Мостови

Ходали су тихо, полако, Он и Она...Лијено састављајући корак за кораком, дугачким прашњавим стазама, изгледали су прилично усамљени. Растављени као небо и земља једино су жељели да буду скупа, али двије обале било је тешко спојити. Вјетар је разносио суво измрвљено лишће и поигравао се с њиховим сновима, жељама и надом, давајући им довољно времена да схвате како је живот саткан од безброј малих и великих препрека, постављених на нашој стази до циља.

Тамо, далеко у даљини, сунцем окупана, једна света грађевина, даде им наду. Важнија од свих кућа и светија од храмова, као вјечити војник спасава и помаже растављеним душама и храбро се бори са суровим временом кроз вијекове. Спаја он и давно растављена села, градове и државе и сваком свом случајном или намјерном путнику пружи наду, срећу и радост. Био камени, жељезни или дрвени, сваки је саграђен смишљено на правом мјесту, тамо гдје је најпотребнији, тамо гдје је између огромних облака потребна нека чаробна, златна нит да их споји. Снажне стубове запљускују му хладне брзе воде, разигране ријеке, а он и даље стоји поносан и непомичан, као храбри војник на дужности. Велика поносна грађевина симбол неизмјерне љубави, воље и упорности вриједних грађевинара, који су га више пута обнављали и подизали у прошлости. Иако отворен и пријатељски настројен према људима, мост је доживљавао ударце од злих и надмених људи. Међутим, он се, изнова и изнова, дизао из пепела у још љепшем руху. И дан данас стоји поносно и пркоси злим временима и злим људима, борећи се са снажним таласима немирне, враголасте ријеке.

Она је тихо плакала, и све своје мисли усмјеравала ка Њему, а Он је молио Бога да му подари снагу да заустави набујалу ријеку, да састави двије тужно растављене обале, да поново загрли Њу. Вјетар се полако поигравао с Њеном косом, тихо је грлио и давао наду, умјесто Њега. Гледали су у даљину, тамо у бескрај...

На том мјесту, гдје је човјек наишао на препреку и није застао, него је свом својом снагом запео и доказао да ништа на овом свијету није непремостиво, настао је он. Ту, баш на њему, састајали су се брат и сестра, отац и кћи, мајка и син; многи војници пошли су преко њега дугим, крвавим стазама, можда неповратним. Али сваком свом путнику он би бар на кратко измамио осмијех и показао да не постоји препрека која може човјека зауставити и уништити му цињеве.

Он и Она. Напоком заједном шетају, дивећи се љепоти њиховог спасиоца. Дивећи се снази брзе ријеке живота, која често наилази на препреке. Потребно је само на сваки камен, за који запнете, поставити мост који ће саставити двије обале, јер сви ми тежимо ка тој другој обали, сви наши циљеви су тамо. Питам се само да ли у сваком срцу постоје мостови.

Бранка Крстић, други разред

Техничка школа ,,Михајло Пупин“, Бијељина

Тел. 0038755/250-386