S One Strane Evrocentrizma - Svetski Sistem i Granice Moderniteta

S ONE STRANE EVROCENTRIZMA:SVETSKI SISTEM I GRANICE MODERNITETAENRIKE DISEL

S engleskog prevela Slavica Mileti

Dve suprotne paradigme, evrocentrina i plane-tarna, karakteriu pitanje moderniteta. Prva formulie, sevrocentrinog horizonta, pojavu moderniteta kao is-kljuivo evropski fenomen koji se razvijao u srednjem ve-ku a kasnije se proirio na ceo svet.1 Veber locira pro-blem univerzalne istorije postavljajui pitanje: Komsticaju okolnosti treba pripisati injenicu da su se u za-padnoj civilizaciji, i samo u zapadnoj civilizaciji2 pojavilikulturni fenomeni koji (kao to mi3 volimo da mislimo)lee na liniji univerzalno znaajnog i vrednog razvoja?4 Potoj paradigmi, Evropa je imala izuzetne unutranje osobinekoje su joj omoguile da ostavi za sobom, zahvaljujuisvojoj racionalnosti, sve druge kulture. Tu tezu o moder-

1 Kao supstanca koja je izmiljena u Evropi i koja se zatim rairi-la po celom svetu. To je metafiziko-supstancijalistika i difuzio-nistika teza. Ona sadri reduktivistiku greku.

2 Engleski prevod ne prenosi adekvatno izraz koji koristi Veber, Aufdem Boden, a koji znai unutar njegovog regionalnog horizonta. eli-mo da potvrdimo da u Evropi zapravo znai razvoj moderniteta uEvropi kao centru globalnog sistema, a ne kao nezavisnom sistemu,samo unutar sebe i iskljuivo usled unutranjeg razvoja, kao totvrdi evrocentrizam.

3 To mi su zapravo evrocentrini Evropljani.4 Max Weber, The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism, prev. Talcott

Parsons (New York, 1958), str. 13; kurziv je moj. Kasnije Veber pi-ta: Zato tamo u Kini i Indiji nauni, umetniki, politiki iliekonomski razvoj nije krenuo putem racionalizacije koja jesvojstvena zapadu? (str. 25) Da bi odgovorio na to pitanje, Veberuporeuje Vavilonce, koji nisu matematizovali astronomiju, s Gr-cima, koji su to uinili (ali on ne zna da su Grci to nauili od Egip-ana). Pored toga, on tvrdi da se nauka pojavila na zapadu, a ne uIndiji, Kini ili negde drugo, ali zaboravlja da pomene muslimanskisvet od kojeg se latinski zapad uio aristotelovskoj eksperimental-noj, empirijskoj egzaktnosti (na primer, oksfordski franjevci, iliMarsilio iz Padove itd.). Svaki helenistiki ili evrocentrini argu-ment poput Veberovog moe se pokazati lanim ako uzmemo 1492.godinu kao krajnji datum poreenja izmeu pretpostavljene su-periornosti zapada i drugih kultura.

nitetu najbolje je filozofski iskazao Hegel: Ne-maki duh je duh novog sveta. On tei ostvare-nju apsolutne istine kao neogranienog samo-odreivanja (Selbstbestimmung) slobode one slo-bode koja svojoj apsolutnoj svrsi pridruujesopstvenu formu.5 Za Hegela je Duh Evrope(nemaki duh) apsolutna istina koja se samaodreuje ili ostvaruje i nikom nita ne duguje.Ta teza, koju nazivam evrocentrinom paradig-mom (u suprotnosti prema svetskoj paradigmi)nametnula se ne samo u Evropi i SjedinjenimDravama ve i u celoj intelektualnoj sferi svet-ske periferije. Hronologija tog stanovita imasvoju geopolitiku: moderna subjektivnost raz-vija se prostorno, prema evropskoj paradigmi,od renesansne Italije do reformacijske i pro-svetiteljske Nemake, do Francuske oliene uFrancuskoj revoluciji;6 Evropa je uvek u cen-

tru. Pseudonauna podela istorije na starivek (preteu), srednji vek (pripremno doba) imodernu epohu (Evropa) jeste ideoloka i is-krivljujua organizacija istorije; ona je ve stvo-rila etike probleme u odnosu prema drugimkulturama. Filozofija, a naroito etika, morada raskrsti s tim reduktivnim horizontom da bise otvorila svetu, planetarnoj sferi.

Druga paradigma izrasta na planetarnomhorizontu i konceptualizuje modernitet kaokulturu centra svetskog sistema,7 prvog svet-skog sistema nastalog pripajanjem Amerindi-je8 koja je proizala iz upravljanja tom cen-tralnou. Drugim reima, evropski moder-nitet nije nezavisan, autopoetiki, autoreferen-cijalan sistem, ve deo svetskog sistema: zapravo,njegovo sredite. Modernitet je, dakle, planeta-ran. On poinje istovremenim konstituisanjem

296

Re no. 71/17, septembar 2003.

5 Georg Wilhelm Friedrich Hegel, The Philosophy of History, prev. J. Sibree (New York, 1956) str.341.

6 Na Hegelovom tragu, u Jrgen Habermas, Der philosophische Diskurs der Moderne (Frankfurt,1988), str. 27.

7 Svetski sistem ili planetarni sistem etvrte faze istog meuregionalnog sistema azijsko-afri-ko-sredozemnog kontinenta, ali sada ispravljamo Frankovu konceptualizaciju injeni-ki planetaran. Vidi Andr Gunder Frank, A Theoretical Introduction to 5000 Years ofWorld System History, Review 13, broj 2 (1990): str. 155-248. O problematici svetskog si-stema vidi Janet Abu-Lughod, Before European Hegemony: The World System A.D. 1250-1350 (NewYork, 1989); Robert Brenner, Das Weltsystem: Theoretische und Historische Perspekti-ven, u Perspektiven des Weltsystems, prir. J. Blaschke (Frankfurt, 1983), str. 80-111; MarshallHodgson, The Venture of Islam (Chicago, 1974); Paul Kennedy, The Rise and Fall of the Great Powers(New York, 1987); William McNeil, The Rise of the West (Chicago, 1964); George Modelski,Long Cycles in World Politics (London, 1987); Michael Mann, The Sources of Social Power: A History ofPower from the Beginning to A.D. 1760 (Cambridge, UK, 1986); L.S. Stavarianos, The World to 1500:A Global History (Englewood Cliffs, NJ, 1970); William Thompson, On Global War: Historical-Structural Approaches to World Politics (Columbia, SC, 1989); Charles Tilly, Big Structures, Large Pro-cesses (New York, 1984); Immanuel Wallerstein, The Modern World-System (New York, 1974);Immanuel Wallerstein, The Politics of the World-Economy (Cambridge, UK, 1984).

8 U ovoj taki, kao to sam ve rekao, ne slaem se s Frankom o tome da treba ukljuiti u svet-ski sistem momente koji mu prethode, a koje ja nazivam meuregionalnim sistemima.

panije u odnosu prema njenoj periferiji(pre svega, da budemo precizni, Amerindiji:Karibima, Meksiku i Peruu). Istovremeno eEvropa (kao dijahronija koja ima svoje premo-derne pretee: renesansne italijanske gradove iPortugal) nastaviti da se konstituie kao centar(kao superhegemonika sila koja iz panije pre-lazi u Holandiju, Englesku i Francusku) sve ve-e periferije (Amerindija, Brazil, obale Afrike skojih su dovoeni robovi i Poljska u esnaestomveku;9 konsolidacija Latinske Amerindije, Se-verna Amerika, Karibi i Istona Evropa u XVIIveku;10 Otomansko carstvo, Rusija, neke indij-ske kraljevine, azijski potkontinent i prvi pro-dor u kontinentalnu Afriku u prvoj polovinidevetnaestog veka).11 Dakle, po toj planetarnojparadigmi modernitet je pojava svojstvena siste-mu centar-periferija. Modernitet nije feno-men Evrope kao nezavisnog sistema, ve Evropekao centra. Ta prosta hipoteza potpuno menjashvatanje moderniteta, njegovog porekla, raz-voja i savremene krize, a time i sadraj okasne-log moderniteta ili postmoderniteta.

Dodaemo i jednu tezu koja blie odreujeprethodnu: centralnost Evrope u svetskom si-stemu nije samo plod unutranje superiornostinad drugim kulturama, akumulirane tokomevropskog srednjeg veka. Ona je, uz to, i su-tinska posledica proste injenice otkria, osva-janja, kolonizacije i integracije (pripajanja)Amerindije. Ta prosta injenica dae Evropipresudnu komparativnu prednost nad oto-mansko-muslimanskim svetom, Indijom i Ki-

nom. Modernitet je plod tih dogaaja, a nenjihov uzrok. Dakle, upravljanje centralnousvetskog sistema omoguie Evropi da se tran-sformie u neto nalik na refleksivnu svest(moderna filozofija) svetske istorije: mnogevrednosti, otkria, izumi, tehnologije, politi-ke institucije i tako dalje, koje joj se pripisujukao njeni ekskluzivni proizvodi, zapravo su po-sledice tog pomeranja starog centra tree faze me-uregionalnog sistema ka Evropi (pomeranjakoje je pratilo dijahronijsku putanju od Rene-sanse i Portugala kao pretea, do panije i ka-snije do Flandrije, Engleske i tako dalje). ak ikapitalizam je plod, a ne uzrok spajanja evrop-ske planetarizacije i centralizacije unutar svet-skog sistema. Ljudsko iskustvo tokom 4.500godina i politike, ekonomske, tehnoloke ikulturne odnose u meuregionalnom sistemusada e hegemonizovati Evropa koja nikad ni-je bila centar, koja je ak i u svojim najboljimdanima bila samo periferija. Centar je klizioiz centralne Azije ka istonom i italijanskomSredozemlju; preciznije, ka enovi, ka Atlan-tiku. S Portugalom kao preteom, modernitetu pravom smislu poinje u paniji usled nemo-gunosti da Kina makar i pokua da stigne pre-ko Orijenta (Pacifika) u Evropu i da tako prisa-jedini Amerindiju kao svoju periferiju. Baci-mo pogled na premise ovog zakljuka.

EKSPANZIJA SVETSKOG SISTEMARazmotrimo kretanje svetske istorije koje poi-nje prekidom usled otomansko-musliman-

297

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

19 Wallerstein, Modern World-System, pogl. 6.10 Ibid., pogl. 4, 5.11 Ibid., pogl. 3.

skog prisustva tree faze meuregionalnog si-stema koji je u svojoj klasinoj epohi bio usredi-ten u Bagdadu (od 762. do 1258. godine n. e.)i preobraajem meuregionalnog sistema u pr-vi svetski sistem ije je sredite bilo, i do dana-njeg dana ostalo u Severnom Atlantiku. Tapromena centra sistema ima svoju predistorijuu periodu od trinaestog do kraja petnaestog ve-ka, dakle pre propasti treeg stupnja meuregi-onalnog sistema; nova, etvrta faza svetskog si-stema zapravo proistie iz 1492. godine. Sve to sedotad dogodilo u Evropi bilo je momenat ove ilione faze meuregionalnog sistema. Koja dravaje zapoela irenje svetskog sistema? Odgovorglasi: drava koja e pripojiti Amerindiju i to is-koristiti kao oprugu ili komparativnu pred-nost za postizanje nadmoi do kraja petnaestogveka. Kandidati su Kina, Portugal i panija.

1Zato ne Kina? Razlog je vrlo jednostavan. Ki-na12 nije mogla da otkrije Amerindiju (to jenetehnoloka nemogunost dakle, neto to jeempirijski, ali ne istorijski ili geopolitiki mo-gue) jer ona nije imala razloga da pokua da seproiri u Evropu. Za Kinu je centar meuregi-onalnog sistema (u treoj fazi) bio na istoku, u

Centralnoj Aziji ili u Indiji. Ii ka potpunoperifernoj Evropi? To nikako nije mogao bi-ti cilj kineske spoljne trgovine.

eng Ho, izmeu 1405. i 1433. godine, bioje u stanju da obavi sedam uspenih putovanja ucentar sistema (plovio je do ri Lanke, Indije, paak i do Severne Afrike).13 Godine 1479. Vangin je pokuao to isto, ali mu je bio uskraenpristup arhivama njegovog prethodnika. Kina sezatvorila u sebe i nije pokuavala da uradi ono toje, upravo u tom trenutku, preduzimao Portu-gal. Njeno stupanje u spoljnu trgovinu omela jeunutranja politika moda rivalstvo koje sumandarini oseali prema novoj moi trgovacaevnuha.14 Meutim, da je Kina to ipak uradila,morala bi da krene ka zapadu da bi stigla do centrasistema. Kinezi su krenuli ka istoku i stigli naAljasku a, izgleda, ak i u Kaliforniju, kao i kajugu, ali poto tamo nisu nali nita to bi zani-malo njihove trgovce, i poto su se udaljili odcentra meuregionalnog sistema, najverovatnijesu odustali od tog poduhvata. Kina nije bila pa-nija iz geopolitikih razloga.

Meutim, da bismo pobili staro svedoan-stvo, koje je od Vebera naovamo dobilo na sna-zi, moramo postaviti pitanje: da li je Kina bilakulturno inferiorna u odnosu na Evropu u petna-

298


12 Vidi Owen Lattimore, Inner Asian Frontiers of China (Boston 1962) i Morris Rossabi, prir., Chi-na among Equals: The Middle Kingdom and Its Neighbors, 10th-14th century (Berkeley, 1983). Opis situ-acije u svetu 1400. godine vidi u Eric Wolf, Europe and the People without History (Berkeley,1982).

13 U muzeju u Masambi, lukom gradu u Keniji, video sam kineski porcelan, kao i raskonesatove i druge predmete slinog porekla.

14 Ima jo razloga za tu nespoljanju ekstenziju: postojanje prostora na teritorijama u sused-stvu carstva kojem je bila potrebna sva raspoloiva sila da osvoji jug gajenjem pirina i od-branom od varvarskog severa. Vidi Wallerstein, Modern World-System, str. 24, gde ima mno-go dobrih argumenata protiv Veberovog evrocentrizma.

estom veku? Po miljenju onih koji su proua-vali to pitanje,15 Kina nije bila inferiorna nitehnoloki,16 ni politiki,17 ni trgovinski, nizbog svog humanizma.18 U tom pitanju se poja-vljuje izvesna fatamorgana. Istorije zapadne na-uke i tehnologije ne uzimaju ozbiljno u obzir i-njenicu da evropski skok, tehnoloki bum po-inje da se dogaa u esnaestom veku, ali da setek u sedamnaestom umnoavaju njegova dej-stva. Uobliavanje moderne tehnoloke paradigme(u osamnaestom veku) brka se s poetkom mo-derniteta i ne ostavlja se vremena za krizu sred-njovekovnog modela. Ne obraa se panja na to

da se nauna revolucija o kojoj raspravlja Kun oslanja na modernitet koji je ve bio otpoeo,da je ona rezultat jedne moderne paradig-me.19 Zato u petnaestom veku (ako ne razma-tramo kasnije evropske izume) Evropa ni u emunije superiorna u odnosu na Kinu. Nidhem do-puta da ga oara ta fatamorgana kad pie: i-njenica je da spontani, autohtoni razvoj kine-skog drutva nije proizveo nikakve drastinepromene koje bi se mogle uporediti s renesansom inaunom revolucijom na zapadu.20

Posmatrati renesansu i naunu revoluciju21

kao jedan te isti dogaaj (prva se zbivala u etrnae-

299


15 Na primer, vidi sledee radove Josepha Needhama: The Chinese Contributions to VesselControl, Science 98 (1961): str. 163-168; Commentary on Lynn White's What AcceleratedTechnological Change in the Western Middle Ages? u Scientific Change, prir. A. C. Crombie (New York,1963), str. 117-153 i Les contributions chinoises l'art de gouverner les navires, ColloqueInternational d'Histoire Maritime (Paris, 1966), str. 113-134; u svima njima govori se o kontrolitrgovake plovidbe kojom su Kinezi dominirali od prvog veka nove ere. Kineska upotrebakompasa, papira, baruta i drugih otkria je optepoznata.

16 Moda je jedini nedostatak bila portugalska karavela (nastala 1441), koja se koristila za plovid-bu po Atlantiku (ali koja nije bila potrebna u Indijskom okeanu), i top koji, mada spektakula-ran, izvan pomorskih ratova nije imao stvarnog dejstva u Aziji do devetnaestog veka. Carlo Ci-polla u Guns and Sails in the Early Phase of European Expansion, 1400-1700 (London, 1965), str. 106-107,pie: Kinesko vatreno oruje bilo je barem jednako dobro kao i zapadno, ako ne i bolje.

17 Prva birokratija (kao veberovski visoki stupanj politike racionalizacije) bila je dravnamandarinska struktura politikog funkcionisanja. Mandarini su bili plemii, ili ratnici, iliaristokrate, ili trgovaka plutokratija; oni su bili prava birokratska elita iji sistem kontroleje bio zasnovan iskljuivo na dominaciji kulture i zakona kineskog carstva.

18 William de Bary pokazuje da je individualizam Vang Jang-minga, u petnaestom veku, kojije izraavao ideologiju birokratske klase, bio jednako napredan kao i renesansi (Self and Societyin Ming Thought (New York, 1970).

19 Kroz mnoge primere, Thomas Kuhn u The Structure of Scientific Revolutions (Chicago, 1962) po-stavlja modernu naunu revoluciju, posledicu izraavanja nove paradigme, gotovo u Njut-novo vreme (sedamnaesti vek). On ne prouava paljivo uticaj koji su dogaaji kakav je ot-krie Amerike, dokaz da je zemlja okrugla (empirijski izveden 1520) i drugi, mogli imati nanauku, naunu zajednicu esnaestog veka, od osnivanja prvog svetskog sistema.

20 Needham, Commentary on Lynn White, str. 139.21 A. R. Hall smeta poetak naune revolucije u 1500. godinu (The Scientific Revolution London,

1954).

stom, a druga u osamnaestom veku) znai po-kazati na delu distorziju o kojoj smo govorili.Renesansa je i dalje evropski dogaaj perifernekulture u treoj fazi meuregionalnog sistema.Nauna revolucija je rezultat formulisanja mo-derne paradigme kojem je bilo potrebno vieod jednog i po stolea da dostigne svoju zrelost.Pjer oni pie: Krajem petnaestog veka, u me-ri u kojoj nam istorijska literatura omoguujeda to shvatimo, Daleki istok kao entitet koji semoe uporediti sa Sredozemljem... nije inferi-oran ni u jednom aspektu, barem na izgled uodnosu na daleki zapad evro-azijskog konti-nenta.22

Ponovimo: zato ne Kina? Zato to se Kinanala u najistonijoj zoni meuregionalnog si-stema, odakle je gledala prema centru premaIndiji na zapadu.

2Zato ne Portugal? Iz istog razloga: zato to senaao na najdaljoj zapadnoj taki tog istog me-uregionalnog sistema, i zato to je i on uvek gle-dao prema centru prema Indiji na istoku. Ko-lumbov predlog (pokuaj da se stigne do centrapreko zapada) kralju Portugala izgledao je jed-nako umobolan kao to bi Kolumbu izgledalo

tvrenje da je otkrio novi kontinent (poto jeon uvek samo pokuavao da stigne do centra treefaze meuregionalnog sistema)23 i nije mogaoni da zamisli neku drugu hipotezu.

Italijanski renesansni gradovi su najdaljazapadna (periferna) taka meuregionalnog si-stema, koja je iznova artikulisala, posle krsta-kih pohoda (koji su doiveli neuspeh 1291)kontinentalnu Evropu sa Sredozemljem. Kr-stake pohode trebalo bi smatrati neuspelimpokuajem povezivanja s centrom sistema, ka-rikom koju su Turci prekinuli. Italijanski gra-dovi, naroito enova (suparnik Venecije u is-tonom Sredozemlju) pokuali su da otvore za-padno Sredozemlje prema Atlantiku, opet izistog razloga da bi kroz junu Afriku stigli docentra sistema. enovljani su uloili sve svojeiskustvo u navigaciji i ekonomsku mo svog bo-gatstva u pokuaj da za sebe otvore taj put.Upravo su oni zauzeli Kanarska ostrva 1312,24

upravo su oni investirali u Portugal i pomogliPortugalcima da razviju svoju pomorsku silu.

Poto su krstaki pohodi doiveli konanineuspeh, i poto Evropljani nisu mogli dapredvide irenje Rusije kroz stepe (a ona je usedamnaestom veku, napredujui kroz zalee-ne ume severa stigla do Pacifika i Aljaske),25

300


22 Pierre Chaunu, Sville et l'Atlantique (1504-1650) (Paris, 1955), str. 50.23 Faktiki, Kolumbo bi bio prvi Moderni ovek, ali ne i egzistencijalno (zato to je njegovo tuma-

enje sveta ostalo u okvirima renesansne enove: pripadnika periferne Italije u treem me-uregionalnom sistemu). Vidi: Paolo Emilio Taviani, Cristoforo Columbo: La genesi della scoperta(Novara, 1982), i Edmundo O'Gorman, La Invencin de Amrica (Mexico, 1957).

24 Vidi J. Zunzunegi, Les orgenes de las misiones en las Islas Canarias, Revista Espaola de Te-ologa I (1941): str. 364-370.

25 Rusija jo nije bila integrisana kao periferija na treem stupnju meuregionalnog sistema(niti u modernom svetskom sistemu, osim u osamnaestom veku, u vreme Petra Velikog iosnivanja St. Peterburga na Baltiku).

Atlantik je bio jedini evropski put do centra siste-ma. Portugal, prva evropska nacija koja se ujedi-nila (ve u jedanaestom veku), preobrazie po-novne osvajake26 ratove protiv muslimana upoetak procesa trgovake ekspanzije Atlantika.Godine 1419. Portugalci otkrivaju ostrva Made-ra, 1431. Azure, 1482. Zair, a 1498. Vasko daGama stie u Indiju (centar meuregionalnogsistema). Godine 1415. Portugal osvaja afriko--muslimansku Seutu, 1448. El Ksar el Kebir,1471. Asilu. Ali sve to je nastavljanje meuregio-nalnog sistema ije veze su italijanski gradovi:U dvanaestom veku, kad su se enovljani i Pi-zanci prvi pojavili u Kataloniji; u trinaestomveku, kad su oni prvi stigli u Portugal, to je biodeo nastojanja Italijana da uvuku iberijske na-rode u meunarodnu trgovinu tog vremena...A 1317, po reima Virdinije Rau, grad i lukaLisabon postae veliki centar enovske trgovi-ne...27

Portugal, sa svojim kontaktima u islamskomsvetu, brojnim mornarima (ranijim seljacimaprognanim iz intenzivne poljoprivrede), mo-netarnom ekonomijom, vezama sa Italijom,ponovo otvara perifernu Evropu prema meu-regionalnom sistemu. Ali uprkos tome, ona je idalje na periferiji. ak ni Portugalci nisu mogli

verovati da su nadvladali takvo stanje; naime,mada je Portugal moda pokuao da uspostavidominaciju nad trgovinom u Arapskom moru(Indijskom okeanu),28 on nikako nije mogaoda proizvede robu koja je dolazila sa Istoka (svi-lene tkanine, tropski proizvodi, subsaharskozlato itd.). Drugim reima, on je bio posredniki periferna sila u odnosu na Indiju, Kinu i mu-slimanski svet.

Portugal je u predvorju, ali jo nije ni umodernitetu ni u svetskom sistemu (etvrtoj fa-zi sistema koji je, u najmanju ruku, poeo iz-meu Egipta i Mesopotamije).

3Zato panija zapoinje svetski sistem, a s njimi modernitet? Iz istog razloga iz kojeg to Kina iPortugal nisu mogli. Zato to nije mogla dadoe do centra meuregionalnog sistema, kojise nalazio u Srednjoj Aziji ili Indiji, zato tonije mogla da ide na istok (poto su je Portu-galci pretekli i stekli ekskluzivna prava) prekojunog Atlantika (oko obala zapadne Afrike, do1487. godine, kad je otkriven Rt dobre nade),panija je imala samo jednu mogunost: da ideprema centru, prema Indiji, preko Okcidenta,preko zapada, to jest da preplovi Atlantski

301


26 Ve 1095. godine Portugal je imao status carstva. U Algarveu 1249. rekonkvista se zavrilatim carstvom. Enrike Moreplovac (1394-1460) kao patron uveo je nauke kartografiju iastronomiju, i tehnike plovidbe i brodogradnje, koje su poele da se razvijaju u musliman-skom svetu (on je imao ugovor s Marokancima) i italijanskoj renesansi (preko enove).

27 Wallerstein, Modern World-System, str. 49-50. Vidi i Charles Verlinden, Italian Influence inIberian Colonization, Hispanic Historical Review 18, broj 2 (1953), str. 119-209, i VirginiaRau, A Family of Italian Merchants in Portugal u Studies in Honor of Armando Sapori, prir. C.Cisalpino (Milano, 1957), str. 715-726.

28 Vidi K. N. Chaudhuri, Trade and Civilisation in the Indian Ocean: An Economic History from the Rise ofIslam to 1750 (Cambridge, UK, 1985).

okean.29 Tako panija nalee na Amerindiju,koju nije traila, a s tim i cela evropska srednjo-vekovna paradigma (paradigma periferne kultu-re, najudaljenije zapadne take tree faze meu-regionalnog sistema) ulazi u krizu, i tako zapoi-nje, polako ali nepovratno, prva svetska hegemo-nija. To je jedini svetski sistem koji je postojao uistoriji planete, i to je moderni sistem, s Evro-pom u sreditu i kapitalizmom u ekonomiji.

Ovaj ogled se eksplicitno postavlja (to jemoda prva praktina filozofija koja pokuavada to uini eksplicitno?) na horizont tog mo-dernog svetskog sistema, i uzima u obzir ne sa-mo centar (kao to je to iskljuivo inila modernafilozofija od Dekarta do Habermasa, to je pro-izvodilo pristrasan, provincijski, regionalan po-gled na etike istorijske dogaaje) ve i njegovu

periferiju (s kojom dobijamo planetarno vienjeljudskog iskustva). Moja pozicija nije ni infor-mativna ni anegdotska: ona je sensu stricto filo-zofska. Ve sam se bavio tom temom u jednomranijem radu30 u kojem sam pokazao da Ko-lumbo, kao renesansni enovljanin, nije imaoegzistencijalnu mogunost da ubedi sebe daono to je otkrio nije Indija). Dok je prolaziokroz Karibe, on je, voen sopstvenom imagi-nacijom, plovio blizu obala etvrtog azijskogpoluostrva (koje je Hajnrih Hamer ve karto-grafski prikazao u Rimu 1489. godine),31 pra-tei Sinus Magnus (veliki zaliv Grka, teritori-jalno more Kineza). Kolumbo je umro 1506.godine ne prekoraivi horizont tree faze me-uregionalnog sistema.32 On nije bio kadar dasubjektivno napusti meuregionalni sistem s

302


29 Na prvi pogled, moj argument je isti kao onaj u J. M. Blaut, prir., 1492: The Debate on Coloni-alism, Eurocentrism, and History (Trenton, NJ, 1992), str. 28, ali zapravo je drukiji. Nije re otome da je panija geografski blia Amerindiji: udaljenost je samo jedan od kriterijuma.panija je morala da ide kroz Amerindiju ne samo zato to joj je ona blia ve i zato to je toza nju bio jedini mogui put do centra sistema; time se Blaut ne bavi. Gunder Frank (u Bla-ut, 1492, str. 65-80) pravi istu greku jer za njega 1942. godina predstavlja samo sekundar-nu, unutranju promenu u istom svetskom sistemu. Meutim, ako se shvati da je meure-gionalni sistem u fazi koja je prethodila 1492. godini, isti sistem, ali jo ne svetski si-stem, onda 1492. poprima vei znaaj od onog koji joj pridaje Frank. ak i ako je sistem isti,postoji kvalitativni skok koji je, u drugom pogledu, izvor kapitalizma u uem smislu, a ko-jem Frank odrie znaaj zato to pre toga pobija relevantnost pojmova kakvi su vrednost i vi-ak vrednosti; on, zapravo, izjednauje kapital s bogatstvom (upotrebnu vrednost s virtuelnommogunou transformisanja u razmensku vrednost, ali ne kapital akumuliran od prvog dotreeg stupnja meuregionalnog sistema). To je ozbiljna teorijska greka.

30 Enrique Dussel, The Invention of the Americas (New York, 1995).31 Vidi ibid., appendix 4, gde je reprodukovana mapa etvrtog azijskog poluostrva (uz arap-

sko, indijsko i malajsko), svakako proizvod enovske pomorske vetine, gde je Juna Ame-rika poluostrvo u produetku kineskog juga. To objanjava zato je enovljanin Kolumbosmatrao da Azija nije tako daleko od Evrope (Juna Amerika = etvrto azijsko poluostrvo).

32 To je ono to filozofski nazivam izumevanjem Amerindije viene kao Indija, sa svim nje-nim detaljima. Kolumbo egzistencijalno nije ni otkrio Amerindiju ni u nju stigao. On jeizumeo neto to ne postoji: Indiju na mestu Amerindije, a to ga je spreilo da otkrijeono to je bilo pred njim. Vidi ibid., pogl. 2.

njegovom istorijom od 4.500 godina preobra-aja, poev od Egipta i Mesopotamije i da seotvori prema novoj fazi svetskog sistema. Prviovek koji je naslutio novi (poslednji novi) konti-nent bio je Amerigo Vespui 1503. godine i za-to je on, egzistencijalno i subjektivno, prvi Mo-derni ovek. On je prvi razmotao horizontazijsko-afro-sredozemnog sistema u svetski si-stem koji je prvi put obuhvatio i Amerindiju.33

Ta revolucija u Weltanschauungu kulturnog, nau-nog, religijskog, tehnolokog, politikog, eko-

lokog i ekonomskog horizonta jeste poetak mo-derniteta vienog iz perspektive svetske para-digme a ne samo iz evrocentrine perspektive.U svetskom sistemu, akumulacija u centru prviput se zbiva u svetskim razmerama.34 Unutarnovog sistema sve se kvalitativno i radikalnomenja. I sam srednjovekovni evropski perifernipodsistem menja se iznutra. Osnivaki dogaajbio je otkrie Amerindije 1492. godine.35 pa-nija je spremna da postane prva moderna dra-va;36 zahvaljujui otkriima, ona poinje da

303


33 To je znaenje naslova 2. pogl., From the Invention to the Discovery of America, u mojojknjizi Invention of the Americas.

34 Vidi Semir Amin, L'Accumulation l'chelle mondiale (Paris, 1970). Taj rad jo nije razvijen nahipotezi o svetskom sistemu. Ispada kao da je kolonijalni svet bio zaostao ili sukcesivan i spoljanjiprostor u odnosu na evropski srednjovekovni kapitalizam, koji se u Evropi transformisaou moderni kapitalizam. Moja hipoteza je radikalnija: injenica otkria Amerindije, njeneintegracije kao periferije, jeste istovremena i ko-konstitutivna injenica restrukturiranja Evropeiznutra kao centra jedinog novog svetskog sistema koji je, tek tada a ne ranije, kapitalizam (pr-vo merkantilni, a kasnije industrijski).

35 Govorim o Amerindiji a ne o Americi zato to se tokom celog esnaestog veka smatralo da sustanovnici kontinenta Indijanci (pogreno tako nazvani usled fatamorgane koju je meu-regionalni sistem u treoj fazi jo proizvodio u nastajuem svetskom sistemu. Oni su nazva-ni Indijanci zbog Indije, centra meuregionalnog sistema koji je poeo da bledi). Anglo-saksonska Severna Amerika raae se polako u sedamnaestom veku, ali taj dogaaj e imatiinterni znaaj za rastui modernitet u Amerindiji. To je periferija iz koje izvire moderni-tet, ona je neophodan sastojak njegove prve definicije. Ona je drugo lice jednog te istog fe-nomena moderniteta.

36 Ujedinjena brakom katolikog kralja i kraljice 1474. godine; oni su odmah osnovali Inkvi-ziciju (prvi ideoloki aparat drave za stvaranje konsenzusa). panija je prva moderna dra-va po raznim merilima: po birokratiji o ijem funkcionisanju svedoe arhivi Indija (Sevi-lja), gde je sve izjavljeno, ugovoreno, overeno, arhivirano; po Nebrihinoj gramatici pan-skog jezika (prvog nacionalnog jezika u Evropi), gde autor u svom predgovoru upozoravakatolike kraljeve na znaaj samo jednog jezika za carstvo; po Sisnerosovom (Cisneros) izdanjuComplutensian Polyglot Bible (na sedam jezika), zapoetom 1502, a objavljenom 1522. godine,koje je bilo bolje od Erazmovog zbog naune briljivosti, broja jezika i kvaliteta tampe; povojnoj sili koja je omoguila da se povrati Grenada 1492. godine; po ekonomskom bogat-stvu Jevreja, andaluzijskih muslimana, hriana rekonkviste, Katalonaca s njihovim koloni-jama u Sredozemlju i enovljana; po zanatlijama iz drevnog kalifata Kordobe, i tako dalje.U petnaestom veku panija je daleko od poluperiferne zemlje, kakva e postati u drugoj po-lovini sedamnaestog veka a to je jedina slika po kojoj paniju pamti Evropa centra, na pri-mer Hegel ili Habermas.

postaje centar svoje prve periferije (Amerindi-je), i tako organizuje poetak laganog pomera-nja centra starije, tree faze meuregionalnogsistema (Bagdad u trinaestom veku), koji je izperiferne enove (ali zapadnog dela sistema)poeo proces povezivanja najpre s Portugalom,a sad i sa panijom, ili tanije Seviljom. e-novsko i drugo italijansko bogatstvo najednompritie u Sevilju. Iskustvo istonog renesan-snog Sredozemlja (a preko njega i musliman-skog sveta, Indije, pa ak i Kine) artikulisanoje, dakle, s carskom panijom Karla V (kojiprodire u Centralnu Evropu augsburgkihbankara, Flandriju Antverpena, i kasnije uAmsterdam, s ekom, Austrijom, Maarskomi Milanom, i naroito u kraljevstvo Dve Sicili-je37 na jugu Italije, to jest u Siciliju, Sardiniju,Baleare i brojna ostrva Sredozemlja). Ali zbog

ekonomske propasti politikog projekta svet-skog carstva, car Karlo V abdicira 1557. godine.Otvoren je put svetskom sistemu merkantilnog,industrijskog, a danas i transnacionalnog kapi-talizma.

Da bih to pokazao, uradiu komparativnuanalizu (meu drugim moguim vrstama anali-ze jer ne elim da budem kritikovan kao reduk-tivni ekonomista zbog navedenih primera!).Nije puka koincidencija to to je dvadeset petgodina nakon otkria rudnika srebra u Potosi uPeruu i rudnika Sakateka u Meksiku (1546) izkojih je izmeu 1503. i 1660. godine u pani-ju stiglo ukupno 18.000 tona srebra38 zahva-ljujui prvim pomorskim transportima pleme-nitog metala, panija bila kadra da plati, poredmnogih imperijalnih pohoda, veliku armadukoja je porazila Turke 1571. godine u Lepantu.

304


37 Borba izmeu Francuske i panije Karla V, koja je iscrpela obe monarhije i dovela do eko-nomskog kolapsa 1557. godine, odigrala se uglavnom u Italiji. Karlo V je zaposeo oko tri e-tvrtine poluostrva i omoguio paniji da kroz Italiju prenese veze sa sistemom na sopstvenotlo. To je bio jedan od razloga za sve ratove s Francuskom: naime, vekovno bogatstvo i isku-stvo imali su sutinski znaaj za svakog ko je nameravao da uvede u sistem prvu hegemoniju,naroito kad je posredi prva planetarna hegemonija.

38 To je proizvelo dotad nevien rast cena u Evropi, koji se podudarao s inflacijom od 1000odsto tokom esnaestog veka. To e spolja likvidirati bogatstvo akumulirano u tursko-mu-slimanskom svetu, i ak e iznutra preobraziti Indiju i Kinu (vidi Earl Hamilton, El floreci-miento del capitalismo y otros ensayos de historia econmica Madrid, 1948; Earl Hamilton, InternationalCongress of Historical Sciences Stockholm, 1960, str. 144-164, i D. Ingrid Hammarstrm, ThePrice Revolution of the Sixteenth Century, Scandinavian Economic History I 1957, str. 118-154).tavie, dolazak amerindijskog zlata proizveo je potpunu propast Bantu Afrike zbog padakraljevstava subsaharskih savana (Gana, Togo, Dahomej, Nigerija itd.) koja su izvozila zlatou Sredozemlje. Da bi preivela, ta kraljevstva su poveala prodaju robova novim evropskimsilama Atlantika, i tako je poelo ameriko robovlasnitvo. Vidi Pierre Bertaux, Africa: Desdela prehistoria hasta los estados actuales (Madrid, 1972); V. M. Godinho, Cration et dynamismeconomique du monde atlantique (1420-1670), Annales ESC (1950), str. 10-30; PierreChaunu, Sville et l'Atlantique (1504-1650) (Paris, 1955), str. 57; F. Braudel, Monnais et ci-vilisation: De l'or du Soudan l'argent d'Amrique, Annales ESC (1946), str. 12-38. Mo-derni svetski sistem je polako apsorbovao ceo stari meuregionalni sistem.

Posledica toga bila je ovladavanje Sredozemljemkao vezom s centrom starije faze sistema. Meu-tim, Sredozemno more je izgubilo znaaj kaoput od centra ka periferiji na zapadu zato to sesad Atlantik strukturirao kao centar novog svet-skog sistema.39

Valertajn pie: Srebro i zlato trailo se kaodragocenost, za potronju u Evropi i jo vie zatrgovinu sa Azijom, ali ono je bilo neophodnoza irenje evropske ekonomije.40 Proitaosam, meu mnogim neobjavljenim pismimaOpteg indijskog arhiva u Sevilji sledei tekstkoji nosi datum 1. juli 1550. i koji je u Bolivijipotpisao Domingo de Santo Tomas: Pre etirigodine pronaeno je, kao dovretak propastiove zemlje, grotlo pakla,41 i u njega svake godi-ne propadne mnogo ljudi koje pohlepa pana-ca rtvuje svom bogu zlatu42 a to je rudniksrebra nazvan Potosi.43 Ostalo je dobro po-znato. panska kolonija u Flandriji zamenie

paniju kao hegemonsku silu u centru nedavnoustanovljenog svetskog sistema; ona se oslobaaod panije 1610. godine. Sevilja, prva modernaluka (uz Antverpen), posle vie od stolea sjaja,ustupie mesto Amsterdamu44 (gradu u kojeme Dekart 1636. godine napisati Raspravu o metodii u kojem e iveti Spinoza),45 novoj luci koja ekontrolisati plovidbu, ribolov i zanatstvo; kakojoj e tei poljoprivredni izvoz i strunjaci izsvih oblasti proizvodnje; gradu koji e, u mno-go kom pogledu dovesti Veneciju do bankrot-stva.46 Posle neto vie od sto godina, moderni-tet se ve ogledao u konanoj fizionomiji grada:njegova luka; kanali koji su kao trgovaki putevistizali do kua buroazije i trgovaca (a oni su svojetvrti i peti sprat koristili kao skladite iz kojegje roba kranovima tovarena u brodove); i hilja-du drugih detalja kapitalistike metropole.47

Od 1689. godine nadalje, Engleska e uputitiizazov holandskoj hegemoniji i nametnuti se

305


39 Sva potonja hegemonska sila ostae do danas na njihovim obalama: panija, Holandija, En-gleska (i delimino Francuska) do 1945. godine, i Sjedinjene Drave danas. ZahvaljujuiJapanu i Kini, i Kaliforniji u Sjedinjenim Dravama, Pacifik se prvi put pojavljuje kao pro-tivtea. To e moda biti novina u sledeem, dvadesetprvom veku.

40 Wallerstein, Modern World-System, 45.41 To je ulaz u rudnik.42 Tokom proteklih trideset godina ovaj tekst me je odravao budnim za pojavu fetiizma zla-

ta, novca i kapitala. Vidi Enrique Dussel, Las metforas teolgicas de Marx (Estella, Espaa,1993).

43 Archivo general de Indias (Seville), str. 313. Vidi i Enrique Dussel, Les vques latinoamricains defen-seurs et evangelisateurs de l'indien (1504-1620) (Wiesbaden, 1970), I, deo moje doktorske teze naSorboni 1967. godine.

44 Wallerstein, Modern World-System, str. 165.45 Treba zapamtiti da Spinoza (Espinosa), koji je iveo u Amsterdamu (1632-1677) potie iz

akenake porodice iz muslimanskog sveta Grenade, koja je bila proterana iz panije i nalautoite u panskoj koloniji Flandriji.

46 Wallerstein, Modern World-System, str. 214.47 Ibid., pogl. 2, Dutch Hegemony in the World Economy, gde pie: Iz toga sledi da posto-

ji moda samo kratak trenutak kada data sila jezgra moe istovremeno da ostvari proizvodnu,

kao dominantna sila ali e taj poloaj moratida deli s Francuskom, barem do 1763. godi-ne.48

U meuvremenu, Amerindija je prva fun-damentalna struktura prvog moderniteta. Od1492. do 1500. godine kolonizovano je oko50.000 kvadratnih kilometara (to na Karibi-ma, to obradive zemlje od Venecuele do Pana-me).49 Godine 1515. ti brojevi e se popeti na300.000 kvadratnih kilometara, i oko tri mi-liona pokorenih Amerindijanaca; do 1550. go-dine panija je kolonizovala vie od dva milio-na kvadratnih kilometara (povrina vea od ce-le Evrope u centru) i vie od 25 miliona (donja

cifra) starosedelaca,50 a mnogi od njih su inte-grisani u sistem rada koji proizvodi vrednost (ustrogom Marksovom smislu rei) za Evropucentra (na encomiendama, mitama, hacijendama,itd.). Dodali bismo, od 1520. nadalje, roboveafrikog porekla na plantaama (oko 14 milionado poslednje faze ropstva u devetnaestom veku,ukljuujui one u Brazilu, na Kubi i u Sjedi-njenim Dravama). Taj ogroman prostor iogromna populacija dae Evropi, centru svet-skog sistema, definitivnu komparativnu prednost u od-nosu na muslimanski, indijski i kineski svet.Zato se u esnaestom veku dogaa sledee: Pe-riferija (istona Evropa i hispanska Amerika)

306


trgovaku i finansijsku superiornost nad svim drugim silama jezgra. Taj trenutni vrhunac je onoto nazivamo hegemonijom. Kad je re o Holandiji, ili Ujedinjenim Provincijama, taj tre-nutak je verovatno izmeu 1625. i 1675. godine (39). Kao to smo ve rekli, pored Dekar-ta i Spinoza je doneo filozofiju u Amsterdam, svetski centar sistema (i to da ne? samo-svesti oveanstva u njegovom centru, koja nije isto to i puka evropska samosvet).

48 Vidi ibid., pogl. 6. Posle tog datuma, britanska hegemonija trajae neprekidno, osim u na-poleonskom periodu, do 1945. godine, kada je preuzimaju Sjedinjene Drave.

49 Vidi Pierre Chaunu, Conqute et exploatation des nouveaux mondes (XVIe sicle) (Paris, 1969), str.119-176.

50 Evropa je imala priblino 56 miliona stanovnika 1500. godine, a 82 miliona 1600 (vidi C.Cardoso, Historia econmica de Amrica Latina Barcelona, 1979, str. 114).

Latinoamerika periferija Evropski centar

Kreolska

republika

panija,Porugalitd.

Holandija,Engleskaitd.

EStarosedelakei robovske zajednice

F D

b b

aa

C B A

Slika 1. Napomene: Strelica a: dominacija i izvoz manufakturnih roba; strelica b: prenos vrednosti i eksploatacija rada; A: mocentra; B: poluperiferne nacije; C: periferne nacije; D: eksploatacija amerindijanskog rada ili robova; E: starosedela-ke zajednice; F: etnike zajednice koje su u izvesnom stepenu ostale izvan svetskog sistema.Izvor: Enrique Dussel, Historia General de la Iglesia en America Latina (Salamanca, 1983), 223.

koriste prinudni rad Amerindijanaca (ropstvo iprisilni rad na plantaama). Jezgro, kao to e-mo videti, sve vie koristi slobodan rad.51

Za ciljeve ovog filozofskog rada zanimljivoje ukazati samo na to da su s nastankom svet-skog sistema nastale i periferne drutvene for-macije:52 Oblik periferne formacije zavisi-e, na kraju, u isto vreme od prirode akumuli-ranih pretkapitalistikih formacija i od oblikaspoljne agresije.53 To e biti, krajem dvade-setog veka, latinoamerike periferne formaci-je,54 afriki Bantu, muslimanski svet, Indija,jugoistona Azija,55 i Kina; kojima se mogudodati delovi Istone Evrope pre pada socijali-zma (vidi sl. 1).

MODERNITET KAO ORGANIZACIJAPLANETARNOG CENTRA I NJEGOVA

SAVREMENA KRIZATako smo stigli do centralne teze ovog ogleda:da je modernitet plod upravljanja centralno-u prvog svetskog sistema. Sada treba da razmi-slimo o znaenju tog iskaza.

Postoje, u najmanju ruku, dva moderniteta:prvi je hispanski, humanistiki, renesansni mo-dernitet, jo povezan sa starim meuregional-nim sistemom Sredozemlja, muslimana i hri-ana.56 U njemu e upravljanje novim siste-mom biti zamiljeno na osnovu starije paradig-me meuregionalnog sistema. Naime, panijaorganizuje centralnost kao dominaciju krozhegemoniju integralne kulture, jezika, religije(i usled toga e proces irenja jevanelja u Ame-rindiji trpeti); kroz vojnu okupaciju, birokrat-sko-politiku organizaciju, ekonomsku ekspro-prijaciju, demografsko prisustvo (stotine hiljadapanaca i Portugalaca zauvek e se nastaniti uAmerindiji), ekoloku transformaciju (menja-nje faune i flore), i tako dalje. To je sr projektasvetske imperije koji, kako primeuje Valer-tajn, propada s Karlom V.57 Drugi je moder-nitet anglo-germanske Evrope, koji poinje saAmsterdamom u Flandriji i koji se esto shvatakao jedini modernitet (u tumaenjima Sombar-ta, Vebera, Habermasa, pa ak i postmodernista ovi poslednji e proizvesti reduktivistiku po-

307


51 Wallerstein, Modern World-System, str. 103.52 Vidi Samir Amin, El desarollo desigual: Ensayo sobre las formaciones sociales del capitalismo perifrico (Bar-

celona, 1974), str. 309.53 Ibid., str. 32.54 Kolonijalni proces u Latinskoj Americi okonan je, veim delom, poetkom devetnaestog

veka.55 Kolonijalni proces tih formacija zavrava se uglavnom posle takozvanog Drugog svetskog ra-

ta (1945), s obzirom na to da severnoamerikoj supersili na njenom transnacionalnomstupnju nisu potrebni ni vojna okupacija ni politiko-birokratska dominacija (svojstvenasamo starim evropskim silama kakve su Francuska i Engleska) ve upravljanje ekonomsko--finansijski zavisnim oblastima.

56 Muslimanski tu znai najkulturniji i najcivilizovaniji u petnaestom veku.57 Mislim da je upravljanje novim svetskim sistemom u skladu sa starim praksama moralo da do-

ivi neuspeh zato to je baratalo varijablama koje su onemoguavale kontrolu nad sistemom.Modernitet je poeo, ali jo nije pronaao novi nain upravljanja sistemom.

greku kojom e pomraiti znaenje moderni-teta, a time i smisao njegove savremene krize).Da bi bio kadar da upravlja ogromnim svetskimsistemom koji se iznenada otvorio malenoj Ho-landiji,58 doskoranjoj panskoj koloniji sadasmetenoj u sam centar svetskog sistema, tajdrugi modernitet mora da postigne ili poveaefikasnost kroz simplifikaciju. On mora da izvriapstrahovanje (da stavi u prvi plan quantum, a za-nemari qualitas) i da na taj nain iskljui mnogevredne varijable (kulturne, antropoloke, eti-ke, politike i religijske varijable a one imajuvrednost ak i za Evropljane esnaestog veka)koje ne omoguuju adekvatno, faktiko59 ilitehnoloki mogue upravljanje svetskim siste-mom.60 Simplifikacija sloenosti61 obuhvataukupnost ivog sveta (Lebesnwelt), odnosa s pri-rodom (nova tehnoloka i ekoloka pozicija kojavie nije teleoloka), same subjektivnosti (novosamorazumevanje subjektiviteta) i zajednice(novi intersubjektivni i politiki odnos). Sada

e se ustanoviti novi ekonomski (praktino--produktivan) stav: kapitalizam.

Prvi, hispaniki, renesansni i humanistikimodernitet proizveo je izuzetno znaajnu teo-rijsku i filozofsku refleksiju koju takozvana mo-derna filozofija (u potpunosti filozofija drugogmoderniteta) nije primetila. Teorijsko-filo-zofska misao esnaestog veka i danas je znaajnazato to je prva i jedina ivela i izraavala pr-vobitno iskustvo tokom perioda konstituisanjaprvog svetskog sistema. Tako je iz dostupnih te-orijskih izvora (sholastika-muslimansko-hri-anska i renesansna filozofija) u prvi plan iz-bilo etiko filozofsko pitanje: kakvo pravo imaEvropa da okupira nedavno otkrivene kultureosvojene vojnim sredstvima i podvrgnute pro-cesu kolonizacije, da njima vlada i upravlja? Odsedamnaestog veka, savest (Gewissen) drugogmoderniteta nije morala sa se hvata u kotac stim pitanjem: odgovor je, zapravo, ve bio na-en. Od Amsterdama, Londona i Pariza (u se-

308


58 Kasnije e morati da upravlja i sistemom engleskih ostrva. Obe nacije imale su ogranieneteritorije, s malim populacijama u poetku, bez bilo koje druge sposobnosti pored kreativ-nog buroaskog stava prema egzistenciji. One su zbog svoje slabosti morale u velikoj merida reformiu upravljanje planetarnim metropolitenskim preduzeem.

59 Tehnika faktibilnost postae kriterijum istine, mogunosti, egzistencije; Vikoov verumet factum conventuntur.

60 panija i Portugal s Brazilom, preduzeli su kao drave (svetska imperija s vojnim, birokrat-skim i crkvenim resursima, itd.) osvajanje, evangelizaciju i kolonizaciju Amerindije. Ho-landija je, umesto toga, osnovala Istonoindijsku kompaniju (1602), a kasnije i kompanijuZapadnih Indija. Te kompanije (kao i kasnije britanske, danske, itd.) zapravo su kapita-listika preduzea, sekularizovana i privatna, koja funkcioniu u skladu s racionalizacijommerkantilizma (i kasnije industrijskog kapitalizma). To baca svetlost na razliku izmeu ra-cionalnog upravljanja iberijskih kompanija i upravljanja drugog moderniteta (jednog svet-skog sistema kojim ne upravlja svetska imperija).

61 U svakom sistemu sloenost je praena procesom selekcije elemenata, koji omoguuje,uprkos poveavanju sloenosti, uvanje jedinstva sistema u odnosu na njegovo okruenje.Ta neophodnost selekcije-simplifikacije uvek je rizik (vidi Niklas Luhmann, SozialeSysteme: Grundriss einer algemeinen Theorie Frankfurt, 1988).

damnaestom veku, odnosno od osamnaestogveka naovamo) evrocentrizam (ideologija ko-ja e, bez falsifikovanja, zasnovati legitimitetdominacije svetskog sistema) vie nee biti dovo-en u pitanje do kraja dvadesetog veka kad gaproblematizuje, meu ostalim pokretima, filo-zofija osloboenja.

U drugom radu sam dotakao to etiko pita-nje.62 Ovde u se samo baviti tom temom. Ko-ristei izvanredan bibliografski aparat, racio-nalno i briljivo zasnivajui svoje argumente,Bartolomej de la Kasas pokazuje u svojim broj-nim radovima da stvaranje svetskog sistema kaoevropske ekspanzije u Amerindiji (u oekivanjuekspanzije u Africi i Aziji) nije poivalo ni nakakvom pravu; to je nepravedno nasilje koje nemoe imati nikakvu etiku valjanost:

Uobiajeni nain koji su uglavnom koristilipanci, koji se nazivaju hrianima i koji suotili tamo da istrebe jadne narode i zbriu

ih sa lica zemlje u nepravednim i krvavimratovima. A onda, nakon to pokolju sve onekoji se bore za svoj ivot ili pokuavaju dapobegnu od torture kojoj su izloeni, daklenakon to pokolju sve domorodake vladarei mladie (naime, panci obino potede sa-mo ene i decu, koje podvrgavaju najteem inajgorem ropstvu ikad nametnutom ove-ku ili ivotinji), oni porobe preivele... Nji-hov razlog za ubijanje i unitavanje bezbrojdua jeste to to hriani imaju najvii cilj, ato je sticanje zlata i razmetanje bogatstvimasteenim za vrlo kratko vreme, pomou ko-jih se onda uzdiu na visoke poloaje nesra-zmerne njihovim zaslugama. Treba imati naumu da je njihova nezajaljiva pohlepa i sla-voljublje, najvea koja je ikad viena na sve-tu, uzrok svih njihovih zlodela.63

Filozofija kasnije vie nee formulisati tu pro-blematiku koja se pokazala neizbenom na po-

309


62 Vidi Dussel, The Invention of the Americas, pogl. 5. Tokom esnaestog veka postojala su tri teorij-ska stanovita koja su se odnosila na injenicu konstituisanja svetskog sistema: (1) pozicijaHinesa de Sepulvede, modernog renesansnog i humanistikog naunika, koji ponovo tumaiAristotela, dokazuje da su Amerindijanci po prirodi robovi i potvruje legitimitet osvaja-nja; (2) pozicija franjevaca, poput Mendiete, koji pokuava da ocrta utopijsko amerindijskohrianstvo (indijansku dravu pod hegemonijom katolike religije), svojstveno treemhriansko-muslimanskom meuregionalnom sistemu; i (3) pozicija Bartolomea de lasKasasa, poetak kritikog protivdiskursau unutranjosti moderniteta (koju on izlae u svom delu iz1536. godine, ceo vek pre Rasprave o metodi, pod naslovom De unico modo Jedini nain i u ko-jem pokazuje da je argumentacija racionalno sredstvo kojim treba pridobiti Amerindi-jance za novu civilizaciju. Habermas sugerie da je protivdiskurs star samo dva stolea(poev od Kanta). Filozofija osloboenja sugerie da on zapravo poinje u esnaestom veku,moda 1511. godine u Santo Domingu s Antonom de Montesinosom, a izvesno s Bartolo-meom de las Kasasom 1514 (vidi Dussel, The Invention of Americas, str. 17-27).

63 Bartolom de las Casas, The Devastation of the Indies: A Brief Account, prev. Herma Briffault (Balti-more, 1992), str. 31. Taj tekst sam stavio na poetak prvog toma svog rada Para una tica de laliberacin latinoamericana (Buenos Aires, 1973), jer on sintetizuje optu hipotezu etike oslobo-enja.

etku ustanovljavanja svetskog sistema. Ali, zaetiku osloboenja to pitanje i dalje je funda-mentalno.

Dakle, u esnaestom veku u Sevilji je uspo-stavljen svetski sistem, i filozofija ispituje prak-su dominacije polazei od stare filozofske para-digme, ali ne uspeva da formulie novu paradig-mu. Meutim, poetak nove paradigme ne bitrebalo brkati s poetkom moderniteta. Mo-dernitet poinje 1492. godine, vie od jednogstolea pre nego to je, po Kunovoj terminolo-giji, formalizovana nova paradigma, adekvatnanjegovom novom iskustvu; nova moderna pa-radigma formulisana je u prvoj polovini se-damnaestog veka.64 Ona odgovara zahtevimaefikasnosti, tehnoloke faktivilnosti ili jaa-

nju vlasti onih koji upravljaju ogromnim svet-skim sistemom u ekspanziji; to je izraz nunogprocesa simplifikacije kroz racionalizaciju ivogsveta, ili podsistema (ekonomskog, politikog,kulturnog, religijskog itd.). Racionalizacijakoju su konstruisali Verner Sombart,65 ErnstTrel,66 i Maks Veber67 jeste posledica, a neuzrok. Ali delovanje te uproavajue racionalizacijena upravljanje svetskim sistemom moda je du-blje i negativnije nego to su to zamiljali Ha-bermas ili posmodernisti.68

Telesna muslimansko-srednjovekovna su-bjektivnost je pojednostavljena subjektivnost jepostulirana kao ego, Ja, o kojem Dekart pie:Prema tome, ovo 'Ja' to jest dua, po kojojsam ono to jesam, potpuno je razliito od tela,

310


64 U savremenim istorijama filozofije i kursevima etike esto se pravi skok od Grka (Platonai Aristotela) do Dekarta (1596-1650), koji se nastanjuje u Amsterdamu 1629. godine i pieRaspravu o metodi, kao to smo ve rekli. To jest, skae se s Grka na Amsterdam. U meuvre-menu je proao dvadeset jedan vek bez ikakvog sadraja i znaaja. Bekon (1561-1626), Ke-pler (1571-1630), Galileo (1571-1630) i Njutn (1643-1727) poinju svoja istraivanja, aKampanela pie Civitas Solis 1602. godine. Izgleda da je sve postavljeno na poetak sedamna-estog veka, trenutak koji sam nazvao drugim momentom moderniteta.

65 Vidi Werner Sombart, Der moderne Kapitalismus (Leipzig, 1902), i W. Sombart, Der Burgeo-is (Munich, 1920).

66 Vidi Ernst Troeltsch, Die Soziallehren der christlichen Kirchen und Gruppen (Tbingen, 1923).67 Vidi Jrgen Habermas, Theorie des kommunikativen Handelns (Frankfurt, 1981). Habermas insi-

stira na veberovskom otkriu racionalizacije, ali zaboravlja da potrai njegov uzrok. Veru-jem da moja hipoteza ide dublje i see dalje unazad: veberovska racionalizacija (koju su pri-hvatili Habermas, Apel, Liotar, itd.) oigledno je nuno sredstvo iskrivljujue simplifika-cije praktine stvarnosti (od strane instrumentalnog uma), u cilju preobraavanja stvarno-sti u neto ime se moe upravljati i vladati u sloenosti ogromnog svetskog sistema. Nijere samo o upravljanju Evropom ve i, pre svega, o planetarnom (centar-periferija) upravlja-nju. Habermasov pokuaj da dijalektiki prevazie instrumentalni um u komunikativnomumu nije dovoljan zato to su nedovoljni momenti njegove dijagnoze o samom poetku procesaracionalizacije.

68 Postmodernisti, kao evrocentrici, manje-vie se slau s veberovskom dijagnozom moderni-teta. To jest, oni potcenjuju izvesne racionalizujue aspekte ili medije (sredstva komunika-cije, itd.) moderniteta; neke gnevno odbacuju kao metafiziki dogmatizam, ali druge pri-hvataju kao neizbene fenomene a esto i kao pozitivne promene.

i lake je saznatljivo nego telo, i bilo bi ono tojeste ak i kad telo ne bi postojalo.69 Telo jepuka maina, res extensa, ono je potpuno tue du-i.70 Kant pie: Ljudsku duu treba shvatiti kaoistovremeno povezanu s dva sveta u sadanjemivotu: utoliko to tvori s telom lino jedinstvo,ona osea samo materijalni svet; s druge strane,kao lan duhovnog sveta (als ein Glied der Geisterwelt)(bez tela) ona prima i prostire iste uticaje ne-materijalne prirode.71 Taj dualizam koji eKant primeniti u svojoj etici utoliko to maksi-me ne treba da imaju bilo kakve empirijske ilipatoloke motive kasnije je artikulisan kroznegiranje praktine inteligencije, a ona je za-menjena instrumentalnim umom koji e se ba-viti tehnikim, tehnolokim upravljanjem(etika se povlai pred inteligencijom more geome-trico) u Kritici moi suenja. Upravo tu konzervativnatradicija (na primer, Hajdegerova) i dalje vidisimplifikujue potiskivanje organske sloenosti i-vota, koja je sad zamenjena tehnikom volje zamo (kritike koje su elaborirali Nie i Fuko). Snaivnim oduevljenjem koje izaziva veliko otkri-e, Galileo pie: Filozofija je napisana u ovojvelikoj knjizi, u univerzumu koji je neprestanoizloen naem pogledu. Ali tu knjigu ne moe-mo razumeti pre no to nauimo da razumemojezik i slova kojima je napisana. Ona je napisanajezikom matematike, a njena slova su trouglovi, kru-

nice i druge geometrijske figure, bez kojih lju-di ne mogu razumeti ni jednu jedinu re u njoj;bez toga lutamo kroz mrani lavirint.72

Hajdeger je rekao da matematiko stanovite73

koje se mora zauzeti pred entitetima znai da jematematika ve poznata, priruna (u naunimaksiomama, na primer), i da se pristupa entite-tima samo zato da bi se ona upotrebila. Na pri-mer, ovek ne ui oruje, ve ui da ga upo-trebi jer unapred zna ta je ono: Mathemata sustvari utoliko to ih postajemo svesni kao neegto ve unapred znamo, kao telesnosti tela, kaobiljnosti biljke, ivotinjstva ivotinje, stvarstvastvari, i tako dalje.74 Racionalizacija politi-kog ivota (birokratizacija), kapitalistikogpreduzea (administracija), svakodnevnog ivo-ta (kalvinistiki asketizam ili puritanizam),obestelovljenje subjektivnosti (s njegovim otu-ujuim dejstvom na ivi rad, koje je kritikovaoMarks, i na nagone, koje je analizirao Frojd),neetinost svakog ekonomskog ili politikog pla-niranja (shvaenog kao puko tehniko ininjer-stvo, itd.), potiskivanje praktino-komunika-tivnog uma, sada zamenjenog instrumentalnimumom, solipsistika individualnost koja negirazajednicu, i tako dalje sve su to primeri raznihmomenata koje negira simplifikacija, a ona je oi-gledno nuna za organizovanje centralnostisvetskog sistema koje Evropa mora neprestano

311


69 Ren Decartes, Le Discours de la Mthode (Paris, 1965). 70 Vidi Enrique Dussel, El dualismo en la antropologa de la Cristiandad (Buenos Aires, 1974), i

Enrique Dussel, Mtodo para una Filosofa de la Liberacin (Salamanca, 1974). Savremene teorije ofunkcijama mozga definitivno dovode u pitanje taj dualistiki mehanizam.

71 Immanuel Kant, Kants Werke (Darmstadt, 1968), str. 940.72 Stillman Drake, Discoveries and Opinions of Galileo (New York, 1957), str. 237-238.73 Vidi Enrique Dussel, Para una de-struccin de la historia de la tica (Mendoza, 1973).74 Martin Heidegger, What is a Thing?, prev. W. B. Barton (Chicago, 1967), str. 73.

da obavlja. Kapitalizam, liberalizam, dualizam(koji ne pridaje vrednost telesnosti), i tako da-lje, jesu posledice upravljanja tom funkcijom kojase poistoveuje sa Evropom kao centrom svet-skog sistema: posledice konstituisane posredo-vanjima u sistemima koji su se na kraju totalizo-vali. Kapitalizam, posredovanje eksploatacije iakumulacije (posledica svetskog sistema) kasnijese transformie u nezavisan sistem koji iz sopstveneautoreferencijalne i autopoetike logike moeda uniti Evropu i njenu periferiju, pa i celuplanetu. To je ono to Veber zapaa, ali u redu-kovanom obliku. Dakle, Veber primeuje delo-ve te pojave, ali ne i horizont svetskog sistema.Zapravo, formalni postupak simplifikacije, kojiomoguuje upravljanje svetskim sistemom,proizvodi formalne racionalizovane podsistemekoji kasnije nemaju unutranje standarde sa-moregulacije u svojim sopstvenim granicamamoderniteta, standarde koji bi se mogli preu-smeriti na sluenje oveanstvu. Upravo u tomtrenutku pomalja se kritika moderniteta iz cen-tra (i sa periferija, poput moje kritike). Sada se(od Niea do Hajdegera, ili s postmodernisti-ma) umu pripisuje sva krivica za kauzalnost (kaorazumevanje objekta pomou analize i dezin-tegracije), a ta krivica moe se pratiti unazad akdo Sokrata (Nie) pa ak i Parmenida (Hajde-ger). U stvari, moderna simplifikacija (dualizamego-alma bez tela, teleoloki instrumentalni um,rasizam superiornosti sopstvene kulture itd.)imaju mnogo slinosti sa simplifikacijom koju jeproizvelo grko robovlasnitvo u drugom me-uregionalnom sistemu. Grki Welatnschauung

pogoduje modernom oveku on ne uskrsavaGrke bez sauesnitva, na primer, preko ne-makih romantiara.75 Prevazilaenje (Aufhe-bung) moderniteta znaie ponovno kritikopromiljanje svih onih uproavajuih redukcijaod njegovog poetka a ne samo nekolicine, ka-ko to zamilja Habermas. Najvanija od tih re-dukcija, tik do solipsistikog subjektiviteta bezzajednice, jeste negiranje telesnosti tog subjek-tiviteta s kojim su povezane Marksova, Nieo-va, Frojdova, Fukoova, Levinasova kritika, kao ikritika iz ugla etike osloboenja.

Zbog svega toga, na pojam modernitetaoigledno odreuje zahtev za njegovom realiza-cijom (kao kod Habermasa), ili vrstu kritikekoja se moe formulisati protiv njega (poputkritike postmodernista). Opteuzevi, nijednarasprava izmeu racionalista i postmodernistane naputa evrocentrini horizont. Kriza mo-derniteta (koju su, kao to smo vie puta pome-nuli, uoili Nie i Hajdeger) tie se unutra-njih aspekata Evrope. Periferni svet pojavljujese kao pasivni posmatra tematike koja ga nedotie jer je on varvarski, premoderan ili,jednostavno, tek treba da bude modernizo-van. Drugim reima, evrocentrino stanovitereflektuje o problemu krize moderniteta samosa evropsko-severnoamerikih momenata (ilisad ak i japanskih), ali ono minimalizuje peri-feriju. Nije lako raskrstiti s tom reduktivisti-kom pogrekom. Pokuaemo da ukaemo naput kojim bi se ona mogla prevazii.

Ako modernitet poinje krajem petnaestogveka, s renesansnim premodernim procesom, i

312


75 Vidi Martin Bernal, Black Athena: The Afroasiatic Roots of Classical Civilization (New Brunswick, NJ,1989), str. 224.

ako je odatle napravio prelaz ka modernom upravom smislu u paniji, Amerindija je deomoderniteta od trenutka osvajanja i koloni-zacije (svet mestiza u Latinskoj Americi jedini jestar koliko i modernitet)76 jer se u njoj nalaziloprvo varvarstvo koje je modernitetu bilo po-trebno da bi se definisao. Ako modernitet ulaziu krizu krajem dvadesetog veka, posle pet stole-a razvoja, to se ne moe pripisati samo mo-mentima koje su otkrili Veber i Habermas, iliLiotar i Vel77 ve i momentima planetarnogopisa fenomena moderniteta.

Da zakljuimo: ako se, umesto toga, posta-vimo na planetarni horizont moemo da razli-kujemo barem dva stanovita o formulisanoj

problematici. Tu je prvo, na jednoj strani,supstancijalistika developmentalistika (kva-zimetafizika) pozicija78 koja poima moderni-tet kao iskljuivo evropski fenomen koji se irio od se-damnaestog veka nadalje kroz zaostale kulture(evrocentrina pozicija u centru i modernizo-vanje na periferiji); dakle, modernitet je pojavakoja mora imati svoj kraj. Neki koji prihvatajuto prvo stanovite (na primer, Habermas iApel), pobornici uma, kritiki se odnose premanjemu zato to smatraju da evropska superior-nost nije materijalna ve formalna, zahaljujuinovoj strukturi kritikih pitanja.79 S drugestrane, postoji konzervativna nihilistika po-zicija (na primer, Nie i Hajdeger) koja moder-

313


76 Amerindija i Evropa imaju premodernu istoriju, ba kao i Afrika i Azija. Samo hibridnisvet, sinkretina kultura, latinoamerika rasa mestiza, koji su roeni u petnaestom veku, po-stoji 500 godina; dete Maline i Ernana Kortesa moe se smatrati njenim simbolom. VidiOctavio Paz, El laberinto de la soledad (Mexico City, 1950).

77 Vidi, izmeu ostalog, Jean-Franois Lyotard, Le condition postmoderne (Paris, 1979); RichardRorty, Philosophy and the Mirror of Nature (Princeton, NJ, 1979); Jacques Derrida , Violence etmtaphysique, ogled o misli Emanuela Levinasa, Revue de Mtaphysique et Morale 69, broj 3(1964), Jacques Derrida, L'Ecriture et la Diffrence (Paris, 1967) i De la Grammatologie (Paris,1967); Odo Marquart, Abschied vom Prinzipiellen (Stuttgart, 1981); Gianni Vattimo, La fine dellaModernit (Milano, 1985).

78 panska re desarollismo, koja ne postoji u drugim jezicima, ukazuje na pogrenost pretpo-stavke da centar i periferija prate istu liniju razvoja (re Entwicklung ima strogo hegelovsko fi-lozofsko poreklo); ta pretpostavka ne vodi rauna o tome da periferija nije zaostala (vidiFranz Hinkelammert, Ideologas del desarollo y dialctica de la historia Santiago, 1970, i Dialctica deldesarollo desigual: El caso latinoamericano Santiago, 1970). Drugim reima, to nije vremenski pri-us koji je u iekivanju razvoja slinog onom u Evropi ili Sjedinjenim Dravama (kao de-te/odrasla osoba), ve je to asimetrina pozicija onog kojim se vlada, simultana pozicija eks-ploatisanog (kao slobodan gospodar/rob). Nezrelo (dete) moe da prati put zrelog(odrasle osobe) i da se razvije, dok eksploatisani (rob), koliko god se trudio, nikad ne-e biti slobodan (gospodar), zato to njegova sopstvena podjarmljena subjektivnost obu-hvata i njegov odnos prema gospodaru. Modernizatori periferije su developmentalistizato to ne razumeju da odnos planetarne dominacije mora biti prevazien, da je to pred-uslov za nacionalni razvoj. Globalizacija nije ukinula ni najmanje nacionalno pitanje.

79 Vidi Habermas, Theorie des kommunikativen Handelns, kao i njegove rasprave s P. Winchom i A.McIntyreom.

nitetu odrie sve pozitivne osobine i zapravopredlae ponitavanje bez izlaza. Postmoderni-sti preuzimaju tu drugu poziciju (u svom eo-nom napadu na um kao takav, sa izuzetkomLevinasa)80 iako, paradoksalno, i oni branedelove prve pozicije iz perspektive develop-mentalistikog evrocentrizma.81 Postmodernifilozofi su poklonici postmoderne umetnosti,medija, i mada teorijski potvruju razliku, ne raz-miljaju o izvorima tog sistema kao posledicamaracionalizacije svojstvene upravljanju evrop-skom centralnou u svetskom sistemu (premakojem su duboko nekritini) i zato ne pokua-vaju da ponude valjane alternative (kulturne,ekonomske, politike, itd.) za periferne nacije,ili za veinske narode kojima vladaju centar i/iliperiferija.

Druga pozicija, s periferije, jeste ona kojumi zastupamo. Ona posmatra proces moderni-zacije kao ve opisano racionalno upravljanjesvetskim sistemom. Ona namerava da od mo-

derniteta sauva ono to moe, i da zaustaviprakse dominacije i iskljuivanja u svetskom si-stemu. To je proces oslobaanja periferije kojaje negirana od samog poetka moderniteta.Problem nije samo prevazilaenje instrumen-talnog uma (kao za Habermasa) ili uma terora(kao za postmoderniste); naprotiv, to je proje-kat prevazilaenja samog svetskog sistema kakavse razvijao u poslednjih 500 godina. Problemje iscrpljenost civilizatorskog sistema koji jestigao do kraja.82 Prevazilaenje cininog mena-derskog uma (planetarno administrativnog), ka-pitalizma (kao ekonomskog sistema), liberali-zma (kao politikog sistema), evrocentrizma(kao ideologije), maizma (u erotici), vladavinebele rase (u rasizmu), ili unitavanja prirode (uekologiji), i tako dalje, pretpostavlja oslobaa-nje raznih vrsta potlaenih i/ili iskljuenih. Utom smislu etika osloboenja definie sebe kaotransmodernu struju (zato to su postmoderni-sti jo evrocentrini).

314


80 Videemo da Levinas, otac francuskog postmodernizma (od Deride nadalje) nije ni po-stmoderan niti negira um. Umesto toga, on je kritiar totalizacije uma (instrumentalne, stra-teke, cinine, ontoloke, itd.). Filozofija osloboenja, od kraja 60-ih godina dvadesetogveka, prouavala je Levinasa zbog njegove radikalne kritike dominacije. U pregovoru mojojknjizi Philosophy of Liberation (New York, 1985), ukazao sam na to da je filozofija osloboenjapostmoderna filozofija, koja polazi od drugog Hajdegera, ali i od Markuzeove i Levinaso-ve kritike totalizovanog uma. Izgleda kao da smo mi bili postmoderni avant la lettre. Meutim,mi smo zapravo kritiari ontologije i moderniteta sa (desde) periferije, to je znailo i jo zna-i neto sasvim drukije, kao to nameravamo da objasnimo.

81 Do sada je postmodernizam ostao evrocentrian. Dijalog s raznim kulturama je, zasad, ne-ispunjeno obeanje. Postmodernisti misle da e masovna kultura, mediji (televizija, film,itd.) uticati na periferne urbane kulture u tolikoj meri da e ponititi njihove razlike, ta-ko da e ono to Vatimo vidi u Torinu, ili Liotar u Parizu, uskoro biti isto i u Nju Delhiju iNajrobiju; oni ne troe vreme na analizu tvrde nesvodivosti hibridnog kulturnog horizonta(a on nije apsolutno izvan, ali vekovima nee biti ni unutar globalizovanog sistema) koji pri-ma te informativne uticaje.

82 Vidi Frederic Jameson, Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late Capitalism (Durham, NC,1991).

Kraj ovog stupnja civilizacije najavile su trigranice petstogodinjeg sistema, kako ga na-ziva Noam omski. Prva od tih granica je eko-loko unitenje planete. Od asa svog zaea,modernitet je konstituisao prirodu kao objekteksploatacije, sa sve veim rastom profitnestope kapitala83 kao ciljem: Prvi put prirodapostaje puki objekt za oveanstvo, puko pitanjekorisnosti; ona se vie ne prepoznaje kao mopo sebi.84 im se Zemlja konstituie kao ob-jekt eksploatacije u korist quantuma, kapitalakoji moe da prekorai sve granice, sve prepre-ke, otkriva se veliki civilizatorski uticaj kapita-la: priroda stie do svoje neprekoraive grani-ce, sopstvene granice, nesavladive prepreke zaetiko-ljudsko napredovanje, a mi smo dospeliu tu taku: Univerzalnost ka kojoj (priroda)neodoljivo tei nailazi na prepreke u sebi samoj,koje e, na izvesnom stupnju razvoja, omogui-ti da ona bude prepoznata kao najvea preprekatoj tendenciji, i stoga e se okrenuti u pravcusopstvenog ponitenja.85 S obzirom na to da jepriroda za modernitet samo medijum proiz-vodnje, ona dovrava svoju sudbinu da bude po-troena, unitena i, pored toga, da geometrij-skom progresijom akumulira na zamlji svoje ot-patke, sve dok ne ugrozi reprodukciju ili opsta-nak samog ivota. ivot je apsolutni uslov kapi-tala; njegovo unitenje unitava kapital. Dospe-li smo do tog stanja stvari. Petstogodinji si-stem (modernitet ili kapitalizam) suoava se sa

svojom prvom apsolutnom granicom: smrucelokupnog ivota usled indiskriminativneupotrebe antiekoloke tehnologije stvaraneprogresivno u skladu s jednim jedinim merilomkvantitativnog upravljanja svetskim sistemom umodernitetu: poveavanjem profitne stope. Alikapitalu se ne mogu postaviti ogranienja. U to-me lei krajnja opasnost za oveanstvo.

Druga granica moderniteta jeste unitenjesame ljudskosti. ivi rad je drugo sutinsko po-sredovanje kapitala kao takvog: ljudski subjekt jejedini koji moe da stvori novu vrednost (viakvrednosti, profit). Kapital koji pobeuje sveprepreke iziskuje sve vie apsolutnog vremena zarad; kad vie nije u stanju da prekorai tu grani-cu, onda poveava produktivnost uvodei novutehnologiju; ali to poveavanje umanjuje znaajljudskog rada. Tako se pojavljuje suvino (izmete-no) oveanstvo. Nezaposleni ne dobijaju platu, tojest novac; a novac je jedino sredstvo na tritukojim se mogu stei robe neophodne za zadovo-ljavanje potreba. U svakom sluaju, poveava sekoliina rada koji kapital ne moe da uposli iproporcionalni broj subjekata koji ne mogu dazadovolje svoje potrebe, ukljuujui klijente,potroae i kupce na periferiji jednako kao i ucentru.86 To ima za posledicu siromatvo, siro-matvo kao apsolutnu granicu kapitala. Danasznamo da beda raste irom planete. To je zakonmoderniteta: Akumulacija bogatstva na jed-nom kraju je, dakle, u isto vreme akumulacija

315


83 U staljinistikom realno postojeem socijalizmu, kriterijum je bio rast stope proizvod-nje, uvek meren priblinom trinom vrednou robe. To je, u isti mah, pitanje fetiizma.Vidi F. Hinkelammert, Crtica a la razn utpica (San Jos, Costa Rica, 1984), str. 123.

84 Karl Marx, Grundrisse, prev. Martin Nicolaus (New York, 1973), str. 410.85 Ibid.86 ista potreba bez novca nije trite, to je samo beda, sve vea neizbena beda.

bede, munog rada, ropstva, neznanja, brutalizacije i moralne degradacije na drugom kraju...87

Moderni svetski sistem ne moe da prevazie tu sutinsku protivrenost. Etika osloboenja filozof-ski razmilja iz tog planetarnog horizonta svetskog sistema, iz tog dvostrukog ogranienja koje kon-figurie zavrnu krizu civilizatorskog procesa: ekolokog unitenja planete i izumiranja velike veineoveanstva u bedi i gladi. Pred tim uzajamno povezanim fenomenima planetarnog reda veliine,projekti mnogih filozofskih kola mogu izgledati naivni, pa i smeni, neodgovorni, irelevantni, ci-nini, pa ak i sauesniki (svakako u centru, ali jo vie na periferiji, u Latinskoj Americi, Africi iAziji) jer su zatvoreni u svoje kule od slonovae sterilnog evrocentrinog akademizma. Jo 1968.Markuze je postavio sledee pitanje imajui na umu najbogatije zemlje poznog kapitalizma:

Zato nam je potrebno osloboenje od takvog drutva ako je ono kadro moda u dalekoj bu-dunosti, ali svakako kadro da pobedi siromatvo u veem stepenu nego ijedno drutvo dosada, da smanji muktrpan rad i vreme provedeno u takvom radu, i da podigne ivotni stan-dard? Ako cenu za sve isporuene robe, za to udobno ropstvo, za sva ta postignua plaaju lju-di koji ive daleko od metropole i daleko od njenog izobilja? Ako samo drutvo izobilja jedvaprimeuje ta radi, jedva primeuje da iri teror i porobljavanje, kako se onda ono zalae zaosloboenje u svim kutkovima planete?88

Trea granica moderniteta je nemogunost pokoravanja populacija, ekonomija, nacija i kulturakoje on napada od samog svog poetka, iskljuuje iz svog horizonta i sateruje u siromatvo. To jetema iskljuivanja afrike, azijske i latinoamerike drugosti i njihove neukrotive elje da preive.O toj temi ima jo mnogo ta da se kae, ali zasad elim da naglasim da globalizatorski svetski si-stem dospeva na granicu iza koje je drugost drugog mesto otpora iz ije afirmacije poinje pro-ces negiranja negacije osloboenja.

Ovaj ogled je drugo poglavlje knjige Etica de la Liberacin (Etika osloboenja) na ko-joj autor sada radi.

Izvornik: Enrique Dussel, Beyond Eurocentrism. The World System andthe Limits of Modernity, na engleski preveo Eduardo Medieta, u: FredericJameson i Masao Miyoshi (ur.), The Cultures of Globalization, Duke University Press 1998,str. 331.

316


87 Karl Marx, Capital (New York, 1977), str. 799. Ovde moramo imati na umu da je Izvetaj oljudskom razvoju, 1992 (Human Development Report, New York, 1992) nesporno pokazao danajbogatijih 20 odsto stanovnika planete danas troi (kao nikad ranije u globalnoj istoriji)82,7 odsto dobara (dohotka) na planeti, dok preostalih 80 odsto oveanstva troi samo17,3 odsto dobara. Takva koncentracija je posledica svetskog sistema koji smo opisali.

88 Herbert Marcuse, Liberation from the Affluent Society, u To Free a Generation: The Dialectic ofLiberation, prir. David Cooper (New York, 1967), str. 181.

Documents

S One Strane Evrocentrizma - Svetski Sistem i Granice Moderniteta