Незавршена прича

Суза је била прва која је дотакла лице те вечери, умјесто њега...Срце је тихо лутало по бескрају, тражећи један једини разлог да остане, да се бори. Тражећи заборављену адресу непознате улице, у мрачном и хладном граду. Лутала је леденим небом у потрази за нечим невидљивим, нечим веома страним за њу, а ипак вољеним и тако драгим. На раскршћу срца и разума, тамо гдје ноћ оставља јутро да се бори за свјетлост живота, лебдјеле су чудне пахуље боје меда, боје наде...

Као остарјеле слике, искрзане и недоречене, мисли су јој лутале деликим пустињама, тражећи одговор на тако једноставно питање, на мали, тихи дрхтај њеног срца. Као немоћни сњешко, направљен у неизбјежној игри малишана, тјеши се и нада да није крај, већ неки нови почетак среће и веће љубави. А очекивања душу убијају, она су та која срцу дају снагу, а стварности уништи сва надања у постојеће снове. И сваке ноћи, снови су ти који учине да заборавимо на стварност да уживамо у ономе што желимо, у мислима лаганим као перо пронађемо наш зачарани облак и у срце унесемо сву радост и доброту.

У тами јесење ноћи, тог септембра, сузе су лиле као набујала планинска ријека после огромних киша. Те вечери једино је могла одустати од свега, али смисао живота је брити се, наставити и срцем освојити другу страну обале. Није схватала његово понашање, његове рјечи и кораке. Гледала га је као странца, а имали су толико тога заједничког, толико сличности и толико љубави у себи. Убијали су је његови поступци, његове безосећајне речи и његова неозбиљност. Све мање снаге је имала да се бори за њега, а тако пуно храбрости и воље да настави трновитим путем негде даље, у бескрај.

Претвaрали су се у једну малу тајну о чаробном цвијету, о сребрном нарцису смјештеном тамо негдје далеко у житним пољима топле равнице. И сви стручњаци и много паметнији људи, никад нису открили загонетку љепоте и бескраја те чаробне мале биљке. С првим Сунцем прољећа разноси мирис љубави, топлину загрљаја и кап јутарње росе. А у тихој и ведрој ноћи све недовршене мисли, рој неизречених ријечи и опојни откуцаји срца одбегли из кошнице снова траже пут до сјајних звијезда, али зна се, нико сем скитнице погледа није успио да доспје до сјаја. И тек у зору кад вјетар почне да рашчешљава умршене латице мирисног човечуљка, бескрајне мисли разнесене с лишћем старог храста добију неки облик. Али опет неправилан и чудан и на неки начин неразумљив, враћајући поглед поново на оно вече.

А они, они су остали чаробни, неразумљиви, свако на свој начин. Плашећи се висина и сјаја звезда, она је и даље решавала ребусе сребрних птица, тражећи снагу да осети мирис тајанственог нарциса, да попуни део себе. Од свих жеља, срепњи и надања, као дјечијом руком нацртан облачић, остало је само непобједиво време. Чекање које полако и тихо разара груди, а с друге стране оживљава наду и храбри срце. А он, то је већ теже за објаснити, он је и даље био као онај мали цветић, незнајући шта жели или пак нежелећи да покаже.

Сат је тихо куцао и вријеме је полако пролазило, газећи све пред собом. Једног дана сурова олуја времена сломиће онај сјајни цвет, учиниће да се опојни мирис састане с звјездама. Учиниће да за који дан, мјесец или годину, чекање је неће убијати, а до тад сапутници моји не преостаје ништа до, пустити искре времена да путују својим стазама у тамо неком непознатом правцу.