21
i druga proučavaju strukturu jezika i ograničen broj njegovih opštih kategorija (od ovoga će nastati u realnom govoru mnogo varijacija), dok leksika izučava konkretan inventar leksičkih jedinica. Neke pojave kao što su glasovne alternacije stoje na granici između morfologije i fonetike. Podela fonetike U zavisnosti od zadatka istraživanja glasovna strana jezika može se izučavati kroz discipline: 1.opšta fonetika-proučava artikulacione, akustičke i perceptivne mogućnosti čoveka bez obzira na neki konkretan jezik i proučava na isti ovaj način funkcionisanje govornog aparata. 2.deskriptivna (opisna) fonetika- proučava fonetske osobenosti jednog konkretnog jezika/dijalekta 3.istorijska (evolutivna)-promene jednog jezika kroz istoriju 4.uporedna (komparativna) fonetika-sličnost i razlike među srodnim jezicima uglavnom iz dijahrone perspektive. Ako se proučava tipologija nesrodnih jezika radi se iz sinhrone perspektive- kontrastivna (konfrontativna) fonetika. 5.ortoepska (normativna) fonetika- daje skup pravila koja određuju dobar, pravilan izgovor u jednom jeziku.Ortoepija predstavlja norme izgovora koje vrede unutar jedne jezičke grupacije, države, kulturne zajednice, društvene grupe. 4 1.Jezik kao sredstvo komunikacije. Jezički znak.Struktura i sastav jezičkog sistema. Jezik je najvažnije, univerzalno sredstvo komunikacije; nastalo je u procesu rada iz potrebe ljudi da međusobno komuniciraju;društvena pojava; razvija se i traje dok služi vršenju komunikativne funkcije i zato je u jeziku sve (materijalna priroda, struktura, svojstva) prilagođeno komunikativnoj funkciji.Postoje dva oblika ispoljavanja : govorni- primarni i pisani. Saopštenja koja jezik produkuje moraju biti materijalna tj. da se primaju čulima. Neki oblici čulne percepcije zahtevaju neposredni kontakt (taktilna opažanja) a neki zahtevaju neveliku udaljenost (vizuelna opažanja); povoljniji od oba je korišćenje zvučne materije i to je u osnovi jezika.=> jezik je osnovan na materijalnom (zvučnom) Ustrojstvo jezika u celini je uslovljeno funkcionalno tj. da bismo mogli da primimo neku informaciju\ misaoni sadržaj moraju biti zadovoljeni neki uslovi. Razmena i stvaranje poruke mora biti usklađeno sa ograničenjima koje nam nameću pamćenje i način rada mozga a elementi jezika moraju obezbediti korelaciju jedinica jezičkog toka sa elementima misaonog plana (plana sadržaja) => jezik mora pretpostaviti određeno jedinstvo, celoviti sistem. (nekad se značenje čuva u akcentu) Sistem je skup elemenata povezanih uzajamnim odnosima,skup koji predstavlja jedinstvenu celinu i služi vršenju određenih funkcija. Svojstvo obrazovanja sistema poseduju samo uređeni skupovi elemenata. Broj elemenata je uvek ograničen, ti elementi moraju po nečemu da se razlikuju,te razlike moraju biti stalne. Razlike moraju biti tolike da ljudsko uho može sa lakoćom da ih prepozna i da utvrdi njihovu razlikovnu vrednost. Razlike ne smeju biti prevelike kako bi govorni organi mogli bez prevelikog napora da ih artikulišu. Ovo znači da u jeziku postoje dve međusobno suprotne tendencije (1) prva koja obezbeđuje prepoznatljivost i zato nastoji da poveća razlike među elementima sistema i (2) koja obezbeđuje dobru ekonomičnost i zato teži da te razlike smanji. Jedinice su u govornom jeziku glasovi\ grupe glasova. One su jezički znaci i imaju ista svojstva kao bilo koji znak koji je element nekog drugog nejezičkog sistema.To znači da njega čine oznaka,označeno i uslovna veza među njima. Oznaka se odnosi na formu i ono što je materijalno,označeno je sadržaj a uslovna veza je 1

Fonetika srpskog jezika

  • Upload
    mig76

  • View
    620

  • Download
    17

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Fonetika srpskog jezika

Citation preview

Page 1: Fonetika srpskog jezika

i druga proučavaju strukturu jezika i ograničen broj njegovih opštih kategorija (od ovoga će nastati u realnom govoru mnogo varijacija), dok leksika izučava konkretan inventar leksičkih jedinica. Neke pojave kao što su glasovne alternacije stoje na granici između morfologije i fonetike. Podela fonetike U zavisnosti od zadatka istraživanja glasovna strana jezika može se izučavati kroz discipline:1.opšta fonetika-proučava artikulacione, akustičke i perceptivne mogućnosti čoveka bez obzira na neki konkretan jezik i proučava na isti ovaj način funkcionisanje govornog aparata.2.deskriptivna (opisna) fonetika- proučava fonetske osobenosti jednog konkretnog jezika/dijalekta3.istorijska (evolutivna)-promene jednog jezika kroz istoriju4.uporedna (komparativna) fonetika-sličnost i razlike među srodnim jezicima uglavnom iz dijahrone perspektive. Ako se proučava tipologija nesrodnih jezika radi se iz sinhrone perspektive-kontrastivna (konfrontativna) fonetika.5.ortoepska (normativna) fonetika- daje skup pravila koja određuju dobar, pravilan izgovor u jednom jeziku.Ortoepija predstavlja norme izgovora koje vrede unutar jedne jezičke grupacije, države, kulturne zajednice, društvene grupe.

4

1.Jezik kao sredstvo komunikacije. Jezički znak.Struktura i sastav jezičkog sistema.

Jezik je najvažnije, univerzalno sredstvo komunikacije; nastalo je u procesu rada iz potrebe ljudi da međusobno komuniciraju;društvena pojava; razvija se i traje dok služi vršenju komunikativne funkcije i zato je u jeziku sve (materijalna priroda, struktura, svojstva) prilagođeno komunikativnoj funkciji.Postoje dva oblika ispoljavanja : govorni- primarni i pisani.

Saopštenja koja jezik produkuje moraju biti materijalna tj. da se primaju čulima. Neki oblici čulne percepcije zahtevaju neposredni kontakt (taktilna opažanja) a neki zahtevaju neveliku udaljenost (vizuelna opažanja); povoljniji od oba je korišćenje zvučne materije i to je u osnovi jezika.=> jezik je osnovan na materijalnom (zvučnom)Ustrojstvo jezika u celini je uslovljeno funkcionalno tj. da bismo mogli da primimo neku informaciju\ misaoni sadržaj moraju biti zadovoljeni neki uslovi. Razmena i stvaranje poruke mora biti usklađeno sa ograničenjima koje nam nameću pamćenje i način rada mozga a elementi jezika moraju obezbediti korelaciju jedinica jezičkog toka sa elementima misaonog plana (plana sadržaja) => jezik mora pretpostaviti određeno jedinstvo, celoviti sistem. (nekad se značenje čuva u akcentu)

Sistem je skup elemenata povezanih uzajamnim odnosima,skup koji predstavlja jedinstvenu celinu i služi vršenju određenih funkcija. Svojstvo obrazovanja sistema poseduju samo uređeni skupovi elemenata. Broj elemenata je uvek ograničen, ti elementi moraju po nečemu da se razlikuju,te razlike moraju biti stalne. Razlike moraju biti tolike da ljudsko uho može sa lakoćom da ih prepozna i da utvrdi njihovu razlikovnu vrednost. Razlike ne smeju biti prevelike kako bi govorni organi mogli bez prevelikog napora da ih artikulišu. Ovo znači da u jeziku postoje dve međusobno suprotne tendencije (1) prva koja obezbeđuje prepoznatljivost i zato nastoji da poveća razlike među elementima sistema i (2) koja obezbeđuje dobru ekonomičnost i zato teži da te razlike smanji.

Jedinice su u govornom jeziku glasovi\ grupe glasova. One su jezički znaci i imaju ista svojstva kao bilo koji znak koji je element nekog drugog nejezičkog sistema.To znači da njega čine oznaka,označeno i uslovna veza među njima. Oznaka se odnosi na formu i ono što je materijalno,označeno je sadržaj a uslovna veza je

1

Page 2: Fonetika srpskog jezika

dogovorena. Jezički znak ne mora da bude samo reč (može i sintagma npr. vedar dan )

Struktura sistema je njegova unutrašnja organizacija koja se manifestuje uzajamnim odnosima među elementima sistema. Postoje dva tipa odnosa : sintagmatski i paradigmatski odnosi.Sintagmatski su odnosi uzajamne povezanosti elemenata u nizu i ostvaruju se prema pravilima koji se utvrđuju za svaki jezik pojedinačno. Postojanje tih odnosa čini komunikaciju jer se elementi povezuju i slažu jedan za drugim. Na osnovu malog broja elemenata (30) može se postići bogatstvo jezičkog izraza. Svaki jezik ima svoja pravila za glasove, morfeme, reči, iskaze. Paradigmatski odnosi se zasnivaju na činjenici da se elementi sistema koji su po nekim obeležjima srodni i koji se u linearnom nizu pojavljuju u istoj poziciji, da se oni okupljaju i objedinjuju u klase ili paradigme. Takvog tipa su klase vokala i konsonanata u fonetici, klase prefiksa, sufiksa, infiksa, korena u morfologiji…

Sastav jezičkog sistema. Jezički sistem uključuje u sebe elemente različitog ranga: foneme, morfeme, reči, tipove rečenica itd. Elementi jednog ranga obrazuju svoj posebni sistem; ovakvi sistemi mogu se nazvati i podsistemima ako mislimo na njihovu uključenost u opšti sistem a mogu se nazvati sistemima kada se gleda njihovo ustrojstvo i njihova relativna samostalnost. Tako postoje fonetski (fonološki ), morfološki, sintaksički, leksički, prozodijski sistem. Iako su autonomni svi podsistemi su međusobno veoma povezani. Među elementima sistema/ podsistema postoje tzv. konstitutivni odnosi a to znači da elementi nižeg ranga služe kao materijal za građenje narednog, višeg ranga (foneme za morfeme, morfeme za reči ) . Konstitutivni elementi koji postoje između nekoliko desetina glasova (jedinica) čine dovoljnim da se od tako malog skupa dobije nekoliko hiljada morfema, nekoliko stotina hiljada reči i praktično neograničen broj rečenica.

2

2.Predmet i discipline fonetike. Aspekti proučavanja glasova.

Fonetika se obično definiše kao nauka o glasovima što je prilicno uska definicija iako učenje o glasovima jeste njen centralni deo . Pored pojedinih glasova fonetika jos proučava slog, akcenat, odnos prema problemima pisma i pravopisa, pravila korektnog izgovora. Proučava glasovna sredstva izgovora u najširem smislu i u svim njihovim manifestacijama i funkcijama,zato predmet fonetike kao naučne discipline čine glasovi, glasovni sastav slova i reči, akcenat i intonacija,ortoepija (ukupnost normi književnog izgovora).

Čin govorenja podrazumeva postojanje dveju osoba. Jedna artikuliše glasove a druga ih prepoznaje. Čin govorenja pretpostavlja i treći element a to je cilj komunikacije. Postoje tri aspekta proučavanja: 1.artikulacioni-fiziološki aspekt-bavi se govornim organima i načinom izgovaranja glasova;2.akustički-izučava glasovnu strukturu upotrebljenih glasova i način na koji uho reaguje na njih.3.funkcionalni-fonološki- koji elemente prethodnih dvaju nivoa proučava sa gledišta njihove upotrebe u govoru i njihove veze sa značenjem.( sa elementima značenjske strukture)

Odnos prema drugim naukama i disciplinama

Sadržaj fonetike se jednim delom poklapa sa materijom koju izučavaju i druge nauke (fizika,anatomija). To ne smeta fonetici da ima status samostalne nauke jer ona poseduje lingvističku usmerenost posmatranja. Isto se ovo odnosi i na psihičke aktivnosti i na intelektualne delatnosti koje prate komunikaciju. Ostale akustičke pojave (muzika, šumovi) i ostali fiziološki procesi praćeni zvukom (zevanja, žvakanja, disanje) ne pripadaju području fonetike. Principijelna razlika između fonetike i svih jezičkih disciplina jeste u tome što ona proučava one jezičke jedinice koje su materijalne i lišene značenja! One će vezu sa značenjem uspostaviti tek onda kada postanu jedinice gramatike i leksike, koje se za razliku od fonetike bave jezičkim sadržajem a ne jezičkim izrazom-koji interesuje fonetiku. Fonetika je povezana sa gramatikom na taj način što i jedna

3

Page 3: Fonetika srpskog jezika

razlaže elemente zvuka i prikazuje ih tako da mozemo istovremeno pratiti tri elementa frekvenciju, vreme i intezitet. Ukupni frekventivni opseg iznosi 8000 Hz. Za potrebe fonetskih istraživanja moguće je iz ovog opsega izdvojiti onaj deo koji je posebno interesantan za konkretna fonetska istraživanja. Kod ženskih glasova izdvaja se 0-3500 Hz, kod muških glsova 0-2000 hz. Za istraživanja frekvencije osnovnog tona služi jedan od viših harmonika (obično 10. harmonik) a nivo jačine (inteziteta) prema nivou zatamljenosti snimka. Sonograf ima 2 filtra : uski (45 Hz) i široki (300 Hz). Uski filter služi za proučavanje tona a široki za proučavanje spektra glasa (glasova). Na početku svakog snimka obično se stavlja tzv. kalibracija (milipodeoci kod sonografa iznose 500 Hz);na jedan snimak staje segment od 2-4 sekunde.

Mingograf- za izučavanje intonacije rečenice i za proučavanje dugih segmenata. Rad sa mingografom je jednostavan. On bez ikakvih prekida i zastoja analizira vrlo duge segmente. Ukupni opseg mingografa iznosi 800 Hz. Za analiziranje je uvek potrebno napraviti probu i podesiti aparat tako da odgovara visini glasa govornika. Traka se moze kretati brže i sporije, najpovoljnije je 50 mm u sekundi. Posle završene izrade mingograma potrebno je ručno ucrtati krivulju tonskih karakteristike a to se radi tako što se spoje tačke na gornjoj ivici zatamljenja ( ovo zatamljenje se proteže duž čitavog snimka)Danas se najčešće upotrebljavaju računari i kada se nabave posebni paketi programa za obradu govora mogu se postići odlični rezultati. Na računarima je moguće izvesti veliki broj eksperimenata koji se ranije nisu mogli izvesti. Nedostatak u radu sa računarima se tiče nepostojanja posebnog programa koji bi radili nešto sa tim snimcima dalje.

8

3.Fonetika i fonologija (glas, fonema,fon, alofon)

Fonetika kroz artikulacioni i akustički aspekt proučava glasove; istražuje kako se govorni glasovi grade, prenose i primaju. Fonetičari opšte zaključke o stvaranju i percepciji glasova mogu dobiti na osnovu bilo kog jezika kada je njihov cilj da utvrde materijalnu prirodu glasova.

Osnovna jedinica fonetike je glas. Fonologija koja predstavlja treći funkcionalni aspekt proučavanja glasova osamostalila se u zasebnu disciplinu čiji je cilj da otkrije principe po kojima se glasovi u konkretnim jezicima organizuju i način na koji se govornici nekog jezika sistematski služe izborom između svih glasova koji bi oni mogli proizvesti. Posebno obraća pažnju kako se tim izborom saopštavaju značenja. Osnovna jedinica fonologije je fonema. U prošlosti su se glasovi definisali kao glasovna obrazovanja kojima odgovaraju slova. Tada se i za same glasove upotrebljavao naziv slovo. Slovo se "izgovaralo", bilo je "tvrdo/meko", "zvučno/bezvučno"…

Lingvistika 19. veka je donela jasno razgraničenja između slova i glasa. Za označavanje glasa uveden je termin fonema.

Različite realizacije glasa uvek se pomalo razlikuje u govoru. Na to utiču različiti faktori: glasovno okruženje, pozicija u reči, male anatomske razlike kod govornika. Većinu ne primećujemo kada se služimo maternjim jezikom, tačnije ignorišemo ih a obraćamo pažnju samo na one osobine koje su važne za prenošenje značenja. Fonologija izdvaja ta bitna svojstva/obeležja i obraća pažnju na to kako se uspostavlja red između stotine varijanti glasova u govoru i kako se formiraju jedinice na osnovu tih bitnih obeležja. Poseban je problem da se utvrdi koje su razlike male, a koje velike. Aparati eksperimentalne fonetike precizno registruju sve akustičke razlike među glasovnim varijantama, a mi sluhom registrujemo jedan deo tih razlika i neke od njih nam izgledaju veoma uočljive i važne,a neke sasvim nevažne ili ih čak i ne registrujemo. O istim ovim razlikama govornik nekog drugog jezika ima sasvim drugačiji stav.

Tako ce razlike u zvučnosti biti jedna od najvažnijih razlika bitna za nas, dok za Nemce ta razlika nije toliko bitna koliko otvorenost vokala kao i za Francuze, za Ruse>palatalnost konsonanata. Kod nas je bitna labijalizovanost vokala ali ne i konsonanata (lezbinski suprotno)

5

Page 4: Fonetika srpskog jezika

Nije stvar u fonetskoj prirodi razlike već u značaju koji jedan jezik pripisuje nekoj osobini. Zato se u proceni važnosti neke fonetske razlike između dva glasa ili varijante oslanjamo na fonološku analizu. Ona polazi od načela da neki glasovi prouzrokuju promene u značenju reči a neki ne. Provera se vrši tako što se uzme neka kratka reč u kojoj je glas koji nas interesuje pa se u toj reči posmatrani glas zamenjuje drugim glasovima i drugim glasovnim varijantama. Ako se zbog toga značenje izgubi ili promeni reč je o vrlo važnoj razlici a ako ne - to nije bilo obeležje koje glas čini fonemom.

Neke od osobina glasova su stalne i njihova priroda se ne menja bez obzira na to gde se nalaze a druga obeležja su promenljiva i njihova priroda je izrazito zavisna od uslova realizacije. Naše uho prenosi akustičke vrednosti i jednih i drugih a mozak pravi selekciju i do naše svesti dovodi samo ona stalna obeležja po kojima se fonema međusobno razlikuju kao funkcionalne jedinice.

Svaka realizacija glasa se pomalo razlikuje i uobičajeno je da se bilo koja realizacija naziva fon. Neki se izrazito razlikuju zbog pozicije u glasovnom nizu ili zbog glasovnog okruženja. To su alofoni. Oni predstavljaju realizacije iste foneme koje se nikada ne mogu javiti u istom okruženju ili poziciji i nikada se ne mogu međusobno zamenjivati. Kada od ovih realizacija jednog glasa izbacimo sve što je poziciono i uslovljeno, promenljivo, a zadržimo obeležja koja su stalna i nepromenljiva i bitna dobijemo fonemu. Fonema je najmanja jedinica glasovnog sistema koja može samostalno da razlikuje morfeme, reči tako što se suprotstavlja drugoj fonemi u istoj poziciji ukupnošću svojih stalnih obeležja. Fonema je u govoru realno predstavljena glasom.

6

4.Metode istraživanja u fonetici

U svojim istraživanjima fonetičari služe više metoda. To zavisi od predmeta istraživanja, cilja, pouzdanosti sluha istraživača, od opremljenosti fonetske laboratorije, od brojnosti istraživačkog tima i od toga kakve su navike u nekoj fonetskoj školi. Najbolji rezultati postižu se kada se kombinuje pouzdan sluh i najsavremeniji aparati za analizu. Sluh istraživača je i dalje nezamenljiv zato sto se percepcija uhom veoma razlikuje od objektivnih svojstava pojava koje istražujemo i koje aparati beleže. Za izučavanje pomoću aparata uobičajeni su nazivi eksperimentalna i instrumentalna fonetika.

Artikulacioni aspekt se istraživao pre akustičkog. I tako su već u 12. veku postojali aparati i prva egzaktna istraživanja. To su kimograf i oscilograf. Kimograf beleži razne artikulacione pokrete usana, jezika, nepca i beleži ekspiratornu struju i na posebnoj traci ispisuje podatke o radu govornih organa. Kada se kombinuje sa mikrofonom i sa posebnim pisačem onda daje izvestan broj podataka o akustici. Merenje jačine zvuka nije pouzdano. Oscilografom se mogu beležiti treperenja koja karakterišu ton i njime su dobijeni prvi podaci o spektrima vokala.

Savremena istraživanja se u artikulaciji uglavnom oslanjaju na stare metode (kimograf i palatograf) ali se danas sve više radi i metodom skopije, fotografije i rentgenski snimci (uvek u kombinaciji sa zvučnim snimcima)

Novo vreme ( druga polovina 20. veka) u centar interesovanja je stavilo akustiku. Ovde se primenjuju precizni spektografi. Oni nam otkrivaju sve podatke o zvučanju i izolovanih glasova i glasova u nizu. Spektografi pre svega izučavaju spektar zvuka. Osim njih postoje i drugi moderni aparati koji obično ne izučavaju spektar nego neke druge komponente zvuka. Spektografi obično imaju neko vremensko ograničenje tako da jedan snimak obično obuhvata 2-3 sekunde govora dok drugi aparati to nemaju. Kod spektografa se obično dobija dvodimenzionalni snimak s tim što je na jednoj osi frekvencija a po drugoj trajanje. Drugi aparati obično podatke daju u vidu krivulje ( krivulja tona, inteziteta…). Najpoznatiji od spektografa je sonagraf. A od ovih drugih mingograf. Snimci koji se dobijaju pomoću ovih aparata jesu sonogram/mingogram. Sonograf je elektronski uredjaj i predstavlja vrstu audiofrekventnog spektralnog analizatora. On

7

Page 5: Fonetika srpskog jezika

realizacija.Opisi glasova koji se daju u gramatikama uvek su bazirani na izgovoru izolovanih glasova dok su u živom prirodnom govoru glasovi uvek sliveni u govornom nizu.

12

Govorni organi i proizvodnja glasa.

Govorni organi čine sistem organa čija osnovna aktivnost nije jezičkog karaktera. Govorna aktivnost je sekundarnog ranga; govorni organi su najpre imali fiziološke funkcije. Kasnije su se svi ovi organi osamostalili funkiconalno i prilagodili govoru. U fonetici se izučavaju kao biološka baza govora. Prema mestu na kom se nalaze i prema putu kroz koji prolazi fonaciona struja govorni organi se dele na aparate za disanje, grkljan (u kom se formira zvučna energija) i supraglotičke šupljine (rezonatori). Prema funkciji koju vrše organi se dele na 1. generatore glasa (a oni se dele na induktore i fonatore=> induktori- organi koji primaju vazduh,fonatori-taj vazduh pretvaraju u fonacionu struju)2.modulatore (dele se na artikulatore i rezonatore =>artikulatori-formiraju glasova;rezonatori-ih do kraja uobličavaju) Induktori su pluća i dušnik.Fonatori su grkljan sa veoma važnim hrskavicama koji čine njegovu strukturu i grkljanski poklopac.

Artikulatori su prostori triju duplji : ždreone, usne i nosne. (u kojima se usmerava i reguliše protok fonacione struje)

Pluća su organ sunđeraste građe,simetrično postavljen u grudnom košu ( dva plućna krila) naizmenično se skuplja i širi i potiskuje vazduh potreban za stvaranje glasova.Kada se šire dijafragma se spušta rebra se podižu i na taj način se povećava zapremina pluća i istovremeno se smanjuje vazdušni pritisak u plućima pa spoljašnji vazduh prodire i ispunjava pluća - faza udisaja (i inspiracija).Pri suprotnom pokretu kada se dijafragma podigne rebra spuste , raste pritisak u plućima vazduh se istiskuje napolje i tako nastaje fonaciona struja.Ovo je faza izdisaja (ekspiracija) - glasovi se stvaraju u fazi ekspiracije.

Dušnik- hrskavičava cev sastavljena od pršljena i u njena dva kraka se iz levog i desnog plućnog krila ulivaju bronhije.Dušnik se u svom gornjem delu proširuje u grkljan (larinks) - šupljina karakterističnog oblika i građe hrskavih zidova, četiri hrskavice su bitne za fonetičare.1.Prstenasta hrskavica - krikoidna -čini bazu, osnovicu grkljana; sa prednje strane luk a sa zadnje zglobne ploče.

9

Page 6: Fonetika srpskog jezika

2.Štitasta - tiroidna -najveća je sa prednje i bočnih strana zatvara grkljan i gradjena je tako da njene dve ploče napred formiraju tzv. Adamovu jabučicu.Ove ploče su u svom gornjem delu spojene pomoću posebnih produžetaka i njima su spojene za jezičnu kost.3.4.Piramidalne hrskavice- aritenoidne - mali parni organ koji se nalazi na gornjoj strani ploče prstenaste hrskavice i sa njom su spojene u zglobu.Poznate su i pod nazivom vokalne hrskavice.Mišići koji njih povezuju veoma su elastični i omogućavaju im posebnu pokretljivost.Sa njihove unutrašnje strane polaze glasne žice i protežu se sve do štitaste hrskavice.Pokretnjem piramidalnih hrskavica reguliše se otvaranje i zatvarnje grkljanskog otvora koji se inače još naziva glotis ili glasnik.

Glasne žice su dva duguljasta kožna mišićna nabora u grkljanskoj duplji.One predstavljaju vrlo složen mehanizam i najvažniji su organ govornog aparata.Kada se pokreću piramidalne hrskavice , glasne žice se zatežu i opuštaju naizmenično i na taj način približavaju i odaljavaju jedna od druge.Fonacija (nastanak glasa) zasniva se na protoku fonacione struje iz subglotičkog u supraglotički prostor a brzina proticanja te struje zavisi od razlike u pritiscima u ta dva prostora.Ako su glasne žice aktivirane onda one svojim treperenjem prekidaju vazdušnu struju u pravilnim razmacima izazivaju njeno periodično treperenje i na ovaj način se dobija ton - tonalna fonacija.Ako glasne žice nisu aktivirane neće biti tona - atonalna fonacija.Iznad grkljana se nalazi grkljanski poklopac (epiglotis) koji se može otvarati i zatvarati i koji pri gutanju hrane sprečava hranu da upadne u dušnik. Stepen otvorenosti utiče na rezonatorske karakteristike ždrela.

Supraglotičke šupljine -- ždreona usna i nosna - služe kao rezonatorne komore i u njima se do kraja uobličava laringalni ton.Moguće je formirati i četvrti rezonantni prostor u procesu labijalizaije.U nečemu ove duplje mogu menjati svoj oblik ali dok je usna duplja pokretljiva, nosna je nepromenljiva.Najpokretljivi organ u usnoj duplji je jezik: ima dve funkcije formira tačan rezonantni prostor za neki konkretan glas i usmerava fonacionu struju i na njenom putu tamo gde je potrebno pravi prepreke.Formiranje prepreka je karakteristično za konsonante - dobija se neperiodično treperenjem vazdusnih čestica i njegov rezultat je stvaranje šuma.Delovi jezika bitni za formiranje glasova su : koren , gornja površina (dorzalni deo), prednji obod (korona) , sam vrh jezika (apex) i bočni delovi (lateralni).

10

Svod usne duplje čine nepca.Prednje koje je anatomski tvrdo (palatum) i zadnje koje je

anatomski meko (velum). Zadnje nepce je pokretno i vrlo važno za stvaranje glasova.Ono se završava resicom (uvulom) podizanjem i spuštanjem njegovim reguliše se prolazak fonacione struje samo kroz nosnu ili samo kroz usnu duplju.Gornja vilica je nepokretna a donja pokretna a vilični ugao koji oni formiraju utiče na veličinu i oblik rezonatora.Donja vilica se pokreće horizontalno i vertikalno.

Tipovi artikulacija

Pod artikulacijom podrazumevamo usmeravanje i regulisanje protoka fonacione struje kro govorni trakt u procesu izgovaranja izolovanih glasova i glasova u govornom nizu.

Ima nekoliko tipova artikulacije ali četiri su osnovne ; određuju se prema učešću duplji koje se nalaze u superglotičkom prostoru : glotalna, faringalna, nazalna i oralna.Glotalna i faringalna artikulacija stvaraju tzv. periferne foneme , a one ne učestvuju ravnopravno u glasovnom sistemu - nisu od posebnog značaja za srpski jezik. Glotalna artikulacija podrazumeva prepreku fonacionoj struji i stvarnje praska na samim glasnim žicama. Faringalana artikulacija podrazumeva stvaranje prepreke i stvaranje šuma u ždreonom suženju.Na ovaj način se stvara zvučni parnjak glasa H u sanhiju.

Nazalna i oralna su osnovne u srpskom jeziku.Nazalna artikulacija nastaje tako što se meko nepce i resica spuste, dođu u donji položaj i dele fonacionu struju na dva dela; ovo znači da su otvorena dva prolaza fonacionoj struji.1.Nazalno faringalni 2.Oralni

Nazali su malobrojne skupine glasova (m,n,nj) a nekad su imali nazalizovane vokale (⁄⁄On ⁄En). Oralna artikulacija nastaje pri suprotnom pokretu mekog nepca i resice kada se zatvara nazalnni prolaz a ostaje slobodan oralni put. Samo oralna artikulacija je dosta složena i traži učešće brojnih organa govornih aparata ( jezik ,usna , nepce , zubi i vilica). Svaki deo govornog aparata daje po jednu komponentu u zvučanju nekog glasa a tek svi zajedno daju konkretan glas. Glasove koje mi slovima obeležavamo u pismu su samo apstrakcije iza kojih realno stoji čitav niz međusobno različitih

11

Page 7: Fonetika srpskog jezika

Akustička struktura glasova : vokala, konsonanata i sonanata

U procesu artikulacije glasova stvaraju se različiti tonovi, šumovi i njihove kombinacije. Ovo čini osnovu akustičke strukture glasova. Dobjeni akustički kompleksi koje prepoznajemo kao glasove vrlo su složeni i ne možemo ih raščlaniti na sastavne delove bez pomoći aparata eksperimentalne fonetike. Od svih komponenti od kojih se sastoji 1 glas nema ni jedne koju možemo uhom izdvojiti ali o njima možemo saznati sve kada analiziramo snimke koji nam daju spektografi. Analizom spektograma uočavamo da osnovu svih glasova čine tonski i šumski koncentrati energije. Oni se kod neke grupe glasova nalaze uvek na istom mestu u spektru bez obzira na neka odstupanja kod pojedinaca .

Neki glasovi će imati tonske koncentrate kao osnovno obeležje a neki šumne , a kod nekih će se kombinovati i jedni i drugi. Međusobni odnos tonskih i šumnih koncentrata energije je uvek isti (stalan, fiksni, nepromenljivi) u konkretnim glasovima. To znači da će se u nekom konkretnom glasu šum pojaviti ili u nižem ili u višem delu spektra ili će se prostirati a tonski koncentrat energije (= formanti) pojavljivaće se kod konkretnih glasova uvek u istim frekventnim pojasevima. Pošto se u prirodnom govoru glasovi ne sreću izolovano nego u nizu na tim spektogramima će se videti koliko se dva susedna glasa međusobno prilagođavaju i koliko su velika ta prilagođavanja. Videće se ti prelazni delovi kod glasove odnosno tranzicije, i naročito će se dobro videti kod glasova koji imaju formante. Kada izgovaramo glasove položaj govornih organa se stalno menja i zato se akustička slika glasova stalno menja. Često se teško na snimku može odrediti gde je granica između dva glasa, gde je granica između stacionarnog i prelaznog dela glasa. Komponente glasova koje mi percipiramo spajaju se i formiraju glasovne jedinice a one nose lingvističku informaciju. Vokali imaju manje informaciono opterećenje. U principu kraću rečenicu bismo mogli razumeti iako bismo čuli samo konsonante. Preko vokala otkrivamo morfološku komponentu iskaza i oni utiču na formiranje slogova. Zato nam je jednako važno da dobro percipiramo i vokale i konsonante .

Vokali. Osnovnu akustičku strukturu vokala čine tonski koncentrati energije tj. formanti. Od svih formanata najbitnija su prva tri pa se u literaturi obično daju podaci za ta tri formanta . Ponekad se

16

Akustičke osobine glasa (visina, jačina,trajanje i boja)

Zvuk se sastoji od talasa koji se kroz vazduh kreću brzinom od 340 m/s . Treperenjem elastičnog tela stvaraju se različiti talasi u zavisnosti od toga talasi su aperiodični ili periodični. Primer prostog periodićnog talasa predstavlja klatno čiji se pokret od ravnotežnog položaja do najveće udaljenosti sa jedne strane do maximalne udaljenosti sa druge strane i nazad u ravnotežni položaj obično naziva period/perioda/ciklus. Najveća udaljenost naziva se amplituda,obično se ovo treperenje predstavlja na vremenskoj osi.

Fizičke osobine tela koje treperi oblik, zapremina, veličina,masa veoma utiču na kvalitet proizvedenog zvuka. Osobine svakog zvuka pa i ljudskog glasa su visina, jačina, trajanje i boja.

Visina. Svako telo koje treperi ima svoju specifičnu učestalost treperenja. Broj treptaja u jedinici vremena naziva se frekvencija. Uobičajeno je da se za jedinicu uzima broj treptaja u sekundi. Veličina od jednog treptaja u sekundi naziva se Hz. To je osnovna jedinica za merenje frekvencije. Što je veća frekvencija viši je ton i obrnuto. Ista frekvencija daje uvek isti ton bez obzira na druge osobine tela koje treperi a koje mogu biti veoma različite.

Jačina. Zavisi od veličine amplituda/podsticaja/pobude nad treperenjem. Što je jača fonaciona struja veća je amplituda. Jačina zvuka/glasa je proporcionalna kvadratu amplituda ( dva puta veća amplituda četiri puta jači glas) . ovo je tzv. fizička jačina i ona se iskazuje i meri u vatima. Postoji i subjektivna jačina i ona se meri u decibelima.

Trajanje. Opozicije među glasovima jednog jezika zasnivaju se ne samo na razlici u kvalitetu vec i po kvantitetu ( trajanju). Osim pregradnih glasova (npr. eksplozivi) sve druge vrste glasova mogu produžiti ukupno trajanje ako se produži vreme trajanja pregrade.

Objektivni kvantitet se odnosi na realno trajanje glasova a to se utvrđuje preciznim merenjem trajanja nekog glasa u različitim glasovnim okruženjima i u izgovoru različitih subjekata. Na kraju ovih merenja izvlače se prosečne vrednosti. One se mogu iskazati na dva načina 1. brojnim vrednostima (najčešće su to stoti ili hiljaditi delovi sekunde) i onda se to zove apsolutni kvantitet i

13

Page 8: Fonetika srpskog jezika

2. da se odnosi izražavaju poređenjem dva glasa ili dve grupe glasova ("dva puta duži", "tri puta kraći") i onda se to naziva relativni kvantitet. Objektivni kvantitet zavisi od fonetskog svojstva glasa, tempa govora, od dužine izgovorene reči i ovo je isto kod svih svetskih jezika. Subjektivni ( lingvistički) kvantitet zasniva se na uspostavljanju fonoloških opozicija u sferi kvantitet,a to onda znači da trajanje dva glasova/slogova služi za razlikovanje i prepoznavanje reči/iskaza. Vrlo često objektivno trajanje jednog glasa u dva različita jezika jeste isto a subjektivni kvantitet je potpuno različit. U srpskom jeziku je veoma važan kvantitet jer postoje opozicije zasnovane baš na trajanju glasova u inače identičnim okruženjima (grad / grad, posedeti / posedeti). Za razliku od većine drugih jezika kod nas se mogu kombinovati kvantitetske opozicije sa tonskim opozicijama. (opozicija dug-kratak glas se može kombinovati sa opozicijom uzlazan-silazan). Posebno je složeno to što se ove opozicije ponegde kombinuju a negde ne. (kupiti/kupiti)

Boja. Zavisi od veličine i oblika rezonatora , tako recimo smanjenjem zapremine rezonatora poveća se frekvencija, smanjenjem izlaznog otvora rezonatora (usta) smanjuje se automatski frekvencija, postoji fonetski pojam -boja glasa a postoji i individualna boja glasa što je u stvari karakterističan tembr i on je uslovljen individualnim anatomskim osobenostima pojedinca. Postoji i boja glasa i u intonaciji i on se odnosi pre svega na prenošenje dodatnih informacija koje su često vanlingvističke.

Fonetski pojam boje glasa pre svega se odnosi na vokalsku boju i za njeno razumevanje potrebno je poznavanje elemenata složenog tona.

14

Složen ton i vokalska boja

Ako zvučni talasi na svome putu nailaze na elastična tela i ako se karakterična frekvencija tog elastičnog tela poklapa sa frekvencijom zvučnog talasa onda ce zvučni talas uzrokovati treperenje elastičnog tela . Ta pojava se naziva rezonancija. Elastično telo koje se našlo na putu zvučnog talasa prihvata treperenje na istoj frekvenciji i ono se naziva rezonator. On će pojačati treperenje zvučnog talasa ali neće menjati frekvenciju. Tela-rezonatori mogu biti različitog oblika i materijala: zvučna viljuška, zategnuta žica, šupljina u nekoj prostoriji, kutija, usna duplja. Važno je da poklapanje frekvencije ne mora biti apsolutno ,uvek postoji izvesna granica tolerancije koja ako se pređe znatnije onda efekat rezonacije prestaje. Kada telo treperi trepere i njegovi delovi ali različitom brzinom. Svaki deo treperi onom brzinom koja odgovara odnosu tog dela i celine. (polovina žice treperi dva puta brže) Treperenje celog tela daje kao rezultat osnovni ton, a treperenje delova tela daje tzv. Harmonični ton . Ovi harmonični tonovi predstavlaju celobrojne unoske osnovnog tona. Uvek su viši od osnovnog tona i uvek su tiši od njega;osnovni ton zajedno sa harmoničnim tonovima daje složeni ton. (takva je većina zvukova koje mi čujemo)

Ober ton (viši)- harmonik (1 harmonik je dva puta veći od osnovnog tona)

Ako složeni ton prolazi kroz neki rezonator onda rezonator može pojačati a može i ne pojačati neku od komponenti složenog tona. Ako na tom putu postoji više rezonatora onda oni svi mogu uticati na složen ton. Mehanizmi koji su u stanju da neku komponentu ili frekvenciju pojačaju odnosno ne pojačaju (tako da ovu ne pojačanu doživljvamo slabije) zovu se filtri. U našem govornom aparatu stvaraju se različiti oblici reznantnog prostora i oni pojačavaju neke harmonike osnovnog ili laringalnog tona. Pri svakoj promeni rezonatora biće pojačan druga komponenta. Pojačane frekvencije određenih harmonika zovu se formanti. Oni u stvari nisu tačno jedna određena frekvencija nego i vrednosti oko nje,tako da se upotrebljva i naziv formanska oblast. Boja vokala zavisi od čujnosti harmonika i od konkretnih kombinacija određenog broja harmonika i osnovnog tona. Ta kombinacija se naziva voklaska boja.

15

Page 9: Fonetika srpskog jezika

analiza. Sinusoide predstavljaju čiste tonove , a svi prirodni zvuci su složeni oblici.

Auditivna percepcija se zasniva na velikoj osetljivosti uha i na njegovim reakcijama i na najmanje promene pritiska vazudha. Ovaj pritisak se meri jedinicom koja se naziva mikrobar. U knjizi se navodi pritisak od 2 desetohiljadita dela mikrobara. U drugim literaturama se navodi opseg čujnosti od 10 na -16ti do 10 na -2 vati i ove dve vrednosti se zovu prag čujnosti i prag bola. Iste ove vrednosti mogu se iskzati jedinicama subjektivne jačine i tada iznose 0-140 db.Obim frekvencije koje mi registrujemo uhom veoma je veliki. Najniža je 16hz a najviša je 20 000 hz. Obim frekvencije koji mi proizvodimo takođe je veoma veliki ; najniža je 90hz a najviša je 16000hz . međutim nisu sve frekvencije jednako čujne. Uho je najosetljivije na frekvenciji od oko 600-4000hz iznad i ispod ovih frekvencija čujnost opada. Tako mi moramo neke vrlo niske frekvencije višestruko pojačavati da bi one zvučale jednako jako kao neke više frekvencije . Recimo, frekvenciju od 30hz moramo hiljadu puta pojačati da bi ona zvučala onoliko jako koliko zvuči frekvencija od 1000 hz.

Mi zvuk primamo logaritamski a ne linearno i zato postoji nekoliko objektivnih razlika u visini tona i razlika koje primećuje naše uho. Recimo,razliku između 100 i 200hz (interval između 100 i 200hz) primamo različito u zavisnosti od toga je li to niski ili visoki registar. U nižem registru to se prima kao oktava ali između 1700-1800hz (viši registar) takođe je 100 hz ali mi njih ne primamo uhom kao oktavu nego kao dvanaesti deo oktave (1 poluton). Svaka udvojena frekvencija u bilo kom registru uvek daje oktavu, tako da je oktava između 50 i 110hz i između 440 i 880 hz i između 1700 i 3400 hz.

20

daju samo za dva ili za četiri s tim što je taj četvrti od značaja kao nosilac dopunskih informacija fonostilističkih a ne za identifikaciju glasova. Formanti se obeležavaju sa F1 F2 F3…polazeći od najnižeg po frekvenciji. Frekvencija prvog formanta je povezana sa stepenom otvorenosti a drugog sa stepenom pomerenosti artikulacije napred nazad. Tako najzatvoreniji vokal I , U imaju najniže prve formante a najotvoreniji vokal A ima najvisi F1. vokali I , E su prednji vokali pa imaju najviši F2 a najviše je pomeren pozadi U pa zato ima najniži F2. i druge komponente artikulacije utiču na formante. Labijalizovanost snižava sve frekvencije.

Eksplozivi - karakteriše ih odsustvo šuma u prvom delu trajanja glasa i pojava šuma u drugom delu trajanja tog glasa ; odsustvo šuma je rezultat pauze koju mi sluhom ne registrujemo a koja nastaje usled prekida fonetske struje. Kada se šum pojavi on će biti izrazito kratak i za njegovo tačno prepoznavanje neophodna je vokalska tranzicija koja se pojavljuje odmah iza tog šuma; svi zvučni eksplozivi imaju osnovni ton a bezvučni ga nemaju.

Frikativi- u akustickom smislu šum frikativa je izrazit i po kvantitetu i po kvalitetu. Kod nekih frikativa je intezitet slabiji (f,h) ali i kod njih varira i zavisi od pozicije u reči i od samog govornika. Najvažnje je da kod svih frikativa šum traje od početka do kraja. Kod svih zvučnih frikativa postoji osnovni ton. !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! frikativni parovi Z-S i Ž-Š su veoma slični parovi ali imaju jednu veliku razliku kod Š i Ž šum počinje na visini od 1600 hz ili 1800hz i ide do kraja spektra dok kod Z i S tek na visini od 3000hz i takođe ide do samog kraja spektra. (litavo trajanje frikativa karateriše šum)

17

Page 10: Fonetika srpskog jezika

Afrikate-akustičko stanje afrikata pokazuje da su oni doista sliveni gasovi tj. da su kombinacije elemenata prethodnih dveju grupa. U prvom delu trajanja afrikata nema šuma a u drugom delu šum se javlja i ima frikativni karakter. Zvučne afrikate uvek imaju osnovni ton.

Sonanti- osnovne akustičke odlike su stalno prisustvo osnovnog tona i poluvokalska (formantska ) struktura. U toku čitavog spektra vide se formanti. Najbolje se uočava kod glasova M, N, R i L; naročito u slučajevima kada su ovi glasovi između 2 vokala ili kada su na početku reči.

Tonski koncentrati energije se veoma dobro vide posebno u nižim delovima spektra a šumni koncentrati energije su veoma slabi i po tipu su ili eksplozivni ili frikativn i manje-više jasno se vide kod sonanta V, ako je on izgovoren sa posebnom energijom.Sonant R je po tipu vibrant i na spektru se jasno vide kratki prekidi zvučanja a može ih biti nekoliko,u zavisnosti od tipa,koliko traje glas ili slog u kome je taj glas. Dovoljno je da postoji i samo jedan prekid pa da glas R bude prepoznatljiv.

18

Auditivna percepcija (slušna percepcija)

Ima dva cilja:1)da omogući primanje govorne poruke koju nam šalje sabesednik2)da kontroliše svoj vlastiti iskaz po tempu,jačini i sadržajuObično se o zvuku i primanju zvuka govori sa dva stanovišta :1. objektivno-fizičko gde se zvuk posmatra kao treperanje , promena stanja čestica u nekoj elastičnoj sredini2.subjektivno-psihološki gde se zvuk definiše kao sve ono što čujemo sluhom

U prvom slučaju zvuk postoji iako ga mi percipiramo a u drugom ako smo u stanju da stvorimo akustički utisak,odnosno da ga percipiramo.

Treperanje čestica se prenosi od izvora treperanja kroz elastičnu sredinu, a prostor u kome se prostiru zvučni talasi naziva se zvučno polje. Uobičajeno je da se nastanak zvuka vezuje za tzv pulsirajucu sferu. To je kugla koja naizmenično povećava i smanjuje zapreminu. Tom prilikom se čestice vazduha potiskuju u svim pravcima. Ovo znači da se menja gustina vazduha , ona se smanjuje i povećava. Ova pojava se stalno ponavlja pa se kroz vazduh naizmenino šire i jedna za drugim talasi zgušnjavanja i razređivanja. Promena pritiska je ono što uho doživljava kao zvuk. Razmak između dve susedne tačke najvećeg zgušnjavanja ili razređivanja čestica vazduha naziva se talasna dužina. Što zvučni izvor brže treperi to će i talasna dužina biti manja. Ona je utoliko manja što je veća frekvencija treperanja izvora zvuka (frekvencija zvučnog talasa). Pošto je brzina zvuka u vazduhu 340 m/s zvuku je potrebno oko 3ms da pređe put od jednog metra. Za opseg glasa koji prima ljudsko uho to su talasne dužine od 17 m do 1,7 cm. Ukoliko zvuk ne nailazi na prepreke on se širi slobodno. Zvučni pritisak opada sa povećanjem udaljenosti. To znači da na 2 metra udaljenosti od zvuka pritisak je četiri puta niži nego na udaljenosti od 1m a na udaljenosti od 4m pritisak će biti niži 16 puta.Prirodni zvuci(govor, muzika) složeni su i ne mogu se opisati jednostavnim promenama zvučnog pritiska kao što su sinusoide. Međutim, svako složeno harmonično treperanje može se razložiti na konačan broj supertoniranih sinusoidnih treperanja- Furijeova

19

Page 11: Fonetika srpskog jezika

Pojam obeležja foneme

Različite realizacije glasa u govoru uvek se pomalo razlikuju;ovo znači da im je različita fonetska priroda obeležja; neka od tih obeležja su stalna , što znači da je njihova priroda izuzetno zavisna od uslova realizacije. Foneme se kao funkcionalne jedinice upravo razlikuju po stalnim ili konstitutivnim obeležjima. Fonemu čini ukupnost konstitutivnih obeležja. Stalna obeležja se realizuju u svim fonemama i u svim alofonima ,međutim, karakter im nije svuda isti. Foneme se međusobno mogu razlikovati po 1,2 ili više obeležja. U jezičkom sistemu postoje obeležja koja su u stanju da razlikuju 2 foneme koje se inače poklapaju po svim ostalim obeležjima . Postoje i takva obeležja koja karakterišu jednu fonemu ali je ipak ne razlikuju od druge foneme koja bi imala sva obeležja ista (na pr. bezvučnost foneme P nju suprotstavlja fonemi B, međutim bezvučnost foneme H nju ne može da suprotstavlja nekoj drugoj fonemi koja bi u svemu imala ista obeležja zato što takve foneme u srpskom jeziku nema i zato što se različito tretiraju bezvučnost kod P i bezvucnost kod H iako im je fonetska priroda ista.)

Ako je konstitutivno obeležje neke foneme u stanju da nju suprotstavi nekoj drugoj fonemi jednakoj sa prvom po drugim fonetskim obeležjima onda se to obeležje naziva distinktivno ili diferencijalno, a ako nije onda je to integralno. Upotrebljavaju se još i termini relevantna i irelevantna, neophodna i suvišna; pri čemu se poslednja dva odnose na činjenicu da se neka obeležja mogu a neka ne automatski predskazati pojavom onog drugog obeležja u paru. (tako na primer pojava labijalizovanosti vokala automatski najavljuje njihovu artikulacionu pripadnost zadnjem redu vokala)

24

Foneme u kontinualnom govoru - međusobna prilagođavanja

U prirodnom govoru koji se obično naziva vezani, kontinualni, nema fonema koje se javljaju van neke celine. Ima slučajeva kada se glas izgovara izolovano kao celina jedne reči (Ooo! Šššššš!) ali to više nije glas nego kratka reč ili kratak iskaz. Foneme se javljaju u sastavu manjih/većih smisaonih celina; i u tim celinama su u vrlo tesnom kontaktu. Zbog toga dolazi do izuzetnog prilagođavanja jedne foneme drugoj. U toku učenja maternjeg jezika u našem pamćenju se formira skup tzv. ciljnih artikulacija , za svaki glas odnosno za svaku jedinicu glasovnog sistema. Ciljna artikulacija je mentalna slika određenog položaja govornih organa neophodnih za stvaranje konkretnog glasa, ovakvoj ciljnoj artikulaciji jednog glasa odgovara ciljna akustička slika.

Osnovne odlike artikulacije u kontinualnom govoru su :1. uzajamno presecanje i preklapanje artikulacionih pokreta susednih glasova2.neprekidno kretanje i pomeranje položaja organa u govornom traktu.Artikulacioni pokret je složeno kretanje govornih organa pomoću kojeg se ostvaruje ciljna artikulacija . On ima tri faze :1.početna=ekskursija - u kojoj govorni organi prelaze iz prethodnog položaja u novi koji će dovesti do ciljne artikulacije.2.stacionarna=glavna=najbitnija - u kojoj govorni organi zadržavaju položaj ciljne artikulacije.3.završna=rekursija - u kojoj govorni organi iz stacionarne faze prelaze u fazu mirovanja ili u fazu realizacije sledećeg glasa.

U kontinualnom govoru u velikoj meri se preklapaju susedni artikulacioni pokreti i mnogi njihovi elementi postoje istovremeno. Događa se ponekad da se i u centralnom delu glasa opažaju u ponekim osobinama uticaji susednih glasova , ponekad se i glavna obeležja ciljnih artikulacija veoma modifikuju. Ovi procesi se obično nazivaju KOARTKULACIJOM. Deo ovih koartikulacija ne zavisi od govornika nego je obavezan a to onda znači da se on manifestuje u svakom kontinualnom govoru; drugi deo zavisi od govornika i njegovog izgovora i ovo se naročito odnosi na nehajnu, labilnu artikulaciju gde ima mnogo redukcije i najrazličitijih promena. Govornik reguliše preciznost svoje artikulacije prema potrebama konkretne komunikacije i prema svojim shvatanjima govorne kulture.

21

Page 12: Fonetika srpskog jezika

Koartikulacioni procesi dovode do međusobnog prilagođavanja fonema. Rezultati mogu biti dvojaki 1.modifikacija (delimično) 2.alternacija(potpuno) prilagođavanje.

Kod modifikacije su promenom obuhvaćeni samo prelazni delovi glasa rezultat je izgovorena varijanta i nju nije moguce izgovoriti van datog konteksta.

Kod alternacija promena zahvataju i stacionarni deo a kao rezultat dobijamo glas koji već postoji u sistemu i koji mozemo lako izgovoriti i van datog kontekst. Ređe se događa da je pri modifikaciji delimično zahvaćen i stacionirani deo glasa i tada se pod povoljnim uslovima i u dugom vremenskom periodu može dobiti sasvim nova fonema.

Ako kao kriterijum uzmemo uzrok videćemo da postoje kombinatorne, prozodijske i pozicione adaptacije. Kombinatorne su uslovljene susedstvom sa drugim fonema a pozicione mestom na kome se nalaze u slogu. Prozodijske su po svojoj prirodi takođe pozicione i odnose se na promene akcenta i kvanititeta. Prema vrsti glasova koji učestvuju u promeni postoje akomodacije i asimilacije.

Akomodacija je međusobno prilagođavanje glasova različitih kategorija (vokal-konsonant)

Asilimilacija je prilagođavanje glasova istih kategorija (vokal-vokal)

Prema smeru rešenja promena postoje regresije i progresije.Ako se rekursija prethodnog poklapa sa ekskursjom narednog

to je progresivna promena. Ako eksukrsija započne ranije nego što se završava rekursija onda je to regresivna promena. U kontinualnom govoru je neprekidni glasovni niz sa stalnim prilagođavanjem i zato u govoru postoji ogroman broj glasovnih varijanata . Mi uspevamo da u tom mnoštvu prepoznamo fonemu zato što se oslanjamo na invarijantne osobine . Vrlo dugo se čekalo na dobro teorijsko objašnjenje ovog fenomena.

Nekada se mislilo da postoje 2 različita tipa glasova (Shtelung) da su to pozicioni i prelazni glas, a po drugoj teoriji relevantni i irelevantni. Ovo znači da su u nekom trenutku glasovi zaustavljeni i da onda preko čitavog niza prelaznih glasova oni klize do naredne pozicije=> prema ovom objašnjenju govor bi bio smenjivanje glasova. Osnovna zamerka ove teorije je da ne mogu postojati jedni bez drugih ali se jedni smatraju važnijim. !!!

22

Mi danas shvatamo fonemu kao jedinstvo artikulaciono-akustičkog i fonološkog aspekta što znači da postoji jedinstvo stacionarnog i tranzitivnog dela glasa.

Fiziološki faktori dovode do različitih prilagođavanja a ovoj tendenciji se suprotstavlja druga tendencija koja potiče od fonoloških zakonitosti koje sprečavaju da se prevelikim prilagođavanjem naruši celovitost foneme ili semantička komponenta iskaza.

23

Page 13: Fonetika srpskog jezika

Ova sistematizacija se zasniva na dvanaest parova inherentnih , distiktivnih obeležja:1. vokalnost/nevokalnost- na artikulacionom planu imamo slobodan prolaz fonacione struje ( uz treperanje glasnih žica). Na akustičkom planu stvaranje formantske strukture.2. konsonantnost/nekonsonantnost- na artikulacionom planu- stvaranje prepreke na putu fonacione struje stvara se šum.3. zvučnost/bezvučnost-na artikulacionom planu aktivnost glasnih žica, a na akustičkom-osnovni ton.4. nazalnost/oralnost-spuštanje zadnjeg nepca i resice i otvaranje prolaza fonacionoj struji kroz nos. Pojavljuju se posebni niži formanti.5. kompaktnost/difuznost -stvaraju se ili u srednjem ili u zadnjem delu usne duplje, a difuzni obavezno u prednjem delu. Kod difuznih polarizovani po spektru , a kod kompaktnih zbijeni u sredini.6. akutnost/gravisnost- akutni stički imaju kratak rezonator širokog preseka, a gravisni dugačak rezonator ????????????7. prekidnost/neprekidnost- prelaz iz jedne pozicije u drugu su nagli kod prekidnih a kod neprekidnih je postepeno. Zvučanje prekinuto pauzom kod prekidnih , a kod neprekidnih teče od početka do kraja.8. stridentnost/blagost- stridentni glasovi imaju jaku prepreku a blagi nemaju. Stridentni imaju veći intezitet šuma nego blagi.9. glotariziranost/neglotariziranost- stvaranje prepreke na samim glasnim žicama. Energija zgusnuta u vremenu. 10. napetost/nenapetost- napete foneme imaju jači mišićni tonus pri artikulaciji. Kod napetih intezitet je izrazit i u spektru i u vremenu.11. dijeznost/nedijeznost- dijezni glasovi se izgovaraju uz suženje u središnjem delu usnog rezonatora (tvrdo nepce). Povišene frekvencije (najčešće kod palataliziranih glasova-LJ,NJ)12.bemolnost/nebemolnost- bemolni glasovi se izgovaraju uz suženje izlaznog otvora usne duplje (samih usana). Svi bemolni glasovi imaju snižene frekvencije u odnosu na nebemolne glasove (najčešće kod labijalizovanih glasova U,V)

28

Funkcionisanje foneme na sinatgmatskom i paradigmatskom planu

U govoru se foneme pojavljuju u tzv. kontinuumu. Da bi se iz ovoga mogle izdvojiti potrebno je da se govorni niz podeli na diskretne jedinice. Ta procedura se naziva fonetska segmentacija. Kao i sve druge jedinice u jeziku i foneme imaju 2 vida postojanja : u tekstu i u sistemu i u vezi sa tim postoje fonološka sintagmatika i fonološka paradigmatika.

Sintagmatika- centralna pojava je pozicija foneme u sastavu većih jedinica u koja ona ulazi ( u sastav morfeme,sloga, fonetske reči). Pozicija se u celini definiše kao uslov realizacije foneme u smislu očuvanja identiteta. Postoje 2 tipa pozicije : jedan se odnosi na mesto foneme u krupnijoj jedinici u kojoj se ona nalazi a drugi se odnosi na različite realizacije foneme u zavisnosti od konkretnog fonetskog okruženja . S funkcionalnog stanovišta postoje jake i slabe pozicije foneme i to u vezi sa tim da li ove pozicije pomažu ili otežavaju funkcije vršenja foneme.

Paradigmatika- zasniva se na sistemu fonoloških opozicija a one se dele na 2 tipa : disjunkcije i korelacije . Disjunkcije je suprotstavnjalje po nekim obeležjima a korelacije po 1 obeležju.Korelacije čine jezgro fonološkog sistema , obično proporcionalno tj. one obuhvataju cele serije fonema (recimo po zvučnosti) i u mnogim jezicima su podložne tzv. neutralizaciji (sintagmatsko ukidanje suprotstavljenosti). Funkcionalno opterećenje opozicije se određuje a) brojem minimalnih parova reči/morfema koje se samo po opoziciji razlikuju b) brojem pozicija u sintagmatskom nizu u kojima se mogu naći neki članovi neke opozicije . Opozicije funkcionišu zahvaljujući skupovima binarnih parova obeležja, a njihovu fonetsku suštinu čine artikulaciona i akustička svojstva glasova.

25

Page 14: Fonetika srpskog jezika

Osnovni nivoi organizacije govoraPostoje 2 osnovna nivoa organizacije govora

1)segmentni (inherentni)2)suprasegmentni

1)osnovni, bazični nivo koji podrazumevamanje ili veće segmente sastavljene od glasova (glasovnih nizova)

2)podrazumeva nadgradnju u vidu akcenatskih i intonacionih karakteristika govora. Segmentni nivo je u osnovi samostalan, ali ni jedan iskaz se u prirodnom govoru ne pojavljuje bez oba nivoa. To znači da se segmentni nivo može realizovati samostalno ali tada ne zvuči prirodno. Suprasegmentni nivo ne možemo izgovoriti samostalno već jedino zajedno sa prvim.Na oba nivoa javljaju se fonološka obeležja i ona se prema segmentu koji obuhvataju dele na 1)inherentna 2)prozodijska.Inherentna obeležja se manifestuju na segmentu koji nije veći od foneme, a prozodijska na segmentu uvek većem od foneme. Inherentna: vokalnost,zvučnost, prekidnostProzodijska: uzlaznost/silaznost, dužina/kratkoća sloga

Isto obeležje u jednom jeziku može biti inherentno a u drugom prozodijsko. Npr. u nemačkom je dužina sloga inherentno a u baltičkom i srpskom prozodijsko obeležje.

Segmentni nivo sadrži jedinice koje se izdvajaju na osnovu dvojake segmentacije ; dakle, i sa osloncem na plan izraza i sa osloncem na plan sadržaja; u prvom slučaju dobijamo jedinicu formalnog plana kao što su fraza, fonetska reč, slog; a drugom slučaju-rečenica,sintagma,reč,morfema. Jedinice iz prvog niza funkcionišu u odnosu na jedinice drugog niza kao njihove realizacije u govoru

Suprasegmentni nivo sadrži jedinice koje obuhvataju segmente veće od glasa (slog, reč, sintagma,fraza). Zato se prozodijska obeležja definišu u odnosu na segmentne jedinice koje su im podloga. Tako imamao prozodiju sloga,reči, rečenice.

Knjiga mu se nije dopala. => fonetska reč (to nije jedna reč ali zvuči kao da jeste)

26

Priroda fonološih obeleža i mogućosti teorijske sistematizacija(prema Grubeckom i Jakobsonu)

Prvi pokušj sistematizacije tipova opozicija pripada Grubeckom i on ih je klasifikovao na osnovu sledeć tri kriterijuma: 1. po odnosu date opozicije prema celom sistemu opozicija (pre svega gleda se da li se obeleža koja su zajedniča datom opozicionom paru sreć i kod drugih čanova sistema. Ako se sreću-proporcionalne opozicije, a ako ne- izolovane opozicije).2. po odnosu među članovima opozicija: privativne?? opozicije - kada jedna član ima, a drugi nema neko obeležje. Član koji ima to obeležje- markiran a koji nema- nemarkiran. Graduelne opozicije kada se članovi opozicije razlikuju po istom obeležju, ali u različitom stepenu zastupljeno. Ekvipolbitne ??-kada su članovi jedne opozicije logički ravnopravni i kada nasuprot jednom obeležju prve, kod druge stoji neko drugo obeležje. P:T kao F:K3. po obimu distinktivne snage: stalna obeležja- članovi opozicije su sposobni da se razlikuju u svim pozicijama (primer R i N- oralnost- nazalnost). Neutralizovana u nekim pozicijama obeležje gubi fonološki značaj (F u finalnoj poziciji, zvučni prelazi u bezvučni u ruskom). Pozicija u kojoj se ovo događa zove se pozicija neutralizacije i u njoj se pojavljuje : arhifonema (skup onih dinstiktivnih obeležja koja su zajednička za oba elementa u paru) korelacija - skup obeležja koji je zajednički za oba clana ne sme se pojaviti još negde - proporcionalna i privativna.

Nije sam Jakobson, Jakobson i drugi istraživači su pokušali da sistematizaciju Grubeckog dorade i da je usavrše. Težeći pojednostavljivanju, Jakobson je hteo da sve tipove opozicija svede na binarne privativne opozicije. To znači da svaki član jedne opozicije ima jednoznačno predvidiv drugi član. Zbog toga se podela Grubeckog na vokalnost i konsonantnost razvija kod Jakobsona na dve opozicije : vokalnost- nevokalnost, konsonantnost- nekonsonantnost. Ovaj tip odnosa može vezivati samo elementarne jedinice koje pripadaju dvočlanoj kategoriji i zbog toga se opozitivna vrednost sa foneme prenosi na obeležje.Sistematizacija i Grubeckog i Jakobsona pripadaju sferi opšte lingvistike, a kada se primene ne konkretni jezik podrazumvaju doradu. (nesistematizaciji Simica)

27

Page 15: Fonetika srpskog jezika

Prozodijska organizacija govora

Govor se može posmatrati kao niz, skup glasovnih kompleksa koji nosi informaciju I koji su uobličeni I segmentnim (inherentna) I suprasegmentnim (prozodijska) karakteristikama. O ve segmentne ( inherentne) karakteristike nalaze se u fonemama I njih je vrlo lako uočiti (porediti, posmatrati) a ove prozodijske takodje imaju svoju organizaciju a takodje služe za prenošenje informacija ali to je vrlo teško izdvojiti I procenjivati ukoliko govornik nije stručnjal.Ineherenta obeležja poseduju određenu samostalnost ( u odnosu na suprasegmentna) pojavljuju se u komleksima u kojima su prisutna I suprasegmentna ali u principu je moguće njih realizovati samostalno. Prozodijska ne mogu da se realizuju samostalno (njima uvek kao baza treba neki segment sa inherentnim obeležjima).

Traži se glasovna struktura koja objedinjuje inherentna obeležja I koja je istovremeno nosilac prozodijskih obeležja. Najmanja jedinica koja zadovoljava ove uslove je slog. Slogu na značenjskom planu odgovara morfema.

Slog je najmanji nosilac prozodijskih karakteristika. Veće prozodijske jedinice počeće da se pojavljuju tek kad slogovi počnu da se sparuju I kombinuju. (morpheme se udružuju u reči I one su povezane jedinstvom sadržaja (potpunošću sadržaja))

Kada se ovakvo jedinstvo postigne već u segmentu od jednog sloga moraće se na istom tom segmentu pojaviti I neko prozodijsko obeležje . to je njen suprasegmentni okvir. To znači da je ovo jednosložna reč I da ta reč ima svoj akcenat . (dan ,čast, mir,ja, ti, čas, san, brat)

Dešava se kada se ovo potpuno jedinstvo ne postiže uokviru jedne reči I tada se moraju udružiti dve reči da bi se ono postiglo. U ovakvim slučajevima pojaviće se jedan akcenat za dve reči.

Ušla je u kuću.

Ušla je u kuću. Obe književne varijante.

32

Distiktivna znakovna funkcija glasa

Govorne celine kojima se ostvaruje komunikacija različitog su obima. Najmanja jedinica govora se naziva iskaz- minimalni skup glasova koji može u nekoj govornoj situaciji da prenese potpunu informaciju. To je najčešće rečenica,a može da bude i manja celina ( samo rečc; reč u toj istoj funkciji; samo uzvik). Svaka glasovna celina pomocu koje se dva iskaza razlikuju vrši dinstiktivnu funkciju. Dve reči se mogu međusobno razlikovati : na segmentnom nivou (A)- svi glasovi su međusobno različiti (sit-med) različita je količina glasovnih jedinica (luk-plug) isti funkcionlni??? inventar jedinica ali različit raspored (dar-rad), samo jedan glas različit (sam-sat).

Na suprasegmentnom nivou (B)- reči koje imaju isti glasovni sastav mogu imati : različit akcenat (kupiti-kupiti), različito trajanje postakcenatskih slogova (jabuka-jabuka) različit akcenat i različito trajanje postakenatskih slogova ( radi-radi) ; jedna reč ima a druga uopšte nema akcenat (Zimi je došao kraj. -Kraj puta raste drveće.) oko-put

I na segmentnom i na suprasegmentnom nivou(C)- nominativ ruka/ akuzativ ruku

Vrste distiktivnih funkcija: 1.opozicija- distinkcija među glasovima dvaju iskaza (rad i red). Opozicija je poseban vid paradigmatskih odnosa .2. kontrast- distinkcija među glasovima istog iskaza koji su u kontaktu . Kontrast je poseban vid sintagmatskih odnosa. Da bi jezički znaci funkcionalisali mora im se obezbediti i njihova celovitost i dobra prepoznatljivost. To se vrši znakovnim funkcijama : 1. formativna2.demarktivna

Formativna je sposobnost glasovnog sklopa da tačno određenim linearnim rasporedom glasova uobliči znak. Demarktivna podrazumeva da neko obeležje glasovnog sklopa ima sposobnost da označi mesto gde se nalazi u većoj celini, odnosno da pokaže granicu između dva segmenta. Različiti jezici imaju različita sredstva za obeležavanje ove funkcije. Najbolje sredstvo je akcenat; ruski ne

29

Page 16: Fonetika srpskog jezika

koristi akcenat i zato ima obezvučavanje na kraju reči ; u srpskom se kombinuju akcenat, nevršenje glasovnih promena, čuvanje granica u polusloženicama, intonacija.

Slog. Slog i morfema

Slog je fonetska jedinica koju su govornici u stanju da prepoznaju u većini slučajeva već na intuitivnom nivou. On je jedinica formalnog plana ( lišena je znacenja) i s fonetske tačke gledišta ima karakterističnu strukturu. Neki elementi te strukture su univerzalni, a neki su specifični za pojedine jezike. Slog predstavlja segment sastavljen od jednog ili više glasova, najčešće veći od glasa, a manji od reči i funkcioniše kao jedinstvena izgovorna celina. Pravila intuitivne podele na slogove ( time vlada svaki govornik) zasnivaju se na zakonitostima po kojima se u jeziku pravi fonetski niz, pa se zato posmatra i kao fonetska i kao fonološka jedinica. Artikulacija sloga nije mehanički zbir artikulacija pojedinacnih glasova, nego je to vrlo složeni kompleks pokreta podstaknut neurofiziološkim komandama. Ovako se stvaraju tzv. pravila koartikulacije. To su pravila preklapanja artikulacije susednih glasova (kuća,sutra). Fiziološki gledano, slog je najmanji segment u toku čijeg trajanje i opada i raste talas fonacione struje, a na akustičkom planu ovome odgovara opadanje i rast sonornosti?????????????Ovaj impulsni princip organizacije glasovnog niza zasniva se na karakterističnom kombinovanju glasova čiju idealnu varijantu predstavlja niz - CSVSC. U realnim situacijama pojavljivaće se samo delovi ove sheme SV,CV. Oni su u skladu sa impulsnim principom , a pojavljivaće se u raznim jezičkim kombinacijama koje nisu sa ovim u skladu. Postoje više fonetskih teorija koje objašnjavaju slog i svaka stavlja u centar interesovanja neke od elemenata dva pristupa nastala u prvoj polovini 20. veka. Sledeće teorije:1. impulsna ili motorična teorija slogotvornosti (ekspiratorna). Polazi od artikulacionih elemenata i smatra da svaki slog prati povećanje vazdušnog pritiska pa tako svakom slogu odgovara po jedna impuls fonacione struje. Zamerke: nekad je teško odvojiti dva impulsa , naročito ako su dva vokala jedna pored drugog??????Ova teorija se zasniva na količini artikularnog napona potrebnog za izgovaranje sloga. U nekim slučajevima nema poklapanja sloga i ekspiratornog impulsa nego se nekoliko slogova izgovara jednim impulsom. Zbog nedostataka bila je skoro odbačena, ali kada je

30

doradio Stetson ona se ponovo pojavila i postala dosta rasprostranjena u školskoj praksi.2. teorija prominencije- istaknutost, uočljivost po nekoj osobini, upadljivost-teorija sonornosti- razradio je i popularisao Jesperson' polazi od auditivne percepcije i kao kriterijum na osnovu koga se glasovi grupišu u slog uzima nivo sonornosti. Tako se u slogu nalaze glasovi maksimalne sonornosti (vokali) glasovi srednje sonornosti (sonanti) glasovi minimalne sonornosti (zvučni konsonanti) i glasovi bez sonornosti (bezvučni konsonanti). Centar sonornosti je glas koji u datom sklopu ima najveći nivo. Predstavlja glasovno jezgro, a ostali glasovi u tom sklopu su periferni deo. Vokali su uvek slogotvorni (silabici) pravi konsonanti su uvek neslogotvorni (asilabici), a sonanti se ponašaju različito od glasovnog sklopa (neutralni). Zamerke: samo uzima sonornost kao jedini kriterijum koji obezbeđuje prominenciju sloga. Prema ovoj teoriji svaki glas bi mogao biti slogotvoran a mi znamo da pravi konsonanti to ne mogu. Za mnoge slučajeve nema jednoznačnih rešenja nego se razmišljamo kako da delimo na slogove (prsten). Mi se često i pri intuitivno kolebama (lopta) . Neki naučnici su probali da spoje ove dve teorije i govorili su da postoje ekspiratorni i sonorni slogovi , da u nekim jezicima imamo i jedne i druge a u nekima samo jedne. Neki su pokušali za potrebe prakse da pojednostave ove teorije a neki su stvarali nove teorije i kombinovali ih sa prvom.

31

Page 17: Fonetika srpskog jezika

Komponente intonacije

Osnovni parametric govornog signala- visina, jačina, trajanje I boja učestvuju u formiranju komponenti intonacije I onda se te komponente nazivaju – tonska, intenzitetska, temporalna I tembralna.(visina) Tonska- održava osnovne osobine melodije govora I na snimcima se pojavljuje u 3 vida :

- uzlazna I silazna kretanja FOTa obuhvataju segmente koji nije manji od sloga

- male fluktuacije FOTa koje prate promenu FOTa stalno, bez obzira na smer I veličinui. Ovo se vidi I na segmentima manjim od sloga.

- Povremena poziciono uslovljena oštra kratkotrajna odstupanja FOTa od prosečnih vrednosti.

Samo prvi vid ima lingvistčki značaj jer je to osnova melodije govora.

Druga pojava je fonetska bez fonološkog značaja I fiziološki uslovljena.

Treća je fonetska pojava. Kod tonske se komponente gleda : smer kretanja, oblik, brzina promene tonskog kretanja, prelazak iz jednog u drugi oblik.

Intenzitetska služi pre svega za različito isticanje nekih segmenata iskaza; sličnu ulogu je imala u akcentuaciji (naglašen/nenaglašen slog). Intenzitetska komponenta se vrlo često udružuje sa nekom drugom. Nekada dve komponente učestvuju zajedno / paralelno/ a nekada zamenjuju jedna drugu. Kako će se ove kombinacije upotrebljavati zavisi od govornikovog izbora I govorna situacije.

Tembralna komponenta u jezicima kao što je srpski , gde je kvantitet fonološki relevantan već kod akcenta znatno je ograničena upotreba ove komponente u intonaciji . Variranje ove komponente uglavnom služi za različita isticanja po važnosti. Obično ono što je važnije izgovara se sporije ali u srpskom jeziku u posebnim slučajevima može da se upotrebi ova komponenta onako kako upotrebljavaju jezici koji nemaju duge I kratke akcente. To je slučaj

36

Reči se udružuju I povezuju u veće celine (sintagme, grupe sintagmi, rečenice , iskazi) I tada funkcionisanje prozodije postaje složenije). Za svaku novu veću celinu biće stvoren I odgovarajući suprasegmentni okvir tj. prozodijska nadgradnja ali neće doći do potiranja onih prethodnih prozodijskih Celina nego će se one modifikovati. Modifikovaće se tačno onoliko koliko se promenio status manje jedinice uokviru veće na planu sadržaja.

Vedar dan. Lepo vreme.

Fonetska priroda I fonološki aspekt naših akcenata

Mazeng--San Petersburg-1876.-na nemačkom jeziku rad o srpskim akcentima. Daleko od naše jezičke teritorije upoznao je četiri subjekta kojima je srpski bio maternji jezik. Zapisao je svoje utiske notnom grafijom. Po pouzdanosti sluha i preciznosti on je najbolji predstavnik muzičkog predstavljanja akcenta. Opisao je silazne akcente onako kako su ih kasnije opisali drugi istaživači, ali je opisujući uzlazne došao do zaključka koji su decenijama izazivali polemiku. Ti njegovi opisi su poznati kao teorija o dvosložnosti naših uzlaznih akcenata. On je smatrao da se njegovi srpski i hrvatski subjekti razlikuju a da su kod svih uzlazni akcenti dvosložni. To znači da tonsko kretanje zahvata i akcentovani slog i naredni ; on navodi primere u kojima ton u postakcentatskom slogu ili ostaje na postignutoj visini ili i dalje raste. To su primeri u kojima je čitav drugi slog visok kao i prvi ili čak i viši i ekspiratorna strana po Mazengu obuhvata 2 sloga i često je na drugom izrazitija.

33

Page 18: Fonetika srpskog jezika

Mazengovu teoriju prihvatili su uglavnom strani naučnici ali i neki naši. Istovremeno je bilo i mnogo osporavanja od strane naših naučnika koji su polazili od svojih akustičkih utisaka i svog jezičkog osećanja. Među naučnicima s početka 20 veka koji su došli do teorija o jednosložnosti uzajamnog akcenta—Branko Miletić i Aleksandar Belić ( 60ih godina)

A. Belić opisuje naše akcente ovako:–za silazne kaže da im paralelno opadaju i ton i energija a za uzlazne kaže da im to raste u toku akcentovanog sloga a energija prati ton do polovine ,posle toga opada; postakcentovani slog ima opadajući ton. Glavni element tog akcenta Belić smatra ekspiratornu snagu tj. jačinu i ističe da je sva jačina koncentrisana na akcentovanom slogu i zato je teorija o dvosložnosti neprihvatljiva.

Nova istraživanja se zasnivaju uglavnom na analizi sonograma a ređe na akustičkom utisku. Dva rada su značajna : jedan je obimni rad Ilze Lehiste i Pavla Ivića a drugi je rad Pece Asima i Petra Pravice. Oba rada su rađena potpuno istom metodologijom tj. Sonogramima. U oba rada naučnici istog profila jedan filolog i jedan elektrotehničar a došlo je do potpuno suprotnih rezultata. P. Ivić ispitivao svoj govor i kao dopunu govor 12 pomoćnih subjekata iz Vojvodine, a Asim Peco govor svojih subjekata iz Hercegovine. U celini gledano Ivić se slaže sa Mazengom a Peco sa Belićem.Ivić piše da opoziciju između dva kratka akcenta stvara tonska visina drugog sloga; ona je u slogu posle kratkouzlaznog viša ili ista kao u akcentovanom , a u slogu posle kratkosilaznog ona je niža nego u akcentovanom. Dugouzlazni akcenat ima jasan uzlazni ton a kratkouzlazni nema . Intezitet se ne smatra fonološki relevantnim već kvantitet četiri vokalske boja.

Peco smatra da je bitno tonsko kretanje u akcentovanom slogu I ono se tu završava .Ako I prelazi u naredni slog to je svega nekoliko stotih delova sekunde trajanja suglasnika a nikada to nije celi slog .

34

Visina postakcenatskog sloga je uvek niža od završnog segmenta uzlaznog akcenta.

Fonetski gledano postoje tri govora Vojvodine, Šumadije I mešoviti ( istočno-bosanski I zapadno-bosanski). Subjekti su bili sa cele teritorije SFRJ: Šumadija , zapadna Srbija, Beograd, istočna Hercegovina , severna CG, istočna I zapadna Bosna. Istraživanje je pokazalo da u fonetskom smislu ne postoji jedinstven tip uzlaznog akcenta, nego postoje tri grupe :1. šumadijski I hercegovački tip- u njima je potpuno izvršen

proces novoštokavskog prenošenja akcenta. Uzlaznost jasno izražena I kod kratkog I kod dugog , ekspiratorna snaga veća na akcentovanom slogu.

2. vojvođanski I beogradski tip- uzlaznost je slabija; kratkouzlazni ima kolebljiv ton a u Beogradu je isto ravan; postakcentaski slog je viši ,ponekad nije ni povezan sa prvim slogom već predstavlja skok naviše. Impuls često nije prenesen I to znači da ovde proces novoštokavskog prenošenja nije izvršen do kraja.

3. govori prelaznog tipa- zapadno-bosanski imaju jasnu uzlaznost I dosledno prenesen impuls na prvi slog (kao prva grupa) a istočno-bosanski imaju kolebljiv impuls I ne izrazitu uzlanost (kao druga grupa)

Sve ovo znači, da fonetski gledano imamo dva tipa uzlaznih akcenata a u fonološkom pogledu nemamo jedinstveni fonološki relevantan element. U prvoj grupi relevantno je samo tonsko kretanje u akcentovanom slogu a u drugoj fonološki je relevantna razlika između tonskog nivoa akcentovanog I postakcentovanog sloga. I jedno I drugo zvuči kao uzlazno.

35

Page 19: Fonetika srpskog jezika

kratka kada te delove smatra čvrsto povezanim. Osnovni način da se jedan deo iskaza istakne kao važniji jeste stvaranje logičkog akcenta.Najčešće se to postiže intezitetskom komponentom a često joj se pridružuje I tonska komponenta.

4.ekspresivna fja- ostvaruje se uz učešće temporalne I tonske komponente. U različitim govornim situacijama kada je potrebno da uz osnovne informacije prenesemo I dopunske (nekad lingvističke a nekad ne) dolazi do izražaja ekspresivne fje. Naročito za izazivanje stanja I raspoloženja govornika I za iskazivanje njegovog stava prema sadržaju iskaza.

5.komunikativna fja- ona se vrši pomoću melodijsko-ritmičkih modela kojima se prenosi informacija o komunikativnom aspektu iskaza; bez obzira na njegov konkretni sadržaj. Tipični melodijski modeli imaju sledeće karakteristike 1. obaveštajne rečenice- ukupna tonska linija predstavlja jedan blagi luk; postoji melodijski uspon na početku, blagi pad na kraju, vrhunac je u prvom delu rečenice ili još ponegde u zavisnosti od dužine, sastava rečenice I od postojanja logičkih akcenata.Ako je obaveštajna rečenica složena , onda se obično ona deli prema sintaksičkom kriterijumu I na tom mestu, ton se penje ; postoji mala pauza a zatim ton opada. Tako I sa nabrajanjem.

Čim on signe , javi mi.

Idemo na čas, pa u biblioteku, pa kod tebe.

2.upitne rečenice- njihova melodija izgleda različito zavisno od toga imaju li upitnu reč u svom sastavu ili nemaju I od toga koliko je duga. ( ko, šta, čime, koji) Upitne reči nose na sebi melodijski vrhunac , nalaze se na početku pa je I kulminacija ( tonska) na početku posle čega ton naglo pada I spušta se do kraja.

40

gde je cela rečenica svedena na jednu reč a cela melodija, I trajanje rečenice na melodiju I trajanje akcenta . Tada mi možemo da produžimo I skratimo trajanje prema potrebama sadržaja koji iznosimo.

Gde sam ostavila naočare?

Šta ti je rekla Maja?

Štaaaaaaaaa?

Gde?

Pauza je specifična jer nju odlikuje odsustvo govornog signala . tada intenzitet pada na nulu I zato pauzu u stručnoj literature naučnici opisuju kao intezitetsku komponentu. Tada I ton pada na nulu

Pošto je uvek bolje definisati neku pojavu pomoću svojstva koje ona ima a ne koje nema- pauzu samtramo delom temporalne komponente jer jedino što ima jeste trajanje. Pauza različito traje u različitim govbornim situacijama I kod različitih govornika . Nekada nju zamenjuju druga sredstva. Inače, može biti : kratka, umereno duga I izrazito duga. Ovo poslednje se odnosi na pauze hezitacije. To su pauze bez lingvističkog značaja , lišene bilo kakve informacije I njime govornik pribegava da bi dobio u vremenu ( smislio nastavak). U fizičkom smislu ovakva pauza je retka bez ikakvog zvuka. Obično su ispunjene glasom poluvokalnog tipa ili su popunjene uzrečicom ili ponavljanjem već kazanog segmenta. One su znak nedovoljne jezičke culture. Posebno ako im je frekvencija velika.

Tembralna komponenta spada u najmanje izučene pojave prozodijskog sistema I ona je složena zato što se isti elementi javljaju I na segmentnom I na suprasegmentnom nivou , a još uvek nije dobro poznat mehanizam funkcionisanja. Postoji podela na niže I više formante; niži imaju ulogu u fonetskoj a viši u prozodijskoj sferi govora.

Za proučavanje ove komponente zainteresovani su proučavaoci scenskog govora zato što se tamo njena funkcija vezuje za emocionalni aspect iskaza. Takođe ova komponenta je vrlo prisutna u svakodnevnom (razgovornom jeziku) ali se u mnogim drugim

37

Page 20: Fonetika srpskog jezika

upotrebljava krajnje ograničeno ( zvanični razgovori, govor spikera, predavanja)

Sve četiri komponente su povezane I deluju istovremeno. Govornik ima mogućnosti da ih po svojoj volji kombinuje; sve su uvek vezane sa semantičkim planom onih jedinica u kojima se nalaze. Bitni su uzajamni odnosi ovih komponenti a ne njihove apsolutne vrednosti.

38

Funcije intonacije

Postoje pet osnovnih funkcija intonacije :1. fja segmentacije2. fja konstrukcije3. kulminativna fja4. ekspresivna fja5. komunikativna

1.Fja segmentacije : segmentacija govornog niza, deli se govorni niz na fragmente različitog karaktera uz upotrebu pauze kao osnovnog sredstva; pomoću pauze se druge celine dele na rečenice a ove na manje celine tj. vrlo često se segmentacija vrši I bez prisustva pauze. Najčešće tonska komponenta preuzima tu fju- u ovim situacijama obično na kraju izdvojenog segmenta ton raste ili naglo prelazi iz jednog tonskog registra u drugi. I u jednom I u drugom slučaju slušalac ima utisak da je pauza prisutna. Za ovu fju segmentacije bitno je da se pauza (ili njene zamene) pojavi ali nije važno koliko ona traje. To koliko pauza traje bitno je za drugu fju.

2.konstruktivna fja- najtešnje povezana sa prethodnom kada se segmentacijom dobijaju odvojeni fragmenti onda njih treba na specifičan način povezivati kako bi se prenelo ono semantičko jedinstvo koje postoji unutar svakog od tih fragmenata. Ovaj spoljašnji prozodijski sloj se formira delovanjem različituh komponenata (posebno tonskih komponenata ) . Kao rezultat delovanja ovih komponenti mi dobijamo različitu modifikaciju fragmenata.

3.kulminativna fja-sadrži više pojedinačnih fja a najvažnije su dve:

a) iskazivanje čvrstine veze među fragmentimab) uspostavljanje hijerarhijskih odnosa među delovima iskaza.

Osnovno sredstvo je dužina pauze. Pauza je izrazito velika kada govornik delove iskaza smatra samostalnim ili nezavisnim a sasvim

39

Page 21: Fonetika srpskog jezika

Ko ti je rekao?

Čekaš li Tanju?

Ako upitna rečca LI onda kulminacija nikada nije na njoj nego na reči koja je ispred nje. Ako nema upitnih reči onda je vrhunac na onoj reči koja nosi glavni akcenat a posle toga ton opada. Ako je ovakva rečenica vrlo kratka ( jedna reč) onda je vrhunac na akcentovanom slogu a posle njega ton opada. Ako je rečenica prekratka ( samo 1 ili 2 sloga ) a takođe kada se pitanju dodaje čuđenje ton ostaje visok do kraja.Šta? Čekaš Tanju?

4. uzvične rečenice- izgledaju slično obaveštajnim samo su u višem registru .

Jutros pada kiša!

Signal završenosti je opadanje FOTa na kraju segmenta a signal nezavršenosti je uspon FOTa na kraju segmenta.- rečenične melodija dosta neutrališe melodiju akcenta. Naročito u inicijalnoj I finalnoj; u medijalnoj poziciji ovo se posebno primećuje u govorima gde sama uzlaznost , silaznost akcenta nije fonološki relevantna.

41