Upload
sladanamilanovic
View
36
Download
8
Embed Size (px)
DESCRIPTION
Gazda Mladen
Citation preview
Предраг Петровић
Београд
С Т А Н К О В И Ћ Е В РО М А Н О С Т РА Х У
(Газда Младен)
Ураду се саГледавају неки аспет и утшцај а ciTipivca, као култ уролошкоГ и псч-
холошког феномена, на формирање идент ит етш ГалавноГ јунака Ст анковићевоГ
романа Газда Младен. Инст ит уциј е вирошкоГ друишша, односи међу ак т ерима
романа, сист ем вредностш као и мотшвација Газда-Маладенових пост упака почи-
вају на ст раху од ст роГих култ уролошк их конвенција и оГраничења. Наратшвна
динамика Стшнк овићевоГ т екстш успост авља сеу слож еном односу између Газда-
МладеновоГ ст раха и epoiTicKe ж еље.
У свом оппеду о Борисаву Станковићу, песник и ј едан од наших нај бо-
љих есејиста у протеклом столећу, Јован Дучић изриче занимљиву оцену,
заправо предвиђање о будућој рецепцији Станковићеве прозе. У тексту
кој и ј е у свој ој завршној верзији писан за време Другог светског рата у
А мерици и потом постхумно објављен у књизи Мој и сапут ници 1951. го-
дине, Дучић каже да ће за коју десетину година ј унаци Станковићеве прозе
бити „ нашем свету потпуно неразговетни и можда сасвим невероватни, и
то чак по најинтересантнијим њиховим духовним случајевима."1 Разлог
за тај рецептивни гпум и будућу неразговетност сложене и противуречне
природе Станковићевих ј унака, Дучић налази у к ултуролошким момен-
тима - у сукобу два типа културе: епска, динарска и борбена сасвим ће
потиснути источњачку, лирску и сентиментално болећиву, кој ој припада
Станковићев приповедни свет. Са овом Дучићевом оценом можемо се
ј едним делом сложити, поготову ако ј е разумемо у контексту етнопсихо-
лошких истраживања Владимира Дворниковића или Јована Цвијића. Оно
што ј е посебно битно за тумачење Станковићеве прозе је чињеница да је
Дучић међу првима истакао важ ност к ултуролошких и етнопсихолошк их
момената у делу врањанског приповедача, за разлик у од неких каснијих
аутора који ће сву сложеност те прозе сводити углавном на социј алне мо-
менте и конвенциј е реалистичке мотивациј е.
1 Ј. Дучић, Борисав Сишнковић, Мој и саиуишици, приредио Ж. Стојковић, Сара-
ј ево, 1969, стр. 79.
2 4 6 Предраг Петровић
А ли задржимо се најпре на оцени о извесној неразговетности, па и па-
радоксалности Станковићевихј унака. Заправо једног за кога би Дучићева
оцена данас имала можда нај више смисла - газда Младена из истоименог
Станковићевог недовршеног и постхумно (1928) објављеног романа. Тиме
смо на трагу ј едног занимљивог става савременог проучаваоца романеск-
не прозе Jl ea Берсаниј а који у право у књижевном јунаку, односно моти-
вациј и његових поступака види главну претњу читљивости романа.2
Н ајпре треба рећи да овај роман, к ао и такође недовршени Певци,
ниј е имао код читалаца и критичира ни приплижно онак ав приј ем као
Нечист а крв (1910).3 Изузетност овог Станковићевог романа, и поред
недовршености и фрагментарности текста, запазио ј е већ Драгутин
Костић, који је 1928. године приредио рукопис романа за штампу. Газда
Младен, према К остићу, сиј а попут наших средоњовековниох фресака,
оштећених, закречених и готово саструганих, али ипак величанствених и
монументалних. Заиста комозиција Газда Младена може се упоредити са
монументалним, али гдегод оштећеним фрескама - уметнички изузетне
делове смељује белина, односно текст се оставруј е к ао смењивање речи
и ћутања. Н а фону те белине и ћутања, оно што ј е изговорено, односно
запиасано добија своју трагичну и изузетну величину.
Главни лик овог романа, газда Младен, у знак у је ј едног монументал-
ног и застарашуј ућег парадокса, јединственог у српској к њижевности,
и ту се враћамо оној могућој неразумљивости Станковићевих јунака и
самог романеског света коме припадај у. Тај парадокс назначен је већ пр-
вом реченицом романа, оном кој а као и у Нечист ој крви има графички
издвојено а у приповедању повлашћено место. Та реченица ј е сажетак и
оцена једног живота, газда Маладеновог, заправо цео ј едан живот који је
стао у једну реченицу: „Целог живота, увек , радио је оно што један човек
треба да ради."4
Након прочитаног романа читалац се свакао мора поново
вратити тој првој реченици и загштати над том констатацијом ауторског
приповедача. Обеспокојавај уће делује чињеница да ј е Младен целога
живота радио оно што један човек треба да ради и завршио свој ж ивот
као трагичан и дубоко несрећен човек . Бројне недоумице које проистичу
из овог суочавања прве реченице роман и сазнања о трагичном крј у лик а
који је том реченицом одређен, упућују на страховиту неподударност, од-
2 L. Barsani, „Realizam i strah od želj e", Treći program, br. 85, proleće, 1990, str. 185.
3 Тим пре на важности добиј ају две студије кој е су у целини посвећене само овом
Станковићевом роману. Једна Слободана Ж. Марковића, „Гизда Млчден у стварала-
штву Борисава Станковића", у зборнику Д ело Боре Ст анковића у своме и данашњем
времену, МСЦ, Београд, 1978, и друга, Новице Петковића, који ј е у новије време ту-
мачењу Станковићеве прозе свакако нај посвећенији аутор, под насловом „К њижевни
свет Борисава Станковића", поговор у: Б. Станковић, Газда Младен, Нолит, Београд,
1982 .
4 Б. Станковић, Газда Младен. Певци, Просвета, Београд, 1970, стр. 7 (све одломке
наводимо према овом издању).
Сшанковићев роман о сшраху 2 47
носно понор кој и постој и између оного што ј едан човек треба и оног што
жели да ради. Док у првој реченици, кој а припада приповедачу, и у којој
ј е изрчена ј една обезличена етичка оцена из перспективе посматрача и
судије кој и ј е припадник ј едног високо етичког и строго културолошки
одређеног поретк а ствари, доминира реч т реба, дотле у оној завршној ,
курзивом исписаној речиници романа, која је Младенова, интимна, дубо-
ко преживљена - „ Умрећу рањав и ж ељан тежиште ј е на речи ж ељан.
Трагична ј е неизмиреност између онога што ј една човек треба и оног
што жели да ради, односно етичког и културолошког с ј едне, и интимног ,
емотивног с друге стране. Таквом расцепу одговара и извесна удвој еност
у наративном тк иву романа, заснована на разлици између спољашње и
унутрашње тачке гледишта у приказивању Младеновог лика, затим раз-
лике у Младеновом, али и не само његовом, понашању када ј е сам и када
је изложен погледима других, када ј е у затвореном, а к ада ј е у отвореном
простору, неподударање површне слике коју о ј унак у имају други и онога
што он скривено и интимно дож ивљава. Тако се у роману, мож да ј ош из-
ражениј е него у Нечист ој крви, успостављају два наративна тока: ј едан
спољашњи, површински, привидно миран, обезличен који одговара петри-
фикованој маски озбиљности и строгоће коју Младен носи, и други кој и
осветљава скривену, односно потиснуту, неспокојну и (ауто)деструктивану
страну његовог лика. Та подвој еност присутна је и самом наслову романа
- културолошка и социј ална етикециј а „ газда" кој а означава позицију у
вароши и, затим, лично име Младен, које на крај у романа остаје огољено
од свих спољашњих одређења и титула, означавајући човека сведеног на
свој у људску меру, пролазно, крхко, рањиво биће и ништа више од тога.
Реченицу кој у ј е уписао у свој трговачки тефтер и кој ом симболично сво-
ди рачун свогаж ивота („ Умрећу рањав и ж ељан"), главни јунак потписује
само као М ладен: „И потписао се, али не газда, хаџиј а, већ само Младен,
и н иш т а виш е ." 5
Због чега газда Младен, као и други ликови Станковићевог романа,
и претеж ниј ег дела његове прозе, не може да оставри свој е жеље него их
радиј е потискуј е, зашто ради искључиво оно што т реба, а готово никада
и оно што ж ели! У томе га спутава страх, као предоминантно емотивно
стање, али и као културолошки условљен феномен, односно егзистен-
циј ално ограничење кој е намеће ј една строга, затворена али и високо
софистицирана култура. Газда Младен се у том смисли може одрдити као
роман о предоминацији страха у људском животу.
Француски културолог, ј едан од нај значај ниј их проучавалаца страха
као културолошког феномена, Жан Делимо у свој ој к апиталној студиј и
Ст рах на Западу (француско издање 1978) одређује страх као ј едан од
главних ч и н и л аца људск е ду хо вн о ст и и и ск уст ва , одн о сн о м одер н е ц и в и-
лизација, били ми данас као пој единци осетљиви на њега или не. П ишући
јединствену историју страха од средњег века па до времене формирања
5 Газда Младен, стр. 126 (сва подвалчења су Станковићева).
2 48 Предраг Петровић
грађанског друштва крај см осамнаестог века, Делимо разматра различи-
те изворе, облике и манифестације страха и њихов утицај на формирање
слике света, знања, предрасуда, друштва и његових институциј а. Страх од
ноћи, духова, од бога и сатане, есхатолошки страх, од других вера и к ул-
тура, вештица и многи други страхови само су различити облици страха
од смрти и непознатог, па зато и опасног и угрожавајућег.6
Човек је према ј едном старом одређењу које прихвата и Жан Пол
Сартр, биће које се плаши јер ј едино човек врло добро зна да ће умрети
и зато ј едино он познаје страх до опасног и трајног ступња. К ако то фор-
мулише психологија, субјекат осећа старх када процени да је угрожена
нек а његова вредност , па је зато страх манифестацијеа воље заж ивотом,
потребе за сигурношћу, па према томе и једна од основа самог нашег по-
стојања и морала. Поједини аутори су стога замерали Фројду што није
развио темељнију анализу страха и његових патогених облик а. Поредећи
човек а и ж ивотињу, Роже К ај оа истиче да ј е ж ивотињски страх махом
ј еднородан, непроменљив - страх да се не буде поједен. Људски страх
ј е разнородан, покретљив, у сталним менама и често је само плод наше
имагинације.7
Страх може бити не само манифестациј а воље за опстанком, него и
узрок аутодеструкције појединца, па неретко и читавог друштва и његове
културе. Француски социолог религије М арк Орезон истиче да пропаст
прети свакоме ко ј е окован страхом. На његовој личности пој ављују се
напуклине, „ биће постај е подвој ено, нешто друго, страно. Време стај е,
а простор се суж ава."8 Ликови Станковићевог романа крећу се у ј едном
таквом суженом простору строге варошке културе, простору који ј е
премрежен културолошким конвенциј ама које уређују и ограничавај у
понашање, изазивај ући перманентне страхове да се та ограничења којим
случајем не прекрше. Страх ј е ј една од најфрекветнијих речи у роману,
скоро сваки лик , сем неких споредних, у сталном ј е страху чији су изво-
ри различити и сложени. Успоставља се заправо нека врста ланчаног
страха, страх ј едног лика изазива старх код другог , као на пример на
иочетку треће главе романа, кој а говори о стању у породици након смр-
ти М ладеновог оца:
„ (Младен) остави матер, бабу и целу родбину да наричу за оцем, оплак ују га,
иду му на гроб, а он прест рашен, нај вшие уплашен бабиннм ст рахом да сада све не
пропадне (...) гледао је само да се у радњи очева смрт не осети."'
Различити страхови присутни су код ликова у Станковићевом рома-
ну: страх од матријалне пропасти, губитка високог статуса у варошкој
6 Ž. Delimo, Strah na Zapadu (od XI V do XVIII veka) :opsednuti grad, prev. Z. Stoj anović,
Sremski K arlovci , N ov i Sad, 2003.
7 Види Делимову студију, стр. 29- 45.
8 Исто, стр. 31.
® Газда Младен, стр. 23 (заграда и подвлачење ј е наше).
Сшанковчћев роман о сшраху 249
култури, од моралног и емотивног посрнућа, па до страхова од отвореног
простора, ноћи, страха од других и што ј е код главног ј унака, Газда Мла-
дена нај израженије, страх од сопствене емотивне слабости кој а прети да
дезин т ег р и ш е вољ о м и м ор ал о м к о нт р ол и сан о со п ст во , одн о сн о ст р ах од
културолошки недозвољене жеље. Разматрај ући природу романа у проте-
кла два века Jl eo Берсани закључује да ј е жеља романескног јунака највећа
претња не само за друштвени поредак који ј е у роману представљен него
и за саму прозну композициј у : „Жеља ј е претња за облик реалисгичког
исказа. Жеља руши друштвени поредак ; она исто тако разбиј а и рома-
нескни поредак ."10 У Станковићевом роману уочава се и једно и друго
- сукоб, али не отворен као у реалистичком роману, него притајени, али
интензивниј и, кој и се одвиј а у самом јунаку, борба жеље и културе кој а
контролише и ограничава; у исти мах разбијеност самог текста, који оста-
ј е фрагментаран, испресецан тачкицама и белинама, маргинама тишине
говори о деструисаној романескној форми (сачуван ј е Станковићев кон-
цепт романа, строго изведен план у десет пот авља, али који аутор у току
више од две деценије, колико ј е трај ао рад на Газда Мледену, није успео
да до краја оствари). Жеља која у Младену изазива страх и против које се
бори и успева да је савлада, ало по цену слома свог унутрашњег бића је
еротска жеља, у роману најизражениј а у Младеновом односу према Јован-
ки. И ако главни ј унак успева да савлада ту жељу, и даље у њему опстаје
страх од могућег емоционалног посрнућа, који се стално трансформише
и поприма облике ирационалног , па и демонског .
Од детињства М ладен ж иви у стању сталног и интензивног страха
да не погреши, да не изневери висока бабина очекивања - да сачува ку-
ћу и трговину након очеве смрти и не преда се пороцима, коцки и пићу,
и да увек буде „све у реду и као што треба." А ли изнад свега у Младену
најпре доминира страх да не буде као други. Исти страх, да не буде као
друге, просечене варошке девој ке, има и Софка у Нечист ој крви. И она
и Младен на два различити начина доживљавај у себе к ао изузетна бића.
Софкина лепота, односно самосвест о изузетности те лепоте, као и све-
сна ж ртва кој у ј е учинила за спас породице, што не би урадила ни ј една
друга варошка девој ка, залог ј е њене трагичне изузетности. Зато што
ниј е слаб и порочан као што су му били отац и деда или какви су други
варошки момци, што је тачан и одмерен и коначно зато се одриче женидбе
са Јованком, Младен постај е издвој ен, усамљен и затворен за друге. Док
у Нечист ој крви Софкина удаја постаје потврда њене скупо плаћене изу-
зетности, дотле у овом роману Младеново одустај ање од сваке женидбе
постај е потврда његове трагичне изузетности.
Знајући од детињства само за страх, Младен готов да не познаје љу-
бав. Наклоност и симпатију кој у осећа према Јованки зато и не уме до
крај а ј асно да артикулише, предосећа у свој им емоциј ама нешто опасно
што угрож ава опстанак не само њега самог, него и куће и породице коју
10 L . Bersani, nav. delo, str. 182.
2 5 0 Предраг Петровић
он репрезентуј е, кој и као наследник и домаћин мора да штити: „А х! - и
клоне, а не зна зашто. Само зна да услед злокобљења, слутње, толико се
ј адан осети да чисто малакше," -
реченице су које пресецају М ладеново
размишљање о Јованк и, а након чега се прекида и сам текст .11 У М ладе-
новом лику могла би се уочити ј една суптилна, у психологији али и фило-
зофији присутна разлика између страха и стрепње.12 Сграх као емоција
изавана нечим познатим, одређеним, чему се мож емо супротставити раз-
ликуј е се од стрепње кој а ј е изазвана нечим непознатим што се не мож е
ј асно иднетификовати. Оваква појмовна дистинкција може се успоставити
у поступку интерпретације, али ниј е увек ј асно присутна у тексту, одно-
сно иск азима ауторског приповедача, посебно у облицима дож ивљеног
говора где надасве доминира реч страх. У односу према Јованки мож е се
пратити како неодређена стрепња постепено прераста у ј асно одређени
страх и то посредством Младенове бабе која у роману добиј а улогу Младе-
новог интернализовнаног, односно посвојеног ауторитета, у оном смислу
у коме о томе говори Фројд у свом есеј у Нелагодност у к улт уриР Свест
да остварење његове жеље да буде са Јованком значи могућност матери-
ј алног краха и пропасти породице код Младена изазива страх од такве
жеље и затим борбу за њено сламање. То је заправо Младенова борба са
самим собом кој у води на крај у петог поглавља романа:
„ И та му је noh била иајтежа. Кад први пут сазнаде да му, ако xohe да ј е као
што треба а не ослања се ни на кога, не обавезуј е се ником, да би то свој е, себе,
мога да носи, треба много снаге, бола, и да ј е ј ак , ј ак ...Јак над собом. Себе да има у
рукама. Да је јак, кад штогод зажели, заиште, срци жуди за нечим, да је јак да срце
стегне, не да му." ''1
Одлуком да буде ј ак над собом и победи сваку жељу кој а му се ј ави, за-
вршава се формирање, заправо петрификовање Младеновог идентитета.
Еротску жељу кој а постаје табу, он замењује жел>ом за поседовањем, стал-
ним увећањем имовине, што, међутим, не доноси очекивано спокојство.
Једном савладан страх од еротске жеље кој а угрож ава сигурност и прети
да сломи М ладенову изузетност , да га пок аже пред бабом к ао слабића
к ак ви су били његов деда и отац, трансформише се и ј авља у подсвесном
облику. Младен повремено осећа к ако га к ућа гуши и постај е претећа,
осећа страх од ноћи, мрака, сенки. Истовремено расте страх који Младен
изазива код других до те мере да ирестај е свак а људск а комуник ациј а са
" Газда Младен, стр. 56.
|: На примср дански филозоф Кј еркегор прави ову разлику у књигама Појам
ст репње, односно Ст ах и дрхтшње. Поједини Кјеркегорови ст авови о монистичком
и теоцентричном моралу били би занимљиви за тумачење Младеновог лика, поготову
у оном тренуцима к ада се Младен окрће религиј и и Библиј и, читај ући старозаветне
п с а л м е .
13 S. Froj d, „Neiagodnost u kulturi", Ogledi iz kulture i umetnosti, prev. Dj . Bogićević, Novi
Sad, 1981.
14 Газда Младен, стр. 86.
Сшанковићев роман о сшраху 2 5 1
њим. Препуштен само себи и својим скривеним страховима, Младенов
и ден т ит ет се зап р аво ур уш ава и зн ут р а, ш т о се н е види и за њ ег о ве о к ам е-
њене маске кој а код других изазива страх. „Маска и страх", пише Роже
К ајоа, „непрекидно су присутни заједно, неразмрсиво испреплетани. (...)
Иза тог другог лица човек ј е склонио свој а усхићења и свој е заносе, а
нарочито оно што ј е заједничко свему што живи и жели да живи - страх.
При томе ј е маск а истовремено израз страха, одбрана од њега и начин
његовог ширења."15
Једном успостављен у Младеновој свести поредак
строге предоминације етичких норми и културолошких конвенција, усло-
вљен и подрж ан страхом не само од материј алне пропасати породице
него и губитка сопственог, на тим конвенциј ама заснованог идентитета
постаје заправо аутодеструктиван по главног ј унака, који попут Софке,
задовољство проналази у мазохистичком препуштању болу: „И тако иза
магазе, усамљен, ограђен дућаном, како му сладак дође бол!"16
К ако је поводом Станковићеве прозе приметио Новица Петковић,
што ј е култура стариј а, истанчаниј а и затворениј а, што су гушћи колек-
тивни прописи кој има ј е људски живот ограничен, то ј е на на њеном дну
више суманутих и распамећених, кажњених и изопштених.17 Газда Младен
свак ао није распамећен попут неких других ликова Станковићеве прозе,
рецимо у збирци Божј и људи, али душевно рањав и сломљен свакако ј е-
сте. Н а известан начин ј есте и изопштен, односно у свесно прихваћеној
позицији ж ртвеног ј арца, о коме говори Рене Жирар у студији Насиље и
свет о. Жртвовање жеље, односно емоционалног дела Младеновог бића,
постај е залог опстанка породице, али и саме културе кој ој припада. Међу-
тим, тај опстанак ј е само привидан, сведен на понављање конвенционал-
них форми. Младеново постепено и споља невидљиво урушавање ј есте
и крах ј едне старе културе у којој трагично завршава човек који целог
живота ради само оно што ј едан човек т реба да ради.
Страх ј е у роману присутан код свих ликова, условљавај ући сложене
односе комуникације, првенствено других са Младеном, који према њему
осећају страхопоштовање. У једном тренутку приповедач ће за Младена
рећи - „Он ј е био све." Толик а је била његова изузетна и издвојена, али
уамљена и изопштена величина. Само још ј една лик у роману изазива такво
страхопоштовање, у почетку и код самог Младена - његова баба Сгана.
Зашто она, ж ена, изазива у породици толик и страх кој и пресудно
утиче на формирање Мледенове, високим и надљудским етичким норма-
ма, деформисане личности? Већ у првом поглављу романа сви ликови су
представљени у односу према баби: „Б аба је била у к ући све и сва, сви
су се ње нај више бој али и поштовали је."18 Такав однос ј е приповедачки
ls Нав. према: Žan Delimo, Strah па Zapadu, str. 33.
16 Газда Младен, стр. 62.
17 Н . Петковић, „Софкин силазак", Два српска романа, Београд, 1988.
18 Газда Младен, стр. 7.
2 52 Предраг Петровић
изузетно дат у сцени ручка, на почетку романа, кроз низ конвенција и
прећутних правила у понашању за трпезом.
Очигледно да у поретку културе који ј е приказан у роману, баба има
улогу главе породице. У основи њеног лика је добро позанати архетип
жене ратника, односно мотив делије девој ке из наших народних песама.
К ада ј е њен муж , Младенов деда, прокоцкао целу имовину, Стана се пре-
облачи у мушкарца, одлази у свој завичај к ао Пећи, распрода све свој е
имање, донесе новац и плати дугове. „ И тако ј е све спасла. И од тада
све ј е она узела у свој е руке", завршава приповедач ову ретроспективну
епизоду.19 Стана ј е спасла породицу од посрнућа, понизила свог мужа и
прећутно, али уз пуно уваж авање и признање околине, преузела улогу
мушкарца и главе породице, попут Софкине прабабе Цоне у Нечист ој
крви. За тумачње њеног лика битна је, у новијој , перформативној теорији
полова наглашена, разлика између биолошког пола (женског) и оног који
би се могао назвати културолошки (мушког). Преоблачећи се у мушкарца
Стана ј е поништила свој биолошк и пол и прихватила улогу мушкарца.
Међутим, односи су ј ош сложенији када у пој единим ситуациј ама она по-
ново игра улогу, глуми жену - на пример у сцени када ј ој син, Младенов
от ац , п ол аж е р ач у н е о н а се п р ави да г а н е сл у ш а и р ади ж ен ск е п о сл ове ,
намештајући ствари по кући. Док се син понаша по њеним строгим пра-
вилима, односно док и он игра своју улогу, она пристај е да глуми жену,
иако се по прећутном договору заправо она егоцентрично пита о свему.
Мењајући свој е улоге/маске, она ј е стални извор страха у породици. Не
само да се пок азала ј ача и одлучниј а од сваког мушкарца, Стана ј е и не-
ми сведок њихових порока, коцке и пиј анства, док ј е сама беспорочна,
лишена сваке слабости, к ак ав ће под њеним надзором постати и М ладен.
Над њим, као и над његовим оцем, баба развија модел надзирања кој и ј е
толико ј ак да му каж њавање ниј е ни потребно. Зато ће ј е М ладен по мо-
ралној ригидности и сваком чулном одрицању и надмашити, што доводи
до слома њеног егоцентризма и распамећености пред смрт. И за њен као
и за Младенов лик важна ј е разлик а између стварног лица и маске која
га скрива. К ао што Младен, измучен и испиј ен сталним одрицањима и
конвенционалним држ ањем, у ноћи скривено уписуј е у свој тефтер сведо-
чанство о своме болу, тако је и баба у ноћној тишини на ивици емотивног
слома: „покаткад као да би из њених очију суза хтела да кане (...), али би
се видело и како отуда, ј ош брже, натраг враћа руку као бојећи се да ни
сама ноћ не види ту њену сузу."20
Враћај ући се Дучићевој тврдњи о будућој неразговетности Станко-
вићевих ј унака, можемо ј е прихватити с знатним оградама. И поред тога
што приказуј е ј едну стару културу чиј е конвенције данас изгледају чудне
и несхватљиве, Станковићева модерним наративним поступцима остваре-
19 Газда Младен, стр. 14.
20 Исто, стр. 29.
Сшанковићев роман о сшраху 253
на проза, кореспондира и са данашњим временом. Јер она нелагодност у
култури коју осећај у његови јунаци и слика друштва, односно културе као
систем који надзире и кажњава, можда још у већој мери постоје и данас,
на почетку новог милениј ума.
К ључне речи: Страх, роман, лик, култура, психологија, жеља, нара-
циј а, мотивациј а, текст .
Предраг Петрович
РОМ А Н О СТРА Х Е Б ОРИСА СТА Н К ОВИЧ А (Х ОЗИИ Н МЛА Д ЕН )
(Резк>ме)
В отличие от романа Дурнап Kpoeb, второи, неоконченнБШ роман Борисава
Станковича Хознин Младен (Газда Младен) , опубликованнми после смерти пис-
атели, не бмл предметом обстоителнного изученин. Рассматриваи его в контексте
сербскои романнои прозм начала XX века и прозаического опуса Станковича, в
наст ои1цеи работе речБ идет о страхе, нвллк нцемсн доминант вш психологическ им и
кулвтурологическим феноменом, обуславливаклцим отношении между литератур-
нбтми образами, и формирушшим картину мира в данном романе.