Sladjana Radic Seminarski Rad

UNIVERZITET BIJELJINA

FAKULTET ZDRAVSTVENIH STUDIJA

- S E M I N A R S K I R A D –

IZ PREDMETA: BIOHEMIJA

TEMA: SOMATOTROPNI HORMON – HORMON RASTA

Predavač: Student:

Doc. dr Ivanka Zelen Slađana Radić 85-14

Bijeljina, april 2015.

Somatotropni hormon – hormon rasta BIOHEMIJA

2 Slađana Radić

SADRŽAJ:

SADRŽAJ: ........................................................................................................................ 2

UVOD ............................................................................................................................... 3

1. HORMONI .................................................................................................................... 4

1.1. Podela hormona prema hemijskoj građi ................................................................. 5

1.2. Sinteza hormona .................................................................................................... 5

1.3. Načini delovanja hormona ..................................................................................... 6

1.4. Hipotalamus – hipofiza ........................................................................................... 6

2. HORMON RASTA ........................................................................................................ 8

2.1. Dejstvo somatotropina ......................................................................................... 10

2.2. Mehanizam dejstva .............................................................................................. 11

2.3. Poremećaji lučenja i dejstva somatotropina ......................................................... 12

3. HORMON RASTA - UPOTREBA ............................................................................... 12

3.1. Upotreba hormona rasta ...................................................................................... 12

3.2. Lučenje iz hipofizne žlezde .................................................................................. 13

3.3. Sprega GH-IGF .................................................................................................... 13

3.4. Nedostatak hormona rasta kod dece ................................................................... 14

3.5. Nedostatak hormona rasta kod odraslih .............................................................. 15

3.6. Tarnerov sindrom ................................................................................................. 16

3.7. Ostali uzroci zaostatka u rastu ............................................................................. 16

3.8. Gigantizam i akromegalija .................................................................................... 17

ZAKLJUČAK ................................................................................................................... 19

Literatura ........................................................................................................................ 20


3 Slađana Radić

UVOD

Tema koju ću na narednim stranicama obraditi odnosi se na hormon rasta ili

somatotropin. Rad se sastoji od tri poglavlja.

U prvom poglavlju ću navesti definiciju hormona, njihovu podelu prema hemijskoj građi,

na koji način se odvija sinteza hormona, njihovo delovanje i međuodnos hipotalamusa i hipofize u

svojstvu regulacije lučenja hormona.

Drugo poglavlje će za cilj imati da predstavi hemijski sastav hormona rasta, tj. građu,

stvaranje, oslobađanje, dejstvo, mehanizam dejstva i poremećaje lučenja i dejstva somatotropina.

U trećem poglavlju ću opširnije se baviti upotrebom hormona rasta u raznim medicinskim

stanjima, takođe ću opisati do čega dovodi nedostatak hormona rasta kod dece i kod odraslih, te

još neke poremećaje do kojih dovodi nepravilno lučenje ovog hormona.

Na kraju rada se nalazi zaključak, kao i lista korišćene literature.


4 Slađana Radić

1. HORMONI

Hormoni su grupa hemijskih materija koje učestvuju u fiziološkoj regulaciji metaboličkih

procesa u ćeliji , delujući u malim količinama. (Naziv potiče od grčke reči horman koja znači

pokrenuti, podsticati, dražiti.) Deluju samo na metaboličke procese koji se dešavaju u ćeliji i njenim

delovima, utiču na njene funkcije kao i na transport materija kroz ćelijsku membranu. Najbolje su

proučeni hormoni kičmenjaka, posebno sisara, ali se zna da su biohemijski procesi vezani za rast,

razmnožavanje i razviće beskičmenjaka regulisani hormonima.

Biljke, takođe, stvaraju hormone, tzv. biljni hormoni ili fitohormoni koji regulišu ćelijski

metabolizam, rast, razviće, klijanje, cvetanje i dr. Kod sisara se stvaraju u endokrinim žlezdama i

izlučuju u krv. Hormoni se oslobađaju, pošto ove žlezde nemaju izvodne kanale, u krv, limfu ili

cerebrospinalnu tečnost i na taj način dospevaju do ciljnih tkiva, organa (tkiva mete ili target tkiva,

organi ) na koje deluju pa se otuda nazivaju i hemijskim glasnicima. Pored endokrinih organa

hormone, odnosno, neuro-hormone luče i neke nervne ćelije – neurosekretorne ćelije.

Svaki hormon deluje na određena tkiva i organe na čijim se ćelijama nalaze se specifični

molekuli, receptori. Hormoni prepoznaju receptore, reaguju sa njima na specifičan način i tako

ostvaruju dejstvo na samu ćeliju. Deluju u veoma niskim koncentracijama, najčešće manjim od

10-8. Radi ilustracije dovoljno je navesti podatak da 1 g insulina (hormon pankreasa) snižava nivo

šećera u krvi 125 000 zečeva.

Relativno brzo se raspadaju u tkivu pa je neophodno da se neprekidno izlučuju da bi se

održala njihova efektivna koncentracija u krvi. Malog su molekula što im omogućava prolazak kroz

zidove kapilara i ćelijsku membranu. Nisu specifični za vrstu tako da se hormoni jedne vrste mogu

davati drugoj što ima poseban značaj u terapiji bolesti čoveka. Hormonski preparati dobijeni iz

žlezda svinja, govečeta ili drugih životinja mogu se davati čoveku.mikroorganizama što ukazuje

na činjenicu da oni imaju izvesnu ulogu u komunikacijama među ćelijama.


5 Slađana Radić

1.1. Podela hormona prema hemijskoj građi

Klasična podela hormona zasniva sa na njihovoj hemijskoj strukturi, na osnovu koje se

grupišu u:

polipeptide i proteine (tzv. proteohormoni), pripadaju im:

hormoni hipotalamusa,

hormoni adenohipofize,

hormoni pankreasa,

hormon paraštitne žlezde (parathormon),

neki tkivni hormoni,

veliki broj neuropeptida u nervnim strukturama beskičmenjaka.

derivate sterola - steroidne hormone:

hormoni kore nadbubrežne žlezde: kortizol (glikokortikoid), kortikosteron,

aldosteron (mineralokortikoid) i dr.,

muški seksualni hormoni (androgeni): testosteron i dihidrotestosteron,

ženski polni hormoni: estrogen i progesteron,

hormon žutog tela (progesteron).

derivate aminokiselina:

hormoni štitne žlezde: tiroksin, trijodtironin i kalcitonin,

hormoni srži nadbubrežne žlezde: adrenalin i noradrenalin.

1.2. Sinteza hormona

Proteinski i polipeptidni hormoni sintetišu se kao i ostali proteini u endoplazminom

retikulumu u vidu prehormona koji se, zatim, prerađuje u prohormon i skladišti u Goldžijevom

aparatu. Iz njega se kao odgovor na određeni nadražaj procesom egzocitoze izlučuje hormon.

Steroidni hormoni se sintetišu u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu iz

holesterola i acetil-CoA preko niza međuproizvoda koji i sami deluju kao hormoni.


6 Slađana Radić

1.3. Načini delovanja hormona

Najčešći način delovanja po kome funkcioniše najveći broj hormona je endokrini, pod

kojim se podrazumeva da ćelije u kojima se hormoni stvaraju ih izbacuju direktno u krv. Krvlju

dospevaju do mesta na kojima deluju i koja su najčešće udaljena od mesta njihove sinteze.

Drugu grupu čine tzv. parakrini hormoni koji se izlučuju na sličan način kao i endokrini,

ali ne deluju na udaljena mesta već na susedne ćelije. Takvi su neurotransmiteri koji se izlučuju

na nervnim završecima i deluju preko sinapsi.

Autokrini hormoni se sintetišu i izlučuju iz iste ćelije na kojoj ostvaruju svoje fiziološko

dejstvo. Takvi su hormoni iz grupe prostglandina, prostacaklina, tromboksani i dr.

Prema najnovijim podacima postoji i četrvta grupa intrakrini hormoni koji deluju u istoj

ćeliji u kojoj su stvoreni, bez izlučivanja iz nje. Ovoj grupi pripadaju muški i ženski polni hormoni

koji se sinettišu u perifernim ciljnim ćelijama čoveka.

.

Izlučivanje hormona iz ćelije i prenos krvlju

Sintetisani hormoni se iz ćelije mogu izlučiti:

egzocitozom, način kojim se izlučuju proteinski hormoni i katekolamini,

difuzijom kojom iz ćelije izlaze steroidi,

jednostavnim prenosom iz ćelije izlazi tireoidni hormon.

Hormoni izlučeni iz ćelije ulaze u krvnu tečnost i njome se transportuju do ciljanog mesta,

tkiva ili organa na sledeće načine:

vezani za specifične nosače, najčešće globuline plazme (npr. tireoidni hormon),

slobodni, npr. proteinski hormoni, kateholamini,

stvaraju se u samom krvotoku, kao npr. angiotenzin.

1.4. Hipotalamus – hipofiza

Hipotalamus i hipofiza su povezani anatomski i funkcionalno u tzv. hipotalamusno-

hipofiznu osovinu preko koje se ostvaruje kontrola rada drugih endokrinih žlezda, organa i tkiva.

Lučenje svakog hormona hipofize je pod kontrolom odgovarajućeg hormona hipotalamusa, koji


7 Slađana Radić

se nazivaju oslobađajući hormoni jer povećavaju lučenje hormona hipofize. Tako, gonadotropni

oslobađajući hormon (GnRH) povećava izlučivanje hormona rasta adenohipofize. Osim toga,

hipotalamus luči i hormone/faktore koji inhibiraju lučenje hormona ali, za razliku od oslobađajućih

faktora, ne postoje za sve hormone adenohipofize.

Između hormona hipotalamusa i hormona adenohipofize je obostrana i zasnovana je na

principu negativne povratne sprege - hormoni hipotalamusa stimulišu lučenje hormona

adenohipofize pa kada se njihova količina poveća to deluje povratno na hipotalamus koji prestaje

sa lučenjem hormona. Veza je ostvarena posredno, preko portalnog krvotoka.

Hemijska struktura

Prema svojoj hemijskoj prirodi hormoni adenohipofize mogu biti:

polipeptidi, kada sadrže manje od 100 aminokiselina; pripada im ACTH,

intermedini;

proteini, kada u njihov sastav ulazi više od 100 aminokiselina; hormon rasta i

prolaktin su proteinske prirode;

glikoproteini, kakavje tirotropni hormon.

Podela

Prema delovanju na organizam mogu se razvrstati u dve grupe:

1. metaboličke, koji ostvaruju direktno fiziološko dejstvo na ciljna tkiva/ćelije; oboj

grupi, uzimajući u obzir sve kičmenjake, pripadaju dva hormona:

hormon rasta ili somatotropni hormon (somatotropin) podstiče rastenje,

prolaktin se izlučuje kod svih kičmenjaka (od riba do sisara), a kod sisara

podstiče razvoj mlečnih žlezda i izlučivanje mleka.

2. regulatorno specifične, stimuline (tropine), hormone koji stimulišu (podstiču)

rad drugih endokrinih žlezda; pripadaju im:

tireotropni hormon (TSH) , stimuliše rad štitne žlezde (tiroidna žlezda);

gonadotropni hormoni, koji stimulišu rad polnih žlezda (gonada):

folikulostimulirajući hormon (FSH) i luteinizirajući hormon (LH);

adenokortikotropni hormon (ACTH), stimuliše rad kore nadbubrežne žlezde;

lipotropini (LPH), stimulišu prelazak masti i masnog tkiva u krv;

endorphin.


8 Slađana Radić

Slika 1. Hormoni i njihova specifična dejstva1

2. HORMON RASTA

Hormon rasta ili somatotropin je peptidni hormon koga luči prednji režanj hipofize

(adenohipofiza), koji stimuliše rast organizma, a ima ulogu i u regulaciji raznih metaboličkih

procesa.

Po sastavu je jednolančani polipeptid i sadrži 191 aminokiselinu. Molekulska masa mu je

oko 21.500 daltona, a izoelektrična tačka 4.9. U strukturi poseduje dve intramolekularne disulfidne

veze. Sličnu strukturu hormonu rasta poseduju hormoni prolaktin i horionski somatotropin (humani

placentalni laktogen). Geni za hormon rasta se nalaze na hromozomu 17 u lokusu q22-24.

Struktura ovog hormona je različita kod raznih vrsta. Na čoveka deluje samo hormon rasta primata

(čoveka i majmuna).

1 https://www.scribd.com/doc/260304714/hormoni1, str. 10, pristupljeno 16.05.2015.

https://www.scribd.com/doc/260304714/hormoni1


9 Slađana Radić

Somatotropin se luči u acidofilnim ćelijama prednjeg režnja hipofize. Sekrecija

somatotropina iz hipofize se nalazi pod kontrolom inhibišućih i aktivišućih hormona hipotalamusa.

Somatotropin oslobađajući hormon (faktor) (eng. Growth hormone releasing hormone (GHRH))

stimuliše stvaranje somatotropina. Sastoji se od 44 aminokiseline. Somatostatin, jedan od

hormona hipotalamusa inhibiše stvaranje hormona rasta. Somatostatin se stvara i oslobađa i na

drugim mestima. D-ćelije endokrinog pankreasa (Langer-Hansova ostrvca) takođe sekretuju

somatostatin koji inhibiše sekreciju insulina i glukagona.

Slika 2. Hormon rasta2

Hormon rasta se ne oslobađa kontinuirano, već u vidu pulseva. Dolazi do naglog skoka,

zatim pada sekrecije ovog hormona u kratkim vremenskim intervalima. Najintenzivnije se luči u

prvim satima spavanja. Ovaj hormon je i hormon stresa, tako da se u slučaju stresa, povrede,

2 http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/5/58/Somatotropine.GIF, pristupljeno 16.04.2015.

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/5/58/Somatotropine.GIF


10 Slađana Radić

bola, hladnoće, gladovanja itd takođe luče veće koncentracije ovog hormona. Pojedine

aminokiseline, naročito arginin, koje se unose ishranom stimulišu lučenje hormona rasta.

Hipoglikemija (smanjena koncentracija glukoze u krvi) stimuliše a hiperglikemija (povećana

koncentracija glukoze u krvi) inhibiše oslobađanje somatotropina. Polni hormoni takođe stimulišu

lučenje hormona rasta.

Sekrecija ovog hormona zavisi ne samo od doba dana, već i od uzrasta. Prvih nekoliko

dana po rođenju je sekrecija ovog hormona vrlo visoka, a u toku sledećih nekoliko nedelja se

smanjuje. U periodu puberteta se ponovo povećava sekrecija hormona rasta, i vrednosti u krvi su

više nego kod odraslih. Posle 4. decenije se oslobađanje i odgovor na ovaj hormon smanjuju. U

krvi se najveći deo ovog hormona nalazi vezan za vezujući protein hormona rasta.

2.1. Dejstvo somatotropina

Hormon rasta nema neki ciljni organ, već ispoljava svoje dejstvo na gotovo sva tkiva u

telu. Igra ulogu u regulisanju procesa rasta (rast u visinu), kao i regulisanju raznih metaboličkih

procesa (anaboličko dejstvo).3

Somatotropin podstiče porast zapremine ćelija, samu deobu ćelija (mitoza) kao i

diferencijaciju nekih ćelija npr. mišićnih i koštanih ćelija. Posebno je značajno dejstvo

ovog hormona na skelet. Pod uticajem ovog hormona povećava se stvaranje

proteina u koštanim ćelijama i ćelijama hrskavice (hondrociti), deoba ovih ćelija se

takođe povećava, a takođe i transformacija ćelije hrskavice u koštane ćelije. Dijafiza

dugih kostiju se izdužuje, a epifize (krajevi kosti) udaljavaju jedna od druge. Između

epifize i dijafize nalazi se epifizna pukotina, koja sadrži ćelije hrskavice, čijom

deobom i transformacijom nastaju koštane ćelije i kost se izdužuje. Međutim

vremenom dolazi do iscrpljivanja ćelija hrskavice u epifiznoj pukotini, tako da se

dijafiza spaja sa epifizama i tako se prekida rast kostiju u dužinu. Od tog trenutka

one mogu rasti samo u širinu.Kosti pločastog oblika mogu rasti pod uticajem ovog

hormona neprestano, pa su u slučaju povećane sekrecije ovog hormona npr. kod

akromegalije posebno izražene.

3 http://sh.wikipedia.org/wiki/Hormon_rasta, pristupljeno 16.04.2015.

http://sh.wikipedia.org/wiki/Hormon_rasta


11 Slađana Radić

Hormon rasta dovodi i do povećane sinteze proteina u svim ćelijama organizma. On

stimuliše transport aminokiselina kroz ćelijsku membranu u ćelije, tako da se u njima

povećava koncentracija aminokiselina, kao supstrata za proizvodnju proteina.

Somatotropin stimuliše i translaciju tRNK (transportne RNK), što dovodi do povećane

sinteze proteina. Takođe na nivou jedra podstiče se proces transkripcije, pa se stvara

i više informacione RNK (iRNK). Proces razgradnje (katabolizma) proteina se

istovremeno usporava.

Hormon rasta izaziva mobilizaciju (oslobađanje) masnih kiselina iz masnog tkiva i

njihovo korišćenje kao izvora energije (lipolitičko dejstvo). Pretvaranje masnih

kiselina u acetil koenzim A (acetil-koA) se povećava. Acetil koenzim A se može

koristiti za dobijanje energije i sintezu ketonskih tela. Pod uticajem velikih količina

hormona rasta mobilizacija masnih kiselina i je toliko velika de se u jetri stvara velika

količina ketonskih tela, što može izazvati ketozu.

Somatotropin smanjuje korišćenje i razgradnju glukoze. Smanjuje se korišćenje

glukoze, kao glavnog izvora energije (na račun masti), podstiče se i odlaganje

rezervnog šećera, glikogena u ćelijama. Povećava se sekrecija insulina, ali se

smanjuje osetljivost ćelija na insulin. Poremećaj lučenja somatotropina može izazvati

neke forme dijabetesa (dijabetogeno dejstvo).

Hormon rasta i somatomedin C povećava i reapsorpciju kalcijuma iz creva i

povećava stvaranje aktivnog oblika vitamina D, što je u vezi sa stimulacijom rasta

kostiju.

2.2. Mehanizam dejstva

Hormon rasta ne ispoljava (značajno) dejstvo samostalno, već deluje preko posrednika

koji se zovu somatomedini. Poznata su tri somatomedina: somatomedin A, B i C. Najznačajniji je

somatomedin C, koji koje se zove još i insulinu sličan faktor rasta (eng. insuline-like growth factor

(IGF-I)). Kod nekih bolesti koje se karakterišu patuljastim rastom smanjen je nivo stvaranja

somatomedina, takođe smatra se da je i kod afričkih Pigmeja sposobnost stvaranja somatomedina

C smanjena. Somatomedin C se sintetiše u jetri pod uticajem hormon rasta. Inače hormona rasta

ima kratak poluživot u krvi (oko 20 minuta), dok je somatomedin C aktivan u preko 20 sati. Insulinu


12 Slađana Radić

sličan hormon rasta I se vezuje za receptore pomenutih ćelija, dovodeći do raznih promena (npr.

aktivacija tirozin kinaze i na taj način postižu dejstvo.4

2.3. Poremećaji lučenja i dejstva somatotropina

Poremećaji lučenja hormona rasta mogu biti karakterisani njegovim smanjenim ili

povišenim lučenjem. Smanjeno lučenje hormona rasta se sreće kod oboljenja hipofize npr. kod

panhipopituitarizma, što za posledicu ima patuljat rast. Patuljast rast može biti izazvan i smanjenim

stvaranjem insulin sličnih faktora rasta, kao kod afričkih Pigmeja i Levi-Laron patuljaka.

Povećana sekrecija hormona rasta sreće se najčešće kod tumora (adenoma) prednjeg

režnja hipofize. Kod dece i mladih se ovaj poremećaj manifestuje kao gigantizam (džinovski rast),

a kod odraslih kao akromegalija. Kod akromegalije dolazi do preteranog rasta kostiju i drugih tkiva

ne samo u dužinu, već i u debljinu. Naročito se proširuju kosti šaka, stopala, čela, supraorbitalni

lukovi (lukovi iznad očne duplje), donja vilica, nos. Povećani su i drugi organi kao npr. jezik, uši,

jetra, bubrezi, srce itd. Mogu se javiti i drugi simptomi u vidu slabosti mišića, dijabetes, komprasija

živaca (npr. sindrom karpalnog tunela) itd.

3. HORMON RASTA - UPOTREBA

3.1. Upotreba hormona rasta

Do sredine 80-tih godina, terapija hormonom rasta (GH) propisivana je samo za lečenje

dece sa ozbiljnim nedostatkom hormona rasta. Danas se, međutim, terapija hormonom rasta

koristi ne samo za lečenje dece, već i odraslih.

Jedan od osnovnih uzroka ometenosti u rastu i razvoju jeste upravo nedostatak hormona

rasta. Međutim, to nije jedini problem. Mnogi drugi uslovi i bolesti su povezani sa usporenim

4 https://www.scribd.com/doc/259085918/Hormon-Rasta, pristupljeno 16.04.2015.

https://www.scribd.com/doc/259085918/Hormon-Rasta


13 Slađana Radić

rastom. Rast može biti ometen kod dece sa hroničnom bubrežnom bolešću, ili kao rezultat

anomalija hromozoma, kao kod Tarnerovog sindroma.

Adekvatnom terapijom deca sa ometenim rastom mogu da dostignu visinu u odraslom

dobu, koja je bolja od one predviđene pre otpočinjanja tretmana. Devedesetih godina došlo se do

još jednog bitnog saznanja. Utvrđeno je da hormon rasta igra veoma važnu metaboličku ulogu i u

odraslom dobu, dugo vremena nakon završetka linearnog rasta. Stoga, on može pomoći

odraslima sa nedostatkom istog da se vrate u normalan život uklanjanjem metaboličkog

disbalansa.5

3.2. Lučenje iz hipofizne žlezde

Glavni regulator postnatalnog rasta je hormon rasta, koji se pulsativno luči iz prednjeg

režnja hipofize. Hormon se luči u malim količinama posebno noću, tokom treće faze sna, a posle

buđenja nivo hormona rasta je veoma nizak i teško ga je otkriti. Lučenje je pod hipotalamičkom

kontrolom, koje uglavnom regulišu neurotransmiteri iz viših kortikalnih centara.

Hipotalamički hormoni, hormon koji oslobađa hormon rasta (GHRH) i somatostatin, svaki

posebno stimulišu i inhibiraju lučenje hormona rasta. Pored toga, nedavno je otkriveno da grelin,

hormon koji se luči u želucu, takođe stimuliše lučenje hormona rasta. Od ostalih važnijih supstanci,

utvrđeno je da glukoza inhibira, a određene aminokiseline stimulišu lučenje GH.

3.3. Sprega GH-IGF

Hormon rasta ima ključnu ulogu u mnogim fiziološkim procesima. Jedno od njegovih

glavnih dejstava jeste regulacija transkripcije gena u ciljnim ćelijama. Glavni ciljni organ je jetra,

gde postoji mnoštvo GH receptora. Hormon rasta indukuje proizvodnju više gena u hepatocitima,

uključujući IGF (faktore rasta slične insulinu). IGF-1 reaguju na ciljnim organima (kao što je rastuća

hrskavica) da bi indukovali rast, a takođe imaju i inhibitorni efekat na hipofizno lučenje hormona

rasta. Shodno tome, kod viška ili nedostatka hormona rasta, može se primetiti i promena nivoa

5 http://www.realx3mforum.com/smf/index.php?action=dlattach;topic=12634.0;attach=40025, pristupljeno

16.04.2015.

http://www.realx3mforum.com/smf/index.php?action=dlattach;topic=12634.0;attach=40025


14 Slađana Radić

IGF u krvi, tako da njihova analiza pomaže kliničarima u dijagnostikovanju oboljenja povezanih sa

hormonom rasta.

3.4. Nedostatak hormona rasta kod dece

Nedostatak hormona rasta (GHD) je jedan od endokrinih uzroka niskog rasta dece.

Delotvorno lečenje biosintetičkim hormonom rasta je dostupno, mada se mogućnost za sustizanje

rasta (catch-up growth) smanjuje kako dete postaje starije. Zato je obavezno rano

dijagnostikovanje poremećaja. Kod GHD u pitanju je ili poremećaj hipotalamičke kontrole lučenja

ili nesposobnost same hipofize da luči hormon rasta. Poremećaj može biti izolovan ili u kombinaciji

sa višestrukim hipofiznim nedostatkom hormona rasta. Incidenca niskog rasta povezanog sa

ozbiljnim nedostatkom nalazi se u opsegu od 1:4000 do 1:10000 dece.6

GHD se deli u dve velike podgrupe:

1) GHD poznatog porekla i

2) idiopatski GHD.

Ukoliko su uzroci tumori hipotalamičkohipofizne regije, kraniofaringeomi se izdvajaju kao

najčešći. Iako su kod dece sa GHD proporcije tela normalne, ona imaju male šake i stopala, više

subkutane masti, posebno na trupu, tanku retku kosu i piskav glas. Kod muških pacijenata, mali

penis na rođenju je bitan pokazatelj za dijagnostikovanje. Ostali rani simptomi su hipoglikemija,

posebno sa pratećim nedostatkom hormona kore nadbubrega.

Dijagnostikovanje GHD u detinjstvu se prevashodno zasniva na auksološkim nalazima.

Nizak rast je često jedina karakteristika. Podaci o rastu bi trebali da se izraze kao rezultat

standardne devijacije (SD). Ozbiljno nizak rast se definiše kao više od 3 SD ispod prosečnog.

Takođe se radi i procena starosti kostiju, a najčešće se koristi rentgenski snimak leve šake i

zgloba. Nakon neonatalnog perioda, za dijagnostikovanje u širokoj primeni su i stimulacioni testovi

za hormon rasta.


16.04.2015.



15 Slađana Radić

Kasnih 1950-tih izgledalo je da se hormonom rasta izolovanim iz ljudske hipofize može

stimulisati rast kod dece sa GHD. Hormon je ubrizgavan intramuskularno dva do tri puta nedeljno.

Zbog nedostatka takvog hormona, lečeni su samo vrlo ozbiljni pacijenti. Od 1985. godine,

rekombinantni humani hormon rasta je na raspolaganju u neograničenim količinama.

Tretman hormonom rasta ima za cilj da se postigne normalna visina, normalna koštana

masa i telesni sastav, kao i da se poboljša kvalitet života. Najefikasnije su potkožne injekcije, koje

postižu veći terapijski efekat ako se ubrizgavaju uveče, svakoga dana. Humani hormon rasta se

rutinski koristi u opsegu od 0,025 – 0,050 mg / kg dnevno.

3.5. Nedostatak hormona rasta kod odraslih

Ozbiljan nedostatak hormona rasta kod odraslih (GHDA) otkriven je kod osoba sa

hipotalamičko- hipofiznom bolešću i prepoznat je veliki broj štetnih posledica takvog stanja.

Terapija nadoknade hormona rasta znatno poboljšava mnoge znake i simptome poremećaja.

Nedostatak hormona rasta može biti prisutan kod odraslih pacijenata sa hipotalamičko-

hipofiznom bolešću, kod osoba koje su prethodno bilo izložene kranijalnoj iradijaciji ili kod osoba

lečenih u detinjstvu zbog GHD. Najčešće je u pitanju oštećenje hipofizne žlezde ili hipotalamusa

usled tumora ili kao posledica operacije ili radioterapije korišćenje za lečenje tumora. Hormon

rasta je obično prvi hipofizni hormon na koji utiče organska hipofizna bolest. Procenjuje se da oko

tri osobe na svakih 10,000 u odrasloj populaciji ima nedostatak hormona rasta.7

Kliničke manifestacije nedostatka hormona rasta kod odraslih obuhvataju:

pogoršanje kvaliteta života, koje se može manifestovati kao depresija, razdražljivost, nedostatak

energije i fizičke snage; nepovoljne promene telesnog sastava (smanjenje mišićne mase tela i

povećanje mase masti, posebno oko struka); dehidracija i smanjena tolerancija na fizičku

aktivnost. Takođe dolazi do dvostrukog porasta kardiovaskularnog mortaliteta.

Terapija nadoknade GH se može preporučiti u cilju poboljšanja kvaliteta života i korekcije

nepovoljnih kardiovaskularnih faktora rizika. Glavni cilj terapije je da se nadoknadi neadekvatno

lučenje hormona rasta. Danas se preporučuje da se počne sa malom dozom (0,1-0,3 mg/dnevno).


16.04.2015.



16 Slađana Radić

Doza se podešava tako da se minimiziraju neželjeni efekti, kao što su periferni edemi, artralgija i

glavobolja, a da se nivo IGF-1 u serumu održi u normalnom opsegu. Dnevna doza održavanja je

između 0,3 i 1,0 mg. Poboljšanje kvaliteta života je evidentno ubrzo nakon otpočinjanja terapije

hormonom rasta i održava se dugotrajnim lečenjem. Nadoknada hormona rasta ima povoljan

efekat i na telesni sastav, što rezultira smanjenjem telesne masti, posebno masti na trupu i

povećanjem mase nemasnog tkiva. Takođe se povećava snaga mišića i fizičke performanse.

Poboljšava se i kardiovaskularni profil.

3.6. Tarnerov sindrom

Tarnerov sindrom je jedna od najčešćih prezentacija poremećaja rasta. Dijagnoza se

može postaviti na rođenju ili u ranom detinjstvu, što omogućava terapiju podsticaja ranog rasta.

Na žalost često se dijagnoza postavlja prekasno da bi se koristila terapija hormonom rasta,

odnosno nakon srastanja epifiza za dijafize. Prevalenca Tarnerovog sindroma je oko 50 na

100,000 belih devojčica, što ovu bolest čini jednom od najčešćih poremećaja hromozoma. Uzrok

Tarnerovog sindroma je delimično nepoznat. Svim osobama nedostaje ceo ili deo polnog

hromozoma.

Kliničke manifestacije variraju u zavisnosti od starosti pacijenta. Od tipičnih znakova

dominiraju mikrognatija, zdepavost, nizak rasta, zadebljao vrat, limfedem šaka i stopala, nisko

čelo. Nizak rast je ključna karakteristika Tarnerovog sindroma. Obrazloženje za početak tretmana

nije nedostatak lučenja hormona rasta, već pre svega smanjena konačna visina. Tretman se

pokazao kao vrlo bezbedan i efikasan. Kod Tarnerovog sindroma koriste se suprafiziološke doze,

zbog očigledne otpornosti na GH ili IGF prisutne kod Tarnerovog sindroma.

3.7. Ostali uzroci zaostatka u rastu

Zaostalost u rastu je jedna od manifestacija hronične renalne insuficijencije (CRI) kod

dece. Mada bubrežne bolest napreduje ka završnoj fazi i mada je transplant neophodan za ove

pacijente, oni ipak mogu dostići normalnu visinu u odrasloj dobi ukoliko se faktori koji doprinose

zaostalosti u rastu leče i ukoliko se koristi rekombinantni hormon rasta.


17 Slađana Radić

Oko 5% sve živorođene dece se rađa kao "malo za gestacionu dob" (SGA-small for

gestational age). Mada većina SGA dece uspeva da sustigne rast (catch-up growth) i da se vrati

u normalne okvire rasta tokom prve 2 godine života, 8-10% njih ostaju mala tokom detinjstva i

adolescencije i postaju niske odrasle osobe. Dugotrajni tretman hormonom rasta kod niske SGA

rodjene dece bez znaka stalnog sustizanja rasta dovodi do normalizacije visine u odrasloj dobi.

Od ostalih uzroka izdvajaju se displazije skeleta, Prader-Labhart-Willi-ev sindrom i Nunanov

sindrom.

3.8. Gigantizam i akromegalija

Ova stanja su posledica preteranog lučenja HR (hipersomatotropizam), koji je skoro uvek

posledica adenoma hipofize. Pre zatvaranja epifiza dolazi do gigantizma, a kasnije se javlja

akromegalija s karakterističnim promenama lica i drugih delova tela. Dijagnoza je klinička, a

potvrđuju je radiogrami lobanje i šaka uz određivanje nivoa HR. Lečenje se sastoji iz uklanjanja ili

razaranja odgovornog adenoma.

Mnogi adenomi koji luče HR sadrže mutirani oblik Gs proteina, koji je stimulatorni

regulator adenil ciklaze. Ćelije sa takvim Gs proteinom luče HR i bez GHRH. Opisano je i nekoliko

slučajeva neoplazmi, posebno pluća i gušterače, s ektopičnim stvaranjem GHRH.

Hipofizni gigantizam: Hipofizni gigantizam je retko stanje zbog hipersekrecije HR koja

je počela još u detinjstvu, pre zatvaranja epifiza. Povećava se brzina rasta i konačni stas uz malo

koštanih deformiteta. Dolazi međutim do otoka mekih tkiva i uvećanja perifernih živaca. Odgođeni

pubertet ili hipogonadotropni hipogonadizam često dovode do eunuhoidnog izgleda.

Akromegalija: Akromegalija nastaje kad povećano lučenje HR počne između 20. i 40.

godine. Kako su epifize tada već zatvorene, prvi klinički simptomi su ogrubljavanje crta lica i

zadebljanje mekih tkiva šaka i stopala. Menja se izgled bolesnika, kojima trebaju sve širi prstenovi

i sve veće rukavice i cipele. Na fotografijama se može pratiti klinički razvoj bolesti. Povećava se

dlakavost i dlake postaju deblje, a koža grublja, često i tamnija. Povećava se volumen i funkcija

znojnih i lojnih žlezda, a bolesnici se neretko žale na preterano znojenje i neugodan miris.

Prerastanje mandibule uzrokuje prognatiju i poremećen ugriz. Bujanje hrskavice grkljana je uzrok

dubokog, promuklog glasa. Jezik je često zadebljan i izbrazdan. Kod dugotrajne akromegalije rast


18 Slađana Radić

rebara dovodi do bačvastog prsnog koša. Rano se javlja bujanje zglobne hrskavice, koja je sklona

eroziji i nekrozi, pa su česte zglobne tegobe, sve do teške artroze.

Česta je periferna neuropatija jer su živci pritisnuti okolnim vezivom, ali i zbog

endoneuralnog bujanja vezivnog tkiva. Tumor hipofize obično izaziva i glavobolju, a pri

supraselarnom širenju i pritisku na hijazmu očnog živca uzrokuje bitemporalnu hemianopsiju. I

srce, jetra, bubrezi, slezina, štitnjača, paratireoidne žlezde te gušterača budu znatno uvećani. Oko

1/3 bolesnika razvija kardiomiopatiju sa udvostručenim rizikom od srčane smrti. Hipertenzija se

javlja u oko 1/3 bolesnika. Rizik raka, posebno probavnog sistema, povećava se 2–3 puta. HR

povećava reapsorpciju fosfata u bubrežnim tubulima pa se javlja blaga hiperfosfatemija. U skoro

½ bolesnika sa akromegalijom ili gigantizmom dolazi do intolerancije glukoze, ali se klinički

relevantna šećerna bolest javlja u svega 10% bolesnika.

U nekih bolesnica se javlja galaktoreja, obično uz hiperprolaktinemiju. Laktacija može

međutim nastupiti i pri izolovanom HR direktno podstiče lučenje mleka. Tumore koji oslobađaju

HR često prati smanjena sekrecija gonadotropina; oko 1/3 akromegaličara ima erektilnu

disfunkciju, a skoro sve bolesnice imaju amenoreju ili bar menstrualne nepravilnosti.8

8http://www.msd-prirucnici.placebo.hr/msd-prirucnik/endokrinologija/bolesti-hipofize/gigantizam-i-

akromegalija, pristupljeno 16.04.2015.

http://www.msd-prirucnici.placebo.hr/msd-prirucnik/endokrinologija/bolesti-hipofize/gigantizam-i-akromegalija

http://www.msd-prirucnici.placebo.hr/msd-prirucnik/endokrinologija/bolesti-hipofize/gigantizam-i-akromegalija


19 Slađana Radić

ZAKLJUČAK

Hormon rasta je polipeptidni hormon koji stimuliše rast, ćelijsku reprodukciju u

regeneraciju. Sintetiše se, čuva i izlučuje iz somatotropnih ćelija prednjeg režnja hipofize.

Sekrecija, odnosno lučenje hormona u toku dana odvija se etapno, sa najvećom dužinom od tri

do pet sati. Najveći i najnepredvidljiviji trenutak sekrecije dešava se tokom spavanja, i to jedan sat

od trenutka pre nego što zaspe. Hormon rasta, osim svoje osnovne funkcije, na organizam čoveka

utiče i na druge načine.

Povećava mineralizaciju kostiju, odnosno ojačava ih zadržavanjem kalcijuma, povećava

mišićnu masu, podstiče razgradnju masti, povećava sintezu proteina. Podstiče i rast svih

unutrašnjih organa, osim mozga, smanjuje prenos glukoze u jetru, dovodi do insulinske

rezistencije i pojačanog rada pankreasnih ostrvaca koja luče insulin, i u zavidnoj meri stimuliše

rad imunog sistema.

Zaostajanje u rastu može da se ispolji u bilo kom uzrastu, ali su uzroci različiti. U uzrastu

odojčeta i malog deteta, najčešći uzrok je neadekvatna ishrana. Kod većine dece niskog rasta

(85-89 odsto), reč je o oblicima normalnog niskog rasta, koji ne pokazuju druge poremećaje

zdravlja. U toj grupi se nalaze deca sa porodično niskim rastom, porodično usporenim rastom, ili

kombinacijom ta dva činioca.

U patološke uzroke niskog rasta se ubrajaju hronične zapaljenske bolesti creva, celijakija

(preosetljivost na gluten), nedostatak hormona štitaste žlezde, različiti hromozomski poremećaji

(na primer, Tarnerov ili Daunov sindrom) i druge hronične bolesti. Takođe se izdvaja i grupa dece

koja su rođena mala za gestaciono doba, a relativno redak uzrok niskog rasta je nedostatak

hormona rasta.


20 Slađana Radić

Literatura

[1] http://www.msd-prirucnici.placebo.hr

[2]http://www.realx3mforum.com/smf/index.php?action=dlattach;topic=12634.0;attach=4

0025

[3] http://sh.wikipedia.org/wiki/Hormon_rasta

[4] https://www.scribd.com/doc/260304714/hormoni1

[5] https://www.scribd.com/doc/259085918/Hormon-Rasta

[6] http://upload.wikimedia.org

http://www.msd-prirucnici.placebo.hr/



http://sh.wikipedia.org/wiki/Hormon_rasta

https://www.scribd.com/doc/260304714/hormoni1

https://www.scribd.com/doc/259085918/Hormon-Rasta

http://upload.wikimedia.org/

Documents

Sladjana Radic Seminarski Rad