The" (Rasel), 321

Remarks on Colour (Vitgenštajn), 153

Remzi, Frenk Plampton [Ramsey, Frank Plumpton], 27, 39, 123, 152, 155

Representation and Reality (Patnam), 346

reprezentaciona teorija percepcije, 149

reprezentacioni (kauzalni) realizam, 71, 75, 122, 130, 131, 137, 149, 343-346

Rešer, Nikolas [Rescher, Nicholas], 347, 348

Ričards, Ben [Richards, Ben], 159

Rid, Tomas [Reid, Thomas], 121

rigidni dezignatori: i fiktivna imena, 287-289; kao značajno dostignu­će, 322; Kripke o rigidnim dezig-natorima, 45, 281-284

Riker, Pol [Rocoeur, Paul], 324

Riz, Raš [Rhees, Rush], 159, 175

Roads to Freedom: Socialism, Anar­chism, and Syndicalism [„Putevi k slobodi: Socijalizam, anarhizam i sindikalizam"] (Rasel), 321

Roots of Reference, The (Kvajn), 245, 246

I N D E K S 385

Ruso, Žan-Žak [Rousseau, Jean-Jacques], i učenje jezika, 266

Sabadoš, Bela [Szabados, Bela], 160, 162

Santajana, Džordž [Santayana, Geor­ge], 324

Sartr, Zan-Pol [Sartre, Jean-Paul], 324

Savinji, Ajke fon [Savigny, Eike von], 328

scijentizam, 9, 11, 95; logički poziti­vizam kao, 76, 77; Kvajnov, 246, 262, 265, 270; Kvajnovih sledbe-nika, 326, 346; i Vitgenštajn, 86, 87, 89

Sejnovski, Teri [Sejnowski, Terry], 338

Selected Logical Papers (Kvajn), 245

semantička teorija Karnapa, 110-113

Sense and Sensibilia (Ostin), 216, 217, 219

Seri, Džon [Searle, John], 19, 41, 200, 235, 236, 288, 294, 337, 338

Set Theory and Its Logic (Kvajn), 242, 245

„Set-Theoretical Foundations for Lo­gic" (Kvajn), 245

sholastička logika vs. Principia, 28

Sidžvik, Henri [Sidgwick, Henry], 123

simbolička logika, vidi matematička logika

simbolički jezici, i Vitgenštajn, 89

Simons, Piter [Simons, Peter], 20

Sinn vs. Bedeutung: za Fregea, 39, 41 , 42, 101, 283, 299; za Vitgeenštaj-na, 82

sinonimnost, Kvajn o, 254, 255, 263

sintetička inkompatibilnost, argu­ment na osnovu, 131, 132, 149

Skeptic Way, The (Mejts), 270

Skeptical Essays (Mejts), 133, 134

skepticizam: kao posledica kartezi-janskog modela, 181, 186; Hju­mov, 93; Mejtsova odbrana skep­ticizma, 270-273; Murov napad na skepticizam, 130, 134, 135, 139, 143, 144, 146, 147; i Rasel, 70, 74; u nauci, 93; i tvrđenja o nepostojanju, 39, 40; Vitgenštajn o skepticizmu, 186; vidi i pro­blem spoljašnjeg sveta

Sketches of Landscapes: Philosophy by Example (Strol), 343

Skiner, Frensis [Skinner, Francis], 152,175

sleđenje pravila, i Ostin, 214

sloboda volje: Ostin o slobodi volje, 221-226 i Bečki krug, 78, 79

Sluga, Hans [Sluga, Hans], 16-18, 102

Smart, Dž. Dž. [Smart, J . J . ] , 305

Sokrat [Socrates], 15; Mur upoređen sa Sokratom, 119; Vitgenštajn upoređen sa Sokratom, 153, 165

386 EJVRUM STROL

solera sistem kao model, 13, 14, 279, 319, 320, 323, 346, 350; i Kvajn, 327

solipsizam: kao posledica kartezijan-skog modela, 182; i Kvajn, 244

„Some Remarks on Logical Form" (Vitgenštajn), 48, 153

Sowing (Vulf), 123, 125

„Speaking of Nothing" (Donelan), 287

Speech Acts (Seri), 287

Spinoza, Baruh [Spinoza, Baruch], 91

Staut, Dž. F. [Stout, G. F.], 122, 123

Stivenson, Carls L. [Stevenson, Char­les L.], 128

Stonborou, Margareta Vitgenštajn [Stonborough, Margarete Wittgenstein], 155, 159

stožerne propozicije, Vitgenštajn o stožernim propozicijama, 185

Strejći, Liton [Strachey, Lytton], 122

Strosn, R F. [Strawson, R F ] , 19, 64, 195, 240, 288, 324

studentska revolucija (iz 1960-ih), i Kvajn, 239, 240

Study in Wittgenstein's Tractatus, A (Maslov), 86

Surfaces (Strol), 343

svodivost, aksiom svodivosti, 27

Symposium on J. L. Austin (prir. Fan), 211 , 235

System of Logistic, A (Kvajn), 245

systematically Misleading Expressions" (Rajl), 197

Šefer, H. M. [Sheffer, H. M.], 26, 239

Šeferova crta, 26

Sekspir, Viliam [Shakespeare, William], 12

Šeling, F. V. J . [Schelling, F. W. J . ] , 347

šeri, solera sistem za proizvodnju seri­ja, 13, 14, 319, 320

Šiler, F. K. S. [Schiller, F. C. S.], 193

Šlik, Moric [Schlick, Moritz], 9, 10; i Karnap, 98; i Karnap o Vitgen-štajnu, 104, 105; o „metodu veri­fikacije", 350; i naučna filozofija, 65; i status filozofije (Raji), 197, 198; i princip verifikacije, 95; u Bečkom krugu, 49, 77, 79; i Vit­genštajn, 80, 105, 155

Šopenhauer, Artur [Schopenhauer, Arthur], 347

Tales [Thaies], 52

Tarski, Alfred [Tarski, Alfred], 18, 19; o analitičkim propozicijama, 90, 91; i Karnap, 98, 106, 107, 111; i Kvajn, 239; i semantička teorija istine, 15, 111; i Bečki krug, 78

tautologije, analitičke rečenice kao, 89

I N D E K S j 387

teorija brojeva, kao izvedena iz logike (Rasel i Vajthed), 22, 24, 25 zapa­žanje o teoriji brojeva i Karnap o nauci, 250; pozitivisti o teoriji brojeva, 91, 95-97, 114, 115; i Raji o osetima, 205-208

teorija čulnih datosti, 9, 149, 341; i Karnap, 109, Murova, 59, 122, 126, 127, 131, 133, 134, 136, 137, 148, 149; i Rasel, 59, 70, 133, 341

teorija deskripcija, 23, 33-40; i teori­ja neposredne referencije, 280, 281, 285, 286; i fiktivna imena, 36, 286-289; kao značajno do­stignuće, 323; i logički atomizam, 62, 63; i značenje vlastitih imena, 43, 44; i iskaz a ne termin kao no­silac značenja, 257; i nebiće, 32-34, 39, 296; i ontološki argu­ment, 30, 31; i vlastita imena vs. deskripcije, 34, 38, 60, 277, 285, 286; kao izuzetno Raselovo do­stignuće, 324, 325; i Raji, 197

teorija formi, 178, 179

teorija govornih činova: Ostinova, 116, 218, 227, 228, 232, 235, 236; kao značajno dostignuće, 322, 346, 347; Mur kao izvor te­orije govornih činova, 121

teorija identiteta u filozofiji duha, 332-336

teorija izgledanja, 149

teorija kvantifikacije, 28; i Kvajn, 345; i teorija deskripcija, 23

teorija odražavanja, 82

teorija pretpostavki, 121

teorija referencije, i modalna logika, 276

teorija skupova, i Principia, 25, 26

termini za prirodne vrste, 45; i teorije neposredne referencije, 275, 299-318; u Patnamovom argu­mentu Zemlje Bliznakinje, 301; kao rigidni dezignatori, 283

teza logicizma, 22, 24-29; i idealni je­zik, 23

teza redukcionizma, 97, 114, 115; o percepciji, 73; Kvajn o tezi reduk­cionizma, 250

„Three Ways of Spilling Ink" (Ostin), 219

Time of My Life, The (Kvajn), 238

Tjuring Alen [Turing, Alan], 336

Tjuringova mašina, 29, 336, 337

„tok života" (Vitgenštajn), 151, 172, 176

„topografske skice", Vitgenštajnova filozofija kao, 164

Tost-Karnap, Hana [Thost-Carnap, Hanna], 248

Tractatus Logico-Philosophicüs (Vit­genštajn), 48, 49, 80-89, 153; i atomske rečenice, 60; kao dok­torska teza u Kembridžu, 124; kao vrhunac ranog perioda, 154; engleski prevod, 211 ; brojevi odeljaka, 57; i jezik, 54, 176; i. lo­gički pozitivizam, 46; i metafizi­ka, 49, 81, 83, 84, 87, 88, 94, 105, 106, 162; o filozofiji, 10; i Raselov rad, 47; Raji o Tractatu-su, 197; i Raji o dihotomiji smi-sao-besmisao, 198; i scijentizam,

388 I EJVRUM STROL

11; i solipsizam, 244; i Bečki krug, 77, 78, 80, 81, 84, 86, 107; i fon Riht o Vitgenštajnu, 163; vi­di i Vitgenštajn, Ludvig, rana fi­lozofija

Treatise on Human Nature, A (Hjum), 134

„Truth" (Ostin), 215, 216, 219

Tukidid [Thucydides], 12

„Two Dogmas of Empiricism" (Kvajn), 245, 246, 248, 252, 258, 262 ,268-270

„Two Dogmas in Retrospect" (Kvajn), 246, 261

učenje jezika: Avgustin o učenju jezi­ka, 175-177; i kritika učenja o neposrednoj referenciji, 316-318; i Kvajn, 266

Udruženje Mind, 194

„Unfair to Facts" (Ostin), 219

univerzum koji se skuplja, primer, 96

Urej, Harold [Urey, Harold], 311

uzročnost, Hjum o uzročnosti, 15

Vajninger, Oto [Weininger, Oto], 161, 162

Vajs, Pol [Weiss, Paul], 324

Vajsman, Fridrih [Waismann, Frie­drich], 77, 80, 106, 155, 198

Vajt, Morton [White, Morton], 91

Vajthed, Alfred Nort [Whitehead, Al­fred North], 22, 25; u Library of Living Philosophers, 324; i Kvajn, 239

validnost, i ponašanje, 267, 268

Vang, Hao [Wang, Hao], 239

Varnok, Dž. Dž. [Warnock, G. J . ] , 195, 211, 212, 217

Vaserman, Gerhard D. [Wasserman, Gerhard D.], 160

Veler, Fridrih [W?hler, Friedrich], 314

Ven, Džon [Venn, John], 193

Vendler, Zeno [Vendler, Zeno], 19, 200, 215, 236, 332

Venera/Zornjača, primer, 4 1 ^ 5

verifikabilnost, i Raji, 197, 198

verifikacija, princip verifikacije, 94-97, 114, 115; kritike princi­pa verifikacije, 114-117; Kvajn o principu verifikacije, 257; i Raji, 209; i Tractatus, 81-89, 106, 107

verovanja: i eliminativni materijali­zam, 339; i Raselov logički ato­mizam, 52-56

veštačka inteligencija: i Gedelov teo­rem, 28, 29; snažna, 336

Vetstein, Hauard [Wettstein, Howard], 44

veza jezika i stvarnosti: i teoretičari neposredne referencije, 278, 279; Rasel o vezi jezika i stvarnosti, 55, 56, 59; Vitgenštajn o vezi jezi­ka i stvarnosti, 82-84

„Vi tijci" u Oksfordu, 194

I N D E K S 389

View from Nowhere, The (Nejgel), 332

„Visual Sense-Data" (Mur), 122, 133

Vitgenštajn, Helena [Wittgenstein, Helene] (sestra), 152

Vitgenštajn, Hermina [Wittgenstein, Hermine] (sestra), 47, 48, 152, 156, 161

Vitgenštajn, Karl [Wittgenstein, Karl] (otac), 152

Vitgenštajn, Ludvig [Wittgenstein, Ludwig], 10, 11, 18, 19, 151-154; autobiografski frag­menti, 211 ; život, 4 7 - 4 9 , 152-162 ; i Karnap, 98, 100, 104-107, 117; kraj karijere, 192; budući status, 327-330; uticaji na Vitgenštajna, 27; i Library of Li­ving Philosophers, 324; sa Mu­rom u Kembridžu, 123-125, 155, 156, 164; njegova kritika Mura, 147, 149, 177; njegov uticaj na Mura, 117; Murovi značajni do­prinosi Vitgenštajnu, 120, 121; Murov uticaj na Vitgenštajna, 119, 120; njegova uska intereso-vanja, 322; i čovekova teorija o svetu, 273; o filozofiji, 9 -11, 77, 108; reputacija uporedena sa Raj-lovom ili Ostinovom, 195; i Bečki krug, 80-89; spisi o njemu, 156, 157, 160; njegovi spisi, 48, 49, 153, 177, 178

Vitgenštajn, Ludvig, kasnija filozofi­ja, 151, 153, 154, 164-184; kriti­ka kartezijanskog modela, 178, 181-184; kritike Vitgenštajnove kasnije filozofije, 186-191; kao opis a ne objašnjenje, 167, 168,

171, 175; i idealan jezik, 20, 80, 106, 107, 151; i unutarnje isku­stvo, 209, 210; jezičke igre, 151, 171, 172, 175-178, 184, 185; o učenju jezika, 266, 316, 317; i Vitgenštajnova ranija filozofija, 163; i metod analize, 18; kao „novi metod", 107, 162-168, 329, 330; On Certainty, 184-186; i običan jezik, 171, 173, 219; njena originalnost, 329; i odnos filozofije i nauke, 164, 346, 347; kritika platoni-zma, 178-181; pozitivna crta ka­snije filozofije, 190, 191; i Kvajn, 252; opseg slučajeva koji se kori­ste, 173-175; Rasel o kasnom Vitgenštajnu, 188; i Raji, 187, 194, 200, 204, 205

Vitgenštajn, Ludvig, rana filozofija: o atomskim rečenicama, 60, 61; i idealan jezik, 83, 88, 89; logički atomizam, 46, 47, 49, 81, 87, 88, 162; o logičkim istinama, 91; i običan jezik, 83; i Rasel, 46-48, 57, 58, 83, 87, 124, 125, 152, 154, 163, 188; i naučna filozofija, 65; i solipsizam, 244; o istini, 55; vidi i Tractatus Logico-Philosop-hicus

Vitgenštajn, Paul [Wittgenstein, Paul], 152

Vizdom, Džon T. [Wisdom, J . X ] , 122, 145, 192, 200

vlastita imena, 44, 45, 289-293, 297; i aksiom referiranja, 293-296, 298, 299; i deskripcije, 33-39, 60, 277, 280-283, 285, 286, 296, 297; i teorije neposredne referen-

390 EJVRUM STROL

cije, 275-287, 292, 293; i fiktivni entiteti, 287-289, 296-299; Frege o vlastitim imenima, 24, 281; i identitet, 45; mnogostrukost refe­rencije vlastitih imena, 297, 298; Rasel o vlastitim imenima, 44, 45, 57-60, 82; kao etikete, 281, 283, 284, 293, 294 {vidi i etikete, vlastita imena kao); u teoriji de­skripcija, 33-40

„voda": kao homonim, 302-305 ; učenje upotrebe reči „voda", 316-318; vidi i argument Zemlje Bliznakinje

Volter [Voltaire], i Rasel, 67

vrednost, Vitgenštajn o vrednosti, 87

vreme, Avgustin o vremenu, 168-172

Vud, Alen [Wood, Alan], 67

Vulf, Leonard [Woolf, Leonard], 123, 125, 126

Vulf, Virdžinija [Woolf, Virginia], 122

Wahreitsbegriff in den formalisierten Sprachen, Der (Tarski), 15

„Was Wittgenstein an Anti-Semite? The Significance of Anti-Semitism for Wittgenstein's Philosophy" (Sabadoš), 160

„What It Is to Be a Bat" (Nejgel), 332

„When Should Marriage Be Dissol­ved" [„Kada brak treba da bude razveden"] (Rasel), 321

Why I Am Not a Christian [„Zašto nisam hrišćanin"] (Rasel), 321

Wittgenstein (Barth), 157

Wittgenstein in Nonuay (priredili Jo-hansen, Larsen, Amas), 156

Wittgenstein: A Life - Young Ludwig (Mek Ginis), 157

Wittgensteind and Moore on Certainty (Strol), 273

Wittgenstein's Place in Twentieth-Century Analytic Philosophy (Heker), 16

„Wittgenstein on Jews: Some Coun­ter-Examples" (Vaserman), 160

„Wittgenstein: A Personal Memoir" (Paskal), 158

Word and Object (Kvajn), 246, 261, 262

World as I Found It, The (Dafi), 156

zdrav razum, filozofija zdravog razu­ma, 19; Murova, 120, 135-145, 149, 150; Kvajnova, 246, 247, 265, 273

Zettel (Vitgenštajn), 153, 328

Zif, Pol [Ziff, Paul], 283, 290

značenje: i ponašanje, 267, 268; i te­orija istine kao korespondencije (Rasel), 61 ; ,.'Fido'-Fido teorija značenja", 163; vs. snaga (Ostin), 231 , 232; funkcionali-stički argument o značenju, 313; u učenju jezika (primer „vode"), 316-318; nekognitivno (pozitivi-

I N D E K S 391

sti), 95, 229; Kvajn o značenju, 263, 264, 265; vs. referencija (Frege), 4 1 , 42; Rasel o značenju, 43, 44, 60, 176, 283; i Raselova teorija deskripcija, 60; iskaz kao

znanje: Ostin o „Ja znam", 226; i iz vesnost, 150; i egocentrički polo žaj, 181; upotrebe „ja znam' (Vitgenštajn), 176-178

prevashodni nosilac značenja, 257; i argument Zemlje Bliznaki­nje, 300-302 (vidi i argument Ze­mlje Bliznakinje); vs. upotreba (Strosn), 64; vs. upotreba (Vit- žad, argument Zemlje Bliznakinje genštajn), 163 312-314

S A D R Ž A J

P R E D G O V O R 7

Glava 1 • SISTEM SOLERA 9

Glava 2 • FILOZOFSKA LOGIKA 2 2

Glava 3 • LOGIČKI POZITIVIZAM I TRACTATUS 6 5

Glava 4 • Dž. E . M U R : T O N A CIGALA 1 1 8

Glava 5 • VITGENŠTAJNOVA KASNIJA FILOZOFIJA:

„ T O K ŽIVOTA" 1 5 1

Glava 6 • R A J L I O S T I N : Z L A T N O DOBA

OKSFORDSKE FILOZOFIJE 1 9 2

Glava 7 • V . V . O . KVAJN 2 3 7

Glava 8 • T E O R I J E NEPOSREDNE REFERENCIJE 2 7 5

Glava 9 • D A N A S I SUTRA 3 1 9

R E F E R E N C E 3 5 1

INDEKS 3 6 5

Ejvrum Strol A N A L I T I Č K A F I L O Z O F I J A U D V A D E S E T O M V E K U

Prevod Rastko Jovanović

Za izdavača Dijana Dereta David Dereta

Glavni urednik Petar V. Arbutina

Lektura I Korektura Vladimir Janković

Likovno-grafička oprema Marina Slavković

Prvo D E R E T I N O izdanje

I S B N 8 6 - 7 3 4 6 - 4 9 1 - 9

Tiraž 1 0 0 0 primeraka

Beograd 2 0 0 5 .

Izdavač I Štampa I Plasman

Grafički atelje DERETA

Vladimira Rolovića 9 4 a , 1 1 0 3 0 Beograd tel./faks: 0 1 1 / 2 3 - 9 9 - 0 7 7 ; 2 3 - 9 9 - 0 7 8 , 2 3 - 9 9 - 0 8 9 , 2 3 - 9 9 - 0 9 7

www.dereta.co.yu / office@dereta.co.yu

Knjižare DERETA: Knez Mihailova 4 6 , tel: 0 1 1 / 2 6 2 7 - 9 3 4 , 3 0 - 3 3 - 5 0 3

Banovo brdo, Dostojevskog 7, tel: 0 1 1 / 5 5 6 - 4 4 5 , 3 0 - 5 8 - 7 0 7