K r a j f a n a r i o t s k e v l a d a v i n e n a d k n e ž e v i n a m a

Dunavske kneževine nalazile su se izvan „evropske Turske". Kao „ugovorne teritorije" bile su ugrožene između sve jačeg pritiska evropskih sila na Osmansko carstvo i sloma uprave u Rumeliji . Posle gubitka severnih obala Crnog mora, Porta js, zahvaljujući svom „prečem pravu kupovine" namirnica za Carigrad i vojsku, počela da se oslanja na njih kao na žitnicu Carstva.

U teoriji apsolutni vladari sa sultanom kao sizerenom, kneževi su sve više vladali tek da bi nadoknadili teške izdatke koje je povlačilo njihovo naimenovanje, a morali su da računaju i sa voljom pl emstva. Bojari su bili prvi među staležima na koje js rumunsko društvo bilo podel jeno; posedovanje zemlje bilo js glavni uslov njihovog položaja, mada j e sredinom 18. veka, po ruskom uzoru, državna služba postala ob eležje staleža.

Plemstvo je bilo daleko od bilo kakvog jedinstva, a bilo je i malobrojno, pošto je bilo samo malo više ol 1.000 bojara koji su početkom 19. veka obavljali državne službe u obema kneževinama, čij e je stanovništvo brojalo ukupno 1,5 do 2,3 miliona stanovnnka. Politikom je pr eovladavao sukob između kneževa, koji su nastojali da centralizuju vlast nad zeml jom, i bojara, koji su prianjali uz svoje povlastice, obavljajući državnu službu , spletkareći i dominirajući Opštim savetom. Bojari su upravljali sa više od polovine zemljišta, živeći od njega, ali ne obavezno i na njemu.

Sveštenstvo je bilo još manje jedinstveno. Parohijski sveštenici regrutovani su iz redova sel jaštva i živeli su uglavnom njihovim načinom života. Više sveštenstvo je najvećim delom bilo bojarskog roda ili grčkog porekla, a arhijereji su u najvišim ustanovama države sedeli zajedno sa velikim bojarima. Crkva je putem darivanja sakupila velike zeml jišne posede. Ta zemlja je najvećim delom pripadala manastirima, koje su njihovi darodavci „posvetili" svetim mestima na Istoku (Svetom grobu, manastirima na Atosu ili Sinajskoj gori), u pobožne svrhe, tako ih stavljajući van jurisdikcije lokalne crkve. U stvari, njih su preuzeli grčki monasi koji su svojim starešinama iz inostranstva slali sve veće i već e delove svoga dohotka. I pored posvećenih manastira, Crkva je vodila brigu o matičnim knjigama, o obrazovanju i o milostinji, uporedo s istinskom intelektualnom brigom dela višeg sveštenstva, koje js na prslasku u 19. vek udahnulo nov polet monaškom životu.

Oko dve trećine zemljišta bilo je u vlasništvu kneževa, bojara i manastira. U vreme ukidanja kmetstva, četrdesetih godina 18. veka, polovina seljaka bila je sitnoposednička i slobolna, ali su od tada izgubili veći deo svojih imanja. Pošto bi postali vezani za posed, seloaci su, u naknadu za korišćsnje zemlje, izvršavali radne obaveze i plaćali desetak. Posledice osmanskih monopola, ratova, upada ratnih gospodara iz susedstva i karpatskih hajduka (mada se smatralo da on i radije pljačkaju bogataše i Grke nego sirotinju i Rumune), udruženih sa bojarskim nastojanjima da izvuku što više iz svoje zemlje, učinile su da se š iroki slojevi rumunskog stanovništva nađu u znatno gorem položaju od stanovništva srpskih i grčkih p erifernih oblasti, u kojima je u razdobl ju od 1804. do 1821. podignut ustanak.Malobrojni, zaista gradski, sr ednji sloj, l išen osećanja jedinstva, n ije uticao na događaje. Trgovina i zanati i dal je su se većinom nalazili u rukama Grka i Jevreja, od kojih su mnogi b ili pod „zaštitom" stranih konzulata koji su otvarani od osamdesetih godina 18. veka. U početku su oni uživali status podanika sila sa povlasticama ekstrateritorijalnosti određen ih sistemom kapitulacija, kojim su bila uređena prava hrišćana stranaca u islamskom carstvu. Grci, dakle, pravoslavni i naposletku helenizovani osmanski podanici i osmanski Jevreji, takođe su se koristili prednostima koje su pružale kap i t u l a c i j e . Pridruživali su im se u sve većem broju jevrejski isel jenici iz

1

susednog austrijskog dela Pol jske, koje su privlačile ekonomske mogućnosti i srazmerna verska trpel jivost. U Moldaviji broj Jevreja povećao se sa 17.000 u 1803. ia 37.000 u 1831. To su uglavnom bili varošani, koji su činil i oko 30% stanovništva Jašija. Mnogi od njih su ostali, i l i postali, podanici Austrije. U Vlaškoj su Jevreji bili manje brojni - do 1831. tamo ih je živelo oko 3.000, uglavnom u Bukureštu.

Bukurešt, prestonica Vlaške, pogodno smešten između Dunava i prelaza Karpata u Ugarsku, bio je jedinstven po svojoj veličini, bogatstvu i mešavini naroda koja je u njemu živela. Blagostanju prestonice i stilu njenog dvora dali su određenu notu bojari, koji su se u nju dosel javali, gradili za sebe gradske kuće, zapošljavajući ljude, koristeći se raznim uslugama i dajući podstreka trgovini i zanatima. Polovinu stanovništva Bukurešta, od ukupno 60.000-70.000, činili su Grci, a bilo je i Cigana, Jevreja, transilvanskih Nemaca, Jermena, Bugara i Srba.

Zemljište je nastavilo da privlači ulaganja. Potražnja gradske robe i usluga bila je slaba u seoskim sr edinama. Trgovina se uvećala pošto su gradovi rasli, a veze s inostranstvom se razvijale, dovitl j ivost i korupcija omogućavale su poslovanje izvan ograničenja nametnutih osmanskim prvenstvom kupovine i kap i t u l a c i j ama . Međutim, kneževi i njihova uprava imali su neznatan ili ništavan uticaj na spoljnu trgovinu. Stočarstvo je bilo najznačajnija grana poljoprivrede. Ratov i, osmansko mešanje u trgovinu i ograničeni izvori radne snage nisu davali bojarima dovoljno podsticaja za povećavanje površina pod pšenicom. Seljaci su za to vreme prešli na proizvodnju kukuruza, koji je bio izuzet iz prvenstva kupovine, a pri tome je služio za ishranu i l judi i stoke. Vrednost izvoza svinja, kao i u Srbiji , nadmašivala je celokupan izvoz žitarica.

Godine između 1806. i 1812. bile su izuzetno teške. Kneževi su 1802. imenovani pod ruskim, a 1806. svrgnuti pod francuskim uticajem. Rusija na to nije pristala, zbog čega je uvela vojsku u kneževine. Usledili su rat i šestogodišnja ruska vlast. Rusija je vratila ranije kneževe na njihove prestole, upravljajući kneževinama bez obzira na Osmansko carstvo sve do 1812, kada su još jednom došle pod punu sultanovu vlast, usled čega su sa Bosfora u Bukurešt i Jaši opet poslani novi vladari.

Posle Napoleonovog pada Rusija je povratila pretežan uticaj, ali se narod kneževina od nje otuđio posle godina okupacije. Većina bojara bila je sklona da sopstvene interese poistoveti s interesima zeml je, zbijali su redove pred pridošlicama, bez obzira na podele u drugim prilikama. Oslabio je strah koji su bojari osećali prema Turcima. Tražili su povratak na prvobitne odnose sa Portom, dopuštajući činjenicu da ih je moguće doslovno postići samo uz „zaštitu" Rusije. Fanariotska vladavina osnažila je veze sa Ruskom crkvom, kao i sa Vaseljenskom patrijaršijom. Široko rasprostranjen uticaj grčke kulture učvrstio je veze sa vizantijsko-pravoslavnim svetom, ponudivši istovremeno izlaz na Zapad. Prisustvo ruskih oficira i njihovih porodica u kneževinama znatno je doprinelo jačanju francuskog kulturnog uticaja.

Eterija, koja se proširila za vreme ruske okupacije, donela je čudnovatu mešavinu nadahnuća - načela Svete alijanse, pod ruskom zaštitom, zamisli da će Grčka povesti balkanske hrišćane, slobodnog zidarstva, francuske revolucionarne ideologije i l iberalnih pokreta Španije i Italije. U Eteriju su bili uključeni rumunski bojari, grčki i srpski trgovci i izgnanici. U odsustvu javnog programa, Eterija je za različite ljude imala i različito značenje. Najznačajnija veza između Eterije, njenih balkanskih pristalica i Rusije bio je dvadesetdevetogodišnji Aleksandros Ipsilantis koji je pristao da povede udruženje u svojstvu „zaštitnika“. Zbrkani planovi za „grčki" ustanak dovršeni su oktobra 1820. godine. Odlučujući sukob predviđen je na

2

Peloponezu. Odbijanje Miloševe Srbije da se uključi predstavl jalo je razočaranje, ali su kneževine bile valjano polazište ustanka.

Moldavski knez Mihail Sucos ( Su tu ) bio je učesnik u pripremama za ustanak. I mada njegov rođak iz Vlaške, Aleksandar Sucos, nije podržavao ovaj plan, Eterija je tamo imala kontakte sa mnogim velikim bojarima i Tudorom Vladimireskuom ( Tudor V lad imi r e scu , 1780-1821), čovekom porekla sličnog Karađorđevom. Vladimiresku je u rodnoj Olteniji stekao posed i zauzeo dužnosti u rangu sitnog bojara. Organizovao je miliciju radi suzbijanja pljačkaških prekodunavskih bandi, a njegovi su l judi ratovali zajedno s austrijskim i ruskim vojskama. Kao trgovac stokom, Vladimiresku je putovao sve do Beča. Nalazio se u vezi s Ipsilantisom i vodećim bojarima koji su, posle tajanstvene smrti Aleksandra Sucosa u januaru 1821, preuz eli namesništvo nad Vlaškom. Namesnici su ga ovlastili da povede ustanak istovremeno s uspehom Ipsilantisovih privrženika u Moldavij i . Oltenija je bila zrela za ustanak. Kao i u susednoj Srb iji , posle dobrih vremena austrijske okupacije, i tamo js zavladala nesigurnost.

Vladimiresku je uverio svoje pandure da j e ustanak zapovedio sam car, radi „naše" slobode i slobode čitave „grčke" na cije, u nameri da tako omogući Ipsilantisu da pređe Dunav. I pozvao je sel jake da ustanu protiv zloupotreba bojara i činovnika, ipak postavivši razliku između zlih gospodara i onih koji su sa „nama". Vladimireskuov poziv bio js upra vljen pre protiv fanariota nego protiv sultana. Prišlo mu je na hil jade seljaka, koji su prekinuli plaćanjs desetka i izvršavanje radnih obaveza, da bi preuzeli posede koje su počeli da pljpčkaju i spal juju. Nasil je se raširilo pošto su buknula potiskivana nezadovoljstva.

I početkom marta Ipsilantis je pr ešao u Moldaviju i ušao u Jaši sa malim odredom sledbenika iz južne Rusije. Preuzeo je vlast , najavio rat za oslobođenje svih hrišćana i zajamčio da će „moćna sila" kazniti svaki turski napad na moldavsku teritoriju. Ipsilantis je. zajedno sa knezom, pisao caru, koji se nalazio na evropskom „samitu" u L jubljani, zahtevajući trenutno slanje ruskih snaga u Moldaviju.

Izgleda da su eteristi došli do uverenja da su stvorili situaciju koja bi opravdala rusko mešanje. Pogrešno su razabrali i precenili , kako rusku tako i podršku u samoj zemlji. Tek što je Ipsilantis otputovao za Bukurešt, doznalo se da ga car ne priznaje. U Jašiju je zavladao užas. Knez je abdicirao i otišao u Transilvaniju. Oba prestola su bila upražnjena. Bojari su se osetili prepuštenim turskoj odmazdi; ravnodušnost se pretvorila u sumnju prema Grcima.

Kada je Ipsilantis stigao u Bukurešt, Vladimiresku je već bio tamo, pregovarao je sa vlašću i obraćao se i Porti i caru. Obojica su se nalazila u teškom položaju, živeli su na teret sela i izazivali, kako gnev tako i beg bojara i trgovačkih porodica. Pri tome su bili prinuđeni da s e okrenu istim bojarima, strepeći jedan od drugoga. Naposletku su se sporazumeli da svoj e vojske drže međusobno odvojsne. Ipsilantis, koji nije više mogao da pređe Dunav, zadržao se u severoistočnoj Vlaškoj, gde je došao u sukob sa mesnim stanovništvom, dok je Vladimiresku, pripremajući odbranu Bukursšta, pokušavao da smiri socijalne napetosti kojima j e ranije dao maha. Trudno se da uveri Turke kako nema veze sa grčkom Eterijom i da je ustao samo protiv fanariota.

Osmanske snage ušle su krajem maja u obe kneževine bez prethodnog sporazuma sa Rusijom. Vlaška vlada je pobegla u Transilvaniju. Vladimiresku i Ipsilantis su se povukli u planine. Samog Vladimireskua su, osumnjičenog da se priprema da priđe Turcima, eteristi zarobili , izveli ga pred su d i pogubili. Posle toga se njegova vojska raspala. U p ovlačenju su se rasturile i

3

Ipsilaitisove pristalice, njihovi ostaci pružili su poslednji otpor kako bi osigurali sopstveno povlačenje u Austriju i Rusiju. Ipsilantis je pobegao u Transilvaniju, gde su ga Austrijanci držali interniranog, sve dok ga 1828. nije stigla smrt. Do septembra Turci su uglavnom o vladali kneževinama.

Posle prvih odmazdi njihova okupacija bila je u is toj meri tegobna nego nasilna. Najznačajniji bojari potražili su utoč ište preko granica, a vlast js nastavila da funkcioniše pod osmanskim vojnim upravnicima. U politiku uključena grupa bojara stupila je u pregovore; njeni prvaci uspeli su da s e u najvećoj meri okoriste teškim prilikama u kojima se našla Porta koja je, uzbunjena tokom događaja u Grčkoj, želela rumunsko pitanje da održi kao odvojeno. Zato je dopustila ustoličenje domaćih kneževa i sprovođenje reformi. Imenovana su dva nova kneza, pomirl jiva prema Porti — Grigorije IV Gika u Vlaškoj i Jovan Aleksandar Sturdza u Moldaviji , ali Turci nisu napustili rumunske zeml je sve do kraja 1822. godine.

Emigranti su se vratili kućama u razdobl ju od 1822. do 1826. godine. Bilo da su izgnanstvo provodili u ruskoj Besarabiji i li u habzburškoj Transilvaniji , bili su svesni da se nalaze m eđu svojim rumunskim sunarodnicima. Tokom vremena koje im je bilo na raspolaganju razmišl jali su o političkoj budućnosti svoje domovine. Prvi put se njihova kultura, koja se nalazila pod sve većim francuskim uticajem, neposredno susrela sa latinskom kulturom rumunskih unijata. Tako će vladajući sloj k neževina dobiti intelektualni podsticaj neophodan za stvaranje budućeg rumunskog ide ntiteta. Mnogi od njih želeli su određenu ustavnu reformu, makar da plemstvu zajemče političku prevlast.

Rusija nije bila pitana u vezi s okupacijom kneževina ili imenovanjem kneževa. I protestovala je, uzdržavši se od svake druge reakcije, sve dok car Nikolaj I nije odlučio da u Vlaškoj i Moldaviji nametne preovlađujući ruski uticaj i izdejstvovao Akermansku konvenciju, koja je iznova potvrdila ovlašćenja Rusije kao „sile zaštitnice". Međutim, rusko-turske odnose još više je pogoršao ustanak u Grčkoj. Godine 1828. Rusija je ušla u rat, a njene snage su ponovo prešle Prut. Moldavski knez Sturdza sklonjen je u Besarabiju, dok je vlaški vladar Gika pobegao u Beč. Vlast nad kneževinama počeo je da obavlja ruski administrator. Mnogi bojari su ponovo izbegli u Transilvaniju, a težina ruskih ratnih napora prouzrokovala j e nezadovoljstvo u svim slojevima stanovništva.

Rat je završen 1829. Jedrenskim ugovorom. Ukinuta su sva osmanska postavljenja i monopoli. Kneževi su imali da budu birani doživotno, obavezni da prihvate savet Rusije gotovo u svim vidovima vlasti. Sultanu su ostavl jeni njihovo proglašenje, koje se obavl jalo u Carigradu, godišnji danak i režim kap i t u l ac i j a . Kneževine su se nalazile pod stvarnim ruskim protektoratom.

G r č k i r a t z a n e z a v i s n o s t

Grčki ustanak iz 1821. nije bio ništa manje revolucija nego što su to bili raniji srpski ustanci, ali je njegov značaj bio znatno veći. Potekao iz lokalnih prilika, iza njega je stajao širok spektar uticaja, a sam je pobudio izvanredno zanimanje Evrope. Osmanski sistem svrstavanja stanovništva na osnovu vere, delovanjem Crkve ovekovečena uspomena na Vizantiju i nastavljen upliv nekakvog evropskog uticaja na grčku kulturu, međusobno prožeti omogućili su Grcima da oblikuju nacionalizam na Balkanu, s idejom ujedinjenja svih Grcima naseljenih krajeva Osmanskog carstva u jednu državu. Ostalo je da se vidi ko su odista bili Grc i . Grčka kultura proširila se

4

Balkanom pod turskom vlašću, dok se drugde pravoslavl je održavalo čak i pošto se grčki jezik povukao .

To bujanje događalo se većim delom izvan Osmanskog carstva ili na njegovim rubovima. Južni i ostrvski delovi današnje Grčke dugo su se nalazili pod vlašću Venecije, a Jonska ostrva su i dal je ostala organizovana kao samoupravna, zavisna teritorija sve dok Francuska nije ukinula Mletačku republiku. U međurazdobl ju francuske vlasti proširene su nove ideje, pre nego što su dotičnu oblast preuzeli Rusi i , naposletku, 1815. godine Britanci. Malo je ljudi u Evropi obraćalo pažnju na balkanske narode i njihovu prošlost, ali dubina poštovanja antičke Grčke predstavlzala je uticaj od životne važnosti u podsticanju samospoznaje helenstva kod samih Grka i pobuđivanju spol jnog zanimanja za njihovu sudbinu.

Eterija je mogla da uzme za cil j Pelopoiez (u ono vreme poznat i kao Moreja), zahval jujući odlučnosti Mehmeda II da uništi Ali-pašu. Oblasti je, posle rata koji je vođen između 1768. i 1774, bila dozvol jena samouprava, slična onoj uspostavl jenoj u Srbiji posle 1791. godine. Klefte (hajduci) pljačkali su bez razlike hrišćane i muslimane, ali je narod u njima video branioce potlačenih Grka, koji su se pobunili protiv svojih turskih porobljivača. Pokušavajući da ih potčine i osiguraju bezbednost prelaza, osmanske vlasti upotrebile su protiv njih domaću, hrišćansku neredovnu vojsku, čak i pored toga što razlika između ovih „armatola" i klefta nije bila sasvim jasno utvrđena. Osmanska vojska je posle 1819. uglavnom povučena sa Peloponeza, radi ratovanja protiv Ali-paše. No, i pored toga, eteristi su morali da podstaknu pobunu. Mesni prvaci nisu bili skloni da rizikuju gubitak svog povlašćenog položaja — plašili su se grčkih ratnika u meri u kojoj su strepeli od albanskih.

Činjenica da su prvo vođstvo ustanka činili l judi iz drugih grčkih oblasti donela je i prednosti i nedostatke. Organizacija ustanka okupila j e raznorodne potpore i sredstva, ali tako razgranat pokret nikada pije istinski odgovarao prohtevima i gledištima raznih oblasti i delova društva.

Njegovi planovi su bili panbalkanski, ali vladari Srbije i Crne Gore nisu želeli da priđu ustanku; u rumunskim kneževinama ustanak je dobio poseban obrt; ustanak na Pelopoiezu potpalili su mes ni događaji. Zabrinute mogućnošću masovne podrške hrišćana Ali-paši, osmanske vlasti su pokušale da zatoče mesne prvake. Zato je izbilo nasil je i , kao i obično, prva meta bila su turska sela. Takav je bio početak slabo usklađenog ustanka od aprila 1821, koji se sa Peloponeza proširio na ostrva i kopno. nagovestivši kraj Eterijinog i fanariotskog uticaja.

Pogrom — ruska reč koja doslovno zpači pus to šen j e , ali u ovom kontekstu značila je podsticanje gomile na ubistvo — još se nije raširio Evropom, ali ono što se na Uskrs 1821. dogodilo u Carigradu bilo je pogrom po svemu, izuzev po imenu. Pokol j vodećih predstavnika fanarske elite u Carigradu, počevši od patrijarha, koj i je obešen na kapiji Patrijaršije , označio je kraj velikog doba fanariota. Sama Eterija postala je beznačajna, ali je i jedno i drugo ostavilo značajne tragove. Ideal velike Grčke nadahnute Vizantijom biće prilagođen Ve l i ko j i de j i čisto helenske velike Grčke. Mnogi obeskućeni fanarioti i Grci iz rasejanja došli su da uzmu učešća u Grčkom ratu za nezavisnost i utiču na ustavni oblik nastajuće grčke države.

Ustanici su postigli početne uspehe. Pod komandom kleftskih predvodnika i grčkih oficira, koji su služili u stra nim vojskama, potpomognuti trgovačkim brodovljem i piratima, naterali su neznatne preostale osmanske snage da se povuku u priobalne tvrđave. Ustanak je stekao naklonost širom Evrope. Filheleni su sakuplal i povac, okupl jali dobrovol jce i uticali na svoje vlade, ali je među njima bilo i dosta naivnih idealista i osobenjaka.

5

Nasuprot srpskim ustancima koji su se odvijali na maloj teritoriji , kojima je jasno, čak i pored snažne opozicije, rukovodio jedan čovek, Grčk i rat za nezavisnost čin ilo je nekoliko neusklađenih pokreta bez vrhovnog vođe. U toku tri msseca uspostavl jene su tri oblasne uprave. Kada je Dimitrios Ipsilantis u junu preuzeo vrhovnu komandu u ime svog brata Aleksandrosa, čija sudbina još uvek nije bila poznata, ustanovio j e Senat Peloponeza. Međutim, vesti o rumunskom neuspehu samo što ga nisu uništile, pošto se na kopnu pojavila suparpička vlast. Ta I psilantisova nominalna središnja vlast je i pored svega sazvala prvu opštu skupštipu predstavnika razn ih krajeva oslobođene Grčke, u Epidauru, sa zadatkom da sastav e ustav, koji je proglašen januara 1822. godine. Vlast je ostala u rukama prvaka, dok je središnja vlast predstavljala samo zajedničku kapu nad oblasnim.

Svaka oblasna vlast držala je nominalnu sopstvenu teritor iju, sopstvenu vojsku i vladu na č ijem su se čelu nalazili mlađi, na Zapadu obrazovani, fanariotski aristokrati, razm etljivo odeveni po pariskoj modi, koji su nastojali da uvedu običaje civilizovanog rata, d iplomatije i vlasti. Uz pomoć svojih filhelenskih prijatel ja, sakupljača priloga, savetnika i dobrovoljaca, manje-više su uspeli da ustanove zametak vlasti, ukrašene retorikom liberalne ustavnosti i romantičarskog nacionalizma, a opunomoćene za podizanje zajma u Londonu.

Takvi, oni nisu bili omiljeni kod ustaničkih vođa koji su se, poput svojih srpskih kolega, šepurili u turskim zlatnim gajtanima i čitavom oružarnicom na sebi, koju su činili pištol ji i jatagani, ili narodnih starešina koje su, opet kao i u Srbiji , želele svojom oliga rhijom da zamene, tursku vlast . Ustanak se do kraja 1823. izvrgao u rat do istrebl jenja. Dolazak Bajrona, sa njegovim međunarodnim ugledom i novcem od grčkog zajma, omogućio je, uprkos svemu, održanje ustavne vlasti.

Stvaranje te vlade poklopilo se sa uništenjem Ali -paše. Zatim su Turci pošli da potčine Epir, Tesaliju i Makedoniju u prvom od tri letnja pohoda, u kojima su kopnene snage prešle i na Peloponez, dok je flota pritekla u pomo ć priobalnim tvrđavama. Osmanska vojska bila je tek slabo organizovano mnoštvo, u velikom broju sastavleno od neredovnih snaga Albanaca, koje je pustošilo unutrašnjost zeml je. Ustanici su se rasuli, ali su se ubrzo ponovo okupili prepadajući osmanske trupe, koje su se u jesen, sa krajem ratne sezone, povlačile. Turci su uspeli da povrate najveći deo kopna, delom ustupcima mesnim prvacima, ali nisu uspeli da potčine Peloponez.

Krajem 1824, Mahmud II je obezbedio pomoć Mehmeda Alije, svog nominalnog egipatskog vazala, dozvolivši mu da za uzvrat osvoji Krit i ponudivši upravu nad Peloponezom njegovom sinu Ibrahimu. Egipatsku vojsku i mornaricu obučavali su Francuzi. Kada je ta vojska početkom 1825. zauzela Krit i iskrcala se na Peloponez, položaj grčkih ustanika, već teško oslabljenih iscrplujućim ratovanjem, postao js opasan. Pošto su se egipatskim pridružile osmanske snage, koje su 1826. iz unutrašnjosti pošle na svoj letnji pohod, pri čemu su obe vojske regrutovale i Albance, slobodna Grčka je svedena na vladu u Nauplionu, nekoliko ostrva, i Ati nu i Misolongiju na kopnu.

Filheleni nisu predstavljali zvaničan stav; njihove vlade — francuska, britanska i ruska — do tada su se držale po strani. Rusija nije želela da dođe pod sumnju zbog simpatisanja pobunjenika, ali na kocku su bili stavl jeni njen ugled i interesi. O onome što se neposrednije nje ticalo, Rusija je radije samostalno pregovarala sa Portom. U slučaju Grčke, ipak je odabrala tesnu saradnju sa drugim zainteresovanim silama. Naklonjena ideji o autonomnim balkanskim upravama pod osmanskim suverenitetom, Rusija je takvo rešenje predložila i za Grčku.

6

Druge sile su strepele da bi Rusija mogla da iskoristi događaje u Grčkoj kako bi proširila svoj uticaj u Osmanskom carstvu. Aprila 1826, pošto su Grci zvanično za tražili intervenciju sila, Britanija se pridružila Rusiji u pregovorima na osnovama sporazuma o uređenju sličnog onom uspostavlenom u Srbiji . Sledila im je Francuska, pošto je ruski car zahtevao udruženu pomorsku intervenciju kako bi primorali Portu na pristanak. Londonskim ugovorom od jula 1827. tri sile obavezale su se na posredovanje za zaustavljanje borbi i postizanje pomirenja između Grka i sultana.

Nominalna grčka vlada jedva se održala u Nauplionu. Ali, pošto je bilo izvesno da će se sile umešati, skupština delegata, koja je sazivana, odlagana, ponovno okupl jana i raspadala se, od 1826, ponovo je okupl jena, da bi u maju 1827. sastavila nov ustav, sa dvodomnim zakonodavstvom i izvršnim guvernerom, koji bi bio biran na sedam godina. U pitanju je bio čovek sa strane, Joanis Kapodistrija s (1776-1831), krfski patricija koji je ranije bio u diplomatskoj službi u Rusiji . Britanski komandanti preuzeli bi odbranu teritorije - admiral Kokran , bivši britanski mornarički oficir sa službom u Čileu i Brazilu, i general Čerč , koji je komandovao grčkom pešadijom na Jonskim ostrvima, i služio u Napulu.

Činjenica da su se Grci i dal je držali, i sve veći pritisak evropske javnosti koji je dolazio mimo političkih podela, naterali su sile da otpočnu intervenciju. Naredile su svojim sredozemnim eskadrama da uspostave primirje. U oktobru 1827, pošto je njihova udružena flota oplovila Peloponez, atmosfera je postala bremenita sumnjom. Saveznički brodovi uplovili su u zaliv Navarino gde je bila usidrena tursko-egipatska flota. Jedan na izgled neplaniran, i još neobjašnjen incident, doveo je do uništenja nekih šezdeset turskih i egipatskih brodova i pogibije 6.000 mornara (među kojima su mnogi bili Grci).

Navarino js bio prekretnica. Carsku flotu potopile su sile koje nisu bile u ratu s Osmanskim carstvom; Carigrad je zapl jusnuo snažan talas protivevropskog raspoloženja. Pošto sile i dal je nisu dobile bilo kakav odgovor na svoje predloge, povukle su svoje ambasadore, Porta je povukla pristanak na odredbe Akermana, a sultan je objavio džihad protiv Grka. Naposletku, u aprilu 1828, car je objavno rat i poslao vojsku u kneževine. Velika Britanija i Francuska dogovorile su se da na Peloponez pošal ju vojnu ekspediciju, radi proterivanja Egipćana. Do kraja godine Peloponez i Kikladi stvarno su došli pod protektorat triju sila.

U martu 1829. tri sile su se složile da osnuju ogr-ničeno autonomne kneževine Grčke, koja bi plaćala godišnji danak sulta nu, uključujući i obeštećenje muslimanskim zemljoposednicima. Posle pada Jedrena u ruke Rusa, Porta je popustila. Prihvativši uslove Jedrenskog mira, zatražila je , međutim, dal ju raspravu o granicama. Kada je Britanija počela da zahteva punu samostalpost za Grčku, da bi time umanjila ruski uticaj, ali se zalagala za manju ter itoriju nove države, kako bi ublažila gorku pilulu namenjenu Porti. Rusija je sve to pr ihvatila. U februaru 1830., novi Londonski ugovor pretvorio je Grčku u prvu nezavisnu državu na Balkanu, suverenu, izuzev u pogledu triju sila potpisnica, koje su se imenovale njenim „zaštitnicama", i sa teritorijom koja se prostirala nešto severnije od Istma.

U međuvremenu je prvi poglavar grčke države, u februaru 1828, preuzeo svoje dostojanstvo. Kapodistrijas je doputovao u zemlu čija je samostalnost bila obezbeđena, ali čije granice nisu bile jasno određene. Nameravao je da uvede centralizovanu vlast evropskog tipa, ali za to nije imao uporišta, niti l ičnih pristalica. Poput kneza Miloša, želeo je da sel jaci posednici postanu kičma nove države, ali je naišao na protivljenje narodnih prvaka i komandanata. Za razliku od Miloša, grčki vladar nije poticao iz redova narodnih prvaka i veoma mu je bio potreban novac. Novčana tržišta

7

nisu mogla ništa više da učine za Grčku zbog postojećih dugova iz revolucionarnog razdobl ja.

Lišeni podrške sila zaštitnica ili potpore struja u zemlji, njegovi planovi bili su osuđeni na neuspeh. Nije mo gao da plaća državnu upravu i vojsku pomoću kojih je nameravao da uspostavi svoju vlast. Nije uspeo da reši problem preraspodele zeml jišta, napuštenog posle odlaska Turaka, pre nego što su njegov veći deo zauzele narodne stareši ne. Takođe je odlagao izbore obavezne ustavom, uz izgovor da ih je nemoguće održati sve dok egipatske trupe drže pod okupacijom deo zeml je, nisu određene granice i ne postoji organizovana državna uprava. Vladavinu je okončao uvredivši odreda sve struje u zemlji i ne zadovol jivši nijednu.

Kapodistrijas je vodio pregovore sa silama o budućem statusu grčke države, kojoj su one konačno namenile da bude nasledna ustavna monarhija. Još uvek se raspravl jalo o teritorijalnim međama i traženju kral ja. Kapodistrijas je predložio britanskog izabranika, Leo polda od Saks-Koburga (1790-1865), nadajući se da će na taj način umiriti silu, najviše suprotstavljenu svakom proširenju grčke teritorije, i podstaknuti njenog kandidata na saradnju u postizanju povo ljnijih granica.

Princ Leopold je odabran i započeo je opreznu saradnju sa Kapodistrijasom, ali im nije uspela politika nepr ihvatanja ponuđenog prestola do sticanja povol jnijih granica. Leopold će kasnije postati kraljem Belgijanaca. Sam Kapodistrijas js naposletku obezbedio severnu granicu koja js išla od Arte na zapadu do Volosa na istoku. Nasuprot tom srazmernom uspehu, on je morao da se suoči s ozbil jnim nevoljama na krajnjem jugu Pelopopeza, da bi na kraju, ubrzo pošto se 1831. konačno osetio obaveznim da raspiše izbore, pao kao žrtva atentata.

Rasulo koje je usledilo ublažilo je tek prisustvo preostalih francuskih snaga. Na izborima je izabrana skupština koja se podelila između dve suparničke vlade, i struje u zeml ji utonule su u međusobne borbe. Sile su započele priznavanjem „zakonite" vlade u Nauplionu, zatim su za kral ja odredile Otona, mlađeg sina filhelenskog bavarskog kralja, koji je postavio niz preduslova za svoje angažovanje. Sporazum sa njim postignut je maja 1832. Ugovorom u Carigradu, od jula, sultan je prihvatio i nezavisnost i l iniju Arta—Volos.

Vreme je bilo teško. Rumelijski odmetnici su upali na Peloponez, naređenja nauplionske vlade nisu važila izvan grada i borbe su nastavl jene do kraja godine. Po uzoru na vizantijske careve nazvan vasilevsom Grka, novi kralj se februara 1833. konačno iskrcao u Nauplionu zašti ćen vojskom i brodovljem triju sila, stupivš i na presto kral jevstva od 800.000 stanovnika (to je bilo između trećine i četvrtine sv ih Grka Osmanskog carstva), opustošepog desetogodišnjim bunama, ratom i okupacijom, nesposobnog da opstane bez svojih sila zaštitnica. Takvi su bili skromni počec i moderne Grčke.

C a r s t v a p o v e z a n a p r e k o s v o j i h p e r i f e r i j aMeđunarodnim ugovorima su do tada, kao autonomne kneževine

Osmanskog carstva, bile priznate Moldavija , Vlaška i Srbija, koje su svoj status stavile pod zaštitu Rusije. Grčka je, prva na Balkanu, postala nezavisna kraljevina pod zaštitom triju sila. Pored toga što na Balkanu pije došlo do opšteg ustanka, revolucionarno razdobl je prve tri decenije 19. veka dovelo je na čelo triju periferijskih oblasti doma će vođstvo, sposobno da pregovara sa Portom i silama. Iz sloma osmanskog poretka po nikla je težnja za samoupravom pomoću koje bi neki poredak bio ponovo uspostav ljen. Da bi se to postiglo, moralo se proći kroz razdobl je nasil ja. Ustanci su započeli pokoljima običnih musl imanskih stanovnika, delima hajdučke osvete ili

8

odmetničke taktike, koja je trebalo da izazove vlasti da na to odgovore. Ustanički protivteror je u Srbiji bio takav da je „tursko" stanovništvo izbeglo; kasnije nasilje bilo je u najve ćoj meri delo „Turaka" koji su se vra ćali. U Moldaviji su slabo disciplinovani eteristi ubijali turske civile, a osmanske snage, tobože upućene da obnove poredak, takođe su pribegle nasil ju.

Grčki rat za nezavisnost bio je najkrvaviji od svih pomenutih ustanaka. Istovremena borba sa rumunskom pustolovinom i muslimanskim buntovnicima unela je nervozu među Turke, koji su zbog toga počinili surove pokolje i prenebregavali divl janja gomile širom Carstva — u Makedoniji, Trakiji , na Kipru, u samoj Anadoliji i u Carigradu. Narod se okrenuo naoružanim l judima koji su zapalili varnicu plamena ustanaka. I grčki ustanici svetili su se na slobodnim teritorijama, naročito posle pada tvrđava prenaseljenih muslimanskim izbegli cama. Tokom tog razdobl ja ubijeno je verovatno 15.000 od 40.000 pelo poneskih muslimana. Ubrzo je prihva ćeno da hrišćani i „ Turci" ne mogu dal je da žive zajedno, naročnto od kako su muslimani lišeni svojih povlastica. Revolucionari su isto tako pribegavali surovim pokoljima, kako bi prisilili narodne starešine ili sel jake da im se pridruže; posebno je nasilna bila sel jačka buna u Olteniji .

U Beogradskom pašaluku lokalni uslovi doveli su do ustanka koji se nije dao prilagoditi eterističkim planovima. U kneževnnama su njihovi planovi doveli samo do obnove vlasti doma ćeg plemstva. Međutim, upravo su u Grčkoj propali ideali obnovl jene Vizantije ili sveobuhvatnog demokratskog helenstva. I pored toga postojale su veze i varnice su se pretvorile u vatru udruženim delovanjem lokalnih uslova, širih oslobodilačkih programa i spoljnih uticaja. Naposletku su, uprkos istor ijskom nadahnuću, nastala jezgra država koje su težile položaju nacionalnih država po zapadno-evropskom obrascu.

Poluostrvo je u celini, na jedan ili drugi način, osetilo posledine ovog revolucionarnog razdobl ja. Pogođena je bila čitava evropska Turska. Osim teritorijalnih gubitaka, koje su činili Grčko kraljevstvo i sada već tri dunavske kneževine, i crnogorska plemena smatrala su kako nikada nisu bila deo Osmanskog carstva. Grčki ustanak doneo je posebnu brigu, pošto su velike grčke i hrišćanske zajednice bile rasute širom Carstva, mada su se i muslimanski gospodari bunili ne manje od sel jaka. Tamo gde su bili ukorenjeni, kao što je bio slučaj u Albaniji i Bosni, centralnoj vlasti je bilo teško da sa njima izađe na kraj.

Sve uspostavl jene osmanske snage težile su da očuvaju Carstvo pošto je narušena njegova staložena ravnoteža; reformatori i konzervativci postali su protivnici u borbi za isti cil j . Reagujući na poraz i raspadanje Carstva, reformatori u osmanskoj vlasti želeli su da preurede državu, započevši politički pravac koji će postati poznat kao tanzimat ili preuređenje. Od početka su naišli na protivljenje stečenih interesa i tvrd okornih ideologa.

Prva briga reformatora bilo je uspostavljanje moderne vojske. Sultanu su mogli da daju vojsku samo feudalci sa prostranim zemljišnim posedima, koji su odavno stekli upori-žšte u provincijama koje nije ometala centralna vlast, i l i su vodili privatne vojske, a upravo su se oni suprotstavil i reformama. Suprotstavljajući pobunjenim hrišća nima takve snage, Porta je dolazila u opasnost da vatru pretvori u požar.

Pošto je izašao na kraj sa pobunama hrišćana, a tak ođe i sa muslimanskim odmetnicima, a pripremajući se da ukine opasno beskorisne janičare, Mahmud II (1808—1839) nije imao izbora osim da se obrati svom, čak snažnijem, ali odanom, vazalu - Mehmedu Aliji . Kada su 1826. janičari stvarno započeli pobunu, sultan je mogao da ih uništi u krvoproliću kakvo se odigralo u svim evropskim provincijama. Sarajevo je bilo među poslednjim

9

bastionima janičarskog otpora. Konzervativne snage izgubile su vojnu pomoć, ali Porta još nije dobila pravu vojsku. Zato je bila pri nuđena da popusti pred zahtevima novih, domaćih hrišćanskih vođa i velikih sila.

Balkanski narodi i dalje su se kretali u potrazi za hranom i sigurnošću, u vremenima rata i mira, iz nizija u planine i nazad, preko provincijskih međa i državnih granica. Južni Sloveni i Rumuni živeli su rascepljeni sa obe strane granice između Osmanskog carstva i Austrije, Habzburška Vojna krajina zauzela je velike delove Hrvatske i Transilvanije. Stvaranje Krajine imalo je strateške razloge, a njena poljoprivreda bila je zaostala. Posebnom politikom podsticana su osamljena i u velikoj meri samodovoljna zadružna imanja, slobodna od feudalnih obaveza; teški posredni porezi, nametnuti posle početnog razdoblja naseljavanja u kome su graničari bili oslobođeni poreza, i vojna služba, bili su prepreka razvoju privrede. Tako zaštićena od Osmanskog carstva, koje za nju više nije bilo istinska vojna pretnja, Habzburška monarhija bila je država zakonitosti, i pored sv ojih ograničenja samovlasti, a postojeća etnička nezadovoljstva još se nisu pretvorila u revoluciju. U stvari, Evropa romantizma je upravo preko Beča ponovno otkrila Južne Slovene. Tamo je Jernej Kopitar (1780-1844), slovenački poliglota i carski bibliotekar, predvodio krug slovenskih naučnika. Kopitar ih je podsticao da izučavaju jezik i poeziju svojih naroda, a sa rezultatima tog zamašnog rada upoznavao je pisce Zapadne Evrope.

I Napoleon je ostavio traga na Balkanu, stekavši između 1805. i 1809. teritorijalni pojas na istočnom Jadranu, od Koruške do Kotorskog zaliva, kojim je upravljano iz Ljubljane kao Ilirskim provincijama Francuskog carstva. Oblast je posle Napoleonovog pada vraćena pod austrijsku vlast, ali francuskim zakonima pokušana je racionalizacija nesređene mešavi ne „starog režima", uvedene su građanske i verske jednakosti, moderne škole i zvanična upotreba slovenskih narodnih jezika. Kao i na Jonskim ostrvima, podsticaji francuske međuvladavine imali su remetilačko, pa i povratno, dejstvo, kada je na „ilirske" godine počelo da se gleda kao na ogled kojim su Slovenci, Hrvati i Srbi, ujedinjeni u jednu političku zajediicu, oslobođeni od tradicionalnih političkih gospodara.

Naličje vladavine prava i naučnih dostignuća predstavljala je činjenica da je 73%, odnosno 85% , južnoslovenskog i rumunskog stanovništva u habzburškim zemljama, izvan Vojne krajine, živelo kao zavisno seljaštvo na posedima nemačkih ili , čak češće, mađarskih plemića, i to na perifernim, nedavno ponovo osvojenim ili stečenim zemljama, koje su teško uključivane u privredni život Carstva. Bilo je slabo predstavljeno u plemstvu, kao i trgovačkom i industrijskom sloju. Zemlje naseljene Slovencima, koje su u potpunosti pripadale naslednim, alpskim posedima Habzburga, imale suneposredan pristup bečkom tržištu, kao i ekspanziji Trsta. Sve brojniji slovenački element uključivao se u pretežno nemačko gradsko stanovništvo, ali je zemljoposedničko plemstvo ostalo nemačko, ako nije bilo italijansko. Posle Napoleonovog pada i Dalmacija je (sa Dubrovnikom) pretvorena u austrijsku krunsku zemlju . Bio je to deo habzburške politike mešetarenja sa Južnim Slovenima i drugim narodima, kojom se suprotstavljala privlačnostima liberalnih i nacionalističkih ideja autonomne Srbije i Crne Gore, koja je bila praktično autonomna, kao i uticaju Rusije, ali sprečavajući tako i jačanje Ugarske.

Veza između unutrašnje Hrvatske i Slavonije s Ugarskom obnovl jena je ili održana i posle oslobođenja njihovih oblasti od Turaka. Vodeći sloj u ovim oblastima bilo je zemljoposedničko plemstvo; čineći 4% ukupnog stanovništva, ono je bilo koncentrisano u Civilnoj Hrvatskoj, gde se tri četvrtine obradive zemlje, većim delom darova ne od strane krune, nalazilo u „feudalnom" posedu, i to u imanjima u rasponu od malih do srednjih koja nisu

10

prelazila površinu od 400 hektara. Takvi feudalci u potpunosti su zavisili od desetka i radnih obaveza njihovih seljaka.

Dok je u južnim krajevima Hrvatske plemstvo ostalo hrvatsko , na severu je ono sve više postajalo ugarsko ili pomađareno. Zaostajući iza imućnih velikoposednika u unutrašnjoj Ugarskoj, hrvatsko plemstvo je bilo privrženo tradicionalnim ustanovama, uglavnom zainteresovano za svoj položaj povlašćenog staleža, koji je preovladavao lokalnom vlašću i Saborom. U gradovima je živelo mešovito stanovništvo sa snažnim nemačkim elementom. Izuzev Zagreba, koji je 1837. dostigao 15.000, nijedan grad nije imao više od 5.000 stanovnika.

Izrazitiji hrvatski zahtevi doći će iz nižih slojeva plemstva, naročito iz redova školovane omladine. Istomišljenici u mnogim idejama sa svojim pokolenjem širom Evrope osećali su da je Hrvatska i suviše popustila Ugarskoj, a sve radi zajedničkog otpora bečkoj centralizaciji . Sputani između nasilnih političkih mera, koje su uglavnom prihvaćene u Austrijskom carstvu posle 1815, i rastućeg pritiska ugarskog nacionalizma, nosioci hrvatske nacionalne ideje počeli su da u pitanje dovode samu prirodu zajednice Hrvatske s Ugarskom. Okrenuli su se snovima o uvećanoj Hrvatskoj, koja b i uključivala Vojnu Hrvatsku i Dalmaciju, kao i široj južnoslovenskoj kulturnoj zajednici zasnovanoj na sličnostima jezika.

Druga oblast udružena s Ugarskom bila je Transilvanija . Sa tri strane omeđena Karpatima, ta oblast je bila uto čište emigrantima, ali je njena privlačnost opala od kada je, krajem 17. veka, povraćena iz turske vlasti. Autonomija njene kneževine bila je ograničena. Između Beča i pretežno ugarskog plemstva razvile su se napetosti dovol jno snažne da spreče njeno potpuno uključivanje u Monarhiju. U ukupnom stanovništvu Transilvanije Mađari su činili 24% stanovništva, dok su Nemci bili zastupljeni sa 12%. Rumuni su činili više od 63% transilvanskog stanovništva, i većinom su pripadali seljaštvu. Rumuni, uprkos svojoj brojnosti, nisu bili jedna od priznatih „nacija" oblasti, usled čega nisu bili ni deo njenog političkog sistema. Štaviše, sami su bili izrazito podeljeni na pravoslavne i unijate. Zahtevi za priznavanje Rumuna kao nacije doći će iz redova bolje postavljenog unijatskog sveštenstva, koje se, pozajmivši od svojih rumunskih veza argumente o rimskim korenima Rumuna, suprotstavljalo ugarskim istorijskim tvrdnjama prema kojima su Rumuni u Transilvaniji bili došljaci.

Tako su se Južni Sloveni i Rumuni pod habzburškom vlašću našli na teritorijama u različitom stepenu uključenim u Carstvo, od naslednih krunskih zemalja u Alpima do Transilvanije, preko skoraš njih dalmatinskih tekovina i zemalja Vojne krajine i Civilne Hrvatske. U vreme kada su domaće autonomne vlasti uspostavljene u Srbiji , dunavskim kneževinama i Grčkoj, u habzburškim zemljama tek su hrvatsko niže plemstvo i rumunsko unijatsko sveštenstvo mogli da iskažu nezadovoljstvo koje se značajnije ticalo etničkih zajednica. Između dva carstva postojala je znatna pokretljivost. Rumunski seljaci su prelazili Karpate i sklanjali se u kneževine kako bi izbegli verske progone i potčinjavanje ugarskim feudalcima, ali su isto tako i seljaci iz Vlaške i Moldavije bežali od svojih bojara u oblast Vojne krajine. T rgovci su se selili iz južnougarskih i transilvanskih gradova u Beograd i Bukurešt. Srpski, rumunski i grčki pisci putovali su u Beč. Srpski i grčki poslovni ljudi su iz Austrije finansirali ustanike ; dobrovoljci su prelazili Dunav i Savu pritičući im u pomoć, dok su srpski pobunjenici i bojari iz kneževina tražili utočište u habzburškim zemljama.

SAMOUPRAVA, USTAVI I REVOLUCIJE, 1830-1856.11

Zač ec i nac iona ln ih d r ža v a p rema e v ropsk im mode l ima . Kn e že v in e , au tonomna Srb i j a i Kra l j e v ina Grčka . Ko l e k t i vno ev ropsko j ems t vo . R e organ i za c i j a i r e vo lu c i j a u c arev inama .

Posle Napoleonovih ratova, na du navskoj granici i u priobalnoj oblasti Osmanskog carstva pojavilo se nekoliko samoupravnih teritorija. Time je Balkan bio podeljen na tri zone — prvu su činile nove, takozvane nacionalne države, drugu teritorije pod neposrednom osmanskom upravom, a treću habzburške zemlje. Čitavo poluostrvo osećalo je posledice poluvekovnih revolucionarnih zbivanja, zaokruženih događajima u Francuskoj 1789. i 1830. godine. Princip legitimnosti međunarodnog poretka bio je usklađen s novim tvorevinama tako što su sultana ubedili da ih prihvati, i to kroz sporazume potpisane s velikim silama. Osmanski suverenitet nad tim teritorijama bio je ili ukinut, ili sveden gotovo na fikciju, i zamenjen zaštitom neke od sila, ili više njih.

Srbija, Grčka i „dunavske" kneževine postale su države koje su nastojale da svoje unutrašnje režime učvrste prihvatanjem institucija po duhu sličnih onima koje su nedavno bile uvedene u Zapadnoj Evropi. U formulisanju principa vladavine, u ograničavanju moći vladara, u formalizovanju nadmoći oligarhije, na njih je uticala prerađena Pove l j a francuske Julske monarhije. Neobično je to što je upravo autokratska Rusija promovisala ustavnu vladavinu u ovom regionu, pošto je želela prilagodljivije, a time i manje moćne vla dare, pa je uređenu vladavnnu posedničke klase smatrala najdelotvornijim načinom ostvarivanja svojih ciljeva.

Uprkos izopačenjima proisteklim iz kalemljenja zapadnih modela na društva razvijena u potpuno drugačijim okolnostima, ne bi trebalo biti preterano kritičan prema institucionalnom ustrojstvu balkanskih država sredinom 19. veka i posmatrati ih kao obično oponašanje, bez upoređivanja s drugim evropskim državama toga vremena. Njihove namere nisu bile demokratske, iako je Grčka prva prihvatila praktično davanje prava glasa svim punoletnim muškarcima, ali je „nacionalna država" bila revolucionarna utoliko što je bila u suprotnosti s principom imperije. Njihov nacionalizam obično se rađao iz suprotstavljanja imperijalnoj vladavini. Temeljile su se na jedinstvu stvorenom sa različitim dozama religije i jezika. Svoju crkvenu organizaciju odvojile su od Vaseljenske patrijaršije u osmanskom Carigradu, i podredile je nacionalnoj državi. Izborile su se za čistotu svog književnog jezika i njegov razvoj usmeravale ka izvornosti ili govornom jeziku.

Sve ono što je bilo nasleđeno od osmanskih gospodara nije moglo biti usklađeno s novim nacionalnim identitetom osim značajnog, a nepredvidljivog i nepriznatog društvenog i političkog mentaliteta. Svi oni koji su sebe smatrali Osmanlijama nisu se mogli uklopiti u nove države. Pored onih koji su pobijeni ili proterani u prvom talasu nasilja, drugi su odlazili zato što pisu mogli da prihvate novi poredak ili zato što im je jasno stavljano do znanja da su nepoželjni. Nacionalna država podrazumevala je konceptualizaciju teritorije. Kneževina Srbija, Kraljevina Grčka i „dunavske" kneževine bile su države Srba, Grka i Rumuna. Tačnije, bile su jezgra takvih država, pošto nisu obuhvatale sve one koji su sebe smatrali, i l i su ih drugi smatrali, Srbima, Grcima i Rumunima. Nova centralizovana država, koja je okupila snage i osmislila nacionalnu ideju, bila je u suprotnosti sa starim, lokalnim, oblasnim,

12

intraimperijalnim ili čak transimperijalnim koncepcijama privilegovanih ali zavisnih istaknutih hrišćana, koji su sada bivali primorani da služe vladama ili da postanu čelnici vlada u svojim zemljama. Nova država je i seljacima nudila okvir koji im je omogućavao da se uključe u nacionalnu kulturu, nacionalnu ekonomiju i nacionalnu politiku, premda je njima upravljano iz gradova, i premda su se razvijali na uštrb svojih tradicionalnih vrednosti.

Balkanski nacionalizam u prvoj polovini 19. veka bio je pretežno kulturna pojava, ali su u svetskoj ekonomiji, još suštinski komercijalnoj, države reagovale na potrebu stvaranja nacionalnog tržišta. Odmah po okončanju procesa oslobađanja, tek stvorene države upustile su se u tegobnu borbu za tržište, sa dugoročnim vizijama etničke teritorije koja bi obuhvatala čitavu njihovu etničku zajednicu, nezavisno od ove ili one sile — pre svega od Rusije ili Austrije.

Rusija se, posle pobede nad Napoleonom, susrela s izazovom nastanka balkanskih država i pretećim slomom Osmanskog carstva, pritešnjena između svojih legitimističkih odnosa sa drugim silama i religijskih veza s balkanskim narodima. Nikolaj I (1825—1855) bio je otelovljenje takve napetosti. Posle Jedrenskog mira (1829), on se upustio u novu politiku posredne prevlasti nad čitavim Osmanskim carstvom.

Spor oko sve t i h mes t a s Francuskom Napoleona III, koji je doveo do Krimskog rata, začet je Nikolajevom željom da utvrdi autoritet Rusije u toj oblasti, kao i njen ugled pravoslavne i konzervativne sile. Poraz od saveza Turske i zapadnih sila narušio je ruski ugled na Balkanu. Pariski ugovor (1856.) kojim je rat okončan, stavio je tačku i na njeno unilateralno jemstvo: taj sporazum je Moldavju, Vlašku i Srbiju stavio pod zajedničko jemstvo svih sila. Zbog neslaganja oko rumunskog pitanja, sporazum je, povrh svega, odlukom da se saslušaju i želje naroda, otvorio vrata principu samoopredeljenja.

Kada je Rusija zaustavljena na Balkanu, i Turska i Austrija pokušale su da se vrate. U Osmanskom carstvu, tan zimatski reformski pokret načinio je ozbiljan zaokret. Propadanje je bilo zaustavljeno, iako je otpor nastavljen, primena zakona je ublažena, a nacionalne države privlačile su sve veću pažnju. U habzburškim zemljama sposobna vlast sprečavala je ozbiljnije revolucionarne potrese sve do 1848. godine, kada su se sukobljene etničke težnje našle u procepu između združenih istorijskih i etničkih zahteva mađarskog plemstva, s jedne strane, i političke i vojne delotvornosti carskog dvora, s druge. Jedina trajna posledica, uz neprestano jačanje etničke svesti duž granica, ogledala se u konačnom ukidanju ropskog položaja seljaka.

D u n a v s k e k n e ž e v i n e

p o d o r g a n s k i m s t a t u t i m a

Posle Navarina grčka pobuna je dobila međunarod ne razmere, Rusija je ponovo zaposela kneževine, zadržavši se u njima sve do Jedrenskog mira. Sultan je pristao da se pridržava ranijih ugovora. Tako su i Moldaviji i Vlaškoj trebalo da budu darovani organski statuti , a njima da vladaju izborni kneževi koje bi potvrdile dve garantne sile. Kneževine su oslobođene obaveze da svoje proizvode, po pravu preče kupovine, prvo ponude Porti i bila im je dopuštena sloboda trgovine. Tvrđave na levoj obali Dunava vraćene su kneževinama. Muslimanima koji su i dalje nešto posedovali na teritoriji kneževina dat je rok od osamnaest meseci da svoja imanja rasprodaju i odu.

13

Turska je morala da isplati Rusiji veliku ratnu odštetu. Do ispunjenja ovih obaveza ruske trupe trebalo je da drže kneževine pod okupacijom.

Rat je gotovo uništio ono malo preostalih naklonosti prema Rusiji u Moldaviji i Vlaškoj. Sa dolaskom mira i ruski oficiri postali su prosvećeniji . Ruski general, grof Pavel Kiseljev (1788-1872), poslat je u Bukurešt za komandanta okupacione vojske i „opunomoćenog predsednika Divana (saveta) Moldavije i Vlaške", zaduženog za sprovođenje mirovnih uslova. Kiseljev je zatekao zemlju u rasulu, morenu bolestima i glađu. Uz pomoć lokalnog stanovništva, preduzeo je hitne ko rake, boreći se sa najneodložnijim nedaćama. Njegovo najznačajnije postignuće bilo je uvođenje statuta. Statute je pisala zajednička moldavsko-vlaška komisija, pregledani su u Sankt Peterburgu, potvrdile su ih posebne skupštine u Jašiju i Bukureštu i obnarodovani su u Vlaškoj 1831. i Moldaviji 1832. godine. Bili su to prvi stvarni ustavi na Balkanu.

Statutima je uspostavl jena ravnoteža između ovlašćenja kneza i opšte skupštine. Opšta skupština predstavl jala je ograničeno bojarsko izborno telo (oko četrdeset članova na nekih tri hilade glasača u Vlaškoj, a još manje u Moldaviji). Birana svakih pet godina, skupština je potvrđivala zakone i budžet; imala pravo reprezentacije kod kneza, sizere nske sile i sile zaštitnice — Rusije. Kneza, koji je bio biran doživotno iz redova značajnijih bojara, birala je proširena vanredna skupština, kojoj bi bili priklučeni i predstavnici trgovaca i zanatlija. Knez je postavljao ministre i činovnike, imao pravo apsolutnog veta u zakonodavstvu i ovlašćenje da, uz pristanak pomenute dve sile, odloži redovnu skupštinu. Statutima je ustanovl jena civilna administracija, jednoobrazan lični porez, n ezavisno sudstvo, efikasno činovništvo i državno školstvo.

Rusija je verovala da će ustanovlena vladavina zemljoposedničkog sloja obezbediti da ove zeml je budu zaštitna zona pod njenim uticajem. To je odgovaralo njenoj novoj politici posredne prevlasti nad Osmanskim carstvom, uspostavlene ugovorom u Unkjar-Iskelesiju iz 1833. godine. Ugovor vezan za rumunske zemlje bio je potvrđen u januaru 1834. godine. Sultan je izdao statute kao sopstvene fermane, car je pristao na povlačenje ruske vojske, dok su zajedno odlučili da imenuju prve kneževe na sedam godina — „samo ovoga puta". Ruska vojska je započela povlačenje; Kiseljev je otišao u aprilu 1834.

godine.Ruski uticaj bio je prodorniji nego igde pa Balkanu. Iako ta carevina

nije imala sredstava za ekonomski upliv, Rusija je vršila uticaj preko svog generalnog konzula u Bukureštu i njegovog pomoćnika u Jašiju. Klike su se stvarale oko kneževa, bojarskih skupština i ruskih konzulata. Vlada je zato bila podložna raznim uticajima, što je izazivalo ogorčenje.

Nepoverenje Rusije u bojare bilo je tako snažno da su dve sil e prestale da poštuju statute da bi izabrale prve kneževe — ljude koji su pripadali krugovima ruskog dvora, ali koji su bili i odlučne pristalice savremenih tokova. Aleksandar Gika (1795—1862) bio je osmi vladar koga je Vlaškoj dala njegova porodica. Žudeći da posta ne snažan „nacionalni" vođa, teško je podnosio tutorstvo i nije mogao da sarađuje sa svojom skupštinom. Moldavski knez Mihailo Sturdza, još slavnijeg i bogatijeg roda, negovao je dobre odnose sa Rusijom, tako da se suočio sa slabijom

14

opozicijom. Kneževi su pobol jšali činovnički aparat, popravili puteve i unapredili zdravstvo i školstvo.

Tek što su statuti potvrđeni Rusija je počela da zahteva usvajanje „dodatnog člana" da bi sprečila svaku izmenu bez pristanka ruskog i osmanskog dvora. Sturdza je lako dobio pristanak moldavske skupštine za takav zahtev, što nije bio slučaj sa Vlaškom, u kojoj je Gika morao da izvrši pritisak. Suprotstavio se nacionalistima i liberalima i izgubio potporu garantujuće i sizerene sile. One su ga, naposletku, uvažavajući žalbe, 1842. godine smenile.

Njegov zakonito izabrani naslednik bio je Georgije Bibesku (1805-1875), pariski đak, koji nije bio lišen romantičnog nacionalizma. Veliko dostignuće njegove vladavine bio je sporazum sa Moldavijom o ukidanju carinskih barijera, prihvatanju zakona o zajedničkom državljanstvu i upotrebi zvaničnog naziva U j ed in j e ne kn e žev ine . Okupacija je sprovođena nad kneževinama kao nad jednom teritorijom, tako da je ujedinjenje postalo gotovo zvaničan program, Inače, nije bilo kraja razdoru sa zakonodavnim telom, što ga je još više uputilo na Rusiju, dovelo u pitanje njegov dobar glas i naposletku ugrozilo čitavu njegovu vlast.

U svakom slučaJu, ovo razdoblje bilo je vreme promena. Uklanjanje osmanskih ograničenja omogućilo je potpuno korišćenje bogatih podunavskih polja i slobodnu trgovinu. Kraj rata i nemira, mere protiv zaraza, veća stabilnost poreza, kao i povećan red u upravi, ne samo da su smanjili iseljavanje već su čak učinili privlačnim doseljavanje u kneževine. Stanovništvo je poraslo sa nekih tri milo na oko 1830. na preko četiri miliona krajem pedesetih godina. Talas dosel javanja stanovništva sa sela, gde više nije bilo dovoljno obradive zemlje za sve, učinio je naročito vidljivim rast gradova.

Stvoreni su novi gradovi, a stari su se širili . Dve luke na ušću Dunava — Galac u Moldaviji i Braila u Vlaškoj — zajedno su do 1840. dostigle 40.000 stanovnika. Bukurešt je bio najveća balkanska prestonica, a njegovo stanovništvo poraslo je sa 70.000 početkom tridesetih, na 120.000 u 1859. godini. Kako se gradsko stanovništvo uvećavalo, njegov sastav se menjao. Do sredine veka zanati i poslovne aktivnosti postali su pokretačka snaga razvoja gradova.

Znatan deo srednje klase, naročito u Moldaviji , formalno su bili stranci. Grci se ustupali mesto neosmanli jama — Jevrejima i raznim doseljenicima iz habzburških zemal ja (uključujući i Rumune). Liberalnije odredbe Jedrenskog utovora privukle su Jevreje iz Rusije i Austrije. Pošto im je kao strancima bilo zabranjeno da poseduju zemlju, čak i da stanuju pa selu kao trgovci ili zanatlije, naselili su se u većim gradovima ili poslovali izvan postojećih struktura — recimo, držeći krčme.

Bojari su žarko želeli da steknu što više zemlje da bi proizveli žito i za izvoz. Statuti su im ograničili apsolutno vlasničko pravo trećine poseda. Zavisni seljaci su imali ograničeno pravo obrade dve trećine zemljišta, gde su zemljoposednici bili obavezni da im obezbede zemlju u zamenu za desetak. Odnosi su bili jasno određeni, ali su bojari u praksi uspevali da smanje ono što je bilo namenjeno seljacima, tako da je većina seljaka morala u zakup da uzme više zemlje od bojarskog poseda.

Proizvodnja je rasla, ali pošto nije bilo značajnijih promena u organizaciji i metodama, poljoprivreda nije mogla da zadovolji, kako sve veću potražnju međunarodnog tržišta tako i potrebe sve brojnijeg stanovništva. Industrija se zadržala u skromnim okvirima, pošto je akumulacija kapitala bila

15

mala i pri tome korišćena da bi se proširili zemljišni posedi, finansirala trgovina, ili je, jednostavno, bila trošena za lične potrebe. Proizvodnja hrane bila je najvažnija privredna grana, pošto je nudila brz obrt kapitala trgovcima i zakupcima imanja.

Najveći deo žitarica i dalje su gajili seljaci na krčevinama ili zakupljepoj dodatnoj zemlji. Do sredine stoleća oko polovina gazdinskih poseda u Moldaviji i , još više, u Vlaškoj bili su pod zakupom. Zemljoposednici su rado poveravali proizvodnju svojim seljacima, ali su se uporno trudili da uvećaju svoja vlasnička prava i iskoriste priliku nastalu usled porasta cene zemljišta da bi je davali u zakup najboljem ponudiocu. Navikli na pretežno stočarsku privredu, seljaci se nisu uvek najbolje snalazili u komercijalnoj poljoprivredi.

Plemstvo su, iako je učvrstilo političku moć, podrivala socijalna i kulturna strujanja. Kit Hičins piše o ubrzanom embourgeoisement sitnijih bojara, koji su sami upravljali svojim posedima. U velikim plemićkim porodicama jaz među generacijama i dalj e se produbljivao, pošto se sa školovanja na Zapadu vraćalo sve više njihovih sinova.

Među bogatim bojarima ustalio se običaj da svoje potomke šalju na školovanje u Francusku. Oni su tamo naučili da tečno govore francuski i smatrali su sebe delom Evrope. I dok su njihovi grčki i srpski vršnjaci, na oskudnim stipendijama svojih vlada i sa jedva osnovnim znanjem jezika, morali da provedu nekoliko godina vredno učeći kako bi stekli diplomu koja će im po povratku jemčiti službu, Rumuni nisu imali takva ogra ničenja. Njima su bila otvorena vrata salona ; redovno su posećivali književne kružoke, umetničke kafane, levičarske političke koterije. Susretali su se sa poljskim emigrantima okupl jenim oko kneza Adama Čartorijskog koji su propovedali o poljskoj misiji predvodništva u borbi protiv Rusije. U takvom okruženju i rumunski studenti organizovali su revolucionarna društva, nalazeći odjeka u gradskom društvu svoje zemlje.

Modernizacija je pogodovala širenju političke nacionalne svesti, pošto je država uspostavila okosnicu javnog obrazovanja, posebno podržavajući učiteljske škole i više obrazovanje na kneževskim akademijama. Istaknuti rumunski pisci toga vremena potekli su iz viših slojeva stanovništva i gajili su uverenje da književnost ima prosvetiteljsku ulogu. Teorija o rimskom poreklu bila je prihvaćena među obrazovanima; istoriografiju je privlačila nekadašnja slava. Najpoznatiji zagovornik takve istorije bio js budući državnik Mihail Kogalničanu (1817—1891).

Udruženja za negovanje rumunskog jezika, književnosti i muzike okupljala su istomišl jenike među intelektualcima, težeći političkom usmerenju. Njihovi romantični ideali sukobljavali su se sa njihovom udaljenošću od naroda; ipak, do 1840. oni su prošli put od stare pravne koncepcije o „naciji". koja počiva na bojarskim privilegijama, do sveobuhvatne ideje narodne zajednice. Iz istih razloga počeli su da se zalažu za upotrebu rumunskog jezika nasuprot galomaniji kneževa i plemića.

Mladi plemići su po povratku iz inostranstva postajali pokretači opozicionog pokreta u kome su se spojile težnje za nezavisnošću, liberalizam i prozapadnjaštvo. Do poznih četrdesetih godina 19. veka potreba za promenama ispoljena je u skoro svim političkim krugovima. Dok su se veliki bojari čarkali sa kneževima ili nastojali da ih privole da započnu umerene reforme, seljaštvo se bunilo protiv sve većih obaveza koje su neizostavno pratile i nerodne godine. Negde u sredini našli su se mladi bojari, obrazovani u Francuskoj. Evropski događaji zapalili su fitilj i usmerili eksploziju 1848. godine.

Gotovo svi Rumuni koji su se našli u Par izu krajem februara 1848. uzeli su učešća u tamošnjim demonstracijama. Kada su događaji u Pešti i Beču

16

približili revoluciju njihovoj zemlji, počeli su da se vraćaju, pristižući u Bukurešt i Jaši početkom aprila. U Jašiju je sve bilo gotovo za tri dana. Na jednom sastanku usvojena je peticija kojom su tražene ustavne reforme. K nez je sadržaj peticije delom prihvatio, pre nego što je nastavio sa hapšenjima. U Bukureštu akcija je odlagana, delom iz straha od Rusije, delom u nadi da će sam knez biti pridobijen, a i zato što su poslanici upućeni u Carigrad. Naposletku je revolucionarni komitet don io odluku da okupi seljake i sprovede revoluciju.

Pove l j a r umunske s l obod e pročitana je 21. juna pred velikim mnoštvom u oltenijskom gradu Islazu . U Pove l j i se ogledala mešavina ustavnih ideala i agrarne reforme. Revolucionari su se potom uputili na Bukurešt, gde su javno spaljeni Statut kneževine i Knjiga plemstva. Knez je pristao da potpiše Pove l j u i prihvati privremenu vladu, ali je, po nalogu ruskog konzula, abdicirao i napustio zemlju. Obećanje da će ukinuti kuluke, koje je tako oduševleno prihvatilo seljaštvo, svojim ostvarivanjem pretilo je da izazove veliki poremećaj u privredi. Ostavljena samoj sebi, pri tome još i podeljena, privremena vlada bila je prestrašena glasinama o ruskoj i osmanskoj intervenciji . Prestala je da pominje ujedinjenje i agrarnu reformu, podvlačeći svoju vernost Porti i okrećući se zapadnim silama.

Turska je, pod pritiskom Rusije, pristala na zajedničku intervenciju. Krajem septembra osmanske trupe ušle su u Bukurešt; revolucionarna vlada je pala. Zatim je stigla i ruska vojska, nametnuvši Turcima položaj običnih posmatrača. Dve sile ozvaničile su svoj sporazum u Balta-Limanu, nadomak Carigrada,1.maja .1849. godine. Sporazumom su izmenjeni statuti kneževina ; kneževi su ponovo birani na sedam godina zajedničkom odluk om dva dvora; izabrane skupštine zamenjene su imenovanim savetodavnim telima. Okupacija je trebalo da se nastavi sve do uspostave reda.

Bibesku je abdicirao i napustio Vlašku; Sturdza takođe. U Vlaškoj je presto nasledio Bibeskuov brat Barbu Štirbej (1799-1869), uzevši prezime svojih usvojitelja, dok je u Moldaviji na tron stupio još jedan Gika - Grigorije V Aleksandar. Rusi su napustili kneževine tek 1851, da bi se vratili već 1853. Godine. Uprkos svojim nedostacima, novi kneževi, obojica uspešni administratori, sproveli su izvesne reforme.

Plamen 1848. proširio se rumunskim kneževinama kao posledica zajedničkog uticaja događaja u Parizu i Transilvaniji . Za rumunske intelektualce ovi događaji označili su trijumf nacionalne ideje, pošto su pokrenuli pitanje prava samoopredeljenja njihove etničke zajednice — u Moldaviji i Vlaškoj, tako što bi zbacili ruski protektorat i ujed inili ih, a u Transilvaniji , ugarskom Banatu i austrijskoj Bukovini, tako što bi ujedinili sve Rumune u jednu teritorijalnu jedinicu pod krunom Habzburga. Razmišljali su o ujedinjenju Rumuna s obe strane Karpata.

Međutim, bilo je prečih, međusobno suprotstavljenih problema u različitim oblastima. U Transilvaniji su rumunski prvaci istupili protiv Mađara, na strani habzburškog cara i Rusije. Čak ni „manja Rumunija", koju bi činile kneževine, nije nastala pod vlašću mladih intelektualaca koji nisu uspeli da sprovedu bilo šta u interesu naroda u čije su ime govorili .

Idealizam četrdesetosmaša se i pored svega održao. Posvetivši se objedinjavanju kneževina pod vlašću stranog kneza, oni su priznali da bi vlada domaćeg monarha vodila zemlju u nestabilnost, pri čemu je Rusija, više od Turske, postala glavna smetnja. Većina revolucionara se ponovo okupila u Parizu. Njihova propaganda bila je snažna i delotvorna; zadobili su naklonost u većini evropskih prestonica. Ipak, ove aktivnosti malo su uticale na tok događaja u njihovoj domovini pre Krimskog rata.

17

Posle okončanja krize Rusija je pojačala svoju politiku prevlasti nad Osmanskim carstvom. Pogoršanje odnosa došlo je do izražaja prilikom sukoba povodom ruskog prava da interveniše u korist sultanovih pravoslavnih podanika. Kada je Rusija 1853. ponovo ušla sa vojskom u kneževine, njene namere nisu bile upravljene prema tim teritorijama, već je njen cil j bio povećanje pritiska na Portu i snaženje ruskog uticaja na Balkanu. Ruske i osmanske armije suočile su se tokom šestomesečnog ,,gluml jenja ratovanja" na Dunavu, sve dok 1854. Britanija i Francuska nisu ušle u rat, te su prave ratne operacije najzad započele na Krimu.

Rusija je očekivala zahvalnost Habzburga za pomoć koju im je pružila 1849, ali su oni u ruskoj akciji videli pretnju sopstvenim interesima. Pošto je pokušala da posreduje, Austrija je od Porte dobila dozvolu da obezbedi evakuaciju kneževina po sopstvenom nahođenju. Njenom zahtevu da se povuku Rusi udovoljili su do kraja septembra 1854. godine.

Porta, koja je tada zvanično poništila ruska posebna prava, pokušala je da, šaljući trupe, izigra sporazum i popravi sopstveni položaj. Tome se suprotstavila Austrija, dovodeći vojsku pod zvaničnim terminom za j edn i čke okupa c i j e . Kada su zapadne sile izvršile napad na Krim, tamo je prebačena i osmanska vojska, pa je austrijsko zvanično pokriće — tvrdnja da se bori za interese čitave Evrope — postalo stvarnost. Zazirući od privlačnosti koju su kneževine imale za svoje rumunske podanike, Austrija je konačno počela da teži potpunoj prevlasti pad kneževinama. I mada je njena efikasna uprava smatrana manjim zlom od ruske, kneževine nipošto nisu bile potpupo poslušne. Kao što ni Britanija i Francuska nisu bile u potpunosti zadovoljne austrijskom novom ulogom.

Opšta iscrpljenost ratom i smrt cara Nikolaja I dovele su do okončanja rata. Rusija je prihvatila nametnute uslove, pa je započeo mirovni kongres u Parizu. Tamo je oko dve stotine Rumuna „lobiralo" u korist ujedinjenja kneževina. Uspeli su da pridobiju Napoleona III. Sardinija i Pruska podržale su u tome Francusku, da bi, teška srca, to učinila i Rusija, željna da stekne francusku naklonost i donekle ponovo odobrovolji Rumune. Turska je bila najtvrđi protivnik ujedinjenja, u čemu su je sledile Austrija i Britanija.

Ugovor, potpisan u Parizu 30. marta 1856, potvrdio je osmanski suverenitet i povlastice kneževina i okončao is ključivo tutorstvo koje je nad njima do tada imala Rusija. Kongres je ustanovio proceduru za izmenu organskih statuta, putem izbora ad hoc savetodavnih skupština, koje su činili predstavnici svih struja, preko kojih bi bile izražene želje stanov ništva. Jedna evropska komisija trebalo je da izn ese preporuke u vezi sa budućim oblikom vlade i posavetuje sile pre nego što donesu konačnu odluku. Sve strane trupe trebalo je da budu povučene. Uspostavljena su pravila za plovidbu Dunavom; Rusija je morala da prekiie kontrolu nad njegovim ušćem.

Bilo je i daljih odlaganja. Pošto su se oba kneza stavila na čelo pokreta za ujedinjenje, Beč i Carigrad nisu želeli njihov ponovni izbor. Još jednom prekršivši statu t, Porta je sama izabrala namesnike. Austrija je svoje povlačenje uslovila novim, prihvatljivim utvrđivanjem granice između Rusije i Moldavije. Tek krajem januara 1857. sile su rešile spor oko granice i pozvale Austrnju da se povuče. Konačna rešenja za Vlašku i Moldaviju su tako bila odložena, ali im je ipak, prećutno, prvi put bilo priznato pravo na samoopredeljenje.

A u t o n o m n a S r b i j a

18

Posle 1830. ni Srbija više nije bila pobunjena oblast. Manja od nominalno nezavisne Kraljevine Grčke, Srbija je bila auto nomna kneževina, čiji su položaj štitili ugovori između Porte i Rusije. Taj status postigao je jedan narodni vođa, jednako se koristeći raznim krizama i klo neći ih se. U Srbiji je još stolovao turski vezir, kao predstavnik sultanovog suvereniteta, koji je imao neposrednu vlast nad šest utvrđenja i preostalim turskim stanovnicima. Ovima je tada dat rok od pet godina (i nešto duže u Beogradu) da rasprodaju imovinu i odsele se, ali su bili pod pritiskom, tako da je njihov broj naglo smanjen.

Ustanci su obogaljili privredu zemlje. U tom razdoblju bosanske i albanske trupe opustošile su zemlju. Gradska trgovina, koja se zasnivala na tranzitu između istoka i zapada, gotovo je zamrla. Stanovništvo se osulo, ali uspostavljena je sigurnost i bilo je mnogo raspoložive zemlje. Seljaci su napuštali ograničavajuće porodične zadruge. Spuštali su se sa pla nina u nizije i doseljavali se iz okolnih oblasti. Kada je knez Miloš ponudio besplatnu zemlju, još za tri godine oslobođenu od poreza, nastala je pomama za zemljom.

I dok se nastavilo iseljavanje iz nezavisne Grčke, autonomna Srbija počela je da privlači doseljenike, koji su verovatno činili više od polovine stanovništva, čiji je broj do 1854. iznosio gotovo jedan milion. Gradsko stanovništvo, najšire uzeto, činilo je samo 50.000, od 700.000 do 800.000 koliko je poznih tridesetih brojalo stanovništvo Srbije. Samo je na dva mesta živelo više od 10.000 stanovnika, jedno od njih bio je Beograd sa stanovništvom koje je možda dostizalo broj od 18.000.

Sve više njiva bilo je zasejano žitaricama, jer je stanovništvu trebalo žito da bi se prehranilo i kukuruz za ishranu svinja za izvoz (pošto su šume bile iskrčene, žira više nije bilo). Ipak, proizvodnja nije rasla. Nije bilo velikih poseda na kojima bi se primenila naprednija tehnika, iako su lokalne starešine stekle najbolju pustu i iskrčenu zemlju i mogl i da koriste besplatan seljački rad (kuluk, koji su ranije dugovali mesnim vlastima). Zajedno sa trgovcima i činovnicima, koji su se uzdigli u Miloševoj službi, ove starešine činile su neku vrstu elite. Težeći da prilagode način svoga života životu vlaških bojara, oni su, na svoju korist, težili obnovi osmanskih spahiluka.

Knez Miloš, kome nisu bili potrebni posrednici u ophođenju sa narodom, presekao je takve težnje u korenu. Seljaci su, međutim, prigrlili stav da zemlja pripada onima koji je obrađuju, čak i onda kada su morali da plaćaju dohodak spahijama. Nestanak čitluka, a od 1830. godine i zakonsko ukidanje spahijskih poseda, od tada otplaćivanih godišnjim tributom, značilo je da seljaci više nisu morali izričito da plaćaju za uživanje nad svojim imanjima. Spahijska zemlja je predata seljacima, a Miloš je ukinuo i radnu obavezu seljaka prema činovnicima. Sitan posed ostao je preovlađujući u Srbiji , ali su se, uprkos tome, seljaci za kratko vreme prezadužili kod zelenaša. Izvoz stoke držali su pretežno Srbi, ali uvoz i preostalu tranzitnu trgovinu i dalje su zadržali u svojim rukama Grci i drugi stranci. Nasuprot tome, gradovi su se u etničkom pogledu sve više poistovećivali s ostatkom zeml je, pošto su pridošli Srbi, naročito u Beogradu, sa tamošnjim činovništvom, trgovcima, zanatlijama i ljudima iz drugih, malobrojnih profesija, postali pretežna većina gradskog stanovništva.

Miloš je bio „nov" čovek po tome što je brzo zaustavio stremljenje ka uspostavljanju domaćeg feudalizma. Pored toga, on se suprotstavio i samodovoljnom anarhizmu seljaštva. Nemilosrdno je gradio trajnu centralizovanu vlast, na uštrb zatečene osmanske i narodne mesne vlasti. Kneževina u svom malobrojnom pismenom stanovništvu nije mogla da pronađe dovoljno činovnika za državni aparat, te je knez Miloš ponudio

19

službu Srbima iz habzburških zemalja. Miloš nije bio fanariot, korf iot ili Bavarac na čelu jedne balkanske države, već nepismen, a ipak vešt vođa iz naroda, koji se vlasti domogao na isti način na koji je stekao autonomiju za svoju zemlju. Narodni junak, osloboditel j i vođa, on je vladao zemljom kao svojim domaćinstvom i sa što je moguće manje birokrata. Milošev politički mentalitet ostao je mentalitet jednog turskog paše.

Skupštine narodnih prvaka i dalje su se okupl jale. Knez Miloš ih je sazivao dva puta godišnje da bi odredile poreze i odobrile rashode. Postojale su i vanredne skupštine koje su imale i po nekoliko hiljada učesnika, na koje su lokalni prvaci dovodili delegacije viđenijih ljudi da odobre neke značajne mere ili prenesu uputstva najviše vlasti.

Dok je Srbija bila u ustancima, Milošev paternalizam su svi podnosili . On se koristio opštim neraspoloženjem prema narodnim starešinama. Na srpsku revoluciju narod je ubrzo počeo da gleda kao na borbu za slobodu, tumačenu na različite načine — kao slobodu od Turaka, ali takođe i kao slobodu zasnovanu na potpunoj bezbednosti ličnosti, imovine i položaja, slobodu trgovine bez monopola i ograničenja i neometan uticaj na upravl janje zemljom. Kada su ustanovljeni teritorija i status srpske kneževine, Miloš se suočio s opozicijom. Uzdizali su se novi ljudi, među njima i oni obrazovaniji i sa drugačijim idejama. Nezadovol jne, obrevši se u domaćem despotizmu, narodne starešine podigle su seljaštvo obećašnjima o pravnoj sigurnosti, slobodi trgovine i nižim porezima.

Nezadovoljnici su zahtevali da kneževska vlast bude ograničena ustavom, pa je zato i čitav opozicioni pokret bio nazvan ustavobraniteljskim. Ustavnost je prikrivala najvažniji zahtev opozicionara, koji su tražili garantovano učešće u vlasti, spajajući te svoje težnje sa zahtevima seljaštva i nalazeći podršku u zvaničnoj Rusiji i Turskoj.

U Srbiji je već izbilo više lokalnih buna koje su predvodile starešine, pre nego što je jedna ozbiljnija pobuna 1835. navela Miloša da radije odobri donošenje ustava nego da pruži Rusiji i Porti izgovor za intervenciju. Prihvaćen bez rasprave, pred vanrednom skupštinom, taj ustav je zadovol jio domaću javnost — političke ambicije starešina, skromne žel je seljaštva, kao i malobrojne učene ljude koji su svoje uzore videli u naprednijim uređenjima Evrope. Ustav je definisao prava. Savet, koji bi birao knez, trebalo je sa njim da deli zakonodavnu i izvršnu vlast. Narodna skupština, birana među najzaslužnijim građanima, sastajala bi se jednom godi-šnje da odobri budžet i sastavi peticiju sa narodnim zahtevima. Posebnim zakonom bio bi određen izborni sistem.

Sizerena Porta i zaštitnička ruska vlada iznele su prigovore na doneseni ustav. Dve sile su tražile jedan osnovni zakon kojim bi bila ograničena Miloševa vlast, a ne ustav darovan od kneza s atributima državnosti, koji mu je dozvoljavao da manevriše između Saveta i Skupštine. Miloš je bio srećan što može da prenebregne ustav. Rusija je ponudila svoju pomoć, kako bi bio sastavljen statut po ugledu na statute u rumunskim kneževinama, dok ga je Porta pozvala na pregovore u Carigrad.

Tokom svoje posete Carigradu, u leto 1835, knez Miloš je video ponešto od delatnosti Porte i diplomatije sila. Sam je već negovao viziju okupljanja Slovenima naseljenih oblasti. Miloš je u tome i svom uzdizanju na više dostojanstvo video način da izbegne opasnost deobe Osmanske imperije, kao i izlaz iz domaćih teškoća . Pošto je opozicija pridobila Portu, Rusiju i Austriju, on je računao na Francusku i Britaniju. Neko vreme, poznih tridesetih godina, Palmerston je razmatrao mogućnost da iskoristi Srbiju, kako bi stekao prednost nad ruskim uticajem u Osmanskom carstvu. Bri tanska diplomatija nije uspela, ali je, u svakom slučaju, otvorila Srbiju za buduće

20

sučelavanje evropskih diplomatija. Taj neuspeh je učinio i da javno mjenje stekne utisak da je knez Miloš pokušao da proda Srbiju Velikoj Britaniji .

Sporazum sačinjen krajem 1838. dobio je oblik akta kojim je sultan oktroisao organski statut svojoj provinciji Srbiji . Statut je davao knezu nasledno dostojanstvo, umanjujući njegovu vlast na prerogative ustavnog vladara. Svaka odluka morala je biti donesena u sporazumu sa Državnim savetom, sastavl jenim od sedamnaest uglednih i uzornih članova koje je birao knez, ali ih nije mogao smeniti niko osim ako bi prekršili zakone. Skupština nije bila predviđena.

Turski ustav (kako je u Srbiji nazvan ovaj statut) ob narodovan je u Beogradu februara 1839. godine. Četiri mese ca kasnije Miloš je sišao sa prestola i otišao u izgnanstvo. Srbija je bila slobodna od kneza osloboditel ja koji ju je oslobodio neposredne osmanske vlasti. Proglašenje ustava i M ilošev odlazak označili su začetke moderne države, istina još uvek nemoćne da se suprotstavi Porti bez potpore Rusije ili Austrije.

Posle Miloša su se za kratko vreme smen ila dva njegova sina. Prvi je umro od tuberkuloze, dok je drugi morao da s iđe sa prestola 1842. Pošto , mimo očekivanja, nije hteo da bude samo popustljiva figura. Tada je skupština za kneza izabrala Karađorđevog sina Aleksandra Karađorđevića (1806-1885). Do 1858. godine u zemlji je stvarnu vlast imala grupa političara, u javnosti prozvana u s t avob ran i t e l j ima . Porta njihovog kneza nije priznala za naslednog. Aleksandar Karađorđević nije posedovao ličnu privlačnost niti autoritet, ali je nosio prestižno prezime i bio je prihvaćen kao simbol države.

Ustavobranitelji su razmišljali o državi zakonitosti i prava. Na sebe su gledali kao na prirodne tutore svog štićenika - naroda. Institucionalizovali su položaj u kom su se našli, izgradivši sopstveni koncept prosvećene evropske vlade, trajnu birokratsku oligarhiju. Ustanovili su zakonska jemstva za imanja koja su seljaci stekli neposredno pre njihovog stupanja na vlast. Na tome je počivala njihova snaga, upravo poput Miloševe u vreme kada je zeml ju predao seljacima.

Nova vlast ukinula je sva ograničenja u trgovini, tako da je ona nastavila da se razvija, sa viškom poteklim od velikog izvoza stoke u habzburške zemlje. Novostvoreni sloj izvoz nika premestio je središte svojih poslova u Beograd, uspostavivši snažan uticaj na vlast. Niska osmanska tarifa na uvoz od 3% na vrednost robe podstakla je priliv strane robe, kao i uspon buržoazije usmerene ka Evropi. Međutim, odsustvo organizovanog kreditnog sistema i nedostatak domaće valute postavili su ograničenja u oblasti srpske trgovine. U opticaju je bio različit novac, sve dok neprestani pad osmanske nije učinio austrijsku monetu jedinom opšteprihvaćenom u trgovini.

Prihvatanje srednjoevropskih i ruskih uzora kada je reč o titulama i uniformama činovnika pokazuje kako su zvaničnici iz ustavobraniteljskog vremena videli sebe. Bio je to uticaj habzburških Srba koji su u velikom broju ušli u nove ustanove. Najznačajnije njihovo dostignuće bio je Građanski zakonik iz 1844. zasnovan na austrijskom uzoru (te i neposredpo udal jen od Napoleonovog kodeksa). Sledilo je organizovanje odvojepog sudstva. I mada je nedostatak obrazovanog ljudstva učin io da takav sistem zadugo ne funkcionišs val jano, svesno je bio uspostavljen jedan standard koji je tek trebalo da bude dostignut. Režimu je to donelo početnu popularnost.

Ustavobranitel jima su bili potrebni obrazovanu ljudi; oni nisu nameravali da zavise od habzburških pridošlica duže nego što bi to bilo neophodno. Zato nisu štedeli truda kada je u pitanju bilo unapređenje prosvete, posebno višeg obrazovanja. Licej, zametak univerziteta, osnovan 1838, proširen je; osnovane su vojna škola, bogoslovija, trgovačka i čak poljoprivredna škola (ova poslednja nije imala uspeha pošto se njeni učenici

21

nisu vraćali na selo). Uz sve ovo postojala je i čitava mreža č i t a l i š t a — malih biblioteka u kojima su bili priređivani različiti kulturni događaji.

Vlada je finansirala školovaše mladih l judi na visokoobrazovnim. institucijama u inostranstvu, ponajviše u Parizu: bro j takvih studenata neizbežno je bio mali — do 1858. dostigao je tek dvadeset stipendista. U zemlji se do 1848. nalazilo oko stotinu, u inostranstvu školovanih, domaćih diplomiranih stručnjaka, a taj broj je do 1858. udvostru čen. Bila je to prva autohtona inteligencija. Preko nje je u Srbiju stigao francuski uticaj, sučelio se i naposletku potisnuo austrijski uticaj koji su doneli habzburški Srbi. „Parizlije", kako su nazivani francuski đaci, bili su birani za profesore u Liceju, i Beograd je mogao da ponudi visoko obrazovanje studentima iz Crne Gore i Osmanskog carstva.

Takav razvoj stvorio je jaz između generacija. Dok su očevi bili ustavobraniteljski prvaci, koji su sa visokih položaja uspostavljali birokratski sistem, očekujući od naroda da ga poštuje, sinovi su bili mlađi činovnici sa stranim diplomama i idejama o političkoj slobodi, na koje će ubrzo uticati pokret iz 1848. godine. Ovi poslednji ne samo da su želeli da preuzmu vlast već i da promene sistem. Nova inteligencija se pretvorila u liberalnu opoziciju koja se zalagala za predstavnički sistem vladavine.

Savet je bio uporište oligarhijske vlasti. Uspostavl jena uz rusku pomoć, ta vlast je, pošto se učvrstila, počela da se odupire mešanju Rusije, ali pošto Srbija još nije bila nezavisna, nezvaničan osmanski uticaj je bio obnovljen. Oligarsi su želeli da u Kneževini uspostave čvrst institucionalni okvir. Bili su nacionalisti , u meri tolikoj da su, sašajući o raspadu Osmanskog carstva, pred očima imali jedan krajnji cil j — ujedinjenje Srbije s ostalim južnoslovenskim zeml jama.

Značajnu ulogu u definisanju ove zamisli, povezivanju starijih ustavobranitel ja, mladih liberala nadahnutih francuskim uticajima i drugih južnoslovenskih nacionalista, imao je predsednik vlade Kneževine - Ilija Garašanin (1812-1874). On je započeo formulisanje dugoročnog programa srpske spoljne politike, podstaknut savetima pol jske agenture, organizovane iz Pariza, posle propasti pol jskog ustanka iz 1833, čije su se aktivnosti proširile na Balkan kao moguće središte borbe protiv Austrije i Rusije.

Garašaninovo Nače r t an i j e iz 1844. bilo je poverljiv spis, u kome su bile sadržane njegove zamisli o tome na koji način je mogućno očuvati i povećati državnu nezavisnost, kako bi zemlja mogla da se suoči sa propašću Osmanske imperije. Da bi mogla da se posveti prevashodno radu na ujedinjenju Srba, Srbija je morala da se uveća oslobođenjem Bugarske, Bosne i Hercegovine, ujedinjenjem sa Crnom Gorom i obezbeđivanjem izlaska na Jadransko more. Tako nešto bilo je moguće postići samo uz pomoć zapadnih sila, ostalih Južnih Slovena i dela Albanaca. Takođe, to je bilo neodvojivo od sticanja međunarodnih garancija i svesti o tome da će Srbija biti ekonomski potčinjena sve dok ne obezbedi izlaz na more. U pozadini svega stajala je vizija verski trpel jive južnoslovenske države koja je trebalo da se prostir e od Jadranskog do Crnog mora.

Ustavobranitelji , ipak, nisu raspoznavali suprotstavl jenost između ekspanzije Srbije i Srbije kao ujedinjujućeg činioca ostalih Južnih Slovena, a takođe ni između diplomatskih mera, kojima su bili skloni, i neophodnosti revolucionarne akcije. U vreme kada je plamen revolucije 1848. zahvatio i habzburške zemlje, obrazovana beogradska omladina bila je pod tako snaž nim uticajem pokreta južnoslovenske solidarnosti sa sunarodnicima sa severa da je navaljivala na vladu kako bi im pružila pomoć. Beogradska previranja svrstala su pod istu zastavu različite političke struje ; poziv na odbranu tek proklamovane Srpske Vojvodine u južnoj Ugarskoj stopio se sa borbom protiv

22

stranaca (Srba iz Habzburške monarhije) u državnoj upravi, zahtevom za nezavisnost od Turske i unutrašnje slobode.

Porta, Rusija, a isto tako i habzburški dvor, protivili su se bilo kakvom delovanju Srbije. Srpska vlada je ostala neutralna, ali je morala da sazove skupštinu kako bi dala oduška potisnutim osećanjima, pošto su novac, oružje i dobrovol jci ionako oticali preko granice. Mada je režim uspeo takvom akcijom da odvrati pažnju javnosti od domaćih neprilika, pomenuta zbivanja uticala su na smanjenje njegove popularnosti. Garašanin je, uprkos bojazni da će prejaka osećanja upropastiti njegove dugoročne planove, nastavio da priprema ustanke u slovenskim zeml jama Osmanskog carstva. Održavao je veze sa dvostrukom borbom koja je vođena u Bosni, gde su se muslimanski begovi odmetali zbog Portinih reformatorskih pokušaja, dok je hrišćansko seljaštvo ustajalo protiv svojih gospodara. Napetost se ponovo pojavila u vreme Krimskog rata, kada se javnost stavila na rusku stranu, ali je vlada, s osman skom i austriJskom vojskom na granicama, ostala neutralna, nepokolebana pred narodnim pritiscima. Sultan je podario Srbiji pravo da ostane neutralna i ukinuo rusko jemstvo nad njom. Pariskim ugovorom srpska autonomija, zajedno sa s tatusom Vlaške i Moldavije, stavljena je pod zajedničko jemstvo svih sila.

Javnost je, međutim, znala samo to da su državni prvaci napustili Rusiju u doba rata, kao što su 1848. ostavili Slovene u Habzburškoj monarhiji . Kako god bilo, zajedničke garancije su neposredno posle rata praktično značile smenjivanje ruskog, austrijskim uticajem. Francuskoj i Velikoj Britaniji je za vreme rata Austrija bila potrebna, kako bi Rusiju držala na odstojanju od Balkana, te su joj zato i prepustili da nadgleda Srbiju.

Pozicije rusofila u Savetu bile su oslabl jene. Knez Aleksandar je u tome video priliku da uz austrijsku podršku napokon stekne nešto više moći, ali na kraju, kada je prevazišao sopstvene mogućnosti, taj njegov pokušaj je propao. Pošto je tako njihov vladar prestao da bude samo figura podložna uticajima, ustavobranitelji su pokušali da ga zbace. Da bi u takvoj nameri i uspeli, morali su da dobiju narodnu podršku preko skupštine, a kada su skupštinu sazvali, spoznali su da je, zajedno sa k nezom, u narodu nepopularan postao i Savet. Nova politička generacija bila je i nacionalistička i liberalna. Iz svega toga proizašao je narodni zahtev da se knez Miloš vrati. Seljaci su posedovali zemlju i uživali slobodu trgovine, ali nisu imali novca da se potpuno okoriste tim blagodetima. Bili su prezaduženi i postajali sve siromašniji . Sve je to dovelo do pada režima 1858. godine. Vladavina ustavobranitelja postavila je temel je liberalizma među gradskim obrazovanim svetom, ali su nesređene prilike za sel jaštvo postavile temelje kasnijem usponu radikalizma.

O t o n o v a K r a l j e v i n a G r č k a

Tri sile su okončale borbe u Grčkoj tako što su nametnule rešenje, odredile toj zemlji teritoriju od 47.500 kvadratnih kilometara, pronašle joj vladara i garantovale kredit. Kralj Bavarske je bio opunomoćen da imenuje namesničko veće koje bi vladalo zemljom u ime maloletnog kralja Otona (1815-1867) sve dok ne navrši dvadesetu. Grčka nije bila strana u dogovoru, tako da je njen kralj 1833. sa sobom doveo jednu u suštini stranu administraciju - tri namesnika Bavarca sa mnoštvom nemačkih činovnika.

Prva briga bila je postavljanje osnova institucijama i oporavak od ratnih pustošenja. Nasuprot neodređenim uveravanjima kralja Bavarske u vezi

23

s ustavom, namesnici su nastojali da u zemlji uspostave samo ono što su smatrali prosvećenom evropskom upravom. Vladali su složenim društvom, koje su sami doživljavali kao primitivno. Donekle takvo — po negde je grčko društvo bilo nerazvijeno koliko i crnogorsko — ono nije moglo da bude izgrađeno po uzoru na Bavarsku. Istovremepo, bilo je i Grka - posebno fanariota - koji su bili vičniji od stranih činovnika. Između jednih i drugih stajale su preostale tradicionalne lokalne uprave, koje su Bavarci zatekli i prenebregli.

Crkva je takođe bila prilagođsna napoleonsko-nemačkom uzoru. Ako je uopšte i sledila uzor neke pravoslavne zemlje, bila je to Rusija Petra Velikog, što je u pravoslavnom smislu tsško moglo biti za preporuku. Potvrđeno je odvajanje od Carigradske patrijaršije, ponovo jednostrano i zato protivno kanonima, a na čelo crkvene hijerarhije stavljen je sinod koga je imenovala kruna. Bio je to nepopularan potez, tim više što su ga sproveli stranci koji nisu bili pravoslavni. Sile su odredile da kralj i namesnici drže vojsku od 4.000 Bavaraca kojima je pridodato hiljadu Grka (mornaricu su činili isključivo Grci). Zemlja je vrvela od boraca Rata za nezavisnost; većina njih je obeskućena došla iz krajeva koji su još bili pod osmanskom vlašću; mnogi su počeli da se bave hajdučijom. Najznačajnije pitanje koje je valjalo urediti bilo je agrarno pitanje,

Najveći deo (65.000) muslimanskih zemljoposednika, vlasnika polovine ukupne zemlje, napustio je novu državu. Veći deo preostale zemlje držali su hrišćanski prvaci, dok su je seljaci, većina stanovništva, najčešće obrađivali kao napoličari. Revolucinarna vlada nacionalizovala je nekadašnju tursku zemlju g koja se prostirala na 721,000 hektara, kako bi njenom deobom i prodajom mogla da reši nevol je pridošlica bezemljaša. Pošto je vlada u praksi teško mogla da nametne svoju vlast nad pomenutom zemljom i ispuni svoja obećanja, 300.000 hektara zauzeli su narodni prvaci, ali je uz njih do zemlje došao i izvestan broj seljaka. Tako je do 1833. svaki šesti seljak „posedovao" svoju zemlju.

Namesništvo je podsticalo stvaranje malog poseda, ali slične planove nije moglo da sprovede beznadežnimi finansijama koje je nasledilo. Namesništvo nijs b ilo pod naročitim pritiscima odozdo. Položaj seljaka se poboljšao, mogli su da se bave i drugim poslovima (pomorstvo, zanati, stočarstvo), i nastavljeno je iseljavanje iz Kraljevine u osmanske provi ncije.

Da bi finansirali dugotrajan rat, ustanici su se zadužili u inostranstvu. Nedovoljno iskusni, prihvatili su nepovoljne uslove. Iznosi koj e su primili imali su znatno nižu realnu vrednost od nominalne vrednosti zaključenih zajmova i pri tome nisu uvek baš najbolje korišćeni. Isplata zajmova je 1827. prekinuta. Kada je to pitanje r ešavano 1832, sile su Grčkoj zajemčile Zajam nezavisnosti od 600 miliona franaka.

Namesništvo je mnogo učinilo na izgradnji države, premda ga je ometala suprotstavljenost vlas titih htenja i ciljeva, a u istoj meri i činj enica da je praktično isključilo narodne prvake iz vlasti. Oni su kroz rat mogli da učestvuju u revolucionarnoj vlasti, zajedno sa vojnim komandantima,crkvenim dostojnicima,filhelenima,hajducima, prosveć enim fanariotima, brodovlasnicima, piratima, poslovnim ljudima iz rasejanja i seoskim starešinama. Sa nezavisnošću oni su se našli izvan ustavom neograničene monarhije kojom su stranci rukovodili. Nedovoljno politički i socijalno određeni, narodni prvaci okupljali su se oko moćnih pojedinaca, u struje koje su odražavale regionalna suparništva i uticaje sila zaštitnica.

Narodni prvaci sa Peloponeza i sa njima sveštenstvo okrenuli su se starom političkom i vojnom predvodniku, nekada klefti , Teodorosu Kolokotronisu (1770—1843), i Rusiji . Veterani i intelektualci kontinentalne

24

Grčke tražili su tutorstvo Francuske, okupljajući se oko Epirca Joanisa Koletisa (1788-1847). Koletis je predvodio ustanike u kra jevima severno od korintske prevlake, uživajući naklonost boraca čiju je stvar zastupao. „Englesku" stranku činili su ostrvljani i trgovci iz kruga Aleksandrosa Mavrokordatosa (1791—1865), fanariotskog aristokrate koji je predsedavao skupštinom u Epidauru.

I kada se namesnici ne bi složili , rezidenti (predstavnici) triju sila dobili bi valjan razlog da se umešaju, pošto su svi verovali, poput britanskog predstavnika, da je „istinski nezavisna Grčka običan apsurd". Krajem. 1834. malena politička scena „nezavisne" Grčke, zarad prestiža, premeštena je u Atinu. To mesto, u tom trenutku jedno veliko upropašćeno selo, simbolisalo je klasično poreklo Grčke. Nova prestonica podignuta je kao spoj neoklasicizma i minhenskog državnog stila, pri čemu su poštovani ostaci iz klasičnog doba, dok su tvorevine narednih vekova ignorisane.

Nezadovoljstvo bavarskom vladavinom se širilo, kao i nesigurnost, te je Koletis 1834. postavljen za ministra unutrašnjih delova da bi povratio neku bezbednost. Sve prisutnijem nezadovoljstvu on se suprotstavio mobilišući svoje rumelijske pristalice u pomoćnu žandarmeriju. Da ne bi ponovo odlazili u planine i šume kada bi ih raspustili , mesne vlasti su bile ovlašćene da, sasvim zakonito i redovno, upućuju veterane protiv razbojnika.

Posle okončanja namesništva 1835. kralj Oton je započeo stvarnu vladavinu, naročito pošto se 1836. oženio lepom i ambicioznom Amalijom od Oldenburga. Uskoro je kralj imao i Grke ministre, ali je morao da se nosi sa „ruskom", „engleskom" i „francuskom" strankom, koje su zloupotrebljavale svoje zaštitnice upravo toliko koliko su se one koristile njima. I kraljeva vojska je postala grčka, pošto je glavnina Bavaraca otišla 1838, no ipak domaća vojska nije predstavljala siguran oslonac. Mada nije bio autokrata, Oton je ostao apsolutni monarh.

Odlaskom Bavaraca nisu nestale sve neprilike. Nezadovoljstvo su uskoro izazvali nepostojanje ustava i nedostatak prestolonaslednika pravoslavne vere. Katolik Oton i protestantkinja Amalija složili su se da naslednik treba da bude odgajan kao pravoslavac; naslednika, međutim, nije bilo.Rusi su želeli da budući kral j bude pravoslavne vere, da Crkva bude kanonski ispravna i da vladari na čitavom Balkanu budu pokorniji . Britanci su se pribojavali da bi Oton mogao da se oslobodi njihovog uticaja, te su se pridružili Francuzima u zahtevima za ograničenje kraljevske vlasti.

Zahtev za donošenje ustava izražavao je nezadovoljstvo autohtonih narodnih prvaka i veterana, zato što su bili l iše ni vlasti. U početku im je uzdizanje ometala pretežno strancima popušena administracija, potom apsolutni monarh, ali i prisustvo mnogih obrazovanijih Grka, koji su se, da bi stupili u službu, doselili iz inostranstva. Nezadovoljnici su se ujedinili u zaveri, a uslovi nametnuti za odobravanje naredne tranše zajma kulminirali su septembra 1843. u prevrat.

Grupa političara, koje je podržala vojska, otišla je kralju da zatraži donošenje ustava. Protivno očekivanjima, monarh se složio da sazove skupštinu radi sastavljanja tog akta, a pristao je još i da imenuje vladu isključivo od Grka, u kojoj bi bile zastupljens sve političke struje. Bila je to prva skupština sa precizno određenim članstvom. Pre toga nije postojala razlika između predstavnika oslobođenih i neoslobođenih oblasti i svi koji su mogli da prisustvuju skupštini bili su dobrodošli. Ovom prilikom jedini predstavnici Grka koji su živeli izvan Kral jevine bili su poslanici iz Epira, Makedonije i Tesalije, dok je sama skupština, kada se sastala, odlučila da iz službe odstrani Grke iz Osmanskog carstva koji nisu aktivno učestvovali u

25

Ratu za nezavisnost. Sve političke struje sarađivale su prilikom sastavl janja ustava na koji se u martu 1844. kral j zakleo.

Ustav, napisan po uzoru na belgijski ustav iz 1831, us- žpostavio je dvodomnu zakonodavnu vlast koja se sastojala od Senata, čije je doživotne članove imenovala kruna, i Poslaničkog doma, koje je na tri godine biralo biračko telo sastavl jeno praktično od svih punoletnih muškaraca. Ustavom su zadržana široka ovlašćenja monarha, čiji je naslednik trebalo da bude njegov najbliži rođak pravoslavne vere. Ipak, činjenica da je u Grčkoj uspostavljena ustavna monarhija nije izmenila poglede njenog vladara, nije uklonila neprilike u kojim se država nalazila, niti ju je oslobodila starateljstva triju sila.

Saradnja među silama i njihovim strankama okončala se istovremeno sa stupanjem ustava na snagu. „Francuska" stranka uvećavala se pošto su joj prilazili ljudi tek izašli s univerziteta, tako da su se inteligenciji školovanoj u inostranstvu, uglavnom u Francuskoj, prikl jučili oni koji su diplome stekli na Atinskom univerzitetu. Osnovan 1837 (godinu dana pre beogradskog Liceja) i nadahnut mišlju da prosvećena Grčka ima dužnost da prosveti „grčki Orijent", Atinski univerzitet je privukao studente iz čitavog helenskog sveta.

Dva političara uzdigla su se iznad ostalih. Mavrokordatos, predvodnik „engleske" stranke, verovao je da je prvi zadatak stvaranje uzorne države od kraljevine, jezgra kome će postepeno biti pridodavane ostale grčke zeml je. Njegove zamisli o dobroj vladi pokazale su se iskrenim.. Za Koletisa, koji je vodio „francusku". stranku, najvažnije je bilo pripajanje dodatnih teritorija, jer je jezgro države bilo siromašno, ekonomski zavisno i još nije sebi prisajedinilo nijednu od bogatijih oblasti ili važnijih gradova. Onakvoj kakva je bila Grčkoj js bila potrebna žitorodna zeml ja i kontrola nad pomorskim pravcima. Pošto je Koletis odbio da se pridruži koal icionoj vladi, kral j se okrenuo Mavrokordatosu, ponudivši mu da bude prvi ustavni predsednik vlade. Činjenica da je bio poražen na prvim izborima, održanim posle uvođenja ustava, predstavljala je dokaz Mavrokoratisove čestitosti. Koletis je preuzeo vladu, ostavši do svoje smrti na njenom čelu. Tesno sarađujući sa kraljem Otonom, Koletis je ustrojio „sistem" kojim je omogućio svojim saradnicima da se okoriste državnim sredstvima, dok je državni aparat jemčio njegovoj stranci opstanak na vlasti putem izbora, što je predstavl jalo suštinu Koletisove unutrašnje politike. Postavljanjem zvaničnih poreznika okončana je praksa zakupl jivanja poreza. Zakonom je još državnih poseda putem poklopa razdeleno veteranima i nasel jenicima iz neoslobođenih oblasti, kao i zakonskim priznavanjem naseljeničkih prava.

U spoljnjoj politici Koletis je težio ekspanziji , ali pošto su se sile tome usprotivile, njegova nastojanja nisu imala stvarnih tekovi na. I pored toga njegov režim je bio popularan. Koletisova stranka razvijala se na francuskim demokratskim tradicijama, dodatno nadahnutim retorikom l jubavi prema narodu i još uvek neoslobođenim grčkim zeml jama. Takva vlada protivnike je imala u konzervativnim „engleskim" poslovnim l judima i „ruskim" prvacima grčkog sel jaštva, koji nisu imali čvrst program, ali teško da su mogli da podrže bilo kakvu pretnju postojećem poretku. Upravo je Koletis stvorio i obnarodovao termin Mega l i i dea ( Ve l ika i de j a ) i izneo tako misao o jednoj Grčkoj za sve Grke sjedi njene na temel jma koje je činila grčka istorija. Tako formulisana, Ve l i ka i de ja je zaokupila narodne snove.

Posle Koletisove smrti, 1847, ostareli junaci nastavili su sa ma nje uspeha da održavaju njegov sistem. Privreda je nekako napredovala, i pored beznadežnog stanja vladinih finansija i nepostojane bezbednosti u unutrašnjosti zemlje. Garantovani Zajam nezavisnosti sile su produžile na dvadeset godina, tokom kojih su se njime koristile radi ostvarenja političkog

26

uticaja na grčku spoljnu politiku. Primorana da 1836. obustavi redovno servisiranje duga, vlada ga je neredovno otplaćivala. Sile su svakom prilikom jemčile narednu tranšu kredita, kako bi omogućile delimičnu isplatu ranijih tranši, pa je stvaranje novih obaveza radi izvršenja starih smanjivalo najveći deo prvobitne vrednosti koju je zajam mogao imati za obnovu zeml je.

Nacionalna banka Grčke stvorena je, kao pr ivatno preduzeće, tek 1841. godine. Kao dodatak postojećoj, tradicio nalnoj kreditnoj strukturi, ova banka je privlačila domaći kapital, i dal je obezbeđujući prevlast starešina u kreditiranju i ukidajući svaku mogućnost stvarne industrijalizacije. U međuvremenu su zanati, koji su se održali uprkos ratu, teško mogli da konkurišu britanskoj proizvodnji. Pri tom su sel jaci imali dovol jno zemlje da prežive. Na Peloponezu je pol joprivreda bila u usponu; intenzivnim kulturama, koje su iziskivale mnogo rada a malo zeml je (grožđe, masline, limuni i duvan), nastojalo se da sabiranjem što više proizvoda za izvoz bude isplaćeno uvezeno žito. Broj stanovnika j e rastao i, uprkos nastavl jenom iseljavanju, prešao je milion do 1856, ka da je i u Atini stanovništvo povećano na 35.000.

Posle sticanja nezavisnosti nastavl jen je brz razvoj pomorstva, što nikako nije bio znak opšteg napretka već nedostatka bilo kakvih perspektiva za ostrvske zajednice. Još uvek terano na jedra, organizovano po zadrugama, ovakvo pomorstvo nije moglo da usvoji strukturne promene nastale u pomorskom transportu, te su se ostrvske zajednice odupirale promenama, ohrabrivane kratkoročnim dobitima i nestvarnim očekivanjima. Proširivanje izbornog prava na šire slojeve stanovništva dovodilo je u bolji položaj naseljenije poljoprivredne oblasti i ostrvljanima je bilo teško da se uklope u takav sistem.

Sa takvom nerazvijenom grčkom državrm, koja gotovo da je bila obična enklava na osmanskoj teritoriji , glavna misao spoljne politike bilo je širenje na susedne, Grcima naseljene oblasti. Ve l i ka i de ja bila je više od izborne parole ona je bila spona opstalog pokreta za nacionalno oslobođenje, sa središtem u nezavisnoj Grčkoj, s ekonomski nadmoćnim helenstvom koje je ostalo izvan nje. Istovremeno je izmenjena i priroda helenstva. Posle 1843 . grčka država je povezala jezik i veru kako bi podstakla sjedinjavanje celokupnog pravoslavnog stanovništva sa grčkog govornog područja u osmanskom podanstvu sa nezavisnom Grčkom. Bio je to dalekosežan cil j grčke spoljne plitike. Godine 1850. okončan je raskol sa Patrijaršijom u Carigradu, koja je priznala autokefalni status Grčke crkve.

Snovi i dalekosežni cil jevi nisu išli u korak sa finansijskim stanjem u kome se nalazila Kral jevina i njenim statusom države pod zaštitom. Zato je spoljna politika bila ograničena na delovanje rodoljubivih društava i ratovaše oružanih četa na osmanskoj teritoriji . Posledica su im bili zvanični turski protesti i odmazde, naročito prema Grcima koji su živeli u Carstvu. Bilo je ozbiljnih graničnih incidenata. Diplomatska kriza koja je izbila 1847. povećala je vojne troškove i razl jutila Britance.

Palmerston js bio rešen da ponizi Grčku. Potreban mu je bio samo povod, koji je 1850. pronašao u Don Pasifikovoj aferi. Tom prilikom izneti su razni neispunjeni zahtevi britanskih podanika. Njihovo ispunjenje zahtevano je ultimatumom podržanim pomorskom blokadom. Brutalnost te akcije pomogla je kralju Otonu. Poneo se dostojanstveno i zemlja je ostala mirna. Rusija i Francuska su intervenisale, ali je Grčka morala da popusti.

Ovi događaji doveli su do uspostave stvarne veze između kralja i javnog mnjenja i do njegovog okretanja Rusiji . Odnosi Britanije i Grčke bili su dodatno pogoršani za vre me Krimskog rata, kada je kralj Oton stekao novu, do tada neviđenu popularnost. Čim su započela neprijateljstva između Rusije i Turske, ustali su Epir, Tesalija, Maked onija i Kipar. Dobrovol jci su pohitali

27

da se pridruže ustanicima. Porta je raskinula odnose sa Grčkom i počela da preduzima mere odmazde. Grčki vođi nisu mogli da se saglase o tome kada državu da uvedu u rat. Podržan narodnim oduševljenjem u svojoj viziji Grčke, koja u savezu sa Rusijom učestvuje u uništenju Osmanskog carstva, kralj je nastavio sa pripremama za rat, sve dok ustanci nisu pokolebani, a zapadne sile odlučile da ga prinude na neutralnost.

Uzimajući kao izgovor činjenicu da je novac određen za otplatu zajma potrošen za ratne pripreme, Britanija i Francuska iskrcale su vojsku u Pireju. Kralj je bio primoran da prihvati „okupacioni kabinet" pod Mavrokordatosom, koji se bio već povukao iz politike, ali se prihvatio tog ne zahvalpog zadatka. Odnosi s Osmanskim carstvom su obnovljeni, ali je Grčka isključena iz Pariskog mira od 1856. godine. Okupacija je nastavljena do 1857, kada je oformljena finansijska kontrolna komisija.

Mavrokordatos se zauvek povukao 1855. godine. Kao i u Srbiji , bilo je sazrelo jedno novo pokolenje obrazovano na univerzitstima Zapadne Evrope. ili Atine. Previše mladi da bi učestvovali u Ratu za nezavisnost, nisu prihvatili bespoštednu borbu za vlast i njeno očuvanje samo zato da bi sprovodili nečiji protektorat. Nadahnuti liberalnim idejama, oni su u isti nskoj parlamentarnoj vladavini videli jedini lek političkom nazadovanju. Težeći sticanju visokih dužnosti u državi, počeli su polako da se suprotstavljaju kralju.

Kada je 1858. proslavljao dvadesetpetogodišnjicu svog stupanja pa presto, kralj Oton je bio popularniji nego ikada, ali je ipak samo četiri godine kasnije bio svrgnut. Rat za nezavisnost pomogao je uspostavljanju nacionalne svesti i izvan krugova onih koji su se borili perom ili puškom, ali ipak pije postojao naročnt smisao za odanost Kraljevini, koju su dož ivljavali kao jednu proizvoljno određenu teritori ju u kojoj se nalazila samo manjina grčkog življa.

I dok su rani nacionalisti bili okrenuti isključivo klasičnoj prošlosti, sredinom stoleća nacionalisti su počeli da dokazuju kako su deo nepr ekinutog sleda, potvrđujući svoje težnje da u granicama jedne države sjedine sve grčke naseobine na Bliskom istoku. Zadržala se i opč injenost slavnom prošlošću, kao nadoknada za postojeće siromaštvo i potkrepljenje težnjama da Grčka ponovo postane deo Evrope.

Usmerenost ka moru pomogla je uspostavljanju veza sa kontinentom, no ipak još nije bilo izvesno njeno identifikovanje kao evropske zemlje. Grčka država, onakva kakva je nastajala, nije imala mnogo ekonomskog opravdanja. Ona je ostala podeljena na enklave, koje su bile skoro nezavisne jedna od druge, i često više okrenute ka Osmanskom carstvu . Trgovač ki sloj, čiji je razvoj doprineo revoluciji , nastavio je u velikoj meri da deluje u Osmanskom carstvu. Krupniji trgbvci napuštali su grčko tržište i okretali se međunarodnoj trgovini. Viši sloj starešina u Kraljevini naglo je osiromašio, pred obzorjem mračne budućnosti, ugrožen od sopstvene držav e i pojavom sitne buržoazije povezane sa vladom i tercijalnim sektorom ekonomije. Starešine su zato bile prinuđene na saradnju sa nižim slojevima, ističući u borbi protiv kral jeve moći demokratske zahteve.

T a n z i m a t i r e v o l u c i j a u c a r s t v i m a

U razdoblju između Jedrenskog mira i Krimskog rata Porta je morala da izađe na kraj s ustankom Mehmeda Alije i da prihvati zaštitu odbrambenog saveza sa Rusijom. Dodatno suočen sa nevol jama u svojim evropskim posedima, sultan je odgovorio reformama i ustupcima. Egejsko ostrvo Samos dobilo je 1832. status autonomne kneževine, sa knezom hrišćaninom na čelu,

28

koga je imenovao sultan. Bilo je ustanaka na Kritu, povezanih sa ratovima koje je Mehmed Alija vodio protiv svog sizerena ; tamošnji muslimani su se odupirali daleko delotvornijoj egipatskoj upravi, a njima su bili nepokorni njihovi hrišćanski seljaci.

Muslimanski begovi iz Bosne i Albanije us tajali su protiv poreskih i vojnih reformi, obraćajući se za pomoć knezu Milošu. On im je davao novac, ali samo kako bi na taj način zaokružio svoju Kneževinu prisajedišenjem nekoliko graničnih oblasti, koje su bile deo Karađorđeve teritorij e, i tako ucenio Portu da takav njegov postupak 1832. i prihvati.

Tanzimatski ministri želeli su da ono što je preostalo stave prd upravnu centralnu vlast delotvorne vlade koja bi obezbedila sigurnost života i imovine za sve. Savremena stajaća vojska, zasnovana na efikasnom poreskom sistemu, i agrarni sistem, koji bi obezbedio izvoz poljoprivrednih proizvoda da bi se isplatio uvoz industrijske robe, bili su dva značajna sredstva pomoću kojih bi se to postiglo. Osmanski državnici jasno su sagledavali taj problem, ali su bili nemoćni da preko noći promene ustanove i običaje koje su stoljećima razdvajale društvene grupe i veroispovesti.

Vojni posedi bili su ukinuti 1834; onim spahijama koje su ispunile svoje vojne obaveze bilo je dozvoljeno da zadrže svoje posede u celini. Prikupljanje poreza bilo je dato u zakup novim poreznicima. Kuluci su ukinuti. Godine 1839. obnarodovan je prvi u nizu svečanih akata kojima je obećana ravnopravnost za sve sultanove podanike. Šta god drugo značio u stvarnosti, taj dokument davao je zakonsko pravo hrišćanima da poseduju zemlju, uz obavezno uklanjanje svih monopola.

Rezultati reforme bili su razočaravajući u jezgru čitlučkog pojasa središnjeg Balkana, gde je poljoprivredni izvoz opadao i pored sve većih obaveza seljaka napoličara. Razvoj Bugarske mogao se, međutim, sa više strana uporediti s onim što se događalo u Srbiji , osim što se Bugarska nalazila bliže središtu osmanske vlasti i procvetala je pod reformisanom osmanskom upravom umesto pod carskom osmanskom anarhijom.

Ponovno uspostavljanje reda, reforme, kao i povećavanje evropske potražnje za žitom, doneli su oporavak oblastima koje su dugo smatrane zaostalim, naročito u žitaricama bogatim nizijama. Turski zemljoposednici, izgubivši mogućnost da dopune svoje prihode sakupljanjem poreza, počeli su da rasprodaju svoje posede hrišćanima i da odlaze. Najsiromašniji seljaci, koji su ranijih godina najviše patili zbog nereda, i dalje su siromašili zadužujući se, tako da su se priključivali lokalnim seljačkim bunama, koje su u ovom razdoblju izbijale u balkanskim provincijama Turske i Austrije.

Bogatiji seljaci su, onda kada su nadoknade u robi i novcu zamenile kuluk, mogli da proizvode tržišne viškove. Najbogatiji među njima počeli su da kupuju zemlju od Turaka koji su se selili . To su bile seoske starešine čije su porodice, kao i u Srbiji i l i na Peloponezu, obavljale administrativne dužnosti. U Bugarskoj je ta kategorija u društvu nosila neobično ime čo rba dž i j e (od janičarskog čorbadžibaša, komandanta najmanje jedinice koji je prvobitno imao i dužnost da sipa čorbu vojnicima). N jihovo postavljanje za mesne činovnike i sakupljače poreza, posle reformi iz tridesetih godina 19. veka, često je bilo samo ozvaničavanje dužnosti koje su već obavljali. Preuzimanje poreza i davanje zajmova omogućili su im da, čak i pre sticanja turskog poseda, dođu do zemlje, oduzimajući je prezaduženim seljacima.

Nova stajaća vojska podrazumevala je garnizone i liferacije. Vlada je u oblastima nedaleko od Carigrada, u kojima je bilo razvijeno ovčarstvo, a nije bilo većih buna, od bugarskih trgovaca vunom i stokom kupovala tkanine i kožu za izradu uniformi. Ovo je, uz tradicionalnu metalurgiju, omogu ćilo opstanak i razvoj starih zanata i posle sredine 19. stoleća. Bila je to još jedna

29

prednost koju je Bugarska imala nad ostalim osmanskim provi ncijama na Balkanu.

Trgovački odnosi omogućili su nastajanje klase putujućih trgovaca, koji su poslom putovali u osmanske provincije, preko Dunava, u rumu nske kneževine i južnu Rusiju . Tamo su susretali svoje ranije dosel jene sunarodnike, izbeglice od ratova, i mnoge koji su kao dobrovoljci ruske vojske napustili zemlju 1830. godine. Tamošnji bugarski dosel jenici bili su obično baštovani, krojači, bavili su se raznim zanatima ili sitnom trgovinom. Kada je nastupio mir i započeo izvestan napredak, mnogi od njih su se vratili . Od tog vremena do 1875. stanovništvo Bugarske u granicama kakve će ona imati pre 1914. udvostručilo se (sa 1,5 miliona na tri miliona).

Gradsko stanovništvo se takođe povećavalo i predstavl jalo je petinu ukupnog stanovništva, ali je bilo rasuto u dvadesetak gradova od preko 5.000 stanovnika, koji su sve više bili nastanjivani Bugarima. Obezeml jeni selaci selili su se u gradove u vreme kada su njihovi zanati bili traženi. Jednako su se doseljavale i čorbadžije, postajući jezgro domaće buržoazije, blisko povezane s osmanskim sistemom i suprotstavl jene svakoj daljoj reformi koja bi ugrozila njihovu tek stečenu poziciju.

Ono što je kasnije nazvano buga r sk im p r e po rodom nije bilo delo čorbadžija, a još manje seljaštva. Ipak, potpuna zaostalost sel jaštva učinila je da ne bude pod uticajem helenizacije ono malo „kulture" koja je postojala. Učesnici ovog p r epo roda poticali su iz redova trgovaca i zanatlija t naročito onih koji su se iselili u in ostranstvo, zatim učitelja i pisaca, koji su od njih zavisili , kao što je to bio slučaj i u grčkom i srpskom kulturnom preporodu.

Osmanska esnafska organizacija omogćavala je osnovno političko podučavanje. Esnafski predstavnici nalazili su se u novim gradskim savetima, koji su počeli da osnivaju bugarske niže stručne škole, čak i pre nego što su 1840. poslanicima mileta zagarantovana mesta u savetima provincija. I pozicije čorbadžija u mesnim savetima bile su snažne, ali je njihovo simbolično prisustvo u provincijskim savetima omogućilo muslimanskom i grčkom sveštenstvu da tamo imaju pr emoć sve do šezdesetih godina veka. Zamah pokretu koji je stvaranjem školskog sistema i mes ne vlasti izgradio etničku svest Bugara omogućio je izvestan procvat koji su prethodno doživeli trgovci i zanatlije.

Romantičarski pokret omogućio je Evropi da otkrije Balka n, a balkanskim „intelektualcima" — onima koji su imali nekakvo obrazovanje i koji su znali da čitaju i pišu — da pronađu Evropu. U habzburškim zemljama herderovsko shvatanje nacije određene njenim jezikom i običajima bilo je najvažniji činilac koji je uticao na Južne Slovene i Rumune da sebe sagledaju kao posebne narode.

Kako bi se oduprli pritisku da prihvate zvaničnu upotrebu mađarskog jezika u zamljama Krune svetog Stefana, hrvatski intelekpualci počeli su da ujednačavaju domaći književni jezik i da sprovode „ilirsku" ideju od vremena Napoleonovog carstva do 1848. godine. Najznačajniji predstavnik tog pokreta bio je Ljudevit Gaj (1809—1872), koji je školovan i u Mađarskoj i u Austriji . Bilo mu je poznato Karadžićevo delo i težio je da otkrije osnove jedinstvene slovenske kulture, nasuprot nemačkim i mađarskim nastojanjima da ostvare kulturnu nadmoć. Klasično zajedničko ime — I l i r i usvojeno je po navodnim zajedničkim precima Slovenaca, Hrvata, Srba i Bugara.

. Na sličan način je i među Rumunima u Transilvaniji , isključenim iz politike zbog njihovog društvenog položaja i vere, za kratko vreme stasalo pokolenje školovanih građana, koji su u pretežno nepismenom društvu bili smatrani intelektualcima. Oni su pokušavali da odrede sopstvenu naciju, pomažući se istorijom i latinskim korenima njenog jezika, kao potomstvo

30

rimskih naseljenika Dakije. I u Hrvatskoj i u Transilvaniji pokret je četrdesetih godina 19 veka prešao u političke vode.

Cilj ilirskog pokreta, koji se pretvorio u Narodnu stranku onda kada je njegovo staro ime zabranjeno, bio je reor ganizacija Carstva po etničkom osnovu. Pri tom je održavana veza sa Beogradom, i pored toga što je to bio u osnovi hrvatski pokret, čije je stanovište bilo južnoslovensko, pošto mu je bila potrebna šira osnova kako bi se suprotstavili više hrvatski definisanim pristalicama Ugarske - mađa ron ima . Narodnjaci su privukli sitne plemiće; nisu uživali naklonost kod tradicionalnijih pripadnika sveštenstva i plemstva. Takođe su imali pristalice u Slavoniji, Dalmaciji , među vojvođanskim Srbima i bosanskim franjevcima. No, većina obrazovanih Slovenaca nije mnogo marila da se priključi pokretu koji je bio usmeren ka Ugarskoj.

Kada je 1848. revolucionarna groznica prešla iz Pariza u Peštu, Prag i Beč, svenemački parlament, koji je zasedao u Frankfurtu, naišao je na suprotstavljaše Sveslovenskog kongresa, koji se pod češkim uticajem održavao u Pragu, i novog ugarskog parlamenta. Južni Sloveni i Rumuni reagovali su na događaje u Ugarskoj, kada je ona od cara dobila sopstvenu vladu. Ustali su protiv širenja mađarskog jezika i ugarskih institucija na sve pridružene joj zemlje i njihovu nemađarsku većinu.

Ustav, koji je Beč u aprilu proglasio za neugarske zemlje, sa glasačkim pravom zasnovanim na primanjima i ukidanjem seljačkih radnih obaveza, zadovoljio je mnoge politizovane Slovence, ali revolucionarni zahtevi sačinjeni u Zagrebu ticali su se teritorijalne reorganizacije, feudalnih odnosa i veza s Ugarskom. Car Ferdinand (1793—1875) imenovao je bana, zaobilazeći ugarsku vladu. Novi ban , baron Josip Jelačić (1801—1859), bio je omiljen i ilirski nastrojen hrvatski general, koga je pozdravila revolucionarna skupština, koja je zahtevala još teritorijalno ujedinjenje i ukidanje staleškog predstavništva. Kada se sastao redovni Sab or, radi potvrđivanja njegovog izbora, zakletvu je, u odsustvu zagrebačkog katoličkog biskupa, položio pred pravoslavnim mitropolitom iz Sremskih Karlovaca, verskim poglavarom ugarskih Srba. „Nemojmo govoriti sada ni o srbstvu ni o hrvatstvu. Mi smo svi jedan narod, jedna braća bez razlike vjere", rekao je pred Saborom, a crnogorski vladika Petar II nazvao ga je spasiocem Južnih Slovena.

U južnoj Ugarskoj srpsko građanstvo takođe je započelo da se bavi pitanjima sopstvenog jezika i da iznosi lokalne zahteve. Velika skupština u Sremskim Karlovcima u maju je proglasila mitropolita Josifa (Rajačića, 1785 -1861) za „srpskog patrijarha" i izabrala za vojvodu srpskog pukovnika krajišnika, koji je tada služio u Italiji , proizvevši ga u vođu nad zemljama označenim kao Srpska Vojvodina, koje su ostale pod austrijskom dinastijom, ugarskom krunom i u savezu sa Trojednim kraljevstvom Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Razumljivo, sve je to bilo neprihvatljivo za peštansku vladu. Činjenica da su u Srpskoj Vojvodini Srbi činili 29% stanovništva, gotovo u podjednakom broju kao i Rumuni, odslikava teškoće sa kojima su se suočavali vođi raznih narodnosti kada su 1848. težili teritorijalnoj autonomiji na etničkim osnovama.

Zagreb je tražio od svog kralja, cara Austrije, obnavljanje Trojednog kraljevstva (u čijem sastavu su pobrojani Hrvatska i Slavonija, sa Dalmacijom, i delovima čisto mađarske teritorije, uključujući i Rijeku) i federalizaciju Carstva po principu narodnosti.

Nacionalisti su se čak nadali priključenju Vojvodine u jedinstvenu kraljevinu Iliriju, pod ustavnom monarhijom Habzburga.

U Transilvaniji skupština Rumuna sastala se, takođe u maju, pokraj Blaža zahtevajući priznavanje vlastite nacije i jezika u okvirima jedne teritorijalne jedinice. Izjavili su vernost caru i uspostavili trajni Rumunski nacionalni komitet u Sibiuu , kojim je predsedavao umereni pravoslavni

31

episkop Andrej (Šaguna, 1809—1873). Situacija je postala napeta kada je Transilvanski sabor, u kome su prevagu imali ugarski plemići, glasao za potpuno prisajedinjenje te oblasti Ugarskoj, pri čemu je ugarska vlada u potpunosti ignorisala rumunske zahteve.

Sve dok ugarska vlada pije raski nula veze sa carskim dvorom, Hrvati , Srbi i Rumuni, predvođeni konzervativcima , jednako su težili sporazumu. Dvor je ostao neutralan; napustio je revolucionarni Beč, a njemu odane, pretežno Slovenima popunjene armije, bile su vezane za severnu Italiju. No, kada se dvor dočepao Praga i porazio Pijemont, vojska je žarko želela da zaustavi Mađare. Kada je, tokom ljeta, Košut preuzeo radikalizovanu ugarsku vladu, započele su borbe.

Nije bilo mnogo sloge između Rumuna i Južinh Slo vena. Bukurešt i Jaši, uklešteni između Pešte i Beča, doživeli su tokom dugog leta 1848. zasebpe revolucije. Osećanja beogradskih ustavobranitel ja bila su podeljena. Održavali su vezu sa Zagrebom; nastojali su da iskoriste mogući uticaj srpsko-hrvatske saradnje za ustanak u osmanskim zeml jama; težili su federalnom povezivanju sa Bugarskom pod sizerenstvom sultana. Međutim, trudili su se i da zaštite s voje odnose sa Portom i sa svojom zaštitnicom Rusijom. Na drugoj strani, obrazovana beogradska omladina, koja je sanjala o jednom revolucionarnom i demokratskom pokretu od Hrvatske do Bugarske, zahtevala je od vlade otvorenu podršku.

U Hrvatskoj je Jelačić oprezno nastojao da osta ne veran caru i uzme u obzir raspoloženje svojih srpskih vojnika. Tamo je, takođe, gradska inteligencija zahtevala ostvarivanje šire saradnje sa Srbima i svima ostalima, čak i ugarskim revolucionarima, kako bi bila sprovedena reforma Carstva. Gaj je izneo dalekosežan cil j stvaranja Jugoslavije sa središtem u Beogradu, a izgnani Miloš Obrenović se pojavio u Zagrebu. Ugarski uticaj ostao je jak u Slavoniji, dok u Dalmaciji politički daleko svesniji stanovnici gradova nisu baš žudeli za sjedinjenjem sa Hrvatskom. Vojvođanski Srbi su takođe bili podeljeni na nacionaliste i mađarofile, konzervativne prvake i mlađe radikale. Rumuni nisu bili ujedinjeni oko pitanja autonomije, a u južnoj Ugarskoj, naročito u Banatu (gde su Rumuni bili najbrojniji) njihovi odnosi sa Srbima bili su veoma napeti.

Kako je ugarska vlada postajala radikalnija u svojim zahtevima i bivala nepomirl jivija u svom odnosu prema nemađarima, probečki nastrojeni konzervativci sticali su prednost nad svojim protivnicima. Za to vreme dvor se konačno vratio u Beč, Ferdinand je decembra iste godine abdicirao u korist svog sinovca Franca Jozefa (1830-1916). Jelačić, ko ji je pomogao ponovnom zauzimanju Beča, imenovan je još i za guvernera Dalmacije i Rijeke; priznati su srpski patrijarh i vojvoda. Tek je tada Rumunski komitet Transilvanije zatražio uspostavl janje Rumunskog vojvodstva (političks jedinice slične Vojvodini) i ujedinjenje svih Rumuna u Carstvu pod car em kao velikim vojvodom Rumuna.

Carska vlada uspela je do tada da sa lojalnom vojskom ponovo pod svoju kontrolu stavi sve oblasti izuz ev Ugarske, a Rumuni, Srbi i Hrvati su se rame uz rame sa njom boril i protiv Mađara. Novi carski ustav marta 1849. sve ih je zatekao činjenicom da su nj ime očuvane stare oblasti. Ugarski sabor je u aprilu svrgao habzburšku dinastiju. Franc Jozef je potom zatražio i ntervenciju ruskih trupa iz dunavskih kneževina. Niz poraza okopčao je mađarsk i otpor i carska vlast je iznova uspostavl jena u Ugarskoj.

Godine 1848. prvi put je osvedočen nekakav narodni jugoslovenski pokret, koj i je istina bio u začetku i neorganizovan. Misao o ličnim i narodnim pravima, koja je suprotstavl jana istorijskom pravu, dob ila je tada na značaju, ali nedovol jno da potisne istorijske razloge. Nepomirl jivost ugarskog plemstva onemogućila je zajedničku akciju narodnosti protiv Beča i, što je

32

ugarski pokret postajao radikalniji , više se nastojalo na tome da Ugarska postane unitarna država. Ulazak u ugarsku naciju bio je mogućan svima koji su se smatrali Mađarima i govorili mađarski jezik. Hrvat i , Srbi i Rumuni gajili su veću naklonost prema ugarskom nacionalizmu dok nije postalo jasno da je ugarski program oštro suprotstavl jen njihovim težnjama za nacionalno priznanje i teritorijalnu autonomiju.

Neuspeh pokreta iz 1848. doveo je do obnavl janja centralizma u svim krajevima Carstva. Rumuni i Južni Sloveni nisu bili nagrađeni za svoje usluge Habzburzima. Nije došlo do etničke reorganizacije Carstva. Transilvanija i Hrvateka sa Slavonijom ostale su odvojene od Ugarske, kao i Vojna kra jina i umanjena Vojvodnna. Predstojeće razdoblje obeležio je pokušaj povratka na manje-više prosvećeni apsolutizam koji je državi omogućio najveću moguću efikasnost. Centralistički i autoritarni režim došao je do izražaja. Istorijske krunske zemlje (krunovine) zadržane su kao administrativne jedinice, lišene njihove suštine. Vojvodina bila je srpska samo po imenu. Tamošnjih 300,000 Srba bili su malobrojniji od Nemaca i Rumuna, a nemački je bio službeni jezik. Car je uzeo titulu velikog vojvode Srbije.

Reformama posvuda sprovedenim 1848. ukinute su preostale feudalne obaveze seljaka; na njih se više nije bilo mogućs vratiti . U ovo vreme to je postalo jedva nešto više od pravnog priznanja jednog već izvršenog čina, pošto je visoko plemstvo dugo priželjkivalo napušta nje tog zastarelog sistema. Seljaci su postali vlasnici imanja koja su obrađivali, uz izvesnu nadoknadu, dok su bivši feudalci zadržali ostalu zemlju. Plemstvo, koje su uglavnom činili stranci, zadržalo je sređene zemljišne posede, a seljaštvu je ostala skučena mogućnost da utiče na dalji razvoj. Sitno plemstvo i siromašniji seljaci bili su pogođeni tim promenama, naročito u ugarskim zemlja.ma. Polovina seljaka ostala je bez zemlje do 1848. zbog rasprodavanja imanja radi smanjivanja radne obaveze, i isplaćivanja nameta. Sada je niže plemstvo bilo na gubitku. Radne obaveze su za njih bile jedini način da sakupe letinu, a seljaci su nastojali da, koristeći sopstvenu zemlju pre za stočarstvo nego za poljoprivredu, izbegnu plaćanje desetka.

U deceniji centralizma koja je sledila ukidanje stare hijerarhije nacija u Transilvaniji u najmanju ruku je učinila Rumune jednakim sa Mađarima i Nemcima. Četrdesetosmaši su se povukli iz javnog života ili su se u izgnanstvu pridružili svojim istomišljenicima iz kneževina, ali ideja o rumunskoj naciji se održala . . Zagovornici istinskog jugoslovenstva među Južnim Slovenima bili su regrutovani iz redova intelektualne elite i mladih idealista. U Zagreb u su oni veličali južnoslovensko kulturno jedinstvo, služeći se njime kao potporom hrvatskih težnji. I u Beogradu su mnogi među obrazovanim omladincima istovetno prihvatili ideju o zajedničkom jeziku i agitovali u njenu korist, ali je njihova koncepcija zajedničke nacije bila usredsređena na autonomnu Srbiju. Nisu bili vol jni da se odreknu naziva koji je već bio usvojen za njihovu državnost u usponu radi dvosmislenog ilirskog imena. Zagrebački narodnjaci uskoro su prihvatili naziv Jugosloven, mada su mnoge Gajeve pristalice na kraju ipak prihvatile - Hrvat. U vezi sa tim bilo je odstupanja, nesporazuma i nesuglasica. Sekularizovanu ideju jezičkog jedinstva, mimo i iznad verske pripadnosti, često je bilo teško prihvatiti . Ipak, ugledni pisci iz oba naroda sporazumeli su se marta 1850. u Beču o zajedničkom književnom jeziku.

B A L K A N S K E D R Ž A V E P O D O S L A B L J E N I M U T I C A J E M S I L A , 1856-1878 .33

Međunarodni poredak u postnapoleonskoj eri zasnivao se na principu legitimiteta. Revolucionarne pobune bile su suzbijane do Rata za n ezavisnost u Grčkoj, kada je legitimitet istinski kršen odvajanjem grčke države od Osmanskog carstva. Kada se Belgija namah odvojila od Nizozemske, sile (ili međunarodna zajednica u sadašnjem smislu ovog pojma) su odlučile da očuvaju princip sprovodeći promene u skladu sa njim, uključujući i imenovanje novih legitimnih vladara.

Velika Britanija, Francuska, Austr ija, Pruska i Rusija bile su garantne sile za Belgi ju, dok su u grčkom slučaju Britanija, Fran cuska i Rusija bile jemstvenice i zaštitnice. Pariski kongres je 1856. proširio taj princip na autonomne balkanske kneževine. Njihov status, ranije potvrđen u sporazumima između ruskog cara i njihovog zakonitog suverena sultana, od tada je jemčilo sedam sila. Pijemont — Sardinija postao je novi član kon c e r t a evropskih sila.

Tokom naredne dve decenije poremećen je konce r t , ali ne i sistem na kome se zasnivao. Podele nastale između sedam sila omogućile su njihovim štićenicima da preduzmu uznemirujuće korake. Pruska i Pijemont bili su zaokuplleni ostvarivanjem cil jeva ujedinjenja Nemačke i Italije u ime upravo drugog (i podrivajućeg) principa — načela nacionalnosti. I dok je Pruska makar vodila računa o postojanju drugih nemačkih vladara, pijemontski stav prema suverenima ostalih italijanskih država b io je revolucionaran. Austrija i Rusija suočavale su se sa sve češćim zaverama i pobunama ugarskog i pol jskog p lemstva, koje su takođe bile zasnovane na načelu nacionalnosti.

Pokret za italijansko ujedinjenj e oduševio je južnoslovenske, grčke i rumunske nacionaliste. Među vslikim silama jedino je Fran cuska pod Napoleonom III bila spremna da udovolji zahtevima novonastalih nacija i da prepravi političku kartu Evrope. Francuski razlozi bili su kako stvar ideologije tako i žel je za većim uticajem. Drugo carstvo bilo je uvaže no, mada ne baš „legitiman", član evropskog konce r t a . Težilo je da preuzme glavnu ulogu, u čemu mu je u početku, u nadi da će povratiti uticaj koji je izgubila na Balkanu posle Krimskog rata, pomagala Rusija.

Međutim, Rusija nije imala jasno definisanu politiku prema Balkanu. Njeni odnosi sa Francuskom zahladili su posle poljskog ustanka iz 1863, kada se okrenula Pruskoj, tako da je, u poređenju sa brita nskom ili francuskom politikom, bilo teško govoriti o nekoj „ruskoj politici". Ministri, ambasadori i generali nadmetali su se u dodvoravanju caru, stvarajući međusob no suprotstavljene klike, čak delujući jedni protiv drugih. Takva unutrašnja suparništva slabila su međunarodni položaj Carstva. Nasuprot razgranatoj panslavističkoj agenturi, njihovim idejama i težnjama, uticajnim na n ivou carske ambasade u Carigradu, najviši krugovi Ministarstva i nostranih dela nisu bili vol jni da preduzmu bilo kakvu akciju bez podrške neke druge sile.Austrija je bila najuporniji zaštitnik postojećeg stanja i sultanovih suverenih prava, uvek spremna da se umeša kada su ta prava bila ugrožena. U tome su je ometali mnogobrojni problemi i sprečavale Francuska i Rusija. Ona je posustajala u borbi za hegemoniju nad nemačkim zemljama, slabljena porazima i ustavnim eksperimentima koji su uvek preduzimani povodom ugarskog problema. Balkansko poluostrvo bilo je tokom šezdesetih godina 19. veka središte delovanja itali janskih, ugarskih i poljskih nacionalista, ruskih panslavista, italijanskih, francuskih i pruskih diplomata. Svi su oni nastojali da prouzrokuju krizu koja bi posredno olakšala ostvarivanje njihovih ciljeva. Pri tom su svi bili u vezi sa raznim pokretima i vladama na Balkanu. Godine 1866. ukazala se najbolja prilika koja, međutim, nije ostvarena jer različiti

34

balkanski učesnici nisu bili spremni, ujedinjeni ili dovoljno smeli za ostvarenje svojih velikih planova. Uprkos svemu, oni su stvari uzeli u svoje ruke. Već su imali sopstvene diplomatije i uspeli su da u izmenjenim uslovima koriste i međunarodni protektorat. Svrgavajući i birajući svoje vladare i donoseći nove ustave, davali su do znanja da nisu više spremni da prihvataju ustanove u vidu dara od sizerene Porte ili drugih sila zaštitnica. Baš kao i Italija za vizionare iz risorđimenta Balkan je prihvatio geslo u č i n i t o s a m , sprovodeći takvu politiku preko svojih vladalaca, okuraženih političkih grupacija u skupštinama i plebiscitom. Podeljene, kakve behu, sile su bile voljne da se ogluše o te težnje, prevazilazeći takvim stavom sopstvenu neslogu.

Balkanske države pokušavale su da se ophode kao suverene, njihovi vladari usvajali su evropsko držanje, akreditovali i primali kvazidiplomatske agente, zaključivali saveze, pristupali međunarodnim tehničkim organizacijama, kovali sopstveni novac. Simbolični značaj bio je ravan stvarnim prednostima. Ugovori zaključeni 1867. odnosili su se na vojne operacije i zajedničke diplomatske akcije, oko jezgra grčko-srpskog saveza, radi saradnje u pripremama ustanaka u Osmanskom carstvu. Njima nisu bila razrešena teritorijalna pitanja, osim što su iznesene najmanje i najveće težnje njegovih učesnica. Pri tom su uzimane u obzir i želje stanovništva i uspostavljanje bugarske države.

Nove države ozakonjivale su tekovine pobuna i revolucija, postavljajući temelje za njihov dalji razvoj. Mada su iznikle iz etniciteta, evropsko ustrojstvo nametnuli su im Srbi, Gr ci i Rumuni školovani u inostranstvu i l i strani savetodavci. Ratovi i revolucije pojačali su, i pored liberalne terminologije, težnju za uspostavljanjem centralizovanih birokratskih monarhija. Međutim, ustavni spor se i dalje u osnovi vodio oko pitanja jakog monarha ili oligarhije. I mada je novo birokratsko uređenje sve više tuđilo selo i seljaštvo od grada i države, monarh i oligarhija međusobno su se nadmetali o naklonost seljaka. To je bio slučaj naročito u izrazitije egalitarističkim društvima proisteklim iz neposredne osmanske vlasti, gde su zemljoradnici dobili u posed zemlju koju su obrađivali, oligarhija potekla sa sela, a seljak uskoro st ekao pravo glasa.Jednakost pred zakonom očigledno nigde nije ukinula ekonomske razlike. Zbog eksplozije stanovništva koja se zbila posle 1860, seljaci su imali sve manje zemlje, dok su istovremeno postajali v i š e j ednak i .

U Grčkoj kralj Oton, i pored toga što je prihvatio ustavnost belgijskog tipa, u praksi je izneverio ustavne principe tako da je vladao tutorišući, preko stranke svojih pristalica. Mihailo Obrenović i Aleksandar Jovan Kuza u Moldaviji-Vlaškoj ugledali su se u vladanju na Drugo carstvo u Francuskoj. Oni su hteli takve ustavne instrumente koji usr edsređuju moć u vladarevim rukama, pošto su smatrali da samo prosvećeni despotizam može da prevaziđe samodovoljnost oligarhije i uzdigne materijalni i kulturni nivo njihovih zemalja. Bili su to dobronamerni autokrati čiji su ciljevi bili veći od njihovih mogućnosti.

Balkanski vladari podržavali su nacionalizam javnosti svojih zemalja i bili su njegovi taoci. Snage njihovih država nisu bile ravne ekspanzivnoj spoljnoj politici koju su vodili . Pri tom su morali da se suoče sa novom, obrazovanijom i mnogobrojnijom generacijom političara, k oja je ujedno bila i nacionalistička i liberalna; apsolutizam se približavao kraju. Iako su stupili na prestole nošeni talasom slave i nikada nisu doživljavani kao tirani, pomenuti balkanski monarsi nestali su sa političke pozornice do kraja šezdese tih godina veka. Oton je svrgnut 1862, Kuza je abdicirao 1866, a Mihailo Obrenović je 1868. ubijen.

35

Posle njihove vladavine ostaje, makar na papiru, uspostavlena vladavina po liberalnom ustavnom obrascu. Sprovođen nepotizmom, tutorstvom nad ustanovama i raznim zloupotrebama, taj je sistem ipak postepeno uvodio države Balkana u praksu parlamentarne vladavine. To se nije drgađalo samo kada su liberali imali vlast već po nekad i za vreme konzervativaca koji su prethodno bili opozicija liberalima i pribegavali parlamentarizmu zarad evropejstva i poretka. Kruna je, takođe, zadržala značaj nu ulogu umiritel ja.

Nacioializam je, pre svega, bio gradska pojava, potekla iz potrebe kulturne identifikacije. Nacionalna svest bila je predstavljena kao ponovno buđenje, koje se pozivalo kako na narodnu prošlost tako i na budućnost, čak i onda kada je to značilo pretvaranje srednjovekovne prošlosti u savremeni mit. Veza između etničkog identiteta i vere dovela je d o podređivanja Crkve novim državama, što su postigle na Zapadu obrazovane elite, bez mpogo osećanja za pravoslavne tradicije. Pošto su se moderne države odvojile od Osmanskog carstva, smatralo se da domaći episkopi ne mogu dal je ostati pod jurisdikcijom vasel jenskog patrijarha, sa sedištem u sultanovoj prestonici, koji je bio deo osmanskog sistema vlasti i koji je, u svakom slučaju, postao oličenje helenstva.

Ironijom sudbine grčka država prva je odvojila svoju Crkvu od Vaseljenske patrijaršije. I mada su posle izves nog vremena kanonske veze bile obnovljene, a autokefalnost i zvanično podarena, grčka vlada je zavladala Crkvom prema obrascu koji je više bio luteransk i nego pravoslavan, uz novo tumačenje autokefalnosti zasnovane na političkoj nezavisnost i.Prihvaćena je i bila neka vrsta načela cujus regio ejus religio(čija je zemlja , njegova je i vera). Tako je bilo sve do Berlinskog ugovora 1878, koji je davao veća prava verskim manjinama u novopriznatim nezavisnim državama. Ovo načelo bilo je povezano sa političkom moći, ali možda još viš e sa posedovanjem zemlje. Balkanske države su videle svoju iredentu u hrišćanskom seljaštvu u osmanskim zemljama, podređenom muslimanskim zemljoposednicima.

O t o n o v p a d i s t u p a n j e Đ o r đ a I n a p r e s t o

Otonova popularpost u Grčkoj naglo je počela da opada posle proslave njegovog srebrnog jubileja. Ustav je pretvorio u oruđe kraljevske autokratije; odbačen je svaki privid ustavne vladavine. Preostali značaj ni političari behu poslati na diplomatske dužnosti izvan zemlje, predsednici vlada bili su samo figure, pa ipak kralj , zaokupljen pojedinostima, nije mogao da donosi brze odluke. Mlađoj i bolje obrazovanoj generaciji političara nije mogao da ponudi uspehe u spoljnoj politici, a ni učešće u vladi.

Mada je do šezdesetih godina veka opozicija stasala, Otonu je, da je našao pravoslavnog naslednika, mnogo toga moglo da bude oprošteno. Nije imao dece, a njegova mlađa braća nisu smatrala grčko nasleđe vrednim odricanja od svog katoličanstva. U nedostatku muškog potomstva, kral j je imao ustavno pravo da predloži naslednika parlamentu, ali Oton nije ništa preduzeo. Iako Grčka ne bi mogla mnogo da učini u toku rata u Lombardiji 1859, dogodilo se da kralj i narod više nisu delili ista osećanja kada su se vodile bitke kod Solferina i Mađente. I dok je javnost oduševl jeno podržavala italijansko ujedinjenje, Oton Bavarski je bio naklonjen Austriji .

Izbori iz 1860. bili su toliko manipulisani da novi kabinet, koji se sastao februara 1861, nije imao nikakvog autoriteta. Takav kabinet naglo se ustremio na učesnike studentskih demonstracija i vojničkih zavera. Bila je to sudbonosna godina za Balkan; osmanski garnizoni su se i dalje nalazili u

36

Srbiji i došlo je do bombardovanja Beograda, a crnogorski knez Nikola (1841-1921) 4 ratovao je sa hercegovačkim Osmanli jama.

Oton se nadao da će još jednom uspeti da usmeri pažnju javnosti na Ve l i ku i de ju i spase se tako što bi se upustio u spol jne poduhvate. Pregovarao je sa Srbijom, Crnom Gorom, čak i sa garibaldincima. Velika Britanija pokušala je da ga podmiti nudeći mu Jonska ostrva. Time bi ona ubila dve muve jednim udarcem, oslobađajući se pomenutih ostrva, na kojima više nije mogla da vlada, i jednovremeno obavezujući Otona da ne o t vara i s t očno p i t an j e — koje se svodilo na pitan je oduzimanja od već pritisnutog Osmanskog carstva. Kral j Oton je ponudu odbio, okrenuo se Rusima, izazvao ogorčenje Britanaca, ali nije uspeo da pridobije opoziciju.

Otonovi raznovrsni pokušaji nisu dali rezultate. Pošto je knez Mihailo prihvatio sporazum koji su ponudile sile, knez Nikola je bio primoran da sklopi mir sa Turskom, a Garibaldi nije ni učestvovao u pomenutim akcijama. Ali, grčki kral j je zato navukao na sebe neprijatel jstvo sve tri sile zaštitnice: Britanci su sumnjali u njegove antiosmanske poteze, Francuze su uznemiravale njegove naklonosti prema Austriji , dok je Ruse brinula činjenica što on nije imao pravoslavnog naslednika. Ironijom sudbine, grčka javnost smatrala ga je odgovornim zbog gubitka naklonosti sila zaštitnica; ona se slagala sa većinom njihovih zamerki.

Oton je u oktobru pošao u obilazak zeml je s namerom da suzbije gradske nemire koje su organizovali političari, veterani i studenti, uz blagonaklonost vojske. Međutim, samo ih je pojačao. Za vreme njegovog odsustva iz prestonice atinski garnizon se pobunio i vlada je zaključila da je svrgavanje kral ja neizbežno. Kada je njegova jahta ponovo uplovila u atinsku luku, već je bila oforml jena privremena vlada. Oton je bio zbačen. Ustavotvorna skupština je sazvana da bi donela novi ustav. Predstavnici sila savetovali su Otonu da na to pristane. Prešao je na britansku krstaricu, sa koje je izdao proklamaciju da napušta vol jenu zemlju kako bi se izbeglo krvoproliće.

I pored toga, Otonovo zbacivanje pokvarilo je dogovore triju sila, čemu je pomoglo i njihovo jasno nagoveštavanje da su one izgubile interesovanje za njega. Privremena vlada je organizovala nešto što se može nazvati samo poluzvaničnim plebiscitom, kako bi dala podršku svome izabraniku Alfredu, drugom sinu kral jice Viktorije (budućem vojvodi od Edinburga i vladajućem vojvodi od Saks-Koburga i Gote). Gest je bio simboličan, pošto je princ bio diskvalifikovan samim tim što je bio član vladajuće kuće jedne od sila zaštitnica. Sile su potvrdile svoj autoritet izborom princa Vilhelma Danskog (1845-1913), čija se sestra Aleksandra upravo udala za princa od Velsa. Kada se sastala, Ustavotvorna skupština mu je formalno ponudila presto, proglašavajući ga punoletnim iako još nije imao osamnaest godina. Tako se, bez regenata, iskrcao u Grčku oktobra 1863, da bi se proglasio kral jem pod imenom Đorđe I (bilo je to njegovo poslednje ime i jedino koje je bilo moguće grecizovati).

U martu 1864. Velika Britanija podarila je Jonska ostrva Grčkoj, u nameri da ih se na lep način otarasi, zatomi grčki iredentistički zanos i zaustavi širenje ruskog uticaja. Bilo je to prvo uvećavanje nezavisne Grčke za 5.211 kvadratnih kilometara i četvrt miliona stanovnika, izloženijih zapadnim uticajima od ma kog drugog dela Kral jevine. Novi vladar je posetio ostrva, čiji su se poslanici prikl jučili Ustavotvornoj skupštini u Atini.

Potom je Grčka svojim ustavnim sistemom isprednjačila među balkanskim državama, i to ne samo zato što joj je uzor za novi ustav bio izvorni belgijski model već i za to što je postala jedna od prvih zemal ja (ne samo na Balkanu) koja je usvojila pravo glasa za sve muškarce. Ustavotvorna

37

skupština je zasedala od kraja 1862, predvođena trgovcima i zemljoposednicima, ali i sa glasnim učešćem radikalskih poslanika osnaženih dolaskom Jonjana. Ustav iz 1864, na kome se u novembru zakleo kral j Đorđe, zaveo je parlamentarni režim, zasnovan na jednodomnoj skupšti ni, čiji je saziv biran na četiri godine neposrednim i tajnim glasanjem.

Kruna je ipak zadržala jedan značajan prerogativ - da imenuje i smenjuje ministre, kao i da raspušta skupštinu. I novi monarh i novoproglašeni ustav bili su dugovečni. Kral j Đorđe je lično i ženidbom ruskom velikom kneginjom Olgom pribavio korisne dinastičke veze svojoj vladavini koja će trajati duže od pola veka. Okončano je ranije razdoblje partija i političara vezanih za britanske, francuske i ruske poslanike, mada su partije i dale bile uglavnom grupe okupl jene oko istaknutih političara zaokupljenih trkom za položajima. Ove zvanične dužnosti obezbeđivale su politički uticaj onima koji bi ih obavljali i omogućavale pokrovitel jstvo nad potčinjenima. Država je bila značajna kao izvor zaposlenja i zato su izbori bili poprište bezobzirnog nadmetanja. Smenjivanje koalicija, koje nisu mogle da postignu stabilnu parlamentarnu većinu, povećalo je značaj krune.

Prvobitno, neka vrsta zaštite od posredovanja vlasti u doba poznoosmanske slabe vladavine, odnosi patron-klijent usvoj eni su i u parlamentarnom sistemu. Puno učešće stanovništva u izborima os nažilo je, preko obaveza koje su poslanici primali u odnosu na svoje glasače, stare klijentske mreže koje su postojale čak i kada je kratkotrajna državna služba mogla biti najviše što je moglo da se dobije. Stalno društveno unapređivanje kroz takvo obnavl janje državnog aparata osnažilo je uticaj viših slojeva na klijentele, mada im država za uzvrat nije pružala ništa više od uvaženosti i uticaja. Zahtevi prema političarima bili su takvi da ih se srazmerno mali broj obogatio na račun države. Takva preuranjena i gruba demokratizacija stvorila je uravnotežene odnose između društvenih slojeva u jednom u osnovi otvorenom društvu, dok je aktivna štampa delovala kao njegova zaštita od najtežih povreda sistema.

Socijalna stabilnost sela pobol jšana. je agrarnom reformom iz 1871. godine. Otklonjene su primedbe stranih kreditora na raspodelu nacio nalnih poseda bez njihove saglasnosti, a raspodela državne zeml je je konačno ozakonjena i dovršena. .Uprkos tome što je veći značaj pridavan proizvodima za trgovinu, mali višak pol joprivrednih proizvoda nije bio dovol jan da obezbedi kapital za promene u strukturi proizvodnje. Deo tih prihoda bio je upotrebljen za krčenje šuma, unapređivanje državnog zeml jišta koje je ostavljeno na ugar, ili je bio ulagan u povećanje proizvodnje; bilo je malo promena u strukturi, prirodi vlasništva ili načinu proizvodnje.

Ekonomijom su vladale finansijske mreže. U celini je to bio kapitalizam malog opsega nastao oko mesne hijerarhije, čiji su profiti ponovo bili ulagani u trgovinu i kredite. Grčki kapitalisti bili su povezani sa preduzetnicima iz grčkog rasejanja iz Osmanskog carstva i drugih zemal ja, koji su od kasnih šezdesetih godina veka počeli naveliko da ulažu u Grčkoj. Bili su usmereni da ulažu konzervativno (u tercijarni sektor, narodnu banku i gradske zgrade) ili špekulativne (u imovinu, deonice, razmenu). Doprineli su tako modernizaciji , razvoju Atine, čak i kvantitat ivnom povećavanju poljoprivredne proizvodnje, ali ne i industrijalizacijn zeml je. Tradicionalni kreditni sistem je bio zatvoren, sa malo kapitala uloženog na duži rok ili u industriju.

Ekonomski napredak bio je spor, ali siguran. Posle Krimskog rata britanski i francuski interesi na Bliskom istoku su povećani, stvarajući ekonomski zamah bez premca. Grčki preduzetnici su se time okoristili , i to uprkos napetostima s Osmanskim carstvom i razvoju nacionalizma na

38

Balkanu. Grci su i dal je imali značajnu ulogu u trgovini balkanskih zemal ja i u većem delu saobraćaja Crnog mora i Dunava, U Egiptu i Osmanskom carstvu, u tanzimatskoj eri, grčke zajednice su se ekonomski razvile, poslujući u bankarstvu i partnerstvu sa zapadnim preduzećima.

To se osećalo u Kral jevini zahvaljujući tešnjim vezama sa spol jašnim helenstvom. Ulaganje je raslo uporedo sa dosel javanjem u zemlju stanovništva iz ostalih delova Balkana i Osmanskog carstva. Tako se stanovništvo povećalo sa 850.000 u 1840. na preko milion krajem Otonove vladavine. Atina tog vremena bila je grad od oko 30.000 stanovnika, u njoj su bile koncentrisane državne službe i veći deo ekonom skih aktivnosti zemlje, zajedno sa mnoštvom javnih građevina koje su izgradili dobrotvori iz rasejanja. Ona je, takođe, konačno postala kulturno središte helenstva, dok je Carigrad ostao njegovo ekonomsko središte.

Iako je Grčka bila iskl jučena sa najvećih evropskih tržišta, imala je pristupa na Levantu, tako da je uglavnom bila zadovol jna delatnošću Nacionalne banke. Luke i putevi su prošireni, mada nedovol jno. Iredentizam je odnosio veći deo državnih prihoda i izazivao javne raspre. Taj je pokret bio u službi V e l i ke i de j e , zamisli koja je ponudila sintezu klasične starine, vizantijskog nasleđa i moderne Grčke. Ve l i ka i de ja je bila ideologija slična risorđimentu. I kao što je risorđimento bio parola onih koji su posle 1861. sebe poistovećivali sa konačnim sjedinjavanjem zeml je, tako je i u Grčkoj V e l i ka i de ja donela veličanstvenu viziju vladajućoj klasi. Ve l i ka i de ja je različito tumačena, ali je stvarno uporište imala u grčkom stanovništvu u nekoliko oblasti Osmanskog carstva. Poslovna elita tih krajeva bila je u ekspanziji , neprekidno podsećajući time Grčku na to koliko je istinski skučena.

Nestao je uticaj Rusije, sile koja je najviše mogla da podstiče takve ambicije, ali je Atina i dal je računala na rusku podršku kada je u leto 1866. izbio ustanak na Kritu. Povremeni ustanci, praćeni nasil jem nad stanovništvom, na ostrvu za čije ujedinjenje sa Grčkom velike sile nisu želele ni da čuju, podstakli su Atinu da se šezdesetih godina približi Beogradu, radi zajedničkog pokušaja za osamostal jenje čitavog Balkana od osmanske vlasti.

Kada je kritska skupština septembra 1866. proglasila uniju sa Grčkom, na celom Balkanu zavladalo je uzbuđenje. Grčka vlada dozvolila je slanje na ostrvo pomoći, oružja i dobrovol jaca, uključujući i oficire. Da bi bio oslabljen pritisak na Krit, izazvani su ustanci na severu, u Epiru, Tesaliji i Makedoniji. Međutim, Grčkoj nije bilo dopušteno da uđe u rat, tako da je Krit bio opustošen. Grčka je imala velike troškove, nije dobila ništa osim desetina hiljada izbeglica sa Krita. Turska je, takođe, imala velike gubitke, finansijske i vojne. Grčka je početkom 1869. morala da pristane na uzdržavanje od pružanja bilo kakve dalje pomoći pobunjenicima u osmanskim zemljama. Ustanak je najzad ugušen, a velike sile odlučile su da Krit treba da postane povlašćena provincija Osmanskog carstva, sa posebnim statusom.

Od A l e k s a n d r a K a r a đ o r đ e v i ć a d o M i h a i l a O b r e n o v i ć a

Knez Aleksandar je, u razdoblu posle Pariskog mira, kada je uticaj Rusije znatno umanjen u korist Austrije, pokušao da uveća svoju moć u Srbiji . Ali 1857, kada je pokušao da izmeni Sav et, njegovi protivnici su iskoristili novi međunarodni status Kneževine da apeluju na predstavnike velikih sila. Tako je knežev manevar propao, zbog čega je izgubio sav svoj prestiž.

39

Ustavobranitel ji su odlučili da ga zbace, ali da bi uklonili kneza, koga su sami izabrali, bila im je potrebna javna podrška koju bi izrazila jedna skupština.

Za ostvarenje takvog plana bila im je potrebna pomoć mlade beogradske inteligencije, koja je, poput svojih vršnjaka u Atini, bila liberalna i nacionalistička. Liberali su verovali da jedna nacija, kakva je njihova, sa slavnom srednjovekovnom prošlošću, treba da ima svoju nezavisnu državu, savremenu i suverenu. Želeli su takođe skupštinu, ali u obliku institucionalizovanog predstavničkog tela. Podržali su ih tvrdokorni obrenovićeviki prvaci koji su žudeli da se osvete za sve nanes ene uvrede.

Donesen je Zakon o Narodnoj skupštini, kojim su bliže određeni sastav i izborni postupak institucije koja je do tada bila tradicionalno sazivana kada je to vladi bilo potrebno. Zakon je trebalo da važi samo za vreme trajanja jednog skupštinskog saziva, a ovlašćenja ove skupštine svodila su se samo na davanje mišl jenja o pitanjima iznetim pred poslanike. Garašanin i oligarsi, sa jedne, i l iberali i obrenovićevci, sa druge strane, nisu imali iste planove za vreme posle uklanjanja kneza Aleksandra.

Sastavši se, decembra 1858, u revolucionarnom raspoloženju, sa vođstvom koje su preuzeli liberali , skupština je zatražila kneževu ostavku. Kada ga je Garašanin i stvarno zbacio, sklonivši ga u sigurnost osmanskog garnizona u Beogradskoj tvrđavi, Skupština je odlučila da za kneza proglasi Miloša Obrenovića. Vlada je bila zatečena i mogla je samo da zahteva stvaranje privremenog namesništva dok Porta ne potvrdi proglašenje novog vladara. Skupština je, predvođena liberalima, okončala vladavinu ustavobranitel jske oligarhije, Austrija je želela da se umeša i ponovo uspostavi stari poredak; Francuska i Rusija su joj se suprotstavile; knez Mil oš je više od godinu dana čekao da Porta potvrdi njegov izbor.

Upravo pred povratak kneza Miloša liberali su uspeli da proguraju zakon kojim je Narodna skupština pretvorena u stalnu instituciju, čije su poslanike birali samo poreski obveznici, ali koja je imala jedino savetodavnu ulogu. Pošto je zvanično potvrđen, Miloš se januara 1859. vratio u zeml ju, posle gotovo dvadesetogodišnjeg odsustvovanja. Imao je skoro osamdeset godina, sve mu je bilo oprošteno, ali on ništa nije zaboravio, baš kao što ništa novo pije ni naučio. Smatrao je pogodnim da pusti da sistem iz 1838, bude baš od „naroda" uništen. Ostareli knez je imenovao liberale na visoke dužnosti, i to ne zato što se slagao sa njihovim idejama već da bi nagradio one koji su omogućili njegov povratak. Knez je hitao da osnaži svoju vladarsku moć i pruži neka zadovol jenja seljaštvu.

Mada je još 1830. dobio nasledno kneževstvo od sultana, Porta je ponovo potvrdila Miloša i njegove naslednike. Miloš je kroz Skupštinu sproveo Zakon o nasleđu prestola i još jednom izneo pomenuto pitanje u Carigradu. Knez je bio istinski zabrinut da bi zelenaštvo moglo da potkopa seljačko gazdinstvo. Pošto su se liberali i konzervativci, kako su nazvani nekadašnji ustavobranitel ji , sporili oko rešenja tog problema, a pri tom nisu nudili brzo rešenje, knez se ponovo odlučio na kratkoročne mere — pružanje olakšica na zajmove iz fondova mesnih vlasti i uspostavl janje niske kamatne stope od 12%, pri čemu je trebalo obezbediti jemstvo dvojice l judi od ugleda.

Miloševa restauracija pretvorila se u narodni pokret protiv birokrata i zelenaša, što je njemu dobrodošlo pošto mu je bila potrebna podrška u nastojanjima da se oslobodi Porte i birokrata. Do svoje smrti, u jesen 1860, Miloš nije dopeo narodu čuda očekivana od sel jačkog kneza, no ipak je predstavljao legendu, uprkos tome što i liberali i konzervativci u njemu tada nisu videli ništa drugo do starog, samovoljnog despota.

Mihailo M. Obrenović III (1823-1868) imao je trideset sedam godina kada je po drugi put stupio na presto. Stekao je visoko obrazovanje i mnogo

40

proputovao za vreme koje je proveo u izgnanstvu, te je delio težnje onih Južnih Slovena koji su, probuđeni događajima u Italiji , snivali oslobođenje od strane vladavine i ujedinjenje. Knez Mihailo je želeo da pripremi svoju zeml ju za ulogu jugoslovenskog Pijemonta, kao, i da ujedini Balkan radi konačnog rata za oslobođenje. Svestan nerazvijenosti Srbije, smatrao je da jedino prosvećeni apsolutizam može da stvori potrebne preduslove za vladavinu zakona i materijalno blagostanje.

Pošto je propao njegov pokušaj da stvori vladu udruženih konzervativaca i liberala, sa vladom tehnokrata započeo je da reformiše ustanove u skladu sa svojim pogledima. Potom se okrenuo iskusnom Garašaninu, koji se 1861. vratio na čelo vlade konzervativaca, kojima su liberali bili u lojalnoj opoziciji . No, ovi nazivi nisu značili mnogo bilo kom e u zemlji, izuzev obrazovanim Beograđanima. Uticajni l judi u unutrašnjosti bili su povezani za jednu od dinastija. K neževa politika pomirenja, za kojom je usledila vladavina uz pomoć najboljih raspoloživih mi nistara, bez obzira na njihovu rani ju političku pripadnost, uglavnom nije bila shvaćena. Videli su da knez vlada zajedno sa karađorđevićevcima koji su nekada svrgavali kneževe Obrenoviće, ali su njih i karađorđevićevci smatrali otpadnicima pošto su služili Obrenovićima.

Porta se nije protivila Mihailovim namerama da promeni Ustav, ali je zahtevala da ga i dal je formalno dariva sultan. Knez upravo to nije želeo. Zato je Mihailo izabrao sopstveni put — formalno ne menjajući Ustav iz 1838, onga je ipak izdavanjem mnogih organskih zakona u osnovi izmenio. Novi zakon o Narodnoj skupštini zamenio je onaj iz 1859. go dine. Sa nepromenjenim glasačkim telom i istovetnom savetodaviom ulogom, Skupština je bila manja i podložna većem uticaju. Tri skupštine za vreme njegove vladavine pokazale su poslušnost i privukle neznatnu pažnju birača.

Savet je pretvoren u nadzornika zakona i finansija, potčinjenog knezu, te je, pošto je sačuvao zakonodavne funkcije, u stvari vladaru predao zakonodavstvo. Kabinet je institucionalizovan kao Savet ministara, koji se nalazio na čelu birokratije koja je sada služila državi, a nije vladala njome. Uvođenje vladarskih ukrasa i dvorskog protokola bilo je znak da je, iako je njegova vladavina bila zasnovana na zakonima, Mihailo Obrenović sam nosio teret države.

Nije tražio spoljnu podršku. To je uslovilo, iako je u početku pozdravljan kao spasilac zemlje željne reda, postepeno gubljenje popularnosti. Institucionalno snaženje vladara nije bilo ono čemu su se nadali liberali. Njihovo neraspoloženje nije moglo da se slobodno izražava. Zato su se okrenuli protiv kneza. Istovremeno su konzervativci postali nezadovoljni autoritarnošću ministara koji su se predugo nalazili na položajima. Nezadovoljstvo se proširilo na celokupnu inteligenciju, zahvativši čak i seljake koji su plaćali dažbine i služili vojsku spremajući se za rat koji nikako nije dolazio. Ipak, Mihailo je bez ograničenja vladao osam godina.

Najveće njegovo dostignuće bilo je stvaranje Nar odne vojske 1861. godine. Novinu je predstavljalo to što su seljaci obučavani u blizini svojih sela, tako da nisu duže odvajani od zemlje. No, Narodna vojska je, i pored toga što nije iziskivala ni održavanje kasarni ni nabavljanje uniformi, morala da bude naoružana. Pošto Turska i Austrija nisu dozvoljavale uvoz oružja, ono je moralo da bude švercovano preko Rumunije. Knez Mihailo je verovao da je stvorio pravu armiju. Romantična ideja da je dovoljno svakom seljaku dati pušku i pružiti osnovnu obuku održala se sve dok 1876. nije stavljena na probu. U međuvremenu, narodna vojska je ostavila snažan utisak. Na papiru je brojala 50.000 aktivnih vojnika, starih između dvadeset pet i trideset pet godina, i 40.000 starijih rezervi-sta. Strani stručnjaci su verovali da Srbija

41

može u vreme ra-ta da mobiliše 150.000 vojnika. U njenu vojnu snagu verovale su i Porta, i velike sile, a još više srpska javnost koja je ponovo bila obuzeta idejom o narodnom oslobođenju.

Sa državom uspostavljenom na određenoj teritoriji , u izmenjenim ekonomskim i prosvetnim uslovima, obavešteni mladi ljudi postali su osetljiviji na osećanje identiteta koji se širio preko granice u crkvenoj, trgovačkoj i intelektualnoj eliti Srba u habzburškim zemljama. I mada su verske razlike mogle da pokrenu seljaštvo protiv osmanske vlasti, nacionalizam se razvio kao svetovni i kulturni pokret u prosvećenom građanstvu. Intelektualci su jezik, narodnu kulturu, sećanja na predosmansku prošlost i verske simbole sjedinili u identitet izražen preko nacionalne države. Vera je bila samo sastavni deo svega toga, što objašnjava veze između Beograda i Zagreba uprkos razlikama između katoličanstva i pravoslavlja.

Pošto je od Srbije stvorio središte nacionalističkih delatnosti na Balkanu, Mihailo je uživao opštu podršku. Srbija je, po međunarodnom pravu, još bila deo Osmanskog carstva, ali je Porta, osim onda kada je slala carske komesare da presude u vremenima kriza, imala malo uticaja na njene unutrašnje stvari. Narodna vojska je predstavljala drugačiji slučaj. Mada Mihailo nije obelodanjivao svoje ratoborne namere, osmanskoj vladi su one bile poznate, pa je zato izvršila diplomatski i vojni pritisak na Srbiju.

Zbog povećane napetosti, dolazilo je do incidenata. Prilikom jednog takvog, koji se dogodio juna 1862. u Beogradu, ubijeno je jedno dete. Stanovništvo je zatim napalo Turke i oteralo ih u gradsku tvrđavu, sa koje je započelo topovsko bombardovanje. Bilo da je ono naređeno kako bi se srpska vlada zaplašila i pokorila, ili izazvano panikom koja je ovladala prepunom tvrđavom, tek bombardovanje je izazvalo veću uzbunjenost nego štetu. Za kneza Mihaila bio je to Božiji dar, pošto je mogao da naredi mobilizaciju i zahteva hitnu evakuaciju svih Turaka.

Ambasadori velikih sila sastali su se u Carigradu: Britanija i Austrija stale su uz Portu, dok su Francuska i Rusija podržale Srbiju. Naposletku je nađeno sporazumno rešenje: svi turski civili trebalo je da napuste Srbiju, dve manje tvrđave da se poruše, a četiri glavne da ostanu, sukobljene strane trebalo je među sobom da nadoknade nanese nu štetu. U ovim godinama oružanog mira švercovanje oružja preko Rumunije postalo je oprez nije, Turci su pojačavali svoje preostale garnizone, a knez Mihailo je nastavio da razvija svoje panbalkanske planove.

Srbi su nastojali da se pripreme za opšti ustapak protiv turske vlasti, naročito u Bugarskoj i Bosni, gde je bila moguća brza vojna intervencija. Mihailo js verovao u pravo nacija na samoopredel jenje, uveren u unutrašnju snagu balkanskih naroda i propadanje Osmanskog carstva. Priprem e za rat u osnovi nisu bile dovol jno ozbil jne, nisu ni u ekonomskom ni u društvenom smislu obuhvatale sel jaštvo, i nije se vodilo računa o etničkim svojstvima oblasti koje je val jalo podeliti .

Posle 1866. događaji su počeli da se odvijaju većom brzinom. Austrija je brinula da Srbija ne otvori i s t očno p i t an j e , dok je Turska, suočena sa velikim ustankom na Kritu i mogućim ratom sa Grčkom, strahovala od širenja ustanka na oblasti u unutrašnjosti Balkana gde je Srbija imala veliki u ticaj. Upravo je tada Mihailo Obrenović ponudio sultanu da odbranu utvrđenja poveri njemu. Uskoro je sporazum i pravno formulisan. Formalno ostajući sultanove, tvrđave su tada predate srpskom knezu, koji je, za uzvrat, posetio sultana i potvrdio vazalnu vezanost Srbije za Osmansko carstvo. Kada su turski garnizoni aprila 1867. napustpli Srbiju, jed ina preostala znamenja osmanskog suvereniteta b ili su danak i osmanska zastava koja se na Beogradskoj tvrđavi vijorila pokraj srpske. Srbija je samo formalno bila

42

vazalna država, toliko da je odmah počela da kuje sopstveni sitan novac i sklapa saveze.

Knez Mihailo je tada mogao da dovrši nacrt svojih balka nskih planova. Garašaninove razgovore sa hrvatskim katoličkim biskupom Josipom Jurajem Štrosmajerom (1815-1905) o zajedničkom jugoslovenskom entitetu, nezavisnom od Austrije i Turske, sa Srbijom koja bi preuzela vršenje diplomatskih i vojnih dužnosti, prihvatila je Narodna stranka u Zagrebu. Srbija je zakl jučila i odbrambeni savez sa Grčkom u slučaju rata s Osmanskim carstvom. Njime su bili predviđeni i planovi podele prema kojima bi se Srbija starala o Bosni i Hercegovini, a Grčka o Tesaliji i Epiru. Srbija je zaključila saveze i sa Crnom Gorom i Rumunijom.

Međutim, režim je u zeml ji gubio popularnost. Grupa tvrdokornih karađorđevićevaca osuđena je 1864. zato što su na narodnom nezalovol jstvu, podstaknutom uvođenjem poreza na prihod, kovali zaveru protiv vlasti. Neočekivano, Veliki sud je prihvatio njihovu žalbu na presudu. Zatečena, vlada je reagovala donošenjem Zakona o odgovornosti sulija sa retroaktivnim dejstvom. Takvo gaženje sudske nezavisnosti bilo je veoma loše primljeno.

Inteligencija je počela da gubi veru u kneza za čije je vladavine trebalo usredsrediti snage na nacionalističku spol jnu politiku, ali je za sve vreme malo učinjeno za oslobođenje zemlje, a bila je uz to i skupa. Rashodi za vojsku i diplomatiju predstavl jali su najveći deo povišenja od 61% u državnim troškovima u razdobl ju od 1858. do 1868, Držav ni prihodi mogli su se uvećati samo povećavanjem stanovništva, pošto je oporezovanje i dal je bilo zasnovano na tradicionalnoj glavarini. Smeo potez bio je preduzet 1861. kada je uvedeno progresivno oporezovanje prihoda, ali je i ono, usled opšteg otpora, napušteno posle tri godine. Deficit je i dal je pokrivan iz državnih rezervi. A pred sam kraj svoje vladavine Mihailo je razmišl jao o podizanju zajma u Londonu, za koji bi jemč io sopstveiim bogatstvom (nasleđenim od kneza Miloša).

Srbiji su još nedostajali ekonomska snaga i kulturni prestiž. Liberalska zamisao o državnom zajmu, radi pomoći prezadu ženim seljacima, promenjena je 1862. godine. Svim zalozima koji su bili pohranjeni u državnoj blagajni raspolagala je Uprava fondova, iz koje su izdavani krediti sa samo 6% jemstva. Kako ovaj fond nije imao ogranke van Beograda, njime su se više okoristili beogradski trgovci nego siromašni sel jaci. Ipak se pošlo napred.

Iako su razmatrani mnogi ekonomski i finansijski projekti, zbog nedostatka novca nisu mogli biti ostvareni. Snage Srbije nisu bile dovoljne za spoljnu politiku koju je vodila. S izuzetkom jedne topolivnice, industrija nije ni postojala. Samo je porast spoljne trgovine stvarno ukazivao na modernizaciju Srbije, nasuprot stalnim ograničenjima koja je trpeo komercijalni sektor. Urbanizacija je bila najvidljivji znak toga. Beograd, koji je 1864. imao samo 17.000 stanovnika, porastao je do odlaska Turaka 1867. na 25.000 stanovnika, dok je 8%-9% njegovih stanovnika predstavljalo političku, ekonomsku i kulturnu elitu države.

Kneževina je i u kulturnom pogledu zaostajala iza srpskih gradova u južnoj Ugarskoj. Pismenost je porasla sa 4,2% u 1866. na 6,7% u 1874, pošto se broj škola, učitelja i učenika stalno povećavao. Licej je ustupio mesto novoosnovanoj Velikoj školi (preteči univerziteta), koju je pohađalo trideset do četrdeset studenata, uglavnom prava. Verovatno značajnija i od samog osnivanja Narodne biblioteke 1858. je potpora koju su vlasti pružale javnim čitalištima.

Međutim, veliki balkanski polet uskoro je dosegao svoju najnižu tačku. Najbolje vreme za rat i pobunu mogla je biti 1866, kada je Srbija dobila tvrđave. Knez Mihailo je, poput većine poznavalaca prilika, verovao da će Austrija poraziti Tursku. Francuska i Rusija vršile su na njega pritisak da

43

se ne upušta u rat, što je on prihvatio svestan da je zemlja nespremna za rat. Ali, kada su on i njegovi saveznici bili spremni, vreme je već bilo prošlo. Posle austro-pruskog rata, Francuska se približila Austriji , a Rusija nije više bila spremna da podržava Srbiju u n jenim namerama. Sporazum između Austrije i Ugarske iz 1867. dao je novu snagu Habzburškoj monarhiji , a u to vreme Srbija je ulazila u političku krizu.

Neposredan povod krizi pružili su izgledi da se knez, koji je već bio razdvojen od žene i bez neposrednog naslednika, ponovo oženi. Garašaninovo protivljenje tome dovelo je do njegovog pada. Zemlja se nalazila u iščekivanju da Mihailo Obrenović donese veoma kritične odluke — da se ponovo oženi, stupi u rat i podari liberalne reforme. Sav Beograd je brujao o zaverama kada su juna 1868, prilikom jedne šetnje, kneza ubili zaverenici. Javnost je bila užasnuta. Knez nije zasluživao takav kraj. Uprkos tome, on je politiku Srbije uspešno vodio. Knez Mihailo nije imao zvaničnog naslednika; jedini muški potomak Obrenovića bio je Mihailov štićenik Milan, njegov rođak u četvrtom kolenu, koji se tada nalazio na školovanju u Parizu. Garašanin, koji nije obavljao zvaničnu dužnost, okupio je vladu kako bi sazvala Veliku narodnu skupštinu radi izbora privremenog namesništva, ali pukovnik Milivoj Blaznavac (1824—1873), ministar vojni, obrazovan u Austriji i Francuskoj, proglasio je, uz pomoć vojske, Milana za kneza. Potom je skupština samo formalno proglasila Milana M. Obrenovića IV, i istovremeno izabrala Namesništvo.

Blaznavac je u Namesništvu bio zajedno sa Jovanom Ristićem (1831 -1899), diplomatom, školovanim u Hajdelbergu i na Sorboni, koga su 1867. liberali pokušali da dovedu na Garašaninovo mesto kao predsednika vlade. Sledio je sporazum između Namesiištva i liberala. Predstava suđenja Mihailovim ubicama zadovoljila je zahteve javnosti za brzom osvetom; ono je bilo „politički ispravno" toliko da je optuživalo karađorđevićevce, a liberale oslobađalo svake optužbe.

Imenovan je predstavnički savetodavni odbor (Nikoljski odbor) radi izrade novog ustava. Ustav, koji je bio Ristićevo delo, prošao je kroz Narodnu skupštinu i proglašen je 1869. godine. Njime je Srbija definisana kao „nasled-na ustavna monarhija sa narodnim predstavništvom". Narodno predstavništvo ozvaničavalo je Narodnu skupštinu u kojoj su bili sjedinjeni izborni, predstavnički dom i imenovani senat. Dve trećine njenih poslanika birali su poreski obveznici (u koje nisu spadali samo malobrojni bezemljaši i vojna lica), dok je jednu trećinu birao knez među građanima „koji se odlikuju naukom ili iskustvom u narodnim poslovima". Skupština se sastajala jednom godišnje i delila je zakonodavnu vlast sa knezom.

Romantizam je ustupio mesto realističnosti. Balkanski savez se raspao pošto Srbija bez vladara nije više mogla da bude njegova predvodnica. Namesništvo je pokušavalo da poremeti diplomatsku ravnotežu između Austrije i Rusije, kao i političke odnose konzervativaca i liberala u zemlji. To mu je pošlo za rukom kada je novi ustav donesen mimo sultana. Namesništvo je progonilo sve one koji su predstavljali smetnju njihovoj politici umerenih promena — u dinastičkom pogledu njihovo ime bilo je ka r ađo rđ e v i ćevc i , a u političkom su kao takvi etiketirani r ad ika l i ili soc i j a l i s t i , koji su se upravo u to vreme pojavili na liberalnoj levici.

Pravi politički život je započeo onda kada su stranke počele da se šire i u unutrašnjosti zemlje. Ustav je liberale učinio preovlađujućom snagom u skupštini, pošto su konzervativci bili stranka prošlosti. Međutim, pošto je 1872. postao punoletan, Milan je pokušavao da vlada uz njihovu pomoć. Posledice su bile zaniml jive. Podnošljive političke prilike, pova generacija inteligeicije i iskustvo opozicionog delovanja, preporodili su konzervativce. Pod predsedništvom Jovana Marinovića (1821—1893), koji je obrazovanje

44

stekao u Parizu, vlada je započela više re formi, počev od štampe do sistema mera, od kaznene procedure do obrazovanja i od pobol.šanja zaštite zemljišta i kreditnih olakšica za seljake do kovanja srebrnog novca.

Posle ovih reformi, i zato što konzervativci nisu imali većinu u narodnoj skupštini, Marinović je u njoj pokušao da, u skladu sa svojim shvatanjima evropskog zakonodavsta, sprovede parlamentarnu vladavinu. U takvim prilikama, sa Svetozarom Markovićem (1846-1875) javili su se zameci socijalczma u zemlji. Po povratku sa školovanja u Rus iji i Švajcarskoj 1870, Marković je bio nadahnut ideologijom prema kojoj je Srbiju trebalo pretvoriti u socijalističku zemlju uvođenjem seoskog komunalizma, čime bi se izbegao kapitalizam.

Svetozar Marković je oštro napadao centralizovanu, birokratsku, monarhističku državu, tvrdeći da nacionalizam liberala ne može Srbiji da omogući dugo pripremano ujedinjenje Južnih Slovena. Kada je Marković 1875, u dvadeset osmoj godini života, pošto je osam naest meseci proveo u zatvoru, umro od tuberkuloze, bio je već okupio oko sebe mlade gnevne l jude s oboda liberalne levice, a grupa njegovih sledbenika je već bila izabrana u skupštinu, Markovićevi sledbenici bili su, sudeći po njihovim zalaganjima za više realnosti u politici i merama koje su preduzeli da iskoriste nezadovoljstvo sel jaštva visokom cenom ekonomskog napretka, na izgled korisnog samo gradovima, prethodnici buduće Narodne radikalne stranke.

U j e d i n j s n j e k n e ž e v i n a

Pariski ugovor imao je još većeg efekta na dunavske knež evine, u kojima je 1857. sultan sazvao ad hoc skupštine. Poslednje austrijske i osmanske jedinice su se povukle, prognanici se vratili u kneževine, komisija šest sila je pristigla, a unionistički pokret dobio nov podstrek.

Za tu priliku upisano je trinaest hil jada birača, koji su bil i podeljeni u biračke kolegijume. Ujedinitelske t ežnje bile su slabije u Moldaviji , čiji su reakcionarni regenti sa turskom i austrijskom podrškom zloupotrebili nedostatak statistika da b i obezbedili antiunionističku većinu. Punovažnost glasanja je od samog početka bila osporavana. Car Napoleon III i kral jica Viktorija sporazumeli su se da Britanija preporuči Porti da poništi moldavske izbore, a da Francuska za uzvrat ne traži potpuno ujedinjenje . Novi izbori u Moldaviji i izbori u Vlaškoj stvorili su skupštin e privržene uniji dveju kneževina pod stranim knezom (zbog mnogobrojnih domaćih kandidata).

Garantne sile su se u maju vratile u Pariz. Francuska je, uz podršku Rusije, Pruske i Sardinije (Pijemonta), bila došla da ispuni rumunske žel je. Nasuprot njima, Austrija i Porta protivile su se ujedinjenju, dok britanski stav nije bio jasno izražen. Naposletku, Pariski ugovor 1858, doneo je polovično rešenje, koje najbolje odslikava samo ime nove zeml je Ujedinjene kneževine Moldavije i Vlaške.

Ugovor je iznova potvrdio zajedničke garantije sila kada je u pitanju status države koja je i dal je bila pod sultanovim suverenitetom, izraženi u njegovom formalnom pravu proglašenja (investiture) kneževa i povećanim dankom. Sporazumom su uspostavlj ene nove, uporedne ustanove kneževina. Svakom od njih trebalo je da vlada po jedan, izborni knez. Raspušten je bojarski stalež i ukinute su povlastice. Kneza je na presto, doživotno, birala skupština, koju su birali svi građani, vladao je zajedno sa Ministarskim savetom odgovornim zakonodavnoj skupštini, koju je biralo nekoliko hil jada glasača, kvalifikovanih visinom njihovih poreskih obaveza, podeljenih u

45

kolegijume. Radi zadovoljenja unionističkih osećanja, centralna komisija razmatrala je zajedničko zakonodavstvo. Sporazumom su kneževine oslobođene isključivo ruskog uticaja, ali su formalpo ostale dve zemlje, čije su ujedinjenje svi prihvatali kao neminovnost.

Pristalice ujedinjenja bile su ohrabre ne tek prispelim vestima iz Beograda, gde su liberali upravo uspeli da promene kneza. U Moldaviji su se sastali radi određivanja jednog kandidata - Aleksandra Jovana Kuze (1820-1873). Kuza je bio četrdesetomaš, pariski đak, koji je privukao pažnju javnosti kada je, u znak protesta zbog zloupotreba izbornih lista, dao ostavku na mesto prefekta Galaca. „Gospodo, plašim se da nećete biti zadovoljni mnome" - kažu da je izjavio tom prilikom, ipak prihvatajući nomina ciju kao mandat za stvaranje unije pod stranim knezom. U januaru 1859. bio je jednoglasno izabran za moldavskog kneza.

Zamisao o izboru istog kneza u obe zemlje ubrzo je prihvaćena u Bukureštu, kao akt podrške uniji . Kuza je izbor ponovo prihvatao odmereno. Zatečene sile su se sastale i , posle prekida pregovora do č ega je došlo zbog rata Francuske i Austrije u Italiji , usvojile britansku formulu koja je osnažila ono što je bilo neminovno — priznanje dvostrukog izbora kao izuzetka.

Kuza je bio izraziti patriota, samozadovoljan kao ličnost i slab političar. I pored ličnih neuspeha, njegova vlada vina je bila razdoblje velikih promena. Iako su ga ustanove obe zemlje požurivale da prihvati unitarni ustav, usudio se da ne žuri. Kuza je, poput svog savremenika Obrenovića, smatrao da nedovoljno razvijena politička kultura njegovih sunarodnika ne omogućava uspostavljanje parlamentarne vlada vine, i smesta je od sila i Porte zatražio promene. Knez je ostavio dobar utisak kada je oktobra 1860. otišao u Carigrad radi investiture. Tokom sledećeg proleća Porta je prihvatila većinu njegovih zahteva, ali nije htela da dozvoli više od personalne unije za vreme njegove vladavine.

U međuvremenu Kuza je bio kritikovan kod kuće zato što nije ništa postigao. Stranke su se takmičile u ujediniteljskom zanosu i pretile su da na zajedničkoj sednici dveju skupština smene njega i proglase uniju. Sultanov akt od decembra 1861. stigao je u pravom trenutku: sultan je dopustio postojanje jedinstvene vlade i skupštine za vreme Kuzine vladavine. Kako bi izbegao optužbe da je uniju povezao sa svojom ličnošću, Kuza je odložio objavljivanje ovog akta, prosto objavivši da je ujedinjenje ostvareno: „Rumunska nacija je stvorena... Živela Rumunija!" Rumun i j a je već upotrebljavana u službenim dokumentima, kada je 1862. bio objavljen tekst pomenutog akta.

Aleksandar Jovan I (kako je tada sebe nazvao) Kuza postigao je ujedinjenje u praksi, ali je izgubio poverenje javnosti. Nije mu pošlo za rukom da stvori sopstvenu stranku koja bi stala između dve velike klike plemstva koje su se predstavljale kao konzervativci i l iberali. Bojarski red je ukinut gotovo bez otpora. Većina među 5.400 bojara pripadala je nižim, nenaslednim i neplaćenim redovima tog staleža. Nasuprot njima, nasledni bojari zadržali su značajan uticaj, jer su im njihova imanja obezbeđivala povećanje prihoda na račun pogoršanih socijalnih odnosa. Nekoliko stotina porodica činilo je jezgro konzervativaca, koji su nastojali da ostvare vladavinu zemljoposednika. Konzervativne vođe, svesne ograničenih uporišta njihove stranke u narodu, pokušavale su da pridobiju podršku slobodnog seljaštva, čak i dela trgovaca.

Ipak, većina bojara i slobodnih seljaka uključila se u industriju i trgovinu. „Oni su proširili krug buržoazije koja je nastajala u industriji , zanatstvu, među obrazovanim svetom i državnim službenicima, ali koji je i pored toga ostao uzak. Ekonomske promene i rad predstavničkih ustanova doprineli su propagiranju liberalnih ideja. Liberali, i dalje većinom osl anjeni

46

na bojare, bili su nosioci svih reformskih i radikalnih težnji još od tridesetih godina veka. Podržava.li su razvoj industrije, povećavanje broja birača i zemljišne reforme. Liberalni prvaci, računajući na neravnotežu u društvenoj strukturi zemlje i nedostatak širokih slojeva industrijskih radnika i trgovaca, razmišljali su o podršci seljaštva posle dobrog proučavanja.

Kuza je, pošto se 1862. suprotstavno sjedinjenoj skupštini u kojoj su preovlađivali konzervativci, pokušao da vlada zajedno sa njima, ali su odnosi pogoršani jer je on bio odlučan da sprovede program reformi. Kao i u Srbiji , u početku je nacionalno pitanje ujedinilo sve ljude čija mišljenja nisu bila sasvim istovetna. U aferi oko oružja za Srbiju rumunske vlasti su se pravile nevešte dok su isporuke putovale kroz kneževine. Postavši nervozna zbog srpskih akcija, grčke agitacije i činjenice da Rumunija nije poštovala svoje obaveze, Porta je zahtevala da oružje bude zaplenjeno, a krivci kažljeni. Rumunska vlada bi se suprotstavl jala svakom ugrožavanju svoje autonomije, odugovlačeći stvari sve dok oružje ne bi bezbedno prešlo preko države.

Kuza je oktobra 1863. zatražio od liberalnog prvaka, istoričara Kogalničanua da stane na čelo vlade koja će ubrzati reforme, počevši s imanjima manastira koja su držali Grci. Ta su imanja zauzimala između četvrtine i trećine celokupne obradive zeml je u državi. Međutim, grčke manastirske zajednice su, uz pomoć svoje zaštitnice Rusije, o nemogućavale sekularizaciju imanja koju je predviđao Pariski ugovor. Kogalničanu se uhvatio u koštac sa tim problemom čim je stupio na dužnost, uz oduševljenu podršku i bojara i sel jaštva. Zakon o nacionalizaciji stupio je na snagu, a određena je i prilična odšteta za oduzetu zemlju. Sile su priznale Zakon o nacionalizaciji , ali to nisu učinili carigradski patrijarh i grčko monaštvo, odbijajući njegovu suštinu bez obzira na nadoknade. Vlada je 1867. proglasila prestanak svake mogućnosti za dal je obeštećivanje za oduzetu zemlju.

Kuza je predlozima za reforme uputio izazov i skupštini. Marta 1864. predstavio je, sa mnogo publiciteta, zakonski predlog kojim bi zavisnim seljacima bila dodel jena, u vlasništvo zemlja koju su obrađivali dok bi zemljoposednicima bila ponuđena novčana naknada, kojom bi mogli da izmiruju svoje dažbine i obavez e. Pošto se nisu usudili da odbace ovaj zakon, konzervativci su ga amandmanima izmenili, dajući sel jacima prevashodno državnu a ne zemlju sa velikih poseda. Skupština je potom izglasala nepoverenje vladi. Kuza j e dalje zaoštrio odnose, iznoseći predlog izmena Izbornog zakona. Pošto je odbila predlog vlade kojoj je već izglasala nepoverenje, skupština je u maju silom raspuštena. Knez je prisvojio potpunu vlast, stavljajući Izborni zakon i Statut Kneževine na plebiscit. Na tom izjašnjavanju mogli su da učestvuju oni koji su imali pravo učešća na lokalnim izborima — svi obveznici muškarci stariji od dvadeset pet godina.

Novim Statutom, koji je usvojen sa 682.621 glasom za, 1.307 protiv i 70.220 uzdržanih glasova, uspostavljeno je dvodomno zakonodavpo telo, potčinjeno izvršnoj vlasti, sa povećanim brojem birača, koji su pri tom bili podeleni na izborne kolegijume, dok sel jaci glasali posredno. Kuza je potom još jednom otputovao u Carigrad i uspeo da uveri Portu kako je bol je da dostojanstveno prihvati reforme nego da rizikuje međunarodne zaplete.

Sile su se sporazumele sa Portom o Dodatnom aktu Konvenciji iz 1858. koji je, u zamenu za nekoliko manjih izmena, ne samo osnažio Statut već je ostavio kneževinama slobodu da nadalje me njaju unutrašnju upravu kako žele. I ponovo je Kuza odlučio da ne objavljuje ovaj akt, ograničivši se na objašnjenje kako je bilo potrebno steći pristanak sila na promene već izglasane plebiscitom.

Kuzin prevrat je, zatekavši sve, omogućio reforme kojima je on težio svim srcem. Agrarna reforma je ozvaničena dekretom k oji je objavljen u

47

avgustu 1864, stupivši na snagu godinu dana kasnije. Zavisni seljaci su bili oslobođeni svih dažbina i obaveza. Data su im imanja u potpuno vlasništvo u veličini koja je dostizala najviše do dve trećine površine obradive zemlje njihovih zemljoposednika. Naknadu za dobijenu zeml ju seljaci je trebalo da uplate u jedan odštetni fond. Zemljoposednicima su izdate državne obveznice u desetostrukoj vrednosti godišnjih prihoda od oduzete zemlje.

Reforma je primljena s oduševljenjem. Rumunija je za Kuzu bila više od njenih bojara. U seljaštvu je video moguće saveznike, istinski pokušavajući da im pomogne. Tada je oko dva miliona hektara zemlje predato zemljoradničkim porodicama, kojih je bilo više od pola miliona. Ipak, reforma nije rešila agrarno pitanje. Bojari i država ne samo da su i dalje posedova li 70% obradive zemlje i pašnjaka već su bojari, predvodeći lokalnu upravu, sprovodili raspodelu zadržavajući najbolju ze mlju. Najveći broj seljaka je malo dobio, teret nadoknade ko ju su isplaćivali bio je pretežak, dok su dobrobiti preraspodele uglavnom išč ilele zbog povećanja broja stanovnika.

Krupni zemljoposednici bili su u dobrom položaju zbog povećane potražnje poljoprivrednih proizvoda. Socijalne napetosti su povećane, jer su imanja izdavana u najam preduzetnicima koji su ih davali u podnajam seljacima bez zemlje ili su na njima nastavljali da rade zemljoradnici kojima je bio potreban dodatni prihod. Rumunija je, za razliku od Sr bije i Grčke, i dalje ostala zemlja velikog poseda i podjarmlje nog seljaštva.

Druga velika Kuzina reforma iz 1864,. zap očela je donošenjem Zakona o javnom obrazovanju, kojim je uspostavljen potpuni obrazovni sistem, od besplatnog obaveznog osnovnog obrazovanja do dva univerziteta u Bukureštu i Jašiju sa stipendijama koje su omogućavale školova nje najbistrijim siromašnim studentima. I mada je većina pomenutih planova ostala na papiru zbog nedostatka sredstava, njome su uspostavljeni standardi budućeg napretka, usvojeni su zakonici po francuskom uzoru i desetni sistem mera.

Radi modernizacije, Crkva je lišena svetovnih ovlašćenja i stavljena pod kontrolu države. Jednostrano je uspostavljena celovita hijerarhija. Patrijaršija nije bila popularna zbog zaveštanih manastira, a rumunska elita, mada nije poricala svoje pravoslavno nasleđe, osećala se, zbog svojih „latinskih" sklonosti, odvojenom od Grka i Slovena.

Kuzina spoljna politika bila je usmerena ka stica nju priznanja unije i povećanju autonomnih prava. Kuza je, uz podršku Napoleona III i Kavura, koji su nameravali da iskoriste Rumuniju kao pretnju austrijskom zaleđu, nastojao da, koristeći mađarsko nezadovoljstvo, iznudi ustupke od Beča. Pokušaj pregovora sa mađarskim vođama nije uspeo zbog neslaganja u vezi s pitanjem prava Rumuna u Transilvaniji . Oprezan da ne dozvoli da postane oruđe u tuđim rukama i potpuno sarađujući samo sa Mihailom Obrenovićem, Kuza je uspeo mnogo da postigne u ograničavanju ostataka sultanskog sizerenstva i tutorstva sila.

Uznemirena Kuzinim vezama sa prvacima transilvanskih Rumuna i mađarskim emigrantima, Austrija je nevoljno primala njegove ponude, ne uspevajući da ostvari prodor u rumunsku ekonomiju (i dalje je sa 18% ostala na drugom mestu u rumunskom izvozu, dok je u Osmansko carstvo izvoženo 78%). Porast izvoza žitarica na zapadpoevropska tržišta bio je posledica isključivo agrarne reforme i razvoja saobraćajnih infrastruktura. Kuza je imao ambiciozne planove, ali se razočarao u svojim nadanjima u veliki priliv francuskog i britanskog kapitala. Privremeno, deficiti i zajmovi ostavljali su utisak napretka. Osnove moderne Rumunije su se nazirale. Politička i intelektualna elita bile su ponesene misijom širenja krajnjih državnih granica na etničke rubove rumunskih zemalja.

Kuzina dobronamerna autoritarnost mnogo je donela, ali je njegov položaj postepeno bio potkopavan. Nezadovoljstvo je naglo raslo kada su

48

1865. njegovi neprijatelji počeli da iznose detalje iz kneževog neprimerenog ličnog života. Osećajući se ugroženim, Kuza je naterao razočaranog Kogalničanua da podnese ostavku zbog loše finansijske situacije zemlje. Kuza je protiv sebe okrenuo bojare zemljoposednike, diktatorskim vladanjem liberale i sveštenstvo iz oba ova razloga. Nedoslednim sprovođenjem reformi razočarao je seljaštvo, izgubivši čak i naklonost sila.

Izgleda da je Kuza izabrao upravo taj trenutak da reši pitanje nasleđa prestola, i to tako što bi priznao svog nezakonitog sina. Na leto je pošao na putovanje po Zapadnoj Evropi, u nameri da ga iskoristi za svoje dinastičke planove. Partije su, upućene jedne pa druge, u strahu od nemira i diktature, odlučile da ga pr isile na abdikaciju i pronađu stranog kneza. Poslati su emisari da se suprotstave Kuzinoj akciji i obezbede stranu podršku.

. Kuza se žurno vratio u zeml ju. Međutim, nije želeo da upotrebi vojsku. Na sledećoj sednici skupštine obnovio je svoj predlog da se povuče u korist nekog stranog kneza. Opozicija, predvođena Jonom Bratijanuom (1821-1891), političarom koji je već iza sebe imao karijeru četrdesetomaša, pariskog i bukureškog zaverenika, odlučila se, ipak, uz podršku prestoničkog garnizona, na prevrat. Kada su u noći 22. februara 1866. zaverenici upali u njegov dvor, Kuza je mirio potpisao svoju abd ikaciju i otišao u inostranstvo.

Formirani su trojno namesništvo i privremena vlada, u kojoj su se našli najugledniji umerenjaci iz svih partija. Petorica kandidata pretendovala su na upražnjeni kneževski presto. Situacija je bila ozbilja. Kneževine su bile obavezne da se ponovo odvoje, dok su se u Moldaviji , podsticani iz inostranstva, javili otpori jedinstvu u kome je Moldavija imala podređenu ulogu u odnosu na Vlašku. Državna kasa je bila prazna. Svi su se slagali u tome da je neophodno izabrati stranog kneza, i to iz više razloga; strane podrške, stabilnosti, sprečavanja despotizma i radikalizma. Skupština je izabrala grofa Flandrije, mlađeg brata belgijskog kral ja Leopolda II, koji bi se zvao Filip I Rumunski. Pošto je on to odbio, Rumunima je ostalo da povuku potez u kom su videli hitnu demonstraciju jedinstva. Skupština je raspuštena i raspisani su izbori za ustavotvornu skupštinu. Sultan je protestovao, pozvao sile na dogovor i počeo da gomila trupe.

Srećom, stavovi sila prema kneževinama su se razlikovali, a u predvečerje rata između Pruske i Austrije povodom hegemonije u Nemačkoj pritiskale su ih teže brige. Predstavnici sila sastali su se u Parizu ne postigavši dogovor, dok je za to vreme Bratijanu, uz odobravanje Napoleona III, tragao za pravim knezom. Naposletku je pronašao dvadesetsedmogodišnjeg pruskog oficira, pretežno francuskog porekla i dobro obrazovanog — kneza Karla od Hoencolern-Sigmaringena (1839-1914). I pre nego što je ovaj pristao, organizovan je plebiscit, čijim je ishodom sa 685.969 glasova prema 224, izbor bio i potvrđen. Ustavotvorna skupština ga je u maju uzdigla za vladajućeg kneza Rumunije sa rumunizovanim imenom Karol I. Rumunija je proglašena j ednom i nede l j i vom. Karol, koji je tajno doputovao u Bukurešt, položio je zakletvu pred oduševl jenom skupštinom.

Novi knez je imenovao jednu predstavničku vladu, čij e je najhitniji zadatak bio stvaranje novog ustava, koji je skupština u junu jednoglasno usvojila. Belgijski ustav je ponovo bio uzor. Postojanje Rumunije i njenu neutralnost zajamčile su sile. Težilo se da Rumunija postane Belgija Istoka, čemu je začetak trebalo da bude izbor belgijskog princa za vladara. Država je postala nasledna monarhija sa dvodomnim zakonodavnpm telom. Knezu su dati snažni prerogativi ; imenovanje ministara, komandovanje vojskom i zaključivanje ugovora (čime je prepebregavana činjenica da je Rumunija još uvek bila autonomna kneževnpa u sastavu Osmanskog carstva); mogao je da stavi veto na usvojene zakone i raspusti parlament.

49

Zakonodavnu vlast delili su knez i dva skupštinska doma ; odvojeno su sve tri ustanove imale pravo zakonodavne inicijative. Izbor ni Senat znamenitih imao je ista prava kao Dom posla nika, čiji su članovi bili birani na četiri godine, a sastajali se jednom godišnje. Izborni sistem bio je zasnovan na biračkim kolegijumima, koji su birače delili prema prihodu i prebivalištu, obezbeđujući većinu obrazovanima i imućnima. Kada je reč o pravima koja je obezbeđivao, bilo je drugih savremenih ustava koji su jemčili prava koja nisu baš bila jednaka za sve u meri u kojoj se to moglo učiniti na prvi pogled. Ipak, Ustav od 1866. bio je manifest nezavisnosti i jedinstva Rumunije, koji se nije obazirao na Osmansko carstvo niti je trpeo uticaj sila.

Napoleon III je, u martu, pozvao predstavnike sila u Pariz. Porta je protestovala zbog Karolovog uzdizanja bez njene dozvole, tvrdeći da je unija ukinuta i zahtevajući dopuštenje da okupira kneževine. Taj zahtev je bio odbijen, ali pri tom, zbog predstojećeg rata Pruske s Austrijom, ustanka na Kritu i napetosti u Srbiji , nije preduzeto ni bilo šta drugo. Sile su se praktično prećutno saglasile s onim što je učinjeno, a rumunska koaliciona vlada, izabrana posle prvih izbora održanih po novom ustavu, započela je pregovore sa Portom.

Pritisnuta drugim problemima, osmanska vlada je bila spremna na ustupke, ali je insistirala na očuvanju simbola svoga sizereniteta,. Karol je tako u oktobru bio priznat kao nasledni knez teritorije koju je Porta nazivala Ujedinjenim kneževinama i nametnut mu je povećan danak. Novi knez je formalno uveden u titulu (investiran) u Carigradu, a zatim su ga priznale sile. Pošto je sultanovo sizerenstvo bilo u osnovi izraženo kroz simbole, i rumunska borba za priznanje bila je njima okrenuta — od samog imena Rumunije, izbegavanja pominjanja vazalnosti, priznatih znamenja evropske državnosti (od dvorskih propisa do međunarodnih odnosa), sve do negovanja pažljivo odabranih domaćih tradicija. Knez Karol se, bez obzira na svoj katolicizam, javno pridržavao pravoslavnih običaja, prihvativši, pošto se 1869. oženio luterankom Elizabetom od Vida, da mu deca budu odgajana u pravoslavlju.

Knez se brzo snašao u sred klika i političara koji su se međusobno nadmetali, igrajući značajnu ulogu zahvalujući svome pravu imenovanja i raspuštanja, Delovao je odmereno, prilagođavajući se mišljenju većine, nastale oko malobrojne političke elite prisutne u parlamentu, štampi i na javnim skupovima. Do 1871. u kratkom vremenu su se smenjivale mno gobrojne vlade i parlamenti. Konzervativci, koji su imali većinu u parlamentima, nisu imali jasan politički program. Među liberalima je radikalna struja Jona Bratijanua započela stvaranje široko zasnovane organizacije. Odnosi između kneza i pomenute struje postali su, međutim, hladni kada su radikalni liberali pokušali da pretvore vladara u oruđe svoje politike, koja je protiv njih okrenula većinu sila. Politika radikalnih liberala bila je usmerena ka ukidanju ostataka osmanskog suvereniteta, podršci Rumunima u Ugarskoj ili bugarskim revolucionarima i ograničava nju ekonomskog uticaja Jevreja stranaca. Pogoršanje odnosa dostiglo je vrhunac kada su liberali za vreme francusko-nemačkog rata otvoreno podržali silu koja je bila najvažnija rumunska zaštitnica, uz antinemačke demonstracije protiv Karola. Knez je pomišljao i na abdikaciju, pre nego što su politički vođi stali da stišavaju buru, pa je u martu 1871. jedan od konzervativnih prvaka sastavio vladu koja se održala tokom narednih pet godina.

Upravo u tom razdoblu stabilne vlade konzervativaca, 1875. godine, liberali su i formalno dovršili stvaranje Narodne liberalne stranke. Kada je početkom 1876. konzervativna vlada pala, Bratijanu je sastavio liberalnu vladu, održavajući se (izuzev kratkog prekida 1881) na položaju predsednika sve do 1888. godine.

50

Karol i vođi obeju partija slagali su se u zahtevima za nezavisnost i bezbednost, ali su se razlikovali u izboru sredstava za njihovo postizanje. Liberali su se zalagali za otvorenu antiosmansku politiku, uspostavl janje bližih veza sa Rusijom, ali ne i sa Francuskom. Kao glavnu pretnju radije su videli Austriju nego Rusiju. Konzervativci, među kojima je samo nekolicina studirala u nemačkim zeml lama, a mnogi su poticali iz Moldavije, i dal je su u Rusiji videli glavnu opasnost. Zbog trgovinskih ugovora koji su potpisani s Austrougarskom 1875. i sa Rusijom 1876, Porta je protestovala. Poput kovanja srebrnog novca, što je Rumunija započela tri godine pre Srbije, pomenuti ugovori smatrani su dal jom afirmacijom nezavisnosti.

Planovi za dalja oslobađanja i ujedinjavanja bili su povezani sa pitanjem posedovanja zeml je. Revolucionarne organizacije i nacionalistička propaganda, koje su se širile preko granica balkanskih država u osmanske provincije, podsticane su nezadovol jstvima zbog nerešenog agrarnog pitanja. U osmanskom sistemu vršena je diskriminacija u korist musli mana, ne samo kad su bila u pitanju politička prava nego i po sedovanje zemlje. Najveći deo zemlje osmanskog Balkana još se nalazio u posedu muslimana. I mada ideja o opštem ustanku hrišćaiskog sel jaštva nije ostvarena, prilike su bile pogodne za lokalne pokrete, koji su bili podstaknuti domaćim razlozima, ali i agitacijom iz susednih država.

Jedan takav pokret bila je buna sel jaka u Hercegrvini 1875. godine. Nezadovoljstvo se proširilo na Bosnu, delove Makedonije, Bugarske, pa čak i Albanije, pretvorivši se u veliku i s t očnu k r i z u . Buna, u početku socijalne prirode, pretvorila se u političku i nacionalnu, postavši jedan od najvećih gerilskih ratova u modernoj evropskoj istoriji .

Akcija iz šezdesetih godina 19. veka probudila je do 1875. Južne Slovene. .Buna je imala velikog odjeka u habzburškim krajevima Balkana — u Dalmaciji , Hrvatskoj i Vojvodini. Srbija i Crna Gora pošle su u rat protiv Osmanskog carstva, čiji su sastavni deo još zvaiično bile. Za opštu balkansku stvar probudile su se simpatije i u Rumuniji, iako je ona bila umešana samo zato što se nalazila između Rusije i Osmanskog carstva. Kada se Rusija odlučila za rat, Rumunija joj je ponudila savezništvo u zamenu za priznanje svog statusa i teritorije, pa je tako i ona zaratila protiv svoga sizerena. Grčka uloga bila je još manja. Tamošnja vlada nije prihvaala ponude Srbije za ponovno stupanje na snagu saveza iz 1867. godine. I uprkos tome što je vlada, u poslednjem času morala da popusti pod pritiskom javnosti, njena intervencija, izvršena u pobunjenoj Tesaliji , došla je odveć kasno.

I s t očna k r i z a završila se temel jnom revizijom granica na Balkanu. Berlinski ugovor je jula 1878. doneo nezavisnost Rumuniji, Srbiji i Crnoj Gori. Jedini dobitak za Grčku bila je intervencija sila kojom je Turska sprečena da joj objavi rat i njihova preporuka da se izvrše ispravke njenih severnih granica. U m e đ u v r e m e n u K i p a r j e s t a v l j e n p o d b r i tansku upravu. Srbija i Crna Gora dobile su veće površine osmanske teritorije, ali ne onoliko koliko su osvojile. I dal je su ostale razdvojene, prinuđene da prihvate prelazak Bosne i Hercegovine pod austrougarsku upravu. Ni Rumunija nije u potpunosti stekla teritorijalni integritet čemu se nadala. Uprkos dobicima, iluzije u sve tri države, posebno kada je u pitanju Rusija, bile su porušene za dugi niz godina.

I M P E R I J A L N I B A L K A N Z A V R E M E K R I Z A I R E F O R M I , 1 8 5 6 - 1 8 7 8 .

51

H a b z b u r š k i k o m p r o m i s i : A u s g l e i c h i N a g o d b a

Habzburški dom vladao je nad skupom raznih poseda koji je ostao bezimen do 1804, kada js odlučeno da se nazove Austrijskim carstvom. Ta očigledna činjenica izdvojila j e Austriju u odnosu na druge evropske monarhije koje su, postajući ustav ne, poistovećivane sa nacijom. I ako nešto Austriji nije bilo moguće, čak i pored toga što su joj nje ne nacionalnosti ostale verne u toku dugog razdoblja koje je usledilo posle 1804. godine. Carstvo su mučili posebni problemi u Italiji i Ugarskoj. Italijanski nacionalni pokret, sa središtem izvan Carstva, nastojao je da ujedini Italiju. Mađarski nacionalni pokret težio je nezavisnosti i stvaranju ustavne države , dopuštajući da ona i dalje ostane pod habzburškom dinastijom, ali ne i u Austrijskom carstvu.

Pošto je preživeo revolucionarnu oluju, car Franc Jozef pokušavao je da bude i vladar mnogonacionalnog Austrijskog carstva i da pri tom ostane predvodnik svih Nemaca. Franc Jozef je bio primoran da, dok je suočen s izazovima u Nemačkoj i Italiji , održava ravnotežu kod kuće, suprotstavl jajući se opasnostima liberalizma (u osnovi nemačkog) i nacionalizma (uglavnom mađarskog). Pošto je 1859. bio poražen u Italiji , Beč je započeo s ustavnim eksperimentisanjem kako bi povratio svoje pozicije i uspostavio jedinstvo Carstva. Ok toba r ska d ip loma iz 1860. i Feb rua r sk i pa t e n t iz 1861. usmeravali su Carstvo ka uspostavlanju ustavnog poretka, pošto su prihvaćene mere decentralizacije, kroz reorganizaciju provincijske strukture koja je potom zaodenuta centralističkim liberalizmom.

Dip loma je donela svim, tada pravno izjednačenim, krunskim zemljama veća koja je birao posredno i javno veoma ograničen broj birača, podeljenih u kolegijume (sve zajedno retko je bilo više od 8% stanovništva). Pat e n t je unapredio ranije imenovani Rajhsrat ili Carevinsko vjeće, pretvarajući ga u središnju zakonodavnu ustan ovu, čiji su Donji dom činili predstavnici zemal jskih veća. Dvor je mogao da nadvlada ugarsku opoziciju samo ustupcima, obmanama i privreme nom saradnjom sa nemađarskim narodima Ugarske.

Južni Sloveni su živeli u krunskim zemljama - Dalmaciji , Istri , Gorici, Koruškoj, Kranjskoj i Štajerskoj, kao i u Hrvatskoj i ugarskim zemljama; Rumuni su uglavnom bili nastanjeni u Transilvaniji , kao i u unutrašnjoj Ugarskoj i Bukovini. Sastavši se 1861, Hrvatski sabor koji pije predstavljao više od 2% stanovništva) raspravl jao je o uslovima za obnavljanje veza s Ugarskom. Jedini rezultat bio je ulazak predstavnika Vojne Hrvatske (Krajine) u Sabor, tako da su Srbi prvi put ušli u zakonite političke strukture Hrvatske, i saborska odluka da se zvaničan jezik nazove j ugos lav e nsk im . Međutim, već je sledeći sabor usvo jio hrva t s k i kao zvaničan naziv za jezik u Hrvatskoj opredeljujući se za jedno od nekoliko imena pod kojima je podrazumevan srpsko-hrvatski.

Šezdesete godine 19. veka bile su značajna decenija za ideološki razvoj južnoslovenskog pokreta u habzburškim zemljama. Nastavljači ilirskog pokreta okupili su se oko Štrosmajera. U svome radu na š irokom južnoslovenskom programu kulturnih i političkih veza. Štrosmajer je predvodio Narodnu stranku, kada je ona početkom decenije težila političkom cilju uvećavanja Hrvatske i to ne samo tako što bi joj se prikl jučile Slavonija i Vojna Hrvatska (koja je razdvajala Civilnu Hrvatsku od Slavonije) već i Dalmacija i Slovenija. Krajem deceiije, u očekivanju raspada Austrijskog car-

52

stva, sa I arašaniiom je izradio plan buduće jugoslovenske konfederacije koja je uklučivala i Bugarsku. Idealizam saglasnosti prikrivao je mnogo složeniju stvarnost. Izvesno vreme održavajući tesne veze sa Beogradom, hrvatski narodnjaci kolebali su se istovremeno i između Beča i Budima.

Narodna stranka, koja je više bila front nego stranka, i jedan zajednički pokret u kome su učestvovali i predstav nici Srba koji su činili 26% stapovništva zemlje, podelila se povodom pitanja saradnje sa Bečom u vreme Februarskog pa t e n ta . Kada su Mađari bojkotovali učešće u Rajhsratu, veći deo narodnjaka ih je u tome podržao. Otce pljena Nezavisna narodna stranka podržala je Beč. Dve grupe narodnjaka osvojile su 1865. veći nu u Saboru, ali su unionisti (kako su mađaroni sebe nazivali) i dalje delovali. Pojavila se i nova grupa — Stranka prava, tako nazvana zato što se zalagala za državna prava Hrvatske. Na čelu ove stranke nalazio se Ante Starčević (1823-1896), razočarani ilirac koji se suprotstavio Jugoslovenskoj orijentaciji narodnjaka, odbijajući istovremeno trajno savezništvo bilo sa Bečom bilo s Ugarskom. Tvrdio je da su svi Južni Sloveni u suštini Hrvati.

Srpska Vojvodina J u početku držana kao odvojena oblast, ukinuta je u decembru 1860. u nastojanjima dvora da umiri Ugarsku. Tamošnja srpska zajednica morala je da se vrati na svoje tradicionalne crkvene sabore sastavljene od sveštenstva, vojske i svetovnjaka, koje su se starale o parohijama i školama i bile lišene političkog značaja.

Jugoslovenski pokret, s obzirom na stanje u Habzburškoj monarhiji koja je bila suočena s ustavnim teškoćama i obuzeta sopstvenim planovima za podizanje osmanskih Slovena pa ustanak, našao se pred dilemom da li da svoje težnje ostvari u okvirima i pod okrilem Beča ili ne. Prvi izbor predviđao je federalno preustrojstvo habzburških zemalja i ku lturnu nadmoć Zagreba; drugi, njihovo revolucioiarno razdvajanje i političku prevlast Beograda. Poreds vih teškoća, nije bilo nagoveštaja raspadanja Habzburške monarhije; jugoslovenstvo je nastalo kao nadnacionalna ideologija, kao podrška borbi raznih oblasti i njihovog stanovništva.

Jugoslovenstvo se kao ideologija moglo dal je izgrađivati, različito tumačiti i preispitivati. Imalo je svoje uspone i padove, koji donekle objašnjavaju napetosti između dva pola, Zagreba i Beograda. Međutim, nova ideologija je predstavl jala i izazov njihovim i s t o r i j sk im pravima i težnjama za ostvarenje pr i rodn ih prava, zasnovanih na etničkoj i jezičkoj posebnost i . Jugoslovensku ideju, ma koliko rasplinutu, videli su kao opasnost svi koji su se oslanjali pa istorijska prava, stvarna ili zamišl jena. Ona su se nalazila u korenu austrijskog nepoverenja prema Srbiji i bila su razlog olakšnja koje joj je doneo razvoj situacije u Kneževini posle smrti kneza Mihaila.

Rumunima i Južnim Slovenima eksperimenti iz ranih šezdesetih pobudili su izvesne nade, ali je ubrzo nastalo razočaranje. Ok to ba r ska d ip loma produžila je ranije stanje u Traisilvanij i , gde su nadahnute raspre i aktivna štampa doprinele stvaranju dve struje u rumunskom javnom mjenju. Crkvena hijerarhija pod episkopom Andrejom Šagunom čiji je uticaj i dal je bio preovlađujući, zahtevala je politiku saradnje sa Bečom na osnovama jednakosti s vih zajednica u postojećim krunskim zeml jama, dok su mlađi intelektual ci zastupali federalizaciju zasnovanu na etničkim grani cama.

Ugarska je postala visoko centralizo vana država da je osećala potrebu za zaključivanjem jednog dopunskog sporazuma, i to samo sa Hrvatskom, koja je bila njen najznačajniji domaći problem. Izbori za nov saziv Sabora, održani po novom Izbornom zakonu, pod novim banom, i s administrativnim merama upravljenim protiv Narodne stranke, omogućili su nastanak unionističke većine. Poslata je delegacija u Budim (koji sa Peštom nije bio ujedinjen sve do 1872) da postigne sporazum, poznat kao Nagodba , kojim je predviđeno da

53

u septembru 1868. Hrvatska i Slavonija postanu pridružena teritorija Ugarske, sa stepenom autonomije koji bi omogućavao održavanje sopstvene administracije, sudstva i obrazovanja, sa saborom i lokalnom izvršnom vlašću, pod banom, koga bi imenovao preds jednik ugarske vlade. Ostalo su Hrvatska i Slavonija delile s ostatkom Ugarske ; zajedničkog kralja, vladu i parlament. Upravo se tada biskup Štrosmajer povukao iz političkog života, mada je sve do svoje smrti 1905.godine imao veliki lični uticaj. Južnoslovenskoj solidarnosti time nije došao kraj, ali se od tada zasnivala na više realizma. Hrvatska javnost je tokom šezdesetih godina polagala velike nade u Srbiju, da bi se potom, na neko vreme, okrenula južnoslovenskoj solidarnosti unutar Habzburške monarhije. Do sedamdesetih godina veka dualizam je prihvaćen kao povratak stabilnosti, dok je njegova okosnica prihvaćena kao realnost, bez mnogo mogućnosti da bude izmenjena. Nagodba i z 1868 . znač i l a j e u poče tku meru au tonomi j e , p r ep reku merama mađa r i zac i j e , dok j e 1881 .omoguć i l a po tpuno p r i pa j an j e vo jne Hrva t ske . Narodna stranka prihvatila je ograničene reforme da bi ponovo došla na vlast u Hrvatskoj.

Hrvatska je bila jedini izuzetak u okv iru unit arne Ugarske. Teritorija Rijeka, Vojvodina i Transilvanija bile su u potpunosti reintegrisane, ali su novi mađarski prvaci bili l iberalni u namerama koje su objavili u odnosu na nacionalnosti. Zakon o nacionalnostima, proglašen 1868 razlikovao je mađarsku političku „naciju" od građana koji su pripadali nacionalnostima - zajednicama kojima je bilo dozvoljeno da upotrebljavaju narodni jezik na nižim stupnjevima administracije, u sudovima i školama.

Podela u vođstvu transilvanskih Rumuna produbl jena je kada se gradska elita podelila povodom opredeljenja za aktivnu ili pasiviu borbu. Kada je, povodom dualizma, Pravoslavna crkva habzburških zemalja preuređena, rumunska crkvena organizacija osnažena je uzdizanjem pravoslavne episkopije u Sibijuu u rang mitropolije, odvojene od srpskih Sremskih Karlovaca. Šaguna, sada mitropolit Andrej, bio je naklonjen lojalnom učešću u ustavnom sistemu. Nasuprot njemu, novo pokolenje intelektualaca zastupalo je pasivan otpor - potpuno povlačenje iz političkog života. Pod vođstvom Jona Racijua ( 1828-1902), advokata i nekadašnjeg četrdesetosmaša, uvereni da će dualizam propasti, za cilj svoga delovanja uzeli su obnovu transilvanske autonomije, povezujući taj cilj s unapređivanjem rumunskih nacionalnih prava. Suprotstavili su se mitropolitu, čija je politika u najmanju ruku omogućila ojačanoj crkvenoj organizaciji da postane uporište rumunskog identiteta u Transilvaniji . Pravoslavni i unijati imali su rumunske crkvene škole.

Obe strane bile su, manje-v iše, svedene na ulogu političkih posmatrača, tako da je do 1875. pasivistička politika ojačala. Šaguna je umro 1873. godine. Vrlo restriktivan Izborni zakon iz 1874. doveo je sledeće godine novu Liberalnu stranku grofa Kalmana Tise na vlast u Ugarskoj. Politika liberala zasnivala se na pojačavanju mađarske premoći.

Slične podele javile su se u srpskom vođstvu. Vojvođanski narodnjaci su se podelili na konzervativne prelate, zemljoposednike i o ficire, koji su se oslanjali na dvor i postojeće crkvene privilegije, dok je advokat Svetozar Miletić (1829-1901) osnovao Srpsku narodnu slobodoumnu stranku, zahtevajući jednaka građanska prava za sve u budućoj demokratskoj i ustavnoj Ugarskoj.

Rumuni i Južni Sloveni ostali su podeljeni u reorgannizovanoj Dvojnoj monarhiji . Do kraja stoleća oko 2,8 milio na Rumuna (20% ukupnog stanovništva) živelo je u Kral jevini Ugarskoj, zajedio sa sledećih 230.000 u austrijskoj Bukovini, otcepljenoj od Moldavije 1774. godiie. Oko 2,6 m iliona Južnih Slovena (Srba i Hrvata) živelo je u Ugarskoj (ukl jučujući i Hrvatsku), a 1,1 milion (Slovenaca, Hrvata i Srba) nastanjivalo je austrijske provincije.

54

Ono što je preostalo od Austrije bio je čudnovat srpast i geografski pojas, kome je nedostajao teritorijalni ko ntinuitet duž jadranske obale, ali ne i raznorodno stanovništvo čij ih četiri petine pisu bili Nemci. Celovitim ga je održavalo samo drevno dinastičko načelo. Međutim, od 1871. i uspostavl janja Nemačkog carstva, pod predvodništvom Pruske, dinastija, a sa njom i austrijski Nemci, izgubili su svaku nadu u svoju buluću ulogu u Nemačkoj, kakva god ona bila. Istovremeno je vetom Ugarske, sprečen zaseban dinastički kompromis dvora sa Češkom, kojim se u ticalo na vernost, ne samo Čeha već Slovena uopšte. Srbi su se uzdali u Srbiju, Italijani su se nadali Italiji , a sv i su se pitali zašto su Mađari nagrađeni za sumnj ivu vernost dinastnji iskazanu 1848-1849. godine.

Potom su razne grupe na različitim teritorijama, br ižljivo razdvojenim, vodile nepovezanu borbu za svoja prava, čij i su cil jevi zavisili od lokalnih uslova. U Dalmaciji je jedna u osnovi građanska, Narodna stranka, nastala iz zajedničkog hrvatskog i srpskog pokreta , osvojila 1870. većinu u zemaljskom veću. Pošto unija Dalmacije sa Hrvatskom nije više bila izvesna, ova. stranka je postala u već oj meri hrvatska,.delujući preko čitaonica i dvojezičnih novina. Narodni jezik (koji su u Dalmaciji nazivali ilirsko-dalmatinskim) bio je, uz italijanski, zvanični jezik još od napoleonskog vremena. Pravoslavna crkvena organizacija u austrijskim zemljama je preuređena u Bukovinsko-dalmatin sku mitropoliju, koja je dala značajan doprinos kulturnom životu Rumuna i Srba. Iako zaje dnička za sve pranoslavne stanovnike Austrije, ona nije mogla da se pretvori u oslona c narodnim težnjama, za razliku od mitropolija u Ugarskoj.

Podeleni u šest austrijskih provincija, sa većinom u samo dve, uz to izloženi germanizaciji , Slovenci su činili veći nom seosko stanovništvo. Slovenačka inteligencija. uključujući i katoličko sveštenstvo, služila se tekovinama austrijskog ustavnog režima, uglavnom radeći na jezičkom i kulturiom preporodu, i to preko novina, čitaonica i organizovanjem javnih skupova. Budući da nisu posedovali bilo kakva istorijska prava, Slovenci su zahtevali, po etničkoj osnovi, izdvojene izborpe kolegijume u ime prirodnih prava.

Provincije u kojima su živeli Slovenci bile su prve među rumunskim i južnoslovenskim zeml jama koje su prošle kroz modernu industrijalizaciju, pošto je postotak sel jaštva postspepo opadao sa 83% u 1857. pa 73% do kraja stoleća. U slovenačkim oblastima postojale su znatne naslag e ruda gvožđa i uglja, čijom su preradom zadovol javanje potrebe železnice Beč-Trst.

Oslobađanje seljaka imalo je malo neposrednog uticaja na zemljoradnju u ugarskim delovima Monarhije. Putevi su bili loši, troškovi železnice prevazilazili su ugarske prihode, lok su austrijske saobraćajnice ignorisale trgovinu Istok-Zapad, tako da je Ugarska ostala izolovana. Tek će krajem stoleća pristup železnici i kreditima, kao i činjenica da su veliki zemloposednici severne Ugarske usvojili savremenije tehnike, omogućiti polet tamošnje pol joprivrede. Pošto su izgubili ulogu u Nemačkoj i Italiji , .Habzburzi su svoju misiju na Balkanu smatrali zamenom za izgubljeno, pri čemu su se aristokratija, oficirski kor i činovništvo pois tovećivali sa dinastijom. Trebalo js da ta misija Carevini udahne nov život. Međutim, to je takođe bilo i bekstvo od postepenog gomilanja problema i sukoba u okvirima spol jne politike okrenute ka prestižu. Monarhija je tako pripremljena za ulogu koju je izabrala u i s t očno j k r i z i , naročito što se tiče osmanskih provincija Bosne i Hercegovine, koje su zadirale u njene zeml je.

55

O s m a n s k e r e f o r m e :o b n o v l j e n i t a n z i m a t i e g z a r h a t

U Osmanskom carstvu tanzimat je pokrenut sa još većim žarom posle 1856. godine. Reformski pokret vodili su ministri nadahnuti Francuskom, koji su sada nastojali da ostvare obećanu jednakost između hrišćana i muslimaia i da srede i modernizuju centralnu upravu. Njihov je cil j bio da zadovolje sile koje su sada jemčile integritet preostalih sultanovih zemalja, ali i da Carstvu obezbede pravo mesto na evropskoj sceni. Reformatori su bili uvereni da će, kada jednom lična prava budu zakonom zagarantovana, uslediti napredak, kako na domaćsm tako i na diplomatskom polju . Verovali su i da će relativno posvetovnjačeno osećanje građanske osmanske vernosti moći da se sučeli sa pretnjom nacionalizma i da spreči verske razdore.

Miletski sistem je reformisan kada je država na sebe preuzela mnoštvo obaveza koje su pripadale versko-etničkim zajednicama. Postojeći mileti reorganizovani su između 1862. i 1868, a najveći je bio „Rum milet", to jest milet pravoslavnih hrišćana. Novi statusi uveli su svetovne predstavnike različitih oblasti i profesija, tako da je vlast stvarno prešla sa verske hijerarhije na gornje slojeve gradske elite (ob ično Grka ili helenizovanih pojedinaca kada su u pitanju bili pravoslavci). Porta je zatim počela da formira više novih, manjih mileta, da bi ih do 1875. bilo devet. I prihvaćen je budžet evropskog tipa, laičke škole su osnovane za elitu, a 1858. proglašen je Zemljišni zakonik, koji je zaštitio interese onih koji su zeml ju držali i obrađivali. I 1864. sačinjen je iscrpan plan o postepenom reorganizovanju provincijske uprave, povećanju kontrole nad provincijama, menjanju njihove granice i smanjivanju broja.

Osmanskoj birokratiji nije bilo teško da načelno prihvati verske jednakosti, ali su reformatori, ipak, na svim stranama nailazili na otpor. „Mladoosmanski" intelektualci, stasali u duhu tanzimata, optuživali su reformatore da su prostim preslikavanjem svega što im se svidelo na Zapadu oslobodili despotsku sultanovu volju svih ograničenja koja su mu nametale tradicionalne osmanske ustanove. Nasuprot tome, oni su želeli prelazak na ustavnu vladavinu u kojoj bi politička prava bila zasnovana na konceptu odbrane otadžbine i prilagođena zakonu islama. Široki slojevi muslimanskog stanovništva jednostavno su ometali pozapadnjavanje Carstva, a inteligencija je posebno u njemu videla pretnju ostacima svog povlašćenog položaja. U vreme u kome je elita pretežno ostala po strani od tržišne ekonomije, zahvalujući jačanju moći nemuslimanskih trgovačkih i profesionalnih grupa, oni su u političkoj i vojnoj sferi videli preostalo i osnovno pravo muslimana.

Veliki posedi, kojima je pogodovala blizina Carigrada,pretežno su postojali na prostoru između planine Bal kan i egejske obale. U Makedoniji su, takođe, zemljoposednici bili uglaviom Turci, a broj seljaka muslimana koji su bili Sloveni bio je neznatan. U Bugarskoj je bilo mnogo više takvih doma ćih Slovena koji su prihvatili nslam. Tamo su ih pazivali pomacima (onima koji su papustili). Oko milion muslimansknh Čerkeza doselilo se u Osmansko carstvo šezdzdesetih godina veka posle ruskog osvajanja Kavkaza. Reformama je pružan otpor u Bosni i Albaniji .U Makedoniji su gradovi i dalje predstavlali etnič ki i socijalni mozaik, koji nije mogao da predvodi okolmo seljačko stanoviištvo jer je od njega bio duboko odeljen. Nijedan od tih gradova nije imao više od 30.000 stanovnika, izuzev Soluna u kome su, od 60.000 stanovnika , Jevreji činili 40.000. Bio je to zanimljiv primer grada koji je istorijski bio grčki, politički turski, geografski bugarski i etnički jevrejski. Muslimanskog gradskog stanovništva bilo je manje nego

56

hrišćana, ali su se hrišćani selili u susedne oblasti , a bi tamo postajali nadgrci, nadbugari ili nadsrbi. Kada su počeli da osnivaju srpske i bugarske škole, kao odgovor na stvaraše grčkih škola, gradsko hrišćansko stanovništvo počelo je da se deli etnički - ponekad i u okvirima jedne porodi ce - u zavisnosti od škole koju su pohađali.

Obnavljanje političkog poretka u Bugarskoj, koji je doneo ekonomski preporod, dovelo je do istovremenog kulturnog fenome na, pošto su učitelji , koje su plaćale bugarsks zajednice iz Rumunije i sa juga Rusije, po uzoru na Grke, počele da osnivaju narodne škole. Pokret je uspeo da prevaziđe problem nedostatka uređenog književnog jezika, protivl jenje crkvene hijerarhije (koja nije bila naklonjena osamostal jivanju bugarskog jezika od grčkog), kao i oskudicu knjiga napisanih na bugarskom jeziku.

Do sredine stoleća većina zajednica je imalo škole u kojima je predavano na bugarskom jeziku, a koje su izdržavali lokal ni saveti i esnafi. Značajan rezultat preporoda bile su čitao nice, koje su sa svojim mnogobrojpim delatnostima bile zajedničke svim sličnim južnoslovenskim pokretima od habzburških Alpa do osmanskog Crnog mora. Najbolji učenici iz većih gradova često su slati u inostrapstvo , takođe o trošku domaćih trgovaca, cehova i opština, ili uz pomoć stipendija koje su im davale ruske slovenofilske organizacije. Većima ih se vraćala da postanu učitel ji , prethodno već pridobijeni za ideje sukobljene sa mes nim vođstvom, u čiju su službu stupali. Takvih je učitelja šezdesetih godina bilo oko dve-tri hil jade i radili su u oko dve hiljade škola i nekoliko učitelskih škola i bogoslovija.

Oblast koju je Porta izabrala da nad njom izvrši svoj eksperimept reformisane provincijske uprave od samog njenog početka bio je vilajet Dunav. Ova provincija prostirala se od Crnog mora do albanskih planina, uključujući središte bugarskih zemalja, južno od Dunava. Bila je to jed na od najnaprednijih osmanskih oblasti, koja je poreskim prinosom, ali dobro sakupljenim, mogla da zadivi evropske zajmodavce Carstva. Za njenog upravnika imenovan je Midhat-paša (1822-1884), jedan od najistaknutijih tvoraca reforme i najsposobniji administrator osma nske vlasti. Midhat-paša, ostao je na ovoj dužnosti do 1867, za četiri godine značajno unapredi o blagostanje provincije. Postigao je i cil j , koji mu je bio stavl jen u zadatak, nakop što je podigao poreske pr ihode iznad prosečnih, što js stvarno značilo povećanje poreskog opterećenja.

Srazmeran napredak Bugarske povećao je očekivanja, jer su osmanske vlasti davale bol ju upravu u koju su moral i više da ulažu. Promene zakona omogućile su priznavanje vlasništva zemlje, kupovinu zeml je od odlazećih Turaka, čak i mrežu poljoprivrednih štedionica koje su omogućavale ograničene kredite. Većina sel jaka je sedamdesetih godina postala vlasnik zemlje koju su obrađivali. Privatni posedi-čitluci na kojima su živeli seljaci napoličari, još uvek su preovladavali u Makedoniji i Tesaliji , ali se njihov broj neprekidno smanjivao.

Sve više Bugara zahtevalo je zvanično priznanje svog iaroda kao etiičke zajednipe u okvirima Carstva. Zpačaja n uspeh postigla je bugarska zajedmica u Carigradu, koja je imala čak 30.000 ljudi, kada im je Porta dozvolila da izgrade crkvu u kojoj će služba biti vrše na na bugarskom jeziku. I Psvećenjs nrkve Sv. Stefan .

Elita je dobila sopstveni milet, koji nije bio protiv osmanske vlasti, kao što se, zbog nedostatka istinskog vođstva, nezadovoljstvo sel jaštva nije pretvorilo u ustanak protiv turske vlasti. Bugari su pojedinačno uzimali učešća u balkanskim pokretima ili ratovima koje su vodili Rusi, ali su politički delatnici u Bugarskoj bili malobrojni i prilično bezuspešni. Prve pokrete naoružanih pobunjenika protiv osmanske vlasti organizovali su levičarski revolucionari iz inostranstva. Bili su to „intelektualci", većinom

57

školovani u Rusiji , koje su ekonomski podržavali bugarski iselenici i simpatizeri iz inostranstva, naklon jeni neposrednoj akcij.

I s t o č n a k r i z a i B e r l i n s k i k o n g r s s

Seljačka buna u Hercegovini i Bosni bila je spontana. Porti pe samo da je bilo teško da lokalnom plemstvu nametne zakonske reforme već je u ovim provincijama sama modernizacija države donela seljašvu nove poreske namete. Loša žetva u Anadoliji 1873, koju su pratil e oštra zima i poplave, učinili su da se poveća pritisak na evropske provincije Carstva. Her cegovina je imala katastrofalno lošu žetvu 1874. i porez nicii su ponovo počeli nasilnim merama da uteruju harač. Zato su se hrišćanski sel jaci, u istočnim krajevima provincije, uz granicu sa Crnom Gorom, odmetnuli u planine, odupirući se novim nametima.

Pobuna, nastala bez uticaja crnogorske ili srpske propagande, ipak je sada za nju bila otvorena. Sultanova vlast nikada nije bila stvarna nad malenom, planinskom Crnom Gorom. Crnogorci nisu priznavali političke granice u svom životu stočara (i kradljivaca stoke) organizovanom po krvnom srodstvu. Zbog svojih stalnih upada u Hercegovinu i severnu Albaniju, crnogorska plemena predstavl jala su stalnu pretnju osmanskoj vlasti nad okolnim oblastima. Crnogorski vladari su sebe smatrali Srbima, podržavali „srpstvo" i bili vol jni da sarađuju sa Srbijom, ali su uvek davali prednost sopstvenim teritorijalnim ciljevima.

Srpska vlada je pomagala mesne komitete u planiranju ustanka, kome bi se Srbija i Crna Gora pridružile, tako što bi započele dejstva protiv osmanskih trupa. Nezavisno od crnogorskih cil jeva, u oblasti su delovale i „nevladine organizacije". Srpska propaganda uopšte nije bila jedinstvena. Ona uglavnom nije zastupala ideju korenitih društvenih reformi. Sva njihova nastojanja bila su upravl jena ka prevazilaženju verskih razlika, kako bi tri vere bile objedinjene u zajedničkoj akc iji , i to ne samo sa katoličkim seljaštvom i njegovim franjevačkim sveštenstvom već i sa muslima nima, posebno njihovim plemstvom.

Ustanak se brzo raširio, mada nije imao centralnu organizaciju. Seljaci, koje je njihov način života redovno vodio na visoravni, z nali su kako da izbegnu u planine i umeli su da prežive sa više mesa n ego hleba. Planinska plemena pridružila su se pobunjenim napoličarima. Tokom prva dva meseca pobunjenici su izolovali garnizone u Hercegovini, uništili komunikacije i porazili osmanska pojačanja. Do kraja avgusta pobuna se proširila Bosnom, naročito duž austrijske granice. Tamo je ustanak bio uglav nom ograničen pa pravoslavne, u Hercegovini su mu se ponegde prikl jučivali i katolici, dok su muslimanske oblasti centralne i severo-istočne Bosne ostale lojalne.

Bio je to gerilski rat, u kome su pobunjenici dejstvovali sa svojih visija gotovo nedostupnih kaznenim ekspedicijama. Vojne operacije su prekidane pred zimu i obnavl jane u proleće. Obrazac ustanka podsećao je na srpske i grčke ustanke sa početka veka, ali ih je prevazilazio opsegom i nasil jem. Do proleća je oko 25.000 ustanika stajalo nasuprot 30.000 osmanskih vojnika. Zverstva su činjena na obe strane, stanovništvo je gonjeno u izbeglištvo, a napuštena sela plačkana i spaljivana. Procenjivalo se da je 200.000 izbeglica prešlo u Austrougarsku, dok je poginulih bilo 150.000.Crna Gora je imala velikog uticaja u Hercegovini. Na događaje u Bosni snažno je uticao Komitet u Beogradu, na čijem se čelu nalazio mitropolit Mihailo. Finansijski potpomognut od srpske vlade, Komitet je sakupljao i prenosio ustanicima opremu, namirnice, novac, oružje, propagandne

58

materijale, dobrovoljce i starao se o izbeglicama. Ustanak je naišao na odziv i u habzburškim zemljama, gde su osnovani potporni komiteti u Vojvodini, Dalmaciji , Hrvatskoj, pa čak i u Sloveniji . Ustanak su podržavale grupe socijalista i drugi dobrovol jci, među kojima je bio i Petar Karađorđević (1844-1921).

Osmanski Balkan je zbog ustanka postao nestabilan. Pošto su mu se bugarski dobrovoljci prikl jučivali, obnovljeni Bugarski komitet u Bukureštu odlučio je da iskoristi trenutak i izazove pobunu u Bugarskoj. Septembra 1875. izbila je ta pobuna i ubrzo propala. Neobeshrabreni, planirali su sledeći pokušaj za predstojeće proleće, u nameri da ga uč ine istovremeno s iznova razbuktalim gerilskim ratom u Bosni i očekivanom intervencijom Srbije i Crne Gore.

Apr i l sk i u s tanak pretvorio se u još jednu katastrofu. Iako je kasnije postao jedan od najznamenitijih događaja u bugarskoj interpretaciji nacionalne istorije, on bi izazvao malo pažnje, da nije bilo njegovog gušenja. U nemogućnosti da izazovu narodni odziv, ustaničke vođe morale su da se ograniče na nekoliko planinskih gradova. Glavninu ustaničke vojske činili su učitelji , sveštenici, studenti i zanatlije. Veći deo stanovništva nije hteo da učestvuje u pripremi ustanka, ni kasnije kada je ustanak započeo, dok je jedan deo u stvari i podržavao osmansku vlast. Bogatiji hrišćani nisu želeli revolucionarnu avanturu, a muslimani su joj još manje bili naklonjeni. Bilo je izdaja i međusobnog optuživanja.Porta je bila odlučna u nameri da slomi svaki pokušaj ustanka na tom osetljivom području. Pošto na raspolaganju nije imala redovne trupe, koje su većinom bile ili u Bosni ili na srpskoj granici, ponovo je počela da regrutuje bašibozuk, neredovne trupe sastavl jene od muslimanskog stanovništva. Domaći Turci, pomaci, Čerkezi i izbeglice od „neverničke" vlasti upustili su se u strahovitu osvetu, iskaljujući je na hrišćanskim seljacima, uglavnom nevinim za ranija ubistva muslimanskih civila u ustanku. Nasilja su vršili često l judi koji su i sami bili žrtve - seljaci čiji su srodnici pobijeni ili bedni Čerkezi. Ne samo da je većina ustanika pobijena već su čitava sela opustošena i spaljena, dok je oko 30.000 ljudi poginulo (taj broj je, u skladu sa naklonostima, kasnije uvećavan ili umanjivan).Tako je za nekoliko nedelja ustanak okončan.

Za to vreme odvijale su se aktivnosti na drugim nivoima. Austrougarska je preuzela novu ulogu na Balkanu. Rusija je, radi ponovnog sticanja uticaja na Balkanu, naročito radi prevlasti u moreuzima, bila spremna da prizna delimičan uticaj Austrougarske na Balkanu, ako je i kada je to bilo neophodno. Pošto su vođi srpskih ustanika u Bosni odbili plan reformi koji je iznela Austrougarska, borbe su, u skladu s očekivanjem, obnovljene u proleće 1876. godine. Javnost Srbije i Crne Gore zahtevala je intervenciju. „Zverstva u Bugarskoj nisu rasplamsala i povećala samosvest Bugara, ali su izazvala međunarodnu reakciju. Do tada nepoznata Bugarska postala je preko noći domaća reč, čija je sudbina zainteresovala filantrope i liberalne političare.

U godini koja će postati poznata kao godina tri sultana, Abdulaziz je svrgnut posle prevrata koji je na vlast doveo opozicionare pod vođstvom Midhat-paše. U junu su Srbija i Crna Gora otvoreno zaratile protiv svoga suverena, šaljući u Bosnu i Hercegovinu trupe u kojima su se nalazili jugoslovenski, rumunski, bugarski, grčki, ruski i drugi evropski dobrovoljci. Tako su pokopane sve nade u lokalno rešenje sukoba diplomatskim posredovanjem. Zvanična propaganda naglašavala je jugoslovenski karakter rata, a ne verski niti socijalni, pokušavajući da tako pridobije muslimane. U Hrvatskoj, gde je nadmoćna Narodna stranka bila naklonjena ujedinjenju Bosne sa Srbijom, kako bi bilo stvoreno jezgro buduće jugoslovenske federacije, Saboru je moralo da bude zaprećeno da prestane sa podrškom

59

pobunjenicima u Bosni. Ruska javnost je zahtevala intervenciju, nakon što je osmanska protivofanziva prenela ratna dejstva na tle Srbije.

Rumunija je delovala oprezno, nastojeći da iskoristi krizu. Bratijanuova liberalna vlada, koja js došla na vlast juna 1876, zauzela je stav zvanične neutralnosti, tražeći kao protivuslugu od Porte i sila priz nanje „svojstvenosti rumunske države". Vlada je, takođe, zahtevala od Rusije, ako pođe u rat preko Rumunije, da prizna nezavisnost zemlje, garantuje njenu teritorijalnu celovitost i prihvati njeno vojno učešće u dejstvima.

Rusija je potom dobila saglasnost Austrougarske, dozvolivši joj, za uzvrat, slobodu delovanja u Bosni, kako bi sprečila Turke da poraze Srbiju i Crnu Goru. Srpska narodna vojska nije mogla da bude takmac reformisanoj osmanskoj armiji, kako po iskustvu i obučenosti oficira tako i po naoružanju. Pri tom je moglo biti govora o ratnoj groznici u Beogradu, ali je sel jačka vojska dezertirala kako bi sakupila letinu. Srbija nije mogla da izdrži takav napor u bilo kakvom dužem periodu. Ruski ultimatum Porti okončao je oktobra 1876. neprijateljstva, izbavivši Srbiju od potpune katastrofe. Ona je morala da prihvati ruski savet da se sporazume okopovratka na predratno stanje i povuče se iz svih dal jih akcija na osmanskoj teritoriji.

Rusija se pripremala za rat, ali je takođe nastojala da stekne evropski mandat, da milom ili silom sprovede reforme u Osmanskom carstvu. Učinjen je i poslednji pokušaj da se izradi plan koji bi povratio red u pobunjenim provincijama. Carigradska konferencija ambasadora izradila je januara 1877. protokol kojim su uspostavlene oblasti određene u skladu sa verskom većinom, pregrupisane u dva velika vilaje ta, koji su imali izvesnu autonomiju i skupštine koje su birali svi stanovnici koji su posedovali imovinu.

Osmanska javnost reagovala je na diktat sila. Nova vlada u Carigradu, opštepodržana, suprotstavila se tako što je sultan Abdulhamid II proglasio novi ustav, kojim je ojačan položaj političke elite, pruženo zadovoljenje reformistima, proklamovano jedinstvo Osmanskog carstva i suzbijeno strano mešanje u njegove unutrašnje poslove. Porta je u aprilu, osećajući britansku uzdržanost u vezi sa bilo kakvim evropskim mandatom za nametanje dodatnog pritiska, odbacila sve predloge ove konferencije. Jedan izabrani parlament na osnovama neposrednog predstavlanja, tvrdio je zvanični Carigrad, rešiće sve probleme. Rusija je takvo odbijanje shvatila kao razlog za objavl jivanje rata.

Pošto je u međuvremenu, u januaru, sklopila tajni sporazum sa Austrougarskom, Rusija je stekla slobodu delovanja pred očekivanu propast ove konferencije. Prema sporazumu, u slučaju rusko-turskog rata Austrougarska je trebalo da zauzme stav dobronamerne neutralnosti prema Rusiji; Rusija bi morala da ograniči svoje operacije na istočni Balkan; na kraju krize Austrougarska je mogla da se proširi na Bosnu i Hercegovinu; na Balkanu ne bi nastala nijedna veća država.

U aprilu se Rusija sporazumela sa Rumunijom o logističkim i političkim pitanjima u vezi sa stacioniranjem i transportom svoje vojske preko rumunske teritorije. Rumunija je, prema tom sporazumu, trebalo da omogući neometan prolaz i da pruži punu saradnju, dok se Rusija obavezala na poštovanje „političkih prava" i celovitosti Rumunije. Pošto je Rusija objavila rat Turskoj i ušla sa vojskom u Rumuniju, parlament u Bukureštu obnarodovao je stanje rata Osmanskom carstvu i „apsolutnu nezavisnost" svoj e države. Na učešće u ratu u Bukureštu gledali su kao na način za sticanje priznanja državne nezavisnosti.

Sultan Abdulhamid je iskoristio predstojeći rat za povratak na staro, otpustio je Midhata i stavio van snage ustav, koji će ponovo biti uspostavlen tek sa mladoturskom revolucijom 1908. godine. U junu su Rusi konačno prešli Dunav. Bugarski narod ih je dočekao kao oslobodioce, ali j e i osmanski otpor bio uporan. Rusko napredovanje bilo je zaustavl jeno na planini Balkanu i kod

60

Plevne, pod kojom je započela dugotrajna opsada. Crna Gora je istovremeno ponovo započela sa dejstvima u pravcu jadranske obale i Skadra.

Srbija im se pridružila u decembru napadom na Niš, pomažući na taj način ruske operacije. Još je presudnija bila intervencija rumunske vojske. Rusija se odlučno protivila bilo kakvom učešću Rumunije u ratu, sve do razvoja situacije u toku leta, kada je promenila svoj ton. Od kneza Karola je prvo zatraženo da obezbedi vojsku za čuvanje ratnih zarobl jenika i za posedanje okupirane zemlje, kako bi sve ruske snage bile slobodne za dejstvo, a potom i da uzme učešća u operacijama sa punom komandom nad trupama pod Plevnom. Privrženost i izdržljivost Rumuna dale su odlučujući doprinos pobedi, ali su žrtve bile velike na svim stranama. Padom Plevne otvoren je put u Bugarsku, osmanska odbrana je razbijena i ruska vojska je brzo napredovala. Sofija i Jedrene su pali januara 1878, sam Carigrad bio je ugrožen, zbog čega su Turci zatražili primirje. Rusija je požurila da nametne mirovne uslove da bi stavila sile pred svršen čin. Pod uslovima „mirovnih preliminarija , potpisanih 3. marta u San Stefanu na periferiji Carigrada, Srbija i Crna Gora bile su priznate kao nezavisne države. Proširene su njihove teritorije, tako da je prva stekla dolinu gornje Morave, a druga izlaz na Jadran. Rumuniji je, takođe, priznata nezavisnost, dobila je deo Dobrudže, kao naknadu za južne krajeve Besarabije, koje je Rusija morala da joj vrati 1856, ali ih je sada uzela nazad.

Reforme je trebalo da budu sprovedene u Bosni i Hercegovini, ali su se najznačajnije odredbe ugovora odnosile na Bugarsku. Sanstefanski ugovor je stvorio autonomnu bugarsku kneževinu na prostoru od 172.000 kvadratnih kilometara, koja se prostirala od Dunava do Egejskog mora (iako je Solun ostao izvan njene teritorije) i od crnomorske obale do albanskih planina, uključujući Skopl je i čitavu dolinu Vardara. Bilo je to daleko više od najsmelijih snova bugarskih patriota i veoma uznemiravajućih očekivanja evropskih diplomata. Trebalo je da ruska vojska u naredne dve godine pod okupacijom drži novu kneževinu. Jednim udarcem je oblast, kojom je neposredno upravl jano iz Carigrada, trebalo da postane autonomna kneževina u čiji bi sastav ušla čitava Makedonija i koja bi izlazila na dva mora. Ta „velika Bugarska" postaće „velika ideja" bugarskih nacionalista.

Rumunija, Srbija i Crna Gora nisu bile zastupljene na pregovorima i nisu bile zadovoljne njihovim ishodom. Rumunija se osećala izdanom. Uvreda je dodata nepravdi kada je od Rumunije zahtevano da obezbedi preko svoje teritorije puteve snabdevanja za rusku okupacionu vojsku u Bugarskoj i pri tom joj zaprećeno okupacijom ako na to ne pristane. Grčka se nije uključila u rat, mada su njeni nacionalisti slali pomoć, oružje i dobrovoljce preko granice i na Krit. U leto 1877, zabrinuta za grčke interese u Epiru, Makedoniji i Tesaliji , atinska vlada je sama započela pripreme za ustanak tamošnjeg grčkog stanovništva. Zato je osmanska vlast preduzela posebne mere, uključuju ći i mobilizaciju albanskih muslimana. Ustanak je dobio zamah posle pada Plevne. Atina je najzad naredila svojim snagama da pređu granicu u predvečerje rusko-turskog primirja, kojim je okončan rat. Turci su tada bili slobodni da svoje snage usmere na Grčku. Grci su bili primorani da se povuku. Rusija je zaustavila svaku dalju akciju i ustanak je u maju okončan.

Preovlađujući stav u Evropi bio je da će „autonomna" Bugarska biti protektorat Rusije, koja bi na taj način stekla kontrolu nad Carigradom i moreuzima. Ruski pregovarač Ignjatijev, tvorac „mirovnih preliminarija", verovatno je za Rusiju uzeo više nego što se nadao da će zadržati, kako bi viškom mogla da trguje prilikom promena Pariskog ugovora iz 1856. godine. U San Stefanu su prekršene odredbe Pariskog ugovora, kojim je uvedeno načelo konsenzusa među silama garantima Turske. Sanstefanski ugovor nije trebalo da odredi ništa više od preliminarnih uslova, u iščekivanju konačnog

61

evropskog rešenja. Rusija se smesta složila da pristupi evropskom kongresu. Do juna, austrijsko-ruski i britansko-ruski sporazumi pripremili su teren za kongres u Berlinu.

Berlinski ugovor potpisan je 13. jula 1878. Njime je potvrđeno uspostavljanje autonomne i vazalne kneževine Bugarske pod sizerenstvom sultana. Bugarskom bi vladao izborni knez, koji nije smeo da bude član vladajućih dinastija neke od sila, ali bi ove morale da odobre njegovo proglašenje, a Porta da ga potvrdi. Uzbunjene pri samoj pomisli na veliku Bugarsku pod ruskom dominacijom, sile okupljene u Berlinu drastično su umanjile njenu teritoriju, svodeći je na 64.500 kvadratnih kilometara, prostranu oblast između Dunava i planine Balkana.

Južno od planine Balkana trebalo je da bude osnovana provincija Istočna Rumelija (a ne Južna Bugarska), kojom bi upravljao hrišćanin generalni guverner (imenovan na pet go dina od strane sila), zajedno sa skupštinom i žandarmerijom, sastavl jenom srazmerno prema različitim etničkim grupama. Zakl jučeni su sporazumi o ruskoj privremenoj administraciji i okupaciji i Bugarske i Istočne Rumelije (traja nje je smanjeno na devet meseci), koja bi bila sprovođena u dogovoru sa Portom i konzulima sila. Tokom tog razdoblja skupština notabiliteta trebalo je da se sastane u Bugarskoj i donese odluke u vezi s ustavom i izborom kneza. Sastav i nadležnosti skupštine Istočne Rumelije, kao i ovlašćenja njenog guvernera, trebalo je da odredi jedna evropska komisija.

Ratifikovano je formalno priznavanje nezavisnosti Srbije, Crne Gore i Rumunije. Potvrđena je za Rumuniju razočaravajuća razmena teritorije. Makedonija je ostala pod direktnom upravom Carigrada, uz obećanje administrativnih reformi. Bosna i Hercegovina, iako formalno i dal je osmanska, bila je poverena Austrougarskoj da je okupira i privremeno njome upravlja. Austrougarska je dodatno ovlašćena da uspostavi svoje garnizone u Novopazarskom sandžaku, koji je razdvajao Srbiju i Crnu Goru. Što se t iče Grčke, Porta je prosto pozvana da se sporazume sa vladom u Atini oko promena granica.

I pored procedure koju je 1856. uspostavio Pariski kongres prilikom izjašnjavanja stanovništva dunavskih kneževina putem izbora posebnih savetodavnih skupština i sumnjivih plebiscita oko ujedinjenja Italije održanih između 1859. i 1870, još uvek nije postojao međunarodni obrazac za samoopredeljenje. Berlinskim ugovorom pokušano je ipak da se reši problem verskih manjina u novim nacionalnim državama koje su nastale iz Osmanskog carstva.

Doslovno je naglašavano da bugarskim ustavom mora biti garantovana sloboda veroispovesti i posebno istaknuto uklanjanje svih verskih ograničenja u uživanju građanskih i političkih prava nametnutih u zakonodavstvu novopriznatih nezavisnih država. Sile su, isto tako, odlučile da nadgledaju kako Porta sprovodi obaveze koje joj je nametao ugovor. Bili su to koraci preduzeti u pokušaju da se predvide problemi sa kojima će se sukoblavati nove države u novim okolnostima. Neki od tih problema nasleđeni su od starog i složenog stanja iz osmanskog doba, drugi su priml jeni od novog evropskog poretka u koji su se države ukl jučile.

Mnoge iluzije su bile srušene. Rusija, mada joj j e dozvoljeno da zadrži najveći deo osvojenih oblasti u Aziji , nije očekivala toliko zakidanje prethodnog preliminarnog sporazuma. Ni Austrija, takođe, nije predviđala teškoće sa kojima će se suočiti u Bosni i Hercegovini. Uprkos formalnom međunarodnom priznanju i uvećanju teritorija, sve balkanske države su bile ogorčene i, verovatno, razočarane, naročito u Rusiju od koje su više očekivale.

62

Najstarija među njima, Grčka, nije dobila ništa osim dolaska Slove na u oblasti koje je smatrala grčkim i straha od panslavizma. Najmlađoj, Bugarskoj, posle dogovora u San Stefanu, pred očima je promicao san koji će postati mora; bila je svesna kako je podeljena prilikom nastanka, nakon čega nisu umanjene sumnje koje su prema njoj gajile ostale sile, ni zavist njenih suseda. Bugarska čak nije zadugo ostala zahvalna ni svojim oslobodiocima. Rumunija, pošto je tako mnogo pomogla Rusiji , naterana je da prihvati ekonomski zaostalu i etnički tuđu Dobru džu, u zamenu za ponovno oduzimanje starih moldavskih oblasti. Naposletku, Srbija i Crna Gora su silom ostale razdvojene od Bosne i Hercegovine.Sporazum je ogorčio stanovništvo svih balkanskih oblasti koje su, stvarno ili formalno, i dalje ostale pod osmanskom vlašću. Prelazak Bosne i Hercegovine pod austrougarsku upravu izazvao je nove napetosti u ovim oblastima. Kako je ostavljena izvan granica Srbije, bio je to kraj iluzija da će svi Srbi biti sjedinjeni u nezavisnoj Srbiji i l i da će Bosna moći da postane most za buduću Jugoslaviju. Srbija je morala da usmeri svoju pažnju ka jugu, ulazeći tako u trostranu borbu koja će otrovati međubalkanske odnose, podstrekujući krvoproliće u nepodeljenoj osmanskoj Makedoniji. Istočna Rumelija se nije umirila dok nisu poništena ograničenja koja su je odvajala od Bugarske. Štaviše, još jedan udarac je nanet vaseljenskom karakteru i duhovnom nasleđu Istočne pravoslavne crkve filetizmom, koji je dalje napredovao pošto su se lokalne crkve vezivale za naciju. Na samom vrhu Osmanskog carstva nastao je zaokret, od tanzimata i pokušaja stvaranja opšteosmanskog građanstva, ka autokratskoj vladavini sultana Abdulhamida II sa panislamskom politikom.

63