UNIVERZITET U NOVOM SADU

UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

KATEDRA ZA FILOZOFIJU

seminarski rad iz predmeta Filozofska antropologijaFROJDOMARKSISTIKO POIMANJE OVEKAStudentkinja: Kristina Nikoli Mentorka: Una Popovi

Novi Sad, 2015.

Sadraj

Saetak 3

Uvod 4

Psiholoka antropologija .6

Povesna modifikacija nagonske dinamike ..8

Prevrednovanje naela zbiljnosti i mogunost jedne kritike antropologije .10

Zakljuak 13

Literatura 15Saetak

U uvodnom delu rada istie se znaaj klasinog nemakog idealizma u tematizovanju ideje slobode kao povesnog samorazvoja oveka, ali i potreba za osveivanjem prirodno-nagonske strukture oveka i civilizacije, kao entiteta konstitutivnog za povest civilizacije, iju dinamiku je razvio Frojd.

Glavni deo rada pokuava rasvetliti Frojdove ontoloke ideje iz kojih izvire njegova psiholoka antropologija, kao i Frojdovo ire problematizovanje slobode s obzirom na instancu drutvenosti superego. Markuze je u Erosu i civilizaciji produbio Frojdove ideje, u svetlu povesne modifikacije nagona, s obzirom na predominantnu ideologiju kapitalistikog sistema. Prevrednovanje otuenog realiteta postavlja se kao mogunost, ukoliko se oivi marksistika ideja o homo faber-u, gde se rad odreuje kao izvorni karakter oveka. Takoe, Markuze promilja mogunosti preobrazbe rada, s obzirom na ideju rada shvaenog kao igre slobodnih ljudskih sposobnosti.

Zakljuak istie znaaj neprestanog priseanja hegelovske ideje o nunosti miljenja realiteta kao miljenja protivrenosti, to u teorijsko-praktikom horizontu savremenog drutva znai permanentno promiljanje ideologije kapitalistikog sistema u duhu kritike ideologije. Uputno je obnoviti Sartrove uvide o ulozi intelektualca u otuenom drutvu, koji bi samom svojom egzistencijom ve trebalo da bude revolucionaran.Kljune rei: sloboda, nagoni, Eros, represija, racionalitet, superego, ideologija, drutvenost, naelo zbiljnosti, rad, igra.Uvod

Filozofski diskurs jedinstva teorijskog i praktikog klasine nemake filozofije postavio je temelje modernog promiljanja slobode, poimajui slobodnu volju oveka u horizontu njenih povesno-duhovnih modifikacija, kao stub mogunosti osloboenog oveanstva. Upravo istorija oveanstva postaje odreujui medijum za praktiko polje, ali sada, sa Fihteovim lucidnim uvidima, pa sve do Hegelovog sistematizovanja, ona biva shvaena kao povest, s obzirom na praktiku nunost filozofskog udubljivanja u bit istorijskog. Spekulativna misao nemakog idealizma razreava sa gotovim, statinim uvidima u bit oveka celokupne potonje istorije filozofije, odreujui ga u kontekstu samorazvoja slobode. U duhu Hegelove filozofije, koja je najfinije iznela dijalektiki sukob duha sa samim sobom, sa vlastitom prirodnou; napredak u svesti o slobodi u konanom znai odreenje od onog prirodnog u konanosti ovekovoj, da bi osloboeno, duhovno, moglo pobedonosno da se uznese nad njim. Ipak, moe se ustvrditi da su duboko humanistike, slobodarske ideje klasinog nemakog idealizma izgraene u miljeu instrumentalizacije prirode, sveta, same ovekove prirodnosti, to i jeste jedno konsekventno umsko dovrenje racionalistike tradicije filozofije. ini se da je misao proputala istinski interes za physis, a kada se on javljao (u poglavito teleolokom kljuu), ono prirodno je domislio kao nesvesno duha.

Posthegelijanska misao, poevi sa Nieom, pokuae da obezbedi apologiju iracionalnog, sa razliitih misaonih pozicija. Cilj ovog rada jeste upravo rasvetljavanje jedne od tih misaonih paradigmi, Frojdove teorije oveka i civilizacije, u svetlu njene neomarksistike interpretacije. Naime, Frojd je dao klju ne samo za razumevanje psiholokog horizonta ovekovog ustrojstva, nego i filozofske povesti civilizacije, s obzirom na nagonsku dinamiku koja oblikuje predominantni racionalitet. Hegelijanska umska nunost slobode se u Frojdovoj interpretaciji istorije promilja kao primordijalno potiskivanje nagona, koje omoguava civilizacijski tok uopte, ali kao rast i razvoj neslobode. Sublimacija je nuno zlo opstanka oveka i njegovog povesnog sveta, a sloboda figurira kao puko promiljanje slobode bez odelotvorenja u realitetu. Naravno, banalno bi bilo svoditi hegelijansku racionalistiku provinijenciju, kao i Frojdovu iracionalistiku, na ideju mogunosti ostvarenja apsolutne slobode, nijedno plauzibilno filozofsko promiljanje ne moe ostati na zahtevu za neposrednom apsolutnou. U tom smislu, ne treba interpretirati Frojdove ideje u duhu nekakvog fatalistikog pesimizma (na kraju krajeva, Frojd je imao filozofsko poverenje u ujedinjujui Eros, kao to je Hegel imao u Duh), nego je uputno ocrtati konsekvence ovih uvida u svetlu drutvene dinamike liberalistikog sistema, produbljujui hegelijansko naslee marskizma.Psiholoka antropologija

U ve poznatoj Frojdovoj interpretaciji ovekovog ustrojstva, trijadiku strukturu ljudske psihe ine id, ego i superego; dijalektika dinamika ovih entiteta jeste baza ovekove line i kolektivne istorije. Ipak, primordijalni odnos ida i ega, kao modifikacije ida, smeta Frojdove zamisli u ontoloku ravan posredovanja subjektiviteta i supstancijaliteta, promiljajui karakter njihovog jedinstva. Svako metafiziko tumaenje realiteta polazi od naelne razlike bitkovnog i subjektivnog, a kod Frojda se ta filozofska dimenzija otkriva kao izvorna suprotnost ida (najire shvaenog kao jedinstvo nagonskog) i principa realiteta. Novum Frojdovog promiljanja jeste tematizovanje subjektivnog kao izvorno nagonske komponente, ne vie kao kartezijanskog i kantovskog racionaliteta. Zapravo, racionalitet ega nastaje sintezom nagona ida i dominantnog principa realiteta, koji u antitetikom delovanju spram ida postavlja granice nagonske supstancijalnosti ida. Libidinozna karakterizacija ida kao polne energije je samo njegovo ue, psiholoko shvatanje; shvaen u ontolokom kontekstu, id jeste izvorite ivotnog nagona, Erosa, stuba Frojdovih filozofskih ideja. U tom smislu, Frojdova psiholoka antropologija izrasta iz temeljne antitetike Erosa i njemu imanentnog Tanatosa, irei spektar biologistikih i psihologistikih tumaenja nagona do par excellence filozofskog domena iracionalizma.Svodei nagonsku dinamiku na nivo individualne psiholoko-filozofske tematike, ovekov ratio postaje taka konsenzusa prirodno-voljnih struktura, samo potisnuta pojedinanost moe opstati. Ukoliko se sloboda misli u svetlu apsolutne odreenosti od potiskivanja, onda se ovekovo bie na ovom nivou moe odrediti kao krajnje neslobodno. Meutim, ovo je samo osnovni, takorei teorijski sloj, koji lei u osnovi istinskoj tematizaciji ovekove slobode; treba istupiti u praktiku misao o drutvenosti, sa njenim imanentnim etikim i politikim konsekvencama. Drugaije reeno, kao to Kantovo tematizovanje prirodne nunosti, i ovekovog temeljnog uestvovanja u njoj, ili Hegelovo predfenomenoloko zasnivanje antropologije iz delom prirodnog stava, dobijaju svoju svrhovitost u praktikom podruju, tako se i Frojdova teorija razvija u problematizaciji drutvenosti i njenog psiholokog pandana superega.Razmatrajui prvobitne ljudske zajednice, u fantastinoj mitskoj interpretaciji, Frojd govori o prvobitnoj hordi, gde je princip realiteta autoritaran otac, koga sinovi naposletku ubijaju i stvaraju totemistiku kulturu. Dominacija oca i pribavljanje zadovoljstva samo za sebe, uskraujui ga sinovima, stvorili su agresiju sinova prema ocu, subverzivni nagon, koji je okonan u oceubistvu. Meutim, ljubav prema ocu i identifikacija sa njim, kao i ispoljena agresija predstavljaju izvornu ambivalentnost odnosa, koja ima svoje uporite u pomenutoj Frojdovoj ontologizaciji nagona, ali pre svega, izvire iz njegove psihoanalitike teorije socio-emocionalnog razvoja, koja se proiruje do promiljanja povesti civilizacije. Iz ambivalentnosti odnosa sinova prema despotskom ocu raa se uveni oseaj krivice i naknadna interiorizacija oevog autoriteta. Na ovom stupnju Frojdove teorije dolazi do formiranja tree instance psihe superega. Superego se konstituie kao sabiralite moraliteta i drutvenosti uopte, poretka civilizacije. Autoritet vie ne namee dominaciju od spolja, u liku despotskog oca, ve je veno prikovan uz ego, u unutranjosti ovekovog bia. Kantovski moralni zakon u nama kod Frojda dobija smisao nelagodnosti u civilizaciji, posredovane izvornom nelagodnou ovekove potisnute unutranjosti. Promiljajui agresiju superega i njeno poreklo, Frojd istie dinamizam kojim se superego oblikuje delom kao realna agresija autoriteta od spolja, a delom kao reakcija na agresiju od spolja unutranjom agresijom, koja je rezultanta potiskivanja. to je potiskivanje snanije, to je agresija superega prema egu nemilosrdnija.

Meutim, civilizacija i kultura ne mogu kod Frojda biti jednostrano shvaene kao proizvod negativnog momenta agresije i potiskivanja, drutvenost primarno izrasta iz nagona ivota, ija je imanentnost ujedinjavanje. Negde u toku ovog istraivanja rodila se misao da je kultura naroiti proces koji se odvija meu ljudima; ja i dalje zastupam tu ideju. Dodajem da je taj proces u slubi Erosa i tei da sakupi izdvojene pojedince a kasnije porodice, plemena, narode, nacije u velike celine. Zbog ega to mora da se dogodi ne znamo. Ali je ba to delo Erosa. Ljudske mase mora da su meusobno povezane libidinoznim vezama. Nee ih odrati zajedno sama nuda ili prednosti zajednice. Ali ovom programu kulture opire se prirodni ljudski nagon agresije, neprijateljstvo jednog prema svima i svih prema jednome. Nagon agresije potomak je i glavni predstavnik nagona smrti, koji smo pronali uz Erosa i koji s njim deli vlast nad svetom.

Superego nije puki glas savesti, ovekova unutranja moralna instanca, jer ljudsko ustrojstvo ne okonava samo u moralnoj supstancijalnosti, ve je entitet koji biva oblikovan od strane ire shvaenog praksisa, u svom jedinstvu etikog, ekonomskog i politikog. U duhu hegelovsko-marksistike doktrine, moralitet je razumevan kao stupanj praktikog delanja, a njegova nedovoljnost sadrana je u pojedinanoj slobodnoj volji koja nema samodovoljnost sopstvenog odelotvorenja. U Hegelovoj misli, moralitet mora biti oblikovan obiajnou drutva i drave, zapravo, dijalektika je nunost slobode sadrana u tom posredovanju, i to kao povesnom procesu. U svetlu ovog ekskursa, moe se ustvrditi da je frojdovski superego nagonski motivisana struktura ljudske psihe koja se mora razmatrati iz medijuma celokupnog praktikog, a s obzirom na njegovo povesno kretanje. Upravo se u tom smislu mogu razumeti ideje koje je u svom delu Eros i civilizacija artikulisao neomarksistiki teoretiar Herbert Markuze, dajui lucidnu analizu Frojdovih ideja, gradei na njima vlastite uvide o mogunosti odelotvorenja slobode.Povesna modifikacija nagonske dinamike

Frojdovo odreenje povesnog kretanja civilizacije kao dijalektike dominacije kod Markuzea dobija produbljeniju praktiku interpretaciju, s obzirom na njegove ideje o kapitalistikom poretku sa imanentnim instrumentalnim karakterom proizvodnih odnosa, koji poiva na logici tehnoloke racionalnosti. U tom jednodimenzionalnom proizvodno-politikom miljeu, Frojdova psihoanalitika teorija dobija izraziti praktiki prizvuk; Markuze uvodi pojaanu terminologiju s obzirom na Frojdove pojmove potiskivanja i principa realiteta, naime, viak potiskivanje i naelo izvedbe. Viak potiskivanje (surplus-repression): ogranienja uvjetovana drutvenom dominacijom. To se razlikuje od (osnovnog) potiskivanja: modifikacije nagona koje su potrebne radi produavanja ljudske rase u civilizaciji. Naelo izvedbe (performance principle): predominantan povijesni oblik naela zbiljnosti.

Istupanjem iz teorije u praksis, jasno je da filozofska terminologija principa realiteta kao puke prirodne transcendentnosti koja uslovljava primarno potiskivanje vie ne moe zadovoljiti, potrebno je modifikovati terminologiju saobrazno modifikaciji samog realiteta, koji je sada zbiljnost celovitog drutvenog sistema. Takoe, njegov pojmovni parnjak, potiskivanje, doivljava temeljnu preobrazbu koja prati fundamentalnu promenu same ovekove nagonsko-racionalne strukture. Uputno je poblie razmotriti viak potiskivanje, koje Markuze vezuje za specifinost liberalnog poretka graanskog sistema i nesretni poloaj oveka u njemu. Viak potiskivanje nije kvantitativna forma intenzivnijeg potiskivanja usled predominantne spoljanje represije sistema (mada, istorija XX veka dobro poznaje i takva totalitaristika ustrojstva); naime, u kapitalistikim sistemima blagostanja uopte se ne radi o nekakvoj pukoj represiji spolja na pojedinca koji je svestan sopstvene neslobode i sopstvenih sputanih potreba (a ta svest ga, u krajnjem, i ini revolucionarnim). Id-ovska struktura elja i izvornih potreba oveka biva suptilno i sistematski preobraena shodno jedinoj tenji sistema da se uveava u svojoj produktivnosti. Izraeno frojdovskom terminologijom iezava sukob izmeu zahteva ega i tenji superega, i oni se stapaju u maglovitom nestajanju onoga to se zove ovekom kao ovekom. Simulacija slobodnog poretka blagostanja onemoguava ljudima da egzistencijalno doive duboke protivrenosti vlastite egzistencije, dakle, ne radi se samo o logoskoj nunosti uvida u te protivrenosti, ve i o nunosti temeljnog uvida u voljne elemente koji je oblikuju. Proizvodni odnosi sistema oblikuju njegovu drutvenu dimenziju, i uslovljavaju ono to From zove drutvenim karakterom: Funkcija je drutvenog karaktera da oblikuje energije lanova drutva na taj nain da njihovo ponaanje ne bude stvar svjesne odluke da li da se slijedi ili ne drutveni obrazac, ve da bude ponaanje onih koji ele djelovati kao to moraju djelovati i istovremeno nalaze zadovoljstvo da djeluju prema zahtjevima kulture. Drugim rijeima, funkcija je drutvenog karaktera da oblikuje po uzorku i kanalizira ljudsku energiju unutar danog drutva u svrhu kontinuiranog funkcioniranja tog drutva.

Prevrednovanje naela zbiljnosti i mogunost jedne kritike antropologije

Epohalni Frojdov doprinos sastoji se u tematizovanju nagonskog kao pokretakog, a u racionalno utemeljenom poretku ono postaje besadrajno nesvesno koje biva ispunjeno sadrajima dominantne ideologije povratno je konstituiui. Nelagodnost u civilizaciji kod Frojda ipak nije primarno ideoloki konstituisana, ona je ishod bazinog potiskivanja, bez temeljnog drutveno-ekonomskog uvida. Utvrdili smo da ovek postaje neurotian jer ne moe da podnese obim odricanja koja mu je nametnulo drutvo radi svojih kulturnih ideala. Na osnovu toga se zakljuuje da bi otklanjanje ili znatno smanjenje takvih zahteva znailo vraanje mogunosti postizanja sree. Ipak, ini se da je ideoloki modifikovana nelagodnost neuroticizam druge vrste, sa one strane opreke sree i nesree; ona nije sutinska egzistencijalna teskoba usled svesti o dinamici drutvenih odnosa koji su do sri otueni, ve nejasna predstava o neostvarenosti autentinog humaniteta, koja nastupa u otupelosti i rezigniranosti ovekovoj, kao fundamentalnom stanju pasivnosti. Kao to psihoanaliza ui, nemogue je u potpunosti osvestiti nesvesno, ali je od sutinskog znaaja, kako za terapiju pojedinca, tako i itavog druva, da proces osveivanja bude kontinuiran i temeljan. Ideoloki konstrukt se ne moe u potpunosti ogoliti jer je u neslobodnom drutvu i sam ovek istinit kao ideoloki konstrukt; ipak, nuni zahtevi osveivanja kao puta ka slobodi moraju biti imperativ.Frojd je drao da bi osloboenjem potisnutog Erosa, najpre u vidu oslobaanja izvorne libidinozne komponente, ovek bio istinski slobodniji i sreniji. Svakako da je Frojd time bio na pravom tragu mogunosti slobode oveka, ipak, to je samo jedan nain manifestacije slobode, koji ostaje u uskim okvirima promiljanja neslobode kao izvesnog morala nametnutog seksualnosti. U savremenom drutvu, koje se dobrim delom izborilo za seksualne slobode, i jo se bori, u iroj tematizaciji slobode moe se ustvrditi da sve manifestacije Erosa slue drutvenom poretku. Libidinozni nagoni su slobodniji nego ikad, ali oni ne mogu predstavljati istinsku negaciju sistema, koji ih je ve asimilovao za potrebe sopstvene ideologije. Porast osloboenja polnosti prati porast drutvene kontrole nad njom. Cilj sistema jeste neprestano razvijanje instrumentalnog odnosa prema stvarnosti, gde se ljudi podjednako troe kao i roba. U takvom miljeu konzumerizma, Eros gubi na svojoj istinskoj ivotnosti, i slui kao pogonska snaga sistemu.U svetlu ovih promiljanja, namee se pitanje o mogunosti daljeg razvijanja jedne kritike teorije drutva (na tragu Horkhajmerovih ideja), kao i kritike antropologije u duhu frojdomarksistikih ideja. Ukoliko se ostaje na deterministikim nainima miljenja o ovekovoj prirodi i njenoj uslovljenosti socijalnom sredinom ili nekakvim okotalim psihobiolokim strukturama, zanemaruje se sutinska dinamika ovekovog povesnog razvoja i njegove promene koju on sam produkuje. U tom smislu, kao izuzetno dragocena se pojavljuje marksistika ideja o oveku kao homo faber-u, odreenje koje je Marks, s obzirom na kljunu ideju samoprizvoenja u klasinom nemakom idealizmu, razvio u dubljoj problematizaciji drutveno-ekonomske baze kapitalizma. Pre svega, mora se imati u vidu da rad i kapital nisu za Marksa nikako bile samo ekonomske kategorije. To su bile antropoloke kategorije natopljene njegovim vrednosnim suenjem koje je bilo ukorenjeno u njegovoj humanistikoj poziciji. Kapital, koji je ono to je akumulirano, predstavlja prolost. Rad, na drugoj strani jeste ili bi trebalo da bude kada je slobodan izraz ivota. S obzirom na to da je rad drutvena supstancijalnost humaniteta, Marks je kritikovao njegovu pervertiranost u kapitalistikom poretku, gde rad postaje otuen, prinudan, i, kao takav, temelj klasne strukturiranosti drutva. Od Marksovog vremena do dananjih dana kapitalizam je menjao svoja oblija, i u hiper-razvijenom industrijskom drutvu dananjice radni proces je izuzetno tehnologizovan, ovek postaje produetak maina radei po automatizmu i oblikujui sebe u duhu serijske proizvodnje.U Erosu i civilizaciji, Markuze upravo problematizuje duboko nehumani rad naela izvedbe, istiui nunost njegove fundamentalne preobrazbe. Interesantna su Markuzeova promiljanja mitoloke tradicije, u pokuaju da u tom svetlu sagleda dominantne kulturne obrasce zapadne civilizacije i njenog odnosa prema radu. Naime, kao heroja kulture Markuze vidi Prometeja, kao simbol munog rada i arhetip dominantnog ovekovog odnosa prema radu. Sa druge strane su Orfej i Narcis, simboli nesputanosti i jedinstva sa prirodom: Oni nisu postali heroji kulture zapadnog svijeta: njihov lik je lik radosti i ispunjenja; glas koji ne zapovijeda nego pjeva; gesta koja nudi i prima; djelo koje je mir i dokonava trud pobjede; osloboenje od vremena koje sjedinjuje ovjeka s bogom, ovjeka s prirodom.

Meutim, likovi orfikog i narcistikog Erosa u postojeem poretku neslobode mogu predstavljati samo marginalizovanu neurozu, a ne istinsku mogunost opreke sistemu. Promiljajui o mogunostima prevladavanja naela izvedbe, Markuze odbacuje uske okvire umetnosti, jer je ona izraz afirmativne kulture koja afirmie mit o sistemu slobode i jednakosti. Suprotno Frojdovim uvidima u nemogunost civilizacije i kulture bez sputanosti Erosa, Markuze predlae bitnu transformaciju Erosa u kljunog inioca radnog odnosa, naime, tematizuje rad kao igru slobodnih ljudskih sposobnosti. Ideja o homo ludens-u (oveku koji se igra) poznata je iz nieanske misaone tradicije, a Markuze je smeta u kontekst uspostavljanja novog naela zbiljnosti, koje e biti izraz ljudske slobode i zadovoljstva. Pojam igre u filozofsko-antropolokoj tradiciji predstavlja prevrednovanje racionaliteta kao vodeeg ovekovog modusa, i oivljava ideju o izvornoj slobodi (ali, to nee biti nekakva bezoblina sloboda anarhije; kao to umetniko delo ima svoju formu, tako i igra ima svoja pravila, mada ona ne prate slepo logiku ratio-a). Ustrojstvo sistema gde ovek nee biti puki kvantum radne snage, ve kvalitativni inilac koji prevazilazi opreku otuenog rada i kratkotrajnog slobodnog vremena, unosei slobodu u rad, Markuzeovo je razreenje problema instrumentalizacije oveka, i on u njemu vidi realnu povesnu mogunost. Zakljuak

Hegelovska praktika filozofija, uobliena dijalektikom metodom koja je sama sutina stvarnosti, neprestana je pouka o nunosti miljenja da obuhvati protivreje drutvene zbilje. Sama filozofska ideja razvoja pokazuje se u noseoj protivrenosti, napredak se gradi na izvornom antitetikom delovanju, a u praktinom podruju oblikovanom liberalistikom ideologijom, napredak dobija formu represivnosti humaniteta. Graansko drutvo nije uspelo da odelotvori ideju slobode kao viu sintezu sopstvenih suprotnosti. Izvitoperena ideja napretka kao linearnog procesa uveavanja sistema zaboravlja na sopstvena protivreja, i Frojd je promiljeno signalizirao da civilizacijski tok mora imati svoj povratak potisnutog, koji se manifestovao u ratom stigmatizovanoj povesti XX veka. Markuze je uveren u mogunosti prevladavanja ideoloki ustrojene drutvene zbilje, jer je, u materijalnom smislu, civilizacija na najviem stupnju razvoja u istoriji, pa se otueni rad ne namee kao nunost, ve kao udovini neprestani razvoj kapitalistikog sistema (naravno, ne bez svojih dubokih kriznih momenata koji upravo pokazuju da takav sistem nije sutinski samodovoljan i permanentno samoobnavljajui). Dakle, mogunost je prisutna, ali garancija za osloboenje ne postoji ukoliko se povesni razvoj prepusti pukoj sudbini, ve sloboda zavisi od volje i svesti oveanstva. Komunizam nije imao uspeha u stvaranju i odravanju drutva egalitarizma, i ini se da je liberalistiki ideloki koncept jedini istorijski funkcionalan vid drutveno-ekonomskog ureenja. Ali, njegova funkcionalnost upravo poiva na mitu o funkcionalnosti, koji briljivo neguje ideologija sistema, apstrahujui od spostvenih neslobodnih temelja.Prevladavanje dominantnog diskursa sistema mora biti zadatak teorije i prakse savremenog drutva, ukoliko one istinski ele da daju kritiku ideologije, a ne negaciju kao simulaciju negacije. Potrebno je obnoviti ideje kritike teorije drutva, ali ne u duhu rigidnog naunog racionalizma kao distance spram vlastitog predmeta, ve sa sveu da se teorija i njen predmet meusobno proimaju i oblikuju u povesnoj dijalektici. Uputno je obnoviti sartrijanski motiv angaovanog intelektualca, koji vlastitom egzistencijom pokazuje protivrenosti drutva, i spreman je na samoosporenje (u smislu svesti o sopstvenom univerzalnom znanju koje slui jedino partikularnim interesima vladajuih struktura, i volji za revolucionarnu akciju) kao put ka prevladavanju protivrenosti itavog drutva. Literatura

Frojd, Sigmund (1969.) Iz kulture i umetnosti. Novi Sad: Matica srpska.

From, Erih (1979.) Marksovo shvatanje oveka. Beograd: Grafos.From, Erih (1980.) S onu stranu okova iluzije. Zagreb: Naprijed.

Markuze, Herbert (1968.) ovjek jedne dimenzije. Sarajevo: Veselin Maslea.

Markuze, Herbert (1985.) Eros i civilizacija. Zagreb: Naprijed.

http://www.holybooks.com/sigmund-freud-the-complete-works/ Frojd je strukturu ljudske psihe iscrpno izloio u delu prevedenom na engleski The Ego and the Id, kompletna Frojdova dela prevedena na engleski: http://www.holybooks.com/sigmund-freud-the-complete-works/

S. Frojd, Iz kulture i umetnosti (Nelagodnost u kulturi), Matica srpska, Novi Sad, 1969., str. 331 i dalje.

Isto, str. 329.

Opirnije o Markuzeovom tematizovanju tehnoloke racionalnosti u: H. Markuze, ovjek jedne dimenzije, Veselin Maslea, Sarajevo, 1968., str. 140-162.

H. Markuze, Eros i civilizacija, Naprijed, Zagreb, 1985., str. 42.

E. From, S onu stranu okova iluzije, Naprijed, Zagreb, 1980., str. 72.

S. Frojd, Iz kulture i umetnosti (Nelagodnost u kulturi), str. 291.

Sa druge strane, rad se u Frojdovoj psiholokoj antropologiji poima kao preoblikovanje izvornih libidinoznih tenji, i u tom smislu kao zatomljivanje nagona. Jedino u sluaju umetnikog stvaralatva Frojd govori pozitivno o radu kao odelotvorenju imaginacije.

E. From, Marksovo shvatanje oveka, Grafos, Beograd, 1979., str. 48.

H. Markuze, Eros i civilizacija, str. 145.

PAGE 2