Sartr, kritika

8/13/2019 Sartr, kritika

1/6

an Pol Sartr, TA JE KNJIEVNOST? O angaovanoj knjievnosti

Horacijev koncept dulce et utile(doslovno: slatko i korisno) jasno je

ilustrovao ta kasna antika misli o ulozi umetnosti. U jednom trenutku je postojalo uvreenomiljenje da knjievno delo treba i da nas zabavi, i da nas neemu naui. U modernom dobu

takvog konsenzusa nema, a oni koji najglasnije govore o (ne)postojanju svrhe umetnosti obinose zalau za jednu od dve krajnosti: esteticizam, l'art pour l'art(umetnost radi umetnosti) iliradikalni utilitarizam i didaktinost. Dvadeseti vek poznaje politiki angaovanu umetnost(najbolji primer je moda poezija Marinetija i drugih futurista), koja ima za cilj da nas pridobijeza odreenu doktrinu. Dela te vrste uglavnom nemaju veliku umetniku vrednost, a ideolokiangaovana knjievnost zamire sa nestankom totalitarnih sistema XX veka.

Tokom najveeg dela XX veka stvara an Pol Sartr, poznati filozof egzistencijalizma, pisac,dramaturg, knjievni kritiar i biograf. Svojim stavom da je sva knjievnost angaovana izazivakritike mnogih (uglavnom onih koji ga nisu itali) neupuenih u njegovo shvatanjeangaovanosti. Zbog toga se i danas esto smatra da Sartr svojim delima propagira komunizam,

zato to, kako sam kae: ljudi itaju brzo, loe i sude pre nego to su shvatili(. P. Sartr, ta jeknjievnost?).

Da bi se odbranio od neopravdanih kritika, Sartr 1947. izlae svoja shvatanja u poznatom, madanedovoljno itanom, eseju ta je knjievnost?.

Na samom poetku ukazano je na sutinsku razliitost knjievnosti u odnosu na druge umetnosti,i to pre svega prozne knjievnosti (poezija je na strani slikarstva, vajarstva, muzike- stvaranje).Za pesnikajezik je u celosti ogledalo sveta. Poezije ne treba da bude angaovana, dok proza to poprirodi jeste,proza je u sutini utilitarna, prozni pisac seslui reima, koristi jezik kao orue daimenuje svet i da iznese duhovni stav. Pie se da bi se neto saoptilo. Govoriti znai delovati, jer

imenovanje neke stvari menja tu stvar. Pri tom je nemogue biti nepristrasan.Angaovani pisaczna da je re jednaka delu: on zna da otkrivati znai menjati i da se ne moe otkrivati bez elje zapromenom.Pisac je odabrao da otkriva svet i, posebno, oveka drugim ljudima, kako bi oviprema ovako razotkrivenom objektu stekli oseaj pune odgovornosti.Funkcija pisca sastoji se utome da svakog upozna sa svetom, tako da niko ne moe sebe da smatra nevinim.Kad uete usvet znaenja, vie ne moete da iz njega izaete. Sve je vano: ako pisac o neemu ne govori,znai da je to namerno preutao i to izraava stav.
http://2.bp.blogspot.com/_Bfqiu1SzzFc/SsDgb_C49TI/AAAAAAAAADA/qO0zlJQXEQk/s1600-h/sta_je_knjizevnost.gif


2/6

Jedan od glavnih motiva umetnikog stvaranja jepotreba da se osetimo bitnim u odnosu na svet.Ljudska realnost je otkrivajua, kroz oveka se stvari manifestuju, kroz svest, ali one bi postojalei bez te svesti. Pisanje je kreacija, pisac stvara neto novo (ali to ne moe da otkrije, to je posaoitalaca). Pisac uvodi red gde ga nije bilo, namee raznolikosti stvari jedinstvo duha. Ali delo nijezavreno kada je napisano, ono postoji dok se ita. itanje nije mehanika operacija, italac treba

da izvan rei projektuje jedan sintetiki oblik. Smisao nije zbir rei nego njihova organskacelokupnost. Autor je vodi, a itanje je dirigovano stvaranje... literarni objekt nema drugesupstance do itaoeve subjektivnosti.

Svaki literarni rad je jedan apel, apel na slobodu itaoca da sarauje u stvaranju dela. (Prirodnalepota nikad ne apeluje na slobodu.) Velikodunostje izraz koji Sartr koristi za oseanje kojem jesloboda izvor i cilj. Ono to pisac trai od itaoca nije primena neke apstraktne slobode, vepoklon, predaja itave njegove linosti sa svim njenim strastima, predrasudama, simpatijama,seksualnim temperamentom i merilom za vrednosti.italac treba da uzvrati poverenje. to vieoseamo svoju slobodu, vie priznajemo i tuu; to vie drugi od nas zahteva, vie i mi zahtevamood njega.

Stav velikodunosti se zauzima pisanjem ili itanjem; u oba sluaja emocije su pretvorene uslobodne emocije.Pisac se odluuje da apeluje na slobodu drugih ljudi, da bi oni, putemuzajamnih implikacija svojih zahteva, vratili oveku totalitet bia i uklopili svet u okvirehumanog.Pisati znai u isto vreme razotkrivati svet i postavljati ga kao zadatak velikodunostiitaoca, pribegavati tuoj svesti da bi nas ona priznala kao odgovorne za totalitet bia.

Svet romana je totalitet stvari i ljudi; da bi dobio maksimum dubine i sadraja potrebno je da onostvaralako otkrivanje kojim ga italac otkriva takoe bude imaginarno angaovanje u akciji.Svet e biti sve ivlji ukoliko bude vie izazivao elju itaoca da ga promeni. Nije mogue datinepristrasnu sliku sveta (velika zabluda realizma)ve je i sama percepcija pristrasna. Samoimenovanje predstavlja promenu objekta. Pisac i italac stvaraju svet i dre ga u ivotu, samimtim snose odgovornost za njega. Napor dve slobode ima za cilj ljudsku slobodu.

Postoji veza izmeu estetikog i moralnog imperativa koja se ne svodi na poune rasprave ilinosti pune vrlina; dobre knjige se ne prave od dobrih oseanja. Delo treba da izgledavelikoduno bez obzira na to kojiko je zao i oajan ljudski rod koji ono opisuje. Delo nije dato odprirode; ono je jedan zahtev i jedan poklon.Ako mi neko poklanja ovaj svet sa svim njegovim

nepravdama, on to ne ini zato da bih mogao hladno da ih posmatram, ve da ih oivim svojimgnevom, da ih otkrijem I da ih stvaram u njihovoj prirodi nepravdi, odnosno zloupotreba-koje-

treba-ukinuti.

Pisanje jeste priznanje slobode itaoca, a itanje slobode pisca. Umetniko delo predstavlja aktpoverenja u slobodu oveka.Pisati je isto to i eleti slobodu. eleti slobodu je isto to iangaovati se.

Angaovano pozorite, an Pol Sartr, Uvod u Sartrove drame


3/6

Na Sartrove dramske tekstove se esto gleda kao na umetnikadela iji su elementi (svi elementi dramske forme, svi sukobi u okviru dela, sva razreenja)odreeni postulatima filozofije koji su apriorni na delo. U pitanju je, dakle, drama koja osnovnepostavke jedne filozofije pretvara u karaktere i situacije pozorinog dela, teatar koji preko strogokonstruisanih situacija objanjava filozofsko stanovite kao sam objekt dramske radnje.Cilj ovogteksta je da otkrije i druge aspekte ovih umetnikih tvorevina, kao i da skrene panju na ipakneto kompleksniju vezu izmau egzistencijalistike filozofije i Sartrovog dramskog stvaralatva.Neosporno je da ova dela na izvestan nain izraavaju filozofska i politika shvatanja svog

autora, ali isti je sluaj i sa ogromnom knjievnom tradicijom pre Sartra, mnogim delima ijuumetniku vrednost niko ne dovodi u pitanje, iako se u njima oseaju takve, rei emo,neknjievne tendencije.

Neemo preskoiti ni Sartrove programske ciljeve, ali ipak moramo paziti da nepoistovetimopieve namere, koje zaista jesu ostvarene, sa konkretnim dramama, koja nose u sebi mnogo vieod toga i sasvim su autentine. Prvo emo definisati termine angaovana umetnost i angaovanopozorite i videti ta sam Sartr podrazumeva pod tim.Pre svega, treba odgovoriti na pitanje zatose Sartr opredelio ba za ovu formu, zbog ega je drama i to ne kao tekst za itanje negoiskljuivo kao predstava za brojnu publiku pogodnija za ostvarenje njegove namere, nego npr.roman ili esej. ta je to to drama, pozorite moe, a ostale umetnike forme ne mogu, ili bar ne u

toj meri. Da angauje, kae Sartr. Videemo ta to znai.

Devetnaesti vek je na teatar gledao kao na neto prevazieno, budui da je u pitanju kolektivnaumetnost, u okrilju religije ili politike. Pozitivizam je istakao bezrazlonost pozorita, jer vienije vezano za religijski ritual, niti ima ulogu politike tribine, koju je imalo u vreme revolucije.Sa druge strane, romantiarsko uzdizanje individualizma dovelo je u pitanje potrebu za nekomvrstom kolektivnog uivanja u umetnikom delu; dovoljan je dramski tekst namenjen itanju. Sanaturalizmom zapoinje era socijalno angaovanog pozorita i nastojanja da se scenska realnostto vie priblii svakodnevnoj realnosti, ime se ukida distanca izmeu onoga to se deava nasceni i gledalaca. U pitanju je voajerska koncepcija pozorita, ideja tzv. etvrtog zida, koja jeostavila ogroman trag u decenijama koje slede, bez obzira na antinaturalistiku reakciju i re-

estetizaciju dramske umetnosti. Dalji razvoj pozorine umetnosti vodi ka njenomosamostaljivanju, stvoren je jedan autonomni prostor u kojem nastaje autentian pozorinispektakl. Pri tom pozorite i dalje ima svoju socioloku dimenziju, shvata se iznova kao umetnostkojaje namenjena zajednici, ija je osnovna uloga objedinjavnje, kolektivno primanjeumetnikog ina, ije je dejsvo dalekoseno i uveliko prevazilazi granice isto umetnikogdoivljaja.

Vidimo da se pisanju drama neprestano okreu i oni koji su ime i ugled stekli u drugim
http://1.bp.blogspot.com/_Bfqiu1SzzFc/SrUSGJGdJdI/AAAAAAAAACo/aUxqHqTTl0k/s1600-h/sartre.jpg


4/6

knjievnim rodovima, ali i filozofe, jo od Platona. Jovan Hristi naglaava da se drami uvekokreu oni kojima se ini da imaju da kau neto presudno i spasonosno za oveka, zato to jejedino drama u stanju da oveka i njegove postupke stavi u okvire u kojima oni dobijaju svojnajdublji smisao, pravu vrednost i najiri znaaj. U drami se prepliu dva meusobno beskrajnoudaljena sveta koji ipak ne mogu jedan bez drugog: svet najopipljivije konkretnosti i svet najvie

optosti. Dalje, prostor pozornice nije samo okvir u kome se neki dogaaji zbivaju, nego kontekstu kome se prosuuju ljudski postupci, to je, videemo, za Sartra jedna od kljunih odlika teatra.

Kao osobinu koja odvaja pozorite ga od romana ili filma, Sartr navodi distancukoja postojiizmeu publike i onoga to se deava na sceni. Distanca onemoguava da preuzmemo neijuperspektivu i ansu da se uivimo i budemo sauesnici. Gledalac pozorine predstave samo jeposmatra. Ne moe da se identifikuje sa junakom, na stvari gleda svojim oima. Takoe,gledajui pozorinu predstavu, gledalac gubi svoje ja... Re je, naime, o neposrednom ostvarenjuovekove elje da izae iz sebe samog kako bi se bolje video, i to ne onakvim kakvim ga nekodrugi vidi, ve onakvim kakav uistinu jeste.

Iz poslednje reenice bi se moglo pogreno zakljuiti da Sartr smatra da pozorite prikazujeuniverzalnu ljudsku prirodu. Naprotiv, on ne veruje u to da u svim ljudima postoji nekakvaljudska priroda, jednom i zauvek data i koja se moe promenitipod dejstvom odreenesituacije. Ne misli da pojedinci mogu biti rtve strasti ili manije koje bi se mogla objasniti jedinonasleem, sredinom i okolnostima. Nije univerzalna priroda, ve su univerzalne situacije ukojima se nalazi ovek, to e rei ne suma psiholokih crta, ve granice sa kojima se on na svestrane suoava.

Sad smo ve na korak do objanjenja kljunog pojma u Sartrovom shvatanju pozorita; u pitanjuje pozorite situacija. Naime, Sartr je pobornik jednog teatra koji iskljuuje realizam,pozoritekaraktera, mimezu stvarnosti, psihologiju, dok je sa druge strane i protiv umetnosti radi

umetnosti, artizma, neodgovornosti. Sukob karaktera, ma kakvi obrti bili u to uneseni, samo je

spoj sila iji su rezultati predvidivi, sve je unapred odreeno. ovek koga sticaj okolnostineminovno vodi u propast nije kadar da nas gane.Pozorite treba da prikae univerzalnesituacije koje dovode u pitanje ovekovu sveukupnost, zaotrene situacije koje pruaju alternativegde je i smrt jedno od ishodita. ... birajui jedan od izlaza biraju tako i sami sebe. Sartr smatrada je neto najuzbudljivije to pozorite moe da prikae ... karakter u nastajanju, trenutakizbora, slobodna odluka koja angauje moral i itav jedan ivot.U teatru nas ne zanimapsihologija, karakter, nego ovek kao zbir svojih inova. Budui da zauzimamo distancu premajunaku, upoznajemo ga samo preko onoga to on ini, a to nizanje inova nas ne usmerava kapsiholokom planu, nego ka moralnom ivotu. Ono to od linosti vidimo na sceni nije njenunutranji sadraj ime se bave roman i psiholoka drama ve odluke i postupci; mi nevidimo karakter jednog oveka, ve samo njegov izbor koji se, kako kae Sartr, stvrdnjava ukarakter. ovek koji izlazi na scenu slobodan je zato te jo nije uinio nita; a kad neto uini,on poinje da se postepeno definie pred nama. Drukije reeno, ovek koji ulazi na pozornicupredstavlja gotovo idealan primer oveka kakvog ga Sartr shvata: slobodnog da bira i definisanogizborom.

U pozoritu nam se, jo je Aristotel pisao, stvari predoavaju delanjem, a ne pripovedanjem.Kakvo je to delanje kod Sartra? Ono, rekli smo, nije posledica individualne psihologije, nego

uzrok, stvaranje sebe. Delanje je borba za svoje pravo, zaplet nije na bazi sukoba karaktera, nego


5/6

na bazi sukoba prava.Nije bitno saznati ta se dogaa u svestima, ve voditi rauna o pravimakoja se sukobljavaju... Sartr navodi brojne primere koji ilustruju ovo shvatanje: sueljavanjeSigismunda i njegovog oca, kralja, u Kalderonovom komaduivot je san. Gledaocu je ovde datauloga moralnog sudije. Na isti nain se sudi i o pravu Antigone, odnosno Kreonta. Sartr govori oAntigoniana Anuja, ali to se odnosi i na Sofoklovu tragediju. U jednom intervjuu Sartr kae da

su Sofoklove, Euripidove i Eshilove linosti sve od reda parniari, uvek uzimaju neto u zatitu ivodi se spor protiv njih. Videemo da Sartrovi junaci mnogo govore, raspravljaju, a malo ine, uuem smislu rei. Meutim, za Sartra, i re je in, to je jedan od naina na se dela koji stojilinosti na raspolaganju. Gledalac ne oekuje od rei da naslika duevno stanje ve da angauje.Re u pozoritu treba da bude bilo zakletva bilo zalog, bilo odbijanje bilo moralni sud, biloodbrana prava bilo poricanje tuih prava, dakle elokvencija ili sredstvo da se ostvari namera,to e rei pretnja, la itd., ali ni u kojem sluaju ona ne sme da izae iz te magijske, primitivne iposveene uloge.Jezik, takoe, ne sme da bude odvojen od gesta, on treba da u svakom trenutkubude takav da se ima utisak kako se nijedna reenica ne moe smestiti drugde do na mesto nakojem se i nalazi, ba zato to treba da angauje.

Kada govorimo o dramaturgiji XX veka, moramo biti veoma oprezni pri upotrebi termina

tragiko. Sa druge strane, neophodno je Sartrovo delo dovesti u vezu sa grkim tragiarima(moda ak pre nego sa savremenim pozoritem), jer bi u suprotnom nae razumevanje njegovihdrama bilo u znatnoj meri osiromaeno. Uspostavljanje ove veze nije proizvoljno; Sartr sameksplicitno ukazuje na nju u vie navrata, na vie naina. U svojim tekstovima o pozoritu, Sartrgovori o velikoj tragediji, koja ima za osnovnog pokretaa ljudsku slobodui suprotstavlja jojpsiholoko pozorite, koje po njemu predstavljasumrak tragikih formi. Modernim piscimazamera to to su se odrekli volje, zakletvi, ludila, oholosti, svih tih velikih vrlina i mana tragedije,oni prikazuju sukob karaktera, iji je ishod uvek predvidiv, dok su za Sartra kljuni volja,sloboda, trenutak izbora, slobodna odluka,koja dovodi u pitanje ovekovu sveukupnost. Junacidrame treba da budu dovedeni u ekstremne situacije i da birajui jedan od izlaza biraju tako i sebesame. Jo vru vezu sa antikom dramom vidimo u Sartrovom dramskom stvaralatvu. Kad je upitanju grka tragedija, iz tragike situacije se iskljuuje svaki unapred odreen ishod kaoneminovan. To odsustvo determinizma predstavlja onu duboku srodnost koju Sartrove drame

imaju sa Eshilovim i, naroito, Sofoklovim, bez obzira na velike razlike koje postoje meurazdobljima; te razlike tiu se samo izvesnih konkretnosti sa kojima treba da se suoi ovekovasloboda.Nosilac tragikog zbivanja, onaj koji je upleten u neki bezizlazan konflikt, sve to morada je uzdigao u svoju svest i da je sve to svesno propatio. Tamo gde bezvoljna rtva tupo i muklobiva odvedena na klanicuizostaje i tragiko dejstvo. Otuda one sudbinske tragedije... u kojimase sudbina igra sa naivnim ljudima kao maka s miem nemaju nikakve veze sa pravom tragikom.Tragedija je izrasla iz grkog duha i zbog toda polaganje rauna, , spada u njenekonstitutivne elemente.Sartrovi junaci su uvek svesni svog ina i uvek u tenji za autentinimivotom.

Filozofska drama XX veka se vratila velikim temama tragedije, ponovo nalazimo neke osnovne

ljudske situacije koje su uvek bile povlaena graa za dramu, ali koje su, u takozvanojrealistikoj drami, gotovo sasvim nestale u ime to vee neposredne slinosti sa svakodnevnimivotom: sloboda, izbor, odgovornost, ljudski postupci i njihove najoptije posledice. To su tegranine situacije o kojima Sartr govori, koje angauju ne politiki, nego moralno to jesutina pozorita situacija. Zbog toga Sartrove drame treba pre svega posmatrati kao pokuaje dase pozorite, uz pomo filozofije, vrati nekim izvornim osnovama. Njegove drame jesu pokuaj


6/6

da se o oveku progovori na onoj visoko univerzalnoj ravni na kojoj je o njemu govorila itragedija i koju smatramo pravom ravni na kojoj drama raspravlja o oveku. Meutim, isto semoe rei i za itavu istoriju moderne drame od Ibsena do Beketa; u pitanju je istorija pokuajada se na razne naine stvori pozorite koje e o oveku govoriti sa ozbiljnou, autoritetom iuniverzalnou tragedije.

Documents

Sartr, kritika