SAVREMENA KNJIEVNOST
Ratna tematika i realistiki pristup odreivali su knjievnost i
prvih godina posle rata. Samo donekle izuzetak od tog pravila bila
su nova dela pisaca koji su svoju delatnost zapoeli jo pre I
svetskog rata: Isidora Sekuli, Veljko Petrovia, Ivo Andria. Prva
posleratna godina bila je u znaku Andria. Te 1945. godine pojavili
su se njegovi romani Travnika hronika, Na Drini uprija i Gospoica,
napisani za vreme rata. Njima e se 1954. pridruiti Prokleta avlija.
Osim toga, Andri e objaviti jo dve zbirke pripovedaka (Nove
pripovetke, 1948, i Lica, 1960), a ostavie i nezavren roman
Omer-paa Latas. Romani-hronike i nekolike od njegovih stotinak
pripovedaka, plod ivotne mudrosti i otrog zapaanja, smirenog a
ivopisnog pripovedanja, doneli su Andriu svetsku slavu i Nobelovu
nagradu za knjievnost 1961.Nastavljajui knjievnost ratnog
razdoblja, prvo su se oglasili pesnici: opi (zbirke Ratnikovo
proljee, 1947. i dr.), Davio (poema Zrenjanin, 1947, zbirka ovekov
ovek, 1953. i dr.), Dedinac (Pesme iz dnevnika ratnog zarobljenika
60211, 1947), Tanasije Mladenovi (Pesme borbe i obnove, 1947;
Pesme, 1948) i dr. Toj ratnoj i rodoljubivoj tematici isprva se
oduila i D. Maksimovi (zbirke Pesnik i zaviaj, 1946; Otadbino, tu
sam, 1951. i dr.), ali se ubrzo vratila intimnoj lirici i ostvarila
neke od svojih najveih dometa (zbirke Miris zemlje,[/color] 1955;
naroito Traim pomilovanje, 1964; Nemam vie vremena, 1973. i
dr.).Ratna tematika najpotpunije se izrazila u prozi, pre svega u
romanu, koji je i inae najuspenija knjievna vrsta savremene srpske
knjievnosti. Jedan od najzaslunijih za njegov razvoj je Mihailo
Lali. I u svojim pripovetkama (zbirke Izvidnica, 1948; Prvi snijeg,
1951; Na mjeseini, 1956. i dr.) i u veini romana Lali se dosledno
dri ratnih tema. Njegov prvi roman, Svadba (1950), pisan klasinim
realistikim stilom, oznaio je, kao i Daleko je sunce (1951) Dobrice
osia, poetak novog razdoblja posleratne srpske proze. Meutim,
Lelejska gora (1957, nova red. 1962) i Hajka (1960), romani
moderne, zgusnute fakture, sa svojstvima filozofskog, psiholokog i
poetskog romana, ubrajaju se u najvia dostignua savremene srpske
proze. Za njima ne zaostaju ni naredne njegove knjige Ratna srea
(1973), Zatonici, Dokle gora zazeleni i dr.osiev prvi roman takoe
se nije odlikovao novim knjievnim postupkom, ali je revolucija u
njemu prikazana nekonvencionalno i neposrednije no to je bilo
uobiajeno, a ukazujui posebnu panju pojedincu i njegovoj ljudskoj
drami u ratu umnogome je pomerio granice knjievnih mogunosti. U
drugom romanu, Koreni (1954), osi je nastojao da sloenim stilom i
psiholokim poniranjem u porodini ivot junaka zapone romansiranu
istoriju Srbije, to e ga zaokupljati i u narednim delima. U
trotomnim Deobama (1961) za takvo istraivanje posluie mu opet II
svetski rat, kao poprite kontrarevolucije. iroko je zamiljen i
roman Vreme smrti (IIX, 19721979), u kojem se, na podlozi I
svetskog rata, zbiva lina i kolektivna drama. Neki delovi toga
romana sloene kompozicije moda su najpotresnije stranice novije
srpske knjievnosti. U trilogiji Vreme zla (romani Grenik, 1984;
Otpadnik, 1986; Vernik, 1990) osi tei kritikoj analizi meuratnog
komunistikog pokreta.Ratu su posveena jo dva romana koji znae
prekretnicu u razvitku ove knjievne vrste: Pesma O. Davia i Prolom
B. opia, oba objavljena 1952. Psiholoku dubinu i vieslojnost Pesme,
s njenim autentinim i individualizovanim likovima, Davio, jedan od
najplodnijih pisaca savremene srpske knjievnosti, nije vie dostigao
u svojim mnogobrojnim romanima, posveenim moralnoj istoriji
revolucionarnog pokreta i prikazivanju idealizovanog pozitivnog
junaka (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958;
General-bas, 1962; utnje, Gladi, oba 1963; Tajne, 1964; Bekstva,
1966; Zaviaji, 1973; Gospodar zaborava, 1981). Dosledan realista,
opi je u Prolomu naslikao fresku prve godine rata u Bosanskoj
Krajini, sa obiljem likova i dramatinim masovnim scenama, te
smenjivanjem traginog i kominog. Humorom i narodskim eretlukom,
katkad sa otrim satirinim primesama, odlikovae se i ostali opievi
romani o ratnim (Gluvi barut, 1957; Delije na Bihau, 1975) i
poratnim zbivanjima (Ne tuguj, bronzana strao, 1958; Osma ofanziva,
1964). Te njegove osobenosti jo vie su izraene u pripovetkama,
vrsti u kojoj se ogledao jo pre rata (zbirke Pod Grmeom, 1938;
Bojovnici i bjegunci, 1939; Planinci, 1940), ali i posle njega
(zbirke Rosa na bajonetima, 1946; Sveti magarac i druge prie, 1947;
Ljudi s repom, 1949; Ljubav i smrt, 1953; Doivljaji Nikoletine
Bursaa, 1956; Gorki med, 1957; Humoristike prie, 1962. i dr.). U
pripovetkama sabranim u najbolju zbirku Bata sljezove boje (1970)
opi je, osim toga, ostvario osobitu eleginost i zgusnut lirski
izraz.
Meu piscima koji su se sa prvim knjigama proze pojavili poetkom
pedesetih godina izdvajaju se Vladan Desnica i Mea Selimovi.
Desnica je u romanu Zimsko ljetovanje (1950) ocrtao grotesknu sliku
ivota u jednom dalmatinskom selu za vreme rata. Mozaika kompozicija
i intelektualna analiza jo su izrazitije u filozofskom romanu
Proljea Ivana Galeba (1957), jednom od najboljih u posleratnoj
knjievnosti. M. Selimovi je, posle prve zbirke pripovedaka (Prva
eta, 1950) i romana Tiine (1961), objavio jo jednu zbirku (Tua
zemlja, 1962), u kojoj se nalazila i poetska pripovest Magla i
mjeseina. Ali tek istorijsko-filozofskim romanom Dervi i smrt
(1966), u kojem se egzistencijalna drama naznauje samoposmatranjem
glavnog junaka, Selimovi je stao u red najistaknutijih pisaca
savremene knjievnosti. Slian spoj modernog intelektualnog romana i
poetinosti orijentalne filozofije u pripovedanju bliskom legendi
postigao je Selimovi i u romanu Tvrava (1970). Posle ta dva
vrhunska dela napisao je i romane iz savremenog ivota Ostrvo (1974)
i Krug (objavljen posmrtno, 1983).
Izrazit pripoveda, Antonije Isakovi se u veini svojih knjiga,
svedenim iskazom i nekonvencionalno, bavio ratnom tematikom (zbirke
pripovedaka Velika deca, 1953; Paprat i vatra, 1962; Prazni
bregovi, 1969). Tek u zbirkama Tren (1976) i Tren II (1982) njegov
glavni junak, bivi borac, kazuje o svojim ratnim ali i poratnim
doivljajima, a pojedina kazivanja, kao i sama njihova ciklizacija,
naginju krupnijoj formi, katkad bliskoj romanu, to e Miran zloin
(Tren III, 1992) i biti. Nasuprot saetosti i smirenosti Isakovieve
naracije, pripovedako i romansijersko delo Miodraga Bulatovia je
neobuzdano i silovito, okrenuto morbidnom i grotesknom, moderno u
svojim apokaliptikim vizijama i nekoj vrsti fantastinog realizma,
bilo da govori o svetu podzemlja i zla (zbirke pripovedaka avoli
dolaze, 1955; Vuk i zvono, 1958; romani Crveni petao leti prema
nebu, 1959; Ljudi sa etiri prsta, 1975; Gullo, gullo, 1983) ili da
na osobit nain opisuje ratna zbivanja (romani Heroj na magarcu,
1967; Rat je bio bolji, 1969). Mada je najodlunije eksperimentisao
u oblasti modernog romana, Radomir Konstantinovi svojom hermetinom
prozom (romani Daj nam danas, 1954; Izlazak, 1960. i dr.) nije
uspeo da zametne onu avangardnu knjievnost koju je svojim prvim
romanom nagovetavao. Naprotiv, njegova glavna dela nisu romani,
nego antropoloka studija Filosofija palanke (1970) i osam knjiga
eseja o modernim srpskim pesnicima Bie i jezik (1983).
Uporedo s modernizacijom prozne knjievnosti, tekao je i proces
oslobaanja poezije. Kao i u romanu, ijem su raskidu sa tzv.
socijalistikim realizmom i preporodu u pravcu psiholoke analize
individualizovanih likova i eksperimentisanja formom i sami
doprineli (uz Daviovu prozu, valja pomenuti Vuove romane Raspust,
1954; Mrtve javke, 1957; Zasluge, 1966. kao i kasniju trilogiju
Omame, 19731980; Matiev fragmentaran poetski roman Kocka je baena,
1957. i njegove eseje Anina balska haljina, 1956; Na tapet dana,
1963; Proplanak i um, 1969. i dr.), pripadnici predratnog
nadrealistikog kruga pomogli su da se stvore uslovi za nastanak
posleratnog modernizma u srpskoj knjievnosti. Nadrealistikoj
neobuzdanosti, iskonskom i crnohumornom najpre se vratio Vuo
(alegorijska poema Mastodonti, 1951; zbirke Pesme, 1957; Poziv na
matanje, Alge, obe 1968; Nepovrat Humora Zaspalog, 1978); a od
sredine pedesetih godina Davio je objavio vie od deset pesnikih
zbirki (Nastanjene oi, 1954; Flora, 1955; Kairos, Tropi, obe 1959;
Trg M, 1968; Telo telu, 1975.. i dr.), takoe u nadrealistikom
maniru, sa dosta prenaglaene metaforike, ali i sa nesumnjivom
verbalnom snagom, uz to sa sve izraenijom sklonou hermetizaciji.
Najneposredniji stvaralaki udeo, meutim, predstavljaju prefinjena
misaona lirika D. Matia (zbirke Bagdala, 1954; Buenje materije,
1959; Laa i paralaa noi, 1962; Knjiga rituala, 1967; Munjeviti mir,
1977) i zavrni pesniki akordi lirske tragedije M. Dedinca (zbirka
Od nemila do nedraga, 1957). Uesnik u ovoj pesnikoj obnovi, naroito
kao esejist, bio je i Vinaver.Meutim, najizrazitiji vesnici novih,
avangardnih nastojanja bili su Vasko Popa i Miodrag Pavlovi. I
upravo oko njihove opore, novatorske, antitradicionalistike
poezije, oko smisla i besmisla u knjievnosti, oko realizma i
modernizma sukobili su se zastupnik zdravlja i jasnoe u poeziji M.
Bogdanovi i vatreni pobornik modernizma, kritiar Zoran Mii. Kao god
i Mii, Popa se oslanja na predratni nadrealizam, zdruujui njegovu
tenju ka neoekivanom i aloginom sa spregnutim izrazom i traganjem
za mitskim, folklornim i srednjovekovnim izvorima pesnikih slika
poput M. Nastasijevia. U osnovi racionalna, njegova poezija
predstavlja osobitu pesniku kosmogoniju (zbirke Kora, 1953;
Nepoin-polje, 1956; Pesme, 1968; Sporedno nebo, 1968; Vuja so, Kua
nasred druma i ivo meso, sve tri 1975; Rez, 1981). Moderna,
antiromantiarska i nekonvencionalna poezija M. Pavlovia,
neoptereena nadrealistikim nasleem, razvijala se u drugom pravcu. U
potrazi za korenima savremene civilizacije, Pavlovi neprestano
istrauje pesnike mogunosti, iri tematski okvir (sve dublje ponire u
prolost kako bi objasnio savremenost) i zgunjava izraz (zbirke 87
pesama, 1952; Stub seanja, 1953; Oktave, 1957; Mleko iskoni, 1962;
Velika Skitija, 1968; Nova Skitija, 1970; Hododarje i Svetli i
tamni praznici, obe 1971; Zavetine, 1976; Karike i Pevanje na viru,
obe 1977; Bekstva po Srbiji i Vidovnica, obe 1979; Zlatna zvezda i
Divno udo, obe 1982; Sledstvo, 1985; Svetogorski dani i noi, 1987;
On, 1989; Cosmologia profanta, 1990; Pesme o detinjstvu i ratovima
i Esej o oveku, obe 1992; Nebo u peini, 1993).
Istovremeno, uz avangardnu poeziju, takoe kao otpor ranijoj
poeziji kolektivnih oseanja, pojavila se posebna struja intimne
lirike. Njen najizrazitiji predstavnik je Stevan Raikovi, pesnik
prirode ali i traginog doivljaja prolaznosti, privren
tradicionalnoj formi, ak i sonetu (zbirke Detinjstva, 1950; Pesma
tiine, 1952; Balada o predveerju, 1955; Kasno leto, 1958; Tisa,
1961; Kamena uspavanka, 1963; Prolazi rekom laa, 1967: Zapisi o
crnom Vladimiru, 1971; Sluajni memoari, 1978; Toak za muenje, 1981;
Stihovi iz dnevnika, 1990; Suvina pesma, 1991. i dr.). Subjektivnu
liriku neoromantiarske orijentacije, to ju je zastupao Raikovi,
negovae neto kasnije i Milovan Danojli (zbirke pesama Uroeniki
psalmi, 1957; Nedelja, 1959; Nono prolee, 1960; Balade, 1966. i
dr.), koji se zatim ogledao u esejistici, dejoj poeziji i, naroito,
prozi (roman-esej Kako je Dobrislav protrao kroz Jugoslaviju, 1977;
lirska proza Zmijin svlak, 1983. i dr.).Moderna srpska poezija
pedesetih godina uglavnom se razlae na neosimbolistiku i
neoklasicistiku. Najizrazitija linost meu neosimbolistima svakako
je Branko Miljkovi, koji je, pre no to e se ubiti u dvadeset sedmoj
godini, objavio zbirke pesama Uzalud je budim (1957), Poreklo nade
i Vatra i nita (obe 1960), u kojima preovlauje motiv smrti. Pisao
je i eseje i kritike, kao i socijalnu i rodoljubivu poeziju. Istom
pesnikom smeru pripadaju, pored ostalih, Borislav Radovi, pesnik
tanane oseajnosti i visokog artizma (zbirke Poetinosti, 1956;
Ostale poetinosti, 1959; Maina, 1964; Bratstvo po nesanici, 1967;
Opisi, gesla, 1970; Pesme 19711982, 1983, Pesme 19711991, 1992), i
Velimir Luki, kamerni pesnik sanjarija (Leto, 1956; udesni predeo,
1961; Madrigali i druge pesme, 1967. i dr.), koji se rano opredelio
za dramu i u toj vrsti dao punu meru svoga dara (farsa Dugi ivot
kralja Osvalda, 1963; Afera nedune Anabele, 1969. idr.).I u
pesnikim zbirkama M. Pavlovia oevidna je sklonost neoklasicizmu.
Artizmom i okrenutou pesnikoj simbolici helenskog mita i Vizantije
odlikuje se poezija Ivana V. Lalia (Bivi deak, 1955; Vetrovito
prolee, 1956; Velika vrata mora, 1958; Melisa, 1959; Argonauti i
druge pesme, 1961; Vreme, vatre, vrtovi, 1962; in, 1963; Krug,
1968; Izabrane i nove pesme, 1969; Smetnje na vezama, 1975; Strasna
mera, 1984; Pesme, 1992; Pismo, 1992). U potragu za klasinim
estetskim idealom u svojoj refleksivnoj poeziji otisnuo se i Jovan
Hristi, a naao ga je takoe u helenskom svetu, u Aleksandriji
(zbirke Dnevnik o Ulisu, 1954; Pesme 19521956, 1959; Aleksandrijska
kola, 1963; Stare i nove pesme, 1988). Hristi je, osim toga, uspean
dramski pisac (drame iste ruke, 1960; Orest, 1961; Sedmorica, 1969;
Savonarola i njegovi prijatelji, 1965) i esejist.Za poetak sedme
decenije, uz smirivanje suprotnosti tradicionalizma i modernizma,
znaajna su dva knjievna povratka. Dok je zapostavljeni Rastko
Petrovi tek posmrtno, svojim poetsko-intelektualnim i posve
modernim romanom Dan esti (1960), kao i dramom Sabinjanke
(izvedenom 1959), iznova pobudio interesovanje i ubrzo stekao
visoko mesto koje mu kao pesniku i proznom piscu pripada u srpskoj
knjievnosti, Milo Crnjanski se i odista vratio u domovinu, te
objavio, drugu knjigu svog romana Seobe (1962), poemu Lament nad
Beogradom (1962), obimnu memoarsko-putopisnu prozu Kod
Hiperborejaca (1966), Roman o Londonu (1971), kao i drame Konak
(1958) i Tesla (1966). U to vreme sve vie se ispoljava tenja ka
stvarnosnoj poeziji i prozi, sa elementima angaovanosti, ali i
parodije, ironije, humora. Mlai pesniki narataj se, takoe, odupire
neoklasicizmu prethodnika. To se ogleda i u poeziji rodnog tla
Ljubomira Simovia (zbirke lemovi, 1967; Vidik na dve vode, 1980;
Istonice, 1983; Hleb i so, 1985; Gornji grad, 1990; Igla i konac,
1992. i dr.) i u estradnoj poeziji Branislava Petrovia (zbirke Mo
govora, 1961; Gradilite, 1964; O prokleta da si ulico Rige od Fere,
1970; Predoseanje budunosti, 1973; Tragom prah, 1976; Sve samlji,
1977; Pesme, 1987; Da vidi uda, 1990) i, naroito, u jeziki neobino
istananoj, ali i angaovanoj, pa i satirinoj poeziji Matije Bekovia
(zbirke pesama i poema Ree mi jedan oek, 1970; Mea Vuka manitoga,
1976; Lele i kuku, 1978; Kaa, 1988; Nadkokot, 1990. i dr.).Meutim,
najvii domet najnovija srpska knjievnost opet je ostvarila u prozi,
osobito u romanu. Pisac starijeg pokolenja Aleksandar Tima izrazio
se tek u ovom razdoblju zbirkama pripovedaka (Krivice, 1961; Mrtvi
ugao, 1973; Povratak miru, 1977) i romanima (Za crnom devojkom,
1969; Knjiga o Blamu, 1972), a njegov roman Upotreba oveka (1976)
jedan je od najboljih u srpskoj prozi osme decenije. Znatan
meunarodni ugled stekao je Danilo Ki svojim romanima (Bata, pepeo,
1965; Peanik, 1972. i dr.) i zbirkom pripovedaka Grobnica za Borisa
Davidovia (1976). Meu piscima to su se, kao i Ki, ispoljili
sredinom sedme decenije istiu se: Mirko Kova (zbirke pripovedaka
Rane Luke Metrevia, 1971; Nebeski zarunici, 1987. idr.; romani
Vrata od utrobe, 1978; Evropska trule, 1986. i dr.), Branimir
epanovi (romani Usta puna zemlje, 1974; Iskupljenje, 1980; zbirka
pripovedaka Smrt gospodina Golue, 1977), Radomir Smiljani (romani
Neko je oklevetao Hegela, 1973; U Andima Hegelovo telo, 1975;
Bekstvo na Helgoland, 1977. i dr.) i, neto stariji od njih,
Borislav Peki (romani Hodoae Arsenija Njegovana, 1970; Kako
upokojiti vampira, 1977; Zlatno runo, sedam knjiga, 19771986;
prozna zbirka Novi Jerusalim, 1988. i dr.). Znatno ranije poeo je
da objavljuje svoju realistiku prozu Mladen Markov, ali njegova
najbolja dela nastaju od sedamdesetih godina (zbirke pripovedaka
Banatski voz, 1973; ablji skok, 1974; romani Smutnoe vreme, III,
19761978; Isterivanje Boga, III, 19841985, Psee groblje, 1990).
Krajem sedme decenije u knjievnost ulaze dva izrazita prozna
pisca raznih generacija: Dragoslav Mihailovi (romani Kad su cvetale
tikve, 1968; Petrijin venac, 1975; izmai, 1983; Gori Morava, 1994;
zbirka pripovedaka Uhvati zvezdu padalicu, 1983) i dosta mlai
Vidosav Stevanovi (zbirke pripovedaka Refuz mrtvak, 1969;
Periferijski zmajevi, 1978; Carski rez, 1984; romani Nii, 1971;
Testament, 1986. i dr.). Njima se pridruuje kao romansijer Slobodan
Seleni (Memoari Pere Bogalja, 1968; Pismo-glava, 1982; Oevi i oci,
1985; Timor mortis, 1989, Ubistvo s predumiljajem, 1993).
Istovremeno u istorijskom romanu ogledao se Dobrilo Nenadi
(Dorotej, 1977. i dr.). Tek od sredine osme decenije svoju
fantastinu prozu poeo je da objavljuje Milorad Pavi, koji je
skrenuo na sebe panju naroito kasnijim romanima Hazarski renik
(1984), Predeo slikan ajem (1988), Unutranja strana vetra (1991) i
dr.U novije vreme obnavlja se srpska drama, koja svoje
najizrazitije predstavnike ima u komediografima Aleksandru Popoviu
(arapa od sto petlji, Sablja dimiskija, obe 1965; Krmei kas, 1966;
Razvojni put Bore najdera, 1967; Kape dole, 1968; Druga vrata levo,
1969; Mreenje arana i druge drame, 1986. i dr.) i Duanu Kovaeviu
(Maratonci tre poasni krug, 1973; Balkanski pijun, 1983; Sveti
Georgije ubiva adahu, 1986; Urnebesna tragedija, 1991. i
dr.).Poslednju deceniju XX veka u srpskoj prozi obeleila su i dela
pisaca koji su u knjievnost stupili znatno ranije, kao to su:
romani Miroslava Josia Vinjia (Odbrana i propast Bodroga u sedam
burnih godinjih doba, 1990; Pristup u kap i seme, 1992), Svetlane
Velmar-Jankovi (Lagum, 1990), ivojina Pavlovia (Lapot, 1991),
pripovetke Radoslava Bratia (Strah od zvona, 1991), Voje olanovia
(Osmeh iz crne kutije, 1993; pre toga naroito roman Zebnja na
rasklapanje) i dr., mada svoj peat sadanjoj srpskoj knjievnosti,
naroito proznoj, ve uveliko daju mlai narataji darovitih
pisaca.Meutim, najupadljiviji je preporod memoarsko-autobiografske
proze, o emu svedoe knjige B. Pekia (Godine koje su pojeli
skakavci, 1987), Dejana Medakovia (Efemeris, pet knjiga, 19901994),
Borislava Mihajlovia Mihiza (Autobiografija o drugima, dve knjige,
1990, 1993), D. Mihailovia (Goli otok, 1990), Pavla Ugrinova (Tople
pedesete, 1990) i dr. Kao da se vek zavrava osvrtom pisaca na
sopstveni ivot, ali i preispitivanjem nedavne istorijske prolosti
uopte.
Jovan JaniijeviTop of Form"Bosanska vila" srpski knjievni
asopis
BOSANSKA VILA
...Prava knjievnost javila se u Bosni i Hercegovini tek krajem
XIX veka, kad su uslovi za rad postali neto laki i opta bezbednost
bolja, i kad su se razvile neposredne i vrlo ive stalne veza sa
knjievnim pokretima iz Beograda i Novog Sada s jedne, a Zagreba s
druge strane. Austriska okupacija dovela je u te zemlje velik broj
inovnika iz Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Vojvodine, koji su
stvorili i uvrstili nove veze i znatno doprineli da se proiri
dotadanji uski vidokrug bosanske knjievnosti.
Prvi knjievni list, koji se krenuo u Bosni sa veim znaajem, bila
je Bosanska Vila, u Sarajevu, koja je izlazila gotovo trideset
godina: od 18851914. godine. Nju su pokrenuli, kao organ srpskog
uiteljskog zbora sarajevskog, dvojica preanskih uitelja Boidar
Nikainovi i Nikola umonja, a kad je vlast uklonila njih dvojicu,
dola je ona 1887. godine u ruke Nikole Kaikovia, roenog Sarajlije,
koji joj je ostao urednik sve do Svetskog Rata. List je pokrenut
oevidno s namerom, da tek izazove iri knjievni interes u Bosni i
Hercegovini, koji je dotle jedva postojao. Mladi uitelji,
"prosvetitelji" i vrlo aktivni narodni radnici, eleli su da,
zadovoljavajui svoje mlade ambicije, ponu taj knjievni posao i kao
najbolje sredstvo za podizanje opte prosvete i razvijanje
nacionalne svesti. S toga oni preko njega propagiu s uspehom
svetosavske svetkovine i osnivanje pevakih druina. List je iz
poetka imao da bude neka vrsta porodinog asopisa, sa dosta lakim
tivom. Da se pridobije italaka publika prelo se brzo na prie i
saoptenja iz lokalnog ivota; a da list bude i od koristi u nauci i
drutvu poeo je donositi mesna predanja, opise starina i redovno
veliku grau narodnih umotvorina. Uticaj, koji je Bosanska Vila
vrila u Bosni i Hercegovini, dostojan je panje i pohvale. Ona je,
doista, krenula na rad mnoge starije ljude, koji bi se bez nje teko
odluili na pisanje i odneli u grob mnoga korisna znanja i lepe
podatke. Oko Vile se brzo prikupio i itav krug mladih pisaca iz
Bosne i Hercegovine; u njoj od 1888. godine razvija svoj talenat
Aleksa anti; u njoj se, iste godine, javlja Jovan Dui saoptavajui
jednu kratku narodnu priu; od 1889. godine Vilin je saradnik
Svetozar orovi; od 1896. godine Osman iki i Avdo Karabegovi
Hasanbegov; tu je 1899. godine poeo da peva i ulazi u knjievnost
Petar Koi. U pribiranju narodnih umotvorina i folklornog gradiva
Vila je za svojih trideset godina izlaenja uinila vie nego ijedan
na drugi list ili ustanova sem Akademije; njene sveske
predstavljaju danas bogat i za te studije neophodno potreban arhiv;
i to listu daje naroitu vrednost nezavisnu od njegove historiske
uloge. Uz urednika Nikolu Kaikovia, koji je samo taj posao radio,
bio je itav jedan krug vrlo vrednih i korisnih saradnika, kakvi
behu i inae zasluni pop Stepo Tripkovi, Kosta Kovaevi, Petar
Ivanevi, Stevan Deli, Petar Mirkovi i dr. Vila se u Bosni i
Hercegovini itala vrlo mnogo i njena je ne mala zasluga to je kod
publike stvoreno interesovanje za srpsku knjigu. S druge strane
njena je velika zasluga to je omoguavala tenju vezu sa piscima iz
ostalih naih oblasti. Iako je imala u glavnom pokrajinski karakter;
iako je bila namenjena preteno itaocima Bosne i Hercegovine, Vila
se nikad nije ograniavala na same saradnike iz tih pokrajina. Dobro
shvaena tenja urednitva bila je itavo vreme da Vila ostane
bosanska, ali da bude srpska, uvek svesna velike narodne zajednice.
U vreme, kad je u Bosni carevao odnaroavajui reim ministra V.
Kalaja, koji je zabranio ak i svoju Istoriju srpskog naroda i u
najobinijim deklamatorima i esto vrlo prostim pesmama gledao opasno
orue protiv svojih tendencija, rad Vilin nije iao bez mnogo tekoa.
Oba prva urednika bila su prisiljena da napuste Sarajevo i list, a
samo urednitvo lista smatrano je dugo vremena kao veleizdajnika
jazbina. Za vreme Svetskog Rata pet je lanova urednikove porodice
bilo to zatvoreno, to internirano, a dvoje je bilo osueno ak i na
smrt.
Ali prvo pravo knjievno sredite u zemlji nije postalo Sarajevo
nego Mostar. Ovaj aktivni grad imao je, kako smo videli, jednu
svoju knjievnu grupu ve u prvoj polovini XIX veka i s tim donekle
stvorenu knjievnu tradiciju. U njemu su, pored pravoslavnih,
delovali i muslimani i franjevci. Tu je nizao svoje poune stihove
musliman Omer Humo; tu su davali rimovane hronike, arheoloka
opaanja i verske pouke franjevci Petar Bakula, Aneo Kraljevi i
Pakal Buconji. U Mostaru je ezdesetih godina bio pokrenut
tursko-srpski list Neretva, a sedamdesetih godina osnovana jedna
mala franjevaka tamparija. Iza Okupacije knjievni rad kod muslimana
stade za izvesno vreme potpuno, dok su katolici dobili novog maha.
Oni su izdavali jedan kalendar, Mladi Hercegovac; a 1883. krenuli
su, pod urednitvom don Frane Milievia, prvi knjievni list u
Hercegovini, Hercegovaki Bosiljak. Taj list, ne znamo iz kojih
razloga, nije bio duga veka. Malo docnije mesto njega don Frano
pokree nov politiki list Glas Hercegovca, kao nemio pandan Glasu
Crnogorca.
Pravoslavnom elementu Hercegovine nije u prvi mah bilo do
knjievnosti. Od 18751878. godine, u jednom dugom i krvavom ustanku,
nai su ljudi bili usredsredili sve napore samo u jednom pravcu.
Trebala je da se izvojti davno eljena sloboda i da se izvri
ujedinjenje sa Crnom Gorom. Mesto toga, kao krvav potez preko svih
rauna, doao je Berlinski Kongres i austriska okupacija Bosne i
Hercegovine. Na svet, prirodno, nije mogao lako da se pomiri s tim
i tri godine posle okupacije, 18811882. godine izbija u zemlji nov
ustanak. U ovom drugom ustanku, koji vodi Stojan Kovaevi, Mostarci
uestvuju u velikom broju; ak je sama misao o ustanku i podsticaj za
nj doao, u glavnom, iz krugova mostarskih nacionalista. Radi toga
Mostarci ljuto stradaju. Najbolji domaini bie pozatvarani, osueni
na robiju i odvedeni u tamnice Istre i stare Gradike; dok se drugi
deo, teko gonjen, sklonio u Crnu Goru.
Ali divna energija mostarske sredine nije se dala potpuno
slomiti. Kad je proglaena opta amnestija i kad se vei deo ljudi,
posle izdrane kazne, mogao vratiti kuama, u njima se javlja ponovo
duh stare aktivnosti. Jedna od najlepih vrlina strasnog i udljivog
Mostara i naega elementa u njemu, to je ta nesalomiva volja da se
istraje na tekom mestu i da se ne klone ni onda, kad drugi vode
brigu samo o linoj sigurnosti i za svoju malodunost trae izvine
praktine arike mudrosti. U Mostaru je, u njegovu najboljem delu,
carevala ona gortacima uroena snaga volje, koju porazi samo jaaju i
izazivaju na nove napore. Dok su u Sarajevu nae gazde sa Talihana,
zaslepljene i zaraene spoljanjou nove kulture, naputale aktivan
nacionalni otpor i pole za novinom, elei da se pokau dorasli optoj
promeni stanja; dotle je Mostar, konzervativan i nacionalno strog
do surovosti, ljubomorno uvao moral i tradicije svoje patrijarhalne
sredine. Posledice toga videle su se vrlo brzo. Sarajevo je poelo
naglo da gubi narodni tip; na elemenat u njemu padao je grdnom
brzinom, a trgovina i sve ostalo, zato je trebalo preduzimljivosti
i istrajnog rada, prelazilo je u strane ruke. Mostar, meutim, ouvao
je potpuno svoj nacionalni karakter i svemu svom delovanju dao
pozitivne osobine. Iako pravoslavni elemenat u njemu nije nikad bio
najjai, on je ipak bio onaj koji se najvie i uo i video. Mostar je
prvi, u svoj Bosni i Hercegovini, osnovao srpsku itaonicu; u
Mostaru se organizuje prvo srpsko zanatlisko drutvo; u Mostaru nie
prva srpska banka; u Mostaru se osniva prvo drutvo srpske trgovake
omladine. Njegovo pevako drutvo Gusle najbolje je u celoj zemlji, a
najire shvata i najbolje predstavlja svoju umetniku-nacionalnu
misiju. Njega s toga pozivaju na sve strane; u Metkovi, Konjic,
Sarajevo, Travnik. Mostar je prvi grad u zemlji koji ulazi u
opoziciju austriskoj vladi i sam za se alje deputacije u Be protiv
onda svemonog ministra Kalaja; iz Mostara je prvi pokret muslimana
za versku avtonomiju, koji se docnije solidarisao sa pravoslavnim i
politikim; iz Mostara je prvi pokret za slobodu tampe; u Mostaru je
prva pobeda opozicije nad vladom, i to ponovljena dva puta
uzastopce, pri izborima za gradsku optinu; Mostar se prvi, jo 1906.
godine, prilikom prvog dolaska Franje Ferdinanda u Hercegovinu, u
Trebinje, otvoreno podigao protiv aneksije. Sve to pokazuje koliko
je aktivnosti bilo u tom vedrom gradu i kako se ona, u glavnom,
dobro upotrebljavala. U svim tim pokretima, u vrlo vidnoj meri,
uestvuje i naa prva knjievna generacija, A. anti, Dui, S. orovi i
ostali njihovi drugovi, koji su svoj posao shvatili kao jednu vrstu
nacionalnog apostolata.
Aleksa anti, posle svrene osnovne kole u svom rodnom mestu,
proveo je izvesno vreme u Ljubljani i Trstu. U ovom drugom mestu,
gde su iveli njegovi bogati ujaci Aniii, on je bio dobio jednog
privatnog uitelja. Srea je bila za mladia da je izbor bio najbolji
to se mogao zamisliti. Aleksin nastavnik postade Ljudevit Vulievi,
poznati simpatini pisac Moje matere i drugih moralno-lirskih dela,
ovek vanredno meke i pitome due i jedan od humanista najistije
kriv. On je kod Alekse razvio ljubav za knjigu i prirodu. U dugim
etnjama du morske obale i po transkoj okolini oni su po itave sate
provodili zajedno; i uitelj, oseajui da kod aka nailazi na puno
razumevanje, uloio je sav svoj trud i vetinu, da od aka napravi
prijatelja i tip svoje vrste.
Kad se vratio u Mostar, 1883. godine, Aleksa je naao svoj rodni
grad potiten nedavnom nesreom i gotovo obezglavljen. On se s toga
povlai u oevu radnju i ne bavi se niim osim itanjem, koje mu je
stari uitelj stalno preporuivao. U njegovom komiluku na Velikoj
Tepi, nalazilo se, u isto vreme, drugo jedno mome, isto tako puno
ljubavi za knjigu i eljno da s nekim deli utiske. To je mladi
Trebinjac, Jovan Dui, i on iz jedne stare i ugledne kue, a u to
vreme u radnji svog polubrata Riste Glogovca. Njih se dvojica
naskoro poveravaju jedan drugom i saoptavaju da i sami, naroito po
ugledu na saradnike somborskog Goluba, "knade" pesme i da ih ve
imaju prilian broj. Tada se u Mostaru nalazio Duan Lemaji, jedan od
neznatnih saradnika zaboravljenog Rogieva Zabavnika. Za mlade pisce
u jednoj provinciskoj palanci, gde nije bilo nikog boljeg, to je
bio nepreporan autoritet i oni s toga, posle dugog pregovaranja,
odlue da mu pokau svoje sastave i da ga pitaju za savet i ocenu. On
ih je primio bila su to deca najboljih kua; pohvalio je ak njihove
sastave i preporuio im da slobodno ponude rukopise urednitvu
Goluba. Dui, mlai i slobodniji, reio se pre da poslua savet i
posalo je pesme u Sombor, iekujui sa zebnjom odgovor urednitva. Sav
srean on je ve 1886. godine video svoju pesmu tampanu u Golubu.
Ohrabren uspehom svog druga, javio se za njim i anti i on je
Golubov saradnik od 1887. godine. Godinu dana docnije uao je u
njihov krug i tada tek trinaestogodinji Svetozar orovi, jo ak
mostarske trgovake kole, koga je na knjievni rad prvi potakao
njegov nastavnik Silvije Kranjevi. Vrlo brzo posle toga oni su iz
Goluba napredovali do Bosanske Vile i cetinjske Nove Zete, da posle
osvoje Javor i dospeju ak do Otadbine.
Uporedo sa tim knjievnim radom, poinje odmah i njihov drutveni
rad u Mostaru. Oni su tad bili mladi, zdravi, orni za posao i vrlo
brzo su nali itav krug svojih vrnjaka, trgovaca i zanatlija, koji
su rado pristajali da im pomau. Sredite pokreta bio je Aleksa anti,
lep "kao slika", druevan, dobar peva, raspoloen aldija. On je
predmet ljubavi mnogih devojaka, zajedno sa celim drutvom opevan u
jednoj enskoj pesmi:
Kujundija, tako ti zanata!Sakuj meni junaka od zlataNa priliku
antia Alekse,Stojli stasa Radulovi Mile,Crna oka Duieva Jove.Dikli
brka Bokovia Riste.
Prva manifestacija tog novog, mladog Mostara bilo je
organizovanje svetosavske zabave, 1887. godine, prve u celoj
Hercegovini. Ona je ispala prosto kao kakva proslava. U Mostar se
slegao svet iz okolnih sela i kasaba; ak su za to vee stigla
naroito uvena dva junaka, pop Bogdan Zimonji, vojvoda gataki, i pop
Petar Radovi, vojvoda nevesinjski. Kad je na pozornici izvoen
Subotiev Krst i kruna, publika, patrijarhalna i sva u tradiciji
gusala, saoseala je ivo sa svakom kazanom reju i sa naroitim
uivanjem pratila oivljenu historiju i kult prolosti. Idue godine,
1888. osnovano je u Mostaru pevako drutvo Gusle, koje uzima za
program ne samo negovanje pesme, nego i razvijanje nacionalne
svesti. Mostarski primer brzo prihataju Nevesinje, Trebinje,
Stolac, Ljubinje i druga mesta u Hercegovini i ve devedesetih
godina svetosavske zabave su jedna vrsta nacionalnih revija i
najprijatnije narodne svetkovine. Uz drutvo vrlo brzo podie se i
itaonica, posle i ostale ustanove. Koliko se, za vrlo kratko vreme,
postiglo i drutvenog uspeha i knjievnog interesa vidi se najbolje
po tom to je 1893. godine, na proslavu otkrivanja Gundulieva
spomenika u Dubrovniku, otilo iz Mostara nita manje od stotinjak
graana.
U mostarskom drutvu anti i njegovi drugovi imaju vie dunosti. U
Guslama Aleksa je i peva i diletant i po nevolji i horovoa. Kao
horovoa vrlo je lepo svirao na violini on je i kompozitor; on
transponuje izvesne horove, harmonizira pesme ili daje sasvim
originalne kompozicije (na primer Pijmo vino od Nikole I). Kao
diletant igra glavne junake: Milenka u Banovom Milenku i Dobrili,
naslovnu ulogu u Cvetievom Nemanji, Maksima Crnojevia u Kostievoj
tragediji i sl. Njegova je uloga ak i junak Veselinovieva ide. Dui
je igrao ree i to obino uloge pevaa. Od njih mu je ostala u duoj
uspomeni samo poznati Seoski Lola. anti je posle prvi predsednik
mostarskog odbora Prosvete. Iz njegova kruga je stvoreno i prvo
isto sokolsko drutvo kod nas, nazvano Obili. S. orovi osniva
dobrotvornu zadrugu Srpkinja i prvu ensku radeniku kolu. Oni su,
jednom reju, svuda, uvek na najvidnijim mestima; stalno pozivani da
kre put.
Knjievni interes, koji su mladi knjievnici razvili u mostarskom
gradu, nije imao nieg zajednikog sa hroniarskim i prepriavalakim
metodom njihovih starijih prethodnika. Njihove prve pesme,
naivno-poune ili neveto opisne, bila su prosta poetnika vebanja,
ali su i kao takva obraala panju na se, uticala na ostale i tako
postepeno irila krug knjige. Nesumnjivo je da je u prvo vreme tu
vie delovala simpatija prema piscima, nego vrednost njihova
pevanja, ali je uticaj bio tu i on se oseao. Od 18901900. javlja se
iz Mostara itav niz novih lica, koja kuaju sreu u knjievnosti ja
sam ih nabrojao na etrdeset, potaknuti u glavnom primerom prvih
radnika; a od 19001914. godine, kad je rad ove grupe u naponu i kad
daje dela od nesumnjive vrednosti, taj se niz jo i poveava. U samoj
antievoj porodici pored Alekse pesnitvom se zanimahu i njegova dva
mlaa brata, Jeftan i Jakov, i u najnovije vreme jedan njegov brati,
Milan. ta vie knjievni interes javlja se i kod ena, koje su dotle,
sem Stake Skenderove u Sarajevu, bile potpuno van tih zanimanja.
Najposle, njihovu krugu prilaze i muslimani i mladi Osman iki je
meu njima jedno od najmilijih i najasnijih imena. Na samrti,
Modrianin, Avdo Karabegovi Hasanbegov ostavlja svoje pesme u amanet
mostarskim prijateljima.
Mostarski knjievnici imali su u knjievnosti u glavnom iste
umetnike ambicije. Njihov list Zora, koji je izlazio od 18961901.
godine, nije imao gotovo nieg zajednikog sa nainom ureivanja
Bosanske Vile. Ona je negovala umetnost idui u artizam i pokazivala
svoje estetike tenje ve samim oblikom i opremom lista, koja je bila
otmena, skupa i sa poslednjom modom u tamparskoj tehnici. Mladi
pisci, iako duboko nacionalni, ne ele da svoju umetnost rtvuju
tendenciji ili kad to ine, oni uspevaju da samu tendenciju inspiriu
umetnou. antieve rodoljubive pesme, snane i intenzivne,
oblagorodile su tu vrstu naeg pesnitva i ostale kao primeri za
najlepe antologije. U romantiarskim krugovima nekih naih knjievnika
u Vojvodini, koji su bili svikli da sluaju o Hercegovcima samo sa
handarom u ruci, zameralo se ee mostarskim knjievnicima za takav
nain njihova rada i verovalo se da on nema nikakva uticaja na svoju
sredinu. Meutim, to miljenje bilo je vie nego pogreno. Mostarska
grupa knjievnika razvila je, naprotiv, vrlo iv interes kod svoje
publike za sva pitanja knjievnog i kulturnog napretka i to su mogli
osetiti svi koji su imali prilike da na licu mesta proveravaju
stvari. G. Pavle Popovi, koji se u dva tri navrata bavio u Mostaru,
pisao je sa priznanjem o Zorinom uspehu jo 1902. godine, kad je
mostarski primer stavljao za ugled dubrovakom Sru i njegovoj
publici: "Eno ta je Zora uinila od Mostara; do pre nekoliko godina,
niko tano nije ni slutio da u Beogradu postoji neka knjievnost, a
danas moete nai obine graane u fesu i akirama koji e vam, sa
poznavanjem jednog paljivog itaoca, govoriti o pripovetkama g. S.
Sremca ili esejima g. Lj. Nedia".
Mi ovde neemo ulaziti u ocenu vrednosti rada mostarske knjievne
grupe, ali emo jednu stvar ipak naroito istai. Retko je kad u
jednom narataju postignuto ono to su oni postigli za relativno
kratak vek. Oni su bili ne samo krioci puteva; prvi u isto
knjievnoj akciji u jednoj sredini, koja je dotle imala sasvim drugi
interes i sasvim drukiju tradiciju rada; nego su oni uspeli, pored
svih stranputica i zaobilaenja, kojima su, neveti i ostavljeni sami
sebi, morali da idu da se izrade do pisaca sa apsolutnim
sposobnostima i da dadu nekoliko stvari koje ostaju. Taj proces
njihova razvijanja vrlo je zanimljiv i pouan u mnogom pogledu i
vredan da se jednoga dana izblie prikae; kao rezultat on je doneo
srpskoj knjievnosti prinovu, koja joj je jedno vreme, oko 1910.
godine, bila nesumnjivo jedna od najdragocenijih.
Uz Zoru javila se u Mostaru i Mala Biblioteka pod urednitvom
najpre Jovana Protia, a posle Riste Kisia. To je bio u stvari
izdavaki posao, ali je znaio ipak neto vie nego prost trgovaki
interes za knjigu u jedno vreme, kad se na izdavanje specijalno
domaih pisaca nisu lako odluivali knjiari iz pravih knjievnih
sredita. Kad je, posle zavretka borbe za crkveno-kolsku autonomiju,
poela borba za isto politike i graanske slobode, javila su se u
Mostaru dva opoziciona lista: muslimanski Musavat (1906.) i srpski
Narod (1907.). U oba su ivo uestvovali i mostarski knjievnici sem
Jovana Duia, koji je jo 1899. godine, gonjen od vlasti, napustio
Mostar i otiao na studije u enevu. U Narodu, pored Riste Radulovia,
koji je bio glavni urednik, Svetozar orovi, bio je jedan od glavnih
saradnika, koji je imao mnogo uspeha sa svojim epigramima i
satirama Iz zemlje Hiriime. Aleksa anti bio je isto tako revan
saradnik lista. Ta politika aktivnost, koja je ila jo i dalje i
odvela neke od njih u narodne poslanike, potiskivala je ponekad
knjievna pitanja, ali ih nikad nije mogla da potisne potpuno i za
due vreme. Jedan itav krug ljudi, Mostaraca i Srba inovnika sa
drugih strana, koji su se nali u Mostaru, iveli su ve u izvesnoj
knjievnoj tradiciji i nisu mogli da je naputaju. Ljubav za
knjievnost bila je prela u duhovnu potrebu i postala vremenom
komponenta organizma.
Jedno vreme injeni su pokuaji, da se stvori knjievno sredite i
iz Banje Luke, u kojoj je duhovni ivot, posle Vase Pelagia i Gavre
Vukovia iz ezdesetih godina, bio prilino zamro. Petar Koi, iji je
planinski svei talenat obratio na se panju sve nae knjievne publike
iza pojave njegovih triju zbirka pripovedaka S planine i ispod
planine, krenuo je bio tamo najpre politiki list Otadbinu, a posle
1910. godine, i knjievni asopis Razvitak. Ali nije imao uspeha.
Prvi list uguila je vlast iza jednog otrije napisanog lanka,
zatvorivi ne samo lanove urednitva, nego ak i slagae u tampariji; a
Razvitak nije mogao da se odri, jer publika nije nala pravog
razumevanja za list, koji je bio na nezgodnoj sredini izmeu
popularne i isto estetske knjievnosti. Samog Petra Koia sve vie je
osvajala politika i neposredan rad u narodu; i posle 1910. godine
on se knjievnim radom bavio samo izuzetno i sa osetnim
malaksavanjem svoje prvobitne snage i sonosti.
Sarajevo je postalo duhovno i knjievno sredite cele zemlje tek
iza 1910. godine, i kad je u njemu otvoren sabor i kad je tu
izvedena centralizacija dravnih i nacionalnih ustanova. Pored
Bosanske Vile tu se 1910. godine pokree drutvena revija Pregled,
pod urednitvom Jefte Dedijera i Riste Radulovia; prvi isto
socioloki asopis u svoj srpskoj knjievnosti. Pored Srpske Rijei,
organa takozvane starije grupe, g. g. Gligorija Jeftanovia i
Vojislava ole, koji su nekad vodili crkvenu avtonomnu borbu i
posle, pod uticajem izvesnih iardija, postali skloni za politike
kompromise; prenesen je bio u Sarajevo iz Mostara, posle dueg
perioda u izlaenju, i Narod, koji je sa svojim borbenim urednikom i
svojom poslanikom grupom zastupao isto nacionalistiku politiku. U
Sarajevu je nanovo krenuta i Koieva Otadbina, koja je, iako
apsolutno nacionalna, glavno teite svoje akcije imala u traenju
definitivnog reenja agrarnog pitanja i smanjivanja teakih tereta.
Od velika uticaja na nacionalne ake krugove bila je Srpska Omladina
(19121913.), knjievni asopis za nacionalno vaspitavanje, koji je
dobio nekoliko zasluenih priznanja sa vie strana i jedan pohvalan
lanak Jovana Skerlia. Kalendar drutva Prosvete, poet 1905. godine,
razvija se postepeno u jedan vrlo knjievan almanah, koji je bio
mnogo traen i itan i koji je imao vrlo veliko dejstvo u
publici.
Vladimir orovi: Bosna i Hercegovina (1925) | Knjievnost u Bosni
i Hercegovini
Angelina Administrator
Van mree
Poruke: 5872
BOSANSKA VILA
"Bosanska vila je jedan od najstarijih asopisa u BiH. "Bosanska
vila" bila je u svom skoro tridesetogodinjem postojanju otvorena
saradnicima svih konfesija i, naalost, prestala sa radom po
izbijanju Prvog svjetskog rata.1"
~ ~ ~
Poslije osam decenija 10. maja 1994. godine SPKD "Prosvjeta"
Sarajevo u pretekim ratnim uslovima, ponovo pokree "Bosansku vilu",
list za nauku, kulturu i drutvena pitanja.
est brojeva "Bosanske vile" publikovane u periodu od maja 1994.
do aprila 1995. godine (kao glavni i odgovorni urednici potpisivali
su se Goran Simi, Boo Kljaji i Borislav Spasojevi) tampana su
irilinim i latininim pismom u tirau od 500 do 1000 primjeraka.
Od broja 7-8, vanjski izgled asopisa se mijenja, kao i naziv:
list za knjievnost, kulturu i drutvena pitanja, koju do 14. broja
ureuje Dejan urikovi. Od 15-16 broja glavni i odgovorni urednik je
Dragoslav Janji.
List se od broja 7-8 tampa iskljuivo irilinim pismom."Bosanska
vila" je srpski nacionalni asopis za knjievnost, kulturu i drutvena
pitanja, ali je ona otvorena i drugim nacionalnim kulturama i
autorima drugih nacionalnosti. Ona objavljuje knjievne priloge
savremenih pisaca, prvenstveno iz BiH, ali i drugih autora sa
podruja ex Jugoslavije, donosi priloge iz kulturne batine i o njoj,
radove iz oblasti drutvenih nauka, pozorita, filma, likovnih
umjetnosti, stranih knjievnosti, prvenstveno prie i poeziju,
obiljeava godinjice znaajnih dogaaja iz istorije srpskog naroda,
kao i godinjice znaajnih stvaralaca (srpskih i nesrpskih),
objavljuje informativno-analitike tekstove domaih i stranih autora,
tretira aktuelna pitanja jezika u BiH, predstavlja nove knjige i
druga pitanja iz oblasti knjievnosti, kulture i drutvenog
ivota.
U tretiranju navedenih pitanja, asopis njeguje duh otvorenosti,
tolerancije, demokratske irine, duh intelektualnog dostojanstva,
analitinosti i razuma, distanciran od pitanja tekue politike,
njenih promjenjljivih i prolaznih ideja i raspoloenja. "Bosanska
vila" je u svom programu rada koncipirana tako da izlazi etiri puta
godinje, ali zbog nedostatka materijalnih sredstava nije mogla da
ostvari zacrtane ciljeve, te je u toku nepunih deset godina izalo
30 brojeva. U 2002. godini nije se pojavio ni jedan broj. asopis je
izaao est puta kao dvobroj (7-8, 15-16, 19-20, 22-23, 24-25,
27-28).
U okviru "Bosanske vile" objavljeno je 6 posebnih separata:
Nenad Velikovi: "Jugo" pozorina komedija (br.13/1998.), Mladen
Suboti: "Jedno rujansko poslijepodne Antona Pavlovia" - drama
(br.14/1999.), Dragoslav Janji: "Obaranje svjetskog rekorda"
nacionalna tragikomedija u tri kafanske slike (br.15-16/ 1999.),
"Bosanska vila" (1885-2000) izbor tekstova iz godita 18851914.
godine (br.18/ 2000) , Laza Somborski: "Od Steve do Filipa" ili
hronika jedne sarajevske porodice, (br.21/2000.), i Povodom
jubileja SPKD "Prosvjeta" Sarajevo (19022002) (br.
22-23/2002.).Bibliografijom su obuhvaeni svi prilozi (izuzev iz
separata posveenog tekstovima preuzetih iz "Bosanske vile" iz
perioda 18851914.). Tekstovi tampani na poleini lista numerisani su
brojem 0. U ovom periodu "Bosanska vila" je objavila 881 tekst od
285 autora na ukupno 1427 strana, ukljuujui i separate.Izdava
"Bosanske vile" je SPKD "Prosvjeta" Sarajevo.
Ljubica iki
