Predavanje: Proceduralna i deliberativna demokratija

Teorije demokratije preispituju normativnu i institucionalnu logiku pojma demokratije i oblika demokratije. Normativna logika izvodi vrednosti iz upotrebe pojma demokratije i rekonstruiše ih kao norme koje neki poredak mora ostvariti. Na primer, logika upotrebe pojma kaže nam da je demokratija oblik vladavine, i to da je poseban oblik vladavine u kome narod (demos) ima glavnu reč. Demos (koga čine svi građani) uspostavlja oblike i granice vladavine, uključujući i pravo učešća, ko je građanin (uključivanje) a ko je stranac (isključivanje). Zbog toga, demokratija mora imati odlike kolektivne samovladavine (vladavine naroda nad sobom) u kojoj svi delovi demosa, građani, imaju jednaku moralnu i političku vrednost. Demokratija je, dakle, demokratija ako postoje efikasni mehanizmi učešća građana u donošenju kolektivno obavezujućih odluka. Postoje različita institucionalna uređenja kako se kolektivna samovladavina može ostvarivati i stoga, kada govorimo o empirijskim oblicima, postoji veliki broj demokratija. Različiti oblici imaju donekle različitu logiku koja se ogleda u a) procedurama donošenja odluka, b) forumima i procedurama kolektivnog rasuđivanja i javne rasprave (deliberacije) i c) institucionalnom uređenju unutar koga se donose konačne i prinudne odluke.

Razlika koja postoji između normativne i institucionalne logike demokratije jeste predmet stalnih rasprava. Važno pitanje jeste da li i koliko dobro mehanizmi učešća obezbeđuju uticaj građana na oblikovanje i donošenje političkih odluka. Na primer, da li glasanja daju ishode koji prenose vrednost stavova i uverenja većine, da li stavovi i uverenja većine jesu dobra osnova za političko odlučivanje, da li većinsko pravilo ostavlja manjinu bez glasa, u kojoj meri predstavničke institucije nekoga ili nešto predstavljaju, kakva je uloga i uticaj javnih rasprava na političko odlučivanje, kakva je uloga društvenih posrednika, novca, medija, orgaizacija, itd.?

Razmatraćemo normativnu i institucionalnu logiku dva oblika demokratije. Jedan je sada već standardni model proceduralne predstavničke demokratije koji se uobičajeno zove liberalna demokratija. Ovaj model ćemo razmotriti preko teorije Roberta Dala i teorije racionalnog izbora. Drugi oblik demokratije koji ćemo razmatrati danas je poznat pod nazivom deliberativna demokratija, koji je nastao pod uticajem Habermasove etike diskursa i doživeo široku primenu u poslednjih dvadesetak godina. Ovde ćemo ostaviti po strani radikalnije oblike demokratije koji dovode u pitanje pretpostavke i jednog i drugog oblika demokratije. O tome je bilo reči kada smo govorili o politikama razlike a delom je o tome reč i u kritikama predstavničke demokratije o kojima ćemo govoriti sledeći put.

Proceduralna predstavnička demokratija polazi od individualne autonomije svakog građanina i pokušava, pomoću procedura, da opseg različitih stavova pojedinaca o zajedničkim pitanjima prevede u kolektivno obavezujuće odluke. Da bi ove procedure funkcionisale i davale očekivane ishode, prema autorima poput Roberta Dala, potrebno je da bude ispunjen niz uslova. Delotvorno učešće i imali uticaj građana pri konačnom odlučivanju pretpostavlja garantovan skup građanskih i političkih prava, dalje, građani moraju biti dobro obavešteni i racionalni, konačno moraju raspolagati resursima, privatnim i javnim, kako bi imali jednake šanse na uspeh. Dal, dakle, čuva normativnu logiku demokratije, mada smatra da je ona ostvariva samo ukoliko

su ispunjeni veoma zahtevni uslovi koji čuvaju političku jednakost i delotvornost učešća. Istovremeno, njemu je jasno da to nije način na koji funkcionišu stvarni režimi koje nazivamo demokratskim i da u njima ovi uslovi nisu ispunjeni. Normativni kriterijumi, stoga, služe da procenimo u kojoj meri se ovi režimi približavaju demokratija. On ove režime čak ne naziva demokratijama, nego poliarhijama.

Poliarhije su režimi koji ne zadovoljavaju normativne kriterijume demokratije, ali je, u datim okolnostima, jedino ostvarivo približavanje demokratiji. Opis poliarhije koji Dal daje jeste opis poznatih ustavno-demokratskih režima kakvi postoje na zapadu u, takozvanim, starim demokratijama. Ovaj opis podrazumeva ustavne garancije skupa sloboda od kojih su najvažnije sloboda udruživanja i sloboda izražavanja kao i održavanje redovnih, slobodnih i fer izbora. Građani, dakle, mogu da se udružuju i kandiduju, da slobodno biraju između ponuđenih alternativa i da imaju alternativne izvore informisanja (slobodne medije). Izabrani zvaničnici, u skladu sa ustavnim ograničenjima, dalje donose odluke i brinu o njihovom sprovođenju. To je mera demokratije koja se može ostvariti u realnim okolnostima savremenih društava.

Dal smatra da je ovo zadovoljavajuće približavanje demokratiji jer se odluke donose većinskim pravilom. Ovo pravilo omogućava maksimalno moguće samoodređenje građana jer će većina vladati a vlast većine je izborna i smenjiva ćime se onemogućava stvaranje stalnih većina i ugrožavanje manjina. Ako se političke odluke ne mogu donositi potpunom saglasnošću (konsenzusom), onda je bolje da odluke donosi većina nego neizabrana manjina. Osim što ostvaruju maksimalno moguće kolektivno samoodređenje, većinsko pravilo ima i epistemološku vrednost. Odluke većeg broja ljudi, pod određenim uslovima, imaju veće izglede da budu istinite odluke nego odluke koje donosi manji broj ljudi. To nam kaže čuvena teorema francuskog matematičara, revolucionara i plemića Kondorsea koja se naziva teorema porote. Ukoliko veći broj razumnih ljudi glasa iskreno, informisano i nezavisno (samostalno) veća je verovatnoća da će doći do istine nego manji broj istih takvih ljudi. Dal smata da je ove uslove, u razumnoj meri, moguće zadovoljiti u realnim demokratijama (poliarhijama).

Nećemo ulaziti u detalje teoreme porote ni u široke rasprave o njenoj vrednosti. Napomenućemo samo da su mnogi autori, predstavnici teorije javnog izbora, pokazivali da ono što nazivamo demokratske procedure glasanja ne daju ishode koji, čak približno, zadovoljavaju normativne kriterijume demokratije. Najpoznatija je, svakako, teorema nemogućnosti Keneta Eroua (Kenneth Arrow) koja pokazuje da odluke donete kondorseovskom procedurom glasanja nisu uvek dosledne jer će uvek narušavati neku od polaznih pretpostavki za odlučivanje (pretpostavke čine tri aksioma racionalnosti: tranzitivnost, poređenje u parovima i povezanost (connectivity); i četiri uslova: univerzalni domen (jednakosti preferencija svih aktera); Pareto optimalnost (efikasnost raspodele); nezavisnost irelevantnih alternativa (informaciona osnova izbora) i nepostojanje diktatora (moralnu i političku suverenost pojedinca) (Arrow, 1951/1963).). Ovaj nalaz je jako neprijatan. Odluke donete većinskim pravilom, pod određenim društveno

verovatnim okolnostima, su unutrašnje nedosledne i ne mogu postići socijalnu funkciju blagostanja (jednako ići u prilog svima) ili su, ukoliko su dosledne, odluke su diktatorske (uz žrtvovanje participativnog odlučivanja i svođenje odlučivanja na manje grupe ili pojedince). Osim toga, čitav niz autora dokazivao je kako, u zamislivim okolnostima, nije moguće zadovoljiti neki od Kondorseovih uslova. Prema ovim autorima svaka procedura agregacije (zbiranja glasova) davaće ili nestabilne ili neodređene ishode. Prevedeno na standardni politički jezik, neodređenost ishoda znači da nikada ne možemo pouzdano znati u kolikoj meri je neka odluka doneta glasanjem rezultat procedura a u kojoj meri predstavlja volju glasača, jer različite procedure glasanja i zbrajanja glasova daju različite ishode. Nestabilnost ishoda znači da se ishodi podložni različitim oblicima intervencija koje mogu biti manipulativne i kriviti ishode: strateško glasanje i skrivanje agendi, manipulacija agendama itd.

To je neke od ovih autora (Šumpeter, Poper, Riker, Dauns, Bjukenen, Talok, itd.) navelo da odustanu od normativne logike demokratije i da demokratiju shvate još samo kao proceduru za postizanje određenih političkih ciljeva koji nisu vezani za normativno shvatanje demokratije. Oni odustaju od ideje kolektivnog samoodređenja demosa u ime institucionalnog uređenja koje nema pretenziju da izražava volju građana, nego samo rešava neke probleme vladavine, poput mirne smene vlasti ili dugoročnog opstanka neodgovorne i samovoljne vlade. Drugi su, poput dva velika nobelovca Eroua i Sena, pokušavali da unaprede procedure kako bi one mogle da daju prihvatljive rezultate koji, prema Senu, neće biti rezultat dvostrukog žrtvovanja: žrtvovanja participativnog odlučivanja u političkoj sferi i žrtvovanja interesa različitih grupa populacije u socijalnoj sferi. Proceduralna predstavnička demokratija, u postojećem liberalnom obliku, prinuđena je da pravi takve žrtve kako bi održavala poredak.

Jedna od inovacija čiji je cilj bio da se unapredi legitimnost procesa i kvalitet kolektivnih odluka jeste deliberativna demokratija. Ovu mogućnost su nagovestili i Erou i Sen ali je tek Jirgen Habermas razvio demokratije teorijsko utemeljenje ove ideje od koga se moglo krenuti u dalja istraživanja. Svoje razumevanje demokratije, koje u to vreme naziva diskurzivna

demokratija, Habermas pozicionira između liberalnog i republikanskog shvatanja. Za razliku od liberalnog shvaranja demokratije, on ne smatra da je osnovno pitanje koje su fer procedure izražavanja i davanja glasa i koji je odgovarajući način zbiranja glasova, nego je važno na koji način se formiraju stavovi uverenja građana. Sličnu pretpostavku imaju i različite verzije republikanske teorije. Međutim, Habermas ne smatra da je način formiranja volje vezan samo za (neuređenu ili elitističku) reartikulaciju zajedničke koncepcije dobra i kolektivnog identiteta u javnom prostoru. Daa bi ova reartikulacija ne bi smela da zavisi od prethodnog razumevanja zajednice, nego je, da bi ishodi bili legitimni, potrebna intervencija, odnosno proceduralno uređenje javnog prostora zasnovano na epistemološkim, etičkim i političkim normama komunikacije.

Mada opravdanje ove ideje zahteva složenu teorijsku pojmovnu konstrukciju, ideja je jednostavna i poznata je iz istorije. Radi se o ideji javne rasprave u kojoj okupljeni i jednaki građani zajedno rasuđuju i raspravljaju o pitanjima od javnog značaja i pokušavaju da dođu do stava i eventualno do saglasnosti ili odluke o pitanjima koja su od značaja za zajednički život. Problem je što je ona, na prvi pogled, izgledala naivno i neostvarivo u modernim društvima i vezivala za neposrednu demokratiju, dok su javne rasprave, u modernim društvima, vezivane za institucionalizovane prostore: najpre parlament, a kasnije za depolitizovane forume civilnog društva. Pokušaj repolitizovanja javnog raspravljanja otvorio je mnoga pitanja, ali je u poslednjih dvadesetak godina dosta urađeno na otklanjanju prigovora o naivnosti, neostvarivosti i dometima ovog oblika demokratije. Od nejasne ideje o javnoj raspravi kao rešenju problema učešća i legitimnosti, ideja deliberativne demokratije dobila je neke konkretne organizacione oblike, definisane su procedure i, što je najvažnije, daje određene rezultate.

Prednosti ideje deliberativne demokratije su jasne. Ona polazi od toga da političke odluke ne moraju, biti samo rezultat zbrajanja glasova pojedinaca koji su prethodno doneli odluku kako da glasaju između ponuđenih alternativa, kao što je slučaj u proceduralnoj demokratiji. Koren problema je u shvatanju političke jednakosti građana: građani su jednaki kao „vlasnici“ individualno definisanih preferencija o vlastitom interesu i zajedničkim vrednostima. Ova pretpostavka se naziva pretpostavka univerzalnog domena (Erou) i znači da u kalkulacije o ishodu glasanja ulaze i preferencije prvog reda (želje i interese) i preferencije o prefencijama (vrednosti). Oba ova tipa preferencija su ormativno i institucionalno zaštićena skupom prava. Problem je što se ne može istovremeno ostvarivati potpuna zaštita ličnih preferencija i potvrditi njihova jednaka vrednost kroz demokratske procedure. Za razliku od liberalnih demokrata, koje žrtvuju jednaku vrednost indidvidualnih preferencija zarad očuvanja procedura, deliberativne demokrate smatraju da je potrebno umekšati zaštitu individualnih preferencija. One moraju da prođu test javne rasprave u unapred strukturisanom okruženju koje štiti jednakost učesnika. To nam daje dobar razlog da se unapred isključe neke preferencije koje ne zadovoljavaju neke vrednosne kriterijume (rasističke ili seksističke preferencije, na primer) i učesnicima nameće obavezu da ostale preferencije prilagode ostalim učesnicima u raspravi. Sama struktura deliberativne situacije tera učesnike da, ukoliko učestvuju, sami problematizuju i eventualno izmene svoje preferencije.

Uverenje da će se tako doći do svima prihvatljivih zajedničkih rešenja počiva, prema tome, na transformativnom potencijalu deliberativnih situacija i deliberacije. U situaciji u kojoj društvena moć i sposobnost manipulacije procedurama ne igra veliku ulogu teško je zastupati vlastitu superiornost ili nametati pravila koja koriste druge za ostvarenje vlastitih ciljeva. Na ovaj način se obezbeđuje jednakost i delotvornije učešće marginalizovanih grupa. Ničije učešće u raspravi ne sme da zavisi od različitih društvenih hiijerarhija: položaja, odnosa moći, statusa, bogatstva, porekla i drugih stvari koje nisu bitne za razmenu mišljenja u otvorenoj komunikaciji. Vrednost deliberacije za demokratiju, u ovom smislu, nije sporna. Posebno važan jeste doprinos pitanju legitimnosti.

Ostaju međutim mnoge dileme koje nisu mogle da se razreše primenom različitih deliberativnih modela u eksperimentalnim i realnim situacijama. Teorijski najvažnije pitanje je pitanje karaktera normi političke komunikacije pomoću kojih se uređuje deliberativna situacija (mala javnost). Ovo pitanje je važno jer je, kao i svaka komunikacija, politička komunikacija podložna krivljenjima i patologijama. Uvođenje ovih normi je potrebno da bi se obezbedilo da bi komunikacija bila transparentna (odnosno da isključuje skrivene agende), simetrična (kako bi se učesnici u komunikaciji uzajamno prilagođavali i transformisali svoja gledišta samo kroz otvorenu komunikaciju) i recipročna (isključivala nametanje tema i manipulaciju dnevnim redom). Ipak, ostaje pitanje koje ji kakve norme su dovoljna garancija da se eliminišu krivljenja i patologije. U ovom pogledu razlikuju se odgovori. Jedna grupa autora smatra da su te norme isključivo proceduralne prirode i obuhvataju samo norme vezane za komunikciju (Habermas, Michelmann, Benhabib, Sustein). Druga grupa autora smatra da norme moraju uključivati supstantivne vrednosti i principe sadržane u normama uzajamnog uvažavanja i pravednosti (Rawls, Gutmann, Thomson, Cohen). Ove naizgled apstraktne teorijske razlike su važne jer se odražavaju i na razlike u oblikovanju deliberativne situacije i načina učešća građana u njoj. Dok prvo rešenje podrazumeva da je deliberacija samoregulišući proces i da se unutar same deliberativne situacije uspostavljaju dnevni red i pravila raspravljanja, drugo rešenje kaže da se moraju poštovati ograničenja koja se ne mogu uspostaviti demokratskim putem. Razlika je u stepenu intervencije i inženjeringa potrebnog da bi se oblikovala deliberativna situacija.

Drugi važan problem koji ima slične posledice tiče se kvaliteta odluka donetih unutar deliberativne situacije. Većina zastupnika deliberativne demokratije odustala je od strogih, Habermasovih, zahteva kako u pogledu oblika argumentacije tako u pogledu ishoda. Što se tiče oblika argumentacije, opravdano se tvrdi da razlozi koji se navode u deliberativnim situacijama ne moraju imati strogu formu argumenta već da mogu imati različite narativne i eksperesivne forme. Ako se računa samo snaga dobro artikulisanih argumenata, deliberativni forumi bi mogli da se pretvore u tela koja favorizuju grupe koje imaju dobro obrazovanje i veštinu debatovanja i time ponovo isključe one koji inače imaju problem da dođu do glasa. Što se tiče ishoda, odustalo se, opet opravdano, od strogog zahteva za konsenzusom kao ishodom deliberacije. Međutim,

ovim odustajanjem otvaraju se drugi problemi i deliberativna demokratija ulazi u sivu zonu. Habermasova koncepcija imala je konzistentnu ali i zahtevnu normativnu logiku koju je teško bilo zadovoljiti. Odustajanje od ove normativne logike zarad primenjivosti i inkluzivnosti zahteva, međutim, novo opravdanje ili makar odustajanje od nekih ambicija deliberativne demokratije. To se delom i dogodilo.