Srbija na putu nade - Nedeljnik · PDF fileputu nade Pojmovnik i imenik azilnog sistema PSIHOLOŠKA PODRŠKA TRAŽIOCIMA AZILA ... ali se dodeljuje u slučajevima masovnih egzodusa

AZIL U SRBIJI

Srbija na putu nade

Pojmovnik i imenik azilnog sistema

PSIHOLOŠKA PODRŠKA TRAŽIOCIMA AZILA U svetu straha i

nepoverenja

PRAVNI ASPEKTLutanja između

zakona i politike

ANKETAProblemi u

funkcionisanju sistema azila u Srbiji

TRAŽIOCI AZILA I LOKALNO STANOVNIŠTVO

Diskriminacija, suživot, podrška

DODATAK NEDELJNIKA VREME BR. 1211, 20. 3. 2014.

Pojmovnik i imenik azilnog sistema u SrbijiIzbeglica – lice koje se, zbog opravdanog straha od progo-

na svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripad-nosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uve-renja, ne nalazi u državi svog porekla i nije u mogućnosti ili zbog tog straha ne želi da se stavi pod zaštitu te države, kao i lice bez državljanstva koje se nalazi izvan države svog pret-hodnog stalnog boravka i koje ne može ili zbog tog straha ne želi da se vrati u tu državu.

Azil – pravo na boravak i zaštitu koje ima stranac kome je na osnovu odluke nadležnog organa koji je odlučivao o njego-vom zahtevu za azil u RS odobreno utočište ili drugi oblik za-štite predviđen Zakonom o azilu. Odluka o azilu se može revi-dirati, ako se okolnosti u zemlji porekla promene.

Utočište – pravo na boravak i zaštitu koja se daje izbegli-ci na teritoriji RS za koga nadležni organ utvrdi da je njegovo strahovanje od progona u državi porekla osnovano.

Subsidijarna zaštita – oblik zaštite koji RS odobrava stran-cu, koji bi u slučaju povratka u zemlju porekla bio izložen mu-čenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju, ili bi njegov život, bezbednost ili sloboda bili ugroženi nasiljem opštih raz-mera koje je izazvano spoljnom agresijom ili unutrašnjim oru-žanim sukobima ili masovnim kršenjem ljudskih prava. Traje godinu dana nakon čega se revidira.

Privremena zaštita – delimično se poklapa sa supsidijarnom, ali se dodeljuje u slučajevima masovnih egzodusa i to na osno-vu odluke Vlade RS i može da važi kolektivno, za sve građane jedne zemlje. Traje dok traje rat u zemlji porekla.

Tražilac azila – lice koje je podnelo zahtev za azil na terito-riji RS o čijem zahtevu nije doneta konačna odluka.

Iregularni migrant – osoba koja bez važećih dokumenata boravi u RS, a nije izrazila nameru o traženju azila.

Centar za azil – mesto gde se, na osnovu odluke Vlade RS, smeštaju lica koja su izrazila nameru za traženje azila. Centrima

upravlja Komesarijat za izbeglice i migracije RS i danas ih u Srbiji ima pet:

• Centar u Banji Koviljači je osnovao UNHCR, a 2008. go-dine je dat na upravljanje Komesarijatu. Smeštajni kapa-citet je 95 mesta.

• Privremeni centar u Bogovađi smešten je u odmaralištu Crvenog krsta, koji je Komesarijat zakupio u junu 2011. godine. Smeštajni kapacitet je oko 150 mesta.

• Privremeni centar u Obrenovcu otvoren je krajem novem-bra 2013. godine i nalazi se u hotelu “Obrenovac”. Za po-trebe Centra koristi se nešto više od 100 mesta.

• Privremeni centri u Sjenici i Tutinu otvoreni su u decem-bru 2013. godine. Centar u Sjenici ima kapacitet oko sto mesta, a u Tutinu oko 80 mesta.

Odsek za azil – organizaciona jedinica Odeljenja za stran-ce policijske uprave Granične policije Ministarstva unutraš-njih poslova Republike Srbije koja sprovodi azilni postupak.

Komesarijat za izbeglice i migracije – posebna organiza-cija u sistemu državne uprave RS koja je osnovana 1992. go-dine. (www.kirs.gov.rs)

UNHCR (United Nations High Commissioner for Refugees) – Kancelarija Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbe-glice. Osnovana je 1950. godine u Ženevi sa ciljem obezbeđiva-nja međunarodne zaštite i pomoći izbeglicama. (www.unhcr.rs)

Beogradski centar za ljudska prava (BGC) – izvršni par-tner UNHCR-a, pruža pravnu pomoć tražiocima azila u Srbi-ji. (www.bgcentar.org.rs)

Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (CZA) – pru-ža pravnu pomoć tražiocima azila i licima koja su dobila za-štitu u Srbiji. (www.apc-cza.org)

Grupa 484 – pruža humanitarnu pomoć tražiocima azila i radi redovan monitoring politike azila i migracija u Srbiji. (www.grupa484.org.rs)

2AZIL U SRBIJImart 2014

►

Očaj jači od granicaSrbija se u poslednjih nekoliko godina suočava sa po-

javom koja je doskora bila karakteristična samo za boga-te zapadne zemlje. Broj tražilaca azila i iregularnih imi-granata iz azijskih i afričkih zemalja u Srbiji raste veli-kom brzinom. Prema podacima Uprave granične polici-je, od 77 izraženih namera za azil 2008. godine, stiglo se do 5065 u 2013, a od početka ove godine registrova-no je više od 1500 lica koja su od policije dobila papir u kome piše da žele da zatraže azil u Srbiji. Ne postoje zvanični podaci o broju iregularnih imigranata koji bo-rave na teritoriji Srbije ili su prošli kroz našu zemlju, ali iskustva drugih država kažu da je njihov broj uvek ne-koliko puta veći od broja registrovanih. Helsinški odbor iz Mađarske, koji pruža pravnu pomoć tražiocima azila u toj zemlji, zabeležio je u prvoj polovini 2013. godine preko 10.000 lica koja su izrazila nameru za azil, a proš-la su granicu sa Srbijom.

Porast broja tražilaca azila i iregularnih imigranata u Srbiji posledica je više faktora i sigurno će rasti i ubudu-će. Jedan od tih faktora je geografski položaj: Srbija se nalazi na “azijskoj transverzali”, jednom od najvažnijih puteva kojima reke ljudi kreću ka Evropi. U ostale fak-tore spadaju rat u Siriji, haotično, poluratno stanje u Ira-ku, Avganistanu, Libiji, nestabilnost na Bliskom i Sred-njem istoku i Severnoj Africi, koja se produbila od po-četka “arapskog proleća” krajem 2010. godine, stravič-na beda podsaharske Afrike gde se, bukvalno, umire od gladi... Za milione ljudi, od jugoistočne Azije do zapada Afrike, Evropa je cilj i mesto gde je život drugačiji, gde

postoji nada koju su odavno izgubili u svojim nesrećnim domovinama. Da bi stigli do “obećane zemlje”, često su spremni da rizikuju život, a mnogi ga na putu i izgube.

Prema podacima UN-a, prošle godine je pri pokuša-ju ulaska u Evropu morskim putem poginulo najmanje 500 osoba, 2011. godine oko 1500, mada se ističe da je nemoguće utvrditi tačan broj stradalih, jer ogroman broj čamaca i ruiniranih brodova prepunih imigranata nesta-ne u moru bez traga. Životi se gube i od ruke krijumčara, bolesti i iscrpljenosti, nesrećnim slučajem.

Pored svega toga, procena je da svake godine u Evropu stigne između 350.000 i pola miliona iregularnih imigra-nata, od kojih većina pokušava da svoj status legalizuje kroz proces azila. Očigledno je da je očaj koji te ljude tera jači od granica, zidova, opasnosti koje ih čekaju na putu.

Jedna od država na tom putu je i Srbija, bilo kao tran-zitna zemlja, bilo kao konačno odredište. Po međuna-rodnim zakonima, osobama koje su u nekoj zemlji za-tražile azil moraju se obezbediti smeštaj, hrana, pravna pomoć tokom azilne procedure... Da primenu zakona u realnom životu mogu da prate bezbrojne teškoće, od mr-žnje i nasilja lokalnog stanovništva do opstrukcije drža-ve, tražioci azila mogu da se uvere u gotovo svakoj ze-mlji na svom putu.

Nedeljnik “Vreme” uz pomoć Delegacije EU u Srbiji, u publikaciji “Azil u Srbiji: Srbija na putu nade” pred-stavlja sistem azila i situaciju u kojoj se nalaze tražioci azila u našoj zemlji.

R.V.

Fotografi ja na ovoj i naslovnoj strani:

Milovan Milenković


PSIHOLOŠKA PODRŠKA TRAŽIOCIMA AZILA

U svetu straha i nepoverenja“Kod većine tražilaca azila bazično poverenje je ozbiljno ugroženo. Doživljaj napuštanja, izdanosti, kod njih je jak i izražen. To su ljudi koji nemaju poverenja ni u kakav državni sistem zbog sveg dosadašnjeg iskustva, pre svega u zemlji porekla, pa onda i u svim zemljama kroz koje su prošli. Posmatrajući te ljude, vidite da su usled različitih vrsta trauma i problema zaboravili da se može desiti da ih neko pita: ‘Kako ste?’, ‘O čemu razmišljate?’, ‘Kako spavate?’ Izgledaju kao da su zaboravili da imaju ta ljudska prava”

Foto: Milovan Milenković


►

“Većina tražilaca azila su vi-soko traumatizovani ljudi”, kažu u razgovoru za “Vre-

me” Maša Vukčević i Jelena Dobrić, psi-hološkinje koje već nekoliko godina rade na projektima UNHCR-a na pružanju psi-hološke podrške tražiocima azila u Srbiji. “Najčešća trauma je gubitak bližeg člana porodice, više od 90 odsto ih je izgubilo ne-koga u zemlji porekla zbog ratova i nemira, što je i najčešći razlog zbog koga su otišli. Samo napuštanje zemlje nosi ogromnu nei-zvesnost. Put do Evrope, koji je dug, napet i težak, nosi velike stresove i traume. Sek-sualno zlostavljanje žena, pogotovo žena koje dolaze iz afričkih zema-lja, gotovo je svakodnevno.”

Sagovornice “Vremena” su do sada najviše radile sa ljudima iz Avganistana, So-malije, Sirije, Eritreje, Pa-kistana, Kameruna, Suda-na, Malija... Prema njiho-vim iskustvima, najveći deo populacije tražilaca azila su muškarci koji dolaze sami, ali ima i dosta porodica (naj-veći broj iz Avganistana), kao i maloletnika bez roditelja, žena koje su same ili sa de-com, mahom iz afričkih zemalja poput Eri-treje i Somalije. Iz Sirije dolaze i porodice i sami muškarci.

Stepen traumatizovanosti sa kojim se ti ljudi suočavaju razlikuje se u zavisnosti od područja iz kojih dolaze. Oni koji stižu iz Sirije, u kojoj trenutno besni rat, imaju “akutnu traumu”, skoro svi su zabrinuti za članove porodice koji su ostali u domovini u kojoj se masovno gine svakog dana; nešto je drugačije u zemljama u kojima trenutno nema rata tog intenziteta. Svima je zajed-ničko iskustvo životne ugroženosti, strah za svoj i život bliskih ljudi, nemanje oslonca u sistemu, tuga i bespomoćnost, kao i zabri-nutost za budućnost. Slični su i razlozi za napuštanje zemlje porekla, a pored ratova (poput onog u Avganistanu koji traje duže od 30 godina), tu su rasni, verski, etnički konfl ikti, sveopšta beda...

Ljudi sa kojima su do sada radile ima-ju različitu obrazovnu i socijalnu struktu-ru. “Ima dosta siromašnih i needukovanih, pa i nepismenih, ali se susrećemo i sa vi-sokoobrazovanim, doktorima nauka, sa umetnicima.”

GUBLJENJE I USPOSTAVLJANJE POVERENJA: Na početku rada sa njima, većina tražilaca azila je iznenađena kada im se ponudi psihološka pomoć, iznose svoja iskustva Maša i Jelena. “Posmatra-jući te ljude, vidite da su usled različitih vrsta trauma i problema zaboravili da se može desiti da ih neko pita: ‘Kako ste?’, ‘O čemu razmišljate?’, ‘Da li možete da spavate?’ Izgledaju kao da su zaboravili da imaju ta ljudska prava koja se, nažalost, često i zanemaruju. Na to gotovo uvek rea-guju jako emotivno, govore kako im znači što neko sedne s njima i posle mnogo vre-mena ih tretira kao ljudska bića.”

Veliki problem sa kojim se oni koji pru-žaju psihološku pomoć suočavaju jeste to što je kod ogromne većine tražilaca azila ozbiljno ugroženo bazično poverenje. “Do-življaj napuštanja, izdanosti, kod njih je jak i izražen. To su ljudi koji nemaju poverenja ni u kakav državni sistem zbog sveg dosa-dašnjeg iskustva, pre svega u zemlji pore-kla, pa onda i u svim zemljama kroz koje su prošli. Njihovo najčešće iskustvo jeste da nisu postojali nikakav sistem ni struk-tura na koje bi mogli da se oslone, koji bi im pružili podršku u situacijama kada je to bilo neophodno.”

“To nepoverenje ka sistemu se prenese i na mikronivo. Naročito kod ne-kih pojedinaca, potrebno je duže vreme da se poverenje uspostavi. To se prevazilazi polako, s vre-menom, kako uviđaju da smo tu da im pomognemo, da smo uz njih i da se prema njima ponaša-mo kao prema ljudskim bićima. Vrlo je važno i da razumeju da imaju pravo da se osećaju loše, nesrećno, nesigurno, da plaču, da

Pouzdana slika o tražiocima azilaVeliki broj tražilaca azila u Srbiji je realnost koja postoji ne samo u ovom trenut-

ku, već će sigurno biti sve prisutnija. Jedan od najvećih problema u odnosu prema njima je neinformisanost šire javnosti, ali i mnogih kojima je dužnost da sa tražioci-ma azila rade, o njihovim problemima, traumama, potrebama. Zbog toga je izuzet-no značajan novi projekat koji fi nansira UNHCR, na kome će, pored psihološkinja Maše Vukčević i Jelene Dobrić, učestvovati i Danka Purić, saradnica Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta.

“Cilj istraživanja je dâ nam da širu i pouzdanu sliku o tražiocima azila u Srbi-ji. Glavni fokusi su posttraumatski stresni poremećaj, depresija i anksioznost”, kažu Maša Vukčević i Jelena Dobrić. “U Srbiji ne postoji psihološki instrument (test) koji može da se primenjuje na ovu populaciju, zato što je kulturno specifi čna. Izabrani su Harvard trauma questionnaire i Bekov inventar depresije, testovi koji su korišćeni u većini ispitivanja u inostranstvu. Ti testovi su kupljeni, a pre velikog istraživanja mora prvo da se uradi ‘kulturna adaptacija’, odnosno prilagođavanje testova speci-fi čnosti traume kroz koju su ljudi sa kojima radimo prošli. To podrazumeva dodava-nje nekih pitanja kojima se stavlja naglasak na određene traume, specifi čne za neke zemlje ili događaje. Na primer, u verziji za Bosnu i Hrvatsku postoji pitanje: ‘Da li vas je neko terao da pevate neprijateljske pesme?’, a u Japanu: ‘Da li ste osećali po-drhtavanje od zemljotresa ili bili blizu požara ili zgrada koje su se rušile?’

Posebno je važno to što na nivou Srbije ovakva istraživanja do sada nikada nisu rađena. Ovim istraživanjem dobićemo prve precizne, validne i pouzdane podatke u vezi sa psihološkom slikom tražilaca azila u Srbiji, što predstavlja neophodnu osno-vu za pravljenje programa koji će odgovarati njihovim potrebama i problemima, i dati smernice za dalja istraživanja”, zaključuju sagovornice “Vremena”.

MAŠA VUKČEVIĆ I JELENA DOBRIĆFoto: A. Anđić


loše spavaju i da je, s obzirom na sve tra-ume kroz koje su prošli, sve to normalna reakcija”, kažu sagovornice “Vremena”.

One ističu da im činjenica da rade na projektima UNHCR-a dosta pomaže, jer ta organizacija tražiocima azila deluje kao oslonac zbog načina na koji im pristupa, kao i mnogobrojnih aktivnosti koje za njih organizuje (kao što su učenje jezika, ško-lice za decu, pravna i psihološka pomoć). “Ponekad se čini da je to naša karta koja otvara komunikaciju. Sa druge strane, teš-ko nam je da im objasnimo ko je za šta nadležan u Srbiji. Pitaju povremeno: ‘Da li možete da nam rešite problem papira, prava da radimo i zarađujemo dok čeka-mo, ili da nas prebacite u Ameriku, ili neku zemlju gde to možemo?’, pa onda reaguju: ‘Ako ne možete, zašto onda samo pričamo, a u stvari ne možete mnogo da nam pomo-gnete?’ Ključna pitanja se, ipak, tiču bržeg rešavanja azila i azilne procedure, smeštaja koji često nedostaje, a rešenja tih problema su u rukama države.”

Maša Vukčević i Jelena Dobrić posebno ističu jedno pitanje koje im postavljaju tra-žioci azila: “U poslednje vreme gotovo svi pričaju o ilegalnim deportacijama. Kažu nam da je problem deportacija prisutan i u Srbiji i u zemljama regiona, da im često ništa ne znači ni ako imaju papire izdate

od policije: uhvate ih i odvezu do ili preko granice zemlje u kojoj su boravili pre toga i tu ih ostave, u šumi, na hladnoći. Žale se da im u takvim prilikama često uzmu sav novac, stvari, mobilne telefone. Za većinu tražilaca azila deportacija predstavlja oz-biljnu opasnost po život. Takva iskustva kroz koja većina prolazi mogu izazvati re-traumatizaciju i mogu vući teške posledice po njihovo psihološko zdravlje.”

Sagovornice kažu da je karakteristično da bes tražilaca azila prema državi zbog problema o kojima govore splasne kada im se pomene da je na Balkanu bilo slič-nih dešavanja kao u njihovim domovina-ma. “Napune im se oči suzama, znaju za Jugoslaviju. Razumeju šta znači kad ze-mlja prođe kroz rat, kad nema jaku pri-vredu koja može da im pomogne, kada su ljudi prepušteni sami sebi.”

OKRETANJE GLAVE: Svi tražioci azila kažu da bi želeli da dođu do neke zemlje gde bi mogli da ostvare neki “nor-malan, pristojan život”. Mnogi tvrde da bi ostali i u Srbiji, ali da iz Srbije odlaze kao što beže iz Grčke i iz Turske, jer vide da je situacija u tim državama loša, da nema mogućnosti da se dobije boravak, da pro-cedure dugo traju, da nema dovoljno posla. Zbog toga što većina odlazi u druge zemlje često se u našoj javnosti čuje da je Srbija za njih samo tranzitna zemlja, ali Jelena i Maša smatraju da iz perspektive ljudi koji pružaju podršku i pomoć tražiocima azila to nije relevantna tema: “To su ljudi koji su često zbog životne ugroženosti izbegli iz svojih država, i dok borave u Srbiji misli-mo da bi trebalo da im se pruže adekvatna podrška i pomoć. Da li će uspeti da nađu ovde konačan boravak, zavisi od mnogo ra-zličitih faktora, ali to ne bi trebalo da bude presudno za odluku o tome na koji način i

kakva podrška će im se pružiti.”Sagovornice ističu da nikada ne treba za-

boraviti da tražioci azila nisu svojom vo-ljom i svojim izborom napustili zemlju po-rekla, i da bi većina želela da se vrati, ali je to nemoguće. “Često se čuje kod lokalnog stanovništava: ‘Šta će nam oni, imamo do-voljno svojih problema, vratite ih odakle su došli.’ Na prvi pogled deluje čudno da se takve stvari pričaju na prostorima koji su u bližoj prošlosti preživeli svoje rato-ve i svoje izbeglice. Deluje kao da su lju-di ovde zaboravili to iskustvo. Sa druge strane, nekada trauma i bol koje nosi jed-no društvo zbog prolaska kroz neke teške događaje, dovodi do okretanja glave pri susretu sa ljudima koji imaju sličnu vrstu trauma, tragedija. Teško je to gledati... Kao da vas iznova vraćaju u vremena zbog ko-jih ste bili ozbiljno tužni, zbog kojih vas je sramota i zbog kojih ste mnogo patili. To, ipak, kao ljudi, kao društvo, ne bismo smeli sebi da dozvolimo.”

Takav odnos prema ljudima koji traže azil u Srbiji, uz incidente i proteste protiv tražilaca azila, poput onih koji su se deša-vali u Banji Koviljači, Mladenovcu, Vra-čeviću, Obrenovcu, može da ima ozbilj-ne posledice, zaključuju Maša Vukčević i Jelena Dobrić. “Tražioci azila u odno-sima sa lokalnim stanovništvom ponekad stiču utisak da su ljudi drugog reda, i zbog toga se osećaju loše, takve stvari dodatno povećavaju nivo traume i dodatno ulivaju nepoverenje i nesigurnost. Nije lako nosi-ti se s tim da negde nisi željen ili prihva-ćen, i da te neko odbija iako o tebi ne zna ništa, ni odakle si došao, ni šta si preživeo, ni da tražiš bezbedno okruženje jer želiš da preživiš. Oni se teško nose sa tim odbija-njem, na to se niko ne može navići ma ko-liko puta je to iskustvo prošao.”

Trgovina ljudima“Da bi ilegalno prešli granice, traži-

oci azila moraju da koriste usluge kri-jumčara. Opasnost da postanu žrtve tr-govine ljudima je jako velika, a njihova informisanost o tom problemu mala”, kaže psihološkinja Jelena Dobrić. “Kri-jumčare percipiraju kao nužno zlo, i razmišljaju: ‘Moram da platim da me prevede preko granice, možda ću mu dugovati novac, ali nije važno – odra-diću; možda će da mi ponudi neki po-sao.’ Nisu svesni šta znači to ‘odradi-ću’, da je to zatočeništvo, prisila, robov-ski položaj iz koga se jako teško izlazi. Zato je edukacija o trgovini ljudima je-dan od važnih programa koji je imple-mentiran od strane UNHCR-a.” Jele-na kaže da su tražioci azila na početku razgovora o problemu trgovine ljudima uglavnom rezervisani i nepoverljivi, ali da su na kraju puni zahvalnosti za in-formacije koje dobiju.



SVAKI ČOVEK JE JEDNA PRIČA

Iza svakog od brojeva kojima se opisuje koliko je tražilaca azi-la godišnje stiglo u Srbiju ili neku drugu evropsku zemlju, stoji bezbroj ljudskih, najčešće teških i tragičnih priča. Priča o mladi-ćima koje su talibani silom regrutovali za buduće bombaše samo-ubice, o krvnim osvetama koje se prenose kroz generacije i koje

moraju da sprovode i dečaci tek ušli u pubertet, zabranjenim lju-bavima između šiita i sunita čiji akteri beže od smrti kojom im prete sopstvene porodice, prisilnim brakovima gde se odbijanje plaća smrću i devojke i porodice, ruku i nogu amputiranih zbog promrzlina zarađenih na putu do Evrope…


Foto: V. Anđić Foto: Fonet


PRAVNI ASPEKT

Lutanja između zakona i politikeOd 2008. do danas, međunarodnu zaštitu je u Srbiji dobilo samo dvanaest osoba, od kojih je pet dobilo azil, a sedam supsidijarnu zaštitu

Kao jedan od uslova potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridru-živanju sa Evropskom unijom, u

Srbiji je 2008. godine stupio na snagu Za-kon o azilu. To znači da je sprovođenje azilnog postupka postalo redovna dužnost Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno Odseka za azil u Upravi granične policije. Do tada je mandat o odlučivanju o izbe-gličkim statusima u Srbiji imao UNHCR.

“Postojeći Zakon o azilu ima nekih manjkavosti, ali nije toliko loš”, kaže Lena Petrović iz Beogradskog centra za ljudska prava (BGC), nevladine organizacije koja

je izvršni partner UNHCR-a u Srbiji. “Pro-blem je što se on, u većoj meri, ne spro-vodi u skladu za Ženevskom konvenci-jom o statusu izbeglica”, dodaje ona. “Da li je u pitanju politička ili neka druga vo-lja, ne znam.” Kao ilustracija pomenutih pravnih praznina može se izdvojiti termi-nološki problem: postupak azila formalno počinje od podnošenja zahteva za azil, što u praksi znači nekoliko meseci od kada je stranac izjavio nameru da traži azil. Među-tim, Zakon propisuje da je tražilac azila lice koje je podnelo zahtev za azil, tako da nije jasno kakav je status stranca koji je izrazio

nameru da traži azil i smešten je u centru za azil, a zahtev za azil još nije podneo.

ZAKON: Prema važećem Zakonu o azi-lu, stranac u Srbiji ima pravo da traži azil na graničnim prelazima ili u bilo kojoj poli-cijskoj upravi na teritoriji države, a policija mu izdaje potvrdu o izraženoj nameri. Sa tom potvrdom mora u roku od 72 sata da se javi nekom od centara za smeštaj tražila-ca azila, a ako je u mogućnosti da sam sebi obezbedi smeštaj, javlja se Odseku za azil koji izdaje odobrenje za boravak na privat-noj adresi tokom azilnog procesa.

Posle smeštanja u centar, tražilac azi-la čeka na registraciju – narednu službenu radnju u kojoj mu se uzimaju otisci prsti-ju, fotografi še se i uzimaju mu se sva do-kumenta koja ima kod sebe, nakon čega dobija ličnu kartu.

U praksi se registracija obavlja u cen-trima za smeštaj tražilaca azila, a Zakon ne propisuje rokove za obavljanje te rad-nje. Lena Petrović objašnjava da to znači da registracija (i dobijanje lične karte) ne zavisi od volje tražioca azila, već od toga kada će i da li će ljudi iz Odseka za azil doći u centre: “U praksi se na registraciju i ličnu kartu čeka i nekoliko meseci. Ova manjkavost Zakona je tokom 2013. godine (u kojoj je nameru o traženju azila u Srbiji izrazilo 5065 osoba) omogućila Odeljenju za azil da, ne kršeći zakon, izvrši samo 742 registracije, 153 zahteva za azil, a na kraju sasluša samo 19 tražilaca azila.”

Sledeća upravna radnja je podnošenje zahteva za azil, a obavlja se tako što tra-žilac azila odgovara na pitanja službenika Odseka za azil, koji taj zahtev popunjava. Pitanja su relevantna za utvrđivanje izbe-gličkog statusa i tiču se razloga napuštanja zemlje porekla, razloga zašto tražilac ne sme da se vrati, koja mu je bila ruta puto-vanja, da li je već negde tražio azil... Pored službenika Kancelarije za azil, podnošenju zahteva prisustvuju ovlašćeni prevodilac i

Foto: Ivan Šepić


punomoćnik tražioca azila. Zakon tražiocu azila propisuje rok od 15 dana da podne-se ovaj zahtev, a ako prekorači rok, gubi pravo boravka u Srbiji. Međutim, u praksi podnošenje zahteva, takođe, ne zavisi od želje samog tražioca već od toga kada će Odsek za azil zakazati obavljanje te služ-bene radnje.

Posle podnošenja zahteva, Odsek obav-lja intervju to jest saslušanje tražioca azi-la, koji tom prilikom odgovara na niz pi-tanja poput onih iz zahteva za azil, samo detaljnije. Dodatna pitanja su i da li traži-lac azila planira da ostane u Srbiji ili želi da ide u neku drugu zemlju, zatim poda-ci o njegovoj porodici, a velika pažnja se poklanja i putu koji je prošao do dolaska u Srbiju (kako je prošao, da li je koristio krijumčara, koliko ga je platio…). Lena Petrović smatra da to može da bude razu-mljivo zbog toga što je Odsek za azil or-ganizaciona jedinica Granične policije, a njihova primarna nadležnost jeste kontro-la granice. Takođe smatra da takva pitanja nisu toliko relevantna za utvrđivanje izbe-gličkog statusa, ali su relevantna ukoliko se primenjuje koncept sigurne treće drža-ve. “Najvažniji je razlog napuštanja zemlje porekla, kakve je tražilac azila probleme tamo imao, da li je progonjen po bilo ka-kvom osnovu Ženevske konvencije ili Za-kona o azilu RS. Odnosno, najvažnije je da se utvrdi da li je razlog njihovog progona rasna, verska, nacionalna pripadnost, po-litičko ubeđenje ili pripadnost nekoj druš-tvenoj grupi.”

Sledeći korak je donošenje prvostepene odluke o dobijanju azila, koju donosi Od-sek za azil. Prema Zakonu o opštem uprav-nom postupku, azilni postupak bi trebalo da se završi za 60 dana od podnošenja za-hteva, međutim, taj rok se u praksi često

oduži i na šest meseci. U prvostepenoj od-luci zahtev za azil može da se usvoji ili od-bije, odbaci ili obustavi (ako tražilac azila napusti centar za azil ili se ne pojavi na sa-slušanju). Tražilac ima rok od 15 dana da se žali na prvostepenu odluku, a žalbu raz-matra Komisija za azil, nezavisno telo koje ima devet članova imenovanih od Vlade, koja donosi drugostepenu presudu.

Tražilac azila ima pravo da se žali i na odluku Komisije, i to u roku od 30 dana od dostavljanja odluke ili nakon 60 dana ako Komisija ne donese nikakvu odluku. Uko-liko Komisija ne donese nikakvu odluku u propisanom roku, tražilac je dužan da joj uputi požurnicu, a ako ni sedam dana ka-snije nema odgovora, tražilac azila može direktno tužbom da se obrati Upravnom sudu. Vanredni pravni lek je mogućnost podnošenja ustavne žalbe Ustavnom sudu.

POLITIKA: Prema podacima Odseka za azil, od 2008. do danas međunarodnu zaštitu je dobilo samo dvanaest osoba, od kojih je pet dobilo azil (jedan za osobu iz Egipta, po dva za državljane Libije i Tur-ske), a sedam supsidijarnu zaštitu (po jedna zaštita za osobe iz Iraka i Somalije, dve iz Sirije i tri iz Etiopije). U Odseku za azil je za “Vreme” rečeno da su sva lica koja su dobila međunarodnu zaštitu prethodno le-galno boravila u Srbiji kraće ili duže vre-me, što znači da niko od tražilaca koji su u Srbiju ušli koristeći azilne rute nije do-bio izbegličku zaštitu.

Lena Petrović objašnjava da osnov po kome se zahtevi svih tražilaca azila odba-cuju jeste to što dolaze iz “sigurne države

porekla” ili prolaze kroz jednu od “sigur-nih trećih država”. Koja od svetskih zema-lja ima ove statuse određuje Vlada RS, a prema odluci iz 2009. godine, na te dve li-ste se nalaze sve zemlje sa kojima se Srbi-ja graniči. “Lista sigurnih trećih država je sumnjiva jer kriterijumi njenog formiranja nisu transparentni. Praksa Evropskog suda za ljudska prava i izveštaji UNHCR-a uka-zuju na ozbiljne nedostatke sistema azila u Grčkoj i preporučuju državama da tražio-ce azila ne vraćaju u tu zemlju. I ne samo to: usled toga što tražiocima azila u Grčkoj nije obezbeđena adekvatna zaštita, posto-ji izvestan rizik od mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja. Međutim, za Vladu Srbije, Grčka je sigurna treća drža-va”, kaže sagovornica “Vremena” i pojaš-njava: “Do sada su izbegličke zaštite do-deljene sur place izbeglicama (osobama koje su u Srbiju došle nekim drugim po-slom, a u međuvremenu su se okolnosti u njihovoj zemlji promenile tako da ne mogu više da se vrate) ili su dodeljene strancima koji su u Srbiju došli direktno iz svoje ze-mlje porekla.”

BGC je podneo inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti Vladine Odluke o utvrđivanju liste sigurnih država porekla i sigurnih trećih država, ali se sud oglasio nenadležnim sa obrazloženjem da ta od-luka ne predstavlja opšti pravni akt. “Bili smo iznenađeni. Što je najgore, ne posto-je nikakvi mehanizmi na osnovu kojih bi-smo mogli da tražimo revidiranje te odlu-ke”, kaže Lena Petrović.

MIRKO RUDIĆ

Izmene zakonaKrajem prošle godine, MUP je ofor-

mio radnu grupu i podgrupu sa ciljem da se unapredi sistem azila u Srbiji i iz-meni postojeći Zakon o azilu. U radnoj grupi su predstavnici MUP-a, UNHCR-a, Komesarijata za izbeglice i migracije, predstavnici nevladinog sektora (Beo-gradski centar za ljudska prava, Grupa 484, CZA), predstavnici EU i UN dele-gacije. Podgrupu čine predstavnici Od-seka za azil, UNHCR-a, Komesarijata, BGC-a i Grupe 484.

Nepostojeći plan integracijeKao jedan od velikih problema, Lena Petrović iz BGC-a ističe i javno iznošenje

mišljenja, pogotovo od strane najviših državnih funkcionera, da je Srbija tranzitna zemlja. “Plasiranje priče da tražioci azila samo prolaze kroz Srbiju, bez objašnjava-nja pozadine te pojave, veoma je opasno jer na neki način oslobađa Srbiju od odgo-vornosti da pruži strancima međunarodnu zaštitu”, kaže ona. “Jedan od razloga što tražioci azila ne žele da ostanu u Srbiji jeste taj što Srbija nema efi kasan sistem azila. Postoji niz pravnih prepreka do konačnog dobijanja međunarodne zaštite. Na kraju, ne postoji nikakav plan integracije lica kojima je dodeljena ta zaštita. Svi ti nedo-staci sistema azila dovode do toga da tražioci azila percipiraju Srbiju ne kao zemlju destinacije, već kao zemlju tranzita. To je začaran krug.”

Iako je Zakon o upravljanju migracijama usvojen početkom novembra 2012, a sredstva opredeljena ove godine, Komesarijat nije Vladi Srbije predložio plan integracije.

Zbog nepostojanja plana integracije, prema saznanjima BGC-a, jedno lice kome je priznat izbeglički status napustilo je Srbiju ilegalno jer je živelo u centru sa azil sa ostalim tražiocima azila, bez nade da će mu biti omogućena integracija.


ANKETA

Problemi u funkcionisanju sistema azila u SrbijiNedeljnik “Vreme” uputio je svim relevantnim službama i organizacijama koje se bave azilnom problematikom u Srbiji pitanje koji su, po njihovom mišljenju, najveći problemi azilnog sistema u našoj zemlji sa kojima se susreću u svom radu

Ivan Gerginov, pomoćnik komesara za izbeglice i migracije Republike Srbije, u svom odgovoru kaže da je jedan od

najvećih problema sa kojima se suočava Komesarijat za izbeglice i migracije sme-štajni kapacitet. Navodeći da su do počet-ka 2011. godine kapaciteti Centra za azil u Banji Koviljači bili adekvatni za smeštaj svih tražilaca azila, pominje da je potom, zbog značajnog rasta broja tražilaca azila, Komesarijat u junu 2011. godine otvorio Centar za azil u Bogovađi, a iz istog razlo-ga krajem 2013. centre u Obrenovcu, Sje-nici i Tutinu. Gerginov dodaje da je time postignuta disperzija centara za azil na više opština i da su ukupni trenutni kapaciteti svih pet centara oko 600 mesta. “Ovi ka-paciteti su trenutno dovoljni. Ipak, migra-cije su živ i nepredvidiv proces. Ako se imaju u vidu dešavanja u Siriji i u ostalim ratom zahvaćenim područjima sveta, ima-mo razlog da verujemo da će veoma brzo biti potrebni dodatni kapaciteti. Zato i da-lje ostaje potreba za bar još jednim stalnim centrom za smeštaj tražilaca azila”, smatra Gerginov, dodajući da je Vlada za tu svr-hu tokom 2012. godine dala na korišćenje kasarnu “Mala Vrbica”, na teritoriji opšti-ne Mladenovac, ali da je zbog pro-testa lokalne zajednice i onemogu-ćavanja preuzimanja objekta proje-kat otkazan.

U dopisu Odseka za azil MUP-a Srbije kaže se da po važećoj siste-matizaciji Odsek ima jedanaest radnih mesta, od kojih je trenut-no popunjeno devet, što ni izbliza nije dovoljno da bi se adekvatno

odgovorilo zahtevima posla, i da se broj sistematizovanih radnih mesta nije menjao od nastanka Odseka 2005. godine. “Pored hroničnog manjka zaposlenih, Odsek je konstantno suočen i sa nedostatkom ma-terijalno-tehničkih sredstava, kao i nedo-statkom kancelarijskog prostora... Među-tim, najveći problem za posao predstav-lja fi zička udaljenost centara za azil od se-dišta Odseka. Od pet postojećih centara, samo onaj u Obrenovcu je takoreći nado-hvat ruke, dok su ostali prilično udaljeni”,

navodi se u odgovoru Odseka. Dodaje se i da samo u Centru za azil u Banji Koviljači, jedinom koji je stalnog karaktera, postoje uslovi za nesmetan rad službenika Odse-ka, dok je u ostalim centrima “veoma, ve-oma teško obavljati posao na zadovoljava-jući način i po pravilima struke”. Ističe se da je potrebno napustiti praksu više malih, privremenih centara za azil koji su udaljeni od Beograda i osnovati jedan veliki centar za azil koji bi bio u blizini Beograda, lako dostupan službenicima Odseka.

U odgovorima sve tri nevladine orga-nizacija koje se bave problematikom azi-la u Srbiji kao najčešći problemi se ističu: nepostojanje plana integracije lica kojima je dodeljena međunarodna zaštita, zakon-ske praznine, pogrešna primena postoje-ćih zakonskih rešenja, neažurnost Odse-ka za azil… (Detaljnija analiza pravnog aspekta pitanja azila data je u tekstu “Lu-tanja između zakona i politike”.)

Foto: Ivan Šepić


Sonja Tošković, pravnica Beogradskog centra za ljudska prava (BGC), kao je-dan od najvećih problema navodi to što ni UNHCR ni BGC, kao izvršni partner, nemaju pristup aerodromima, pa je teško utvrditi da li je na tim mestima uopšte omo-gućen pristup postupku azila. “MUP nam nikada nije odgovorio na zahtev da na ae-rodromima postavimo postere koji bi tra-žiocima azila ukazali na to da mogu da traže azil u Srbiji”, kaže pravnica BGC-a.

Između ostalog, ona kao problem navodi primenu zakonskog propisa po kome, na-kon što lice pripadniku MUP-a kaže da tra-ži azil, ono ne bi trebalo da se tereti za ile-galan ulazak i boravak u Srbiji, već mu je potrebno obezbediti pristup postupku azila, odnosno smeštaj u nekom od centara, pri čemu Odsek za azil može da im ograniči slobodu kretanja samo iz taksativno pro-pisanih razloga. “U praksi, ipak, postoje poteškoće”, kaže Toškovićeva. “Kada su pravnici BGC-a u decembru 2013. godi-ne posetili Okružni zatvor u Vranju, sreli su 11 iregularnih migranata koji su osuđeni prekršajno zbog ilegalnog prelaska grani-ce. U razgovoru s njima došli su do sazna-nja da su oni policiji i prekršajnom sudiji rekli da traže azil, ali njihova namera nije bila prepoznata. Razlog za kršenje zabrane kažnjavanja za ilegalni ulazak i boravak u Srbiji jeste i taj što prekršajne sudije nema-ju dovoljno znanja o izbegličkom pravu.”

Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, orga-nizacije koja takođe pruža besplatnu prav-nu pomoć tražiocima azila u Srbiji, pomi-nje mnogobrojne, u prethodnom delu teksta već navedene probleme u funkcionisanju azilnog sistema u Srbiji. Između ostalog, kaže i da je stručnost aktera u azilu znača-jan problem, imajući u vidu da većina služ-benika Odseka za azil, Komisije za azil i drugih državnih organa i sudova gotovo nikada nije imala stručne treninge i profe-sionalna osposobljavanja iz oblasti azila, što se “jasno i nedvosmisleno ispoljava u konkretnoj praksi”. Ipak, Đurović kaže da postoji pomak u rešavanju problema: “Pre-duzeti su prvi koraci da se donese nov za-kon o azilu i drugačije i detaljnije uredi pi-tanje azila kroz formiranje projektne gru-pe za izmenu zakona koju vodi MUP Sr-bije na čelu sa Vladimirom Božovićem.”

Miroslava Jelačić, pravna analitičarka Grupe 484, pominje kao problem, između

ostalog, “opšti utisak da sistem u značaj-noj meri funkcioniše na pretpostavci da je Srbija samo tranzitna zona kroz koju tra-žioci azila prolaze kako bi stigli u neku

od zemalja u zapadnoj Evropi”, dodajući i da je “presudno važno uticati na prome-nu percepcije o migrantima u primajućim sredinama”. R.V.

Predlozi novih rešenjaU poslednje tri godine, više od 9.000 ljudi koji potiču iz preko trideset različitih

zemalja, izrazilo je nameru da traži azil u Republici Srbiji. Najviše ih je bilo iz Av-ganistana, Sirije, Somalije, Sudana, Eritreje, Demokratske Republike Kongo, Ma-lija, zemalja koje se inače smatraju državama iz kojih dolazi najveći broj izbeglica. Nagli porast migracionih tokova koji prolaze kroz Srbiju, uključujući i porast broja tražilaca azila, doveli su do toga da je sistem azila razapet i preko sopstvenih granica.

Usled pomenutog porasta broja tražilaca azila, naročito u periodu između 2011-2013. godine, Srbija se susrela sa brojnim izazovima i u nekim trenucima nije bila u stanju da obezbedi smeštaj svima onima koji su na njenoj teritoriji tražili međuna-rodnu zaštitu. Porast broja tražilaca azila je, takođe, značio da je i Kancelariji za azil nedostajao kapacitet i ljudstvo kako bi obradili zahteve za azil.

Republika Srbija je, uz pomoć Evropske unije i UNHCR-a, uspostavila pravni okvir u ovoj oblasti 2007. godine, usvajanjem Zakona o azilu. Ovaj zakon je u prilič-noj meri u skladu sa međunarodnim standardima, ali je u njegovom sprovođenju bilo problema. Takođe, kada je 2007. godine ovaj zakon pripreman i usvajan, migracioni kontekst u Srbiji je bio potpuno drugačiji. Brojke jasno govore da je neophodno me-njati postojeći pravni okvir, kao i način na koji se zakoni sprovode kako bi se prila-godili trenutnoj situaciji i izazovima sa kojima se Srbija danas susreće u ovoj oblasti.

UNHCR je pozdravio odluku vlade Srbije iz novembra 2013. godine, da imenu-je državnog sekretara, gospodina Vladimira Božovića, da koordinira radnom gru-pom u oblasti azila u kojoj učestvuju i predstavnici civilnog društva. UNHCR tako-đe pozdravlja i prioritetne mere koje je on predložio, a koje se podudaraju i sa pre-porukama koje su davali UNHCR, Beogradski centar za ljudska prava, kao i Zaštit-nik građana, a to su:

1. Izmene Zakona o azilu i njegovo prilagođavanje trenutnoj situaciji u ovoj oblasti;

2. Formalno uspostavljanje Kancelarije za azil kao nezavisne, civilne kancelari-je u okviru MUP-a i podizanje njenog kapaciteta;

3. Uspostavljanje odgovarajućih mehanizama za profi lisanje (u skladu sa standar-dima međunarodne zaštite), kako bi se omogućilo rano razlikovanje između migra-nata i tražilaca azila i na taj način smanjio postojeći pritisak na sistem azila;

3. Unapređivanje koordinacije i usklađivanje postupka za odlučivanje o zahte-vima za azil sa načinom na koji se upravlja smeštajem tražilaca azila. Takođe, za-kon bi trebalo da uvede i poseban mehanizam integracije za sve one osobe kojima je prepoznat izbeglički status, a koje trenutno imaju samo jednu opciju, da ostanu u Centrima za tražioce azila.

Pitanje azila je veoma važno i u kontekstu pridruživanja Srbije Evropskoj uni-ji i skrininga i otvaranja pregovaračkih poglavlja 23 i 24, i predstavlja u tom smislu dobru priliku da se ovaj sistem u potpunosti usaglasi sa međunarodnim standardi-ma i standardima EU.

UNHCR (UN High Commissioner for Refugees – Kancelarija visokog komesa-rijata Ujedinjenih nacija za izbeglice)


TRAŽIOCI AZILA I LOKALNO STANOVNIŠTVO

Diskriminacija, suživot, podrškaIskustva većine zemalja sa mnogo imigranata pokazuju da, naročito u uslovima krize, oni lako postaju meta netrpeljivosti i nasilja. Uz uobičajene parole o ugroženosti domaćeg stanovništva, rastu kriminala, masovnim silovanjima, za šta se redovno optužuju tražioci azila i iregularni migranti, nasilje obično pokreće neki incident, pravi ili izmišljeni. Onda na scenu stupaju oni koji svoje frustracije istresaju na najslabijima

Nema zemlje koja je imuna na ta-kve događaje. Nemačka je evrop-ska država sa najvećim brojem

tražilaca azila: 2013. godine je oko 127.000 ljudi izbeglo u ovu zemlju, a sistem azila i podrška države su na dobrom nivou. Ne-mačka je već odavno postala zemlja “dugi-nih boja”, u kojoj bez problema žive milio-ni ljudi različitih boja kože, religija, nacio-nalnosti. Ipak, vlasti u Nemačkoj upozora-vaju da se netrpeljivost prema izbeglicama širi, potpirivana propagandom ekstremnih desničarskih partija.

Samo od početka ove godine polici-ja je zabeležila 12 podmetnutih požara u

centrima za smeštaj tražilaca azila. Niko nije nastradao u tim incidentima, ali držav-ni organi i organizacije koje pružaju pomoć tražiocima azila upozoravaju da se situaci-ja lako može oteti kontroli, kao početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada su ekstremni desničari pokrenuli pravu kam-panju protiv tražilaca azila, uz brojne napa-de na njih. U tim napadima i podmetnutim požarima, samo tokom 1992. godine širom Nemačke je poginulo 27 osoba.

Od kada je pre nekoliko godina poče-la ekonomska kriza u Grčkoj, netrpelji-vost prema tražiocima azila raste, a na-padi desničara na imigrante su postali

svakodnevica. Kada je 2012. godine je-dan imigrant ubio čoveka u Atini pokuša-vajući da ga opljačka, nastao je pravi po-grom u kome su desničarske grupe i razu-larena gomila palile mesta na kojima su imigranti živeli, nekoliko ljudi je ubijeno, mnogo ranjeno.

Prenoseći vesti o tome, i strani i naši mediji na kraj izveštaja rutinski stavljaju rečenice da je porast broja imigranata do-prineo porastu kriminala, trgovine drogom, nasilja. Te rečenice, inače netačne, kao da su prepisane iz parola desničara koji napa-daju imigrante. Statistike svih zemalja sa puno imigranata kažu da tražioci azila, ali i

OBRENOVAC: Spaljena baraka predviđena za

smeštaj tražilaca azilaFoto: Vesna Anđić


►

iregularni imigranti, procentualno čine ma-nje krivičnih dela od lokalnog stanovništva, što je logično. Njihov cilj je da što manje privuku pažnju policije, što zbog azilnog postupka, što zbog straha od hapšenja i de-portacije, ako nisu u postupku. Među stan-dardnim parolama protiv imigranata jeste i ona da ti ljudi ili štete državi u kojoj su, jer ne rade ništa a dobijaju neku pomoć, ili “otimaju posao domaćima”, tako što rade za manje novca nego lokalno stanovniš-tvo. Realnost je, međutim, mnogo druga-čija. Na primer, grčka ekonomija je dece-nijama debelo profi tirala od imigranata, jer su oni radili najteže i najprljavije poslove u građevini, poljoprivredi, turizmu, komu-nalnim preduzećima, poslove od kojih je domaće stanovništvo gadljivo okretalo gla-vu, a slična situacija je i u mnogim drugim zemljama Zapadne Evrope.

ISKUSTVA U SRBIJI: Prvi centar za tražioce azila na ovim prostorima otvoren je u Banji Koviljači, varošici u zapadnoj Srbiji, još u vreme SFR Jugoslavije. Cen-tar je osnovao UNHCR, agencija Ujedinje-nih nacija za izbeglice. Pre pada Berlinskog zida najviše stanara Centra bilo je iz Čeho-slovačke, potom Rumunije, u vreme jugo-slovenskih ratova centar su naseljavale iz-beglice sa naših prostora, potom su počeli da pristižu ljudi iz kriznih žarišta po svetu. Centar je 2008. predat na upravljanje Ko-mesarijatu za izbeglice Republike Srbije.

Decenijama je odnos tražilaca azila sa lokalnim stanovništvom bio dobar, nije bilo diskriminacije i predrasuda, većih incidenata. Bilo je čak i mnogo veza iz-među lokalnih mladića i devojaka i sta-novnika Centra. Mladić iz Obale Slono-vače, koga su po slavnom zemljaku zva-li Drogba, igrao je dve sezone za lokalni fudbalski klub i bio zvezda, pošto je goto-vo sam uveo klub u viši rang takmičenja.

Od 2010. broj tražilaca azila je počeo naglo da raste, kapacitet Centra nije bio dovoljan da ih sve primi, mnogi su spava-li po iznajmljenim sobama, u parku, okol-noj šumi, napuštenim kućama. Napadi lo-kalnih delinkvenata na tražioce azila, pre-bijanje, otimanje novca i mobilnih telefona od njih postali su svakodnevica.

Onda je 27. oktobra 2011. policija uhap-sila Avganistanca Abdirašida N., zbog sum-nje da je u banjskom parku silovao tridese-tosmogodišnju britansku državljanku. Poli-cija nije iznela druge pojedinosti, navodeći

da je istraga u toku, ali skoro svi mediji u Srbiji su se proslavili krupnim naslovima poput “Avganistanac silovao Britanku u Banji Koviljači”, “Azilant uhapšen zbog silovanja”. Banja Koviljača je počela da vri. U roku od nekoliko dana čitav grad je bio oblepljen plakatima sa sloganom “Ko je sledeći?”, kojim se najavljivao “protes-tni zbor građana povodom nekontrolisanog priliva azilanata”. Samozvani članovi or-ganizacionog odbora protesta su za medije pričali da je to samo jedan od niza incide-nata, da tražioci azila verbalno provociraju

meštane, žene i devojke, hvataju ih za ruke, pokušavaju da uđu u kuće tražeći prenoći-šte, da žitelji Banje Koviljače žive u kon-stantnom strahu jer je jedan broj azilanata naoružan noževima, da decu ne smeju da puste da slobodno izađu napolje, da je zbog velikog broja azilanata ugrožen dalji turi-stički razvoj Banje Koviljače... Skoro svi učenici osnovne škole “Vera Blagojević” jedan dan se nisu pojavili u školi, a pred-stavnici škole, mesne zajednice i roditelji učenika su naveli da deca neće ići u školu ako strani državljani ne budu izmešteni. Na

Primeri saradnjeNevladina organizacija Centar za za-

štitu i pomoć tražiocima azila (CZA), osim pružanja pravne i psihosocijalne podrške, bavi se i uspostavljanjem inter-kulturalnog dijaloga. “Podstičemo azilante da razumeju društvene, kulturološke razli-ke između svojih zemalja porekla i Srbi-je, ali i da upoznaju specifi čne odlike za-jednica u kojima borave dok su u Srbiji”, kažu u CZA, navodeći da se te aktivno-sti sprovode kroz kulturološke radionice.

Kako u ovoj organizaciji ističu, jedna od najznačajnijih inkluzivnih aktivnosti jeste i upisivanje dva dečaka iz Somalije u istureno odeljenje osnovne škole “Mile Dubljević” u Bogovađi. Osim toga, tokom prethodne tri godine u Lajkovcu su orga-nizovane izložbe radova dece i žena traži-laca azila, radionice i prezentacije kultura zemalja iz kojih tražioci azila dolaze, ma-nifestacija “Daleki svet u malom gradu”, tokom koje su meštani Lajkovca imali pri-liku da se upoznaju i razgovaraju sa migrantima... Sproveden je i projekat “Šta zna-mo jedni o drugima” u koji su bili uključeni đaci iz beogradskih gimnazija i osnov-nih škola i njihovi vršnjaci iz centara za azil. U CZA-u kažu da ohrabruje činjenica da sve više ljudi učestvuje u njihovim inkluzivnim aktivnostima.

CENTAR ZA SMEŠTAJ TRAŽILACA AZILA U BOGOVAĐI: Kurs šivenjaFoto: Ivan Šepić

BANJA KOVILJAČA: Vreme mira, pre demonstracijaFoto: Fonet


protestnom skupu tražilo se takođe izme-štanje svih iregularnih imigranata i azilana-ta, kao i Centra za azil iz tog mesta. Strah je, međutim, bio mnogo veći među samim tražiocima azila, koji gotovo da nisu izla-zili na ulicu, novinarima su pričali da se boje pogroma poput onih koje su dožive-li u Grčkoj.

Tih dana je komesar za izbeglice Srbije Vladimir Cucić izneo podatak da su se od 500 raznih prekršajnih i krivičnih prijava koje su do tada podnete, a odnosile su se na tražioce azila, samo dve odnosile na su-kob među azilantima koji su izazvala dvo-jica pijanih Iračana, a sve ostale na napa-de, prebijanje i otimanje novca od samih tražilaca azila. Čule su se procene da tra-žioci azila koji borave van Centra dnevno potroše na smeštaj, hranu i ostale potrebe oko 30.000 evra, što je bilo i te kako zna-čajno za lokalnu ekonomiju.

ZIMA NEZADOVOLJSTVA: Kada je u leto 2011. otvoren još jedan smeštaj za tražioce azila u Bogovađi kod Lajkovca, u koji su prebačeni oni za koje nije bilo me-sta u Banji Koviljači, ulicama Banje je po-čela da patrolira žandarmerija, bes stanov-nika prema imigrantima je utihnuo. Bar do zime 2012. godine, kada je u selu Vračevi-ću kod Bogovađe Komesarijat za izbegli-ce iznajmio dve kuće, da bi smestio tražio-ce azila za koje nije bilo dovoljno mesta u Centru. Te prve zime, uz gunđanje mešta-na da se plaše stranaca, da oni u Bogovađi obijaju vikendice da bi u njima prespavali

i kradu po baštama, zabeleženo je i noćno kamenovanje i razbijanje prozora kuće u kojoj su bili tražioci azila.

Situacija je eskalirala u jesen prošle go-dine. Stotine tražilaca azila je tada boravilo u šumi oko Centra za azilante u Bogova-đi, čekajući da se oslobodi mesto u prepu-nom Centru. Sredinom novembra počela je prava zima i zatekla te ljude bez krova nad glavom, odgovarajuće odeće i hrane. Na hitan zahtev Komesarijata za izbegli-ce, Vlada Srbije je odlučila da se u bara-ke preduzeća “Ivan Milutinović” u blizi-ni Termoelektrane “Nikola Tesla”, neda-leko od Obrenovca, smesti polovina nez-brinutih lica. Ostalih 150 ljudi je smešte-no u dve ranije korišćene privatne kuće u selu Vračeviću.

Autobus sa tražiocima azila je 27. no-vembra zaustavljen kod Obrenovca, gde su put blokirali meštani naselja Ušće i Skela, u čijoj blizini se nalaze barake namenjene za smeštaj stranaca. Blokadu su pravdali strahom za bezbednost dece, ugrožavanjem termoelektrane. Posle jednodnevnog nate-zanja vlasti i demonstranata, tražioci azila su privremeno smešteni u hotel “Obreno-vac”. Baraka namenjena za njihov sme-štaj je zapaljena, a policija je ubrzo uhap-sila jednog osumnjičenog. Na prilazu ku-ćama u selu Vračeviću gde su bili sme-šteni tražioci azila, meštani sela napravili su barikade, zahtevajući da se azilanti iz-meste odatle, uz identične argumente kao i njihovi istomišljenici iz Obrenovca, sa

dodatkom da se plaše tropskih bolesti jer tražioci azila žive u nehigijenskim uslovi-ma. Blokada je sklonjena nakon pregovo-ra i intervencije Vlade.

Tih dana protiv dolaska tražilaca azila u njihovu sredinu bunili su se i žitelji Mla-denovca, i to ne prvi put. Još prilikom kri-ze u Banji Koviljači iznet je plan o otva-ranju većeg centra, a kao lokacija je naj-češće pominjana bivša kasarna “Mala Vr-bica” kod Mladenovca. Čekalo se na no-vac koji je ubrzo stigao i iz republičkih budžetskih rezervi i iz pretpristupnih fon-dova EU. Međutim, od pretvaranja kasar-ne u centar za tražioce azila nije bilo ništa, sve je zaustavljeno zbog protesta meštana. I u Mladenovcu su demonstranti pominja-li zabrinutost zbog žena, ćerki, imanja, ter-malnih izvora koje planiraju da iskoriste u turističke svrhe.

Protesti su u januaru ove godine utihnu-li, bar do sledeće prilike. Da mnogi građa-ni Srbije ne misle isto što i oni koji su de-monstrirali protiv tražilaca azila, pokaza-li su mnogobrojni ljudi koji su im, organi-zovano ili individualno, donosili pomoć u odeći, obući i hrani u danima kada su se proširile vesti o ljudima koji zimu provode u šumi. Inače, prema istraživanju Komesa-rijata za izbeglice, građani Banje Koviljače i Bogovađe većinom imaju pozitivan od-nos prema tražiocima azila, a ista je situ-acija i u novootvorenim centrima u Obre-novcu, Sjenici i Tutinu.

RADMILO MARKOVIĆ

Foto: Vesna Anđić


Evropa, “obećana zemlja”Imigranti pokušavaju da stignu do Evrope kopnom, morem, avionima. Postoji nekoliko najfrekventnijih ruta kojima se najbrže stiže do “obećane zemlje”, zavisno iz kojih delova sveta se polazi, mada se one često menjaju, pod uticajem različitih okolnosti. Ukoliko se na nekim granicama pooštri kontrola, imigranti kreću drugim putevima, makar i dužim. Tako se dešava, na primer, da ljudi sa zapadnih obala Afrike do Evrope stižu preko Grčke umesto preko Španije ili Italije, zbog jače kontrole na morskim putevima preko Mediterana

Srbija se nalazi na istočnomediteran-skoj ruti “azijske transverzale”. Ona ka Evropi vodi od Srednjeg i Bli-

skog istoka preko Turske, a u nju se uklju-čuju i imigranti sa Arabijskog poluostrva, severne i podsaharske Afrike. Posle Tur-ske, sledeća stanica je najčešće Grčka, koju poslednjih godina zapljuskuje nezapamćen talas izbeglica. Oko 130.000 ilegalnih imi-granata ušlo je u Grčku samo 2011, isto to-liko i sledeće godine. Smatra se da u ovoj zemlji ima 800.000 prijavljenih imigrana-ta, a broj onih koji nisu registrovani pro-cenjen je na više od 350.000. Oko 45.000 lica čeka da zatraži azil u Grčkoj, 48.000 je već u azilnoj proceduri, a azilni sistem je u kolapsu.

Do prošle godine je veći broj ulazaka iz Turske u Grčku registrovan na graničnoj reci Evrosu (Marica) nego morskim pu-tem, ali se slika promenila pošto je Grčka krajem 2012. na tom delu granice podigla

zaštitnu ogradu. Imigranti nisu prestali da koriste ovu rutu, ali je prelazak opasniji nego ranije. Grčki mediji su krajem no-vembra preneli vest da se troje imigranata udavilo jer im je potonuo gumeni čamac na Evrosu, a 15 ljudi je spaseno iz vode.

Ekonomska kriza u Grčkoj, sve češći na-padi desničarskih ekstremista na pridošlice drugog jezika i boje kože, neefi kasan azil-ni sistem, teraju veliki broj imigranata da napuste ovu zemlju i krenu dalje.

Iz Grčke se u druge zemlje Evropske unije odlazi morskim putem, preko Italije, ili Zapadnobalkanskom rutom, preko Ma-kedonije i Srbije (alternativni put je preko Albanije i Crne Gore). Ranije su imigran-ti mnogo češće iz Grčke išli ka Italiji, ali od kada je ova zemlja pre pet godina uve-la bolju kontrolu svojih morskih granica i brodova koji dolaze iz grčkih luka, kopne-ni put, na kome je i Srbija, više se koristi.

U izveštajima Fronteksa (agencija koja

se bavi obezbeđivanjem granica EU) za 2013. godinu navodi se da je posle akci-ja grčkih vlasti u 2012. smanjen broj imi-granata koji u ovu zemlju ulaze iz Turske, ali da sve više ljudi koristi Severnobalkan-sku rutu, preko Bugarske, potom Rumuni-je ili Srbije.

Od drugih važnih imigrantskih puteva, Centralnomediteranskom rutom se ljudi brodovima iz Severne Afrike, u manjem broju iz Grčke i Turske, prebacuju u Itali-ju (najviše preko ostrva Lampeduze i Si-cilije), potom i u druge zemlje Evropske unije. Fronteks je objavio da je od janura do septembra 2013. godine ovom rutom u zemlje EU stiglo više od 31.000 imigrana-ta iz zemalja podsaharske Afrike, Somali-je, Eritreje, Sirije...

Zapadnomediteranska ruta vodi iz zema-lja zapadne Afrike do južne španske oba-le, Kanarskih ostrva i španskih enklava na afričkom tlu, Seute i Melilje. R.V.

ZAPADNOMEDITERANSKA RUTA

CENTRALNOMEDITERANSKA RUTA

ISTOČNOMEDITERANSKA RUTA

ITALIJA

ŠPANIJA TURSKAGR KA

SRBIJA

ALBANIJA

CRNA GORA

BUGARSKA

EGIPATLIBIJA

TUNIS

ALŽIRMAROKO

KANARSKA

OSTRVA

SIRIJA

FRANCUSKA

ZAPADNA SAHARA

MALTA

52

VREME

Ilustracija: Vesna Srbinović


Foto: Ivan Šepić

AZIL U SRBIJImart 2014

Jačanje medijske slobode

Projekat “Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti” fi nansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program “Jačanje medijske slobode u Srbiji”. Objavljivanje ove publikacije omogućeno je uz fi nansijku pomoć Evropske unije. Sadržaj publikacije isključivo je odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

Copyright © NP Vreme, Beograd

Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za

ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme

PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec

Obrada: Marjana Hrašovec

Documents

Srbija na putu nade - Nedeljnik · PDF fileputu nade Pojmovnik i imenik azilnog sistema PSIHOLOŠKA PODRŠKA TRAŽIOCIMA AZILA ... ali se dodeljuje u slučajevima masovnih egzodusa