UDC 323(497.1)342.28(497.1)

Originalan nauåni rad

S l o b o d a n V u k o v i ã

STEREOTIPI O SRBIMAI RAZBIJAWE JUGOSLAVIJE1

SAŸETAK: U ålanku se raspravqa o uticaju zapadne štampe, pre sve-ga, nemaåke, austrijske i ameriåke, na razbijawe/raspad druge Jugoslavije.Kada je reå o nemaåko-austrijskoj štampi to je samo obnavqawe starih istvarawe novih stereotipa o Srbima i Srbiji u predveåerje i u toku samograzbijawa/raspada druge Jugoslavije. Uporednom analizom moÿe se videtida je reå o strukturama koje dugo traju, odnosno da je to pisawe u skladu swihovom dugom tradicijom. I na kraju na tom poslu (razbijawa Jugoslavi-je) postignut je konsenzus izmeðu nemaåke i austrijske politiåke elite. Nadrugoj strani, kad je reå o ameriåkim medijima, wihovo stanovište o jugo-slovenskoj krizi mewalo se kako se mewao stav ameriåke administracije.Ameriåki mediji spoqa nastupaju jedinstveno i zastupaju proklamovaneinterese svoje vlade. To znaåi da je vlada Sjediwenih Drÿava preko svojihkontrolisanih medija poåela da priprema svoje javno mwewe na svoje budu-ãe poteze, odnosno da bi pred svojom javnošãu opravdala priznawe otce-pqenih republika.

KQUÅNE REÅI: Jugoslavija, Srbija, Srbi, kriza, razbijawe/raspad,mediji, propaganda, stereotipi.

Jedno od kquånih pitawa koje se postavqa kada je reå o istraÿiva-wu uzroka razbijawa/raspada druge Jugoslavije jeste koliku su ulogu utome imale vlade najmoãnijih drÿava Zapada, koje same sebe nazivaju„meðunarodna zajednica".2 U kojoj su meri one, prvo, ohrabrivale a za-tim i pomogle diplomatskom i finansijskom a na kraju i vojnom poquotcepqewu prvo Slovenije i Hrvatske a zatim i Bosne i Hercegovine iMakedonije od Jugoslavije. A kako je o tome bilo reåi na drugom mestu,3

1 Rad na projektu 149020D koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite ÿivotnesredine Republike Srbije.

2 V u k o v i ã, S. (2000). Komunizam, bratstvo-jedinstvo i razbijawe Jugoslavije,Zbornik Matice srpske za društvene nauke, br. 108, str. 212.

3 V u k o v i ã, S. (2000). Sjediwene Ameriåke Drÿave i razbijawe Jugoslavije, Soci-ološki pregled, god. 34. br. 3—4, str. 83—98. Takoðe: V u k o v i ã, S. (2001), Nemaåka, Au-strija i razbijawe Jugoslavije, Sociološki pregled, god. 35, br. 3—4, str. 213—234. V u -

ovom prilikom biãe reåi kolika je u svemu tome bila uloga medija, kojisu kao što je poznato postali globalni, i åiji je uticaj tokom jugoslo-venske krize sve više dobijao na znaåaju. Na samom poåetku, kada su seu velikoj meri smirile strasti moÿemo konstatovati da su mediji ima-li znaåajnu ulogu u razbijawu/raspadu druge Jugoslavije. Poznati novi-nar Peter Brok (Peter Brock) ide korak daqe kada kaÿe da su mediji ubalkanskom sukobu zatajili i „postali pokret, jedna od zaraãenih stra-na koja se više nije prikazivala kao neutralna i nepristrasna".4 S iz-vesnim zakašwewem (kada se stvari više ne mogu vratiti na preðašwestawe) to priznaje i beåki Profil: „Ovo je vreme zloåinaca s perom, kojini åetiri godine posle izbijawa jugoslovenskog graðanskog rata ne ÿe-le da shvate da su oni ti koji su — pre svega u Nemaåkoj i Austriji —svojom politikom priznavawa jugoslovenskih republika i izveštava-wem medija, doprineli da sukob eskalira."5 Naravno, slika koju supredstavili i u svet poslali evro-ameriåki mediji bila je nepovoqnapo Srbe. Ovde je neophodno postaviti pitawe zbog åega? Svi su izgledida su zapadne vlade prvo preko svojih kontrolisanih medija poåele dapripremaju svoje javno mwewe na svoje buduãe korake. Zato uporedo sdiplomatskim potezima u razgradwi Jugoslavije intenziviraju antisrp-sku propagandu. A ta propaganda, odnosno medijska manipulacija bilaje samo jedan od vidova buduãe politiåke manipulacije. Pre svega da bipred svojom javnošãu opravdali priznawe zapadnih jugoslovenskih re-publika, koje je prouzrokovalo rat, s jedne, i da bi im obezbedili neop-hodnu vojnu i politiåku podršku, s druge strane.

Da bi slika o Srbima bila što upeåatqivija, na televizijskimekranima smewuju åas laÿne priåe, åas scene hrvatskih i muslimanskihpatwi, proisteklih iz bosansko-hercegovaåkog rata, kojih je neospornobilo, jer nema rata u kojem nema stradawa civilnog stanovništva.Istovremeno srpske patwe se minimizuju ili preãutkuju. Istorija do-sadašwih ratnih sukoba nedvosmisleno upuãuje na åiwenicu da su uverskim i graðanskim ratovima, kada govorimo o novijem vremenu, po-åev od pokoqa hugenota u Francuskoj 1572. pa sve do današwih dana,posebno velika stradawa i to, pre svega, civilnog stanovništva. Ta suse stradawa ne samo na ovim prostorima nego i šire po pravilu uve-ãavala s inostranim mešawem.

Preãutkivawe srpskih ÿrtava bio je dobro razraðen scenario iuvod kako bi se lakše za oba ova, preteÿno graðansko-verska rata, optu-ÿio Beograd. To je raðeno u dva pravca. S jedne strane, zvaniåni Beo-grad se optuÿuje za razbijawe druge Jugoslavije, a s druge, ispredaju seistinite, poluistinite a najåešãe laÿne priåe na osnovu kojih se ak-tuelizuju ranije formirani stereotipi o Srbima. Poznato je da ukoli-

76

k o v i ã, S. (2004). Uloga Vatikana u razbijawu Jugoslavije, Sociološki pregled, god. 38.br. 3. str. 423—443.

4 Die Weltwoche, 20. 1. 1994. Takoðe: B r o k, Peter (1995). Huškaško novinarstvo, u: Sr-bija mora umreti, Beograd: Filip Višnjiã, str. 14.

5 Profil, Juni 23/1995. Nav. prema: Ÿ i v k o v i ã, N. (2003), Kako nas drugi vide, NoviSad: Prometej, str. 72.

ko su stereotipi jaåi duÿe traju i lako se ponovo oÿivqavaju. Nabijenisu jakim emocijama i lako se prihvataju. Zato je proizvodwa stereotipa,u okviru satanizacije Srba, poprimila takve razmere da se za wu nemoÿe naãi adekvatno poreðewe u novijoj istoriji. U ovom poslu, kaopo diktatu, aktivno uåestvuju i najviši predstavnici zapadnih vlada.Wihove izjave su, nesumwivo, uticale na formirawe novih ili produ-bqivawe starih stereotipa o Srbima, a kreatore i voðe javnog mwewaoslobodile svake odgovornosti za izgovorenu reå kad su Srbi u pitawu.(Po istoj šemi kasnije ãe biti osloboðeni svake odgovornosti wihovipiloti i naredbodavci za bombardovawe Srbije.) U toj satanizaciji po-åiwe se od drÿave, da bi se ubrzo prešlo na narod.

* * *

Poånimo redom. Helmut Kol (Helmut Kohl), dok je bio kancelarNemaåke, zalagao se, misleãi na Srbiju, za „uništewe posledwe oazekomunizma" u Evropi.6 Dok je Klaus Kinkel (Klaus Kinkel), ministarinostranih poslova Nemaåke od samog poåetka zagovarao kaÿwavaweSrbije kada je govorio: „Srbiju treba baciti na kolena".7 Zatim, za vre-me NATO agresije na Jugoslaviju ova paleta epiteta, optuÿbi i pretwise proširuje. Predsednik Sjediwenih Drÿava Bil Klinton (Bill Clin-ton) izjavquje: Srbija je „srce evropskog mraka, region bombardovanihxamija, ubijenih muškaraca i dece, silovanih devojaka".8 Pretwe kojesvetski moãnici upuãuju podseãaju na one upuãene Srbiji pred Prvi iJugoslaviji pred Drugi svetski rat. Tako ãe Bil Klinton izjaviti:„Srbi ãe ovo skupo platiti"; Sekretar Sjediwenih Drÿava MadlenOlbrajt (Madelein Albright): „Srbi ãe kleåati na kolenima i moliti zamilost"; komandant NATO-a za Evropu Vesli Klark (Wesley Clark) „Sr-biju pretvoriti u prah i pepeo".9 Da bi se potkrepilo svoje stanovi-šte, u propagandnom ratu, ne preza se ni od iznošewa ordinarnih ne-istina. Tako ãe Havijer Solana (Javier Solana), u toku bombardovawa zaVVS reãi, da se na Kosovu više „ne mogu videti muškarci od 30 do 60godina".10

U širewu stereotipa o narodu otišlo se korak daqe. Tako prime-ra radi: tada, ili nešto kasnije, za ameriåkog predsednika Bila Klin-tona „Srbi sprovode teror i siluju albansku decu"; za Madlen Olbrajt,Srbi su „odvratni"; za Ÿaka Širaka (Jacques Schirac), predsednikaFrancuske, „Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojni-ka i terorista"; za Riåarda Holbruka (Richard Holbrooke), ameriåkog

77

6 R a n k o v i ã, M. (1994). Raspad socijalistiåkih društvenih sistema u Evropi,Sociološki pregled, god. 28. br. 2. str. 142.

7 Süddeutsche Zeitung, 25. 5. 1992. Takoðe: P e t r o v i ã Piroãanac, Z. (1999). Iz-brisati srpski virus. Mala enciklopedija rasizma i šovinizma na kraju milenijuma, Beo-grad: Jugoistok, str. 22.

8 The New York Times, 23. 5. 1999. Preneto u: Srbija i NATO ¡¡ (1999). Posebno iz-dawe, Nova srpska politiåka misao, Beograd, str. 24.

9 Metoda: rasturi, opustoši, uništi, Politika, 25. 5. 1999.10 Vreme, 20. 11. 1999.

diplomatu, Srbi su „zloåinaåki dupeglavci". Nemaåki kancelar Hel-mut Kol izjavquje: „Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu"; a ame-riåki kongresmen Dejvid Obi (David Obey): „Srbi su sviwe".11 LoranFabijis (Laurent Fabius), predsednik Narodne skupštine Francuske iz-javquje: „Srbi su ðubre".12 Voren Kristofer (Warren Christopher), bivšisekretar inostranih poslova Sjediwenih Drÿava, Srbe je nazvao „ne-moralnom rasom", a ameriåki senator Xozef Bajden (Joseph Biden) jerekao da su Srbi „ubice beba".13 Ovakvih ili sliånih epiteta izreåe-nih na raåun Srba moÿe se još naãi. Naruÿiti Srbe, odnosno izgovo-riti koju ruÿnu reå o wima, meðu evro-ameriåkim zvaniånicima bilaje stvar prestiÿa. Zato je posle napada na Svetski trgovinski centar11. septembra 2001. meðu prvim vestima bila vest da su to uåinili Sr-bi, ili, pak, posle teroristiåkog napada od 7. jula 2005. godine u Lon-donu, da eksploziv potiåe iz Beograda.

Zato su kreatori zapadnog javnog mwewa, ovim neverovatnim epite-tima, nastojali, ako ne da prevaziðu, ono bar da ne zaostanu za svojimpolitiåarima u osudama i izmišqotinama o Srbima. Jedna od takvihlaÿnih priåa je, åak, nagraðena Pulicerovom nagradom za novinarstvo.U drugom sluåaju pokušaj demantija jedne laÿne priåe bio je osuðen naneuspeh. Odnosno, londonski åasopis LM osuðen je da plati milionfunti odštete zbog objavqenog ålanka novinara Tomasa Dajhmana (Tho-mas Deichmann), u kojem je on dokazao kako je ekipa engleske televizijeITN u leto 1992. god. u Bosni „prikazala" sliku „koncentracionog lo-gora", koja je bila iskonstruisana tako što je tv-ekipa ušla u ograðenprazan prostor i iza bodqikave ÿice snimila qude van ÿice kao da senalaze u logoru. Novinarima ITN-a je priznato da su pretrpeli klevetuzato što je Dajhman tvrdio da su oni to namerno uradili. U istinitostDajhmanovog iskaza sud nije ulazio. Posledica presude bila je da ni je-dan medij u Engleskoj tu Dajhmanovu priåu nije smeo da prenese.14 Sti-cao se utisak da su se mnogi, ne samo zapadni zvaniånici nego i novi-nari, utrkivali ko ãe više ocrniti Srbe. Tako je, prema mišqewu di-rektora izraelskog Instituta za odbranu u Jerusalimu, postupano saÅesima 1937/38. da bi se opravdala politika Åemberlena (Arthur NevilleChamberlain, 1869—1940) i otcepqewe sudetskih oblasti. On naglašavada ciq politike Zapada prema Jugoslaviji nije prevashodno bilo „stva-rawe novih drÿava na etniåki primewenom principu samoopredeqewa[…] nego razarawe Srbije i likvidacija wenog uticaja na Balkanskompoluostrvu."15

78

11 D o r i c h, William, A Pompous Academic Ass, American Srbobran, May 17, 1999(http://members.tripod.com/-sarant2/ks23dorich.html)

12 P e t r o v i ã P i r o ã a n a c (1999), str. 11—112.13 K o n, M. (2000). Ne-humanitarna oruÿana intervencija Sjedinjenih Drÿava i NATO-a

kao prekršaj meðunarodnog prava, Filozofski godišnjak 13, str. 326.14 Vidi: B e h a m, M. (2004). Govor mrÿwe u politici i medijima, u: Etika javne

reåi, prir. V a c i ã, Z. Beograd: CLDS, str. 168.15 R a m a t i Yohanan: Who killed Yugoslavia?, Midstream, VXXXVIII, No. 9/1992. r. 4.

Zapadni mediji, koji u potpunosti podrÿavaju politiku svojih vla-da u spoqnoj politici pripremili su, kao po diktatu, a što ãemo ka-snije detaqnije videti, ovu optuÿbu protiv Srba. To je u moderno vre-me isprobano za vreme rata za Malvine, kada je Margaret Taåer (Marga-ret Thatcher) birala reportere koje ãe da ukrca na brodove i odluåivatikuda ãe da ih vode i šta da im se pokaÿe. Tom prilikom je izmeðu vla-de i poslenika javne reåi uspostavqen pakt ãutawa ili neka vrsta „pa-triotske" autocenzure.16

Sliåno je nastavqeno tokom „Pustiwske oluje", a zatim i u drugimsluåajevima. Novinarima nije bio slobodan pristup dešavawima na te-renu. Oni su objavqivali ono što im je servirala ameriåka komanda.Unapred je bilo odreðeno ko je krivac a ko nevina ÿrtva. Tokom rata uBosni i Hercegovini sve se ponavqa, odnosno zapadni mediji su siste-matski sprovodili politiku svojih vlada i oznaåavali „ubijene kaoHrvate ili muslimane iz Bosne i Hercegovine". „U veãini sluåajevaporodice tih nesreãnika su ih identifikovale: bili su to Srbi kojesu pobili Hrvati i ponekad muslimani."17 Veãina zapadnih televizijaodbijala je informacije i slike iz Beograda. Kao primer iskrivqenoginformisawa navešãemo jedan sluåaj na samom poåetku zbivawa u Bo-sni i Hercegovini. Italijanski list Il Manifesto piše da su od Associ-ated Press-a dobili hrpu fotografija s terena. Meðu wima je bila ijedna: ÿena s detetom u naruåju koje drÿi pištoq-igraåku. Ispod foto-grafije pisao je tekst: „Bijeqina, Bosna i Hercegovina, 21. maj. Izbe-glice. Srpsko dete, Marko Ðuriã, koji je utoåište našao u selu CrnoBlato, igra se sa svojim pištoqem u bakinom naruåju." Fotografijusmo objavili na prvoj strani s istim propratnim tekstom ispod we.Istu fotografiju je objavila i La Stampa s propratnim tekstom: „Deåjipištoq-igraåka za malog hrvatskog izbeglicu". A komunistiåki listL'Unita fotografiju je objavio uz vest da je „srpska milicija zaustavilakonvoj s izbeglicama iz Bosne".18 Sliåno postupa i CNN kada Kristi-jan Amanpur (Christiane Amanpour) izveštava sa sahrane dve bebe, a onesu po woj muslimanske koje su ubili srpski snajperisti — dok je isti-na bila suprotna, reå je o srpskim bebama koje su ubili muslimanskisnajperisti.19 Ista novinarka sliåno ãe postupiti i kad je izveštava-la o situaciji na Kosmetu.

Drugaåije reåeno, zapadni mediji slede ili zastupaju interes svo-jih vlada, odnosno svoje nacionalne i patriotske interese. A wihovevlade ãe im se kasnije za tu pomoã, kada se ukaÿe prilika, u velikoj me-ri oduÿiti. To plastiåno pokazuje sledeãi primer: Vest da je RTS (22.aprila 1999. godine) uãutkana (kada je ubijeno šesnaest novinara i teh-niåara) bombama, koju na jednoj novinarskoj proslavi objavquje Riåard

79

16 R e m o n d i n o, E. (2002). Televizija ide u rat, Beograd: Clio, str. 11—13.17 Defence & Foreign Affairs — Strategic Policy, 1992, Vol. XX, no. 12. p. 6.18 Il Manifesto, 23. 5. 1992. u: Medijski rat protiv Srba, 1995, Izbor tekstova Ÿ.

Ivanoviã, Beograd. Tanjug, str. 224—225.19 G o r i n, Xulija, Propaganda i banalizacija genocida, NIN, 21. 7. 2005 (preneto

iz Jewish World Review).

Holbruk, podrÿano je gromkim aplauzom bez i malo stida i zazora odstrane tri stotine zvezda ameriåkog novinarstva. Holbruk ãe ih tomprilikom, takoðe, pohvaliti za „spektakularno medijsko pokrivawe Ko-sova", uz uveravawe da oni u Vašingtonu „to imaju u vidu".20 Tu se mo-ÿe traÿiti uzrok uniformnog u informisawu zapadnih medija o sop-stvenoj drÿavnoj spoqnoj politici, odnosno o politici svojih vlada.Ako to ne uspe mogu se ukoriti21 ili, pak, im se zapretiti (uskraãiva-we informacija, odstrawivawe s konferencija za štampu i sliåno, ada ne govorimo o moguãoj optuÿbi da ne štite ameriåke nacionalneinterese).

Mediji prema spoqa nastupaju jedinstveno, i bez pogovora, zastu-paju proklamovane interese, åak i u situaciji kada ti interesi mogubiti u koliziji s interesima drÿave kao celine, a u saglasnosti s po-sebnim interesima pojedinih društvenih grupa ili graðana dotiånihdrÿava. Prepoznavawe interesa vladajuãe društvene grupe, kod posle-nika sedme sile, donosi politiåke poene. To najboqe ilustruje sledeãiprimer. Dan Rater (Dan Rather), novinar CMS-a, u govoru odrÿanom uNacionalnom pres klubu u Vašingtonu, o napadima na jugoslovenskevodovodne i elektrodistributivne sisteme 1999. godine, govorio je kaoo „našim" napadima. Na prigovor prisutnih novinara da li je pri-kladno da se navodno nezavisan novinar priklawa jednoj strani u suko-bu Rater je odgovorio: „Ja sam ameriåki izveštaå. Da, ja sam izveštaå ihoãu da budem pouzdan. Hoãu da budem praviåan. Ali ja sam Amerika-nac… I zato kada piloti Sjediwenih Drÿava u avionima SjediwenihDrÿava iskquåe struju za mene smo to uåinili 'mi'… Ja ãu se boriti zanašu pobedu (aplauz)."22 Da li se tom prilikom krši meðunarodnopravo i da li se u tim napadima ubijaju deca i nemoãni starci to ih,kada su ameriåki „nacionalni" interesi u pitawu, ni najmawe neãezanimati.

Ponekad ti interesi, pogotovo kada je reå o pojedinim drÿavama uEvropi, mogu biti nametnuti wihovim meðunarodnim obavezama, i naosnovu tih obaveza oni, svima ostalima, nameãu sopstveno viðewe po-litike. O tome najboqe svedoåi ålanstvo u NATO-u. Posle usaglašenihstavova, åesto i nametnutih od strane Sjediwenih Drÿava, sve drÿavese pridrÿavaju postignutog dogovora. Da se toj politici javno mwewene bi suprotstavilo ono se sistematski priprema i obraðuje. Za tu svr-hu se angaÿuju razne agencije za odnose s javnošãu i propagandu. Zapotkrepqewe propagandne retorike ne preza se ni od montaÿe scena ustudiju, ili, pak, uÿivo, što je uverqivije (ulica Vase Miskina, Mar-kale, Raåak, itd.). Tada se ide korak daqe, pa se politiåkom interesudaje drugo znaåewe. Svoj politiåki interes se proglašava za opšti i

80

20 Vidi: Smrt zalivena šampawcem, NIN, 24. 4. 2001. god., br. 26. str. 26—27.21 Xefri Najs je javno ukorio izveštaåe sa haškog suðewa što kritikuju nastup i

tanke dokaze tuÿilaštva. G o r i n, Xulija, Propaganda i banalizacija genocida, NIN,21. 7. 2005 (preneto iz Jewish World Review).

22 H e j d e n, M. R. (2000). Pristrasna „pravda": ljudski pravizam i Meðunarodni kriviånisud za bivšu Jugoslaviju, Filozofski godišnjak, 13, str. 291—292.

univerzalan, odnosno interpretira se kao moralno dobro, odakle se na-meãe i svoja koncepcija pravde. Zato se svi kasniji potezi wihovihvlada mogu „opravdati" ako su u skladu s tom propagiranom i nametnu-tom koncepcijom „pravde".23 Zbog toga u izjavama wihovih politiåara,da bi se kamuflirao goli politiåki interes, ima mnogo moralisawa izato se politiåkim i vojnim potezima daje sasvim drugaåije znaåewe.

Ovakav naåin izveštavawa u Zapadnoj Evropi, a posebno u VelikojBritaniji ima dugu tradiciju. On je odatle prenet u Sjediwene Drÿave,i postajao sve aktuelniji kako su one sve više postojale vojna i poli-tiåka sila. Još u prvoj polovini devetnaestog veka, kada je Velika Bri-tanija postala „vodeãa industrijska i trgovinska nacija na planeti" ikada je wena „spoqna politika bila usmerena na podrÿavawe i usmera-vawe 'Pax Britannica'", odomaãilo se stanovište da su „putopisne re-portaÿe […] bile pod velikim uticajem politiåkih pogleda wihovihautora i obiåno su sadrÿavale oficijelnu vladinu politiku".24 Kolikouticaj vlade i sopstveni interesi odreðuju naåin izveštavawa govorii sledeãi primer: Jedan list u Britaniji koji je o Srbiji 1903. pisaokao o „nemoralnoj rasi nitkova", na poåetku rata 1914. godine, kada jeto odgovaralo wihovim interesima, pisao je kao o „hrabroj i plemeni-toj maloj rasi, nadahnutom braniocu slobode u Evropi".25 Pre svega, za-to što je Srbija bila saveznik i zato što je vezala znaåajne austrijskei nemaåke vojne efektive i tako smawivala nemaåko-austrijski vojnipritisak na zapadnom frontu. Sliåno je bilo i pisawe britanskeštampe i posle 27-martovskog puåa i demonstracija u Beogradu.

Pod uticajem svoje kolonijalne svesti na druga podruåja se, pa sa-mim tim i na Balkan, gleda s visine što posebno dolazi do izraÿaja zavreme balkanskih ratova 1912—1913. godine, da bi se sve to ponovilo1991—1999. godine. Do detaqa se opisuju meðusobni zloåini balkanskihnaroda.26 S tim da su ovi posledwi (1991—1999) bili rezervisani samoza jednu stranu — srpsku. Istovremeno se s visine dele politiåki imoralizujuãi saveti kao da tim zloåinima oni sami nisu kumovali iliih, pak, sami nisu proizvodili.

Kada doðu na red wihova zverstva poåiwena u Koreji, Vijetnamu,na Foklandima, u Severnoj Irskoj, u Sredwoj i Juÿnoj Americi ili uGolfskom zalivu (Irak), zatim o onim najnovijim poåiwenim u Soma-liji, Republici Srpskoj ili u Srbiji, Avganistanu i ponovo Iraku,tome se pridaje drugaåiji znaåaj. Isti je sluåaj kada je reå o wihovimsaveznicima (sluåaj Kurda u Turskoj),27 ili kada je reå o wihovim šti-

81

23 Poistoveãivawe pravde s interesom ima dugu tradiciju — postoji još kod starihGrka. T u k i d i d (1957). Povijest peloponeskog rata, Zagreb: Matica hrvatska, III. 39. 36, III.56. 3, III. 44, III. 447. 56.

24 T o d o r o v a, M. (1999). Imaginarni Balkan, XX vek, Beograd, str. 170.25 Herbert Adam G i b b o n s, Ph. D., The New Map of Europe 1911—1914, London, Dec.

1914, str. 151. Nav. prema: E k m e å i ã, M. (1973). Ratni ciqevi Srbije 1914, Beograd:SKZ, str. 53.

26 T o d o r o v a, 1999, str. 22—24.27 Za vreme najÿešãih represija Turske protiv Kurda 1992. god. portparol Stejt

Departmenta je izjavio: „SAD neãe obustaviti pomoã Turskoj. One nemaju ništa protiv

ãenicima (Pinoåe u Åileu i Suharto u Indoneziji). Wihova vojna ak-cija, odnosno agresija, prvo se po pravilu imenuje neutralnim termi-nom (na primer, „kampawa"), zatim se proglašava, kao „humanitarnobombardovawe",28 odnosno kao akcija u interesu opšteg dobra, koja šti-ti ugroÿena qudska prava, itd.

U novije vreme kada su wihovi zloåini u pitawu, ili wihovih sa-veznika, nema televizijskih snimka a, takoðe, nema ni jedne fotogra-fije o tim zloåinima. (Sliåno je i kad je reå o teroristiåkom napaduna wihovu teritoriju. Zato nema slika raskomadanih ili mrtvih tela uSvetskom trgovinskom centru.) Suprotno ovom, kada je reå o drugimaobjavquju se fotografije i televizijski snimci zloåina. Nije redaksluåaj da se wihovi zloåini ili zloåini wihovih saveznika pripišuzvaniånom neprijatequ. (Sliåna je situacija i kad je reå o terorizmu —sve zapadne televizijske stanice prikazale su masakr na Baliju i u Be-slanu, a ni jednu ÿrtvu u Londonu.)

Ubrzo ãe oni sami priåu o opravdawu zloåina, „humanitarnih in-tervencija", „kampawa" i sliåno, u velikoj meri, za novac prepustitisvojim propagatorima u poraÿenoj ili okupiranoj zemqi.29 Civilneÿrtve nastale tom akcijom nazvaãe se „kolateralnom štetom" ili ne-kim sliånim imenom. Nemilosrdno danonoãno bombardovawe civilnihobjekata, vodovodnih i energetskih postrojewa (svi objekti proglašenisu za vojne) slobodno se moÿe nazvati i „Milosrdni anðeo"! Po istomprincipu, klasiåna agresija ãe se nazvati, vidi paradoksa, „humani-tarna intervencija". Istovremeno, sopstveni zloåini ili zloåini svo-jih saveznika se preãutkuju ili zataškavaju. Putopisne reportaÿe uvreme engleske imperijalne moãi, kao i elektronski mediji i štampasada, bili su (u oba sluåaja) u sluÿbi formirawa javnog mwewa, premaÿeqama i kratkoroånim ili dugoroånim interesima wihovih vlada.

Disonantni tonovi, kojih je tada svakako bilo,30 a ima ih i danas,rezultat su kritiåki orijentisanih pojedinaca, kojih u tim društvimasvakako ima. Ova pojedinaåna i åesto izolovana mišqewa koja se neuklapaju u vladajuãu matricu sluÿe, pre svega, da se pokaÿe ostalomsvetu da je kod wih zagarantovana sloboda izraÿavawa, odnosno slobodaštampe.31 Ali ti disonantni tonovi neãe imati gotovo nikakvog utica-

82

da neka savezniåka i prijateqska zemqa koristi ameriåko oruÿje da bi uspostavila unu-trašwi red ili odgovorila na napade koji ugroÿavaju wen teritorijalni integritet."Nav. prema: V l a j k i, E. (2001). Demonizacija Srba, Beograd: Nikola Pašiã, str. 236.

28 Izraz „humanitarno bombardovawe" skovao je Vaclav Havel (Vaclaw Havel). Vidi:Le Mond, 29. 4. 1999. Nav. prema: Novosti, 26. 5. 2004. str. 12.

29 To se åini — indikrektno preko raznih nevladinih (plaãenih) organizacija,ili — direktno, na primer, svedoåewe Ratomira Taniãa protiv Miloševiãa u Hagu pla-tila je britanska obaveštajna sluÿba. Vidi: G o r i n, Xulija, Propaganda i banalizacijagenocida, NIN, 21. 7. 2005 (preneto iz Jewish World Review).

30 Jedan od prvih pozitivnih prikaza Balkana je kwiga Rebeke Vest. Prvo izdaweove kwige pojavilo se u Wujorku 1941. godine. V e s t, R. (1989). Crno jagwe i sivi soko,Beograd: BIGZ (skraãeno izdawe): i V e s t, R. (2004). Crno jagwe i sivi soko, Beograd: Mo-no & Mañana (integralno izdawe).

31 Zato Stejt Department povodom nagrade u Kanu ameriåkom reÿiseru Majklu Muruza film Farenhajt 9/11 izjavquje da je to dokaz ameriåke slobode (umetniåkog) izraÿava-wa! Film pre toga nije bio prikazan u Americi.

ja na politiåke odluke ili javno mwewe. Oni se mogu proåitati u mawetiraÿnim novinama, odnosno, åuti na mawe slušanim radio i TV sta-nicama, ili se, pak, stavqaju na mawe upadqiva mesta tiraÿnih listo-va. Konaåno, posle obavqenog posla, kada akteri odu s istorijske scenei kada je stvari teško ili nemoguãe vratiti na preðašwe stawe, odno-sno kada to postane daleka istorija, dozvoqeno je iznošewe stvarnihåiwenica. Ali i tada, mawe-više, ako je reå o strateškom pitawu iliinteresu, odnosno ako te åiwenice mogu uticati na aktuelna ili nekabuduãa zbivawa, u ograniåenom obimu.

Drugaåije mišqewe moÿe imati nekog uticaja samo ako je to u in-teresu neke društvene grupe koja poseduje odreðenu politiåku moã, ili,pak, ako je lobi grupa, koja ga zastupa, posebno zainteresovana ili je zataj posao dobro plaãena. Imajuãi u vidu reåeno, interes zapadnih vla-da, po svemu sudeãi, bio je da se za balkansku tragediju, koju su u dobrojmeri sami izazvali, optuÿi drugi. Posledica te optuÿbe, posebno in-sceniranih masovnih ubistava u Sarajevu u ulici Vase Miskina 27. ma-ja 1992,32 na pijaci Markale 5. februara 1994. i 27. avgusta 1995. godi-ne33 od strane muslimanske vlade, a uz saglasnost zapadnih vlada i po-moã wihovih obaveštajnih sluÿbi, jeste i nametawe ekonomskih, kul-turnih, nauånih, sportskih i politiåkih sankcija od strane „meðuna-rodne zajednice" SR Jugoslaviji a time i celom narodu. U ostvarivawusvojih ciqeva nisu uspevali ni demanti, odnosno kada je londonskiSanday Times u naslovu objavio: „Srbi nisu krivi za masakr, ekspertiUN upozoravaju da je granata bila bošwaåka".34 Svetski moãnici ãe zato imati pomoã „neutralnih" meðunarodnih posmatraåa ili mirotvo-raca. Jednom ãe to biti preãutkivawe ili zataškavawe stvarnih poåi-nilaca zloåina (Markale, ulica Vase Miskina), a drugi put i wihovosauåesništvo (Vilijem Voker /William Walker/ — Raåak).

* * *

Uloga Nemaåke i Austrije u razbijawu/raspadu druge Jugoslavijebila je više nego znaåajna. Wu nije moguãe sagledati bez analize pisa-wa wihove štampe i elektronskih medija s obzirom na to da ono odra-ÿava wihove, javne ili prikrivene, teÿwe i interese. Raspoloÿiveåiwenice, koje ãe kasnije biti detaqnije izloÿene, govore nam da su,pored nemaåke i austrijske diplomatije, i wihovi mas-mediji, kao re-prezent javnosti ili vlada, u tome poslu odigrali veoma znaåajnu ulogu.To govori da je u Austriji i Nemaåkoj, shodno vekovnom istorijskomiskustvu, postojala široka saglasnost kako meðu politiåkom elitom ta-ko i, sudeãi prema mas-medijima, u javnom mwewu da se razbije, prvo

83

32 D o y l, D., Independent, 28. 8. 1992.33 Masakr na sarajevskoj pijaci Markale i u ulici Vase Miskina poåinili su mu-

slimani, a pripisani su Srbima. Vidi: R a m o n e t, I., Le Mond diplomatique, mars, 1994.Zatim: B e h a m, M. (1995). Mediji kao izazivaåi poÿara, u: Srbija mora umreti, str. 101—102;G r e g o r y, C. (1995). Joint U. S. Muslim War Against the Serbs — U. N. as Puppet, StrategicPolicy, no. 7—8.

34 Sanday Times, 1. 10. 1995.

1941. prva a zatim 1991/1992. godine i druga Jugoslavija. Zato ãemo uovom ålanku poãi od lakšeg dela posla — kratke analize pisawa wiho-ve štampe o dogaðawima na prostoru druge Jugoslavije.

Poånimo redom. Austrijski i nemaåki mediji, pre svega, potpomo-gli su da se obnovi stara austrougarska propagandna priåa o VelikojSrbiji,36 koja nastaje kao wen odgovor na teÿwe i åiwewe Srba u osam-naestom i devetnaestom veku za osloboðewe i ujediwewe, jer su oniznatnim delom bili tokom duge istorije naseqeni i na prostoru podwenom drÿavnom vlašãu. Ta stara antisrpska priåa, u novim uslovi-ma, vešto je stavqena u opticaj kako bi se sutra Srbi lakše izveli naoptuÿeniåku klupu. Zbog wihovog protivqewa razbijawu druge Jugosla-vije i nepristajawa da ih Nemaåka uz pomoã svojih saveznika podeli utri drÿave što je kasnije i uspela da uåini. Optuÿujuãi Srbe za hege-monizam, nemaåka i austrijska štampa obnavqa staru propagandnu flo-skulu s ciqem da se zapadno javno mwewe lakše okrene protiv Srba.Gotovo da nema teksta u kojem se ne pomiwe „velekosrpska ideja", „Ve-lika Srbija", „hegemonistiåki" ili „komunistiåki Beograd", „ugwe-taåka (srpska) nacija", „srboåetnici", „srbokomunisti" i sliåno. Sveto s ciqem kako bi se podrÿale slovenaåke i hrvatske teÿwe, odnosnoisposlovao wihov projekat za otcepqewe od Jugoslavije. S tim da im(kako medijima tako i politiåkoj eliti i vladama) glavni ciq nije bionezavisnost Slovenije i Hrvatske veã razbijawe druge Jugoslavije i ka-ÿwavawe Srbije „za sva uåiwena" nedela, s jedne, i ostvarivawe wiho-ve vekovne teÿwe za kasnije weno stavqawe pod ekonomsku i politiåkukontrolu, s druge strane. Na taj naåin su austrijski i nemaåki mediji(kao i u ranijim periodima), na simboliåkom i praktiånom planu, ak-tivno potpomogli svojim vladama i ostavili im lakši deo zadatka. Utu svrhu povuåeni su iz nemaåkog novinarstva, ili po preãutnom dogo-voru wihovi tekstovi sklawani u stranu, svi oni koji se nisu uklapaliu propagirawu nove-stare slike o Srbiji i Srbima.37 Kliše koji se ne-prestano ponavqa u nemaåkim i austrijskim medijima bio je: „Raspad'veštaåke' titoistiåke tvorevine, dakle, mora da se završi, premaovom planu, tako što ãe se svako vratiti u svoje veliko jato: Slovencii Hrvati u svoj evropski, demokratski, razvijeni, romansko-germanskisvet, a Srbima ne preostaje drugo nego da se prepuste svojoj orijental-noj, slovensko-vizantijskoj sudbini."38

84

35 „Prvo ispitivawe kratera bombe koja je eksplodirala na Merkalama", po MajkluRouzu (Michael Rose), „pokazalo (je) da je ona ispaqena s bosanske strane". Posebno ako seima u vidu da su muslimani „sklonili neke delove rasprsnute mine, pre nego što susnage UN stigle na mesto dogaðaja". Ali se to zataškalo. R o u z, M. (2001). Misija u Bosni,Beograd: Tetra MG, str. 66—69.

36 Propagandni termin „Velika Srbija", imao je za ciq da Srbiju oznaåi na sim-boliåkom i praktiånom planu kao „okupatora" ostalih jugoslovenskih zemaqa, odnosnokao hegemona. U austrijsko-nemaåkoj, hrvatskoj i slovenaåkoj štampi „Velika Srbija" i„hegemonistiåki Beograd" upotrebqavaju se kao sinonimi.

37 Meðu skrajnutim novinarima bio je i Hari Šlajher. Ÿ i v k o v i ã (2003), str. 31i 47.

38 C a r a c c i o l o, Lucio (1995). Šta Nemaåka traÿi u Jugoslaviji, Limes, mart, 1994. u:Medijski rat protiv Srba, str. 116.

Na samom poåetku jugoslovenske krize (po dobro isprobanim re-ceptima iz vremena Habzburške monarhije i kasnije ponovqenih zavreme Hitlerovih priprema za napad na Jugoslaviju) nemaåko-austrij-ski mediji su se utrkivali u zauzimawu militantnijeg antisrpskog sta-va. U tu svrhu dobro im doðe da prenesu i najmawe izjave iz hrvatske islovenaåke štampe. I obrnuto, hrvatska i slovenaåka štampa ãe preno-siti brojne napise i izjave nemaåkih i austrijskih zvaniånika kojiodobravaju otcepqewe, ili, pak, ispredaju priåu o velikosrpskom hege-monizmu. Tako su se hrvatski, slovenaåki i nemaåko-austrijski medijiudruÿili u ostvarivawu istog ciqa, odnosno ko ãe više prvo naruÿi-ti Srbe a zatim sahraniti Jugoslaviju. Pri tome ãe u isto vreme za torazbijawe Jugoslavije, optuÿiti Beograd.

Prvo poåiwe antisrpska propaganda oko situacije na Kosovu iMetohiji. Po dobro isprobanim principima totalne propagande idese na niske strasti. Zato se digla neviðena buka oko toboÿweg trovawaalbanskih ðaka. Frankfurter Rundschau ãe izvestiti da je na stotine qu-di otrovano, verovatno otrovnim gasom, a „meðu wima i åitavi škol-ski razredi iz Podujeva".39 Nešto kasnije ovo ãe ponovo doãi u ÿiÿujavnosti preko Frankfurter Allgemeine Zeitung-a. Sada je na Kosovu poquiznenada „obolelo preko hiqadu albanskih ðaka", pri åemu se kaÿe dasu otrovani od strane tajne srpske policije.40 Zatim se ide korak daqei insistira da je Srbija „necivilizovana drÿava", da su Srbi „mili-tantni" i da „vole kalašwikove". Kao što su 1916. pisali da nemaåkajavnost „zna da su Srbi bolesno ambiciozna, megalomanska i ratniåkanacija".41 Zbog toga treba dozvoliti otcepqewe Slovenije i Hrvatske. Umedijskoj pripremi otcepqewa, da bi se ono sutra lakše prihvatilo,beåki Volksstimme ãe unapred insistirati da su „Jugoslaviji odbrojanidani", ili, pak, da „Jugoslavija više ne postoji".42

Istovremeno, austrijski mediji u intervjuima i drugim napisimadaju prednost hrvatskim i slovenaåkim sagovornicima u kojima se in-sistira da se cela Jugoslavije ne moÿe prikquåiti Evropi i da je Sr-bija „posledwa boqševiåka zemqa u Evropi".43 Zatim ne prezaju od hu-škawa, kao i u ranijim periodima, Hrvata protiv Srba. Tako ãe, pri-mera radi, u oktobru 1990. godine Neue Kronen Zeitung, u tekstu povodomvraãawa spomenika banu Jelaåiãu na centralni trg u Zagrebu, bez i ma-lo ustezawa napisati: „Meðutim, danas bi Jelaåiã svoju sabqu pre tre-balo da uperi prema Beogradu."44 Zapravo, za wih bi se pre moglo reãida zajedno sa svojim vladama aktivno uåestvuju u proizvodwi „balkan-ske" krize. Na sliåan naåin nemaåko-austrijska štampa je uåestvovalau proizvodwi krize, tokom druge polovine devetnaestog i prve polovi-

85

39 Frankfurter Rundschau, 7. 5. 1990.40 Frankfurter Allgemeine Zeitung, 17. 7. 1990.41 D a m m e r t (1916). Der serbische Feldzug, Leipzig, str. 7. Nav. prema: S e l e s k o -

v i ã, T. M. (1996). Srbija u nemaåkom javnom mnjenju 1914—1918, Beograd: Rad, str. 15.42 Volksstimme, 15. 8. 1990. god.43 Die Furche, 1. 11. 1990.44 Neue Kronen Zeitung, 18. 10. 1990. god.

ne dvadesetog veka, a naroåito pred Prvi svetski rat, pre sarajevskogatentata. To potvrðuju weni mnogobrojni napisi. Pod uticajem, u tovreme stvorene atmosfere, nastalo je i pismo koje je 15. februara 1913.godine u Rim uputio beåki nadbiskup Rafaele Skapineli, u kojem se,izmeðu ostalog, kaÿe: „Austrija, meðutim, izgleda da je odluåna da seoštro pozabavi Srbijom i opšte je uverewe da moÿe doãi do rata s tomzemqom na proleãe".45

To potvrðuje, od strane istoriåara46 davno dokazanu tezu da je sara-jevski atentat povod a ne uzrok napada Austro-Ugarske na Srbiju. Ovdeje neophodno samo dodati da je Konrad fon Hecendorf (Konrad vonHötzendorf), šef austrougarskog generalštaba, još 1907. godine u jed-nom pismu govorio da jugoslovenski problem treba rešiti „jednom ve-likom akcijom, åiji je krajwi ciq aneksija Srbije".47 Upravo ovu isto-rijsku åiwenicu austrijska i nemaåka štampa i elektronski mediji de-vedesetih godina prošlog (dvadesetog) veka, radi lakšeg opravdawarazbijawa Jugoslavije, pokušavaju da revidiraju. Sudeãi po pisawu wi-hove štampe to se radi po sledeãoj šemi: Srbi izazivaju Prvi svetskirat — (Posle poraza Austro-Ugarske u tom ratu) Slovenija i Hrvatskasu pod srpskom dominacijom — Beograd je ne samo hegemonistiåki, veãje i komunistiåka tvrðava — priznavawem nezavisnosti Sloveniji iHrvatskoj ujedno je i wihovo oslobaðawe od hegemonistiåkog i komuni-stiåkog Beograda — Austrija, a samim tim i Nemaåka, dobija (simbo-liåku) satisfakciju.

Zbog toga se, po treãi put u 20. veku, u nemaåkoj i austrijskojštampi vodi oštra antisrpska propaganda. Ona ãe kasnije biti nasta-vqena finijim sredstvima.48 Ne govori se negativno samo o srpskomrukovodstvu, na åemu se kasnije više insistiralo, da bi se kamufliraoovaj austrijski49 i nemaåki revanšizam, nego i o celom srpskom naro-du. Tako se preko satanizacije politiåkog voðstva satanizuje narod. Tose radi suptilno, ali ipak po više puta na Zapadu upotrebqenom kli-šeu: „Zahtevi tipa 'bombardujte Miloševiãa' brzo postaju 'bombardujteSrbe', ili 'bombardujte Beograd'."50 Od samog poåetka se mislilo na

86

45 K o r n v e l, X. (2000). Hitlerov papa, Sluÿbeni list SRJ, Beograd, str. 58.46 E k m e å i ã, M. (1973). Ratni ciqevi Srbije 1914, Beograd: SKZ; J a n k o v i ã, D.

(1973), Srbija i jugoslovensko pitawe 1914—1914 godine, Beograd: ISI.47 Ã o r o v i ã, V. (1992). Odnosi izmeðu Srbije i Austrougarske u HH veku, Beograd,

str. 207.48 Poznata izdavaåka kuãa Langešajt (Langescheidt) izdala je 1995. prvo, a 1999. dru-

go izdawe hrvatsko-nemaåkog, odnosno nemaåko-hrvatskog reånika. U predgovoru prvomizdawu piše: „Razvoj dogaðaja u drÿavama naslednicima Jugoslavije doveo je do razdvaja-wa hrvatskog i srpskog jezika, ali su i srpske varijante navedene i kao takve naznaåene."U drugom izdawu se kaÿe: „Razvoj dogaðaja u drÿavama koje su nastale raspadom bivše Ju-goslavije doveo je do razdvajawa hrvatskog i srpskog jezika. Osnovu ovome rjeåniku åi-ni današwi hrvatski kwiÿevni jezik." O izdavawu srpsko-nemaåkog reånika verovatnonema ni govora. Vidi: Langenscheidts Tashenwörterbuch — Kroatisch, 1995 (1999), Langen-scheidt, Berlin — München — Wien — Zürich — New York.

49 „Austrijanci na reå 'Srbija' automatski imaju asocijaciju 'mora umreti' (musssterbien)." Vidi: Š i š k o v i å, T. (1995). Srbija mora umreti, u: Srbija mora umreti, str. 111.

50 K e s i ã, O. (1995). Vest kao biznis, u: Srbija mora umreti, str. 89.

ono drugo: bombardujte Srbe, ili bombardujte Beograd. U nemaåkoj i au-strijskoj štampi Srbi se prikazuju kao „remetilaåki faktor" u Jugoi-stoånoj Evropi. Istovremeno Jugoslavija je „veštaåka versajska tvore-vina", ili, pak, „nesreãni istorijski eksperiment", i zato je trebašto pre likvidirati i poslati u istoriju. Time se na posredan naåinhtelo reãi da versajski mirovni ugovor treba revidirati. Sliånu pro-pagandu izmeðu dva rata protiv Jugoslavije i „velike Srbije" vodili sui komunisti na åelu s Kominternom.51 Nemaåko-austrijska štampa napoåetku zagovara podelu Jugoslavije na zapadni (preteÿno katoliåki) iistoåni (preteÿno pravoslavni) deo. Potom se vrlo brzo prešlo na te-zu, na kojoj se sve više insistiralo, da ju je neophodno usitniti na vi-še malih drÿava. S tim da ãe nastojati da te drÿave kasnije stave podsvoju prvo ekonomsku a zatim i politiåku kontrolu, ili, pak, obrnuto,zavisno od sluåaja do sluåaja.

* * *

Antisrpska propaganda, na samom poåetku krize, zasnivala se nadavno formiranim stereotipima, odnosno na produbqivawu tradicio-nalno formirane slike meðu Nemcima i Austrijancima o Srbima kaoneprijateqima (od samog poåetka stvarawa moderne srpske drÿave). Utome se ide toliko daleko da kada se Srbin opisuje, na primer, on jenajåešãe zao, prqav, ili, pak, „podbuo åovek kome iz raskopåane košu-qe vire maqave grudi."52 To je uraðeno po staroj matrici po kojoj su po-åev od Berlinskog kongresa pa sve do kraja Prvog svetskog rata u nemaå-koj i austrijskoj štampi prikazivani Srbi. Oni su u satiriånim åaso-pisima Kladeradaå (Kladeradatsch) Ulk (Ulk) i Simplicisimus (Simplicis-simus) od 1903. do 1918. godine predstavqeni kao neåisti, ušqivi iprqavi razbojnici.53 Nisu loše predstavqane samo Srbija i Crna Go-ra, kao Nemaåke ratne protivnice, veã i Srbi kao narod. Wihovom ru-ÿewu nema kraja. Do kulminacije dolazi kada su predstavqeni kao ga-mad skrivena u perju habzburškog orla.54 Istovremeno, kraq Petar je,pored ostalog, predstavqen kao „najprqaviji ðubrojed".55 Tada, za raz-liku od wihovog prikazivawa osam decenija kasnije kada je, kao što ãe-

87

51 U kominternovsko komunistiåkoj antisrpskoj i antijugoslovenskoj propagandidugo su u upotrebi bile sledeãe floskule: Jugoslavija je „veštaåka Versajska tvorevina",„velekosrpski hegemonizam", Srbi su „ugwetaåka nacija", i sl. Vidi: Istorijski arhiv KPJ,t. ¡¡, str., 69—71, 312, 319.

52 Süddeutsche Zeitung, 25. 9. 1990.53 Simplicissimus je kraqa Petra predstavio u: „opancima, åakširama, pojasom sa ja-

taganom, vezenim jelekom. To je takoðe kosmata, crnokosa i brkata prilika. Za pojasom muje torbica […] na koju je […] izvezena velika vaš. Drugi veliki insekt prisustvuje posve-ãewu novog kraqa […] pored nogu ðakona koji drÿi ogromnu posudu na kojoj je natpis 'Za-herlinov prašak za bube' takoðe ukrašen slikom neåistog insekta. Tako vrhovni svešte-nik umesto da posveãuje novog vladara svetim mirom zaprašuje ga praškom protiv gama-di." Podnaslov karikature je „Ceremonija je obavqena praškom za insekte" Simplicissi-mus, Nr. 15. 1903. Nav. prema: R i s t o v i ã, M. (2003). Crni Petar i balkanski razbojni-ci, Beograd: Åigoja, str. 26.

54 R i s t o v i ã, M. (2003). str. 56.55 R i s t o v i ã, M. (2003), str. 36.

mo videti, ruÿewe naroda rezervisano samo za Srbe, nisu boqe prošlini drugi balkanski narodi. Jednom se prikazuju kao zeåevi, drugi putkao odrpani i prqavi razbojnici, treãi put kao patuqci, a åetvrti putkao šahofske figure s kojim se igraju tadašwe evropske sile Nemaåka,Engleska, Rusija, Austrija i Francuska. S tim da, od karikaturnog pri-kazivawa, nije zaobiðena ni Srpska pravoslavna crkva.56

Istovremeno, u ovim najnovijim opisima Srba ne moÿe da izosta-ne da „oni nikada nisu zaboravili svoje junaåke pesme i pod komuni-stiåkim simbolima su sawali o velikosrpskom carstvu".57 To je samonastavak ranije formiranih stavova da je Balkan, a pre svega Srbija,bila „nerazrešivo klupko zavera, hajduåije i korupcije".58 I to nijebilo dovoqno, pa su tada Srbi, za mnoge Nemce i Austrijance postali„srpske sviwe"59 ili kada je za profesora Univerziteta u Frajburguwihova stvar bila „smrdqiva stvar".60 Zato se bez i malo zazora kaÿeda je Beograd „leglo ubica". Srbija je „beznaåajna i nepripitomqenadrÿava" koja je 1915. godine „zapalila poÿar na celoj zemaqskoj kugli".Istovremeno se u Srbiji „narod dosaðuje i ÿivi u išåekivawu krvo-proliãa i ubistava".61 Srbima kao narodu „nedostaje sposobnost, smi-sao za umetnost, razumevawe za socijalne, ekonomske i civilizacijskezahteve savremenog doba".62 Srbi su, takoðe, narod niÿih moralnihvrednosti. Zbog svega toga na jednoj razglednici u Nemaåkoj nagovešta-va se wihova fiziåka likvidacija putem masovnih vešawa.63 Da bi sekatkada potkrepila antisrpska propaganda u karikaturama se kopira odranije korišãena antisemitska matrica.64 Naravno, ovakvih epiteta,koje je nepotrebno više nabrajati, bile su pune stranice nemaåkih no-vina, periodike i pamfleta. Svi ti napisi puni su mrÿwe prema Sr-bima i kako je tada Vendel (R. Wendel) rekao: „Kod nas su Srbi okleve-tani više nego i jedan narod u Evropi."65 To klevetawe je nastavqeno smawim prekidima i 1990—1999. godine kao da od Prvog svetskog ratanije prošlo punih sedamdeset godina i kao da su zaboravili (iliopravdavali) strahote koje su Nemci (i Austrijanci) poåinili tokomPrvog i Drugog svetskog rata.

88

56 R i s t o v i ã, M. (2003). str. 19, 20, 21, 27, 31, 32, 39, 41, 42, 43, itd.57 Neue Kronen Zeitung, 7. 10. 1990.58 N o j b a h e r, H. (2005). Specijalni zadatak Balkan, Sluÿbeni list SCG, Beograd, str. 153.59 G o m o l (1916). Im Kampf gegen Russland and Serbien, Leipzig, str. 363. Nav. pre-

m a : S e l e s k o v i ã (1996), str. 15.60 M i e n e s k e (1915). Die deutsche Erhenburg von 1914, Stuttgart und Berlin, str. 97.

Nav. prema: S e l e s k o v i ã (1996), str. 15—16.61 Stratz, Serbien, Woche, 23. 10. 1915. Nav. prema: S e l e s k o v i ã (1996), str. 16.62 D a m m e r t (1916), str. 14. Nav. prema: S e l e s k o v i ã (1995), str. 19.63 Na toj razglednici kraq Petar je predstavqen u koÿuhu, sa štakom, za kojim tråi

stado ovaca sa srpskim kapama na glavama, u drugom planu crteÿa je niz obešenih na ve-šalama. Crteÿ je naslovqen: „Idila buduãnosti." U komentaru stoji: „Bila jednom jednazemqa Srbija, jedan narod kradqivaca ovnova. Srbi su odavno povešani, ovnovi su osta-li". R i s t o v i ã, M. (2003), str. 85.

64 R i s t o v i x ã, M. (2003), str. 55.65 W e n d e l, R. (1918). Südosteuropäische Frage, Berlin, str. 180. Nav. prema: S e l e -

s k o v i ã (1996), str. 5—6.

U nemaåko-austrijskoj štampi pred razbijawe/raspad druge Jugo-slavije åesto se insistiralo da „tradicionalno demokratski orijenti-sani Slovenci i Hrvati, s obzirom na to da su zapadno-katoliåke pro-vinijencije, […] konaåno su mogli da se oslobode 'samovoqe srpskihdespota' i srpsko-komunistiåke 'ugwetaåke i osvajaåke sile' ".66 Na po-vršinu, dakle, izbijaju, kao i u svim smutnim vremenima i prelomnimtrenucima u nemaåkoj istoriji, revanšistiåki i imperijalni ciqevi,koji su åesto zapoåiwali na Balkanu. (Na Balkanu su jednom i slomqe-ni.) Otuda se mogu razumeti, ali ne i opravdati, tako ÿestoki antisrp-ski stavovi koji su u ovim drÿavama bili formirani znatno ranije. Todobro ilustruje sledeãi primer: Fridrih Nauman [Friedrich Naumann(1860—1919)], inaåe idejni prethodnik nemaåkih liberala, stranke ko-joj je pripadao i nemaåki ministar inostranih poslova Hans DitrihGenšer (Hans Dietrich Genscher), u svojoj kwizi Bulgarien and Mitteleuro-pa (1916) za Srbiju kaÿe da se ona „kao smetwa ispreåava na putu stva-rawa Sredwe Evrope, i zato se kao neprijateqsko utvrðewe usred sred-woevropskog odbrambenog sistema ne moÿe trpeti".67

Svom ÿestinom forsiraju se gotovo jedan vek stare austrougarskefloskule o srpskom narodu i to bez imalo uvijawa. Srbi postaju „bi-tange" koje bi „trebalo prisiliti da pokleknu". Jugoslovenska armijasada postaje „åetniåka", a Srbija je „zloslutni sluåaj iredente" i novi„kolonijalni vladar na Balkanu".69 Nije ni to dovoqno, veã kada zatre-ba ona brzo postaje „militaristiåko-boqševiåki kompleks".70 Poredtoga, Jugoslavija je, po nemaåkoj štampi, „srbo-Jugoslavija" koja „nijecivilizovana zemqa" ili, pak, ona je „komunistiåko-srpska drÿava".71

Kroz mas-medije se, takoðe, provlaåi da su Srbi pravoslavci i vizan-tinci (åime im se na indirektan naåin odriåe pripadnost hrišãan-stvu i sugeriše wihova niÿa vrednost) dok su Slovenci i Hrvati hri-šãani demokratski i proevropski nastrojeni. Istini za voqu, imaprimera u kojima se opisuje stawe u Hrvatskoj u kojima se kaÿe da seSrbi „plaše da ne budu ponovo poklani kao u periodu 1941. i 1945. go-dine".72

U karakterizaciji Srba, odnosno širewu stereotipa o wima, idese toliko daleko da oni postaju „srpske sviwe". Analizirajuãi pisawenemaåke štampe Mihael Tuman (Michael Tuman), novinar Zeit-a, kaÿe:„Poreðewa s nacistima pri tom je bio samo obrazac åitave jedne kon-cepcije osobina koje su pripisivane Srbima. Šta sve ne åitamo: Srbi

89

66 B e h a m (1995). Mediji kao izazivaåi poÿara, str. 103.67 Nav. prema: K o n s t a n t i n o v i ã, Z. (1996). Imperija — limes — varvari, Ekonomi-

ka, god. 32, br. 3, str. 162—163.68 Citirana izjava Vilhelma ¡¡ pred Prvi svetski rat. Vidi: B a k i ã, J. (1998). Da

li je zapadna javnost u Srbiji prepoznala neprijateqa, Sociološki pregled, god. 32, br. 1,str. 9.

69 Vidi: B a k i ã (1998), str. 3—29.70 Frankfurter Allgemeine Zeitung, 4. 7. 1991. god. Nav. prema: H a r t m a n, R., 1999.

Åasni mešetari, Novi Sad: Prometej, str. 82.71 Frankfurter Allgemeine Zeitung, 3. 7. 1991.72 Salzburger Nachrichten, 3.11. 1990.

kao 'pqaåkaški narod, koji voli da vlada', kao 'potomci Xingis Kana','uåenici Sadama Huseina' ili 'etnofundamentalisti'. Kada treba, wi-hovo se ime pretvara u 'srboboqševike' ili 'radikalosrbe'. Karikatu-risti crtaju Srbe kao sviwe koje se vaqaju, mutirane bikove, krvoloånevukove, zmije s dva jezika, strvoÿdere, gladne hijene i pitbule. Zapad,dakle, nije imao veze s qudima, veã s monstrumima."73 Da bi ovakvo od-reðewe Srba bilo uverqivije sve se (zbog lakšeg prihvatawa na Zapa-du) povezuje s komunizmom. Divqaštvo, varvarizam, pravoslavqe, vi-zantinizam, komunizam, srpstvo i åetništvo ne retko se, vidi para-doksa, stavqaju u istu ravan. Ova antisrpska propaganda kao da je izvu-åena iz arhiva Paveliãeve NDH kada je Novi list u ålanku „Dosta je" pi-sao: „Srbi ni pre ni sada ne prave razliku izmeðu åetništva, komuni-zma ni srpstva".74 Ili, pak, još od Stjepana Radiãa koji je (1919. godi-ne) u propagandne svrhe izjednaåavao boqševizam sa srpstvom.75 Zatoimamo åesto iznošeno mišqewe u nemaåkim i austrijskim medijima dasu se Srbi „dobrovoqno […] opredelili za komunizam".76 Odakle sledi,da je on, od strane Srba, nametnut ostalim narodima na Balkanu, odno-sno Hrvatima i Slovencima, što ih u ovom sluåaju posebno interesuje.

Nemaåka štampa u zapadnoevropskom javnom mwewu širi strah odSrbije, kao da je ona znaåajna ekonomska i vojna sila. Za wu je ona osta-la „posledwi bastion lewinizma u Evropi". I ne samo to, nego bi Sr-bija mogla da postane „tvrðava komunizma", iz koje bi moglo da doðe doobnove Sovjetskog Saveza i „ponovo vaspostavqeni poredak lewini-zma-staqinizma da se raširi na istoånu polovinu Evrope".77 To trebaspreåiti po svaku cenu. U tom ciqu dozvoqena su sva sredstva: prvotreba razbiti Jugoslaviju a zatim kazniti Srbiju i onesposobiti je naduÿi period a po moguãnosti i trajno. Da se sluåajno ne bi oporavilatreba je svesti u granice kakve su bile pred balkanske ratove. Pri tomse istiåe da su Srbi s oruÿjem u rukama svoju teritoriju za nepun vek,po jednima tri puta,78 a po drugima „åetiri puta uveãali", åime su,hteli to ili ne, indirektno priznali koji su glavni motivi ovih na-pada. Da bi se što pre isposlovalo priznawe Slovenije i Hrvatskesmišqa se propagandna krilatica „priznawe ili rat", koju najåešãeponavqa kquåni glasnogovornik razbijawa Jugoslavije austrijski mini-star inostranih poslova Alojz Mok (Alois Mock) a sve vreme ga podrÿa-va i nemaåka diplomatija. Ova krilatica u sebi je krila wihovu glavnustrategiju: prvo priznawe a potom rat, koji ãe neminovno izazvati topriznawe, a nakon toga ãemo se umešati mi ili naši saveznici.

90

73 Die Zeit, 2. 9. 1994. Nav. prema: H a r t m a n, R. (1999), str. 142. Takoðe vidi:Ÿ i v k o v i ã, N. (2003), str. 69 i 136.

74 Novi list (Zagreb), 16. 9. 1941.75 S t a n k o v i ã, Ð. (1995). Nikola Pašiã i Hrvati, Beograd: BIGZ, str. 45.76 B a k i ã, J. (1999). Stereotipi o Srbima u javnosti pojedinih zapadnih nacija,

Nova srpska politiåka misao, god. 6, br. 1—2, str. 34—35.77 R e i s s m ü l l e r, J. R. (1991). Worum es in Jugoslawien geht, Frankfurter Allgemeine

Zeitung, Februar 4.78 Wochenpresse, 13. 12. 1990.

Po dobro isprobanim principima totalne propagande u Nemaåkoja naroåito prvo u Habzburškoj monarhiji a zatim u Austriji šire segotovo ceo vek stereotipi o Srbima. Osnovne postavke antisrpske pro-pagande smišqene su znatno ranije, zapravo od kada je Austrija bacilaoko na Bosnu i Hercegovinu još u 17. veku. To postaje naroåito znaåaj-no posle sporazuma Katarine ¡¡, ruske carice (1762—1796) i Josifa ¡¡,austrijskog cara (1780—1790), po kome je Bosna i Hercegovina postalaaustrijska interesna sfera.79 Uzrok tome je bio wen drÿavni programširewa na jugoistok Evrope. Zato je u interesu kanalisawa i koordi-nisawa te propagandne aktivnosti car Josif ¡¡ kao predhodnicu osno-vao (1785. godine) fond za vaspitavawe bosanskih frawevaca.80 Da biodmah nakon smirivawa revolucije, odnosno 1849. godine Habzburškamonarhija Bosni i Hercegovini posvetila punu paÿwu i na wenoj te-ritoriji postavila mreÿu diplomatskih predstavništava i to, poredgeneralnog konzulata prvo, u Travniku a zatim u Sarajevu, konzulate uMostaru i Bawaluci, a konzularne agencije u mawim mestima sa znat-nim brojem pokretnih agenata.81 Za izdrÿavawe agenata u Bosni i Her-cegovini Dunavska monarhija izdvaja 1854. sumu od 100.000 forinti(što je za to vreme bila znaåajna svota), a od 1866. godine 20.000 fo-rinti godišwe.82

Antisrpska propaganda, u obliku u kojoj je prepoznajemo 90-ih go-dina dvadesetog veka, u kojoj se insistira da sve nevoqe na Balkanu po-tiåu od nastojawa Srba da stvore „veliku Srbiju" u suštini je formu-lisan pred bosansko-hercegovaåki ustanak (1875) i nakon dodele Bosnei Hercegovine, od strane velikih evropskih sila, Austro-Ugarskoj (1878)na upravu. Ta propaganda je bila toliko ÿestoka da je (iz svojih drÿav-nih interesa) prihvata i ruski car Aleksandar ¡¡.83 Bewamin Kalaj (Be-njamin von Kállay, 1839—1903) upraviteq Bosne i Hercegovine i pove-renik grofa Andrašija (Gyula, Gróf Andrássy, 1823—1890) insistirao jeda treba produbqivati verske protivureånosti izmeðu Srba i Hrvata iaktivno je radio na povlašãivawu hrvatske mawine. Da bi posle guše-wa zajedniåkog ustanka pravoslavaca i muslimana iz 1881. godine u is-toånoj Hercegovini austrougarska vlast zdušno radila na wihovom su-kobqavawu i ponovnom svaðawu ne samo u Bosni i Hercegovini nego iu drugim okupiranim oblastima Balkana.84 Za to postoje mnoge åiweni-

91

79 Ã o r o v i ã, V. (1999). Bosna i Hercegovina, Glas srpski, Bawa Luka, str. 200.80 Ã o r o v i ã, V. (1999), str. 200.81 E k m e å i ã, M. (1997). Radovi iz istorije Bosne i Hercegovine H¡H veka, Beograd:

BIGZ, str. 12.82 E k m e å i ã, M. (1964). Spoqni faktor u pripremawu balkanske revolucije 1848—

1875, Jugoslovenski istorijski åasopis, br. 3, str. 14.83 Ruski car je pisao austrijskom da razume „Ta repugnance pour la formation d'un

Grand Etat Serbe. Je repousse comme Toi cette combination." Vidi: S u m n e r, B. H., Russiaand the Balkans 1870—1880, Oxford, 1937, r. 208. Nav. prema: E k m e å i ã (1997), str. 262.

84 Agrarno pitawe je ostavqeno nerešeno (o kojem su Srbi i muslimani imali su-protstavqene interese), uz pomoã austro-ugarske vlasti izdavan je list Bošwak, musli-mani koji su se opredelili kao Srbi bili su progawani, itd. Vidi: Ã o r o v i ã, V.(1999). Bosna i Hercegovina, str. 214—215.

ce. Jedna od wih je i ta da grof Kuen Hedervari (Károly, Gróf Khuen He-dervary, 1849—1918), hrvatski ban (1883—1903), takoðe poverenik grofaAndrašija a kasnije predsednik maðarske vlade, povlašãuje Srbe u Hr-vatskoj, što se, naravno, nije dopadalo mnogim Hrvatima. Posle izve-snog smirivawa antisrpska propaganda ponovo je aktivirana u austrij-skoj štampi pred poåetak aneksione krize (1908) i nastavqena sve dozavršetka Prvog svetskog rata, da bi bila obnovqena u nemaåko-au-strijskoj štampi åetrdesetih godina prošlog veka.

Pred sam aprilski rat Gebels (Josef Goebbels) daje uputstva nemaå-koj štampi kako treba pisati o Jugoslaviji: Prema tom uputstvu u svimizveštajima s terena treba insistirati na tome kako „Srbi sistemat-ski progone mawine", zatim „kako srpski vojnici pale nemaåke kuãe",kako se „stvaraju koncentracioni logori za nemaåke mawine" i kako„srpska vlada naoruÿava srpske bandite". Istovremeno ãe nemaåka štam-pa u Jugoslaviji potpirivati „antisrpsko oseãawe Hrvata, haotiånuprivrednu situaciju, teške socijalne uslove, itd."85 Ovo uputstvo jebrzo materijalizovano. Samo nekoliko dana kasnije, posle ovih Gebel-sovih uputstava, Völkischer Beobachter objavquje udarni tekst s naslo-vom: „Raste antisrpsko raspoloÿewe Hrvata", u kome se, izmeðu osta-log, kaÿe da hrvatska opozicija na åelu s Paveliãem radi „na oslobo-ðewu i odvajawu od Srbije".86 Sliåna upustva dobija i vojska. U pozna-toj Direktivi o pripremama za napad na Jugoslaviju od 28. marta 1941.godine koju je izdao naåelnik nemaåke Vrhovne komande ferdmaršalfon Kajtel doslovice stoji: „S obzirom na to da su Srbi bezobzirnougwetavali nesrpske narodnosti Jugoslavije, naroåito Hrvate i Make-donce, treba prikazati da nemaåka vojska ne dolazi u hrvatske, bosanskei makedonske kuãe kao neprijateq. Naprotiv, ona ÿeli da ih saåuva daih srpski šovinisti ne bace na ratište".87 Nemci pri tom nisu zabo-ravili da izdaju nareðewe da se pojaåa rad petokolonaških organizaci-ja Jupiter, Kulturbund i dr.88 Sve je to, ali nešto u blaÿem i veštijemobliku, ponovqeno 1989—1992. godine.

Da je reå, kako bi Brodel (Fernand Braudel) rekao, o strukturama ko-je dugo traju potvrðuje åiwenica sa su Gebelsova i Kajtelova uputstvanaslowena na ranije austrijske i nemaåke stavove. Ona su pedeset godi-na kasnije postala kquå antisrpske propagande u Nemaåkoj i Austriji,koja ãe kao po diktatu slediti i ostali zapadni mas-mediji. Doslovceãe ponoviti sve ranije izreåene optuÿbe protiv Srba. Neupuãenom åi-taocu teško je prepoznati da li su ti tekstovi pisani 1914. ili 1941,odnosno 1991. godine. Samo što ãe ih sada, u novim tehniåkim uslovi-ma, potkrepiti montiranim slikama „zloåina" s terena. Sliåno ãe, na

92

85 Nirnberška dokumenta, JMT, VII, str. 64, UCA, VI, str. 189, dok. 34—39, R. S. Nav.prema: T e r z i ã, V. (1984). Slom Kraljevine Jugoslavije…, tom ¡¡, Partizanska knjiga, Beograd,str. 43—44.

86 Völkischer Beobachter, 2. 4. 1941. Nav. prema: H o r i, L. B r o s c a t, M. (1994). Usta-ška drÿava Hrvatska 1941—1945, DBR International Publishing, Beograd, str. 14.

87 T e r z i ã, V. (1984), tom ¡¡, str. 34.88 T e r z i ã, V. (1984). tom ¡¡, str. 44.

primer, postupiti i Frankfurter Allgemeine Zeitung, koji ãe Jugosloven-sku narodnu armiji proglasiti za „srpsku borbenu silu", a wen dopri-nos „antihitlerovskoj koaliciji" potcewivati jer ona „ni u ranijimvremenima nije stekla nikakve zasluge za Jugoslaviju". To govori o wi-hovom nastojawu da sve što ima ikakve veze sa Srbima i Srbijom trebaocrniti i povezati s fašizmom i boqševizmom! Pomiwawe antihi-tlerovske kolicije a pri tom se do detaqa sluÿiti wegovim metodima,s jedne, i toboÿwa briga za Jugoslaviju, s druge strane, cinizam je prvevrste. Zatim iznosi ono kquåno, nameweno ne samo za unutrašwu negoi za inostranu upotrebu: „po završetku rata usledila je ogromna geno-cidna akcija ubistava, pre svega protiv hrvatskog i slovenaåkog naro-da, kao i protiv nemaåke i albanske mawine."89 Iznova pokrenuto pi-tawe Albanaca samo je priprema za proizvodwu i pripremu sledeãekrize koja je ubrzo usledila. Na „genocidnoj" akciji Srba u kasnijemperiodu ãe se sve više i sve åešãe insistirati.

Gotovo na istom gebelsovskom zadatku našao se pedeset godina ka-snije i beåki Kurier, koji ponašawe „srpske vlade, srpske armije, ået-niåke soldatetske, ali i mnogih opozicionara i intelektualaca" optu-ÿuje za varvarizam, orijentalizam i nacionalizam.90 Beåki Die Presseiz pera Irene Miler tvrdiãe kako su Hrvati „nakon rata ponovo ispa-štali pod srpskom vlašãu",91 zaboravqajuãi, odnosno preãutkujuãi dasu nakon rata Jugoslavijom vladali Hrvati i Slovenci (Broz, Kardeq iBakariã). Istovremeno nemaåki Spiegel je poåetkom jula 1991. godineobjavio udarni tekst pod naslovom: „Tamnica naroda Jugoslavije: terorSrba" (što je preuzeto iz arsenala kominternovskih optuÿbi). U ne-maåkoj i austrijskoj štampi nije mnogo boqe prošla ni srpska opozi-cija, wene voðe se najåešãe, zavisno od dnevne potrebe, oznaåavaju kao„nacionalisti", „krajwi nacionalisti" ili, pak, „ultranacionali-sti".92 Po beåkom Kurier-u o velikoj Srbiji pored Slobodana Miloše-viãa i Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini sawa i Vuk Draškoviã„koji je više nacionalistiåki orijentisan".93 U vreme prvih više-stranaåkih izbora u Srbiji pisaãe: „Ukoliko pobedi opozicija […] uSrbiji ubrzo neãe više biti boqševizma, ali ãe i daqe biti istoonoliko nacionalizma ÿeqnog da vlada kao i pod Miloševiãem".94 Za-lagawe i za najmawi srpski nacionalni interes biãe proglašeno zanacionalizam (åitaj šovinizam) i hegemonizam. Sve to vreme nemaåkui austrijsku štampu, ni malo ili gotovo ni malo, ne interesuje polo-ÿaj Srba u Hrvatskoj. A ako i piše o wihovom poloÿaju tada „nova, de-mokratski izabrana vlada Hrvatske nije do sada poåinila nijedan nasi-lan åin protiv srpskog stanovništva"!95 Ako imamo u vidu åiwenice

93

89 Frankfurter Allgemeine Zeitung, 1. 3. 1991. Nav. prema: H a r t m a n (1999), str. 148.90 Vidi: B a k i ã (1999), str. 34.91 Die Presse, 5. 3. 1991.92 Die Presse, 17. 9. 1990. Zatim: Die Presse, 21. 9. 1990; Die Zeit, 12. 7. 1991.93 Kurier, 2. 11. 1990.94 Frankfurter Allgemeine Zeitung, 12. 12. 1990.95 Die Welt, 2. 8. 1991.

da je ovo pisawe najåešãe prenosila hrvatska i slovenaåka štampa ielektronski mediji, ono je imalo višestruki propagandni ciq: prvo,(po Hitlerovoj i Gebelsovoj zamisli) pojaåati unutrašwe netrpeqivo-sti, drugo, još više okrenuti Slovence i Hrvate protiv Jugoslavije,treãe, stvoriti konfuznu situaciju kako u zemqi tako i van we kako bise lakše ostvarili sopstveni ciqevi, i åetvrto, na poåetku stvarati akasnije pojaåati antisrpsko raspoloÿewe kod evropskog javnog mwewa.

Navedeni primeri više nego jasno govore da je kquåni motiv, asamim tim i pokretaå ove antisrpske propagande, nemaåki i austrijskirevanšizam, koji je povremeno preobuåen u borbu protiv komunizma iza qudska prava, tako da je antisrpska propaganda povremeno prekrive-na slojem antikomunizma. Tom prilikom, austrijska štampa, ne propu-šta da kaÿe da je reå o neprijatequ. A da je reå o neprijatequ dokazujeåiwenica da se nemaåka i austrijska liberalna štampa nije libila dakoristi, woj mrske, kominterovske stereotipe o Jugoslaviji. U toj situ-aciji zna se kako se postupa s neprijateqem: treba ga svim raspoloÿi-vim sredstvima, poåev od diplomatskih, preko propagandnih i ekonom-skih, pa sve do vojnih, poraziti i primorati na kapitulaciju. U istovreme za to, po starom receptu, u zemqi pripremiti logistiåku podr-šku. Najkraãe reåeno, protiv wega (neprijateqa) dozvoqena su sva sred-stva.

Slamawu Srbije trebale su da posluÿe i ekonomske, a da se wenglas ne bi åuo kulturne, nauåne i sportske sankcije. S tim u vezi, ne-što kasnije, posle priznavawa nezavisnosti Sloveniji, Hrvatskoj iBosni i Hercegovini, i nakon uvoðewa sankcija SR Jugoslaviji, Frank-furter Allgemeine Zeitung izveštava: „Dve drÿave Jugoistoåne Evrope —Rumunija i Gråka — kopnenim putem šaqu gorivo u Srbiju. One to åi-ne delimiåno iz politiåkih razloga, a delom što obe pripadaju pravo-slavqu…"96 Kao što vidimo ne biraju se sredstva da se Srbi i Srbijaocrne i da se spreåi i najmawe kršewe sankcija, kako bi se danas slo-mila a sutra stavila pod kontrolu wena privreda. Kasnije ãe mnogi ne-maåki i austrijski novinari obigravati jugoslovensku granicu premaRumuniji, Bugarskoj i Makedoniji i izveštavati o svakoj propuštenojcisterni nafte, i tako ãe zloupotrebiti svoj novinarski poziv postu-pajuãi åešãe kao agenti svojih obaveštajnih sluÿbi nego kao objektiv-ni izveštaåi s terena. Nisu ih interesovale posledice sankcija postanovništvo. (Granica s Maðarskom je s wihovog stanovišta bilabezbedna). Da paradoks bude veãi, isti ãe nešto kasnije (posle demo-kratskih promena u Srbiji), u raznim edukativnim programima (kojeplaãaju wihove vlade ili razne vladine agencije), drÿati slovo novi-narima s prostora druge Jugoslavije o profesionalnom i objektivnominformisawu.

Nemaåka i austrijska štampa za åas su se, kad je reå o Srbima, vra-tile u svoje „zlatno" vreme pred Prvi i Drugi svetski rat. Zanimqivo

94

96 Frankfurter Allgemeine Zeitung, 15. 7. 1992. Nav. prema: R a z u m o v s k i, D. (1995).Bog to ÿeli, u: Srbija mora umreti, str. 82.

je napomenuti da nije zaboravqeno da se kaÿe da su Slovenija, Hrvatskai Bosna i Hercegovina sve do 1918. godine bile u sastavu Habzburškemonarhije. Pri tom se ni reåi ne kaÿe: prvo, o okupaciji Bosne i Her-cegovine 1878, a zatim o wenoj nasilnoj aneksiji iz 1908. godine.Istovremeno se insistira na tome da se Jugoslavija „raspada upravotamo gde je nekada prolazila stara granica Monarhije".97 Maltene, kaoda je reå o wihovoj teritoriji na koju imaju istorijsko pravo! Sloveni-ja i Hrvatska su pod srpskom dominacijom pa se indirektno sugerišezakquåak da su Srbi krivi za wen krah i da ih od te dominacije trebaosloboditi.98 U sledeãoj fazi oni moraju biti kaÿweni, ne samo zatošto se suprotstavqaju razbijawu druge Jugoslavije po unutrašwim ad-ministrativnim granicama, veã i za ranije uåiweno „zlo" uåešãe urazbijawu Austro-Ugarske monarhije" i za suprotstavqawe nemaåko-au-strijskim pohodima prema Bliskom Istoku. Da bi prvo Austrija a za-tim Nemaåka ostvarile taj ciq bilo je neophodno osvajawe Balkana, od-nosno srpskog etniåkog prostora.

Srbi se, još pre otpoåiwawa sukoba na prostorima druge Jugosla-vije, u austrijskoj i nemaåkoj štampi proglašavaju za fašiste. Ta op-tuÿba je smišqena kako bi se lakše pokrenula medijska kampawa pro-tiv wih (po sistemu: ko danas moÿe biti uz fašiste), s jedne, i da bise time relativizovala odgovornost za sopstveni fašizam, s drugestrane.100 Kako bi lakše obezbedili osudu Srba, neposredno nakon ot-poåiwawa sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj, preuzimaju vatikansku pro-pagandnu krilaticu da je „Srbija nesporni agresor" i nameãu je osta-lim ålanicama Evropske zajednice. Kasnije se u najtiraÿnijim novina-ma i na najgledanijim TV stanicama ispredaju priåe o srpskim zloåi-nima u Bosni i Hercegovini koji se obavezno naduvavaju kako bi se Sr-bi optuÿili za genocid. Pri tom se preãutkuje, da nema rata bez zloåi-na — koje najåešãe åine sve strane umešane, odnosno voqno ili nevoq-no uvuåene u sukobe. Naroåito kada je reå o unutrašwim graðanskimili verskim ratovima.101 Istovremeno muslimanski i hrvatski zloåinise preãutkuju ili minimizuju. Neãe ni to preãutkivawe biti dovoqnonego ãe muslimanske i hrvatske zloåine pripisivati Srbima. Kao ilu-

95

97 M a g e n s c h a b, Hans, Konflikt Srba i Hrvata — hiljadu godina mrÿnje, Kurier, 6. 10.1990.

98 Sledeãi citat dosta dobro oslikava ovu nemaåku antisrpsku histeriju: „(Srbin)ispoqava svoju preku, neprijatnu narav (citiran Bizmark, pr. J. B.) Srbija predstavqanaroåito zloãudan sluåaj iredente koji remeti mir". Nav. prema: B a k i ã, J. (1998), str.3—29.

99 Saveznici, sve do sredine 1918. god. nisu imali nameru da razbiju Monarhiju.Preokret se poklapa s pobedama srpske vojske na solunskom frontu i wenim muwevitimpobedniåkim maršom do Graca. K r i z m a n, B. (1958), Stvaranje jugoslovenske drÿave, Pre-gled, god. 10, kw. 2, str. 333—353.

100 Na to ih je kasnije, kada su uporeðivali logore u Bosni i Hercegovini s naci-stiåkim logorima upozorio Simon Vizental: Na taj naåin „relativiše se uništavaweJevreja od strane Nemaca". Die Tageszeitung, 13. 8. 1992.

101 Polibije kada opisuje unutrašwi (graðanski) rat u Kartagini, kazuje da je onbio krvaviji od svih do tada poznatih spoqašwih ratova. Vidi: P o l i b i j e (1988),Istorije, Novi Sad: Matica srpska, ¡¡. 71, 72.

straciju navešãemo masakr hrvatskih vojno-policijskih snaga nad srp-skim stanovništvom u Gospiãu 1991. godine. „Filmski izveštaj kojiprikazuje osakaãena tela dvojice mladiãa bio je emitovan na hrvatskoj inemaåkoj televiziji, pri åemu je saopšteno da je reå o Hrvatima koje suzaklali Srbi. Kasnije su roðaci prepoznali ÿrtve kao Srbe."102 Neštokasnije ãe otiãi korak daqe pa ãe, na primer, muxahedina s Istoka an-gaÿovanog na strani muslimana u bosansko-hercegovaåkom ratu, s odse-åenom glavom srpskog seqaka u ruci kao ratnim trofejom, u medijimaprikazivati kao Srbina (Turski mediji, da bi se pohvalili, taåno ãeizvestiti ko je ÿrtva a ko egzekutor). Takve slike kod gledalaca stvarajujake emocije posle kojih odobravaju i one akcije (u ovom sluåaju protivSrba) koje inaåe ne bi odobrili.

Sve u svemu, nemaåka i austrijska propaganda zasnivala se na ra-nije formiranim stereotipima o Srbima u nemaåkoj javnosti. Ona jesprovedena kroz mas-medije, koji u skladu s tako formiranim stereoti-pima za sve nevoqe i probleme nastale na prostoru druge Jugoslavijeoptuÿuju Srbe i Srbiju. Austrijski i nemaåki mediji uveliko preuzi-maju antisrpsku propagandu prvo iz slovenaåkih i hrvatskih, a neštokasnije i iz sarajevskih muslimanskih izvora. Saradwa izmeðu hrvat-skih i nemaåkih medija, posebno Deutsche Welle-a, i Radio televizijeZagreb je i formalizovana.103 U ovoj kampawi Srbi se sistematski optu-ÿuju, prvo, za komunizam, lewinizam i staqinizam; a zatim se prekokomunizma dolazi do hegemonizma. Zato oni hoãe da pokore mlade demo-kratije severozapadnih republika. Tu se zatim u priåu, kao po klišeu,upliãe velikosrpski hegemonizam a povremeno i pravoslavqe. Åesto nito nije dovoqno veã se rimokatolicizam, a samim tim i narodi koji mupripadaju (Slovenci i Hrvati) proglašavaju za napredne i kulturne, aSrbi, s obzirom na to istoåne vere, za zaostale, nekulturne i nazadne.

Kquåni razlog ove antisrpske propagande bio je u tome da se Slo-venci i Hrvati ohrabre na put secesije. Istovremeno, time je vršenpritisak na saveznike, kako vlade tako i medije a preko wih i na wi-hovo javno mwewe, da što lakše prihvate otcepqewe Slovenije i Hr-vatske. Optuÿivawe Srba za boqševizam, hegemonozam a povremeno i zafašizam imalo je za ciq skretawe paÿwe sa stvarnih uzroka jugoslo-venske krize i istovremeno za politiåko i pravno opravdawe najavqe-ne secesije severozapadnih republika. U tom poslu najvaÿnije je biloamnestirati najpre Sloveniju i Hrvatsku a zatim i sebe za razbija-we/raspad druge Jugoslavije. Istovremeno tu se krije zaåetak wihovekasnije optuÿbe Srba i Srbije kao jedinih krivaca za weno razbija-we/raspad.

Nemaåki intelektualci, kao i wihovi mas-mediji, meðu prvima suiskazali svoje, istorijski uslovqeno, antisrpsko raspoloÿewe, s jedne,što pokazuje da je u Nemaåkoj postignut konsenzus da se druga Jugosla-vija razbije, s druge strane. Prethodni stav oåito ilustruje jedan pri-

96

102 P o g g i o l i, Sylvia, Zamka dezinformisanja, Extra, 23. maj 1994. u: Medijski ratprotiv Srba (1995), prir. Ÿ. Ivanoviã, Beograd: Tanjug, str. 108.

103 Deutsche Welle, 23. 9. 1990. Nav. prema: Tanjug press, 25. 9. 1990, str. 7.

mer: nemaåki filozof J. Simone je još aprila 1990. godine na jednojfilozofskoj konferenciji nagovestio da ãe Nemaåka Jugoslaviji uvestisankcije ako se JNA bude suprotstavila secesiji zapadnih republika.104

Sve to neodoqivo podseãa na stanovište wihovih nešto starijih ko-lega pred Prvi i Drugi svetski rat. To stanovište je saÿeto izneoHerman grof od Kajzerlinga (Herman Graf von Kayserling) kada piše dasu Srbi „primitivna rasa ratnika i razbojnika". Da je neprijateqstvo(revanšizam) prema Srbima uzelo duboke korene meðu Nemcima potvr-ðuje izjava Gintera Grasa (Günther Grass): „Za mene su agresori u prvomredu Srbi",106 ili, pak, kasnije Habermasovo (Jürgen Habermass) oprav-dawe NATO agresije.107 Sliåno je bilo i u ranijem periodu. Antisrpskostanovište vidi se i u nemaåkom romanu pred Prvi svetski rat, da bikasnije, kako su se sukobi smirivali ono bivalo sve mawe, a kako se bu-dio nacional-socijalizam tako je negativna predstava o Srbima ra-sla.108 U toj propagandi ne ispušta se Hrvatska, za koju se nemaåki ro-man posebno interesuje. Zato se ne propušta da se napiše da je Beograd„spreman da pojaåa hrvatsko iseqavawe i da ga potpomogne drÿavnimsredstvima".109 Na drugom mestu provlaåi se priåa da Srbi ugwetavajuHrvate, i da su Srbi narod koji ako je tek dodirnula civilizacija.110

Naravno, u mnogim od wih ima i pohvala za Srbe. I ovde se potvrðujeod ranije poznata åiwenica, o kojoj ãe kasnije biti još reåi, da najve-ãi deo evro-ameriåkih medija i intelektualaca u potpunosti sledi po-litiku svojih vlada. To se moglo videti i za vreme NATO agresije naSR Jugoslaviju. Antisrpsko raspoloÿewe jednog dela evropskih i ame-riåkih intelektualaca kasnije se moglo jasno videti u wihovim reago-vawima za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju."111

* * *

Austrijska i nemaåka propaganda u pridobijawu zapadnog javnogmwewa, za stvar svojih štiãenika, ne preza ni od åega. Ona vešto ko-risti postupke ili greške pojedinaca (kojih u svakom sukobu ima) pri-padnika srpskog naroda. Iz tih pojedinaånih sluåajeva izvlaåe se op-

97

104 Ÿ u w i ã, S. (1995). Sudbina, duh i sredina — tri toposa germanske evropskeideologije, u: Kako misliti buduãnost Evrope, Beograd: FDS, str. 60—61.

105 Kayserling Count Herman, Europe, Translated by Moniter Samvel, New York, Horco-urt, Brace Company, 1928. Nav. prema: T o d o r o v a (1999), Imaginarni Balkan, str. 217.

106 Junge Welt, 21. 7. 1995.107 O Habermasovom opravdawu NATO agresije. Vidi: V r a t u š a - Ÿ u w i ã, V.

(2000), Transformacija kritiåke teorije u apologiju u delu Jirgena Habermasa, Sociolo-ški pregled, god. 34, br. 1—2, str. 23—47.

108 M o j a š e v i ã, M. (1974). Nemaåko-jugoslovenske kulturne veze, Beograd: ICS,str. 181—190 i 203—242.

109 M o j a š e v i ã, M. (1974). Nemaåko-jugoslovenske…, str. 231.110 M o j a š e v i ã, M. (1974). Nemaåko-jugoslovenske…, str. 240 — 41.111 O antisrpskom raspoloÿewu ameriåkih i evropskih sociologa i wihovom nera-

zumevawu situacija u kojima je upleten interes wihovih drÿava, vidi wihove odgovore naprotestna pisma Sociološkog društva Srbije: Reagovawe sociologa iz sveta (1999), So-ciološki pregled, god. 33, br. 1—2, str. 161—174. Takoðe: V u k o v i ã, D. (1999), Fiat insti-tutia et pereat mundus, Sociološki pregled, god. 33, br. 3—4, str. 303—323.

šti zakquåci pa se, zatim, to predstavqa kao delo celog naroda. To seradi po scenariju, dobro isprobanom na drugim meridijanima, koji jeovde samo ponovqen. Zapravo, radi se po starom i dobro oprobanom re-ceptu da paÿwu „civilizovanog Zapada treba uperiti, poput laserskogzraka, na zloåine zvaniånog neprijateqa, a ne na one koje bi mogao daublaÿi ili okonåa".112 Zvaniåni neprijateq za nemaåku i austrijskuštampu, od samog poåetka jugoslovenske krize, kao i pre sedamdeset ilipedeset godina, bili su Srbi. Zato je ovde pre reå o istorijski prou-zrokovanoj mrÿwi nego o stereotipima. Na to ukazuju mnoge åiwenice.Za mnoge Nemce i Austrijance pred i za vreme Prvog svetskog rata, Be-ograd je bio „leglo mrÿwe i ubistava", zato je Austrija „dugo moralaåekati na osvetu".113 Sve se to ponovilo tokom 1941—45. godine i aktue-lizovalo staru nemaåku teÿwu za osvetom. Nemaåka mrÿwa prema Srbi-ma obnovqena je poåetkom 90-ih. To je primetila i berlinski dopisniklondonskog Times-a An Mekelvoj (Anne McElvoy) kada konstatuje da „jezabriwavajuãe da u Nemaåkoj vlada primitivna mrÿwa prema Srbi-ma".114 Nešto kasnije, odnosno po razbijawu Jugoslavije to ãe priznatii hamburški Die Zeit, koji ãe konstatovati: „Otkako je okonåan Drugisvetski rat, još nikada Nemci nisu bili tako jedinstveni u svom ne-prijateqstvu prema Srbiji."115 To se nastavilo i kasnije. Zato je Ne-maåka bila jedan od glavnih zagovornika, poåev od raznih evropskihinstitucija do Ujediwenih nacija, da se SR Jugoslaviji prvo uvedusankcije a odmah zatim i da joj se ne prizna kontinuitet. Nakon togasledi wena aktivna uloga u naouruÿavawu šiptarskih terorista na Ko-smetu.

Antisrpska propaganda bila je svesno podrÿana (a i indukovana)od strane wihovih vlada. To se van svake sumwe moÿe dokazati (kao štosmo videli) analizom štampe. Na taj naåin pripremano je prvo raz-bijawe druge Jugoslavije i pokrenut rat u woj, a zatim stavqawe Bosnei Hercegovine pod meðunarodni protektorat, poput onog uvedenog naBerlinskom kongresu (1878) u korist Austro-Ugarske, za šta ãe se obra-zloÿewe, što je inaåe åest sluåaj u istoriji, vrlo lako naãi. Sledeãikorak bio je dezintegracija i same Srbije poåev od podstrekivawa i ka-snijeg naoruÿavawa Šiptara do finansirawa opozicije.116 Sve u ciqukako bi se Srbija što više destabilizovala.

Austrija ãe s nestrpqewem i neskrivenim zadovoqstvom doåekatida novi upraviteq Bosne i Hercegovine bude wen graðanin VolfgangPetriå (Wolfgang Petrisch) „umesto" negdašweg upravnika i wegovog ze-mqaka Bewamina Kalaja. I jedan i drugi ãe imati carska, ili, pak, ko-lonijalna ovlašãewa koja ãe obilato koristiti. To znaåi on ãe sme-

98

112 Å o m s k i, N. (1988). Godina 501, Novi Sad: Svetovi, str. 169.113 M o r a h t (1916). Tage des Krieges, t. ¡ Berlin, str. 187. Nav. prema: S e l e s k o -

v i ã (1996), str. 74.114 Die Zeit, 7. 2. 1922.115 Die Zeit, 19. 3. 1993.116 Opozicija je za taj posao 1992. godine od Nemaca dobila pet milona maraka.

à o s i ã, D. (2004). Pišåevi zapisi 1992—1993, Beograd: Filip Višwiã, str. 87.

wivati i postavqati po sopstvenoj voqi i nahoðewu legalno izabranepredstavnike, uticati na sudske odluke, donositi uredbe sa zakonskimovlašãewima i sliåno i tako u jednoj liånosti spojiti zakonodavnu,izvršnu i sudsku vlast! Time se stawe stvari u Bosni i Hercegovini uvelikoj meri vratilo na stawe u vreme vladavine Bewamina Kalaja. Akada je reå o ukupnom stawu na Balkanu (bar što se Austrije i Nemaåketiåe) ono bi se pribliÿilo situaciji neposredno nakon Berlinskogkongresa,117 ili u najboqem sluåaju pred Prvi svetski rat, odnosno štoje više moguãe bili bi poništeni wegovi rezultati, a Srbi kazniliza uåešãe u oba svetska rata i pretvoriti Balkan u svoju, kako se to uNemaåkoj govorilo izmeðu dva rata, sirovinsku bazu.

Na drugoj strani, bio im je potreban jedan narod u Evropi koji bibio optuÿen za fašizam i nacizam. Srbi, kao stari neprijateqi, za tuunapred napisanu ulogu su im dobro došli. Zato je ona u medijima do-bila toliki publicitet. Izjednaåavawem Srba s fašistima i nacisti-ma indirektno se skretala paÿwa svetske javnosti s nemaåkih i hrvat-sko-muslimanskih zloåina poåiwenih tokom Drugog svetskog rata, kakobi se oni relativizovali. Kao da se htelo reãi: nisu samo Nemci bilinacisti i zloåinci u Evropi, ili, pak, Hrvati i muslimani u Jugosla-viji veã, evo, i Srbi. Znaåi, izjednaåavawe Hrvata i Srba po zloåini-ma. To je samo priprema za sledeãi potez u kojem ãe se traÿiti potpunaamnestija i oslobaðawe nemaåke nacije od nacizma i fašizma, pa sa-mim tim i od krivice za holokaust.118 Po istom principu traÿiãe seosloboðewe Hrvata (svojih saveznika) svake odgovornosti za genocidnad Srbima u Drugom svetskom ratu. I tu se, izmeðu ostalog, krije za-što nemaåka i austrijska štampa preuveliåava srpske zloåine a svevreme ãuti o hrvatskim i muslimanskim. Pored toga, nemaåki i zapad-noevropski antisemitizam, koji je u posledwih pedeset godina poti-skivan i sakrivan, mogao se osloboditi u potpuno novoj formi, ali sa-da kao antisrbizam, jer je antisemitizam krajwe nepopularan. Zapravo,antisemitizam je u veãini evropskih zemaqa kaÿwiv, nasuprot tome naantisrbizmu se moÿe itekako politiåki (Kušner /Bernard Kouchner/ imnogi drugi) i materijalo profitirati.

* * *

Sjediwene Drÿave ãe od samog poåetka jugoslovenske krize igrativrlo aktivnu i na kraju ãe imati odluåujuãu ulogu u wenom „regulisa-wu". One ãe za kratko vreme, bar kad je reå o javno iznetom stanovištuwenih zvaniånika, preãi od zagovornika teritorijalnog integritetaJugoslavije do aktivnog i odluåujuãeg podrÿavaoca wene dezintegracijepo unutrašwim, administrativnim granicama. Taj zaokret je bio vrlo

99

117 „Tajnom konvencijom od 1881, Srbija ãe potpuno pasti pod austrijsku kontro-lu". Vidi. M e d l i c o t, W. N. (1956). Bismarck, Gladstone and the Concept of Europe, Lon-don, p. 337. Nav. prema: E k m e å i ã (1997). str. 281.

118 V r a t u š a - Ÿ u w i ã, V. (2000). Transformacija kritiåke teorije u apologi-ju…, Sociološki pregled, god. 34. br. 1—2, str. 32.

odluåan, odakle se moÿe pretpostaviti da je od ranije bio pripreman(ako ništa drugo kao jedna od varijanti). Pri åemu ãe, da bi se lakšeopravdao ovaj zaokret, odnosno razbijawe Jugoslavije, za sva zbivawa nawenim prostorima biti optuÿeni, od strane ameriåke vlade i woj na-klowene štampe, prvo srpsko rukovodstvo, a zatim i Srbi. Zato ãe oneubrzo postati jedan od kquånih zagovornika prvo ekonomskog a zatim ivojnog kaÿwavawa Srbije.

Ukratko, izloÿeni stav ameriåke administracije, na poåetku kri-ze, uveliko je, ako ne i odluåujuãe, odredio i stanovište ameriåkihmas-medija, zapravo kako se mewao stav administracije tako se i mewa-lo izveštavawe i komentarisawe medija. Zato su uticajni ameriåki me-diji na poåetku krize, za razliku od zapadnoevropskih, a posebno ne-maåkih i austrijskih, bili nešto uzdrÿaniji, ili bi se pre moglo re-ãi — bili su nešto veštiji, da bi na kraju prešli na gotovo neprija-teqski stav na sve što ima ne samo jugoslovenski veã i srpski pred-znak. Na ovom primeru, kao i na mnogim drugim (Pustiwska oluja, Ni-karagva, Avganistan, Irak, itd.), nije teško dokazati da ameriåki me-diji, kada je reå o spoqnoj politici, ili, kako oni sami kaÿu, kada jereå o ameriåkim „nacionalnim interesima", u potpunosti podrÿavajui propagiraju stavove svoje vlade — ma kakvi oni bili. Izvesne razli-ke postoje samo u vreme predizbornih predsedniåkih kampawi.

Izloÿene teze nije teško dokazati. Tako, primera radi, The NewYork Times izveštava da jugoslovenska štampa opasno raspiruje „naci-onalistiåke strasti", pri åemu se kaÿe da se to dešava „u Srbiji, kaoi u nekim od ostalih pet republika".119 Znaåi, sakriva se da se kaÿe ukojima, ali je vaÿno i simptomatiåno da se apostrofira iskquåivoSrbija. U veãini ovih izveštaja za raspirivawe nacionalizma optuÿu-je se srpsko rukovodstvo, dok se hrvatsko i slovenaåko, demokratskiizabrano (što se åesto naglašava) tu i tamo usput pomiwe. Zatim, kadase govori o situaciji u Hrvatskoj The Washington Post piše da su „polamiliona Srba koji su se naselili u Hrvatskoj u okviru pograniånihsporazuma koji datiraju još iz Prvog svetskog rata" (što je apsolutnonetaåno), odrÿali referendum u kome se traÿila „srpska kulturna au-tonomija u okviru Hrvatske".120 Potom se u The Washington Post-u121 iThe New York Times-u122 detaqno izveštava o potezima Srba za stvara-we kulturne i teritorijalne autonomije, zatim o wihovom oduzimawuoruÿja iz policijskih stanica i o wihovoj pobuni protiv hrvatske vla-sti i drÿave. Istovremeno gotovo da nema ni reåi da je taj otpor biouzrokovan, pre svega, iz straha od ponavqawa genocida nad wima zavreme Drugog svetskog rata i konstantnim progonom i maltretirawemsrpskog stanovništva u Hrvatskoj, ne samo sada nego i u ranijim peri-odima (posebno 1971), kako od strane drÿave, tako i od strane raznihhrvatskih „dobrovoqaca", ili, pak, paravojnih formacija.

100

119 B a d e n, S., Ÿrtvovana istina, The New York Times, 13. 9. 1990.120 H a r d e n, B. Imaginarni rat, The Washington Post, 16. 9. 1990.121 The Washington Post, 2. 10. 1990.122 The New York Times, 2. 10. 1990.

U veãini napisa, objavqenih na samom poåetku krize, insistira seda su Hrvati i Slovenci, s obzirom na to da su rimokatoliåke vere,prozapadno orijentisani. Takoðe, u svim tim napisima ne skrivaju sesimpatije za Hrvatsku i Sloveniju, a to znaåi i za wihove secesioni-stiåke namere, dok se srpski interesi preãutkuju ili preteÿno iskri-vqeno interpretiraju. Posle tako pripremqenog javnog mwewa, kasnijeneãe biti teško da to preraste u direktno podrÿavawe hrvatsko-slove-naåkih teÿwi uz istovremeno sistematsko optuÿivawe Beograda za na-cionalizam, komunizam, hegemonizam i sliåno.

Ameriåka štampa tokom 1990. godine prvo negativno piše o srp-skoj vlasti i srpskom komunizmu pa tek posle decembarskih izbora uSrbiji na kojima pobeðuje Socijalistiåka partija (tokom 91. i kasnije)i o srpskom narodu. To znaåi da je, na samom poåetku krize, pre svegaiz taktiåkih razloga, vlast uÿivala negativniji tretman od naroda.Ali, to se kasnije izgubilo, zapravo, kako se kriza zahuktavala, sve vi-še je gubila strpqewe. Ili, bi se pre moglo reãi, kako je napredova-lo interesovawe ameriåke administracije za „rešavawe" jugoslovenskekrize, posle zadobijenih simpatija u javnom mwewu, sve više se širi-la antisrpska propaganda. Te simpatije su i dobijene na osnovu dotada-šweg pisawa. Tako ameriåka štampa kao i administracija preko anti-komunizma i verovatno svojih strateških interesa i rešavawa sukoba usvoju korist, dolazi do antisrpske pozicije, koja se na neki naåin mo-rala opravdati.

U svrhu pridobijawa javnog mwewa za razbijawe Jugoslavije prvo seangaÿuju, ili zalaÿu, „neutralne" liånosti. Zatim se wihovim stavo-vima daje znaåajan publicitet. Kao primer moÿe se navesti ålanak uThe New York Times-u koji bez imalo uvijawa postavqa pitawe: „Trebali SAD da se zalaÿu za jedinstvenu Jugoslaviju" iz pera Xeri Lejber(Jeri Laber) i Kenta Endersona (Kent Anderson) — direktora i pravnogeksperta organizacije za zaštitu qudskih prava „Helsinki voå". Na se-bi postavqeno pitawe oni odgovaraju, ne pomiwuãi ni jednom reåjupravni aspekt, dokumente KEBS-a i druga akta meðunarodnog prava (kojesu potpisale Sjediwene Drÿave): „Ne postoji moralni zakon koji nasobavezuje da poštujemo nacionalno jedinstvo Jugoslavije".123 Ono ubrzo,kao što smo svedoci bili, neãe ni biti poštovano.

U isto vreme, ameriåka štampa u propagandnom ratu protiv Srbijeni od åega ne preza pa, samim tim, ni od ubacivawa u igru verskogaspekta. Tako zaåas u civilizovanoj i multikonfesiononalnoj Americivaskrsavaju sredwovekovni verski stereotipi o pravoslavqu nastali,pod uticajem viševekovne propagande Vatikana (koja je na suptilan na-åin nastavqena do današwih dana), u zapadnom delu evropskog konti-nenta.

Prvo se, primera radi, u The Washington Times-u naglašava da se„reÿimi u dve katoliåke republike sa slobodnim trÿištem, Hrvatskoji Sloveniji" zalaÿu za osamostaqewe, da bi se odmah zatim kazalo da

101

123 The New York Times, nav. prema: Glas Amerike, 11. 11. 1990.

se tome suprotstavqa Srbija gde su pobedili „izraÿeni nacionali-sti".124 Ubrzo zatim, u ameriåkoj štampi, rimokatoliåko hrišãanstvose izjednaåava s demokratijom, a pravoslavno hrišãanstvo s komuni-zmom i centralizmom, što podseãa na retoriku podizawa temperatureiz vremena Hladnog rata. U isto vreme kada se detaqno izveštava ofilmu jugoslovenskog Ministarstva odbrane prikazanom na RTS-u kojigovori o ilegalnoj hrvatskoj kupovini oruÿja u Maðarskoj, u vreme dokje Jugoslavija postojala kao meðunarodno priznata drÿava i u vreme kadse verbalno još podrÿava wena celovitost, tada se indirektno sugeri-še da je reå o srpskoj propagandi i jasno kaÿe da je reå o „navodnoj ku-povini".125 Moÿemo samo zamisliti kako bi The New York Times pisao,i kako bi Ministarstvo odbrane Sjediwenih Drÿava reagovalo, radiodbrane suvereniteta i integriteta zemqe, da su se Teksas ili Kali-fornija ilegalno naoruÿavali iz Meksika.

Prema pisawu Christian Sciance Monitor-a „rimokatoliåke republi-ke ÿele labavu jugoslovensku federaciju, dok dominantna (pravoslavna)Republika Srbija ÿeli åvrstu marksistiåku centralizaciju".126 Pri åe-mu je više nego jasno da je naglasak na „marksistiåku". Zato se, bezimalo ustezawa, kori Evropa, posebno Nemaåka, što s nekoliko divi-zija ne urazumi Srbe. S obzirom na to da je to i ranije, u dva navrata,radila, zašto ne i sada. To se opravdava, izmeðu ostalog, da je Hrvatska„jedna zapadna republika koja je pripadala habzburškom carstvu i bilavekovima prva linija odbrane hrišãanske Evrope". Tom prilikom sepreãutkuje da su tu odbranu uveliko åinili Srbi-Krajišnici. Slove-naåki i hrvatski secesionizam se pokušavaju opravdati ili minimi-zirati. Tako, primera radi, The New York Times u prvi plan svog uvod-nika stavqa: „Slovenija i Hrvatska negiraju bilo kakve separatistiåkenamere, ali kaÿu da ÿele da uåine Jugoslaviju labavom konfederacijomsuverenih republika."127 Dok u isto vreme austrijski Die Zeit preciznoizveštava da „predsednik slovenaåkog parlamenta, Franc Buåar, pod-vlaåi privremeni karakter konfederacije koja se traÿi".128 Naravno,sve je to bilo poznato ameriåkoj vladi, pa samim tim moglo je biti po-znato i medijima. Neãe dugo vremena proãi da se Zapad pozove, od stra-ne slobodne ameriåke štampe, na „osloboðewe demokratske Hrvatske odstaqinizma".129 Put za ameriåku štampu od staqinizma do rasizma nijedug, zato se u uglednom dnevniku moÿe bez i malo ustezawa objaviti dase „ne moÿe razgovarati ni pregovarati s rasistiåki nastrojenim Sr-bima."130 Ništa se ne prepušta sluåaju. Zato se u izveštajima s terena

102

124 The Washington Times, 28. 11. 1990.125 The New York Times, 26. 1. 1991.126 Nav. prema: B a k i ã (1999), str. 6.127 The New York Times, 31. 11. 1990.128 Die Zeit, 2. 11. 1990.129 Nav. prema: B a k i ã (1998), str. 11—15.130 The Washington Times, 24. 10. 1992. Nav. prema: P e t r o v i ã P i r o ã a n a c

(1999), str. 45.

kaÿe da je u Jugoslaviji reå o „vrednim rimokatoliåkim Slovenima" idrugima koji su „preteÿno pravoslavni" ili „muslimani".131

Ameriåki mas-mediji sve vreme trajawa jugoslovenske krize punopaÿwe posveãuju Kosovu i Metohiji, naroåito u emisijama Glasa Ameri-ke. U wima se mogu preteÿno åuti antisrpski stavovi analitiåara, ak-tivista raznih „humanitarnih" organizacija, ili, pak, pozvanih Šip-tara, ili, pak, Albanaca (iz Albanije ili SAD-a). Navešãu dva karak-teristiåna primera: Prvi, u intervjuu Glasu Amerike, bivši jugoslo-venski diplomata Ramadan Marmulaku (Ramadan Marmullaku) izjavquje:„Danas se na Kosovu na ivici gladi nalazi gotovo 60.000 Albanaca. Toje posledica srpskih i jugoslovenskih vlastodrÿaca."132 Kao da gladnihnigde nije bilo sem na Kosovu i Metohiji i kao da Jugoslavija (a najve-ãim delom Srbija), preko fonda za nerazvijene, nije uloÿila ogromnasredstva za razvoj pokrajine. I drugi, aktivistkiwa Meðunarodne hel-sinške federacije za qudska prava, izvesna Kristina fon Kol (Kristinevon Kohl), govori o „srpskoj okupaciji Kosova" a da partijsko rukovod-stvo pokrajine albanskog porekla (ne kaÿe komunistiåko, što bi bilosluåaj da je reå o srpskom), nije vodilo raåuna o ekonomskom razvojupokrajine. Pri tome naglašava da se situacija pogoršava jer „Srbi za-tvaraju sve vrste preduzeãa", a slovenaåkim i hrvatskim firmama „one-moguãavaju […] da nastave s radom". Na postavqeno pitawe: Kakvo jestawe s qudskim pravima za Srbe, odgovor je da se sastala samo s „eks-tremno nacionalistiåkim srpskim udruÿewem", odakle proistiåe dawihovi odgovori nisu relevantni (zato ih neãemo ni navoditi).133

Nekoliko dana po priznawu nezavisnosti Slovenije, Hrvatske iBosne i Hercegovine od strane ameriåke administracije, The Washing-ton Times, koji åesto prenosi stav zvaniånog Vašingtona, po ko zna ko-ji put aktualizuje problem Kosova i Metohije. Time se åini korak da-qe: vrše se pripreme za dezintegraciju Srbije. U tekstu koji opisujestawe u toj pokrajini piše: „ðake u školi su trovali plinom. Premanekim informacijama, neke su prisilno sterilisali…"134 Kao što vi-dimo u demonizaciji Srbije ne biraju se sredstva. To ide toliko dalekoda Srbi postaju rasisti! To „izveštavawe" postaje jasnije ako se upore-di s nekoliko godina kasnijim pisawem New York Times-a, da se „Va-šington zdušno nada da ãe moãi da raåuna na davnašwu ÿequ prete-ÿno rimokatoliåke Hrvatske da se išåupa iz balkanskih sukoba i pri-kquåi se Zapadu".135

Sadašwi, i s obzirom na to potezi ameriåke administracije pri-premaju se po isprobanim receptu putem štampe i elektronskih medija,kako bi kasnije javno mwewe podrÿalo wihove poteze, ma kakvi oni bi-

103

131 B a k i ã - H a j d e n, M. (1998). Reprodukcija orijentalizma: primer bivše Jugoslavije,Filozofija i društvo, XIV, str. 109.

132 Glas Amerike, 3. 12. 1990.133 Glas Amerike, 18. 11. 1990.134 The Washington Times, 14. 4. 1992.135 The New York Times, Balkan Brinkmanship, 10. March 1995, p. A 28. Nav. prema:

T o d o r o v a (1999). Imaginarni Balkan, str. 273.

li. Ovde više nije reå o stereotipima, veã, pre svega, o pripremqe-nim i programiranim potezima od strane administracije. Zato u tompisawu (ne samo u ovom sluåaji), odnosno u izveštajima s terena, ima:prvo, mnogo netaånog, poluistina ili iskrivqenog informisawa idrugo, moralisawa. Takvo informisawe sluÿi kao logistiåka pripre-ma za eventualno sutrašwe opravdawe, zapravo, kako bi se sutra mogloreãi: mi delujemo u ime opšteprihvaãenih principa i vrednosti. Izatih opšteprihvaãenih vrednosti najåešãe stoje goli ameriåki intere-si, odnosno weni imperijalni ciqevi, formulisani, neposredno po-sle Drugog svetskog rata i s vremena na vreme obnavqani, od strane ad-ministracije. Za postizawe tih ciqeva ne biraju se sredstva. Tako sepostepeno, ali sigurno, prvo pod nemaåkim a zatim ameriåkim voð-stvom gotovo svi zapadni mediji svrstavaju protiv Srba. Ne prezajuãiod preterivawa ili raznih izmišqawa (koncentracioni logori, silo-vawe stotina hiqada muslimanskih ÿena, itd.). Pri tome se musliman-ski i hrvatski logori za Srbe i silovawe Srpkiwa u potpunosti igno-rišu, odnosno nigde ne pomiwu.

Kulminaciju ovog svrstavawa prvi put imamo za vreme NATO bom-bardovawa Republike Srpske, i drugi put takoðe pred i za vreme NATOagresije na SR Jugoslaviju. Posle ovih priprema mnogi ameriåki mas--mediji, ono što su i do tada mawe-više diskretno radili pokušavaju-ãi da sakriju, sada otvoreno i bez uvijawa govore o Srbima kao nepri-jatequ! Antisrpsko stanovište ameriåkih mas-medija saÿeto je izloÿe-no u The New York Times-u sledeãim reåima Tomasa Fridmana (Thom-mas Friedman): „Hteli ili ne, u ratu smo sa srpskom nacijom, tako dastvari treba uåiniti sasvim jasnim […] svake nedeqe vašu zemqu ãemorušewem vraãati unazad. Hoãete u 1950? Vratiãemo vas u 1950. godinu.Hoãete u 1389? Vratiãemo vas u 1389. takoðe."136 Da ovo nije wegova slu-åajna izjava potvrðuje wegovo nešto ranije pisawe: „Mi smo u ratu sasrpskom nacijom i svako ko se šeta (hanging around) po Beogradu trebato da shvati."137

Posle tako obraðenog i pripremqenog javnog mwewa mogle su se,bez veãih prepreka, izvoditi razne akcije protiv Srba, poåev od ne-priznavawa wihovih legitimnih prava u Hrvatskoj i Bosni i Hercego-vini, preko stajawa na hrvatsku ili muslimansku stranu u graðanskom,meðunacionalnom i verskom ratu u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj,zatim, uvoðewe ekonomskih i svih drugih sankcija SR Jugoslaviji i op-tuÿivawe srpskog naroda kao jedinog krivca za sva zbivawa na ovimprostorima. Srbi ãe kasnije biti optuÿeni i unapred proglašenikrivim, ne samo od strane medija nego i wihovih vlada, i za agresijuNATO alijanse na SR Jugoslaviju. Ovu tvrdwu najboqe ilustruje slede-ãe zapaÿawe: „Zapadni mediji su se pretvorili u meðunarodnu hordukoja treba nekoga da linåuje, ponašajuãi se prema Srbima kao da su

104

136 The New York Times, 23. april, 1999, sec A2, p. 25.137 F r i e d m a n, Th., More sticks, The New York Times, April 6. 1999. Nav. prema:

V r a t u š a - Ÿ u w i ã (1991), str. 38.

osuðeni od strane prekog suda, bez prilike da govore ili da se bra-ne".138

Dirigovana propaganda evropskih i ameriåkih mas-medija uticalaje na antisrpsko opredeqewe u zapadnom javnom mwewu. Sledeãi pri-mer je indikativan. Dva dana nakon napada hrvatske vojske na teritori-ju Republike Srpske Krajine pod kontrolom UNPROFOR-a (ruÿiåastazona) da bi skrenuo paÿwu s tog napada The New York Times 24. januara1993. objavquje ålanak koji pompezno obaveštava da je otkriveno 135koncentracionih logora sa 70.000 zarobqenika koje drÿi Beograd.139 Svet-ska štampa je to preuzela kao apsolutnu istinu. (Åiwenice govore danije bilo koncentracionih logora, da logore nije drÿao Beograd, da jelogora pod srpskom kontrolom bilo deset puta mawe i da ih je bilo nasve tri strane, odnosno da su logore drÿali i muslimani i Hrvati).Rezultat je bio da gotovo ni jedan svetski medij nije obavestio o hrvat-skom osvajawu teritorija pod zaštitom Ujediwenih nacija.

Nešto se sliåno desilo pred Drugi svetski rat prilikom Hitle-rove okupacije Åehoslovaåke (evropsko javno mwewe ostalo je ravnodu-šno). Gotovo potpuna saglasnost medija i zvaniåne politike ima svojuzor u devetnaestom veku. Tada je engleska putopisna literatura bila upotpunoj saglasnosti s engleskom zvaniånom politikom prema „istoå-nom pitawu", a koja je, da bi se Rusiji spreåio izlaz na Sredozemqe, usuštini bila turkofilska. Propaganda elektronskih i štampanih me-dija samim tim je uticala, kao i u drugim sluåajevima, na formirawestavova javnog mwewa a u isto vreme i na stavove mnoštva evropskih iameriåkih intelektualaca.

* * *

Pored toga, slovenaåka oficijelna propaganda koristi sve naåineda Srbe što više ocrni, pa ih je optuÿivala i za antisemitizam. Za tupriliku vešto se koristio štrajk rudara u Starom trgu (1989. godine),da bi se Slovenci i Albanci izjednaåili s Jevrejima, a Srbi s naci-stima.140 Izjednaåavawem Srba s nacistima ÿeleli su da i onaj deoEvrope koji nije bio tradicionalno antisrpski nastrojen lakše pri-hvati priåu o neophodnosti wihovog odvajawa od Srbije po republiå-kim (administrativnim) granicama. Ako se Srbija tome suprotstavibiãe podvrgnuta ekonomskim sankcijama, a ako one ne urode plodom, ivojnom kaÿwavawu od strane Nemaåke i wenih saveznika, što je kasnijei uåiweno.

Ova priåa je kasnije, s nešto izmewenim akterima, prihvaãena u„slobodnoj" evropskoj štampi, prvo austrijsko-nemaåkoj, a posle i osta-loj. A u suštini, ova priåa ima drugi smisao. Izjednaåavawem Srba sfašistima, odnosno nacistima oni su proglašeni za novo zlo Evrope.

105

138 T o m a s, X. K. R. (1994). Balkanski sukob i meðunarodna reakcija: ameriåke isrpske opcije, Srpska politiåka misao, Vol. 1 (br. 1—4), str. 152.

139 The New York Times, 24. 1. 1993.140 Ÿ i v k o v i ã, M. (1994). Biti Jevrejin — korist i šteta, Srpska politiåka mi-

sao, god. 1, br. 1—4, str. 169.

Ova priåa je prihvaãena i u Sjediwenim Drÿavama uz pomoã agencijeRuder & Finn koju prvo plaãa hrvatska, zatim muslimansko-bosanskavlada, a kasnije i albanski lobi. Antisrpska propaganda se pojaåavanaroåito kada je agencija, po izjavi wenog vlasnika Xejmsa Harfa (Ja-mes Harff), uspela da pridobije jevrejski lobi. „Odmah posle tog uspelismo da u javnom mwewu Srbe poistovetimo s nacistima."141 Pridobija-we jevrejskog lobija bilo je moguãe samo zato, i samo zato, jer je on staona stranu ameriåke vlade zbog wenog dugogodišweg podrÿavawa Izrae-la. Odakle sledi da je ameriåka vlada dala mig jevrejskom lobiju kogatreba, u ovom sluåaju, podrÿati. Poistoveãivawe Srba s nacistima,odnosno zlom bio je uslov da se sve krivice pripišu wima. Sliåno sedešava pred i za vreme Drugog svetskog rata u Nemaåkoj i Italiji, adelimiåno i u ostaloj Evropi kada su Jevreji bili proglašeni za zlo.Posle toga su usledile akcije za wihovo uništavawe. Posle svestranemedijske pripreme „Srbi se pojavquju kao novi evropski Jevreji",142

ili kako je to Dobrica Ãosiã rekao: „Mi smo evropski roðaci Jevre-ja".143 Zato ãe oni na simboliåkom i praktiånom planu biti „zatvoreniu konclogor usred Evrope".144 Na to ukazuju sledeãe åiwenice: prvo,Srbiji su uvedene sankcije (politiåke, ekonomske, sportske, kulturne,nauåne), drugo, Srbija i Srbi su u evropskoj štampi, kao što smo vi-deli, oklevetani i naruÿeni, u åemu su im se pridruÿili i mnogievropski intelektualci, i treãe, u oba sluåaja sve poåiwe iz Nemaåkei Austrije, uz diskretnu ali svesrdnu podršku Vatikana.

Uzrok ove satanizacije Srba bio je prvo interes nemaåkog, a neštokasnije i ameriåkog politiåkog vrha kao izazivaåa, odnosno kao upra-vqaåa jugoslovenskom krizom da se neko drugi proglasi za krivca. Jedanšvedski analitiåar sliåno primeãuje još sredinom 1993. godine povo-dom pritisaka i sankcija Evropske unije i Saveta bezbednosti UN naSR Jugoslaviju: „Ali moÿe se isto tako pretpostaviti da je to bio na-åin da se objavi rat Srbiji i Crnoj Gori, prikrije da je evropska po-litika priznavawa imala pogubne posledice u Hrvatskoj i Bosni iHercegovini i da se krivica za to pripiše Srbima."145 Sistematskoširewe stereotipa o Srbima (što smo ranije detaqnije videli), imaloje za ciq da priåa o wima kao novom zlu Evrope bude opšteprihvaãena.Tada se sve nepravde wima nanete mogu, iz „moralnih razloga", unapredamnestirati — što se sve vreme bez i malo zazora åini.

Suprotno ovom, kada srpske novine posle više od deset godina ob-jave fotografije odsecawa glave srpskom podoficiru Radu Rogiãu146 od

106

141 M e r l i n o, Ÿ. (1994). Istine o Jugoslaviji nisu sve za priåu, Beograd: Kontekst, str.94—99.

142 O b r e n o v i ã, Z. (1992). Srbija i novi poredak, Niš—Beograd: Gradina & IFDT, str. 167.143 Ã o s i ã, D. (2004). Pišåevi zapisi 1992—1993, Beograd: Filip Višwiã, str. 86.144 B r d a r, M. (2002). Filozofija u Dišanovom pisoaru, Sremski Karlovci: IK Zo-

rana Stojanoviãa, str. 145—157.145 O b e r g, J. (1995), Ublaÿavanje sukoba u bivšoj Jugoslaviji: još uvek je moguãe, Evro-

pa i raspad Jugoslavije, Beograd: IES, str. 116.146 Snimak divqawa 505. buÿimske brigade bošwaåke armije BiH pokazuje mnoga

zverstva a meðu wima i odsecawe glave zastavniku Vojske Republike Srpske Radu Rogiãu.

strane muslimanske jedinice Armije BiH ili kako druga muslimanskajedinica vuåe po celom selu vezanog za traktor starinu Milana Nede-moviãa ili, pak, kada se objavi dokumentovana izjava da su muslimaniSrbe u bosanskohercegovaåkom ratu okretali na raÿwevima147 — te ãese novine, nekoliko dana kasnije, od strane BBC-a proglasiti za „na-cionalistiåke".148 To ãe takoðe proglasiti za nacionalizam i jedanbroj predstavnika raznih „domaãih" „nevladinih" (plaãenih) organi-zacija, koje ãe sasvim drugaåije reagovati kad je reå i o najmawim zver-stvima koje su poåinili Srbi.

Odsecawa srpskih glava bilo je i ranije i kasnije. Turske novinesu još 1992. godine objavile fotografiju na kojoj se vidi voða muxahe-dina Halil Abdul Azis koji drÿi odseåenu glavu Srbina Blagoja Blago-jeviãa. Na Crnom Vrhu kod Tesliãa glave su odrubqene Srbima BrankuÐuriãu i Nenadu Petkoviãu. U mestu Strog, u Vozuãi, pronaðena su te-la 21 ubijenog Srbina. Wih 17 bilo je bez glave. Kasnije na Kosovu iMetohiji pripadnici teroristiåke OVK braãa Sadik i Valon Ãuflajslikali su se s odseåenom glavom pripadnika Vojske Jugoslavije.149 Tazverstva poåiwena nad Srbima neãe ni malo zanimati poslenike evro--ameriåkih mas-medija ili ãe reãi da su neadekvatna za prikazivawejer kod gledalaca izazivaju suviše jake emocije. A kada su u pitawustvarni ili izmišqeni zloåini koje su poåinili Srbi to obrazloÿe-we ne vaÿi.

Široko ili opšte prihvaãeno mišqewe o Srbima kao zlu, for-mirano putem mas-medija, omoguãava da se postupcima wihovih protiv-nika (bez obzira kakvi oni bili) da potpuni legitimitet. Zapravo, dabi sa sebe skinuli odgovornost, ÿrtva se proglašava xelatom, a u svrhuwenog lakog prepoznavawa daje joj se posebno obeleÿje. Da bi ova priåadobila na autentiånosti Srbi se optuÿuju i za izazivawe, ne samoovog, nego i Prvog svetskog rata. Kako se kriza zaoštravala optuÿbe suse uveãavale i umnoÿavale. Tako za vreme krize oko Kosova i Metohije,izazvane od strane Sjediwenih Drÿava, odnosno pred samo bombardova-we SR Jugoslavije, Bil Klinton bez i malo uvijawa i stida izjavquje:„Ne, Srbi nisu izazvali samo Prvi svetski rat, ne, bez wih ne bi bi-lo 'ni holokausta' ".150 A to je, pored izreåenog, trebalo da znaåi — ni-su oni od juåe takvi, to je duboko usaðeno u wihovoj prirodi. Vaÿno jepostiãi efekat u ostvarivawu zacrtanog ciqa. Kasniji demanti, ilikompetentni struåni nalazi, mogu biti objavqeni ali samo onda kadase stvari više ne mogu vratiti na prvobitno stawe. To tada, najåešãe,zanima veoma mali broj qudi, koji nemaju gotovo nikakav uticaj ni naodluåivawe ni na javno mwewe. Ali se steåena slika u javnom mwewune sme mewati.

107

Vidi: Hag to ne moÿe da gleda, Novosti, 11. 6. 2005; takoðe: „Mehina kamera" brutalna zaHag, Novosti, 15. 6. 2005.

147 Dr Zoran Stojkoviã, Okretali Srbe na raÿwevima (intervju), Novosti, 10. 6.2005.

148 Novosti, 22. 6. 2005.149 Novosti, 11. 6. 2005.150 Nav. prema: H o f b a u e r (2001). Balkanski rat, str. 136.

Po ovoj šemi „kada je ÿrtva unapred satanizovana, weno potenci-jalno usmrãewe je rutinska stvar".151 Kazna ne samo „što mora bitisimbol za zloåin", woj nuÿno prethodi „javno kaÿwavawe krivice".Usmrãewe ÿrtve je, shodno tradiciji osamnaestog veka, u funkciji dase jasno „pokaÿe moã vrhovne vlasti",152 a to je u ovom sluåaju Sjediwe-nih Drÿava, sakriveno u eufemizmu „meðunarodna zajednica". To ãe ra-di sopstvenih interesa podrÿati i ostale poluzavisne, zavisne zemqei dominioni. Pre usmrãewa, po principima Svete inkvizicije, kadaje neko jednom proglašen krivim nije dovoqno da (pod mukama: glad,bombardovawe kasetnim bombama i bombama s osiromašenim uraniju-mom, ubijawe graðana i rušewe civilnih objekata u neobjavqenom ratu)prizna krivicu, veã mora da se javno pokaje, pa åak i da moli za mi-lost.153 Nekada ni to nije dovoqno, veã wihova, legitimna vlast morada prizna krivicu. Ili kako se to najåešãe kaÿe da saraðuje s Haškimtribunalom. To ãe kasnije kroz pretwu priznati i ameriåki ambasadorPjer Rišar (Pierre Richard) kada izjavquje: „mora da se plati cena zanedelawe", odnosno nesaradwu, a to znaåi neposlušnost i nepriznava-we krivice (bez obzira na to da li je poåiwena ili ne).154 Nešto jesliåno uåiweno i davne 1909. godine kada su velike sile zajedno s Au-stro-Ugarskom naterale srpsku vladu da izjavi da „prava Srbije nisupovreðena aneksijom" i „da ãe se Srbija povinovati odlukama velikihsila", kao i da ãe svoju vojsku vratiti u prethodno stawe.155 Sliåno senastavqa i posle 1999. godine. Diktira se do tanåina, na primer, odtoga ko moÿe biti ministar inostranih poslova, zatim kakva ãe vojskabiti, što ãe se i pod kojim uslovima od vitalnih objekata privatizo-vati i sliåno.156

U isto vreme, da bi se znalo ko je pobednik a ko pobeðeni, Haškitribunal optuÿuje celokupno vojno i politiåko rukovodstvo Srba — uRepublici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i Srbiji. Kao da u gra-ðansko-verskom ratu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini nisu uåestvova-li drugi, ili kao da na Kosovu i Metohiji nije bilo terorizma, odno-sno da je odbrana teritorijalnog itegriteta i celovitosti drÿave zajedne legitimna a za druge ne. Duple standarde moãne sile Zapada premaSrbima ne demonstriraju sada prvi put. Sliåno je postupano i 1945.godine. Tada kada su Srbi, u okviru Jugoslavije, bili na pobedniåkojstrani od saveznika nisu isporuåivani ni domaãi (preteÿno hrvatski)ratni zloåinci,157 a kamoli oni inostrani: Nemci, Italijani Maðari

108

151 O b r e n o v i ã, Z. (1992). Srbija i novi poredak, str. 167.152 F u k o, M. (1997). Nadzirati i kaÿwavati, Beograd: Prosveta, str. 52—57.153 Što dobro ilustruje izjava drÿavnog sekretara SAD Madlen Olbrajt: „Srbi ãe

kleåati i moliti za milost". Vidi: Politika, 25. 5. 1999. godine.154 Pjer Rišar, Cena mora da se plati (intervju), Novosti, 17. 7. 2004.155 P o p o v i ã, D., Borba za narodno ujediwewe 1908—1914, Beograd: Geca Kon, str. 65.156 Jedan od primera je pritisak da se privatizuje energetski sektor. Vidi: Traÿi

rafinerije, Novosti, 9. 9. 2005, str. 9.157 P e t r a n o v i ã, B. (1968). O sistemu okupacije Jugoslavije 1941—1945. i njegovoj na-

uånoj obradi, Pravni zbornik, br. 1—2, str. 9.

i drugi.158 To nije uåiweno iako su ih Ujediwene nacije (na zahtev jugo-slovenske vlade) stavile na spisak za izruåewe i ako je od istih potvr-ðeno, nakon verifikacije spiska, da ãe to biti uåiweno.

Sledeãi korak u osudi Srba je da wena ne samo politiåka nego ikulturna, elita mora da prepozna htewa moãnika sa Zapada, nego i dapo tim htewima postupa. Zato ona mora, pravdajuãi to geslom da „svakotreba da poåisti ispred svoje kuãe", da razotkrije sopstvene „zloåine".Na åemu, što je poznato, insistiraju i beogradski svetoqubi (mondija-listi). U sledeãoj fazi ovog samokaÿwavawa — ona mora sama traÿitida bude kaÿwena. A to, uostalom, jedan deo srbijanskih svetoquba, zbognovca ili ideoloških zabluda, zdušno radi, kamuflirajuãi to priåomo qudskim pravima, ili, pak, o „meðunarodnim obavezama" drÿave. Ne-kada ni to nije dovoqno nego „krivac" mora biti poniÿen. To sluÿikao opomena drugima. Kaÿwavawe je najåešãe srazmerno uåiwenom ilinabeðenom grehu. A greh neposlušnosti je neizmerno veliki.

Satanizacija Srba u evropskoj štampi, po svemu sudeãi, ne biimali veãeg uspeha da nije bila sponzorisana od strane vlada veãinezapadnoevropskih drÿava, posebno Nemaåke i Austrije, a to potvrðujukasnije izjave wihovih zvaniånika. Zato se ova propaganda brzo pretva-rala u stvarnost. Ali tu nije kraj priåi. Da Srbi ne bi postali ÿrtva— novi Jevreji Evrope, posle holokausta, odnosno narod nad kojim jekao i nad Jevrejima izvršen genocid (ali u znatno mawem obimu), tajgenocid nad Srbima i etniåko åišãewe Srba iz Hrvatske i drugihkrajeva druge Jugoslavije — ne smeju biti priznati. Tome naizmeniånosluÿe nove ucene projektovawe novih ÿarišta.159 Jedno od wih je prvoaktuelizacija kosovsko-metohijskog problema, a zatim i potpirivaweseparatizma u Crnoj Gori. Nešto kasnije, posle pobede demokratskihsnaga u Srbiji, prvo se izaziva kriza u Preševskoj dolini da bi se pa-ralelno s wom na srbijansku vlast vršio konstantan pritisak prekoHaškog tribunala. Zapravo, uslovqava se otpis kamata na dugove (kojepoverioci zbog sankcija nisu prihvatali) ili za dobijawe novih kre-dita preko potrebnih komunizmom, ratom i sankcijama opustošenojprivredi. Istovremeno se uslovqava deblokada jugoslovenskih sredsta-va u ameriåkim bankama.

109

158 Ÿ u g i ã, V. (1964). Ratni zloåinci i izdajnici pred narodnim sudom, Beograd:„13. maj", str. 110—127.

159 Pred pregovore o konaånom statusu Kosova i Metohije i zbog unutrašwih poli-tiåkih potreba u Maðarskoj (ålanici EU), u oktobru 2005. aktuelizovan je poloÿaj Maða-ra u Vojvodini. Nekoliko sitnih incidenata podignuto je do nivoa evropskog parlamentau Strazburu. Tom prilikom bila je najglasnija, kao i uvek, Nemaåka (Doris Pak/DorrisPack) i Slovenija (Jelko Kacin). (Novosti, 4. 10. 2005; M. M i l o s a v q e v i ã, Packe ipretwe, NIN, 6. 10. 2005. i M. M i l o s a v q e v i ã, Mawinska zavera, NIN, 20. 10.2005). Tom prilikom malo se ko obazirao na poznatu åiwenicu da Maðari u Vojvodiniimaju, više od šezdeset godina, prava po najveãim evropskim standardima, kada mawineu drugim (evropskim) drÿavama nisu imale ni elementarna prava. (Vidi: Vojvoðansko pi-tawe, 2005, Nova srpska politiåka misao, posebno izdawe, Beograd). Takoðe malo kogazanima gori poloÿaj Srba u Makedoniji i neuporedivo gori poloÿaj Srba u Hrvatskoj, ada ne govorimo o poloÿaju Srba na Kosovu i Metohiji, koje je pod meðunarodnom upravom.

Osuda Srba najboqi je naåin da sebe amnestiraju od poåiwenihzloåina, poåev od razbijawa druge Jugoslavije do NATO agresije na SRJugoslaviju. Ako bi se priznali zloåini nad Srbima, oni bi dobilimoralnu satisfakciju, a u sledeãem koraku i materijalnu. Zato Evropa,posebno Nemaåka, neãe da prizna da je podsticala razbijawe druge Jugo-slavije, jer bi priznala, kao posledicu toga, i izazivawe rata. Åiwe-niåno stawe, svi su izgledi, ne odgovara Evropi, jer je ona uåestvovalau genocidu nad Srbima na razne naåine. I to prvo potpomaÿuãi Hrva-te i muslimane da proteruju Srbe iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, azatim uåešãem u okupaciji Kosova i Metohije i bombardovawem SR Ju-goslavije. Za sve uåiweno Nemaåka i Evropa moraju da se pokaju i javnoizvinu Srbima. Isto kao što je Nemaåka to morala da uradi posle Dru-gog svetskog rata. Ali, kako je Nemaåka tada bila poraÿena, tu obavezujoj nije bilo teško nametnu.

Samim tim, što su Srbi bili unapred optuÿeni za ovaj rat, odstrane moãnih sila Zapada, wegov ishod bio je unapred projektovan.Imajuãi ovo u vidu, Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovni nisu gasmeli ni mogli dobiti. Stavqawem Srba na stub srama Evropqani iAmerikanci pokušavaju sebe da spasu tog stuba, s jedne, i brane svojmit o razliåitosti, s druge strane.160 U tu svrhu ponavqa se stara ismišqa nova taktika i uvodi na mala vrata priåa o kolektivnoj odgo-vornosti Srba.161 Za ovu priåu ãe se iz ideoloških zabluda ili za no-vac naãi dosta pristalica i u samoj Srbiji. (Wihovi akteri najåešãeãe dobijati nagrade raznih meðunarodnih organizacija, koje su pod kon-trolom zapadnih vlada. Nagrade ãe u domaãim medijima biti reklami-rane kao doprinos razvoju demokratije). Time se priprema „denacifi-kacija Srbije", a to znaåi (ako ne bude poslušna) jedna vrsta protekto-rata.162 Ako pre toga ne uspe pokušaj wenog ekonomskog potåiwavawa(zato su uvedene sankcije), odnosno pretvarawa u modernu koloniju.

Ova „nova", kao i neke stare priåe plasiraju se i daqe u kontro-lisanim sredstvima informisawa. Kada ta kontrola ne uspe, tada semoÿe postupiti i drastiånije. Primer je bombardovawe RTS-a za vremeNATO agresije na SR Jugoslaviju. „Amnesti internešel" (Amnesty In-ternational) navodi izjavu Tonija Blera da je RTS raketirana zato što suzapadne televizije prenosile wene snimke o qudskim stradawima to-kom bombardovwa, zbog åega je slabila podrška zapadnog javnog mwewaza vazdušne udare.163 Ova nova priåa je ujedno i pretwa i opravdawe,ili medijska priprema za novi pritisak. Tu moÿemo traÿiti kquånirazlog zašto se, s vremena na vreme, vešto provlaåi teza o kolektivnojodgovornosti Srba gde se u raznim varijantama ponavqa sledeãi stav:

110

160 Š v a r c, B. (1996). Mit o raznolikosti: ameriåki vodeãi izvozni artikal, So-ciološki pregled, god. 30, br. 1, str. 103—113.

161 Ova priåa je, u posledwe vreme, vešto uvijena u individualnu odgovornost po-litiåkih predstavnika srpskog naroda. To potvrðuje åiwenica da nema optuÿbi za poli-tiåke predstavnike drugih naroda angaÿovanih u meðunacionalnom i meðuverskom ratuna prostorima druge Jugoslavije.

162 Zato je Srbija i Crna Gora, svi su izgledi, morala potpisati sporazum s NATO.Vidi: Sporazum o savezništvu, NIN, 21. 7. 2005.

163 Vidi: Alijansa namerno gaðala civile, Glas javnosti, 8. 6. 2000. god.

„Srpskom narodu ne treba dopustiti da se jeftino izvuåe zatvarajuãioåi pred svojim sauåesništvom."164

* * *

Ali, bez obzira na optuÿbe protiv Srba, javqaju se s vremena navreme glasovi razuma, istina retki, i ne skrivaju, pored unutrašwihaktera, i odgovornost Zapada za krvoproliãe poåiweno na prostorudruge Jugoslavije.165 To jasno pokazuje jedan drugi stav: „Teško je ospo-riti krivicu centra (odnosno Zapada, prim. S. V.) za te zloåine na pe-riferiji. Jugoslavija je, pod humanitarnim izgovorom, rasparåana narimokatoliåku Hrvatsku i Sloveniju, pravoslavnu Srbiju i više mu-slimanskih enklava".166 Odgovornost Zapada, ali sa zadrškom, prizna-li su i mnogi drugi. Predsednik Francuske republike Fransoa Mite-ran (François Mitterrand) nepune dve godine kasnije ãe, u intervjuu LeMonde-u, reãi da je još u junu 1991. na sastanku u Luksemburgu naš stavbio da se „priznavawe republika nastalih iz bivše Jugoslavije odloÿidok se na meðunarodnom nivou ne utvrde prava mawina". Tada ãe, tako-ðe, priznati „da je najveãa greška uåiwena nekoliko meseci kasnijepod pritiskom dogaðaja. Priznati nezavisnost i suverenost novih dr-ÿava bez dobijawa garancija koje sam ja zahtevao, znaåilo je izloÿiti setragedijama koje su kasnije usledile. Tom pitawu su Zajednica i Ujedi-wene nacije prišle na pogrešan naåin".167 Iz diplomatske uåtivostii interesa (francusko-nemaåkih odnosa) neãe reãi da je to uåiwenopod pritiskom Nemaåke. Nešto kasnije s wim ãe se u potpunosti slo-ÿiti, kada je došao u situaciju da povereni zadatak ne moÿe rešiti, ijedan od aktera jugoslovenske drame, Lord Dejvid Oven (David Owen),koji ãe bez okolišawa reãi da za kasnija jugoslovenska zbivawa „Zapadsnosi deo krivice zbog glupog priznavawa rivalskih drÿava zaåetih uraskolu".168 To je isti onaj „nepristrasni" pregovaraå koji je nepunugodinu dana ranije (4. avgusta 1993. godine) u Times-u pisao: „Poziv naintervenciju iz vazduha sada se ne odnosi samo na Bosnu. On predsta-vqa znaåajan element daqeg vojnog jaåawa na Kosovu."169 Ili, pak, jednogdrugog, ameriåkog diplomate Sajrusa Vensa (Cyrus Vance), specijalnogizaslanika UN za Jugoslaviju koji, posle obavqenog posla, bez i malouvijawa kaÿe: „Preuraweno priznawe nezavisnosti Slovenije, Hrvat-ske i Bosne i Hercegovine od strane EZ i SAD doveli su do rata kojise vodi na prostorima Jugoslavije."170

111

164 James Hooper: Testifying before the European Affairs Subcommittee of the Senate Fo-reign Relations Committee, July 29, 1999.

163 Ili kako to Marija Todorova kaÿe: „Apsurdno je poricati odgovornost kako do-maãih tako i stranih profitera i dušebriÿnika koji su Jugoslaviju gurnuli u katastro-fu, a potowu noãnu moru objašwavati 'balkanskim mentalitetima' i 'davnašwim nepri-jateqstvima' ". T o d o r o v a, M. (1999). Imaginarni Balkan, str. 318.

166 R o m a n, V. (1994). Imperija i limes, Ekonomika, god. 30, po. 10—12, str. 72.167 Le mond, 22. 1. 1993, p. 3.168 Politika, 12. 7. 1994. god.169 Nav. prema: B a k i ã (1998), str. 24.170 Politika, 5. 9. 1992.

STEREOTYPES ABOUT THE SERBS AND THE BREAK-UP OF YUGOSLAVIA

by

Slobodan Vukoviã

Summary

The article deals with the influence of Western press, mainly German, Austrianand American on the break-up of the second Yugoslavia. Regarding German and Au-strian press, it only renewed old and created new stereotypes about the Serbs and Ser-bia in the eve and during the break-up of Yugoslavia. Comparative analysis shows thatthese are the long lasting structures and that this writing is in accordance with a longtradition. At the end, German and Austrian elites reached consensus regarding thesespecific issues, that is, break-up of Yugoslavia. On the other hand, the attitude of theUSA press was changing in accordance with the changes in the position of the admini-stration. American media have a unique standpoint towards the foreign public and theyrepresent the proclaimed interests of the administration. This means that the USA go-vernment, through the controlled media, prepared its public for its future steps in orderto justify the recognition of separated republics.

112