BIOGRAFIJA

Jovan Cvijić (1865-1927) je čuveni srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva,

predsednik Srpske kraljevske akademije (sada SANU), rektor i profesor Beogradskog univerziteta.

Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geogragijom, geomorfologijom, etnografijom,

geologijom, antropologijom i istorijom.

Jovan Cvijić je rođen 11 oktobra 1865. godine

u Loznici. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Todor je bio

Hercegovac i bavio se trgovinom. Jovanova majka

zvala se Marija, bila je iz ugledne porodice iz mesta

Korenita (to mesto se nalazi nedaleko od manastira

Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića).

Imao je i brata Živka i tri sestre, Nadu, Milevu i Soku.

OBRAZOVANJE

Cvijić je govorio da je u detinjstvuna njega

duhovno obrazovanje najviše uticala majka i njena

porodica koja je bila staložen, mirna, domaćinska, dok

je o ocu govorio sa manje emocija.

Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici,

završio je nižu gimnaziju u Loznici i gimnaziju u Šabcu

i potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju.

Cvijić upisuje Prirodno-matematički odsek Velike škole

u Beogradu, 1884.godine. Od prvog dana u potpunosti se

posvetio učenju. Bio je svestan da samo upornim radom

može da ostvari svoje planove u budućnosti. Studije je završio 1888.godine. Tokom svog

školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio strane jezike: nemački,

engleski i francuski. Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj

beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. godine upisao studije fizičke geografije i geologije na

Bečkom univerzitetu. Cvijić je doktorirao 1893.godine na univerzitetu u Beču. Nakon povratka iz

Beča, marta 1893. godine postao je redovni profesor Filozofskog fakulteta Velike škole u

Beogradu. Prvo je predavao fizičku geografiju i etnografiju, a zatim samo geografiju.Imao je tada

27.godina. Kao profesor je veoma zanimljivo pričao, nikada nije čitao svoja predavanja, tako da su

studenti sa pažnjom i zainteresovani slušali šta i kako govori.

1

ISTRAŽIVAČKI RAD

Cvijić je svoja prva i najznačajnija terenska istraživanja obavljao na početku karijere,

radeći na terenu krševitih predela istočne Srbije. Bavio se i teologijom.

Postavo je i objasnio probleme karstne morfologije, hidrografije i prikazao sve

procese,oblikei pojave karakteristične za kraške oblasti, Balkanskog poluostrva. U svojim

opsežnim antropogeografskom-etnografskim studijama o balkanskim Slovenima, Cvijić je

posebnu pažnju posvetio etnografskom liku Srbije. Piše o geografskom položaju Srbije, gde je

izneo da ona ima centralni položaj u severnom delu Balkanskog poluostrva.Istakao je da su Srbi

relativno veliki narod, narod sa najjačom nacionalnom svešću na Balkanskom poluostrvu. Posebno

značajna istraživanja iskazao je u svojim knjigama o geomorfologiji. U njima obrađuje pitanja o

sastavu zemljine kore i kristalastih škriljaca. U njoj Cvijić raspravlja o geološkoj hronologiji. U

drugoj knjizi svoje Geomorfologije Cvijić je dao pregled raznovrsnih geomorfoloških pojava o

denudaciji, fluvijalnoj eroziji i akumulaciji, prikazao je izdanei izvore, tipove izvora u Istočnoj i

Južnoj Srbiji, razvitak reka i rečnih korita, mehanički rad reka, pomeranje rečnog korita, račvanje i

bifurkacije, razne vrste delta, daje pregled vrsta izvorišnih oblika i iščezavanja klisura.

NAUČNI RAD

Jovan Cvijić je po naučnoj vrednosti svojih dela pripadao najužem krugu svetskih

naučnika.U knjizi „Govora i članaka“ (1921.godine), Cvijić nam otkriva tajnu formiranja naučnika

i nastanka naučnog dela. Takođe nam otkriva i bitne uslove za bavljenje naučne delatnosti od koje

zavisi napredak celog ljudskog društva. Kao veliki poznavalac osnovnih karakteristika ljudi sa

balkanskog područja ističe da postoje pozitivne i negativne osobine ljudi.

U dobre ili pozitivne osobine ljudi spadaju:

-dobar posmatrački dar,

-duhovna elastičnost,

-jaka imaginacija,

-brzo shvatanje.

Kao negativne karakteristike naših ljudi smatra da su:

-lakoća duha koja uzrokuje česte površnosti u radu,

-moralne osobine koje su štetne za rad intelekta,

2

-slaba volja,

-mala energija,

-spremnost na podvale,

-udešavanje prividne istine,

-znatna doza nesolidnosti i nesavesnosti,

-priličan fond zlobe, pakosti i mržnje.

Cvijić je naročitu pažnju obratio na loše moralne osobine ljudi jer smatra da su velika

smetnja pravom naučnom radu. Zahteva da se posebna pažnja obrati na vaspitanje volje i moralnih

osobina budućih naučnika. Što znači da ulazak u svet nauke predstavlja vaspitanje snage volje i

moralnih vrednosti naučnika. Na tim vrednostima izrasta naučno stvaralaštvo. Naučnici koji

nemaju te vrednosti „naučne istine saopštavaju iz rukava“ jer im je svest površna, sujetna,

nemoralna i neistinita i u sebi ima puno mržnje, zlobe i pakosti prema svakoj istini. Takođe Cvijić

ističe četiri dobre osobine čoveka koje su veoma važne za naučni rad, one su prirodne ili urođene

ali i stečene ili naučene.

Dobar posmatrački dar- je uzdignut na nivo naučnog posmatranja kad dostigne stepen

posmatranja kada se zna šta se,kako,kada, i pod kojim uslovima nešto posmatra?

Isto je i sa elastičnošću duha- koji se posebnom metodologijom razvija do one vrste naučne

elastičnosti kada istraživački duh prevazilazi profesionalne okvire i postaje sposoban za drugačije

nazore i prihvata ih koliko je potrebno da dostigne istinu.

Imaginacija- kao duhovna moć kojom se mogu sa velikom sigurnošću predviđati procesi i

događaji kao i sposobnost stvaranja misaonih celina koja će nastati praktičnim sprovođenjem

ideja. Vizija je osim za nauku veoma značajna i za mnoge druge delatnosti, naročito za one

delatnosti koje podrazumevaju veliki protok vremena. Veoma je važno za nauku, politiku,

privredu, zdravstvo, prosvetu, sta će se dogoditi za deset ili sto godina.Ko ne raspolaže vizijom ne

može se uspešno baviti tim poslovima.

Sposobnost brzog shvatanja- problema je takođe pozitivna osobina ljudi i neophodna za

naučni rad. Tačno markiranje problema, uveđanje njegove prirode postojanja i blagovremeno

delovanje na problem odgovarajućim načinom i sredstvima je izuzetno važna ljudska sposobnost.

Tako da, mnogi negativni procesi uočeni na vreme dozvoljavaju ljudima da primenom najboljih

mera spreče nastajanje problema pre nego što se problem razvije toliko da se na njega ne može ni

delovati. Ljudi ne pridaju značaj osobini brzog shvatanja problema u svakodnevnom životu.

Cvijić takođe ističe da veoma negativno na razvoj nauke deluju političko-materijalni

procesi tj. odluke i ponašanja onih koji odlučuju o društvenom statusu nauke.u našoj istoriji

politika i političari nisu imali razumevanje za nauku. Nauka je bila deo poslušnog aparata vlasti,

3

na strateški važnim položajima su angažovani ljudi koji nemaju veze sa naukom i uz nedovoljno

materijalno-finansijskih sredstava za rad naučnih radnika nauka postaje privezak politike.

1. Jovan Cvijić ističe povezanost nauke i morala tj. da svaki naučni radnik mora biti i

moralno biće. Naučni radnici mora da obrate pažnju na svoje formiranje i usavršavanje. Ljudi koji

imaju svoje unutrašnje vrednosti tj. sposobnost duha i dubinu osećanja su najveći kapital svoje

zemlje. U školama prva dužnost obrazovnog procesa je da prepozna naklonost i sposobnost

svakog đaka i da pomognu učenicima da ih razvije i tako pronađe pravi put svog razvoja.

2. Drugi bitan faktor formiranja naučnih radnika je negovanje idealizma. U osnovi

idealizma je ideja kao misaoni plan ili uvid u ono što će biti ili nastati. Idealizam nauke je proces

koji pokazuje snagu ideja, potrebu za vizijama koja predhodi svakom stvaranju tj. to dokazuje da

je stvaralački proces dobro osmišljen, umno zasnovan i pravilno vođen. Čovek koji nema ideje ili

im ne pridaje značaj radi slepo, lutajući i ponavljajući bezbroj puta svoje greške. Zato idealizam

treba negovati kao veliku vrednostvaspitanja i obrazovanja.

3. Takođe bitan faktor formiranja naučnog radnika je svest o značaju naučnog rada. Velika

naučna dela opstaju kroz vekove. Vremenom sve više dobijaju na istini i ugledu a moguće da u

svom vremenu su bila zabranjena i odbačena. Što znači da treba učenike navikavati da svoje

poslove mere merilom „posthumnog značaja“. Znači da naučno delo ima značaja ako se i posle

smrti naučnika priznaje njegov naučni rad koji donosi vekovnu korist čovečanstvu.

4. Cvijić navodi kao bitan uslov za bavljenje naukom „jaka volja“. Za sve poslove treba

jaka volja koja nije trenutna, impulsivna već je sposobna da traje godinama, to je velika

izdržljivost za rešavanje zadataka i problema. Ta izdržljivost se sreće kod kulturnih

naroda.Kulturni narodi i ljudi znaju kako se problemi najbolje rešavaju, oni misle i rade na duže

staze, tj. planiraju svoj rad i život.Jaka volja je garancija da će se nešto započeto i završiti.Pravi

naučnik svaki problem doživljava kao izazov, težina problema ga još više angažuje, ne napušta ga,

ne beži od njega jer ima jaku volju.Sve što je veliko i trajno dobro stiče se velikim i trajnim radom.

5. Sposobnost uočavanja problema je takođe uslov bavljenja naukom. Pravi naučnik

svojom navikom neprekidno promišlja problem sve dok ne nađe rešenje. Ništa se ne može rešiti

slučajno već sistemskim i upornim radom na tom problemu tek tada se može doći do naučnog

rešenja.

Januara 1907. godine na proslavi praznika Svetog Save u Beogradskom univerzitetu,

održao je govor i zaključio je:

„Mi nesrazmerno više govorimo, nego što radimo. Mnogi misle da imaju tu osobinu da su

uradili, kad su govorili. Dalje, mahom više polažu na pravo da govore nego na pravo da rade. Ja

sam često pravio opservaciju, da je mnogim našim ljudima važno da se izgovore, a osobito da

nekoga prestave u rđavoj svetlosti i da naprave dosetku na njegov račun a razuman čovek može

4

voditi i raspraviti stvar kako hoće. Onima prvima izgleda nije do toga toliko stalo, glavno je da su

oni rečima dosta učinili i sebe zadovoljili. Možda u tu grupu spada i to, što su mnogi naši

zadovoljni, kad su ustanovili načela rada ili upravo napisali programe; zadovoljni su toliko, da

posle ne misle ozbiljno o akciji i konsekvencijama, koje su upravo sve; prvo je bez drugog

besposlica.“

NEGATIVAN UTICAJ TEŽNJE ZA BRZIM USPEHOM

Cvijić smatra da se treba čuvati od težnje za brzim uspehom jer ona kvari mir i spokojstvo

koji su potrebni za ozbiljne poslove. Događa se da daroviti ljudi posle prvog ili prvih radova

dožive uspeh. Silna priznanja i hvale vode drugačijem životu, stvara se osećaj da je došlo vreme za

uživanje. Nasuprot ovom osećaju pravi naučnik treba da razvija samokritiku jer najteža i najlošija

slaba osobina naučnih radnika je uobraženo precenjivanje sebe samoga. Naravno da uspesi

pozitivno deluju na rad naučnika ako ga motivišu. Tada on sa novim energijama i motivima stupa

u proces istraživanja. Može i neuspeh ako se otkriju uzroci, okolnosti i greške postati izvor

pojačanih zalaganja u radu.

OD ČEGA I KADA POČETI ?

Svaki budući naučni radnik treba da pođe od metoda i rezultata koji su drugi naučnici već

stvorili, smatra Cvijić. Tvrdi da postoji nekoliko faktora koje mora posedovati svaki početnik u

nauci:

- potreba savladavanja svih prethodnih znanja u toj oblasti,

- potrebi spoznaje opšte i posebne metodologije naučnog rada,

- o nužnosti postavljanja hipoteza,

- o stranputicama.

Cvijić smatra da kada mladi naučnik savlada sva znanja koja su prethodni naučnici stekli

tek tada može da nastavi naučni rad. Takođe potrebno je da savlada sve tajne metodologije rada.

Metodologija je sigurniji, kraći i bolji put ka istini. Ako se taj put ne zna onda se zaluta u

nepoznato i ne dolazi se do rešenja problema. Svi veliki naučnici su poznavali tajne metodologije

svojih prethodnika a i sami su pronalazili nove metode svog naučnog rada i tako postizali nove

rezultate u nauci.

5

ŠKOLA I NAUČNA ISTINA

Cvijić smatra da je potrebno ostnivati posebne škole za naučni rad, ali se javljaju dva

problema:

- problem vrste i kvaliteta nastave u tim skolama,

- problem odnosa sredine prema nauci i naučnim radnicima.

Ovo su problemi koji oduvek muče sistem obrazovanja i vaspitanja. Profesor treba da

energijom svoga govora, rada i života izaziva volju i napore za rešavanje problema. Takođe

program obrazovanja treba da probudi energiju, duboku veru i ljubav prema nauci. Sposobnost

pamćenja je važna ali tek posle aktivnog istraživanja, promišljanja, analize i sinteze. Odnos

sredine prema nauci i naučnim radnicima ima značajnu ulogu u razvoju vere i ljubavi prema nauci.

Gledano kroz istoriju mali broj sredina ima pozitivan odnos prema nauci i naučnim radnicima.

Samo mirnoća, prisebnost, takt pomaže naučnom radniku da ne upadne u zamku rđave sredine

( nerazumevanje, odbacivanje, šikaniranje, osude itd. ) sačuva veru i ljubav prema naučnom radu.

POLITIKA I NAUČNI RAD

Politika kao oblik društvene aktivnosti može vrlo negativno delovati na rad naučnika.

Politika i nauka su po svojoj unutrašnjoj logici i prirodi u osnovnim premisama suprotne jedna

drugoj. Samo u politici nema kriterijuma ko može sa njom da se bavi i sa kojim nivoom

obrazovanja. Takođe samo u politici mogu neistine, neodgovornosti, samovolja biti sredstvo za

ulazak i opstanak u njoj. Cvijić smatra da političko angažovanje naučnika može da bude ako se

misli samo na „pravu politiku“ koja rešava strateška pitanja, politiku koja ima principe delovanja.

Angažovanjem naučnika politika dobija snagu, um, pamet koja teži razvoju.

FAZE ODVIJANJA NAUČNOG RADA

Prva faza naučnog rada je uočavanje problema. Nakon procesa uočavanja problema nastaje

nova faza postavljanje hipoteze. Hipoteze ( pretpostavke ) su misaone radnje kojim problem

postaje dovoljno jasan, privlačan i mogu se odrediti tokovi istraživanja. Tada nastaje sledeća faza

izrade istraživačkog projekta. Projekat mora da sadrži sve radnje koje su potrebne da se

istraživanje vodi po planu i programu, po zakonima naučne metodologije. Zatim se prelazi na

sabiranje i obrađivanje građe.

6

Faza prikupljanja činjenica je veoma složen i dugotrajan proces koji zahteva selekciju

činjenica po njihovom značaju, vrsti, poreklu i vremenu nastanka. Veoma je važno sakupiti što

više građe, doći do značajnih činjenica i sačuvati ih. Posle faze sakupljanja građe sledi proces

obrade građe po određenom planu i programu. Veoma je značajna moć selekcije građe po značaju

za problem koji se istražuje zatim sledi proces klasifikacije i sistematizacije. Kompijuterska

tehnika omogućava da se sva građa po posebnom programu obradi i zatim sledi faza analize.

Analiza pokazuje prema kojim hipotezama treba dalje istraživati, neke se hipoteze mogu u ovoj

fazi odbaciti. Proces uočavanja problema, izrada projekta, postavljanje hipoteza, sakupljanje

građe, obrada građe, vršenje analize i sinteze je rad intelekta a naročito rad IMAGINACIJE. Cvijić

smatra da imaginacija stvara sliku procesa, akcije, zakona i zato bez nje nema naučnog rada.

Imaginacijom naučnik oseća pojave, događaje i procese i tako nastaje IMAGINATIVNA SLIKA.

Imaginacija je istovremeno vizija koja sagledava rešenje problema i onda kada je to nemoguće

običnim intelektom ili posmatranjem. Pomoću imaginacije se ulazi postepeno u onaj svet o kome

ranije nismo ni sanjali da postoji.

PRIZNANJA

Po starom zakonu odlikovanja jedna od medalja nosi ime Jovana Cvijića, koji se tako našao

u društvu drugih srpskih velikana kao što su Vuk Karadžić, Nikola Tesla, Miloš Obelić. Od 17.

septembra 2004. godine Narodna Banka Srbije pustila je novčanicu od 500 dinara sa slikom

Jovana Cvijića , a zatim i novu seriju 4. juna 2007. ovako se Jovan Cvijić našao u društvu drugih

srpskih velikana:

Vuka Karadžića (novčanica nominalne vrednosti 10 dinara);

Petra II Petrovića Njegoša (novčanica nominalne vrednosti 20 dinara);

Stevana Stojanovića Mokranjca (novčanica nominalne vrednosti 50 dinara);

Nikole Tesle (novčanica nominalne vrednosti 100 dinara), i drugih.

7