The Golden Fleece

Robert Graves

ZZllaattnnoo rruunnoo

"Zlatno runo" je roman posvećen jednom od centralnih ciklusa grčke mitologije – otmici Zlatnog runa iz Kolhide i pohodu Argonauta predvođenih Jasonom koji je tome prethodio. Grejvsova interpretacija je zasnovana na njegovim višedecenijskim proučavanjima.

“Skeptik, učenik racionalista, obožavatelj, ali i razoritelj mitova, on je već u svom "Zlat-

nom runu", književno znatno uspelijem delu, izopačio jedan čaroban arhemit za račun zdra-vorazumskih tumačenja pagana našeg stoleća. bogove je pretvorio u kolose humanih mana i vrlina, (sledeći tako, priznajem, omiljenu zabavu obrazovanih Grka), a na ljude i njihove sudbine gledao isto onako cinično kako gledamo mi, no nipošto kako je gledao Grk rane anti-ke.”

Borislava Pekić

UVOD

Izgleda da je veoma rano postojao u Grčkoj ciklus pesama o Jasonovim Argonautima i nji-hovom putovanju u Kolhidu da otuda preotmu Zlatno Runo od kralja Ejeta, no svaki redak tih pesama izgubljen je, sem nekih odlomaka koji su sačuvani kao umeci u Homerovoj Odiseji. Homer i Hesiod, dva najranija grčka pesnika čija su dela sačuvana, znali su za to putovanje, i Homer govori o njemu kao o nečemu što je – svakome na usnama. Docniji pomeni nalaze se u fragmentarnim delima Eumela (osmi vek pre n.e.) i Mimnerma, Simonida, Hekateja, Herodo-ra, i Akusilaja (sedmi i šesti vek). U petome veku Atinjani Eshil, Sofokle, i Euripid uzimali su događaje iz toga ciklusa kao dramske teme; Herodot pominje ciklus nekoliko puta u svojoj opštoj istoriji; Ferekid Atinjanin, u svome mitološkom delu, koje je sačuvano samo u kratkim navodima, bio je možda prvi pisac koji je zabeležio tu povest kao doslednu celinu; a beotski pesnik Pindar, u svojoj Četvrtoj pitskoj odi (462 pre n.e.), daje njen kratak izvod, najranije delo koje je u celini sačuvano.

Apolonije Rođanin, u trećem veku pre n.e., napisao je jedan ep o Argonautima. U Kral-jevskoj biblioteci u Aleksandriji njemu su bila pristupačna dela Pindara, Ferekida, i još nekih neznatnih pisaca o istome predmetu, koja njegov komentator navodi. Između svih glavnih izvora, meni se on čini ne samo najkorisniji nego i najprijatniji za čitanje. Pesnik Teokrit, aleksandrijski savremenik, dopunjava ovaj ep podrobnijim prikazima, u svojim Idilama o pesničanju Amika i Poluksa, i o Hilinom nestanku. Apolodor, atinski gramatičar, u jednom suvoparnom ali verodostojnom izvodu drevnih legendi, nazvanom Biblioteka, napisanom oko 140 pre n.e., daje značajne pojedinosti drugde nepoznate; to čine i Higin basnopisac, koji je bio knjižničar cara Avgusta, i njegov savremenik pesnik Ovidije, pisac Metamorfoza. Diodor sa Sicilije, istoričar, savremenik Julija Cezara, stavlja oštroumne kritičke primedbe na povest kakva je njemu bila poznata; to čine iStrabon, Dionis, i Pausanija, geografi zdrave pameti koji su pisali za vlada ranih careva.

Prvi sačuvani ep o Argonautima na latinskom napisao je, oko 93. pre n.e., Valerije Flak, rimski sveštenik koji je pripadao Saborištu koje je čuvalo Sibilske knjige i bilo odgovorno pred carem za čistotu verskog obreda. On piše tegobno i neiskreno, ali dobro je obavešten, i šteta je što povest nije potpuno završio. Očevidno, starodrevno predanje o Argonautima i Ru-nu neprestano je izbijalo kroz vekove sve do jedanaestog stoleća n.e., kada je Jovan Ceces, temperamentni Vizantinac, napisao zbrdazdola svoje Hilijade, i, uz pomoć svoga brata Isaka, komentar za,Likofronovu Kasandru; i kada je Suida sastavio svoj Leksikon antičkih pisaca.

Svi ovi pisci nesaglasni su jedan sa drugim u bezbroj tačaka. Protivrečnosti izbijaju čak i u raznim delima istoga pisca. Tako Sofokle, kad kaže u Kolhiđankama kako je Jason ubio Ap-sirta, Medejinog brata, postavlja to ubistvo u Kolhidu; ali u drugome komadu, Skiti, on ga postavlja negde u Skitiji. Ovidije postavlja isto ubistvo u Tomi, mestu svoga izgnanstva, koje se nalazi južno od delte Dunava; Apolonije, na Artemidino ostrvo prema severnom ušću Du-nava; Higin, na Apsirtovo ostrvo uvrh Jadranskog Mora. Neki pisci prikazuju Apsirta kao dete koje je njegova sestra Medeja ponela kao taoca; neki kao odraslog čoveka koji je poslat u po-teru za njom. Diodor i rimski besednik Ciceron nazivaju ga Egial, ne Apsirt; Apolonije kaže da je on neki put bio nazivan Faeton; a njegova majka ima razna imena: Ipsija, Idija, Aste-rodeia, Hekata, Neera, i Eurilita.

Spiskovi imena Argove posade koje daju Apolonije, Higin, Apolodor, Valerije Flak, i Cec-es neusaglašeni su, a sem ovih imena pojavljuju se i druga u delima drugih pisaca. Raz-novrsnost pojedinosti tipična je za celokupan zbir argonautske legende i daje mi pravo da za svoj prikaz izaberem onu verziju ma kojeg događaja koja daje najbolji smisao, pa čak pone-kad i da improviziram kad jaz ne može da se premosti pomoću postojeće građe. Na primer,

odbacio sam neverovatno kazivanje Herodotovo da je Jason, pre polaska na putovanje iz Jol-ka, oplovio Peloponez da bi pohodio proročište u Delfima. Očevidno, proročište u Dedoni, ne u

Delfima, bilo je njegova meta. On je mogao da dođe u Delfe kopnom mnogo bezbednije i brže. A ovo putovanje, koje je Herodot pobrkao sa putovanjem Arga na povratku u zavičaj, bez sumnje je izazvalo Jasonov doživljaj sa morskom nemani, o čemu nema dokaza u literatu-ri, ali ima ga u izobilju na vazama.

Vilijem Moriš objavio je svoj spev Život i smrt Jasona 1867 god. ali engleski epovi su izišli iz mode, i Morisov se ep danas retko čita. Većina sveta koji govori engleskim jezikom upoznala se stoga sa tom pričom iz dečje proze Čarlsa Kingslija i Natanajela Hotorna. Oni koji su učili u školi klasične jezike nalaze se (sudeći po mome slučaju) gotovo u istome položaju, jer Apolonijeva Argonautika ne ulazi u običan klasični nastavni program. Verovat-no, oni znaju ponešto, iz Euripidove Medeje, o Jasonovom životu u Korintu posle izvršenog putovanja, i napabirčili su još poneku pojedinost o samome putovanju iz Pindarove kitnjaste ode, no putovanje ima za njih još onu istu bezvremenu, negeografsku, nepovezanu čaroliju kao dečja bajka o putovanjima Sove i Mačka, i Trojice Mudraca iz Godama. Čitanje josono-vog života i smrti malo će doprineti da se razbije čarolija. Moriš je bio prerafaelitski romantičar; to će reći, što mu je legenda izgledala više tajanstvena i čak besmislena, utoliko ju je on smatrao više poetičnom. Odbacujući očevidno predanje da se Argo vratio u Grčku sa svoje crnomorske plovidbe onim putem kojim je doplovio, naime kroz Bosfor, on hotimično sledi najfantastičniji prikaz – onaj koji se nalazi u anonimnom delu Argonautica Orphica, na-pisanom oko 350 n.e. – koji šalje brod uz tok neke neodređene ruske reke, i, uz povremenu upotrebu valjaka, dovodi ga u Finski Zaliv i onda u zavičaj preko Baltika, La Manša, pored Irske, i kroz Gibraltar. Moriš isto tako ispoljava nedostatak klasičarske savesti izostavljanjem jedinog događaja o kojem se svi pisci slažu – o veselom množenju na Lemnu – valjda iz stra-ha da se ne ogreši o viktorijansku pristojnost.

Grci, u celini uzev uravnotežen narod, smatrali su to putovanje kao istorijski događaj koji se desio otprilike dve generacije pre pada Troje – što su stavljali pod razložan datum god. 1184 pre n.e. Putovanje je bilo vremenski mnogo bliže za Homera i Hesioda negoli što je Ko-lumbovo otkriće Amerike za nas; i premda je u petom veku pre n.e. ta povest bila isuviše zap-letena za Tukidida da bi je uneo u prvu knjigu svoje Istorije, nijedan Grk, koliko je meni poz-nato, nije se nikad usudio da porekne da je Argo bio istinski brod koji je otplovio iz Jolka, u Tesaliji, u Eju na kolhidskoj reci Fasidu – to će reći, iz Vola, u istočnoj Grčkoj, u Kutais na đurđijanskoj reci Rionu, i opet natrag. Klasičarski stručnjaci, mora se priznati, još uvek su u neizvesnosti u pogledu istoričnosti toga putovanja: oni retko dopuštaju nešto više sem da je – ta povest verovatno postala iz pričanja o trgovačkim pohodima bogatih Minijaca u primorske oblasti Crnoga mora. Ali onda, tek nedavni arheološki dokazi prisilili su ih da legende o Mi-notauru i Diktejskoj pećini uzmu ozbiljno, i da priznaju istoričnost opsade Troje. Pošto mnogi Homerovi likovi imaju očeve koji sudeluju u Argovoj povesti – na primer, sin kraljice Hipsi-pile i Jasona, kralj Eunej od Lemna, snabdevao je Grke vinom za vreme opsade Troje, a Pelej, otac Ahilov, bio je istaknut Argonaut – nema valjanog razloga da se sumnja da je putovanje odista bilo obavljeno, ma koliko postojeći izveštaji mogli biti iskrivljeni, i to otprilike u ono vreme u koje Grci tvrde da je obavljeno. Eratosten, aleksandrijski naučnik koji je izračunao širinu geografskog stepena i iz toga izveo, sa zadivljujućom tačnošću, obim globa, utvrdio je godinu 1225. pre n.e. kao datum lasonovog putovanja; ali nije poznato tačno kako je on došao do ova dva rezultata.

Ako je to putovanje bilo istinsko, kako da se objasne natprirodni događaji koji su udruženi s legendom?

Evo nekoliko međusobno povezanih odgovora:

Stari Grci, kao američki Indijanci, beležili su tekuće događaje piktografski, kako u umet-nosti tako i u poeziji, a kada je tokom vremena bilo zaboravljeno izmišljeno je novo značenje, koje je zadovoljavalo savremenu radoznalost. Poetski piktograf Grci su nazivali – mit, ali ta reč nije imala značenje neistine, kao što pridev – mitski ima u modernom jeziku.

Prvobitni ciklus pesama o Argonautima možda nikad nije bio stavljen u pismo. Neki od putujućih pevača, koji su ga usmeno raznosili po Grčkoj, zaboravljali su neke njegove delove, drugi su zaboravljali neke druge, a to što bi se tako izgubilo bilo je nadoknađeno izmišljenim materijalom ili pak događajima umetnutim iz neke sasvim drukčije priče.

Delovi prvobitnog ciklusa pesama vređali su verska i politička osećanja potonjih naraštaja i morali su se stoga menjati ili izostaviti.

Satirična ili humoristična građa i kazivanja o snovima i priviđenjima koja su se sačuvala iz prvobitnih verzija mogla su biti pripojena potonjim verzijama kao obična činjenična naracija.

Od petog veka pre n.e., možda, pa nadalje, orfički entuzijasti koristili su predanje da je Or-fej bio Argonaut kao opravdanje što smatraju to putovanje alegorijom orfičkih misterija.

Pre nego što se opširnije pozabavim ovim odgovorima, moram da istaknem da Grci nisu bili romantičari u viktorijanskom smislu: oni nisu hotimice izmišljali besmislenosti, premda su mogli da održavaju neku fantastičnu legendu upravo onakvu kakva je došla do njih, uvere-ni da će se njen smisao pokazati ako se ona pravilno razume. Na primer, iako su mnogi pesni-ci odbacili Homerovo razborito kazivanje (koje sledi u šestom veku kritičar Herodor) da se Argo vratio kroz Bosfor, i umesto toga predložili neobične alternativne pravce Dunavom, Rionom, Dnjestrom, ili Donom, oni to nisu učinili zato što su bili zaljubljeni u tajanstveno. Moj zaključak je, da su ga oni odbacili zbog jakog prehomerovskog predanja da Runo nije bilo vraćeno u Grčku kroz Bosfor, već Dunavom, Savom, i jadranskim morem. Ali oni su videli da Sava ne utiče u Jadransko more, – zato su umesto Save napisali Po; a kad su docnije videli da donji tok Dunava nije plovan za više od četiri stotine milja od delte, zbog Đerdapa, i da se Po ne spaja sa gornjim tokom Dunava, neko je kazao da je Argo plovio uz Rion; a kada se pokazalo da Rion ne utiče u Kaspijsko more, i da se Kaspijsko more ne spaja s Indijskim okeanom, neko drugi je kazao da se začelo mislilo na Dnjestar; a kad se pokazalo da je i ovaj pravac isto tako nemogućan, neko je opet predložio Don.

Pesnici su, mislim, bili glupi. Njima nikad nije palo na um da su lason i Medeja sa Runom mogli otići kući drugim putem a ne onim kojim su otišli Argonauti i Argo – putem kojim Ar-go nije mogao da prođe; morali su otići, stvarno, jer, verovatno, ubistvoApsirta onemogućilo im je da se ponovo ukrcaju na Argo pre nego što se očiste. Pošto znamo da je plavokosa Kir-ka, tetka ubijenoga, bila jedina osoba koja im je mogla dati takvo očišćenje, Dunav je za njih predstavljao prirodan put kojim je valjalo da prođu; trgovina ćilibarom stvorila je na tom putu olakšice za putnike, a put je vodio do ostrva Eeje, prema Istri, uvrh Jadranskoga mora, gde je Kirka živela. To je bio put kojim su, posle prispeća u lužnu Rusiju, slamom obavijeni darovi – stanovnika krajnjega severa (naroda Britanije?) dolazili Apolonu u Del. Nije poznato kakvi su to bili darovi, ali verovatno je da su sadržali i ćilibar koji je upotrebljavan pri službama Apo-lonu (videti Apolonija Rođanina, knjiga IV 611) a bili su možda nagrađivani obsidijanom sa Mela. Ja stavljam Kirkino ostrvo prema Istri (gde se veli da je ona ugostila Odiseja mnogo godina docnije), ne samo zato što se istransko ostrvo Apsirt javlja u argonautskoj legendi, već zbog predanja da je Eeja nekad pripadala Hrisu, ocu Minije Jonjanina: Jonjani su verovatno sa Dunava došli u Grčku preko Istre – teško da su mogli doći preko Italije. To ostrvo sada se zove Lošinj.

Piktografski metod sačuvao se danas u slikarstvu, ali retko se nalazi u književnosti. On se još primenjuje u klasičnim i pseudo-klasičnim slikama – na primer, u opštinskim dvoranama na freskama, koje prikazuju Poljoprivredu i Industriju kako se rukuju u prisustvu neke jedre matrone sa visokom fizurom – ali književni jezik koji odgovara ovom slikarskom stilu odavno je zastareo. Jedan snažniji vid piktografa pruža novinarska karikatura; a jedini primer novi-

narske karikature prevedene u stih, kojeg mogu da se opomenem, pesma Nikolasa Veičela Lindeseja Brajane, Brajane, Brajane, zaslužuje pažnju svih studenata grčke mitologije. Sećajući se svojih mladalačkih čuvstava za vreme izborne kampanje Viljema Dženingsa Bra-jana za pretsednika SAD, godine 1896, Lindsej mesa stvarna kazivanja o sebi i svojoj curi sa piktografskim jezikom pozajmljenim od karikaturista demokratske stranke:

U kaputu kao đakon u crnom Stetson-šeširu on šiba Slon-plutokrate bodljikavom žicom sa Plate… … plutokrate…sa dolarskim znacima na odeći i kamašnama na stopalima

Ovaj je mit lako dešifrovati. Jasno je da je Brajan samo verbalno šibao Makinleja Hanu i republikanske gazde, i da je Slon simvol karikaturista za republikansku stranku, a da bodlji-kava žica predstavlja glasačke interese stočarskog Juga i Zapada – Plata je Brajanova Ne-braska. Jasno je, isto tako, da su plutokrati retko nosili kamašne (koje simbolišu izveštačeno podražavanje engleske otmenosti) a da su im dolarske znake imaginativno prisili na odeću njihovi protivnici kao poruku da je novac bliži njihovim srcima negoli ma šta drugo.

Grčki pesnici upotrebljavali su tačno tu vrstu jezika, i da je Lindsej bio neki Grk za šestog veka, njegova pesma bi se pojavila u mitološkim zabeleškama Higina i Apolodora manje ili više ovako:

– Lindsej iz Ohajanske Parteneje, ditirambist, kazuje o legendarnoj borbi između Brajane-ja, u crno odevena borca pitomih stada župne Plate, neki vele sveštenika poluboga Šteta, sina Zevsova, i izvesnih bogatih tirana od Istoka koji sa slonovima udariše na nj. On, boreći se samo bičem od železnih niti, odagna sa međa zapadne Krajine te mrske tirane, u polutozlici-ma kakve brđani nose, i u belim dolamama sa izvesnim znakom zmije obavijene oko dvo-struke palice; jer pod tim znakom oni slave paklenu zmiju Plutona, davaoca bogatstva. Pa ipak, na kraju, Brajanej bi poražen.

Prvobitno značenje mita i drugih piktografa brzo se zaboravlja. Na primer, roditelji koji govore engleskim jezikom još uvek ponavljaju svojoj deci pesmicu o Lavu i Jednorogu koji su se borili za krunu; i, premda su mnogi od njih svesni da su Lav i Jednorog pridržavaoci kraljevskog grba Engleske i Škotske, vrlo je malo onih koji ne smatraju pesmicu kao dokonu izmišljotinu nastalu iz heraldičkog znaka. Pa ipak, bezmalo je izvesno da je ona piktografski ostatak iz rata 1650. između Engleske, heraldički predstavljene Lavom, i Škotske, heraldički predstavljene Jednorogom.

One su se borile za krunu, jer su Škoti ambiciozno krunisali Čarlsa II za kralja ne samo Škotske već i Engleske, iako se Engleska bila proglasila Republikom.

Diodor tumači poznati ali tajanstveni piktograf o letećem Ovnu, na čijim su leđima Hela i Friks krenuli u Kolhidu, kao brzi brod sa glavom ovna kao ukrasom na pramcu, i smatra da Helin pad u Helespont samo znači da je ona bila obolela od morske bolesti i da je, nagnuvši se preko ograde, pala u more. On je verovatno sasvim u pravu u pogledu ovna, ali njegova tumačenja drugih delova legende nisu ni približno tako ubedljiva. On očigledno greši kad kaže da je zmija koja je čuvala Runo bila neki časnik čije je ime slučajno bilo zapovednik Zmijić. Tako greši i Dionisije Skitobrahion kad kaže da je Zlatno Runo odista bilo koža mla-dog g. Ovnovića, Friksovog paža, koji su Kolhiđani ustavili i pozlatili pošto su ga ubili. Tako i Strabon, kad kaže da su Argonauti plovili u potrazi za zlatom, i da je Runo bilo aluvijalno zlato Kolhide koje su Kolhiđani sabirali u runa postavljena u njihove kace kod ispiranja. Tako i Suida, kad kaže da je to bila knjiga od ovčjih koža, koja je sadržala tajnu alhemije, koju su Kolhiđani nasledili od svojih egipatskih predaka. Tako i Haraz iz Pergamona, koji je pisao u prvom veku naše ere, kad kaže da je to bio pergamentski svitak koji je odavao tajnu ilumini-sanja na zlatu. No ipak, svi ti Grci verovali su da se putovanje istorijski zbilo, i da se njegovi najluđi simboli mogu protumačiti na prost stvaran način: oni nisu, kao nemački naučnici prošloga veka, čitavu tu priču skinuli s dnevnog reda kao sunčani mit.

Možda bismo, međutim, morali pribeći Strabonovom ubedljivom objašnjenju – u Rionu još ima aluvijalnog zlata i metod ispiranja pomoću krzna praktičan je – da tajnu priče nisu

zajednički prokljuvili Herodot, Apolodor, Pausanija, i anonimni prvi vatikanski mitograf. Ovaj mitograf, iako je pisao u petom veku naše ere, imao je očevidno pristupa nekom ranom izvoru legende: on je jedini autoritet koji pominje zabranu Trojanaca da Argo prođe u Crno more,1

U pisanju iznova ove povesti bio sam stoga uvek spreman da odbacim kao irelevantnost ma koji događaj ili pojedinost koji nisu bili u skladu sa ostatkom priče, no pazio sam da ništa ne odbacim isuviše naglo. Nisam isprva bio uveren da li da uključim Herakla među Argo-naute. Neke starije i pošte dostojne legende združuju ga s Tesejem i čak s vremenima pre Te-seja. No možda su postojala dva, tri, ili čak i više junaka koji su se nazivali Herakle

što je značajan element u zapletu. On beleži da je runo bilo ono koje je Zevs upotrebl-javao – da uzleti na nebo i tako ga povezuje, pouzdanije nego Pausanija, sa pričom o Ovnu Bogu, Lafistiskim Zevskom, i sa pokušajem Atamanta Minijca da svoga sina Friksa prinese na žrtvu da bi izmamio od Zevsa kišu kad seme nije proklijalo. Grimizna boja Runa, koju pominje Simonid, naglašava tu vezu: beli oblaci ne donose kišu, grimizni je donose; tako čine i bela i grimizna runa mađiski upotrebljena. Izgleda da je Friks, da bi izbegao da bude žrtva Ovnu Bogu, ukrao grimizno Runo (sa zlatnim rubom?), svetu i neophodnu stvar rituala za izazivanje kiše, i utekao s njim u Kolhidu, van domašaja potere. Gubitak Runa izazvao je pri-rodno u Minijaca osećanje zle sreće; a jedno pokolenje potom, Argonauti, koji su svi bili Mi-nijci, bilo po rođenju ili po usvojenju, otplovili su da ga vrate natrag.

Danas se smatra da su jedan ili dva od najsporednijih događaja u Homerovoj Ilijadi inter-polacije: na primer, izvesni dvoboji na ravnici pred gradom Trojom mogu pripadati drugim ciklusima balada. Očevidno, i Hektor, navodno Trojanac, i Patroklo koga je on ubio, bili su slavljeni kao heroji u Beotiji pre nego što je Agamemnonov pohod otplovio za Troju; njihov dvoboj bože stoga predstavljati sukob između plemena čiji su oni bili osnivači pre negoli između njih samih. Otuda je verovatno da cilus o Argonautima, koji nije bio ustaljen kao pi-sana naracija još dugo posle homerskih poema, sadrži čak i više interpolacija. Mnoge od ovih su očevidne zato što su anahronističke. Na primer, Tesej, koga Apolodor i drugi pominju kao Argonauta, pripada mnogo ranijem razdoblju; on je zadužen s pričom o Dedalu, Ikaru, i pustošenjem Knosa koje se zbilo oko 1500. pre n.e. Argonauti 1225. pre n.e. nisu mogli pri-nositi vinske žrtve livenice olimpijskim bogovima, kao što mnogi pesnici beleže. Bogovi su bili konzervativni i još mnogo vekova docnije primali su samo – trezne žrtve.

2

1 Umesto ,in portum ire non permisit Laomedon”, ja čitam in Pontum; inače odlomak nema smisla 2 Ciceron kaže šest, Varon kaže četrdeset četiri.

– i odista vele da je pitonka iz Delfa kazala Heraklu iz Tirinta, kad je došao k njoj da je upita za savet, da joj to nije prva poseta od strane čoveka toga imena. Tirintski Herakle, o kome se svi slažu da je bio poslednji i najslavniji od tih junaka, može se s uverljivošću postaviti u doba Argo-nauta, i izgleda da je njegov blagovremeni napad na Troju, sa šest brodova i malo ljudi (pre-ma Homeru), omogućio Argu da se bezbedno vrati u zavičaj. (Diodor i Valerije Flak isto tako očevidno greše kad prikazuju taj napad kao da se zbio na odlaznom a ne na povratnom puto-vanju, kao što Pindar greši kad lemnjanski događaj prikazuje tako kao da se zbio na povrat-nom, ne na odlaznom, putovanju). Priča o tome napadu, koji ne treba poistovetiti sa spaljivan-jem petoga grada Troje dva stoleća ranije, dovoljno je uverljiva: u društvu s Telamonom iz Egine, bratom Pelejevim i ocem Ajaksovim, Herakle je ubio trojanskoga kralja Laomedona i podigao mladog Prijama na presto – Prijama koji je bio stariji čovek u vreme pada šestoga (homerskog) grada Troje. Sem toga, Euristej, koji je Heraklu zadavao Radove, nije isuviše rani kralj da ne bi mogao vladati u to vreme: jer njega je nasledio njegov zet Atrej, čiji su si-novi (ili pastorci) Agamemnon i Menelaj zapovedali grčkim snagama u vreme homerske op-sade Troje.

Radovi Heraklovi, da bi bili usklađeni sa primljenim redom događaja u Argovom putovan-ju, moraju se svrstati drukčijim redom no što su ih primili Rimljani od aleksandrijskih mito-grafa. Stimfalske Ptice (6), Diomedovi konji (8), Hipolitin Pojas (9) logički treba da dođu pre Erimantskog Vepra (4) i Augijevih Štala (5); a labuke Hesperida (11) treba da dođu odmah posle ova dva. No hronološki redosled svih takvih legendarnih događaja beznadežna je zbrka, kao da su se zbili pre izuma istorijskog vremena: na primer, anahronizmi se pojavljuju u priči o Argu ako se putovanje datira poznije od Kalidonskog Lova, ali i u priči o Lovu ako se ono datira ranije. Još jednu zbrku nesaglašljivosti čine tradicionalni izveštaji o rodu, rodoslovlju, i srodstvu Euristeja, Sizifa, Kreona, i drugih. Međutim, ako se ahajska najezda u južnu Grčku zbila sredinom trinaestog veka pre n.e., kao što su pozniji Grci računali, onda su možda Ste-nel, otac Euristejev, i Kreon iz Asopije bili Ahajci, koji su iz političkih razloga postali usvoje-nici starih matrilinearnih kraljevskih porodica putem uobičajene groteskne ceremonije ponov-nog rođenja: to bi moglo da objasni mnoge prividne protivrečnosti. Sizif, iako Eoljanin, začelo nije nikakav brat Minijaca Atamanta, Kreteja, Periereja i Salmoneja – njegova veza sa Korintom združuje ga pre sa domom Ejetovim i Aloejevim: ja sam ga zato označio kao sina Aloejeva. Pošto se sin Sizifov naziva Glauk, razložno je pretpostaviti da je Glauka, kojom se oženio uzurpator Kreon, bila njegova kći.

Nisam bio uveren u prvi mah da li da u moju obradu unesem događaj sa – pticama Areje-vim: kako su se Argonauti uplašili, prema jermenskoj obali, od ogromnog jata ptica koje su rasterali vikom i udaranjem o štitove. Dž. R. Bekon, u Putovanju Argonauta, malom ali veo-ma dragocenom knjigom o istorijskim problemima koje ta legenda postavlja, piše:

– Verovatno ovaj događaj prvobitno ne pripada argonautskoj priči, no je učena interpolaci-ja Apolonijeva, koji, znajući da je Herakle izvršujući svoj šesti Rad odagnao ptice sa jezera Stimfala u Arkadiji na jedno daleko ostrvo u Crnome Moru, smatrao je za potrebno da ih un-ese u svoju obradu Argovog putovanja.

Na osnovu ovog autoriteta bio sam spreman da odbacim taj događaj, tim pre što on nema nikakvog uticaja na fabulu. No prvo što me je moj prijatelj Fransis Heming, prirodnjak, upitao kad je bacio pogled na kartu Crnoga mora koja je bila prikucana na zidu moje radne sobe, bilo je: – U koje doba godine su Argonauti plovili duž Istočnog zaliva? Rekoh mu: – Rano u maju, po mom računu. Onda se setih Arejevih ptica. Znao sam da ptice sleću na ostrva, gde nalaze odmorište prilikom svojih selidbenih letova, i pošto ima samo četiri ostrva u čitavom Istočnom zalivu, od kojih ni jedno nije dovoljno veliko da bi bilo označeno na običnim kar-tama, palo mi je na um da su selice, našavši – Arejevo ostrvo prenatrpano, i budući da nikad ranije možda nisu videle brod, pokušale možda da slete na Arga kad je tuda plovio. Prirodna pometnja i strah koji su osetili Argonauti – jer svaki od njih bio je nekakav vrač – mogli su biti pojačani ako je među selicama bilo barskih ptica one vrste koje je Herakle rasterao sa jezera Stimfala, a za koje se držalo da u perima nose groznicu. Heming je docnije ljubazno ispitao činjenice, i srećom one se slažu s mojom teorijom. Iz Majnerchagenovog izdanja Ni-kolove ptice Egipta vidi se da rani maj nije isuviše pozan datum da bi Argonauti naišli na se-lice, medu kojima su – kliktavci.ševe, lunje, patke, i čaplje. Moj je zaključak da su barske ptice potražile odmorište u močvarama reke Kasab, a da su druge selice pretpostavile ostrvce Pugu.

Slično je sa epizodom Fineja i harpija. Na prvi pogled ona izgleda besmislena, ali istorijsku pozadinu daje Diodor, koji kaže da je Finejeva zla skitska žena, Ideja, koristeći se njegovim slepilom, obmanula ga u pogledu karaktera njegovih sinova, igrajući tako ulogu Potifarove žene. Što je još važnije, Diodor uopšte ne pominje harpije, a to daje još veću verodostojnost njegovom kazivanju: to jest, on nije izmislio karakter Ideje da bi nagovestio da je ona isto tako obmanula Fineja da zamišlja da ga muče natprirodna bića.

Ja sam i sam načinio nekoliko interpolacija, da bih dao priliku pojedinim Argonautima da ispolje one svoje posebne darove koje im je legenda pridala. Tu su bili brzonogi Kalaid i Zet,

oštrooki Linkej, Eufem plivač, Periklimen čarobnik, snažni Herakle, Autolik vesti lopov (o kome Hesiod kaže: – što god je dodirnuo, postajalo je nevidljivo), Orfej čija je lira mogla da pokrene drveta i stene, Poluks pesničar, Faler strelac koji nikad nije promašio metu, But pčelar, Nauplije moreplovac. No u izveštajima o putovanju koji su doprli do nas mnoge od ovih sposobnosti nisu istaknute: Faler, Periklimen, But, Nauplije, i Autolik nemaju druge uloge sem veslačke. Ja držim da su prilikom prvobitnog putovanja svi oni bili korisni i na odgovarajući način zaposleni – kao što su daroviti saputnici istog različno nazvanog mlađeg sina zaposleni u tolikim pustolovinama narodnih priča.

Nije teško videti zašto je prvobitno značenje Zlatnoga Runa postalo misterija za Grke u klasično doba, ako uzmemo da je otmica Runa bila epizoda u verskom sukobu između prista-lica matrijarhalne Boginje Meseca – Pelazga i pristalica patrijarhalnog Boga Gromovnika Grka. Vek ili dva posle Argovog putovanja još je moralo biti mogućno govoriti otvoreno o ovome sukobu, koji još nije bio okončan Zevsovom naizgled potpunom pobedom. Ima trago-va o tome čak i u Homerovim poemama, uprkos pažljivih redakcija tih poema u Atini šestoga veka i u Aleksandriji trećega: jer gloženje između Zevsa i Here daleko je više nego satira na domaće razmirice u grčkim porodicama – to je sukob između nepomirljivih društvenih siste-ma. Docnije, Bog Gromovnik postao je tako moćan a Boginja Meseca tako umanjena, da kral-jevi i heroji kao što su Salomonej, Sizif, i Tantal, koji su do tada pominjani šapatom i bili slavljeni kao heroji, smatrani su sada kao zločinci koji izdržavaju neprestanu kaznu u paklu. Bilo je jedno – slučajno ili hotimično pogrešno tumačenje svih piktografa u vezi sa Boginjom Meseca. Na primer, njeno ritualno venčanje kao Pasifaja (– Ona koja šija za sve) sa Minojem Suncem Bogom, kome je bik bio posvećen, klasični pisci skaredno su tumačili kao perverznu strast Pasifaje, sestre Ejeta i Kirke, prema jednom svetom biku – čiji je neprirodni izdanak čudovište sa glavom bika, Minotaur. I Iksion, pelazgijski heroj kome je ognjeno kolo bilo posvećeno, pogrešno je prikazivan kao da je na tome točku mučen u paklu zato što je pokušao da izvrši nasilje nad Herom, Zevsovom ženom. Sveštenici Zevsovi bili su ljubomorni na sve heroje koji su imali veze sa izvlačenjem žive vatre – Prometej je bio drugi – zato što su tvrdili da je poreklo vatre u munji, Zevsovom prerogativu. Isto tako, mrska im je bila uspomena na Salmoneja (brata kralja Atamanta) zato što je izazvao kišu podražavanjem grmljavine. Prvo-bitnu priču o Argu verovatno su mnogo iskvarili pesnici koji su želeli da proslave izvesne porodice ili gradove predstavljajući njihove pretke ili osnivače kao Argonaute. Na primer, argonautsko pravo Telamona iz Egine mora se odbaciti; ako je tačno da je on pomogao He-raklu pri njegovom napadu na Troju, on nije mogao u isto vreme biti na Argu u Crnome moru. Ja isto tako odbacujem nepotrebno skretanje Arga od svoga pravca između Krete i lolka da bi dodirnuo Eginu. Apolonije beleži da su se Argonauti tu prijateljski takmičili u donošenju vode na brod, ali izgleda da je ova epizoda bila izmišljena da bi se objasnila stara pešačka trka u Egini, u kojoj su mladići trčali sa vrčevima vode na ramenima.

Epizoda u Anafi KLEOPATRA, MELEAZAR

(Glava XLII) može biti slična interpolacija, izmišljena da bi se objasnio posebni mesni ri-tual; ali ona je bar verovatna i zanimljiva.

Neobična je priča o Apoloniju Rođaninu i prvoj verziji koju je on napisao o Zlatnom Runu. Apolonije, tada nazvan – iz Naukratije, ne – sa Roda, rođen je oko 280. pre n.e. On je studirao književnost u Aleksandriji, i napisao je svoj ep kad mu je bilo osamnaest godina. Kad je čitao ep, ili jedan njegov deo, u Dvorani muza, dočekala ga je bura zviždanja uz hice tablica za pisanje. Utekao je bez ozbiljne ozlede, ali strahujući od javne optužbe, pošto ga je njegov takmac, dvorski pesnik Kalimah, žigosao kao – gnusnog ibisa, odlučio je da za neko vreme ostavi Aleksandriju. Povukao se na Rod, i tu, zaključivši da građane Aleksandrije manje za-nima verska ili istorijska istina nego književna umetnost, ponovo je napisao tu povest u obliku koji je mislio da će im više goditi. Kad se vratio posle izvesnog broja godina, javno je čitao promenjenu verziju, uz takvo odobravanje čak i svojih ranijih neprijatelja da, kada je mesto glavnog bibliotekara Kraljevske biblioteke ostalo upražnjeno, kralj Ptolomej sasvim prirodno postavio je njega. Apolonije je uzeo ime Rođanin u spomen svog dugog boravka na Rodu, čiji je počasni građanin postao. Originalna verzija nije sačuvana, ali greška toga speva teško da je mogla biti nemelodičnost ili dosada. Čovek koji je dosadan ili nemelodičan kada je mlad ni-kad docnije ne piše onako sveže i ljupko kao što je to činio Apolonije. Verovatno je da je Apolonije, uzdajući se u podršku aleksandrijskih žena, bio isuviše otvoren u svome epu u pogledu poniženja Zevsova od strane Boginje Meseca, i da se tako zamerio njihovim muževima, Zevsovim obožavaocima. Ne mogu da se složim sa dr Gilizom, najučenijim ured-nikom Argonautike, da se građanima Aleksandrije nije svidela adaptacija epske forme u ro-mansu, naročito od strane jednog mladića. Oni su voleli novine, pod uslovom da su one učene i spretno date, a predanje o večno mladom Apolonu uvek je obrazovane slušaoce unapred činilo blagonaklonim prema mladim pesnicima, naročito onde gde su, kao u Aleksandriji, žene bile podsticane da dadu izraza svome interesovanju za književnost i umetnosti. Ako se ne varam, pokudna reč – ibis je razumljiva: ta ptica ima ne samo gnusne navike no je bila i posvećena egipatskoj Boginji Meseca Izidi. I možda Finejev govor (knjiga II, stihovi 311-316) treba čitati kao izvinjenje Zevsu, od Apolonija lično, zato što je bio indiskretan.

Pre nastanka vremena Aleksandrije, Grci su zamrzeli javna ispovedanja postupaka ili vero-vanja koje su prerasli ili starih skandala koji bi mogli postati presedani za nove skandale. Oni su zataškali osnovane priče o prinošenju ljuskih žrtava. Tako, Ifigeniju, govorili su, nije pri-neo na žrtvu u Aulidi njen otac Agamemnon, no ona je bila odnesena na oblaku u Krim, a umesto nje žrtvovana je medvedica, ili neka druga životinja. Jelena, govorili su, nije stvarno pobegla s Parisom u Troju – njegova nevesta bila je neka lažna Jelena, ili varljiva utvara, a prava Jelena otišla je u Egipat i tamo čestito živela sve dok Menelaj nije opet po nju došao. Govoriti drugačije bila bi uvreda Kastoru i Poluksu, njenoj polu božanskoj braći. Tako isto i Prindar, kad pripoveda o otmici Runa iz Kolhide, prekida priču o tome, uz izvinjenje da vreme hita, da bi izbegao grozne pojedinosti o tome kako je Jason ubio Apsirta: jer predak čoveka kome upućuje odu bio je Argonaut Eufem od Tenarona, saučesnik u tome zločinu.

Rimljani nisu bili tako preterano osetljivi kao Grci, i mesarski opisi zločina i bojeva koji se nalaze u Argonautici Valerija Flaka bili su za me koristan podsetnik o istinskoj divljačnosti te priče. No oni su uglavnom bili nezanimljiv i bez mašte svet koji sagleda stvari samo u njiho-vom bukvalnom značenju, i piktografi su ih zbunjivali a katkada i ljutili. Horacije je vrlo za-jedljiv po pitanju Kentaura u jednoj od svojih Epistola. On se pita, da li je neko ikad video polu ljudskog konja? On nije shvatio da su kentauri, sileni, satiri, i njima slični bili obični Pelazgi, piktografski tako označeni zbog svog pripadništva totemskom bratstvu Konja, Jarca ili ma kojeg drugog.

Grčki sveštenici olimpijskih bogova uvek su mogli da nađu neko gotovo objašnjenje da bi njime prerušili neki nezgodan istorijski zaostatak: na primer, naziv – pupčano svetište, kojim je nazivana bela grobnica u Delfima još dugo vremena pošto su Apolonovi ljudi ubili proročišnog pitona u kome je duša grobničnog upokojenika bila nastanjena, oni su objašnjavali tako što su govorili da se svetište nalazi u tačnom središtu Grčke, kao što se pu-pak nalazi u središtu trbuha, ili pupčani vrh u središtu štita. Ovo se primalo, iako Delfi nisu u tačnom središtu Grčke, a još dva-tri druga pupčana svetišta bila su poznata u drugim delovima zemlje. Mikejske grobnice heroja sagrađene su od kamena u obliku košnice, što opominje na njihovo afričko poreklo, i izgleda da su one nazivane pupčana svetišta zato što su se u njima nalazili ne samo polni organi i vilične kosti heroja, već i njegova pupčana vrpca, što je bio vidljiv podsetnik da je on bio rođen od žene, pa prema tome sluga je Boginje Meseca.

Najpoznatija legendarna spona između Grčke herojskog doba i Afrike jeste priča o – Sino-vima Egipta koji su prisilno bili oženjeni sa – kćerima Danaje. Očevidno, ovi – sinovi Egipta, tj., stanovnici Nila, doneli su u Grčku svetište u obliku košnice. Ser Džems Frezer, u svome delu lotemizam i eksogamija, piše o Bantu kraljevima Ugande:

– U hram-grobnicu Baganda kralja redovno su ostavljene njegova donja vilična kost i nje-gova pupčana vrpca, ali ne i njegovo telo; i tu, na prestolu pokrivenom – nebom i zaštićenom od prilaza puka ogradom od sjajnih kopalja, ležali su ovi posmrtni ostaci svečano izloženi, kad god bi njegovi podanici došli u audienciju svome upokojenom vladaru. Tu je on opštio sa njima preko nadahnutog medijuma, sveštenika, i tu, okružen svojim ženama i plemstvom, koji su stanovali ili u grobnici ili u susednim kućama, održavao je jedan senovit dvor, bledi odsjaj kraljevske pompe koja ga je okružavala za života. Kada bi njegove udove umrle, nji; hova mesta popunjavale su žene iz istog plemena, i tako je mrtvi kralj i dalje bio prisluživan i kon-sultovan kao proročište u svojoj grobnici s kolena na koleno.

– Ovi hramovi-grobnice kraljeva Ugande izgleda da su samo znatno uvećani i ukrašeni primerci malih koliba (masaba) koje narod Bagande redovno podiže u blizini grobova svojih rođaka za utočište senima. U ova mala svetišta, dve do tri stope visoka i dve stope široka, živi ostavljaju daće u hrani, odeći, i ogrevu, i sipaju piće na tle da bi utopili žeđ jadnih duša u gro-bu. Ali ako su hramovi-grobnice Baganda kraljeva samo uvećana izdanja koliba seni Baganda pučana, zar nije mogućno da hramovi nekih nacionalnih Baganda bogova (balubare) imaju isto poreklo? Drugim recima, zar nije mogućno da neki od onih nacionalnih bogova, kao obožavane seni upokojenih kraljeva, nisu ništa drugo doli deificirani mrtvaci? Odista, imamo najpouzdanije dokaze da je veliki bog rata Kibuka, jedno od glavnih božanstava Bagande, jednom bio čovek od krvi i mesa; jer njegovi posmrtni ostaci, vilična kost, pupčana vrpca, i polni organi – nabavljeni su pre nekoliko godina od sveštenika koji ih je pažljivo ukopao kad su Muhamedanci spalili hram toga boga, i sada se čuvaju u Etnološkom muzeju u Kembridžu.

U istom odlomku Frezer pominje jednog Pitona-boga naroda Bagande. Ako je tačna moja pretpostavka da je ranije svetište u Delfima bilo opremljeno na ba-

gandski način, jasno je zašto su sveštenici uzurpatora Apolona, koji je prvobitno bio ponizan sluga Majke Boginje, širili laži o pupčanom svetištu. Pošto je njegov proročki medijum još uvek bio popularno nazivan Pitija3

Jedan čudan argonautski problem predstavlja drugi cilj putovanja, prema Pindaru – upoko-jenje seni Friksove. Uobičajena priča, ona koju kazuje Apolonije, glasi da je Friks umro pri-

, i mesto Pito, ove nezgodne reci valjalo je objasniti tako kao da dolaze od grčkoga glagola (pvthein, trunuti) – Apolonovi neprijatelji trunuli su od po-godaka njegovih kužnih strela – a ne od imenice (pvthon); isto tako, pupčana vrpca, kao pod-setnik na njegovu pređašnju zavisnost od Trojne Boginje, valjalo je da se prikrije pomoću lažne etimologije.

3 Ja sam upotrebio moderniji oblik. Pitonika, što znači to isto i podseća na latinsko ime Vulgate, Pythonissa

dato vračan iz Endora, koja izgleda da je bila proročki medijum jednog mrtvog heroja, proroka Samuila.

rodnom smrću u Kolhidi posle mnogo godina koje je tu proveo kao Ejetov zet. Niko ne objašnjava zašto bi njegovoj duši bilo potrebno da bude upokojena – niko osim Higina i Fla-ka, koji tvrde da je Ejet ubio Friksa i da je njegov sen pozivao njegove srodnike da ga osvete. Međutim, pravo objašnjenje nalazi se, ja mislim, zatrpano u opštem opisu Kolhide Apolonija Rođanina. On kaže, kao uzrged, da – do dana današnjeg Kolhiđani se groze spaljivanja ili sahranjivanja mrtvih pod humke, sem kad su u pitanju žene: – muškarce uvijaju u neuštavljene volujske kože i vešaju ih o vrhove iva, vrba, i drugog drveća, daleko od gradova. Zato, nije potrebno pretpostaviti nikakvo neprijateljstvo Ejeta prema Friksu; Ejet ga je mogao pristojno sahraniti na kolhidski način, ali se Friksov, ne nalazeći spokoja u volujskoj koži, još uvek bi zahtevao da bude spaljen a njegove kosti ukopane pod humkom na grčki način. Stoga izgleda verovatno da je u prvobitnoj priči izgovor na osnovu kojeg su Argonauti došli u Kol-hidu glasio, da izmole telo Friksovo radi sahrane negde drugde. Ako je tako, u tome su uspeli, kao što znamo iz Strabona: telo je napokon bilo sahranjeno, pored hrama Bele Boginje, u Mo-shiji, gde je u Strabonovo vreme postojao herojski kult Friksa i – gde ovan nije nikad prinošen na žrtvu. Nepojmljivo je da je Jason mogao doći u Eju i smelo zatražiti Runo od Ejeta, kao što većina prikaza nagoveštavaju. – Ubilački Ejet, kako ga Homer naziva, ubio bi ga svojom ru-kom zbog njegove drskosti. I, povrh toga, zadatak da pristojno sahrani Friksa morao je, po prvobitnoj priči, poveriti Jasonu ne Zevs (koji je mrzeo Friksa i progonio njegove potomke) već Bela Boginja – Izida – na čiji je podsticaj Friks odneo Runo. Razložno je pretpostaviti da je zvanična zabrana u Aleksandriji da se javno pominje poniženje Bele Boginje od strane la-fistiskog Zevsa sprečilo Apolonija da kaže šta se dogodilo sa Friksovim senom. Izgleda da je kratak odlomak o kolhidskim pogrebnim običajima sve što je sačuvano od njegove slobodne verzije. (Ista Bela Boginja, kao Samoteja, dala je Britaniji njeno pravo ime).

Misterije, koje su zamenile uobičajeno grčko obožavanje u klasično doba, izgleda da su mahom otkrivale religiozne tajne svetu u koji se moglo pouzdati da neće stvarati javnu sabla-zan time što će ih obelodaniti; a u misterijama glavno božanstvo koje se slabilo bila je Majka Boginja. Te tajne nisu bile izlagane pismeno, sem vrlo retko u obliku šifre pa i tada samo fragmentarno. Ja zaključujem da je Apolonijeva glavna greška bila u tome što je javno recito-vao jednu verziju priče o Zlatnom Runu, izvedenu iz drevnih izvora, što je posvećenima iz-gledalo obesvećenje nekih njihovih najpažljivije čuvanih tajni. Zvanična verzija bila je da je Friks utekao od smrti na leđima nekog magičnog ovna kojeg mu je dala njegova beotska maj-ka Nefela, i pobožno ga je prineo na žrtvu Zevsu, Bogu Bekstava, kad je prispeo u Kolhidu.

Primitivni pripovedači često upotrebljavaju humoristično uveličavanje da bi zabavili svoje slušaoce, naročito kada je tema orgijastička. Seksualna snaga Heraklova, kao i njegova obla-pornost, uvek je bila smešna Grcima, i njegova ogromna moć kopulacije sa pedeset Penejevih kćeri može se uporediti sa podvizima takvih skaradnih heroja narodnih priča kao što je fran-cuski Marius, engleski Džon Kamenolomac, američki Pol Banjan, ili Trobrijander, koji se pominje u Malinovskovom Seksualnom životu divljaka, čiji je falus bio tako dug da se noću šunjao selom i zavodio neoprezne cure. Orgijastička lemnjanska pustolovina prvobitno je bila sasvim nepristojna priča; Apolonije zadržava samo nekoliko šaljivih poteza, kao što su Hipsi-pilina rumen kad govori laži i Heraklov prekor Jasonu što – okleva u Hipsipilinom zagrljaju, dok je on ponovo napunio ostrvo muškom decom. Ali epska konvencija obuzdala je njegovo pero. Smešna priča o tome kako su sinovi Severnog Vetra gonili harpije preko Egejskog mora i Peloponeza i vratili se posle jednog sata ili dva, imala je, možda, isprva komičan smisao: njihova hvala sa brzine nogu, kao i Linkejeva oštrovidost, mađiske moći Periklimenove, i neodoljiva lepota Jasonova, bile su možda stare šale među Argonautima. Isto tako, mogućno je da epizoda o hvatanju bikova u jaram i ubijanju ljudi izniklih iz bačenih zuba stvarno pri-pada Ejetovom snu, i otrgnuta je iz svoga konteksta.

Nisam uveren da li Orfeja treba staviti među Argonaute. Međutim, Ferekid ga je uvrstio u spisak, a izostaviti Orfeja značilo bi izostaviti Samotraku iz itinerera: sem toga, svadljivim

Argonautima bio je potreban muzičar da održava mir među njima, bezmalo koliko i kormilar, a Jason je kanda bio od male pomoći u bilo kojem od ova dva svojstva, Orfičko gledište na religiju moglo je lako dopreti u Grčku mnogo vekova pre njegovog prvog književnog izraza u šestom veku pre n.e.: kaže se da je Orfej pohodio Egipat, ali ja ne mislim da je on otuda do-neo svoje misterije. Učenje orfičkih himni o seobi duša, koje sadrže mnoge keltske izraze, došlo je verovatnije od severnih druida. Njegova uputstva mrtvima o tome kako da se vladaju u Donjem Svetu (Glava XVIII) uzeti su sa Patelia, Kompanja, i Timpone Grande zlatnih tab-lica, onako kako ih je dešifrovao profesor Gilbert Mari. Ja sam dodao iz druidske mitologije, koja ima čudesno blisku vezu sa arhaičnom grčkom, onaj odlomak koji nedostaje u uputstvi-ma a koji omogućava seni da razlikuje vrelo pamćenja od vrela zaborava.

Neke epizode u mome prikazu mogu izgledati isuviše moderne, ali mikejska civilizacija poznije minojske epohe izgleda da je bila daleko naprednija negoli Homerova epoha. Posle pada Troje nastao je u Grčkoj postepen uzmak kulture, i on se pogoršao u vreme upada Dora-na oko 1200. pre n.e. Ja mislim da je verovatno, na primer, da su pravila o pesničanju u tri-naestom veku pre n.e. bila daleko sličnija Kvinsberi-pravilima nego što su bila ona u sedmom veku; Krećani su izgleda bili odani pesničanju, nasuprot slobodnom borenju. Svakako, domaći vodovodni uređaji bili su upadljivo civilizovaniji, kao što je to ser Artur Evans otkrio na Knosu.

Plime, struje, preovlađujući vetrovi, kopneni znaci, i sidrišta koji se pominju u ovoj knjizi provereni su u antičkim i modernim geografijama i periplusima, i u Crnome moru i Sredo-zemnim pilotima. Putovanje, kako sam ga ja prikazao, može se kritikovati u mnogo pojedi-nosti, ali u najmanju ruku jednom je bilo mogućno da se ono obavi ratnom galijom, uz sreću i valjano rukovođenje, u označeno vreme od sedam meseci. Ja ne primam predanje, koje je zabeležio Apolodor, da je ono obavljeno za četiri meseca, osim ako on računa vreme do Ar-govog prvog povratka u domaće vode a afričku pustolovinu smatra kao zasebno putovanje: kao ni tvrđenje Teokritovo da je plovidba bila odložena do izlaska Plejada. Isto tako ne prih-vatam tvrđenje da je brod imao pedeset vesala, premda se brodovi takve veličine viđaju na ranim krećanskim pečatima; trideset je bilo dovoljno za zadatak poveren Argonautima.

Savez koji smatram da je postojao između Kolhiđana i Trojanaca opravdava delom geo-grafska verovatnoća – Kolhida je bila kapija Dalekog Istoka, Troja kapija Zapada, za sve na-rode Crnoga mora – delom Herodotovo tvrđenje da je trojanska otmica Jelene bila neka vrsta odmazde za grčku otmicu Medeje.

Oblik u koji sam preneo priču o Argonautima je istorijski roman, a pisac istoriskih romana treba uvek da pokaže jasno na kojoj odskočnici vremena on stoji. Ovde ne bi bilo pametno ispričati priču kao što bi se pisalo u trinaestom veku pre n.e.; to bi značilo pisati u poetskim piktografima. Ispričati je pak kao što se danas piše, značilo bi ne samo beležiti razgovor u jednom danas nepodesnom modernom stilu, već bi i mene omelo da od srca verujem u priču. Jedino rešenje bilo je da zauzmem svoj položaj u jedno doba koje je još verovalo, ali koje je postiglo potrebnu kritičku izdvojenost i prost ali dostojanstven prozni stil.

Stoga sam dopustio da se ovde-onde u knjizi pojavljuju reci – do dana današnjeg i – danas. Istoričari će razabrati iz završne stranice da – danas znači ne docnije od 146 pre n.e. kada je Lucije Mumije opustošio Korint: jer tada je Argo, koji je bio izložen u hramu Posejdonovu na Zemljouzu za sve vreme otkada ga je Jason tu posvetio (uz stalne opravke, iz veka u vek) konačno iščezao – verovatno razbijen u komade od strane pijanih rimskih vojnika.4

4 Mislim da je samo zadnji deo broda bio sačuvan, pošto je pramac prouzrokovao Jasonovu smrt i stoga bio

proklet; svakako, samo je pramac proslavljen kao sazvežde

Kao što nam je poznato iz jednog Marcijalovog epigrama, delovi njegovi došli su u Rim kao uspo-mene na taj pohod.

Bilo bi nezahvalno ne pomenuti ovde jednu nebesku priliku koja se nedavno javila: pojava jedne nove, ili nove zvezde izuzetnog sjaja u sazvežđu Arga. Argo, neki put nazvan samo brod, nalazi se na nebu između Kentaura, koji je Jasonov stvaralac Hiron, i Velikog Psa, koji je nekad bio posvećen Beloj Boginji. I nije samo Argo, već je i njegovo putovanje slikovito predstavljeno med zvezdama: jer, kao što je ser Ajsak Njuton jednom ukazao, dvanaest zna-kova Zodijaka čuvaju spomen na razne epizode njegove povesti, a prvi je znak Ovan Zlatnoga Runa.

Mesec je još uvek Bela Boginja, i vlada i dalje prostrano kao Rea, ili Artemida, ili Marija-naja, čuvajući većinu svojih starodrevnih titula i znamenja. Sem što su dojke Boginje sada pokrivene, nema bezmalo nikakve razlike u izgledu između lepog školjkama ukrašenog kipa kojem je pre tri hiljade godina kraljica Hipsipila prisluživala u lemnjanskoj Mirini, i njegovih modernih kopija: jer, kao kraljica neba, Boginja još uvek polaže pravo na mesec, zmiju, fetišni krst, plavu odeždu, zvezde, ljiljane, i Božansko Dete kao na svoje atribute. Štaviše, jedan moj prijatelj koji je nedavno posetio Pagaski zaliv kaže mi da nedaleko od Afete, gde su Argonauti prineli oproštajnu žrtvu Boginji i njenom liku Kraljice Svih Stvorenja, krv još uvek obilato teče iz grla ovaca i koza koje se kolju u njezino ime; u to isto doba godine cveta sker-letna sasa. Na samom Pelionu, u grčkoj crkvi koja možda označava mesto svetišta Kobilog-lave Boginje, – svetište iz kojega su Friks i Hela ukrali Zlatno Runo – deca se još uvek provlače kroz njezine odežde u arhaičnom ritualu ponovnog rođenja. Ali ovo se čini na Veliki petak, a odežde su one koje pokrivaju odar na kojem svečano počiva njen mrtvi Sin, čije se telo potom simbolično kida u komade i čijom se krvlju škropi zemlja da bi urodila plodom.

Bilo je teško biti dosledan u pogledu imena. Kad god je bilo mogućno, upotrebljavao sam poznatije oblike: Poluks umesto Polideuk, Krf umesto Feakija, Crno more umesto Negostol-jubivo more, i Grci umesto Heleni – odista naziv – Grci kažu da je stariji nego – Heleni.

ZLATNO RUNO P R I Z I V A NJ E

Ankeju, Mali Ankeju, proročišni heroju, ti, koji poslednji osta među živima između svih Argonauta što otplovile u Kolhidu sa Jasonom u potrazi za Zlatnim Runom, zbori nama po-hodnicima, zbori jasno iz svoje kamenite grobnice ukraj Boginjinog kladenca u senovitoj hes-periskoj Deji. Reci nam najpre kako dođe tamo, tako daleko od tvoga doma na Cvetnom Sa-mu; a potom, ako izvoliš, ispričaj ćelu povest o tvome slavnom putovanju, počinjući od sa-mog početka. Hajde, prolićemo medovinu za žrtvu livenicu, da njome grlo zasladiš! No upamti, nikakvih laži! Mrtvi smeju da govore samo istinu, čak i onda kad ih ona sramoti.

PROLOG ANKEJ U GAJU NARANDŽI

Ankej Lelez, sa Cvetnog Sama, bi ostavljen jedne letnje večeri na peskovitoj južnoj obali Majorke, najvećem od ostrva Hesperida, ili, kako ih neki nazivaju, ostrva Praćkaša, ili ostrva Nagih Ljudi, koji leže blizu jedno drugom daleko moru na zapad, no ne više od jednog dana plovidbe kad je vetar povoljan. Ostrvljani, začuđeni njegovim izgledom, obuzdaše se u naumu da ga ubiju, i, ne skrivajući prezira prema njegovim grčkim sandalama, prljavoj od puta kratkoj dolami, i teškoj mornarskoj kabanici, dovedoše ga pred Vrhovnu Sveštenicu i Upravi-teljku Majorke, koja življaše u pećini Zmaja, između mnogih ulaza u Podzemni Svet najudal-jenijem od Grčke.

Vrhovna Sveštenica bese uposlena oko nekih vradžbina, pa zato uputi Ankeja na drugu stranu ostrva, da mu sudi i ukloni ga njena kći, Nimfa svetog gaja narandža u Deji. Odred nagih larčevića sprovede ga preko ravnice i preko divljih planina; no po zapovesti Vrhovne Sveštenice uzdržaše se da putem razgovaraju s njim. Ne zastaše ni časka u svom hitrom puto-vanju, sem što se ničice baciše na tle pred jednim velikim kromlekom, što stajaše ukraj puta, a gde kao dečaci behu posvećeni u obrede bratstva larca. Triput dođoše do mesta gde se tri staze sučeljavaju, i svaku stazu široko zaobiđoše da bi izbegli trouglasti cestar omeđen kamenjem. Ankeju bi po volji kad vide da se takva pošta odaje Trojnoj Boginji, kojoj su ova ograđena mesta posvećena.

Vrlo umoran i utrnulih nogu kad stiže u Deju, Ankej zateče Nimfu Narandžu kako usprav-na sedi na kamenu u blizini obilatog izvora koji izbija iz granitne stene i navodnjava gaj. Ovde se planina, obrasla divljom maslinom i hranljivim hrastom, naglo spuštala ka moru, pet stotina stopa dole, u to vreme prošarano malim pramenima magle, dokle god je oko moglo videti.

Ankej, kad ga Nimfa oslovi, odgovori s dužnim poštovanjem, govoreći pelazgijskim jezi-kom i držeći oči oborene ka zemlji. Svaka šveštenica Trojne Boginje, znađaše Ankej, ima urokljive oči, koje mogu da pretvore duh čovekov u vodu a telo njegovo u kamen, i da usmrte svako zvere koje joj pređe put. Proročke zmije, koje ova šveštenica gaji, imaju istu strašnu moć nad pticama, mišima, i zečevima. Ankej znađaše isto tako da Nimfa srne da odgovara samo na njena pitanja, pa i to da kaže kratko i na najsmerniji način.

Nimfa otpusti larčeviće, koji se malo udaljiše i načetiše se redom na ivici jedne stene, čekajući da ih ona opet pozove. Oni behu tihi, prosti ljudi, plavih očiju i kratkih snažnih nogu. Umesto da se utopljavaju odećom, oni su svoja tela mazali sokom biljke mastike, koji je bio pomešan s veprovim salom. Svaki je o bedru nosio torbicu od kozje kože, punu kamenja što su ga talasi uglačali, a u ruci je držao praćku, i još jednu praćku omotanu oko glave, i treću koja mu je služila kao opasač. Očekivali su da će im Nimfa ubrzo narediti da smaknu stranca, i već su između sebe na prijateljski način raspravljali ko će prvi da se baci kamenom, a ko drugi, i da li da mu lepo dopuste da malo izmakne pa potom da krenu za njim u hitar lov niz planinu, ili pak da ga raznesu u komade kad im bude prilazio, svaki od njih nišaneći u neki drugi deo njegovog tela.

Gaj narandži, koji se sastojao od pedeset stabala, okružavao je stenovito svetište u kom je boravila jedna neobično velika zmija, koju su druge nimfe, pedeset Hesperida, svakodnevno hranile vrlo žitkim testom od ječmenog brašna i kozjeg mleka. Svetište je bilo posvećeno jed-

nom drevnom heroju, koji je na Majorku doneo narandžu iz neke nepoznate zemlje na dale-kim obalama Okeana. Njegovo je ime bilo zaboravljeno, i nazivali su ga samo – Dobročinitel-jem, zmija, budući postala od srži njegovog kičmenog stuba, i oživljena njegovom dušom, nazivana je istim imenom. Narandža je okrugao, mirisan plod, nepoznat drugde u prosvećenom svetu, i raste najpre zelen, sa oporom I hladnom korom, i slatkim, nakiselim mesom. Ona se na Majorki ne jede nesmotreno, već samo jedanput u godini, u vreme zimske ravnodnevnice, posle obrednog žvakanja eljde i drugog bilja što čisti; kad se tako pojede, narandža daje dug život. U drugim prilikama, okušati je makar malo prouzrokuje trenutnu smrt, toliko je ta voćka sveta; osim kad to odobri sama Nimfa Narandža.

Na ovim ostrvima, zahvaljujući dejstvu narandže, ljudi i žene žive dokle god hoće; uopšte uzev, tek onda kad vide da postaju teret za svoje prijatelje, zbog sporosti svojih pokreta ili dosadnih reci, oni se rese da umru. Tada, učtivosti radi, oni se ne opraštaju od svojih milih i dragih, niti se meškolje po pećini – jer svi oni žive u pećinama – već se tiho iskradu napolje i bace se strmoglav sa jedne stene, kao što je po volji Boginje, koja mrzi nepotrebnu žalost ili tugovanje, i koja nagrađuje ove samoubice osobitim i radosnim sahranama.

Nimfa Narandža bila je visoka i lepa. Na sebi je imala lepršavu suknju u obliku zvona, kao što žene na Kreti nose, od lana narandžasto obojenog vresom, ali bez gornje odeće, sem zele-nog jeleka koji se ne zakopčava spreda no otkriva lepotu njenih jedrih dojki. Opasač od bez-brojnih sitnih komadića zlata spojenih u obliku zmije sa očima od dragog kamenja, ogrlica od sasušenih zelenih narandži, i visoka kapa izvezena biserom i ukrašena na vrhu zlatnim kolu-tom Punoga Meseca, sačinjavali su znake njenog dostojanstva. Ona je izrodila četiri lepe devojčice, od kojih će je najmlađa jednog dana naslediti u njenome zvanju, kao što će i sama, budući najmlađa između svojih sestara, naslediti jednoga dana svoju majku, Vrhovnu Sveštenicu u pećini Zmaja. Ove četiri devojčice, još nedovoljno dorasle da bi bile nimfe, behu device-lovice, veste u gađanju iz praćke, i pratile su muškarce u lovu da bi im donosile sreću. Devica, Nimfa, i Majka, večno je kraljevstvo Trojstvo ostrva, i Boginja, koja se slavi tuna u svakome od ovih vidova, kao Mlad Mesec, Pun Mesec, Star Mesec, vrhovno je Božanstvo. Ona daruje plodnost onom drveću i bilju od kojih ljudski život zavisi. Zar nije dobro poznato da sve zelene tvari bujaju dok Mesec raste, i prestaju dok Mesec čili, a samo se ljuti buntovni ne povinuje mesečnim menama Lune? A ipak Sunce, njeno muško čedo, što se svake godine rađa i svake

PLOVIDBA ARGA

(OKO J225 G. P.N.E) OD JOLKA DO EJE, I ZATIM DO ARTEMIDINOG OSTRVA. TREĆA NEDELJA MARTA DO TREĆE NEDELJE JUNA.godine umire, pomaže joj svojim

toplim zračenjem. To je bio razlog zašto je jedino muško čedo rođeno od Nimfe Narandža, budući Sunce utelotvoreno, bilo žrtvovano Boginji, kao što običaj nalaže, i njegovi raskidani komadići potom pomešani sa semenom ječma, da bi žetva bila obilata.

Nimfa se iznenadila kad je čula da je pelazgijski jezik, kojim je Ankej govorio, veoma sličan jeziku ostrva. Premda joj je bilo po volji što može da mu postavlja pitanja bez nepri-jatne nužde da mlatara rukama ili da šara slike palicom po ilovači, bila je pomalo nespokojna u duši zbog pomisli da je on možda razgovarao sa Jarčevićima o stvarima o kojima je ona želela, kao što je to htela i njena majka, da oni ostanu u blaženom neznanju. Upitala ga je naj-pre: – Jesi li ti Krećanin?

On odgovori: – Ne, Sveta, ja sam Pelazg, sa ostrva Sama, u Egejskom moru, pa stoga tek srodnik Krećana. No moji gospodari su Grci.

– Ti si ružan mali gad.

– Oprosti mi, Sveta, odgovori on. – Moj je život bio tegoban. Kad ga ona upita zašto su ga ostavili na ostrvu Majorke, on reče da je izgnan sa Sama zato

što je bio tvrdoglavo privržen starodrevnim obredima Boginje – stanovnici Sama nedavno su uveli nove olimpijske obrede koji onespokojavaju njegovu pobožnu dušu – i da, zato što zna da se na Majorki Boginja slavi u prvobitnoj čistoti, zamolio je zapovednika broda da ga iskrca tuna na obali.

– Odista, primeti Nimfa. – Tvoja me priča podseća na jednog junaka po imenu Herakla, koji je pohodio naše ostrvo pre mnogo godina, kada je moja majka bila Nimfa ovoga gaja. Ne umem ti reći sve pojedinosti njegove priče, jer majka je to tajila u mome detinjstvu, ali ovoli-ko znam: Herakla je poslao u svet njegov gospodar Euristej, kralj Mikene (ma gde se nalazila ta Mikena), da izvrši izvestan broj naizgled nemogućih Radova, i sve to zbog – tako on reče – njegove uporne privrženosti starodrevnim obredima Boginje. Iskrcao se na ostrvo iz čuna, i sa čudesnom smelošću objavio je da je došao u ime Boginje da ubere kotaricu svetih narandži iz ovoga gaja. Bio je Lavović, što ga je činilo upadljivim na Majorki, gde nemamo Lavovsko bratstvo ni sestrinstvo, a isto tako bio je obdaren ogromnom snagom i čudesnim apetitom ka-ko za jelo i piće, tako i za ljubavno naslađivanje. On se svideo mojoj majci, i dragovoljno mu je dala narandže, a isto tako ukazala mu je čast sadružujući se s njim prilikom prolećne setve. Jesi li ikad čuo štogod o tome Heraklu?Jednom sam plovio s njim na brodu, ako misliš na Herakla iz Tirinta, odgovori Ankej. – To je bilo onda kad smo na slavnom Argu plovili ka

Sunčevim Stajama, i žao mi je što moram reći da je stari lupež začelo obmanuo tvoju majku. On nije imao prava da traži to voće u ime Boginje, kojoj je mrzak.Nimfa se nasmeja njego-vom žaru, i reče mu da je zadovoljna njegovim uverenjima; sada srne da podigne oči ka nje-nom licu i da srne da razgovara s njom nešto malo prisnije, ako mu je to po volji. No dobro je pazila da ga nikako ne stavi pod zaštitu Boginje. Upitala ga je kojem bratstvu pripada, a on odgovori da je Delfinović.

– Ali, reče Nimfa. – Upravo kad sam prvi put bila posvećena u nimfistvo i sadružila se s muškarcima, u otvorenoj brazdi njive posle setve, to je bilo s desetoricom Delfinovića. Moj prvi izabranik postao je Sunčani Zatočnik, ili Ratni Kralj, za sledeću godinu, kao što je to običaj ovde. Naši Delfinovići čine maleno starodrevno bratstvo, i ističu se muzičkom veštinom čak i više nego Tuljanovići.

– Delfin je ljupko osetljiv za muziku, saglasi se Ankej. Nimfa nastavi: – A kada pak rodih dete, ono ne bese devojčica, da se čuva, nego dečak; i

kad vreme dođe, natrag ono ode, raskidano u komade, u brazdu iz koje je niklo. Boginja dade, i Boginja opet oduže. Nikada otada nisam imala srca da se sadružim sa nekim Delfinovićem, držeći da je to društvo nesrećno za me. Nikada muško dete u našoj porodici ne srne da živi duže od doba druge setve.

Ankej se osmeli da upita: – Zar nikad nijedna nimfa ili sveštenica (jer sveštenice su tako moćne na ovom ostrvu) nije prokrijumčarila svoje muško dete i predala ga nekoj ženi da mu bude mati, a umesto njega odgojila dete te žene, tako da bi oba mogla živeti?

Ona odgovori strogo: – Takve prevare mogu se vršiti na tvome ostrvu, Ankeju, ali ne na našem. Nijedna žena ovde ne vara Trojnu Boginju.

Ankej reče: – Odista, Sveta, niko ne može prevariti Boginju. No on upita opet: – Nije li možda u vas običaj, ako neka kraljevska nimfa neobično zavoli svoje muško dete, da umesto njega žrtvuje tele ili jare, povivši ga u pelene i obuvši mu dečije sandale na pipke? Na mome ostrvu drži se da će Boginja zažmuriti, i da njive zato neće dati manje obilatu žetvu. Tek posle rdave godine, kad je žito kržljavo ili ugareno, muško se dete žrtvuje prilikom sledeće setve. No čak i tada, to je dete siromašnih roditelja, ne kraljevske loze.

Nimfa odgovori opet istim strogim glasom: – Ne na našem ostrvu. Nijedna žena ovde ne šali se s Trojnom Boginjom. To je razlog zašto živimo u blagostanju. Naše je ostrvo bezazle-nosti i spokoja.

Ankej potvrdi da je ovo daleko najljupkije od više stotina ostrva koje je na svojim putovan-jima pohodio, ne izuzimajući ni njegov rodni Sam, nazvani Cvetno Ostrvo.

Onda Nimfa reče: – Dokona sam, pa bih rado čula neku priču, ako nije dosadna. Kako to da su tvoji rođaci Krećani prestali da pohađaju ova ostrva, kao nekad što su činili za života moje prababe, uglađeno opšteći sa nama jezikom koji, iako nije naš, mogasmo lako da ra-zumemo? Ko su ti Grci, vaši gospodari, koji dolaze u istim brodovima kao i Krećani nekad, i sa istom robom za prodaju – vazama i maslinovim uljem i bojama i dragim kamenjem i plat-nom i tocilima za glačanje i tanano urađenim oruđem od tuča – ali imaju Ovna, ne Bika, na provi svojih brodova i govore nekim nerazumljivim jezikom, cenjkaju se na grub i svadljiv način, bestidno zijaju u žene, i kradu svaku sitnicu koja im padne pod ruku? Mi ne marimo da trgujemo sa njima, i često odlaze od nas praznih šaka a polomljenih zuba i ulubljenih tucanih kaciga od pogodaka od naših praćkaša.

Ankej objasni da se kopno, severno od Krete, nekada poznato kao Pelazgija, sada naziva Grčka, po imenu svojih novih gospodara. Ono je nastanjeno neobično izmešanim stanovništvom. Najstariji narod domorodni su Pelazgi, o kojima se govori da su postali od razbacanih zuba Zmije Orifona kada ju je Trojna Boginja iskidala na komadiće. Posle ovih došli su, najpre, krećanski naseljenici iz Knosa; zatim henećanski naseljenici iz Male Azije, pomešani sa Etiopljanima iz Egipta, čiji je bogati kralj Pelop dao svoje ime južnome delu zemlje, Peloponezu, i koji je podigao ogromne kamene zidove i bele mermerne grobnice u

obliku košnica ili afričkih koliba; i naposletku, Grci, jedan varvarski pastirski narod sa severa, s one strane reke Dunava, koji se u tri uzastopna upada spustio preko Tesalije, i konačno os-vojio sve pelopske utvrđene gradove. Ovi Grci zavladali su drsko i samovoljno drugim naro-dima. – I avaj, Sveta, reče Ankej, – naši gospodari slave Boga Oca kao svoje Vrhovno Božanstvo i potajno preziru Trojnu Boginju.

Nimfa se u čudu upitala da li nije pogrešno čula njegove reci. Ona reče: – Ko to može biti Bog Otac? Kako može ijedno pleme da obožava Oca? Šta su očevi drugo doli povremena oruđa kojim se žena koristi radi svog zadovoljstva, kao i zato da bi postala majka? Ona se nasmeja prezrivo, pa uzviknu: – Tako mi Dobročinitelja, ovo je najbesmislenija priča koju sam ikad čula. Očevi, gle, molim te! Valjda ti grčki očevi doje decu, i seju ječam, i veštački ubrzavaju sazrevanje smokava pomoću smokvinih osa, i donose zakone – ukratko, obavljaju sve dužnosti koje su svojstvene ženama? Udarila je nestrpljivo nogom o tle, i vrela krv potav-nila joj je lice.

Kad Jarčevići to opaziše, svaki nemo uze iz svoje torbice po kamičak i stavi ga u kožni ležaj praćke. No Ankej odgovori krotko i blago, oborivši opet oči ka zemlji. On reče da ima mnogo čudnih običaja na ovome svetu, i mnogih plemena koja izgledaju drugima maloumna. – Voleo bih, Sveta, da ti pokažem Mosineke, koji žive na obali Crnoga mora, reče on, – i nji-hove drvene zamkove i preterano ugojene tetovirane dečake, koje hrane pogačama od kestena. Oni su prvi susedi Amazonki koje su isto tako čudne kao što su i oni… Što se tiče Grka, oni umuju ovako: pošto žene zavise od muškaraca u pogledu svoga materinstva – jer vetar ne može da oplodi njihove utrobe kao što oplođava iberske kobile – to sledi da su muškarci važniji nego što su one.

– Ali to je luđačko umovanje, uzviknu Nimfa. – Mogao bi isto tako reći da je ovaj iver bo-rovine važniji nego što sam ja, zato što ga upotrebljavam da njime čačkam zube. Žena, ne muškarac, je uvek glavno lice: ona je lice koje obavlja radnju, a on je uvek alatka. Ona izdaje zapovesti, on se povinuje. Zar žena ne bira muškarca, i savlađuje ga miljem svoga mirisnog prisustva, i naređuje mu da legne poleđuške u brazdu, i tu, jašući na njemu, kao na divljem konju ukroćenom njenom voljom, naslađuje se njime i, kad je gotova, ostavlja ga da leži kao mrtvac? Zar žena ne vlada u pećini, a akoli joj se ma koji od njenih ljubavnika ne svidi zbog njegove grubosti ili lenosti, tri puta ga uzastopno upozori da kupi sve svoje i da se seli u stan svoga bratstva?

– Kod Grka, reče Ankej tihim, užurbanim glasom, – običaj je upravo suprotan. Svaki muškarac bira ženu koju želi da načini majkom svoga deteta (kako ga on naziva) i savlađuje je snagom svoje žudnje a onda joj naređuje da legne na leđa gde god je njemu to najpodesnije, pa onda, povrh nje, naslađuje se njome. U kući je on gospodar, a ako ga žena naljuti svojim zvocanjem ili nedoličnim vladanjem, on je udari rukom; akoli je to ne nauči da se popravi, on je otpremi očevoj kući sa svim stvarima što ih je donela, a njenu decu daje ropkinji da ih od-gaja. Ne, Sveta, zaklinjem te Boginjom, ne srdi se! Ja sam Pelazg; ja mrzim Grke i njihove običaje, a odgovarajući na ova pitanja, samo se poslušno pokoravam tvojim naredbama.

Nimfa se zadovoljila time što je kazala da su Grci začelo najbezbožniji i najogavniji rarod na svetu, gori nego afrički majmuni – ako se odista Ankej njoj ne ruga. Opet ga je upitala o sejanju ječma i sazrevanju smokava: kako tim Grcima polazi za rukom da dođu do hleba ili smokava bez posredovanja Boginje?

On odgovori: – Sveta, kad su Grci prvom došli u Pelazgiju, oni su bili narod pastira, i živeli su samo od pečenog mesa, sira, mleka, meda, i divlje zeleni. Stoga nisu ništa znali o obredu sejanja ječma niti o gajenju ma kakvog voća.

Ona upita, upadajući mu u reč: – Ti ludi Grci, dakle, došli su sa Severa bez svojih žena, kao što katkad trutovi, leni očevi medu pčelama, čine ispad iz košnice i obrazuju naseobinu nezavisnu od Matice, pa jedu nečistoću umesto meda?

– Ne, reče Ankej, – oni su doveli sobom svoje žene; no te žene behu navikle na život koji tebi mora izgledati naopak i nepristojan. One su čuvale stoku, i muškarci su ih kupovali i pro-davali kao da su i one same stoka.

– Odbijam da verujem da su muškarci ikada mogli da kupuju i prodaju žene, uzviknu Nim-fa. – Ti si očevidno bio pogrešno obavešten o tome. No jesu li ti prljavi Grci još dugo živeli tim načinom života, kad su se jednom naselili u Pelazgiji?

Ankej odgovori: – Prva dva plemena zavojevača, lonjani i Eoljani, koji behu naoružani tu-canim oružjem, ubrzo padoše pod vlast Boginje kad ona pristade da njihove muške bogove usvoji kao svoje sinove. Oni se odrekoše mnogih svojih varvarskih običaja. A kad ubrzo po-tom okusiše hleb Voji su Pelazgi pekli, i kad videše da mu je ukus prijatan i kakvoća sveta, jedan od njih, po imenu Triptolem, izmoli od Boginje dozvolu da sam poseje ječam, jer bese uveren da muškarci to mogu da urade bezmalo isto tako valjano kao i žene. On reče da želi, ako je mogućno, da uštedi ženama nepotreban trud i brigu; i Boginja se milostivo saglasi.

Nimfa se tome toliko smejala da su planinski bokovi odjekivali, a larčevići su smehom od-govarali na njen smeh, valjajući se od razdraganosti, iako nisu imali ni najmanje predstave o tome zašto se ona smeje. Ona reče Ankeju: – Divnu je letinu odista taj Triptolem morao da požnje – samo bulku, buniku, i čkalj!

Ankej je bio dovoljno mudar da joj ne protivreči. On uze da joj pripoveda o trećem pleme-nu grčkom, o železno-oružanim Ahajcima, o njihovom drskom ophođenju prema Boginji, i tome kako su uspostavili Božansku Porodicu Olimpa; no on primeti da ga ona ne sluša, pa se mahnu. Ona upita podrugljivo: – Dela sad, Ankeju, reci mi, kako Grci označuju plemena? Ti mi začelo nećeš reći da oni imaju muška plemena umesto ženskih, i da naraštaje označuju imenima očeva a ne matera?

Ankej polako klimnu glavom, kao da je lukavošću Nimfinog unakrsnog ispitivanja prisil-jen da prizna takvu besmislicu. – Da, reče on, – od dolaska železno-naoružanih Ahajaca, što se dogodilo pre mnogo godina, muška plemena su potisnula ženska plemena u većini krajeva Grčke. Eonjani i Eoljani već su bili uveli velike novine; dolazak Ahajaca sve je okrenuo tumbe. Eonjani i Eoljani tada su bili naučili da označuju poreklo po majci; ali Ahajci uzimaju u obzir samo očinstvo u određivanju rodoslova, i odskora su većinu Eoljana i neke lonjane pridobili za svoje gledište.

Nimfa uzviknu: – Ne, ne, to je očevidna besmislica. Iako je jasno i neosporno, na primer, da je mala Kora moja kći, ukoliko ju je primalja izvukla iz moga tela, kako se može pouzdano znati ko je njen otac? Jer začeće ne dolazi neophodno od prvog muškarca kojega uživam pri-likom naših svetih orgija. Ono može doći od prvog a može i od devetog.

– Grci se trude da tu neizvesnost otklone, reče Ankej, – na taj način što svaki čovek izabere sebi takozvanu suprugu – ženu kojoj je zabranjeno da se sadružuje ma s kojim drugim muškarcem. Otuda, ako ona začne, njegovo je očinstvo neosporno.

Nimfa se ozbiljno zagleda u Ankejevo lice, pa reče: – Ti imaš odgovor za sve. Ali ne očekuj da ću ti verovati da se ženama može tako vladati, tako motriti na njih i stražariti nad njima, da bi ih sprečili da se nauživaju ma kojeg muškarca koji im se svidi? Recimo da neka mlada žena postane supruga starog, ružnog, ili grdnog čoveka kakav si ti? Kako bi ona ikad mogla pristati da se sadruži s njim?

Ankej, susrevši njen pogled, odgovori: – Grci veruju da mogu da imaju takav nadzor nad svojim ženama. No, priznajem ti, često se događa da ga nemaju, i žena se u potaji sadružuje s muškarcem čija ona nije supruga. Tada je muž ljubomoran, i pokušava da ubije oboje, i ženu i njenog ljubavnika, a ako su oba muškarca kraljevi, njihovi narodi zarate i nastaje veliko krvoproliće.

– To mogu da zamislim, reče Nimfa. – Ne bi trebalo da lažu, na prvom mestu, ni docnije da se obavezuju više nego što mogu da izvrše, i tako da daju povoda svojoj ljubomori. Često

sam opazila da su muškarci glupo ljubomorni: odista, posle nepoštenja i brbljivosti, to je kan-da njihova glavna crta. No reci mi, šta se dogodilo s Krećanima?

– Njih je savladao Grk Tezej, uz pomoć nekog Dedala, slavnog rukotvorca i izumitelja. – Šta je on izumeo? upita Nimfa. – Između ostalih stvari, odgovori Ankej, – načinio je tucane bikove koji su veštački rikali

kad bi se vatra užegla pod njihovim trbusima; isto tako, žive drvene kipove Boginje, čiji su se užlebljeni udovi mogli micati u svakom pravcu, tako da je to izgledalo divno čudo – i, što je još čudnije, oči su se otvarale i zatvarale pomoću potezanja jedne skrivene uzice.

– Je li taj Dedal još živ? upita Nimfa. – Volela bih da se s njim upoznam. – Avaj, nije, odgovori Ankej. – Sve se ovo događalo davno pre moga veka. Ona ga salete: – No možeš li mi reći kako su udovi kipova bili užlebljeni da su se mogli

micati u svakom pravcu? – Bez sumnje su se pomicali pomoću naročitih ležaja, reče on, stisnuvši desnu pesnicu i

pomičući je u šupljini savijene leve šake, tako da je ona odmah shvatila smisao. – Jer Dedal je izumeo kuglični ležaj. U svakom slučaju, pomoću jednog Dedalovog pronalaska uništena je mornarica Krećana, pa zato oni više ne pohode tvoje ostrvo, već samo Grci i poneki slučajni Pelazg, Tračanin, i Frižanin.

– Čula sam od majke moje majke, reče Nimfa, – da iako su Krećani slavili Boginju bezma-lo sa istom pobožnošću kao i mi, oni su se razlikovali od nas u mnogim verskim pojedinosti-ma. Na primer, Vrhovna Sveštenica nije birala Sunčanog Zatočenika samo za jednu godinu. Čovek kojega bi ona izabrala vladao je ponekad devet pa i više godina, odbijajući da odstupi sa svoga položaja, pod izgovorom da iskustvo donosi mudrost. Njega su zvali Minojevim Sveštenikom, ili Bikovim Kraljem. Jer bratstvo Bika postalo je vrhovno na ostrvu; Jelenići i Konjovići, i Ovnovići, i njima slični nikad se nisu usudili da se bore za ratnokraljevanje, a Vrhovna Sveštenica sadružavala se samo sa Bikovićima. Moja majka i ja delimo ovde naše milošte podjednako na sva bratstva. Nije mudro dozvoliti nijednom bratstvu da obezbedi prevlast, niti dopustiti ijednom kralju da vlada duže od dve-tri godine najviše: muškarci su veoma sposobni da postanu drski ako se ne drže na mestu koje im pripada, i uobražavaju da su malne ravni ženama. Svojom drskošću oni upropašćuju sebe, i povrh toga stvaraju ženama neprijatnosti.

Govoreći još uvek, potajno je dala znak Jarčevićima da povedu Ankeja i uklone ga od nje-nih očiju, a potom da ga kao divljač love praćkama do umorstva. Jer ona je bila odlučila da čovek koji ume da pripoveda takve onespokojavajuće i nepristojne priče ne sme ostati živ na ostrvu, čak ni kratko vreme, sad kad joj je kazao šta je želela da sazna o kretanju drvenih ki-pova. Strahovala je od zla koje bi mogao počiniti remećenjem duhova muškaraca. Sem toga, on je bio gurav, ćelav, i ružan starac, izgnanik, i Delfinović, i nikakvu sreću ne bi doneo gaju.

Jarčevići, u znak poštovanja, padoše ničice pred Nimfom Narandža, a onda, ustavši, rados-no poslušaše njenu zapovest. Hajka nije dugo trajala.

Glava I SUŠENJE JEČMA

Kad prvi talas grčkih zavojevača, jonsko pleme, spuštajući se iz gornjih oblasti Dunava kroz Istru i Iliriju, stiže najzad u Tesaliju, svi domoroci, kao: Satiri, Lapiti, Etici, Flegijani i Kentauri, povukoše se u tvrđave svojih planina. Zavojevači, koji behu veoma mnogobrojni, donesoše sobom svoje vlastite bogove i svetinje. Kentauri, prvobitni stanovnici gore Peliona, gledahu ih kako sporo promiču sa svojim stadima i dželepima i odlaze u ravnu Pagasu, daleko dole na zapad, gde se zadržaše nekoliko dana; a onda, omamljeni glasovima o još bogatijoj paši na jugu, lonjani nastaviše svoje putovanje ka tvrđavi Ftiji, i izgubiše se iz vida. U Jolku, u blizini podnožja Peliona, stajaše drevno saborište nimfa Riba čija Vrhovna Sveštenica propi-suje svete zakone za ćelu Ftijotidu. One ne utekoše ispred Jonjana, već načiniše na njih gor-gonska lica, plazeći jezike i šišteći; lonjani mudro pređoše u Beotiju.

Jonjani naiđoše na gostoljubiv narod u Pelazgiji, kako se Grčka tada nazivala; to behu do-morodni Pelazgi izmešani sa henećanskim, krećanskim i misirskim doseljenicima, a svi slavl-jahu Trojnu Boginju pod ovim ili pod onim imenom. Poslanici, upućeni iz Mikene, Arga, Ti-rinta, i drugih gradova u časno svetište Boginje u Olimpiji, behu poučeni od nje da s dobrodošlicom dočekaju Jonjane, ali pod strogom pogodbom da oni moraju poštovati verske običaje koji preovlađuju na njenom području. Uljudno ponašanje i čvrsto držanje poslanika kao i ogromni zidovi gradova koji su ih uputili, ostavili su snažan utisak nalonjane. Neradi da se vrate u Tesaliju, a bez nade u uspešno vojevanje, oni promućurno dozvoliše svojim bogo-vima da se priklone Boginji i postanu njeni usvojeni sinovi. Prvi jonski knez koji se revno priklonio zvao se Minija, koga je Božica otada obasipala miloštama mimo sve ostale; njegov otac, Hris, osnovao je naseobinu Eeju, na istoimenom ostrvu preko puta Pule, na severnoj strani Jadranskog mora. Kad je Minija umro, Božica mu je podarila naziv heroja i zapovedila da pedeset nimfi čuvaju njegovo veliko belo svetište u beotskom gradu Orhomenu, pored je-zera Kopaida, i da sude o svetim stvarima i čitavom tom kraju. Nimfe se nisu udavale, no uzimale su ljubavnike u praznične dane, na pelazgijski način. Kekrop Misirac već je bio do-neo ustanovu braka u Atiku, i Boginja je praštala tu novinu samo ukoliko oni koji je upražnjavaju ne bi vređali nju i njen pelazgijski narod; Jonjani su isto tako sklapali brakove, ali uviđajući da najčestitiji domoroci smatraju taj običaj nepristojnim, većinom su prestajali s tim od stida.

Ubrzo je usledila druga grčka najezda, ovoga puta eoljanskog plemena, koje je bilo krepkije od Jonjana, a došlo je preko Trakije. Oni su prošli Jolk, kao i fonjani, ali su zauzeli beotski grad Orhomen, koji su zatekli nečuvan za vreme svetkovine. Njihovi knezovi, pridobivši nimfe Minijinog svetišta da ih uzmu za muževe, stekoše pravo da budu vojni čuvari zemlje; i stoga se otada nazvaše Minijcima. Oni postaše aristokracija toga dela istočne Grčke, no ne behu kadri da prodru u Atiku ili Peloponez, jer utvrđeni grad Kadmova Teba prečaše im put. Eol, njihov veliki predak, isto je tako dobio naziv heroja, a iz trakinske pećine, ili puko-tine u zemlji, u kojoj su njegove kosti sahranjene, ljubazno šalje zmijaste vetrove na molbu posetilaca. Ovu vlast nad vetrovima prenela je na nj Trojna Boginja.

Kad je Tezej, Kralj jonske Atine, u potaji izgradio mornaricu i plenio Knos na Kreti, Mi-nijci su se isto tako otisnuli na more. Oni su opremili stotinu ili više brodova, koje su privukli blizu Aulide na zaštićenim žalovima Eubejskog zaliva. Tezej, radije nego da se upusti u po-morski rat, sklopio je s njima ugovor na kojem dve države sporazumno dele trgovačku plo-

vidbu otetu od Krećana i zajednički preduzimaju gonjenje gusara. Atinjani su trgovali sa lu-gom i Istokom, – sa gradovima u Misiru, Africi, Fenikiji, i Maloj Aziji, kao i Frigijskom Tro-jom, prvom tržnicom dalekog Istoka; Minijci su trgovali sa Tesalijom i Trakijom na Severu, i sa Sicilijom, Krfom, Italijom i Galijom na Zapadu. Radi svoje zapadne trgovine, Minijci su držali jedan deo svoje mornarice u Peščanom Pilu, jednom svom posedu na zapadnoj strani Peloponeza, i na taj način izbegavali su tešku plovidbu oko Rta Malea. Eolovi vetrovi, koje su nimfe njegovog svetišta vesto sabijale u svinjske bešike, bili su od velike pomoći zapovedni-cima minijskih brodova.

Minijci su postali bogati, i isprva ništa ih nije remetilo u uživanju svoga kraljevstva, uglav-nom zato što su se najvećma trudili da ugode Boginji. Svog Nebeskog Boga, Diosa, koga su slavili na gori Lafistiji u obliku ovna, javno su priznavali kao sina Majke Boginje. Ona mu je stoga dala drugo ime, Zagrej ili Zevs, po detetu koje, govorilo se, ona rađa svake godine, kao dokaz svoje plodnosti, u Diktejskoj pećini na Kreti, no koje se svake godine žrtvuje za dobro zemlje. Ovo prinošenje žrtve sada je bilo obustavljeno, a Zevs je uživao povlastice odraslog božanstva. Premda je on u nekim stvarima ima prvenstvo nad Nimfom Boginjom i Devicom Boginjom, njenim kćerima, Majka Boginja ostala je vrhovno Božanstvo.

Sledeći događaj u povesti Minijaca, koji se tiče ove priče o Argonautima, bio je taj što su oni proširili svoje kraljevstvo do Pagaskog zaliva, i na sever sve do Larise u Tesaliji. Jedan gordi minijski kralj, Atamant po imenu, pozvao je Inonu, Vrhovnu Sveštenicu saborišta u Jolku, da se svečano venča s njim, a njene nimfe da se istovremeno venčaju s njegovim kne-zovima. Inona nije mogla lako da odbije Atamanta, čoveka visokog, lepe žute kose, jer on bese doneo velike darove za nju i za druge žene, a sem toga Minijci behu brojniji i bolje naoružani negoli njen narod iz Ftijotide. No ako bi pristala na taj brak, to bi značilo povrediti prava Kentaura iz Peliona; Kentauri iz bratstva Konja uvek su bili izabrani ljubavnici nimfa Riba iz Jolka, upravo onako kao što je kentaursko saborište nimfa Vijoglava, koje su čuvale svetište heroja Iksiona uzimalo ljubavnike samo iz bratstva Leoparda Magnešana. Inona je zatražila savet od Boginje, i upitala je da li ona i njene nimfe treba da umore svoje muževe u svadbenoj noći, kao što su to davno pre u sličnoj prilici učinile Danaide iz Arga, ili da unište sebe skokom u more, kao što su učinile Palantide iz Atine. Ili pak, kakve su druge Boginjine naredbe? Boginja je odgovorila u jednom snu: – Sipaj nerazblaženo vino Konjovićima, a osta-lo ostavi mojoj domišljatosti.

Venčanje je bilo obavljeno sa velikim slavljem, i, kako je Inona to htela. Konjovići behu pozvani iz svojih planinskih pećina da se pridruže svetkovini. Kad oni dođoše, prisluživahu ih punim peharima lemnjanskog vina. Kentauri slave jednog tesalijskog heroja, po imenu Saba-cija, kao pronalazača ječmenog piva, svoga obrednog pića, koje isprva prouzrokuje veliku veselost a potom obara vernike u dubok san. Oni su sada smatrali da je ovo, njima nepoznato piće, vino, neka vrsta piva, budući da je bilo bledo zlatne boje, premda reskijeg ukusa negoli pivo, i nije ga trebalo piti kroz slamku, kao što se pije pivo, pošto na njemu ne pliva gusta kaša od slada. Bezbrižno su napijali zdravice, kličući, – Jo Sabacije, Jo, Jo!, a godio im je slatki ukus, i tražili su još. Ali umesto da ih uspava, vino ih je ubrzo zagrejalo pa su se stali propinjati, kolutajući očima i njišteći od požude. Nimfa Riba osetiše bol sažaljenja, i ostavivši naglo trezne Minijce, koji su mešali vino sa četiri dela vode, odjuriše u šume i tu polegaše sa zaljubljenim Kentaurima.

Ovo ćudljivo ponašanje rasrdilo je minijske muževe, koji potekoše za svojim ženama i ubiše desetinu Kentaura svojim tucanim mačevima. Sutradan Atamant pođe da napadne Ken-taure u njihovoj planinskoj tvrđavi. Oni mu se odupreše kako su najbolje mogli, boreći se kopljima od borovine i obrušavajući krupno kamenje niz planinu; ali on ih nadvlada i potisnu na sever. Da bi ih lišio hrabrosti da se opet vrate, uklonio je iz njenog svetišta kobiloglavi lik Bele Boginje, i, odnevši ga dole u Jolk u Saborište Riba, prkosno je posvetio svetište na Pe-lionu Zevsu Ovnu, ili Daždodavaocu Zevsu. Za neko vreme slomio je duh Kentaura; ali In-

ona, preko jedne od svojih nimfa, potajno je prenela kobiloglavi lik u jednu pećinu u šumovitoj dolji na po puta do Gore Ose, gde su se Kentauri ponovo skupili i molili Boginji da im pomogne da se osvete.

Kralj Atamant nije znao da je Inona vratila lik Kentaurima; inače on bi se njoj obratio i sa više drskosti nego što je to učinio.

– Ženo, kazao je, – tvoje kljusaste ljubavnike prognao sam iz Gore Peliona, zato što su oskrnavili našu svadbenu noć. Ako se ijedan od njih, tražeći Boginjin lik, usudi da siđe opet u livade lolka, biće uništen bez milosti. Gora Peliona sada je postala prebivalište našeg eolskog Boga, Zavsa; ona je dostojnija njega nego što je gora Lafistija, koja je, kad se uporedi, nez-natne visine.

– Pripazi se šta govoriš, mužu, odgovori Inona, – ako te već moram zvati mužem. Kako će Boginja primiti to što si je svukao dole sa Peliona? I kako misliš da će ječam rasti, ako Konjovići ne budu prisutni prilikom svetkovine setve, da se sadruže sa mnom i mojim Riba ženama pred očima Bele Boginje?

Atamant se nasmeja i odgovori: – Boginja neće zavideti svome sinu zato što je on na Pe-lionu. A sad, kad svaka tvoja žena ima muža među mojim ljudima, a ti imaš mene, šta bi još htela? Mi smo svi visoki, snažni ljudi, neuporedivo bolji u svakom pogledu od onih ludih golaća Kentaura; i biće nam drago da vas obležemo po njivama u vreme svetkovine setve, ako vas želja obično obuzima u to vreme.

Inona upita: – Zar si takva neznalica da veruješ da će nam naša Boginja dozvoliti da pri-mamo u zagrljaje vaše Ovnoviće u jednoj takvoj svetoj prilici? Ona nikad neće blagosloviti ječam ako to učinimo. Ne, ne! Mi pristajemo da budemo vaše žene u toku većeg dela godine, ali ako hoćemo da nam usevi napreduju, moraju nas obležati ne samo Kentauri u doba setve, već i Jarčevići Satira koji nas pohode u vreme svečanosti kaprifikacije, kad ubrzavamo sazre-vanje smokava pomoću uboda smokvinih osa; a i ljubavnici iz drugih bratstava u sličnim pri-likama kada mi to s vremena na vreme naredi Boginja.

Atamant odgovori: – Zar si ti takva neznalica da veruješ da će ijedan pametan Grk dozvoli-ti svojoj ženi da uživa u zagrljaju drugoga muškarca, pa bilo to u doba svečanosti setve ili ma u kojoj drugoj prilici? Ti brbljaš besmislice. Smokve sazrevaju same od sebe, bez veštačke pomoći sa strane, kao što se to može videti u zapuštenim voćnjacima u kojima svečanost nije obavljena. I zašto bi nama Minijcima bile potrebne žene, čak i za setvu našega ječma? Heroj Triptolem je pokazao da muškarci mogu da poseju ječam isto tako valjano kao što to mogu i žene.

On je to učinio uz milostivu dozvolu Boginje, reče Inona, – čije svetlilo, Mesec, daje snagu svem semenju da klija i svim plodovima da zru.

– Nije bilo potrebno tražiti njenu dozvolu, reče Atamant, – Boginja nema istinske vlasti nad žitom ili plodovima ma kakve vrste. Potrebno je samo, dok snaga sunca malaksava, da se zrna ječma pažljivo poseju u brazde dobro izorane njive, a potom da se zemlja izgrabulja, i onda da je kiša blagovremeno zalije. Zevs će pustiti kišu kada ga zamolim, a novorođeno Sunce dobrodušno će pomoći klasju da sazri. Luna je hladna i mrtva: u njoj uopšte nema stvaralačke snage.

– A šta je sa svetom rosom? upita Inona. – I ona je valjda Sunčev dar? – Svakako nije Lunin dar, odgovori on; – ona često ne izlazi pre nego što je trava puna

rose. – Čudim se, reče Inona, – da se usuđuješ da govoriš tako o Boginji; i čudim se isto tako što

si, i ne pitajući mene, uklonio njen pošte dostojan beli lik iz svoga svetišta i zamenio ga likom njenog usvojenog sina. Strašna te sudbina čeka, Atamante, ako ne popraviš stvari pre nego što prođe još jedan dan i ne prikloniš se Boginji kao pokajnik. Ako je Triptolemova setva bila nagrađena dobrom žetvom, budi uveren da je to bilo zato što je on svojom poniznošću najpre zadobio Boginjinu milost, kao i zato što prilikom setve nije prenebregao nijednu uobičajenu

ljubavnu svetkovinu. Osem toga, nije istina da u zapuštenim voćnjacima smokve sazrevaju bez kaprifikacije. Postoji potpun popis smokvinih stabala u ovoj zemlji, i svako stablo čuva po neka moja nimfa, ma koliko udaljeno ili pusto bilo mesto na kojem ono raste.

– Nisam navikao da mnome vladaju žene, srdito odgovori Atamant. – Moja beotska žena, Nefela, koja me dvori u Orhomenu, naučila je iz iskustva da se kloni moje zlovolje, i da gleda svoja posla, a mene da ostavi na miru da radim svoja. Ja bih odista bio budala kad bih otišao u svetište u kojem si ti Vrhovna Sveštenica, i molio tebe (od svih žena) da posreduješ kod Bo-ginje da mi oprosti.

Inona se pretvarala da je zastrašena Atamantovom muškom grubošću. Milujući ga po glavi i gladeći mu bradu, ona reče:

– Oprosti mi, mužu, što sam ti ispovedila moje verske sumnje. Biću ti poslušna u svemu. Ali obećaj mi ovo: da će tvoji ljudi sami posejati ječam, kao što je to učinio Triptolem, bez pomoći mojih žena. Mi se sve plašimo gneva naše Boginje ako posejemo ječam bez uobičajenih plodonosnih obreda, pri kojima nama izgleda da je ljubavno sadruženje s Kentau-rima tako neophodno.

Tako je ona smirila Atamanta. On je nedovoljno poštovao Boginju i više se uzdao u Zevsa, koji je pod svojim pređašnjim imenom Dios bio glavno božanstvo njegovog plemena kad je prvom došlo u Tesaliju. U novo osvećeno svetište Daždodavaoca Zevsa na Pelionu on je pre-neo jedan naročito sveti predmet sa gore Lafistije. To je bio lik Ovna Boga, izvajan od jednog hrastovog korena preko kojega je bilo prebačeno veliko ovnujsko runo obojeno morskim pur-purom da odgovara onim kišnim oblicima koje ono može čarobno da dočara čak i usred leta. Zato što se kaže – kiša je zlato, a i zato što su runa ovaca na Idi, gde su, vele, Zevsa odgojili pastiri, obojena zlatnim cvetnim prahom, oko ivice runa bio je opšiven dragocen porub od tanko izvučene zlatne žice ukovrdžane u uvojke kao vuna; otuda je dobilo ime Zlatno Runo. Ogromni, vitorogi zlatni rogovi bili su pričvršćeni u zaglavlju Runa, koje je bilo prevučeno preko drvenog trupca lika. Bilo je divota pogledati to Zlatno Runo, i ono je uvek donosilo kišu kad god bi Bogu bila prinesena propisana žrtva. Sveštenici su tvrdili da Zevs uznosi k sebi lik u takvim prilikama: on se uzdiže, govorili su, u dimu žrtve kroz badžu na krovu svetišta, i odmah se ponovo spušta, mokar od prvih kapljica kiše.

U Jolku je žetva bila završena, i bližilo se vreme jesenje setve. Inona je očekivala znak od Bele Boginje, koja joj se opet ubrzo : javila u snu i kazala: – Inona, dobro si postupila, no i bolje ćeš postupiti. Uzmi sve ječmeno seme iz vrčeva u mojoj svetoj odaji, gde je ono sklon-jeno, i potajno ga razdeli ženama u Ftijotidi. Naredi im da ga sasuše pred svojim domaćim ognjištima, i to svaka dve ili tri pune žetvene merice, ali ni za živu glavu, pod pretnjom moje najstrašnije kazne, da ne kažu nijednom muškarcu šta su učinile.

Inona zadrhta u snu, i upita: – Majko, zar možeš to da tražiš od mene? Zar oganj neće uništiti život u svetom semenu?

Boginja odgovori: – Učini to, ipak. U isto vreme, zatruj pečurkom i kukutom pojila minijs-kih ovaca. Moj sin Zevs oteo mi je moj dom na Pelionu, i kazniču ga zato pomorom njegovih ovaca.

Inona je verno poslušala Boginju, premda ne bez izvesne zebnje u srcu. Žene su izvršile postavljene zadatke, i to rado, jer su mrzele svoje miniske osvajače. Minijci nisu ni slutili, kad su im ovce uginule, da su ih to ove žene otrovale, ali su između sebe roptali protiv Atamanta. A zato što im je zakon zabranjivao da jedu meso ma koje životinje koja je uginula drukčije sem obrednim klanjem, bili su prisiljeni da jedu više hleba no što je to njihov običaj, i divljač kakvu god bi ulovili u šumama; no oni ne behu osobito vični lovu.

Inona reče Atamantu: – Nadam se, mužu, da če ti setva biti srečna. Evo ječmenog semena, sklonjenog u ovim vrčevima. Pogledaj i pomiriši kako je divno osušeno; plesnivo seme, poz-nato ti je možda, ne daje obilnu žetvu.

Mesec je bio počeo da se jede; no Minijci, na čelu sa Atamantom, posejaše seme u brazde izorane zemlje. Učinili su to bez svetkovine i molitve, a Inona i nimfe gledale su ih iz daljine i tiho se smejale. Dogodilo se da je godina bila neobično suha, i kad se ječam nije zazelenio nad tlom u očekivano vreme, Atamant i nekoliko pratilaca popeše se na planinu, i prizvaše Daždodavaoca Zevsa. To učiniše pomoću čegrtaljki za kišu i bikova-rikača, i uz prinošenje na žrtvu jednog crnog ovna, čije svete butnjače, sa naslagama loja, sagoreše, a ostatak veselo pojedoše do poslednjeg komadića.

Iste večeri spusti se prijatan pljusak. – Ovo će isterati ječam, Inona, ni brige te za to, reče Atamant svojoj ženi.

Prošlo je deset dana a na njivama još ne bese ni traga od zelenila. Inona reče Atamantu: – Pljusak koji je Zevs poslao bio je nedovoljan. Nije dovoljno natopio zemlju. Bojim se, bacili ste seme isuviše duboko. Moraćeš opet da prizoveš Zevsa; i zašto ne pošalješ ljude u tračko svetište tvoga pretka Eola da zatraže dašak kišnog severoistočnog vetra?

Zabrinuti Atamant opet se pope na Pelion. Ovoga puta pokušao je da umilostivi Boga prinošenju na žrtvu pedeset belih ovnova i jednog crnog, sagorevši ih u pepeo na lomačama od borovine, a sam ne okusivši ni zalogaja, da bi pokazao poniznost svoga srca; vitlao je bikomrikačem i čegrtao zrnevljem u tikvi da su ga ruke zabolele. Zevs je te noći grmeo i se-vao, i tolika se kiša sručila da se Atamant i njegovi ljudi umalo ne utopiše u poplavi pri po-vratku u Jolk. Potok Anauras naglo je nabujao i odneo brvno preko kojega im je valjalo preći, pa su tako morali da čekaju dok bujica prođe, i tek su se potom mogli vratiti u grad.

Ni posle nedelju dana, iako su po njivama bile polegle travuljine koje je kiša nanela, nije se pokazala ni jedna jedina vlat ječma. Inona reče Atamantu: – Pošto si me uverio da izostavl-janje plodonosnih obreda, o kojima sam ti govorila, nije moglo prouzrokovati propast useva, moram da zaključim da je Zevs poslao pogrešnu vrstu kiše. Ako se ječam ne pokaže do sledećeg mladog meseca, neki od nas moraće da skapaju od gladi. Isuviše je dockan da bi se obavila nova setva, većina tvojih stada uginula su, a tvoji ljudi pohlepno su provaljivali u naše ambare. Što se riba tiče, one su napustile ovaj zaliv posle dolaska tvojih Minijaca, kao što se i moglo očekivati: one smatraju da je ovo Saborište obesvećeno.

Inona je nagovorila svoje nimfe, koje su tobož najvećma poštovale svoje muževe, da ih sa-da podbodu da zahtevaju od Atamanta da prinese treću i konačnu žrtvu. Svi Minijci su vero-vali da ako Zevs neće da pošalje kišu kad mu je prinesen jedan ovan, pa ni kad je pedeset pri-neseno, to je znak da on pohlepno zahteva nešto još veće – žrtvovanje rođene dece Sveštenika Ovna. Muževi su se saglasili sa ženama da se sada mora prineti ova žrtva, i jednog dana došli su u gomili Atamantu dok je stajao sumorno zabadajući palicu u neplodnu zemlju jedne njive. Najstariji između njih reče: – Atamante, mi tebe žalimo, ali pozivamo te da bez kolebanja izvršiš svoju dužnost. Prinesi na žrtvu Ocu Zevsu svoga sina Friksa i svoju kćer Helu, i božanska kiša, koja tada mora pasti, oživiće ječmeno seme i spašće naše živote.

Isprva Atamant ne hte ni da ih čuje. Kad mu zapretiše nasiljem, on pristade da žrtvuje decu samo tako ako to naredi Proročište u Delfima; Delfi tada behu za Grke glavni viši sud za svete stvari. Proročištem je upravljala jedna sveštenica Bele Boginje; prvobitno nju je nadahnuo jedan sveti piton, duh heroja Dionisa, koji je uživao najprisnije poverenje Boginjino i čija su pupčana vrpca i vilica ležali izloženi na jednom stolu u njegovom svetištu iza kopljane ograde. No priča se da je ovaj piton, kad su se Grci prvom spustili iz Tesalije, primetio nešto nipodaštavajuće o njihovom novom Bogu, Apolonu Strelcu. Apolon, ranije Miš demon sa ostrva Dela, moćan da širi i stišava kugu, bio je smatran kao Bog od strane henećanskih nasel-jenika Tempa u Tesaliji, gde je Eoljane spasao kuge. Kad su strelci Apolonovi čuli da je Dio-nis osporio božanstvo njihovog Boga i kazao, – Ja ću progutati tog malog miša, iz svoje dolje u Tempu krenuli su besno na Delfi, provalili Dionisovu ogradu, i triput zakucali na vrata okrugle bele grobnice. Napolje je jurnuo rasrđeni Piton, a strelci ga probodoše svojim strela-ma. Onda na vatri od svetih kopalja sagoreše Dionisovu pupčanu vrpcu i vilicu, i utekoše na-

trag u Tempe. Da okaje svoj zločin, Apolon je pristao, iako nerado, da postane kletvenik Bele Boginje, i, ušavši u praznu grobnicu u Delfima, da vrši posao koji je ranije obavljao Dionis; i on je osnovao Pitiske Igre u spomen pitona. Stoga sveštenica nije više odgonetala prošlost ili budućnost prema zmijinom sadržajnom uvijanju, premda je još uvek nosila naziv Pitonka. Umesto toga, žvakala je lišće lovora, drveta posvećenog Apolonu, koje je stvaralo u nje proročko nadahnuće. Mlade stabljike lovora prenošene su iz Tempa u Delfe i zasađene okolo svetišta, i njihove su se grane ubrzo spojile i načinile dubok hlad. Mesto se još uvek zvalo Pito, ili Pupčano Svetište, no Apolonovi sveštenici tumačili su da njegovo ime dolazi od središnog položaja koje ono zauzima u Grčkoj; spomen na Dionisa je iščezao, i dugo vremena nije obnavljan.

Atamant je očekivao povoljan odgovor od Pitonke, jer, kao što reče: – Apolon će se sažaliti na mene u mojoj nesreći: razumeće da je Boginja uzrok mojih nedaća – ona uporno ne dopušta semenu da proklija. Uprkos njegove tobožnje odanosti prema njoj, on će naći neko rešenje da me oslobodi svirepe obaveze: on mnogo duguje Eoljanima. Zar da žrtvujem svoju decu Zevsu samo zato što se njegova majka ponaša sa uobičajenom ženskom nastranošću?

Inona je isto tako poslala u Delfe poruku po jednom beotskom pastiru, koji je znao najkraće prečice preko kršnih planina i trnovitih dolja, i upozorila je Pitonku da je Atamant uvredio ne samo Boginju, kojoj i Apolon i ona duguju vernost, već je odbio da i Zevsa umi-lostivi na uobičajeni način, te sa takve njegove tvrdokornosti beskrajna beda preti njegovom plemenu i plemenu Kentaura. Stoga, kad je Atamant prispeo i pokušao da ublaži Apolona darovanjem jednog zlatnog tronošca, Pitonka je odbila da dar primi; naredila mu je da svoje dvoje dece prinese na žrtvu na Gori Pelionu Daždodavaocu Zevsu, i to bez odlaganja.

Isti pastir, njen glasnik, obavestio je Inonu blagovremeno, četiri ili pet dana pre povratka njenog muža, i Apolonovom odgovoru.

Glava II GUBITAK RUNA

Inona je pozvala Helu i upozorila da je Atamant nauman da joj oduzme život. – Kćeri, reče ona, – kako ti se to dopada? Zar da tvoj otac divljački žrtvuje tebe i tvoga brata Friksa, u cvetu mladosti, samo zato što Apolon to naređuje! Apolon je uljez na gori Parnasu, delski beskućnik koga je u zao čas prihvatilo vaše pleme davno posle smrti vašeg velikog pretka Eola. Nijedno verodostojno proroštvo nije se čulo iz Pupčanog Svetišta otkada je on bezbožno ubio Dioni-sovog Pitona. Apolon ne uživa Boginjino poverenje kao što se pretvara, a njegovi su odgovori nagađanja i dvosmislenosti a ne istina.

Hela odgovori, dršćući i plačući: – Apolon se boji Zevsa, a bojimo ga se i moj brat Friks i ja. Umreti mi moramo, Sveta.

Inona odgovori: – Ako je ta žrtva potrebna, zašto sam Zevs nije to naredio? Razmotri, kćeri, kako je došlo do toga da tvoj otac donese tu svirepu odluku. Prvo, on je uvredio Belu Boginju – koja je Vrhovno Božanstvo kako u Ftijotidi tako i u Magneziji – pokušajem da liši moje jolske nimfe Ribe svog svetog jesenjeg ročišta sa Konjovićima Kentaura. To je nju, da-bogme, rasrdilo, i obodrila je srca Konjovića da izazovu metež prilikom venčanja na koje su nas on i njegovi Minijci prisilili. Za osvetu, tvoj otac je nju grubo izbacio iz njenog svetišta, koje je potom posvetio njenom pohlepnom sinu Zevsu. To je bilo uplitanje u božanske stvari, a na to nijedan smrtnik nema prava. Tada se Boginja najvećma razljutila, i počela je da truje njegova stada; a kada su sve ljubavne svetkovine bile zapostavljene prilikom sejanja ječma, ona je uskratila da oplodi seme, tako da ni najveća količina kiše, koju bi Zevs mogao poslati, ne može ga naterati da proklija. Zevs nije naredio da tebe i Friksa ovako svirepo prinesu na žrtvu; jer njive nisu opustele usled njegovog gneva, već usled gneva njegove majke.

– Ali Apolon je ipak to naredio, reče Hela, grcajući. Inona odgovori: – Apolon je uvek bio smutljivac. On naređuje to žrtvovanje nadajući se da

će time načiniti Zevsa predmetom podsmeha u oba naša plemena; on zna da čak ako bi se na kršnom Pelionu prinela na žrtvu čitava hekatomba devojaka i dečaka, nijedan vlat ječma ipak ne bi nikao dokle god se tvoj otac ne unizi pred Boginjom i ponovo ne uspostavi starodrevnu čistotu njenog poštovanja. Inona dodade, upotrebljavajući starinski obrazac: – Ovo nije moja reč, ovo je reč moje majke.

Iako bi Hela otišla na lomaču i ne pomišljajući na neposlušnost, da je Zevs to tako bio na-redio, Inona joj je prikazala stvar tako da se u njoj probudila nada da je možda mogućno da je sudba mimoiđe. Potražila je Friksa, koji je na vest o predstojećem žrtvovanju pao, kao u nez-nani, u očajnu klonulost. On nikad ni u najmanjoj sitnici nije uskratio poslušnost ocu, a Zevsa je držao u najdubljem štovanju; kad god bi grmelo i sevalo na bregovima, on bi začepio uši voskom, a preko očiju stavio bi zavoj debelog platna, pa bi odbauljao i sakrio se pod gomilu gubera i ostao tako dokle god mu sluge ne bi kazale da je nebo opet vedro. No Hela ga upita nasamo: – Brate, zašto bismo pristali da ovako besmisleno damo svoje živote? Ili, zato što je naš otac Atamant počinio skrnavljenje, treba mi da budemo oruđa pogoršavanju zlovolje koja već postoji među Besmrtnim Bogovima?

Friks, bled i smršao od posta, odgovori: – Ko smo mi da bismo se opirali sudbini? Mi ne možemo ništa drugo osim da se povinujemo.

Hela se osmehnu i pomilova ga po obrazu. Ona mu reče: – Post je smekšao tvoju srčanost. Naša draga maćeha Inona kazaće nam neki opravdan način bekstva. Hela je bila toliko uporna da je Friks naposletku pristao da se preda njenom vodstvu, i tako spase život.

Inona je oboma dalje izložila da ni Zevs nije naredio žrtvovanje, niti Atamant želi da žrtve prinese. – A sem toga, reče ona, – ni vaš otac nije nijedno od vas upozorio na svoje namere. Kad se on vrati iz Delfa, – a putuje što sporije može, – njega neće ništa toliko obradovati kao kad vidi da ste oboje otišli; jer pored svih njegovih pogrešaka, on je, moram priznati, najnežniji otac.

– Ali kuda da bežimo? upita Friks. – Naš otac Atamant je čovek od velikog ugleda u Grčkoj, pa kud god otišli on će nas začelo vratiti kući. On mora da se povinuje Proročištvu u Delfima, bilo to njemu pravo ili ne bilo; pa ako bismo prebegli u Atinu, ili Tebu, ili Arg, upravnici gradova odmah bi nas vratili u Jolk čim bi čuli da Apolon zahteva našu smrt.

– Grčka nije ceo svet, reče Inona. Ni Apolonova ni Zevsova vlast ne prostiru se izvan Grčke i njenih naseobina. Samo Trojna Boginja ima neograničenu vlast. Ako se saglasite da se stavite pod njenu zaštitu, ona će vam naći bezbedno i ugodno boravište s onu stranu mora. No, deco, morate se brzo odlučiti jer vaš otac, ma koliko sporo putovao, začelo je već dobro poodmakao na putu kući.

Slučaj je hteo da je Nefela, beotska žena Atamantova, prispela u Jolk tog istog dana, da pohodi svoju decu, Friksa i Helu. Inona se ponela prema njoj sa primernom ljubaznošću, i gradeći se zabrinuta za sudbinu dece, uverila ju je da ona treba da se povere milosti Boginje, i bespogovorno da se povinuju njenim božanskim naredbama, ma kakve one mogle biti, Nefela je sumnjala u istinitost Delfskog Proročišta i saglasila se da će se Boginja, iako ju je Atamant uvredio, možda sažaliti na njenu decu ako joj ona pobožno pristupe. Inona ju je nagovorila da pođe sa nimfama Ribe prilikom njihovih sledećih orgija po mesečini na Pelionu. Nefela je svila venac od bršljana oko glave, uzela u ruku čarobnu palicu sa borovom šišarkom, i, ode-vena samo u kožu laneta, mahnitala je planinskom padinom sa ostalom družinom, čineći vel-ike podvige. Izgledalo je kao da na stopalima ima krila, i nikad u svome veku nije osetila tak-vo sveto ushićenje. Atamant ju je uvredio svojim brakom sa Inonom, a ovo je bila njena osve-ta; jer među Kentaurima našla je nekoliko ljubavnika pažljivijih nego što je bio on.

Zajedno, Inona, Nefela i Hela savladaše Friksove verske obzire, jedan sam muškarac, sem ako se ne lati nasilja, ne može dugo da se odupire ponavljanim razlozima triju žena. Te večeri on i Hela obredno se očistiše, a Inona im dade napitak od svetog bilja koji ih uspava; u snu oni čuše glas, koji smatrahu za Boginjin, i taj glas ponudi im život pod pogodbom da se povi-nuju izvesnim zapovestima. Kad se probudiše saopštiše jedno drugom šta su u snu čuli, i dve poruke tačno se podudarahu. Te reci behu:

– Deco Atamantova, zašto da umrete zbog greha oca vašega? Ja sam spržila njive i načinila ih jalovim. Ni kiša, ni sunce, ni rosa ne mogu im vratiti plodnost. Samovlasno prisvajanje moga drevnog svetišta na gori Pelionu od strane moga sina Zevsa i uklanjanje moga kobilog-lavog lika, rasrdilo me je. Ja sam trojna Majka Života, gospodarica svih Sastojaka, prvobitno Biče, Vladarka Svetlosti i Tmine, Kraljica Mrtvih, i nema Boga koji nije moj podložnik. Ja vladam zvezdanim nebesima, bučnim zelenim morima, šarenom zemljom i svim njenim naro-dima, mračnim podzemnim pećinama. Moja su imena bezbrojna. U Frigiji ja sam Kibela; u Fenikiji, Astarta; u Egiptu, Izida; na Kipru, Kiparska Kraljica; na Siciliji, Prozerpina; na Kri-tu, Rea; u Atini, Palada i Atina; med pobožnim Hiperborejcima, Samotea; Anu međ njihovim mrkim robovima. Drugi me nazivaju Dijanom, Agdistidom, Marijanajom, Dindimenom, He-rom, Junonom, Muzom, Hekatom. A u Stajama Sunca u Kolhidi, na drugom kraju Crnoga mora, pod senkom visokog Kavkaza, kuda sam naumila da vas pošaljem, zovem se – Pticog-lava Majka, ili – Brimo, ili – Neizreciva. Ja sam nadahnula presudu Delfskoga Proročišta. Vaša majka greši što sumnja u njenu verodostojnost; no ona je izrečena u nameri da donese propast vašem ocu pre negoli vama.

– Noćas, po mesečini, morate se zajedno popeti strmom stazom što krivuda do sedla Pelio-na, dok ne dođete do mog svetog zabrana. Friks će uići prvi, pod obrednom obrazinom konja, i kad vidi zaspale čuvare svetišta, bez straha će uzviknuti: – U ime Majke! Onda će svući sve-to Runo sa Ovnova lika, zamotaće ga u tamno obojeno ćebe, i izići će napolje. Potom uići će Hela, pod sličnom obrazinom, i, kad ugleda ćebe, ne razmotavajući ga, izneće ga iz svetišta. Potom ćete oboje ponovo uići, i zajedno izvući ćete čuvare, vukući ih za noge, njihovu kosu zamrljaćete konjskom balegom, i ostavićete ih da leže napolju. Onda ćete se zajedno vratiti i iznecete i sam ogoleli lik, i postavićete ga naopako, sa nogama gore, između zaspalih čuvara. Zatim, prosućete mešinu vina preko lika, i pokrićete ga svojim ogrtačima. A onda, stojeći podvojeno, gledaćete kako moj kentaurski narod, u svečanoj povorci, uz mahanje buktinja, uz frule I bubnjeve, vraća u svetište moj kobiloglavi lik. Kad se vrata svetišta zatvore, pohitaćete natrag u Jolk, noseći Runo na smenu.

– Pred vratnicama, srešće vas čauš sa belom palicom, a vi ćete mu reći samo ovo: – U ime Majke! On će vas oboje povesti do peskovitog žala Pegase, gde se brodogradilište nalazi, i staviće vas na jednu korintsku galiju koja plovi za grad Kizik preko Mramornog mora. Za sve vreme putovanja morate držati sveto ćutanje, a kad budete na jedan dan plovidbe od moga svetog ostrva, Samotrake, neka Friks istakne blistavo runo na prednji deo broda. Iz Kizika otići ćete kopnom u kraljevstvo Marijandina na južnoj obali Crnoga mora, i tu ćete zatražiti, u moje ime, prelaz preko mora u Kolhidu. Kad naposletku kročite na obalu kolhidske Eje, za-jedno ćete predati Runo kolhidskom Kralju Ejetu, i reći ćete njemu: – Dar od Majk? Neizre-cive. Čuvaj ga dobro. Živećete potom slobodni i srećni dokle god budete moji poslušnici. Ako se slučajno dogodi da so Ejet uplaši gneva Zevsova, i upita vas:

– Jeste li ukrali Runo iz Zevsova svetišta? ti ćeš Frikse, odgovoriti, – Tako mi moćne Boginje, kunem se da ja nisam ukrao Runo iz svetišta, niti sam ikoga na-

govorio da to učini umesto mene. A ti, Hela, reći ćeš, – Tako mi moćne Boginje, kunem se da nisam ni videla Runo dok nhmo došli na jedan dan plovidbe od Samotrake. I tako govoreći suštu istinu, vi ćete ga obmanuti.

Friks i Hela nepokolebljivo postupiše prema ovim uputstvima, premda ne bez strara i jeze u srcima svojim. Pobedonosnu povorku vraćanja Boginje predvodio je Hiron, mudri Kentaur, sin Filare, sveštenice proročanskog svetišta Iksionova. Docnije, skriven među stenamć, pos-matrao je buđenje izvučenih čuvara, i video je njihova užasi,uta lica kad su ugledali svoga Ovna Boga kako leži nag i pijan ia kamenitom tlu izvan svetišta. Hitro su poskakali na noge, doneli vodu, i čisto oprali lik. Otrli su ga sopstvenom odećom i hteli da ga ponovo unesu u svetište; no tu je stolovala Kobiloglava Boginja na svome starome mestu, a iz njenih usta čuo se njisak: – Čuvari, kazala je ona, – uklonite moga pijanog Sina, i neka se ne vrati dok se ne odene i ne otrezni. Sveštenici se pokloniše pred njom ustravljeni, i utekoše lelečući a lik, po-kriven njihovim ogrtačima, ponese na grubim nosilima od jelovine dole u Jolk. Tamo rekoše minijskim knezovima da ih je Bog pozvao da s njim piju vino, što su oni isprva odbili da čine, pošto on obično pije samo vodu, ili vodu pomešanu s medom; no savladao ih je svojim naval-jivanjem. Ne pamte šta se još zbilo sve dok nisu videli sebe kako leže s njim zajedno, a glave im buče i vino se cedi sa njihovih haljina.

Za Runom se podigla hajka, čak i pre Atamantovog povratka. Kad se saznalo da su Friks i Hela nestali otprilike u isto vreme, proneo se glas da su oni, odlazeći gore u planinu da se pomole Bogu (jer jedan pastir video ih je kad su išli stazom), naišli na Runo kako leži na zemlji onde gde ga je Bog u pijanstvu bio zbacio, pa su bili naumili da ga vrate u svetište; no Boginja im je zapovedila da ga sklone na neki drugi način.

Inona, da bi uputila gonioce na pogrešan trag, pronela je glas da su begunci viđeni severno od Gore Ose. Međutim, istina je bila da Friks i Hela, silazeći s Runom niz planinu upravo kad je mesec zašao, i čuvajući se dobro, naiđoše na čoveka s belom palicom. On ih povede u Pe-gasu, i stavi ih na korintski brod koji u zoru diže jedra. Zapovednik ih pozdravi u ime Bo-

ginje, i oni držahu sveto ćutanje; a trećega dana, kad sa povoljnim vetrom plovljahu pored rta akatskog Atosa, Friks izvadi Zlatno Runo iz mrkog ćebeta i stavi ga na pramac broda, na golemo zaprepašćenje starešine posade.

Onda plovljahu dalje i uđoše u uski moreuz, koji iz Egejskoga vodi u Mramorno more. Dan je bio bez vetra, a veslali su svom snagom protiv jake struje, koja je ipak potiskivala brod na-zad. Ovde je Hela, sedeći na jednoj strani broda, zaboravila na date zapovesti. Skočila je na noge, i, prekidajući ćutanje, uzviknula: – O Frikse, Frikse, mi smo izgubljeni! Jer bila je opa-zila da se brod ustremio pravo ka dardanskom stenju. U to nenadani vetar udari brod, nagnu ga na bok i nadu mu jedro; spašeni od stena, plovili su dalje. Ali usled naglog poniranja broda Hela pade u more i, ponesena strujom daleko od svake mogućnosti spasenja, ona se utopi. Do danešnjega dana Grci taj moreuz nazivaju Helespont, ili Helina voda.

Strože poštujući Boginjine želje, Friks je bezbedno prispeo u Kolhidu, predao je Runo Kralju Ejetu, i odgovorio je na njegova pitanja onako kako mu je bilo propisano. Ejet je ob-esio Runo o jedan čempres u svetome gaju, boravištu ogromnog proročanskog pitona. U tome pitonu stanovao je duh drevnog krećanskog heroja Prometeja, koji je, kažu, prvi otkrio i poka-zao rodu ljudskome kako da užeže vatru pomoću brzog okretanja jednog štapića uprtog u trud, i tako je stvorio grnčarske, metalurgijske i druge zanate, a sem toga postao je prvi kuvar i prvi pekar. On je bio veoma poštovan u Atiki i Fokidi; ali njegova pupčana vrpca, vilica, i druge čudotvorne svete mosti dugo su godina bile čuvane u korintskoj Efiri, odakle ih je njegov po-tomak Ejet preneo kad se preselio u Kolhidu. Postojao je davnašnji spor između vernika Zev-sovih i vernika Prometejevih; jer Grci su držali da je munja Zevsova prvobitni izvor vatre i sveštenici u Dodoni optuživali su Prometeja da je ukrao njenu iskru iz ovog ili onog Zevsovog svetišta, i ostavio je da tinja neprimetno u srži jedne stabljike komorača. I odista, postoji jedna vrsta džinovskog . komorača, visokog kao čovek, u čijoj se suhoj stabljici može nositi iskra čitavu milju i više, a potom ustima razbuktati u plamen. Bilo to kako mu drago, tek predaja Zevsovog Zlatnog Runa staranju krećanskog Prometeja bio je još jedan znak neumoljivog raspoloženja Bele Boginje. No Ejet je gostoljubivo primio Friksa, dao mu je svoju kćer Hal-kiopu za ženu, i pritom nije tražio od ženika uzdarje. Friks je još mnogo godina srećno živeo u Kolhidi. Kad se Atamant vratio u Jolk i saznao šta se zbilo u vreme njegovog odsustva, sma-trao je sebe za čoveka kojega svi bogovi mrze. Klonuo je na svoj ležaj, pokrio glavu skutovi-ma svoje odežde, i lelekao je. Inona dođe da ga teši. – Mužu, reče ona, – jedan od Kentaura, koji se još uvek veru po Gori Pelionu, nestašno prkoseći tvojim naredbama, izjavio je da je u rano jutro onog kobnog dana video tvoga sina i kćer kako se polako penju prema svetištu Ov-na Boga, odakle su dopirali zvuči pijanog veselja. On ih je pozdravio i odjurio dalje. Šta se moglo dogoditi kad su došli u gaj i videli razuzdanog Sina kako leži nag među svojim čuvarima, i Majku kao strogu posednicu svetišta, – ko to može reći? Ona ih je mogla pretvori-ti u stene ili drveće, da bi ih kaznila zbog neke nesmotrene reći koju su možda izgovorili. Ili su se možda dotakli Runa dok je ležalo na zemlji, pa ih Sunce pretvorilo u slepe miševe ili lasice. Ili su možda poludeli, i, dohvativši Runo na podsticaj Majke, odjurili niz drugu stranu Peliona i bacili se zajedno sa njim u more.

Atamant ne odgovori ništa, no nastavi da leteće. Inona nastavi: – Najmiliji od svih ljudi, čuj moj savet. Prvo, uspostavi mir sa Belom Bo-

ginjom, unizivši se pred njom u njenom svetištu na Pelionu, i prinesi joj najbogatije žrtve, u nadi da ćeš tako otkloniti njen gnev; a potom vrati se u ovu odaju i načini se kao da si već mrtav. Ne učiniš li tako, tvoj narod, koji veruje da si, prkoseći Apolonu, krišom sklonio svoju decu, zahtevaće tvoje vlastito žrtvovanje. Budi mrtav do sledeće setve, a onda moje žene i ja, uz uobičajene obrede, posejaćemo ječmeno seme koje smo sačuvale, i sve će opet biti dobro. U međuvremenu, neka tvoj brat Kretej vrši dužnost namesnika u vojnim i pomorskim stvari-ma, a ja ću opet vladati zemljom u svemu ostalom, kao i pređe. Premda ćemo možda biti gladni, Boginja će nas bez sumnje zaštititi da ne poumiremo od gladi.

Atamant je bio isuviše potišten da bi se protivio. Dok je pohodio Pelion i upućivao ponizne molitve Boginji, Inona je sazvala zbor minijskih knezova i obavestila ih o njegovim odluka-ma. Sramota koja je pala na njihovog Ovna Boga toliko je pritiskala njihove duše da im je izgledalo neosporivo sve ono što je Inona u ime Bele Boginje kazala. Zakleli su se da će slušati Kreteja kao svoga ratnog kralja i Zevsovog sveštenika za vreme Atamantove privre-mene smrti, i da će Inona biti njihova Zakonodavka i Upraviteljica. Ovaj Kretej bio je lakou-man i slab čovek, i Inona je nad njim imala potpunu prevlast.

Kentauri onda behu pozvani da se vrate na goru Peliona, uz obećanje obeštećenja za pokolj njihovih rbđaka kao i vraćanje svih njihovih starih povlastica. Bela Boginja smeškala se na njih pokazujući zube kobile; ali obnaželi lik Ovna Boga bio je sada zaodenut crnim runom i tiho odnesen u svoje pređašnje svetište – na gori Lafistiji. Kretej nije kaznio čuvare zbog nji-hovog nemara, jer oni su se branili da su samo poslušali Boga kad im je ponudio da piju vino, a oni nisu krivi za njegove neumerenosti.

Što se Atamanta tiče, on je umro čim se pod zaštitom tmine vratio u svoj kraljevski dvorac, i ostao je mrtav punu godinu dana; jeo je samo crvenu hranu mrtvaca, koju živi smeju jesti samo o izvesnim svečanim godovima: jastoga, raka, kuvanu slaninu i – , šunku, nar, i ječmenu pogaču natopljenu sokom od malina. Kad se ponovo vratio u život, pošto je Inona obavila setvu uz sve obrede, pokazalo se da je poremetio umom. Tri godine docnije ubio je malog Learka, jednog od dvojice sinova koje mu je Inona rodila, ustrelivši ga iz luka sa jednog pro-zora koji je gledao u dvorište. Minijci tada odlučiše da ga svrgnu, i svešteničko i kraljevsko dostojanstvo poveriše Kreteju.

No Inona je već bila mrtva. Ludilo Atamantovo uhvatilo je i nju kada je videla smrt Lear-kovu u dvorištu; dograbila je svog drugog sina, Melikerta, koji je ležao u bešici načinjenoj od ječmene kotarice i, odevena u belo ruho jurnula je kličući pobedonosno uz padine Peliona. Tu je, pred svetištem Boginje, rastrgla dete u komade, i žurno grabeći sve više i više sa lakom penom na ustima, prešla je najviši greben Peliona i sjurila se niza suprotnu stranu. Najzad je dospela do jedne litice, i bacila se strmoglavce u more. Posada jednog koritskog broda opazila je oba tela kako plove na vodi, prenela ih je u Korint radi sahrane, a kralj Sizif ustanovio je tuna Morenske igre u slavu Melikerta. Inona, zbog svog samoubistva i umorstva svoga sina, postala je jedno sa Boginjom kojoj je služila i koja je slavljena i u Korintu i u Megari kao Be-la Boginja; Inona je tako dodala još jedno ime bezbrojnim drugim imenima pod kojima se slavi Majka Svih Stvari. No Boginja je zapovedila Atamantu da putuje u pravcu Sunčeva za-laska i da se nastani onde gde ga divlje zveri budu ugostile. On se uputio u planine iza Halosa, gde je naišao na čopor vukova kako proždire jedno stado ovaca. Vukovi utekoše pred njego-vom pojavom, i ostaviše mu lešine za gozbu. Tako se on tu nastani, nazva to mesto Atamanti-ja, i podiže novu porodicu; no on je umro davno pre no što je Argo zaplovio u Kolhidu.

Mir je vladao nekoliko godina u zemlji Ftijotidi, i nastalo je čvrsto prijateljstvo između Minijaca i Kentaura, jer kada je Kretej dozvao Kentaure da se vrate u svoje pećine na gori Pelionu, oni su iz svojih skrivenih ambara podelili žito i jedljiv žir gladnim

Minijcima i snabdevali su ih srnetinom i drugom divljači. A zatim, kada su se jolkske nimfe Ribe ponekad iskradale noću u njihove kolibe da bi se pridružile uobičajnim ljubavnim orgijama Konjovića u planini, njihovi minijski muževi nisu se usuđivali da pokažu zlovolju; a za vreme svečanosti setve, kao i svečanosti kaprifikacije, ovi Minijci su odlazili na more na odmor, a nisu se vraćali dok sve ne bi bilo gotovo.

Kretej umre, a nasledi ga njegov sin Eson, čija je žena Alkimeda sada bila Sveštenica kao nekada Inona. Prilikom posmrtnih igara u slavu Kretejevu, jedan pijani Kentaur, pokuša da ubije Esona ogromnim zemljanim vrčem; Eson, braneći se zlatnim, prosu Kentauru mozak. Inače, sledećih nekoliko godina protekoše prijatno, bez nemira, dok se najednom sve okrete naopako dolaskom železom naoružanih Ahajaca pod zapovedništvom Pelije, sina Posejdono-va. leđnog ranog jutra Hiron Kentaur ugleda sa vrata svoje pećine kako se visok oblak dima

podiže iz grada Jolka, a jedan dvorski sluga dođe spotičući se planinskom stazom da upozori Kentaure na opasnost. On predade u ruke Hironove, u ime Boginje, jednog plavokosog detića od dve godine, odevena u dolamicu od skerletnog sukna, koji mu seđaše na plećima; Diome-da, jedinog u životu preostalog sina Esona i Alkimede.

Hiron se bio uplašio, no nije mogao da odbije amanet. On razglasi u svome narodu da je dete Diomed od roda Megnešana, upućeno njemu da ga posveti u obrede Konjovića, jer između Leopardovića i Konjovića ova izmena ljubaznosti bila je uobičajena. On mu dade drugo ime, Jason, što znači – Iscelitelj, u nadi premda ne i u veri da će njegovim posredovan-jem jednog dana biti uspostavljen mir u Ftijotidi.

Tako, bar, glasi izveštaj o ovim događajima na osnovu saopštenja niza pesnika koji protivreče jedni drugima samo u beznačajnim pojedinostima. A neki kažu da se Jason, dok je živeo na gori Pelionu, bavio zanatom Boginjinog proizvođača buktinja: po njenom ovlaštenju zasekao bi bor u blizini korena, a posle trinaest meseca odsekao bi, iz onog dela oko zaseko-tine, drvo natopljeno smolom, pa bi mu onda davao oblik falusa-buktinje. On je ovo radio u toku tri uzastopne godine, i naposletku je, radi iste svrhe, isekao srce drveta.

Glava III USTANAK OLIMPLJANA

Kad krepki Ahajci, polako nadirući s one strane Dunava prema jugu, dok im poslednji ta-bori behu u Dodoni u Epiru, konačno dođoše u naseljene oblasti Grčke, oni videše mnoge stvari koje nisu godile njihovim divljačnim srcima kao i mnoge koje su im bile po volji. Lepe i ukrašene kuće, snažno utvrđeni gradovi, brzi i veliki brodovi, začudili su ih pa čak i zadivili; i prijalo im je kad su svoj način ishrane – pečeno i kuvano meso, mleko, sir, jagode i druge divlje plodove – dopunili suvim smokvama, ječmenim hlebom, ribom, i maslinovim uljem. No zaprepastili su se i sablaznili kad su videli da su njihovi rođaci, jonski i eolski Grci, koji su došli u tu zemlju pre njih, omekšali usled duge mešavine sa domorocima. Pored toga što su nosili ženske haljine i nakit, još su i žene kanda smatrali – svetijim i povlašćenijim polom. Bezmalo sva sveštenička zvanja zauzimale su žene, pa čak i grčka plemenska božanstva priz-navala su se sinovima i poslušnicima Trojne Boginje. Ahajci su se zgrozili na ovo otkriće, i odlučili su da ne padnu u istu grešku kao i njihovi rođaci, nad kojima su im njihove dvokolice i železno oružje davali nadmoćnost u bojevima. Do tada se u Grčkoj znalo samo za tucano oružje, a konj, sveta životinja, malo je upotrebljavan u vojevanju. Ahajska povorka dvokolica jurila je napred takvom brzinom da utvrđeni gradovi behu zauzimani na prepad jedan po je-dan, pre nego što bi građani onoga sledećeg grada bili potpuno svesni opasnosti koja im preti.

Kralj Stenel, novi ahajski gospodar Peloponeza, pravdao je otmicu mikenskog prestola od doma Pelopova time što je poricao da je pravo njegovog prethodnika bilo valjano: on se oženio Nikipom, po majčinoj strani potomkom Andromede, sestre Perseja Krećanina, koji je osnovao grad i vladao u njeno ime.

Trojna Boginja, koja je kao Majka Rea posinila grčkog Nebeskog Boga, Diosa, i dala mu novo ime Zagrej ili Zevs, potčinila ga je Kronu, svome nemarnom krećanskom ljubavniku, i dala mu je nekoliko starije braće, većinom drevnih pelaških heroja, pritežalaca proročišnih svetišta, i tako ga je držala pod svojom vlašću. Stenel i njegovi Ahajci sada su odrekli Kronu starateljstvo nad Zevsom, i priznavali su kao starije bogove, Zevsovu božansku braću, samo Posejdona i Hada, koji behu, kao i on, drevni bogovi grčkog naroda. Isto tako, oni su osporili da Zevs jeste Zagrej, sin Trojne Boginje: držeći se opet stare bajke da je on Dios, i da se sa Neba spustio u obliku groma na neprobuđenu Zemlju, proglasili su da Zemlja nije njegova

majka u smislu da je on ikad bio zavisan od nje, i da je on Vrhovni ili Prvobitni Bog Svih Stvari. No ovo gledište nisu rado primali Jonjani, Eoljani, i Pelazgi, koji su uporno tvrdili da je on odista krećanski Zagrej, poslednje dete koje je Boginja rodila u Diktejskoj Pećini.

Vrhovna Sveštenica Majke Boginje Ree, u dosluhu s Vrhovnom Sveštenicom Boginje De-vice Atine, potajno je uputila poslanstvo Vrhovnim Sveštenicima Posejdona i Apolona, predlažući im da se Zevs odmah svrgne s vlasti, da neki opak jednobožački kult, po ugledu na onaj koji je nedavno osnovao u Egiptu faraon Akhtenaton, ne bi uništio bogatu raznovrsnost verskog života u Grčkoj: ona je obećala, kad Zevs bude svrgnut posle iznenadnog napada na Dodonu, njegovo najsvetije sedište, da će Sveta Majka osnovati božansku republiku bogova i boginja, u kojoj će svi biti ravnopravni, pod njenim milostivim predsedništvom. Posejdon i Apolon prihvatili su ovaj predlog, ali Stenel je bio blagovremeno obavešten o zaveri, uhvatio je Vrhovne Sveštenice, i doveo ih je okovane u Mikenu. Međutim, nije se usudio da ih pogu-bi, no zatražio je savet od Proročišta u Dodoni. Proročište je naredilo da Posejdon i Apolon budu izgnani iz Grčke na jednu punu godinu dana, i da budu izmećari tuđinaca; za to vreme njihovo slavljenje mora se potpuno obustaviti. Ova kazna izvršena je posredno, nad dvojicom Vrhovnih Sveštenika: Stenel ih je uputio svome savezniku, trojanskome Kralju Laomedontu, koji ih je uposlio kao kamenoresce pri zidanju svoga dvora, no po trojanskom običaju, vele, zakidao im je zaradu. Po zapovesti Proročišta, Rea i Atina bile su kažnjene na drukčiji način: njihove Vrhovne Sveštenice bile su javno obešene za kosu o jedan hrast, sa nakovnjima prive-zanim za stopala, i visile su tako sve dok se nisu zaklele da će se ubuduće dobro vladati. No njihovo slavljenje nije bilo obustavljeno, žetve radi.

Ahajci uvideše da je Trojna Boginja isuviše moćna za njih, bilo da je se odreknu bilo da je unište, kao što su to prvom bili naumili, i neko vreme behu u nedoumici šta im valja činiti. Onda odlučiše, u ime Zevsa, da odgurnu njegovu pređašnju ženu, Dionu, i da prisile Boginju da se uda za njega, tako da on sada postane Veliki Otac a ona samo majka njegove dece. Nji-hovu odluku primiše mahom svi Grci, koji behu zastrašeni osvetom izvršenom nad Apolo-nom, Posejdonom, Reom, i Atinom. Ta odluka bila je od najvećeg značaja, jer ovlastila je sve očeve da preuzmu starešinstvo u svojim domovima i da kažu svoju reč u stvarima koje su do tada bile potpuno ostavljene uviđavnosti njihovih supruga.

Trački Bog rata, Arej, i jedan novi Bog Kovač, Hevest sa Lemna, smatrani su sada, – i tako je bilo objavljeno, – kao iznova rođeni u ovome prisilnome braku između Zevsa i Trojne Bo-ginje. Predlagano je da bi trebalo da se i Bog Apolon iznova rodi u istome braku, ali sveštenički strelci Apolonovi, naumni da Proročište u Delfima načine nezavisnim od Boginje, protivili su se tome i tvrdili su da je on Zevsov sin od druge majke, neke žene Prepelice iz Keja po imenu Letona. Na sličan način protivili su se poštovaoci Hermesa, koji je ranije bio pelaški heroj opasan vlašću nad svojim sadruzima-duhovima, no sada unapređen da bude olimpijski Glasnik Bog; oni su tvrdili da je Hermes sin Zevsa i jedne kćeri Titana, Maje Arkođanke. Ahajci su prihvatili ova gledišta, ali osporili su tvrđenje Areja, koji je mrzeo Zev-sa, da ga je Hera rodila partenogenično; jer svaki bog sem Zevsa, uporno su dokazivali, mora imati oca. Trojna Boginja, međutim, vršila je nadzor nad svetištima mnogobrojnih drugih he-roja širom Grčke, ili zato što bi se pokazalo nezgodno da se sva ona zatvore, zbog pošte koju su im ukazivali seljaci, ona je sada, u novoj ulozi Zevsove supruge, bila poznata samo kao Hera, zaštitnica heroja. Da bi se njena vlast ograničila, Zevsove pristalice su tvrdile da je on otac, sa drugim majkama, mnogih od ovih heroja. Ova oprečna tvrđenja izazvala su mnoge verske nesuglasice u Grčkoj, i govorilo se da je Hera uskratila milost svima herojima koji su se hvalili Zevsovim očinstvom. Grci su se žalili da je ona ljubomorna supruga i svirepa maćeha.

Stenel je sada uputio glasnike u sve krajeve Grčke, da objave da je nauman da sazove veli-ki sabor radi dogovora o svetim stvarima, u nadi da će tako izgladiti sva oštra razmimoilaženja koja postoje između poštovalaca raznih božanstava zemlje. Određeno zborno

mesto bio je gradić blizu Piše u zapadnom Peloponezu, po imenu Olimpija, tako nazvano po obližnjem bregu. Malom gorom Olimpijom; tu se nalazilo svetište Majke Ree, ili Gee, najpoštovanije u Grčkoj. Na sabor su došle sve grčke i pelaške verske starešine; gostili su se i častili zajedno na većma prijateljski način no što bi čovek to mogao očekivati, i pretresali su pitanja bogoslovlja i božanskog rodoslovlja. Na prvome mestu rasopravljali su o tome koja su božanstva dostojna da pripadaju Božanskoj Porodici koja je sada uspostavljena na Velikoj gori Olimpu pod vrhovnim starešinstvom Oca Zevsa. Pokajnik Posejdon bio je između onih koji su uvršćeni u red starijih božanstava. On je bio bog šuma, ali postepeno proređivanje šuma u naseljenim oblastima Grčke nalagalo je da on vlada još nekim područjem u prirodi. Tako je Posejdon postao Bog Mora (što je razumljivo, pošto se brodovi grade od šumskih stabala i pokreću ih drvena vesla), i svoju vlast nad Morem potvrdio je venčanjem sa Amfitri-tom, Trojnom Boginjom u svojoj pomorskoj ulozi; ona mu je izrodila sve Tritone i Nereide. Ali grom, kojim je pređe bio naoružan, oduzet mu je, a umesto njega dat mu je trozubac, za lovljenje ribe; grom je ostavljen Zevsu, na isključivu upotrebu.

Bog Apolon, iako nije bio uvršten među starije, popravio je svoj položaj preuzevši veći deo pošte koja je ranije pripadala heroju Prometeju: on je postao zaštitnik prometejskih škola mu-zike, astrologije, i umetnosti, koje su bile osnovane u okolini Delfa pre nego što je on prispeo tamo, i prisvojio je Prometejevo ognjeno kolo kao jedan od svojih znamena.

Trojna Boginja, u svojoj ljupkoj ulozi Nimfe, nije mogla biti isključena iz olimpijske poro-dice; ali izgubila je svoje drevno ime, Marijanaja, i bila je prisiljena da stupi u ponižavajući brak sa Hefestom, hromim, patuljastim, garavim Kovačem Bogom, koji je do tada bio smatran samo kao lemnjanski heroj. Ona je sada dobila drugo ime, Afrodita, Rođena od Pene. Isto tako, mnogi glasovi zahtevali su da Trojna Boginja bude predstavljena na Olimpu i u svome trećem glavnom liku, u liku Deve, i posle izvesne raspre primljena je kao Deva Lovica, pod imenom Artemida Mladoga Meseca, jer Artemida je bilo glavno Boginjino ime među Pelaz-gima; ali nova Artemida bila je iznova rođena kao sestra Apolonova, od majke Letone. Ovaj ustupak, međutim, nije zadovoljio Beoćane i Atinjane, na čija je osećanja Boginja Devica imala tako snažan uticaj u svome nazivu Atine da je na Olimpu osnovano za nju drugo sedište. Posle nove duge raspre, primljena je kao Atina, ali samo pod uslovom da se i ona podvrgne ponovnom rođenju, jer poricalo se da je ona kći Majke Boginje a tvrdilo se da je potpuno naoružana izašla iz Zevsove glave: ovo je trebalo da bude dokaz da Otac Zevs može da rađa decu, čak i žensku, bez pomoći ženske utrobe, nazavisnim činom volje. Atina se poka-jala zbog svoga pokušaja da zbaci Zevsa, i postala je najposlušnija i najvrednija od svih nje-govih kćeri, i njegov najvatreniji borac protiv bezakonja.

Kada je pokrenuto pitanje Donjeg Sveta, pokušalo se u ime Trojne Boginje, u njenom svojstvu Majke Hekate, da se ovaj prizna kao njen starodrevni i neotuđivi posed; ali ovaj zah-tev odbacili su Zevsovi privrženici, jer su strahovali da bi ga ona mogla upotrebiti kao ratnu bazu protiv Olimpljana. Dodelili su ga sumornom Hadu, bratu Zevsovom; međutim, kako je bilo nemogućno isključiti Boginju potpuno iz Donjeg Sveta, primljena je kao Devica Persefo-na, no silom su je stavili pod grubo starateljstvo njenog strica Hada i dali joj malo prava u vladavini nad njenim pređašnjim područjem. Prema Majci Hekati poneli su se još bestidnije. Zato što su njoj obično prinosili na žrtvu pse, ona je postala troglav pas pred vratnicama Ha-da, i dobila je novo ime Kerber. Ovo dodeljivanje Donjega Sveta Hadu izazvalo je u Grčkoj veću neslogu nego ijedna odluka pomenutog sabora, a njegovu vezu sa Persefonom oplakivali su Pelazgi kao nešto što više liči na otmicu negoli na brak.

jonjani, kad su prvom priznali vlast Trojne Boginje, većinom su dozvoljavali svojoj muškoj deci da budu uvedena u pelaška tajna bratstva koja su uzimala učešća u njenom slavl-jenju. Eoljani su učinili isto. Svako bratstvo imalo je svog demona, ovaploćenog u nekoj zveri ili ptici čije meso jesti znači smrt, sem o naročito svečanim gradovima; a članovi bratstva sas-tajali su se redovno radi prazničnog igranja u čast demona, i u tim igrama podražavali su kre-

tanja i navike svete zveri ili ptice i bili su prerušeni u njihove kože, krzna ili pera. Starešina je oličavao demona, i bio je nadahnut njime. U nekim slučajevima majka je pre detinjeg rođenja vršila izbor bratstva za nj, ako se neki stvor, u snu ili na javi, nametnuo njenoj pažnji; no, uopšte uzev, bratstvo je obuhvatalo sve muške članove jednog polu plemena. Tako Satiri Te-salije i Sileni Fokide behu larčevići; Kentauri Peliona, Konjovići; neki Magnešani, Leopardovići; Krisejci Fokide, Tuljanovići; a u Atini behu Sovuljagići. Žene su imale slična udruženja, nazvana sestrinstva, i Boginja nijednoj nije dozvolila da uzme ljubavnika iz bratstva koje odgovara njenom sestrinstu – tako Lav može obležati Leopardicu, i Leopard Lavicu; ali ne Lav Lavicu, niti Leopard Leopardicu – što je bez sumnje bio propis koji je imao za svrhu da rasturena plemena poveže u ljubavi i slozi, putem prijateljskih dolaženja i odlaženja. Ali kao dokaz da su demoni svakog bratstva podložnici Trojne Boginje, svake go-dine prinošena je žrtva u njenu slavu: svako bratstvo slalo je mužjaka svoje svete životinje, vezana, u najbliže od njenih mnogobrojnih planinskih svetišta, da tu svi zajedno izgore živi na velikoj lomači.

Ahajci su, naravno, bili podozrivi prema ovim demonima, zbog njihove odanosti Trojnoj Boginji, kao i zbog zbrke u ljubavi koju su propisivali svojim vernicima. Stenel se trudio da suzbije što je mogućno više ovih društava, a da demone onih preostalih potčini nekome članu Olimpijske Porodice. Tako je on tvrdio da Zevs ne samo ima obeležje Ovna, budući da su njegovi vernici bili pastiri, već da se umesno može slaviti i kao Bik, Orao, Labud, Golub, i Velika Zmija. Heri je bilo dozvoljeno da zadrži vlast nad Lavom, Kukavicom, i Vrjoglavom. Apolon, koji je ranije bio Miš demon, dobio je naknadna obeležja Vuka, Pčele, Delfina, i So-kola. Atina je dobila Vranu, Čaplju, i Sovu, a docnije je od Here uzela Kukavicu; Artemida je dobila Ribu, Jelena, Psa, i Medveda; Posejdon Konja i Tunja; Hermes, Guštera i Malu Zmiju; Arej, Divljeg Vepra; i tako dalje. Pelazgi su se veoma naljutili kad je Posejdon nazvao sebe Konjem Bogom, i u jednome od svojih gradova, u znak negodovanja, postavili su lik Kobi-loglave Majke, nazvan Besna Kobila; jer otiskom svoga kopita u vidu meseca konj jasno priz-naje vrhovnu vlast Trojne Boginje.

Ove i druge metežne promene u grčkoj veri, koje su obuhvatale i uvođenje novog kalenda-ra, behu objašnjene sabornicima u Olimpiji prikazivanjem jedne svečane predstave, spreml-jene od strane glasnika Boga Hermesa, kojom je sabor bio okončan. U pantomimi prikazano je kako Zevs kastrira svoga tobožnjeg oca Krona – posle toga Zevs je bio ovenčan divljom maslinom i zasut jabukovim lišćem u znak čestitanja – pa onda Venčanje Here i Zevsa, Posej-dona i Amfitrite, Hefesta i Afrodite; zatim ponovno rođenje Areja, Hefesta, i Atine; pa kako svaki Zver i Ptica demon čine podvorenje novom gospodaru ili gospodarici – ukratko, bila su prikazana sva nova mitološka zbivanja u kojima su se tada saglasili. Svako božanstvo preds-tavljao je neki kralj, sveštenik ili sveštenica; ulogu Zevsa igrao je Stenel Mikenski, koji je u jednoj ruci držao psoglavo zlatno žezlo Persejevo, a u drugoj stravični štit odbijanja sa licem Gorgone.

Olimpijska svetkovina bila je povod i za velika atletska takmičenja između mladića iz svih gradova i naseobina grčkih: posmrtne igre u slavu Krona. Takmičenja, poznata pod imenom Olimpijske Igre, uredio je mladi Alkej iz Tirinta, glavni muški zatočnik Trojne Boginje i po majci potomak Andromede. On je pobedio u svim vrstama rvanja. Alkej, čovek čudesne veličine i snage, i starešina bratstva Bika u Tirintu, prispeo je u Olimpiju grmeći pretnjama protiv Boginjinih neprijatelja; ali, kao većina snažnih i plahovitih ljudi, lako se dao prevariti. Zevsovi vernici navališe na nj s jelom i pićem i pustiše ga da veruje da ih je prisilio na mnoge značajne ustupke u pogledu novog položaja Boginje – a odista, on je učinio za nju više nego iko drugi. Zapretio je svojom tučom okovanom maslinovom kijačom da će srušiti sabornu dvoranu ako se ne saglase da na Olimpu ne sme biti više bogova nego boginja. Zato, kad Ahajci uvedoše Areja, Hefesta, i Hermesa u Olimpijsku Porodicu, Alkej uvede Trojnu Bogin-ju u još dva vida: kao Demetru Majku Žita, majku Persefoninu, i kao Hestiju Boginju

Ognjišta. Tako novi Panteon imađaše šest Bogova i šest Boginja.5

5 Olimpijska božanstva Zevs (Jupiter) Posejdon (Neptun) Apolon (Apolon) Arej (Mars) Hermes (Merkur) Hefest (Vulkan) Hera (lunona) Atina (Minerva) Demetra (Cerera) Hestija (Vesta) Afrodita (Venera) Artemida (Dijana) Božanstva Podzemnog Sveta Had (Pluton) Persefona (Prozerpina)

No bilo je jasno svakome da je Alkej bio namagarčen da u ime Trojne Boginje primi mnogo manje nego što njoj po pravu pripada; jer svuda je, na Nebu, Moru, Zemlji, i u Podzemnom Svetu, bila pod stara-teljstvom muškaraca; a kada je Sveštenica Trojne Boginje, sa žezlom kukavice u ruci, stolujući na Herinom mestu prilikom božanske svetkovine, upitala da li je u svome postupku bio rukovođen izdajom ili ludošću, odapeo je luk i prostrelio joj obe dojke – sramno delo koje mu je donelo najgoru nesreću. Alkej se docnije proslavio pod novim imenom Herakle, ili Herkul, što znači – Slava Herina, koje je uzeo kad je ostavio bratstvo Bika i postao Lavović, nadajući se da će tako umilostiviti Boginju koju je uvredio.

Svuda se gunđalo protiv ove naveliko izvedene reforme vere, no Ahajci su silom oružja ućutkali pritužbe a Proročišta su jednodušno potvrdila novine. Najsnažniji glasovi dolazili su iz Apolonovog Proročišta u Delfima, a taj posed nije ga više ponižavao no postao je izvor njegove slave i moći; i iz Zevsovog Proročišta u Dodoni, u Epiru, gde se po šuštanju lišća u svetom hrastovom gaju, i po letu crnih golubova, razabirao odgovor na postavljena pitanja. Nijedan nagao prolom oružane bune nije se dogodio u Grčkoj: kao kada je, pre jednog ili dva pokolenja, družina pleaških žena, otada pogrešno nazvana Amazonkama, izvršila iznenadan oružan napad na Atinu zato što im nisu bile po volji verske novine Kralja Tezeja Jonjanina; ili kada su, u vreme Kralja Pelopa Henećanina, Danaide rečne nimfe, prisiljene da stupe u brak sa njegovim egipćanskim zidarima, poubijale sve sem jednoga od njih prilikom njihove zajedničke svadbene noći. Samo četiri kralja odbila su da priznaju novi olimpijski poredak: Salmonej iz Elide, brat Kralja Atamanta; Tantal, sin jonskoga heroja Tmola, koji se odskora bio nastanio preko mora, u Lidiji; Ejet, Kralj Kolhide, no pređe korintske Efire, koji je bio od krećanske loze; i Sizif, iz korintske Azopije, sinovac Ejetov.

Proročište je bacilo prokletstvo na svu četvoricu. Tantal, koji se podsmevao gozbi Bogova, bio je lišen vode i vatre, tako da je umro od gladi; Salmonej, koji je, prezirući Zevsa Daždodavaoca, sam izazvao kišnu nepogodu stvarajući veštačku grmljavinu udaranjem u tu-cane kotlove, bio je kamenovan i umoren; Sizif je morao da radi u mermernim kamenolomi-ma Efire, gde je ostao više godina, sve dokle ga jednog dana nije zdrobila jedna obrušena ste-na. Njegova greška bila je u tome što je prekršio zakletvu o čuvanju tajne koju su svi članovi sabora morali da polože: on je blagovremeno upozorio azopske nimfe Riba o tome da će ih Ahajci oteti i svečano izložiti bludu na ostrvu Egini. On je isto tako okovao u lance jednog Hadovog sveštenika koji je bio došao da od Hekatine sveštenice preuzme jedno svetište Don-jega Sveta; a kada je Stenel, njegov gospodar, poslao čauša da oslobodi sveštenika i da podse-ti Sizifa da je Had sada jedini vladalac Donjega Sveta, Sizif je smelo zabranio svojim rođacima da ga ukopaju kad umre, jer, rekao je, on tome pretpostavlja slobodu da bludi kao sablast obalama Azopa. Sto se tiče Ejeta, on je živeo u Kolhidi, dovoljno udaljen da je mogao da se smeje Proročištima.

Neki pesnici tvrde da je održano više sabora, a ne samo jedan, u Olimpiji i drugde, pre ne-go što je reforma izvedena potpuno; i da su mnoge pojedinosti, prikazane u konačnoj panto-mimi, već bile nakalemljene na narodnu veru u vreme Eoljana i Jonjana. Drugi pak poriču da je uopšte ikakav sabor održan, i drže da je Zevs lično, bez ljudskog uplitanja, doneo sve od-luke koje se tiču Božanske Porodice na Olimpu. Ko zna gde se skriva istina o svemu ovome? U svakom slučaju, vlast Zevsova bila je čvrsto uspostavljena širom Grčke, i nijedna javna zakletva nije se mnogo cenila ako nije bila izrečena u njegovo ime.

Pokrajina Ftijotida, od Jolka na severu pa do Halosa na jugu, pala je pod upravu Ahajca Pelije, koji je na božanskoj gozbi u Olimpiji predstavljao Boga Posejdona i sudio na konjskim trkama. On je prezirao mesne Minijce, a većinu onih najopasnijih već je bio poubijao; no on nije umorio Esona, sina Kretejeva, njihova Kralja, zadovoljavajući se samo time što se oženio jednom kćeri Atamanta i Nefele i što je vladao kao Esonov namesnik. Kako Eson nije imao dece u životu (ili se tako mislilo), Pelija je postao njegov namesnik, i nadao se da će ga nje-gova deca jednog dana naslediti kao neospornog vladaoca te zemlje.

Slučaj je hteo da je i sam Pelija mogao da kaže o sebi da je Minijac, i odista bio je Esonu polu brat. Tiroja, njihova majka, žena Kralja Kreteja, bila je pre više godina otišla u pohode tesaliskim Čaplja nimfama na obalama Enipeja, gde ju je ugrabila jedna družina ahajskih napadača. Izložili su je bludu u hramu Posejdonovom, a kada je zatrudnela, poslali su je pešice domu muževljevom. Ukraj puta rodila je dvoje muških blizanaca, ali stideći se da ih donese Kreteju, ona ih je izložila; našao ih je jedan konjušar koji je tuda jahao na kobili, od-neo ih je svojoj ženi, i nazvao ih Pelija i Nelej-Pelija, što znači – prljavi, jer se kobila bila ritnula i bacila grumen zemlje detetu u lice; Nelej, što znači – bezočni, zbog njegovih buljavih očiju. Sidera, konjušareva žena, bila je upravo izgubila jedno svoje dete, pa je pristala da us-voji blizance; no ona nije imala dovoljno mleka za obojicu. Zato su oni naizmence sisali vi-mena ovčareve vučjačke kuje, pa se time docnije objašnjavala žestina njihovih naravi.

Posle dva dana Tiroja se vratila, naumna da sahrani svoje sinove i zaštiti sebe od njihovih rasrđenih duhova. Kad ih je našla žive u konjušarevom domu, njena je radost bila neizmerna, jer bila se gorko pokajala za svoje delo, pa je zatražila da joj decu vrate. Ali Sidera je odbila velike nagrade što je Tiroja nudila, i istukla ju je i oterala od sebe. Kad su Pelija i Nelej stasa-li, i kad su čuli i razumeli svoju povest u celini, ubili su svoju pomajku Sideru da bi je kaznili za njenu svirepost prema Tiroji. Onda su odbegli Ahajcima, i predstavili su im se kao sinovi Posejdonovi, budući da ih je rodila jedna bludnica hrama, i dobili su visoka zvanja. Kad su Ahajci upali u Heladu, Pelija je, pozivajući se na svoju minisku krv, s uspehom istakao svoje pravo na kraljevstvo Ftijotidu; a Nelej na drugo minijsko kraljevstvo, Pil. Ali Majka Boginja mrzela je Peliju, zato što je on obesvetio jedno od njenih svetišta: ubio je Sideru dok se ona držala za same rogove mesečevog oltara.

Glava IV

JASON ZAHTEVA SVOJE KRAL-JEVSTVO

Sada je Kentaurima Gore Peliona opet bilo zabranjeno da obležu žene Minijaca, jer Pelija je taj običaj smatrao nepristojnim i nije ga dozvoljavao. Ali, pošto, – čak ni takvi jadni divlja-ci ne mogu da žive a da pokatkad ne obleže žene, govorio je, on ih je podsticao da krade ne-veste od svojih starih neprijatelja, Lapita iz Tesalije, nad kojima je sada vladala minijska aris-tokratija. Pelija je osećao Lapite kao nemirne i drske susede, i rado je pomagao Kentaure u njihovim upadima.

Jednog dana Pelija je svečano pohodio Kentaure, i sastao se sa njihovim starešinom, Hiro-nom, u gaju Kobiloglave Bele Boginje na Pelionu. Hiron je nagovorio Peliju da uđe u Svetište i obrati se Proročištu. Pelija je u šali upitao Boginju kako će umreti; njegov razlog što je post-avio to pitanje, kazao je svojim pratiocima, nije u tome što bi njemu bilo potrebno to obaveštenje, već zato što želi da proveri istinitost Boginjinog odgovora. Proročište Oca Zevsa u Delfima već ga je bilo obavestilo na koji će tačno način umreti; a ko bi se drznuo da protiv-slovi Svemoćnom, Sveznajućem Zevsu?

Odgovor koji je Boginja dala glasio je: – Kako, Pelija, da ti ja kažem ono što tvrdiš da si već čuo od moga Sina? No hoću da te upozorim da se čuvaš čoveka sa jednom sandalom; on će te mrzeti, i pre no što ga mržnja mine, načiniće od tebe janiju.

Malo je pažnje Pelija obratio buncanju ove – trodušne babe, jer tako je svetogrdno nazvao onu čija je vera, reče, sad svuda u opadanju; tim pre, što nije mogao da pomiri njeno proroštvo sa Zevsovim svečanim uverenjem da se nasilnička ruka nijednog čoveka nikad neće podići na nj, i da će mu, u starosti, biti dato da izabere čas i način umiranja. Ipak, mudro je naredio da se nijednom Etoljaninu ne srne dozvoliti da uđe u Ftijotidu ni pod kojim izgovo-rom, jer Etoljani, da bi ih bolje poslužila sreća kad idu na ples, nazuvaju samo levo stopalo.

Nekoliko dana docnije Pelija je bio čudno upozoren na Zevsovu vlast. Vrhovni Sveštenik Apolonov došao je pešice u Jolk, još jednom u odeći izmećara, a odbio je da se prihvati boljih komada pečenja i boljih pića, koje mu je Pelija nudio s obzirom na njegov visoki čin; no sa poslugom je sedeo pored ognjišta i jeo drob. On je putovao u tvrđavu Feru, u Tesaliji, gde je živeo Admet Minijac, zet Pelijin; u svojoj osobi izdržavao je drugu kaznu kojom je Zevsovo Proročište kaznilo njegovog božanskog gospodara. Ovako je glasila ta povest:

Sveštenici Hada tužili su se u Dodoni da je jedan Apolonov sin, po imenu Eskulap, koga je rodila sveta bludnica, osnovao u Delfima novu medicinsku školu. Oni su optuživali Apolona zato što podstiče izučavanje lekarstva i vidarstva u svrhu smanjenja broja umrlih, naročito dece, a time lišava pakleno sveštenstvo njihovog prihoda i prinadležnosti. Izgleda da je Esku-lap, na molbu neke siromašne udove, prisustvovao sahrani njenog jedinca, koji se bio utopio. Sveštenici Hada već su bili počeli da urlaju svoje tužbalice; no Eskulap nije hteo da smatra dečaka mrtvim, već je krećući njegove ruke tamo amo, kao da je živ, ispraznio vodu iz njega i vratio mu dah. Dečak se podigao i kuhnuo, a Eskulap ga je na to posvetio službi Apolonovoj.

Dcdonsko Proročište dalo je povoljan odgovor na ove pritužbe, i naredilo je da se škola zatvori, ali Eskulap je odbio da prizna odluku kao istinsku reč Proročišta. On je tvrdio da na kraju nijedna duša ne može umaći Hadu, i što više dečijih života Apolon bude spasao, to će se više dece rađati, i na kraju sva će ona postati Hadov plen. Ovaj argument jedio je Zevsa, jer se on ne može opovrgnuti drukčije doli nasiljem. Jedan odred stražara hrama bio je odmah upućen iz Dodone u Delfe, i oni ubiše i Eskulapa i dečaka koga je vratio u život. Apolonovi strelci izvršili su odmazdu u Dodoni, i poubijali strelama sve Sinove Kiklopa, dodonske kovače koji su načinili svete vesti za Zevsova, Posejdonova i Hadova svetišta, a koje su nazi-vali jednookima, zato što su pri radu jedno oko koprenom štitili od varnica koje su vrcale sa njihovih nakovanja.

Onda je Zevsovo Proročište zapretilo Apolonu istragom ako se ne ponizi i još jednom služi punu godinu dana kao izmećar: ovoga puta njegovo je robovanje imalo da bude u najdivljačnijem predelu Grčke – a to je, po mišljenju Vrhovnog Sveštenika, minijsko kral-jevstvo Fera; u toku trajanja te godine Proročište će ćutati, a sve žrtve, zavetovanja, i molitve Apolonu biće obustavljeni. Vrhovni Sveštenik nije imao drugog izbora doli da se prikloni. Mogućno je da je on izabrao Feru za mesto svoga robovanja zato što je Admet, kralj Fere, bio u izvesnoj obavezi prema njemu; Admet se jednom nehotice zamerio Apolonovoj sestri, devičanskoj Boginji Artemidi, time što je propustio da je umilostivi žrtvama kad se oženio Alkestidom, najstarijom kćerju Kralja Pelije. Boginja je kaznila Admeta time što je naredila, kada bude ušao u bračnu odaju, u ložnici da ne nađe ništa doli kotaricu zmija, i isprva je odbi-jala da mu Alkestidu ikada vrati. Admet je onda otišao u Delfe sa darovima, i molio je Apolo-na da posreduje za nj kod njegove božanske sestre; što je on i učinio. I tako je sada, za uzvrat, Admet učinio da robovanje Vrhovnog Sveštenika bude prijatno kolikogod je to bilo mogućno, i stekao je njegovu trajnu zahvalnost.

Mnogo je vremena prošlo pre nego što se ijedno drugo božanstvo (izuzev Trojne Boginje, koja je ostala neumoljiva u svome neprijateljstvu) usudilo da ospori vlast Zevsovu; ali Apolon nije nikad zaboravio uvredu koju je morao da primi, i proricalo se medu varvarima da će se on

jednoga dana udružiti sa Trojnom Boginjom, i uškopiće svoga oca Zevsa isto onako nemi-losrdno kao što je Zevs nekad uškopio svoga oca Krona. Apolon, glasilo je proročanstvo, upotrebiće u tu svrhu zlatni srp koji se nalazi u Zevsovom hramu u Hilosu na Krfu, za koji kažu da je isto ono oruđe koje je bilo upotrebljeno protiv Krona. No Apolon je naučio da bude oprezan i da čeka svoj trenutak. Na ulazu u Svetište Pupka bile su ispisane reci: – Ništa preko mere. I on je proučavao nauke.

Sledeće zimske ravnodnevice, kad je vrh gore Peliona pokrio sneg, a isto tako i goru Otris daleko tamo preko zaliva na jugoistočnoj strani, Pelija je slavio uobičajene svetkovine u čast božanstava zemlje. Ukazao je naročitu poštu svome ocu Posejdonu, a devičanskoj Boginji Artemidi dao je prvenstvo nad drugima. Zato što je riba sada bila posvećena Artemidi, njoj je iznova posvetio saborište Nimfa Riba u jolku, i naredio da se o njemu brine stara Ifijada, nje-gova tetka sa majčine strane, kći jednoga Kralja Arga. Iz spiska svojih besmrtnih gostiju koje je pozvao da sudeluju u bogatoj narodnoj gozbi, gde je pečenog mesa, goveđeg, ovnujskog, i divljači, bilo u izobilju, Pelija je morao da izostavi tri neobične zvanice. Prvo je bilo izostavl-jeno ime samoga Zevsa. Ovo je bilo učinjeno stoga što je, pre izvesnog broja godina, za vreme Kralja Atamanta, na žalost (kao što je Pelija rekao), Kobiloglava Majka zatekla Boga na Pelionu kako spava posle izvesne prijatne razuzdanosti; u neprilici što je videla nagotu njegovu – jer on je bio zbacio sa sebe zlatno runo, da bi rashladio svoje zagrejano telo – ustu-pio joj je svoje svetište, i povukao se, u novoj trezvenoj odeći od crne vune, u goru Lafistiju. – Dokle god se otac Zevs javno ne vrati na Pelion, i pošalje Kobiloglavu da ode s milim bogom, kazao je Pelija, – smatram da je mudro da mu prinosim žrtve samo u potaji. A zato, pak, što nije želeo da izgleda saveznik majke u njenoj svađi sa Zevsom, drugo i treće ime izostavljeno na njegovom spisku bila su imena Boginje u njenim likovima Here i Demetre. On je ovo izos-tavljanje učinio – a ono je bilo čak čudnije negoli izostavljanje Zevsa, jer je svetkovina zimske ravnodnevice prvobitno bila posvećena samo Boginji – a da ničim nije ni pokušao da je umilostivi. Želeo je da joj pokaže da niti se boji nje, niti je nauman da joj se dodvorava. Ali Zevsu je prineo pokajničku žrtvu u svojoj trpezariji, gde je ispekao čitavu trupinu jednog krupnog vola, a sam nije od njega okusio ni zalogaja.

Uveren da je otklonio Očevu zlovolju, Pelija je onda otišao na trg, gde su lomače od suvih jelovih trupaca već pucketale, spremljene da ispeku trupla divnih životinja probranih za žrtvu drugim Olimpljanima. U gomili praznički raspoloženog sveta opazio je jednog upadljivog neznanca – mladog, visokog i naočitog, čijih se crta kanda sećao kao kroza san, i naoružanog dvama kopljima sa tucanim vrhovima. Sudeći po njegovoj tesno skrojenoj tunici od jelenske kože i dokolenicama i ogrtačem od leopardova krzna, bio je Magnešanin iz bratstva Leopardovića, koji se spustio sa planina iznad jezera Boebe; no duga griva njegove žute kose pokazivala je da je bio uveden u kentaursko bratstvo Konjovića. – Čudnovato, pomisli Pelija. – Mogao sam ga smatrati za Grka, sa onom žutom kosom, tankim pravim nosem i onim snažnim udovima. Neznanac je pažljivo i uznemireno motrio Peliju, ali Pelija ga nije udosto-jio pozdrava.

Pelija je naredio da žrtve odvedu do velikog oltara, na koji je bio postavio nekoliko jedna-kih gomila pečenog ječmenog zrnevlja i još jednu dvaput veću od ostalih. Posuo je solju trup-la životinja, prizivajući redom ime svakog Boga ili Boginje; onda ih je njegov pomoćnik pou-bijao nadžakom, a on sam im je prerezao grkljane izvajanim nožem od kremena. Čineći to, glave im je okretao naviše, jer ovo je bila žrtva Olimpljanima, a ne nekom heroju ili božanstvu Podzemnoga Sveta. Naposletku, sagoreo je na vatri butnjače omotane lojem i deo utrobe kao posebno prinošenje žrtve; ali svaki zalogaj mesa bio je namenjen vernicima. Posi-panje obrednih žrtava solju kao začinom bila je novina koju su uveli Ahajci; pre njih nijedno božanstvo to nije tražilo, a Trojna Boginja još uvek odbija da primi ma kakvu posoljenu žrtvu koja bi joj bila prinesena.

Čim su ova žrtvovanja bila završena, neznanac smelo priđe Peliji i upita: – Kralju Pelija, zašto prinosiš žrtve svima drugim božanstvima, ali ne i Velikoj Boginji koju poštuju Pelazgi?

On odgovori: – Čoveče bez očiju, zar nisi opazio da ni Ocu Zevsu nije prinesena žrtva? Zar bi bilo uljudno pozvati ženu na gozbu (jer začelo znaš da je Velika Boginja sada Zevsova su-pruga), a ne i muža? Ove žrtve prinesene su mome ocu Posejdonu i manjim olimpijskim Bo-govima, čija su imena izrečena u mome prizivanju.

Neznanac reče: – Možda imaš pravo što ne prinosiš žrtvu Zevsu, ako je istina ono što sam čuo: da je njemu mrsko da se pojavljuje u ovim krajevima, otkada je jednom u pijanstvu ot-krio svoju golotinju pred majkom svojom.

Pelija dobro osmotri neznanca, jer ovo behu smele i malne svetogrdne reći, a onda se nje-gov pogled najednom zaustavi na njegovim stopalama: ugledao je samo jednu sandalu.

On odmah upita neznanca za ime, a ovaj odgovori: – Postavi mi ma koje drugo pitanje, Se-dobradi, i potrudiću se što bolje umem da ti odgovorim na nj.

Pelija umuknu preneražen, a onda upita kao bez daha: – Neznance, šta bi ti radio da si na mome mestu? loš niko živi u njegovom veku nije bio tako drzak prema njemu.

Neznanac se drsko nasmeja, baci uvis svoja okovana koplja od planinske jasenovine, oba u isti mah, dočeka ih u ruke opet, pa odgovori: – Otpremio bih jedan vunarski pohod, sa nared-bom zapovedniku da se ne vraća dokle god ne nađe Zlatno Runo, pa makar morao da plovi do drugog kraja sveta – možda čak u Kolhidu, gde se nalazi štala onih konja što voze Sunčeve dvokolice – ili da se spusti u najniže dubine Zemlje, gde, po učenju novog bogoslovlja, Tri-naesto Božanstvo stoluje u svome mračnom i strašnom carstvu.

– Pametan predlog, reče Pelija, uzdajući se da će neznanac sam doakati sebi nehajnim od-govorom na sledeće pitanje. – A bi li ti možda predao zapovedništvo u tome pohodu najsmeli-jem čoveku u tvojoj zemlji?

– Čovek koji bi se poduhvatio toga zadatka morao bi da bude najhrabriji u celoj Grčkoj, ja mislim, odgovori neznanac, sa istom onom drskošću.

– Ti si upravo taj čovek, uzviknu Pelija. – Ja? upita neznanac iznenađen. – Ti, reče Pelija. – Doći naoružan i sam, kao što si ti došao, na svetkovinu pri kojoj nikak-

vo oružje nije dozvoljeno, nazvati vladara grada – Sedobradim i ne kazati mu svoje ime, nepromišljeno vređati Oca Zevsa, koji je Car Nebesa i Vrhovni Bog Grčke – to pokazuje da si ti najhrabriji čovek u ćelom svetu, a ne samo u mome kraljevstvu Ftijotidi.

On odgovori žustro: – Nikada u životu nisam uzmakao ni pred jednim poduhvatom. No neću poći u potragu za Zlatnim Runom ako mi se ne zakuneš da ćeš po mome povratku – jer ja se neću vratiti praznih šaka, u to možeš biti uveren – ustupiti meni namesništvo nad ovim kraljevstvom.

Pelija odgovori: – Luđače, ja ne mogu da postupim tako budalasto. Po zakonu, ovim kral-jevstvom može da vlada samo Minijac, član kraljevske porodice. Kad moj brat Eson umre, ja ću naslediti i zvanje i vlast kraljevsku, jer ja sam njegov najbliži naslednik minijske krvi – moji drugovi ubili su dva njegova sina i dva brata koji su mu bili bliži od mene; a kad ja um-rem, kraljevstvo će, po zakonu, naslediti Akast, moj najstariji sin.

Neznanac polako odmahnu glavom. – Mislim, reče on, – da to neće biti. Pelija upita: – Zašto odmahuješ glavom i veliš da misliš da to neće biti? Neznanac objasni: – Kad mi je bilo dve godine, jedan me je . dvorski sluga potajno spasao

prilikom pustošenja grada, i dao me na čuvanje Kentaurima, koji su se valjano starali o meni. Šesnaest godina sam pod starateljstvom Hironovim, sinom Filarinim. Danas sam došao u Jolk, na svetkovinu, u nadi da ću sudelovati u prinošenju žrtve Boginji. Molim te da mi oprostiš moj grubi izgled: ovu moju tuniku od jelenske kože poderao sam o jedan trnov žbun silazeći u žurbi, i jednu sam sandalu kanda izgubio – možda u glibu nadošlog Anaura dok sam

ga gazio. Ja sam Diomed, jedini živi sin tvoga brata Esona; no Hiron mi je dao drugo ime, lason. Ja sam, ne ti, naslednik minijskog prestola.

– Ne srdi Bogove tvojom glupošću, uzviknu Pelija oštro. – Dobro je poznato da je Diomed izgubio život u zapaljenom dvoru, i da je ožaljen i sahranjen kao što običaji nalažu.

– Nije Diomed izgubio život, reče lason, – već jedan mališan, rob; a evo u mojoj torbici moga dečjeg haljetka od grimizne vune, neoprljena vatrom, da potvrdi istinitost mojih reci.

U Pelije obamre srce, no on se priboja da ispolji gnev ili da nanese Jasonu ma kakvu ozle-du u takvoj svečanoj prilici. Zadovoljio se time što je suvo primetio da Jason začelo ima loše mišljenje o njegovoj hrabrosti ako očekuje da će se on bez borbe odreći svoga bogatstva – zlata, dragog kamenja, blaga, i punih ambara.

Eason odgovori: – Ali, Striče, ja nisam kazao ni reci o tvome bogatstvu. Zadrži ga, ono je tvoje da tvoriš s njim šta ti je drago. Ja samo tražim od tebe da me priznaš naslednikom moga oca. I kad moj otac nije smatrao umesnim da ti se osveti za umorstvo svoje braće i sinova, osveta bi meni još manje dolikovala. On je ovo kazao u svojoj bezazlenosti, jer njegov prosti život u planini nije ga naučio da je kralj bez bogatstva što i koplje bez okovanog vrha. Kralj mora imati dohodak da bi plaćao svoje vojnike i sluge, pružao gostoprimstvo vladarima koji mu dolaze u pohode, i prinosio Bogovima žrtve; i još trošiti na hiljadu drugih stvari.

Pelija nije znao da li je lason veoma bezazlen ili je veoma lukav, i stajao je neko vreme bez reci. Onda se glasno nasmejao i zagrlio ga na najprijateljskiji način, i sa pretvornom radošću poželeo mu je dobrodošlicu u rodnome gradu. No kad ga je uzeo za ruku i poveo u kuću u kojoj je, privezan za postelju, ležao Eson, on uze teško da uzdiše, pa reče: – Jasone, Jasone, zašto nisi odmah priznao čiji si sin? Tada ne bih ti nikad postavio ono pitanje na koje, nadah-nut nekim Bogom (možda je to bio moj otac Posejdon, glavna zvanica na našoj gozbi), moraš dati neopoziv odgovor pred svedocima. Sada nema druge, već valja ti ići u potragu za izgubl-jenim Runom, a kad se vratiš, doveden amo nadama i molitvama celokupnog ovog naroda, ja ću ti drage volje predati namesništvo u Ftijotidi, i biću tvoj odan i iskren drug.

Izraz pometnje pojavio se na lasonovom licu kad je shvatio kako skupo mora da plati svoje nesmotrene reci, a Pelija mu je sada, pričajući o Kralju Ejetu i njegovom neprijateljstvu prema Grcima, prikazao koliko je povratak Runa malne beznadežan zadatak.

Dve godine posle Friksovog i Helinog bekstva iz Jolka, Kretej, namesnik, dobio je vest da se Hela utopila u Trojanskom moreuzu, i da je Friks predao Runo Ejetu, sinu Helejevom, kral-ju Kolhide, koji ga je stavio pod zaštitu heroja Prometeja. Kad je te vesti razabrao, Kretej je razmotrio sa svojim knezovima da li bi valjalo ili ne da uputi poslanstvo Ejetu i da zahteva Runo, jer postojalo je uverenje među njima da sreća Minijaca zavisi od njega; no oni su odlučili da ne treba da se izlažu opasnosti gneva Bele Boginje, i stoga ništa nije bilo preduze-to. Međutim, nekoliko godina docnije, Ejet je čuo da je njegov sinovac Sizif, – prema kome je bio obavezan najsvečanijim zakletvama prijateljstva – zbačen i vrgnut u ropstvo, zato što je odbio da prizna novu potčinjenost Trojne Boginje njenim pređašnjim sinovima, Zevsu, Posej-donu, i Hadu. Ova vest ga je rasrdila veoma, jer Sizif je bio Kralj Asopije, zapadne pole dvo-gubog Kraljevstva Korintskog, a istočna pola, uključujući zemljouz i grad Efiru, bila je nje-gova; on je ostavio svoje zemlje pod upraviteljstvom svoga prijatelja Buna, ali Sizif je vršio namesničku vlast. Ejet se stoga bio zakleo da će poubijati posadu prvog grčkog broda koja se bude usudila da doplovi u Kolhidu, sem ako mu ne bi donela vesti o oslobođenju i vraćanju na vlast njegovog sinovca Sizif a. No ne samo da Sizif nije bio oslobođen, ni stara vera ponovo uspostavljena u Korintu, već je novi ahajski poglavar javno obznanio da grad nije osnovala, kao što je svako verovao, neka sveštenica devičanske Boginje Efire; naprotiv, tvrdio je on, grad je osnovao jedan borac po imenu Korint, Zevsov vernik, kome je Efira ukrala slavu, i to prvobitno ime, Korint, kojim je nekada nazivano ćelo kraljevstvo, sada mora da mu se vrati. On je uzaptio zemlje kralja Ejeta, jer njegovo pravo na njih, budući da je poticalo od Efire,

bilo je neosnovano; a Asopija je prešla u posed njegovog prijatelja Kreona, koji se oženio Glaukom, kćeri Sizifovom, protiv njene volje.

Otada nije bilo neposrednog saobraćaja između Kolhide i Grčke; a Trojanci su poslovali kao trgovački posrednici. Ovo je bilo veoma nepovoljno po Grke, jer dok su dažbine, koje su Trojanci pređe zahtevali, iznosile samo peti deo sporazumno utvrđene vrednosti tovara, oni su sada prodavali kolhidsku robu grčkim trgovcima – mornarima dvaput i triput skuplje nego što su za nju platili. Troja je bila jaka tvrđava, od ogromnih gromada kamena, a zidali su je egi-patski neimari, kao Mikenu i druge grčke gradove, i bila je dobro branjena. Grci su pretili da će poslati snage da razore taj grad ako Trojanci ne budu hteli da postupaju razložnije; no još se nisu osećali dovoljno snažni da pretnju privedu u delo. Govorilo se da je Kralj Ejet potpi-sao sporazum sa Trojancima, kojim se obavezao da neće trgovati ni sa jednim drugim zapad-nim narodom, pod uslovom da mu Trojanci plaćaju pristojnu cenu za njegovu robu i da spreče prolaz kroz moreuz svakom kaznenom pohodu koji bi iz Grčke bio upućen protiv Kolhide.

Pelija je ispričao Jasonu sve ove pojedinosti, uzdišući duboko za sve vreme pripovedanja. On se nadao da će Jason, strašno obeshrabren teškoćama svoga zadatka, kukavno uteći natrag na Pelion svojim drugovima Kentaurima; a to bi ga toliko osramotilo u očima Minijaca da nikad više ne bi smeo ni da se pojavi na trgu u lolku. Ili, još bolje, osećanje stida nateralo bi ga da krene na putovanje radi povratka Runa, a takav poduhvat, umovao je Pelija, može se okončati samo propašću. Čak ako bi i zavarao budne Trojance u odlaznom putovanju, kako se Ejet može nagovoriti da preda Runo dokle god ima snažnu vojsku i snažnu mornaricu? A ako bi, što je bezmalo nepojmljivo, Jasonu pošlo za rukom, recimo posle iznenadnog i smelog iskrcavanja, da ukrade Runo, kako bi se ispetljao da po drugi put prođe kroz Helespont? Tro-janci bi ga čekali i, posle pregleda tovara, zadržali bi ga do dolaska kolhidskih poternih bro-dova; a onda bi ga ubili. Jer iz Crnog Mora nema drugog poznatog puta, sem kroz Bosfor i Helespont.

Pelija je divnu klopku pripremio Jasonu, pomislio je. No ipak, Jason je smelim očima gle-dao na tu stvar, pa mu je kazao: – Dragi striče, okanimo se svih sumornih misli, pa hajdemo zajedno kući mojih roditelja, čija lica nisam video od svoje druge godine. Želim da ih zagrlim i primim njihov blagoslov.

Tako, dok su se žrtvene pečenice još okretale na ražnjevima, cvrčeći i šireći prijatan miris oko lomača na trgu, Pelija je poveo Jasona u skromni dom njegovih roditelja, koje je s puno pošte pozdravio. Alkimeda je bila van sebe od radosti što opet vidi svoje jedino dete, i grozničavo ga je pritisla na grudi; ali Eson, koji se polu pridigao sa ležaja na kojem je dremao pod gomilom pokrivača, pobledeo je, uzmakao opet, i okrenuo lice zidu. Dok je Jason bio među Kentaurima, Eson je mislio na njega s roditeljskom ljubavlju i uzdanjem; no sada, kad je hrabro sišao s planine i pokazao se Peliji, Eson je bio ophrvan strahovanjem i sumnjama i bezmalo ga je mrzeo. Očekivao je da će ga Pelija pozvati na odgovornost što mu nikad nije priznao prevaru oko lažne sahrane; i strahovao je da će Pelija ulučiti prvu zgodu, i prvi izgo-vor koji mu padne na um, da i njega i Jasona smakne. I tako je Eson mrmljao u zid nerazuml-jive reci, ne poklanjajući pažnju ni Pelijinom rečitom uveravanju o svojoj odanosti, ni čestitanju zbog Jasonova povratka kao iz mrtvih. Kad je Pelija hvalio Jasona zbog njegove snage, lepote, i hrabrosti, Alkimeda se veselila, zaboravljajući kakvu zlu sreću takva hvala donosi, zaboravljajući da Zloće uvek obletaju tuda, u obliku zunzara, mušica ili komaraca, i odleću s vestima ljubomornim olimpijskim ili podzemnim Bogovima; ali Eson nije prestajao da leleče.

Pelija je ostavio Jasona kod njegovih roditelja a sam se vratio na trg. I tuna, kada je glavni glasnik tri puta zatrubio u školjku, da bi naredio tajac, on je glasno pozvao narod da se veseli s njim jer se Jason, naslednik prestola minijske Ftijotide, neočekivano vratio k njima. – I po-kazalo se da je on neobično hrabar i častan mladić, reče Pelija, – posle školovanja u pećini čestitog Hirona Kentaura, koji ga je u toku svih ovih godina krio – ja ne znam zašto pod

lažnim imenom i rodoslovom. Odista, toliko je hrabar i častoljubiv ovaj Jason, pa eto još za neko vreme neće da se skrasi među nama. Veli da mora najpre da izvrši velika dela, i vraćanjem izgubljenog Runa liku Ovna na gori Lafistiji da posvedoči svoju duboku odanost Ocu Zevsu, vladaru Bogova. Neka bi mu svi Bogovi i Boginje bili naklonjeni u njegovim kraljevskim smerovima! I neka bi Višnji dali da nijedan minijski knez Jasonove hrabrosti ne izostane u tako slavnom poduhvatu! Jer Pelija se nadao da udruži u smrti sa svojim nepoželjnim sinovcem još dvadeset do trideset minijskih plemića, krvnih neprijatelja Ahajaca.

Ljudi, koji su već bili pijani od medovine i piva, pozdravili su Pelijine reci dugim klican-jem, a kad su ugledali Jasona kako dolazi na trg da se založi pečenim mesom, potrčali su mu u susret i pozdravili ga uzvicima divljenja. Oni koji su nosili vence od zimskoga cveća i bobica ovenčali su ga njima, i drugi su mu pijano ljubili ruke ili tapkali ga po plećima.

Jason nije našao nijedne reci odgovora. On je već išao kao beslovesna žrtva koju vode žrtveniku, okićen vencima, dok proždrljivi vernici oblizuju usne i već klikću od radosti: – Oho, kakva krasna životinja! Kako divan zalogaj za Bogove, i za nas!

Pelija je bio toliko razdragan da je pet dana i pet noći gostio Jasona u svome dvoru.

Glava V BELA BOGINJA ODOBRAVA PUTO-

VANJE

Jason se vratio na goru Pelion da upita Hirona za savet. Hiron se iznenadio kad ga je video još živa. On je poznavao Jasonovu preku ćud, i preklinjao ga je da ne kreće na to putovanje, o kojem je bio uveren da nikom neće doneti nikakva dobra; tužno je odmahnuo glavom kad mu je Jason ispričao šta se zbilo na trgu u Jolku, pa je rekao: – Dete, vest koju mi donosiš teško bi mogla biti gora. Ili ti nećeš uspeti u tome poduhvatu a izgubićeš glavu – ubiće te Kolhiđani ili njihovi saveznici Trojanci – ili pak (što je mnogo manje verovatno) zadobićeš Runo, a Zevs Ovan vratiće se u ovo svetište i još jednom potisnuće našu veoma voljenu Majku. Eh, taj tvoj jezik! Zar sam ti malo puta govorio da čovek koji se usudi da sam ode među neprijatelje mora držati usta zatvorena a uši otvorene? Ti si osramotio moju pećinu.

Pokajnički je Jason zamolio Hirona da bar potraži za nj saveta kod Boginje, da bi znao šta mu valja činiti. Bude li mu Boginja naredila da se mahne toga poduhvata, i time načini sebe smešnim u očima svoje sabraće Minijaca, obavezao se da će se njoj povinovati i odreći se svih prava na presto Ftijotide.

Hiron se te noći obredno očistio, ušao je u Boginjino svetište i spustio glavu na uzglavlje od deteline, koja, zato što ima tri lista spojena u jedan, posvećena je Trojnoj Boginji i dočarava istinite snove. U ponoći, kako se njemu učinilo, Boginja je kročila dole sa svoga prestola, i prozborila kao što sledi:

– Hirone, tebi, mome vernom sluzi, smem da otkrijem više istine negoli što bi bilo umesno da otkrijem neposvećenima. Na prvome mestu, moraš da razumeš da je moć Boginje omeđena stanjem njenih vernika. Železom naoružani Ahajci toliko su uvećali snagu moga buntovnog sina Zevsa da ja više ne mogu neposredno da postižem svoje svrhe. Čak i u borbi sa Ataman-tom Eoljaninom, koji je daleko manje opak neprijatelj negoli ovaj Ahajac Pelija, kojega je kučka odojila, bila sam prisiljena da smislim izukrštan i zaobilazan put i da se gradim kao bajagi da odobravam njegova verska novačenja. Međutim, označila sam Pelijinu propast isto tako izvesno kao i Atamantovu, i naumna sam da se osvetim svima mojim ljudskim neprijatel-

jima redom; a i mome mužu Zevsu isto tako. Ja sam veoma dugovečna i strpljiva Boginja, i po volji mi je da spokojno čekam priliku. Ti znaš kako sam bila neumoljiva prema Tezeju Atinjaninu. Imala sam malo razloga da se žalim na nj kad je najpre plenio Knos i kaznio Mi-noja u moje ime; jer pokazivao je prema meni i mojim sveštenicima dužno poštovanje. Ali kada je docnije u Atiki počeo da ispoljava buntovništvo, i potajno uklonio iz svojih svetišta dva moja lika devičanske Boginje, jedan obožavan kao Helena a drugi kao Persefona, nagovo-rila sam njegov narod da ga progna. Utekao je na ostrvo Skir, gde je bio nasledio neko imanje; ali ja sam podstakla skirskoga Kralja da ga povede na najvišu liticu ostrva, kao bajagi da mu pokaže obimnost svoga kraljevstva, a onda da ga gurne u sunovrat. A Piritoj, verni drug Teze-jev, video je od mene još više jada.

– Bilo mi je po volji da uđem u Olimpijsku Porodicu kao Zevsova žena, radije nego da os-tanem izvan nje kao njegov neprijatelj; zvocanjem, uhođenjem i pakošćenjem mogu da mu zagorčavam život, baš onako isto kao što je on meni dodijavao dok je bio moj zlovarni sin a ja njegova starateljka. A moje samoumnožavanje u njegove božanske sestre i kćeri uvećava nje-gove teškoće.

– Ne smeš misliti da se Jason iz sopstvene pobude podrugivao svome stricu na trgu u Jol-ku. Jason, kao što znaš, divljačan je i beslovesan mladić, uprkos tvoga pažljivog vaspitanja, i lako, ne sluteći, podleže mojim uplivima. Jesi li čuo kako se slučilo da izgubi sandalu? Prili-kom silaska sa Peliona, kad je već bio prošao kroz borove šume i cestare šibljika i trnja, i pre-ko livada pokrivenih majčinom dušicom, ja sam mu se obznanila u uvelom liku Ilijade, Arte-midine sveštenice, koja je moja poverenica. Obećala sam mu sreću ako me prenese preko na-bujalog Anaura. On je najpre odbio da to učini, ali onda se predomislio i uzeo me na krkače. Ja sam ga odmah obneznanila i šapnula mu šušte one reci koje je posle on ponovio Peliji. Kad me je spustio na drugu obalu, razvrgla sam neznan i načinila Gorgonino lice, kolutajući očima i plezeći jezik na nj. On je namah izuo sandalu i bacio je na me da bi otklonio čini. Izvila sam se u stranu; sandala je pala u potok, i voda ju je odnela.

– Taj brzoreki Jason, iako njegovo ime znači – Iscelitelj, određen je da bude otrov u trbuhu Grčke i začetnik bezbrojnih ratova, kao onaj moj ludi sluga Herakle; ali to je stvar Zevsova, ne moja, pa neka tako i bude, kad je Zevs preoteo moju vlast. Ja šaljem Jasona u Kolhidu sa-mo radi jedne neposredne svrhe: da preda zemlji duh moga sluge Friksa koji se još neutešno leluja između viličnih kostiju svoje nesahranjene lubanje, te da tako napokon stekne večni mir koji sam mu obećala. Ako Jason želi u isti mah da zadobije i Runo, meni je to svejedno. Runo samo po sebi nije ništa – odbačen haljetak – a kad se ono vrati Zevsu, poslužiće samo da se opomene poniženja koje je jednom morao da otrpi preda mnom. Čuvaj dobro tajne koje sam ti otkrila. Jasonu valja reći samo toliko: može da ide u Kolhidu i da se uzda u moju naklonje-nost, ali pod jednom pogodbom: pre nego što pokuša da osvoji Runo, moraće da zahteva od Ejeta kosti svoga rođaka Friksa, i moraće da ih sahrani na pristojan način, onde gde god mu ja to budem nagovestila.

Jason je dahnuo dušom kada je čuo da nije izgubio Boginjinu milost. I pored svog nesmo-trenog jezika, bio je bojažljiv kad god je u pitanju bila milost Višnjih. Sada mu je izgledalo da je neobično srećan čovek: mogao je da računa da mu Boginja neće stavljati prepreke na puto-vanju, čak i ako se ono preduzima uglavnom u ime Zevsovo. Sada će morati pažljivo da izbe-gava svaki postupak koji bi mogao da izazove neprijateljstvo ili ljubomoru bilo jednog bilo drugog božanstva. Pošto će valjati da obavesti svoju sabraću Minijce – da bi ih tako pridobio da mu se pridruže – da mu je Boginja u snu obećala svoju pomoć, biće mudro da i Zevsovo Proročište upita za savet; inače, Zevsovi sveštenici mogli bi podozrevati da se putovanje pre-duzima po tajnom nagovoru Boginje, a radi nekakve hude svrhe.

Kad je Jason kazao svome stricu Peliji da je Boginja odobrila putovanje, ovaj se iznenadio i rekao: – Odista! Ana osnovu čega? – Na osnovu toga što moj rođak Friks mora da se uspo-koji, odgovori Jason.

Ovo je zbunilo Peliju, koji nije imao ni pojma o tome da Friksov duh nema spokoja, pa čak nije znao ni da je on umro. Ali on odgovori lukavo: – Avaj, tako je; Boginja je u pravu što te podseća na pobožnu dužnost koju duguješ tvome nesrečnom rođaku. Pre nekoliko godina onaj opaki Ejet uvećao je svoje zločine time što je otrovao Friksa prilikom jedne gozbe, a njegove je kosti nepogrebene bacio u neki šumarak u blizini kraljevskoga dvora. Crvene bulke sada proveruju kroz njegove očne duplje, a kupina se spleće oko njegovih kostiju. Njegov duh moriće i dalje svakog člana njegove porodice sve dotle dok ne bude sahranjen uz propisne pogrebne obrede. Mene je već u nekoliko mahova uznemirio u snu.

Jason je tada kazao Peliji da namerava da upita za savet Proročište Oca Zevsa u Dodoni. Pelija ga je pohvalio zbog njegove pobožnosti, i upitao je kojim je od tri mogućna puta iz Te-salije u Epir nauman da pođe. Prvi je kopneni, preko vrletnih planina i dubodolina; drugi je delom kopneni a delom pomorski – ići najpre delfskim drumom a onda brodom kroz Ko-rintski zaliv pa zapadnom obalom Jadranskog mora do ušća reke Tiamisa, u Epiru, odakle dobar drum vodi u ravnicu Dodone; treći je bezmalo samo pomorski – oploviti Grčku, sve do ušća Tiamisa, a onda krenuti dodonskim drumom. Pelija je preporučio ovaj poslednji pravac, i obećao je Jasonu da će mu besplatno staviti na raspolaganje brod i posadu.

Jason još nikad u svome veku nije bio na brodu, pa je stoga kopneni put pretpostavljao onim drugim dvama; no Pelija ga je upozorio da bi tako morao proći kroz oblast Lapita i pre-ko negostoprimljivog grebena Pinda, gde žive Dolopljani, Etici, i drugi krvožedni divljaci. On ga je nagovorio da odustane od svoje namere, priznavši da ni drugi pravac ne pruža povoljan izgled, jer nije prilika da će u ovo doba godine naći u Korintskom zalivu brod koji bi plovio ka Dodoni. Leto je bezmalo bilo na izmaku, i počelo je doba bura. – No, reče Pelija, – ako uzmeš treći pravac, da smelo oploviš Grčku, obećavam ti valjan brod i sposobnog zapovedni-ka.

lason odgovori da, pošto je godišnje doba nepovoljno, on drži da će biti pametnije izbeći i treći pravac, čak ako bi putovao jednim od Pelijinih sopstvenih brodova; jer slušao je strašne priče o promenljivim vetrovima na moru duž stenovite obale Peloponeza i o besnim olujama na koje nailaze brodovi kod rtova Maleja i Tenarona. Potsetio je Peliju na poslovicu koja kaže, da je plovidba oko Tenarona ujesen najbliža prečica za Donji Svet; i kazao je da name-rava da pođe drugim pravcem, preko Korintskog zaliva – a neko božanstvo, bez sumnje, pomoći će mu da nađe brod.

Pelija mu je onda obećao da će ga ispratiti kopnom do Krisjeskog zaliva, blizu Delfa, u Korintskom zalivu, i tu će, ako bude mogućno, iznajmiti za nj brod da bi nastavio putovanje u Epir.

Jason je krenuo na put s Pelijom otprilike u ono doba godine kad masline počinju da zru; sedeo je s njim u uglačanim kolima koja su vukle mazge, a napred je na konjićima jahao odred naoružanih Ahajaca. Putovali su pored reke Kefisa i Daulide i prošli kroz Klanac u ko-jem je Edip Tebanac mnogo godina docnije ubio greškom svoga oca Laja. Ubrzo su morali da siđu s kola i da pojasu mazge, jer jedna odvaljena stena preprečila im je put. Delfi leže u po-lukrugu, veoma visoko na maslinama bogatoj južnoj strani gore Parnasa; nad njima se uzdižu Sjajne stene, kameni zid ogromne visine, a spreda, preko doline Plista, četinarima obrastao vrh brega Kirfisa zatvara pogled na Korintski zaliv i štiti grad od hudih letnjih vetrova. Obilna kiša nedavno je bila pala, i niz jedno obližnje ždrelo žuborvoda vrtoglavo pada, i mesa se da-leko dole sa Kastalijanskim vrelom – vrelom u kojem Apolonovi sveštenici peru svoju kosu – i dve vode posle još jednog džinovskog pada, teku zajedno dolinom Plista.

U Delfima, malom ali slavnom gradu, sveštenici Pupčanog Svetišta učtivo su pohvalili Ja-sonovu lepu pojavu i plemenit postupak Pelijin što ga je prihvatio kao zakonitog naslednika prestola Ftijotide: On je upitao Pitonku, predajući joj uobičajeni poklon, – bronzani tronožac, koji mu je dao otac Eson – kakav mu savet daje Apolon; a Pitonka, kad se žvakanjem lovoro-vog lišća prenela u proročki zanos – kad su u pitanju bili skromniji poklonici izostavljala je

ovaj mučan postupak i zadovoljavala se davanjem nenadahnutog ali razboritog saveta osno-vanog na sopstvenom saznanju i iskustvu – počela je da besni i bunca nerazumljive reci, sedeći na darovanom tronošcu u jednom udubljenju okrugle bele grobnice.

Jason je ubrzo razabrao njene reci, da će putovanje koje mora da preduzme biti proslavlje-no u pesmi tokom bezbrojnih vekova bude li se postarao da prinese žrtvu Apolonu, Bogu Ukrcavanja, na onaj dan u koji brod bude spušten u more; i Apolonu, Bogu Iskrcavanja, u onu noć u koju se bude vratio. A onda su njene reci opet izgledale besmislene. Jedino šta je mogao da razabere bilo je ponavljanje da on treba da – povede sa sobom istinskog Jasona. No Piton-ka, kada je došla k sebi, nije umela da mu kaže ko bi ta osoba mogla da bude.

Delfi su bili slavni sa svoje lekovite lirske muzike, no Jason, naučen samo na bučnu svirku duduka i bubnja, prezirao je blago brujanje lire načinjene od kornjačinog oklopa. On je jedva mogao da ćuti i miruje dok su mu sveštenici muzičke škole svirali na njoj; i žalostilo ga je kad je video odranu kožu Pelazga Marsije koju su Apolonovi sveštenici ustavili i podsmevački pribili na vrata svoje škole. Marsije je bio Silenjanin, vod Jarčevića koji su stvorili frulašku svirku u čast heroja Dionisa; ali Apolonovi strelci napali su Jarčeviće, a one koji su umakli njihovim strelama bacali su sunovrat u ždrelo. Sveštenici su tvrdili da je lira nedavni izum Boga Hermesa, koji ju je poklonio Apolonu. No jedina razlika između lire koju su oni upo-trebljavali i one koju su od pamtiveka upotrebljavale sveštenice Trojne Boginje, bila je u tome što su oni podesili četiri strune umesto tri, i što su dodali par vitih rogova koji su se račvali upolje od kornjačinog oklopa, a bili su spojeni pri vrhu drvenim jarmom za koji su strune bile privezane.

Astronomija se isto tako proučavala u Delfima, i sveštenici su već delili zvezde u sazvežđa i znali vreme njihovih prvih pojavljivanja nad horizontom i docnijih zalaženja. Jedna slikarska škola, koju je osnovao Prometej, bila je isto tako pod Apolonovim pokroviteljstvom, no Ifit Fokiđanin, slavan umetnik kod kojega je Jason stanovao ovom prilikom i koji je docnije post-ao Argonaut, kazao mu je da se Prometejevo ime, kao i Dionisovo, ne poštuje više u Delfima.

Sto se tiče Eskulapove medicinske škole, načinjena je nagodba između Apolonovih i Ha-dovih prava. Kad se jednom čuje posmrtni lelek oko nekog bolesnika, Apolonovim lekarima zabranjeno je da pokušaju njegovo lečenje; i uopšte uzev, lečenje je moralo biti palijativno pre negoli radikalno. No Apolonovi lekari nisu se uvek držali svoje obaveze, a naročito oni koji su stanovali na ostrvu Koju.

Glava VI ZEVS ODOBRAVA PUTOVANJE

Veoma je kratak put iz Delfa do plavog Krisejskog zaliva, gde Pelija i Jason nađoše ukotvljen jedan korintski trgovački brod; on je tovar fokiđanske grnčarije i ukrasnih predmeta sa slikama nosio Alkinoju, kralju Krfa, ostrva koje leži prema reci Tiamisu, na razdaljini od nekoliko milja. Pelija se pogodio sa zapovednikom da lasona bezbedno preveze do Tiamisa, no nije propustio da mu kaže, kao u poverenju: – Ovaj moj sinovac, Jason sin Esonov, nau-man je da u proleće otplovi u Kolhidu, u smelom cilju da otme Zlatno Runo Zevsovo od zloćudnog Kralja Ejeta, koji neće da ga vrati ahajskim vladarima Grčke. lason sada želi da upita za savet Zevsovo Proročište u Dodoni, i nada se da će Bog odobriti njegov poduhvat. Bila bi grdna šteta ako bi se omakao s broda i pao u more pre nego prispe do obale Epira; jer, budući da još nije pod Zevsovom zaštitom, sva je prilika da bi se utopio, a Runo bi ostalo u Ejetovom posedovanju. Pelija je onda unapred isplatio podvozninu koju je ovaj zahtevao, i još

mu je priđe dao dragocen zlatan prsten, uz ove reci: – Pripazi mi na moga sinovca, baš kao da se već vraća kući sa Runom.

Korintski zapovednik, kao što je Pelija slutio, uvažavao je svoga zemljaka Kralja Ejeta kao braniča stare vere protiv nove, i poštovao je uspomenu na svog pređašnjeg zaštitnika, štedrog asopskog Kralja Sizifa, čije su skončanje Zevs i Ahajci tako svirepo prouzrokovali. Pelijine reci, – Bila bi grdna šteta ako bi se omakao s broda i pao u more, zvonile su mu u ušima, a vrednost prstena nagoveštavala je da Pelija veruje u Jasonovu sposobnost da zadobije Runo i određuje mu cenu shodno tome. Stoga je Korinćanin odlučio da umori Jasona; a to je i bio Pelijin naum, iako je pazio da ostane nedužan u toj stvari.

More u Zalivu bilo je dovoljno tiho, i vetar povoljan, ali trećega dana, kad je korintski brod prolazio pored Leuka i izložio se svem besu Jonskoga mora, Jasona uhvati morska bolest i ležaše sklonjen kod pramca umotan u svoju vunenu kabanicu, a s vremena na vreme ustajaše da povraća preko ograde. Onda zapovednik, čiji je brat, kormilar, znao za njegove namere, uhvati lasona za noge i prebaci ga preko ograde. Niko sem kormilara niti vide niti ču šta se zbi, jer veslači, okrenuti leđima, valjano zapinjahu, a Jasonov nemoćan krik utopi se u zapo-vednikovoj veseloj pesmi; kormilar pak, na svome kraju broda, uze da psuje jednog veslača što ne vesla složno.

Da nije bilo čudesnog posredovanja, ovo bi bio kraj Jasonov, koji je, iznemogao od mno-gog povraćanja, bio ponesen snažnom strujom. No jedna divlja maslina, koju je iz korena iščupala neka bura ili bujica sa obližnjeg pribrežja i bacila je u more, naišla je nošena talasi-ma. Jason, koji je ceo svoj vek proveo u planini, pa tako nikad nije naučio da pliva, uhvatio se za grane, i sa ogromnim naporom objašio je stablo. Držao se za ovo stablo sve do večeri, a tada je najzad ugledao jedro na severu i ubrzo potom jedan atinski brod pojavio se na razdal-jini od dva strelometa, i plovio je pod povoljnim vetrom. Kormilar, opazivši Jasona kako ma-hanjem doziva pomoć, upravio je brod k njemu; a onda ga je posada izvukla gore. Kada su čuli ko je on, i kako se slučilo da se nađe u moru, bili su zaprepašćeni; jer, ni ceo sat pre toga, bili su očevici brodoloma korintskog broda, koji se razbio o stenje i potonuo, a svi se mornari utopili, jer spašavanje je bilo nemogućno. Smatrajući da Jason, koga su našli opkovljena veli-kim opasnim ribama, začelo uživa zaštitu Bogova, zapovednik je pristao da brodu da suprotan smer, bez ikakve nadoknade, i da ga bezbedno preveze onamo kuda je naumio. Ovaj atinski zapovednik zvao se Hestor.

Jason je srdačno zahvalio Hestoru, a onda je kleknuo pored jarbola i naglas se molio Bo-ginji Atini, zaštitnici toga broda. Iz zahvalnosti što se spasao ribljih utroba, zavetovao se da će joj u Jolku podići oltar i na njemu žrtvovati najlepše junice. Očevidno, spasenje je od početka do kraja bilo Atinino delo, jer maslina je njeno sveto drvo.

Nekoliko dana potom Jason je lepo došao u Dodonu, u pratnji Arga, Hestorovog najstarijeg sina. On se iznenadio, posle tolikih hvala koje je o ovome mestu slušao od Ahajaca, čiji su očevi boravili ovde izvestan broj godina, kad je video da je to jadno, razbacano selo uvrh jed-nog jezera punog kreštavih vodenih ptica. U njemu nije bilo visokih ni lepo sazdanih kuća, a savetna dvorana nalazila se u jednoj prostranoj oronuloj kolibi sa slamnim krovom i zemlja-nim podom. Međutim, njega je Hiron bio uputio – a sada je naučio da uvažava njegove savete – da se prilikom svojih putovanja tobože divi i najbednijim zgradama, ruhu, oružju, stoci i svemu drugom što bi mu njihovi vlasnici pokazali s ponosom, a u isto vreme da kudi sve što je u domovini ostavio, sem prostosrdačnosti i poštenja svojih sugrađana. Tom veštinom on se umilio Dodonjanima, i premda su sveštenici u svetištu bili razočarani što su darovi koje je bio poneo Bogu – veliki bakarni kazan i žrtvenički srp sa drškom od slonove kosti – propali prili-kom brodoloma korintskoga broda, ipak, bili su zadovoljni njegovim obećanjem da će poslati druge darove podjednake vrednosti čim se vrati u Jolk. U znak dobre vere odsekao je dva du-ga uvojka svoje žute kose i stavio ih je pred oltar; to će sveštenicima davati vlast nad njim do ispunjenja njegovog obećanja.

Vrhovni Sveštenik, rođak kralja Pelije, obradovao se kad je čuo da je Jason odlučio da preotme Zlatno Runo iz ruku tuđinaca. On ga je obavestio da je kralj Ejet, dugim opštenjem sa čupavim kolhidskim divljacima, i bračnom vezom sa divljačkom tauridskom princezom sa Krima i sam postao običan divljak i u sopstvenoj porodici dozvoljava običaje koje je stidno čak i nagovestiti u svetoj Dodoni. – Zar nije grozno pomisliti, upitao je on, – da je Zevsovo Runo, jednu od najvećih grčkih svetinja, i to svetinju od koje plodnost Ftijotide zavisi, prljava ruka toga bednika obesila u samom svetištu onoga kradljivca vatre, Prometeja, zakletog Zev-sovog neprijatelja, koga Kolhiđani sada smatraju svojim Bogom Rata? Da ti kažem još nešto o tome Ejetu. On je Krećanin poreklom, i tvrdi da pripada kraljevskoj lozi onih neprirodno izopačenih Pasifajinih sveštenica koje su se hvalile da su samo pupak, to jest nezajažljive u svojim polnim prohtevima i veruje se da su se sparile sa svetim bikovima. Ejet se bavio čarobništvom naročito bezbožne vrste dok je boravio u Korintu, a u tu veštinu uputila ga je njegova plavokosa sestra Kirka. Zašto su se oni odjednom razišli, Krika da otplovi na jedno daleko ostrvo u blizini Istre, a Ejet na istočnu obalu Crnoga mora, ostalo je zagonetka; no podozreva se da je razlaz naredila Trojna Boginja kao kaznu za rodoskrvnjenje ili neki drugi zločin koji su zajedno počinili.

– Sveti, reče Jason, – tvoje reci podstiču u mojoj duši pravedan gnev. Ako jesi voljan, upi-taj Boga šta mi valja činiti, i uveri me o njegovoj milostivoj naklonjenosti.

Sveštenik odgovori: – Očisti se pasjakovinom, umij se u jezerskoj vodi, uzdrži se od svake hrane, ukloni sa sebe svu vunenu i odeću i sutra u praskozorje čekaj me u hrastovom gaju.

Jason je postupio kao što mu je bilo rečeno. Odeven samo u svoju tesnu kožnu tuniku i grube sandale, došao je u označeno vreme i stajao u senci hrastovoga gaja. Sveštenik je već bio tuna u svojoj svečanoj odeždi od ovnove vune, sa parom pozlaćenih vitih rogova na čelu i žutom granom u ruci. On uze Jasona za ruku i reče mu da se ničega ne plaši. A onda uze tiho da zviždi dva tri tona neke melodije i da maše granom tamo amo, dok se ne podiže povetarac i ne zašušta hrastovo lišće, a ono bese popalo po zemlji uze da se kotrlja u kovitlac kao da igra obrednu igru u slavu Boga.

Sveštenik je sve jače mahao granom, i sve je glasnije zviždao. Ubrzo je vetar hujao kroz grane, i Jasonu se činilo da sve lišće zajedno peva: – Pođi, pođi, pođi, s blagoslovom Oca Zevsa! Kad sveštenik okonča svoje prizivanje, odjednom nasta tajac, a onda usledi još jedan blag nalet vetra i ču se daleka grmljavina. Pucanj odjeknu nad njihovim glavama, a dole se sruši jedna lisnata grana veličine i oblika ljudske noge, i pade Jasonu pred stopala.

Retko je kada takvo povoljno znamenje bilo podareno ma kojem pokloniku u tome svetom gaju, kazao je Jasonu Vrhovni Sveštenik. Kada je srpom otesao granu, da bi uklonio sve lišće i grančice, on je s poštom predade u Jasonove ruke. – Evo, reče on, – jedne svete stvari da je ugradiš u pramac broda kojim ćeš ploviti u Kolhidu.

Jason upita: – Hoće li Bog biti toliko milostiv da me snabde brodom? Vrhovni Sveštenik odgovori: – Ne, ne: pošto se Boginja Atina već potrudila da te izbavi iz

mora, neka ona uzme na se i staranje o izgradnji broda. Otac Zevs ima drugih briga. Molim te, reci joj to.

Kad se uzneseni Jason vratio u kolibu u kojoj je stanovao, njegov drug Arg upitao ga je da li namerava da prezimi u Dodoni, pošto je njihov brod otplovio u domovinu a ne mogu se uzdati da će drugi naći; ili pak pokušaće da se preko planina probije u Jolk.

Jason odgovori da ne može da dokolici u toku trajanja zime, i da je Zevsova sveta grana dovoljna zaštita za svako putovanje. Arg se na to ponudi da mu bude pratilac. Posle dva dana, sa torbicama punim suva mesa, pečenog žira i druge grube hrane, oni krenuše na put, dolinom reke Arahtos, dok ne dođoše do jednog stenovitog klanca u senci Gore Lakmona. Na visijama je bilo užasno hladno, a sneg je već bio obelio vrhove; u noći su naizmence bdeli pored lo-gorske vatre. Kada su sove kreštale, Jason u tome nije video kobne predznake već bodri poz-drav Atinine ptice, a budući pripadnik bratstva Leopardovića, bio je isto tako spokojan na

zavijanje leoparda, kojih ima mnogo u planinama Pinda. Ali urlikanje lavova njega je užasavalo.

Iz klanca nastavili su putovanje u smeru istoka dok nisu došli do izvora Peneja. Penej, iako isprva mala rečica, sabira pritoke u svome toku ka plodnim ravnicama Tesalije, i naposletku, kao golema reka, uliva se u Egejsko more kod Tempa, između velike gore Olimpa i gore Ose. Divljač je bila retka u ovom pustom predelu, i Jason, iako dobar lovac na padinama Peliona, bio je neupućen u boravišta i navike zverinja Pinda. On i Arg pritezali su kaiše i smatrali se srećnim kad su osmoga dana osakatili jednoga zeca i ubili jednu jarebicu srećnim pogotkom kamena. No saznanje da su pod zaštitom brojnih božanstava davalo im je snage, i najzad su u daljini ugledali jednu pastirsku kolibu, i ovce kako pasu u blizini, pa su k njoj živo pohitali. Onda se začu besno lajanje i jedan moloski pas, ogromne veličine, i iskeženih žutih očnjaka, jurnu na njih, i ne zastavši ni časka skoči Jasonu za grlo. Dok je zver bila u skoku Arg joj rinu koplje u trbuh, i ona crče urličući. Pastir, koji je godinama živeo u ovoj pustinji bez ljudskoga društva, istrča iz kolibe, i vide kako Arg probode psa kopljem. On dohvati nadžak, i ne zastavši ni časka, jurnu na Arga, nauman da osveti smrt psa, svoga jedinog prijatelja. Arg još ne bese oslobodio svoje koplje, koje se zaglavilo između psećih rebara, i poginuo bi da nije Jason, koji je nosio svetu granu, tresnuo njome pastira po glavi, te ovaj pade i samo zagreba nogom.

Uveli su obeznanjenog pastira u kolibu i pokušali su, polivajući ga hladnom vodom po licu i paleći pera pod njegovim nosem, da ga vrate svesti. Ali kad njegovo disanje postade ispreki-dano i šumno, oni poznaše da je to kraj. Bili su veoma zabrinuti, i uzajamno uzeše nemo da prekoravaju jedan drugog, usnama i očima, jer bojali su se da će ih duh mrtvačev, pošto nije poginuo u ratu, uporno progoniti sve dokle ga neki njegov srodnik ne osveti; ali Jasonova krivica bila je veća od krivice njegovog druga. Nagaravili su lica čađu sa ognjišta, nadajući se da ih duh tako neće poznati, no misliće da su Etiopljani; a Arg je u tekućoj vodi sprao krv psa kojom mu je ruka bila umrljana.

Kad je pastir najzad izdahnuo, iskopali su grob onde gde je pao, i ukopali su ga baš onak-vog kakav se u času smrti zatekao, sa psom pored sebe, a sve su vreme okretali lice u stranu da ih duh ne bi poznao, i razgovarali su piskutavim glasom. Navaljali su kamanje preko gro-ba, pa su ga onda prelili mlekom i medom (koje su našli u kolibi) da bi duh umirili. Nisu se usudili da diraju ni u šta drugo što je bilo pastirevo vlasništvo, i da bi pokazali svoje prija-teljske namere ugonili su ovce u tor, sigurnosti radi, a onda su nastavili putovanje.

Išli su jednu milju ili dve, a onda je Jasonu došla na um sjajna misao. On se okrete Argu i reče: – Hvala ti, dragi druže, što si mi spasao grlo od očnjaka onog opakog psa.

Arg se iznenadio kad je čuo da se čovekoubica usuđuje da govori tako uskoro posle dela koje je počinio. On odgovori: – I ja tebi zahvaljujem, plemeniti kneže, što si me oslobodio onog opakog pastira.

Jason reče blago: – Ti ne duguješ meni zahvalnost, sine Hestorov. Ni ti ni ja ne ubismo pastira. Ova sveta hrastova grana zadala je udarac. Neka Otac Zevs u celosti odgovara za to delo. Njegova su pleća dovoljno široka da nose teret krivice ma koliki bio.

Ova misao svidela se Argu. On zagrli Jasona, i, kad na jednom potoku ukraj puta, opraše čađ s lica, oni nastaviše putovanje do najbližeg nastanjenog mesta, naselja od pet koliba koje su pripadale razbojničkom plemenu Etika. Odlučno držanje Jasonovo i Argovo, i njihovo val-jano oružje načinili su utisak na stanovnike, većinom žene, i one iznese pred njih vedrice s mlekom. Jason ubrzo ispriča da je video pogibiju pastirevu, koju je, reče on, prouzrokovala jedna hrastova grana zavitlana s drveta. Etici su poverovali u ovu priču (koja je bila delimice istinita), jer su znali da u blizini kolibe ima nekoliko hrastova, i umovali su: ako su ovi nez-nanci ubili pastira, oni bi njegovu smrt prikrivali koliko god je to mogućno. Kad su upitali šta je s ovcama upokojenoga, Jason odgovori: – Dobri ljudi, mi nismo lopovi. Ovce su zatvorene u toru. Pastirev riđi pas je nasrnuo na nas kao na neprijatelje, i moj drug morao ga je probosti

kopljem. Ali ja sam mislio da ne treba ostaviti ovce na milosti divljih zveri; i ugnao sam ih lepo u tor.

Etici su pohvalili Jasonovu smotrenost, i uputili su jedno momče da dotera stado u naselje, što je ono i učinilo. Kako se slučilo da je pastir bio došljak iz nekog dalekog plemena, bez poznate rodbine, stado su kolibari podelili između sebe na ravne časti; dve ovce koje su preos-tale, kad je svaka koliba dobila podjednak broj, bile su prinesene na žrtvu Areju Bogu Rata, koga su Etici najvećma štovali. Te večeri svi su se obilato najeli pečene ovčetine i napili piva, cevčeći ga kroz ječmene slamke, a potom su igrali u slavu Arejevu, muškarci i žene zajedno, i hvalili su upokojenoga pastira. Jason i Arg očekivali su da će ih Etici pre zore verolomno na-pasti, jer o njima se priča da su lišeni svakog moralnog obzira. Stoga su pili vrlo umereno, i, kao obično, naizmenično su bdeli pod oružjem. Ali ništa se nemilo nije dogodilo, a ujutru poveo ih je jedan od njihovih domaćina do kuće jednog svog rođaka po materinoj strani, koji je boravio dvadesetak milja dalje niz dolinu Peneja; i tu su bili isto tako prijateljski primljeni. Iz područja Etika put ih je vodio u oblast Lapita, krvnih neprijatelja Kentaura. Ali Arg je ob-rekao da će bezopasno provesti Jasona bude li on upleo kosu drukčije nego što to čine Ken-tauri, i bude li se gradio njegov sluga. Kad su prispeli u lapitsku oblast, gde su videli dželepe lepih goveda i ergele konja kako pasu u vodoplavnim livadama, Arg se odmah kaza ko je on: tvrdio je da je po materinoj strani u srodstvu sa Tezejom Atinjaninom, koga lapitski pevači slave zbog njegovog prijateljevanja sa njihovim pređašnjim Kraljem Piritojem; ova dva heroja bili su saveznici u uspešno vođenom ratu protiv Kentaura, koji je nastao, kao obično, zbog žena.

Lapiti su prijateljski ugostili Arga, i sve bi bilo dobro da se Jason nije durio što se prema njemu ophode kao prema sluzi: gordo je kazao svojim domaćinima da očekuje od njih bolju hranu nego što su otpaci i rskavice. Lapitski poglavica bio je sablažnjen, i naredio je da Jaso-nu udare batine zbog njegove drskosti, a na to se Arg umešao i otkrio ko je odista njegov slu-ga, ali uz upozorenje da on uživa zaštitu ne samo Bele Boginje već i Olimpljana: Apolona, Atine, Posejdona, i Zevsa. Poglavica, čije je ime bilo Mops Minijac, smatrao je da će mu Ja-son više koristiti živ negoli mrtav. Prvo je pomislio da od Pelije zatraži veliku učenu u zlatu i stoci, no Arg mu je jasno predočio da ne treba računati da će od Pelije dobiti na ime otkupnine ni jedno koštano puce. Dok je Mops još pretresao tu stvar sa svojim drugovima, Jason mu reče da, ako ga bezuslovno puste na slobodu, on se obavezuje da pridobije Kentaure, nad ko-jima je uticajan, da sklope mir sa Lapitima. Mops uze Jasona za reč i oslobodi ga; ovo je bio početak njihovog prijateljstva.

Kad se Jason bezbedno vratio u Jolk, preko Fere, i hvalio se svojim doživljajem u Jons-kome moru, Pelija se jeo od muke što je sam osujetio svoje namere. Da zapovedniku ko-rintskoga broda nije turio u glavu misao o ubistvu, Jason bi začelo izgubio život u brodolomu. No ovakve ojađenosti srca Pelija je umeo dobro da čuva pod plastom laske ili čestitanja, i gostio je Jasona isto onako štedro kao i pre.

Jason je uskoro potom posetio Hirona i izložio mu Mopsove predloge, naime: da neprija-teljstva između Lapita i Kentaura prestanu odmah; da Kentauri suzbijaju Peliju u vođenju lapitskog rata za svoj račun; i da Kentauri uživaju slobodan prolaz kroz lapitsku oblast kad god se zažele Etičanka sa Pinda. Hiron je prihvatio ove predloge; a posle izvesnog vremena pridobio je i Peliju, pomoću darovanih koža i drvene građe, da isto tako zaključi mir. Tako je lason bio posrednik pri isceljenju drevne omraze između Kentaura i Lapita, i opravdao je ime koje mu je Hiron dao.

Glava VII GRAĐENJE ARGA

Kad je Jason, kao što se zavetovao, prineo Boginji Atini na žrtvu dve bele junice, uputio je glasnike, kraljevski odevene, u sve glavne gradove Grčke. Svaki glasnik nosio je u desnoj ruci četiri grančice od različna drveta i malenu sekiru sa dve oštrice; a u torbici je nosio borovu šišarku. Kad god bi došao u dvorište nekog velikog doma čiji je vlasnik minijske krvi, pljes-nuo bi rukom da upozori na pažnju, i odmah bi isturio sekiru i snop grančica. A potom bi re-kao: – Neka se blagoslovi Olimpa izliju na ovaj dom! Dolazim u ime Besmrtnih Bogova. Vi-dite ovu jasenovu grančicu: jasen je posvećen Posejdonu, čije su koplje i vesla načinjeni od njegovog žilavog drveta. Vidite ovu borovu grančicu: to je Apolonovo proročko drvo. Ova grančica masline je Atinina; nije nužno da vas podsećam na valjanosti masline, te krave-muzare među drvećem. Pogledajte napokon ovu grančicu hrasta, posvećenog samome Zevsu, čija je sekira vlasti zadenuta ovde u snopu. Gospodari moji, šta označuje ovo povesmo žute vune? Ono označuje zajedničku svrhu četiri velika grčka božanstva u pogledu Zlatnoga Runa, koje je starodrevna svojina Zevsova, a bespravno i bezbožno uskraćuje mu ga Ejet Korinćanin, sada Kralj Kolhide, koji vlada u Kavkaskoj Eji, onde gde su staje hitrih konjica Sunca, na najudaljenijoj strani Crnoga mora. Ovaj neizmerno dragoceni predmet mora se na-trag zadobiti od Ejeta, pa bilo to milom, prevarom ili silom, i mora se vratiti Očevom svetom hrastovom liku na gori Lafistiji.

– Ja sam glasnik Jasona Minijca, sina Kralja Esona, koji vlada u Jolku u Ftijotidi, ili (kako je sada neki nazivaju) Hemoniji. Neka posvedoči jasen: na trgu u Jolku, prilikom jedne mno-goljudne žrtvene svetkovine u slavu Boga Posejdona, ovaj Jason bio je nadahnut da predloži pohod u Kolhidu. Neka posvedoči lovor: Bog Apolon docnije je pred narodom učvrstio lasona u njegovoj odluci. Neka posvedoči maslina: Boginja Atina, kad je videla Jasona kako se otima od smrti u bučnome moru u blizini ostrva Leuka, spasla ga je na čudesan način i iznela na obalu pred vratnice svoga Oca. Napokon, neka posvedoči hrast: Svemogući Zevs prihvatio je ponudu Jasonovih usluga i dobacio mu je, u znak svoje milošte, jednu hrastovu granu sa svo-ga sopstvenog svetog drveta. Zar to nije čudesno?

– Hajde, gospodaru, i ti tamo, i ti tamo, zar se nećete pridružiti Jasonu u ovoj svetoj potrazi i tako steći slavu – slavu kojom ćete kao vencem biti ozareni ne samo za života, ma koliko dug bio vaš vek, već i posle smrti vaš dom i vaš grad biće obasipani čašću do poslednjeg ko-lena. A kada preminete, moji gospodari, svi ćete postati heroji a daće i livenice prinosiće se vašim dušama, i nikad nećete bludeti gladni i neutešni kroz sumorne pećine Donjega Sveta, kao što je to suđeno sitnim dušama. Pićete iz najvećih pehara i jahaćete na belim sablast-konjima, i pomagaćete da proklija seme koje su vaša deca posejala u njive vaših otaca, i da žetva bude obilata. Blaženi Olimpljani, svi redom, naklonjeni su ovom pohodu, koji ne može a da ne urodi uspehom, ma koliko smeo izgledao. Jer Zevs je naredio svojoj poslušnoj kćeri Atini da sagradi brod, a svome odanome bratu Posejdonu naredio je da stiša more; a njegov sin Apolon prorekao je uvijeno još neke dobre stvari.

– A gde ćete naći dostojnijeg vodu da se u nj uzdate nego što je Jason, pošto je Herakle iz Tirinta uposlen oko svojih Radova i ne može da pođe? Priča se – a to je bez sumnje istina, jer ko bi se usudio da izmisli takvu neverovatnu bajku – da je lason, pre nego što ga je spasla Devica Atina, proveo u moru sedam dana i sedam noći, boreći se sam protiv mnoštva oštrozubih morskih nemani, od kojih se ona najveća ustremila na nj razjapljenih čeljusti i pro-gutala ga; no takav je dičan junak ovaj lason, da je svojim oštrim lovačkim nožem prorezao ogromnu telesinu ovog čudovišta, i tako izišao napolje.

– Slušajte dalje: u Kolhidi zadobiće se ne samo slava neuništiva, već i blago nebrojeno. Zar trgovački put kroz Kavkaske planine ne drži pod stražom bezbožni Ejet, koji udara dažbine od jedne patine ili više od ukupne vrednosti na svu robu što punim kolima dolazi iz Persije, Hal-deje, Baktrije, Sogdijane, Indije i najudaljenijih krajeva Azije? Zar odaje njegovog dvora, i njegovi podrumi, nisu krcati – puni dragocenostima? Kad Ejet bude uništen i Runo zadobije-no, šta će sprečiti svakoga od vas da ponese sobom koliko god hoće zlatnoga praha i isto toli-ko zlatnih i srebrnih poluga, i denjaka ćilimova, i mešina mirisnoga ulja, i škrinja s nakitom kolikogod mu duša zaželi?

– Hajte, moji gospodari, šta velite na to? No dozvolite da vas upozorim da će u ovaj pohod biti primljeni samo junačni mladi plemići nesumnjive minijske krvi, i to samo onoliko njih koliko je potrebno da obrazuju brodsku posadu. Mnogi će morati da budu odbijeni. Pohitajte u Jolk, moji gospodari!

Ovaj govor retko je kada promašio da probudi srčanost u Minijaca, naročito onih koji su bili nezadovoljni svojim mirnim zanimanjem i vređale ih poruge njihovih ahajskih gospodara: jer Ahajci su ih malo cenili, i govorili su da su oni, usled lakog života u Grčkoj, postali mekušni, i nesposobni za ma kakav opasan poduhvat. Neki od ovih Minijaca odmah su se obavezali da će se pridružiti pohodu, no drugi su bili oprezniji i pitali: – Zar nije tačno, lju-bazni glasnice, da je Runo o kojem govoriš Kobiloglava Majka odavno ukrala od Ovna gore Lafistije, da bi mu se osvetila zato što je preoteo njeno svetište na gori Pelionu? Pozivaš li ti nas da u toj svađi pristajemo uz Ovna Boga, koga sada nazivaju Ocem Zevsom, a protiv Vel-ike Trojne Majke, koju je on otada prisilio da postane njegova žena Hera? Mi smo Minijci, potomci onoga Minije koga je Majka volela, i štovala mimo sve Grke, zato što je on prvi sa-vetovao Ovnu Bogu da se njoj potčini. Zar nećemo beščastiti spomen na našega pretka, u čiju slavnu grobnicu, u obliku košnice, u Orhomenu, još uvek šaljemo godišnje daće, ako pokušamo da razvrgnemo delo Boginjino? Zar nije po njenom sopstvenom naređenju to ukra-deno Runo predao u ruke Kralja Ejeta?

Ovo je bio glasovnikov odgovor: – Pohvalna je vaša postojana privrženost Boginji. No pogledajte ovaj drugi istiniti znamen koji nosim u torbici. To je borova šišarka i obmotana je, kao što vidite, belom mrežom ispletenom od grive Boginjine svete kobile. Ovaj znamen daje odgovor na sva vaša pitanja: po njemu možete jasno razabrati da Boginja odobrava to puto-vanje. Jer premda se vraćanje Runa možda ne tiče nje, ona ipak obećava svoj blagoslov sva-kom Minijcu koji sa Jasonom bude otplovio u Kolhidu i uspokojio dušu njenog sluge Friksa, koja još neutešno prijanja uz njegove nepogrebene kosti. Upozoravam vas, plemeniti Minijci, da u tome zaboravljenom sporu između pređašnje Trojne Boginje i Onoga koji je nekada bio njen sin, ne nalazite razlog protiv odlaska u Kolhidu, u potragu za Runom. To bi značilo zabo-raviti kakve su sve bede zadesile vaše pleme otkada je Runo ukradeno. Atamant Minijac bio je čuvar te dragocene svetinje, a zbog njenog gubitka Otac Zevs kaznio ga je gubitkom razu-ma; Harpije su ga oterale u takvo ludilo da je strelom ubio rođenog sina Learha, u zabludi da gađa divlje zveri u samome dvorištu svoga doma. Otkada je Atamant svrgnut, minijska moć opada. Prvo, sedam zatočenika koji su otišli protiv Tebe odbio je sa njenih bedema Herakle iz Tirinta. Potom bolni Eson nije mogao da brani severoistočne vratnice Grčke protiv najezde Ahajaca; a malo zatim njegovi stričevi, minijski Kraljevi Perijer od Mesene i Salmonej od Elide, skončali su bedno. Ali Esonov sin, Jason, koji se nedavno, kao iz mrtvih, vratio iz mračne pećine jednoga Kentaura, čovek je izvanredno hrabar i mudar: njegovo je mnenje da, dokle god se Runo ne osvoji, Minijci neće uživati blagonaklonost Zavsovu, već moraće da sede s mirom i ljubazno se smeškaju dok ih njihovi oholi gospodari ruže zbog nemara i kukavištva.

Ovaj govor pridobio je nekoliko kolebljivaca, ali nikako sve. U međuvremenu, Jason je posetio glavni grad Atinu, jedreći po lepom vremenu preko zak-

lonjenog Eubejskog zaliva. Tu se pomolio Boginji Atini i smerno joj preneo zapovesti njenog

Oca Zevsa. Kralj i Kraljica Arhonti, koji zajedno rukovode verskim životom Atike, primili su ga rado i poklonili su najveću pažnju njegovom izlaganju. Posle kratkog savetovanja, ponudili su mu pomoć u svemu čime raspolažu; no on im je za uzvrat morao obećati da neće naneti nikakve uvrede ni činiti nikakvo nasilje stanovnicima Troje, sa kojima su Atinjani bili u odličnim odnosima, već da će se povinovati svakom razložnom zahtevu koji bi mu trojanski Kralj mogao postaviti. Kad je Jason potkrepio svoje obećanje zakletvama tako svečane pri-rode da bi se samo neki luđak mogao drznuti da ih prekrši, saznao je sa zadovoljstvom da je Atina prihvatila nalog svoga Oca, i da će građenje broda biti povereno Argu, sinu Hestorovu, koji je ne samo potomak Dedala pronalazača već je bezmalo i njemu ravan u veštini brodo-gradnje.

Jason se vratio u Jolk i ispričao Kralju Peliji o svome uspelom razgovoru sa Arhontima. Pelija, tobož obradovan time, ponudio mu je tesanu drvenu građu, čavle i užariju, kao i svaku pomoć njegovih brodogradilišta. Jason mu je vrlo učtivo zahvalio, ali uputio ga je na Arga, kome je poverio celokupnu izgradnju broda; a onda je, poverljivo, opomenuo Arga da – pošto je Pelija potajno neraspoložen prema pohodu, svaki njegov dar doneo bi nesreću – upotrebiti čak i vlakno ili dve jolkske užarije značilo bi uplesti prokletstvo u brodsku opremu. Arg je na to odbio Pelijinu ponudu, premda uz izjavu zahvalnosti, pod izgovorom da je Boginja Atina odredila da svako pa i najmanje uže na brodu mora biti usukano na užarskoj ulici u Atini, i da svaki pa i najmanji komadić drvene građe mora biti otesan u Boginjino ime.

Arg je krenuo da traži borovu japiju, i našao je ono što mu je trebalo u blizini podnožja gore Peliona, gde je red visokih drveta ležao oboren olujom; korenje nekih stabala još je bilo čvrsto u zemlji, tako da su se stabla sasušila polako i drvo je bilo žilavo. Tu je bilo dovoljno japije za izgradnju jednog ratnog broda, uskog, sa jednim jarbolom i trideset vesala, kakav je, po njegovom mišljenju, najpodesniji za prepad na Kolhidu. Njegovi ljudi otesali su ova stabla teslama, a onda su ogulili ono malo kore što je još ostalo na njima; balvane, od kojih nijedan nije bio ni najmanje natruo, odvukli su volovima do morske obale, načinili su splav, i prevezli ih preko zaliva na prostrano žalo Pagase na suprotnoj obali.

Nedaleko odatle, u Metoni, Arg je našao podesnu hrastovinu za rebra broda i odabrao je račvaste grane velikih stabala, i jedan visok hrast za kobilicu. Kad je i ovo prevezao u Pagasu, rad na brodogradnji mogao je da počne. Neke njegove drvodelje bradvama su tesali balvane te gradili daske, drugi sa testerama i sekirama sekli hrastova rebra, onda ih lepezasto pobijali u kobilicu i svrdlima bušili rupe za maslinove čavle koji će ih pričvrstiti za snažni hrastov per-vaz. Uskoro je kostur broda počeo da se uobličava, i kad su pramac i kormilarsko mesto bili namešteni, obložne daske bile su gotove da budu prikovane za rebra bakarnim ekserima; no najpre je svaka daska bila izložena parenju nad kazanima ključale morske vode, te tako način-jena savitljivom. Brod je merio šezdeset koraka u dužinu, računajući od crte gaza, i pet koraka u širinu po sredini; neki iskusni mornari smatrali su da je veća širina potrebna za plovidbu Crnim morem, koje je na glasu sa ogromnih talasa koji udaraju sa svake strane i u isti mah; no Arg je uporno zaintačio da je brzina važniji i pretežniji obzir negoli udobnost posade.

Jarbol je bio sklonjen među nekim rašljama, ali lako je bio izvučen, postavljen i učvršćen u svoj ležaj pomoću jakih hrastovih klinova. Jedro je bilo kvadratno, od grubog belog lanenog platna iz Egipta, a palamari od pletene konjske dlake i kudelje. Vesla od jasenovine, skoro dvaput duže nego čovek, imala su uske lopate; ali lopate dvaju kormilarskih vesala, jedno s jedne a drugo s druge strane kormilarevog sedišta, bile su široke. Klupe su bile od orahovine, s dobro smeštenim škrinjama ispod njih, a otvori za vesla bili su sa donje strane obloženi bi-voljom kožom.

Pramac, u koji je sveta hrastova grana iz Dodone bila čvrsto uglavljena, bio je ljupko izvi-jen kao labudov vrat, ali završavao se izrezbarenom glavom ovna; zadnji deo broda bio je na sličan način izvijen naviše tako da je kormilar, sa svoga uzdignutog sedišta, mogao da ima jasan pogled preko glava veslača. Čvrsto opleten štit od pruća, spolja pokriven kožom, bio je

postavljen iznad broda, on štiti veslače od kiše i bučnih talasa; a, da bi bilo upotrebljeno sveto drvo svakog božanstva koje je kumovalo ovom putovanju, istureni delovi ovoga štita bili su načinjeni od lovorovog drveta usečenog u Apolonovom gaju u Delfima.

Brod je bilo sagrađen za dvadeset dana, a pre nego što je njegov zadnji deo bio završen, za-livanje i ukrašavanje pramca i bokova već je bilo počelo. Posle kalafatovanja voskom, bokovi su bili premazani spolja i iznutra katranom dobivenim od pelionsk borovine; a strane pramca bile su obojene crveno, cinoberom kupljenim na letnjem sajmu u Troji. Na obe strane pramca, visoko gore, bilo je naslikano, belom i zelenom zemljom, po jedno veliko oko, a duge crne trepavice bile su doslikane katranom. Isto tako, nađeno je pljosnato ravno sidreno kamenje, probušeno je da se kroza nj provuče palamar, i zaobljeno je u kružni oblik tako da se lako može koturati preko daske i spustiti u more; načinjene su čakije za odbijanje broda od stena i za njegovo otiskivanje ako bi se nasukao na peščani sprud; i dvoje stepenica za ukrcavanje i iskrcavanje. Kožni kaiši čuvali su vesla da ne iskliznu kroz otvore i odnese ih u more.

Svi koji su videli brod – a stotine ljudi dolazili su sa raznih i dalekih strana da bi ga pogle-dali – kazali su da još nikada u svome veku nisu videli nešto tako lepo. Brod je dobio ime Argo, u čast njegovog graditelja Arga, i on se toliko ponosio njime da je izjavio da ne može da se rastane od svoje rukotvorine no ploviće njime kud god on bude plovio.

Dvorac u Jolku bio je te zime pun krepkih mladih ljudi koji su došli odazivajući se glasni-kovom pozivu. Oni su većinom bili Minijci, ali ne svi; jer mislilo se da će Jason možda primi-ti pogodne ljude koji nemaju minijske krvi u žilama ako oni pristaju da budu Minijci po usvo-jenju. Pelija nije mogao da uskrati gostoprimstvo ovim namernicima, no potužio se Jasonu da mu pustoše jestivo kao skakavci, pa zato, što pre odu, tim će mu više ugoditi; a budući da su to bili ljudi od ugleda, valjalo ih je hraniti shodno njihovom činu, a povrh toga većina njih imali su još i po toliko pratilaca. Eson, otac Jasonov, živeo je u takvom siromaštvu da nije mogao da primi u stan više od šest ljudi; a to je pustolovima izgledalo toliko sumnjivo da po-lovina njih odlučiše da se mahnu putovanja. Oni su zaključili da je Pelija, a ne Eson, pravi vladalac u kraljevstvu, i da je on, a ne neki bog, nagovorio Jasona da preduzme putovanje, nadajući se da će se tako otarasiti jednog suparnika. Pa ipak, oni se nisu odmah vratili svojim domovima, jer u Jolku su se lepo zabavljali lovom, nabacivanjem kotura, pesničanjem, rvan-jem, kockanjem, i trkama, a Pelija, zbog ugleda svoga doma, nije skomračio sa jelom i pićem.

Oni vredniji između njih pitali su Arga šta im valja činiti da bi se pripremili za putovanje. On je na to kazao da njima nije potrebno da njemu postavljaju pitanja na koja i sami mogu namah da odgovore: da će najbolje biti da se nauče veštini veslanja, sem ako već savršeno ne vladaju njome, u šta on sumnja. Jer ne budu li vetrovi povoljniji nego što oni imaju prava da očekuju, samo će snažnim veslanjem moći da savladaju jake struje Helesponta i Bosfora, ili da umaknu pred poterom kolhidske mornarice kada budu zaplovili sa otetim Runom. Slučajno, nekoliko njih, ne mnogo, bili su već oprobani veslači, putovali su na Siciliju i u Ita-liju, i znali su bezmalo sve što se moglo znati o brodarenju; no većina njih više su se bavili konjarstvom i boračkim veštinama negoli moreplovstvom i retko su ili nikad bili na brodu drukčije nego kao putnici u mirno letnje vreme. Onda je fason pozajmio od Pelije dve ratne galije od po dvadeset vesala, koje su već bile izvučene u zimovnik, pa je sa svojim novim poznanicima u zaštićenim vodama zaliva priređivao veslačke utakmice za opklade, pod vodstvom dvojice poznatih kormilara, Ankeja iz Tegeje i Tifisa iz Tizbe. Naučili su da okrenu veslo u ležaju, kao što se ključ okreće u bravi, i da veslaju ravnomerno, u skladu s kormilare-vim pojem. Njihove su šake otvrdle i mišići ojačali, a iz tih svakodnevnih zajedničkih vežbanja razvilo se osećanje drugarstva koje ih je obuzdavalo da se ne laćaju oružja kad bi se oko nečeg sporili prilikom noćnih pijanki i kocke.

Jedne večeri Jason ode Peliji i reče mu nasamo: – Striče, nešto me muči u duši, a stidim se da ti kažem šta je to.

– Govori, momče, kud puklo da puklo, reče Pelija meko.

Jason je malo oklevao, pa onda reče: – Jedna lažna glasina prenosi se po gradu. Tvoji gosti pričaju da mrziš mene, i plašiš se mene, i da me šalješ na ovo putovanje samo zato da bi me se otarasio; neki čak nagoveštavaju da smeraš da potopiš naš brod pomoću neke nauke ili mađije čim isplovimo iz Pegaskog zaliva. Kako bestidno ti lupeži govore! No ipak, ne uveriš li ih da si prijateljski naklonjen meni, i brodu Arga, kao što ja u svome srcu znam da jesi, bojim se da neće biti dobrovoljaca koji će hteti da pođu na putovanje, ili pak neće ih biti dovoljno da ob-razuju posadu broda. Onda bi se pokazalo da si se uzalud izložio svem ovom trošku, a Argo bi postao podsmešljiva uzrečica širom Grčke. Još gore, kad kraljevi i sveštenici budu na divanu, neko će upitati, – Recite, zašto Argo nikad nije otplovio? Bilo je toliko hvalisanja unapred, i činjene su takve izdašne pripreme od svake ruke – a odgovor će glasiti: – Zna se da je Pelija smerao neko izdajstvo; to je pravi razlog što Argo nikad nije zaplovio, a ne rđava znamenja koja su se tobož pokazala kad su žrtve bile prinošene. I razmisli, striče, hoće li Bogovima biti po volji kada ta ista glasina dopre do visokog Olimpa.

Pelija se zabrinuo. On pozva sve pustolove zajedno, pa im reče: – Moji gospodari, neki luđak je okaljao moje dobro ime. Neka ga Otac Zevs zgromi gromom iz vedra neba, i neka mu Harpije odnesu telo dok se još koprca! Koji će se od vas, moji čestiti gosti, drznuti da mi u lice ponovi podle laži koje šapuću iza mojih leđa? Ja petljam nešto oko korita Arga ili snujem zaveru protiv života njegove posade? Kako možete pomisliti da tako malo štujem Bogove ili moje bližnje? Ah, ima lupeža koji će poverovati u sve. No dopustite mi sada da vam pružim dokaz o mojim poštenim namerama prema vama. Eno onde sedi moj jedinac, knežević Akast, koga veoma ljubim. Premda je on meni ovde potreban, da predvodi moje vojnike u ratu – jer prošlo je vreme mojega vojevanja, pa ne mogu ni iz bornih kola da se borim – evo ja ga vese-lo posvećujem svetom traženju Runa. On će ići s vama, on će biti vaš drug, i svaka nedaća ili udes koji će zadesiti Arga zadesiće i moga sina Akasta u isto vreme, i mene zbog njega.

Pelija je govorio lažljivo, jer bio je naumio da u poslednjem času zadrži Akasta pod ovim ili onim izgovorom; ali njegove reci uspokojile su mnoge kolebljivce. Akast, koji se upravo bio pijano vajkao što mu neljubazna očeva zabrana uskraćuje učešće u pohodu iz kojeg nije-dan minijski knez svetla obraza ne srne da izostane, kliknuo je od radosti. Kročio je, teturajući, preko dvorane da zagrli Pelijina kolena i zatraži njegov blagoslov. Pelija je morao da ga blagoslovi i da prikrije svoje nezadovoljstvo.

Među knezovima Ftijotide bio je i jedan mladi plemić korintskog porekla koji je dobegao u Jolk sa ostrva Egine kad je gvozdenom alkom ubio jednog svog polubrata; no nije jasno da li je po sredi bilo umorstvo ili nehotično čovekoubistvo. On se onda oženio kćerju jednog Peli-jinog rođaka, vođe mirmidonskog plemena, a u Ftiji je dobio potpuno obredno očišćenje da bi prevario duh svoga polubrata. Posle obreda uzeo je ime Pelej – njegovo prvobitno ime više se ne pamti – i posvećen je bratstvu Mrava. Pelej je onda otišao sa svojim tastom u Arkadiju da bi uzeo učešća u slavnom lovu na kalidonskog divljeg vepra. Kad je vepar najednom nasrnuo, Pelej je hitnuo džilit na nj; no samo da je okrznuo veprovo pleće a probo je tasta. Onda se vratio u Jolk radi daljeg očišćenja, koje je izvršio Akast, ali zadržao je ime Pelej; a onda se vratio u Ftiju da preuzme zemlju svoga tasta i vodstvo nad plemenom Mirmidonaca. Dok je još bio u Jolku, Akastova žena zagledala se u njega, ili tako je on docnije kazivao, i sama je Činila korake u svrhu ljubavnog zbliženja. Kad je on to odbio, ona ga je potajno optužila kod Akasta da joj je činio izvesne predloge koje je ona odbila. Akast je bio prijateljski raspoložen prema Peleju, ali Ahajci su toliko držali do čestitosti svojih žena da se on smatrao obaveznim da osveti ljagu nanesenu njegovoj časti. Međutim, zazirao je da Peleja ubije namah, jer obred očišćenja, znao je, veoma je mučan i ne dejstvuje uvek sa uspehom. Umesto toga, poveo ga je u lov u jednu šume Gore Peliona koja po ugovoru pripada Kentaurima, i ubrzo ga je uspavao davši mu da popije nekoliko gutljaja piva na prazan želudac. Onda je uzeo njegov mač i osta-vio ga, nadajući se da će ga ili divlje zveri rastrgnuti ili Kentauri ubiti.

Kentauri su prvi našli Peleja, no srećom stari Hiron došao je na vreme da odgovori svoje žustre saplemenike, podsetivši ih da će za ubistvo jednog Ahajca dvadeset kentaurskih života platiti odmazdu. Pelej se dosetio ko mu je uzeo mač, i zašto, pa je nagovorio Kentaure da pošlju glas u Jolk da je njegovo telo nađeno raskomadano od divljih zveri. Žena Akastova hvalisala se na to javno kako je njen muž osvetio njezinu čast; a Akas, obuzet strahom, zatvo-rio se u svoju odaju, nije hteo da jede, zamazao je lice nečisti i poderao svoju odeću da ga ne bi poznao osvetnički duh njegovog prijatelja. Kad se Pelej posle nekoliko dana vratio živ i zdrav, i ispričao šta se odista zbilo svi su se Akastu smejali; no Akast je bar mogao da se smeje svojoj ženi. On i Pelej su se pobratimili i zakleli se na večno prijateljstvo. I tako, kad je Akast dobio odobrenje da otplovi na Argu, Pelej je odlučio da i sam pođe.

Bližila se prolećna ravnodnevica što je bilo najranije doba za koje se držalo da se bez opasnosti srne krenuti na putovanje; i najzad je Jason, koji je bio uputio poslanstvo u svetište Zevsa Ovna na gori Lafistiji da upita koji je dan povoljan da se otisnu, objavio da će krenuti u svoj smeli poduhvat četvrtoga dana po rođenju sledećeg mladog meseca.

Na to je u dvorani nastalo gromko klicanje, no primećeno je bilo da su nekoliko od onih koji su prednjačili u jelu i piću, u igri nabacivanja koturova, i u trkama, mukom zamukli: i ubrzo su uzeli da navode izgovore zbog kojih ne mogu na putovanje. Neki su se gradili kao da su ozledili ruke veslanjem, neki su polegali u postelju kao da boluju od goleme vrućice, neki su utekli u noći, bez zbogom-ostaj i bez uljudnog izvinjenja. Činilo se da ima malo izgleda da će se na kraju sabrati dovoljno brodske posade; i Jason je bio sumoran u licu, a to je gasilo žar njegovih drugova.

Glava VIII DOLAZAK HERAKLOV

One večeri kada se rodio mlad mesec, dojurio je jedan glasnik u dvorac i kazao je Kralju Peliji: Jedan stari neprijatelj Minijaca uputio se amo dru-mom iz Halosa. Pogodićeš jasno ko je on kad ti kažem da je tučom okovanu maslinu kijaču zaturio preko ramena, ogroman luk zabacio na leda, ogrtač mu je od lavlje kože, a duga razbarušena griva na lavovsku liči. No kazao je putnicima na drumu da dolazi amo prija-teljskim poslom, a on se malo kada trudi da izusti laž.

U dvorani nasta komešanje, a Ergin iz Mileta, prede iz Orhomena, spusti ruku na mač, i, da ga drugovi ne zadržaše, bio bi izašao da boj bije. Sumorna lika Melamp, Posejdonov sin iz Pila, reče: – Ergine, mi znamo da si imao razloga da proklinješ ime Herakla iz Tirinta otkada se on borio protiv tebe u Tebi, pošto je najpre poodsecao uši i noseve tvojim ubiračima danka iz Orhomena. Dabome, taj danak nije bio nepravičan: svi mi znamo da si ga ti udario radi obeštećenja za smrt očevu od tebanskih ruku. No ako je, kao što ja mnim, Herakle čuo o po-hodu koji smeramo, i želi da nam se pridruži, zar nećeš imati razloga naposletku da blagosiljaš ime njegovo? Nema na svetu hrabrijeg ni iskusnijeg borca nego što je Herakle. Hajdemo, Minijci, pohitajmo iz ove dvorane, ne sa mačevima da se suprostavimo njegovom dolasku, već sa vencima i peharima vina da ga pozdravimo! Pre mnogo godina, braneći Tebu, on je osujetio naš pokušaj da podjarmimo Beotiju; ali ta stara uvreda treba da se zaboravi, kad su već Ahajci zagospodarili ćelom Grčkom, a sam Herakle

postao rob i sluga Kralja Euristeja iz Mikene. Svi znate izreku, – Ništa bez Herakla, i tačno je da on nije izostao ni iz jedne velike vojne za poslednjih trideset godina. Ja smatram njegov dolazak najsrećnijim znakom. Pozovimo ga da nam bude vod i iscelimo time staru omrazu!

Ove reci pozdravili su odobravanjem svi prisutni sem Jasona, koji, iako potpuno neupućen u pomorstvo i plovidbu, ipak je računao da će se on proslaviti kao zapovednik ovoga pohoda. Zato, kad drugi odjuriše da pozdrave Herakla dobrodošlicom, u dvorani ostaše samo on i Arg, koji se bese sekirom obranio u nogu.

Pelija, videći to, upita Jasona podrugljivo: – Šta to premišljaš, sinovče, sedeći tuna u toj leopardovoj koži? Zar ne znaš da lav jeste car životinja? Kad Jason ništa ne odgovori, on do-dade: – Ja ti savetujem da pojuriš brzo za tvojim drugovima, da ih prestigneš, i da prvi pozdraviš Herakla. Ne učiniš li to, oni će se naljutiti i otploviće bez tebe, a onda ćeš služiti za podsmeh celoj Grčkoj.

Pelija se nadao da će Herakle pristati da se primi zapovedništva: jer onda se ne bi Jason proslavio. Sem toga, Herakle je bio podložan nastupima ludila, i prenosila se glasina da je podjednako strašan kako za prijatelje tako i za neprijatelje. On je bio kadar odjednom da zgrabi svoju debelu tučom okovanu kijaču, zbog neke uobražene uvrede ili ozlede, i da njome tako mlatne petoricu-šestoricu svojih drugova da im više ni pomena nema; a onda bi uzeo da urliče pokajnički i da udara o zid ogromnom glavurdom.

Jason je primio stričev savet i pohitao napolje. Kad je izišao, Pelija nije mogao da se obuz-da da ne kaže Argu: – Sumnjam da li će vaš brod, iako dobro sagrađen, moći da održi težinu glomazne junačine kao što je Herakle.

Jason, koji je bio veoma brzonog, uskoro je prestigao druge Minijce. Posle jednog sata sti-gao je zadihan u samu Pagasu, gde je u jednoj maloj kolibi nedaleko od blistavog Arga, našao Herakla i Hilu, njegovog mladog štitonošu, kako piju sa brodskim drvodeljama i farbarima. – Najplemenitiji kneže Herakle, kazao je zadihan, – ja sam Jason iz Jolka, gde je već prispela dobra vest o tvome dolasku u ove krajeve. Dotrčao sam pre svih mojih drugova da bih bio prvi da te pozdravim. Sa najvećom gotovošću predajem vodstvo našeg poduhvata u tvoje slavne ruke.

Herakle, čovek krmećih očiju, bikovska vrata, neobično snažnih mišića i visoka rasta – bio je bezmalo sedam stopa visok – sedeo je i glodao jedan ovčji but. On je promumlao nešto umesto odgovora, pa je ogromnim prljavim rukama otkinuo još jedan komad pečenoga mesa i napunio njime usta. Onda je odjednom, kroz otvorena vrata kraj kojih je stajao Jason, zavitlao plećnu kost na jednu sarku koja se gnjurala po moru na nekoliko stopa od obale. Kost je fi-juknula pored Jasonova uha, preletela ćelu širinu žala, i pogodivši pticu u glavu, ubila je na mestu. – Uvek je pogodim, cerekao se Herakle za svoj račun. Obrisao je masne prste o svoju prosedu, čekinjastu kosu, glasno je podrignuo, i odmah upitao: – Ha, a kakav je to poduhvat, moje čilo momče? Govoriš tako kao da ceo svet zna šta se priča u tvojoj maloj Tesaliji. Jesu li vukovi sa gore Hemona poklali vaše šture ovce? Ili pak Kentauri sa Peliona opet ljube vaše šture žene?

Ovako se on obično šaljakao; no znao je dobro na koji je poduhvat Jason mislio. On je upravo bio obavio šesti od čuvenih Dvanaest Radova koje mu je nametnuo Kralj Euristej od Mikene (sin i naslednik Kralja Stenela), a taj je bio da živog uhvati divljeg vepra koji je pustošio obronke gore Erimanta. Vest o Jasonovom naumljenom putovanju čuo je na trgu u Mikeni upravo u času kad je istovarivao vepra, čvrsto sapetog, iz kolica koja je sam dovukao čak iz sumorne, čempresima zasečene doline arkadijske Psofide. Građani su vikali u čudu gledajući strašne očnjake te zveri, malne kao kljove u afričkoga slona, i u njene užarene, zakrvavljene oči. Mladi Hila reče građanima: – Moj gospodar Herakle obavio je ovaj posao kao od šale: naterao je zver u jedan smet, a kada se zaglibila u sneg, uhvatio ju je u kudeljnu mrežu. Desilo se da je tada jedan od Jasonovih glasnika prispeo na trg i počeo svoj govor o grančicama i vuni i sekiri pred nekim Minijcima koji su se tu zatekli. Herakle je na to povi-kao: Dobri ljudi, vodite ovog vepra Kralju Euristeju, uz moje pozdrave, i recite mu da ću se vratiti radi daljih naređenja kad najpre odem u Kolhidu i resim ovu stvarčicu oko izgubljenog Runa. Hajde, Hila dete moje, dohvati moju torbu sa tih kola, pa krenimo opet na put.

Herakle je dobrovoljno umnožavao svoje Radove, a neki od njih bili su i čudesniji od onih koje mu je nametnuo Euristej. On je to činio da bi ispoljio svoj prezir prema svome gospoda-ru. Može izgledati čudno da je Euristej imao ikakve vlasti nad Heraklom; no evo te priče. Posle Heraklove pobede nad Minijcima iz Orhomena (Herakle se tada zvao Alkej), tebanski Kralj dao mu je za ženu svoju kćer Megaru, ali četiri godine docnije, u jednom od svojih nas-tupa pijanstva, ubio je decu koju je s njom izrodio, kao i dva bratučeda, u zabludi da su oni zmije i gušteri. Njihovi duhovi stali su da ga progone. Uobičajeni obred očišćenja pokazao se nedovoljan, jer duhovi rođene dece ne mogu se lako obmanuti; stoga je otišao u Delfe, da potraži Apolonov savet, tužeći se na iznenadna štipanja po nogama, potezanja za dolamu, i na dečje glasove koji mu bruje u glavi. Vrhovna Sveštenica nije zaboravila kakvo je neprija-teljstvo ispoljio Herakle prema novoj veri, i naredila mu je da za vreme jedne Velike Godine bude sluga kod Kralja Euristeja, čijega je oca Stenela ubio Hil, sin Heraklov. On je morao da čini sve što bi mu Euristej naredio, pa bilo to razložno ili ne bilo; a onda mu je obećano da će po isteku godine ta štipanja i ti glasovi potpuno prestati. U međuvremenu, sveti lekari prepisa-li su palijative. Velika Godina je bezmalo osam godina duga, a kad proteče, sunce, mesec i planete opet su onde gde su bili kad je ona počela.

Ova odredba isprva je bila po volji Euristeju, jer laskala je njegovoj sujeti i davala mu nade da će osvetiti očevo ubistvo na Heraklu koji je i bio njegov podbadač; no ubrzo je upoznao nezgode kojima se čovek izlaže kad ima takvog neobičnog slugu. Kad je Herakle s uspehom završio svoj prvi zadatak i udavio rukama Nemejskoga Lava, toliko je uplašio Euristeja bacivši mu u šali lešinu u krilo da ovaj umalo nije umro od straha. Euristej mu je ubuduće uskratio pristup i sagradio je ispod svoga prestola zasvođeno sklonište u vidu grobnice, u koje bi se mogao smandariti ako bi Herakle ikad opet prodro u dvorac, navlačeći pritom svod pre-ko glave i gradeći se mrtav. A onda je smislio niz bezmalo nemogućih zadataka, koje je nje-gov glasnik Taltibije saopštavao Heraklu, sa naređenjem da ih izvrši, a koji su bili usmereni na to da koliko god je mogućno duže zadrže daleko od Mikene. Herakle je obično pozdravljao Taltibija recima: – Zdravo, Đubreviću! kakvo novo đubre donosiš od svoga gospodara? No poštujući glasnike, on ga nikad nije istukao niti mu je ijedan zub izbio.

Jason je naučio od svog učitelja Hirona da je uvek pametnije piti s Heraklom negoli sa njim se svađati. Zato je odgovorio krotko na njegovu pošalicu. Kazao je: – Odista? Zar je mogućno da ti nisi čuo ono o čemu ćela Grčka bruji? Bez sumnje, poslednjih meseca bio si u tuđini ili u nekom neprijateljskom grčkom kraju. Ali, tako mi mojih leopardovih pega, kunem se da su ove drvodelje i slikari čudesno umeli da ćute. Pitam se, kakvi li su ih obziri sprečili da ti ne kažu kakav je ovo brod na kojem rade, i kojoj je svrsi namenjen.

Herakle je promumlao: – Hm! Zaustili su odista neku budalastu priču o čoporu mladih Mi-nijaca koji se hvale da će tim brodom u Skitiju – ili rekoše li u Indiju? – da tamo traže neko blago koje čuvaju orelavi. Da ti pravo kažem, prestao sam da ih slušam kad sam čuo da je to neka minijska rabota. Nimalo me ne zanima šta Minijci rade, otkada sam ih ono, pre nekoliko godina u Tebi, naučio pameti.

Jason je ostao miran: – Bojim se, reče on, – najplemenitiji Herakle, da nisi video moju braću Minijce onda kad su najbolji junaci.

– Ne boj se, momče, odgovori Herakle. – Odista bilo ih je žalost pogledati. Čini mi se da bi ih i ovaj moj Hila razjurio svojom malom praćkom i mačem. Zar ne bi, mili?

Rumen obli Hilu, a Jason reče: – Ne zameri mi, molim te, ako sam očaran izgledom tvog mladog druga, Herakle. Moram da kažem da je to najlepše dete koje sam ikad video.

Herakle privuče Hilu k sebi, i cmoknu ga tri četiri puta u lice i u vrat. – On mi je sve na svetu, uzviknu, – i pravi je junačina. Sad kad je zamomčio, uvešću ga, kroz godinu ili dve, u bratstvo Lavovića. Tako mi Svetih Zmija, nas nema mnogo, ali svet oseća naše prisustvo! Herakle je prvobitno bio Biković, ali ostavio je to bratstvo kad se saznalo da ga je Zevs preu-zeo od Majke Boginje. – Ako Ovan može da se pretvori u Bika, kazao je, – Bik može da post-

ane Lav; a onda, da bi umilostivio Boginju zbog uvrede koju je naneo njenoj Vrhovnoj Sveštenici u Olimpiji, kao i zbog smrti Nemejskog Lava, kojega je udavio, otišao je u pohode eejskoj Kraljici Kirki, koja je nadležna za takve stvari, i učlanio se u bratstvo Lavovića. Ona mu je naredila da sam odgrize jedan svoj prst da bi umirio lavov duh, i on je to neustrašivo učinio, a pored toga ustanovio je Nemejske igre u njegovu počast.

Jason se obradovao što je otkrio slabu stranu Heraklove divljačne prirode. – Uveren sam da će tvoj Hila biti dostojan tebe, reče on. – Već sada drži glavu kao neki kralj. Otkada je on u tvojoj službi? Valjda nije jedan od tvojih bezbrojnih kopilana, je li?

Herakle šumno uzdahnu. Jadno dete je siroče. Ja sam ubio njegova oca. Eto kako se to zbi-lo. Putovao sam zapadnom Tesalijom nekakvim poslom, i desilo se jednoga dana da sam bio gladan. Naišao sam na nekog driopskog zemljodelca kako ore ugarenu njivu u jednoj zaštićenoj dolji, i mrmlja, sreće radi, uobičajene bestidne psovke. Pozdravih ga recima: – Srećni oraču, toliko sam gladan da bih mogao pojesti vola. Nasmejan, ali proklinjući i dalje, on odgovori da mu samo ne pojedem vola dok ne poore i ne izdrlja njivu. – Svetih mi Zmija, uzviknuh, gubeći strpljenje, – poješću ga ako mi je volja. – Jednu manje, reče on. – Ja sam Tejodamant Driop! Moram ti reći da ne zboriš tako bespogovorno. Odgovorih mu: – Mačku o rep to tvoje – bespogovorno. Ja sam Herakle iz Tirinta, i uvek govorim, tvorim, i uzimam što god mi je volja. Onomad u Delfima kazao sam Pitonki baš ovo što sad tebi rekoh; i ona ne hte da mi veruje. Izvukoh na to sveti tronožac ispod nje i iznesoh ga iz svetišta. – A sad, rekoh, – ako je za nuždu, načiniću sopstveno proročište. Ha, ha! To ju je brzo dozvalo pameti. No Te-jodamant ili nije nikad čuo o meni ili pak nije verovao da sam ja – ja. Pripretio mi je svojim ostanom, a ja ga na to prijateljski malko kvrcnuh kijačom, i prsnu mu lubanja kao ljuska od jajeta. Avaj, nisam mislio da ga ubijem. Ja nikad ne poznajem moju snagu, i u tome je moje prokletstvo. To isto desilo mi se kada sam kao dečak učio da sviram na liri, a moj učitelj svi-ranja, neka uobražena luda po imenu Lin, udarao mi je packe i kazao da mi prsti ne valjaju. Ja sam ga od šale tresnuo lirom po glavi i prosuo mu mozak. Običan nesrećan slučaj, u to se mo-gu zakleti! Branio sam se da je to bilo učinjeno u samoodbrani, i stvar se zataškala ali otada nikad više nisam uzeo liru u ruke.

– Dakle, kao što rekoh, toga dana, bio sam neobično gladan. Zaklao sam vola, odrao ga, načinio vatru od drvenog pluga i ostana i još nekoliko suvih greda koje sam izvukao iz jednog obližnjeg ambara. Dok se meso peklo, pobožno sam posvetio Tajamantov leš Majci Žita, i razbacao sam njegove komade po brazdama da bi letina bolje ponela; a to, mišljah, dobro je lukavstvo da se spasem saletanja njegova duha. Taman sam hteo da sednem za obed, kad čuh neko kmečanje s one strane ambara – kme, kme, kme! Ugledah lepog dvogodišnjeg detića kako sedi na očevom gunju na kojem je bio spavao na toplome suncu. Ruskanje mojih vilica začelo ga je moralo probuditi. Tako je, pogodio si: to je bio Hila. Odmah sam ga zavoleo. Dao sam mu jednu šuplju kost da siše i ispekao sam mu na žaru komadić volovskog jezika. On i ja tako smo se sprijateljili da sam ga poneo u svojoj torbi. Otada on uvek ide sa mnom u sve moje pustolovine. Kažu da je njegova mati presvisla od tuge zbog dvogubog gubitka. Ako je to tačno, začelo je bila neka budalasta žena: Tejodamant je bio tvrdoglav kao mazga, i nije trebalo da žali ni što će Hila dobiti vaspitanje za koje bi većina matera platile šta god se traži samo da ga mogu dati svojim sinovima. Ništa se ti za to ne žalosti, mili moj Hila; Herakle ti je sada i otac i majka. Herakle će se uvek starati o tebi.

Jason upita: – Smem li da te upitam šta radiš u Ftijotidi, najplemenitiji Herakle? Jesi li opet možda za kakvim od tvojih širom sveta proslavljenih Radova?

– Ne, ne. Upravo sam završio šesti od njih – ili da li to bi sedmi? – no svejedno – kad mi pade na um da se malo odmorim u Tesaliji, da pokažem Hili njegov zavičaj, i da usput pose-tim moga starog prijatelja Hirona Kentaura. Jednog od ovih dana ja ću ustoličiti Hilu na dri-opski presto, ako mu se to dopada. Ha, mili? On opet zagrli Hilu i uze da ga mazi. Kad Hila vrisnu od bola, Herakle ga odmah pusti. – Eto, vidiš, reče on, – ja nikad ne poznajem svoju

snagu. Pre nekoliko meseci slomio sam mu nekoliko rebara pa je morao da leži u postelji. Odista, nisam mislio ništa zlo; moja je narav, znaš, vrlo topla.

– Pošto si, dakle, pomalo dokon, reče Jason, – mi Minijci, koji nimalo nismo tako izrođeni kao što ti o nama sudiš, smatraćemo najvećom čašću ako budeš hteo da pođeš s nama u Kol-hidu kao zapovednik ovoga broda. Jer naumni smo da tamo osvojimo Zevsovo Zlatno Runo.

Herakle se za časak zamislio. – Kolhida, Kolhida, veliš li? Sećam se toga mesta. Najpre brodiš u Troju, obično se malo pregoniš sa zlovoljnim Trojancima, razbiješ nekoliko glava… Onda se držiš južne obale Crnoga mora, lomataš se gore dole brdima nekoliko stotina milja – neka plemena na koja nailaziš imaju veoma čudne naravi i običaje – dokle ne dođeš do zemlje Amazonki, severno od Jermenske. Išao sam tamo, ne tako davno, zbog jednog Rada, da vra-tim natrag opasač Kraljice Hipolite: to nije bio nimalo lak zadatak, jer Amazonke su borbene kao divlje mačke, pa sam morao da im ugađam. Ipak, dobio sam ono radi čega sam bio došao. Posle Amazonije, još sto milja ili tako, i najzad ugledaš na vidiku Kavkaske planine, i Crno more se okončava. To je Kolhida. Sećam se neke široke, muljevite reke i neprohodne divlje loze u planinama, i žaba boje smaragda po drveću, i nekih čupavih domorodaca u luci, i nekog čudnog indijskog drveća. Krenuo sam čunom uz reku, jer imao sam posla u Prometejevom svetištu, malo dalje uzvodno, ali morao sam, kao obično, da se vratim zbog dečijih glasova u glavi. Voleo bih ponovo da pokušam. Voleo bih da vidim zemlju večnoga snega na vrhu Kav-kaza, gde se Sonjani, što jedu beli luk, klizaju na kožnim saonicama niz snežne strmeni brže nego što lastavica ponire, ili pentraju se niz klizave leđne litice u potkovanoj obući od sirove kože. Slušao sam da tamo sneg pada u pljosnatim pahuljama kao mali noževi, a ne u obliku zvezda i cveća kao kod nas; da mi je znati je li to tako? Pa dobro, poći ću s vama u Kolhidu. Naš odmor u Tesaliji može da pričeka – je li Hila?

– Kako si plemenit, kneže Herakle! uzviknu Jason, a želeo mu je da je mrtav i sahranjen pod ogromnom humkom od zemlje i kamenja.

Herakle ga ućutka: – Čuješ, momče, ja sam veliki izbirač u pogledu društva s kojim obedu-jem. Ako pristanem da vodim taj pohod, zahtevam da je moja presudna o tome ko će ići a ko ostati kod kuće.

To će mi uštedeti mnoge neprijatnosti, reče Jason, – pod uslovom da i mene ubrojiš u one koji će ići.

– Ne mogu reći da mi se tvoj izgled svideo, reče Herakle strogo. – Nazivaš se Minijcem, zaklinješ se pegama Leoparda kao Magnešanin, a kosu nosiš poput grive kao da si Kentaur. Ti me podsećaš na Himeru iz Karije, lavoglavu kozu sa zmijskim repom. Ja nju nikad nisam vid-eo. I ne očekujem da ću je videti. Mislim da je polovina onoga što se o njoj priča puka izmišljotina. Ko si ti?

Jason mu je ukratko ispričao svoju povest. Kad je Herakle čuo da je on jedan od Hironovih učenika, uzviknuo je: – Dobro, dobro! i ophodio se prema njemu sa više ljubaznosti. – Hiron je poslednji od mojih starih prijatelja. On i njegova mudra majka Filara izviđali su mi jednom jednu ljutu ranu. To nikada neću zaboraviti. Bojao sam se da ću izgubiti ruku.

O pohodu više nisu govorili, već veselo su pili. Ubrzo drugi Minijci rupiše u kolibu i divl-jim klicanjem pozdraviše Herakla. On zaurla na njih da se udalje, govoreći da sada vino pije, i tako snažno tresnu im vrata ispred noseva da jedan deo krova pade. Pokunjeni, oni se vratiše u Jolk.

Jason je laskao Heraklu i služio ga vinom, pa je još jedan novi vrč doneo iz obližnje seoske kuće, i najzad je nesmotreno zatražio dopuštenje da na Hilin obraz spusti čedan poljubac.

Herakle se gromko nasmejao i uvređeno je pripretio Jasonu svojim velikim rapavim kažiprstom: – Najbolje će biti da to ne učiniš, reče on. – Dečak je moj, nije tvoj! Jedna gvoz-dena ćuskija nalazila se u kolibi među alatkama drvodelja, i Herakle je dohvati i uze da je savija, da od nje načini laku za Jasonov vrat, no Hila ga stade moliti da Jasonu oprosti; zato, umesto alke, Herakle izuvija ćuskiju u uklupčanu zmiju, sa podignutom glavom spremnom da

udari, i stavi je na pod prema Jasonu, sam opako šišteći. Lice mu je postalo ognjeno crveno od napora, jer već je bio u pedesetoj, i snaga mu je pomalo opadala; izgledao je strašan.

Glava IX BIRANJE ARGONAUTA

Sledećeg jutra Herakle se uspavao, mamuran. Probudio se pred podne u razdražljivom raspoloženju; no Hila ga je

čekao sa ogromnim legenom vina i pečenim mesom koje je Jason pripremio, i ubrzo je pristao da ga prevezu čamcem u luku Jolk. Bili su na polovini puta preko mora kada dve takmičarske galije naiđoše pored njih silno grabeći veslima; i čamac se stade ljuljati na talasima koje podigoše. Herakle gromko opsova, dočepa se zape luk, i, skočivši, silno udari nogom. On bi za galijama poslao kišu strela, no udarom noge bio je načinio veliku rupu na dnu čamca, koji se odmah napunio vodom i potonuo. Hila je kao riba plivao ka jolskoj obali, ali Jason se gor-ko kajao što ga ranija nedaća nije opametila, te naučio i plivanje a ne samo veslanje. Držeći se za jedno veslo održavao je kojekako usta iznad površine i dozivao je Herakla u pomoć. A on-da zadugo nije znao ništa. Herakle, ne želeći da ga Jason svojim mahnitim zagrljajem povuče naniže, predostrožno ga je tresnuo pesnicom po glavi i obeznanio. Sreća što je Jasonova debe-la lobanja bila zaštićena pletenicama njegove kose i kožnim šlemom.

Kad je najzad došao k sebi, s osećanjem jake glavobolje, kroz polu otvorene oči ugledao je Herakla kako smeteno zuri u njega. – Nisi mrtav, je li? upitao je Herakle.

Jason je s mukom pogledao oko sebe i video je da se opet nalazi u Pelijinom dvoru, a ne u pećinama Donjega Sveta kao što je mislio. – Ne, još sam živ, odgovorio je. – Šta me je ono udarilo?

Hila se kikotao, Herakle se cerekao, i ubrzo se ćela dvorana zaorila od urnebesnog smeha. – Šta ga je udarilo? Ha, ha! Šta ga je udarilo? Jer Herakle je upravo prikazivao podvige svoje snage, pa je u toku te predstave pozvao na rvanje Augija, mladoga Kralja Elide, sa čuvenim konjskim štalama, a onda, uhvativši ga za oba kolena, hitnuo ga je uvis do tavanice; svojim opasačem zakačio se Augija o kuku jedne tavanične grede i visio je tako kao lub suve jaretine. Herakle je, kao uvek, ostavio i ovde svoj beleg udarcem desne pesnice po jednom bakarnom kazanu, tako da su zglobovi njegovih prstiju ostavili udubljenje od četiri palca dubine. – Šta ga je udarilo? Ha, ha! Šta ga je udarilo? ponavljao je Kralj Augija sa rozgve, čestitajući sebi što je živ i neozleđen. On se nije žurio da siđe.

Sledećega dana posle večere, još uvek slab ali kadar da se kreće oslonjen na palicu, Jason je upitao Herakla da li je već izabrao posadu za Arga. Herakle je bio izgubio iz vida taj posao, no sad mu je pristupio bez odlaganja. On pljesnu rukama u znak tišine, tako da je i Kralj Peli-ja, koji je u taj čas potanko upućivao svoga peharnika u neki zadatak, smatrao za mudro da se povinuje. Herakle je uvek, ma gde došao, izgledao kraljevski.

– Pre svega, poče on svojom gromkom glasinom, – naređujem svima onim gostima Kralja Pelije koji žele da putuju brodom sa mnom u Kolhidu – kako se ono zvaše? – da se svrstaju s moje desne strane.

Posle jednog trenutka ustezanja, pedeset ljudi kročiše nadesno, manji broj od njih Minijci; a trideset nalevo, većina od njih Minijci.

– Zatim, reče Herakle, – naređujem vama tridesetorici strašljiva ca koji uzmakoste od pu-tovanja čak i kad znate da Herakle putuje, da položite oružje i da sa sebe skinete sve svoje

ruho. Sve to ostavićete ovde kao uzdarje Kralju Peliji za gostoprimstvo koje vam je ukazao, i poći ćete odmah kući bez ičega, čak ni koliko jednih kožnih čakšira.

Pedeset ljudi udariše u grohotan smeh, a onih trideset zagalamiše uvređeno, vitlajući oružjem, i odbiše da postupe po Heraklovom naređenju. Ali kad on dohvati svoju tučom oko-vanu kijaču i opljunu dlanove, tridesetorica se mahnuše inaćenja pa uzeše da polažu mačeve, koplja i džilite, i da pucad otkopčavaju. Kćeri i gošće Kralja Pelije obli rumen, pa one utekoše na jedna pobočna vrata; i sam Kralj bio je zaprepašćen, jer bojao se da bi se iz ovog događaja desetak ratova moglo izroditi. No Herakle ne hte da popusti, i mladići goli golcati iziđoše iz dvorane u hladnu noć, ostavivši za sobom svoje ruho, oružje, i nakit. Pedesetorica hrabrih ispratiše ih drekom.

Onda Herakle reče Jasonu prostodušno: – Ja nisam srećne ruke, nikad to nisam ni bio. Vele da ne umem da sudim o ljudima, i možda svet ima pravo. Neka moj Hila umesto mene izabere posadu. On zna bolje nego ja kakav je čovek tuna potreban; on vam je jedno vesto momče, ovaj moj Hila. No neka se prvo svi dobrovoljci minijske krvi izdvoje po strani; jer glasnici su njima obećali prvenstvo na brodu. Nije bilo po volji onima koji ne behu Minijci što izbor tre-ba da izvrši jedan običan dečak, no niko se nije usudio da se suprotstavi volji Heraklovoj.

Četrnaest Minijaca (nije ih bilo više) izdvojiše se ustranu. Upadljiv među njima bio je Mops Lapit, koji, nedavno uveren od strane jedne stare rode da će umreti u pustinji Libije, sad bese savršeno pouzdan da će preživeti to putovanje koje će ga odvesti na drugu stranu. Jer Mops je tvrdio da razume nemušti jezik ptica, premda je priznavao da one katkada govore besmislice kao i ljudi. Njegova je perjanica bila čvorak, a vrh jezika bio mu je zasečen nožem. Pored njega stajahu čestiti Koron Lapit, iz bratstva Vrana; sumorni Melamp iz Arga, Jasonov rođak, čija je prejanica bila svraka; plahoviti Ergin iz Mileta, čiji je plašt bio prugast kao riba tunj u čast njegova oca Posejdona, i koji je nosio opasač od ispletene konjske dlake. Do Ergi-na stajaše još jedan Posejdonov sin, čarobnik Periklimen, iz peščanog Pila; on je imao istu vrstu opasača kao i Ergin, ali bio je rođen za vreme jednog pomračenja sunca, pa je zato uživao slobodu da nosi značke kakve god želi – čak mu je bilo dozvoljeno da jede hranu mrtvih. Njegova majka Hlorida, bila je sada žena Neleja, Pelijinog svirepog brata. Do Perik-limena stajaše ćutljivi Askalaf, sin Boga Areja i Astiohe, čije tetovirane ruke behu išarane gušterima. Ova trojica imađahu božanske očeve zato što su njihove matere, zahvaljujući svome otmenom rođenju, uživale pravo biranja u red svetih bludnica. Drugi Minijci behu: Jason, sin Esonov; Akast, sin Pelijin; Euridam Dolopljanin sa jezera Ksinije u Tesaliji, snažan odgajivač konja; Tifis kormilar, iz Tizbe u Beotiji; dva čoveka iz Halosa čija se imena više ne pamte; i dva brata, unuka Perijera, pređašnjeg Kralja Mesenije, po imenu Ida i Linkej. Ida i Linkej imađahu šubare od risovine i nikad ih ne skidahu s glave; oni behu visoki ljudi u premaleću života, i ne hajahu ni za koga živog.

Hila prođe gore-dole pored svrstanih dobrovoljaca koji ne behu minijske krvi. Njegov se pogled najpre zadrža na dvojici divnih visokih junaka, blizancima, sudeći po njihovim liko-vima, snažnih mišića, sa perjanicama od labudovih pera i plaštevima od labudova paperja. On ih dodirnu po ramenu.

– Vaša imena, ako izvolite? reče Herakle. – Kastor i Poluks, odgovoriše oni u isti mah. – Mi smo sinovi Lede i Oca Zevsa, i kneževi

smo spartanski. – Pomislio sam da vas poznajem, reče Herakle, – premda, duše mi, ne bih umeo da vas ra-

zaznam jednog od drugoga. Koji je od vas ukrotitelj konja i rvač – onaj kojega sam u Olimpiji bacio preko konopca među svetinu, a koji je potom pokušao da me nauči veštini mačevanja?

Kastor se osmehnu i reče: – Ja sam Kastor. Beh budala da se hvatam s tobom u koštac. No niko me do tada i otada nije bacio na tle. Pamtiću one mačevalačke vežbe… Savetovao sam ti na kraju da se držiš tvoje kijače.

– Ja sam Poluks, reče Poluks. – U igrama sam pobedio u pesničanju. Srećom, ti nisi pristu-pio.

– Bio sam trešten pijan, reče Herakle, – a to je bila sreća po vas obojicu; jer kad jednom stanem na poprište, zaboravim da je po sredi samo prijateljsko takmičenje, je li tako, Hila, dete moje?

Kastor i Poluks, iako ne Minijci, behu u srodstvu s Idom i Linkejem, i behu od detinjstva odgajani zajedno; između jednog i drugog para postojalo je strašno osećanje suparništva.

Onda Hila tace po plećima dva divijačna Severnjaka još dva bliznaka, koji nošahu perja-nice od kopčevih pera obojeni morskim porfidom. Njihova lica behu tetoviranjem išarana nizom tanušnih plavih kolutića.

– Vaša imena, ako izvolite, reče Herakle. – Kalaid i Zet, odgovori Kalaid. – Našu majku Ortiju iz Atine, kao devojku odveli su tra-

kiski gusari dok je igrala u slavu Artemidinu, na obali reke Ilisa. Načinili su je bludnicom u Svetištu Severnog Vetra, na obali reke Ergina, i ona nas je onde rodila. Docnije, slepi Kralj Finej iz Tinije uzeo je Oritiju za ženu i izrodio s njom još dva sina; nas tako zovu sinovima Finejevim. No mi smo, uistini, sinovi Severnog Vetra.

Hila potom izabra Eufema, sina Eupropina, iz Tenara, koji leži na najjužnijem rtu Pelopo-neza. On je bio najbolji plivač u Grčkoj. Upoređen sa drugima, činilo se da samo dotiče vode-nu površinu kao lastavica, a ona je i bila njegova značka. Zato su ga pesnici opevali kao sina Posejdonova; no on je bio sin Ktimena Fokiđanina.

Istinu govoreći, Hila je voleo kićene perjanice i birao je samo one koji su pripadali ptičjim bratstvima. Izabrao je potom Idmona iz Arga, koji je nosio zlatnu perjanicu od pupavca. Id-mon je bio naslednik Kralja od Arga, ali njegova majka Kaliopa, ostala je noseća posle jednog prijatnog izleta do Proročišta u Delfima, pa je on tako uživao ugled Apolonova sina. On je imao skerletne čizme i dolamu i beli plašt izvezen lovorovim lišćem u slavu svoga božanskog oca. Kao Mops, i on se bavio naukom predskazivanja.

Zatim bi izabran Ehion, sin Boga Hermesa i Antianire iz Alope; on je nosio značku zmije u slavu svoga oca i divnu odeždu glasnika izvezenu mirtinim lišćem. On je bio jedan od onih Jasonovih glasnika, i snagom sopstvene rečitosti nagovorio je samoga sebe da dobrovoljno uzme učešća u pohodu.

U času kad je Hila birao Ehiona, uđe jedan dičan Tesalac, odeven u dolamu i plašt način-jene od kožica jaganjaca pre vremena ojačnjenih. On bese jedan od najsmelijih junaka no bio je otišao da pohodi svoj dom, koji se nedaleko nalazio. Čim je ugledao Herakla, kliknuo je od radosti i potrčao da ga zagrli. To je bio Admet iz Fere, tesalski Kralj koga je Zevs bio osudio da s Apolonom služi kao izmećar. Jednoga dana, pre nekih dvanaest godina, on je slučajno zabasao u jedan Bogu Hadu tek posvećen zabran, u koji je bio utekao jelen kojega je lovio. Tada je Hadov sveštenik upozorio Admeta da ili on ili ko god od njegova roda mora, u roku od sedam dana, da prinese sebe na žrtvu rasrđenome Bogu; u protivnom, prokletstvo će pasti na ćelu zemlju. Njegova žena Alkestida, jedna od Pelijinih kćeri, odmah se uputila u svetište i ponudila sebe umesto Admeta; jer ona je bila najbolja supruga. Međutim, slučaj je hteo da Herakle, prolazeći Tesalijom sa malim Hilom na plećima, čuje tu povest. Osporavajući Hadu svako pravo na svetište, koje je nedavno bilo ukradeno od Boginje Persefone, on je jurnuo unutra sa svojom kijačom, prestrašio paklene sveštenike, i spasao Alkestidu u poslednjem času. Herakle je gajio visoko poštovanje prema Alkestidi, i govorio je sa žaljenjem da njega nijedna žena nije toliko volela da bi žrtvovala svoj život za nj. On je tako prijateljski tapnuo Admeta po leđima da se ovaj zavrteo preko dvorane, i kazao je Hili: – Uračunaj i Admeta! Jer Admet bese Minijac, sin Esonovog brata Feresa.

Hila nastavi da odabira između preostalih dobrovoljaca, i kad odabra toliko njih da su još samo trojica nedostajala pa da brodska posada bude potpuna, Herakle mahnu rukom i reče. – Dosta! Sad neka se preostali svuku do gole kože i neka se između sebe bore nama za razono-

du – nek se pesnice i rvu bez ograničenja, kako najbolje znaju i umeju. Poslednja trojica koja ostanu na nogama ići će s nama.

Sad nasta boj koji u isti mah bese i veoma žestok i veoma blag, jer ne behu svih dvadeset boraca celim srcem naklonjeni tome putovanju; bilo ih je koji su se svrstali među dobrovoljce zato što od stida nisu mogli naino, i ništa nisu većma želeli nego da budu odbijeni. Neki popadaše i ležahu kao trupci posle prvog slabog udarca koji zadobiše; drugi su se borili sa strašnom žestinom, zadajući i primajući udarce rukama i nogama, čupajući i ujedajući se uza-jamno. Gledaoci su klicanjem bodrili svoje srodnike, a jedan ili dvojica nisu se mogli obuzda-ti no i sami priskočiše u boj. Hila je vrištao a Herakle je urlao od smeha kad videše kako dva ogromna borca, koji jedan drugome behu zadali modrice ispod oka, sporazumno napustiše boj da bi potražili lakšu razonodu; i kad gledahu lakrdijanja Maloga Ankeja sa Cvetnoga Sama – ne Velikog Ankeja iz Tegeje, kormilara, koji je na glavi nosio arkadski klobuk širokog oboda, a Mali Ankej imao je kožni šlem. Mali Ankej gradio se žestok borac, no samo se zaletao u okršaj i izletao iz njega, vrdajući od udaraca i ne zadajući ih sam, da bi sačuvao snagu za konačni megdan.

Dvorana se postepeno čistila. Sad je još samo sedam boraca ostalo na nogama: četvorica u jednoj pomamnoj gužvi; dvojica, po imenu Faler i But, pesničali su se obazrivo u jednome kraju; i Mali Ankej. Mali Ankej pritrčao je Faleru i Butu. – Mahnite se jedan drugog, Atinja-ni, povikao je on. – Vi ste, kao i ja, odmorni i snažni. Navalimo sva trojica zajedno na one lude razbijenih noseva, i slistimo ih kao planinska bujica.

Faler strelac i But pčelar bili su oštroumni ljudi, kao što se to s razlogom moglo očekivati od Atinjana: oni su znali da će imati najviše izgleda da budu izabrani ako se budu samo pri-vidno borili, izmenjujući bučne ali neznatne udarce, i uzdajući se da će glas o njihovoj veštini pesničanja udaljiti od njih druge borce, fedan mlad Arkadanin iz Psofide, koji je gajio neku zlovolju prema Atini, pokušao je odista da obrazuje tuču utroje, ali Faler je rinuo svoje koleno u Arkađaninovu preponu, i ovaj je lelečući pao.

Na Ankejev poziv Atinjani se mahnuše pesničanja, i potrčaše svi zajedno u drugi kraj dvo-rane, gde su trojica pokušala da obore četvrtoga. Ankej je podlegao iza leđa jednoga od njih, nekog Mikenca, koga je But uhvatio za kosu i povukao unazad. Kad se Mikenac prevalio i dok je padao, Faler ga je snažno udario pesnicom u preponu. Ovu majstoriju ponovili su na još jednom od preostale dvojice, Kadmovim Tebancima; drugoga su uhvatili za udove, i kroz otvorena vrata dvorane izbacili ga napolje na blatnjavi drum. Tako But, Faler, i Mali Ankej ostaše pobednici.

Međutim, imena tridesetorice veslača, kormilara, i onih prekobrojnih, koji su konačno ot-plovili Argom, ne odgovaraju potpuno imenima članova brodske posade koje su Hila i He-rakle odabrali. Jer dva Minijca, oni iz Halosa, utekli su kradom poslednje noći, a dve etolske pridošlice, jedan muškarac i jedna žena, neočekivano su zauzeli njihova mesta. Pa zato, pošto je bilo toliko sujetnog hvalisanja od strane tobožnjih Argonauta, koji čak nisu nikad ni videli Argo usidren u zaklonjenoj luci, tačan i verodostojan spisak biće dat; ali još ne.

Glava X ARGO JE SPUŠTEN U MORE

Sada se približio dan koji je Proročište odredilo za spuštanje broda u more, i izabrana po-sada vežbala se u zajedničkom veslanju na istoj galiji – svi sem Herakla, koji je otišao sa Hi-lom da poseti svoje prijatelje Kentaure, i proveo je sledeća tri dana i noći u muškom veselju sa Hironom. Oni članovi posade koji nisu bili Minijci po rođenju podvrgli su se jednom ma-lom obredu, i postali su to po usvojenju. Svaki je redom probauljao između kolena Jasonove majke, Alkimede, i onda je zakmečao kao novorođenče dok ga ona nije podojila sisom od krpe natopljenom ovčijim mlekom. Posle toga svečano su im ponovo nadenuta njihova stara imena, i za jedan sat stasali su do muževnosti.

Jason se postarao da snabde brod zalihama, no mnogi Argonauti bili su bogati ljudi i voljni da podnesu svoju udeo, ili više nego svoj udeo, u izdacima. Za srebrne i zlatne ukrase, za dra-go kamenje i izvezene odežde koje su priložili zajedničkoj riznici, Jason je kupio od Pelije vreće žita, cereke goveđe pršute, kupaste hlebove od smokava, suvo grožđe, pečene i usoljene lešnike, vrčeve meda, medenjake začinjene majčinom dušicom i svakojake druge đakonije, u velikim količinama. Nije bilo potrebe da opterećuje brod kamenjem i peskom: umesto toga, ogromni zemljani vrčevi, visoki kao čovek ili još visočiji, puni slatkoga vina i dobro zatvore-ni, bili su postavljeni u udubljenja s obe strane pasma. Svaki Argonaut opremio je sebe oružjem i ćebadima, no Arhonti atinski snabdeli su ih viškom u užariji i jedrilima.

Najzad je osvanulo sudbonosno jutro. Nebo je bilo bez oblaka, a hladan severni vetar du-vao je iz Tesalije, no stišao se kad je sunce odskočilo. U Jolku se čuo lelek veliki. Jednim de-lom dolazio je od istinske žalosti zbog odlaska tolikih odličnih mladih ljudi na takvo neobično opasno putovanje; no najvećma su ga stvarale najmljene narikače koje su Argonauti platili da otklone zlobu ma kojeg Boga ili Zloduha koji bi mogao gajiti zlovolju prema brodu upravo onako kao što ljudi, kad sade pasulj, psuju da bi razgonili duhove koji podgrizaju mlade iz-danke. Pelija je, iz učtivosti, naricao glasnije od svih, i ponavljao je neprestano: – Kamo da je crni talas koji je Helu odneo u smrt poneo sobom i Friksa! Jer onda Runo nikad ne bi dospelo u Kolhidu, i moj vrlo voljeni sinovac Jason ne bi imao povoda za ovo putovanje. Daj bože da ono ne ispadne kobno po mnoge, akoli ne i po sve, hrabre ljude koji brode s njim!

Kada je Jason, vrlo rano, došao da se oprosti s Esonom, držanje starčevo bilo je dosto-janstveno i dao mu je svoj blagoslov. Eson se isto tako postarao da pošalje u Dodonu obećani kazan i žrtvenički srp sa drškom od slonovače, premda mu je taj izdatak teško pao. Alkimeda je svila ruke oko Jasonovog vrata, i plakala je neprestano. Jason je najzad jedva uspeo da se oslobodi njenog zagrljaja govoreći: – Sramota, majko! Svako bi pomislio da si ti nekakvo siroče koje svirepo zlostavlja maćeha, pa sad, obisnuto o vrat neke stare dadilje, svog jedinog prijatelja u kući, grca i lije suze. Taj plač ne dolikuje Kraljici.

Zgurena na podu, ona je jecala: – Kad ti odeš, šta će biti s tvojim dragim ocem i sa mnom? Nikad nas više nećeš videti žive kada se vratiš – ako se odista ikada vratiš. Pelija će biti naš ubica. A ko će se onda usuditi da nas sahrani? Naša tela biće izbačena na puste poljane da nas kopči kljuju i psi glođu. Ja se ne bojim smrti – jer smrt je opšta sudbina ljudskoga roda – ali strepim i gnušam se od pomisli na ono bedno stanje duše vezane za zemlju, osuđene da večno bludi bez spokoja i da u studeni i kiši ciči kao slepi miš.

Jason joj kratko reče da oveseli srce, pa iziđe na trg da prohoda. Narod ga tuna dočeka za-divljenim klicanjem koje se mešalo sa lelecima tuge. Pred njegove noge bacali su skrletnu sasu, znamenje mladosti koja je osuđena da umre. Njegova baba-tetka Ifijada, Vrhovna

Sveštenica, preprečila mu je put. Ona se bila zaljubila u njega, kao što to katkada čine stare device kad su u pitanju lepi mladići. Uzela je njegovu desnu ruku i poljubila je, ali, pored sve želje da kaže nešto, nije mogla da izusti ni reci jer njeno je srce tako snažno tuklo u grudima. Jason je pošao dalje, dok je svetina klicala oko njega, a ona je ostala ukraj puta mrmljajući prkosno: – Mladić bez srca što ne poštuje ni starost ni vrlinu! Dabogda me se jednoga dana setio, kad njegova kosa bude seda i proređena i kad ga kosti budu bolele; kad divni brod ko-jemu sada tako oholo hita bude trula olupina na žalu; kad ne bi više bilo svetine da mu kliče i tapše ga po plećima! U prašini pod nogama zagrebala je jedan tajni znak.

Jason je nastavio svoj put krivudavim obalskim drumom, i u Pagasi zatekao je većinu svo-jih drugova već na okupu. Oni su sedeli na sklupčanim palamarima, savijenim jedrima, i dru-gom opremom sabranom na obali. Arg, ogrnut dugom kabanicom od bivolje kože, sa svojom crnom kosom prebačenom napolje, stajao je nestrpljivo očekujući odobrenje da porine brod u more. Herakle još nije bio prispeo, no Jason je predložio da i bez njega počnu sa spuštanjem broda. Jason se bio zavetovao da će prineti žrtvu Apolonu, Bogu Ukrcavanja, a njegov otac Eson, koji je darovao po jaram volova u sva tri prethodna dana – za žrtvovanje Zevsu, odnos-no Posejdonu, odnosno Atini – obećao mu je još jedan jaram iz malog dželepa koji mu je još preostao, tako da će se družina dobro počastiti čim brod bude porinut u more. Kad im je Jason ovo kazao, svi su skočili na noge i stali da skupljaju krupno pljosnato kamenje, koje su stavl-jali jedno povrh drugog da bi podigli oltar, i nabacali su oko njega suhotine što ju je more bilo nanelo.

Kad je to bilo gotovo, Jason skide sa sebe svu svoju odeću sem kožnih čakšira i ostavi je na jednoj golemoj steni do koje plima nikad ne dolazi, drugi slediše njegov primer. Onda, po zapovesti Argovoj, omotaše oko broda, od pramca do kormila, četiri debela palamara, koje najpre pokvasiše a potom zategoše vitlom. Kad svaki palamar pričvrstiše i vezaše u čvor, Ja-son prizva redom svako od četiri olimpijska božanstva koje bese jemac ovom putovanju, i umoli ga da dobro štiti taj palamar.

Arg je bio spremio pijuke, pa sad naredi svojim drugovima da kopaju jarak, malo širi nego što je širina broda, niz obalu u more, počinjući od pramca. U ovome pravcu more je bilo dublje nego ma gde na toj obali za po milje unaokolo. Za njima, dok su kopali, njihove su sluge teškim drvenim maljevima sabijali u jarku šljunoviti pesak, da bi površinu načinili rav-nom. Argo je već ležao na valjcima koji su bili podmetnuti čim je kobilica bila načinjena. Sada je valjalo da se u jarak ispred broda podmetnu drugi valjci, od jakih borovih trupaca sa oguljenom korom, i da se brod preko njih gura napred. Kod uske krme nije bilo mesta za više od dvojice ili trojice da guraju; ali Arg je obrnuo vesla u otvorima tako da su drške za dve stope izbile upolje a lopate pritiskale rebra na suprotnoj strani. Onda on postavi po jednog čoveka kod svakog vesla a sam se pope na pramac pa povika: – Jedan, dva, tri-horuk!

Argonauti su zapinjali rukama, podmetali ramena, i nogama se unazad odupirali, a sveti-nom je vladao pobožan tajac. Argo je zadrhtao, zaškripao, i počeo polako da klizi napred. Ljudi za veslima i oni kod krme zapeli su još jače, a Tifis je držao pravac broda kličući: – Složno, složno vi, vi sa desne strane! Složnije, vi tamo sa leve! Valjci su ječali, i lak se dim podigao od trenja kad brod zatutnja naniže. Tifis povika: – Stoj, stoj! Ne gurajte više! Držte sada! Složno, složno svi! A onda se žuborom pramac porinu, i ceo brod skliznu u more. Tifis, koji je imao u pripravnosti vrč maslinova ulja, prosu ga u more, zalivši najpre pramac, kao žrtvu livenicu Bogu Posejdonu i kao molitvu za mirno more.

Argo je ispravno bio spušten u more, a svetina je triput kliknula sreće radi. Posada je pri-vezala brod u plitkoj vodi i, kad je vratila vesla na svoja mesta i pričvrstila ih kožnim reme-nima, ona uze da utovaruje na nj zalihe. Arg je nadgledao učvršćivanje jarbola, podešavanje konopaca za dizanje jedra i druge užarije; ali jedro nije razvio, jer vetra nije bilo.

Ovi poslovi bili su bezmalo obavljeni kad se odjednom sa obale podiže užasna graja. Pu-tem iz Jolka pojavio se Hila, idući pored prostih volovskih kola na kojima je Herakle ležao

opružen ćelom dužinom, a za njima je išla pratnja narikača. – On je mrtav, naš vod Herakle je mrtav, povikali su zaprepašćeni Argonauti, a jedan ili dvojica od njih još su dodali: – Ništa bez Herakla! Herakle je mrtav; mi ne možemo otploviti. Ali pokazalo se da je on samo ležao u pijanoj neznani i da su se iznajmljene narikače, pošto su se usput založile, spustile u Pagasu da požele Argu srećno putovanje.

Kad je Hila oživeo Herakla pljusnuvši mu u lice pun šlem morske vode, on se trgao besan, dograbio je svoju kijaču i iskočio iz kola, koja behu došla u blizinu novopodignutog oltara. Gomila se na to razbežala u svima pravcima, a Argonauti se prebaciše preko bokova svoga broda i ščučuriše se dole u njemu. Herakle naglo zadade dva strašna udarca u čelo volovima koji su vukli kola, i ovi mrtvi padoše na svoje rogove. Jason, izvirujući sa kormilarevog mesta preko zadnje ograde broda, doviknu: – Odlični udarci, najplemenitiji Herakle! Oborio si žrtve tako da su pale na najpovoljniji način.

Herakle protrlja oči i probudi se kao iz bevuta. Onda uze da se smeje. Ljudi izmileše iz svojih skrovišta, Argonauti poskakaše sa broda u more, i svi se pridružiše smehu, pa čak i najmljene narikače. Onda Jason pozva Velikog Ankeja i još jednog ili dvojicu da mu pomog-nu da ispregne volove iz jarma i da ih odvuku bliže oltaru. To behu iste one životinje koje Eson bese obećao za žrtvovanje; Hila ih slučajno bese ugledao kad su ih gonili drumom za Pagasu, pa ih je pozajmio kao tegleću marvu da dovuku Herakla.

Stojeći pred oltarom, Jason podiže glas i uzviknu: – Sunčani Brate Mesecu-podobne Arte-mide, Delfinski Apolone, Vučji, Lovorom-ovenčani Apolone Ukrcavanja, kome se pre šest meseca, kad pohodih tvoje premudro svetište i tvoj grad, zavetovah da ću prineti ovu žrtvu – čuj me! Na tvoj podsticaj ne ja no Herakle obori ove volove u tvoju slavu, i neočekivano prebrzo, jer ne umih ruke svetom vodicom očišćenja, niti stavih tvoj tal svetoga ječma u šupljinu na oltaru. Ti znaš, Dragi Gospodaru Miševa, koliko je Herakle nagao u svakom po-duhvatu: pogledaj milostivo, ja ti se molim, Veličanstvo Muza, na ovaj obrnuti red tvojih uobičajenih obreda. Sada, perući ruke od svake nečistoće, posvećujem tebi, Istinoljupče, ove divne, valjane životinje, i posipam solju njihove glave kao začinom. Dovedi naš brod, molim ti se, zdrav i čitav natrag na ovo žalo pagasko kad budemo ispunili svoj zadatak; i bdi nad svima koji su na njemu. Kad se on vrati,

svaki od nas čiji život bude pošteđen prineće na ovaj oltar meso bikova kao radosnu žrtvu; i druge bezbrojne darove neocenjive vrednosti donećemo tvojim pčelama milim svetištima u Delfima ili Tempu ili Ortigiji. Idmon, gost u tvome delfijskom domu, brodiće sa nama; a isto tako i pobožni Admet, Kralj Fere, koji ti jednom odade neobičnu poštu kad ti ono bejaše nje-gov izmećar, dužan da izvršiš svaku pa i najmanju njegovu zapovest. Zaštiti tvoje rođene, Nebesni Strelče Neostrižene Kose, i daruj nam neki srećan znak kad razvijemo jedro; založi se isto tako za nas kod tvoga stica Posejdona, da njegovi konjici morski, valovi, ne jurišaju isuviše pomamno preko mora debelog.

Posle ovih reci zgrabio je kutlačom ječmenu kašu i sipao je po vrhu oltara, zadovoljan so-bom što je u svome govoru pomenuo veći deo Apolonovih božanskih svojstava.

Idmon, kao sveštenik Apolonov, zaklao je tada volove žrtvenim nožem od tamnozelenog obsidijana. Krv je šiknula u jarak i oko oltara: topla hrana da umiri duhove koji bi se mogli šunjati tuda.

Linkej, čiji je vid bio tako oštar da je na noćnom nebu mogao da razazna sedam Plejada kad su drugi videli samo šest, i uvek bio prvi da otkrije tajno prisustvo nekog Boga, duha ili Zloće, uze sada da se smeje. On reče šapatom Malom Ankeju: – Kako halapljivo loču ti du-hovi! Eno tamo između njih ima jedan pastir opakog izgleda, neki Etik ili Driop, sudeći po njegovoj odeći, koji je laktovima odgurnuo ostale pa sam loče iz dubljeg kraja jarka više nego što bi mu s pravom pripadalo. Pored njega je jedan ogroman vučjak pa loču zajedno, jezik do jezika, grabeći da pesak ne upije tu odličnu krv. Jason nije čuo ove reci, ali Mali Ankej po-hranio ih je u svome pamćenju.

Arg, kao Biković, nije smeo da jede govedinu sem u jedan svečanik svake godine. On je podigao drugi oltar i prineo je na žrtvu Boginji Atini jednu debelu ovcu, da je on i ona pojedu. Linkej je opet upozorio Malog Ankeja i rekao: – Gle sad čuda! Kako su nezajažljivi ovaj etički pastir i ona im kanda više godi kusu. Budu li jošte lokali zarumeneće se toliko da ćeš ih i ti moći jasno videti. Da mi je znati šta li ih je dovelo amo? Kudravi riđi vučjak iskezio je zube na Jasona! Nu gle sad čuda: iz njegovih leđa proviruje senovit tucani vrh od koplja!

Ali Jason nije čuo ni ove reci; on je bio uposlen oko deranja kože belog vola. Plemići koji su to gledali, prezirali su spretnost njegovih ruku, jer deranje je posao koji ljudi otmenoga roda poveravaju slugama. Uz jedan zarez ovde, pa trzaj tamo, pa još jedan zarez, Jason je hi-tro odrao ćelu kožu sa trupla, a da ni jedna kap krvi nije umrljala belo krzno.

Dok je Jason bio tako zaposlen, pastirev duh dolelujao je polako do njega sa ubilačkim očima. Linkej je brzo zavukao ruku u svoju torbicu, izvadio je otuda tri zrna pasulja, turio ih u usta i onda ih ispljuvao na duha. – Odlazi, odlazi, odlazi! kazao je šapatom. Duh je iščezao uz bezglasan vrisak gneva i bola.

Polako su se okretali ražnjevi od hrastovine, golemi čereči mesa pekli su se na oltarskoj va-tri, a svete butnjače, uvijene u loj, buktale su i širile miris koji je dražio apetit. Idmon je pos-matrao kako se dim sa lomače podiže uvis u crnim pramenima – dobro predskazanje – a Jason je prolio mleko i medovinu, žrtvu livenicu Apolonu; i dok je posmatrao, Idmon je bio nadah-nut da prorokuje u ime Apolonovo, pa je uzviknuo: – Idmone, Idmone, šta vidiš u plamenu? A onda je sam odgovorio: – Vidim mali žut cvet jedića. Vidim tvoju smrt, Idmone, smrt na jed-noj cvetnoj livadi, daleko od tvoga doma u ljupkim Delfima, dok brod bez tebe plovi dalje u istočnome smeru, uz složne udare vesala, i lica tvojih drugova ozarena su slavom.

Drugovi Idmanovi duboko su se sažalili na nj, premda im je laknulo što u plamenu nije pročitao propast za njih sve. Pokušali su da ga odgovore od putovanja. Ali Idmon je kazao: – Strah od budućnosti sramoti sveštenika.

Dve ptice pastirice, idući obalom, došle su Mopsu, stale na njega i uzrujano zacvrkutale, pa su onda odletele. Jason povede Mopsa u stranu i upita ga šta su mu one kazale. Mops odgovo-ri: Pastirice su promišljeni stvorovi. Opomenule su me da ponesem meleme, lekove za rane, i lekove protiv groznice, kao i druge lekarije. Nu ja sam već svezao u lanenu torbu sve što bi nam moglo biti od potrebe.

Gozba je bila gotova da joj se pristupi pre nego što je sunce dodirnulo najviši vrh neba, a poslednje pripreme za putovanje bile su u međuvremenu izvršene pod Argovim uputstvima.

Družina je sada posedala u krug oko oltara i oblaporno je navalila na izvrsno pečenje, režući po volji komade sa cereka koji su cvrčali. Hila je družinu služio razblaženim mirisnim vinom u šarenim minijskim peharima, i pritom je svakome redom kazao poneku lepu reč hvale.

Kad su ovi bili dobro namireni i u dobrome raspoloženju, ustao je na gore Arg i podigao ruku u znak tišine. On im je ovo rekao: – Moji gospodari, prema uputstvima koje su mi dali atinski Kralj i Kraljica Arhonti, a koja su oni dobili od same Boginje Atine sa žezlom kuka-vice, valjalo je da sagradim brod za Jasona Minijca, naslednika Kraljevstva Ftijotide, u kojem će on i njegovi odabrani drugovi otploviti u Kolhidu, na drugoj obali Crnoga mora, i doneti otuda izgubljeno Zlatno Runo lafistijskog Ovna. Ja sam svoj zadatak izvršio; jer Jason prima moje delo, i odaje mu hvalu. No moj udeo u brodu ne okončava se njegovim završetkom. Ja želim da i sam plovim na Argu, toliko se dičim njime. Ne mogu da pomislim da će mi iko od vas odreći jedno mesto na njemu, iako nisam bio prisutan kada je izbor vršen; jer desi li se da ga bura baci na neku stenovitu obalu, ko će umeti bolje od mene da ga popravi i ponovo načini sposobnim za plovidbu? Nu recite mi, gospodari moji, koji je između vas zapovednik kome treba da položim uobičajenu zakletvu na poslušnost. Je li to Jason Minijac, koji, kad voljom Bogova (kao što neki vele) bi naznačen za vođu ovoga pohoda, posla po zemlji glas-nike koji vas sabraše amo? Ili je to Herakle, Knez Tirinta, koji slavom i snagom neizmerno

nadmašuje sve ljude koji danas žive? Čuo sam da neki od vas vele da bi to bila luđačka drskost ako bi Jason, ili ma ko drugi, polagao pravo na vodstvo sad kad je Herakle (iako on nije Minijac čak ni po obredu novog rođenja) pristao da pođe sa nama. Premda nijedan od vas ne voli da bude poslušnik onome koji bi mogao da zapoveda, ipak moramo se saglasiti da izaberemo vođu koji će u naše ime zaključivati ugovore na stranim dvorima koje bismo mogli pohoditi, i čiji će glas biti presudan kad se u našem ratnom savetu mišljenja podele. Što se mene tiče, spreman sam da slušam ili Jasona, ili Herakla, ili onoga kojega god vi izaberete, i, da ne bih više uplivisao na vaš izbor, velim vam samo ovo: da je Otac Zevs poverio svetu granu Jasonu, i da je Kralj Pelija, možda nadahnut od strane svoga oca Posejdona, posumnjao da li će moj brod, makoliko čvrst sagrađen, moći dugo da izdrži golemu težinu Heraklovu.

Onda Admet, Pelej, i Akast povikaše, – Hoćemo Herakla! a svi Argonauti, prihvatiše, poklič: – Herakle, Herakle! Veoma hrabar čovek morao bi biti onaj koji bi povikao neko dru-go ime, jer nije se znalo da li se Herakle već dovoljno založio jestivom i pićem da bi mu se vratilo dobro raspoloženje posle one terevenke na gori Peliona. Herakle prihvati ovčji but koji mu je pružio Arg kad je pojeo goveđu pečenicu kojom ga je uslužio Jason, pa kad otkide pos-lednje komade mesa koji još behu ostali na njemu i strpa ih u usta, on brisa masne ruke o gri-vu svoje kose pa mačem stade da čačka zube. A onda, ugledavši neku zloslutu pticu kako leti krešteći preko mora, on se odjednom hitnu plećem na nju, i ona pade mrtva. – Uvek je ubijem, zaurla on, i podiže se veliki žagor divljenja.

Čuli su se ponovljeni uzvici, – Herakle, Herakle! Ali on ispuži svoju desnu ruku i reče: – Ne, druži, ne vredi vam da birate mene. Ja se često od pića ubevutim. A sem toga, svakoga časa može da se pojavi na lakim nogama onaj prokleti glasnik Taltibije, koga ja zovem Đubrevićem, pa da kaže: – Pozdravi od Kralja Euristeja, najplemenitiji Kneže Herakle! Valja ti da doneseš Posejdonov trozubac, ako izvoliš. Onda bih morao da vas ostavim i da pođem za novim Radom: jer kad god ne poslušam, dečji glasovi postaju u mojoj glavi sve bučniji i bučniji i čini mi se da će mi bubne opne popucati, a nevidljive ruke štipaju me za nos i vuku me za kratku kosu oko slepoočnica, onde gde je koža najosetljivija. Birajte nekog drugog.

Onda, posle stanke, neko povika – Admet, neko – Veliki Ankej, a neko – Kastor i Poluks zajedno. No niko ne reče – Jason.

Posle malo vremena Herakle ućutka žagor pokretom ruke, pa reče: – Moj zlosrećni prijatelj Hiron Kentaur rekao mi je sinoć da se on uzda u Jasonovu sposobnost da predvodi pohod, ako se ja ne bih toga primio. – Oh, rekoh ja. – Misliš li ti odista na Jasona Esonova? – Na njega, reče on. – Olimpljani su pokazali prema njemu neobičnu naklonjenost, a što se mene tiče, zahvalan sam mu na pomoći koju mi je nedavno ukazao oko poravnjanja mojih razmirica s Lapitima. A sem toga, Jason ti je ovakav čovek: muškarci mu većinom zavide ili ga preziru, no žene se većinom zaljubljuju u njega na prvi pogled. A zato što žene svukuda, kako med varvarima tako i međ prosvećenim narodima, drže u svojim rukama tajne dizgine vlasti i na kraju uvek biva po njihovom, to dar kojim je Boginja Nimfa obdarila Jasona nije neznatan. On je bolji vod čak i od tebe, Herakle, kome se svi muškarci dive a nijedan ti ne zavidi, nu od koga svaka žena pri čistoj pameti kupi skute i s vriskom beži čim te ugleda. Hironova mudrost s pravom je na glasu, premda se grdno prebacio u onome što je kazao o strahu koji žene hvata od mene; pa zato, pošto se ne primam da predvodim ovaj pohod, spreman sam da podelim megdan, pojedinačno ili skupno, sa svima onima koji bi hteli da ospore Hironov izbor. Nu da li ja prezirem Jasona ili mu zavidim, neka se niko ne drzne da upita.

Glava XI ARGO PLOVI

Jason je ustao i od srca zahvalio Heraklu, krotko se obavezavši pritom da će u svojoj brizi i nevolji odmah potražiti njegov savet, i uvek ga slediti.

– Tako valja, reče Herakle. – Nu ako se dogodi da ja spavam ili da sam pijan, pripitaj Hilu. Njegova pamet ravna je njegovoj lepoti ili čak (kad bi to bilo mogućno) ona je premaša, a u pogledu putovanja po tuđim zemljama dvaput je iskusniji nego ijedan od ovih ovde prisutnih izuzimajući samo mene.

Jason je opet smernim glasom zahvalio Heraklu, a onda je žustro proslovio: – Moji gospo-dari, izvlačimo sada kockom veslačka mesta. Budite tako dobri, pa mi svaki od vas predajte po jedan kamičak koji se može opet poznati. Ja ću ih promućkati u mome šlemu, a Hila će ih nasumce izvlačiti, po dva odjednom. Tako ćemo pupuniti sva mesta redom, počinjući od onih koja su najbliža kormilu, pa završavajući sa mestima na pramcu. Dabogme, izuzimam Herak-la; on mora biti slobodan dok vi drugi veslate.

Ubrzo je Jason pokupio kamičke od sviju sem Herakla, Hile i Tifisa kormilara. Hila je, gledajući u stranu, izvlačio iz šlema dva po dva kamička, pošto ih je Jason najpre dobro promućkao. Držeći ih visoko u ruci, svakoga je puta ponavljao pitanje: – Čiji su ovo kamičci? Ali kad trinaest parova behu prozvani, u šlemu ne osta ništa, i jasno se pokaza da četvorica nedostaju. Dvojica od tih behu Minijci iz Halosa; prethodne večeri oni behu otišli iz dvora pod izgovorom da žele da prinesu žrtvu Artemidi u trećoj

mesečevoj noći, no otada više ne behu viđeni. Očevidno, predomislili su se, i pobegli od pustolovine svojim kućama, ostavljajući za sobom svu svoju opremu. Nedostajali su još Akast, sin kralja Pelije, i njegov prijatelj Pelej Mirmidonac. Oni su uzeli učešća pri spuštanju broda u more, no uskoro potom Akast je dobio od Kralja poruku, o koju se nije smeo oglušiti, da se odmah vrati u Jolk i tuna odgovori Kraljevom sudiji na optužbu koja je podignuta protiv njega zbog zlostavljanja neke robinje. Akast je na to odjahao na mazgi, a Pelej je malo doc-nije otišao za njim.

Sada se većalo da li da se plovidba odloži do povratka ove dvojice. Hila je ispričao družini da ga je sa volovskim kolima na putu u Pagasu, zaustavio odred dvorskih stražara postavljenih otprilike na jednu milju daleko od grada; oni su podigli ćebe sa Heraklovog lica i brzo ga opet spustili kad su videli ko je on, rekavši pritom da im je izdato strogo naređenje da spreče ukr-cavanje Kraljevića Akasta na brod Argo. Argonauti su odmah shvatili da je Pelija izmislio priču o robinji da bi sprečio svoga sina da otplovi.

Ida, brat oštrovidog Linkeja, reče: – Akast je možda isto toliko kriv koliko i njegov otac. On je strašljivac u duši, meni se čini. Ali nisam verovao da će nas Pelej Mirmidonac tako be-sramno napustiti; premda, odista, ja još nisam video čoveka da tako kao on nespretno rukuje džilitom, a u svojim je postupcima ljigav kao jegulja.

Stari Nauplije odgovori veselo: – Nu opet je možda bolje imati na brodu makar polovinu posade ali sastavljenu od ornih veslača, negoli imati potpunu posadu od samih lenivaca.

Neki njegovi drugovi promrmljaše nešto u znak ne odviše uverenog slaganja. Popodne je odmicalo. Mladići su uzeli da zbijaju šale i da pričaju smešne ili sramotne

priče, kao što se to obično čini pri kraju gozbe. No Jason je stajao nem, zamotan u svoj ogrtač, ne sudelujući u veselju ni jednim jedinim osmehom. Ida je prišao iza leđa Hili, napunio je pehar čistim vinom, ispio ga na dušak, i još dvaput je to ponovio. Onda je na žalu zaigrao pi-

janu ratničku igru. Isturivši se smešno i pokazujući palcem sa strane na Jasona, uzeo je da deklamuje neke naopake stihove koji su glasili ovako: Jasone, sine Esonov, reci meni pravo: šta je sad tebi odjednom, koji ti je đavo? Priznaj, deder, odmah zašto si zamišljen tako? Vikni glasno, ako nećeš da šapneš polako! Možda se stidiš što zapovednik si baš ti div-junacima, te slavne zemlje dičnoj kiti? Nu dičniji od svih je Ida, sin Afarevsa, što više duguje koplju neg pomoći Zevsa.

(Ovde je on opako izmahnuo kopljem.) Gore glavu, ti, strašljivče, od straha li ako kriješ glavu ispod šaka – evo baš ovako! (Ovde je on podražavao Jasona kako sedi.) Ida na put kreće s tobom – Ida – čuješ li ti? Najveštiji kopljanik s tobom će putovati. Ia, Ida iz Arene svaki put dobivam boj i prezirem vlast bogova – znaj, pratilac sam tvoj. Ne fermam ni Apola, kog danas ti počasti, jer jednom htede Marpesu moju ukrasti i blud-

nicom načiniti je u svetištu svome. Ali nijedan Bog neka se ne ponada tome da će ikad ugrabit šta od mojega mala, jer sluge

božje beže – mom dugom koplju hvala! Na ove reci Mops i Idmon su se umešali, Idmon obuhvativši ga za noge i oborivši ga na tle

dok mu je Mops okretanjem ruke oteo koplje. Priskočili su i drugi i držali ga povaljena dok mu je Idmon držao pridiku ovim recima:

– Drski hvalisavce, ti dozivaš nevolju. Vidim po tvome peharu da si pio nerazblaženo vino, no čak ni to ne bi smelo da te zaludi toliko da vređaš Sjajnoga Boga čiji si ovde gost. Opome-ni se onoga što se tek onomad zbilo sa dvojicom aloejskih knezova. Oni su odbili da priznaju Apolonovu pravnu vlast nad muzičkim Kobilinirri nimfama gore Helikona, tvrdeći da su ove, kao službenice Trojne Muze, bile stanovnice Helikona davno pre Apolonovog vremena. Oni su pretili ratom svima Olimpljanima skupa ako Apolon pokuša da prisvoji Helikon; i govorili su ludo o tome da će preneti Pelion na Osu, ako bude potrebno, da bi dosegli do vrha Olimpa i svrgli Oca Zevsa sa njegovog prestola. Nu ja sam im prorekao nesreću; čak i pre nego što je moj otac Apolon mogao da pošalje svoj strelce – ta dva razmetljivca bila su mrtva. Bili su se posvađali oko jednog jelena kojega su lovili a svaki je od njih tvrdio da ga je on ubio; i sopstvenim su mačevima isekli jedan drugoga na komade.

Ida se nasmeja, ali prigušeno, jer Poluks pesničar, seđaše mu na prsima. – Deder, argovska Žabo, reče on, – prorokuj moju nesreću ako se usuđuješ, kao što si je prorokovao Aloeiđanima, pa ćeš videti šta će se zbiti. Pokazaće se, naduveni lupežu, da si ti lažan prorok, jer velim ti da će tvoje mrtvo telo ležati i trunuti ovde, ovde na pagaskom žalu, a ne na nekoj dalekoj cvetnoj livadi (kao što ti to bojagi tvrdiš) dok brod bude plovio bez tebe.

Svađa bi se okončala krvoprolićem, jer Linkej je već bio pošao, s mačem u ruci, u pomoć svome bratu Idi, da se odjednom nisu čuli iza oltara zvuči četvorostrune lire na kojoj je neko čudesno lepo svirao. Na te zvuke, oni koji su se bočili s Idom smekšaše, pa ustavši na noge uzeše da igraju po zvucima muzike. Ustade i Ida isto tako i pridruži se plesu, ne pokazujući nimalo zlovolje, jer u pijanih ljudi pamćenje je kratkotrajno; i Linkeju je bilo drago što može da vrati mač u korice i da sledi drugima. Zatim se Jason prenuo iz svoje zamišljenosti i čilo je poskočio, podignutih ruku i pucajući prstima, jer Hiron je bio strog ali valjan učitelj igranja. Najzad je udaranje stopala pokrenulo Herakla. On se podigao i skočio na volovska kola, pa je po njima cupkao, ponesen svirkom, i izgledalo je izvesno da će se osovina slomiti. Okolo nje-ga plelo se i rasplitalo kolo igrača, obrazujući pritom svetu brojku osmicu.

Posle jednog snažnog udara u sve četiri strune, svirka umuknu isto onako naglo kao što je i počela. Mops, Idmon, i još nekoliko drugih potrčaše da zagrle mršavog divljeokog Tračanina tetovirana lica i odevena u belu lanenu odeždu, koji je svojom svirkom sprečio krvoproliće na pomolu. – Orfeju, povikali su oni, – Orfeju, jesi li nam opet došao posle tvojih egipatskih lu-tanja i svojevoljnog izgnanstva med svirepim Kikoncima?

Orfej odgovori: – Obznanjeno mi je u snu da mi valja putovati s vama. Hajdemo na brod. Dolazak Orfejev produžio je gozbu do večeri, a tada je bilo isuviše pozno da zaplove. Onda

Jason naredi ljudima da nakose trave i steru ležaje na žalu, pa se on i njegovi drugovi prihvatiše jela i pića dok mesec ne odskoči visoko na nebu, a Orfej im razgaljivaše duše pes-mom i svirkom. Pevao je jednu pesmu za drugom o dobrim starim vremenima Tezeja i Perito-ja, a oni su neprestano još tražili. Oko ponoći zaspaše jedan za drugim; no njihove sluge ostaše na straži, u slučaju da Pelija smera izdaju. Noć je bila tiha, i uskoro zablista zora, vedra i svetla.

Kad su se založili hladnim mesom i popili malo vina, Jason bodro povede svoje drugove Argu, i posada zaposede brod, svako na onome mestu koje mu je bilo dodeljeno. Sluge se sjatiše sa opremom i zalihama koje behu nagomilane na obali, a njihovi gospodari užurbano skloniše sve u škrinje ispod sedišta. Oni su želeli da se što pre otisnu, jer Orfej je već svirao svečanu, laganu veslačku pesmu, – Brodi, brodi, verna barko, brodi na more široko – koja je otada postala slavna, a tada se prvi put čula. Kad je Herakle velikodušno kazao da će on uzeti veslo sa jedne strane koje je najbliže kormilaru, Jason je naredio da teži veslač svakoga para pozadi jarbola sedne na levu stranu broda da bi tako poravnao snagu tog ogromnog zaveslaja; on je ovo učinio po Argovu savetu. Sa juga je poduhnuo povoljan vetar.

Tifis je zauzeo visoko kormilarsko mesto, a Jason je doviknuo svetini na obali da odveže palamare sa probušenog sidrenog kamenja. Ljudi to učiniše, i dobaciše Jasonu na brod krajeve konopca. No Arg ukori Jasona što htede da ostavi na obali kamenje koje su klesari s toliko truda uobličili. Uprkos nestrpljivom mrmoru od strane veslača, kamenje je bilo podignuto sa obale i, preko duge daske, dokotrljano na brod.

Najzad je Jason dao znak za polazak, Herakle je spustio veslo u more, i zaveslao. Drugi veslači učinili su to isto, i posle tršavog početka divni brod zaplovio je glatko zalivom, a vesla su se dizala i spuštala u savršenom ritmu. Tu se videlo obistinjenje Apolonovog proročanstva da će se pravi Jason pojaviti. Jer, na brodu Argo, Jason nije više bio iscelitelj nesloga, uprkos svoga imena; Orfej je bio čovek kojega se tražilo da izgladi neprestane razmirice njegove lju-bomorne i neobuzdane posade.

Jason, opazivši kako sunčeva svetlost triput blesnu na uglačanom tuču iz pravca Metone, ugovoreni znak koji je očekivao, reče Tifisu: – Kormani ka Metoni, molim. Nadam se da ćemo se tuna upotpuniti. Tifis učini tako, a naricanje nošeno vetrom sa obale Pagase ubrzo dopiraše do njih još nejasnije.

Kad ostaviše Jolk daleko za sobom, Linkej, bacivši pogled na levu stranu, prekide svirku i povika: – Vidim nešto, drugovi. Dva muškarca i jedna žena jure niz padinu Peliona u pravcu Metone, poluskriveni bukovim cestarom. Muškarce svi znate: to su Akast, sin Pelijin, i Pelej Mirmidonac, njegov prijatelj. Mnogi od vas poznaju i ženu: ona juri i preskače preko žbunja lako kao srna; a po njezinoj upletenoj kosi, kratkoj tunici, i luku svako bi rekao da je to neka lovica Boginje Artemide.

– Oh, Linkeju, Linkeju, reci mi kakve je boje njezina tunika? žudno upita mladi Meleagar iz Kalidona, njegov sadrug na veslačkom sedištu. – Da nije boje šafrana, je li?

– Safranove je boje, odgovori Linkej, – a oko vrata ima ogrlicu od medveđih čaponjaka. Neću duže da te držim u neizvesnosti, Meleagare. To je devojka koju voliš više nego svoj život: to je Atalanta iz Kalidona.

Veliki Ankej povika srdito: – Neka se ne usudi da stupi nogom na ovaj brod. Nijedan brod nema sreće ako se na njemu nalazi žena.

– Pripazi se, reče Meleagar. – Ti si isto tako govorio u Kalidonu pre lova, a šta bi bilo od tebe bez Atalante! Zar ti ona nije spasla život?

Veliki Ankej promumlao je neki nerazumljiv odgovor. Kad je Argo pristao u Metoni uz veliku stenu koja služi kao molo, Atalanta uskoči na brod

pre nego što ju je iko mogao sprečiti, držeći u ruci jelovu grančicu. – U ime Boginje Device,

uzviknu ona. Jason nije imao drugog izbora doli da je primi kao člana brodske družine. Srebr-na Cetina posvećena je Artemidi, koja, iako se odrekla svoje veze sa Trojnom Boginjom i priznaje se Zevsovom kćeri, još uvek je zadržala većinu svojih pređašnjih svojstava. Opasnije je uvrediti nju negoli bezmalo ma koje drugo božanstvo, i Jasonu je laknulo u duši kad je vid-eo da je i ona naklonjena pohodu; on se plašio da je svojom nabusitošću jutros možda uvredio njenu sveštenicu Ifijadu.

Ali Meleagar, koji je bio zaljubljen u Atalantu, gorko se razočarao kad je video da je ona došla u ime Boginje i prema tome bila je nedodirljiva. On je nedavno bio poumio da se rastavi od svoje žene Kleopatre, kćeri Ide i Marpese, i da se oženi Atalantom čim se ona bude povuk-la iz službe Artemidine. Ona je bila slobodna da to učini ako bi prinela izvesne neimenljive žrtve u Boginjinom svetištu; ali proročište ju je upozorilo da joj brak neće doneti sreću, a, osem toga, ona nije želela ni da izazove zlovolju Ide, Kleopatrinog oca, ni da žalosti Kleopa-tru, koja je bila njena druga – lovica. Atalanta je stoga odbila da se uda za Meleagara kovrdžave kose, koji se na to zakleo da ga ona bar ne može prisiliti da i dalje ostane sa Kleo-patrom; otići će u Jolk i tuna će se dragovoljno javiti za putovanje u Kolhidu, pa će tako njih obe zaboraviti.

Sada se činilo da Atalanta nimalo ne želi da je Meleagar zaboravi. Došla je i sela pored njega na isto sedište, i Linkej joj je ustupio svoje veslo. Ljudi su primetili da joj o pojasu vise tri krvava skalpa, što je medu onima u blizini izazvalo neugodnost i zabrinutost.

Ubrzo potom Akast i Pelej dojuriše niz molo i uskočiše na brod, smejući se. Oni sedoše za-jedno na pramčano sedište i pričvrstiše vesla u otvore, a Jason i Linkej čakijama otisnuše brod od mola. Kad zaveslaše, Akast ispriča drugovima šta se dogodilo. Kad je on došao u Jolk, Pelija mu je odmah rekao da nema nikakve optužbe na koju bi trebalo da odgovara, ali da su postavljene straže koje će sprečiti njegov povratak u Pagasu. Akast se protivio drsko i do do-laska Pelejeva nije ni pokušao da da privid pokornosti očevoj volji. Onda je u dvoranu stupio Pelej i kazao da se posvađao sa lasonom oko pitanja vodstva pohoda, i da se zakleo da on, bar, neće ni poumiti da se ukrca na brod ako mu Herakle ne bude zapovednik. – To ti je bilo vrlo mudro, reče mu Pelija, – vrlo mudro, jer (da ti pravo kažem) ne nadam se da ću ikad više vi-deti taj brod, sad kad su se pustolovi stavili pod zapovedništvo moga uobraženog sinovca. A Akast je, pretvorno glumeći da mu srce više ne žudi za tim putovanjem, na to kazao: – Kad si se ti vratio, dragi Peleju, nije mi mnogo stalo do toga da li ću putovati ili ovde ostati. Sedimo sada i počastimo se, a rano ujutru poći ćemo na Pelion da pozdravimo Hirona i da ga nagovo-rimo da lovi sa nama. Pelija ovome nije ništa prigovorio. I tako, uranili su sledećeg jutra i pošli malo u planinu, a onda su skrenuli ka Metoni; jer Pelej je bio saopštio (asonu svoju na-meru i nadao se da će Argo biti tuna. Uskoro su naišli na Atalantu, koja je upravo ubila dva Kentaura i derala im kožu s glava…

– Kentauri ne priznaju olimpijsku Artemidu, objasni Atalanta. – Oni nju mrze otkada je ona preuzela saborište nimfa Riba u Jolku, i tako ih lišila njihovih uobičajenih uživanja. Tro-jica od njih čekali su me u zasedi dok sam se planinom spuštala sa Ose i besumnje bi me na-pastvovali da ih moja strela nije iznenadila u zasedi. Utekla sam odmah, i sama sam se post-avila u zasedu kad sam videla da me slede; tako sam ustrelila preostalu dvojicu, kao što Pelej i Akast rekoše. Da bih se spasla gonjenja njihovih požudnih duhova, odrala sam im glave – ove konjske grive što Kentauri nose zgodne su za tu svrhu – i tako sam ih načinila nemoćnim pro-tiv sebe. Sva njihova snaga je u kosi. Ne, ne, kapljice krvi što se cede sa skalpa doneće brodu dobru sreću, ne nesreću.

Jason se užasnuo na ove Atalantine reci. Ma šta ona kazala, bezmalo je izvesno da će du-hovi Kentaura, njegovih rođaka, tražiti od njega odmazdu. No ipak, on nije smeo da se izloži opasnosti da uvredi Artemidu. Zato reče naposletku: – Ja to mogu da ti oprostim ako nisi ubila moga poočima Hirona. No zlo bi bilo po tebe da si mi poočima Hirona ubila.

– Ah! Zar sam zaboravio da ti kažem, upade mu u reč Herakle, – da je moj stari prijatelj mrtav? Juče je umro. On, Hila, i ja divno smo se zabavljali – jeli smo i pili i pričali priče, a onda… Ne sećam se tačno kako je taj belaj počeo, ali znam da su neki drugi Kentauri počeli da luduju i da se bekelje na mene. Mlatnuo sam jednoga od njih, začelo malčice prejako, jer taj više nije proslovio ni reči. One druge uhvati još veće ludilo pa rešiše da osvete onoga mrtvog.

– Herakle je ubio pet šest Kentaura, reče Hila. To su opet bili oni dečji glasovi u njegovoj glavi. Onaj čovek pokušao je da ga obuzda da ne zatre pleme, ali naleteo je na jednu od nje-govih strela. Herakle se gorko kajao, kao što možeš zamisliti, i ja sam morao da ga utešim još jednim vrčem vina. Zato smo onako kasno prispeli na obalu. On je Hirona nazvao – onaj čovek da bi izbegao prizivanje njegovog duha.

– Kentauri su napast, reče Koron Lapit. – Oni su napali moga oca Keneja, bez ikakvog po-voda, i premlatili su ga borovim trupcima. Moje srce uvek zaigra kad čujem da je ubijen neki Kentaur.

Na to Orfej brzo zasvira jednu blagu melodiju, i uze da peva: Zaboravimo, druži, zaboravimo mračna dela što leže iza nas! Ne dajmo da tuga zaslepi nas,

da pometnju stvori, da sputa nas! Ima još nade. Zaboravimo! – Otpevaj opet taj stih, Tračanine, reče Herakle. – Ti si u pravu. Zaboravimo te nesrećne

Kentaure! Ti se ne srdiš na mene, Jasone? Jason ne odgovori ništa dok Herakle, preteći, ne ponovi pitanje, pa i tada reče potištenim

glasom, a suze mu navreše na oči: – To je bio najplemenitiji čovek kojega sam poznavao, i zlo bih o sebi mislio kad ne bih prolio suze na takvu vest; jer vidim da čak i oči hrabroga Peleja liju suze i da se njegova ramena tresu od grcaja. Pa ipak, volujem što su moj dragi poočim i moji drugovi Kentauri pali u tvoje ruke, najplemenitiji Herakle, nego da su pali ma od čije druge. Jer znam da ćeš ti, kada se vratiš u Grčku, uspokojiti dušu onih drugih. A ni sam taj čovek nije bez krivice: nije trebalo da javno načinje mešinu s vinom; vino je prokletstvo Ken-taura, kao što je i sam često govorio.

Tako je Jason ublažio Heraklov gnev koji je bio na pomolu. – Drugovi, reče Arg, – ja predlažem da valjano koristimo ovo popodne i da izmaknemo iz

Pagaskog zaliva pre nego što Pelija uputi neku galiju u poteru za nama. – Zapevaj opet onu pesmu, Orfeju, reče Herakle. – Uzgred da te upitam, da li nije Lin,

učitelj muzike – dosadna cepidlaka – onaj kome sam lirom razbio glavu u samoodbrani, da li nije taj Lin bio tvoj brat?

– Zaboravi ta mračna dela, Herakle, reče Orfej tužno, i odmah potom udari u svirku. Ipak Metona nije bila poslednje mesto u Pagaskom Zalivu ukraj kojega se Argo zadržao:

Jason je bio prisiljen da se iskrca na jednom žalu u najdubljoj uvali zaliva i da tuna prinese na žrtvu Svetloj Artemidi jedno jare koje je kupio od nekog pastira za nekoliko hlepčića od smo-kava. No prinošenje ove žrtve nije ih dugo zadržalo, a Meleagar je nagovorio Atalantu da na isti oltar prinese i skalpe Kentaura, što je skinulo teret sa svačije duše.

Ovo je priča o Atalanti. Jasije Arkađanin, poglavar u onoga Kralja Eneja koji je zasadio prvi vinograd u Etoliji, zaželeo je da ima sina; a kada njegova veoma voljena žena umre pri porođaju ženskog deteta koje ona nazva Atalanta, on naredi svome domoupravitelju da dete izloži na planini, tuna da ispašta za umorstvo svoje majke. Međutim, niko ne voli da izloži dete, jer mnogo je teže otresti se duše deteta negoli duše odrasle osobe. Domoupravitelj stoga poveri zadatak svome pomoćniku, a pomoćnik ga poveri jednom svinjaru, a svinjar ga poveri svojoj ženi, a njegova žena ostavi Atalantu na pragu jednog planinskog svetišta Artemide Medvedice i reče svinjaru da je zapovest Jasijeva izvršena. Priča se da je jedna prava medve-dica svakodnevno silazila iz planine da dete u svetištu nahrani medom, i da je ta medvedica dojila Atalantu mlekom iz svojih sisa. Atalanta je bila posvećena Boginji i postala je čuvena

lovica; kada je potpuno odrasla, mogla je da trči kroz šumu ili kroz pust predeo brže nego ijedan muškarac ili žena u Grčkoj, tako je bila hitrih nogu.

Uskoro je jedan veliki divlji vepar stao da pustoši polja i voćnjake Kalidona, a ljudi su držali da je to kazna što je Kralj uvredio Artemidu, Gospodaricu Divljih Stvorova. Enej je hotimice uskratio Boginji njen udeo prilikom prinošenja žrtve svima Olimpljanima zajedno zato što su njene lisice harale njegov vinograd. Isprva, niko se nije usudio da pođe na vepra; no najzad je Meleagar, koji je bio Kraljev sin, sabrao četu hrabrih mladića iz ćele Grčke i kre-nuo na nj. Ipak, i Meleagar je zazirao od napada na vepra ako Artemida najpre ne da svoj pris-tanak, pa se zato uputio u njeno svetište sa darom od milošte. Vrhovna Sveštenica pohvalila je Meleagarovu hrabrost i pobožnost, i ne samo što je odobrila lov već je i Atalantu poslala da u njemu uzme učešća.

Ovo nije bilo po volji njegovim drugovima, među kojima behu Ida, Linkej, Kastor, Poluks, Admet, Veliki Ankej, i Pelej. Svi ovi odbiše najpre da idu u lov sa ženom, govoreći da će im ona doneti nesreću. Meleagar im onda reče da će ih Artemida bez sumnje kazniti isto onako strogo kao što je kaznila i njegovog oca Eneja ako sada od lova odustanu. I tako su krenuli u lov, sa veoma malo dobre volje, saglasivši se da krzno pripadne onome, ma ko to bio, koji vepra ubije.

Atalanta ih je postidela time što je prva ušla u trag vepru i našla ga u cestaru u koji se bio sklonio. Da bi pokazali svoj prezir prema njoj, oni su prenebregli njezina uputstva koja su glasila: da u tišini opkole cestar i da čekaju u zasedi s lukovima i džilitima dokle ona istera vepra na čistinu. Umesto toga, oni su glavačke jurnuli u šumarak, podižući silnu graju da bi zver uplašili. Našavši ih skićene u gomili, vepar je dvojicu od njih ubio, i još je dvojicu, od kojih je jedan bio Veliki Ankej, obranio u noge. Atalanta je dograbila Ankeja na svoja pleća i odnela ga izvan opasnosti dok je vepar mrcvario telesa njegovih drugova. Ona je Peleju osta-vila čast da džilitom ubije zver; no premda je vepar još uvek bio pri svome gnusnome poslu, Peleju je pošlo za rukom samo to da ubije svoga tasta. Vepar je utekao neozleđen.

Kad je Atalanta previla ranu Velikom Ankeju, nastavila je da goni vepra i još jednom pronašla njegovo skrovište. Ovoga puta lovci su poslušali njena uputstva i ostali su skriveni u zasedi. Ona se privukla vepru sasvim blizu i duboko mu je zarila strelu u butinu. Uz strašno graktanje vepar je hromo iskočio na čistinu, gde ga je dočekao pljusak strela iz lukova stelaca koje je Atalanta rasporedila svuda unaokolo. Jedna strela pogodila ga je pravo u levo oko, i on stade da trči u malim krugovima, bacajući penu na usta. Meleagar se usudio da mu se približi sa slepe strane, pa mu je tako rinuo džilit kroza samo srce.

Kad je vepar pao, neki od onih koji su stajali po strani dok je pretila opasnost, priskočiše sada da ga bodu. Kao što se moglo očekivati, nastala je bučna raspra oko toga ko je ubio ve-pra i time zadobio krzno. Meleagar je okončao svađu izjavom da iako je sam zadao džilitom smrtni udarac vepru, on se ipak odriče svoga prava na krzno i dodeljuje ga Atalanti. Jer ona je prva tako obranila vepra da bi on u svakom slučaju uginuo posle nekoliko dana, a sem toga naterala ga je u zasedu koju je sama postavila.

Onda su Meleagarove sluge odrale vepra i krzno predale Atalanti. Ona ga je zahvalno pri-mila i uputila se polako Artemidinom svetištu, ali Meleagarovi stričevi, od kojih je jedan tvrdio da je baš od odapeo onu strelu koja je vepra oslepila, pokušali su u svome besu ne samo da joj otmu krzno već i da je siluju. Meleagar je čuo njene krike i pojurio je da je izbavi, pozivajući Artemidu da ga zaštiti od krivice. Ubio je oba svoja strica istim onim džilitom ko-jim je probo vepra. Tako se potvrdila praznoverica da ne valja ići u lov sa ženom, jer petorica ljudi poginulo je toga dana; no ipak moglo bi se možda isto tako reći da ih je ubila baš ta ista predrasuda.

Kad je Jasije čuo da je Atalanta zadobila krzno, ponos je ispunio njegovo srce, i priznao ju je najzad za svoju kćer. On ju je proglasio svojom naslednicom i u pobožnosti je podigao svetište Artemidino sa vratnicama od tuča i železnim ražnjem. No Atalanta nije htela da se

smiri i da živi domaćim životom (kao što dolikuje! kćeri jednog poglavara, niti je pak ocu dopuštala da upravlja njenim životom ma na koji način, ona je i dalje odlazila u lov kad god joj se to prohtelo, a naročito onda kad je mesec sijao jasan.

Evo sada spiska Argonauta koji su isplovili iz Pagaskog zaliva. Nisu svi oni obavili to pu-tovanje u potpunosti, a drugi su zadobili ime Argonauta premda su se ukrcali na hrgo tek onda kad je on prošao između Sudarnih stena i uišao u Crno more.

Akast, sin Kralja Pelije iz lolka, Minijac. Admet, Kralj Fere, Minijac. Veliki Ankej iz Tegeje, sin Boga Posejdona. Mali Ankej, Leleg, sa Cvetnog Sama. Arg iz Atine, po rođenju Tespinjanin, graditelj Arga. Askalaf iz Orhomena, sin Boga Areja, Minijac. Atalanta iz Kalidona. Augija, sin Forbasa, Kralj Elide i sveštenik Sunca. But iz Atine, sveštenik Boginje Atine, najslavniji pčelar u Grčkoj. Kalaid, sin Severnog Vetra, iz tračke Tinije. Kastor iz Sparte, sin Oca Zevsa, rvač i binjedžija. Koron Lapit, iz Girtona u Tesaliji, Minijac. Ehion iz Gore Kilene, sin Boga Hermesa, glasnik. Ergin iz Mileta, sin Boga Posejdona, Minijac. Eufem iz Tenara, fokidski plivač. Euridam Dolopljanin, sa Jezera Ksinije u Tesaliji, Minijac. Hila Driop, Heraklov štitonoša. lda, sin Afareja iz Arene, Minijac. Idmon iz Arga, sin Boga Apolona. Ifit iz Fokide, slikar i kipar. lason, zapovednik Arga, sin Kralja Esona iz lolka, Minijac. Linkej, – oko sokolovo, Idin brat, Minijac. Meleagar, sin Kralja Eneja iz Kalidona. Melamp iz Pila, sin Boga Posejdona, Minijac, Mops Lapit, Minijac i žrec. Nauplije iz Arga, sin Boga Posejdona, poznat moreplovac. Orfej, trački muzičar. Pelej iz Ftije, Knez Mirmidonaca. Periklimen iz Peščanog Pila, miniski čarobnik, sin Boga Posejdona. Faler strelac, iz kraljevskog doma atinskog. Poluks iz Sparte, poznat pesničar, brat Kastorov. Tifis iz beotske Tizbe, Minijac, kormilar Arga. Zet Tračanin, brat Kalaidov.

HERAKLE SE BORI S KENTAURIMA

Slika sa vaze u Bostonskom muzeju lepe umetnosti.

HIRON I MALI JASON

Sa vrča u Britanskom muzeju

Ovima su se docnije pridružili Polifem Lapit, Minijac, iz tesaliske Larise; i trojica miniske braće, Flegajani iz tesaliske Trike, po imenu Deileont, Flogije, i Autolik; i četiri sina Friksova, onoga Minijca koji je odneo Runo u Kolhidu, po imenu Frontid, Melanion, Kitisor, i Argej. Tako, dvadeset i jedan pravi Minijac mogao se nazvati Argonautom, sem onih koji su postali Minijci po obredu usvojenja. Što se tiče Daskila Marijandina, koji je kormilario Argom u jed-noj ili dvema prilikama u odlaznom putovanju; i Telamona iz Egine; i Kanta, brata Polifemo-va; i onih drugih koji su, kao ova dvojica poslednjih, bili putnici na brodu za nešto malo vre-mena prilikom povratka Arga u zavičaj – oni nisu imali nikakve veze sa otmicom Runa, pa njih stoga verodostojni pesnici i letopisci ne ubrajaju u Argonaute. No nedavnim dodavanjem njihovih imena spisku uvećao se broj do pedeset, pa je otuda nastalo pogrešno mišljenje da je Argo bio brod na pedeset vesala.

Glava XII LOGORSKE VATRE U KASTANTEJI

Argo je valjano plovio: pravcem prema jugu veslali su kroz uska vrata Pagaskog zaliva, a potom, kad je dan poodmakao, veslali su i jedrili pravcem severoistok kroz duboki moreuz što razdvaja latice ostrva Eubejs od razuđene obale Magnesije. Kad je jedro prvi put bilo dignuto, i povetarac ga ispunio, Argonauti su kliknuli od radosti. Stari Nauplije je uzviknuo: – Od sveg brodovlja što je kad plovilo po slanoj vodi, Arže, tvoj je brod najlepši.

– On plovi lako i dostojanstveno kao labudić, reče Kastor. – Tačnije, on liči na čilog delfina, što skače s talasa na talas, reče Mali Ankej. A Idmon reče: – Uzbuđuje dušu, dragi drugovi, gledati ga kako savlađuje talase i razbija

pramcem njihove zapenušene bele konjice, škropeći svoja čeda morskom vodom, kao svetom vodicom sa zelene lovorove grane.

Tako je svaki Argonaut redom odao hvalu Argu u slikama najprikladnijim svome poreklu i zanimanju. Onda su se svi ponovo prihvatili i veslali da bi plovidbu ubrzali; i silno im je od-laknulo kad su vesla konačno oturili u Skitskom moreuzu između čizme Magnesije i šumovitog ostrva Skijata, najzapadnijeg od Sporada. Zavalili su se na sedištima, hladeći du-vanjem plikove na dlanovima.

Vetar im je sada duvao s leđa. Tifis je dobro poznavao ovu obalu i, plašeći se podvodnih stena, držao je brod na dva strelometa od obale. U pozno po podne on pokaza na jednu crnu stenu što se dizala pred njima. – Ono je Rt Sepija, reče on, srećan putokaz kad se čovek vraća

iz Trakije u zavičaj; on se lako poznaje po onoj crvenoj litici što je iza njega. No moramo ga ostaviti za sobom, kao i Rt Ipni, pre nego što se noćas iskrcamo. Dok ovaj vetar drži, valja nam da još jednom danas ugledamo Pelion sa leve strane.

I tako su plovili dalje i, premda je tmina rasla, izišao je mlad mesec i zvezde su sijale jasno. Orfej je pevao himnu Boginji Artemidi, koja je imala nekoliko svetišta u okolini, upozoravajući Argonaute, uz obilje skorašnjih primera, na opasnosti kojima se izlažu oni koji zaborave da joj ukazu dužno poštovanje. Između svakog stiha himne, koja je trajala za dobrih pet milja plovidbe, Ida bi, podražavajući melodiju, zapevao promuklim glasom:

Meleagare, sine Enejev, O Meleagare, sine Enejev, ovo tebe upozoruju, Meleagare: ne dotiči se Atalantinih usana!

A ostali Argonauti ponavljali su uz raspuštan smeh: Ovo tebe upozoruju, Meleagare, ne dotiči se Atalantinih usana! Meleagar nije hajao, jer Atalanta je sedela na istom sedištu pored njega i svojim je stopa-

lom lako pritisnula njegovo da bi mu pokazala da ga žali. Najzad je uzela liru od Orfeja i sa dosta veštine zapevala je, na istu melodiju, pesmu o opasnostima koje prete devičanskoj lovici koja zapovedi na zavet čednosti. U pesmi je kazala kako Kalista, arkadijska lovica, koju je sam Zevs obljubio, nije mogla da utekne od ljubomornog gneva Artemidinog: jer Artemida je naredila da je zaspu strele, no da joj se ne taknu životnih delova, i Kalista je bila ostavljena osakaćena da umre u šumi. Sazvežđe Medvedice nazvano je njenim imenom, kao upozorenje ženama da Artemida ne zna za milost.

Pelion gledan sa mora pri mesečini izgledao je čudno različan od onoga Peliona kojega je Jason poznavao celog svog života: u jednom času činio se visoravan, i Jason je bio pometen u duši. On upita Herakla: – Zar ne bi trebalo da se uskoro iskrcamo, najplemenitiji Herakle? Meni se čini da smo prošli Pelion.

– Zašto mene pitaš? Upitaj Tifisa ili Arga ili koga hoćeš, odgovori Herakle, – samo nemoj meni da dodijavaš budalastim pitanjima, kao da si ludo dete.

Opšti smeh doveo je Jasona u nepriliku, no Tifis reče: – Što se mene tiče, ja ću biti zado-voljan ako noćas dospemo do Kastanteje, gde se možemo bezbedno usidriti, a ima i dobre vode.

– Ja dobro poznajem pastire Kastanteje, reče Jason. – Za nešto malo vina možemo kupiti toliko ovčetine da nam može trajti dva dana.

Tako su plovili dalje, pod tamnom senkom Peliona, i, kloneći se stenja, prevalili su Rt Ipni; a onda je vetar utulio pa su se ponovo latili vesala. U Kastanteju su prispeli tek u belu zoru, mrtvi umorni i ozlojeđeni, i glasno su se tužili na Jasona što ih je, kako rekoše, otprve naterao da prevale malne polovinu puta do Kolhide. Kad su našli sigurno sidrište izišli su na obalu, a utrnule noge bile su im krute kao njihova vesla.

Magnešanski pastiri, misleći da su oni gusari, pokupiše svoju decu pa utekoše kroz klanac. Jason im je dovikivao da budu spokojni, no oni ne hajahu za nj.

Argonauti sabraše suhoga granja pa uzdiše vatru a Herakle ode da potraži ovnujskoga me-sa. On se ubrzo vrati noseći preko ramena dve ovce koje su tužno blejale. – Nauman sam da moje dvizorke prinesem na žrtvu Hestiji, Boginji domaćeg ognjišta, reče on. – Ovo mi je mes-to veoma po volji. Jednoga dana, kada budem završio svoje Radove, sagradiću ovde kuću i nastaniću se tuna sa Hilom. Slušaču tihi žubor talasa i gledaću kako pun mesec šija kroz pa-perjasto granje; a ako mi Euristej pošalje Taltibija sa kakvom porukom, tiganjem ću mu ras-copati glavurdu. Svete zmije, što sam gladan! Brzo, podižite oltar, ludovi, i dajte mi amo žrtvenički kremen.

Euridam Dolopljanin predloži mu, umesto toga, da prinese žrtvu na grobu njegovog pretka Dolopa, koji se nalazio tu u blizini; i Herakle velikodušno pristade. On znađaše u srcu svome da se nikad neće nigde skrasiti, ma koliko dugo poživeo.

Ubrzo ovce behu prinesene na žrtvu, odrane, i raščerečene, a krv njihova prolivena za po-koj žedne duše Dolopove. Argonauti seđahu oko dve velike logorske vatre, umotani u ćebad ili ogrtače, i svaki je na žeravici pekao svoj tal ovčetine, isečene na komadiće i nabodene na drveni ražnjić. Herakle je izneo na obalu mešinu vina a Hila je otišao da donese vode u tuca-nom vrču. Argo je bio čvrsto privezan palamarima za dve stene, jedro mu je bilo spušteno i uklonjeno, a pramac okrenut vetru. Melamp iz Pila, Jasonov rođak, najsetniji i najmučaljiviji između Argonauta, ostao je da stražari na brodu; njegov drug, Periklimen čarobnik doneo mu je štedar obrok jela i pića.

Kod manje logorske vatre, Koron Lapit reče Admetu iz Fere: – Ova ovčetina nije nimalo rđava. Premda ovde paša nije tako bujna kao u našoj Tesaliji, ovce valjda ližu ovo slano stenje, pa zato bolje jedu i postaju deblje.

– Ja uvek dajem so mojim ovcama, reče Admet, – pa iako su sitne pasmine, one su moja dika, otkada si ih ti oslobodio krpelja. To je od tebe bila bratska usluga, Korone.

– Nije to ništa, odgovori Koron. – Otkada je Atina prvom usvojila bratstvo Vrana, mi im-amo čudesnu moć nad našom svetom i dugovečnom pticom. Ona odleće svakom našem stadu u kojem se pokaže da je njezina pomoć potrebna. Da, da, tvoje će ovce odista biti debele ove godine.

But iz Atine reče sa osmehom: – Moja sviloruna stada nisu tako bela kao tvoja, Admete; nu iako ćeš mi ovo jedva verovati, ja imam petsto grla na svako tvoje jedno. Ona su tako pamet-na da ne trebam ni psa ni pastira da motri na njih; i ona snabdevaju moju trpezu hranom što je beskrajno slađa od tvoje.

Admet odgovori učito: – Zbilja? Obično se misli da je meso ferskih ovaca najslađe u Tesa-liji, a držao sam da mu ni u Atiki nema ravna. Naša je trava ukusna kao ječmeni hleb, zar ne, Korone? A runo mojih ovaca (ako smem da se pohvalim) meko je kao što se samo poželeti može: pipni samo kakvo je ovo ćebe!

– Moje su ovce mrke i žute, i mnogo su manje od tvojih, reče But, široko se smešeći sada. Svako jutro one odleću u rojevima da pasu na Himetu, a pre sutona vraćaju se doma. Trava i so njima su ogavni, jer one vole cveće. Na glavama imaju male roščiće, a trbusi su im maljavi.

On je u šali govorio o svojim pčelama, no Admetu je trebalo malo vremena da resi zago-netku. Najzad je But izvadio ispod ogrtača ćupić s medom i kazao je svojim drugovima da umoče prste u nj pa onda da ih obližu.

A kada su oni, zadivljeni ukusom, ushićeno kliknuli, on im je održao slovo o pčelarstvu i obećao da će svaki, čim putovanje bude obavljeno, dobiti jedan roj, pa će imati meda kad god zaželi, a ne samo onda kad slučajno naiđe na nj u duplji drveta ili u pukotini stene. – No ne razumejte me pogrešno, reče on, – ja ne nipodaštavam med divljih pčela, i proveo sam mnoga prijatna jutra tražeći ga na Himetu. Stojim tako i čekam ukraj nekog cvetnog polja dok pčela natovarena medom ne poleti natrag svome pčelinjaku; onda kročim za njom i pobodem kočiće u pravcu njenog leta, jer ona uvek leti tačno u pravoj liniji kada se vraća u pčelinjak. Uskoro nailazi još jedna koja se vraća sa druge strane polja. Obeležim kočićima i njen pravac: a u blizini tačke ukrštanja nailazim na pčele koje doleću iz svih pravaca. Pčelinjak je tuna, i brzo se nađe. But je bio mio čovek, i uvek je na kraju navraćao razgovor na pčele i med. Za čudo, on je bio sveštenik Atine a ne Apolona, pokrovitelja pčelinjih društava. Njegova je glava uvek bila čisto izbrijana i odevao se samo u belo ruho, jer je to imalo najvećma ublažujuće dejstvo na njegove pčele; ili je pak on to tako zamišljao.

Na drugome kraju logorskih vatri neki nevidljivi Zloduh podbo je družinu na razne srdite raspre: o prirodi vatre, pa o tome kad valja sejati susam, pa o medvedima – da li su arkadijski medvedi opasniji od medveda iz gore Parneta u Atiki, i da li su beli medvedi iz Trakije najo-pasniji od svih. Slušajući srdite i bučne reci kojima su Faler i Arg dokazivali opasnost atičkog medveda nasuprot Arkađanima, Ehionu i Velikom Ankeju, i osorna prepiranja Tračana, Ka-laida i Zeta, čovek bi mogao pomisliti da su i sami medvedi. No Orfej ih je sve ućutkao

rekavši da nijedan medved nije po prirodi opak, no svi se medvedi mogu izazvati da ispolje opakost: medvedica opasnošću koja preti mečićima, medvedi mužjačkom ljubomorom, a ob-oje podjednako zvekom oružja i lavežom pasa kad ih uznemire u zimskome snu. – Između svega zverinja medvedi su najpodobniji rodu ljudskome. Oni se bore za ono što je njihovo; vole da se podmlađuju u igri s mečićima; i drže da nema većeg zadovoljstva nego što je spa-vanje, sem možda ruskanje mednog saća. Hajte, drugovi, premorenost rađa zlovolju. Spijte slatko tu gde sedite, i ne mislite na opasnosti; ja ću bdeti na straži, jer moj dan nije bio tako trudan kao vaš.

Ubrzo je Pelija saznao da je Argo pristao u Metoni, no bio je spokojan na tu vest. On je držao da je Arg ukrcavao na brod nešto opreme koju je bio ostavio kada je tuna u blizini se-kao građu. Onda je došao glasnik sa gore Peliona i doneo mu vest o Hironovoj smrti, pa strahujući od mogućne odmazde Kentaura zbog umorstva koje je počinio Herakle, Pelija se veoma zabrinuo za život svoga sina Akasta. Stoga je uputio potere na razne strane, i jedan od tih odreda doneo mu je vest, po kazivanju nekog svinjara iz Metone, da su se Pelej i Akast ukrcali na Argo i otplovili, smejući se. Kad je Pelija shvatio da je ovako prevaren, obuzeo ga je strašan gnev: toliko je tukao glasnike da su jedva spasli žive glave, a onda je hodao gore-dole trpezarijom, urličući kao divlja zver. Najzad je dograbio jednu sekiru i izjurio iz dvora. Ulicom obasjanom mesečinom uputio se kući svoga brata Esona, preslišavajući se naglas dok je išao: – Tvoj svirepi i bezbožni sin ukrao je od mene Kraljevića Akasta, koga volim više nego sve na svetu, obmanuvši ga obećanjima o slavi i bogatstvu. Dogodi li se Akastu ikakvo zlo, ne nadaj se, brate Esone, da ćeš i sam još dugo poživeti.

Bila je ponoć, i kuća je bila zamandaljena a kapci na prozorima zatvoreni, ali Pelija je na-silno prokrčio put sekirom. Eson i Alkimeda koji su u unutrašnjem dvorištu svoje kuće, pri svetlosti buktinje, okončavali obred prinošenja žrtve Boginji Devici Persefoni, bili su žrtve njegovog prepada.

Pelija je stajao i iznenađeno motrio, jer Eson se kretao čilo kao mladić. Jedan crni bik, ro-gova ukrašenih tamnoplavim trakama i s glavom u senci grana tisovine, ležao je tek oboren udarcem sekire i prerezana grkljana. Njegova krv Iopila je u kameno pojilo nad kojim je Al-kimeda bila nagnuta, mlatarajući rukama i mrmoljeći neke reci. Ni ona ni Eson nisu čuli Peli-jin bučan dolazak; oni su bili zauzeti teškim poslom oko ubijanja bika, koji se, i pored brnjice, otimao njihovim naporima da ga dovuku do pojila.

Eson je sada svečanim glasom prizivao Persefonu i molio je da dopusti duši njegovog oca, Kreteja Minijca, da se uznese iz Donjega Sveta i da se napoji guste tople krvi, a potom da istinski prorekne kakva će biti sudbina Jasona i njegovih drugova na njihovom putovanju u Kolhidu. Dok je Pelija motrio, jedan mutan oblačić stade da se pomalja na plitkoj strani poji-la, kao magla koja katkada pomuti vidno polje bolesnika; polako, oblak stade da se zgušnjava i, uzevši rumenu boju, stvrdnu se u povijenu glavu Kretejevu, kako loče jezikom i dršće od slasti.

Pelija je sada smaknuo jednu sandalu i bacio je na duha da bi ga sprečio u proricanju. Duh je odmah umakao, bledeći pritom, i čarolije je nestalo. Pelija je onda skinuo svoju kacigu i dodao je Esonu, govoreći: – Spusti ovo u dublji kraj pojila, izdajnice, zahvati tu toplu krv, i pij!

Eson upita: – A ako neću, brate? – Ako nećeš, odgovori Pelija, – ovom ću sekirom iseckati na komadiće i tebe i tvoju ženu a

kosti ću vam razbacati po Pelionu te vam duše nikad neće naći spokoja jer grobnica će vam biti u trbusima leoparda, vukova, i pacova.

– Zašto mi izdaješ takvo bezbožno naređenje, upita Eson, dršćući tako jako da se jedva držao na nogama.

– Zato što si me obmanjivao tokom ovih dvadeset godina: prvo, gradio si se bolesnikom koji je vezan za postelju, tako da te se ne bih plašio; zatim, krio si od mene istinu da je ovo

tvoje derište Diomed, ili fason, u životu; i najzad, u dosluhu s njim radio si o glavi mome bu-dalastom sinu Akastu. Pij, pij, velim, ili ću te iscepkati na komadiće kao suvi trupac jelovine.

Eson reče: – Piću. No prvo daj mi vremena da ponovim naopako bajalicu koja je dozvala iz mrtvih moga plemenitog oca Kreteja, da bi se tako mogao opet bezbedno vratiti svome pod-zemnom domu.

Pelija mu to odobri. Eson ponovi bajalicu ispravno, premda nesigurnim glasom; a onda, sagnuvši se, zahvati kacigom gustu krv bivola. Popi, zagrcnu se, i umre. Na to Alkimeda pre-reza sebi grkljan žrtveničkim nožem; i tri sena, otac, sin, i sinovljeva žena, odoše u Donji Svet držeći se za ruke. No najpre Alkimeda umrlja Pelijinu odeždu svojom krvlju kad ova šiknu napolje, a njene oči izrekoše kletvu koja zamre u grlu koje je krkljalo.

Pelija ih pristojno sahrani, i čestitaše sebi što nisu pali od njegove ruke no sami su sebe umorili. Spalio je krvavu odeždu i očistio se u svetištu Posejdonovu, gde su mu sveštenici naredili laku pokoru.

Glava XIII

NA LEMNO, PORED ATOSA

Argonauti su proveli jedan dan i jednu noć u Kastanteji, prijatno se zabavljajući ribaren-jem, lovom i igrama, no nisu se mnogo udaljavali od obale, da bi mogli da nastave putovanje ako bi slučajno vetar odjednom promenio pravac. Udobnosti svikli Augija iz Elide, kome su od veslanja žuljevi izbili po dlanovima a zadnjica utrnula, predlagao je da se za ostatak puto-vanja upotrebljavaju vesla samo u krajnjoj nuždi; i da se ni u jednom danu ne plovi duže nego što je to prijatno. Tifis i Arg odmahnuli su glavama na to, a stari Nauplije je rekao: – Kolhida je vrlo daleko, Kralju Augija, i mi se moramo vratiti pre isteka leta ako želimo da izbegnemo brodolom na ovoj istoj stenovitoj obali.

Pastiri se nisu usudili da se vrate. Kad je konačno došlo vreme da dignu sidro, Jason im je ostavio jednu sliku, koju je vesto nacrtao Ifit Fokidanin, da bi im stvari razjasnio. Slika, nacr-tana ugljenom na jednoj glatkoj steni, prikazivala je ogromnog Herakla sa kijačom i lavljim krznom, kako odnosi dvanaest malih ovaca – pojeli su najmanje dvanaest – i Jasona, sa konjskom grivom i telom išaranim tačkicama kao leopard, kako milostivo ostavlja u pastire-voj pećini jedno lepo tucano koplje, da njime plati dug, i jedan mali vrč vina. U pozadini pri-kazan je usidren Argo, a razne životinje i ptice – njihove oznake – predstavljale su Argonaute. Međutim, ova je slika bila nerazumljiva pastirima kad su se vratili, pa su u strahu ostavili svoje pašnjake, uvereni da im nad glavama lebdi neka užasna kletva. Godinu dana ili više niko se nije usudio da u pećini dodirne koplje i vrč s vinom.

U rano jutro drugoga dana svež povetarac poduhnu sa severozapada, pa Tifis reče Jasonu da se otisnu i puste da ih povetarac nosi duž obale sve do dolje Tempa, posvećene Apolonu, gde reka Penej utiče u more. Jason se saglasi. Svi se opet ukrcaše, otisnuše brod čakijama, razviše jedro, i brzo zaploviše dalje. Talasi su snažno udarali o bokove broda, pa se nekima između njih stužilo od toga ili su povraćali.

Obala je bila visoka i strma. Ubrzo se prema kopnu izdigao nad njima kupasti vrh Ose, i oni oploviše naselje Eurimene, gde stanovnici, strahujući od neprijateljskog iskrcavanja, dojuriše na obalu pod oružjem, no mahnuše im prijateljski za srećna puta kad videše da su se prevarili. Kad je Argo oplovio predgorje Ose, obala dobi negostoljubiv izgled, i Tifis pripovedaše o brodovima koje je gledao kako ih besni severoistočni vetrovi razbijaju o to

stenje. No posle malo vremena planinski venac je čilio u daljini, a između njega i mora nasta-jao je uzan pojas nizije, sa peskovitim žalom, što im je veoma godilo.

U podne su prispeli na ušće Peneja; lason je poznavao samo njegov gornji tok, no to je naj-plemenitija reka u Grčkoj a svojim mnogim pritokama navodnjava čitavu plodnu Tesaliju. Upravo su hteli da se iskrcaju, pošto su Idmon, Ifit, Orfej, Mops, i drugi veoma želeli da po-sete Apolonovo svetište u Tempu, da bi tuna učestvovali u svetom praznovanju miša, kad vetar odjednom promeni pravac i duhnu sa kopna. Onda Arg i Tifis skoliše Jasona da koristi ovaj povoljan vetar, dar njegovog pretka Eola, i da zaplove u istočnome smeru, ka tračkim predgorjima. On se s tim saglasi. Iza njih, dalje od obale, ogromni Olimp pokazivao je široku površinu blede, gole stene; njegov vrh, kao obično, bio je pokriven snegom a strme strane bile su prošarane mračnim šumovitim jarugama.

– Ja znam kako Bogovi i Boginje provode vreme onamo gore, reče Ida svečanim glasom. – Kako ga provode? upita Koron iz Girtona, prostodušni Lapit. – Pa grudvaju se! uzviknu Ida, tresući se od smeha na svoju sopstvenu šalu. Njegovi dru-

govi pogledaše ga popreko zbog njegovog lakoumlja. Veličanstvo Olimpa, sagledano čak i sa razdaljine od deset milja, ispunjavalo je stravom njihove duše.

Založili su se kozjim sirom i ječmenim hlebom, zalili su obed vinom, i zabavljali su se postavljajući jedni drugima razne zagonetke. Admet je postavio ovu zagonetku: – Nisam živeo dok nisam umro u čast sestre sluge moga gospodara; sad pobožno hodim tražeći svoga slavnog pretka. Atalanta je pogodila odgovor: Admetova šubara načinjena od krzna jaganjaca bređih ovaca koje je on prineo na žrtvu Artemidi. Jer Artemida je sestra Apolona, nekada sluge u Admeta; a sada je ta šubara išla sa Admetom u potragu za Zlatnim Runom.

Meleagar je postavio drugu zagonetku: – Nikad ne boravim dugo međ mojim narodom. Ne poznajem svoju snagu. Obaram ljude kao trulo drveće. Detinjstvo provedoh međ tuđincima. Promaši li ikad moja strela metu? Bez drugova smem da zađem među četu dušmana; niko mi to ne brani, jer svako se mene plaši.

– Herakle, povikaše svi uglas. – Nije, reče Meleagar. – Pokušajte opet! Kad naposletku svi odustaše od daljeg pogađanja,

on im reče: – To je Atalanta. Jer ona ne zna kolika je snaga njene lepote, kad obara ljude kao trulo drveće. Ona je provela detinjstvo međ sveštenicima Artemidinim na gori Arokintu, baš kao što je Herakle boravio međ tuđincima u Kadmovoj Tebi, i, kao on, retko je međ svojim svetom. Ko je ikada čuo ili video da njena strela promaši metu? A sada se usudila da stupi u ovu družinu muškaraca, koji su prirodni neprijatelji žena; i niko joj to ne brani.

Pao je mrak no brod je plovio dalje, bešumno kao san, a kad se Tifis umorio od upravljanja njime, kormilo je uzeo Mali Ankej. Motrio je, milju za miljom, da mu Severnjača bude sa leve strane, a Tifis je spavao, i spavali su svi Argonauti osim Orfeja. Onda je Orfej zapevao samo za Malog Ankeja jednu pesmu takve prirodne umilnosti da on nije mogao da zadrži suze. I uvek potom u noći, za vreme nemog bdenja kada su zvezde jasne, on se sećao reci i melodije:

Svoju ljubav poveda dok upola spi, kad koprenu noćca meće, polurečma što ih tiho šapće mlada: kao Zemlja što se prene kada zimi spi, i travu nam daruje i cveće, uprkos zimi što vla-da, uprkos snegu što pada.

Ankej je znao ime te žene iz pesme; to je bila Euridika, divna žena Orfejeva, koju je ujela zmija na koju je slučajno nagazila. Ni sva prebajna muzika koja je jecala sa njegove hiperbo-rejske lire nije je mogla spasti; i u prevelikom bolu otro je prašinu Grčke sa svojih sandala i otputovao u Egipat. No, vrativši se isto onako naglo kao što je otišao, živeo je otada u svoje-voljnom izgnanstvu medu divljim Kikoncima kao njihov zakonodavac, sudija, i drag prijatelj.

Orfej je tiho udarao u liru i ponavljao melodiju još izvesno vreme pošto je prestao da peva. Ankej, bacivši pogled u levo da bi proverio ispravnost pravca kretanja, ugledao je, učinilo mu se, crne ljudske glave kako plivaju uporedo sa brodom. Pogledavši desno, video ih je još ne-

koliko. To ga je uplašilo, pa je šapnuo: – Pst, Orfeju! Nas slede duhovi! No Orfej mu reče da se ne plaši; to su tuljani koje je sa svih strana privukla moć njegove muzike.

Uskoro potom Ankej je čuo Orfejev dubok uzdah, pa ga je upitao: – Zašto uzdišeš, Orfeju? Orfej odgovori: – Uzdišem od umora. – Onda počini, reče Ankej, – a ja ću bdeti sam. Spavaj i odmori se dobro. Orfej mu zahvali ali reče: – Ne, dragi Leleže, umor koji osećam ne leci se snom; samo pot-

pun pokoj može da izleći. Ankej upita: – Pošto počinuti dobro znači spavati, a upokojiti se potpuno znači umreti,

želiš li ti dakle da umreš, Orfeju? Orfej odgovori: – Ne želim čak ni smrt. Sve nas zahvata i nosi jedan točak, sa kojega nema

oslobođenja sem posredstvom milosti Majke. On nas nosi gore u život, u svetlost dana, a onda nas spušta dole u smrt, u tminu noći; no potom rujno sviće još jedan dan i ponovo se pojavl-jujemo, ponovo se rađamo. Čovek se ne rađa ponovo u svome pređašnjem obličju, već kao ptica, zvere, leptir, slepi miš, gmizavac, prema tome šta mu je dosuđeno onamo dole. Smrt nije oslobođenje od točka, Ankeju, osim kad Majka posreduje. Ja uzdišem za potpunim poko-jem, da me napokon Ona uzme pod svoje blagostivo staranje.

Kad je zora zarudela, ugledali su pred sobom zemlju pa su pomislili da će to biti neko ostrvo. Orfej je znao da je to Palena, u to vreme nazvana Flegra, najbliže i najplodnije od tri poluostrva Peonije, i bilo mu je po volji što su se strogo držali svoga pravca. Orfej i Mali An-kej probudiše Tifisa, koji opet uze kormilo, a Tifis probudi Jasona da bdi sa njim. A onda, dok su se ova četvorica zalagali ječmenim hlebom, sirom i vinom, sunce je veličanstveno izronilo iz mora i pozlatilo vunaste oblake što su jezdili plavim nebeskim svodom. Vetar je svežije poduhnuo. Upravili su brod ka obali i plovili su sasvim blizu nje, ne plašeći se sprudova ni stena, i opazili su nekoliko divnih stada goveda i ovaca kako ostavljena pasu u blizini mora.

– Ne iskrcavajmo se još, reče Tifis; – i tamo dole biće isto tako dobroga plena. Pustimo naše drugove da spavaju. Ko spava, za glad ne zna. Plovili su dalje, a sunce je grejalo spavače i sladilo im san. Plovili su kraj podnožja Palene i ugledali su planine i šumovito poluostrvo Sitoniju, koje se zavšava kupastim brdom nazvanim Jarčevo Brdo. Mali Ankej i Orfej sada behu zaspali, no Jason probudi ostale da se založe, i posmatraše treće poluostrvo, Aktu, kako se pomalja gore na severoistoku. Akta je krševita i ispresecana jarugama, a u njenom podnožju diže se gora Atos, velika bela kupa oivičena tamnom šumom. Odlučili su da se tuna iskrcaju da bi se snabdeli vodom, a i radi zadovoljstva da stupe na čvrsto tle, no nisu mogli dugo da borave na obali, jer je vispreni Koron, znalac vremena, pogledavši u nebo, predska-zao da vetar neće još dugo potrajati.

Argonauti su još uvek bili u prazničnom raspoloženju, nehajni prema iskušenjima i opas-nostima koje bi ih mogle čekati. lason im je predložio takmičenje, uz vrč vina kao nagradu pobedniku: onome ko mu donese najkrupnijeg živog stvora pre nego što senka palice, koju je pobo, pređe putanju od jedne označene tačke do druge. Družina se rasturila na razne strane, i upravo pre no što je senka dodimula označenu tačku, lason je duhnuo u školjku i dozvao ih natrag. Neki od njih smatrali su da u tako kratkom optoku vremena niko neće moći da uhvati ništa pozamašno, pa stoga je jedan ponosno doneo mladunče neke morske ptice koje je ukrao iz gnezda na litici; drugi miša na kojega je nagazio ali ga nije ubio; treći morskog račića sa obale. No Atalanta je prestigla i uhvatila zeca, i upravo su mu poredili dužinu i težinu sa jed-nom povećom ribom koju je upecao Melamp, kad se sa brega ču silno urlanje, i oni ugledaše Herakla zadocnelog za nagradu, kako niz planinu prti malne odraslog medveda koji mu se otima iz ruku.

Herakle je bio nezadovoljan kad je čuo da je takmičenje završeno; razbio je glavu zveri o bok broda, i ispoljio je svoje nezadovoljstvo time što je sam pojeo mozak, onako sirov, a da nikome sem Hili nije ponudio ni zalogaja. Lešinu je bacio u more kad su zaplovili dalje.

Vetar nije utolio do sumraka. Tada su spustili jedro a isturili vesla; te noći zapinjali su du-go pre nego što su odložili vesla da bi kratko počinuli. Sledećega dana, uskoro posle svanuća, stigli su pred Lemno, oniže i naizgled pomalo sumorno ostrvo. Glavni grad, Mirinu, bilo je lako naći, jer plovili su sa zapadne strane; Tifis je upravio brod ka upadljivom belom svetištu Hefestovom, koje se nalazilo na jednom predgorju. Ovo predgorje isturalo se sa kopna između dva zaliva; Mirina je ležala, okrenuta severu i jugu, na zemljouzu koji je spajao predgorje sa kopnom. Tifis je izabrao južni zaliv, sa širokim peskovitim žalom u uglu najbližem gradu i zaštićenom od bura prudovima koji razbijaju snagu talasa.

Kad su snažno zaplovili ka gradu, veslajući ravnomerno uprkos Heraklovim brzim zavesla-jima, )ason im naredi da oture vesla. Oni postupiše tako, a Argo nastavi da juri napred pod dejstvom siline zamaha koji su mu dali, dok oni stavljahu na glave svoje šlemove, zategoše lukove, i latiše se kopalja i džilita. Kad je brod zaplovio ka plitkoj obali, polako gubeći brzi-nu, iz belo okrečenih kuća pohrliše naoružani stanovnici da se suprotstave njihovom iskrca-vanju.

Jason reče Argonautima: – U ime svih Bogova i Boginja, preklinjem vas ne činite neprija-teljska znaka. Neka oni napadnu nas prvi, ako hoće, Ehione, Ehione, stavi na se odeždu glas-nika i krunu, uzmi u ruku maslinovu palicu, i uveri ove Lemnjane o tome da su naše namere miroljubive.

Ehion stavi na se svoje blistave oznake, podiže i opasa skute svoje odežde, i, skočivši u more duboko do kolena, iziđe na obalu visoko držeći maslinovu palicu.

Odjednom Linkej povika: – Tako mi Risovih čaporaka i repa, kunem se da su ovo sve same žene.

Euridam Dolopljanin se javi: – Kobile, ždrebad, i pastuvi! Pa to nisu muškarci, to su žene! Onda Herakle zaurla: – Hej, hej! Zar su Amazonke došle na Lemno? I svi drugi na različite načine dadoše maha svome čuđenju zbog neobičnosti toga prizora. Ovo je povest lemnjanskih žena. Prvobitno, Lemnjani su pobožno štovali Trojnu Boginju, i

postojala su saborišta nimfa i jedna Maja, ili Vrhovna Sveštenica, koja je iz svoje kuće među brežuljem iznad Mirine vladala celim ostrvom; no ustanova braka nije postojala. A onda je nova olimpijska vera unela nemir na ostrvo. Muškarcima se prohtelo da postanu očevi i muževi da bi tako stekli prevlast nad nimfama; no Vrhovna Sveštenica zapreti im strašnom kaznom ako se ne budu držali starih običaja. Oni se kao bajagi povinovaše, no uskoro potom potajno se otisnuše svi zajedno u svojim ribarskim barkama i uveče izvršiše iznenadni upad na obalu Trakije. Oni su znali da se u taj dan mlade devojke toga kraja sakupljaju na jednom malom ostrvu u blizini obale, da bi prinele žrtvu nekom mesnom heroju, i da nigde u blizini nema muškaraca. Izvršili su prepad na devojke, odneli ih, i načinili ih svojim ženama. Sve je to bilo tako spretno izvedeno da su Tračani zaključili da su morske nemani požderale njihove devojke, ili ih odnele harpije, ili ih pak progutao živi pesak.

Lemnjani su se nastanili sa svojim ženama u Mirini, a Lemnjankama su stavili na znanje da im one više nisu potrebne, jer njihove nove supruge sejaće žito, gajiće smokve, i valjano će se o njima starati. Prigrlili su novu olimpijsku veru, i budući zanatlije, stavili su se pod zaštitu Kovača Boga Hefesta – Hefesta koji je do tada bio smatran kao mesni heroj, ne Bog, no sada je proglašen božanstvom, sinom Here i Zevsa. Njegovo herojsko svetište, koje je Tifis ugle-dao na predgorju, bilo je ponovo osvećeno i pretvoreno u hram; prinošene su mu žrtve na vi-sokom oltaru, ne na niskom ognjištu; sveštenici su zamenili saborište nimfa.

Samo je jedan čovek, ratni kralj Toant, brat Vrhovne Sveštenice, odbio da se pridruži ot-padnicima; a Vrhovna Svestenica uputila je njega da ih upozori na opasnost koja im preti od Trojne Boginje. Oni su bacali na nj nečist i otpravili ga s porukom: – Lemnjanke, od vas bije gadan zadah. A ove tračke devojke mirišu kao ruže.

U Mirini se pripremala velika svetkovina u slavu Olimpljana. Kad je dan svetkovanja došao, Vrhovna Svestenica posla uhode, koje predveče izvestiše da muškarci već leže po trgu,

mrtvi pijani. Tako se zbilo da su žene, već dovedene u besnilo žvakanjem lovorovog lišća i igrajući nage na mesečini sjurile se u zoru dole u Mirinu i poubijale sve muškarce bez izu-zetka, kao i sve Tračanke. Što se tiče dece, poštedele su devojčice, ali zaklale su sve dečake, prinoseći ih na žrtvu Boginji Devici Persefoni, da u docnijim godinama ne bi pokušali dela odmazde. Sve ovo bilo je počinjeno u verskom zanosu, i starodrevni oblici bogosluženja uve-deni su ponovo u svetišta na predgorju.

Žene su se ujutru uplašile od onoga šta su počinile, no nisu mogle da dozovu u život mrtve ljude, od kojih su neki bili njihova braća, neki njihovi sinovi, neki njihovi ljubavnici. Sahra-nile su ih pristojno, i očistile su se od zlodela kako su najbolje znale i umele. Boginja je izrek-la jedno proročanstvo, primajući svu krivicu na svoju glavu, i naredila im je da budu vesele i da odigraju pobednički ples; što su one i učinile. Onda su se sve veselo latile poslova koje obično obavljaju mušakrci, sem gleđosanja posuđa i kovanja oružja i oruđa, u šta se nisu ra-zumevale, i polazilo im je nekako za rukom da ulove riba koliko im je potrebno, da oru plu-gom i da drljaju oranje. Isto tako, strahujući od neprijateljskog iskrcavanja Tračana, vežbale su se u rukovanju kopljem i mačem.

Kći Vrhovne Sveštenice, Kukavica Nimfa Hipsipila, izvela je ćelu zaveru po uputstvima svoje majke; ona se isto tako postarala da prikrije Toanta za vreme pokolja, zato što je on bio brat njene majke i naklonjen Boginji. Potom ga je otisnula na more u čamcu bez vesala, ne želeći da ga namah ubije, no nije se

usudila da kaže ženama šta je učinila, jer jednoglasno je bilo odlučeno da nijedan muškarac ne srne biti pošteđen. Hipsipila je bila crnooka, lepa žena, i njene su je druge veoma uvažavale. Već nekoliko meseca pre dolaska Arga sve ju je veća briga morila za budućnost ostrva; jer u svih žena ispoljavala se izvesna rđavo prikrivena žudnja za likom i mirisom muškarca. U nedostatku ljubavnika, podlegale su neprirodnim strastima jedne prema drugima, i čeznule su za decom i ponašanje im je bilo nemirno i histerično. Hipsipila je isto tako bila zabrinuta za žetvu, jer ječam nije bio oplođen uobičajenim činom ljubavi sa Lemnjanima. Njena sveta majka nije joj mogla dati uputstva o tome šta dalje valja činiti, jer joj je udar pa-ralize oduzeo sposobnost govora: veoma rđavo predskazanje. Ipak, Boginja je posavetovala Hipsipilu da bude strpljiva, jer sve će izaći na dobro.

Kad je Argo prvi put bio ugledan, Hipsipila je dabogme pomislila da je to trački brod i og-lasila je poziv na oružje; no čim je ugledala Ovnovu glavu, znamenje Minijaca, osetila se ma-lo uspokojena.

Glava XIV OSTRVO ŽENA

Hipsipila je primila Ehiona u nekadašnjoj sabornoj dvorani muškaraca. On ju je uverio da Argo plovi u Trakiju trgovačkim poslom, i kazao joj je da Jason Minijac, njegov zapovednik, želi da se iskrca u Mirini samo zato da bi se snabdeo jelom i pićem, i da bi se ljudi malo osvežili. Hipsipila je upitala pod čijim je okriljem preduzeto to putovanje. On joj reče: – Pod okriljem Zevsa, Posejdona, Apolona, Atine, Artemide. Kad ona odgovori, – Pa dobro, no dos-ta hladnim glasom, on lukavo dodade: – No povrh svih njih, nama je naklonjena Trojna Bo-ginja. I kad izusti te reci, on vide kako zadovoljstvo ozari njeno lice.

Zato što Ehion nije postavljao nezgodna pitanja o tome zašto po ulicama i u sabornoj dvo-rani nema nijednog muškarca, Hipsipila je prijateljski razgovarala s njim i izložila mu je da će njen Savet, pošto se svi Lemnjani nalaze na vojnom pohodu u Trakiji, morati sada da razmotri da li se pristoji, u njihovom otsustvu, da dozvole ljudima drugoga roda da se iskrcaju na

ostrvo. Ona se nada, reče, da će Jason biti strpljiv da sačeka sat ili dva dok Savet donese odlu-ku. U međuvremenu dala mu je ćup meda u znak prijateljstva.

Ehion je lepo izgledao u svojoj odori glasnika; svoju maslinovu palicu, sa dva izdanka na vrhu prepletena jedan preko drugoga i zavezana belom vunom, nosio je kao da je žezlo. Kad je izlazio iz dvorane, u pratnji jedne vitke devojke koja je posrtala pod težinom ogromnog ćupa meda, mnoge žene nisu mogle da se obuzdaju i da ga nežno ne pomiluju po rukama ili po plećima. On se prijatno osmehivao u znak priznanja za ove milošte, što je podsticalo žene na još veće smelosti, dok ih Hipsipila nije pozvala na red i potsetila da je osoba glasnika sveta i zaštićena od nasilja svake vrste.

Ehion se vratio na brod i podneo svoj izveštaj, uz suve opaske o čudno neobuzdanom žaru lemnjanskih žena, dok je But, u ime družine, uzeo da okuša med. Posle izvesne stanke, But je izjavio: – Nije loš med, nimalo loš. Uglavnom vres, malo majčine dušice – ružmarin? da, ružmarin – i malčice ciklame. Kao prost ostrvljanski med, mora se priznati da je odista vrlo dobar. Atički med je izvrsniji, dabogme, jer je usklađenost njegovih mirisnih sastojaka složenija: upravo onako kao što dobro odsvirana melodija na sedmostrunoj citri više godi uhu negoli melodija isto tako dobro odsvirana na trostrunoj liri. Nu kada bi se tražilo od mene da presudim između melodije dobro odsvirane na tri strune, i melodije loše otsvirane na sedam, rekao bih: – Pobedile su tri strune. Ovaj lemnjanski med je savršenstvo u poređenju sa onim što ga je Pelija izneo pred nas u Jolku, hvaleći se da je to čist med od maginja. Od maginja, molim! Ja nemam ništa protiv mirisa belog luka u zdeli ovčetine kuvane sa ječmom, ali, tako mi Atinine Sove, zakoni gostoprimstva zahtevaju da ga ne bude u ćupu s medom. Nu ipak, bilo bi nezahvalno od mene da zameram štogod našem kraljevskom domaćinu, i ne bi bilo mudro to činiti u prisustvu njegovog sina, njegovog sinovca, i njegovog zeta, sve ljudi od ug-leda. Zato neka na glavnog stolnika padne sva težina moje optužbe. Nu želeo sam da kažem ovo: ako su prijatnosti Lemna od iste proste no odlične vrste kao što je ovaj med, ja se veoma radujem boravku na tome ostrvu.

Srca članica Hipsipilinog Saveta bila su razdirana između odluke koju su bile donele, nika-da više da se ne uzdaju u muškarce niti da ih puste na ostrvo, i poplave ljubavne strasti koju je Ehionova pojava izazvala. Hipsipila im je ovako prozborila:

– Najmilije Sestre, Tetke, Nećake, Rođake, i ti, moja mala kćeri Ifinojo saslušajte me, mo-lim, strpljivo, a potom me posavetujte. Ovi Minijci, ako njihov glasnik ne laže (a teško mi je verovati da bi se usudio da laže posle pozivanja na tolike Bogove i Boginje, i na samu Veliku Majku) miroljubivi su u svojim namerama, i bez sumnje će se zadovoljiti darovima vina, me-da, ječmenog hleba, sira, . i i naše dobre lemnjanske ovčetine. Pošto iziđu na obalu da bi opružili noge – držeći se, na naš zahtev, podalje od mirinskih kuća – otploviće dalje u Imbros, sledeću metu njihovog tračkog putovanja. Priznajem da sklop njihovog broda pre nagoveštava rat negoli trgovinu. Mogućno je da je njihov posao u Trakiji pomalo – gusarske prirode; no to se nas ne tiče. Tračani nisu naši saveznici – daleko od toga. U našoj je vlasti da držimo Mi-nijce na pristojnom odstojanju, jer brojem smo nadmoćnije od njih, a u boju sa : njima umele bismo se valjano poneti.

– Njihov je glasnik čini mi se, poverovao mome iskazu da su se naši muškarci zadržali u Trakiji; zato, ako se naši darovi njima budu svideli, oni nas neće nepromišljeno napasti iz straha od mogućne odmazde. No bilo bi opasno predati im slobodu našega grada, jer neka između nas začelo bi mogla biti nesmotrena pa nepromišljeno izreći ćelu istinu o onome šta se zbilo one krvave noći. A onda, iako nas sami ovi Minijci možda ne bi pokudili zbog toga, ipak bi se priča o tome užasnom delu ubrzo raščula po celoj Grčkoj. I Tračani bi je čuli, pa bi odmah doplovili amo da na nama iskale gnev i osvete umorstvo svojih kćeri.

Posle stanke, Ifinoja uze reč: – Majko, kad sam predala ćup s medom ljudima na brodu i udaljila se, spustila sam se niz jedan prošek i sakrila se iza stene da bih čula šta ti ljudi govore. Zahvaljujući povetarcu s mora, svaku sam reč jasno razabrala. Čula sam jednoga, kojega su

nazivali Malim Ankejem, kako kaže: lJe li to odista tako? Onda ono što mi je ispričao Toant nije bajka, već ipak je istina! Neko ga je upitao, – Ko je taj Toant, i šta ti je on ispričao? On je odgovorio: – Toant je jedan stari Lemnjanin koga sam, prilikom putovanja iz Jolka na Sam, našao na moru u čamcu bez kormila, prihvatio ga na svoj brod, i iskrcao na maleno ostrvo Sikin, blizu Naksa. Bio je poremetio umom od gladi i žeđi, i uporno je tvrdio da su Lemn-janke poubijale sve muškarce na ostrvu sem njega, koga su u čamcu otisnule na more. Ova priča bila je začinjena mnogim drugim pojedinostima koje su očevidno bile neistinite, kao na primer da je pod kormilarevim sedištem imao malu njivicu ječma i dve ovce muzare, tako da moji drugovi i ja nismo mogli pokloniti vere ni jednoj reci koju je kazao. Zato, Majko, ne vidim razloga zašto bismo se tuđile ovih lepih mornara, kad oni već znaju ono što je najgore. I moram reći ovo: njihov visoki zapovednik, koji ima pletenice žute kose i tuniku od leopardo-va krzna, najlepši je muškarac kojega sam ikad u životu videla.

Nastalo je kratko ćutanje. Onda je ustala jedna nejaka starica, nekada Hipsipilina dojilja. Ona je kazala: – Mile moje, ja sam stara, odavno nesposobna da rađam decu, isuviše sam zbrčkana i žuta u licu, i mršava, da bih ijednom muškarcu bila draga. Stoga u ovome što ću sada reći nema nikakvih ličnih računa. Uverena sam da smo postupile ispravno kad smo ono poubijale naše muškarce i njihove supruge, mi smo bile obavezne da osvetimo čast Boginje. Čineći to, popravile smo jednu grešku u koju smo zapadale poslednjih godina: jer kad je moja majka bila devojka, drskost muškaraca obuzdavana je u doba njihovog spolnog sazrevanja time što smo im prebijale desnu nogu, u slavu hromog heroja Hefesta. To ih je sprečavalo da se takmiče sa nama u boju i u lovu, a vezivalo ih je za plug, za barku, i za nakovanj. Ovaj odlični običaj mi smo prekinule, valjda iz neumesne samilosti, i bacile smo džilite u trnje. Uverena sam isto tako da smo postupile ispravno kad smo poubijale našu mušku decu: da smo ih poštedele, to bi bilo isto što i gojiti guje u nedrima. No zabraniti muškarcima uopšte da dođu na naše ostrvo, meni se čini, kad dobro porazmislim, da bi to bilo nepojmljivo i prkosno inaćenje, nama samima na uštrb. Razmislite, mile moje: čak iako ste kadre da branite Lemno od svih došljaka, kakav život pripremate sebi za svoje stare dane? Kada mi stare gospe polako poumiremo a vi lepe cure zauzmete naša mesta na stolcima kraj ognjišta, kako ćete se tada snaći u životu? Zar će pametni volovi sami da podmetnu vratove u jaram i sami da pooru njive? Zar će vredni magarci da se late srpova kad dođe žetva pa da vam požnju letinu? Zar će riba hteti da iskoči iz mora u vaše tiganje? Što se mene tiče, mrsko mi je pomisliti da ću umre-ti i biti ukopana pre nego što opet čujem razdragana klicanja i urnebesnu graju krepskih detića koji se u dvorištu igraju gusara; sada slušam samo dosadno kukumavčenje curica koje lukavo štipaju i grebu jedna drugu, i po kutovima šapuću tašte tajne.

Budite opet žene, lemnjanske lepotice, proberite sebi ljubavnike između ovih naočitih tuđ-inaca, s pouzdanjem se predajte zaštiti njihove slave – jer medu njima su kanda i neki zname-niti knezovi – i odgojite soj Lemnjana plemenitiji od onog pređašnjeg.

Predah, od laknuća, i prolom odobravanja obeležili su kraj staričinoga govora, lfinoja, poigravajući od nestrpljenja uzviknula je: – Majko, majčice, smem li odmah da idem da do-vedem ovamo te divne mornare?

Hipsipila je postavila to pitanje Savetu, koji je jednoglasno potvrdio svoju saglasnost; i premda su neke žene podozrevale da je Hipsipila potajno pomogla Toantu da pobegne sa ostrva, one su bile isuviše srećno uzbuđene da bi je tada optužile za taj zločin. I tako su upu-tile Ifinoju. Ona je hitro otrčala dole na obalu i doviknula: – Mornari dragi, dobrodošli! Iziđite na obalu i protegnite noge! Moja majka, Kraljica Hipsipila, obećava vam najlepši provod što ste ga ikad imali doma sa svojim suprugama, koje vam začelo strašno nedostaju.

Argonauti klicahu veselo i dobacivahu joj poljupce, a Ida se nasmeja promuklo pa laktom udari u rebra svoga suseda Arga, i reče. – Ej, Arže, kako tvoja ćopava noga? Zar nećeš i ti jednom na obalu da je malo protegliš?

Usred veselosti koju je ova šala izazvala, lason naredi da se brod izvuče na obalu. Svi prionuše za vesla, i ubrzo čuše škripu kada duga kobilica zaora u pesak. Oni obrnuše vesla, pazeći da u prevelikoj revnosti ne mlatnu jedan drugoga po glavi; a onda iskočiše napolje i, zapinjući dobro oslonjeni na drške vesala, izvukoše Arga do polovine iz mora. Herakle preba-ci preko ograde sidreno kamenje.

Ifinojino oštro oko tražilo je međ družinom nekog lepog mladića koji bi bio njen (jer ona je već bila stasala za udaju), i njen pogled pade na Hilu. Ona se značajno osmehnu na nj; njega obli rumen, i on joj se stidljivo osmehnu.

– Vodi, drago dete, doviknu lason Ifinoji, – Svi smo s tobom do jednog. On rasplete svoje duge kose i uze u ruku džilit koji mu je Atalanta dala u Metoni u znak vernosti i pouzdanja u njegovo vodstvo; džilit je imao železni vrh, a drška mu je bila ukrašena sa tri tanka obruča od zlata. On stavi na se svoj najlepši ogrtač, obojen morskim porfirom; ogrtač je bio izvezen alegoričnim slikama koje su kazivale priču o izgubljenom Runu, premda čovek neupućen u osveštana pravila umetnosti nikad ne bi umeo da im razabere smisao. Jer na prvome polju Friks i Hela bili su prikazani kako lete kroz vazduh na leđima jednog zlatorogog ovna, i Hela pada u naručje Tritona i Nereida, dok njihova majka Nefela u podobju oblaka pospešava nji-hov let mahanjem svoga ogrtača, a , Trojna Boginja, predstavljena trima ljupkim ženama koje se drže za ruke, gazeći ničke palog Atamanta, njihovog oca. Činilo se da ovan govori nešto Friksu preko svoga ramena. Jedna orlušina kidala je jetru nekome čoveku o kojemu bi svako pomislio da je Prometej, zbog ognjenog kola koje je držao u ruci i zbog snežne planine; no to je bio Friks, davno posle svog dolaska u Kolhidu. Ognjeno kolo bilo je spomen na osvećenje Runa u Prometejevom svetištu, a orlušina je označavala da Friks nije pogreben onako kao što običaji nalažu. Slika samoga Jasona kako zamahuje kopljem u pećini Hironovoj, koji je bio prikazan pola kao čovek a pola kao konj, i kako svira u frulu, bila je isto tako tajanstvena; lason je izgledao kao kepec koga napada neko čudovište sa mehom.

I drugi Argonauti isto su se tako glacnuli i lacnuli, i nije im bilo mane kada su s tim bili go-tovi. lason upita: – Ko ostaje da čuva brod u slučaju prevare? Ti, Melampe? Ti, Mali Ankeju?

Ova dvojica, premda razočarani što ne idu s ostalima, behu spremni da ostanu, kad Herakle neočekivano reče: – Idite vas dvojica! Ja ostajem ovde sa Hilom. On još nije dovoljno star za šalabazanje kao što će ovo kanda biti. Ako bih ga ostavio sa onom tamo malom uspaljenicom, ta bi ga zavela brže nego što se maslac istopi na suncu.

Hiline se oči zamagliše od srdnje. On stade da moli: O Herakle, pusti me da idem! Nikakvo zlo neće mi se dogoditi. Ja sam skoro čovek, da znaš!

Atalanta, u koje je srce bilo meko, reče: – Da, Herakle, pusti ga da ide, a pođi i ti. Ja ću os-tati na stražarskoj dužnosti. Priznajem da sam se radovala susretu sa onim lepim lemnjanskim devojkama, da malo pročavljam sa njima i bar jednom da okusim dobro skuvano jelo. No ja mogu isto tako i da ostanem ovde: ne mogu sudelovati u ljubavnim zagrljajima koji će po svoj prilici uslediti posle gozbe, i samo bih drugima smetala. Zato idi, Herakle: najbolje ćeš sačuvati Hilu od zla ako mu sam budeš prednjačio primerom čednosti.

Jason upade u reč: – Jedna žena nedovoljna je straža na hrgu. Atalanta savlada svoj gnev. – Meleagar može ostati sa mnom ako hoće, reče ona.

Herakle joj se u lice nasmeja. – Ti si zaljubljena u Meleagara, i ljubomorna si zato što će on obležati neku Lemnjanku. Htela bi da ga sačuvaš za sebe. No ja te neću ostaviti da budeš s njim nasamo. To bi značilo dozivati nesreću. Ti nemaš vere u Meleagara kad je on daleko od tebe; ja nemam vere u njega kad je on s tobom: bojim se rasrdićeš tvoju gospodaricu Artemi-du popuštajući njegovom nesnosnom saletanju. Ne, ne! Hila i ja ostajemo ovde, zar ne, mili moj detiću?

Uhvatio je Hilu u svoj medvedi zagrljaj i držao ga je tako dok i ovaj nije procvilio od te dragosti: – Da, da, ostajemo, Herakle!

– Samo spusti me dole, i učiniću sve što ti kažeš! Samo spusti me dole!

– Pa dobro, reče Atalanta. – Neka bude kako ti želiš. Meleagar je zaostao iza družine i došapnuo je Atalanti: .. – Ljubavi moja, hajde opet da

govorimo s Heraklom. Da mu kažemo da ćemo se mi starati o Hili, a on samo neka ide gore na – gozbu, jer će zažaliti

ako je propusti. Hila će se veoma radovati – ako bude mogao da provede koji slobodan sat, izvan društva svoga poočima. I kad Hila bude svedok našeg čednog ponašanja, Herakle neće moći ništa da nam zameri što nas dvoje ostajemo zajedno.

Atalanta klimnu glavom, a Meleagar se vrati da iznese svoj novi predlog. No Herakle mu pripreti prstom. – Ne, ne! uzviknu on. – Prozirem tvoje lukavstvo. Ti bi hteo da se ljubakaš s Atalantom dok kao bajagi čuvaš ovaj brod i meni činiš neku uslugu; no čim ja okrenem leđa, gurnućeš Hilu Ifinoji u zagrljaj a mene ćeš posle uveravati da je on sve vreme bio s vama. Ne, ne, ja ostajem ovde, jesi li čuo? Nemam neku naročitu želju da idem u Mirinu. Meni nije tako mnogo stalo do ljubavnog čina kao što ti to možda misliš sudeći po velikom broju žena s ko-jima sam tu rabotu obavljao… Haj, haj! Svakoga puta poslužila me je ista zla sreća. Ona uvek želi da dobije od mene sina, visokog i snažnog kao što sam ja, a ja uvek želim da mi ona rodi kćer, vitku i lepu kao što je ona. I uvek ja gubim, a ona dobiva. Pomišljam da je tu začelo po sredi Herin inat – zamisli samo, dve-tri stotine sinova a ni jedne jedine kćeri! Svete zmije, jesi li ikad čuo tako nešto! Gotovo sam resio da dignem ruke od tog nadmetanja… No o čem ono malopre besmo u reci?

Atalanta odgovori krotko: – Meleagar i ja ponudili smo se da stražarimo na Argu i da čuvamo Hilu dok se ti budeš bavio gore u Mirini. Ti si odbio našu ponudu. Hajdemo, Melea-gare!

Kad njih dvoje krenuše, Herakle reče Hili: – Ala je naopaka ćud u one cure Atalante! No valjda ni u drugog ženskinja nije ništa bolja. E sad, mili moj sinko, miran si od one požudne male Lemnjanke, miran si pored tvoga dragog Herakla, koji te mnogo voli. Ja sam pomalo gladan. Kako bi bilo da nešto dobro pojedemo?

Hila doviknu Atalanti kad je pošla: – Reci Ifinoji: ako donese mome poočimu štogod dobro za jelo, zadužiće nas obojicu. Reci joj da njemu treba bar jedna ćela pečena ovca i poveći vrč vina.

Ifinoja povede Jasona i ostale Argonaute, dvojicu po dvojicu, kroz gradsku kapiju. Zadivl-jene žene dočekaše ih s usklicima dobrodošlice. Ali Veliki Ankej uputi reč koja se prenese od usta do usta: – Pogled preda se, oružje na gotovs!

Tako dođoše pred sabornu dvoranu, gde im naoružane devojke otvoriše dvokrilna vrata ukrašena tucanim lavovskim glavama i ponudiše ih da sednu na klupe; ili pak ako bi hteli da obave ; nuždu, rekoše, videće u dnu hodnika čist nužnik, sa sedištima u krećanskom stilu, koji ispira voda iz cisterne na tavanici, a kraj svakog sedišta visi na zidu torba sa guščijim perima.

Ubrzo potom izvedoše Jasona pred Hipsipilu. Ona seđaše u jednoj lepo uređenoj sobi sa prozorom prema jugu. To je bila lična odaja krećanskog upravnika pre Tezejevog pustošenja Knosa, za kojim je usledila pobuna svih krećanskih naseobina, uključujući i Lemno. Na zido-vima su bili naslikani Reini Lavovi kako razdiru u komade njene nage neprijatelje, dečaci kako jašu na delfinima, i dve gospe kako na trgu u Knosu izmenjuju darove cveća.

lason je pozdravio Hipsipilu sa dužnim poštovanjem: – Divna Kraljice, već sam od starog Toanta, rođenog Lemnjanina, koga je jedan od mojih drugova spasao iz čamca bez vesala nedaleko od Naksa, čuo vesti o vašim nevoljama. On je pripovedao da su vam vaši muškarci dugo vremena muke zadavali, i da ste naposletku, u golemom jadu, bile prisiljene da većinu njih poubijate.

Hipsipila odgovori obazrivo: – Radujem se što je plemeniti Toant, moje majke brat, još u životu, premda ne mogu da pojmim otkuda to da se tako nade sam i ostavljen na Naksiskom moru. On je bio malo neuravnotežena uma kad sam ga poslednji put videla, i nije potpuno razumevao šta se zbiva oko njega. Pre godinu dana, kada je došlo doba plovidbe, naši

muškarci, umesto da ribare na svoj uobičajeni miroljubiv način, stali su da vrše upade na tračku obalu i da nam donose otuda goveda i ovce kao svoje darove. Mi žene nismo želele da se upletemo u rat s Tračanima, i moja majka, Vrhovna Sveštenica, pozvala ih je zato da se toga mahnu. Oni su dokazivali da je riba retka i, kada je ulove, nije tako ukusna kao što su govedina i ovčetina. Moja je majka odgovorila da upadi moraju prestati, ako oni ne žele da im ona uskrati našu uobičajenu ljubav prilikom svetkovina u slavu Boginje. Jer Boginja je nju naučila da im tačno tako odgovori. Oni su veoma drsko kazali mojoj majci da se nje nimalo ne tiče kuda oni idu; i otplovili su u Trakiju sa prvim južnim vetrom. Onde su naišli na kolo tračkih devojaka koje su svetkovale praznik mladoga meseca bez učešća muškaraca. Pohvatali su ih, odveli sobom i načinili svojim suprugama, protivno običaju ovog ostrva, gde se do tada nije znalo za supruge, a nama nimfama kazali su – aratos vas bilo!

– Moja majka se trudila da ih dozove pameti i govorila im je da vrate te devojke njihovim nesrećnim majkama, ali ne! Oni su joj odgovorili da mi nimfe zaudaramo i da im više nismo potrebne, loš gore nego to, nasilno su uklonili crni lik Boginjin iz njenog nepokrivenog hra-ma, koji se nalazi na nekoliko milja odavde, a na njegovo mesto postavili su lik Boga Kovača koji su sami izgradili. Mi nemamo ništa protiv Boga Kovača, premda više volimo da ga sma-tramo herojem negoli božanstvom, no zašto su njega radi

izbacili Starodrevnu? I tako, jedne noći kad su svi ležali po ulicama, besramno pijani, Bo-ginja nas je nadahnula nečuvenom hrabrošću: u noći napašćemo grad i njih razoružati, a onda zapretićemo im smrću akoli odmah ne ostave ostrvo zauvek. Borile smo se i pobedile. Videći da im životi zavise od naše milosti, saglasili su se da otplove sa svojim suprugama, no pod pogodbom da im dademo svu našu mušku decu; a devojčice, rekoše, možemo zadržati. Pris-tale smo na tu pogodbu no naterale smo ih da otplove bez oružja i oklopa, jer im nismo pok-lonile veru da se u noći neće vratiti i opet nas napasti. To se zbilo bezmalo pre godinu dana, i otada o njima nismo čule ni reci. Toant se jedne noći otisnuo za njima u čamcu: nedostajalo mu je muško društvo i nismo ga mogle nagovoriti da ostane ovde. Nedavno, moja kći Ifinoja usnila je živo san u kojem je videla naše ljude kako se iskrcavaju na ušću neke tračke reke; no ljuti Tračani namah nasrnuše na njih i sve ih posekoše. Tako, avaj, možda mi i jesmo u izves-nom smislu odgovorne za njihovu pogibiju, kao što je Toant nagovestio. Ko zna?

Hipsipila duboko uzdahnu i zaplaka se. lason poljubi njenu ruku, da bi je utešio, a ona ga privuče bliže k sebi. Tad on poljubi njen vrat, šapćući joj reci sažaljenja.

Ona ga blago odgurnu od sebe, grcajući: – Ne ljubi me iz sažaljenja, gospodaru! Ja volijem da me ljubi čovek koji me voli negoli onaj koji me sažaljeva. I, o Jasone, moram nešto da ti priznam: u teškoj smo brizi zbog žetve ječma. Seme je bilo posejano bez uobičajenih obreda oplođavanja, i premda su ječam i proso iznikli gusti i zeleni, jer učinile smo sve šta smo mogle – prinele smo Majci na žrtvu jarad i muške janjce, i kazale smo propisane molitve – šta će biti ako se sve to pokaže samo slama? Poumiraćemo od gladi.

Jason upita: – Je li već prekasno da se vaša letina, proso i ječam, spase pomoću onog lju-bavnog obreda koji, zamišljam, vi ovde upražnjavate?

– Ti si najplemenitiji, najbogougodniji čovek, uzviknu Hipsipila. – Hajde, osmeli se da poljubiš moja usta. Znaš li, gledala sam kroz prozor kad si dolazio amo na čelu tvoje dične čete, pa sam se pitala, čemu si najviše sličan?

– Čemu sam najviše sličan, mila? upita Jason, stežući njenu oblu mišicu. Hipsipila odgovori: Jasnoj zvezdi koju devojka gleda s visokog prozora kad odskoči nad

ponoćnim morem – devojka koja će, sutradan, biti upućena u tajnu ženskosti, pa od čežnje ne može da spi.

– Zar ti se odista takav činim? reče Jason. – Da ti uzvratim, tvoje su jasne crne oči kao dva jezera ukraj obale, u kojima ona ista zvezda blista.

– I ja ne zaudaram? upita Hipsipila, a njena usna zadrhta.

– Sva si od ljubica i ruža, a dah ti je mirisan kao u svete krave Herine, udvarački uzviknu ]ason. – Onoga časa kad su te moje oči ugledale srce mi je zaigralo zlaćani ples. Znaš li kako sunačni zrak dršće na belo okrečenoj tavanici neke gornje odaje – to bi mogla biti ova – kad se iz dvorišta odbija sa velikog kotla osvećene vodice, čiju površinu povetarac mreška? Baš tako je moje srce zaigralo, pa i sada igra.

Leđno udubljenje u odaji, u njihovoj blizini, sačinjavalo je malu kapelu Naše Gospe od Mi-rine, kako je Majka Boginja onde bila nazivana. Spokojna, u plavo zaodenuta prilika Majke, od gleđosane gline, blaženo se osmehivala na punačko detence Zagreja kraj svojih stopala – onoga koji je bio osuđen da bedno umre za dobro naroda – a pored nje dizao se prost, zdepast krst, istesan od belog mermera, sa dva udubljenja u podnožju za sitne, neznatne darove u voću i lešnicima. Sto na kojem je Boginja stajala Hipsipila je bila zasula morskim peskom i sitnim školjkama, a u skupocenim srebrnim vazama sa obe strane krsta blistali su mirisni ljiljani koje je Boginja volela. Samo mala šarka-zmija koju je držala u levoj ruci, i srebrni mesec koji se njihao na njenim grudima, opominjali su pohodnike na njene crnje vidove. Venac na njenoj glavi bio je od zvezda.

Hipsipila upita lasona: – Zar ovo nije lepo svetište? Misliš li da je mogućno da će Naša Gospa ikad biti potisnuta sa Lemna? Zli ljudi mogu je zapostavljati ili biti nehajni prema njoj, no zar neće ona uvek ostati sa nama?

lason odmahnu glavom. – Otac je postao vrlo moćan, reče on, – a kakve su njegove potajne namere prema onoj koja je nekada bila njegova majka a sada je njegova žena, ko to može reći? No nedamo da pitanja bogoslovlja uzmiruju naša srca, koja već dovoljno pate od strela svirepog Kupida. Hajde, svetla Kraljice, pođi sa mnom natrag u sabornu dvoranu! No pre ne-go što je pošao, mudro je opipao svoju torbicu i izvadio iz nje tri lešnika i grumenčić tvrdog kozjeg sira; stavio ih je u udubljenja u podnožju krsta, i time se preporučio milosti u plavo odevene Boginje.

Glava XV OPROŠTAJ S LEMNOM

Kad lason i Hipsipila uđoše opet u sabornu dvoranu, on sa desnom rukom preko njenog ramena, ona sa levom oko njegovog pasa, prolomi se urnebesan pljesak. Hipsipila je bila tako visoka, crnomanjasta i lepa. lason tako visok, plav i naočit. Oboje su pocrveneli.

Ubrzo je svaki Argonaut bio posađen za trpezu, i svakoga su dvorile po dve žene. Ona sa leve strane starala se da mu čanak od bukovine presipa od obilne hrane – ribe, pečene ovčetine sa kaprom u turšiji, pečene govedine sa umokcem od slačice, divljači, medenjaka, barenih puhača (koje, pak, vernici Apolonovi, uz izvinjenje, odbiše da jedu), špargle, suhih belih smokava, ječmenog hleba zalivenog maslinovim uljem, mladog ovčjeg sira, morača u slanoj vodi, i tvrdo skuvanih jaja morskih ptica. Ona sa desne strane punila mu je pehar vinom i vodom (bezmalo pola i pola), ili mlekom, ili pivom, prema tome šta bi on zaželeo; ponekad bi pomešala sve zajedno, i još zasladila medom.

Meleagar se našao u neprilici. Iako najmlađi među Argonautima, on je bio najvisočiji i najsnažniji od svih, i imao je kovrdžastu kosu i pravilne crte, a sa svoga pomalo setnoga lika bio je naročito privlačan ženama. Nekoliko njih pojagmile su se za nj, pa su ga čvrsto uzele za ruke i kolena. On ih se učtivo ali odlučno oslobodio. – Pođite drugde, lepe pčelice, kazao je. – U ovome cvetu nema više meda. One se osmehnuše, poljubiše ga, i odoše od njega, verujući da je on manje muževan nego što se čini. Atalanta ih je podržavala u tome uverenju. – Melea-gar iz Kalidona je kraljev sin, reče ona, – no još nikada nije bio kadar da zadovolji ženu onako

kako valja da žena bude zadovoljena. Njegov otac, Kralje Enej, rasrdio je jednom izvesnu ljubomornu boginju. Ako želite ljubavnika dostojna vas, lepe devojke, pođite dole na obalu i onde potražite sreću!

Meleagar i ona sedoše zajedno podalje od ostalih, i prihvatiše se svega što je krčkalo u mnogim garavim loncima pored dugog ognjišta, ili se peklo na mnogim gvozdenim ražnjevima. Društvo je malo pažnje obraćalo na njih, i, kad se siti najedoše i napiše, oni se učtivo oprostiše od Kraljice Hipsipile. Ona im odsutno klimnu glavom, opčinjena Jasonovom pričom o njegovom putovanju u Dodonu, i reče im da se mogu slobodno kretati po ćelom ostrvu. U nekim kutovima dvorane ljubavni žar počeo je ozbiljno da uzima maha, pa je Ata-lanti bilo postidno da i dalje ostane tuna.

Ifinoja, koja je mešala vino i vodu u vrčevima koje su joj žene donosile, iskrade se hitro za Meleagarom i Atalantom. – O Kraljeviću Meleagare, uzviknu ona, – kuda ideš?

On odgovori: – Atalanta i ja idemo u lov. – Dragi prijatelji, reče ona, – ako vas lov odvede dole na obalu, molim vas odnesite onom

crnookom dečaku moju poruku. Recite mu da ću ga čekati u ponoći u pećini što je nad ob-alom, u blizini grma kupine i drača i kaprova žbunja.

– Učiniću to veoma rado, reče Meleagar. – Jesi li već poslala jelo i piće Heraklu? Jesam, odgovori ona. – One uspaljenice što si ih ti odbio uzele su tu stvar u svoje ruke. One

nose dole jednu ćelu pečenu ovcu, goveđi but, jednu gusku kuvanu u ječmu – ne, dve guske, – i šest galona vina. Ja sam svojom rukom začinila vino istucanim makovim semenom. Ako ga to ne uspava, on je čak i veće čudo negoli što to njegov strašni izgled kazuje.

Atalanta i Meleagar iziđoše kroz gradsku kapiju, uvereni da mračna šuma što pokriva bre-gove u zaleđu krije obilje divljači. No najpre su se spustili do Arga da predadu poruku, ako to bude mogućno. Iz daljine su ugledali veliku gomilu žena koje su se bile sjatile oko Herakla kao ose oko palog komada saća – i to ne samo one koje je Meleagar odbio već sve koje u dvo-rani nisu imale sreće da sebi obezbede ljubavnika, ili udeo u ljubavniku.

Avaj, jadni Herakle, reče Atalanta, osemhnuvši se. – On će začelo uvideti da je teško zado-voljiti jednu ili dve a ne rasrditi pedeset.

– Herakle je s uspehom obavljao i teže radove od toga, odgovori Meleagar s kiselim osme-hom. – No da mi je znati gde bi to Hila mogao da bude? Vidiš li ga ti?

Atalanta je daleko zaobišla da bi umakla Heraklovom oku, i, plivajući i gazeći vodu, pri-vukla se hrgu, pogađajući da je Hila u brodu sužanj. Proverila je preko ograde, i gle! Hila je nemo plakao, nemoćan da se makne: Herakle, da bi osujetio Ifinojine namere, posadio ga je u veliki brodski bakarni kotao a strane savio nad njim, onako kao što bi čovek mogao malu ribi-cu da umota u smokvin list. Niko, sem Herakla svojim rukama, ili neki kovač, uz teške, odzvanjajuće udare velikog čekića, ne bi mogao da ga oslobodi. Pa ipak, Atalanta mu je šapnula poruku, i vratila se istim putem kojim je došla. Ona je još bila u moru, premda daleko od broda, kad ju je nešto tresnulo po kožnome šlemu, koji je odjeknuo i odleteo joj s glave. Čula je Heraklov gromski uzvik: – Haj, haj! Ja nju uvek pogodim. To je bila ovčja golenica kojom se on u šali hitnuo.

Posle dva dana Herakle se probudio sa užasnom glavoboljom i zgrabio je svoju kijaču, koja mu je ležala pri ruci. Pogledao je divljačno oko sebe i video je samo ostatke gozbe, neke po-lomljene češljeve, poderanu žensku odeću, i jedan grub oltar natovaren ugljenisanim voćem i žitom. Gde li je njegov najmiliji Hila? Stao je da besni i urla, jer makovo seme i vino behu mu zamaglili pamćenje, a dečji glasovi u njegovoj glavi behu naročito piskutavi i neprijatni. Upravo je bio pojurio da uhvati i smoždi Ifinoju kada je čuo kako ga Hila žalosno doziva iz Arga. – Herakle, Herakle, pusti me napolje, pusti me napolje!

Herakle se nasmejao od dragosti, skočio je s treskom na brod, potrčao k Hili i izvio kotao u prvobitni oblik. Onda je zagrlio Hilu, balaveći ga po licu cmakanjem, onako kao što bi neki

veliki samsov lizao lice malog deteta svoga gospodara dok ono ne zavrišti od straha. Onda je upitao: – Hila, mili moj, koliko sam ja to spavao?

– Dve ćele noći i jedan ceo dan, odgovori Hila nejako, – a za – sve to vreme ja sam zgrčen sedeo ovde na mukama, nemoćan da te probudim. Neke dobre žene donele su mi jela i pića, i pokrile mi ramena ovim ćebetom; no to je bila mala uteha. Ako ti mene odista voliš, zašto si prema meni tako okrutan? Zašto apsiš i mučiš tvoga jadnog Hilu? Svi ostali Argonauti, uključujući i tebe, uživali su najdivnije gostoprimstvo koje je ikad bilo ukazano ijednoj brodskoj posadi otkada su brodovi izmišljeni.

– Dve noći i jedan dan! I niko nije došao da te oslobodi! uzviknu Herakle ozlojeđeno. – Ah, te hulje! Zašto se niko od njih nije vratio da nas smeni na straži? Da nisu one proklete žene-ubojice i njima zavrnule šije? I samo nas dvojicu poštedele? No tada je ugledao Idu i Linkeja kako se klate obalom, svaki između dve žene, sa vencem na glavi i rumenih obraza od vina.

– Kada ćete vas dva lenivca doći amo da me smenite? doviknuo je. – Stražarim ovde već dve noći i jedan dan.

– Nemamo takvo naređenje, odgovori Ida. – Sem toga, ti si odbio Atalantinu ponudu da os-tane na straži s Meleagarom. Zašto se sada žališ? Mi smo za poslom, kao što vidiš. Valja nam da ljubimo i podvodimo ove gospe.

– Ako smesta ne dođete amo, zareza Herakle, – ovom ću kijačom napraviti od vas gumno. Razbor im je kazao da se povinuju, no oni dovedoše sa sobom i žene. Onda Herakle zgrabi

levom rukom Hilu za rame a desnom dohvati kijaču, pa se kao besan uputi gore u Mirinu. Na svaka je kućna vrata udario kijačom i povikao: – Argonauti, izlazite napolje! Nijedna vrata nisu bila dovoljno čvrsta da bi se mogla odupreti toj bespogovornoj naredbi. Ili su ploče i de-lovi leteli u predvorja ili su pak pucale šarke i čitava vrata se s treskom rušila. Iz kuće se raz-legao besomučan vrisak uplašenih žena i srdita negodovanja razbaškarenih Argonauta. He-rakle je išao dalje glavnim ulicama, prelazeći se jedne strane na drugu, i udarao je redom na svaka vrata, vičući: – Argonauti, izlazite napolje!

Najzad je došao pred Hipsipilin dvorac na predgorju i zaurlao: – Ehej, ti tamo, lasone! Zar već nije krajnje vreme da zaploviš u potragu za onim tvojim Runom? Što oklevaš tuna?

Na gornjem prozoru pojavi se Jasonova razbarušena glava i Hipsipilina pored nje. – Ah, razumem, reče Herakle. – Zaposlen si oko osnivanja novog lemnjanskog kraljevskog doma. Neka sreća blagoslovi tvoj trud, no jesi li već pri kraju?

Hipsipila uzviknu: – Oh, Herakle, radujem se što te vidim. Moje mi žene pričaju čudesa o tvojoj snazi i tvome žaru. No neljubazno je bilo od tebe što si ostao tamo na žalu kao da Argu preti opasnost i što si zadržao tvog lepog posinka daleko od moje Ifinoje. Sirota cura grozne je suze prolila tugujući nad samom sobom, i tugujući za njim. Hajde, ja te molim, dopusti mu da dotrči gore da se poigra sa njom do večeri.

Gnevni Herakle nije umeo da smisli nikakav umestan odgovor. Hipsipila nastavi: Ja sam gotovo nagovorila fasona da ostane ovde zauvek i da postane

Kralj Lemna. Pre ili posle valja nam da pogledamo istini u oči: iznurena i oronula Majka Bo-ginja ne može više na ravnoj nozi da se bori sa ovim mladim i krepkim Olimpljanima. Kral-jevstvo je svuda u modi, a lason je, između svih ljudi koje sam ikad videla, kralju najpodobni-ji. Sem toga, Lemno je, kao što vidiš, prekrasno ostrvo, a njegova je crnica dublja i vlažnija nego igde u oblasti Egeja. Naš je ječam izvrstan, naše vino zaostaje samo za lezbijskim, naši brdski pašnjaci nisu nimalo za preziranje. Isto tako, šume su naše pune divljači. Jason mi je obećao da će ostati ovde bar mesec dana, i da će za to vreme razmotriti –

,Ja to nisam obećao, divna Hipsipila, uzviknu Jason, pocrvenevši. – Kazao sam samo da bih rado ostao ovde još dan ili dva a potom bih odlučio da li da ostanem još jedan mesec.

– On je, vidiš, zaljubljen u mene, nasmeja se Hipsipila, – i čini mi se, Herakle, da ćeš nač-initi još jedan podvig sličan tvojim Radovima ako budeš mogao da sakupiš posadu bar za me-

sec-dva dana. Muškarci neće biti radi odlasku a žene će ti se snažno suprotstaviti – s oružjem u ruci, ako bude potrebno. Posle toliko vremena uzdržavanja, one se baškare u ljubavnom uživanju kao što se egipatski krokodili baškare u plodnoj kaljuzi Nila.

Sa ulične strane ležala je gomila sastruganog blata. Herakle se saže, zahvati pregršt, sabi je u grudvu i naglim zamahom hitnu je pravo Hipsipili u lice. – Evo ti, ženo, pa se u tome baškari! reče on osorno. – A što se tebe tiče, gospodaru lasone silazi amo odmah, ili ću kijačom načiniti takve otvore na zidovima ovoga dvora da će kroz njih moći da prolaze četiri vola ujarmljena uporedo.

Jason siđe, gunđajući u sebi. – A sada, moj gospodaru, reče strogi Herakle, – savetujem ti da prikupiš posadu i da je hitro povedeš na brod. Ne mogu da dozvolim da propustimo ovaj povoljni povetarac i tiho more.

– Daj nam još sat ili dva da se oprostimo, zamoli lason. Herakle mu zameri: – Ala si ti nekakav zaludnik! Kada sam ja, kao mladić, jednom bio

pozvan da se nauživam tespijskih nimfa – a to mi je bila nagrada što sam ubio Kitersku Zver – obležao sam ih svih pedeset u toku jedne jedine noći, i svaka je od mene zatrudnela. A ti! Ti kanda provodiš dva dana i dve noći u dokonom ljubakanju sa jednom istom ženom. Kako se ti uzdaš da ćeš takav tipav ikad zadobiti Zlatno Runo? Znaj začelo da se ono ne može zadobiti valjuškanjem po lemnjanskim njivama. Tako mi tuča ove kijače, još niko do sada nije napra-vio ludu od mene, pa nećeš ni ti!

Uz srdite i pogane psovke prisilio je lasona da se udalji od Hipsipilinog praga. Hipsipila koja je bila oprala lice sunđerom, istrčala je na ulicu, iako polunaga, i doviknula je za Jaso-nom: – Blažena Majka neka te vrati meni, dragane moj, neozleđena i pobedonosna, sa svima tvojim dragim drugovima! Ti znaš šta sam ti obećala: bićeš Kralj, a svi tvoji drugovi koji bu-du hteli da se nasele na Lemnu dobiće zemlje i stoke koliko god ti budeš hteo u tvojoj mu-drosti da im podariš. Seti se tvoje jadne Hipsipile kada budeš daleko od nje! No pre nego što odeš, reci mi, šta da radim ako vidim da ću biti majka tvoga deteta?

Jason odgovori: – Hipsipila, ti i ja proveli smo zajedno dva divna dana i dve bajne noći – kamo su mogli trajati dve godine! No Herakle je zborio promišljeno. Nas čeka težak posao, i ne smemo ovde dangubiti. Ne mogu ti ni obećati da ću se zauvek vratiti na tvoje ljupko ostrvo, jer Ftijotida je moje kraljevstvo, a pogubno je dva konja u isti mah jahati. Vlast nad Lemnom mora ostati u tvojim rukama; premda, ako mi rodiš sina, i on pozivi do zrelosti, možeš ga dabogme načiniti kraljem; no ne zaboravi da je on posle mene prvi po redu nasled-nik prestola i u Ftijotidi, i, u slučaju moje smrti, moraće da izabere, kao ja sada, jedan od ta dva prestola. Kada rodiš dete – jer uveren sam, dete će doći na svet – pošalji vest o tome mo-jim starim roditeljima, pa ako ikad budeš morala da ostaviš ovo ostrvo, oni će se, mene radi, postarati da oboje imate udoban dom. On se tu zaplaka.

Međutim, ovaj njihov tužni oproštaj nije bio poslednji jer [ason nije bio kadar, ni pretnjama ni obećanjima, da natera Argonaute da se maknu iz svojih novih domova. Ni Herakle nije više bio u stanju da mu pomogne: kad je zaključao Hilu u jednu pinjegu u blizini prostrane kujne saborne dvorane i naslonio se leđima na vrata, uzeo je zadovoljno da srče vino iz jednog veli-kog lezbijskog vrča na koji se namerio. Predveče, kad je Hipsipila ušla u odaju i videla ga kako žmirka kao sovuljaga, oprostljivo mu je donela hleba i jednu hladnu pečenu gusku da bi mu vino slađe prijalo. On pijano uhvati skut njene haljine i iskreno joj reče koliko je sažaljeva zbog njene veze sa Jasonom. – On je jedan nikogović, Kraljice Hipsipila, reče on, – i ako se ikad nađeš u nevolji, on neće ni prstom maci da ti pomogne. Ali Herakle iz Tirinta je čovek sasvim drukčijega kova. Ako te ikad kakva nesreća zadesi, pa bilo to ove godine, ili sledeće, ili dvanaest godina od danas, upamti da je Herakle tvoj prijatelj. Pošalji po njega, da te uteši ili da te osveti, ako treba! Ona mu se učtivo zahvali, ozbiljna u licu no smejaše se glasno kada se sa Jasonom vrati u ložnicu.

Tako još jedan dan prođe prijatno za sve, sem za Hilu i Ifinoju. To je bio dan svetkovine ječma na njivama, i obredi behu veselo obavljeni.

Uveče se Meleagar i Atalanta vratiše u Mirinu zajedno s Orfejom, koji, kao i oni, nije uzeo učešća u pirovanju. Oni su ga našli na jednom šumskom proplanku gde je, kako im je rekao, učio lasice da igraju uz zvuke njegove lire. Ni Atalanta ni Meleagar nisu videli tu igru, jer oni su naišli upravo onda kad je svirka prestala, ali mnoge sitne zverčice protrčale su pored njih kroz nisko rastinje. Orfej je svirao tako čarobno da se niko ne bi začudio da je drveće, ka-menje i stenje zaigralo.

Tek četvrtog dana rano ujutru Orfej je svojom lirom domamio nerade Argonaute Argu na obalu. Pratila ih je velika povorka žena, a kada se brod otisnuo na dubinu od nekoliko stopa, sve one pokušale su da se prebace na nj preko ograde, spremne da se izlože opasnostima pu-tovanja samo da bi ostale uza svoje dragane. No Herakle, kada je izvukao gore sidreno ka-menje, uzeo je na sebe zadatak da pobaca u more sve one žene kojima je pošlo za rukom da se ubace na brod – njih dvadeset do trideset, koje su se borile kao risovi.

Ifinoja je promakla njegovoj pažnji; ona je ležala skrivena pod savijenim jedrom – jer upo-trebljavali su samo vesla dok Argo nije dobro poodmakao a lelek sa obale dopirao oslabljen do ušiju posade. Tada je ona slučajno kihnula, što je bio srećan predznak za sve sem za nju. Herakle je odložio veslo i dograbio ju je za tili čas. Poletela je preko ograde, kao riba koju ribar odbacuje iz mreže zato što je rđave boje ili oblika. Kad je zaplivala ka obali doviknula je Hili: – Hila, ljubavi moja, seti se mene!

Herakle je dohvatio jedan sidreni kamen i hteo ga je baciti na nju, no uto je Hila naglo vrisnuo uza samo njegovo uvo, i on ga je opet spustio; tako je ona izbegla smrt. Blagi zvuči lire poneli su brod dalje u ritmičnom kretanju, a beo penušav trag ostajao je za njim.

Ovde se može saopštiti šta se zbilo sa Lemnjankama posle posete Argonauta njihovom gostoljubivom ostrvu. Pedeset žena donele su kćeri, a nekih sto i pedeset donele su sinove. Između ovih sinova, šezdeset i devet bili su snažna sastava, hitra oka, i nestalne ćudi, što je svedočilo da su sinovi Heraklovi; petnaest ih je ličilo na Velikog Ankeja, koji je rodio još i tri kćeri; dvanaest dečačića i pet devojčica ličili su na Idu; i tako redom na niže do Malog Anke-ja, koji je rodio jednu kćer.

Hipsipila je donela Jasonu blizance, Euneja i Nebrofona; Eunej, budući onaj stariji, vladao je docnije kao Kralj Lemna i oženio se Lalagom, kćerju Maloga Ankeja i proslavio se sa svo-jih dobrih vinograda. Argo međutim nikad više nije doplovio u Mirinu, a Jason je zaboravio Hipsipilu, kao što je docnije zaboravljao druge žene; no Hila nije zaboravio Ifinoju, jer on je bio detić podložan utiscima.

Glava XVI ORFEJ PEVA O POSTANJU

Ćarlijao je povetarac s juga. (ason je želeo da plove duž južne obale Lemna a potom da skrenu istočno ka Helespontu, no Tifis nije hteo da izloži Arga opasnosti koja bi mu pretila da bude bačen u stenoviti bok Rta Irene. Jer premda se jedrenjakom može upravljati ukoso prema vetru, on se plašio podvodnih hridi vetru izložene obale; sem toga, najveći deo posade bio je mamuran i nimalo oran za veslanje. Umesto toga, on je predložio Samotraku kao sledeću me-tu njihovog putovanja.

Jason je bio čuo ime Samotraka, no nije znao da li je to grad ili ostrvo. Arg mu reče: – To je ostrvo, upola manje od Lemna, i nalazi se severoistočno od nas, udaljeno oko pet sati plo-vidbe. Stanovništvo, kao i na Lemnu, pelaskog je soja.

– Hajdemo tamo, reče lason. Nadali su se da će doći u Samotraku pre nego što prevali podne; no vetar je utolio davno

pre nego što su Lemno izgubili iz vida. Kada su bili prisiljeni da se late vesala, Gora Skopija još uvek se visoko izdizala na vidiku. Sunce ih je snažno pržilo, i nisu bili kadri da dadu snage svojim zaveslajima. U zaranke još nisu ugledali Samotraku, vladala je bonaca, a oni su bili umorni od veslan ja. Na more se spustila izmaglica i koprenom zavila vidik, skrivajući ga čak i od Linkejevih oštrih očiju.

Argonauti su pojeli svoj obrok hrane bezmalo u nemom ćutanju. Oni su većinom mislili o ženama koje su za sobom ostavili i prekorevali su sami sebe što su bili budale i nisu ostali bar još nekoliko dana u tome ostrvskome raju. Ida, uvek prvi da napravi neljubaznu upadicu, uz-viknuo je odjednom: – Neka ribe žderu ovu bednu hranu! Samo je Orfej kriv što čučimo ovde na ovim tvrdim sedištima, i davi nas magluština, umesto da se baškarimo na šarenim prostir-kama od ovčijih koža pred razbuktalom vatrom i redom garavih lonaca što krčkaju. Orfej nas je svojom svirkom opčinio. Na Lemnu bili smo srećni kao kraljevi. Zašto nas je opet poveo u ovu nemogućnu i nezahvalnu potragu?

Kastor ukori Idu: – Smatraj se srećnim što je Orfej to učinio, Ida. Ti si uvek bio neumeren, još otkada te znam kao durnovito i alapljivo dete. Još nekoliko dana na Lemnu, i ti bi bio leš, umoren od presićenosti vinom, jestivom, i ženama. Što se mene tiče, ja ne želim ništa bolje nego da opet padnem pod neodoljivu čaroliju te čudesne lire, čiji me zvuči daleko više ushićuju negoli pehar mirisnog lemnjanskog vina, komad sočne goveđe pečenice, ili jedra bela put neke krepke podatljive lemnjanske cure.

Linkej, Idin blizanac, mrzeo je Kastora i Poluksa, čiji je ded Ebal Ahajac nasilno uzeo za ženu Gorgofonu, minijsku babu Idinu i njegovu, i time ih lišio većeg dela njihovog mesens-kog nasledstva. Gorgofona je bila prva grčka udova koja se preudala, a time je trajno osramo-tila njihovog oca Alfareja. Linkej se naruga: – Da, Kastore, tako ti veliš. No to su reci zasićenosti. Ti nikada nisi imao veliki ni zdrav apetit. Priznaj, juče ili prekjuče ti bi nam drukčiju pesmu pevao.

Poluks prihvati zađevicu, pa reče Linkeju: – Moj brat bar nije napravio zvere od sebe kao što si to ti učinio.

Sa svih strana podigli su se glasovi; neki da bi negodovali zbog ove svađe između dva i dva brata, a neki da bi je podjarili. Onda Herakle zareza: – Da sam ja zapovednik na ovome brodu, jutros bi svaki majčin sin morao popiti punu kacigu morske vode, da pročisti želudac pre polaska na putovanje. Ali lason zapoveda, ne ja.

Onda Idmon žrec reče svojim snažnim glasom: – Ne treba samo želudac pročistiti, no i dušu. Od srca bih poželeo da je naša sledeća meta Apolonovo sveto ostrvo Del, ne pelaska Samotraka; njegovi bi sveštenici imali golem posao da obave.

– Da, potvrdi Ifit Fokiđanin, – bilo bi dobro odista kad bismo mogli da se iskrcamo na Del i tamo zaigramo kolo nazvano Verige.

Svi bismo se uplitali i rasplitali, tamo-amo uplitali i rasplitali, sat ili dva, dok nam jednoli-ka svirka ne očisti dušu od svake žudnje sem da igramo dalje, tamo amo, tamo amo – dok ne popadamo u neznani.

– Ala bi to bila divna zabava! s nipodaštavanjem reče Veliki Ankej. – Skoči u more, Ifite, i pokaži nam korak. Apolon će te začelo održati na vodi; Apolon može bezmalo sve. Na ovo se neki nasmejaše, neki se ljutnuše, i još se više rasrdiše kad Ida reče: – Idmon, budući argivski Žabac, ima opnasta stopala. On nosi kondure da bi ih prikrio, no kada ih izuje on igra bolje u vodi negoli na zemlji.

– Del je toliko sveto ostrvo, reče Idmon, a njegov oštar glas presekao je opšti žagor kao što srp preseca visoku travu, – da se tamo niko ne srne roditi ni umreti. Svi činovi rađanja i umi-ranja obavljaju se na susednom ostrvcu Ortigiji.

– Sad mi je jasno, reče Hila, – zašto me Herakle nikad nije poveo na Del. On tako obilato seje rađanja i umiranja kud god krene, da Del više ne bi bio Del.

Svima je laknulo što se Herakle ne samo nije naljutio na ovu šalu, već ju je i ponovio uz grohotan smeh kao da je njegova.

Askalaf iz Orhomena retko je kad govorio, no svi su ga slušali kad bi šta rekao, jer njegov je glas izbijao škripeći, kao vrata sa zarđalim šarkama, koja se retko otvaraju. Popeo se us-pravno na svoje sedište i podigao ruku, govoreći: – Orfeju, trački Orfeju, pevaj nam o postan-ju sveta. Kao deca mi smo upoređeni s tobom u pogledu saznanja, čak i najmudriji između nas. Očisti naše duše, Orfeju, pesmom o postanju.

Nastao je tajac, a onda tihi žamor odobravanja. Orfej je zglasio liru, stavio je med kolena, a onda je tihim ali jasnim glasom zapevao povlačeći strune.

Pevao je o tome kako su Zemlja, Nebo, i More nekada bili smešani zajedno u istomeobličju, dok se jednom niotkuda ne oglasi neka neodoljiva svirka i oni se rastaviše, no osta ipak jedna vasiona. Ova tajanstvena svirka obznanila je rođenje duše Eurinomine; jer tako je glasilo prvobitno ime Trojne Boginje. Ona je bila vaseljenska Boginja, i bila je sama. Budući sama, i stojeći između puste zemlje, tašte vode, i tačno kružećih nebeskih sazvežđa, ubrzo se osetila usamljena. Protrljala je svoje prozeble ruke, a kad ih je opet rasklopila, iskliz-nula je iz njih zmija Ofion, koju je iz radoznalosti pustila da je obljubi. Iz strašnih grčenja ovog ljubavnog čina potekle su reke, podigle se planine, nabujala jezera; on je učinio da se sve vrste gmizavaca i riba i zverinja izrode i nasele zemlju. Postidevši se namah od onoga što je učinila, Eurinoma je ubila zmiju i njen je sen poslala u podzemlje; no kao delo pravde, jed-nu je svoju senku, sa dudovim likom, prognala u podzemlje da tamo živi sa senom. Zmiji je iznova nadenula ime – Smrt, a svoju je senku nazvala Hekata. Iz razbacanih zuba mrtve zmije nikao je Rasejani rod ljudi, koji su bili ovčari, govedari, i konjari, no niti su obdelavali zemlju niti su vojevali. Hranili su se mlekom, medom, lešnicima, i voćem, a nisu znali ništa o topioničarstvu. Tako se završilo prvo Doba, a to je bilo Kameno doba.

Eurinoma je i dalje živela na Zemlji, Nebu, i Moru. Na Zemlji ona je Rea, njen dah miriše na cvet štipovice, a njene oči imaju boju ćilibara. Jednoga dana pohodila je Kretu kao Rea. Od Neba do Zemlje velika je udaljenost, odista ista onolika koliko je Zemlja udaljena od Donjega Sveta – razdaljina kroz koju bi tucani nakovanj propadao devet dana i devet noći. Na Kreti, izvan sunca i maglina, osećajući se opet osamljena, Rea je izumela jednog čoveka-boga po imenu Krona da joj bude ljubavnik. Ona je potom, da bi zadovoljila svoje materinske čežnje svake godine rađala u Diktejskoj Pećini po jedno Dete Sunca; no Kron je postao ljubomoran na Decu Sunca i ubijao ih je, jedno za drugim. Rea je prikrivala svoju zlovolju. Jednoga dana kazala je sa osmehom Kronu: – Podari mi, dragi, prste tvoje leve ruke. Jedna jedina ruka do-voljna je takvom lenom bogu kakav si ti. Napraviću od njih pet malenih bogova koji će izvršavati tvoje naloge dok ti budeš počivao sa mnom na cvetnom obronku. Oni će čuvati tvoje noge i ruke od nepotrebnog zamaranja. I on joj tako dade prste svoje leve ruke, a ona načini od njih pet malih bogova, nazvanih Daktili, ili Prsti Bogovi, i ovenča ih krunama od mirte. Oni su Krona veoma mnogo zabavljali svojom igrom i plesom. No Rea je potajno upu-tila Daktile da sakriju od Krona sledeće Dete Sunca koje je rodila. Oni su je poslušali i, stavivši u vreću jedan kamen u obliku sekire, kao bajagi da je to Reino dete koje, kao obično, po njegovoj želji bacaju u more, obmanuli su Krona. Tako je nastala poslovica, da desnica treba uvek da ne zna šta radi levica. Sama Rea nije mogla da doji dete, kojem je dala ime Za-grej, a da time ne izazove Kronovu sumnju; zato su Daktili doterali jednu debelu krmaču da mu bude dojilja – a spomen o tome bio je docnije nemio Zagreju. Potom, zato što nije uvek bilo pogodno da bubnjevima i sviralama zagluše njegov dečji glas kad god bi se zaplakao, odbili su ga od krmačine sise i odneli iz gore Diktejske. Predali su ga staranju izvesnih pastira koji su živeli daleko na zapadu, na gori Idi, gde je bio othranjen na ovčjem siru i medu. Tako se drugo Doba, koje je bilo Zlatno Doba, bližilo svome kraju. Rea je potpomagala zemljo-

radnju, i svoga slugu Prometeja Krećanina naučila je kako veštački da vadi živu vatru na vra-tilo i bušku6

Rea uzdahnu i odgovori srećno: – Dragi Zagreju, ili Zevse, ili kako god hoćeš da te nazo-vem, pogodio si odista koliko sam umorna od prirodnog reda i urednosti ove vidljive vasione, i od nezahvalne dužnosti vođenja nadzora nad njome. Vladaj njome, Dete, vladaj na svaki način! Mene pusti da počinem malo i da na miru razmišljam, Da, biću tvoja žena i kćer i ro-binja, i kakav god nesklad i metež budeš uneo u moju lepu vasionu budi kojim činom razuma, kako ga ti nazivaš, ja ću ti oprostiti, zato što si još vrlo mlad i ne razumeš stvari tako dobro kao ja. No molim te, čuvaj se triju Furija koje se rodiše iz onih kapi krvi što kanuše iz razre-zanih mošnica tvoga oca; tetoši oko njih, inače one će ga jednog dana osvetiti. Beležimo Vreme, datume, rodoslove i povesnicu, na svaki način; premda predviđam da će ti ona prou-zrokovati brigu koja daleko premaša njihovu vrednost. I na svaki način koristi Logiku kao štaku za tvoju sakatu inteligenciju i kao opravdanje za tvoje besmislene greške. Međutim, moram najpre da postavim jedan uslov: hoću da budu dva ostrva, jedno u Zapadnom a jedno u Istočnome moru, koja ću ja držati da se u njima slavi moja stara vera. Ni ti niti ijedno drugo božanstvo u koje bi mogao da se razdeliš nećete tu imati nikakve nadležnosti, već samo ja i moja zmija Smrt kad budem izvolela da je pozovem. Ono zapadno, biće ostrvo bezazlenosti; a

. Ona se dugo smejala kada je Zagrej, zlatnim srpom koji je iskovao Prometej, uškopio i umorio svoga oca Krona, a još više kad je, prerušen u izgladnelu i očerupanu kuka-vicu, stao da je moli da ga podoji na svojim nedrima i vrati u život. Ona se gradila nevešta, kao da ne primećuje obmanu, a kad je on ponovo uzeo svoje pravo obličje, dopustila mu je da je se nauživa. Jest, odista, moj mali božicu, budi mi sluga ljuveni ako baš želiš.

No Zagrej joj odgovori drsko: – Ne, Rea, ja ću biti tvoj gospodar i uputiću te u stvari koje ti valja činiti. Ja sam lukaviji nego što si ti, jer obmanuo sam te svojim prerušavanjem. I ra-zumniji sam nego što si ti. Ja sam svojim razumom izumeo Vreme. I sada, pošto je Vreme počelo, sa mojim Dolaskom, možemo imati datume, istoriju, i rodoslove, umesto bezvreme-nog i nepouzdanog mita. A zabeleženo Vreme, sa svojim lancem potanko razmotrenih uzroka i posledica, biće osnova Logike.

Rea se zaprepastila i nije znala da li da ga jednim udarom svoje sandale smrvi u čestice ili pak da vrišti od smeha. Napokon nije učinila ni jedno ni drugo. Kazala je samo ovo: – 0 Za-greju, Zagreju, moje malo Čedo Sunca, kakve li si ti čudne pojmove posisao iz sisa tvoje do-jilje, diktejske Krmače!

On odgovori: – Moje ime je Zevs, ne Zagrej; i ja sam Dete Groma, ne Dete Sunca; i dojilja mi je idska Koza Amaltaje, ne diktejska Krmača.

– To je trostruka laž, s osmehom reče Rea. – Ja to znam, on odgovori. – No ja sam sada dovoljno velik i snažan da mogu da govorim

trostruke, pa čak i sedmostruke laži, a da se ne plašim da će mi iko protivsloviti. Ako sam žučne naravi, to je otuda što su me neupućeni pastiri Ide isuviše kljukali mednim saćem. Moraš se čuvati moje prekosti, Majko, upozoravam te, jer od sada pa nadalje ja sam, ne ti, Jedini Gospodar Svih Stvari.

6 Negde su vadili živu vatru i ovako. Prvo ukucaju u zemlju duboko i tvrdo jedan suv rastov kolac… koji će nad zemljom

viriti oko 60 cm., a prema njemu na rastojanju 10-100 cm. ubije se u zemlju drugi suv kolac lipov ili rede rastov ali znatno pliće nego prvi da se može lako ljuljati i približavati prema potrebi… U jednom i u drugom kocu svrdlom se izbuši po jedna plitka jama (buška ili svrdlotina), u visini od 40 cm, od zemlje računajući. U te se dve jame uglavi jedno na oba kraja malo uobljeno, lipovo ili leskovo vratilo, koje se često zove vreteno, kolenika, dugaljka, itd. Oba koca vežu se podebelim uzetom ispod rupe, a ispod čvora od užeta turi se jedan klin, koji jedan čovek zavrće, bližeći time kočeve da vratilo ne izleti iz položaja, i da mu se cipom taru vrhovi u jamama. Preko vratila… dvaput se obavije uže, čiji jedan kraj drži jedan seljak obema rukama, drugi kraj, s protivne strane, drugi seljak, i kad su spremni zaopuče da vuku svom snagom čas na jednu stranu čas na drugu, kao kad se drva stružu… Tom prilikom vrhovi se kolenike brzo taru u buškama od kočeva, izbijajući strugo-tine, koje se toliko zagreju da počnu iskakati kao varnice, koje gleda da uhvati onaj treći pomagač, koji klinom zavrće uže, i to na rastresit, iščiman trud. – S. Trojanović. – Vatra u običajima i životu srpskog naroda, Srpski etnografski zbornik, Akad. nauka, Beograd, 1930. Prev

ono istočno, ostrvo prosvećenosti; Vreme se neće beležiti ni na jednome, no svaki će dan biti kao hiljadu godina, i obrnuto.

Onda ona namah učini te se iz mora podiže zapadno ostrvo, lepo kao vrt, na udaljenosti od jednog dana plovidbe od Španije; a isto tako ona obavi oblakom Kronov ozleđeni ud, a Dakti-li ga prenese bezbedno na istočno ostrvo, koje je već bilo stvoreno, gde on postade njihov drugar, veseli riboglavi bog Prijap.

Onda Zevs reče: – Prihvatam tvoj uslov, Ženo, ako pristaješ da tvoje drugo ja, Amfitrita, preda More mome senu bratu Posejdonu.

Rea odgovori: – Pristajem, Mužu, no zadržavam isključivo pravo korišćenja mora koje se prostire na pet milja okolo moja dva ostrva; ti isto tako možeš da vladaš i na Nebu umesto Eurinome, uz posedovanje svih zvezda i planeta, pa i samoga Sunca; no Mesec ostaje moje vlasništvo.

Tako, kad uglaviše pogodbu, oni stisnuše ruke jedno drugome, a Zevs, da bi pokazao svoju vlast, odalami joj jedan žestok zaušak, pa preteći zaigra ratnički oro, udarajući svojom gromovničkom sekirom o zlatni štit, tako da se grmljavina strašno razlegla nebeskim svodom. Rea se osmehnu. Ona pogodbom nije ustupila vlast nad trima najvažnijim stvarima, koje Zevs potom nikad više nije mogao da joj otme: nad vetrom, smrću, i sudbinom. Zato se osmehnula.

Zevs se onda namršti i reče joj da prestane da se smeška, već da ode da mu ispeče jednog vola, jer je gladan. To je bila prva naredba koja je Rei ikad bila upućena, i ona je stajala neodlučna jer joj je pomisao na pečeno meso bila ogavna. Zevs je opauči još jednom i pod-viknu: – Pohitaj, Ženo, pohitaj! Šta misliš, zašto sam ja izumeo vatru akoli ne zato da mi na njoj pečeš ili kuvaš ukusna jela?

Rea slegnu ramenima i učini kao što joj je rečeno, no isprva on ne mogaše da je nagovori da uzme udela u njegovoj gozbi.

Onda Zevs, da bi pokazao svoju vlast, posla potop i pomori veći deo ljudskog roda, i učini od blata novog čoveka po imenu Deukaliona i novu ženu po imenu Piru, i dahnu život u njih. Sa njihovim rođenjem okonča se najzad drugo Doba, i poče treće, Bronzano Doba. U Bronza-no Doba, Zevs je izrodio mnogobrojnu decu s Reom, koju je nazvao Hera, no nije joj dozvol-javao da ih dugo kraj sebe čuva. Čim bi dovoljno porasla da mogu sama da se čuvaju, slao je svoje nabeljene belolike sveštenike, Staratelje, da ih ukradu od nje; ovi Staratelji prerušavali su dečake oblačeći ih u muško ruho i stavljajući im lažne brade, i upućivali su ih u muške veštine i običaje, i govorili su da su oni senovi smrtnih žena. U slučaju svakog pojedinog dečaka Staratelji su se gradili kao da su ga tobož spalili i u pepeo pretvorili pomoću Zevsova groma, tako da Hera ne bi ni pokušala da ga ponovo k sebi domami. Hera se smejala na bubn-jeve i čegrtaljke kojima su oni podražavali grmljavinu, jer obmana je bila gruba i nespretna, i ona nije želela da joj se njeni dečaci vrate – zasad još ne. Uskoro će zavladati Gvozdeno Do-ba, ovo što počinje sada…

Zadivljeni Argonauti slušali su ovu priču, a kad je Orfej zaćutao, uzdah koji se oteo svima bio je kao šumljenje trske. Ida upita tiho, glasom nimalo sličnim Idinom grubom glasu: – Or-feju, reci nam gde to istočno ostrvo leži?

Orfej odgovori: – Tračani njega zovu Ostrvo Ćilibara; Trojanci ga Dardanijom zovu; no vi Grci to ostrvo Samotrakom zovete. Svetište Boginje nalazi se pod jednom visokom planinom na severnoj strani, na obali opasnoj za brodovlje sem kad je more tiho. Spijte sada, i umotajte se dobro; u rano jutro Argo će dotaći žalo u podnožju Boginjina svetišta.

Glava XVII SAMOTRACKI VELIKI TAJNI OBRE-

DI

U zoru je poduhnuo Zapadni Vetar i odagnao maglu; najpre Linkej pa onda i drugi ugledaše planine daleko na istočnoj strani. Arg reče: – Ono su vrhovi Samotrake; Tifise, ti si skrenuo s pravca.

Oni usmeriše brod, podigoše jedro, i posle dva sata klizili su po plavome moru duž steno-vite severne strane ostrva. Sveštenik Daktila, po imenu Tioted, izišao im je u sretanje na ob-alu, odeven u svoje svečane odežde. On im reče: – Tuđinci, dobro nam došli na naše ostrvo, no samo tako ako budete štovali zakone koji štite njegovu svetost. Hoću da znate (ako vam to već nije rekao Tračanin Orfej, koga među vama vidim) da se na Samotraki olimpijski Bozi ne slave. I mi, vaistinu, ne priznajemo nikakvo drugo božanstvo doli Veliku Trojnu Boginju, vrhovnu, svemogućnu, i nepromenljivu, i šest božica, slugu Njezinih, a koji su postali od osta-taka staroga Krona – naime, pet Prstnih Bogova, njenih rukotvoraca i glasnika, i faličkog Bo-ga, Prijapa Njenog ljubavnika. Zajedničkim imenom, ova se božanstva nazivaju Kabiri. Kad kročite nogom na Samotraku, opet ste se vratili u svet onakav kakav je bio pre početka Isto-rije. Ovde je Zevs još uvek Zagrej, dete koje se svake godine rađa i svake godine mre. Te svečane odore i oznake koje neki od vas nose u slavu Apolona, Areja, Posejdona ili Hermesa – nemaju za nas ovde nikakva značaja. Poskidajte ih sa sebe i ostavite ih na brodu; neka na vama ostanu samo čakšire. Blaženi Daktili opremiće vas blagovremeno košuljama, da se ode-nete njima dok među nama budete boravili. Sutra, bićete svi posvećeni u Boginjine velike tajne obrede.

Argonauti obećaše da će činiti sve što im Tioted bude rekao – svi osem Atalante, koja reče: Ja sam žena, ne muškarac. Šta smeraš sa mnom, Tiotide?

Tioted odgovori: – Nosiš haljinu i oznaku Deve Lovice, no dugo devičanstvo u žene stasale za ljubav mrsko je Boginji. Sutra unoć biće uštap. Dođi tada da te nimfe Sove posvete u svoje obrede. Nema brakova ovde na Samotraki, već samo nimfistvo.

Atalanta odgovori: Ja sam posvećena olimpijskoj Artemidi, pa kad bih učinila to što ti veliš, prokletstvo bi se svalilo na naš brod, jer ona je ljubomorna Boginja.

Tioted odgovori: – Olimpijska Artemida još se nije rodila. Odloži tvoj luk i strelu, lovice; raspleti kosu; nauči se da budeš žena koja jesi.

Meleagar ju je bodrio: – Atalanta, učini to što Tioted kaže. Ona ga upita: – Meleagare, treba li onda da ostanem do kraja veka na ovome ostrvu s to-

bom? Jer premda se možda ne tiče Artemide šta ja ovde radim, šta će se dogoditi kad nasta-vimo putovanje? Recimo da moja utroba začne, i da rodim dete kad se vratim u Kalidon? Šta onda? Zar se to neće ticati Artemide? Zar deva lovica srne da doji dete i da se brani da je ono začeto pre Artemidinih dana?

Meleagar odgovori: – Artemida bi se bez sumnje ljutila, kao što je bila ljuta na Kalistu kad je od Zevsa zatrudnela. No recimo da ja, iz ljubavi prema tebi, hoću da ostanem ovde na Sa-motraki. Zar nama ovo ostrvo ne bi bilo dovoljno dobro? Zar ne bismo mogli da dočekamo ovde starost, srećni u uzajamnoj ljubavi?

Atalanta odgovori: – Nema brakova na Samotraki, no samo nimfistvo, i nijedna žena nije udajom vezana ni za jednog muškarca. Ti i ja podjednako bismo bili dužni da se nasumce sadružujemo sa drugima u slavu Boginje; onda bi zelenooka ljubomora požderala tebe, a i

mene isto tako. Ne, najmiliji od svih ljudi, Samotraka nije prema nama dvoma nimalo više blagonaklona nego što je to bilo Lemno.

Ona ostade nujna na brodu, a Meleagar osta da je teši. Svi drugi sem Hile odoše zajedno s Tiotedom – čak i Herakle, jer Meleagar se životom zakleo da će čuvati Hilu od zla ako ga ostavi na brodu.

Tioted i njegova braća-sveštenici zabavljali su Argonaute smešnim igranjem i lakrdijanjem u predvorju svetišta Daktila; no nisu pred njih izneli hranu niti su im dopustili da prinesu krvne žrtve ma kojem božanstvu. Kad je Veliki Ankej nestrpljivo upitao da li glad ne vlada na ostrvu, Tioted mu odgovori da svega ima u izobilju, no ovo je noć posta u kojoj se ljudi pri-premaju za sutrašnja dela. Govoreći to, dao je svakome da srkne gutljaj nekog jakog i gorkog pića, od kojega su se svi prevrtali čitave noći, držeći se za trbuhe i povraćajući – svi osem Herakla, koji je jedva osetio da ga je nešto malo žignulo u želucu.

U zoru počeli su Veliki Tajni Obredi. Prvi deo bio je određen za vernike muškarce. Beza-kono je otkriti potpun obrazac devetostrukog obreda, koji je bio obavljen u jednom borovom gaju; no dosta se srne reći bez povrede pristojnosti. Nije nikakva tajna da se pojavila sama Boginja Rea, uišavši u telo Reine Kneginje. Ona je na sebi imala lanenu naboranu suknju u obliku zvona, po krećanskom uzoru, obojenu morksim porfirom, no bez druge gornje odeće sem kratkog jeleka koji se spreda nije zakopčavao no je otkrivao njene bajne jedre dojke. Na glavi je imala visoku kapu, sa mesečevim kolutom na vrhu i ukrašenu ćilibarom, a oko njenog vrata visila je ogrlica od pedeset falusa, izvajanih od žute slonovače. Njene su oči bile divljačno unezverene, i Argonauti su je sagledali kako sedi na prestolu načinjenom od levih rogova krećanskih bikova. Prisluživali su joj predstavnici Daktila, pet Bogova Prsta, i Boga Prijapa, njenog ljubavnika.

Svi novaci, pod pretnjom smrtne kazne, nemo su ćutali i bili su goli golcati; Orfej međutim, budući već posvećen, zauzeo je mesto među Boginjinim sviračima, odeven u belu odeždu u koju je bila utkana zlatna šara u vidu ispresecane munje.

Prvo je došao obred Postanja. Muzika je zasvirala a Boginja je svojim rukama napravila okruglastu kupu od zemlje, sipala je vodu u jarak oko nje, pa je onda zaigrala na njoj. To je bila spora, ritmička igra, koja je podražavala jednoliko kruženje sazvežđa, i ona je držala ko-rak sa neprijatnom tačnošću. Posle jednog zamornog sata ili više, pljesnula je rukama – znak sviračima da promene melodiju – pa je opet zaigrala sa ogromnom svetom zmijom oko sebe obavljenom. Igrala je sve pomamnije i pomam-nije, a svirači, trudeći se da valjano prate njene stavove, ječali su od umora i znoj je lio sa njih; Argonauti su gledali iskolačenih očiju od užasa. Najzad su odjeknula tri gromka udara u bakarni gong, i svi ustravljeno pokriše oči dok je zmija siktala i pištala. Boginja se strašno zacereka, a taj smeh bio je kao hladna reka Smrti koja steže srca, i kosa im se nakostrešila na zatiljcima kao dlaka u ražljućena vuka.

Kad im je blagi zvuk frule dopustio da opet smeju da podignu pogled, zmije je bilo nestalo, i ubrzo je, uz pratnju pobedonosne muzike, počeo obred Gospodarenja. Daktili donesoše Bo-ginji živog goluba, znamen Neba; ona koraknu, pa zaigra, i zavrnu mu šiju. Oni joj donesoše živog raka, znamen Mora; ona koraknu, pa zaigra, i otkide mu pipke. Oni joj donesoše živoga zeca, znamen Zemlje; ona koraknu, pa zaigra, i rastrže ga u komade.

Rea izdade svoje prve zapovesti; bezakono je njih ponoviti. Zatim je usledio obred ljubavi. Rea je okusila žir i medovinu, i malo je ponutkala svoga ri-

boglavog ljubavnika Prijapa da podeli s njome obred. Igrala je s njim gordeći se najpre, no potom sve više zaljubljeno i bestidno. A onda, kao i malopre, tri udara u gong upozorili su ih da obore oči, dok im je uši parao grozan vrisak kao da se hijene i orlovi zajedno sparuju.

Kad se blaga frula opet oglasila, Prijapa je bilo nestalo, a vernici su gledali obred Rođenja. Rea je ječala i vrištala, i ispod njenih skuta istrčalo je malo crno muško tele, koje je začuđeno oko sebe blenulo. Rea ga je ovenčala krunicom od cveća. Argonauti su odmah u njemu pozna-

li Zagreja, i pobožno bi se bacili preda nj ničice da im Daktili nisu dali znak da ostanu na no-gama.

Zatim je usledio obred Žrtvovanja. Nagi Daktili stajali su iza Ree, svaki sa po komadom gipsa u svakoj ruci. Oni su trli ove komade jedan o drugi i posipali se prahom po licu i telu sve dok nisu postali beli kao sneg. Onda su straga zaskočili na tele. ledan ga je ščepao za gla-vu a oni drugi svaki za po jednu nogu, i, dok je muzika treštala oko njih, rastrgli su mladenca-boga, a njegovom su krvlju poškropili Argonaute, da bi ih izbezumili. Oni na to pohrliše i razneše u komadiće unakaženo truplo, alapljivo žderući meso, kožu i sve. Tako, jedući boga, i sami su postajali kao bogovi.

Rea izdade svoje druge zapovesti; bezakono je njih ponoviti. Zatim je usledio obred Očišćenja. Daktili dadoše Argonautima sunđere i svetu vodicu u

drvenim karlicama; oni se triput pažljivo opraše dok na njima ne osta ni jedna mrljica krvi. Zatim je usledio obred Ponovnog Rođenja, i Sećanja; ovo se ne može ispričati, ali oh! kako

su besomučno urlale vode u beskrajnom podzemnom prolazu! Zatim je usledio obred Krunisanja. Ponovo rođeni Argonauti behu ovenčani vencima od

bršljana, miropomazani, i odenuti u košulje od grimiznog lana. Rea je svakoga od njih polju-bila u usta, i naučila ih je sve molitvi koju treba da joj upute kad im zagrozi opasnost od bro-doloma; jer zmijorepi vetrovi u njenoj su vlasti, a Zevs je nemoćan nad njima.

Poslednjem obredu od svih bezakono je čak i ime prosloviti. Rea je izdala svoje treće i poslednje zapovesti, pa kad je to učinila, Argonaute odvedoše u

jednu pećinu iza njenog prestola gde svi zajedno zaspaše. Spavali su do ponoći, kada je drugi deo Velikih Tajnih Obreda, određen za vernike, bio

bezmalo završen. Da bi doprineli upotpunjenju ovih, probudio ih je jedan glasnik Boga Prija-pa, koji im je naredio da skinu odeću sa sebe, i poveo ih je u onaj gaj u kojem su bili posvećeni.

Pun, veliki mesec sijao je iznad njih i šarao im telesa senkama drveća. Nimfe Sove svirepo su se ponele prema njima: iz brazda i iz duplji drveća kidisale su na njih, rovašeći ih noktima i zubima, i nauživale su ih se s luđačkom silovitošću. Kad je zora opet svanula Argonauti su se smatrali mrtvacima. Čak je i Heraklova krupna glasina postala šapat sa njegovih otečenih i raskrvavljenih usana, a svoju je telesinu jedva podigao iz žbunja veprine. No Daktili uslužno dotrčaše da ih pomažu zmijskom mašću uvijenom u lišće divlje smokve, i dadoše im žestoke okrepljujuće napitke. Onda ih Orfej začara, pa opet zaspaše u pećini iz koje behu izišli.

U podne probudiše se okrepljeni snom koji im se činio da je trajao deset hiljada godina. Obukoše opet svoje čakšire i, smerno se oprostivši od Tioteda, vratiše se ćutke na Argo. No najpre su podarili svetištu Daktila pet tucanih pehara sa srebrnim ukrasima, koje onde pokazu-ju do dana današnjega. A Tioted je na rastanku darovao lasonu čar protiv groma: to je melem načinjen od vesto smešane dlake, luka, i skušine jetre. Ali Jason ga je izgubio pre nego što je putovanje bilo okončano.

Kad su krenuli, Orfej im je pevao o Čempresu i Leski. On ih je njome poučio kako treba da se vladaju kad budu mrtvi, ako žele da postanu heroji a ne večno da dotrajavaju svoje post-ojanje pod zemljom kao neznalački i raspijukani seni. Ovo je bila njegova pesma:

Kad tvoja zbunjena duša iz svetlosti u tminu side, Čoveče, seti se tad sve tvoje patnje ovde na Samotraki, sve tvoje patnje.

Kad sedam bujnih paklenih reka pređeš ….: što će ti grlo sumpornim dimom peći, tad Dvore Sudnje pred sobom ugledaćeš, čudo od jaspisa i oniksa žuta.

Sa leve ruke klokoće kladenac crn – u senci on je jednog čempresa belog. Kloni se kladenca tog – on je Zaborav; ako i rulja nagrne na nj da pije, kloni se kladenca

tog! S desna ti leži sveto jezerce jedno, u njem pastrmka i zlatna riba pliva; ono je u senci Leske

jedne; Fion, iskonska zmija, puže se njenim granjem

plazeći žalac. Sveto jezerce ovo hrane vodene kapi; čuvari nad njim bde. Pohrli jezercu tom, jezercu Sećanja, pohrli jezercu tom.

Tad će te čuvari osmotrit, i reći: – Ko si ti, ko si? Čeg želiš da se setiš? Boj se Fiona i opa-kog mu žalca! I idi kladencu što je pod čempresom tim, od ovog jezera beži!

Ti na to odgovori: – Od žeđi gorim. Dajte mi da pijem. Ja – dete sam Zemlje, i Neba. Iz Samotrake dođoh amo. Glete sjaj jantara na čelu mome! Iz Čistog dođoh, to videti je lasno. Od vašeg sam tokrato blaženoga roda, čedo trokrune Kraljice Samotrake: za krvava dela ispaštao ja sam, a ona me je grimizom odenula. Dajte mi da pijem, jer od žeđi gorim, Dajte mi da pijem!

No pitaće te oni: – A stopala tvoja? Odgovori: – Ona me donesoše amo, sa zamornog točka godina što kruže, točku ovom mirnom, što nema paoka: Persefoni. Dajte mi da pijem, dajte!

Pružiće ti onda i voća i cveća, i povesti Leski s koje voda kaplje, pa će reći: – Brate besmrtne nam krvi, pij i pamti dobro slavnu Samotraku! I tada ćeš piti.

Napićete se dobro tog pića što krepi, pa gospodari neposvećenih seni – bezbrojnih žitelja Pakla – postaćete, i heroji, vitezovi na konjima čilim, što iz svojih belih grobnica proriču. Nimfe će vas dvorit; livenice medne sipaće vam pred obličja zmijska da se napijete.

Kad su Atalanta, Meleagar, i Hila ugledali Argonaute kako se vraćaju, oni su im izgledali kao bogovi, ne kao ljudi. Lak venac svetlosti zario je svako čelo. No kad su se stepenicama popeli na brod i odenuli se u svoje ruho, sjaja je nestalo; opet su bili ljudi, mada izmenjeni ljudi.

Glava XVIII KROZ HELESPONT

Beli oblaci kao planine pojaviše se od Trakije: pouzdan znak da se mogu nadati severoza-padnom vetru koji im je bio potreban. Brzo su zaveslati milju ili dve ka pučini, i tu ih je vetar zahvatio. S naporom su prebrodili opasnosti stenovite obale Samotrake, dok su talasi udarali o levi bok Arga i prskali Argonaute vodenim prahom. Kad je ta opasnost minula, podigli su jedro i brod je poleteo napred, a kobilica njegova propinjala se i ponirala pod njima kao uplašena mazga. Pred podne jedrili su brzo duž zapadne obale Imbra, ostrva oštrih grebena i zelenih dolja. Njihovi umovi bili su sada zaokupljeni mišlju kako da promaknu pažnji Troja-naca, budući da je ]ason bio obećao Arhontima atinskim da se sa njima neće upustiti u oružani sukob. Jer budu li mogli nekako da promaknu neopaženi kroz Helespont, da Trojanci i ne slute ništa o njihovom prisustvu u Crnome moru, lako će moći da promaknu i po drugi put kad se budu vraćali u zavičaj, potpomognuti snažnom strujom koja dolazi iz Mramornoga mora.

Vetar je polako skretao na sever i konačno se ustalio u tome pravcu. Arg je stoga savetovao Jasonu da se sklone u zavetrinu Rta Kefala, koji strci na jugoistočnom kutu Imbra. On je znao jedan mali peščani zaton gde bi se mogli usidriti dan ili dva dok vetar ne promeni pravac ka jugozapadu ili zapadu i poduhne dovoljno jako da ih u jednoj noći prenese čitavom dužinom Helesponta. Tifis je podržao Arga, govoreći da se o strujama u moreuzu podrobno obavestio kod nekog kormilara iz Perkote, grčke naseobine u samom moreuzu. On je smatrao da će, uz povoljan jugozapadni vetar, mesečinu, i prilježnu posadu moći za jednu noć da minu pored trojanske obale. No stari Nauplije upita da li je ovde podneblje morsko drukčije negoli drugde; jer bilo bi čudnovato, reče, ako takav vetar ne bi dognao kišne oblake koji bi zaklonili mesec.

Jason je prešao preko ove Nauplijeve zamerke i pristao je da potraže sklonište pod Rtom Kefalom. Argo je već plovio pored žućkastih grebena Kefala u pravcu zatona o kojem je go-vorio Arg, kad Ifit Fokiđanin odjednom skoči na noge. – Moji gospodari, reče on, – ja ne vi-dim nikakva razloga zašto bismo se iskrcali na Imbru. Imbar je, priznajem, nastanjen Pelaz-gima, narodom u čije se prijateljstvo možemo uzdati. No trojanske su straže postavljene u blizini toga zatona, i kakve god bajke budemo rekli tim ljudima, oni nam neće zadugo verova-ti. Razmislite: ako budemo čekali onde vedru noć i snažan jugoistočni vetar, šta će oni pomis-liti o nama? Zaključiće, dabogme, da pokušavamo da promaknemo neopaženi pored Troje. Onda će poći za nama u svome brodu i obavestiće trojanskoga Kralja o našem kretanju.

Većina Argonauta saglasiše se sa ovim razlozima, no Jason se usprotivi: – Lako je, Ifite, praviti zamerke odlukama vođe. Ja znam da si ti iskusan moreplovac, no ako nemaš da predložiš neki bolji plan od ovoga koji su Arg i Tifis već izneli, savetujem ti da umukneš, jer time ćeš samo uspeti da svoje drugove digneš protiv mene. Ja sam, Ifite, mislio da si ti pamet-niji, i da tako šta ne bi učinio. Ti sada govoriš bezmalo isto onako bezumno kao Ida. Prestani, molim te!

Orfej reče u ater Ifitu: – Jasone, Jasone, zar si tako brzo zaboravio ono što si naučio u Sa-motraki?

Jason odgovori: – U samotraki naučio sam kako da se vladam mudro kad budem mrtav. Ne želim da me ti opominješ da ću možda uskoro morati da se koristim tim znanjem. Prestani, molim te.

Orfej reče Heraklu: – Najplemenitiji Herakle, pošto mi je zabranjeno da oslovim našega vođu, smem li da se obratim tebi. Jer ja znam šta je Ifitu na umu.

Herakle odgovori: – Pa, Orfeju, ti si neki čudan delija, no ipak, s obzirom da sam tvome bratu rascopao glavu lirom, prema meni uvek si se dosta pristojno ophodio. Zato, ako ti je neka reč zapela u grlu, hajde molim te, iskašlji je tu preda mnom.

Orfej odgovori: – Ne mogu da govorim otvoreno u prisustvu tri neposvećene osobe; no ako oni pristanu, o zalasku sunca, da im za kratko vreme uši začepim voskom a oči pokrijem ko-prenom, moći ćemo da prođemo kroz Helespont još ove iste noći. Jedrimo dalje s ovim ve-trom dokle ne dođemo na nekoliko milja od ulaza u moreuz, a onda učinićemo ono što ćemo učiniti.

Meleagar i Atalanta nisu se protivili ovom predlogu, a Herakle se obavezao da će se Hila povinovati naređenju. Sad je Jason bio nadvladan, i Argo je plovio dalje u smeru jugoistoka, a svi veslači predali su se kratkom snu. Probudili su se uveče, i videli su da se nalaze na četiri milje udaljeni od ulaza u Helespont. U toku celoga dana nisu opazili nijedno jedro.

Onda je Orfej pokrio koprenom Meleagarove, Atalantine, i Hiline oči, i njihove je uši zapušio voskom. Čim je bio u mogućnosti da govori slobodno, potsetio je Jasona da je buda-lasto od posvećenika Samotrake da smatraju sebe bespomoćnom igračkom vetrova, zato neka odmah stave u dejstvo čari i basme kojima su ih Kabiri naučili u ime Velikih.

Jason to nije ni odobrio ni osporio, no utonuo je u sumorno ćutanje dok je Orfej, koji je između svih Argonauta bio najmanje sklon da pogreši u samotračkom obredu, prizvao Trojnu Boginju pod njenim imenom Amfitrite. U njeno ime sasuo je na talase vrč maslinova ulja i smerno je kazao Severnom Vetru da stane. Za malo vremena Severni Vetar, koga su njegovi sinovi Kalaid i Zet isto tako smerno prizvali, nije se ničim odazvao, sem jednim besnim viho-rom koji umalo nije skrhao brodu jarbol, a onda je polako utolio. Kad se vazduh opet smirio, premda su se talasi još uvek turobno dizali, Orfej je privezao jednu zmijsku kožu za kraj strele i, pozajmivši od Falera luk, nanišanio je u pravcu severoistoka i odapeo: strela je poletela i izgubila se oku, a Orfej je pozvao Jugozapadni Vetar da sledi njen smer. Dok su čekali da poduhne novi vetar, Pelej, koji je bio najveštiji čovek na brodu, reče Jasonu: – Gospodaru, spustimo jedro i obojimo ga crno.

Jason upita: – U kakvu svrhu?

Pelej odgovori: – Inače trojanski će ga stražari opaziti kako se belasa na mesečini kad budemo pored njih jedrili. Crno jedro zavaraće im vid.

Arg je primetio da je nezgodno rukovati jedrom koje bi bilo premazano katranom, a sem toga morali bi gdegod da se iskrcaju i da založe vatru da bi zagrejali brodsko bure s katranom. No Pelej reče: – Ja imam bolje crnilo nego što je katran. Među đakonijama koje je on poneo sa Lemna nalazio se i jedan vrč skupocenog sepinog crnila, isceđenog iz žlezda stotina sipa. Ovo crnilo, prijatan začin za kuvano meso ili ječmenu kašu, veoma je tamne boje. Augija, Ida, i drugi sladokusci usprotivili su se takvom arčenju ove izvrsne tečnosti; no pokazalo se da će, mešanjem s vodom, samo polovina sadržine vrča biti dovoljna da se ćelo jedro oboji da bude mrko kao morska trava.

Argonauti spustiše jedro, obojiše ga sa obe strane, i opet ga podigoše. Tek što su pričvrstili platno, čuli su kako iz daljine šumi jugozapadni vetar u njihovom smeru, donoseći sobom kišu, koja je šibala površinu mora. Vetar ubrzo ispuni jedro, i Argo poskoči napred. Tada otčepiše uši i odvezaše oči neposvećenih.

U sumrak ugledali su nerazgovetno u daljini bele litice Rta Helasa i osetili kako protivna struja umanjuje brzinu kretanja broda. Na Pelejev predlog obavili su krpama vesla i oba kor-mila. – Srećom, reče Tifis, – struja je slabija na tračkoj negoli na trojanskoj strani. Tu je i manje vrtloga, jer je obala pravilnija; no ipak, čak i sa tračke strane ona verovatno juri brzi-nom od dva čvora.

Uskoro je Jason naredio opšti tajac, i onda uploviše u sami Helespont. Nebo je bilo oblačno, a mesec se nazirao samo kao svetla zakrpa iza uskovitlanih oblaka. Tada je Linkej valjano koristio svojim drugovima. On se popeo na pramac, pa kad bi se brod isuviše približio obali (koja je za druge predstavljala samo zid od tmine) ili se pak isuviše udaljio od nje, on je to dojavljivao Tifisu jednokratim odnosno dvokratim trzanjem konopca koji je u ruci držao, jer drugi kraj konopca bio je privezan Tifisu za koleno. Veslači su održavali ujednačen za-mah, iako bez pesme da im u tome pomaže, i satima su tako zapinjali u tišini, sa povoljnim vetrom za leđima. Samo na jednome mestu, kod Dardanskog tesnaca, Tifis je upravio brod sredinom toka, budući poznato da je struja tuna slabija negoli kraj obale. Linkejevo veslo preuzeo je jedan sedobradi, krupni Lapit, posvećenik Velikih Obreda, koji se pridružio Argu na Samotraki: To je bio Polifem iz Larise, koji se oženio Heraklovom sestrom i živeo kao stalni izgnanik iz toga grada, zato što je slučajno svojim lovačkim nožem ubio neku devojčicu. Herakle ga je veoma poštovao i voleo.

Uzoru Argonauti se nađoše blizu Šesta, vrletnog predgorja iz kojega se pruža mali zaliv sa peskovitom severnom obalom, a jedan potok obrušava se usred nje. Preko vode pružala se niska zelena linija travom obraslih bregova, oblast nazvana Abid. Oni se iskrcaše u blizini potoka, pa pođoše da protegle udove, neki skupljajući suvarke kraj obale, a neki igrajući se jani-džajesa. Jason je prikrio pramčani ukras broda, stavivši povrh Ovnove glave drugu koju je u tu svrhu bio poneo: glavu Konja načinjenu od jake kože belo obojene; jer Beli Konj bio je pramčani ukras svih brodova koji su iz Kolhide plovili u Troju. Sada su Troju ostavili nekih trideset milja za sobom, i nalazili su se u vodama koje ne potpadaju pod vlast Trojanaca, pa se Jason nadao da će ih smatrati podanicima Kralja Ejeta koji se vraćaju u Kolhidu sa nekog trgovačkog putovanja. U Šestu, kad su prineli žrtve Amfitriti, u znak zahvalnosti za pomoć koju im je ukazala, odlučili su da se odmore jedan dan i jednu noć. Ali vetar je skrenuo na severoistok, preovladujući pravac vetrova na Helespontu, i snažno je duvao dva dana i dve noći; putovanje su mogli da nastave tek trećega jutra, kad je vetar ponovo skrenuo na jugoza-pad. Za sve vreme njihovog boravka na Šestu niko sem jednog malog pastira nije se pojavio da ih uznemiri; pa i taj detić, kad je ugledao kićenu družinu tuđinaca, utekao je kao zec, ostavivši u njihovim rukama jedan deo svoga stada.

Valjano su odmicali kroz tesni moreuz, držeći se bliže žućkastih litica Trakije, a veče ih je zateklo već poodmakle u Mramorno more. Plovili su dalje u toku čitave noći, prešavši sada ka

suprotnoj obali, jer vetar je bio skrenuo na jug. Veliki Ankej preuzeo je kormilo od Tifisa, koji je zaslužio da se dobro naspava.

– Koja je naša sledeća luka? upita družinu Akast, sin Pelijin. Herakle, koji se zabavljao dokono izvijajući tucani mač Maloga Ankeja u zmijast oblik –

bez dozvole – odgovorio je prvi: – Koliko se sećam, reče on, – ima jedno veliko krševito ostrvo, zvano Medveđe ostrvo, nedaleko odavde – otprilike dan plovidbe ako je vetar povol-jan. To je, pravo govoreći, poluostrvo, a ne ostrvo. Kralj je moj prijatelj – kako se ono zvaše? Zaboravio sam njegovo ime, nu on je moj istinski prijatelj, verujte – i podigao je grad na rav-nome zemljouzu koji spaja ostrvo sa kopnom. Ima jedno veliko bistro jezero međ brdima u zaleđu, i iz njega teče voda dole u grad. Kralj Enej – tako se zove, dabogme – gaji kraj jezera mnoštvo debelih ovaca. Njegov narod su Dolonjani, neka vrsta Ahajaca koji slave Boga Po-sejdona. On će nas dočekati raširenih ruku, o tome nema sumnje. Njegovo se kraljevstvo pros-tire daleko u zabrđe, i duž obale sa obe strane Medveđeg ostrva. Stanovnici samoga ostrva su Pelazgi. Enej neprestano ratuje sa njima. Kad sam poslednji put pohodio ove krajeve prešao sam preko zemljouza i ucmekao ih nekolicinu za njegov račun. To su nekakvi krupni ljudi, i bilo je pravo uživanje kada sam im glavurde jednu o drugu tucao, je li, dragi Hila?

Veslajući i jedreći, odlično su napredovali toga dana. Pred podne ugledali su Medveđe ostrvo, sa njegovim upadljivim vrhom, gorom Dinidmom, i plovili su pored bližih njiva Do-lonjana. Plodni obalski pojas polako se sužavao, a bregovi, obrasli niskim hrastovima i ispre-secani jarugama, spuštali su se do same obale mora. Tuna, doplovivši u jedan zaton, čije je žalo bilo od samih školjki, Argonauti ukloniše Konja sa pramca i otkriše Ovna; a onda podigoše belo jedro umesto onog crnog, pa zaploviše dalje sve dokle ne ugledaše belo okrečene zidove i crvene krovove grada o kojem je govorio Herakle. Taj grad zvao se Kizik, po imenu svoga osnivača – Kizika, oca Enejeva.

Bez straha su se ukotvili u prijatnoj luci, i Jason je uputio u dvorac glasnika Ehiona; ovaj je tu bio primljen s velikim počastima i uverenjem da su svi Argonauti, a naročito Herakle, dobrodošli u zemlju Dolonjana, i mogu u njoj ostati dokle god im se to svidi.

Glava XIX SVADBENI PIR KRALJA KIZIKA

Argonauti su saznali da je kralj Enej umro pre nekoliko meseca i da ga je nasledio njegov stariji sin Kizik, čovek otprilike Jasonovih godina. Kizik se upravo bio oženio najlepšom ženom čitave Azije. Ona se zvala Klejta, i bila je kći Kralja Perkosijanaca, pored čijega grada, opasanog belim zidinama na trojanskoj strani Helesponta behu prošli na putu iz Šesta. Klejtin otac, Merop, ne samo što joj nije odredio nikakav miraz, jer to bi, govorio je, bilo isto što i medom prelivati medno saće, već je smelo objavio da je za ženu neće dobiti niko ko se ne bi obavezao da plati težak danak koji je Laomedont Trojanski odskora bio udario na Perkotu. Kizik, koji je slučajno ugledao Klejtu kad je jednom plovio moreuzom, i otada nije mogao da odagna njenu sliku iz svoga uma, odmah je isplatio danak – golemu svotu u zlatnome prahu i govedima, i, kao što je prirodno u mlada čoveka, smatrao je da je napravio najbolji pazar. No njegov brat Aleksandar nazvao ga je rasipnikom i, izgovarajući se bolešću, nije prisustvovao venčanju. Pet dana bilo je određeno da traje svadbeno veselje, a drugoga od njih doplovio je Argo. Kizik, pošto je bio uputio opšti poziv svima Grcima da mu dođu na gozbu i pripravio preobilje jestiva, s radosnom je dobrodošlicom dočekao pun brod sve samih po izbor junaka grčkih, među kojima je i veliki Herakle, njegova oca prijatelj.

Jedan sat posle iskrcavanja Argonauti su bili okupani, pomazani, i namirisani, i, u svome najboljem ruhu, počivali su na mekim dušecima, zajedno s mnogobrojnim drugim zvanicama.

Sto ljupkih dečaka služili su ih jelom i pićem kakvo god su zaželeli i okitili su im glave vencima od prolećnog cveća, a svirači, smešteni na jednom slikama obojenom balkonu iznad njih, svirali su blage lidijske melodije. Ali Faler strelac i Idmon žrec čuvali su stražu na Argu, spremni da na najmanji znak izdaje duhnu u školjke i objave uzbunu.

Klejta je bila baš tako lepa kao što se o njoj pripovedalo. Imala je bledo lice, vrlo gustu crnu kosu, i sive oči; no njena lepota bila je najvećma u njenom držanju i pokretima, u njenom ozbiljnom glasu i punim usnama, koje se nikad nisu potpuno osmehnule. Kizik je bio plavo-kos, rumena lica, vazda oran da se od srca nasmeje, i veoma sklon pustolovinama. On i Klejta izgledali su savršeno skladan par, i dok su prolazili zajedno pored reda ležaja i ljubazno pitali svakoga da li je valjano uslužen, za njima su se čuli neprigušeni uzdasi divljenja.

Kizik je najviše prizrenja imao prema Heraklu, o kome je mislio da je pravi vod pohoda, makoliko se to protivilo onome što je Ehion bio rekao. On mu je svojeručno nasuo vino u reljefima ukrašeni pehar na kojem je sam Herakle bio prikazan kako sa po jednim Međedovićem u svakoj ruci veselo tuca njihove glave jednu o drugu a iz njih pršti mozak. Kad se Herakle grohotom na ovo nasmejao, Kizik mu je pokazao drugu stranu pehara, ukrašenu reljefnim slikama ljudi koji se složno no očajnički bore, i drugih koji skaču u more sa splavova, – To su Pelazgi iz Prokonesa, reče on, – saveznici Međedovića. Oni su napali naš grad uskoro posle tvoga odlaska. Izgubili smo mnogo drugova dok smo ih odagnali. Kad bi samo hteli da ponove svoj napad dok ti boraviš ovde kao moj gost – ala bi to bio džumbus! Upali bi u jamu koju su drugome kopali.

Herakle odgovori: – Kralju Kiziče, poseta koju sam načinio tvome gradu dok je tvoj otac Enej bio živ, bila mi je neobično prijatna; i ova nije ništa manje takva. No molim ti se, uputi tvoje mudre i laskave reci zapovedniku ovoga pohoda, Jasonu od Jolka – gle, onome tamo sa dugom žutom kosom – ne meni. Mene ostavi da se najedem ove odlične govedine, a tebe i tvoju lepu ženu neka prati svaka sreća! Milo mi je da slušam tvoje reci dok jedem, no isto tako milo mi je samo da jedem. Ti arčiš tvoju rečitost kad govoriš Heraklu, starom žderi.

Kizik se nasmeja i pode dalje. On pozva Jasona da prilegne uz jednu pozlaćenu trpezu i postavi ga prema Klejti i sebi. Kad se Jason dobro smestio, sa pernatim jastucima pod gla-vom, bogato izvezanom prostirkom preko kolena, i mirisnim vinom sa Lezba pri ruci, Kizik ga stade saletati da mu u poverenju otkrije svrhu svoga putovanja. No Jason ne bese voljan to da učini. On reče samo to, da je neki bog usadio u srce njegovo, i u srca drugova njegovih, želju da se pustolovno otisnu na Crno more.

Kizik odgovori učtivo: – Odista! A koji je deo toga prostranog i surovog mora preporučio kao najdostojniji vaše pažnje? leste li možda naumni da pohodite Krim, gde žive divlji Tauriđani, koji vole da prinose ljudske žrtve i ukrašavaju ljudskim glavama svoje ograde od kolja? Ili vas je Herakle poveo da posetite njegove stare dušmane, Amazonke? Ili je pak vaša meta zemlja Olbiska oko ušća reke Buga, gde se dobiva najbolji med na svetu?

Jason, izbegavajući odgovor na sva ova pitanja, uluči zgodu kad kralj pomenu med, pa pozva Buta da uzme učešća u razgovoru, i ispriča mu šta je Kizik rekao o olbijskom medu. But stade revnjivo ispitivati Kizika o boji, mirisu, ukusu i gustini toga meda, a na Kizikove neodređene i nasumce kazane odgovore, on se ne naljuti već se učeno i nadugačko raspiča o životu pčela. On upita: – Jesi li primetio, Kralju, da pčele nikad ne sišu nektar iz crvenog cve-ta? Budući životodavci, one se klone boje smrti. A onda, malo pripit, But stade da govori za-jedljivo o pokroviteljstvu Boga Apolona nad Pčelom, koja je pređe bila službenica krećanske Boginje. – Onaj koji je nekad bio Miš Demon iz Dela! Miševi su prirodni neprijatelji pčela. Ti besramni lopovi uvlače se zimi u košnice i kradu med! Uživao sam od zadovoljstva lanjske godine kad sam u jednoj mojoj košnici našao krepalog miša. Crkao je od uboda pčela, a onda su ga one lepo obložile voskom, kao mumiju, da se ne oseća zadah smrti.

Tako je on čavrljao; a, kad je zastao da bi ispio još jedan pehar vina, Jason je uzeo da ispi-tuje Kizika o plovidbi u istočnome delu Mramornog mora, i o prolećnim strujama u Bosforu. No Kizik se nije smatrao obaveznim da o tome daje opširna obaveštenja, i veselo se vratio na razgovor o medu. Tako su se njih dvojica koškali neko vreme, a onda je Jason, pomalo zlovol-jan, zamolio za izvinjenje i vratio se svome pređašnjem ležaju. Malo zatim i But je pošao za njim, iz obzira pristojnosti.

Klejta reče Kiziku: – Jesi li opazio, mili, da ovaj Jason ima bele trepavice? Moj otac Merop upozorio me je jednom da se čuvam ljudi u kojih su bele trepavice. Svi su oni verolomnici, govorio je. Da li nije ovaj Minijac možda došao da opljačka naš grad, i nauman je da čeka dok svi tvoji odani prijatelji posustanu noćas od dobroga jela i pića?

– Mila moja, reče Kizik, – to je mogućno, premda ne mogu da se složim da je to i verovat-no.

– I Herakle i Jason kanda kriju nešto od nas, reče Klejta, – to moraš priznati. A onaj pčelar govorio je vrlo drsko o Apolonu, kao da nas je kušao da i sami to učinimo, da bismo kobili zlo. Priznaj da je i tebi izgledalo čudno!

– Jeste, reče Kizik. – Pa, mudrice, šta ti savetuješ? – Upozori Jasona, reče Klejta, – da njegov brod nije bezbedno usidren, i da mu je potrebno

teže sidreno kamenje. Pomeni jake severoistočne vetrove. Posavetuj mu da promeni sidrište dokle mu tvoji ljudi ne donesu dva odista teška kamena. Preporuči mu onaj zaštićeni zaton što je prema zemljouzu – Hit se zove, zar ne? Ponudi mu brod da ga odvuku onamo. On neće moći da odbije tvoju ponudu. Pa ako smera kakav veroloman prepad, moraće ponovo da raz-motri svoj naum; jer bekstvo iz dvora neće biti lako kad mu brod bude tako daleko.

Kizik je prihvatio njen savet i odmah je Jasonu saopštio predlog. Jason je taj predlog sma-trao umesnim, i primio ga je sa zahvalnošću. Ali Herakle, lukavo podozrevajući da Kizika rukovodi neka druga pobuda a ne ona koju je naveo, što menja sidrište Argu, izjavio je da on i Hila moraju otići onamo kud god brod ode; Pelej i Akast rekoše isto; a Polifem reče da on ne želi da se odvaja od Herakla, koga poštuje mimo sve žive ljude. Ova petorica ostaviše pir, i, na vučenome Argu, odvezoše se u hitski zaton, gde ukotviše brod; no veselje u dvoru trajaše ćele noći.

Kizik je, zaveden nekom reci koja se Jasonu neoprezno omakla, u prvi mah pomislio da je svrha putovanja neki trgovački posao u Sinopi, ili nekoj drugoj crnomorskoj luci, gde se istočnjačka roba mogla kupiti po mnogo jevtinijoj ceni negoli u Troji. No ako je to po sredi, otkuda onda na brodu toliki kraljevi i velikaši? Možda oni smeraju nešto mnogo značajnije. Da li oni nisu krenuli da pohode, redom, sva mala kraljevstva na obalama Mramornoga i Crnoga mora, u nameri da stvore jedan čvrst savez država protiv Troje i Kolhide?

On je to pitanje postavio lasonu bez okolišenja, a kad se lason stao snebivati, kako da mu odgovori a da se ne oda, izjavio je: Ako Grci zarate protiv Troje, on i njegov tast, Merop od Perkote, sa mnogim drugim susednim vladarima, rado će pristupiti tome savezu.

lason je, svoga zabavljanja radi, ostavio Kizika da veruje da je tačno pogodio. Čak je na-govestio da prva luka u kojoj će se zadržati posle Kizika pripada teritoriji kalja Fineja od Ti-nije, čija su dva posinka, Kalaid i Zet, bili došli u Grčku da predlože rat protiv Troje, i sada se na Argu vraćaju u zavičaj.

No Klejta je znala, po njegovim očima i rukama, da on laže. U zoru čula se udaljena buka i trubljenje rogova. Dolonjani i Argonauti odmah skočiše na

noge i latiše se oružja, svaka strana uverena da je po sredi veroloman prepad one druge. No Argonauti behu brži od Dolonjana i prestraviše ih. lason držaše isukan mač nad Klejtom, preteći da će je ubiti ako Kizik ne zapovedi svojim ljudima da polože oružje. Kizik to učini. Onda Ehion glasnik istrča napolje da vidi šta se to zbiva, a za njim pođoše Kastor, Poluks, i Linkej.

Buka je dolazila iz hitskog zatona, s onu stranu zaliva, i Linkej, naprežući vid, povika: – Bije se boj između naše straže i neke velike rulje ljudi koji kao da imaju šest šaka – jer odeve-ni su u medveđe kože pa im one četiri šape landaraju. U pomoć!

Ehion odjuri natrag u dvor s tom vešću, a Jason, kad je ču, vrati mač u korice i zamoli Ki-zika za oproštaj, što mu ovaj rado dade. Onda svi zajedno pohrliše na obalu, porinuše u more barke i galije, pa žurno zaveslaše drugovima u pomoć.

Kad su prispeli u Hit boj je bio okončan. Međedovići su se bili ponadali da će zateći stražare na spavanju, no Hila je dao znak za uzbunu. To se dogodilo slučajno. Hila je nepres-tano, od odlaska sa Lemna, vrebao priliku da pobegne od Heraklova starateljstva i da se vrati svojoj Ifinoji. To se do sada pokazalo nemogućno: na Samotraki bio bi brzo uhvaćen, a na Šestu opazili bi ga dva čoveka koji su neprestano bdeli na straži. No on je sad smatrao da je kucnuo čas za njegovu pustolovinu. Iskrašće se na obalu Medveđeg ostrva, bauljaće njenim kamenjarom, pretrčaće preko zemljouza (kao da ga je Herakle uputio s nekom porukom), a onda će udariti u unutrašnjost kopna med frigijske bregove. On se nadao da će za nekoliko dana stići u Troju, pa će tu, darovanjem jedne srebrne kopče za opasač, podmititi nekog atins-kog ili kadmejskog zapovednika broda da ga preveze na Lemno.

Hila je čekao dok su njegovi drugovi, jedan za drugim, zaspali. Onda je stavio u torbicu za-lihu hrane, svoju srebrnu kopču i neke sitne zlatne ukrase, dohvatio je jedan džilit, i baš kad se spuštao preko ograde s leve strane broda u blizini kormila, čuo je kako je neko prigušeno kih-nuo u obližnjem šipragu. On se na to opet prebacio na brod. Malo zatim, Međedovići, ružeći onoga svoga druga što je kihnuo, pohrliše napred. Jedan od njih popeo se na pleća drugoga, i bio bi se prebacio preko desne ograde da Hila nije jurnuo na nj i rinuo mu džilit u grlo, tako da je ovaj pao sa strašnim krikom. Hila je na to povikao: – Na oružje, na oružje! Akast i Pelej zgrabiše svoja koplja a Polifem tucanu sekiru, pa sva trojica, stojeći na gornjem rubu broda odbijahu najezdu Međedovića. No pijani Herakle odvuče se na kormilarevo mesto pa viknu da mu donesu luk i strele. Hila mu ih donese i on stade da strelja. Za čudo, takvo je bilo dejstvo vina na Herakla, streljanje mu je postajalo brzometnije a nije hudilo tačnosti njegovih pogodaka. Dok su Akast i Pelej ubili po dvojicu svojim kopljima, i Polifem još jednoga seki-rom, Herakle je ustrelio svu tridesetoricu pre nego što je ostatak utekao. Njihova mrtva telesa ležala su na žalu ili u vodi kao klade u pagaskom brodogradilištu.

Herakle se kleo da život duguje svome divnom Hili i zagrlio ga je sa onom uobičajenom silovitošću. Hila je stoga bio nagrađen zadobijenim plenom, koji su činili: trideset i pet lepih medveđih koža, od kojih su deset imale zlatna puca, dva dobro izrađena grčka šlema koje su Međedovići zaplenili od telohranitelja Kralja Eneja, jedan tucani mač inkrustiran zelenim konjima u punom galopu, tri ogrlice od medveđih nokata i jedna od krupnih obojenih merdžana. No oružje većine ovih divljaka bili su obična hrastova koplja, sa šiljcima načinje-nim sagorevanjem u vatri grube hrastove kijače i oštro kamenje. Hila je razdelio medveđe kože na dar Argonautima. Samo je But odbio da primi ponuđenu kožu, govoreći, ako bi je jednom stavio na se, njegove bi pčele čule o tome i nikad mu više ne bi verovale.

Svi su se prijateljski vratili u grad. Argo je bio snabdeven težim sidrenim kamenom, a onaj manji, koji je zamenjen, postavljen je kao zavetni milodar u hramu Posejdonovom, gde se još uvek može videti. Potom su krvne žrtve bile prinesene svim olimpskim Bogovima i Boginja-ma po redu. No nikakva žrtva nije bila prinesena Trojnoj Boginji, zato što su nju slavili Međedovići, i Pelazgi iz Prokonesa, i Trojanci. Kizik ju je mrzeo: samo nekoliko dana pre ovoga on je izvršio oružani pohod na Medveđe ostrvo, čiji su se stanovnici razbežali pred njim, i tu je ubio jednog od lavova, posvećenih Boginji pod njenim imenom Ree, što borave u gori Dindimu. Njegovu je kožu smelo razastro kao pokrivač preko svoje bračne ložnice.

Orfej je nagovarao Jasona da potajno pođe s njim i sa još nekoliko drugova pa da umilos-tive Boginju prinošenjem žrtve na njenoj svetoj planini, kao i molitvom koja će joj kazati da

je zapostavljanje njenog obreda usledilo iz razloga razboritosti, ne neprijateljstva ili nepoštovanja.

Jason ga nije hteo slušati, govoreći da mora da stekne puno poverenje Kizikovo i time ob-ezbedi brodu štedre zalihe hrane; a odlazak iz grada radi nekog tajnog boravka na Medvedem ostrvu začelo bi se pogrešno tumačio kao delo izdaje.

Tako, nikakvo podvorenje Boginji nije bilo učinjeno, i svadbeni pir nastavljen je pod po-kroviteljstvom Olimpljana. Pred kraj pirovanja jedan od Argonauta, ne zna se koji, odao je tajnu svrhu njihovog zadatka u Kolhidi. Nekoliko Dolonjana odmah su se dobrovoljno javili za to putovanje ali Jason ih nije mogao smestiti na Argo. Sam Kizik želeo je da krene i, budući vest kormilar koji je dvaput putovao u Kolhidu, bio bi dragocen prinovak posadi; jer Tifis je patio od srdobolje i nije smeo da jede ništa sem ječmene kaše i ovčjeg mleka. Kizik je predložio da Tifis ostane u dvoru, gde će ga pažljivo negovati, a on da uzme kormilo. No Tifis je na to rekao da se oseća dovoljno dobro i da kormilo ne bi predao ni samom Posejdonu dokle god se putovanje ne okonča, jer Boginja Atina izrično je predala kormila njegovom staranju. A Kraljica Klejta, u potaji, zaklela se da će odmah otići očevoj kući u Perkotu i ni-kad se više neće vratiti, ako Kizik ode sa lasonom: jer ona neće da živi u istoj kući sa buda-lom, a samo bi neka budala mogla da ima vere u Jasona, sa njegovim belim trepavicama.

I tako, petoga dana Argonauti se pripremiše da opet zaplove. Kizik je prizvao sve Olimpljane da izliju svoj blagoslov na Argo, i posadu je obdario bogatim darovima: vrčevima vina i žitom, košuljama od egipatskog lana, i vezenim dolamama. Jason je dobio koplje sa širokim vrhom i drškom ukrašenom sedefom, koje je pripadalo Kralju Eneju; a za uzdarje on je Kiziku dao zlatni pehar (jedan od Hipsipilinih darova na rastanku) graviran slikama jelena u trku, i jednu tesalisku uzdu sa đemom od srebra. Oni stisnuše jedan drugom ruke i pobratimiše se. Ali – nadam se da nikad više neću videti toga čoveka, promrmljala je Klejta čim je Jason okrenuo svoja široka pleća.

Svež vetar poduhnuo je sa jugozapada. Kad su dokotrljali na brod dva sidrena kamena i Arg dodao krajeve palamara jednoj grupi Dolonjana da ih pridrže dok posada zauzme svoja mesta, jedan nagao nalet vetra, grunuvši od gore Dindima, okrenuo je Arga u kovitlac i povu-kao u more one ljude sa palamarima. Niko nije bio povređen, a Kizik reče, smejući se: – Vaš Argo kanda ne želi da ostavi našu gostoljubivu obalu. Glete kako okreće svoj pramac!

Klejta upozori Kizika čak i pre nego što je Argo iščezao sa vidika: – Najmiliji, naredi da straže budu oprezne u toku nekoliko sledećih noći. Onaj vetar što je okrenuo Jasonov brod upozorenje je od nekog božanstva da je on nauman da se verolomno vrati, sad pošto je uhodio naše straže, i da nas poubija u posteljama.

Kizik joj odgovori: da mu je tako šta kazala ma koja druga žena sem nje, on bi je nazvao glupom smutljivicom. Klejta reče: – No s obzirom da sam to kazala ja, i nijedna druga, kakva bi imao razloga da se oglušiš o upozorenje? Ona je uporno zahtevala da se postave straže, danju i noću.

U zoru vetar se stišao, kad je Argo već bio dobro poodmakao. Kopno se nigde nije videlo. Nebo je bilo naoblačeno, premda je kiša bezmalo bila prestala. Zelenosivo more prostiralo se svuda okolo Arga, i nigde nije bilo broda, stene, ili grebena da prekine praznu jednolikost vidika. Ni Tifis ni Arg ni stari Nauplije (čiji je praded i imenjak bio prvi Grk koji je kormila-rio prema zvezdi Severnjači) nisu mogli da odrede tačan položaj broda.

Jason upita Nauplija: – Kakvom se vremenu možemo nadati danas? On odmahnu glavom: Ja sam proveo na moru, što kao dečak što kao odrastao čovek, tride-

set punih godina, i plovio sam po svakom vremenu; nu ipak nisam kadar da odgovorim na tvoje pitanje. More je kao što je lice neke stare bake detetu. Iz njenih crta ono ne ume da pročita šta se zbiva u njenoj duši, ni šta će se njenoj ćudi malo zatim prohteti – u jednom tre-nutku je tišina, a već u sledećem može biti bura. Upitaj Korona: Vrana, njegova ptica, ume tačno da predskazuje vreme, bar tako vele.

Ida se nasmeja i reče: – Ko vreme pogađa pameti ne ugađa. Jason postavi pitanje Koronu, a ovaj odgovori prosto: – Očekuj oluju sa severoistoka. U toku jutra vidik se stade vedriti sa severoistočne strane, i nagli vihori poduhnuše, sad sa

jedne sad sa druge strane. Umorni Tifis reče svojim drugovima: – Bez sumnje, ovo je uvodna pesma bure koju je Ko-

ron predskazao. Po mome računu, već smo na jedan dan plovidbe do Bosfora. No ne možemo se nadati da ćemo proći kroza nj kad nas severoistočnik bije u lice. A čuo sam, kad takav ve-tar duva dan-dva, da struja u Bosforu juri brzinom od pet ili šest čvorova; mi ne bismo mogli broditi protiv nje čak ni onda kad bi sam vetar prestao. Kad oluja naiđe, bežimo pred njom, pored Bezbijskih ostrva, i hvatajmo se peskovitih žalova što su pored ušća reke Rindaka, koja se nalazi prema jugozapadu. To će biti najmudrije po nas, ako želimo da izbegnemo brodo-lom. U međuvremenu, istaknimo opet ono tamno jedro i stavimo Beloga Konja preko Ovna, da bismo naš brod prerušili.

Argonauti povikaše: – Nećemo, nećemo! Zašto ne bismo opet prizvah Amfitritu i izmolili u nje da nam još jednom nadme jedro onim valjanim jugozapadnim vetrom? Hajde, Orfeju, očitaj molitvu!

Orfej odmahnu glavom. – Naš vod Jason, reče on, – odbio je da prinese žrtvu Boginji onda kad smo slavili olimpijska božanstva, i nije hteo da posluša moj savet da se popne na goru Dindim da je onde umilostivi. On se čak usudio da se pobratimi sa Kraljem Kizikom, koji je ubio jednog od Boginjinih svetih lavova i javno se proglasio njenim neprijateljem. Kako se mi sada možemo nadati da ćemo, prizivajući je pod imenom Amfitrite, izmamiti od nje ijedan osmeh? Nije tek utaman poduhnuo onaj vihor sa Dindima i okrenuo Argo u kovitlac. Ja sam odmah to protumačio kao upozorenje koje nam Boginja šalje, da ne treba da zaplovimo pre nego što u nje izmolimo oproštaj; no već je bilo isuviše kasno. Ovo je zlo i naopako, no svi moramo da se pomirimo s posledicama.

Dok je on govorio, severoistočnik se sruči na njih bučno kao zvižduk deset hiljada strela, hladan i svirep iz dalekih skitskih stepa. Oni brzo zaokrenuše brod, koji pojuri ponesen ve-trom. More je uskoro bilo izbrazdano belo zapenušanim talasima preko kojih je Argo jurio, dizao se i ponirao, kao uplašen jelen u punom trku; ali jedro je izdržalo, i brod nije propustio vodu zahvaljujući njegovom čvrsto postavljenom rubu. ledrio je dalje, satima, a Arg je uzvik-nuo: – Drugovi, sad vidite preimućstvo čvrsto sagrađenog broda! Brod sklepan na starinski način odavno bi se rasklimatao, i mi bismo sada očajnički crpli zelenu vodu što kulja unutra na sve šire pukotine!

Međutim, čak ni Linkej nije mogao da ugleda Bezbijska ostrva, a kad su se u suton približili južnoj obali, ona je bila strma i talasi su bučno udarali o nemilosrdno stenje. Plovili su dalje, tražeći ušće Rindaka. Bila je već noć, a izjedeni mesec još nije bio izišao, pre nego što su ugledali pred sobom ravan koja se pružala između dva brega. Neke svetlosti treperile su u podnožju brega sa leve strane, i Arg reče: – Ono će biti Daskilion, malo trojansko naselje sa dvadesetak kuća. Ako usmerimo brod pravo k njemu, mislim da će se pokazati da je obala ravna i bez stenja.

– Najbolje je srce junačko, reče Pelej. – Iskočimo na obalu uz ratnički poklič. Prepad će iz-vazvati stravu med stanovnicima.

Jason se saglasi. Oni staviše šlemove i oklope, i ubrzo vetar iznese brod preko valova na peskovitu i pitomu obalu. Oni ga izvukoše van domašaja talasa i privezaše za jednu glatku stenu, na koju tuna naiđoše, pa onda svi zajedno pohrliše ka svetlostima, kličući: – Predajte se, predajte!

Glava XX SAHRANA KRALJA RIZIKA

Naoružani ljudi pohrliše iz kuća na bregu, i boj se zametnu gore nad obalom. Argonauti se držahu jedan uz drugoga – svi sem Herakla, koji poteče napred obarajući desno i levo svojom strašnom kijačom – dok neprijatelj boraše se u neredu i pometnji. Ovo lasonu bese prvi boj, i njega obuze božanski bes. On na koplje koje mu Kizik pokloni nabadaše tamne prilike koje mu se suprotstavljahu, dok sa njegove desne strane Polifem Lapit, dugačkim mačem, a sa leve Mali Ankej, sekirom krcahu put ka kućama. To je bilo krvavo razbojište, i već je deset nepri-jatelja ležalo posečeno na zemlji, a ostali behu u bekstvu, kad odjednom iskočiše tri visoka junaka pa se stuštiše niz breg ratnički kličući. Njihov vod udari pravo na Jasona, koji isturi svoje koplje napred i probode ga njime po sredini. Vrh koplja izbio je napolje pored samog kičmenog stuba, i Jason ga nije mogao istrgnuti čak ni kad se nogom odupro o bedro paloga junaka. Jednoga od one druge dvojice, oborio je Mali Ankej, i odsekao mu glavu trećim udar-cem a treći je utekao vičući: – Izgibosmo – jao, izgibosmo – pogibe nam dobri Kizik Kralj!

Na te reci užas obuze Argonaute, a Jason povika: – Svetiljku! Svetiljku amo! Mladi Hila, koji je i sam zarinuo džilit u utrobu jednoga junaka, zgrabi zadimljenu luču ko-

ju je samrtnik ispustio pa razmahnu njome oko glave dok ona opet ne blesnu jarko. On pritrča Jasonu, koji, sagnuvši se da bolje razazna lik čoveka kraj njegovih nogu, vide da je to odista Kralj Kizik, proboden darovanim kopljem, kopljem rođenog mu oca Eneja.

Kizik otvori oči i zausti: – Klejta, Klejta! Onda mu krv jurnu na usta, i on ispusti dušu. Sada su napokon znali da su promašili ušće reke Rindaka za nekih dvadeset i pet milja, i da

ih je Trojna Boginja, u pakosnoj šali, vratila natrag na drugu stranu istog zemljouza iz kojega su , otplovili dva dana pre toga.

Jason je naredio Ehionu glasniku da ode u dvor, i da u njegovo ime sklopi mir sa Klejtom, sa Kizikovim bratom, i sa preostalim dolonjanskim knezovima. Ehion se hrabro primio ovog opasnog zadatka, no kad je najzad isposlovao pristup i zamolio : da ga povedu Klejti, našao ju je kako visi o jednoj gredi u njenoj bračnoj ložnici. Presekao je konopac, no bilo je prekasno.

Svanulo je jutro, vedro i vetrovito. Ogromni talasi bučno su nadirali uz obalu, i razbijali se u vodeni prah o hrgov tvrdi pramac. Već su Dolonjani bili našli svoje mrtve i iskali da ih po-kaju, i iz svake kuće razlegao se lelek kao urlikanje vukova. Argonauti su stajali u manjim grupama, sašaptavajući se između sebe, sa zebnjom u srcima. Samo se Ida usudio da prozbori. On je prišao Jasonu i kazao glasno: – Na nama nema krivice za ovo. Krv naših dragih domaćina pada samo na tvoju glavu. Zašto si se oglušio o Orfejeve reci kad te je ono upozo-rio? Zašto nisi izmolio oproštaj u Boginje?

Jason spusti ruku na mač, pa reče – Ida, zakleo si se da ćeš me slušati kao svoga starešinu. Ja ti sada naređujem da umukneš. Čuj me. Smrt moga nesrećnog kraljevskog brata teško pri-tiska moje srce, no smatram da ja tome nisam kriv koliko ni ti. Jasno je da je Velika Boginja sve nas podjednako načinila oruđem svoje osvete: da Kizika kazni za ubistvo njenog svetog lava. Neka sama Boginja, a ne mi, bude odgovorna za delo minule noći. Niko iz naše družine nije ubijen, pa čak ni ranjen, sem ako su jedan ili dvojica dobili poneku ogrebotinu, što upadl-jivo i jasno pokazuje da je njen pravedni gnev bio uperen samo protiv Dolonjana.

Ida taman bese zaustio da kaže nešto zajedljivo, kad ga Herakle uhvati straga i baci uvis, tako da se on glavačke prevrte u vazduhu i dočeka na noge, teturajući se. – Dosta si govorio, reče Herakle, izmahujući kijačom. Ida proguta u sebi svoj gnev.

Mir je bio zaključen s Dolonjanima. Aleksandar, koji je nasledio presto, primio je Jasono-vo objašnjenje da su njegovi ljudi bili u uverenju da se nalaze kod Daksiliona; on ih je razrešio svake krivice i priznao je da je i sam bio u zabludi, smatrajući ih za svoje pelaške neprijatelje iz Prokonesa. Bilo je jasno da ga je bratovljeva smrt pre radovala negoli što ga je žalostila. Onda su svi zajedno, Argonauti i Dolonjani, načinili lomače i stavili na njih leševe, sa ružmarinom i drugim mirisnim biljem, da bi potrli zadah spaljenog ljudskog mesa, i sa svim darovima hrane koja je bila ukrcana na Argo, osim vina. Zajedno su igrali u oklopima okolo svake lomače, triput okolo svake, zvekećući oružjem, a njihovi izmećari duvali su u školjke i udarali u bubnjeve da bi odagnali duhove poginulih. I uvek, kod trećeg kola, igrači su bacali na lomaču plamene ugarke i posmatrali su kako plamenovi ližu i proždiru leš. Lomače su nezajazno urlale na vetru, i od mrča ubrzo su ostale još samo užarene kosti. Nad njima su podigli visoke mogile, a najviše mogila od svih podignuta je Kiziku.

Argonauti su se triput oprali u izvorskoj vodi, i promenili su ruho. Prineli su na žrtvu crne ovce, sa glavama oborenim nadole, i krvlju su zalili mogile, da duhovi utole svoju žeđ za os-vetom; i vinom darovanim, da bi zaboravili. Isto tako, čupali su svoje kose pregrštima. Međutim, Klejtin duh nije se ticao Argonauta.

Tri dana trajale su posmrtne igre u slavu Kralja Kizika, u kojima su i Dolonjani uzeli učešća; no Argonauti su pobedili u svima takmičenjima, kao što se moglo očekivati.

Veliki Ankej bio je izabran da ih predstavlja u rvanju, umesto Herakla ili Kastora. Jer He-rakle je slučajno ubio poslednju dvojicu rvača sa kojima se bio uhvatio u koštac i njihovi su ga srediti duhovi još uvek ponekad mučili; a Kastor je bio povredio palac kad je one kobne noći iskočio iz Arga na obalu. Prilikom prvog susreta Ankej je uhvatio dolonjanskog rvača oko pasa, podigao ga uvis, i bacio porebarke, a potom ga hitro oborio na leđa pre nego što se ovaj pribrao od iznenađenja. Tako je Ankej osvojio Zlatan pehar, jer Dolonjanin nije hteo da se još jednom uhvati s njim u koštac.

Herakle je lako pobedio u dizanju tereta. Dolonjanski takmičar zapinjao je obema rukama da podigne na svoja leđa Argov novi sidreni kamen; no još dok se on bezuspešno bočio i na-tezao, Herakle mu je prišao straga i, silom ga posadivši, podvukao jednu šaku pod kamen i podigao ga visoko iznad glave, zajedno sa Dolonjaninom na njemu. A kad je Dolonjanin skočio na zemlju i priznao se pobeđenim, Herakle je, titrajući se kamenom u ruci, pitao da li bi neko hteo da se lopta s njim. Kad ne bi odgovora on hitnu kamen u vazduh, kao u igri kolu-ta, preko glava gledalaca. Srećom niko ne bi povređen. Ovaj podvig doneo je Heraklu srebrn pehar – jer Dolonjani su cenili srebro više nego zlato.

Kastor je bio pobednik u trci dvoprega, i dobio je zlatnu čelenku; no ta trka nije bila zna-menita, budući da su tamošnji konji bili slabe pasmine, kad se uporede sa konjima Sparte ili Tesalije.

Poluks je za svoje pesničanje dobio divno otkan čilim; on je bio strašan borac, i igrao se svojim protivnikom kao mačka mišem. Dolonjanin je neprestano kvačio, na zgražanje Argo-nauta; jer u Grčkoj kvačenje nije čojstvo. No Poluks ga je nekažnjeno puštao da se istrgne iz svakog zahvačaja a onda je nasrnuo na nj, zadajući mu u podbradak udarce levom rukom, tako da ga je ošamutio i on se kukavno skljokao na jedno koleno.

Takmičenje u trčanju bilo je odbačeno, zato što se Atalanta bila javila za nj; Dolonjani nisu hteli da se takmiče s devojkom, a Jason nije hteo da uvredi Atalantu time što bi umesto nje odredio nekog drugog Argonauta.

Bilo je samo pravo da Jason zastupa Argonaute bar u jednoj vrsti takmičenja, pa mu je dozvoljeno da se javi za streljanje iz luka, premda je Faler Atinjanin bio mnogo bolji strelac nego on, a Herakle mnogo bolji nego Faler. Jedna guska bila je odnesena usred polja i zrna ječma posuta pred nju; na dati znak, Jason i njegov takmac izbacili su po jednu strelu na gusku, sa udaljenosti od šezdeset koraka. Dolonjaninova prva strela pogodila je gusku u nogu, što ju je prikovalo za zemlju i nateralo da leprša krilima, ali Jasonova strela okrznula joj je

grudi, i potekla je krv. Kad su po drugi put odapeli lukove, obojica su daleko promašili metu usled jednog iznenadnog naleta vetra. Treći put, Dolonjaninova strela zabola se guski u trticu, Jasonova u glavu. Tako je Jason zadobio venac od divlje masline, jer odbio je sve druge da-rove, govoreći da su mu malo sreće doneli oni koje je već dobio.

Naposletku je došlo muzičko takmičenje, i Fokej, dolonjanski dvorsi pevač, pevao je grle-no uz pratnju lire dug hvalospev Kiziku i njegovim drugovima, nabrajajući slavne pretke i junačka dela svakoga od njih, i završavajući svaki stih tužnim lelekom:

Pogibe u noći, lele, lele, pogibe od ruke prijatelja. Pozdravili su ga zasluženim pljeskom, a onda su se sve oči okrenule Orfeju. Orfej nije, kao

Fokej, izvijao glasom, niti je upadljivim pokretima ruke povlačio strune, niti su reci njegove pesme bile tašta hvala palih. On se okrenuo svojim brižnim licem gori Dindimu, i povlačio je strune tiho kao da je svaki akord izvor čistog bola za nj, i njegova je lira jecala od tuge dok je pevao jasnim glasom:

Oprosti, Majko, ludome detetu tvom, sinu što jedva ti imena znade, mlad! Svemoćna Bo-ginjo, oprosti čedu svom sve greške njegove u danu kobnom tom, pomiluj, i daruj nad!

Kormilo sputaj, brod razbij, Majko Sveta, svakom što holo diže nasilja jedra; i dok mu duša ko galeb pisti kleta, tvoj crni ples neka mu pokoj ometa, al mene privij na nedra!

Kad tvoja zmija zapišti, tvoji lavi kad zalaju… On nije mogao više da peva od suza, i svi Argonauti plakahu s njim. Ehion smače sa des-

nog stopala pozlaćenu sandalu sa krilima na peti, znakom njegove glasničke službe. On je predade Orfeju, govoreći: – Orfeju, ti si bolji glasnik nego što se ja mogu ponadati da ću ikad postati!

Onda su svi u isti mah ustali na noge i jedan za drugim uputili se zemljouzom na Medveđe ostrvo. Stazom koja se sada naziva jasonova staza popeli su se na goru Dindim, naumni da izmole oproštaj od rasrđene Boginje. Oni se nisu bojali Međedovića, jer sa njima je išla Ata-lanta i, kad su začepili uši, ona je pustila oštar, neveseo, zacerekan krik od kojega se čoveku krv ledi; krik deve lovice koja upozorava neznance da joj beže s puta ako ne žele da se pret-vore u jelene. I tako su se bezbedno popeli do vrha sa kojega su, budući da je dan bio lep, mogli da osmotre ćelu obalu Mramornoga mora, i činilo im se da Prokones leži malne na udaljenosti jednog strelometa. Linkej, zagledan u severozapadni vidik, uzviknu: – Vidite li onu srebrnu traku tamo u daljini? Ono je Bosfor, kroz koji vodi naš put u Kolhidu. Ali niko od njih nije mogao da razazna moreuz.

U jednoj udoljici, blizu vrha, našli su panj jedne jele, čiji je vrh bio srubljen gromom, no deblo je bilo tako široko da dva čoveka ne bi mogla da ga obuhvate raširenim rukama. Ovaj panj Arg stade da teše svojom sekirom, dokle ga ne uobliči u lik Boginje kako čuči sa glavom međ rukama i oslonjena laktovima o kolena. Kad je završio, svi ljudi okitiše glave vencima od bršljana i ničke padoše pred likom. Izboli su se noževima da je krv potekla, i urlali su moleći Boginju za oproštaj, dok je Atalanta kitila cvećem njen lik i nazivala ga – Milom Gospodar-kom Blistava Lica. Onda je svaki muškarac otišao da potraži neki veliki kamen, najveći koji je mogao da donese ili dokotrlja, a Herakle je od tog kamenja sazidao čvrst oltar. Na oltar su stavili darove koje su sa sobom doneli – ječam, susam, žir, borove šišarke, i jedan dragocen vrč timetskog meda, Butov dar. Kad je Atalanta izgovorila propisanu molitvu, okrenuli su lica u stranu i čekali znak. Ubrzo su čuli trokrat lavež lava, i znali su da je sve dobro.

Vratili su se na zemljouz, i dok su išli, dvojica po dvojica, ugledali su kako se oblaci skupl-jaju na jugozapadu. Tifis reče: – Kroz tri dana moći ćemo da zaplovimo.

Jason upita: – A zašto ne noćas? Tifis odgovori: – Moramo pustiti da vetar ode pre nas, njegovo duvanje umanjiće snagu

vodene struje u moreuzu. Te noći, koja je bila poslednja pre mladine, morili su ih u snu mrtvi Dolonjani: Mali Ankej,

Pelej, Faler, i Ergin iz Mileta, poskakali su u snu i, dograbivši oružje, ljuto bi se između sebe

poklali da srećom njihova graja nije probudila Idmona. On im je pljusnuo hladnu vodu u lica i tako ih dozvao svesti.

Ujutru svi su se saglasili da zaplove što je mogućno pre, i da im sledeća meta bude ušće reke Kija, koje sa severa štiti visoki greben Argantonskih planina. U međuvremenu, Idmon se poduhvatio da smiri duhove bezbednije nego što su bili smireni.

On je uputio svoje drugove da se triput okupaju u moru i jedanput u izvorskoj vodi (što je i sam učinio), a glave da okite sivozelenim vencima od masline. A onda, stojeći na Kizikovoj mogili, odeven u svoje svešteničke odežde, pozvao ih je da svi prominu pored njega i dotakao ih je srećnom grančicom lovora. Zatim je usledilo prinošenje svinja na žrtvu: najpre je njihova krv zalila mogile, a onda su ćele pečene nisko na vatri sve dok ih plamen nije požderao. – Najedite se dobro, dragi dusi, uzvikivao je Idmon, svojim jakim glasom. Zatim je zabio u zemlju, svrstane u red, trideset i četiri hrastova trupca, i pored svakog pobo palice kao koplja, i svaki trupac nazvao imenom jednog Argonauta. Posle toga, tiho je poveo družinu bosih nogu preko jednog potoka, da bi tekuća voda njihov vonj odnela od duhova, u kojih je njuh veoma osetljiv. Zatim se vratio i oslovio duhove, govoreći: – Dusi, zaboravite svoj gnev i smirite se napokon, zadovoljni sa mestom svog pokoja dole. Ne činite pomora međ našim stadima, i ne pustošite nam letinu garom i plamenjačom. Evo, tu su pred vama u redu, sa kopljem u ruci, oni koji vas nevoljno ubiše. Kinjite ih, ako ne možete naino, no gnev vaš neka ne pohodi decu njihovu ni druge nedužne! On je imenovao svaki trupac po redu. Konačno, pokrivši glavu ogrtačem, i on se iskrcao i pregazio potok.

– Na more, na more! povikaše Argonauti. – Neka se niko ne osvrne natrag na mogile, reče Idmon, – da vas dusi ne bi poznali i dosetili se obmani. No on bese zaboravio da stavi u red svoj trupac i da ga nazove Idmon. Duh jednog Dolonjanina, koji se zvao Megabront, koja je on sam ubio u boju, iskrao se za njim, doleteo je na Arga i zavukao se u spremište pod kormi-larevim sedištem. Odatle je vrebao, priželjkujući osvetu. Linkej je video kako je on užagrio crvenim očima na Idmona, no tada, ne želeći da privuče na sebe pažnju duha, nikome to nije rekao.

Uskoro su se opet otisnuli na more. Jugozapadni Vetar ispunio im je jedro, a Orfej je svirao jednu melodiju bez reci u slavu dindimske Boginje, tako umilnu da se svakom činilo da je more cvećem procvetalo. Jedan šareni kovač doleteo je sa predgorja Medvedeg ostrva kad su minuli pored njega, načetio se na križu i stao da cvrkuće i stresa svoja krioca.

Orfej odloži liru. Svi uzeše da pitaju Mopsa: – Šta kaže ptica? Je li to neka poruka od Bo-ginje?

Mops odgovori: – Uvek je poruka jedna i ista: – Deco, ne grešite više! No Dolonjani produžiše rok trajanja svoje žalosti: još jedan ceo mesec oni ne uzdiše vatre i

ne okusiše kuvanoga jela.

Glava XXI HILA JE NESTAO

Herakle stade da se vajka dok je veslao: – Kralj Euristej jamačno je već poslao za mnom svog glasnika Taltibija sa naređenjem da izvršim neki nov Rad. Budimo li se još gde god zadržavali kao ono poslednji put, on će me začelo stići neumitno kao Sudbina. Neću se nimalo iznenaditi ako ga vidim kako me čeka načetet na nekoj steni na ulazu u Bosfor. Onda će kaza-ti uz onaj svoj slađani osmeh: – Najplemenitiji Herakle, u dobar čas! Moj vladar, Kralj Euris-tej od Mikene, tvoj vrhovni gospodar, poslao me je da ti saopštim njegovu najnoviju naredbu. Zapoveđeno ti je da se popneš na Mesec i da otuda doneseš Kralju zrelih jagoda – vidi dobro da budu zrele! Uh! Da mi je znati šta će mu jagode sa Meseca – hajte recite! Zar on nema jagoda u svojim šumarcima? Svete Zmije, lude li stvari zahteva taj dugouhi glupak! No naj-gore je to, što svu tu šalu ja moram da izvšavam u svoj zbilji.

Jason reče, da bi ga odobrovoljio: – Da, kneže Herakle, teško bismo bili pogođeni ako bi tebe izgubili. Zato, najbolje će biti da požurimo, kao što ti veliš.

Herakle odgovori: – Uzmi veslo rad promene, momče a Orfej neka danas bude naš zapo-vednik. U njega je kanda više razboritosti no u ikoga na ovome brodu, ako izuzmem mladoga Hilu. Uzmi Idmonovo veslo a Idmon neka odmeni Tifisa, koji u očima izgleda kao oboleo pas i treba da leži udobno ušuškan pod guberom.

Jason je uzeo veslo a Tifis je dopustio Idmonu da umesto njega uzme kormilo. Tifis je iz dana u dan slabio; Herakle je morao da ga na svojim plećima donese dole sa gore Dindima.

– A sad, reče Herakle, – pohitajmo. Srebrni pehar koji sam na igrama zadobio poklonicu onome ko bude kadar da vesla sa mnom uporedo dokle god noćas ne izvučemo brod na neko žalo. Muzike, Orfeju!

Orfej je udario u strune i zasvirao neki veslački napev sa tihom uljuljkujućom melodijom, a sam je smišljao reci o Suncu, koje svakoga dana u ognjenim kočijama jezdi nebesima od Isto-ka na Zapad; i svake noći vraća se okeanskim putem, zaspalo dok plovi u zlatnom brodu što ima oblik vodenog cveta. Pevao je i o kolhidskoj Eji, gde su staje Sunčevih konjica što zlatno žito zobe i bacaju pene u koje su ogrezli. Svaka strofa bila je ponavljanje one prethodne, sa jednim jedinim novim stihom na njenom početku. Ovo sabirno dejstvo bilo je čarolija koja je gonila veslače da istraju u veslanju. Satima su tako zapinjali, i svaki se u sebi zaricao da će biti poslednji koji će odložiti veslo.

Herakle je sedeo staklastih očiju, kao čovek koji vesla u snu, no s časa na čas on bi se pro-muklim rikanjem pridružio horu. Tako su plovili dalje, strofa za strofom se nizala, i prošli su pored ušća reke Rindaka i njenih močvara i ševara iz kojih se orilo kliktanje divljih ptica; i pored šumovitog ostrva Bezbika, sedam milja severno. Ovaj deo mora vrveo je od sva-kovrsnih riba od kojih su neke, čudnih boja i oblika, bile nepoznate Grcima. Dan je bio vreo, a pred podne Veliki Ankej reče svom susedu Heraklu, prekidajući čaroliju poja: – Mili druže, prestanimo za časak s veslanjem da bismo se malo okrepili vinom i ječmenim hlebom.

Umesto odgovora, Herakle zaurla sledeći stih koliko ga grlo nosi, i ni Ankej, niti iko drugi, ne usudi se da još jednom pomene okrepljenje. I tako su veslali dalje, strofa za strofom se nizala, i sat za satom. Prošli su pored Mirleje, frigijskog naselja, na ravnoj obali zaštićenoj plodnim brežuljem u zaleđu; svi su žarko želeli da se tuna iskrcaju, jer dobro su mogli da ra-zaberu duge površine valjano negovanih vinograda na terasastim padinama s onu stranu gra-da; no neumoljiva melodija prikivala ih je za vesla. Euridam Dolopljanin i njegov drug, Ko-ron iz Girtona, prvi su se predali, postiđeno uvukavši vesla kroz otvore. Ergin iz Mileta i

Askalaf, sin Aretijev, sledili su njihovom primeru. Kad je Faler Atinjanin uočio da su sva četvorica čistokrvni Minijci, pecnuo ih je, govoreći: – Da su na ovo putovanje krenuli sami Minijci, sumnjam da bi ikad ugledali kako obale Grčke čile na vidiku.

Tako je on podbo duh nadmetanja između pravih Minijaca i onih koji behu Minijci samo po usvojenju. Samo Faler i njegov drug But behu između sledeće desetorice koji odložiše ves-la. Poj se još uvek žalobitno čuo kad uiđoše u Kijski zaliv; no oni koji behu uvukli vesla pres-tali su, umorni, da pevaju. Veliki Ankej obneznani se i pade preko svog vesla, a Mali Ankej vide u tome opravdanje da i sam odloži veslo, da bi svog imenjaka ispljuskao po licu mors-kom vodom i vratio svesti. Sa leve strane, preko zaliva, dizao se strm i opak masiv snažnih vrhova i borovim šumama obraslih Argantonskih planina, u kojima se mogu naći medvedi džinovskoga rasta.

Kad ih je još pet milja delilo od njihove mete, ušća plitke ali hučne reke Kija u dubini zali-va, samo su Kastor, Poluks, Jason i Herakle postojano veslali. Kako su se vesla redom uvlačila, posao preostalih veslača postajao je sve teži, a jaka suprotna struja otežavala im je trud. Uskoro su Kastor i Poluks u isti mah prestali da veslaju, jer nijedan nije želeo da u očima drugova bude pretpostavljen onome drugom, a Kastor je bio na izmaku snage. Jason, naćuljenih dlanova od veslanja, zlovoljno je ali istrajno zapinjao, nerad Heraklu da prizna prvenstvo. Još pola milje i nadmetanje bi bilo završeno. Ali Jasonovo veslo nije zahvatalo tako duboko u more kao Heraklovo, i Idmon je s mukom održavao pravac broda.

Herakle je pevao sve glasnije i glasnije; Jason sve tiše. Naposletku je Jason promašio jedan zaveslaj i preturio se nazad. Herakle je ostao da vesla sam. Munjevita struja reke Kija suprots-tavljala se hrgu; Herakle joj se junački opirao, i zapinjao je iz sve snage da bi joj odolevao i pokretao brod napred. Odjednom se čuo snažan prasak, a odmah zatim tup udarac. Njegovo veslo prelomilo se na dve polovine, a onom drugom je sebi zadao u prsa takav snažan udarac da se preturio unazad, bacivši pritom Zeta, koji je sedeo iza njega, u naručje Meleagarevo, a Meleagara u naručje Nauplijevo. Onda se podigao pogledao oko sebe, i uzviknuo srdito: – Lavovi i Leopardice! Neka mi kogod doda pravo veslo, a ne trulež kao što je ovo!

Arg odgovori u ime svih: – Ne, plemeniti Herakle! Veslo nije krivo. Kad se tvoja čudesna snaga uhvati u koštac sa ovom silovitom rekom, i najtvrđe veslo na svetu mora da se slomi. Hajte, braćo Minijci, još nekoliko poslednjih zaveslaja, pa ćemo zakonačiti noćas na onim onde ljupkim livadama prošaranim – belim cvetovima.

Umorni ljudi isturiše opet vesla kroz otvore, a Herakle uze veslo iz Jasonovih posustalih ruku. Argo opet polete napred, a Idmon ga usmeri u jednu lagunu. Tu baciše sidro, iziđoše na travnu obalu, i stadoše odmah da skupljaju suvarke za vatru, koju Augija uzdi kad izvi živi oganj; u celoj Grčkoj on je bio najvestiji čovek da uzdi vatru po vlažnom ili vetrovitom vre-menu, premda to niko ne bi rekao ako bi sudio po njegovim punačkim rukama i lenim pokre-tima.

Napunili su kotao rečnom vodom, da bi skuvali desetak krupnih riba koje je Tifis to po-podne ulovio na udicu s plovcem bačenu iza broda; no on je bio toliko slab da je morao, kad god bi se riba uhvatila, da doziva Hilu da je izvuče gore na brod. Riblja čorba, zaprigana ječmenim brašnom i začinjena mirodijama, dobro će ih zagrejati; no Herakle je izjavio da iako muljevita rečna voda možda neće pokvariti ukus čorbe, on mora imati čiste vode bar da je pomeša sa svojim vinom. Ostali Argonauti bili su isuviše umorni da bi hajali šta piju; međutim, Hila se dobrovoljno ponudio da ode i nađe čist izvor, i da donese Heraklu to što želi. On se popeo na brod da donese vrč, ali u isto vreme uzeo je svoju torbicu sa srebrnom kopčom, zlatnim ukrasima, i zalihom mesa i smokava. Eto prilike da najzad uteknei Svi Ar-gonauti sem Herakla isuviše su umorni da bi krenuli za njim u poteru; a uzdao se u sebe da je kadar da nadmudri Herakla.

– Čuvaj se, milo moje, reče Herakle. – Drži se rečne obale, a ako naiđeš ma na kakvu opasnost, beži odmah natrag i viči upomoć! Dela, poljubi me, najpre!

Hila poljubi Herakla sa neobičnim žarom, želeći da odstrani pažnju njegovu od torbice. Herakle ne podozrevaše ništa, a kad Hila zamače iza jedne okuke pored reke, njemu se ote uzdah golem kao prvi ćuh vetra koji najavljuje buru.

– Oh, kako me taj dečak voli! uzviknu on. – Zar mi ne zavidiš, Ida? Zar mi ne zavidiš, Zete? Linkeju, ti koji imaš oštriji vid nego iko živi – Arže, Nauplije, Orfeju, Polifeme, brate moj, vi koji ste (posle mene) putovali više nego ijedan iz ove družine – Atalanta, ti kojoj se kao ženskom čeljadetu može verovati da ćeš govoriti bespristrasno – je li iko od vas ikad vid-eo, u svim vašim lutanjima, dečaka tako lepog, tako vaspitanog, tako ljupkog, tako milog kao što je moj Hila?

– Ah, dabome da nismo, najplemenitiji Herakle, odgovoriše oni uglas. No Tifis reče meko: – Pripazi se, Herakle, da ne probudiš zavist bogova! Takva nesmotrena hvala dovela je Zevsa u iskušenje da odnese mladog Trojanca Ganimeda. Zato, ja ću malo da pokudim Hilu, da bih ga sačuvao od uroka. Njegov je nos malčice kratak, usta su mu malčice velika, a mali prst savija izveštačeno kad pije.

– Ja volim kratke noseve, njegova su usta savršeno uobličena, a ako zucneš još jednu o tome kako on pije, načiniću tučak od ove kijače i stucaću te u prašinu.

– Dobro, dobro, reče Tifis. – Povlačim svoje reci, mada su one kazane u dobroj nameri. – Zaboravi svoje dobre namere i drži se istine, reče Herakle strogo. – Istina je sveta, i mora

na videlo! Onda se setio slomljenog vesla, pa reče svojim drugovima: – Ja odoh da odsečem za se jedno veslo; jedno pravo veslo koje neće pući na dve pole. Kad se Hila vrati, brate Poli-feme, vidi da se dete dobro nahrani, i neka popije malo vina, ali ne previše. Nije dobro, držim, da deca piju mnogo vina.

Herakle ode i tumaraše okolinom, tražeći podesno borovo stablo, no ne nađe ni jedno koje bi mu bilo po volji. Svako stablo koje je omerio pokazalo se ili premalo ili preveliko ili isuviše razgranato, ili pak krivo. Kad je pao mrak, vratio se natmuren i zatražio da mu dadu upaljenu buktinju. Polifem ga je brzo uslužio njome, i on se opet udaljio. Prošla su dva dobra sata ili više pre nego što je našao bor kakav je želeo, jedno divno stablo, pravo i glatko kao jablan, koje je raslo na rubu jednog mračnog gaja.

Razlabavio mu je korenje kijačom, a onda je, raskoračen i prignut, stao silovito i strašno da cima i poteže stablo; najzad ga je s praskom iščupao, sa punim kolima zemlje oko korenja. Otresao je zemlju, uprtio je stablo na rame, i vratio se logorskoj vatri. – Neka mi ko god doda sekiru, povikao je. – Hoću odmah da sadeljem veslo, pre večere. I, Arže, moram te potruditi da mi na brodu načiniš nov otvor za veslo dvaput širi od sadašnjeg.

Deljao je i tesao, gunđajući jako, a onda je odjednom povikao: – Hila! Ej, Hila, mezimče moj, dođi amo da vidiš šta radim!

– Hila se još nije vratio, plemeniti brate, reče Polifem. – Da li da odem da ga potražim? – Nije se još vratio! Šta znače te reci – nije se još vratio? zaurla Herakle. – Molim te, ne

šali se sa mnom. Ja sam prgav čovek dok se ne najedem i ne napijem. – Ja se ne šalim, reče Polifem. – Hila je otišao s vrčem na vodu, i nije se još vratio. Da li da

idem da ga potražim dok ti završiš to veslo? – Biće najbolje da učiniš to što pre, reče Herakle, – a kad ga nadeš, reci mu od mene da će

dobiti batine kakve ne pamti, zato što me je ovako bacio u brigu. Polifem, zabacivši na leda svežanj buktinja, i uzevši jednu upaljenu u ruku, uputi se uz re-

ku. Idući tako, dozivao je jako Hilu po imenu; no odziva nije bilo, sem sovuljaginog podrugl-jivog kreštanja. On je bio vičan šumi i ubrzo je razabrao otiske malih stopala u sandalama. To je bio Hilin trag, i dečak je očevidno trčao. Tragovi prstiju desne sandale nisu bili dublje utis-nuti od tragova leve: teški tucani vrč začelo je morao imati neku protivtežu u drugoj ruci. Ili je Hila bacio vrč u reku? Trag je vodio Polifema duž jednog potočića koji se završavao dubokim vrelom, nazvanim vrelo Pege, i tu je na obronku našao Hiline sandale i vrč, i njegovu dolamu od kože laneta, ali Hile tuna nije bilo. U tome času razlegao se iz šipražja iznenadan krik neke

noćne ptice, pa Polifem trže mač i jurnu napred, izbezumljen, pomišljajući da su razbojnici ili neka divlja zver napali Hilu. On povika: – Hila, Hila, eto mene, eto!

Herakle, sedeći za poslom na obali, čuo je taj zov, pa zgrabivši svoju golemu kijaču, poju-rio je trkom uz dolinu. Ubrzo je naišao na Polifema koji, cvokoćući zubima i dršćućim gla-som, povika: – O mili Herakle, pripremi se da čuješ lošu vest. Hila je došao do onog vrela tamo, nu tu je tragu kraj. Vrč i sandale i dolamu od kože laneta ostavio je na travi, nu napali su ga razbojnici ili divlji medvedi, ili ga je neki zavidljivi bog odneo gore na nebo – čuo sam njegov krik!

Herakle je riknuo od besa i bola kao neki čudovišni bik kojega je obad ubo na neko osetlji-vo mesto. Jurnuo je pored Polifema vitlajući kijačom oko glave i vičući: – Hila, Hila, mezimče moj, vrati se meni! Vrati se, praštam ti. Nisam hteo da te tučem, bogami!

Polifem, vrativši se Argonautima, upozorio ih je čega im se valja bojati ako se Hila ne pronađe. – Uveren sam da će nas Herakle sve poubijati – a prvi će stradati Tifis i )ason.

– Jasno je šta se dogodilo, reče Ergin iz Mileta. – Hila je jurio da se zagreje, napio se na vrelu, izuo se i svukao da se okupa, zaronio, zapao u dubok vir, i utopio se.

– On je umeo da pliva kao riba, primeti Jason. – Možda je pod vodom udario glavom o neku stenu pa se obneznanio, reče Eufem iz Tena-

ra. – To se dogodilo mnogom neopreznom plivaču. – Hila je bio hrabar detić, reče Pelej. – Teško će mi pasti što njega više nema. Meleagar se osmehnu. – Ja mislim da nije potrebno da govorimo o njemu tako, kao da je

već mrtav, reče on. – Po načinu kako je onomad na Samotraki razgovarao s Atalantom i sa mnom, ja mnim da je on prosto pobegao od svoga gospodara. I, ruku na srce, ja mu, verujte, to ne zameram.

Linkej reče: – Opazio sam da je poneo torbicu kad je pošao. Ako je zaronio u vir da se okupa, on bi i nju ostavio na obali, kao što je ostavio vrč i sandale.

– Ja sam čula kako u torbici nešto zvecka, reče Atalanta. Polifem reče: – Teška torbica u levoj ruci objašnjava podjednakost otisaka. Nisam mogao

da se domislim zašto usled težine vrča otisci nožnih prstiju nisu pokazali dublja ulegnuća bilo s jedne bilo s druge strane.

– Teška torbica što zvekeće? uzviknu Mops. – Pa onda je jasno kao dan da je momče od-maglilo. Bogme, vesto je utekao ispod okrilja Heraklova, bar za neko vreme. On će sada, zamišljam, kopnenim putem udariti put Troje, onde će uzeti brod za Lemno, i opet se naći s onom curom Ifinojom.

Arg reče: – Možda je Pelija bio u pravu kad je kazao da će Argo mučno izdržati Heraklovu težinu. Kad se vrati, udaraće toliko nogama da se bojim da će provaliti brodsko dno. Da li on nije opet poremetio umom? Pogledajte ono džinovsko veslo koje je načinio! Da li on zbilja namerava da ga upotrebi? Ta dugo je bez malo koliko i brod. Smejaće nam se svi koji nas budu videli.

Stari Nauplije primeti oporo. – To je najčudnije veslo koje sam video u toku trideset godi-na moje mornarske službe. Bilo bi predugačko čak i onda kad bi se Herakle pomerio preko, na sedište na suprotnoj strani. Osim toga, kako bi mogao da smesti to veslo? Treba li da bacimo jarbol u more a na njegovo mesto da uglavimo veslo?

Herakle se još mogao čuti kako u daljini doziva – Hila! Hila!, ali bleda svetlucanja njegove buktinje nisu se više videla. Oni su zabrinuto razmotrili da li bi se moglo desiti da Hila oda Trojancima da je Kolhida meta Argova, jer, ako bi učinio to, posledice bi bile ozbiljne. No Atalanta uze Hilu u odbranu, govoreći da će on pre odgristi svoj jezik nego što će izdati dru-ga, i da on ume da bude izvanredno dovitljiv lažov kada mu se to prohte. – Ja mu želim sreću kod žena, reče ona. – No ne mogu da ne brinem za nj, kad im je sad pao šaka – časti mi moje, ne mogu da ne brinem!

Tako je razgovor tekao dalje. – E, pa ja se nadam da ću sada malo odspavati, reče Veliki Ankej. – Ovo je bio zamoran dan za sve nas. Laku noć, drugovi!

Svi su zaspali sem Polifema, koji nije hteo da Herakle pomisli o njemu da je nedrug. On se opet uputio uz reku pravcem kojim je Herakle otišao, i, mašući buktinjom, umorno je vikao, – Hila! Hila!

Kij ističe iz jednog velikog svetog jezera zvanog Askansko jezero, ukraj kojeg je drevno saborište nimfa Žunja. Kad je Hila došao do vrela Pege zatekao je Vrhovnu Nimfu, koja se zvala Driopa, kako se naga u njemu kupa; jer bilo je veče mladoga meseca i ona je činila ob-redno očišćenje pred prinošenje žrtve. Hila je krotko odvratio pogled u stranu, no usudio se umoliti je da mu kaže put u Troju, i ispričao joj je svoju povest s malom preinakom. Driopa se zaljubila u njega. Ona mu je kazala da može, ako mu je po volji, da pođe sa njom u Saborište, gde će ga držati prerušena među ženama dokle brod ne otplovi dalje. Kad joj je on zahvalio sa suzama u očima, ona ga je zagrlila, ali ne na Heraklov medveđi način, i milo ga je poljubila. Kazala je da, kada se već nagledao njene golotinje, a nije se pretvorio u lisa ili u jelena, očevidno je da je Boginja upriličila ovaj sastanak: dozvoljeno mu je da je obljubi i prosto bi-lo! Tako ga je ona bez po muke zavela, jer bila je lepa žena, a on je bio ushićen što se najzad oseća muškarac i što uživa naklonost Boginje. Sve svoje ukrase poklonio joj je kao milodare od ljubavi, no ona ga je naučila da kraj vrela ostavi vrč, sandale, i dolamu kao da se utopio; povela ga je sa sobom jednom tvrdom zelenom stazicom, koja neće odati trag njegovih stopa-la.

Kad je raspomamljeni Herakle banuo u Saborište da se raspita o Hili, Driopa mu je kazala da ona ne zna ništa. On je zaintačio da pretrese svaki kutak i ona se nije protivila njegovoj želji, iako je Saborište bilo sveto i on nije imao prava da mu pređe praga. Išao je iz odaje u odaju, razbijajući kijačom ormane i dolape i škiljeći zleudno u ustravljene nimfe. Jednom je prošao sasvim blizu Hile, ali nije ga poznao u kratkoj zelenoj tunici i pod kapuljačom; a onda se uz huku, dreku, i psovku vratio u zoru logorskoj vatri na laguni. Izdaleka je već zavikao: – Izdajnici, svi ste se zaverili protiv mene! Osvetiću vam se. Neko je od vas ukrao moga me-zimca. To si učinio ti, Jasone, ili ti Tifise. Nikad nisam imao vere ni u jednoga od vas.

Ali logorske vatre bile su puste, a kad je pogledom potražio Arga, njega tuna nije bilo. Kroz praskozorje ugledao ga je, malenog na zapdnom vidiku, kako plovi pored bazaltnih litica Argantona. Kad je shvatio da su ga drugovi ostavili na pustoj obali, bio je isprva isuviše zaprepašćen da bi mogao da se naljuti. To mu se još nikad nije dogodilo u svim njegovim doživljajima. Tražio je po obali svoj srebrni pehar i druge stvari, uveren da su ih drugovi iz-vadili iz njegove škrinje i ostavili ih na žalu za nj. No oni za sobom behu ostavili ništa, samo riblje kosti i njegovo novo veslo. Ah, gusari! Iz šume iza sebe čuo je Polifemov promukli glas kako još uvek na mahove doziva: – Hila! Hila! Gde si, Hila?

Na Argu je bilo dosta pregonjenja. ledan sat pre zore poduhnuo je iz doline svež povetarac i raspirio je zgaslo ugljevlje logorske vatre, i plamen je opet buknuo. Tifis se zakašljao od dima. To ga je probudilo, pa je podigao Jasona govoreći: – Evo povetarca koji nam taman treba. Naredi svima da pređu na brod.

lason povika: – Svi na brod! Bunovni Argonauti pokupiše svoju opremu i, spotičući se pre-ko lestvica, ulegoše na brod, gde svaki sede na svoje mesto, sem što Meleagar ostavi Atalantu pa sede na Heraklovo mesto. Jer u toku noći bese izbila čarka između ovo dvoje zaljubljenih. Nije poznato šta su oni jedno drugom rekli, tek njihovi odnosi nisu više bili prijateljski, i, ako je jedno od njih moralo štogod da zatraži od onog drugog, to se činilo putem Orfejevog posre-dovanja.

Na Jasonovu zapovest lestvice behu izvučene na brod i Argonauti, otiskujući se veslima kao čakijama, kretoše s Argom iz lagune. A onda snažna struja Kija zahvati brod i ponese ga zalivom. – Dižite jedro! viknu lason. Oni izvukoše jarbol, iz njegovog ležaja, namestiše križ, i

vetar ispuni jedro. Još uvek u polusnu, Argonauti su gledali kako se zamagljena obala gubi u daljini.

Tek kad su dobro poodmakli iz zaliva uzviknuo je Admet, koji je u Jolku prvi predložio da Herakle predvodi pohod: – Gde nam je Herakle? Zašto on nije na brodu? I gde je Polifem? Šta ti tu radiš, Meleagare, na Heraklovom mestu?

Skočio je srdito da proveri da li Herakle ne spava gdegod na zadnjem delu broda. A onda je dreknuo na Tifisa: – Huljo! Ti si nas podigao u polumraku i nagovorio si Jasona da naredi ukrcavanje i polazak pre no što smo shvatili da Herakle nije među nama. Odmah okreći brod natrag, inače teško tebi!

Tifis ništa ne odgovori, no samo se oporo osmehnu na Admeta. Admet uvuče veslo i skoči, s oružjem u ruci; spotičući se i psujući, on pođe da udari na Ti-

fisa. No Kalaid i Zet, sinovi Severnog Vetra, zadržaše ga, govoreći mu: – Mir, Admete! Ako imaš kakvu pritužbu, uputi je Jasonu. On je ovde zapovednik.

Admet se stade otimati od njih. – Imate pravo, Tračani, reče on. – lason je isto tako umešao prste u ovu zaveru. Iz zavisti je ostavio Herakla na pustoj obali. On želi da sva slava ovoga pohoda pripadne njemu. Ako naš poduhvat uspe, on zna da će svaki pametan čovek hvaliti Herakla a zaboraviti )asona. Vraćaj brod, ti tamo! Hej, drugovi, ko je na mojoj strani? Zar se možemo nadati da ćemo bez Herakla zadobiti Runo? Vratimo se odmah po Herakla, i po Poli-fema bogme! Ako on kazni Jasona i Tifisa kao što su zaslužili, ja neću ni prstom maci da ih zaštitim.

Samo su Pelej i Akast pristali uz Admeta. Vetar je bio jak a veslanje prethodnoga dana to-liko je iscrpio Argonaute da im je pomisao o spuštanju jedra i veslanju nasuprot vetra bila nepodnošljiva. Sem toga, njih je više plašio pokor da su ga napustili: on je već bio dovoljno pomahnitao pre nego što je Hila nestao, a oni mu čak nisu ostavili ni jela ni pića na obali.

Idmon reče: – Hajde, Jasone, ti si naš vod. Na tebi je da odlučiš: da li da se vratimo ili da plovimo dalje?

Jason je sedeo i gledao preda se, nerad da išta prozbori. Faler Atinjanin ga pecnu: – Jasone, ti ćutiš baš kao onaj prodavač ribe na trgu u Atini, kad

ga mušterija pita pošto je riba, obračunata u ulju ili u ječmu. On nikako da kaže cenu, bojeći se da ne zatraži manje nego što je mušterija gotova da plati. No kad prepredeni prodavač uzme preda mnom da izvodi takve majstorije, ja dohvatim ribu pa ga njome šljisnem po licu, premda ja sam obično miran čovek.

Admet prozbori opet: – Vetar nas nosi sve dalje i dalje. Hajde, Jasone, izdaj zapovest pre nego što bude prekasno.

Ida mu se promuklo naruga: – Admete, Admete, jagnjeća šubara naero ti stoji na glavi, a nos ti je katranom umrljan. Sedi, čoveče, sedi dole!

Kalaid reče pomirljivo: – Admete, zaboravi Herakla. Neko božanstvo uputilo je Tifisa da nas sve podigne, i načinilo nas je slepim za gubitak Herakla sve do ovoga časa.

– I još uvek drži svoj prst na usnama Jasona, našeg zapovednika, dodade Zet. – Zaboravi-mo ludog Tirinčanina i plovimo dalje, misleći samo na Runo.

Admet odgovori: – Pa dobro. Šta sam ja, jedan protiv svih vas? No budite svedoci, Akaste i Peleju, da smo se vi i ja ozbiljno zalagali za povratak u konačište, a da su se Zet i Kalaid pro-tivili tome. Ushte li Herakle da iskali svoju osvetu ma na kome od nas, neka se njegov gnev izlije na ovu dvojicu Tračana. Jason, Arg, Tifis, i ostali kao da su pali u neki božanski zanos, i ne mogu se smatrati odgovornim. Što se tebe tiče, Ida, jednoga ćeš dana izreći jednu podrugl-jivu reč previše: ona će ti kao zlić uleteti natrag u usta, i uješće te za jezik.

Plovili su dalje u tišini koju je malo zatim narušio kreštavi glas Askalafa iz Orhomena. – Čujem sa pramca neki čudan raspevan šum. Može li to biti Zevsova hrastova grana?

– To samo vetar huji u užariji, reče Ehion.

Ali Mops žrec pope se na pramac i, utišavši posadu znakom ruke, pomno oslušnu. Napo-kon, on klimnu glavom i prozbori: – Grana kaže: – Herakle je ostavljen po naumu samoga Zevsa. Heraklov gnev poravnaće stazu našega povratka. Otac Zevs odredio je i za Polifema jedan posao koji mu valja da obavi na ušću reke Kija. Prestanite, sinovi moji, da se gložite između sebe, i plovite pobožno u potragu za onom svetinjom koju je Kobila odavno od Ovna ukrala.

Ovo je resilo stvar, i mir je opet na brodu zavladao. Kad u dolini Kija ne nađe ni traga ni glasa o Hili, Herakle se uputi redom u sve susedne

gradove Mizije i optuživaše njihove vladare da su mu ukrali Hilu. Kad oni porekoše optužbu, on zatraži od njih taoce i obećanje da će tragati za Hilom dokle ga ne nađu. Znajući da će im Herakle porušiti kuće i zapaliti letinu ako mu se usprotive, oni pristaše da udovolje njegovom zahtevu. Do dana današnjeg narod Mizije još uvek svuda traži Hilu jednom u godini, dozivajući ga po imenu širom plodnih dolja i vrletnih gora svoga zavičaja. No sam Herakle krenuo je pešice u Kolhidu, nadajući se da će tamo zateći Arga i osvetiti se Jasonu i njegovim drugovima.

Polifem, budući izgnanik iz Larise, a kad mu je Herakle dao na čuvanje svojih trideset mladih mizijskih talaca, odlučio je da se nastani u dolini Kija i da tuna podigne grad. On je to učinio, i grad je otada postao veoma značajan, i omiljeno je mesto gnežđenja svetih roda.

Glava XXII

POLUKS SE PESNICA S KRALJEM AMIKOM

Kad su oplovili Rt Posejdon, Argonauti spustiše jedro i latiše se vesala pa uzeše severoza-padni smer. Visoki bregovi štitili su ih od vetra, no još se ne behu odmorili od napora pre-thodnoga dana pa su stoga sporo odmicali duž te strme i stenovite obale.

Nauplije upita Jasona: – Hoćemo li po podne pokušati da se probijemo kroz Bosfor? Jason se obrati Tifisu, koji odgovori: – Struja u moreuzu biće još uvek prejaka. Bez Herak-

love pomoći teško ćemo moći da joj odolimo. – A zašto ste onda, tako vam bogova, uzviknu Admet, – jutros toliko hitali, i ostavili He-

rakla na tuđoj obali? Idmon reče povišenim glasom: – Admete, Admete, to pitanje pretresli smo već dovoljno, i

glas Zevsove grane jasno je obrazložio Tifisov postupak. Moj ti je savet da sada priđeš Tifisu i da mu stisneš ruku, u znak prijateljstva; i isto tako da se rukuješ s Jasonom i Kalaidom i Ze-tom.

Kad svi pohvališe ovaj predlog, Admetu ne bese druge nego da po njemu postupi. On us-tade i svečano se rukova sa svojim drugovima.

– A sad, fasone, reče Veliki Ankej, – ako nisi nauman da danas brodimo dalje, zašto se ne bismo iskrcali na prvo zaštićeno žalo i dovršili naš prekinuti počinak?

– Zašto ne, odista? složi se Jason. Veslali su polako još nekoliko milja, dok obala ne skrenu na zapad a bregovi se stadoše

udaljavati; onda su doplovili pred jedan bogat grad, i videli su stada kako pasu na zelenim livadama kroz koje protiče bistra planinska reka.

– Da li iko zna ko je ovaj narod? upita Jason.

Arg odgovori: – To su Bebrici – ili bolje reći mešavina Ahajaca, Briginjana i Mišana. Pre dva ljudska veka jedno ahajsko pleme naselilo se među Briginjanima na ušću Dunava i skla-palo je sa njima mešovite brakove; docnije su se, u pratnji izvesnog broja birginjanskih bora-ca, spustili ovamo u čamcima od tuljanove kože i ubrzo su pokorili domaće Mišane. Oni su neki čudan narod koji volije kravlje mleko negoli ovčje ili kozje, a vino mešaju sa svezom borovom smolom. Čuo sam da je njihov Kralj, koji malne neprestano ratuje protiv Mirijandi-na i Bitinjana na severu, neki divljak po imenu Amik. On tvrdi da vodi poreklo od Posejdona, kome, pod najmanjim izgovorom, prinosi ljudske žrtve, običaj koji je u Grčkoj srećom ukinut.

Ako Ankej iz Tegeje želi odmora, Amik će mu verovatno ponuditi večni počinak. Jason postavi pitanje na glasanje. – Da li da se ovde iskrcamo, ili da veslamo dalje? Sa trideset glasova prema dva odlučeno je da se iskrcaju; zato svi staviše na se šlemove i

oklope pa, uz ratničko klicanje, izvukoše Arga na obalu, prema jednoj kući koja je, sudeći po njezinoj veličini, mogla biti kraljevski dvor, i tu privezaše palamare za jedno snažno lovor-drvo.

POVRATAK ARGA U DOMOVINU OD ARTEMIDINOG OSTRVA DO EJE I NATRAG U JOLK (DEBLJA OD TREĆE NE-

DEUE U JUNU DO KRAJA OKTOBRA KOPNENI PUT JASONA I MEDEJE SA ZLATNIM RUNOM (TANJA STRELICA)

Ehion glasnik prvi je izišao na obalu. On se ozbiljna i neustrašiva lika uputio kućama. Jed-

na kršna ljudeskara dugih ruku i četvrtaste glave kao da je na nakovnju skovana – glavom Kralj Amik, sudeći po njegovim zlatnim ukrasima – iziđe Ehionu u sretanje. Ali umesto da ga pozdravi bar s onom uljudnošću koju svaki častan čovek ukazuje čak i neprijateljskom posla-niku, on se grubo prodera: – Zamišljam da ti je poznato ko sam ja. Ja sam Kralj Amik. Ne, ne tiče me se ko si ti ni kuda si nauman – a bez sumnje tvoja su usta ionako već puna laži – no hoću da znaš šta vas sada čeka. Strancima nije dozvoljeno da se iskrcaju u moju zemlju; ni-jednome od njih. Akoli ipak to učine, omaškom ili namerno, oni se moraju pomiriti s posledi-cama. Ili moraju poslati zatočenika da se pesnica sa mnom, u kojem slučaju ja ga neodstupno ubijam mojim čuvenim udarcem desne ruke, ili pak, ako više vole da prekrše ovaj uobičajeni red, mogu da skrate postupak bezuslovnom predajom. U svakom slučaju, mi ih potom odvo-dimo na vrh onog predgorja koje ste upravo oplovili i bacamo ih dole u more, kao žrtvu mome velikom pretku, Bogu Posejdonu.

– Ja se lično ne pesničam, odgovori Ehion uglađeno, – i žao mi je što od Tirinta Herakle, naš dojučerašnji drug, nije više na brodu. On bi ti, uveren sam, pružio lepu priliku za megdan junački. No ipak, mi imamo ovde još jednog slavnog borca u junaštvu pesničanja i možda će ti biti po volji da se vidiš s njim, to je Spartanac Poluks, koji je pre nekoliko godina odneo pobedu na Olimpijskim Igrama ćele Grčke.

Amik se nasmeja. – Moje oči još nikad ne videše valjanog Grka na poprištu. Viđao sam, doduše, Grke da se i lepo pesnice; no to je samo zgodan tanac, skakutanje i vrdanje tamo i amo. No šta im to koristi? Ama baš ništa, ludovi jedni! Ja njih uvek mlatnem mojim čuvenim desnim udarcem, i sve ih sručim na gomilu. A oni mene ne mogu da ozlede, razumej brajko! Ja sam samo kost i mišić. Evo na, udri i slomi ruku!

Uputili su se zajedno Argu, i Amik povika prostački: – Gde je taj ludi Spartanac, Poluks, koji sebe naziva pesničarem?

Jason reče hladno: – Začelo nisi dobro čuo reci našeg plemenitog glasnika, Ehiona sina Hermesova. Ja sam Jason iz Jolka, vod ovog pohoda, i moram te zamoliti da svoje pozdrave najpre meni uputiš.

Amik se prezrivo i glupo nasmeja, pa reče: – Jezik za zube, Zlatokosi! Ja sam slavni i strašni Amik. Ja ne uskačem u tuđe voćnjake, i ne dopuštam nikome da uskače u moje. Pre nego što vas sve, jednog za drugim, pobacam sa stene u more, voleo bih da vidim tog vašeg pobednika ćele Grčke i da ga malo izbubetam. Potrebno mi je malo gimnastike.

Argonauti se u čudu zgledaše, no sad su već povrveli žalom Amikovi naoružani ljudi. Nije bilo nade da će moći bez teških gubitaka da spuste Arga u more i otisnu se od obale; i nisu želeli da ostave Ehiona u rukama divljaka, kad je bilo očevidno da oni neće poštovati nepo-vredivost njegove osobe.

– Evo mene, Kralju Amiče, reče Poluks, ustajući. – Malo sam utrnuo od veslanja, no smatraću za osobitu čast da podelim s tobom megdan junački. Gde se obično pesničate? Možda u vrtu onog tvoga divnog dvora onde?

– Ne, ne, odgovori Amik. – Ima jedna zgodna udoljica ispod stene s onu stranu sela; tu se ja uvek borim, ako se to može nazvati borenje. Obično, to više liči na prosto klanje žrtve.

– Zbilja? reče Poluks. – Dakle, ti zastupaš stil goroseče u pesničanju. Krupni ljudi kao što si ti skloni su da se izdižu na prste pa odgore da zadaju udarce. No da li se tebi ne čini da to slabo uspeva kod pribrana protivnika.

– Naučićeš od mene mnogo pesničarskih majstorija pre nego što te ucmekam, reče Amik uz grohotan smeh.

– Uzgred da upitam, reče Poluks, – hoće li to biti borba pesnicama ili tuča i udaranje kako ko zna i ume?

– Borba pesnicama, naravno, odgovori Amik. – I ja laskam sebi da sam borac bez straha.

– Da se potpuno razumemo, reče Poluks. – Kao što ti je možda poznato, pravila se znatno razlikuju u ovim zabačenim kraljevstvima. Pre svega, dopušta li se kod vas kvačenje, hva-tanje, ili ritanje? Ili bacanje prašine u oči?

– Svakako ne, reče Amik. – Ili ujedanje, nadbadanje, udaranje u mošnice? – To nikako! uzviknu Amik uvređeno. – I samo ćemo se nas dvojica boriti? – Samo nas dvojica, reče Amik. – I borba je – do kraja. – Dobro, uzviknu Poluks. – Vodi toj udoljici! Amik ih povede udoljici, koja je odista bila veoma ljupko mesto, gde su na najzelenijoj

travi koja se zamisliti može u izobilju rasli zumbuli, ljubica, i sasa, a vazduh mirisao od mas-linice. Njegovi ljudi zauzeše mesto ispod reda maginja, a drugu stranu ostaviše Argonautima. No kad su se uputili onamo, Idmon, idući odvojen od drugih, naiđe na jedno dobro predska-zanje: dva orla blizanca stajali su na mrcini jednog tek uginulog crnog konja duge dlake, i jedan je od njih neprestano zavlačio glavu između konjskih rebara da bi kidao creva, a onaj drugi, već sit, brisao je svoj kukasti kljun o kopito uginulog konja. Drugi lešinari, kopči, vrane, i svrake, skakutali su i obletali tuda, radi da i sami sudeluju u gozbi. U orlovima bli-zancima Idmon je poznao Kastora i brata mu Poluksa, budući da je orao ptica njihovog oca Zevsa; a u konju video je Amika, budući da je konj posvećen Posejdonu; one druge ptice-grabljivice predstavljale su Korona, Melampa, Kalaida, Zeta, i ostale Argonaute.

– Ovo je neobično poprište, primeti Poluks. – Ima vrlo malo mesta za snalaženje. I oba se kraja sužavaju u kut kao pramac i kormilo broda.

– Divota za moj način pesničanja, reče Amik. – I, uzgred rečeno, ja se uvek borim okrenut leđima steni. Ne volim da mi sunce bije u oči.

– To mi je milo što čujem, reče Poluks. – U prosvećenim zemljama uobičajeno je da se strana izvlači kockom. No hajde, gospodaru, skini gornju odeću i pričvrsti rukavice!

Amik se skide. Bio je bezobličan kao medved, premda dužih nogu. Mišići njegovih malja-vih ruku isticali su se kao od brega odvaljeno kamenje pokriveno mahovinom. Njegove sluge navukoše mu i privezaše rukavice – ogromne kožne rukavice nabijene olovom i okovane tu-canim šiljcima.

Jason iziđe napred da se usprotivi. – Kralju Amiče, to nikako ne može! Varvarski je okivati rukavice kovinama; to je zabranjeno u Grčkoj. Ovo je pesničarsko takmičenje, a ne boj.

– Ovo nije Grčka, reče Amik. – No ipak, niko ne srne da posumnja u moje čojstvo. Poluks može da pozajmi par mojih rukavica, ako mu je to po volji.

jason zahvali Amiku, koji naredi jednom robu da donese par istih onakvih rukavica kakve su bile i one koje je on navukao. Poluks se osmehnu na roba i odmahnu glavom, jer Kastor mu je već bio navukao njegove sopstvene meke zaštitne rukavice, koje su služile da mu štite zglobove prsta i pritežu šačne korene. Četiri prsta svake šake bili su obuhvaćeni u rukavici, ali palci su ostali slobodni i nepokriveni.

Jason šapnu Kastom: – Zašto tvoj brat nije hteo da primi one odlične rukavice? Kastor odgovori: – Što teža rukavica, to sporiji udarac. Videćeš! Protivnici su se saglasili da zvuk trube oglasi početak megdana. Zato trubač iziđe na jednu

stenu iznad udoljice, i još je kao bajagi raspetljavao zamršene gajtane koji su mu držali trubu o vratu, kad u to zatrubi jedna druga truba iz gomile, i Amik jurnu na Poluksa, nadajući se da će ga prepadom iznenaditi. Poluks odskoči unazad, izbeže udarac desne ruke namenjen nje-govom uhu, kroči u stranu, i hitro se okrete. Amik, pribravši se, vide sebe kako stoji a sunce mu udara u oči.

Amik je bio daleko teži od svoga protivnika, i mlađi za nekoliko godina. Razbešnjen zato što je licem okrenut u nepovoljnom pravcu, on je bivolski nasrnuo na Poluksa, i udario je na nj obema rukama. Poluks ga je odbio pravim udarcem leve pesnice u podbradak, i koristio je

svoje trenutno preimućstvo, ne udarcem desne, kao što se moglo očekivati, već još jednom udarcem leve, tako da su Amikovi zubi zacvokotali.

To je bilo malo da se savlada Amik. On je jurnuo napred, oborene glave, štiteći lice od udarca odozdo, gurnuo je Poluksa u prsa i upravio je dva opaka udarca u njegove mošnice. Poluks je umakao na vreme i Amik je pokušao da ga satera u senoviti severni tesnac udoljice, gde sunce ne bi smetalo nijednome. No Poluks je ostao na belegi, i prisilio je Amika da se bori onde gde će mu sunce najviše smetati: čas bi ga neka stena zaklonila, čas bi opet jarko blesnulo iznad nje, prema tome kako je Poluks odbijao njegova nasrtanja. Poluks se borio čas levom a čas desnom rukom, jer bio je i levak i dešnjak, što je veliko preimućstvo za pesnica ra.

Kad je borba trajala toliko vremena koliko bi čoveku koji ne hita odveć trebalo da pređe jednu milju, Poluks je bio ozleđen samo po jednome ramenu koje je, zaboravljajući šiljke Amikove rukavice, bio podmetnuo da bi zaštitio glavu od jednog iznenadnog udarca – inače bio je netaknut; ali Amik je pljuvao krv iz oteklih usta a oba oka bila su mu bezmalo zatvore-na. Amik je dvaput pokušao svoj udar goroseče, podižući se pritom na prste i strovaljujući se odozgo udarcem desne pesnice; no oba puta je promašio i izgubio ravnotežu, jer su mu stopa-la bila isuviše blizu, a Poluks se time koristio i kaznio ga valjano.

Sad je Poluks stao da objavljuje gde namerava da ćuši Amika, a za svakim upozorenjem odmah je usledio udarac. On je smatrao nedostojnim da zadaje protivniku udarce po telu, jer to nije olimpijski način, no je neprestano ciljao u glavu. Podvikivao je: – Usta, usta, levo oko, desno oko, podbradak, opet usta.

Amik je urlao malne isto onako snažno kao što je Herakle urlikao dok je tražio Hilu, no kad je počeo da preti poganim psovkama, Poluks se rasrdio. Gradeći se kao da smera udarac desnom rukom, on je snažno tresnuo levom protivnika po nosu; osetio je kako kost i rskavica krenuše pod težinom udarca.

Amik se stropošta i pade nauznak, a Poluks priskoči da ga dotuče onde gde ležaše; jer premda u prijateljskim borbama pesničarske škole smatraju plemenitim uzdržati se od udaran-ja oborenog protivnika, ipak, kad je u pitanju javno borenje, smatra se da bi bio budala onaj pesničar koji se ne bi koristio do kraja uspelim udarcem. Amik se brzo okrete pa se podiže na noge. No njegovi su udarci sada ličili na kratke i besomučne trzaje, a rukavice su mu izgledale teške kao sidreno kamenje; Poluks nije poštedeo njegov razbijeni nos, no je udarao po njemu čas s jedne a čas s druge strane, a čas opet po sredini.

Amik u očajanju uhvati svojom levom rukom Poluksovu levu pesnicu, kad se ona pruži prema njemu i povuče je k sebi, a u isti mah snažno izmahnu desnom. Poluks, koji je očekivao nečasnu borbu, baci se u istom pravcu u kojem je bio povučen; a Amik, koji je očekivao da će se on odupreti vučenju i tako primiti udarac u glavu, udari u vazduh. Pre nego što se pribrao Poluks mu je desnom rukom zadao udarac u slepoočnicu, a odmah potom i le-vom u podbradak.

Amik više nije bio na oprezu; on nije više mogao da se bori. Teturao se na nogama, dok je Poluks sračunato lupao po glavi, zadajući mu ritmičke udarce kao goroseča koji natenane ob-ara visok bor pa se najzad izmakne u stranu i gleda ga kako s treskom pada med sitno rastinje. Poslednji udarac, zadat levom rukom, došao je odozdo, malne sa samoga tla, razmrskao je protivnikove slepoočne kosti i oborio ga je mrtva na zemlju. Argonauti kliknuše zadivljeni i veseli.

Bebrici su bili prilično mirni za vreme borbe jer nisu verovali da je Amik u nevolji. On ih je ranije često zabavljao svojim posrtanjem po polju, gradeći se kao da ga je protivnik teško ozledio, pa bi onda odjednom poskočio živo i samleo onog nesrećnika.

Ali kada je Poluks stao po volji da mlati Amika, oni se uznemiriše, pa uzeše da opipavaju svoja koplja i da vitlaju kijačama. Kad najzad pade Amik, oni pohrliše da ga osvete, i jedan bačeni džilit okrznu Poluksa po kuku. Argonauti jurnuše napred da zaštite svoga zatočenika, i

nasta kratak, krvav boj. Poluks, onakav kakav je bio, uskoči u nj, i pokaza se isto onoliko vičan veštini opšteg borenja kao što je bio vest u pesničanju. On je udarao nogom, rvao se, ujedao, pesničao se, nasrtao glavom, a kad je udarom noge u stomačnu duplju oborio onoga čoveka koji je bacio džilit na nj, priskočio je odmah i iskopao mu oba oka. Kastor je pritom štitio svoga brata, i jednim udarcem dugoga mača skroz je presekao glavu jednoga Bebrika, tako da je izgledalo da će mu pole pasti na ramena.

Ida, na čelu male čete Argonauta naoružanih kopljima, pojuri ivicom udoljice i napade Be-brike s boka. Oni se razbežaše kroz gaj maginja kao roj pčela iz nadimljene košnice. Jason, Faler, i Atalanta streljahu iz lukova begunce; Meleagar hitaše džilit za njima. Zaprepašćeni i obezglavljeni Bebrici utekoše daleko od obale, ostavivši na bojištu četrdeset što mrtvih što smrtno ranjenih drugova; ali Kalaid i Zet daleko su ih gonili, kao što kopči gone jato divljih golubova.

Jason sabra svoje drugove, med kojima trojica ili četvorica behu ranjeni, ali nijedan opas-no; Ifit iz Fokide bio je obneznanjen udarcem kijače, Akast je ponosno pokazivao zasekotinu zadanu vrhom koplja na unutrašnjoj strani butine koja je dosta krvarila i otežavala mu hod, a Faleru je pogodak kamenice ozledio bedro.

Jednodušno su Argonauti pohrlili u dvorac Amikov u potragu za plenom. Našli su tuna srebra i zlata i dragog kamenja u izobilju, koje su docnije kockom podelili između sebe, i go-leme zalihe namirnica, među kojima i nekoliko dugih vrčeva lezbijskog vina. Herakle je bio popio malne sve piče na Argu, i vino ih je sada osobito obradovalo.

Te večeri, okićeni vencima lovorova lišća sa drveta za koje je Argo bio povezan, dobro su se počastili krtom govedinom i debelim ovnujskim mesom; i da bi se zaštitili od mogućnog neprijateljskog prepada, naoružali su neke Marijandine, koje je Amik bio zarobio u ratovima, i rasporedili su ih da stražare po gradu. Ali Bebrici nisu smeli da se vrate.

Jason je veoma želeo da ne uvredi Boga Posejdona. Sledećeg jutra, na njegov predlog, stari Nauplije iž Arga, Periklimen iz Pila, i Ergin iz Mileta, svi sinovi Posejdonovi, uzeše da zajednički pripreme žrtvu svome ocu. Stoke je bilo u izobilju, jer svi dželepi Amikovi behu sada u rukama Argonauta, a što ne budu mogli pojesti, moraće i tako da ostave za sobom. Štedri od nevolje, prineli su Posejdonu na žrtvu ništa manje nego dvadeset čistih tračkih ru-donja, sagorevši ih potpuno i ne okusivši od njih ni zalogaja, i još suviše i druge su životinje na uobičajen način prineli na žrtvu ostalim bogovima.

Toga dana, isto tako, pristojno su sahranili bebričke mrče, i Kralja Amika izdvojeno od os-talih. Argonauti nisu strahovali od njihovih duhova, jer oni behu pali u časnoj borbi.

But se veoma obradovao kad je u Amikovoj smočnici našao ćup divljeg meda: med je bio zlatnosmeđe boje i sabran samo iz cveta borova argantonskog krša. – Još nikad nisam video ovako čist borov med, reče on. – Takozvani borov med sa Peliona tukne pomalo od mešavine raznog behara i cveća, ali ovaj ima pravi miris. Nu ipak, dodade on, – to je pre retka zanimlji-vost negoli neka osobita izvrsnost.

Glava XXIII ORFEJ PRIČA O DEDALU

Trpezarija Kralja Amika bila je ukrašena freskama. Među njima bila je jedna koja je prika-zivala Dedala i Ikara kako na krilima lete sa Krete, a jedan čovek bivolje glave riče za njima u samrtnom ropcu i Tezej Atinjanin, sa sovom na ramenu, vitla pobedonosno sekirom sa dve oštrice.

Mali Ankej reče Orfeju: – Mili druže, daleki putniče, protumači nam ovu sliku, ako hoćeš. Obavezujemo se da ćemo pažljivo slušati i nećemo praviti upadica.

Ovo je dakle priča koju im je Orfej ispričao dok su ovenčani lovorom pirovali u dvorani poraženog neprijatelja.

– Misli se da je iz nehata pre negoli iz hotimične neposlušnosti vod Bikovića krećanskoga Knosa, Vrhovni Sveštenik Sunca Boga Minoja, prekršio drevnu zapovest Trojne Boginje, naime, da nikome sem domorodnih Krećana nije dopušteno da se ukrca u čamac ili brod koji bi mogao da primi više od pet ljudi. On je tu zapovest prekršio u slučaju Dedala, pelazgijskog veštaka iz Atine, kao što ću vam odmah izložiti, mili Argonauti. Tezej Jonjanin, Kralj Atine, poslao je Dedala u Knos zajedno sa devetnaest drugih nesrećnika, sve u okovima, da ih tamo, prilikom godišnje Prolećne Svetkovine, poganja sveti bik Sunca, Minotaur. Dedal, rođak Te-zejev po majčinoj lozi, bio je osuđen na smrt zbog ubistva jednog druga-veštaka, no Tezej je opovrgao presudu kad se Dedal ponudio da iziđe u arenu umesto da bude pogubljen.

– Pređe sve žrtve Minotaura behu krećanski Bikovići, dobrovoljci u smrti, no sada Krećani postaše ustravljeni da se izlažu pred njim, čak i u slavu Boginje. Minoj (kako se Sveštenik Minojev kratko nazivao), praštajući ovu ustravljenost, naredio je da dvadeset žrtava biku daju svake godine krećanske naseobine ili pak oni gradovi koji plaćaju danak. On je ovo činio na takav način kao da time ukazuje veliku počast odabranome mestu; jer u isto vreme Vrhovna Sveštenica pozivala je otuda isti toliki broj devica da budu sveštenice Minotaurove, a ta služba donosila im je bogatstvo i ugled. Obično, Minoj je slao po žrtve u Mikenu ili Tirint ili Pil ili Arg ili u neki drugi grad na grčkome kopnu, no katkada i na Jegejska ostrva ili u Malu Aziju ili na Siciliju; jednom čak i u daleku Filistiju. Ove žrtve bile su nenaoružane, i obično Minotaur bi ih sve bez po muke poubijao za jedno popodne, jer su se oni samo trčanjem i preskakanjem mogli uzdati u spasenje. Međutim, ako bi neki čovek neobične hitrine i hrabros-ti izbegao smrti za određen razmak vremena, što se merilo isticanjem zrna peska iz jednog probušenog suda, onda su Arijadnine Nimfe, kako su Minotaurove sveštenice nazivane, ska-kale preko ograda, gole, no samo opasane zmijskim kožama oko bedara, i spašavale ga od bikovih rogova. Arijadnine Nimfe starale su se o Minotauru od njegovih mladih dana, i svo-jim su glasovima mogle vladati njime i onda kad je rikao i rogušio se i udarao kopitom od besa. Jašući na njemu, po tri ili četiri u isti mah, prevrćući se preko njegove glave, kiteći mu rogove vencima dok bi on u nestašnoj igri jurišao na njih, preskačući na motkama preko nje-ga, i mnogim drugim veselim igrama, one su prikazivale vlast Trojne Boginje. Prolećna Svetkovina okončavala se mističnim činom ljubavi između Pasifaje Lune-Krave i Minoja Sunca-Bika, koji su posle složene obredne igre, Bikovići i Arijadnine Nimfe javno ovaploćavali u ljubavnim zagrljajima. Posle toga. Vrhovna Sveštenica nemilosrdno je klala Minotaura, a krv koja je lopila iz njegovog grla hvatana je u legen i čuvana u vrču sa dve drške, zajedno sa suzama koje su nimfe prolile zbog smrti svog rogatog u igri druga. Ovom krvlju, izmešanom sa dosta vode, škropljene su kukavičinim repnim perima bezbrojne voćke na ostrvu, da bi rađale obilatim plodom: vradžbina veoma moćna.

– Dedal je znamenit sa svoje dovitljivosti. Njemu se pripisuju mnogi čudesni pronalasci, između ostalih i veština livenja kipova u bronzi. Tvrdi se čak da je on načinio veštačka krila koja je mogao da raširi kao ptica i da se tako održava u vazduhu. No bila ta priča istinita ili ne, on je svakako nadmudrio Minotaura u knoskoj areni, iako je kocka pala na nj da prvi stupi u arenu; osim toga, on je bio hrom i ne više mlad čovek, a nijedan od devetnaestorice koji su sledeli za njim nije se spasao vitih, ubilačkih rogova. Minotaur je bio svikao da smatra sve muškarce svojim dušmanima, i da poštuje samo žene; sem toga, kad god bi jurnuo iz svoje mračne staje u kojoj je držan gladan i žedan, od gore bi mu zaboli srebrnu iglu u pleće, da podjare njegov bes. Dedal nije utekao od njega, kao što neobavešteni pesnici tvrde, odletevši na krilima kući u Atinu. Nije se ni zakopao u pesak arene, da bi se sakrio; jer pesak je bio

posut po kamenom pločniku taman toliko da se noga ne oklizne, i da upije prolivenu krv. On je smislio drukčije bekstvo.

– On je znao da su, po naređenju Boginje, u svetim plandištima podignute herme – beli stubovi sa poprsjima – kao simboli plodnosti, da bi bikovi bili snažni. Bikovi su se bili navikli na ove herme, i na njih se nisu obazirali. Dedal je smislio, da se načini hermom. Dvorska oda-ja u kojoj je bio zatvoren bila je obložena belim gipsom, i on je otkinuo jedan njen venac, i razdrobio ga je rukama u prah da bi njime posuo šarene haljine koje su mu bile date. Isto tako, nabeleo je ruke i noge i lice i kosu, pa kada su ga spustili u arenu, upravo pre nego što je Mi-notaur bio pušten, otšepao je do jednog oltara sa strane, popeo se na nj, pokrio glavu krpom platna koju je otkinuo sa svoje odeće, i stajao je mirno kao svaka herma. Minotaur je pomam-no rikao ne opažajući Dedala, i uzalud je jurio oko arene tražeći neko slabo mesto u ogradi. Ljudski miris ga je dražio, i žudeo je da poseje smrt među gledaocima. Kad su Arijadnine nimfe dotrčale, kao obično, da nogama ćuškaju leš i da izvode svoje akrobatske veštine, našle su Dedala još uvek živa. Dvorski stražari izvukli su ga gore u bezbednost.

– Svojom veselošću i mnogim izumima Dedal je ubrzo stekao opštu ljubav u dvoru, kao i naklonjenost Vrhovne Sveštenice. Pored mnogih drugih neobičnih igračaka, on joj je načinio živ kip Boginje, za dvorsko svetište, sa pokretnim udovima i očima, kao i veštačkog čoveka, po imenu Tala, koji se kretao, kao vojnik na straži.

– U toku sledeće godine Minoj je postao ljubomoran na Dedala, i, pod ovim ili onim izgo-vorom, nepravedno ga je bacio u dvorsku tamnicu. Međutim, Dedalu nije bilo nimalo teško da utekne, uz pomoć Vrhovne Sveštenice, u navečerje Prolećne Svetkovine. U isti mah on je oslobodio dvadeset nesrećnih Pelazga, među kojima i svoga sestrića Ikara, koji su u popodne sledećeg dana trebalo da budu izvedeni biku u arenu. On ih je kroz lavirintske hodnike dvora izveo moru na obalu, gde je, slučilo se, jedan ratni brod u kraljevskom brodogradilištu čekao gotov da bude spušten u more. On ga je bio opremio jednim svojim izumom – sredstvom da se brzo podigne jedro i izloži vetru – no to sredstvo nije još bilo isprobano a ovo je bio jedini brod tako opremljen. Do tada, četvorougaono krećansko jedro visilo je sa križa stalno pričvršćeno za jarbol, i mornari su morali da se penju na jarbol da ga otuda otkače kad god je vetar bio suprotan; a kad je vetar bio povoljan, valjalo ga je opet prikopčati na isti zametan način. No Dedal je izumeo jedan način – koji se sada primenjuje svuda u Grčkoj – pomoću kojega križ, zajedno sa pričvršćenim jedrom, može da se diže ili spušta po jarbolu uz pomuć koluta i čekrka, bez potrebe pentranja, a sem toga jedro se može i zaokrenuti malo da bi se koristio bočni vetar. Minoj je prekršio zakon kad je dopustio Dedalu da kroči na ovaj brod, premda on još nije bio spušten u more; jer Dedal nije bio domorodan Krećanin.

– Begunci su zatekli brodogradilište pusto, spustili su brod u more pomoću valjaka, hitro su podigli jedro i navezli se na more, pored ostrva Dije. Straže na izlazu iz luke objavile su uzbunu, i nekoliko sati docnije Minoj je krenuo u poteru sa svojim brodovima, uzdajući se da će stići Pelazge čim vetar utoli, jer oni ne behu svikli veslanju. Ali dobro opremljeni brod već je bio nestao sa vidika, a Minoj je ubrzo uvideo da su Dedal i njegovi drugovi, pre nego što su se otisnuli, napola prestrugali sva krećanska kormila, tako da su se ona pod pritiskom polomi-la. Zato je morao da se vrati u luku i naredi dunđerima da načine nova kormila. Minoj je držao da begunci neće smeti da se vrate u Atiku, iz straha od Tezejeva gneva; možda će se uputiti na Siciliju, i tu potražiti utočište u jednome od nekoliko Boginjinih svetišta.

– Dedal, zadržan suprotnim vetrovima u Jonskome zalivu, ugledao je svoje gonioce upravo kad se približavao Siciliji, i izmakao im je na taj način što je hrabro zabrodio kroz Mesinski Moreuz, između stene Scile i vrtloga Haribde, a potom okrenuo na sever umesto na jug. Tako se oslobodio potere i bezbedno prispeo u Kumu, u Italiji, gde je potopio svoj brod a jedro i konopce posvetio tuna Boginji. Ali njegov sestrić Ikar, kormilar, utopio se za vreme putovan-ja, pavši u snu sa broda u more jednog ranog jutra. More koje ga je progutalo zove se otada Ikarevo More, njemu u spomen. Neka niko, zaveden pogrešnim tumačenjem svetih fresaka

(kao što je ova koju vidite pred vama), ili kopaničarstvom na škrinjama, ili rezbarijama na peharima, ne pokloni vere onoj budalastoj priči o tome kako je Ikar leteo na krilima koja mu je Dedal pričvrstio za pleća, pa se isuviše približio Suncu, tako da se vosak istopio a on se utopio. Krila sa kojima njih prikazuju simbolišu brzinu njihovog broda; a topljenje voska u sardiniskim obredima, koji se sada obavljaju u slavu Dedalovu, odnosi se samo na vesti način livenja bronze koji je on izumeo.

– Iz Kume, Dedal i njegovi drugovi putovali su pešice kroz Južnu Italiju, i prešli su na Sici-liju. U Agrigentu ugostila ih je Nimfa svetišta Heroja Kokala, a Dedal ju je obdario malim kipom Boginje, iste izrade kao i onaj veliki koji je načinio u Knosu. Ona je bila očarana da-rom i obećala mu je Boginjinu zaštitu. Krećansko brodovlje, koje je plovilo pored obala Sici-lije u uzaludnom traganju za Dedalom, razbili su pred Agrigentom vetrovi koje je Nimfa priz-vala iz zemlje protiv njih; spasli su se samo Minoj i nekoliko njegovih mornara koji su ispli-vali na obalu. Videći Dedala i njegove drugove udobno smeštene u Kokalovom svetištu, Mi-noj se veoma rasrdio i zapovedio je Nimfi, pretećim i nepristojnim recima, da mu ih odmah preda kao njegove robove-begunce. Nimfa je bila prisiljena da se osveti za uvredu nanesenu njenoj časti, kao i časti Boginje: umesto tople vode, dok je Minoj sedeo u kadi kupatila, njene su žene prosule na nj ključalo ulje ili (neki kažu) katran.

– Dedal je opravio jedan od razbijenih krećanskih brodova i hrabro otplovio u Atinu Kralju Tezeju; doneo mu je vest o Minojevoj smrti i pokazao mu je pritom pečatni prsten sa njego-vog palca kao pouzdan dokaz. To je bio prsten sa velikim crvenim karneolskim kamenom, u koji je bila urezana slika posađenog Minotaura sa dvogubom sekirom vlasti. Tezej je, pre iz-vesnog broja godina, pohodio Knos i takmičio se u atletskom delu Svetkovine, pobedivši u junaštvu pesničanja; on je držao da je Knos najčudesniji grad na svetu. Kad je uzeo prsten, i probe radi stavio ga na palac, njegovo je srce snažno zakucalo od gordosti i ushićenja. Dedal, opazivši to, obavezao mu se u potaji da će ga povesti da osvoji Kretu ako njemu i njegovim drugovima beguncima poštedi živote. Tezej je prihvatio ponudu.

– Po Dedalovim uputstvima sagrađena je potajno, daleko od svakog javnog puta, flota rat-nih brodova, koji su bili brži i podesnije opremljeni negoli krećanski. Nijedan Krećanin nije smeo ništa da sazna o tome. Kad je novi Minoj, čije je ime bilo Deukalion, uputio poslanike Tezeju i zahtevao od njega da mu preda Dedala, Tezej je odgovorio da je njegov rođak Dedal, pošto ga je Minotaur poštedeo, sada slobodan čovek koji je već ispaštao za svoj prvobitni zločin čovekoubistva; koliko je poznato on nije učinio nikakvo drugo zlodelo. Kokalova Nim-fa, kazao je Tezej, ubila je Minoja iz sopstvenih pobuda, a Dedal nije imao udela u tome groznom činu. Stoga, bilo bi nepravično predati njegovog rođaka krećanskoj osveti, kao da je on odbegli rob; no neka Minoj podnese dokaz da je Dedal umešan u ma koji drugi zločin, i on će ponovo razmotriti tu stvar. Kad je tako uljuljkao Minojeve sumnje, Tezej je podigao svoju mornaricu i zaplovio ka Kreti, zaobilaznim zapadnim pravcem, povevši sobom Dedala kao svog brodara.

– Krećani, do tada neosporni gospodari mora, vekovima su se osećali tako bezbednim od najezde da su čak i svoje glavne gradove ostavili neopasane zidinama. Kad su obalske straže ugledale grčko brodovlje kako im se približava sa zapadne strane, ljudi su pomislili da brodo-vi koji su otplovili za Siciliju nisu, ipak, potonuli, već ih je bura odbacila nekuda daleko od njihovog smera i eto vraćaju se sada, kad su sve nade bile pokopane. Obavestili su Knos zna-cima, i narod je radosno pohrlio na obalu da dočeka i pozdravi svoje drugove; ali videli su da su se prevarili. Iz brodova su poskakali naoružani Grci i načinili pokolj među praznično raspoloženom svetinom, a onda su pojurili dalje da napadnu dvorac. Opljačkali su ga i zapali-li, i ubili su Minoja, i sve glavne Bikoviće. Potom su odmah zaplovili dalje, u druge krečanske luke, i zaplenili su preostale ratne brodove i opljačkali druge gradove. No Tezej se nije drznuo da uvredi Trojnu Boginju Pasifaju, niti da zlostavlja ijednu njenu sveštenicu: sklopio je čvrst savez sa Vrhovnom sveštenicom, i potvrdio ju je kao upraviteljku Krete. Zvanje Minoja bilo

je ukinuto i prevlast na moru, koju su Krećani uživali u toku dve hiljade godina, odjednom je prešla u ruke Grka i njihovih saveznika.

– Tako, u najmanju ruku, glasi povest koja je došla do nas, preko niza verodostojnih pesni-ka.

Orfej onda stavi liru med kolena i zapeva, uz svirku, o Tezeju i kneževima koje je nekad služio i ostavio na ostrvu Naksu:

Visoko na odru van domaha vala on sniva, u snu se seća njena hoda duž staza od školjki obrubljenih cvećem i po zasenčenoj pod vinjagom travi. Uzdiše: – Duboko u prošlost mi grešnu utonula, sad sena njena pohodi razvaline i perivoje puste.

Gle, još tuna stoji taj kraljevski dvorac starošću pogrbljen u senci borova, gde prvom umori njega vernost njena.

Pouzdanijom nogom ona stupa sad negoli kada strah od njegove mržnje bi grmljavina u zraku, kad borovi ustraviše se pred naletom vetra i cveće gledaše u nju preplašenim očima. O njemu – jer sve je svršeno – ne sniva nikad ona, već blagoslov šalje nečem što bi on hteo da je krš i korov samo. Ona je kraljica u boljemu svetu.

Glava XXIV

KRALI FINEJ I HARPIJE

Rano trećeg dana Argo je otplovio severno pod povoljnim vetrom. Na njemu je bilo neko-liko Marijandina spašenih od Bebrika, a među njima i sestra kralja Lika, koju je Amik uzeo za svoju milosnicu; jer je Jason bio ponudio da ih morem vrati u njihov rodni grad na južnoj ob-ali Crnog mora.

Stigli su na ušće Bosfora u podne istog dana; ali se Arg, Tifis, i Nauplije, tri najiskusnija moreplovca na brodu, složiše da je struja opasno jaka. Neka se vetar izduva još dan dva, rekoše oni, pa ćemo onda moći produžiti plovidbu.

Kalaid i Zet rekoše Jasonu: – Ako hoćeš da se u međuvremenu iskrcaš na trakijsku obalu, obećavamo ti prijatan doček na dvoru našeg očuha Fineja, tinskog kralja, čije smo ime čuli da pominješ našem poslednjem domaćinu. On vlada celim pobrđem istočne Trakije, severno sve do podnožja Hemovog planinskog lanca.

Jason radosno prihvati njihov predlog, i ne sluteći opasnosti kojima se izlaže tim poduhva-tom. Brod otplovi zapadno dve tri milje, do mesta gde je mali prekid u nizu bregova koji opa-suju Mramorno more sa svih strana i gde struja iz Bosfora ne udara u brodovlje. Kad se ukotviše pored crvene stenovite obale i ostaviše na brodu stražu koja se sastojala poglavito od Grka iz Peloponeza i sa Ostrva, Jason ode na obalu sa Kalaidom i Zetom, Ehionom glasni-kom, Orfejem, i svim Tesalcima kojima je trački jezik bio razumljiv.

– Kralj Finej još boravi u Batiniju, svojoj zimskoj prestonici koja je pored jezera udaljenog jedan sat hoda od ove obale, reče Zet.

Nije mu običaj da se seli u Salmides, svoju letnju prestonicu, dok ne sazru prve smokve. Kalaid i Zet, koji su dosad kazivali što je moguće manje o svojim ličnim poslovima, sada us-put rekoše Jasonu zašto su bili otišli iz Trakije na svoje nedavno putovanje po Grčkoj. Učinili su to delimično zbog toga da bi proučili veštine i običaje zemlje svoje majke – Oritija je bila Atinjanka; delimično da bi uzeli u posed nasledstvo koje bi im moglo pripasti po zakonima materinskog prava koje je još važilo u Atiki – ali su se u tome razočarali; i delimično da bi izbegli društvo nove žene svoga oca. Jer se kralj Finej, koji je bio šlep, oženio ćerkom svog kraljevskog suseda, skitskog kralja, koji je bio zauzeo visije na južnoj obali donjeg Dunava.

Ona se zvala Ideja, i pokazalo se da nema ni jednu rasnu vrlinu besporočnih Skita, koji ne piju ništa sem mleka. – Ona je, u stvari, osiona, svirepa, lukava i pohotljiva, reče Zet.

– I, da postupimo pošteno prema tebi, izjavi Kalaid, – naš očuh nas je stvarno prognao zato što smo je prekoreli, u njegovom prisustvu, zbog sramote koju je nanela njegovom domu. Ali on je šlep, i ona ga je zaludela svojom lažnom ljupkošću. On je smatra najboljom ženom na svetu.

– Ona mu je rodila sina, dodade Zet, – ako stvarno kapetan njene skitske telesne garde nije otac toga derišta, kome ona očito smera da preda kraljevinu, mada smo mi zakoniti naslednici prestola. Njeni Skiti terorišu dvorske stražare i sve Tinjane.

– Neću da idem ni jedan korak dalje s vama, reče Jason. – Zašto mi niste otkrili sve te okolnosti pre nego što smo pošli? Sada, kad smo izgubili Herakla, nismo više dovoljno moćni da se mešamo u unutrašnju politiku svakog grada ili kraljevine koja leži na našem putu. Glav-ni i gotovo jedini cilj našega puta je da vratimo Zlatno Runo. Neću da me iko skreće od toga.

– Nisi ti izgubio Herakla, reče Pelej, – već si ga namerno ostavio. Ehion se umeša. – Plemeniti Jasone, reče on, – ne smeš zaboraviti da smo se, pre polaska iz

Jolka, svi mi koji imamo čast da se zovemo Argonautima, svečano zaverili jedan drugom na uzajamnu pomoć. Pošto su Kalaid i Zet tada pristali da ti pomognu u tvojoj opasnoj potrazi za Runom – što, uostalom, nije bila njihova briga, jer oni nisu Minijci – samo je pravo da ti sada učiniš sve što leži u tvojoj moći da ih pomiriš sa njihovim očuhom, da, takoreći, podmažeš vrelu glavčinu kolskog točka tamo gde škripi protiv nepopustljivog kraja osovine.

Ostali podupreše Ehiona, te svi produžiše napred. Kada se približiše na pola milje od dvo-ra, ugledaše grupu konjanika gde jašu zapadno od jezera. Oštrovidi Linkej im saopšti da se ona sastoji od oko dvadeset kosookih, ošišanih strelaca, na snažnim brdskim konjićima, koje predvodi žena u gruboj, crnoj košulji i čakširama, sa pojasom oko struka ukrašenim dragim kamenjem i vezanom maramom na glavi. Na kraju dodade da odlaze brzim kasom u pratnji čopora lovačkih pasa.

– Dobro. Pričekajmo ovde dok nam moja maćeha i njeni skitski telohranitelji ne iščeznu sa vidika, reče Kalaid. – Ali, Orfeju – pošto si i sam Tračanin – hoćeš li da sam odeš pre nas, kao da si putujući pevač i zabavljaš dvorsku stražu i poslugu u dvorištu? Ako učiniš tako, mi ćemo ostali tiho ući u dvor na sporedna vrata. Zet i ja ćemo onda imati to zadovoljstvo da razgova-ramo sa našim ocem Finejem bez straha da će nas iko prekinuti u tome.

Niko na ovom svetu nije mogao dugo ostati neosetljiv prema muzici koja je odjekivala sa Orfejeve lire, i kad on sad uđe u dvorsko dvorište, svirajući na lauti veselu poskočicu, stražari ostaviše svoje oružje, kuvarice ostaviše meso da gori na ražnju, pralja napusti rublje na pločama pored jezera, i svi odreda zaigraše zajedno u prostranom dvorištu. Šubare od lisičje kože poleteše u vazduh.

Družina Argonauta tiho se prikrade u dvor, i Kalaid i Zet odvedoše je u trpezariju. Kad otvoriše pobočna vrata, nozdrve im ispuni odvratan smrad, mešavina sveže balege i trulog mesa, a unutra njihove oči ugledaše neobičan i čudan prizor. Kralj Finej je sedeo za dugačkim stolom sa pozlaćenim nogarima prepunim zdela, među kojima se jato od dvadeset ili trideset kobaca svadljivo hranilo. Svaki čas bi nov kobac, lepršajući krilima, uleteo kroz otvoren pro-zor i pridružio bi se gozbi. Svojim oštrim kljunovima razdirali su drob i ostale otpatke i trulo meso u skupocenim zdelama. Mada je Finej neprestano pljeskao rukama i vikao na njih da odu, oni se nisu nimalo obzirali na njega već su alapljivo produžavali sa svojim gnusnim ob-edom. iako Fineju nije bilo više od pedeset godina, imao je mršavo i žuto lice čukundede u poslednjoj zimi svog života.

Svi Argonauti, kao jedan čovek, jurnuše ka stolu, glasno vičući, te ptice izleteše kroz pro-zor, pošto prvo zgrabiše iz zdela sve što su mogle da odnesu. Kalaid i Zet dadoše znak Ehionu da govori kralju umesto njih, jer nisu hteli da mu kažu da su tu dok ne čuju njegovo objašnjenje onoga što se malopre desilo.

Ehion istupi napred, nakašlja se da pročisti grlo, i obrati se Fineju u svom najbesedničkijem stilu.

– Veličanstvo, ja sam glasnik Ehion, posvećenik saborišta glasnika sa gore Kilene, sin bo-ga Hermesa. Mislim da imam čast da se obratim Fineju, kralju slavnih Tinjana, čija se zemlja prostire severozapadno od brzog Bosfora gotovo sve do Hiljadu Ušća ogromnog Dunava. Veličanstvo, ti ćeš (nadam se) oprostiti ovaj neobjavljeni ulazak, ali neki putujući svirač baš sada je zasvirao neku bednu poskočicu u dvorištu i privukao pažnju svih tvojih odanih telo-hranitelja i slugu. Oni su odbili da poklone i najmanju pažnju mojim drugovima i meni kad smo im se pretstavili, pa smo stoga, radije nego da propustimo zadovoljstvo da te pozdravimo pri našem prvom dolasku, sami pronašli put do tvoje odaje.

– Čiji si ti glasnik? upita Finej dršćućim glasom. Ehion odgovori: – Ja pretstavljam družinu plemenitih Tesalaca koji su došli u vašu gosto-

primljivu zemlju u cilju trgovine. Jolk je luka naše domovine; donosimo tovar umetnički ukrašene grnčarije, kože belih konja i povesma vunene pređe (obojene u divnim bojama i pri-premljene za razboj), koje se nadamo da razmenimo za korisne proizvode tvoje bogate zemlje.

– Oni mi nisu od koristi, odgovori potišteni Finej, – ni od kakve koristi. Ali bih vam dao sve zlatno prstenje i lančiće koje su mi još preostali u razmenu za jedan mali komad čistog hleba, ili malo smokava, ili krišku sira, koje još nisu zagadile te prljave, ženolike harpije. Ah, ali šta vredi govoriti? Čak i kad biste imali takav dar za mene, harpije bi odmah doletele na-trag i istrgle ga iz mojih ruku. Prošlo je mnogo meseca otkako nisam ništa čisto pojeo. Jer čim se unese bogata i ukusna hrana, harpije slete kroz prozor i svu je raznesu ili zagade. Moja do-bra žena Ideja pokušala je na sve moguće načine da me oslobodi tih ženolikih štetočina, ali bez ikakvog uspeha. Njih šalje neki Bog koga sam nehotice uvredio.

Ehion upita: – Ako ti smem postaviti ovo pitanje – kako ti, šlep čovek, znaš kako izgledaju te harpije?

Finej odgovori: – Moja odana žena Ideja često mi je opisivala njihova mršava, grozna lica, njihove usahle dojke i ogromna krila slična krilima slepog miša. A osim toga, ja imam ostala čula, naročito uši i nos, pa kad čujem njihovo cerekanje i šaputanje, i nepristojne uzvike i zveku posuđa dok se hrane, i šum njihovih krila, i namirišem njihov gadni dah i gadni izmet kojim prljaju sobu – e, onda mi ne trebaju oči da ih jasno vidim, i tada sam zadovoljan svojim slepilom.

Ehion reče: – Milostivi kralju, neko te gnusno obmanjuje. Upitaj ma kojeg čoveka u našoj družini šta je video, i šta i sada vidi, pa će ti reći isto što i ja. Nisu to bile ženolike harpije, već obični kopči; i oni nisu razdirali ukusna mesa već drob, otpatke i trulo meso ostavljeno za njih kao mamac. Niti su one uprljale tvoju trpezu, kao što ti misliš; jer je to očito uradila pre tvog dolaska u trpezariju, tvoja bestidna sluščad, koja je lopatama nabacala ovde onde po tvojoj trpezi gomilice svinjskih i drugih izmetina, i zagadila tvoje zdele i pehar. A što se tiče cere-kanja, i šaputanja, to si besumnje čuo izvesne ropkinje koje učestvuju u toj zaveri. Ako ti je tvoja odana žena Ideja rekla da su tvoji posetioci harpije, ona je ili vrlo zla ili sasvim luda.

Pelej, Akast, (ason i ostali potvrdiše Ehionovo tvrđenje, ali im Finej ne poverova lako. On se stalno vraćao svojoj priči o harpijama. Najzad Pelej izvadi iz svoje torbice komad ječmenog hleba i parče ovčijeg sira, i stavi ih u kraljevu ruku, rekavši: – Jedi, jedi, Veličanstvo. Ovo je zdrava hrana, i niko je neće zgrabiti od tebe. Kopči i zla posluga su ote-rani i neće se vratiti.

Finej okusi sa sumnjom, a zatim poče da jede sa uživanjem, jason mu dade malo smokava i dva-tri medenjaka, i napuni mu pehar vinom iz kožne boce o svom pojasu. Krv se vrati kral-jevim mršavim obrazima. On zatim poče da se udara u grudi, da čupa svoju zamršenu kosu i gorko jadikuje zbog svoje lakovernosti, izjavljujući da je najzad, ali suviše dockan, shvatio kako je svirepo obmanjivan. Zašto je ikad poverovao ijednu reč od onoga što mu je Ideja rek-la? Zašto je odbio da sasluša tužbe protiv nje svojih pastoraka? Oni su ga opomenuli da ona

koristi njegovo slepilo da ga obmane, ali je on zapušio uši da ih ne sluša. U svojoj zaluđenosti prognao je svoja dva najstarija pastorka, Kalaida i Zeta, i, ukoliko on zna, sad se njihove kosti možda bele na dnu mora. Dva najmlađa, Ideja je nedavno optužila da su pokušali da je nasilno obljube u njenom dvorskom kupatilu; oni su sad u tamnici, u pogrebnoj odaji sa tucanim vra-tima. Tamničari ih šibaju svaki dan bičevima od volujske kože, da bi ih naterali da priznaju svoj greh i mole za oproštaj.

– Ali, šta ja mogu? Šta ja mogu? zavapi on isprekidanim glasom. – Ideja vlada ovde, ne ja; ona drži tamničke ključeve, ne ja. Ona zapoveda straži, ne ja. Ja sam sasvim u njenoj vlasti.

– Ljubazni Tesalci, u naknadu za vašu izvrsnu hranu, molim vas uzmite koje god vam se srebrne i zlatne zdele dopadaju, a zatim idite brzo putem kojim ste i došli, a mene ostavite u mojoj nevolji. Zaslužujem sve što sam propatio zbog mojih ludosti, i ne želim da vas izložim osveti moje zle žene. Avaj meni, moji siroti pastorci, Kalaid i Zet! Molim vas, neznanci, nađite ih ma gde da su; dajte im moj blagoslov i zamolite ih da mi u svom srcu oproste za nepravdu koju sam im učinio. Ali će to ipak biti dockan za njih da spasu svoju braću od smrti pod šibom i mene da spore smrti glađu.

Na to se Kalaid i Zet kazaše Fineju ko su, i prizor ponovnog poznavanja i pomirenja natera suze na svako oko. Zatim Pelej i Koron brzo otrčaše dole u tamnicu i provališe vrata udarcima teškog čekića. Oni oslobodiše mladiće, koji su bili gotovo mrtvi od gladi i svakodnevnog šibanja.

Od njih Kalaid i Zet doznaše koji su od dvorskih slugu još verni Fineju a koji su neverni. Zatim odu u dvorište i daju znak Orfeju da prestane sa muzikom. Potom skupe verne, a ne-verne pohvataju i pod stražom pošalju dole u tamnicu. Ubrzo je ceo dvor bio u njihovim ru-kama. Kratko rečeno, Kalaid zatim postavi zasedu za kraljicu Ideju i njene telohranitelje, u koju su oni uskoro zapali pri svom povratku, i bili razoružani i živi zarobljeni. Finej nije ni na koji način kaznio Ideju zbog njenog izdajništva i pakosti, već ju je vratio njenom ocu, skits-kom kralju, sa podrobnim izveštajem šta je sve propatio od nje. Skit, pravedan čovek kao što su većina Skita, divio se Fineju zbog trpeljivosti koju je pokazao. U znak svog divljenja nare-dio je da se Ideja pogubi; ali vest o tome stigla je u Tiniju tek kad je Argo bio daleko otplovio.

Finej je smatrao Argonaute svojim spasiocima. On pokuša da ih odgovori od njihovog cil-ja, koji su mu oni saopštili u poverenju, ali pošto nije uspeo u tome, dobro ih ugosti i dade im podrobno obaveštenje o južnom putu za Kolhidu, sa svima pojedinostima o vetrovima, stru-jama, kopnenim znacima i lukama; i obeća im srdačan doček u Salmidesu po njihovom po-vratku. Žalio je što su Kalaid i Zet rešeni da ostanu na Argu, ali nije ni pokušao da ih zaustavi kad je doznao da ih zakletva obavezuje na to. Njegovi mlađi sinovi brzo su za njega usposta-vili red u njegovoj kraljevini; a sveti kopči, pošto su opet hranjeni, kao ranije, pod drvetom na sastajalištu Kopčevića (Tinjansko bratstvo kome su i Kalaid i Zet pripadali), izgubili su navi-ku, koju, je Ideja bila razvila kod njih, da sleću unutra kroz prozore dvorske trpezarije.

Na pitanje zašto Ideja nije ubila Fineja, umesto što ga je onako mučila, obično se daje ovaj odgovor: – Nijedna Skićanka nikad ne ubija svog muža, iz straha od užasne sudbine koja bi joj, u tom slučaju, bila dodeljena u Donjem Svetu. Ali se nadala da će, davanjem Fineju samo zagađene hrane, njega dovesti u takvo bedno stanje da sam okonča svoj život dragovoljno, ne sluteći da je ona uzrok njegove nevolje.

Glava XXV

PLOVIDBA BOSFOROM

– Bosfor, izjavio je Finej, – meri nekih šesnaest milja u dužini od mora do mora, i liči pre na brzu reku negoli na moreuz, naročito tamo gde se sužava na manje od pola milje od obale do obale; jer on prima izliv ogromnog mora dugog blizu hiljadu milja i širokog pet stotina milja, u koje se uliva nekoliko ogromnih reka.

O moji prijatelji, kad od okopnelog snega velikih severnih stepa i kavkaskih planina nabuja svaka od tih reka tako da se poveća njena obična veličina za nekoliko puta, i kad žestoke severoistočne oluje sateraju ogromne količine vode u Bosfor, možete zamisliti kakav katarakt huči niz Moreuz! Srećom, najgore godišnje doba nije još došlo, i jugozapadni vetar koji je duvao poslednja dva dana smanjio je snagu struje. Koristite priliku bez odlaganja, i neka bo-govi daju da uspešno prebrodite pre nego što se vetar opet okrene, kao što će, sudeći po izgle-du neba, bojim se uskoro i učiniti.

– Struja je najbrža u sredini Moreuza, i na obe strane naći ćete vrtloge i protivstruje. Ne zaboravite da će trud vaših veslača biti uzaludan ako ne koristite te protivstruje; takođe imajte na umu da istaknuta mesta obale naglog i krivudavog toka pružaju zaklon i zavetrinu, tamo gde je struja skrenuta, pa će vam time omogućiti da povratite svoj duh za nov napor. Ali vaš zapovednik i kormilar moraju biti ljudi najhladnijeg rasuđivanja, inače ćete se sigurno nasuka-ti na stenje.

– Počnite uzvodnu plovidbu sa istočne strane, gde je obala strma i voda duboka u njenoj blizini; ali se čuvajte ulaska u Moreuz gde se nalazi plićak ispred ušća planinske bujice i pros-tire se za nekih sto koraka od obale. Tamo, kad zaplovite sredinom struje, vaš brod će se ob-rtati kao iver. Neka vaš kormilar drži pramac broda pravo prema struji, a vi se uzdajte u Bo-gove i navalite na vesla. Kad prođete kroz tesnac Moreuza, gde će, računam, brzina struje danas biti ravna čovečjem vrlo brzom hodu, naći ćete da se Moreuz opet otvara i da mu je voda spora na obe strane; tamo je na zapadnoj obali Terapeja, mali zaliv gde se, ako htednete, možete sigurno ukotviti radi odmora na pola puta. Samo još na jednom mestu prolaz je težak, a tu je i najveća opasnost – Sudarne stene. Naići ćete na njih oko dve stotine koraka od obale na uskom mestu obraslom u gaj belih čempresa. Dok plovite sa teškoćom duž zapadne obale Moreuza, gde je voda sporija nego na istočnoj, naići ćete na protivstruju tako ćudljivu da će vam to obmanuti oči. Izgledaće kao da tamne stene, od kojih neke voda zapljuskuje, nemaju čvrsto podnožje već se kreću i pokušavaju da zdrobe brod između sebe i obale. Ali neka vaš kormilar uperi pogled na neki nepomičan predmet preko Moreuza, i prema njemu neka krma-ni.

– Kad jednom prođete Sudarne stene, možete biti bez brige, jer ćete imati da pređete samo još tri milje, a one ne predstavljaju nikakvu veliku teškoću. Ako se vetar iznenada ne promeni, vi ćete se uskoro ukotviti u Crnom moru pored neke prijatne obale.

Oni pažljivo zapamtiše ova i ostala uputstva, i ponavljali su ih jedan drugom dok su plovili prvim delom Moreuza, ne veslajući već čuvajući snagu za borbu u tesnacu. Voda je vrvela tunama i sabljarkama, a stenje pored kojega su plovili bilo je obraslo u žbunje svetlozelene mirodije.

Kad su se približili tesnacu Moreuza, Orfej uskladi lautu za novu pesmu, oštru satiru o brodskoj družini, namenjenu odvraćanju gneva ma kojeg ljubomornog Boga, ili Boginje, koji bi mogao koristiti tu priliku da im naškodi. Počeo je recima:

Da li je ikad tako čudna družina Visokih, mladih junaka morem plovila?

U njoj se on šalio na račun svakog Argonauta redom. Pevao je o Linkeju, čiji je vid bio ta-ko oštar da je mogao da vidi kroz hrast i pročita misli jelenka koji se puže na drugoj strani; o Butu, koji je znao sve svoje pčele po imenu i lozi, i plakao kad se jedna od njih ne vrati u košnicu, jer ju je možda pojela lasta; o Admetu, kome je Apolon došao kao izmećar, ali on nije mogao da smisli nikakvu bolju naredbu za toga Boga sem – Donesi mi kobasica, molim te; O plivaču Eufemu, koji je pozvao tunu na plivačku utakmicu oko ostrva Kitere, i pobedio bi je da mu ta riba nije podvalila; o Kalaidu i Zetu koji su trčali tako brzo da su uvek stizali na metu pre naredbe – Polazi!, i koji su jednom jurili jato harpija niz Mramorno more i preko Egejskog mora i Grčke sve do Strofadskih ostrva; o čarobniku Periklimenu, rođenom za vreme pomračenja sunca, koji je mogao da se pretvori u koju god hoće zver ili insekta, ali se jednog dana zaglavio u obliku magarećeg ždrebeta suviše mladog da bi se setilo da se vrati u ljudski oblik; o Mopsu I Idmonu, koji su više voleli da razgovaraju sa pticama nego sa ma kojim ljudskim bićem, čak više nego i između sebe; o Ifitu, koji je na unutrašnjim zidovima neke kuće u Fokidi naslikao tako živu sliku lova na jelene da su jeleni, lovački psi i lovci jedne noći otrčali i iščezli kroz badžu na krovu; o Jasonu, koji je bio tako lep da su žene pa-dale u nesvest čim ga vide, pa su morali da ih vraćaju svesti mirisom zapaljenog perja. Ali Orfej se postarao da satiriše i samog sebe; opevao je kako je u Arkadskoj dolini, veliki broj šumskog drveća iščupao sebe iz korena i išao za njim dok je on nepromišljeno svirao Dođite u bolju zemlju, dođite u Trakiju.

Ove šale pomogle su im kroz najgori deo Tesnaca, mada im je na jednom mestu, čak i pored najsnažnijeg veslanja, bila potrebna pomoć od tri stiha te pesme da bi preplovili sto koraka. Drhtali su od napora i bili gotovo mrtvi kad je Tifis skrenuo brod u Terapejski zaliv. Bacili su kotvu i okrepili se vinom, sirom i usoljenim mesom divljači koje im je Finej dao; ali kad vetar poče da popušta, prekratiše obed i produžiše s plovidbom od straha od gorih stvari. Ali prvo, da bi olakšali brod, iskrcaše Marijandine koje su bili spasli od Amika, i složiše se da se sastanu s njima tog istog večera, ako Bogovi dadu, na obali Crnog mora, istočno od ulaska u Bosfor.

Plovili su polako uz širi deo Moreuza, ali vetar bese sasvim prestao kad behu na pomolu čempresnog predgorja, i po šištavom hučanju vode odmah su znali da su Sudarne stene blizu. Usta im se osušiše od straha a udovi su im se grčili, ali je Tifis pažljivo kormanio a Orfej im je veselo svirao. Struja u sredini tekla je strašnom brzinom a vrtlozi blizu obale mahnito su zakretali Argo. Veslači ugledaše čaplju u letu uzvodno prema sebi i zadihano je pozdraviše, jer je ona sveta ptica Boginje Atine; ali kad je zalepršala iznad njih na visini od jedne katarke, pozdravno klicanje pretvori se u užasnute uzvike. Popustiše u veslanju i izgubiše pravac; jer se kobac bese ustremio na čaplju i samo je zamalo promašio. Njeno repno pero pade dole i struja ga odnese u kovitlacu.

Kobac opet uzlete da opet sune na nju, i da je čaplja ubijena bio bi to najgori mogući predznak. Faler, čije je veslo Jason preuzeo u Terapeji, jer on još nije bio sasvim ozdravio od udarca koji mu je neki Bebrik zadao u bedro, ščepa svoj luk, namesti strelu na tetivu, zape je i odape. Kobac pade na brod ustreljen u srce, a čaplja odlete zdrava i čitava prema Crnom mo-ru.

Retko kad se predskazanje tako brzo obistinilo kao ovo. Tifis videći jednu od Sudarnih ste-na na priličnoj daljini u pravcu matice, zaključi da kormani u dobrom pravcu, ali ga huka vode zbuni. Iznenadan trzaj vrtloga obrte Argo, začu se šrkipav prasak i tresak, te svi na brodu pomisliše da se plovidba okončala pre vremena i da je sve izgubljeno. Ali ipak Orfej produži sa svojom pesmom, Tifis povrati upravu nad brodom, i snažno su veslali, a vesla im se savija-la, pod pritiskom struje, kao strelni luci. Slana voda im ne okvasi noge, iako su očekivali to svakog trenutka; i Faler, nagnuvši se iz broda da vidi šta se desilo, doviknu da im je samo oštećeno podnožje ukrasa zadnjeg dela broda usled sudara sa podvodnom stenom. Jedan deo

je bio odlomljen prilično slično načinu na koji je čaplja izgubila svoje repno pero; ali oplata broda ne bese probijena.

To ih obodri, te produžiše napred i uskoro se Crno more ukaza pred njima. Zaobišli su istočni rt i prošli beli kredni greben koji je pomenuo kralj Finej u svojim uputstvima; a zatim nasukaše Argo na obalu milju-dve istočno od njega, gde male doline oivičene uskim peščanim sprudovima presecaju žute litice.

Tek što stigoše na obalu a severoistočni vetar zaduva i uskoro poče da valja ogromne talase niz Moreuz. Smejali su se, vikali i gađali jedan drugog pregrštima peska da bi izrazili svoju radost.

Atinjani – Arg, But, i Faler, kupiše ovce od bitinskih ribara koji su živeli u obližnjoj dolini, i odmah ih prinese na žrtvu Atini iz zahvalnosti što ih je opomenula onim znakom; a tri Po-sejdonova sina, da ne bi bili nadmašeni u pobožnosti, obeležiše jedan deo obale kao sveto tle posvećeno njihovom ocu Razbijaču Stena i kupiše dva crvena bika da mu ih žrtvuju.

Na toj obali Marijandini su im se opet pridružili. Tu je Ida grubo ponovio mnoge Orfejeve šale, naročito se podsmevajući Periklimenu čarobniku koji do tada nije bio pružio Argonauti-ma ni najmanji dokaz čudnih moći koje su mu obično pripisivane. Periklimen tada pokaza svoju veštinu, pošto je prvo odlutao da skupi oruđa i pomoćna sredstva i zamolio svoga oca Posejdona da mu pošalje nadahnuće.

Periklimen pokaza beo šljunak i crn šljunak, i pokri jedan jednom školjkom a drugi dru-gom, na oči svih; kad su školjke dignute, beli šljunak i crni šljunak bili su razmenili mesta.

Zatim uze orah, učini nekoliko mađijskih pokreta, i žabi ga u Idino koleno, tako da je iščezao ne ostavivši nikakav ožiljak. Potom naredi da orah poraste. Orah je to i učinio, nanoseći Idi nepodnošljiv bol dok je puštao korene i nicao, te Ida, sa suzama u očima, zamoli Periklimena da iščupa rastući orah i oprosti mu za njegovu drskost. Periklimen se smilova, izvadi orahovo drvo zajedno sa korenom i pokaza ga družini; na zelenom izdanku još je bilo malo krvi.

Zatim pretvori kamen u malu ribu, samo time što ga je protrljao rukama pod rupcem; i učini da morska voda u peharu proključa bez vatre. Čak je predložio da odseče glavu lasonu pa da ga opet oživi; ali Jason nije hteo da se potčini tome ogledu, iako su ga svi drugovi molili da pokaže hrabrost i veru.

Na kraju ih je Periklimen zabavio i začudio bacanjem svog glasa tamo amo, tako da je u jednom trenutku izgledalo kao da je riba, koja je pređe bila kamen, deklamovala stihove satirične pesme – baš one koji su se odnosili na Periklimena; a u drugom trenutku se činilo kao da im Hila veselo dovikuje sa druge strane stene pored koje su sedeli: – Opet sam ovde, Argonauti! Pustio sam bradu otkako sam vas video poslednji put i postao sam otac dva lepa dečaka. Ali, ustvari, nikoga nije bilo tamo.

Glava XXVI

POSETA MARIJANDINIMA

Crno more je po svome obliku slično savijenom skitskom luku sa tetivom zategnutom prema severu, i razlikuje se od Sredozemnog u mnogim pogledima. Ono prima vodu od neko-liko ogromnih reka, među kojima su Dunav, Dnjestar, Bug, Dnjepar i Don, od kojih je svaka veća od ma koje reke koja se uliva u Sredozemno more izuzev Nila; i ono nema ni jedno ostrvo znatne veličine. Severni delovi su tako hladni da se, ma koliko neverovatno to izgleda-lo, čak i morska voda zamrzne, a veliko Azovsko more, koje je spojeno uskim moreuzom sa

Crnim morem, zimi se često zaledi dve stope duboko. Najveće reke ulivaju se sa severa i se-verozapada. One znatno nadođu u proleće i leto zbog topljenja snega i tada se njihove mutne vode kreću u masi prema Bosforu, ali pošto tamo ne mogu da uđu sve odjednom, one teku u struji duž jedne obale mora sve do Kavkaskih Planina. Ćelo more je podložno iznenadnim maglama koje čine kopno sasvim nevidljivim, i njegove struje i vetrovi često ljuljaju i nakreću brodove na strašan način čak i kad je vreme lepo; ali ono obiluje krupnom ribom, kao tunama, ivercima i morunama, a njegove obale nigde nisu oivičene negostoprimljivim pustinjskim peskom.

Iz sredine severne obale strci Krimsko poluostrvo gde žive divlji Tauriđani, koji uživaju u prinošenju ljudske žrtve i nabijaju glave stranaca na kolje oko svojih kuća. Iza Tauriđana žive Kimerani, mali, crnpurasti, uzbudljivi ljudi, čuveni sa svog pevanja, hrabri u ratu, ali skloni sodomiji; a istočno i zapadno od tih Kimerana žive dugovečni, pravedni Skiti, koji nemaju drugih kuća sem kola, piju kobilje mleko i izvrsni su strelci. iza njih, opet, žive Ijudožderski Finci koji nose crne ogrtače; i Neuri od kojih se mnogi noću pretvaraju u vukove; i lovci Bu-dinjani, koji se boje crvenom i plavom bojom, grade naselja od sojenica, i nose kape od da-brovine i tunike; i Isedonjani koji smatraju za pobožno da jedu svoje mrtve roditelje i da prave pehare od njihovih lobanja; i ćelavo svešteničko pleme, Argipijanci, koji jašu na belim konji-ma, ne nose oružje i hrane se mlekom zgrušanim u gusto testo, sokom od višanja. Na zapad-noj obali žive Tinjani i Bitinjani, koji govore trački jezik; i snažni Goti koji piju pivo; i zeml-jodelci Skiti; i brigski ribari, koji nose čakšire od kože morskog psa; i tetovirani Agatirsi, bo-gati zlatom, koji još obožavaju sa primitivnom prostotom Trojnu Boginju. Na istočnoj obali žive Kolhiđani i Apsiljani odani trgovini, i kraljevski Skiti. Na južnoj obali žive plemena koja će biti opisana po redu kako Argo plovi pored njihove teritorije ili svraća u njihove luke; ova južna obala svuda u pozadini ima visoka brda, a podneblje joj je isto kao u Grčkoj.

Trećeg dana posle dolaska na Crno more, Argonauti su opet zaplovili preko uzburkanog mora, ali nisu imali nikakav doživljaj dok predveče nisu ugledali rt Kalpu i, sasvim blizu ob-ale, stenovito ostrvce ne duže od osamdeset koraka i sa nadmorskom visinom kao visina čoveka. Iskrcali su se na to ostrvo – gotovo najveće od svih koje će videti u toku preostale plovidbe za Kolhidu – i žrtvovali jare Apolonu. Krv jareta skupljena je u udubljenje Jasono-vog štita i svi su zamočili prste u nju, ponavljajući svoju zakletvu za verno drugarstvo i kunući se da nikad neće napustiti brod. Zatim su prosuli krv na pesak, zajedno govoreći: – Neka se ovako prolije i naša krv ako prekršimo ovu zakletvu! Ovaj obred izgledao im je po-treban sad kad su stigli na more koje se nadimalo stalnom pretnjom i kojim niko od njih nije ranije plovio. Takođe su odigrali kolo zvano Ždral, uz Orfejevu muziku pevajući:

Zdravo, Febe, gospodaru lečenja, Febe, uvek lepi… i Atalanta je pristala da se pomiri sa Meleagarom. Ždral je bio sveta ptica boginje Artemide, ali Apolon i ona, pošto su bili brat i sestra, imali su zajednički mnoga znamenja i svojstva.

Argonauti su ostali ćelu noć na tom ostrvu, a u zoru je počeo da duva povoljan zapadni ve-tar, koji ih je doneo idućeg večera na granicu Marijandina, koji su neka vrsta Tračana. Plovili su pored onoga što im je izgledalo kao more drveća koje zapljuskuje niske bregove, i pored ušća triju reka; blatnjavog, brzog Sangarija, Hipija sa neravnim obalama, i širokog Lika; uskoro pošto su prošli Lik zaobišli su Aherusiski Rt i, sećajući se saveta kralja Fineja, ukotvili se iza njega u zalivu zaštićenom od vetra ogromnim i nepristupačnim grebenom krunisanim platanima.

U vrhu toga zaliva leži glavni grad Marijandina, čuven sa lepote svojih voćnjaka, polja i vrtova. Ječam, proso, susam i svakovrsno povrće raste tu u obilju, a takođe i vinova loza, smokve, leska, kruške i sve ostalo osim maslina, jer je zemljište suviše bogato za masline. Greben se prema kopnu postepeno spušta u dolinu Lika, a u dubokom klancu blizu vrha je ponor, jedan od glavnih ulaza u Donji Svet. Tu izbija opasna reka Aheron i teče klisurom niz greben; njegova voda je ledeno hladna, i blistavo inje pokriva mrazom kamenje na otvoru

ponora. Niko nikad nije silazio u to strašno mesto sem jedino Herakle: on je sišao dole za čitavu milju i više, nekoliko godina docnije, po zapovesti kralja Euristeja, da saopšti žalbu lično Bogu Hadu zbog zlostavljanja kojem je, kako se govorilo, taj Bog bio podvrgao izvesne ugledne duhove.

Kralj Lik je priredio Argonautima kraljevski doček čim je doznao da su oni izbavili njego-vu sestru i drugove iz mučnog ropstva pod Bebricima. Jason, Poluks i ostali morali su da od-biju više od pola bogatih darova; jer je Argo bio ratni brod i nije imao mesta za tovar.

Kad su svi posedali za obilnu gozbu spremljenu za njih na kojoj su redana razna jela čitavih dvanaest časova, Lik upita Jasona: – Kaži mi, kraljevski spasitelju moje zemlje, poznaješ li se sa grčkim junakom Heraklom iz Tirinta? On je sedam stopa visok, nosi lavovs-ku kožu, i najdivniji je čovek na ćelom svetu. Pre nekoliko godina, za vlade moga oca, Daski-la, prošao je svuda peške iz zemlje Amazonki, i nosio sa sobom kao ratni plen pojas kraljice Hipolite. U to vreme moj otac je bio u ratu sa Bebricima, i Herakle ponudi da ih pokori za njega; što je i učinio bez velike muke: pogubio je njihovog kralja Migdona, Amikovog brata, i zauzeo svu njihovu severnu teritoriju; jer ništa nije moglo da zaustavi Herakla kad jednom počne da maše iznad glave svojom tučom okovanom kijačom. Mlađi brat moje žene poginuo je u tom ratu, pa smo priredili pogrebne igre u njegovu čast; na njima se Herakle pesničao sa našim junakom Titijasom, ali ne znajući svoju vlastitu snagu, smrska mu lobanju. Naravno, grizla ga je savest zbog toga, pa je ponudio kao pokoru da potčini ma koje drugo neprija-teljsko pleme koje moj otac htedne da imenuje. Tako je i učinio – pokorio je Henećane istočno od nas. Ali nije hteo da primi nikakvu nagradu. Henećani su uporni ostaci velikog naroda, koga je u davna vremena Pelop odveo u Grčku.

Jason, govoreći polušapatom, reče: – Kralju Liče, taj isti Herakle bio je naš drug na brodu za vreme prvog dela naše plovidbe, ali smo ga nesrećom izgubili pre nekoliko dana. Kad smo otišli na obalu pored ušća reke Kij, njegov posinak Hila koristi priliku i pobeže od njega – nezahvalni mali nesrećnik – sa zvečećim tobolcem. Mislili smo da je nameravao da ode u Troju kopnenim putem od Askanskog Jezera, a zatim da brodom ode na Lemno, gde ima dra-ganu čije je ime Ifinoja. Herakle nekoliko časova nije primetio Hilin nestanak, a zatim je u velikoj tuzi odjurio da ga traži. Išli smo za njim putem za Troju nekoliko milja, ali se on nije obzirao na naše dozivanje i uskoro nam je toliko odmakao da ga više nismo mogli videti; te smo se, i protiv svoje volje, vratili bez njega. Kalaid i Zet – oni tamo – i Tifis naš kormilar, predložili su da produžimo plovidbu, ali kako smo mogli ostaviti druga? Kralj Admet od Fere naglasio je to sa toplinom kojoj sam se mnogo divio; u tome su ga poduprli Akast, sin kralja Pelije, i Pelej, kralj Mirmidona. Ali je većina bila protiv nas, pa smo najzad morali da joj po-pustimo. Digli smo sve sidreno kamenje i otplovili teška srca. Ali ipak ne želim da krivim ni Tifisa, ni Kalaida, ni Zeta za tu odluku. Verujem da je začelo neki Bog govorio na njihova usta.

Lik je saosećao sa Jasonom: voda pohoda, reče on, često mora da donosi odluke koje mu se ne sviđaju.

Jason poveri Liku pravi razlog zbog kojega je Argo došao na Crno more, a Lik oduševljeno pozdravi njegovu smelost i pobožnost. On ponudi lasonu usluge svoga sina Daskila, da bude s njima na brodu sve do reke Termodonta na pola puta za Kolhidu, i da ga upozna, u slučaju potrebe, sa svima knezovima i kraljevima obale.

lason primi tu ponudu sa zadovoljstvom, i Argo bi otplovio idućeg jutra pod povoljnim ve-trom sa zapada da se nije desio jedan svirep slučaj. Idmon, Pelej i Ida šetali su zajedno po visokoj obali reke Lik da rasteraju mamurluk posle preobilne gozbe, i Idmon poče da im priča koban san, koji je sanjao te noći, o dvema zmijama koje su se parile, a to je najnesrećniji od svih snova. Ida, koji nije pridavao važnost snovima, podsmevao se Idmonu, kada se začu iz-nenadan sušanj u trskama, i ogroman divlji vepar, koji se tu valjao u blatu, kidisa na njih. Ida i Pelej skočiše u stranu, ali je Idmon nepomično stajao, nemoćan da se pokrene. Vepar žabi

svoje krive bele zube u njegovu desnu butinu, iznad crvenih čizama koje je nosio, i razdera je. Krv šiknu iz rane, i Idmon pade jauknuvši. Pelej baci koplje na vepra dok je trčao natrag pre-ma trskama, ali ne bese ništa bolje nanišanio nego kad je pred njega izišao veliki vepar u Ka-lidonu. On uzviknu od gneva, i vepar se ponovo vrati. Ovog puta vepar napade Idu, ali ga on dočeka vrhom koplja, koje mu zari između vrata i plećke i tako ga odmah ubi. Ida je često ljutio Peleja svojim hvalisanjem: ali mu, stvarno, kao kopljaniku nije bilo ravnoga u Grčkoj i niko ga nije nadmašio do današnjeg dana. Ostaviše vepra da leži i požuriše Idmonu, ali nisu mogli da zaustave lopljenje krvi. Mops dotrča sa svojim lekovima za rane: sokom od imele, mešavinom od zlatnog prutića, prirasta i hajdučice, i čistim terpentinom. Ali je došao suviše dockan. Idmon je samrtnički prebledeo i umro nem u Idinom naručju. Bilo je jasno da taj ve-par, koji nikad ranije nije viđen u toj dolini, nije bio običan vepar; i Argonauti su zaključili da je u njemu duh mrtvog Dolonjanina, Megabronta, koga je Idmon greškom bio propustio da umilostivi. Megabrontova značka bila je vepar.

Kralj Lik je lično učestvovao u pogrebnim obredima, koji su trajali tri dana. Argonauti su tešili jedan drugog podsećanjem da je Idmon bio posvećenik Velikih, i da će postati vladar među mrtvima. Stada ovaca poklana su kod njegove grobnice, i Marijandini su podigli visoku humku nad njim, i u nju posadili divlje maslinovo drvo: lišće toga istog drevnog drveta, kad se stavi pod uzglavlje i sada daje istinite snove.

Argonauti su se opet spremili da zaplove, ali baš tada izgubiše još jednog svog druga, Tifi-sa kormilara. On je umro od sušice, od koje su umrli i njegov ded i otac. Kletva je ležala na porodici još otkako je Tifisov ded slučajno posekao sveti hrast; neko proročište je dosudilo da ni jedan muškarac iz te porodice ne živi duže nego što je taj hrast živeo, a to je bilo četrdeset i devet godina. Mops je dao umirućem Tifisu kašiku čorbe spravljene od srca rovčice i jetre poljskog miša; ali čak ni to nije moglo da ga spase, mada se bese divno oporavio za nekoliko časova.

Opet su žalili i tugovali tri dana. Podigli su drugu humku iste visine kao i prva i počeli da govore jedan drugom: – Ulaz u Donji Svet nije daleko, ko je sad na redu da umre? Ko je treći? jer se znalo da se takve smrti uvek triput dešavaju. Ali Veliki Ankej spazi pacova na Argu gde glođe zalihe hrane, ubi ga kamenom i povika: – Drugovi, ožalimo i trećeg umrlog Argonauta! Ovo im povrati veselost. Ali nastade opšta prepirka, neki su govorili da Nauplije treba da bude kormilar posle Tifisa, a neki su isticali pravo Ifita, koji je već nekoliko godina bio zapovednik trgovačkog broda; ali Jason dodeli taj položaj Velikom Ankeju, i to zadovolji gotovo sve.

Osmog dana nastavili su plovidbu sa zapadnim vetrom. Nedavna severoistočna oluja bese uzburkala more. Plovili su duž obale i prošli pored ušća još dve reke, tamnog Bileja, čije su obale crne od uglja nanetog sa Ugljenog rta, i Partenija, ili reke venaca, tako nazvane zbog mnogih cvetnih livada kroz koje protiče. Zatim, došavši do Henete, čuvene zbog šimširovog drveća, divljih mazgi koje same množe svoju vrstu, i henećanskog azbučnog drveta, starijeg od kadmejskog, ukotviše se iza dvokrakog poluostrva koje zalazi daleko u more, na mestu u blizini ostrvca sa strmim žutim obalama. Ali su Henećani pobegli čim su videli da Argo dola-zi, i nisu se pojavili ni kad je zaplovio u zoru idućeg dana.

Zatim su prošli pored razuđene i opasne obale i stigli do Rta Karambisa, visokog pobrđa oivičenog crvenim liticama, gde im je Daskil rekao da očekuju promenu vetra; ali je vetar i dalje ostao zapadni. Produžili su da plove ćelu noć, i idućeg jutra su bili na pola puta za Sino-pu, i tamo klizili mimo strme paflagonske obale sa golim stenjem; pa pošto vetar nije pokazi-vao nikakve znake slabljenja, plovili su dalje ceo dan. Uveče se ukotviše u zavetrini stena od kojih su neke bile iznad vodene površine, nekoliko milja pre Lepte, velikog rta koji deli južnu obalu Crnog mora na dva plitka zaliva. Za tri dana i dve noći prešli su nekih dvesta pedeset milja, ali se nisu oslanjali samo na vetar i morsku struju, već su ubrzavali Argo svojim vesli-ma u dve duge smene svakog dana, da bi nadoknadili izgubljeno vreme.

Onog dana kada su se ukotvili pored tih stena, Herakle, idući za Kolhidu pešice, stiže u zemlju Marijandina. Kralj Lik ga radosno pozdravi, ali reče: – Avaj, dragi dobrotvoru, da si samo došao dan dva ranije, zatekao bi svoje drugove Argonaute, koji su gorko žalili što su te izgubili – bar je to Jason, njihov zapovednik činio. Razumeo sam od njega, kad si se odvojio od njih, u blizini Askanije, da su dva Tračanina, Kalaid i Zet, i Tifis kormilar, nagovorili os-tale da te ne čekaju.

– Zaista! uzviknu Herakle. – Pamtiću to protiv njih. – Tifis je posle toga umro od sušice, dodade Lik. – Ne mari, reče Herakle, – ona dva Tračanina su ostali za moju osvetu. – Snabdeću te ratnom galijom da ideš u poteru za njima, dragi dobrotvoru, izjavi Lik, – ali

prvo da se proveselimo i zajedno u sećanju proživimo opet stara vremena. – Tako sam gladan da bih mogao pojesti vola, grmnu Herakle. – Poješćeš dva, ako hoćeš, odgovori Lik. Pazio je da ne pita ništa o Hili dok se Herakle do-

bro ne najede i napije. Dok su se gostili izvrsnim goveđim pečenjem, nastade mala uskomešanost u predvorju, i

visok čovek, Grk po izgledu, obučen u kraljevsko ruho glasnika, uđe ponosnim korakom. On pozdravi Lika laskavim recima, ali dodade: – Moja poruka nije za tebe, Veličanstvo, već za tvoga plemenitog gosta, kneza Herakla iz Tirinta.

– O, duše mi, pa to je Đubrević, uzviknu Herakle. – Stalno si blizu mene kao moja senka, pa i hod ti je gotovo isto tako bešuman kao i njen.

Taltibije se ne osvrte na tu uvredu, već pruži svoju zmijastu maslinovu palicu i reče mirno: – Pozdravlja te mikenski kralj Euristej i zahteva da se odmah vratiš u Grčku i da tamo očistiš za jedan dan prljave štale i staje Augija, kralja Elide.

Herakle uzviknu: – Zar te je on poslao preko pola nastanjenog sveta da traži da izvršim je-dan prost zdravstveni zadatak u mojoj domovini Peloponezu? Da čudna li čoveka!

– Ja sam samo glasnik, izvini se Taltibije. – Ne, već i Đubrević, reče Herakle. Taltibije se jedva primetno nasmeši i odgovori: – Avaj, plemeniti Herakle, ti si sada

Đubrević. Herakle se gromoglasno nasmeja, jer je opet bio u vrlo veselom raspoloženju. – Dobar od-

govor! reče on. – Zbog te šale poslušaću tvog gospodara. Ali prvo moram dobiti dozvolu od kralja Augije, koji je na Argu, samo jedan dan plovidbe odavde prema istoku. Kralj mi je obećao brzu ratnu galiju, pa ću sutra otići za njim.

– Kraljeva zapovest je da se odmah vratiš u Grčku, reče Taltibije odlučno. – Ne mogu da očistim štale i staje moga druga Augije bez njegove dozvole, izjavi Herakle.

– On možda više voli da ostanu prljave – ko zna? Ostao je uporan. Ali čim je kročio nogom u pozajmljenu galiju, idućeg jutra, glava poče da

ga boli i dečji glasovi mu neskladno doviknuše: – Natrag, natrag, Herakle! Ti nas ubijaš! Na-trag, natrag! I morao je da se vrati. Na keju Lik se usudi da ga upita kakve vesti ima o Hili, i Herakle tužno izjavi da nema nikakve. On opisa svoje uzaludno traganje među Mišanima, i kako je uzeo taoce od njihovih vladara i predao ih na čuvanje svome zetu, koji je gradio na-seobinu njihovom pomoći na ušću Kija.

– Pa, reče Lik, – možda se Hila krije negde među Mišanima, ali prema onome što je rekao jedan od mojih gostiju, izgleda da je taj nezahvalni dečak već poodavno smerao da pobegne kopnenim putem u Troju. Čujem da je uzeo sa sobom torbicu koja je zveckala; možda je u njoj bio zlatan i srebrn nakit, da bi njime platio za plovidbu do ostrva Lemna, gde kažu da ima draganu.

– Sta! riknu Herakle. – To li je njihova priča, je li? Bezdušni nitkovi skovali su zaveru da me se oslobode, pa su iskoristili dečačku ljubav moga sirotog dečka sa pohotljivom Ifinojom, natovarili ga zlatom i srebrom i nagovorili ga da pobegne. A zatim, čim sam pošao za njim,

tiho su se iskrali i ostavili me. Vratiću im milo za drago jednog dana, videćeš; ali u međuvremenu moram naći mog milog Hilu, koji, siguran sam, nije mislio nikakvo zlo. On je nepromišljeno dete i u onim godinama kad svaka uspaljena kujica može da ga odmami sebi, čak i od Herakla koji ga voli ogromnom i trajnom ljubavlju. Hvala ti, dobri Liče, na ovom obaveštenju, mada ono bolno odjekuje u mojim ušima. Ti si mi veran prijatelj. Sad se vraćam u Grčku, ali ću ići preko Troje; i ako mi kralj Laomedont ne htedne vratiti moga Hilu, niti reći gde da ga nađem, srušiću njegov gordi grad da ne ostane ni kamen na kamenu. Ionako mu već dugujem nekoliko teških udaraca. Prevario me je oko nekih ljudožderskih kobila, koje sam mu predao na čuvanje kad sam poslednji put dolazio ovamo.

– Biće to dobra vest za ćelu Aziju ako naučiš pameti te gorde Trojance, reče Lik. – Mogu li ti predložiti da posetiš Dolonjane i Perkiosijance i pozajmiš od njih nekoliko ratnih galija? Po svemu što čujem, oni gore od nestrpljenja da zarate na Trojance.

– Upravo ću to i učiniti, izjavi Herakle. – Pa, Đubreviću, hoćemo li putovati zajedno ili od-vojeno?

– Čast je putovati u tvom društvu, plemeniti Herakle, odgovori Taltibije, – i velika zaštita od uvreda varvara, od kojih neki poštuju glasnika koliko i belog crva u orahu.

Glava XXVII SINOPSKI MINIJCI

Kad su Argonauti zaobišli rt Leptu, koji obrazuje levi rog velikog rta Bikove glave, vetar se iznenada promenio od zapadnog u severoistočni. Preplovili su zaliv uzburkane vode oivičene belim stenama i rtom Sinopom, desnim rogom Bikove glave. Rt Sinopa ima strme strane i ravan vrh, i iz daljine izgleda kao ostrvo, jer je zemljouz koji ga spaja sa glavnim kopnom nizak. Mala, belo okrečena naseobina sagrađena na istočnoj strani Sinope, blizu zemljouza, izazva kod Minijaca setne misli na domovinu, jer spretan ali jak sklop kuća bio je istovetan sa onim u njihovim vlastitim gradovima u Grčkoj. Jason pokuša da se iskrca na zemljouz, ali je on bio zaštićen oštrim krečnim stenjem prepunim izlokanih rupa, te vrati Argo do malog žala na samom poluostrvu i tamo ga usidri. Žalo je bilo divno zaštićeno i od zapad-nih i od severoistočnih vetrova.

Argonauti se iskrcaše i zapališe vatru od suhotine; i Ehion zamaha rukom u znak prija-teljskog pozdrava nekom mladom čoveku, koji ih je pažljivo posmatrao iza vrha niske stene u pozadini žala. On mahnu rukom u znak odgovora i uskoro se pojavi, jašući lepu paflagonsku mazgu opasnom brzinom niz uvalu prema njima. Na sebi je imao šubaru od vučje kože i og-rlicu od vučjih zuba, i radosno je vikao imena Tesalaca, Korona i Euridama i Admeta, kralja Fere, koje je poznao sa vrha stene po njihovim značkama i opremi. Pokaza se da je on Autolik iz Trike, Minijac, za koga su Argonauti mislili da je mrtav. Pet godina ranije, on i njegova dva brata pratili su Herakla u njegovom pohodu u zemlju Amazonki, ali se nisu vratili; kada su pitali Herakla šta im se desilo, on nije hteo da kaže ništa više sem da su na putu izostali iza njega i da su ih Paflagonci verovatno ubili.

Ovo je bio srećan ponovan susret. Autolik, čija su braća Flogije i Deileont takođe bili živi i dolazili su odmah za njim, nije video zemljaka niti čuo ikakve vesti o svojoj voljenoj Tesaliji otkako ih je Herakle izneverio – Autolik se usudio da upotrebi ovu tešku reč za Herakla. Iz-gleda da se Flogije bio razboleo na maršu a Deileont uganuo nožni članak; ali je Herakle od-bio da ih čeka, pa čak i da maršira sporije od svoje uobičajene brzine od trideset i pet milja dnevno. Stoga su bili prinuđeni da otpadnu, ali je Autolik velikodušno ostao s njima. Pafla-gonci – ćudljiv, tvrdoglav ali širokogrud narod – lepo su postupali sa njima; a oni su im za

ukazanu ljubaznost uzvratili time što su uveli u njihovu zemlju nekoliko korisnih veština i znanja do tada neznanih njima. Naročito su istakli Paflagoncima vrednost drvne građe drveća koje obilno raste po njihovim brdima, kao na primer javora i oraha, koji se visoko cene na Zapadu jer se od njih prave stolovi i kovčezi, i naučili ih veštini da pripreme drvnu građu za izvoz. Braća su takođe organizovali ribolov na tune i objasnili svojim domaćinima pravu vrednost strane robe donošene u tu luku kopnom iz Persije i Baktre. Do tada su Paflagonci dopuštali svojim saveznicima Trojancima da trguju sa jermenskim trgovcima na godišnjem sajmu i zadovoljavali se vrlo malom komisionom taksom na prodatu robu, a sada su ih Auto-lik i njegova braća uputili da trguju neposredno sa Jermenima pri njihovom prvom ulasku u zemlju i da tako zarađuju kao posrednici.

Tesalonci i sami su se obogatili kupovinom i preprodajom razne robe, kao: tigrovih koža, čilima sa šarama, balsama, ažurnog kamena i listića galaćanskog liskuna kojima kraljevi i kneževi zastakljuju prozore svojih spavaćih odaja. Svaki je sada imao vreću zlatnog praha tešku gotovo koliko i on, ali sva tri je morila želja da se vrate u Tesaliju. Nisu smeli da se izlože opasnostima povratka kopnom, a kako nisu bili vesti moreplovci, nisu se mogli vratiti morem jer nisu hteli da povere svoje živote i blago Trojancima. Flogije izjavi da bi rado osta-vio za sobom sve svoje blago ako bi time uspeo da još jednom vidi – divne navodnjene livade Jona i Lete, gde priplodne kobile pasu, ždrebad se veselo igra, a krepki momci igraju pod to-polama uz piskave zvuke čobanskih gajdi.

Kad im Jason reče da Argo ide za Kolhidu, gde on namerava da otme Zlatno Runo iz Pro-metejevog svetišta, bracu obuze čuđenje i strah. Znali su snagu kolhidske mornarice i vojske, i mržnju kralja Ejeta prema novoj olimpijskoj veri. Ali oni rekoše: – Ako se nekom srećom vratiš na miru iz Kolhide, pored Sinope, nemoj nikako da otploviš natrag u Grčku bez nas: jer ćemo ti mi platiti za prevozninu polovinu sveg zlatnog praha koji imamo – zlatnog praha koji su izbacili divovski rogati mravi Indije a ukrali od njih crnpurasti Dandi – i nekoliko čemera punih dragog kamena.

Jason odgovori: – Ili pođite s nama sad i pomognite nam da zadobijemo Runo, ili ostanite tu gde ste, i ne očekujte ništa od nas kad se budemo vraćali kući. Ako pođete s nama, nećemo tražiti od vas ni zlato ni drago kamenje, već samo dovoljno namirnica za nekoliko dana plo-vidbe.

Ali Ehion reče: – Ne, ne, sine Esonov. Neka nas snabdeju namirnicama i plate zlatnim pra-hom takođe. Neka daju svakom Argonautu onoliko zlatnog praha koliko može da uzme u obe šake i prenese u svoj tobolac a da ne digne palce uvis; jer to neće biti velika količina, a ipak će biti dovoljna da otkloni ljubomoru od vreća. A da pokažem da ja ne žudim za zlatom, neću ni prsta turiti u vreću.

Najzad tri brata, ohrabreni marijandinskim vinom, odlučiše da pođu s brodom i pristadoše da plate kao što je predloženo. Ehion prostre na tle svoj sveti ogrtač, kao podsetnik svojim drugovima da ne smeju prekršiti ugovor dizanjem palčeva uvis ili zahvatanjem zlata dvaput. Zatim svaki Argonaut redom stavi obe šake u vreću, i vadeći ih dobro napunjene, sasu zlato u svoj tobolac. Veliki Ankej, koji je imao najveće šake, izvadi više zlata nego iko drugi, ali pro-su polovinu sipajući ga u tobolac, a to se desilo i većini ostalih; ali Mali Ankej, koji je imao male šake, namaza ih lojem s obe strane do zglavkova, i vrlo pažljivo prinese sve zlato, izuzev nekoliko zrnaca, u svoj tobolac. Ehion svesrdno pohvali Malog Ankeja zbog njegove dovitlji-vosti, a ovaj ga, za uzvrat, svesrdno pohvali kad vide kako on savi svoj ogrtač i skupi kao svoj deo sve prosuto zlato – što mu je, kako se docnije pokazalo, bilo dovoljno da napravi zlatne korice za svoju maslinovu palicu i zlatan pojas ukrašen svetim motivima.

Jason pristade da čeka dva dana dok Tesalci urede svoje stvari. Daskil, Likov sin, tada se oprosti sa Argonautima, jer im njegove pomoći više nije trebalo pošto su pridošlice dobro poznavali obalska plemena sve do amazonske oblasti.

I tako je brodska posada opet bila u punoj snazi. Heraklovo, Idmonovo i Tifisovo mesto popunili su ta tri tesalska brata, koji snabdeše brod pljosnatim kolačima od pira, suvim tuna-ma, loncima delfinovog ulja i usoljenom jagnjetinom.

Stojeći na rtu, Orfej i ostali posvećenici samotračkih misterija sada prinese žrtve Velikima uz smernu molitvu za severozapadni vetar; ali on ne zaduva. Zaključiše da su učinili neku grešku u obredu, pa su čekali da idućeg dana i opet ga ponovili. Vetar se tada postepeno okrete severozapadu, što im je godilo, ali nije snažno duvao.

U toku toga dana naišli su na gladak zaliv, pored bregova oivičenih drvećem sve do same obale; daleko na kopnu dizala se dvoguba kupa gore Saramena. Ispred samog rta, na daljem kraju zaliva prošli su deltu reke Halis, najveće reke na celoj južnoj morskoj obali, ali ne plov-noj daleko od svog ušća. A kad su zaobišli rt, ugledaše, ne na velikoj daljini, gde pasu stada neke lepe vrste srna zvane gazele, koje niko nije video ranije izuzev Nauplija, kad je jednom pretrpeo brodolom na obali Libije. Gazele imaju velike oči, dugačke uši i tanke noge, i izvrsne su za jelo. Atalanta zažele da ode na obalu da ih lovi, jer ju je Nauplije izazvao rekavši da su tako brze da čak ni ona ne bi mogla da ih stigne; ali Jason ne pristade, te produžiše plovidbu. Iza rta je bila duga peskovita obala, iza koje su bili oniski brežuljci, a iza njih močvarno jezero prepuno vodenih ptica. Izađoše na obalu sat dva radi osveženja, i Tesal-ci, sad kad su bili u tolikom broju, prirediše igranku u punoj ratnoj opremi uz Jasonovu divlju svirku u sviralu. Igrali su vrlo okretno, skakali vrlo visoko, i mahali mačevima iznad svojih glava. Dve grupe u igranci predstavljale su rat, u kome su bile naizmenično pobedničke i poražene, zadajući jedna drugoj naizgled najteže udarce, ali sa takvom veštinom i uzdržanošću da nijedan šlem nije ulubljen.

U međuvremenu Atalanta i Meleagar su otrčali zajedno da love gazele, ali su se vratili praznih ruku i zadihani upravo kad je brod bio spreman da zaplovi.

Te noći su prebrodili polako još jedan zaliv, i u zoru zaobišli nizak pošumljen rt Arikon, gde se krivudava Irida uliva u more. – Ovde, reče Autolik, je naseobina Asiraca kovrdžavih brada i dugačkih ogrtača, prognanih iz svoje zemlje; a iza toga se prostire zemlja Halibljana, divljeg plemena čiji su ljudi čuveni kao železari; s njima sam nedavno trgovao. Uskoro ćemo videti ostrvce zvano Razmene gde mi iz Sinope dođemo u našim čamcima oranicama i osta-vimo na stenju bojadisanu minisku grnčariju i kolhidsko laneno platno; i kožuhe broćem ob-ojene crveno ili vresom žuto, koje Halibljani mnogo cene; i kopljače obojene cinoberom. Za-tim odveslamo van vidika iza stena. Čim odemo Halibljani se usude da pređu na ostrvce spla-vovima; zatim ostave pored naše robe oštre, dobro okaljene vrhove koplja i sekire, a takođe i šila, noževe i igle za šivenje jedara, a zatim odu. Ako smo, kad se vratimo, zadovoljni njiho-vom robom, uzmemo je i vratimo se kući; ali ako nismo zadovoljni, odvojimo u stranu od ostale naše robe ono što smatramo da nije isplaćeno vrednošću njihove robe. Halibljani se onda vrate i plate za tu odvojenu gomilu još nekolikim gvozdenim oruđima. Na kraju je raz-mena završena, sem ako Halibljani u ljutnji ne odnesu svu svoju gvozdenu robu i ostave nas da otplovimo praznih šaka; jer oni su ćudljiva rasa.

Argo produži duž ove obale sa sve povoljnijim vetrom, i prođe nekoliko naseobina sa koli-bama sagrađenim od pruća, ali Argonauti nigde ne videše nikakva stada ni krda, mada je bilo dovoljno trave za bezbroj njih. Brda su sad bila bliže obali, i oni prođoše pored obale ostrva Razmene. Obala je zatim išla pravo prema severu i posle nekoliko milja odveslali su do niskog rta koji se sada zove Rt Jason. Pošto je bio sumrak i vetar slabio, a nisu želeli da se sukobe sa ratobornim Tibarenima, čija teritorija počinje kod toga rta, ukotvili su se u zavetrini jednog drugog ostrvca. Ta noć je bila znamenita za Argonaute jer ih je tada Nauplije naučio imenima nebeskih sazvežđa, ukoliko ih je znao. Među njima su bili: Kalista Medvedica, njen sin Arkad (obično zvan Čuvar Medveda), Plejade (koje su se baš tada pojavile) I Kasiopeja. Zatim su se zabavljali i sami dajući imena ostalim sazvežđima. Neka od tih imena prihvaćena su u grčkim lukama posle povratka Arga. Kao, na primer, bliznačke zvezde Kastor i Poluks,

pri čijem se zračenju utiša i najburnije more; i veliko nezgrapno sazvežđe Herakle u Radu; i Orfejeva Lira; i sazvežđe Hiron Kentaur (ovo ime je dao Jason) – sva ta imena i sada se pamte. Tako i Delfin Malog Ankeja; jer su toga večera svi večerali jagnjeće meso prženo na delfinovom ulju koje je bilo hrana zabranjena – njemu; stoga je jeo suvu tunu i nazvao sazvežđe – Delfin Malog Ankeja. Mnogo je godina proteklo pre nego što je i sam Argo uvršćen u nebo, nisko na južnom horizontu: sazvežđe od dvadeset i tri zvezde. Četiri zvezde obrazuju jarbol, pet krmu, a četiri desni bok broda; pet kljun, pet gornji rub; ali pramac nije prikazan, jer je prouzrokovao ubistvo.

Idućeg jutra otplovili su u potpunoj maini; ali preovlađujući vetar na toj obali je severoza-padni, i uskoro je opet počeo da duva, noseći ih dobrom brzinom pored zemlje Tibarena. Po pričanju Autolika, ti divljaci su nedavno svrgli s prestola Majku Boginju i stavili Oca Zevsa na njeno mesto; ali im je bilo teško da se sasvim oduče od drevnih navika koje su sačinjavale prvobitni deo njihove vere. Ljudi se skupiše zajedno, i jedan reče ostalima: – Pošto čovek, sejač semena, stvara dete, a ne žena, jer je ona samo njiva u koju ga on seje, zašto da on njoj ukazuje poštovanje? Neka sva pobožna briga do sada pogrešno posvećivana ženi, za vreme njene trudnoće i dok se porađa, bude preneta na njenog muža. On je roditelj, a ne ona. Tako bi i odlučeno. Sada, dok mu je žena trudna, svaki tibarenski muž jede dvaput više nego obično, poštuju ga više nego njegove drugove i ugađaju mu i u njegovim najneobičnijim prohtevima, i on hoda sa razmetljivim geganjem; a kad mu se žena porađa, on leži u postelji i ječi vezane glave, i žene ga sažaljivo neguju i vrše pripreme za njegovo kupanje – a njegova je žena os-tavljena da se snađe kako zna i ume. Kao i Halibljani, ovi Tibareni ne obdelavaju zemlju, niti gaje ovce i goveda. Oni žive od ribarstva, lova i branja šumskih plodova; jer je more puno riba a šume divljači. Tu uspeva sam od sebe veliki broj jabuka, krušaka i oraha raznih vrsta, i divlja loza se savija od teških grozdova čije je grožđe opora ukusa ali osvežavajuće.

U podne Argonauti stigoše do močvarnog ušća reke Kerasa, iza koga leži ostrvo Aretij. Široko nebo ispred njih odjednom se zamrači hiljadama ptica koje su letele moru sa niskih obala. Mops, žrec, izbulji oči na njih tako da je izgledalo kao da će mu ispasti iz glave, a usta mu behu okrugla kao jaje. On povika: – Pazite na brod, mili drugovi! Ovo je suviše užasan prizor za oči žreca! Ptice su sada letele i ispred i iza broda, i jato prljavih čaplji kašikara us-tremi se pravo na Argo. Svi Argonauti, kao jedan čovek, zgrabiše svoja oružja, šlemove, zdele i bakrače i počeše da ih udaraju jedne od druge; na tu strašnu buku ptice odleteše u stranu, ali na brod pade čitava kiša perja. Za kašikare se kaže da sisaju dah ljudima dok spavaju, a njiho-vo jato se smatra pouzdanim vesnikom groznice. Drugi Rad, koji je Herakle morao da izvrši, bio je da otera kašikare sa močvara oko Stimfala u Arkadiji; on je neke ubio a ostale rasterao neskladnim povicima.

Tako su Argonauti plovili i dalje, i kad su došli do ostrva Aretija nađoše ga crnog od malih ptica: ševa, pastirica, prdavaca, crven-perki, zlatovrana, pa čak i morskih lasta u jatima; i one se digoše u velikom oblaku kad Argo naiđe ali su ih rasterali istom bukom kao i one ranije ptice.

Mops raširi dlanove u molitvi Apolonu i povika, – Bezbrojne opasnosti i bezbrojni blagos-lovi, oblaci uskomešane sumnje. Oko mi se muti. Miljenice Dela, nasmeši se na nas, tresući svojim nešišanim uvojcima, i učini da dobro preovlada!

Glava XXVIII DEBELI MOSINECII DRUGI LJUDI

Dok su plovili pored rta Zefira, Autolik doviknu svojim drugovima: – Tamo se prostire te-ritorija Mosineca, i bojim se da mi nećete verovati kad vam kažem kakvi su oni ljudi, jer sam pročitao nevericu u vašim očima dok sam vam opisivao običaje Tibarena. Stoga vam neću ništa reći, već ću vas ostaviti da na osnovu vlastitog iskustva donesete sud o tom neobičnom narodu.

Uskoro pošto Autolik to reče, oni naiđoše na peščanu obalu zaštićenu od zapadnih vetrova, ukotviše se, iskrcaše se, zapališe vatru od suhotina i večeraše, pošto prvo postaviše jaku stražu. Ali ih je Autolik uveravao: – Nemate čega da se plašite od Mosineca, koji će se, kad vide našu vatru, povući u svoje drvene zamkove i ostati tamo ćelu noć. Ujutru će ih radozna-lost domamiti nama sa darovima. Opasno je putovati kroz njihovu zemlju, jer duž šumskih putanja kopaju česte jame za divlje zveri, pa ako putnik padne u neku od njih, smatraju ga poštenim lovom i ubijaju ga bez ikakvog sažaljenja. Ali oni nisu opasni kad ih naoružani ljudi susretnu na otvorenom polju.

Noć je prošla bez ikakve uzbune, ali čim sunce poče da greje obalu, dva Mosineca dođoše da ih posete, baš kao što je Autolik prorekao. Njihov izgled je bio tako smešan da Argonauti prsnuše u gromoglasan neobuzdan smeh. Mosinece, čoveka i dečaka, obodri taj očiti znak dobrodošlice, pa i oni počeše da se smeju. Čovek je veselo skakao, a dečak je pljeskao ruka-ma. Čovek je nosio štit u obliku bršljanovog lista načinjen od kože belog vola, koplje ogromne dužine sa malim šiljkom na vrhu i zaokrugljenu budžu, i kotaricu napunjenu orasi-ma, voćem i drugim poslasticama. Bio je u kratkoj beloj odeždi, a lice mu je bilo obojeno naizmeničnim žutim i plavim prugama. Na glavi je imao kožni šlem zavezan repom belog vola. Bio je preterano debeo.

Dečak je bio go i deblji od njega, sav obrastao u salo, i koračao je sa velikom teškoćom; znoj mu je lio sa čela dok je išao. Njegovo testasto lice i mrtvobela koža nagoveštavali su da su ga držali u tamnoj sobi nedeljama i tovili kao vola za jaslima; što se, na pitanje o tome, zaista i pokaza da je tako. Njegove nabrekle butine bile su lepo tetovirane u obliku cveća i lišća. Čovek, koji je bio poglavica, privede dečaka logorskoj vatri i darežljivo pokloni Jasonu i njega i kotaricu sa poslasticama, a zatim ispruži ruku za neko uzdarje. Argonauti se tada nasmejaše još glasnije, jer opaziše da je dečakova debela zadnjica obojena, jedna je strana bila žuta a druga plava, i na svakoj je bilo naslikano izbuljeno oko u beloj i crnoj boji.

Jason se zbunio. Nije znao šta da kaže ni šta da uradi. Ali Autolik, koji je znao nekoliko re-ci mosinečkog jezika, istupi napred i u ime Jasona zahvali poglavici na njegovom daru, izjavljujući da je dečak divno ugojen.

– Pa i trebalo bi da je, uzviknu poglavica, – jer smo ga kljukali mnogim mericama kuvanog kestenja iz dana u dan, i iz noći u noć.

Jason upita poglavicu, govoreći preko Autolika, kakvim bi se uzdarjem zadovoljio. Poglavica odgovori da bi se zadovoljio ženom koju su Argonauti doveli sa sobom; mada

nije u prvom cvetu mladosti, i mnogo je smršala zbog svog dugog puta iz Egipta – on reče Egipta – ali je jemčio da će je za nekoliko nedelja tako ugojiti da će ličiti na zrelu bundevu. A da bi pokazao da je ne prezire zbog njene mršavosti, obljubiće je na njihove oči i time joj uč-initi veliku čast.

Autolik zatrese glavom na taj bestidni predlog, ali je poglavica, zamahujući kopljem, upor-no zahtevao da on to protumači lasonu. Autolik to i učini. Njegove reci izazvaše takav groho-

tan smeh, da poglavica prostodušno zaključi da su Argonauti ushićeni što će se oprostiti mršave žene i dobiti za nju debelog dečaka. On poče da poskakuje prema Atalanti, poigravajući u pohotljivoj poskočici i zbaci šlem i odeždu.

Atalanta se namrgodi na njega kao Gorgona, ali ga to ni najmanje ne obeshrabri. Kad poče da odvezuje svoje gaće, ona se okrete i potrča. On se nadade za njom, uzvikujući, ali mu Me-leagar pritrča otpozadi i saplete mu nogu, te se on izduži na gomilu oštrog kamenja. On zaur-la, a debeli dečak zaječa kao žena pri porođaju. Na to mosinečki posmatrači dotrčaše iz svog najbližeg drvenog zamka, naoružani džilitima i istim nezgrapnim kopljima i belim štitovima u obliku bršljanovog lista kao i njihov poglavica. Faler, Jason, Admet i Akast stajahu čvrsto, sa lukovima i strelama, da zaštite povlačenje svojih drugova, koji brzo pripremiše brod za plo-vidbu. Ali kad divljaci videše da nikakva rana nije zadata njihovom poglavici, i da debeli dečak nije odveden, oni ne napadoše zaštitnicu, te se ona nesmetano pope na brod ne odapevši nijednu strelu.

Kod Jasona je ostala darovana kotarica poslastica, koja se sastojala od pljosnatog, mekog kolača od pira, grožđa, jabuka, krušaka i kestenja; usmrdele ikre od skuša i repova od iveraka; i komad saća. On razdeli kolač i voće svojim drugovima, a ribu baci u more. Ali saće zadrži za Buta. – Želim da čujem tvoje mišljenje o ovom medu, plemeniti Bute, reče on. Ali pre nego što je But mogao da siđe do njega stepenicama od užeta, Autolik i njegov brat Flogije istrgoše saće iz Jasonove ruke i baciše ga u more sa smrdljivom ribom.

But se razbesni. – Šta, lišavate me mog dara, vas dva tesalonska gusara? povika on. – Jason mi je ponudio saće jer znam više o medu nego iko drugi u Grčkoj, pa je želeo da čuje moje mišljenje o njemu.

Autolik odgovori: – Moguće je da je tako, ti Atinjanine zujavog mozga, ali mi nismo sad u Grčkoj, kao što nas je kralj Amik podsetio dok smo plovili Mramornim morem. Moj brat Flo-gije i ja bacili smo to saće meda jer je otrovno, i zato što kao verni Argonauti cenimo tvoj život.

Butov gnev se stiša. On uzviknu iznenađeno: – Stršljeni i ose! Zar je taj bojadisani divljak zaista hteo da me otruje? Dugujem li ja svoj život vašoj budnoj pažnji? Je li on možda poprskao saće sokom smrtonosnog jedića koji sam video da raste u livadama Marijandina.

– Ne, odgovori Autolik, – nije bilo potrebno da to učini. Med ovde je otrovan sam po sebi, jer se siše iz biljke zvane kozji otrov. Sasvim mala količina je dovoljna da pomuti mozak sva-kom čoveku naviknutom da ga jede, i da ga obori onesvešćenog na zemlju.

– To je samo priča i ne verujem ni jedne reci, reče But, naljutivši se ponovo. – Pčele su mudra, trezvena stvorenja, mnogo su mudrije i trezvenije od Čoveka, i nikad ne bi ni pomis-lile na to da skupljaju otrovan med u svoja saća ili da proizvode otrovnu pčelinju hranu. Ko je ikad video pijanu pčelu? Odgovori mi na to!

– Nazovi me lažovom, ako hoćeš, reče Autolik, – ali se uzdrži od kusanja meda ove obale. Med Moshijanaca, koji plaćaju danak kolhidskom kralju Ejetu, isto je tako otrovan. Pčele ga sišu ne iz kozjeg otrova već iz divnog crvenog cveta, pontijske gorske ruže koja raste na se-vernim padinama visokih jermenskih planina.

– Neću da te nazovem lažovom, jer si ti moj veran drug, ali izjavljujem da si u velikoj zab-ludi, reče But. – Pčele nikad ne sleću na crveno cveće, i mada zločinci, a naročito zločinke, često upotrebljavaju med kao zgodno sredstvo da prikriju otrov spremljen za njihove neprija-telje, nikad čist med nije naudio čak ni muvi, bez obzira iz kojega je cveta isisan. Izjavljujem da je lakoverna neznalica svaki onaj koji veruje u suprotno.

Tada Orfej zasvira prijatnu melodiju, Autolik slegnu ramenima, i prepirka prestade. Uskoro Argo naiđe pored klisure iz koje izvire reka Haristot, i Argonauti ugledaše nekoli-

ko čunova od izdubenih stabala, u kojima su bili po trojica koji su brzo veslali uzvodno. Veslači su nosili kape od orlovskog perja. – Trojanski trgovci robljem često iznenada silaze

na ovu obalu, objasni Autolik. – Ljude koje zarobe upotrebljavaju kao radnike u kamenolo-mima.

Toga dana su otplovili sve do Svetog rta, gde se mosinečka teritorija završava i počinje amazonska. Taj rt, posvećen Boginji Donjeg Sveta, mogli su svi da vide, a ne samo Linkej, na daljini od šezdeset milja. Kupast breg se diže na njegovom kraju sa crvenkastim stenjem oko sebe. Ali nisu pokušali da se iskrcaju, već su plovili dalje ćelu noć; jer su im svi koje su sreli rekli da ne svraćaju u zemlju Amazonki.

Amazonke su obožavale Trojnu Boginju. Ljudi plemena kome su one ranije pripadale (a čije je i samo ime sada bilo izgubljeno) imali su vrlo slične navike kao Kentauri, Satiri i ostali Pelazgi. Ali kad su ti ljudi prvi put počeli da govore uzbuđeno o očinstvu – kad su prvi put čuli tu reč od nekog jermenskog ili asirskog putnika – i da uzdižu Oca Zevsa na račun Bo-ginje, žene se posavetovaše zajedno (slično kao što su Lemnjanke bile učinile) i odlučiše da zadrže svoju vlast i silom ako bude potrebno. U toku jedne jedine noći razoružale su i poubi-jale sve svoje muškarce, bar sve odrasle, i njihove odsečene polne udove prinele su kao žrtvu pomirnicu Majci. Zatim su se savesno vežbale u ratnim veštinama. Njihovo omiljeno oružje bile su kratke ubojne sekire i luk i strela, a borile su se na konjima jer su imale izvrstan soj konja na svojim ravnicama. Sagorevale su svoje desne sise da bi mogle nesmetano da zatežu tetivu do krajnje mogućnosti; otuda su dobile ime Amazonke, tj., besisne. Nisu ubijale mušku decu, kao što su Lemnjanke činile, već su im lomile noge i ruke, da ih onesposobe za rat, a docnije ih učile tkanju, predenju i raznim korisnim domaćim poslovima.

Ali su one imale isti prirodan nagon za čin ljubavi kao i Lemnjanke, a prezirale su da idu u postelju sa svojim robovima prebijenih udova. Stoga su išle u rat na susedna plemena i uzi-male za ljubavnike svoje najhrabrije zarobljenike, a zatim ih ubijale bez ikakve grize savesti. Ova politika ih je prinudila da postepeno povećavaju svoju kraljevinu u svim pravcima, dalje nego što im je inače bilo podesno: one nisu bile mnogobrojan narod, i njihova plodna ravnica oko reke Termodont bila je dovoljna za njihove potrebe. Ali su se, posle izvesnog vremena, sporazumele sa Makronjanima, borbenim i lepim plemenom koje je živelo u visokim brdima u unutrašnjosti. Svakog proleća mladi Makronjani i mlade amazonke sastajali su se u pograničnoj dolini, i tamo su se sadruživali; od dece rođene tim opštenjem Amazonke su zadržavale devojčice a dečake predavale Makronjanima.

Bar takav je opis dao Autolik, a on je potvrdio Heraklov izveštaj. Herakle je osvojio pojas kraljice Hipolite bez borbe, jer se ona zaljubila u njega, kad je došao sa svojim prijateljima Makronjanima na njihov godišnji ljubavni sastanak; on ga je dobio od nje na poklon. To je bio samo slučaj što je on zapao u sukob sa njenim telohraniteljima, od kojih je ubio pet ili šest svojim strelama: Makronjani su bili ljubomorni zbog njegovog uspeha sa Amazonkama, pa su raširili lažan glas da je njegova tajna namera bila da otme Hipolitu i da je odvede kao ropkin-ju.

Argonauti su plovili ćelu noć, i u podne idućeg dana, uznemireni neobičnim izgledom ne-ba, izvukoše svoj brod visoko na obalu u zaklonjenoj strani rta Riza, nekih devedeset milja istočno od Svetog rta. Rt Riz leži u teritoriji plemena zvanog Behirani. Brda u unutrašnjosti su vrlo visoka.

Jason šaljivo upita Autolika. – Kakav su narod ti Behirani? Imaju li pseća lica? Jesu li im glave pod pazuhom? ledu li pesak i piju li morsku vodu? Ili šta je njihova osobenost?

– Behirani, odgovori Autolik, – imaju ove osobenosti: oni govore istinu, kod njih je jednoženstvo, i verni su svojim ženama, ne idu u rat na svoje susede, i kako uopšte ne znaju o postojanju ikakvih bogova ili boginja, provode život bez straha od odmazde za svoje grehove. Veruju kad čovek umre da umre potpuno, i zato se ne boje duhova. Zemlja im je slobodna od groznica koje more njihove susede, a plodna je kako se samo poželeti može. Često sam pomišljao da se nastanim među njima; ali me je uzdržalo samo to što kad umrem, moje bi kosti ostale nesahranjene, a to bi bila strašna stvar za Grka pobožnog kao što sam ja.

Od mesta gde su se sad iskrcali bilo je samo dva dana plovidbe do kolhidske luke Fasid, na ušću reke Fasid. U daljini, i severno i istočno preko vode, prostirala se bela krivudava pruga obrazovana snežnim vrhovima planine Kavkaza.

Glava XXIX ARGO STIŽE U KOLHIDU

To popodne udari jak severac i talasi ogromne veličine dolazili su šišteći uz obalu. Argo-nauti, gledajući u pučinu, spaziše velik brod, upravljen prema istoku, oko jednu milju od ob-ale. To je bio prvi brod koji su opazili otkako su napustili zemiju Marijandina. Bio je sagrađen na korintski način.

Linkej se pažljivo zagleda i saopšti: – Veslači, po njihovoj vunastoj kosi i lanenoj odeći, izgleda da su Kolhiđani, ali neki od putnika, koji izbacuju vodu u šlemovima i zdelama, imaju neobičan grčki izgled. Brod propušta vodu, u prednjem delu mislim, i zadnji deo je pod vo-dom. Veslači su iscrpeni, ali ih zapovednik šiba po leđima i nagoni da veslaju.

Neki Argonauti otrčaše na brežuljak pored obale, u nadi da će bolje videti. Kolhidski brod pokušavao je da zaobiđe rt Riz i nađe utočište u zalivu na drugoj strani, koji ima dugu i zak-lonjenu obalu.

Poluks reče sa uzdahom: – Avaj, siroti ljudi, oni neće nikad uspeti u tome. – Uspeće sigurno, povika Ida, – veslaju vrlo snažno. – Ne smeš zaboraviti podvodno stenje koje sam ja zaobišao, reče Veliki Ankej. – Ono je

vidljivo kad god je u dolini između dva talasa; i tamo je stena, bezmalo ravna sa površinom vode, tamo za strelomet od obale, odmah ispred mesta gde su sad stigli.

Tek što Ankej završi sa govorom, ogroman talas podiže brod, nakrenu ga i baci pravo na stenu koju je pomenuo. Brod se odmah razbi u komade, i vetar donese jauke davljenika. – Pogrešio sam ovog puta, reče Ida, kezeći se – svršeno je s njima.

Linkej saopšti: – Četiri Grka drže se za jarbol. Jedan je ranjen. Nogama odbacuju dva kol-hidanska mornara koji su se uhvatili za jedro i pokušavaju da se tako spasu. Eno! Gle! Onaj Grk imao je nož između zuba, pa je njime odsekao jedro. Sad će ipak moći da doplove sa jar-bolom do obale.

Eufem plivač već je trčao prema mestu brodoloma. Trčao je brzo. Kad je došao do vode, zaronio je u nju i plivao ispod talasa, kao vidra ili morski pas, dok se nije pojavio blizu one četvorice koji su se držali za jarbol. Jedan od njih imao je duboku posekotinu na glavi koja je krvarila; njegovi drugovi su ga jedva pridržavali. – Ostavite ga meni, doviknu Eufem, plivajući u njihovoj blizini i izvodeći razne veštine u vodi da bi im pokazao da gospodari njome.

– Spasi ga, u ime Majke! odgovori jedan od njih. Eufem, plivajući na leđima, brzo je doveo ranjenika na obalu, na mesto udaljeno pola milje

od brodoloma. Ostali, složno plivajući nogama, upraviše jarbol prema tom mestu. Ali ne bi bili u stanju da izađu na obalu, da im Eufem nije pomogao; on je zaronjavao i spašavao jed-nog po jednog. Kad su najzad svi bili na obali, zagrliše ga na najnežniji način, izjavljujući na varvarskom grčkom jeziku da je on zaslužio njihovu večitu zahvalnost.

– Izgleda da ste vi neka vrsta Grka, reče Eufem. – Mi smo Grci, odgovori jedan od njih, – mada nikad nismo posetili svoju domovinu. Mi

smo minijske krvi, za koju smo razumeli da je najplemenitija od svih kojima se Grčka hvali.

– Hajte pred našeg zapovednika, ime mu je Jason, sin je Esonov, i ispričajte mu svoju prošlost, reče Eufem. – On je i sam Minijac, a to su još nekoliko njih u našoj družini.

Jason primi brodolomnike prijateljski i pozva ih da se osuše pored logorske vatre. Dade im odela da se obuku i toplog vina da piju. Mops zavi glavu ranjenika lanenim zavojem, pošto je prvo namaza lekovitim uljem. Kad se njegovi gosti malo povratiše i odmoriše, Jason ih učtivo upita: – Neznanci, ko ste vi? I kuda ste, ako smem pitati, nameravali da odete vašim brodom pre nego što ga je ova silna bura razbila u komade?

Njihov vođ odgovori: – Ne znam da li ste ikad čuli da ljudi pričaju o eolskom Grku Friksu, koji je pobegao iz Tesalije, pre nekih trideset godina, jer je njegov otac Atamant nameravao da ga prinese na žrtvu. Pa eto, on je uspeo da dođe u Kolhidu i našao utočište na dvoru kralja Ejeta, Efiranina koji je vladao tamo već nekoliko godina. Friks se oženio kraljevom ćerkom, kneginjom Halkiopom. Mi smo četiri sina iz toga braka, ali naš otac, Friks, umro je pre dve godine, a mi nismo u najboljim odnosima sa našim dedom, koji je strog starac. Nedavno smo odlučili da odemo u Grčku, jer nam je naš otac bio rekao da nas bogato nasleđe čeka da ga uzmemo u Orhomenu. To naše nasleđe su beotske zemlje njegovog oca, Atamanta. Kad smo zamolili kralja Ejeta da otplovimo, jedva je pristao, i to pod uslovom da prvo svratimo u Efiru da doznamo šta je sa njegovim zemljama tamo i da u njegovo ime uložimo zahtev da mu se one predadu. Pristali smo na taj uslov, ali pošto smo bili na moru samo dva dana, izgubili smo, kao što ste videli, naš brod i sve što smo imali. Samo da nije bilo onog vašeg plemenitog druga, verovatno bismo izgubili i svoje živote; on nas je spasao iz burnog mora kad smo bili sasvim iscrpeni. Naša imena su Argej (onaj tamo sa ranjenom glavom), Melanion (onaj crnpu-rasti koji ga neguje, on liči na svoju kolhidsku babu), Kitisor ovaj ovde (naš čuveni rvač), i Frontid – ja sam Frontid, najstariji sam od njih. Mi ti se potpuno stavljamo na službu.

Jason pruži ruku. – Ovo je čudan sastanak. Postupio sam sa vama ljubazno kao da ste mi rođaci, i sad se pokazalo da i jeste – , moji rođaci. Ja i vi smo stričevići. Vaš ded Atamant i moj ded Kretej bili su braća. Vi imate i drugih srodnika među nama (docnije ću objasniti nji-hov rodoslov) – Periklimena i Melampa iz Pila, Admeta iz Fere, Idu i Linkeja iz Arene, i Akasta iz Jolka.

Frontid steže Jasonovu ruku i upita: – Kako to da ste vi ovde na ovoj obali? Nisu li Trojan-ci zatvorili Moreuz za sve Grke koji žele da trguju ovde u oblasti Crnog mora? Preduzeli su da to učine. Naš ded Ejet je saveznik sa Laomedontom, trojanskim kraljem, i obavezao se da mu pomogne brodovljem i ljudstvom da bi se ostvarila ta politika; jer, iako je i sam Grk, kaže da Grci donose : nezgode gde god dođu. Amazonke su, čujem, obećale : Laomedontu sličnu pomoć, i izjavile da su Grci suviše brzi sa svojim oružjem, a suviše spori sa darovima. Uzgred budi rečeno, tri tesalonska brata žive u Sinopi među Paflagoncima; oni su osramotili grčko ime i stekli glas preispoljnih nitkova i derikoža.

Kad mu Jason zatraži podrobnije obaveštenje o toj trojici braće, Frontid odgovori: – Ja ih nikad nisam video, ali jedan od njih, Autolik, najveći je lopov u celoj Aziji; Trojanci kažu da bi on ukrao čoveku nos s lica dok spava, ili tronožnu stolicu ispod sveštenice dok proriče. Ali Trojanci ne smeju da odvedu tu braću i da ih pogube, jer ih Paflagonci, u svojoj zabludi, sma-traju najboljim ljudima i dobrotvorima svoje zemlje, pa bi pokazali svoje negodovanje zatva-ranjem južnog trgovinskog puta sa Istoka.

Autolik reče, smešeći se: – Nikad ne veruj ono što ti kažu nepošteni Trojanci, plemeniti Frontide. Veruj prostim Paflagoncima, kojima smo ja i moja dva brata zaista učinili znatna dobročinstva, i ne čuvajte suviše pažljivo vaše noseve dok spavate, jer ti se kunem da neću staviti svoje ruke na njih, ako vi ne stavite svoje ruke na naše. To je što sam uvek govorio Trojancima.

Ćela se družina nasmeja na tu duhovitu šalu, i Frontid se izvini Autoliku i njegovoj braći, izjavljujući, ako su oni zaista ta tri Tesalca o kojima je reč, da njihova ljubazna i iskrena lica sama po sebi opovrgavaju klevete koje protiv njih šire njihovi suparnici u trgovini. Braća im

velikodušno oprostiše, izjavivši da svaka žalba protiv njih od strane zavidljivih Trojanaca zvuči prijatno u njihovim ušima.

Tada Jason reče: – Frontide, ova tri dobra Tesalca došli su na naš brod, pošto su sredili sve svoje stvari u Sinopi, jer je slava našeg božanskog poduhvata zapalila njihova srca željom da učestvuju u njemu.

– Odista? uzviknu Frontid, željan da promeni predmet razgovora. – A šta je, ako smem pi-tati, vaš božanski poduhvat?

Jason odgovori: – Reći ću ti u strogom poverenju: to je da zadobijemo natrag Zlatno Runo od kralja Ejeta i da ga vratimo hramu lafistijskog Zevsa, sa čijeg ga je lika pre mnogo godina tvoj otac odneo. To je poduhvat za koji ti i tvoja braća treba da osećate najdublje intereso-vanje; i ako nam pomognete da ga izvršimo, možemo vam obećati da će vaše pravo na Ata-mantove zemlje vladari Beotije povoljno razmotriti i da će sadašnji vlasnici biti isključeni iz poseda. Morate shvatiti da dobra sreća minijskog plemena zavisi od povratka Runa – zaista verujem da vas je sama Trojna Boginja izbacila na ovu obalu.

Frontid reče: – Vaše reci zvuče fantastično i čudno u našim ušima. Naš ded, kralj Ejet, ni-kad neće dati Runo dobrovoljno, a on zapoveda ne samo vojskom od pet hiljada ljudi već i mornaricom od trideset brzih galija, od kojih je svaka ravna vašoj po veličini; one će vas, ako uspete da se dokopate Runa iznenadnim upadom, goniti i stići sigurno kao Sudbina. Moram vas odmah opomenuti da su dva tucana bika smeštena u unutrašnjoj dvorani dvorca našeg dede. Oni su napravljeni po uzoru na bika koji je Dedal poklonio sveštenici krećanske Pasi-faje, ali su posvećeni divljačkom tauridskom bogu rata. Kad vas naš ded uhvati zatvoriće vas, dvojicu po dvojicu, u trbuhe tih bikova i ispod njih zapaliti žrtvenu vatru koja će vas žive sa-goreti. Vaša vika i jauci izaći će kao rika iz usta bikova i pričiniti mu beskrajno zadovoljstvo. I reci mi, stričeviću, kako ste, za ime sveta, mogli i pomisliti da će Trojna Boginja, koju u Kolhidi obožavamo kao Pticoglavu Majku ili Tajanstvenu biti naklonjena vašem nepromišljenom pokušaju da raščinite njeno delo? Zašto bi ona pristala da vrati Runo buntov-nom sinu od koga ga je ukrala? – a Jason odgovori: – Velika olimpska božanstva – Zevs, Po-sejdon, Apolon, Atina i Artemida – sva su lično blagoslovila ovaj poduhvat, koji nije ni izda-leka tako težak kao mnogi drugi za koje znaš . da su uspešno izvršeni. Kada je, na primer, kralj Euristej od Mikene poslao Herakla iz Tirinta da osvoji pojas amazonske kraljice Hipo-lite…

Tu mu Melanion i Kitisor upadoše u reč: – O da, svi smo mi čuli o Heraklu, velikom Tirinćaninu. Da je Herakle došao s vama onda bi to možda bila drukčija stvar. Čak ga se i naš ded Ejet boji.

Jason reče: – Onda dopustite da vam kažem, i potvrdiću to zakletvom, ako hoćete, da je Herakle učesnik u ovom pohodu. Ako pogledate u pregradu pod klupom najbližom krmi videćete neke njegove stvari, uključujući i šlem veličine kazana i divovski par kožnih čakšira. On se iskrcao na obalu pre nekoliko dana povodom nekog svog ličnog posla, i mi pouzdano očekujemo da će nas uskoro stići, verovatno u brodu koji će mu dati njegovi prijatelji Mari-jandini. Ali mi ne smatramo sebe manje hrabrim od Herakla, i nameravamo da izvršimo svoj zadatak i bez njega, ako on odocni. A što se tiče Trojne Boginje, svi smo joj iskreno odani, i u Samotraki smo posvećeni u njene najčistije obrede. Ona je dala svoj pristanak za ovaj pohod i koristila nam najpovoljnijim mogućim vetrovima. Neka odmah umrem, ako ne govorim istinu o njoj!

– Ali zašto bi ona bila zainteresovana u vaše vraćanje Runa? , upita Frontid. – Ne kažem da je ona zainteresovana u tome, odgovori fason. – Ali se ona bar ne suprots-

tavlja našem poduhvatu, jer ona hoće da joj mi ispunimo u Kolhidi jednu njenu želju. Ona želi da upokojim duh vašeg oca, Friksa.

– Zaista? uzviknu Frontid. – Nikad ne bih pomislio da on nije u pokoju. Kolhiđani su mu priredili divan pogreb.

Jason se zbuni. – Razumeo sam da njegovo telo nije sahranjeno, reče on nesigurno. – Nesahranjeno jeste, reče Frontid. – Mi nikad ne sahranjujemo ljude u Kolhidi, već samo

žene. Kolhidska vera, zabranjuje sahranjivanje ljudi, i mada je kralj Ejet tražio dozvolu od svog državnog saveta da naš otac bude spaljen na lomači i sahranjen po grčkom običaju, kol-hidski sveštenici su to odbili, te je on odustao od toga. Bog Sunce se obožava ovde, kao i Trojna Boginja, i vatra je stoga sveta. Muški leševi ne smeju se spaljivati, da se vatra ne bi okaljala; niti se smeju sahranjivati u zemlju, jer je i ona isto toliko sveta. Kolhidski običaj je da se muški leševi uviju u neuštavljene volovske kože i obese o vrhove drveća za ptice da se njima hrane. Telo našeg oca obešeno je sa velikim poštovanjem i vrlo svečano o najvišu granu najvišeg drveta u čitavoj rečnoj dolini o divovsku topolu, i niko od nas nije nikad uznemira-van pojavom njegovog duha.

– Je li istina da Runo visi u gaju heroja Prometeja, koji se tamo obožava kao bog rata? upi-ta Jason.

Frontid odgovori: – Ta priča je stigla do tebe prilično pobrkana. Runo se nalazi u Promete-jevom proročištu, nedaleko od grada Eje, gde se on obožava kao heroj, a ne kao bog. Objasniću kako je ratni bog došao u priču. Kad se pre dvadeset i pet godina, naš ded Ejet oženio Tauriđankom, ćerkom krimskog kralja, i zaključio vojni savez sa njim, ona je dovela svoju tauridsku telesnu gardu sa sobom u Eju. U počast njoj i svom tastu, naš ded je dodelio prednji deo herojevog svetišta, ograđenog visokim zidovima, tauridskom Bogu Rata, a zadnji deo je ostao posvećen Prometeju. I tako, da bi došao do mesta gde visi Runo, čovek mora da prođe kroz smotru čitave bratije naoružanih tauridskih sveštenika, koji stražare dan i noć nad jaslima svojih svetih bikova. Ejet je učinio ovaj raspored u vreme kad se plašio da bi grčki pljačkaši mogli pokušati da ukradu Runo. Njegova kolhidska kraljica rodila mu je kćer, kne-ginju Medeju, koja je sada Prometejeva sveštenica; a ona hrani ogromnu zmiju u kojoj je taj heroj ovaploćen. Ta zmija je piton indijske vrste koja ubija svoj plen, bilo zver ili pticu, na taj način što je prvo opčini svojim kobnim, budnim okom, a zatim je zdrobi i usmrti kolutima svog hladnog tela. Prometej ne trpi ničije prisustvo u svom vrtu izuzev kneginje Medeje, koja mu peva starodrevne bajalice da bi ga smirivala. Nijedna žena ne zavidi sveštenici na njenoj službi.

Jasonovo lice preblede kad ču sve to, i jezik ga izdade. Ali je ipak došao tako daleko da mu čast nije dopuštala da se vrati natrag. Admet iz Fere, u njegovo ime, reče Frontidu: – Niko od nas nije obeshrabren onim što si rekao, rođače, i ti si se stavio potpuno na raspoloženje našem vođi. Zahtevam da se ti i tvoja braća zakunete da ćete ga verno pratiti dok ne donese Runo natrag u Grčku. Ako odbiješ da položiš ovu zakletvu, ubiću te tu gde stojiš, uprkos našeg bliskog srodstva. Jer Jason ti je poverio tajnu koju ne srne znati niko ko neće da nam stvarno pomaže.

Položili su zakletvu u beskrovnom hramu Marijanaje koji je stajao nedaleko odatle. Ama-zonke su ga bile podigle, pre mnogo godina, za vreme jednog svog napada na tu obalu. Primi-tivan crn kip Boginje još je stajao u svom zidnom udubljenju, i oltar od velikih oblih kameno-va stajao je spreman da primi njihovu žrtvu. U tri rupe najvišeg kamena stavili su okrugle bele kamenčiće, slične jajima, i za vreme molitvenog obreda okretali ih u pravcu mesečevog kre-tanja.

Vetar je prestao u toku noći. Uzoru, mada je more još bilo nemirno, spustili su Argo u vo-du i otplovili. Sa blagim obalskim povetarcem produžili su plovidbu polako pored zemalja svadljivih Sapira, i brzonogih Bizerijanaca koji žive odmah do njih, gde su planine pored mo-ra.

Plovili su ceo dan i jedan deo noći, a zatim su stali jer više nije bilo vetra. Pošto su veslali celog idućeg dana, stigli su do ogromne maglovite ravnice obrasle drvećem. U suton toga večera stigli su na široki Fasid, reku plovnu sto dvadeset milja i više od ušća; ali su bili

isuviše umorni da produže veslanje bez odmora. Friksovi sinovi pokazaše im skrivenu ustaja-lu vodu gde su mogli provesti noć bez straha od uznemirenja. Najzad su stigli u Staje Sunca.

Ali pre nego što su uplovili u ustajalu vodu, lason mudro stade gore na pramac i prosu u reku, iz zlatnog pehara, žrtvu livenicu od meda i čiste vode, moleći božanstvo reke da bude milostivo Argu dok plovi na toj širokoj i divnoj reci.

Glava XXX UZ REKU FASID

Ustajala voda je mirisala na groznicu, i na obe strane od nje natrulo šumsko drveće bilo je obraslo puzavicama sve do vrha. Argonauti nisu mogli da se iskrcaju, jer je obala bila gusti crn mulj pre negoli zemlja, i bila je pokrivena trnovitim žbunjem. Čak nisu mogli ni da se ukotve, jer su ih Friksovi sinovi opomenuli da bi ujutru bilo nemoguće izvaditi sidreno kamenje iz dubokog blata. Rojevi komaraca zujali su im prkosno u ušima i ujedali ih na najosetljivija mesta, a zelene šumske žabe dolazile su u gomi-lama, skakutale po rubu broda i skakale na njih svojim vlažnim hladnim nogama.

– Avaj, reče Pelej, – naš drug u crvenim čizmama nije više s nama! Bio je Argivac pa je znao čini protiv žaba.

– Krivi za to svoju neveštinu sa džilitom, dobaci mu Ida, koga su žabe mučile preko grani-ca izdržljivosti.

Orfej pokuša da uteši Idu opaskom da žabe dolaze u ljubaznoj nameri da oslobode brod komaraca; ali Ida odgovori da bi bolje bilo kad bi komarči mogli da oslobode brod žaba. On i Linkej onda zamoliše Jasona da opet otplove na more, i Jason pristade; ali se Argo odmah nasuče na blatni sprud. Pokušavajući da ga odgurnu samo su razgazili blato odvratnog smra-da; a tada se iznenada spusti gusta morska magla, te čak ni Linkej nije mogao da vidi svoju ruku na jednu stopu od lica. Ostali su nepomični sve do jutra, u nemom jadu.

Dva sata posle zore magla je bila još prilično gusta, ali su oslobodili Arga vukući ga pomoću dva užeta koje je Eufem, pošto je preplivao na drugu stranu ne plašeći se krokodila ni drugih čudovišta, vezao za žile drveća na drugoj obali. Ovo je bio pedeseti dan plovidbe, pa su ga proslavili molitvama Trojnoj Boginji, koja voli brojeve tri, devet, i pedeset, kao što Zevs voli brojeve četiri i dvanaest, i Apolon broj sedam; ali su pazili da pevaju molitve tiho, da ne bi bili primećeni. Kad su završili pojanje, otplovili su kroz maglu pored Fasida, groznicom mučeni garnizonski grad koji je kralj Ejet održavao na levoj obali reke; ovo su učinili bez teškoća, jer je Argej, Friksov sin, odgovorio stražaru na njegovom jeziku, koji je u ušima Ar-gonauta zvučao kao cvrkutanje ptica. Fasid je bio sagrađen na kolju između reke i jezera pre-punog gnjuraca, divljih gusaka i sivih plovki; i zakon je bio da svi strani brodovi svrate tu, bez obzira kojoj luci pripadaju, pre nego što produže pod pratnjom za Eju. Ali lason je više voleo da upravnik Fasida ne sazna da je Argo zaplovio uz reku.

Magla se postepeno digla. Veslali su satima imeđu drveća obraslog puzavicama i obala sa visokom šašom. Kad su se odmarali, nisu se iskrcavali, već su jeli nekuvanu hranu. Friksovi sinovi pokazaše im neku vrstu puzavice čiji je miris mrzak insektima; oni uzabraše njenog lišća, istucaše ga i natrljaše svoje glave i tela. Te noći insekti ih nisu uznemiravali ujedima; ležali su i razgovarali tihim glasom, dok je Argo bio privezan za sidreni kolac obrastao u ma-hovini.

Admet reče: – Drugovi, ne bojim se smrti, ali, moram priznati, što se više bližimo svetištu u kojem, kažu, visi Runo, sve manje smatram verovatnim da ću ikada opet videti moju milu ženu Alkestidu i bogate ferske pašnjake, gde bleje moje debele ovce i moji divni konji njište.

Faler odmah prihvati tu rečenicu kao da su ga morile iste misli. On reče: – I visoke sivoze-lene masline koje su tako vesto posađene da široke aleje idu pravo kroz voćnjake u kojem god pravcu čovek pogleda, bilo gore, ili dole, ili ukoso; i u čijem hladu mirisni cvet boba svetli belo u proleće. Jer ovo je najpustiji i najtužniji pristup gradu koji sam ikad video u svom mor-narskom životu.

– I senovite doline Sparte, reče Kastor, – gde je tle zeleno ali čvrsto, gde dvoprežna kola jure bez škripe i truckanja, i gde se hučni zvuk mora nikad ne čuje. Jer šta je jedan brod protiv trideset?

– I cvetne padine Himeta, reče But, – gde se spavaćivo zujanje pčela čuje u podne, i mladi pastir svira u dvojnice svome stadu. I Atinu krunisanu uveče ljubičastom svetlošću, kad se dim večere istovremeno diže iz svake kuće i kućice u gradu, ispunjen mirisom ukusnih jela. Jer šta su trideset i šest ljudi protiv pet hiljada?

– I Apolonovo Pupčano svetište čija se belina blista u gustom lovorovom gaju, reče Ifid iz Fokide. – I plave vode Krisejskog Zaliva. Moj drug u crvenim čizmama možda je dobro učin-io što je umro onda: bar je sahranjen po svima obredima, i njegov duh je sada jedan od gospo-dara u Donjem Svetu, jer on besumnje nije zaboravio ono što je naučio u Samotraki. Ali ako nas uništi opaki Ejet, Friksova bedna sudbina biće i naša – da budemo obešeni u neuštavljenoj volujskoj koži o vrhove visokih drveta, za vrane i kopce da nas kljucaju.

Pelej reče gorko: – Da nam je samo Herakle ovde! Da ste samo poslušali Admeta i mene– – Dosta o tome, Peleju! uzviknuše Kalaid i Zet jednim dahom. – Zar ste zaboravili, drugovi, upita Mops Lapit, mada glasom koji odade njegovo nepouz-

danje, – da su ne manje od pet olimpskih božanstava blagoslovili naš poduhvat? Melamp iz Pila odgovori: – Olimp je daleko odavde. Zevsov zakon ne važi dalje od Si-

nope, pa čak ni preko reke Lik. Ida se usiljeno nasmeja: – Ostavi Olimpljane njihovom grudvanju snegom, Pilanine. Ti

imaš Idu sa sobom – on se ničega ne plaši. Niko ne podrža Idu; smatralo se da je najbolje ugasiti njegove neumesne šale mokrim

ćebetom ćutanja. Posle kratkog ćutanja svi pogledaše u lasona, da im on održi, ohrabrujući govor, ali on je

sedeo pogružen u mislima. Najzad Orfej reče umesto njega: – Drugovi, zaboravili ste Veliku Boginju čija je suverenost opšta i večna (mada je u Grčkoj popustljivo razdelila svoje nadležnosti svojoj veseloj deci) i zbog čijeg smo prvobitnog nauma došli ovamo. Nema po-trebe za očajavanjem dokle god smo u njenoj službi. Zaboravite Zevsa i njegovo Runo zasad; mislite na Boginju i njene ciljeve. Prvi cilj našeg putovanja je da nađemo i sahranimo kosti Friksa Minijca. Kad učinimo to, i time zadovoljimo Boginju, onda ćemo se moći nadati njenoj pomoći i u onoj drugoj stvari. Neka niko više ne kaže ni reći o Runu dok Friksov duh ne bude najzad umiren.

– Ovo morate prihvatiti kao moju zapovest, izjavi Jason strogo, prenuvši se iz duboke zamišljenosti.

Celog idućeg dana veslali su uz reku, kroz istu i živu i mrtvu šumu, i nisu videli nijedno ljudsko biće, već samo barske ptice, grabljivice i jato ibisa – ibis je prljava egipatska barska ptica koja se hrani zmijama i upotrebljava kljun kao štrcaljku za ispiranje. To veče, kad se ukotviše iznureni sparnom toplotom, Orfej ih zabavi pesmom, koju je sastavio i u nju uključio neke njihove reci od prošle noći, ali uvek sa nekim svojim novim obrtom. Pesma počinje:

Daj mi da se najzad vratim u one hladovite, travne doline Sparte! – i još je pevaju, pored ognjišta u Grčkoj; a i veslači na svojim klupama u tuđim zemljama. U idućim stihovima po-minju se – Atina krunisana ljubičicama, i – Tizba gugutavih golubica, – Peskoviti Pil, dadilja

brojeva, i mnoga druga voljena mesta u svim oblastima gde se govori grčki jezik. Sećanja na ta mesta suprotstavljena su u pesmi mrskim prizorima i zvucima reke Fasid, i svaka strofa se završava pripevom:

– Majko Sudbine, oprosti mi ako grešim protiv tvoje svete zapovesti i volje. Rano, trećeg dana njihove plovidbe uz reku, šuma se proredila i snažna pritoka Sura hučno

je priticala sa planina na severu. Na stavama dveju reka stajala je poveća naseobina od plete-nih koliba pokrivenih granjem i oblepljenih blatom. Tu su Argonauti prvi put videli kolhidske seljake sa njihovim tankim nogama i vunastom kosom. Bili su obučeni u kratke, bele, lanene odeće i zakićeni crvenim cvećem iza ušiju. Argej, Friksov sin, reče: – Oni su veseo i len na-rod, a ipak stalno misle na smrt. Fasid je njihov Nil i, kao njihovi rođaci Egipćani, obožavaju ibisa i obrezuju se.

Krda bivola uživala su u vlažnim livadama, a na glavi svakog bivola stajala je mala ptica i kljucala bezbrojnu gamad. – Obožavaju i te bivole-ptice, reče Argej. U podne su rečne obale bile čvršće a tok reke brži; ali jak jugozapadni vetar nosio ih je bez veslanja. Nailazili su na druge naseobine; svaka je imala kej i niz izdubenih čunova privezanih za njega. Opet su videli konje i krave i cvetna polja plavog lana, i polja prosa gotovo sazrelog za srp; i žene kako peru rublje u reci, i golu malu decu koja se igrala piljaka i toliko bila zauzeta svojom igrom da nisu ni pogledala brod koji je prolazio pored njih. Žene su bojile ivice očnih kapaka na egipatski način. Ovde onde bila su smrdljiva grobna drveća, vrbe o kojima su visili bezoblični svežnji, od kojih su neke razdirali orlovi i beloglavi supovi. Argonauti napuniše nozdrve lišćem jakog mirisa.

Friksovi sinovi dovikivali su pozdrave u svakoj naseobini, i pošto je Argo bio prerušen kolhidskim brodskim ukrasom, mislilo se da se oni, zbog nepovoljnih predznaka, vraćaju sa plovidbe preduzete pre nekoliko dana. Argonauti su se čudili zelenilu ravnice, za koju Orfej reče da je mnogo bolje navodnjena od doline Nila i da ima bolje podneblje. Ovde se često dobiju tri žetve godišnje na istoj njivi, a loza daje plod u svojoj trećoj godini, i nema potrebe da se okopava niti da se podrezuje izuzev jedanput svake četvrte godine. Ali Friksovi sinovi opomenuše Argonaute da se čuvaju zmija – jer što je zemlja bogatija utoliko su otrovniji njeni stanovnici – i tarantula, neke vrste pauka čiji ujed prouzrokuje da čovek umre plačući zbog uobraženog gubitka svojih srodnika, a drugi opet smejući se na svoju šalu koju niko drugi ne razume.

– Idi nije potreban tarantulin ujed da umre smejući se na šalu te vrste, dobaci Kastor jetko; te njegove reci imale su u sebi nešto proročkog.

Te noći ukotvili su brod pored ostrvca usred reke, gde se iskrcaše i zapališe logorsku vatru, znajući da je još samo nekoliko milja između njih i njihovog cilja, grada Eje opasanog viso-kim zidinama, koji stoji, okružen planinama, na stavama dveju velikih reka, Glauka i Fasida. Za gozbu su imali bivolje meso, od bivola koga su uhvatili kad je sišao na reku da pije vodu; Friksovi sinovi smatrali su ga zalutalom životinjom, pa stoga i dopuštenim plenom. Nisu jeli pečenje nekoliko dana, pa ih je stoga ono raspoložilo iako je bilo žilavo kao koža. Meleagar i Atalanta sedeli su zajedno držeći se za ruke, kao mlada i mladoženja na svadbenoj gozbi, jer je strah od smrti bio kao gorivo za njihovu ljubav i činio ih bezobzirnim.

lason najzad reče: – Naše uzdanje je u bogove, ali oni nam neće pomoći ako se sami ne pomognemo. Naoštrite vaša oružja, drugovi, na mom izvrsnom serifskom brusu, i okrepite srca verom u Besmrtnike. Teški nam ogledi predstoje.

Ida reče neku budalastu primedbu, i nastade ćutanje koje najzad postade nepodnošljivo. Niko nije imao ništa da kaže vredno pomena, a tako dugo ćutanje moglo se pristojno prekinuti samo najdubljom mudrošću. Svaki je gledao u svoga suseda, ali mu se oči susretale sa praz-nim pogledom. Najzad se začu hrapav Askalafov glas: – Drugovi, saslušajte me! Mada možemo naoštriti vrhove svog oružja šiljato kao igle, i sečiva oštro kao brijače samo jedan čovek može nas izvući iz ove kaljuge, i to čovek koji nas je u nju i doveo – Jason, sin Esonov.

Sam Herakle ga je izabrao za našeg zapovednika, i verno ga slušao dok je bio s nama. A zašto je tako bilo? Jason je vest strelac, ali nije ravan Faleru ni Atalanti; on baca džilit dobro, ali ne tako dobro kao Atalanta ili Meleagar ili čak i ja; on se služi kopljem, ali ne sa Idinom veštinom i hrabrošću; on ne zna muziku, izuzev muzike bubnja i frule; ne ume da pliva; nije vest u pesničanju; naučio je da vesla dobro, ali nije moreplovac; on nije slikar; nije čarobnik; vid mu nije oštriji od osrednjeg; po besedništvu on je ispod svakog ovde, izuzev Ide, i možda mene; plahovit je, neveran, mrzovoljan, i mlad. A ipak ga je Herakle izabrao za našeg zapo-vednika, i slušao ga. Opet pitam: Zašto je tako bilo? Drugovi, to je bilo zato što on ima izves-nu moć koja nedostaje nama ostalima; i plemeniti Kentaur rekao nam je jasno, Heraklovim ustima, kako se ta moć očituje.

Tada se svi setiše šta je bilo rečeno o Jasonovoj moći da osvaja ljubav žena; zaista, videli su dejstvo te moći na Hipsipili, kraljici Lemna, koja je bila gotova da mu da svu svoju kralje-vinu posle samo dvodnevnog poznanstva s njim. Tada Atalantu nadahnu neko božanstvo; zatražila je da ćute dok ne izdeklamuje baladu, koju je sastavljala dok ju je izgovarala, i prik-ladno je pratila sviranjem na Orfejevoj liri. Reci su zaboravljene, ali njihova suština je sledeća:

– Ja, Atalanta, sanjala sam da sam stajala na ulazu u božanski dom na gori Olimpu, i dok sam stajala tamo, ugledam Boginju Atinu gde prelazi preko dvorišta sa belom sovom na ra-menu. Išla je u odaje Boginje Here, koja je nekad bila vrhovna gospodarica svih stvari, ali se docnije ponizila da bude žena Oca Zevsa. Otišla sam za sjajnom Boginjom u Herinu odaju, gde je Hera, sa krupnim crnim očima sličnim kravljim, zamišljeno leškarila na ležaju.

– Šta je novo, Atina? upita Hera. Atina odgovori: – Istočni vetar doneo mi je vest iz Kolhide. Argo je ukotvljen pored jed-

nog ostrva u širokom Fasidu, nedaleko od grada Eje, i posada održava ratno veće. – Nadam se, reče Hera, – da ne smeraju da napadnu Eju? To bi bilo kobno po moje pla-

nove. Šta su trideset i šest ljudi i jedna žena protiv pet hiljada? Atina odgovori: – Naoštrili su svoja oružja, predajući serifski brus iz ruke u ruku; ali mi

Istočni Vetar kaže da takođe razmatraju i razna lukavstva. Odlučili su da obmanu Ejeta lepim recima pre nego što pokušaju da dođu do Runa.

– Ništa me se ne tiče Runo, reče Hera. – Moja je jedina želja da se Friksove kosti pristojno sahrane.

Atina odgovori. – Hajde da se pogodim s tobom, Veličanstvo. Ako pomogneš Jasonu da osvoji Runo, ja ću preduzeti da se postaram za Friksovu sahranu.

– Rukovaše se u znak pogodbe. Zatim Hera zazvoni srebrnim zvoncem za Iridu, svoju glasnicu; i kada se Irida pojavi, jašući na dugi, reče joj: – Dete, odmah mi pozovi Afroditu Boginju Ljubavi.

– Irida se uskoro vrati sa Afroditom, koju je zatekla za njenim ukrašenim toaletnim stolom, gde je češljala svoje žute uvojke; i još ih je češljala kad uđe u Herinu odaju.

– Šta mogu da učinim za tebe, Veličanstvo? upita divna Afrodita. – Hera odgovori: – Brod Argo ukotvljen je na reci Fasidu pod senkom Kavkaza. Ne mogu

sad da ti pričam ćelu zamršenu priču kako je on došao tamo. Da budem kratka: ako njen za-povednik, Jason Minijac (rođak nekog Peleja iz Jolka koji me je grubo uvredio), ne osvoji ljubav kneginje Medeje iz Kolhide, biću razočarana u pogledu izvršenja usluge koju je on preduzeo da učini za mene, a Atina će se razočarati u svom kćerinskom slavoljublju da vrati izgubljeno Runo, svojinu njenog oca Zevsa. Ti nam moraš pomoći.

Afrodita podiže ruke uvis sa izrazom užasavanja. – Mile boginje, sve na svetu bih učinila da vas uslužim, reče ona, – ali vi sigurno znate da nije moja nadležnost da činim da se osobe zaljubljuju jedna u drugu, već je to posao moga nevaljalog sina, Erosa Boga Ljubavi, nad ko-jim ja nemam nikakvu moć. Poslednji put kad sam pokušala da ga nateram da se pristojno ponaša, i zapretila da mu spalim luk i strele ako se ne popravi, odapeo je jednu strelu na mene,

svoju majku – biste li verovale u tako šta? – i upleo me je u onu sramnu bruku sa Arejem. Moj siroti muž Hefest nikad mi to nije oprostio.

– Hera i Atina jedva se uzdržaše od smeha, kad se setiše kako su budalasto zbunjeni Afro-dita i Arej izgledali kad ih je Hefest zatekao zajedno u postelji i uhvatio ih u tucanu mrežu.

– A Arej mi se nikad nije ni dopadao, reče Afrodita, gotovo plačući. – On nimalo nije ona vrsta boga u čijem bih društvu volela da budem viđena. Eh, da je to bio Apolon…! Arej ima odvratno tračko ponašanje, nije nimalo darovit, i ne misli ni o čemu sem o ratu i krvoproliću. On čak nije ni lep. Ali nisam mogla da se obuzdam. Mora biti da je to zbog njegove dugačke bujne kose i tetoviranog lica.

– Hera reče: – Oh, mila moja, nijedna od nas nije mislila ništa gore o tebi zbog tog tvog doživljaja, ali učini sve što možeš kod tvoga sina, molim te. Podmiti ga, ako ne možeš da učiniš ništa drugo. Obećaj mu što god hoćeš – oh, setila sam se – obećaj mu neke od igračaka kojima se Zevs igrao pre mnogo vremena u Diktejskoj pećini na Kreti kad je bio moje dežmekasto, razmaženo detence. Sačuvala sam ih iz budalaste sentimentalnosti, jer je on bio nežno malo dete, zaista je bio, mada to sada niko ne bi verovao.

– Hera dade Afroditi ključ od svoga kedrovog ormana, i Afrodita ga otvori. U njemu nađe divnu zbirku igračaka – ljude od ilovače na konjima, male tucane bikove i tucana kola, lutke izvajane od stealita, obojene drvene brodove sa jedrima i veslima, i neke prilično nepristojne predmete koje se, kao žena, ustručavam da opišem pred muškarcima. A najlepša igračka od sviju bila je jedna tepa lopta, savršeno okrugla, od bikovske kože ušivene tankim zlatnim koncem, šavovi su joj bili sakriveni u spiralu od tamno-plavog emalja napravljenog od tuca-nog lazulita; Zevs je pažljivo čuvao ovu igračku, te zlatan konac nigde nije bio iskidan.

Afrodita uzme loptu i iziđe u dolinu Olimpa, bacajući je, dok je išla, iz ruke u ruku. Išla sam za njom, držeći se na dovoljnom odstojanju, jer se Atalanta boji vragolastog Boga Ljuba-vi kao i svaka žena. Tamo pod rascvetanim bademovim drvetom Eros se igrao kocke sa Očevim peharnikom, dečkom Ganimedom, valjajući kocke niz travnu padinu. Eros je stajao, smejao se zadovoljno i pritiskao na levu stranu grudi dvanaestinu i više zlatnih kocki, koje drukčije nije mogao držati u ruci a da ih ne ispusti. Nesrećni Ganimed čučao je tužna lica i bacao poslednji par svojih kocki. Okrenula mu se najgora strana, koja je ista na Olimpu kao i među smrtnicima, te Eros gramžljivo uze i te dve kocke. Senka njegove majke pade preko trave i on se brzo okrete sa pogledom krivca, izjavljujući: – Ne, ne, majko; igra je sasvim poštena; ovog puta nisu udešene za prevaru, uveravam te. Ma šta da kažeš, nikad ih neću vra-titi Ganimedu. Dobio sam ih u poštenoj igri, kunem se Stigom.

Afrodita pogleda strogo u Erosa, uhvati ga za desnu ruku i odvede. Pođoh za njom i čuh kad reče: – Mili mali Erose, moj voljeni sine, imam najdivniju igračku za tebe. Ako je baciš kroz vazduh, šija kao sunce i ostavlja trag za sobom kao zvezda padalica. I sam Hefest nikad ne bi mogao napraviti ništa tako lepo. Ona je došla iz Kine, gde svi ljudi i žene imaju žuta lica. Onda mu pokaza loptu.

– Oh! Oh! Oh! Daj mi je odmah, majko, povika on. – Ganimed će mi zavideti, hoću da ga načinim zavidljivim.

– Ne, dete, moraš je prvo zaslužiti, odgovori ona. Tada reče Erosu kako da nađe grad Eju u Kolhidi, kako da pozna Medeju, i šta da uradi kad je vidi. On se nasmeši, namignu, i stavi zlatne kocke u njeno krilo, pošto ih prvo pažljivo izbroja jer se plašio da ona ne vrati jednu ili dve Ganimedu; zatim raširi krila, slična krilima večernjeg leptira, i odlete sa Zapadnim Ve-trom, držeći luk u desnoj ruci, a tulac o levom bedru. Jer, zaista, to je bila najlepša lopta koju je ijedno dete ikada videlo. Sad se Eros krije iza stabla u tremu Ejetovog kraljevskog dvorca; uperio je svoju najoštriju strelu na Medeju, i nestrpljivo čeka Jasonov dolazak.

Kad Atalanta spusti liru, burno odobravanje uguši gnevni glas Askalafa, koga je uvredila svojim recima o ponašanju njegovog božanskog oca, Areja. Odobravanje je dugo trajalo, i fason pocrvene sve do vrata.

– Što se mene tiče, Atalanta šapnu u uho Meleagaru, – ne mogu ni da gledam Esonovog si-na, ali znam, baš po jačini svoje odrvatnosti prema njemu, da je u stanju da očara druge žene.

Čim je uspeo da ga čuju, Frontid, Friksov sin, reče: – Medeja je čuvena sa svoje lepote; ali se još nikad nije zaljubila ni u koga, koliko ja znam.

– Ne, reče njegov brat Melanion, – ona nikad nije bila zaljubljena; siguran sam u to. jed-nom sam dugo razgovarao s njom o Grčkoj. Rekla mi je da se nikad ne oseća kao da je sa svo-jima kad je sa crnpurastim Kolhiđanima, i da mrzi divljačku rasu svoje majke. Ali se nadala da će možda jednog dana otići u Grčku, za koju misli da je vrlo lepa i napredna zemlja.

Kitisor, treći brat, dodade: – Ona je čudna žena, u čijem je prisustvu teško sačuvati hlad-nokrvnost: ponekad se ponaša kao dete ljupke naravi, ponekad baš kao strašna Majka kad u zanosu igra na gomili lobanja. Naša sestra Neera obožava Medeju, koja joj je nedavno rekla da nijedna žena zdrave pameti i sa osećanjem dostojanstva nikad ne dopušta da je savlada ljubav za muškarcem, i da su ljudi niži pol. Ovo je mnogo uznemirilo Neeru, jer je zaljubljena u jednog tauridskog sveštenika, a ne želi da Medeja misli rđavo o njoj. Ali se ipak ne mogu požaliti da je Medeja ikad postupila rđavo sa mnom. Bila je vrlo ljubazna prema meni pre nego što smo otplovili za Grčku i dala mi kesicu retkih lekova, koja je nesrećom potonula zajedno sa našim brodom. Molila me je da postupim mudro u korintskoj Efiri, kad budem raspitivao o nasledstvu njenoga oca tamo: da ne kažem ništa što bi uvredilo verska osećanja tamošnjih stanovnika. Rekla mi je uzgred, ako se išta desi njenom ocu, da će rado ustupiti svoj deo u kolhidskom nasledstvu; i da su Apsirt i ona stvarno zaključili međusobni ugovor u tom smislu.

Ovde četvrti brat, Argej, nastavi priču: – Izgleda da je naš ded Ejet napustio Grčku pod ob-lakom otprilike u isto vreme kad je njegova sestra Kirka otplovila, i stavio svoje korintske zemlje pod nadzor nekog Buna, lonjanina, a svoj narod pod namesništvo Sizifa iz Asopije. Tada je došla ahajska najezda, Bun je ubijen u bici na kapiji Efire, a Sizif je umro u ropstvu, i sad (tako smo čuli) Ahajci polažu pravo na ćelu kraljevinu Korint. Kreont vlada u Asopiji, a upravnik Efire, koga je postavio mikenski kralj Stenel, naziva sebe Korintom, da bi usposta-vio neku vrstu naslednog prava na nju. Ali ipak Medeja se nada da povrati nasledstvo svog oca; razumeo sam da joj ga je Majka obećala u snu. Sad, pošto je Apsirt napustio svoje pravo, ona je prva po naslednom pravu – bliži je rod od nas, jer je Ejetovo dete, a mi smo samo nje-govi unuci – izuzev njene tetke Kirke, koja se nikad ne može vratiti u Efiru, jer ju je Asopovo proročište već odavno osudilo na večno progonstvo zbog nekog neiskazivog zločina.

Jason upita: – Zašto Medeja nije već udata? Zar ona nikad nije imala prosioce? Da li njena nenaklonjenost ljudima možda krije neku nesposobnost ili nakaznost?

Argej odgovori: – Mnogi moćni velikaši Kolhide želeli su da se ožene njome, ne samo zbog njene lepote i bogatstva, već i zbog naročite milosti koju joj ukazuje Pticoglava Majka. Ali je ona nagovorila svog oca da bi svaki takav brak izazvao ljubomoru kod odbijenih prosi-laca, i da se stoga ona, ako se bude udavala, mora udati za stranca. Ne verujem ni da je nakaz-na ni da je nesposobna za ljubav; ali je često govorila Neeri da devičanstvo daje ženi izva-nredne moći u mađiji i medicini. Divlji zverovi i zmije nemaju moći da naude devici, i ona može bez opasnosti da bere lišće i kopa korenje koje donosi smrt ljudima i njihovim ženama ako ih samo dodirnu.

– To je istina, reče Atalanta. – To je dar boginje Artemide. – Medeja ga pripisuje Brimi, reče Argej, – ali možda su to samo različita imena za isti vid

Neponnenljive. Medeja je najveštiji lekar i najveštija čarobnica u celoj kraljevini. Jason zamišljeno pogladi svoju kratku meku bradu. – Ona izgleda da je upravo žena za

našu svrhu, reče on. – Što se mene tiče, ne plašim se čarobnica. Hiron Kentaur naučio me je sigurnim činima protiv njih. Ona je lepa, kažeš, i ne vrlo stara, mada je tvoja tetka? Ali – lepa za Kolhiđanina može ne biti – lepa za Grka. Nadam se da ona nema crnu, vunastu kosu, ravne tabane i krive golenice kao tvoj brat Melanion? Nikad nisam mogao da poljubim takvu ženu.

– Oh, ne! odgovori Melanion, smejući se. – Njena majka je bila bela Tauriđanka, a ne Kol-hidanka. Medeja ima okruglu bradu, žute uvojke (kao one zbog kojih je njena tetka Kirka bila slavna za svoga devojaštva – oni su žuti kao planinski kim), strasne usne, oči boje ćilibara, malo kukast nos, i najlepše nožne članke u Kolhidi. Ona ima oko dvadeset i četiri godine.

– To je vrlo dobro, reče Jason. – Uvek sam više voleo zrele žene nego devojke. A sad, dru-govi, na spavanje! Svima vam želim dobre snove. Naša drugarica Atalanta pokazala je putan-ju kojom će naše noge ići.

Ali pre nego što je zaspao, upitao je Melaniona u poverenju: – Od čega se sastoji Medejino kolhidsko naslede? Je li ona zajedno sa svojim bratom sunaslednik prestola?

– Ne, odgovori on. – Ona je samo naslednica trećeg dela blaga svoga oca. Pošto je kralje-vina data Ejetu u nagradu za njegove usluge Kolhiđanima, ona je nasledna u muškoj liniji, izuzev istočne teritorije, koja se graniči sa kraljevinom Albanijom. Te divlje zemlje su nje-gove samo na osnovu njegovog braka sa našom kolhidskom babom Ipsijom, i posle njegove smrti pripašće, po ženskoj liniji, našoj sestri Neeri.

Jason reče: – Zaista. Onda Apsirt treba da je zadovoljan sa pogodbom koju je zaključio s njom. Jer Efira ne znači ništa za njega, a treći deo blaga koje je Ejet nagomilao mora biti rav-no svoti dovoljnoj da kupi pola Grčke.

Glava XXXI KRALJ EJET PRIMA ARGONAUTE

Te noći kralj Ejet nije mogao da spava uprkos sveg truda. Ne samo da sveti konji Sunca nisu hteli da jedu nekoliko dana, a sredstvo za čišćenje koje

su im sveštenici štale redovno davali nije ništa pomoglo, već mu je zadavao veliku brigu i rđav predznak koji je video toga večera u hramu Boginje Meseca. Pre dvanaest meseca, jedan od robova hrama, čija je dužnost bila da snabdeva ribom svete mačke Boginje, iznenadno je poludeo – mada nikakav znak ludila nije primećen kod njega ranije – i odjurio je u šumu maučući i vičući u zanosu na jeziku koji niko nije razumeo. Vrhovna Sveštenica je otišla da ga traži i našla ga, bacila ga u svete okove i za ostatak godine negovala ga kraljevski. O godišnjoj žrtvi Boginji taj rob je žrtvovan sa ostalim žrtvama; srce mu je probodeno kopljem čiji je vrh zamočen u obsidijan; očekivalo se da će način njegovog pada pružiti dobar predz-nak predstojećih događaja. Ali, umesto da padne napred (a takav pad predskazuje pobedu), ili nazad, što označava poraz; ili da se sruši na zemlju, što pretskazuje mir – umesto ma kojeg od tih padova, žrtva je izabrala da se obrne ukrug nalevo tri puta i umre pregibajući se i držeći se rukama za trbuh; taj prizor nikada ranije nije viđen, i sve prisutne je ispunio velikim užasom.

Četiri mudra državna savetnika rekli su Ejetu da se taj predznak verovatno ne odnosi ni na kakvu nesreću za Kolhidu, već samo na neku promenu u Boginjinim poslovima, možda na povratak primitivnijem obredu; ali nisu uspeli da ga uvere. Tumarao je po dvorcu, sagrađenom od masivnog dobro uglačanog kamenja, idući iz odaje u odaju i tražeći ni sam ne znajući šta; tako se ponaša kućni pas kad počne da oboleva od besnila, pre nego što mu besni-lo najzad natera penu na usta, i otera ga da ujeda i zavija ulicama. Pred samu zoru on klonu umorno na divan u unutrašnjoj dvorani, nedaleko od dugačkog bazaltnog postolja na kome su stajali tucani bikovi, i tamo je usnuo vrlo nepovoljan san. Prvo je video kako sjajna zvezda pada u krilo njegove kćeri Medeje, koja je brzo odnese do reke Fasid i baci u nju, a voda je u kovitlacu odnese prema Crnom moru. Taj deo sna nije ga uznemirio; a zatim je video kako su tucani bikovi surovo ujarmljeni u crveno obojen drven jaram i naterani da oru polje. Oni su

gnevno puštali plamenove iz nozdrva i usta, ali mladi orač uzviknu zajedljivo: – Vaši plame-novi ne mogu me oprljiti. Namazan sam Medejinim kaspijskim balsamom. Govorio je grčkim jezikom. Ejet nije mogao da mu razazna lik, pa čak ni kosu, jer je bio uvijen u taman ogrtač; i sad je džilitom terao bikove napred preko polja. Neka božanska ruka bacala je zmijske zube u krivu brazdu iza njega, a onde gde su oni pali, nicali su naoružani ljudi. Ejet poznade po nji-hovim šlemovima da su to sveštenici tauridskog Boga Rata u čiju je čast smestio tu tucane bikove. Orač uskoro baci kamen na jednog od njih i udari ga u čelo; na šta oni počeše da bodu jedan drugog dok nisu svi popadali mrtvi. Na to duh junaka Prometeja zavapi glasno tužnim krikom noćne ptice, i od toga odjeknu sva dolina Eje.

Ejet se probudi obliven hladnim znojem. On ode u Medejinu spavaću sobu i probudi je da joj ispriča svoj san, ali joj zabrani da ga saopšti ikome živom, i zamoli je da mu kaže šta ona misli da to predskazuje.

Ona odgovori: – Oče, ne mogu da govorim ni sa kakvom sigurnošću. Mislim da je vero-vatno da si ti na neki način uvredio Pticoglavu Majku. Umilostivi je bogatim darovima, i možda će ti ona saopštiti u snu ili priviđenju šta si zgrešio i kako da izbegneš posledice svog greha.

Ejet se namršti. Kao kralj Kolhide uvek je bio u teškom položaju zbog verske ljubomore i nesloge svog naroda. Njegovi plemići obožavali su bogove Egipta, jer su bili potomci vojnika Faraona Sezostrisa koje su Goti pobedili u izlišnom ratu; ali nije bilo sveštenika među razbi-jenim trupama koje su našle utočište u Fasidskoj dolini i nastanili se u Eji; stoga je njihova vera bila nepravilna i uprošćena. Kad je Ejet prvi put došao u Kolhidu kao putujući trgovac, zatekao je verski rat između tih Egipćana i njihovih suseda starosedelaca, koji su obožavali kavkasku Boginju i Mitru, njenog plavokosog Sina, Boga Sunca. On im predloži primirje i ponudi da izmiri njihove verske razlike. Pokaza svoju plavu kosu i oči boje ćilibara kao dokaz starosedeocima da je on sveštenik Sunca; a Egipćane uveri, objašnjenjem nekih njihovih vers-kih obreda, da ima dublje znanje od njih o bogoslovlju Memfisa. Slušali su ga utoliko pažljivije jer je Prometejeva proročanska vilična kost, koju je doneo sa sobom, već bila izrek-la nekoliko korisnih istina. Pošto su se složili da se drže Prometejevih odluka, Ejet je reformi-sao narodnu veru Kolhide na način koji je prosvetio i, uglavnom, zadovoljio oba naroda; jer je vilična kost objavila istovetnost kavkaske Boginje i Pticoglave Boginje, egipatske Iziđe. Plemići mu, iz zahvalnosti ponude presto, i zakunu se na večnu vernost njemu i njegovom domu. Oba naroda su bila prinuđena da popuste jedan drugom u izvesnim pojedinostima: sta-rosedeoci, koji su živeli u planinama, potčinili su. se egipatskom obredu obrezivanja i prihva-tili obožavanje Ibisa; Kolhiđani, koji su obredavali rečnu dolinu, primili su običaj sahranji-vanja na drveću i obožavanje Mitrinih belih konja, tog njegovog godišnjeg dara Majci.

Ipak se Ejet osećao kao da gazi po trsci močvare u koju svaki čas može potonuti. On sada reče Medeji: – Kad sam, da bih sačuvao ovu zemlju od skitske najezde, sklopio savez sa tvo-jim dedom, tauridskim kraljem, koga se Skiti plaše, bio sam, kao što znaš, prinuđen da u znak vernosti ponudim njegovom ratnom bogu uporište u Eji. Učinio sam to nerado, sasvim sves-tan da Majka nema ljubavi za toga boga, koji je neprosvećen i brutalan do krajnosti. Pa i moj savez sa Moshijancima, čija je zemlja (moraš priznati) nužna predstraža protiv mahnitih Amazonki, upleo me je i u druge verske poslove koji su je možda naljutili. Ali šta sam drugo mogao da radim? Neka mi nijedna neznalica ne zavidi na prestolu, koji nije ništa udobnije sedište od trnovog žbuna zastrtog zlatnom tkaninom.

Ne mogu da te krivim ni najmanje, oče, odgovori Medeja, koja je, kao sveštenica i Prome-teja i Brime, mogla saosećati sa njim u njegovoj verskoj pometenosti. – Ipak pokušaj da odobrovoljiš Boginju, i drži oči i uši otvorene za znak od nje, na koji verovatno nećeš dugo čekati. Ne mislim da je Boginja uvređena tvojim moshijanskim savezom, ali ćeš po njenom znaku saznati da li si uvredio njenog sina Mitru – koji je ubio Bika Mraka – donošenjem tau-ridskih bikova u svoj dvorac, ili da li je i sama Boginja nezadovoljna što si pustio tauridske

sveštenike u prednji deo Prometejevog svetišta. Priznajem da su ta dela, na koje te je nužda nagnala, izvršena pre mnogo godina; i da si ti u ono vreme najrevnosnije umilostivio Boginju; ipak ovo je prva godina u kojoj si se ti, podlegavši nagovaranju moga ujaka Persa Tauriđanina, usudio da prisustvuješ svetkovini ratnog boga i ovenčaš bikove kolhidskim cvećem. Pametno bi uradio da se odmah obratiš Boginji. Može biti da ti ona obećava da će ti pomoć doći iz Grčke, ako budeš morao da uvrediš narod moje majke isterivanjem sveštenika, ili bikova, ili i jednih i drugih.

Ejet izjavi: – To tumačenje je moguće, priznajem; ali šta kažeš za zmijske zube? Medeja odgovori: – Tauriđani tvrde da su potekli od zuba koji su ispali iz usta zmije Ofion,

kad ju je Eurinom udavio, i da su, prema tome, ranije stvoreni nego Pira i njen ljubavnik Deu-kalion – od ilovače stvoreni preci Grka.

Ejet opet upita: – Ali šta kažeš o zvezdi koja ti je pala u krilo? Medeja odgovori: – Je li to možda neki božanski dar darovan meni, koji će raširiti slavu

našeg doma u strane zemlje? Ona sakri od njega san koji je sanjala pre nego što ju je probu-dio, a za koji je bila uverena da dopunjuje njegov. Taj san je bio o tome kako joj Kirka – nje-gova sestra koja živi na ostrvu Eeji u gornjem delu Jadranskog mora – ohola, sokolova oka, sokolova nosa starica, maše i dovikuje: – Ostavi sve i dođi k meni!

On opet upita: – Ali zašto je Prometejev duh zavapio? Ona odgovori: – Kako ti mogu to reći? Možda je to bilo podrugljivo jadikovanje za njego-

vim tauridskim susedima. On će zaista biti zadovoljan da im vidi leda kad budu isterani iz njegovog svetišta.

Ejet razmisli o Medejinim odgovorima, i uglavnom ih odobri. Ali ga je ipak još obuzimala strepnja, i nije smeo da se vrati na divan da nastavi spavanje jer se bojao novih snova. Umesto toga on je pozva da seta s njim po dvorskom vrtu dok se sprema doručak; a posle doručka će otkloniti zle posledice svoga sna dvostrukom predostrožnošću – umiće se u bistroj vodi Fasida i reći će svoj san Suncu čim se ono digne nad istočnim planinskim vrhovima.

Medeja pristade. Obuče se u jednu od svojih najlepših haljina i pažljivo ukrasi glavu; a za-tim ode sa ocem ravnim stazama između saksija sa cvećem i voćki do mesta gde vodoskok izbija u pedeset mlazeva. U želji da oslobodi dušu od tajne koja ga je teško pritiskala, on u taj nezgodni čas saopšti Medeji odluku svoga državnog saveta. Savet je pozvao starog Stira, kral-ja Albanije, da dođe u Eju i da joj ponudi brak. – Možda se, reče on, – moj san o zvezdi odno-si na ostvarenje ovog braka, koji sam smislio, kao što ćeš razumeti, jedino radi narodnog do-bra. Uvek si bila pametna devojka, izbegavala si zamke ljubavi koje čine život mladeži tako nepotrebno bolnim; stoga se nadam da nećeš praviti nikakve primedbe protiv ovog braka (koji je Stir predložio preko moshijanskog posrednika), kao što si činila protiv ostalih od manjeg političkog značaja; već ćeš ga, naprotiv, srdačno prihvatiti. Sa starim Stirom kao mojim zetom sve naše brige u pogledu spoljne politike biće okončane. Jer je Stir vladao moćnim plemenom u planinama severno od reke Kira, i tako je ne samo gospodario trgovinskim putem od kojega je umnogome zavisilo blagostanje Kolhide, već je i ugrožavao istočne granice kraljevine. Ejet dodade: – Tvoj položaj u Albaniji biće od daleko veće moći nego što se možeš ikad nadati da ćeš postići u Kolhidi kad tvoj brat Apsirt dođe na presto posle mene.

Medeja ne odgovori ništa, ali u njoj je kipelo od gneva, jer Albanci jedu vaši i imaju od-vratne seksualne navike, a i državni savet ju je uvredio dogovarajući se sa Stirom iza njenih leđa.

Ejet ironično pohvali njeno poslušno ćutanje; ali ona ipak ne reče ništa. Zajedno su posma-trali daleka snažna brda Moshije u odsevu zračenja izlazećeg sunca.

– To je boja sveže krvi, reče Ejet nehotice; i nije mogao povratiti te nesrećne reci. Kad se okretoše da se vrate u dvorac, glasnik im dotrča od južne kule osmatračnice. –

Veličanstvo, povika on zadihano, – grčki brod od trideset vesala baš sad je doplovio uz reku kroz maglu i ukotvljava se pored kraljevskog keja. Ukras broda je ovan, a svi ljudi koji čine

posadu izgleda da su vrlo visoke ličnosti. Među njima sam opazio tvoja četiri unuka, Friksove sinove; od kojih je jedan, knez Argej, ranjen u glavu.

Ejet odmah odjuri kroz južnu kapiju grada, i u velikom gnevu ode prema keju u nameri da zabrani Argonautima da se iskrcaju; ali srete Ehiona glasnika koji mu je već žurio u susret sa malinovom palicom u ruci.

Ehion prvi progovori: – Preuzvišeni kralju Ejete od Kolhide, pređe od slavne Efire, mi do-lazimo u ime Majke da izvršimo čin pobožnosti o kome će te naš zapovednik odmah obavesti-ti boljim recima nego što ja umem. On je lason Minijac, naslednik prestola Ftijotide; i ostala posada našeg broda ljudi su od najbolje grčke krvi, neki od njih su kraljevi, a drugi su od božanskih roditelja. Među njima je Augija, kralj Elide, koji je, kao ti, nasledni sveštenik Sun-ca. Nema razloga da se plašiš da mi dolazimo u ikakvoj zloj nameri, jer nas je sama Majka poslala. Njenim milostivim posredništvom, pre ne mnogo dana, Jason je spasao od davljenja tvoja četiri plemenita unuka i sad ih vraća tebi zdrave i čitave. A spasao je ne samo tvoje un-uke već i svoje stričeviće. Jer je Kretej, Jasonov ded, bio brat njihovog dede, kralja Atamanta od Orhomena.

Ejet odgovori mrka pogleda.– – Zar se ne zna širom Grčke da sam se zakleo, kad mi je do-neta vest o varvarskom ubistvu moga srodnika Sizifa iz Asopije, da ću se osvetiti prvoj posadi grčkih mornara koji se drznu da doplove uz ovu reku i da ću ih poubijati sve do poslednjeg? Kakva moć zamišljaš da leži u nepobožnom imenu Atamanta da bi me navela da promenim svoju nameru prema vama?

Ehion mirno odgovori: – Sreća je, Veličanstvo, što reci tvoje zakletve imaju takav neodređen smisao, da se ne moraš smatrati obavezan njome u svom ophođenju prema nama. Prvo, mi moreplovci nismo svi Grci, jer nekolicina od nas su prastarog krećanskog ili pelaz-gijskog soja, a trojica su Tračani (kao što pokazuju njihova tetovirana lica i odežda od kudelj-nog platna); na drugom mestu, mi Grci nismo svi moreplovci, jer je Atalanta iz Kalidona mo-replovka. A što se tiče Atamantovog imena, neka ono zvuči u tvojim ušima kao opomena šta zadesi one koji se ogluše o naređenja Velike u čije ime dolazimo.

Medeja, koja je iz radoznalosti došla za svojim ocem kroz kapiju, uze ga za rukav i povuče u stranu. – Oče, šapnu ona, – seti se svog sna i poznaj ovaj znak. Nemoj da nepromišljeno oteraš grčku pomoć koju ti je Boginja jasno obećala prošle noći. Primi te strance gostopriml-jivo, pa kad im pružiš toplo kupanje, čisto rublje, i najbolju hranu i piće kojima raspolažeš, pažljivo saslušaj ono šta imaju da ti kažu. Oni dolaze u ime Majke, a ne skorojevića kao što su Zevs i Posejdon.

Ejet glasno odgovori: – Ako ne dolaze u ime Zevsa, zašto njihov brod ima ovna za svoj ukras?

– Pitaj glasnika, reče ona. – Ne pitaj mene! Ehion je imao gotovo objašnjenje. Ovan je bio znamen minijskih brodova u toku mnogih

pokolenja, mnogo pre novog olimpskog poretka. Zašto bi Ejet pripisivao tome ikakav nepo-voljan značaj? On dodade: – Među glavnim ciljevima je i ponuda tebi, u ime sadašnjih upravljača Asopije i Efire, potpunog zadovoljenja za svirepu smrt tvog srodnika Sizifa, koja je bila prvobitni uzrok bezbrojnih nevolja u dvojnoj kraljevini. Nikad se nije znalo za veštijeg lazova od Ehiona, kad se ukaže potreba. Njegov otac Hermes lagao je još od kolevke; ili bar tako pričaju arkadski pesnici.

Ejet zastade i zagleda se pažljivo u Ehiona, koji susrete njegov gnevni pogled lako i neustrašivo, kao što nadahnut glasnik i treba da čini. Najzad Ejet popusti. On spusti oči i reče: – Obavesti lasona, tvog zapovednika, da sam mu zahvalan za spašavanje četiri Friksova sina, mojih unuka; da je slobodan da dođe na obalu bez straha; i da očekujem od njega da mi tačno saopšti poruku koju su mu poverili asopski i efirski upravljači, i sve druge poruke, samo ako ne kaže ni reci o pitanju Zlatnog Runa lafistiskog Zevsa.

Ehion se nasmeja. On reče: – Ne razduvavaj stare žiške u plamen, Veličanstvo, pominjan-jem te prestare stvari čije su i samo ime (milo mi je što mogu ovo da ti kažem) zaboravili svi u Grčkoj izuzev glavnika i pesnika čiji je posao da pamte sve.

Tada su se Jason i ostali Argonauti već bili iskrcali i išli su, dva i dva, uz široke stepenice koje vode od kraljevskog keja do gradske kapije. Ejet otpusti Medeju, ne želeći da u nju bulje grčki neznanci, i stajao je spreman da primi Jasona sa učtivom dobrodošlicom. Ali Medeja nije žurila. Gde krivudava staza skreće pored kruškovog drveta, ona se okrete. Nagnuvši se na naslon, ona pogleda natrag u lasona dok je koračao sa mladalačkim dostojanstvom, ni suviše sporo ni suviše brzo, uz stepenice, tri stepenika ispred svojih drugova.

Nije nosio na sebi svoj tamnoplavi ogrtač ukrašen istorijom Runa, jer bi to bilo nepromišljeno; već beo ogrtač koji je Hipsipila, kraljica Lemna, ukrasila raznovsnim izveze-nim cvećem i voćem – njen glavni ljubavni dar njemu. Na glavi je imao zlatan šlem širokog oboda, koji mu je darovao marijandinski kralj Lik, a koji je bio ukrašen kićankom od crne konjske dlake, a u ruci mu je bilo koplje sa trakom koje je probolo kralja Kizika. Još nikad u svom životu Medeja nije videla plavokosog čoveka, jer joj je otac već bio ćelav i belobrad kada se oženio njenom majkom, a pošto je i ona bila plavokosa, srce joj se odjednom zagreja za njega kao za stvora njene vrste, za muškarca koji po svojoj prirodi odgovara ženi u njoj. Bilo je kao da se u kruškovom drvetu, već okićenom mladim plodom, krije Bog Ljubavi ope-van u Atalantinoj baladi: on, Eros, stavi oštru strelu na tetivu, zateže je do uha i pusti je da joj uz glasan zvuk, odleti u srce. Jer ona duboko uzdahnu i čuđenje joj zamagli um. Zatim se po-lako okrete i ode svojim putem, ne osvrćući se natrag.

Ejet, mada zadovoljan što su mu unuci spašeni, nije se nimalo obradovao njihovom izne-nadnom povratku. Dopustio im je da odu za Grčku poglavito zato što je želeo da budu van zemlje kad albanski kralj Stir dođe da zaprosi Medejinu ruku. Njihova jedina sestra, Neera bila je Medejina nerazdvojna drugarica; pa je Ejet smatrao da će Medeja, ako je nezadovoljna brakom ugovorenim za nju, saopštiti Neeri svoju nesreću, a Neera izvestiti o tome svoju braću. Četiri brata, koje je plemstvo Kolhide visoko cenilo, sigurno bi se suprotstavili savezu sa Albanijom. Albanci su ih jednom sprečili da gone tigra, koga su lovili, na albanskoj terito-riji i nagrdili su ih nezaboravljivim uvredama. Oni bi uradili sve što mogu, ako ni iz kakvog drugog razloga a ono da zadovolje Neeru, da odlože ili ponište taj brak. A sad su se sva četvorica neočekivano vratili, i Ejet je bio svestan da Medejino ćutanje krije duboko gnušanje prema Stiru. Da bi predupredio svako zlo, mora ih opet poslati Argom čim bude bilo moguće; a u međuvremenu, narediće Medeji da se uzdrži i od najmanje žalbe o svom braku bilo Neeri ili ma kojoj drugoj osobi. Seti se da je Neera, srećom, van dvora i da se neće vratiti do podne; ona je bila sveštenica kavkaske Boginje Device, i svetkovina Novog Meseca proslavljena je te noći pod njenim vodstvom.

On sakri svoju zabrinutost od unuka, svakog od njih zagrli s ljubavlju i pruži prijateljsku ruku Eufemu, koji je bio oruđe njihovog spasenja. Prema Jasonu se pokazao pristupačno i reče mu: – Vest iz Efire, moj kneže, može čekati dok se dobro ne najedemo i napijemo. Ne sumnjam da je vaša plovidba bila isto tako opasna i zamorna kao što je bila duga.

Jason učtivo klimnu glavom, ali nije znao na kakvu je vest Ejet mislio. Dok su Argonauti išli za Ejetom u grad, ostavivši Melampa i Malog Ankeja da čuvaju brod, Ehion saopšti Jaso-nu polušapatom izmišljotinu o Efiri koju mu je neki bog – a ko bi drugi to mogao biti do Hermes? – neočekivano stavio u usta, a koju niko ne srne opovrgnuti; i savetova Jasonu da najstrože zabrani Argonautima da pomenu Zlatno Runo.

– Vrlo dobro, reče Jason, – ako je tu izmišljotinu zaista nadahnuo tvoj božanski otac, onda bi bilo bezbožno ne koristiti se njome. Vrati se odmah na Argo i upozori na to Melampa i An-keja. U međuvremenu ja ću saopštiti tvoje reci ostaloj družini. Sreća je što Herakle više nije s nama: on bi izlanuo istinu pre no što se popnemo do polovine brega.

Glava XXXII

JASON RAZGOVARA SA MEDEJOM

Argonaute su dobro okupale u toploj vodi i dobro osušile toplim ubrusima dvorske žene koje su većinom bile Čerkeskinje, ropkinje izvanredne lepote. Glava mirom namazanih i ukrašenih vencima, i sa čistim lanenim košuljama do svog tela, uskoro su, leškareći na diva-nima u kraljevskoj trpezariji, učestvovali u raskošnom obedu. Pred njih su stavljena mnoga nepoznata jela, koja su oni revnosno jeli; a iz učtivosti nisu ni pitali šta su im sastojci, čak i ako su im neka od njih mogla biti verski zabranjena i prouzrokovati grč u trbuhu, pa možda i smrt. Pokazalo se, međutim, da im nisu ništa škodila. Ali se But užasnu kad mu sluge napuniše tanjir onim što je odmah poznao da su pečene mlade pčele; on glasno jeknu na taj prizor i suze mu navreše na oči. Ida se podsmehnu Butovoj nesreći, i da bi zadovoljio svoje kolhidske domaćine napuni usta tom novom hranom, dobro posutom solju, i zatraži još.

lason i elidski kralj Augija pozvani su da jedu za kraljevim stolom, stavljenim na visokom podijumu u istočnom kraju dvorane. Tu su predstavljeni četvorici crnpurastih plemića vunaste kose, kraljevim državnim savetnicima. Frontid, Friksov sin, bio je tumač, jer nijedan od tih plemića nije razumeo grčki jezik, a Ejet je, da bi uspavao svaku sumnju koja bi mogla ponići iz neobjavljene posete Argonauta, govorio samo kolhidski. Razgovor je vođen na formalan i uzdržljiv način; Jason i Augija pričali su o neznatnim događajima za vreme plovidbe, ali nisu otkrivali ništa važno. Ejet koji je nosio zlatnu dijademu ukrašenu smaragdima i svečanu odeždu, gradio se savršeno ravnodušan prema grčkim stvarima. Samo je postavio jedno pi-tanje o oblastima van Crnog mora: kako su uspeli da prođu Helespont uprkos trojanskih stražrnih brodova?

lason odgovori nehatno da je Trojance besumnje upozorila Trojna Boginja, koju oni obožavaju pod imenom Kabele, da će miniski brod proći kroz Moreuz božanskim poslom. Bilo kako bilo, reče on, tek oni su pustili Argo da prođe mirno.

Ejet groknu nezadovoljno kao odgovor. Ali kad Augija pomenu tesalske trgovce koji su prišli brodu u Sinopi, Ejet, koga je ugovor sa Trojancima sprečavao da trguje neposredno sa Sinopom, odmah pokaza veliko interesovanje. On doviknu kroz dvoranu Autoliku da dođe i sedne pored njega; kad Autolik dođe, hranio ga je poslasticama iz svog vlastitog poslužavnika, ukazujući mu veliku pažnju. Autolik je odgovarao na kraljeva pitanja otvoreno i ljubazno (jer je sada bilo svršeno sa njegovom trgovinom), i saopštio mu cene, računate u zlatnom prahu, koje su vladale na poslednjem godišnjem sajmu u Sinopi. Osećao je zlurado zadovoljstvo posmatrajući kraljevo lice, jer je bilo očito da je trojanski kralj Laomedont dao svome savezniku vrlo netačan izveštaj o trgovini na tom sajmu.

Baš tada, Medejin jedini brat, Apsirt, mladić mačjeg hoda i upadljivih tauridskih crta lica, uđe vraćajući se iz lova. On pozdravi svog oca s poštovanjem, i, kako lason oceni, sa ljubavl-ju, i sede za trpezu bez ijedne druge reci. Njegovo držanje prema Jasonu i dvojici Grka bilo je uzdržano i nepoverljivo.

Sa poslednjim slatkišima dođe i vreme za Jasona da da svečanu izjavu o svojoj poseti. On ustade na noge, ispruži desnu ruku prvo prema kralju, a zatim prema četvorici savetnika i reče:

– Slavni i velikodušni Ejete, možda ti je već došlo do ušiju – jer su Trojanci koji trguju i s tobom i s nama čuvena pričala – da je naša zemlja Grčka poslednje dve godine pustošena tro-strukom morom: velikim olujama koje su obarale naše voćke i odnosile krovove sa naših kuća; zabrinjavajućom jalovošću kod naših stada i krda; i velikom najezdom otrovnih zmija u našim poljima i šumama. Zaključivši da je te more mogla da prouzrokuje samo Tajanstvena, i

da bi stoga obraćanje ma kom olimpskom proročištu bilo uzaludno, paćeničko veće ćele Grčke sastade se u Mikeni i odluči da se obrati tvojoj sestri Kirki, koja uživa duboko pove-renje Boginje, i upita je šta da se uradi da se Boginja umilostivi. Izaslanici tada odu tvojoj plavokosoj sestri u njen dvorac na ostrvu Eeji; koja se, pošto se duhovno očisti i pade u svoj uobičajeni zanos, izazvan crnim napitkom, obrati Boginji oslovljavajući je kao Brimu. Brima odgovori da je poslala te pokore kao dugotrajnu kaznu zbog svireposti koje su Ahajci učinili pre mnogo godina Sizifu iz Asopije. Ona tada naredi da se Sizifu dodeli herojska grobnica i da se počastvuje bogatim žrtvama svakog meseca, i da se njegove asopijske zemlje oduzmu od njihovog uzurpatora Kreonta i predaju punopravnim naslednicima, naslednim sveštenicima Sunca.

– Pošto si ti, Veličanstvo, nesumnjiva glava starijeg ogranka toga slavnog bratstva, stanov-nici dvojne kraljevine Korinta žele da ti saopštim njihovu podaničku i poniznu molbu: oni te mole da se vratiš i vladaš njima – jer tvoje vlastite lepe zemlje, koje uključuju i sam grad Efi-ru, mogu se (posle progonstva Korinta, njihovog namesnika) sjediniti sa Asopijom pod jed-nim žezlom. Ali ako je Kolhida postala tako draga tebi i ti postao tako drag Kolhidi da ne možeš da se preseliš, oni te mole da odmah pošalješ jedno od tvoje dece – kćer ili sina, njima bi bili podjednako mili – da vlada njima umesto tebe. Usliši milostivo njihovu molbu; jer sa-mo tako može Efira, i ćela Grčka s njom, biti spašena od nesreće koja preti da je upropasti.

– Toliko o prvoj poruci, čiju će tačnost Augija od Elide, glava mlađeg ogranka tvoje slavne porodice, rado potvrditi. Njoj je pridodata poruka Kobiloglave Majke sa Peliona, koju sam naučio da obožavam za vreme svog detinjstva; jer su me Kentauri odgajili. Ona glasi: – Ejete od Efire, ako nećeš da se moj gnev izlije na tebe, moraš pružiti mir duši moga sluge Friksa Minijca, koja još neutešno pati u kostima svoje nesahranjenje lubanje.

Zatim Jason zaključi prastarom izrekom: – To nije moja reč, već reč moje Majke. Posle dužeg ćutanja Ejet odgovori: – Što se tiče prve poruke, savetovaću se sa svojim mu-

drim državnim savetnicima i daću ti odgovor u roku od tri dana; ali nemoj očekivati da će biti povoljan. Jer moja kći Medeja već očekuje da je zaprosi jedan susedni monarh, a moj sin Ap-sirt mora ostati u Kolhidi kao naslednik mog prestola i potpora moje starosti. Razumeo sam da Korinćani ne traže da im pošljem jednog od moja četiri unuka. Ali Efirani ne vole Minijce, a Friksovi sinovi smatraju se Minijcima. To je šteta. Ipak, za sve nedaće koje su snašle Grčku posle mog odlaska odgovorni su Ahajci i njihova šlepa oruđa, a ne ja; njihove pokore me se ne tiču.

– Što se tiče druge poruke, treba li da verujem da Tajanstvena govori protivrečno na dvoja različita usta? Kao Pticoglava Majka Kolhide, ona je izdala sveti nalog svojim vernima da se kosti nijednog čoveka ne smeju sahraniti u svetu zemlju Kolhide; i kralj Kolhide mora pre slušati ovu Pticoglavu Majku nego Kobiloglavu Majku sa Peliona. Dopusti da te zamolim da ne ponavljaš tu svoju molbu; jer pitanje da li da Friksove kosti budu sahranjene ili ne i sam sam postavio u vreme njegove smrti i na njega su konačno odgovorili moji duhovni savetnici; pošto je umro u Kolhidi, neminovno je počastvovan kolhidskim pogrebom.

Savetnici sa vunastom kosom izraziše svoje odobravanje toga govora lupajući o sto drškama svojih noževa. Jason je ćutao, ali je osećao olakšanje što Ejet nije prihvatio u ime Apsirta izmišljenu ponudu njegovih pređašnjih podanika, a nadao se da će se neko rešenje ipak naći u pogledu sahrane kostiju.

To posle podne Frontid, Friksov sin, donese Jasonu poverljivu poruku od Ejeta da Pticog-lava Majka nije izričito zabranila odnošenje Friksovih kostiju radi sahrane negde drugde van Kolhide i da će stoga (ason ako želi da ih uzme tajno, i na svoj lični rizik, sa visoke topole o kojoj vise, zateći groblje bez straže iduće noći, i moći će računati na mogućnost da ih bez opasnosti iznese iz zemlje radi sahrane u Grčkoj. Jer je on – Ejet – voleo Friksa kao sina i bilo bi mu mrsko da prouzrokuje njegovom duhu i najmanji bol ili nezgodu.

Ovaj odgovor nije sasvim zadovoljio lasona, jer je naredba Boginje bila da se Friksove kosti sahrane pre ikakvog pokušaja sa Runom. On saopšti Frontidu tu teškoću. Frontid odgo-vori: – Dopusti da te tajno odvedem u odaju moje sestre Neere, koja se vratila u dvorac dok smo mi obedovali. Ne smeš joj poveriti svoj smer da odneseš Runo, već joj samo reci da ti je Boginja naredila da sahraniš kosti njenog oca pre, a ne posle, svog odlaska iz Kolhide. Ona je oštroumna, pa će možda moći da predloži neki izlaz koji neće naneti uvredu nikome.

Jason rado prihvati politiku koja će mu omogućiti prisan razgovor sa mladom Neerom. Frontid ga odvede zaobilaznim putem u njenu odaju, i on doznade od nje sa kakvim gnušanjem Medeja gleda na svoju obećanu udaju za starog Albanca. Jer mada je Ejet, posle svog povratka u dvorac toga jutra, strogo zabranio Medeji da govori o svojoj udaji, ona je već bila oplakala svoju nevolju na vratu stare dadilje, od koje je Neera odmah doznala ćelu priču. Tamnooka Neera bila je gotova pometena od tuge i žalosti. Rekla je Jasonu.– – 0 lasone, moj mnogo naputovani rođače, ova vest je gotovo suviše svirepa za mene da bih mogla da je pod-nesem: bojim se da ću poludeti ako se ništa ne učini da se osujeti kraljeva odluka. Brak između moje slavne Medeje i grubog starog vašojeda, Stira, bio bi sličan braku između bele ruže i puža golaća. Zar ti i tvoji drugovi ne možete da učinite ništa da je spasete? Zar ne možeš da je odvedeš u Grčku, moj kneže Jasone, i oženiš se njome ti, i ustoličiš je na presto Korinta i tako opravdaš sveto Brimino proročište?

Jason odgovori: – Pazi šta govoriš, kneginjo. Kako možeš misliti da bih ja bio voljan da izložim svoj život smrtnoj opasnosti krađom kraljeve jedine žive kćeri, ili da bi ona bila tako bezobzirna prema svom ocu, da se iskrade u Grčku na moj poziv? Priznajem da mi je, kad sam je letimično pogledao jutros, dok je stajala naslonjena preko naslona pored kruškovog drveta, ljubav odmah ustrelila srce, ali bi ipak bio lud kad bih pomislio da i njeno gori za mnom podjednakom strašću. Stoga ću pokušati da zaboravim tvoje čudne reci, mada ti zah-valjujem na njima iz dubine srca. Mila rođako, da bi mi pokazala svoju ljubaznost, daj mi savet šta da radim sa kostima tvoga plemenitog oca. Jer mi je Bela Boginja sa Peliona naredila da ih sahranim pre, a ne posle, mog odlaska iz Kolhide.

Neera odgovori: – Samo Medeja može udesiti tu stvar. Ali prvo mi reci: imam li dozvolu da saopštim Medeji ono što si mi sad otkrio o svojim osećanjima prema njoj?

Jason se pretvarao da se usteže u ljubavničkoj skromnosti. A zatim odgovori: – Ako se zakuneš u svoj vlastiti pojas da ćeš saopštiti moje reci tačno i tajno samo Medeji i nikome drugom, onda imaš moju dozvolu.

Neera se zakle kao što je traženo, i oprosti se s njim. Kad se ona okrete da ode, Jason je upita: – Šta za Apsirta? Je li on naklonjen tome braku?

Neera odgovori: – On mrzi svoju sestru, i raduje se svakom događaju koji nju unesrećava. Smatraj ga svojim neprijateljem, kao što ga ja smatram svojim.

Uskoro Frontid dođe Jasonu sa vešću da će Medeja doći u njegovu odaju toga večera u su-ton, ako bude mogao da odsustvuje sa večere a da ne izazove sumnju. Jasonovo srce zalupa jače od radosti. Za nekoliko časova već je bio postigao ono što je mislio da će ga stajati dana, pa čak i meseca. Ali ne reče ništa nikome od svojih drugova, i to posle podne pridruži im se u prijateljskim atletskim utakmicama sa kolhidskim plemstvom. Stadion je bio zatvoren zgra-dama sa tri strane: krilom dvorca u kome je stanovala kraljevska porodica, barakama garde, i štalama Sunca, gde su dvanaest belih konja Boga Sunca (koje nijedan čovek ne srne nikada uzjahati) i kobna crna kobila negovana sa počašću kakva se ne može ni zamisliti.

Argonauti se behu složili da se ophode prema Jasonu, bar u javnosti, sa najvećom ljubavlju i poštovanjem, da bi povećali njegovu slavu u očima Medeje, koja će posmatrati igre sa dvorskog balkona. Izabrali su ga da ih predstavlja u bacanju diska, streljanju i skakanju, i nje-govi uspesi u tome, mada ne bi bili neobični ni u jednom grčkom gradu, izazvaše divljenje kod njegovih domaćina. Jer su Kolhiđani mada hrabri, ipak len, neatletski narod, i, kao njiho-vi egipatski rođaci, vrlo su rđavi strelci. Ejet nije hteo da posmatra: izjavio je da mrzi svaki

prizor koji ga podseća na njegovu mladost u Grčkoj, ali možda je i predviđao da njegovi kol-hidski podanici neće osvojiti mnogo nagrada u igrama.

Argonauti su stvarno bili pobedioci u svima nadmetanjima izuzev u igranju piljaka, koje su prezirali kao detinjsku igru, ali su Kolhiđani bili vrlo vesti u tome. Apsirt, kolhidski šampion u rvanju, pokaza se da ne zna ni najprostija pravila te veštine. Kad je trebalo da se porve sa Kastorom, odmah je skočio napred da ga uhvati za koleno. Ali je Kastor bio suviše brz za Apsirta: ščepao je njegov levi zglavak desnom rukom, njegov levi lakat levom rukom, brzo se okrenuo, povukao ćelu njegovu ruku preko svog levog ramena i bacio Apsirta preko svoje glave. U drugoj borbi Kastor, ne osvrćući se na protivnikov pokušaj da ga uhvati za prst i slomi ga, gotovo odmah ščepa Apsirta oko pasa, podiže ga sa zemlje i, na njegovu sramotu, obori ga na leđa.

Te noći Jason je odsustvovao sa večere u dvorani, izvinivši se time što je rekao da ga je posle atletskih napora iznenadno spopala groznica, te mora da se uvije u ćebad da bi je isterao znojem. Pošto su takve groznice sasvim obična pojava u Kolhidi, nisu ni pomislili da ih on obmanjuje.

Medeja ga poseti u suton. Došla je prerušena kao pogrbljena, hroma starica koja mu u nje-govoj groznici donosi ćebad. On ne obrati pažnju na nju dok ga ona ne oslovi dršćućim gla-som starice, rekavši: – Moj kneže, ja sam Medeja. Zatim se nasmeja, obrisa naslikane bore sa svoga lica, skide kapuljaču sa svojih raskošnih uvojaka žute kose, odgurnu svoje ružne papuče, zdera sa sebe prljavu, crnu lanenu haljinu, i stade pred njega prava i lepa, obučena u belu odeždu sa divno izvezenim zlatnim bršljanovim lišćem i jelovim šišarkama.

Jason zbaci ćebad sa sebe, brzo se začešlja češljem od slonovače i stade pred nju, visok i lep, obučen u purpurnu odeždu obrubljenu zlatnom čipkom i ukrašenu oko vrata i po rameni-ma ukrasima od ćilibara; taj plen je uzeo od bebričkog kralja Amika za vreme pljačkanja nje-govog dvora.

Oboje su stajali gledajući jedno u drugo nekoliko trenutaka, ne govoreći ništa, podjednako iznenađeni što pogled izbliza povećava lepotu koju su videli iz daljine. Medeji je izgledalo da su oni dva drveta: ona beo kupast čempres, a on zlatan hrast koji je nadvisuje. Njihove žile ukrštale se ispod zemlje; a grane im podrhtavale zajedno na istom južnom povetarcu. Prvi pozdrav među njima nije bio ni reč ni stisak ruku već drhtav poljubac; ali je ipak osećanje stida sačuvalo pristojnost u tom času i lason nije iskoristio priliku da je slobodno miluje kao što je milovao kraljicu Hipsipilu za vreme njihovog prvog sastanka.

Jason prvi progovori: – Bajna gospo, tvoje svete moći nisu uveličane. Ima sveštenica Majke koje upotrebljavaju svoje oči da upropaste i unište, a tvoje isceljuju i ozdravljuju.

Medeja začuđeno reče: – Ti si prvi od tvoga pola koji me je ikad poljubio, i koga sam ja poljubila, otkako sam kao dete jahala na očevom kolenu.

Jason odgovori: – Samo mi dopusti da se nadam da niko drugi sem mene neće nikad imati ovu zanosnu sreću – dok te možda jednoga dana sinčić ne zagrli oko vrata, poljubi te i nazove te majkom.

Ona reče: – Kako to može biti, moja mila ljubavi? Zar ne znaš da će me zaprositi stari Stir, albanski vašojed, i da radi dobra kraljevine ne mogu odbiti da se udam za njega, već se mo-ram osmehivati na njega dok me bude vodio u svoju mračnu planinsku tvrđavu u Kaspiji. O, ali ti ne mogu kazati ništa više, niti ti reći kakav užas i gađenje obuzimaju moju utrobu i na samu pomisao na taj brak – jer mi je otac strogo zabranio da se i najmanje požalim.

– Možda će, reče Jason, – kolhidska Majka oboriti tvog prosioca mrtvog na kapiji dvorca ako joj se moliš sa svetom revnošću, jer čujem da među Albancima Bog Sunce drsko izjednačava sebe sa svojom Majkom Mesecom. Ali bilo bi nečasno od mene da ti predložim, kao što je tvoja verna prijateljica Neera učinila, da zaboraviš svoju dužnost prema ocu i iskradeš se sa mnom pre dolaska toga bednika. I ako si ti tako obzirna da poslušaš svoga oca u

toj maloj stvari neisticanja nikakve žalbe protiv toga gnusnog braka, jalovog robovanja, ugo-vorenog za tebe, kako ćeš se usuditi da ga ne poslušaš u nekoj velikoj stvari?

Medeja ne odgovori na to pitanje, već podiže oborene oči njegovim i reče: – Frontid mi je već pričao o tvom udvaranju lemnjanskoj kraljici Hipsipili. Čuo je tu priču od tvog druga Eu-fema. Eufem ti nije pripisivao nikakvu nevernost ni svirepost, ali nije li istina da si ostavio kraljicu posle samo dva dana, i da nećeš ni pokušati da joj se vratiš?

– To je bilo tri dana, odgovori Jason pocrvenevši, – i to je bio sasvim drukčiji slučaj od ovoga. Smatram Frontida sasvim nedrugarskim što je dostavio tvojim ušima tu staru priču, iako je znao da bi ti lako mogla da je krivo shvatiš i da sudiš o meni shodno tome. Pa reći ću ti ukratko kako je to bilo. Ta kraljica Hipsipila pozvala me je u svoju postelju poglavito iz državnih razloga: bio joj je potreban muški naslednik njenog prestola, pa je želela da on ima uglednog oca. Ona je meni i mojoj posadi ukazala divno gostoprimstvo za vreme naše posete, i ja bih bio prostak kad bih joj odrekao ma šta u granicama razuma. I tako, izvesne ljubavne učtivosti zbile su se između nas koje su nerazdvojne od čina začeća, i ne poričem da ju je mo-ja ličnost mnogo privlačila. Ali ipak nisam se zaljubio u nju na prvi pogled, kao u tebe, pa čak ni na drugi pogled. Moja osećanja prema njoj očito se vide po mom časnom odbijanju lemn-janskog prestola. Koliko ljudi poznaješ, lepotice, koji bi odbili bogatu kraljevinu koja im se dragovoljno nudi čak i ako je taj dar opterećen obaveznim zagrljajima ružne starice? Hipsipila je mlada i svi je smatraju lepom, mada je mnogo viša od tebe (Stvarno suviše je visoka za moj ukus). Ima crnu kosu, ne zlatnu, i prav nos, a ne kukast sokolovski kao ti; i njene blede usne nisu mi mamile poljupce kao tvoje rumene usne. Lako je bilo zaboraviti Hipsipilu; ali tebe nikad ne bih mogao zaboraviti ni kad bih nadživeo egipatskog Feniksa. U trenutku kad sam prvi put bacio pogled na tebe srce mi je zaigralo zlatnu igru. Znaš li kako sunčani zrak dršće na belo okrečenoj tavanici neke gornje odaje, kad se iz dvorišta odbija iz velikog kotla osvećene vodice, čiju površinu povetarac mreška? Baš tako je moje srce zaigralo, pa i sada igra.

– Ipak, reče Medeja, trudeći se da utiša buru svoga srca mudrim govorom, – ipak, ako bi se ikad desilo, bilo zbog Stirove blagovremene smrti ili zbog nekog drugog razloga, da budem slobodna da ti ponudim prisnije zagrljaje od ovih u kojima smo kradimice uživali, morala bih tražiti zakletvu od tebe da ćeš se prvo časno oženiti mnome i posle deliti korinćanski presto sa mnom; jer se moj brat Apsirt već tajno odrekao svog prava na njega, u moju korist. I, pre sve-ga tražila bih da me odvedeš u istarski grad Eeju kojim vlada Kirka, sestra mog oca; ona me je u snu pozvala sebi.

lason je znao da je Medeja očajna, pa je mislio da joj se može sve poveriti. On reče: – Položio bih ti zakletvu odmah, ako bi se ti u isto vrme zaklela da mi pomogneš da izvršim svoja dva zadatka u ovoj zemlji.

– Šta su oni? upita ona. – Do sada mi je samo rečeno da Kobiloglava Boginja sa Peliona želi da sahraniš Friksove kosti na grčki način, i to pre nego što odeš iz Kolhide. Rado ću ti pomoći, i već znam kako. Idesa, najstariji sin moshiskog kralja, dolazi ovamo sutra sa godišnjim dankom. Kao i obično, on će tražiti savet od Prometejevog Proročišta. Moshijani duboko obožavaju Prometeja jer se odgovori koje im on daje preko mene uvek obistine. Idesi će se reći, između ostalih stvari, da Prometej mnogo voli Moshijane i da će im milostivo do-pustiti da imaju svoje vlastito proročište kome će se moći odmah obratiti kad god se desi neki neobičan događaj koji uznemiri njihove duhove; da stoga treba da sagrade grobnicu od sjaj-nog kamena, sličnu Prometejevoj grobnici, i da stave u nju, uz takve i takve obrede, junačke kosti koje će Idesa po povratku u svoju odaju, naći ostavljene u svojoj postelji. Ali će ga Proročište opomenuti da krije te kosti od svakog ljudskog oka dok ne budu stavljene u grobni-cu; a da njihovo poreklo docnije zauvek krije, da se ne bi naudilo njihovim proročkim svojstvima; i da govori o heroju samo kao o Dobrotvoru. A vid Boginje kome će on biti proročišni heroj biće Bela Boginja, Inona sa Peliona. Neću otkriti knezu da su pod tim im-

enom Efirci obožavali Inonu, koja je poslala Friksa u Kolhidu i koja je, posle svog samoubist-va i ubistva njenog sina, postala jedno sa Mnogoimenom Majkom.

– To je divno smišljeno, reče Jason; – ali ko će ukrasti kosti i staviti ih u Idesinu postelju? Ona odgovori: – Trgovac iz Sinope, Autolik, za koga kažu da je najveštiji lopov na svetu;

Frontid će ga uputiti šta da radi. A sad, na onu drugu stvar. Govorio si nejasno da imaš dva zadatka. Koji je drugi božanski zadatak za koji ti je naređeno da ga izvršiš?

Jason reče: – Prvo se zakuni u svoj pojas da nećeš nikad ni rečju, ni znakom, ni delom ot-kriti ovaj zadatak nijednoj živoj duši pre nego što stignemo u Grčku?

Medeja položi tu zakletvu. Tada Jason reče: – Da odnesem Zevsovo Runo iz Prometejevog svetišta i vratim ga hrasto-

vom kipu Boga Ovna na Gori Lafistiji. Oči joj se raširiše a usne razdvojiše u začuđenom užasu. Najzad reče šapatom: – Zar ti to

tražiš od mene, Ejetove kćeri i sveštenice Prometejevog svetišta? – Da, odgovori on, i to po izričitom ovlašćenju same Majke. – Ti lažeš, viknu ona pomamno. – Ti lažeš! okrete se i otrča iz sobe plačući, iako je sad bi-

la sasvim neprerušena. On se začudi i ne mogaše ništa reći. Hodnici su srećom bili prazni jer je bio čas večere; Medeja stiže u svoju sobu neopažena.

Ostavljen sam, lason uskoro ispruži ruke likujući: – Zar nisam bio mudar što nisam rekao ništa i što nisam učinio nikakav pokret da je zaustavim kad je potrčala? Čovek nikad ne treba da trči za ženom koja ga voli; lud bi bio onaj ribar koji bi zgazio u vodu za već upecanom ribom. Ova moja sjajna riba ne može otploviti dalje od dužine struka moje udice, koji se neće prekinuti.

Toga večera posmatrao ju je sa svoga prozora: Medeja je, stojeći pravo u poliranim kolima, terala svoje mazge punim kasom ulicama Eje i kroz istočnu kapiju putem za hram Brime Bo-ginje Donjeg Sveta. Uzde su joj bile obavijene oko pojasa a u desnoj ruci je držala težak bič, s jedne i druge strane od nje čučala je po jedna mlada sveštenica, a pozadi kola trčale su četiri sveštenice, u svojim lakim odeždama zadignutim do kolena i svaka sa jednom rukom na ogra-di kola. Terala je životinje gnevnim uzvicima, narod se sklanjao da izbegne njen nalet i bojao se njenog pogleda. Dok je lason posmatrao i divio se, vrana je gakala na njega sa topole koja je rasla blizu njegovog prozora. On upita Mopsa, koji je bio s njim, šta je vrana rekla.

Mops odgovori: – Vrane govore samo o dva predmeta – o vremenu i ljubavi. Ova vrana ti je govorila o ljubavi, uveravajući te da će sve biti dobro.

Glava XXXIII OTMICA RUNA

Posle doručka idućeg jutra, jason pozva kralja Ejeta da ga poseti u njegovoj odaji, i kad kralj uđe potrudi se da mu izrazi duboku zahvalnost i poštovanje. Čak pohvali i kraljevsku odluku da žrtvuje sreću svoje kćeri radi dobra Kolhide. – Avaj, veličanstvo, reče Jason, – kral-jevska kruna je bolna glavobolja za mnogog nežnog oca!

Ejet odgovori, namrštivši se: – Zašto moja kćer Medeja ne bi bila srećna? I nije li ona slo-bodna da prihvati ili odbije ma kojeg prosioca koga joj ja predložim? Albanija je bogata zeml-ja i starac će uskoro umreti, ostavljajući Medeju da vlada kako je njoj volja; jer će je nazvati majkom sinova koji će ga naslediti, a u Albaniji kraljeva majka ima najveću moć.

– Molim te, oprosti mi, reče Jason. – Nisam znao da je taj brak Medejin vlastiti izbor, a ne znam ni kavkaske običaje. Ali, što se mene tiče više bih voleo da budem tvoj najbedniji poda-nik negoli jedini suveren ma koje druge zemlje u ovoj oblasti, ako bi se meni ponudilo da biram.

Pošto je opširno govorio o lepoti i plodnosti Kolhide, gde sve dobre stvari niču bez sejanja i oranja, i čestitao Ejetu na slozi koja vlada između njenih raznih stanovnika, lason mu izne-nadno pokaza Friksov kostur, u raspadu usled truljenja, koji je Autolik ukrao iz konjske kože obešene o topoli. Ejet poznade kostur po zubima (jer je Friks bio delimično krezub) i zaplaka se nad njim. Kosti su bedno izgledale, jer se preko njih bese nahvatala bela i zelena buđa. Za-tim lason, na dometu Ejetovog uha, naredi Autoliku da ih oprezno odnese u Argo, i da ih tamo sakrije u pregradu ispod krmarevog sedišta, koja je imala lažno dno. Autolik ih odnese, ali ne na Argo, prvo je otišao u Neerinu odaju, gde su ih ona i njena četiri brata pobožno sastrugali i uglačali; a on ih je spajao, bušeći svaku kost šilom i vezujući je za susednu kaiščićem. Kad su uradili to i stavili u očne duplje dva draga kamena, Autolik uze kostur i odnese ga u Idesinu odaju, u kojoj, kao što se nadao, nije bilo nikoga. Jer je slična razonoda bila priređena kao na dvoru kralja Fineja: sve kolhidske dvorske sluge i moshijansku Idesinu pratnju Orfej je bio primamio veselom poskočicom u prednje dvorište. Sada su od ushićenja i zapanjenosti stajali kao ukopani oko šarene šatre gde je Periklimen čarobnik izvodio mađioničarske veštine. Pored podviga koje je pokazao Argonautima pri njihovom prvom dolasku na Crno more, izvršio je i druge čak još neobičnije. Progutao je mač dvorukac i, kao da to nije bilo dovoljno čudo, dugačak džilit sa širokim vrhom, i to sa vrhom naniže, a odmah ih zatim izvadio otpo-zadi. Stavio je drvenog patka u pliticu čiste vode, pa se onda obratio vodi, koja se zatalasala tako burno da je izbacila patka iz vode; a kad on pruži ruku da ga digne, patka dobi krila i odlete gačući.

Kad, na Autolikov prikriven znak, Periklimen najzad završi svoju priredbu, Moshijani se nerado vratiše na svoju dužnost; ali kad uđoše u odaju ugledaše, kako im se učini, priliku svog kneževskog gospodara gde leži u postelji pokrivena ćebadima, sa glavom u vunenoj kapi i licem okrenutim prema zidu. Ne usudiše se da ga oslove, već sedoše na pod u pokajničkom stavu da sačekaju da se probudi. Uznemiri ih i začudi iznenadan dolazak Idesin, koji se i ne osvrte na njihove uplašene pozdrave, već priđe postelji i pobožno pade ničice, jer je dobro znao šta je pod ćebadima. Zatim razgrnu ćebe, i tamo je ležao uglačan, beo kostur heroja, baš kao što mu je Proročište obećalo. Kostur je u jednoj ruci držao tigrov rep, što je predznak do-bre sreće Moshijana, a u drugoj Idesin štap, kao da namerava da putuje u Moshiju.

Idesa strogo upita četiri sluge: šta znaju o toj stvari? Prvi odgovori, cvokoćući zubima od straha, da niko od njih nije napuštao svoje mesto ni za trenutak; drugi bese dovoljno smeo da tvrdi da je kostur ušao na vrata ne kucajući; treći dodade da je kostur odvio tigrov rep sa svoje lubanje i navukao noćnu kapu, a zatim je, uzevši štap, kucnuo njime u pod devet puta i popeo se u postelju. Potom četvrti izjavi da su on i njegovi drugovi, ispunjeni strahopoštovanjem zbog tog neobjašnjivog događaja, čučnuli oko postelje ćutke i pobožno čuvali kostur u očekivanju Idesinog povratka. Jer Moshijani nadmašuju čak i Krećane izmišljotinama.

Idesa je bio presrećan. U nagradu za njihovo oprezno ponašanje, on dade svakom od četiri sluge lep halibljanski lovački nož sa drškom od slonovače i naredi im sveto ćutanje. Zatim stavi kostur u čučeći položaj; zaključa ga u kovčeg od čempresovine i ode da se odmah opros-ti sa Ejetom. Proročište ga je opomenulo da nikako ne odlaže odlazak.

Uskoro lason, posmatrajući sa gradskih zidina, ugleda moshijansko izaslanstvo kako na mazgama odlazi krivudavim istočnim putem duž reke Fasid. Velik teret mu se skide sa srca. Bilo je jasno da je Medeja dala Idesi proročka uputstva o kojima je govorila; i da su ne samo Friksove kosti na putu ka svome svečanom pogrebu sa svima obredima, već i da se ona odlučila na grubu obmanu svoga oca – jer je Ejet nameravao da kosti budu sahranjene u Grčkoj, a ne u Moshiji. Jason je bio uveren, što se više bliži dan njenog susreta sa Stirom, da

će utoliko neodoljivije biti njeno iskušenje da združi svoju sudbinu sa njegovom, čak i ako u tom slučaju mora oduzeti Runo od Prometeja.

Ipak tri iduća dana Medeja ne dade nikakvog znaka od sebe. Odbila je da primi Friksove sinove, pa čak i Neeru, koju je krivila više od sviju za obrt koji su događaji uzeli.

Poslednjeg od tih dana Jason je šetao po dvorskom vrtu rano ujutru i odjednom ču neko šištanje iznad svoje glave, a kad pogleda gore vide kako se neka glava i vrat vijugaju u lišću. To nije bila zmija, kao što je pomislio, već šarena vijoglavka uhvaćena u ptičarevu zamku. On se odjednom seti nepromašivih ljubavnih čini, čini heroja Iksiona, kojima ga je naučila Filara, majka Hirona Kentaura. Oslobodi pticu zamke, odnese je sa sobom u dvor i sakri je u svoj tobolac zajedno sa lišćem perunike, koju je, kao što je očekivao, našao da raste u blizini. U dvorcu je uzeo kolhidsko ognjeno kolo i parče truda i odneo ih u svoju odaju. Te noći svojim nožem istesao je trud u žensku lutku i govorio joj, kao da je ona Medeja, nežne reci ljubavi, privezujući joj oko struka kao suknju purpurnu krpu, tu krpu je Autolik krišom odsekao od Medejine odežde kad je išla kroz hodnik na večeru.

Jason uglavi vreteno točka u lutkin pupak, sedište ljubavi u žene; zatim, namazavši vijog-lavkin kljun i kandže izgnječenim peruničinim lišćem, raširi je kao orla na četiri palca ognje-nog kola. Okrenuo je kolo, i postepeno ga obrtao sve brže i brže, mrmljajući:

Vijoglavko, mužu kukavice, ne odveć skoro, ne odveć dockan, dovedi devojku na moju kapiju.

Pokretni kaiš kola okretao je vreteno takvom brzinom da je uskoro lutka Medeja bila u plamenu; i Jason je polako duvao u njega dok ona nije sagorela u sitan pepeo. Zatim je oslo-bodio ošamućenu vijoglavku, dao joj ječma da kljuca i stavio je na prozor, sa koga je uskoro odletela.

Četvrte noći u ponoć malen sjaj pojavi se u velikoj daljini jugoistočno od Fasida: to je bila velika vatra radosnica od jela koju je Idesa zapalio da objavi svoj uspeli povratak sa kostima. Sad je najzad Jason mogao preduzeti korake da se dokopa Runa. Po Neeri on posla poruku Medeji: – Najlepša od žena, hvala ti najsrdačnije na tvom pobožnom delu u vezi sa kostima: Neka te Pticoglava Majka nagradi srećom. Ali, avaj, pošto nisi u stanju da mi pomogneš u onoj drugoj stvari o kojoj sam ti govorio, ne preostaje mi ništa drugo već da ti kažem zbogom zauvek. Nameravam da otplovim kroz dva dana, u zoru, praznih šaka i noseći u sebi bolno srce, čiji bol ljubav nijedne druge žene neće nikada ublažiti. Seti se mene nesrećnog ujutru na dan tvog venčanja.

Neera se plašila da poseti Medeju, jer kad je poslednji put otišla kod nje, Medeja ju je ote-rala gorgonskim mrštenjem; ali je njena braća nagovoriše da ode.

Ona zateče Medeju da spava. Medeja se trže sa jaukom iz strašnog sna, i, kad se sasvim probudila, podrignu od gnušanja.

Obavi Neeri ruke oko vrata. Čvrsto je zagrli, i uzviknu: – Ne, ne. Ne mogu. To je suviše grozno da bi se moglo podneti.

Neera nežno odgovori: – Moja najmilija, ne možeš se boriti protiv Sudbine, Sudbina je sa-ma Majka. Sudbina te vezuje za Efiru i Jasona, ne za Albaniju i Stira. Hajde, skini svoj zmijs-ki pojas i baci ga u vazduh radi znaka.

Medeja učini kao što joj je rečeno. Zlatna zmija pade svom dužinom sa svojom nakitom ukrašenom glavom.

Neera uzviknu od radosti: – U kojem pravcu leži Efira, a u kojem leže albanske planine? upita ona. A zatim ponovi Jasonovu poruku reč po reč, i reče: – Idesa se vratio sa kostima moga oca u svoj grad u Moshijskim planinama. Uskoro će jadni duh počivati u miru, i biću zauvek zahvalna Jasonu. Ali od svega srca žalim njegovu usamljenost. Zašto si tako svirepa prema njemu, Medeja? Ah, kad bi samo mogla da iscelim isceliteljku.

Medeja odgovori, lijući krupne, okrugle suze: – Volim ga, volim ga nesavladljivom strašću. Ne mogu da iskorenim njegovu sliku iz moje duše. Bol koji osećam žiga me ispod

grudne kosti blizu pupka i seče duboko ispod potiljka, ukoso, kao da me je Bog Ljubavi sas-vim probo strelom odapetom odozdo. Ali kako mogu da se protivim mom ocu, kome pripada moja poslušnost? On će biti upropašćen, ako ja više ne budem ovde kad kralj Stir dođe da se oženi sa mnom.

– Prošle noći nisam mogla da spavam. Ustanem i obučem se dockan posle ponoći, kad su čak i psi bili prestali da laju i nikakav zvuk nije dolazio iz grada izuzev što su s vremena na vreme glasovi stražara objavljivali koji je čas. Htela sam da odem i razgovaram sa Jasonom. Ali kad polako otvorih vrata pretsoblja gde spavaju mojih dvanaest devojaka, i htedoh da prođem između njihovih postelja u hodnik, stid me otera natrag. Triput se desila ista stvar, i najzad u očajanju odem do ormana za lekove, izvadim kovčežić sa otrovima i polako počnem da raspakujem jedan otrov. Tada pomislim: – Ako se ubijem, više nikada neću pogledati Ja-sona živim očima i on će se oženiti drugom ženom. Samoubistvo mi neće ni najmanje koristi-ti, jer će svi gradovi bliski i daleki odjekivati mojom brukom. Kolhiđanke će pljuvati na svoje grudi kad god se pomene moje ime i reći: – Zaljubila se u žutokosog stranca i umrla je kao budala, osramotiši svoj dom i svoga oca. Te ostavim kovčežič natrag, dršćući od straha. Sed-nem na nisku stolicu pored moje postelje, stavim obraz na levi dlan, i tako sam čekala da za-pevaju petli, misleći da će možda dan biti ljubazniji prema meni nego noć; ali to je bila luda nada.

– O, Neera, šta da radim? Moje misli gone jedna drugu sve brže i brže u krugu iz koga ne-ma izlaza. Otvori taj krug, moja najmilija prijateljice, nekom rečju da ne bih poludela od ovo-ga kovitlaca misli. Kaži mi šta da radim. Poslušaću te, ma šta da kažeš– .

– Idi k njemu, odgovori Neera. – Ovaj ljubavni nagon dolazi ti od Fticoglave Majke, i ne treba ga olako uzeti. Ali ona nije znala o uslovu koji je Jason postavio Medeji pre nego što bi je poveo sa sobom, a i Medeja nije htela da joj ga otkrije; inače je ona možda ne bi tako svesrdno podsticala na bekstvo sa Jasonom. Neera je bila u strahu od Prometeja još od najra-nijeg detinjstva i užasnula bi se od pomisli da ga liši njegove zlatne nagrade.

Tako je Medeja došla do svoje odluke, i kad su joj noge jednom stupile na novi put nikad nisu skrenule s njega ni zastale. Ona reče Neeri: – Obavesti Jasona da ću učiniti sve što želi, ali samo u ime Majke, i da od sada moja poslušnost više ne pripada mom ocu već samo nje-mu, pod uslovom da on ne pričini nikakvo zlo Majci; i da ga nikad neću izneveriti. I ona joj dade neko ulje za lasona da njime istrlja svoje telo pošto se okupa triput u tekućoj vodi, i reče joj gde da on bude o ponoći.

Idućeg jutra konjanici i prethodnici kralja Stira, upadljivi zbog svojih duguljastih štitova i ogrtača od tigrove kože, dođoše i zakucaše na istočnu kapiju grada, zahtevajući da je otvore za njihovog gospodara; on uskoro stiže uz svirku cimbala i jeku rogova, na nosilima koja nose dve bele mazge. Stir je bio dobroćudan starac retke brade i malih veselih očiju. On i njegovi dvorani zaudarali su na kvarnu ribu – jer Albanci drže ribu zakopanu danima pre nego što je jedu – i na beli luk, koji jedu u ogromnim količinama radi zaštite od vrtoglavice sa svojim planinskim vrhovima. Ejet reče tajno svojim savetnicima: – Nadimiću dvorac sumporom posle svadbene svetkovine. U međuvremenu, molim vas da podnosite ovaj smrad sa kolhids-kim junaštvom.

Medeja je predstavljena Stiru, koji se prvo iznenadi i oneraspoloži zbog boje njene kose, ali je ipak zaprosi. Ona ga i ne odbi i ne primi, jer je pazila na svoju datu reč; već ga obmanu rekavši pokorno: – Moj gospodaru, kad budem u tvom dvoru obojicu svoju kosu crnilom sipe, ili ma kom bojom koju ti preporučiš. Ali sada nemoj da je kudiš da ne bi uvredio verska osećanja Kolhiđana, jer njih ova boja srećno podseća na med i na zlato.

Pošto je Stirova pratnja bila veća nego što je predviđeno, neki od starijih ljudi, sveštenici albanskog Boga Sunca, smešteni su u unutrašnju dvoranu gde su stajali bronzani bikovi; što bese povoljno za Medejine planove. Kad su te noći, iza zaključanih vrata, svi ležali na svojim posteljama u opojnom snu, (ason i Autolik uđu u unutrašnju dvoranu kroz prozor muzičke

galerije. Autolik prvo izgovori dugu odbranbenu bajalicu, kojoj ga je Medeja naučila, a zatim priđe smelo bikovima, i uškopi prvo jednog pa onda ostale veštim udarcima čekića i dleta. Ovaj užasni zadatak prvo je bio dodeljen Argu, ali pošto je on pripadao bikovom bratstvu, on ga je odbio iz verskih razloga. Autolik je pripadao vučjem bratstvu pa je učinio ono što je traženo od njega, cereći se. On je upravo bio čovek za taj posao, jer se jednom bio pretvorio u vuka. Učestvovao je u osmogodišnjoj svetkovini Vukovića, na kojoj se iznutrica dečaka pomeša sa vučjom iznutricom na svečanoj gozbi pored jezera; čovek koji pojede dečakovu iznutricu, obesi svoje odelo o hrast, prepliva jezero, i živi kao vuk sa vukovima do iduće svetkovine. Autolik je jednom bio taj čovek.

)ason odvi svežanj koji su doneli sa sobom, a u kome su bili jaram, užad za vučenje i drven plug. On upreže bikove u jaram, rekavši: – Budite volovi sad! U svetlosti Jasonove buktinje izgledaše kao da su njihove oči od dragog kamenja sevale od besa, ali su bili nemoćni da naude njemu i Autoliku, koji uskoro zatim iziđoše kroz prozor galerije. Tako je san, koji je Ejet nepromišljeno prvo otkrio Medeji pre nego što ga je rekao Suncu, bio delimično ispun-jen; ali san o zvezdi padalici i Prometejevom bolnom vapaju još je čekao na ispunjenje.

Medeja, sa uobičajenim vrbovim vencem na glavi u čast Prometeja, čekala je Jasona u ces-taru nedaleko od herojevog svetišta. Mesec bese mlad, i oblaci, brzo leteći sa istoka, zamračivali su ga pokatkad. Medejina duša je sada bila mirna, mada ju je ovda onda tresao nehotičan grč, kao što ogromni talasi ljuljaju brod i pošto je glavna bura prošla. Bila je podne-la Brimi bezimenu žrtvu, i Boginja joj je pružila povoljna znamenja.

Ona uskoro začu lasonove oprezne korake po stazi. Srce joj glasno zakuca kad ga šapatom upita: Je li delo učinjeno? Je li sve dobro?

On odgovori: – Učinjeno je. Sve je dobro. Dopusti da te poljubim, moja plavokosa ljubavi, i da ti dam hrabrosti za tvoje stravično delo.

Njene vene, kad je poljubi, kao da potekoše vatrom, a srce kao da joj iskoči iz grudi. Ne bese joj ostalo snage u kolenima da ustukne i tamna magla pade joj na oči; ipak ga odgurnu od sebe i jedva čujno reče: – Dosta, sad, moja ljubavi! Tvoji poljupci peku kao stršljenovi. O, kamo da nikad nisam rođena kao kraljeva kćer!

Dade mu žensku haljinu i maramu da se preruši i stavi mu u ruku kotaricu u kojoj behu crn petao, kesica ječma i nož od kremena. Opomenu ga: – Pogni se nisko da sakriješ svoju visinu, hramlji pri hodu, uvij bradu u maramu, i ophodi se pokorno prema meni. Ako te iko oslovi, stavi prst na usne i zatresi glavom.

On je posluša, i ovoga puta ne učini ništa budalasto, jer se seti kako je rđavo igrao Argovog slugu među Lapitima.

Išli su zajedno alejom lepih crnih čempresa, dok ne dođoše do kapije svetišta. Tu su stajala dva stražara sa ubojnim sekirama, pod bikovskim maskama i ogrtačima od

crne bivolje kože sa dugačkim repovima. Medeja stavi prst na usne, i oni pustiše unutra i nju i Jasona, poklonivši im se. Medeja pređe preko dvorišta, ne gledajući ni desno ni levo, lason je išao tri koraka iza nje, dok ne stigoše do malih tucanih vrata unutrašnje pregrade. Ona ih otključa tucanim ključem i uđoše u popločan lavirint, čiji su se zidovi sastojali od visokih tisovih drveta zasađenih blizu jedno drugog i ograđenih tucanom ogradom. Medeja je vodila Jasona tamo-amo, pevajući tiho dok je koračala po krivudavom lavirintu. Ovde-onde bi stala nepomično, oslušnula i opet zapevala.

Uskoro Jason ču neobičan zvuk šuštanja ili struganja. Medeja šapnu: – Zmija izlazi iz svo-ga svetišta. Zauzima svoj položaj na drvetu.

Odvede ga u središnu pregradu, popločanu serpentin-kamenom, u obliku ravnostranog trougla, i kad on uđe mesec izađe iza oblaka. U najdaljem uglu, iza okruglog belog svetišta, gde su bile sveta vilična kost i pupčana vrpca, raslo je prastaro čempresovo drvo.

Jason duboko uzdahnu. Najzad je došao do cilja svog puta, ali bi rado dao pet godina svog života kad bi mogao da bude van opasnosti na Lemnu sa veselom Hipsipilom, da se igra

kocke s njom za poljupce pod bojadisanim posteljnim baldahinom dok jutarnje ptice pevaju umilno u ružinom žbunju ispod prozora. Pred njim, vezano za čempres, pod malim daščanim baldahinom, sijalo se Zlatno Runo, obešeno sa glavom naniže kao u potsmehu Bogu Ovnu; a oko stabla i grana obavijala se zmija Prometej. Ona je polako njihala tamo amo svojom tupom glavom i palacala račvastim jezikom, dok joj je Medeja pevala na grčkom jeziku, lason oceni da je četiri puta duža od visokog čoveka, a da je debela kao čovečja butina.

Medeja uze kotaricu iz Jasonovih dršćućih ruku i podiže poklopac. Zatim izvadi petla, otkri mu glavu, odveza noge, metnu ga na tle i prosu mu ječmena zrna da jede.

Pa onda se obrati zmiji tihim umilnim glasom, pevajući: Prometeju, uzmi ovaj dar, tog pevca, na poklon nek ti je crni pevac taj; rad mene ga, radi

Medeje progutaj, za ljubav Medeje plavokose znaj. Pa, Prometeju, onda dobro spavaj. Spo-kojno zaspi dok ne svane dan.

Velika zmija odvi se svom dužinom od čempresa i uz šum počne da silazi prema njima, ali je miris lasona uznemiri i ona odjednom zašišta: jer sve divlje zveri uznemiruje kiseo miris kojim odišu uplašeni ljudi. Medeja je umiri blagim recima kao što majka umiruje ćudljivo dete, i vrati je poslušnosti. Njen glas umiri i lasona; miris mu postade prijatniji, te više nije dražio zmiju.

Zmija Prometej opazi pevca i skoluta se da se ustremi na njega. Petao postade svestan vel-ike opasnosti. Prestade da kljuca ječam, opusti krestu i zadrhta. Zmija povuče glavu natrag i odjednom je isturi napred kao bačeno koplje.

– Sklopi oči! naredi Medeja. – Nijednom čoveku nije dopušteno da posmatra Prometeja pri njegovoj gozbi.

Jason zaklopi oči. Kad mu bi rečeno da ih otvori, zmija već bese progutala pevca – perje, noge, kljun i sve. Medeja ispruži ruku iza sebe, tražeći Jasonovu ruku. On joj pritisnu ruku na svoje usne, ali ni jedno ne reče ni reci.

Uskoro zmija polako odgmiza natrag svome mestu na čempresu, i Medeja poče opet da joj peva. Jason opazi da se zmija više ne njiše prema taktu pesme, već mnogo sporije. Glava joj se spuštala sve niže i niže: jer je petlovo perje bilo poprskano uspavljivim sokom visokog dvopeteljnog žutog kavkaskog šafrana, čiji je koren crven kao tek zasečeno meso, a koji je sada poznat pod imenom Prometejev cvet. Medeja je bila presekla koren za vreme punog me-seca i pustila ga da iscuri u kaspijsku školjku sa tri pršljena.

Ona sad izvadi iz nedara grančicu smreke i polako je mahaše ispred zmijinih očiju u sve-tom obliku osmice. Zmija uskoro zadrema i drhtaj prođe celim njenim ogromnim telom. Njeni koluti olabaviše, i ona je visila sa grana a glava joj se klatila, kao beživotna, pored klateće glave Runa.

– O voljeni lasone, reče Medeja između plača i smeha. – Idi sad gore i uzmi svoj plen. Evo ti nož.

Jason se pope na drvo, među ogromne kolute opijene zmije, koji su mu pri dodiru bili hladni kao smrt. On preseče kožne uzice kojima su dve prednje i dve zadnje noge Runa bile vezane zajedno oko drveta; uze Runo za rep i poče da silazi. I nehotice se mrštio kao da je iskapio rog pun kiselog vina, ali kad opet stade na pločnik, slava njegovog podviga zagreja mu utrobu i ozari lice.

Runo je bilo neobično teško zbog ogromnih savijenih rogova i zlatne rojte. Jason ga obavi oko sebe ispod ženske haljine. Zatim mu Medeja opet dade kotaricu, i on pođe za njom kroz lavirint.

Ponovo su prešli preko dvorišta boga rata, ne gledajući ni desno ni levo. Bikoglavi stražari otvoriše im kapiju da prođu i pokloniše se. Išli su nesmetano alejom čempresovog drveća prema gradu. Medeja je predvodila, ni jedno ne reče ni reci. Jason požele da potrči, ali je Me-dejin hod bio spor i zamišljen.

Glava XXXIV

BEKSTVO IZ EJE

Kad su Jason i Medeja bili blizu Eje, Jason viknu ugovoreni zov: tužni urlik magnezijskog leoparda, na koji svi gradski psi zalajaše zajedno. To je bio znak za Friksove sinove da počnu krvav okršaj da bi njime zavarali Kolhidane i tako Argo otplovio nesmetano. Potrčali su kroz dvorac, svaki kroz različito krilo, vičući istovremeno tako da su njihovi povici odjekivali svi-ma hodnicima: – O nitkovi! O, O! Na osvetu protiv skrnavničkih nitkova!

Ejet skoči sa svoga visokog divana, poluobučen i pometen, da pita kakvo se zlo desilo, i Frontid dotrča da mu kaže: – Avaj, Veličanstvo! Prljavi Albanac, tvoj budući zet, obesvetio je tvoj dvorac. Uškopio je i podrugljivo ujarmio svete bikove tvojih tauridskih saveznika. A nije li se to moglo i očekivati od prostaka koji jede vaši i kome je Bik simvol sveg zla?

Vest o obesvećenju raširi se kao požar kroz ceo dvorac, i Medejina kamenooka tauridska majka, Idija, posla svoga sina Apsirta da hitno pozove Bikove ljude iz svetišta boga rata. Uskoro su došli trčeći u gomili niz aleju, i Idija im lično otvori severnu kapiju i pusti ih unu-tra. Bez reći otrčaše u dvorac, mašući ubojnim sekirama uz užasan zvuk ričućih čegrtaljki obrtanih na dugačkim užadima. Nastade bitka između Tauriđana i Albanaca; Ejet je uzalud pokušavao da razdvoji te ljude. Tauriđani svojim sekirama brzo razvališe dobro uglavljena vrata unutrašnje dvorane; i kad videše svoje unakažene i uvređene bogove, toliko se razjariše da behu gotovi na neopisiva dela osvete. Sekire su im se dizale i spuštale kao mlatila, dok se Stirov sin ne spusti na njih sa galerije sa svojim kopljanicima i krvavo ih istera.

Dok je plima bitke rasla i opadala i leševi se visoko gomilali u vratima i hodnicima, Argo-nauti se, pod zapovedništvom Velikog Ankeja, iskradoše kroz nečuvanu kapiju na koju su Tauriđani ušli, i daleko zaobišavši grad neopaženo stigoše na reku.

Arg i Nauplije behu ukotvili Argo u uskoj ustajaloj vodi u senci topolnjaka. To je bilo baš ono mesto gde se Friks ukrcao pre jednog pokolenja, kad je doneo Ejetu ukradeno Runo. la-son i Medeja već su bili na brodu kad se Ankej i njegova družina žurno ukrcaše, i sve je bilo spremno za bekstvo. Brzo požuriše svaki na svoje mesto, spotičući se jedan o drugog u mra-ku, jer mesec bese zamračen oblacima a takođe i lišćem topola; neki uzeše čakije i počeše da odguruju brod. Ali Linkej, brojeći glave, reče im ljutitim šapatom: – Stojte! Nema nam jednog čoveka. Ne zaboravite naš zavet, Argonauti! Ne možemo otploviti i ostaviti druga.

– Koga nema? Koga? Upita Jason nestrpljivo. I nezadovoljno reče: – Ne mogu da razaz-nam u ovom mraku ništa, Linkeju, a ne verujem da i ti možeš.

– Ko deli klupu sa Melampom, Arejevim sinom? Upita Linkej. – But Atinjanin, šapnu Melamp. – U pravu si, Linkeju. On nije ovde. – Bute, Bute, gde si? viknu lason. – Pst! odmah mu svi rekoše. – Ne tako glasno! Jason opet viknu: – Bute, Bute, oštrim ljutitim glasom. Ali odgovora nije bilo. – 0h, oh,

zna li iko gde je on? upita lason gotovo plačući. Fđler Atinjanin odgovori: – Avaj, plemeniti lasone, otprilike pre jednog sata, ili možda i

manje – ne mnogo pre nego što je Frontid digao uzbunu u dvorcu – sreo sam mog zemljaka Buta u hodniku. – Slušaj, Faleru, reče on. – Ne mogu da ostavim Eju a da prvo ne okusim kolhidski planinski med za koji Autolik i njegova dva brata tobož tvrde da je otrovan. Ovde imam sladak komad saća donet jutros sa planine na kojoj rastu gorske ruže. Pomiriši ga; miriše divno. Okusi malo od njega, dragi Faleru, i ja ću. Zajedno ćemo dokazati da su oni vučji Tesalci lakoverne budale. Ali ja odgovorih: – Ne, Bute, ne! Neka nevolja traži mene, ja

neću da tražim nju. Tada But prinese med usnama, prvo ga liznu jezikom, pa odgrize zalogaj. On reče: – Gorak je ali osvežava. Pogle, ne otičem iznenadno niti umirem! Okusi ga, molim te, Faleru! Ali opet odbih da ga jedem pa i da okusim kapljotine. Okrenem se i ostavim ga da sam pojede med. Otada ga nisam video niti sam čuo za njega.

Jason reče: – Bog Apolon, kad shvati hitnost ovog slučaja, besumnje će nas osloboditi zak-letve na uzajamnu pomoć koju smo položili u njegovo ime. Jer ako pošaljemo natrag nekoliko ljudi da izbave Buta, koji je možda već umro od otrova, niko se od njih ne može nadati da će se živ vratiti; a sa mnogim veslima bez veslača, bekstvo onih koji ostanu na brodu biće nemogućno. Zar da Butova nepromišljena ludost osudi na smrt ne samo njega već i njegove drugove? la kažem – ne! Dignimo sidro, Argonauti! Neka But, koji je takav znalac pčela, po-begne iz gnevne košnice Eje, iz koje smo se mi već usudili da uzmemo zlatni med, koji je Runo, i mladu maticu, Medeju.

Neki Argonauti, mada ne mnogi, pohvališe ovaj mudri govor. Ostali ga gnevno odbiše – ne samo Atinjani već i Ifit, Mops i Admet, iz poštovanja prema Apolonu; jer nisu smeli da prekrše zakletvu položenu u njegovo ime.

Augija iz Elide reče: – Apolonov zakon je ovo: – Ništa prekomerno. Ugodimo Velikom Strelcu ne preterujući u vernosti koju dugujemo budali.

Ove reci razgneviše Atalantu, koja iskoči iz broda i upita: – Koji častan čovek srne da se vrati sa mnom u Eju? Zar zato što su lason i Augija kukavice, da mi ostali prepustimo Buta kolhidskom pogrebu i istoj svirepoj sudbini od koje smo bili poslati da spasemo Friksa?

Njen poziv prihvatiše Meleagar, Ifit, Faler, Mops i Admet, ali ne Arg (zbog hromosti); a kad Mali Ankej vide da svi ostali ustuknuše, ponudi se da bude sedmi. Ali Atalanta upita: – Zar neće da pođe niko od onih koji govore kolhidski jezik?

Melanion, Friksov sin, odgovori: – Idem ja. Moja kosa i lice su crnji nego moje braće, pa mogu da prođem neopažen među Kolhiđanima. A ja sam i daleko hrabriji od sviju njih.

Atalanta pohvali Melaniona; i njih osmoro pođoše zajedno, kad ih lason zovnu natrag. On reče Atalanti da ona lišava brod suviše velikog broja veslača; da mora ostaviti pet ljudi od sedam. Ona stoga izabra Ifita i Melaniona za svoje pratioce, ali Meleagar i Faler takođe odoše sa njom u noć.

Ostali Argonauti čekali su na svojim klupama u velikoj brizi. Svaki se glasno molio za pomoć svom najomiljenijem bogu ili boginji i obećao žrtve i velike posvetne darove. Najzad Jason reče: – Drugovi, budite spremni da oružano pomognete povratak Atalante i njene družine. Mopse, pripremi zavoje i meleme za ranjene. Linkeju, idi i stoj na onoj humci tamo, zvanoj Ovnova Leđa, i motri. lason, pak, ostade na brodu da teši Medeju, koja se kidala od jecaja i nije mogla da kaže ni reci.

U međuvremenu, pošto se dvorska straža, koja je podjednako mrzela i Tauriđane i Al-bance, nije mogla nagovoriti da se umeša i spreči njihovo uzajamno istrebljenje, Ejet posla glasnika Jasonu tražeći hitnu pomoć Argonauta. Glasnik se uskoro vrati sa izveštajem da la-son nije u krilu dvora u kome su Argonauti bili smešteni i da nijedan Grk nije ostao izuzev kralja pčela (tako je nazvao Buta), koga je našao gde leži onesvešćen u hodniku. Ejet odmah prozre šta se desilo: unakaženje bikova je grčko lukavstvo, da bi se Albanci i Tauriđani uhva-tili u koštac, a njegovi su unuci, koji su takođe bili iščezli, (asonovi saučesnici.

Ejet brzo pređe na delo. Posla zapovednika svoje garde sa sto ljudi na kraljevski kej, a on otrča svom zetu, Knezu Persu Tauriđaninu, i zamoli ga da pozove natrag Bikove sveštenike. ledva uveri Persa da su Albanci nevini i da su Grci vinovnici obesvećenja. A zatim, sa još većom teškoćom, on i Perse nagovoriše kralja Stira da opozove Albance, koji su sada potiski-vali Tauriđane. Postepeno borba prestade i bi mir povraćen u ćelom dvorcu. Ranjenici su smešteni na divane, gde su im drugovi previjali rane kako su najbolje umeli. Ejet pokuša da uteši Stira, rekavši: – Zete, čekaj da vidiš kakva je izvrsna vidarka moja kći Medeja. Ona će

isceliti najdublju ranu u toku od jednog sata, tako da ostane samo tanak ožiljak za spomen na nju.

Tek što to reče, obuze ga grozna misao. Šta je sa Medejom? Gde je ona sve ovo vreme, da nije i ona uvučena u zaveru? Da nije ona smislila unakaženje u nadi da će Tauriđani osvetiti svoga boga na albanskom kralju i tako onemoguće mrski joj brak?

On otrča u njenu odaju, i pogledavši brzo po njoj vide da je u neredu; haljine su ležale na podu a kovčezi su bili otvoreni i ispreturani, kao da se žurila da što pre skupi nekoliko najbol-jih stvari. – Otišla je dakle! uzviknu on glasno. – Moja kći Medeja je otišla! Valjda ne sa nepobožnim Grcima? Ali – s kim bi drugim? Bio je – zapanjen.

Zapovednik garde vrati se zadihan da saopšti da je Argo otplovio. Ejet mu reče: – Tri ratne galije u državnom pristaništu uvek su snabdevene hranom i posadom za slučaj hitne potrebe; odmah ih pošlji niz reku u poteru. lason Grk mora biti ubijen ili uhvaćen po svaku cenu, za-jedno sa njegovom brodskom posadom i svima izdajnicima od moje krvi koji budu nađeni na brodu. Ako se neki od galijskih zapovednika usudi da se vrati pre nego što je ovaj zadatak potpuno izvršen, prvo ću mu odseći ruke i noge, a onda ga zatvoriti u usijan trbuh tauridskog bika da zariče od uživanja. Idi, obavesti kneza Apsirta da ga određujem da komanduje morna-ricom. Naći ćeš ga kod njegove majke, Kraljice Idije, na zapadnoj kapiji.

Baš u to vreme Atalanta i Melanion vratiše se u grad, a da ih niko ne upita kuda će, i krišom uđoše u dvorac na pobočna vrata; on, sa kopljem u ruci, prerušen kao oficir kraljevske garde; a ona, prerušena istom maramom i haljinom koje je lason upotrebio, sa lukom i strela-ma, i džilitom sakrivenim ispod haljine. Brzo prođoše neopaženi kroz hodnike i uz stepenice krila u kojem su Argonauti stanovali. Tamo nađoše Buta gde onesvešćen leži na podu u hod-niku, obavijen dugačkim uzetom kao da je čaura ili egipatska mumija.

Melanion brzo odvi uže i napravi omču na jednom kraju. Zatim odvuče Buta do prozora prosečenog u gradskom zidu, pod kojim •su, daleko dole, čekali Ifit, Meleagar i Faler; zateže omču pod njegovim ramenima i spusti ga do zemlje. Ali kad Ifit oslobodi Buta od omče, on na nesreću istrže drugi kraj užeta iz Melanionove ruke te se nije mogao spustiti njime.

Meleagar je pokušavao da dobaci uže gore do prozora, a Melanion se bese nagnuo van da ga uhvati. Baš tada se pojavi Ejet na vrhu stepenica, ričući od besa, sa isukanim mačem u ruci.

Atalanta viknu: – Požuri, Melanione, ja ću ih odbijati dok ti ne pobegneš. Pošalji Falera i Ifita napred sa Butom. Ti i Meleagar držite se zajedno. Ja ću ići drugim putem ako budem morala.

Melanion najzad uhvati uže za kraj sa omčom, proturi koplje kroz omču i čvrsto je zateže oko sredine kopljače. Zatim, uhvativši se za uže, iziđe kroz prozor i srećno skliznu na zemlju; jer je koljača bila duža od širine prozora pa je pritiskala o zid s obe strane dok se on spuštao.

Atalanta ne ode za njim, već baci sa sebe maramu i haljinu u koje se bese prerušila, ščepa svoj luk i džilit, i na svoj čuveni način nasmeja se vrisnuvši i potrča vrhu stepenica. Ejet joj se suprotstavi sa svojim mačem, ona mu postrance probode trbuh dok je trčala, te on pade ječeći, a njegovi telohranitelji zajaukaše od užasa i žalosti.

Trčala je kao da je imala krila, oči su joj sevale gnevom Artemide. Skačući visoko preko ruševina bitke dole u dvorani, ona se probi kroz pomešano društvo Kolhidana, Tauriđana, i Albanaca kao lopta od mehura koju mladi ljudi i žene zabave radi bacaju tamo-amo u kupati-lu. Samo se jedan čovek, albanski sveštenik Sunca, usudi da digne ruku na nju; ona ga usmrti džilitom i produži da trči, ostavivši ga probodenog, zatim sunu kao lasta mimo stražara na glavnoj kapiji, i pridruži se svojoj grupi sa pobedonosnim usklikom.

Kad Perse, u poteri za njima, dojuri na čelu svojih Tauriđana, Meleagar i Atalanta zaštitiše povlačenje Ifita i Falera, koji su naizmenično nosili Buta, i odvratiše poteru drugim pravcem.

U međuvremenu Jason i ostali Argonauti čuše viku sa državnog pristaništa i zveku i pljuskanje triju brodova dok su spuštani u vodu. Zatim se začu veslanje i oštar glas kormilara koji su komandovali veslačima, i uskoro ratne galije pojuriše naporedo mimo tamne ustajale

vode gde je Argo ležao, i produžiše nizvodno ka moru. Kad njihovi zvuči iščezoše u daljini, uplašeni Argonauti čuše drugu vrevu; vrevu bitke koja im se brzo približavala od severne ka-pije. Linkej doviknu: – Upomoć, Argonauti! Vidim, nedaleko odavde, Ifita i Falera koji nose Buta između sebe. Atalanta i Meleagar polako idu pozadi. Atalanta je ranjena u petu strelom, Meleagar je pridržava dok ona ramlje; ali ona se svaki čas okreće da seje smrt strelama. Me-leagar je takođe ranjen, u levu ruku, ali ne ozbiljno!

Na to, ne želeći da se osramoti u Medejinim očima, Jason se pokaza hrabriji nego što su do tada njegovi drugovi mislili da je: on iskoči na obalu i pozva sve hrabre ljude da pođu za njim. U boju koji nastade pali su mnogi Kolhiđani, Tauriđani, i Albanci, među njima i brat kralja Stira, Jason je ranjen džilitom u rame, a lubanja ljubaznog Ifita Fokiđanina razbijena je kame-nom sekirom koju Tauriđani upotrebljavaju za žrtvu. Ipak su Argonauti odneli pobedu, oterali neprijatelje, i ostali gospodari bojišta. Opljačkali su mrtve, i odneli na brod svoje ranjenike, a takođe i Buta, koji je tiho ječao sa rukama pritisnutim na trbuh. Zatim su polako skinuli užad sa sidrenog kolja i gurali Argo preko ustajale vode u reku, dok se svaki od njih glasno hvalio svojim podvizima.

Mops nađe svoje meleme i zavoje u mraku i poče da previja rane Jasonu, Atalanti, i Me-leagaru; ali Ifit je već bio mrtav. On je prvi Argonaut koji je ubijen u boju; njegovi drugovi su imali bar to zadovoljstvo što su poneli njegov leš radi sahrane. Jason, glasno ječeći zbog bola u ramenu, poveri zapovedništvo broda Argu; Arg izdade naređenje: – Vesla napolje i zaves-lajte: Ali dodade: – U ime sivooke Atine na čijem je žezlu sova, a po čijem sam nadahnuću sagradio ovaj slavni brod, molim vas sve da budete tihi kao da ste nemi, čim dobro zaplovi-mo.

Tako su Argonauti otišli iz Eje sa Runom, i uprkos broja svojih ranjenika, svako veslo je imalo svoga veslača; jer su četiri Friksova sina bili iskusni veslači, a Orfej je preuzeo kormilo od Velikog Ankeja, koji je sada veslao sedeći na nekadašnjem Heraklovom sedištu.

ARTEMIDA SA JOLKA Sa bojadisane beotske amfore u Atinskom muzeju

Glava XXXV

ODLAZAK IZ KOLHIDE

Atalanta, ne znajući pouzdano da li je ubila kralja Ejeta, ne reče ništa o svom sukobu s njim ni Medeji niti ikome drugom. Medeja prestade da jeca posle izvesnog vremena. Izgledala je kao rastrojena onim što se desilo i govorila je Jasonu prostim nedoslednim jezikom, tiho se smejala, pravila detinjaste grimase i često ga pitala: – Ti si lason, je li? Voliš me, zar ne? Kad je najzad zaspala, njeno prevrtanje, jecanje i mrmljanje je zabrinjavalo. Jednom je glasno vik-nula glasom koji para srce: – Avaj, svirepi Bože Ljubavi! Zašto si se prilepio za moje grudi, ti prljava krvopijo, i isisao iz mojih vena svaku kap zdrave krvi? Argonauti su od svog srca želeli da je ona na dnu reke; ali su se plašili njenih urokljivih očiju, a i nisu smeli da kažu ništa protiv nje na domaku Jasonovog uha.

Arg upita Frontida, Friksovog sina, za njegovo mišljenje dokle će niz reku kolhidske ratne galije ići u poteri za njima. Frontid odgovori da će one produžiti do ušća reke, a zatim istrajno pretražiti obale Crnog mora; i da će Ejet bez sumnje poslati u poteru i druge galije čim ih snabde posadom, veslima i hranom. I tako su Argonauti veslali dobrom brzinom, ni dovoljno brzo da stignu tri galije ispred sebe, ni dovoljno sporo da ih stignu mogući gonitelji. U zoru Frontid pozdravi stražara na keju naseobine pored reke. – Hej, stražaru, doviknu mu on, – Jesu li bezbožni Grci uhvaćeni?

Stražar, misleći da je Argo kolhidski brod, odgovori: – Ne, gospodaru. Ne, ukoliko ja znam. Tri galije koje su me pozdravile u ranu zoru nisu još bile spazile te bednike, koji mora da su prošli moj kej u mraku ne veslajući, već puštajući da struja tiho nosi njihov brod.

Arg odluči da je najmudrije da plove noću a da se danju kriju. Frontid je znao reku dobro, i između te naseobine i iduće pokaza Argu uzanu otoku, gde je Argo mogao da leži skriven kormilom prema reci. Tamo i uploviše, uvukoše vesla i pokriše ukras zadnjeg dela broda dugačkim zelenim puzavcima.

Posle dva sata još tri galije prođoše pored njihovog skrivališta, svaka sa vezenom belom zastavicom na vrhu jarbola, i iščezoše iza prvog zavijutka reke. Ali zapovednik četvrte galije, kad je bio naporedo sa Argom, izdade naređenje: – Prestanite sa veslanjem! Ukotvite brod uz desnu obalu. Na to galija bi privezana za drvo ni za jedan strelomet od njih niz reku. Njena blizina je bila neprijatna Argonautima, jer ih je prinudila na potpuno ćutanje. Ali Eufem plivač uskoro šapnu Argu: – Bikoviću, brodograditelju, mali atički prijatelju – molim te daj mi veliku burgiju iz tvoga kovčega za alat.

Arg mu dade oštru burgiju ne rekavši ni reci. Eufem se skide, tiho zaroni i otpliva ispod vode do kolhidske galije. Držeći se za ukras zadnjeg dela broda jednom rukom, drugom je vrteo burgiju i izbušio pet velikih rupa ispod linije gaza; ali ni jednu rupu nije sasvim probušio burgijom dok svih pet nisu bile izbušene podjednako duboko. Zatim je nožem prese-kao kotveno uže galije i otplivao natrag u potaji kao što je i došao.

Svi Kolhiđani su spavali dok je on radio, čak i stražar, i prva stvar koju su veslači opazili bila je da im je voda nadošla kroz podne daske do članaka i da brod polako tone. Počeli su da dižu daske da bi našli rupu i zapušili je, ali svojim uplašenim pokretima nakretali su galiju čas na jednu čas na drugu stranu, te je izgledalo da blatnjava voda juri unutra istovremeno sa sviju strana. Počeše da izbacuju vodu, ali pošto je voda brže ulazila nego što su je izbacivali, neki skočiše u reku u nadi da isplivaju do obale, ali se podaviše u crnom mulju pored obale; ostali se popeše na gornji rub broda. Samo jedan čovek pokuša da otpliva niz reku do najbližeg mes-

ta za iskrcavanje; ali Eufem otpliva za njim, onesvesti ga pesnicom i dovuče za kosu na Argo. Po njegovoj znački krilatog konja pokaza se da je on zapovednik galije.

Ostala posada potonu zajedno sa galijom, jaučući od straha. Samo bela vezena zastavica ostade lepršajući se iznad vode; Eufem donese i nju za ukras i prerušenje Arga.

Melanion upita: – Mili drugovi, šta smeta Argu, sad kad je neprijatelj potopljen bez traga da zauzme svoje mesto u eskadri? Ako se držimo dovoljno pozadi u nas se neće sumnjati, a kad se ovaj zarobljenik osvesti, možemo mu zapretiti smrću ako ne saopšti zapovedniku galije najbližoj ispred nas svaku poruku koju budemo hteli da mu stavimo u usta. Ovo ratno lu-kavstvo omogućiće nam da plovimo smelo pored ostalih naseobina, čak i po danu ako se držimo na dovoljnom odstojanju, a kad najzad isplovimo iz reke dogovorićemo se kako dalje da postupimo.

Argonauti oduševljeno odobriše Melanionovo rasuđivanje, i Arg pristade da izvrši predloženi plan.

Kolhidskom zapovedniku, kad se osvesti, Melanion obeća da će mu poštedeti život pod us-lovom da radi sve što mu se naredi. On se pokaza razuman čovek i slušao je Melaniona verno, jer je imao mnogo dece koja su zavisila od njega. Ime mu je bilo Peukon. Kad je Argu bila na vidiku najbliža galija, Peukon je pozdravi, kao što mu je Melanion naredio, i saopšti da četvorica ljudi u njegovoj posadi ozbiljno boluju od groznice. Onaj drugi zapovednik ništa ne sumnjajući, doviknu mu: – Avaj, prijatelju Peukone, je li to zaista groznica? Onda se drži na velikom odstojanju od nas kad se ukotviš noćas, jer mi smo za sada nezaraženi, blagosloveno da je ime Majke.

Te noći Eufem predloži da otplovi i potopi redom sva tri preostala broda; ali ga Arg obuz-da. Tvrdio je da bi, čim jedan brod počne da tone, ostali brzo doplovili da spasu one koji vape za pomoć. – Utoliko bolje, odgovori Eufem. – U toj pometnji moći ću da radim nesmetano, i ti ćeš gledati lepu zabavu.

Njegovu smelost oduševljeno pozdraviše, ali Orfej reče: – Drugovi, ne uzimajmo kolhidske živote samo radi razonode. Ubijajmo samo kad nas ljuta nužda nagoni; ako ne, uzdržimo se. Ljudi će se podaviti, ali će se možda njihovi duhovi popeti na naš brod, doneti na plovećem pruću ili lišću, i mučiti nas više nego što se može izdržati.

Eufem posluša Orfeja jer je bio koliko hrabar toliko i mudar. Jason opet preuze zapovedništvo Argom. Povratio se od svoje rane na najčudesniji način, a

takođe i Atalanta i Meleagar; jer je Medeja tog jutra odvezala zavoje koje je zavezao Mops i previla na bolne rane melem koji je sama pripremila, koji je palio kao vatra, ali je iscelio gno-javu ranu u toku od jednog sata.

But dođe sebi otprilike u isto vreme. On odjednom sede uspravno i upita šta se desilo, koje je doba dana i gde je on?

Ida ogorčeno odgovori: – Tvoje kušanje planinskog meda skupo nas je stalo, ludi Pčelicu. Zbog tebe je ubijen nežni Fokiđanin, i leš mu leži tamo pod medveđom kožom i čeka častan pogreb.

Mops prekore Idu, rekavši: – Ida, kako besmisleno govoriš! Naš mili Fokiđanin udaren je tauridskom žrtvenom sekirom. But je ležao na zemlji onesvešćen kad je zadat taj udarac.

Ida produži, ne hajući da li ga Ifitov duh čuje ili ne, jer se tajno stideo što se nije usudio da sa Atalantom učestvuje u slavnom podvigu spašavanja. Ali je ipak imao dovoljno pameti da ne prizove Ifitov duh pominjanjem njegovog imena. On reče: – Da nije bilo Buta i njegovog kusanja meda, slikar bi bio u životu danas. Ako iko kaže da je ovo neistina, neka čuva svoju glavu, jer im je koplje blizu: tu na svom mestu ispod ruba broda.

But se zaplaka. On namaza lice katranom i razbaruši kosu. Ali tek što svrši to svoje prerušenje, kad ugleda znamenje koje mu sledi srce: šarena zlatna pčelarica7

Idućeg jutra, sunce sinu iznad istočnih planinskih vrhova i obasja more bez ikakvih drugih brodova sem Arga. Jason koji je stražario sa Meleagarom, probudi svoje drugove iz sna i sa likovanjem izvadi Runo iz pregrade ispod kormilarevog sedišta. Podiže ga sjajnog da ga svi vide i reče: – Gledajte, Argonauti, kakvo smo veličanstveno blago zadobili, a sa tako malim gubitkom u krvi! Zbog ovoga će naša imena uvek biti slavna u kraljevskim dvoranama Grčke, i u mnogoljudnim varvarskim logorima, pa čak i među svemudrim Egipćanima čije glatke bele piramide deru oblake iznad voda reke Nila. Kao što smo bili u velikoj milosti besmrtnih Bogova za vreme naše plovidbe od kuće, poimenice Zevsa, Posejdona, Apolona, Atine i Ar-temide, i za vreme svih naših poduhvata u Eji, tako možemo pouzdano očekivati da će nam

sleti na palubnu ogradu iznad njegove glave, zacrvkuta i odlete.

– Šta reče moja neprijateljica, Mopse? upita But drhtavim glasom. – Ništa, ništa od važnosti, brzo odgovori Mops. Ovaj događaj izazva opšti strah i bi odlučeno da se Ifit sahrani sa svim obredima čim stig-

nu do čvrste zemlje. Sada su plovili kroz močvaran predeo i vrućina se bese znatno povećala otkako su prvi put ušli u Kolhidu, te se leš mogao uskoro usmrdeti i u njemu početi da se legu zmije i druge more. Frontid reče Jasonu: – Struje u pravcu istoka duž južne obale Crnog mora, koje su bile povoljne za tvoju prvu plovidbu tim morem, produžuju severno duž podnožja Kavkaskih planina; i najbliže čvrsto zemljište, van kolhidske teritorije, gde ćeš bez smetnje moći da sahraniš svog nesrećnog druga leži za jednodnevnu plovidbu severno od luke Fasid. Mislim na Antenoj, naseobinu Apsiljana, koji su gostoprimljivi prema svima strancima. Predlažem, kad uspešno izađemo iz ove reke, da naša plovidba bude u pravcu severa, a ne juga, ako vetar ne bude protiv nas. Uživam poverenje kod antenojskih trgovaca, tamo ćemo napuniti svezom vodom naše krčage.

Jason ponovi taj predlog i upita da li je ko protiv njega. Niko ne odgovori. On stoga reče: – Idemo za Antenoj ako vetrovi ne budu protivni.

Augija iz Elide upita: – Zašto ne bismo produžili severno i oplovili Crno more, tako bismo izbegli suprotne struje južne obale, i pomogle bi nam moćne struje koje, po recima kralja Fi-neja, pritiču iz velikih severnih reka u ovo doba godine? Na taj način prevarili bismo poteru.

– Ah, zašto ne bismo to učinili? Upitaše mnogi Argonauti. Friksovi sinovi izjaviše da bi to bilo neizvodljivo. Oni rekoše da su stanovnici kavkaske

morske obale za oko pet stotina milja severno od Antenoja neprijateljski, podmukli i siromašni. Ako bi Argo bio zaustavljen suprotnim vetrovima i oni ostali bez namirnica na toj negostoljubivoj obali, bilo bi nemogućno snabdeti se hranom. A sem toga, tamo gde se kav-kaski planinski lanac završava počinje tauridska kraljevina: pa čak i sa Medejom na brodu bilo bi isto tako opasno uputiti se u njihovu zemlju u traganju za hranom ili vodom kao jesti pasulj usijanom kašikom.

Tri brata iz Sinope složiše se sa tim gledištem. Jason ga prihvati, rekavši: – Bolje da se opet susretnemo sa opasnostima koje smo već jednom bili savladali nego da kušamo bogove izlažući se novim.

Plovili su dalje niz reku, uvek zaostajući iza ostalih brodova eskadre kojoj su se priključili; i uveče drugog dana – jer je reka tekla brzo – stigoše do ušća reke i luke Fasida, gde ih niko ne zapita ko su. Odatle su plovili južno, za kolhidskom eskadrom, ali samo za kratko vreme. Čim pade mrak, istakoše crno jedro i zaploviše severno, iskorišćujući jugoistočni vetar. Kad su zaplovili u tom pravcu, svi su istovremeno očajno povikali, kao da im se brod razbio o podvodnu stenu, da bi tako zavarali one čije su društvo napuštali.

7 Ptica pčelojed

oni ugladiti i put za naš povratak. Argo je za njih sada dragoceniji nego ikad ranije jer sadrži ovu najsvetiju od svih grčkih svetinja, Runo Lafistiskog Zevsa.

Ergin, čovek naučen porazom da izbegava hvalisav zloslutan govor, odmah ustade i reče u znak potcenjivanja: – Zaista je velik podvig, Jasone, za pastira da se popne na liticu koja se diže nad dolinom njegovog doma, i spase ukradeno jagnje iz orlovskog gnezda; ali dok orlića lebdi kričući mu iznad glave – dok se on sa jagnjetom u tobolcu obešenom niz leđa trudno spušta niz strmen koja se odronjava – o, neka ne zaboravi na opasnost i uobrazi da je već kod kuće pored ključalih crnih lonaca na svom ognjištu. Skloni sjajno Runo, nerazumni Jasone, da ne bi izazvalo ljubomoru nekog božanstva, i nemoj da ga opet vidimo dok ne čujemo umilnu škripu našeg kilja na peščanoj obali ftijotidske Pagase. Jer se plašim ljubomore bar jednog božanstva, Velike Boginje koja ga je pre mnogo vremena odnela sa hrastovog lika, i čije strašno ime još nisi izgovorio. Stoga neka nas Orfej predvodi u smernoj molitvi Boginji; ili još bolje, zamolimo leponogu Medeju da to učini. Medeja je omiljena sveštenica Boginje; i da nije bilo Medeje ne bismo ništa lakše videli Runo nego što bismo nabrali zrelih maslina sa tek procvetalog drveća. Ne zaboravite, pobožni drugovi, da je ovo nesrećno doba godine, tužno vreme čišćenja od greha kad kod kuće u Grčkoj idemo prljavi i bacamo svoje grešnike u reku ili more, zapušavajući uši da ne čujemo njihove vapaje, i čistimo svoja svetišta trnovim met-lama, i spremamo se za radosnu Svetkovinu prvih plodova. Još nije vreme za veselje, ti buda-lasti Esonov sine.

lason postiđeno vrati Runo u pregradu dok Medeja ustade sa svog sedišta na pramcu, i, gledajući gore, raširi ruke i poče molitvu:

– Majko i Nimfo i Devico, Trojna Kraljice. Gospodarice Žutog Meseca; koja si svojom vlašću nad Nebom, Zemljom i Morem još jednom trojna: čijem me je Paklenom Trojstvu Brimina sveštenica, moja mila sestra Halkiopa, na samrti posvetila kao sveštenicu: čuj me i oprosti.

– Nisam od svoje volje došla na palubu ovog crvenolikog broda, nisam od svoje volje lišila Zmiju Zlatnog Runa koje je ona čuvala za tebe, nisam od svoje volje postala neposlušna pre-ma svome ocu. Ti si me, Svemoguća nagnala na tu ludost; ne znam zašto.

– Tebe slušam, samo tebe, ti Igračice na lubanjama; prezirem skorojevićki olimpski soj. Reci samo reč, i moćju koju si mi darovala potopiću ponosnog Arga – posadu, tovar, granu koja govori i sve ostalo – u tamne i beživotne vode morskog dna. Reci samo reč, pa ću zabosti ovaj nož duboko u svoje grudi ili u grudi plavokosog Jasona, koga si me nagnala da volim van granica razuma. Reci samo reč, Pticoglava Kraljice!

– Opomenula si me burom u mom srcu da će mi izbor koji sam učinila doneti malo mira; da velika ljubav za Jasonom u koju sam pala, mada bukti kao oganj u trnovom cestaru, može uskoro da umre pretvarajući se u beo pepeo; da će Prometej možda tražiti da mi se osveti. Ne tražim ništa kao svoje pravo, služim ti verno, obožavam te bez nade. Ali odvedi, molim te, odvedi ovaj brod, i prokleto Runo u njemu, natrag u Grčku; i daj mi da budem kraljica u Efiri sa Jasonom kao mojim kraljem bar za onoliko godina koliko sam bila verna tebi u divnoj Eji.

Ona prestade, i svi su sedeli čekajući za znak. Uskoro tri velika pucnja groma čuše se u daljini, odjekujući planinama snežnih vrhova. Medeja sede sa dugim uzdahom olakšanja.

Kastor prvi prekide dugo ćutanje koje bese nastalo. On upita Poluksa: – Nije li čudno, što je naš otac Zevs zagrmeo baš u ovom času?

Medeja prezrivo odgovori na svom još nedoučenom grčkom jeziku: – Boginja je grmela gromom u kretskim i kavkaskim planinama još dok je Zevs bio odojče u Diktejskoj pećini – kako je alapljivo pio iz sise stare krmače, svoje pomajke koju su mu Daktili doveli! I ona će bez sumnje grmeti gromom u tim istim planinama kad čak i njegovo ime bude zaboravljeno medu ljudima.

Niko se ne usudi da joj protivreči.

Plovili su pored kolhidskih severnih šumskih močvara i u podne su stigli u širok zaliv iza kojega su se dizale visoke planine. U sredini je bila uska, duboka klisura, sa strmim liticama na obe strane, a daleko iza nje videše snežnu planinu, u obliku sedla, za koju se govorilo da je sedište apsiljanske Boginje Ljudožderke. Belo okrečeni grad Antenoj (docnije nazvan Diosku-ri) video se s juga na daljini od nekoliko milja. To je bilo najsvetije mesto celog Kavkaza. Ljudožderna Boginja je naredila da nijedan čovek, po cenu života, ne srne ići naoružan preko širokih cvetnih livada između planine i mora, pa ni koliko dići kamen da ga baci na lasicu; zbog toga su ne manje od sedamdeset plemena izabrala to mesto za svoje zajedničko sastajalište za razmenu dobara, rešavanje sporova i zaključivanje ugovora.

lason naveze Argo na nizak jezičak peščane obale, ali se ne iskrca niti dopusti ikome od svojih drugova da to učine, izuzev četvorice Friksovih sinova, kojima naredi da nipošto ne puste da Apsiljani pogode da je Argo grčki brod. Oni se ćutke spustiše niz lestvice i odoše, noseći Ifitov leš između sebe. Kad se vratiše uveče, saopštiše da su prvo otišli kod upravi-teljke grada i zamolili je za dozvolu da izvrše kolhidski pogrebni obred nad drugom koji je, kako su joj rekli, ubijen padom trulog drveta dok je njihov brod bio usidren u jednoj otoci Fasida. Upraviteljka to odbi, kao što su i znali da će; jer Apsiljani sahranjuju u urnu i gnušaju se kolhidskih groblja na drveću. Pošto su je još tobož molili, Melanion joj reče: – Pa Neporočna, to je uostalom svejedno. Otac našeg druga je Grk. Dopusti nam da ga sahranimo po grčkim obredima. Ona odgovori: – Dopuštam. Ako ne znate obred, grčki trgovac, po im-enu Krij živi blizu mola, on će vam besumnje pomoći.

Krij je bio Fokiđanin koga su Trojanci jednom, pre mnogo godina, spasli posle brodoloma kod ostrva Imbra; ali su ga prodali kao roba u Antenoj. Tamo je on uskoro kupio slobodu za sebe, jer je bio slikar i grnčar ne male veštine. Kad mu Friksovi sinovi otkriše da je i Ifit bio Fokiđanin, Krij preduze da podigne kameno svetište iznad njegove humke i da ukrasi zidove slikama u raznim bojama. I tako bez daljeg odlaganja staviše telo na lomaču, igrajući pod oružjem oko njega, napraviše humku iznad skrečenih kostiju, prosuše žrtvu livenicu, iščupaše pregršti svoje kose, žrtvovaše prase i odoše odatle.

Eufem plivač bio je rođen u Fokidi i naučio je veštinu plivanja od tamošnjih Tuljanovića. Sećao se Krija dobro, i zamoli lasona da pusti Friksove sinove da odu i dovedu Krija na Argo jer im je Krij pričao kako tužno žudi da još jednom vidi svoju domovinu. Jason odbi, rekavši da je došao u Antenoj samo u jednom cilju, da sahrani Ifita, te ne može da dopusti nikakvo zadržavanje; a sem toga, ako bi poveo Krija sa sobom, Ifitova grobnica nikad ne bi bila sazi-dana.

– Tako je, reče i pošto Krij ne zna da se mi sada vraćamo u Grčku, to neće ni osećati ni-kakvu žalost što smo otplovili bez njega.

I tako je Krij ostavljen. Ali, po Argovom savetu, Jason opet posla Frontida i njegovu braću k njemu da nabave suvog mesa, suve ribe, delfinovog ulja i smokvinog hleba i da mu plate izvesnim ukrasima i nakitom koje je Medeja ponela sa sobom. Te namirnice su uskoro dove-zene do broda volovskim kolima; i bilo ih je, zajedno sa hranom koja je već bila na brodu, dovoljno za jednomesečnu plovidbu. Arg, kome lason naredi da ih skloni na sigurno mesto, nađe da je to nemoguće, jer su pregrade koje su se mogle zaključati već sve bile pune darova i trofeja. On stoga . podeli sve podjednako svoj posadi, rekavši: – Ovde ima namirnica V do-voljno za mesec dana, drugovi; raspolažite njima kako hoćete, ali se postarajte da sunce i sla-na voda ništa ne ukvare. Ako opet naiđemo na Kolhidane, a plašim se da ćemo morati, i nađemo da je snaga njihove mornarice povećana, sasvim je verovatno da ćemo biti prinuđeni da otplovimo na pučinu, bez izgleda da ponovo snabdemo naš divni brod za dugo vremena. Što se mene tiče, ne marim mnogo da li ću odneti kući u Atinu bogate darove koje mi je dao marijandinski kralj Lik, i darove slepog kralja Fineja, i plen koji sam uzeo kad smo opljačkali dvor bebričkog kralja Amika, ako samo dođem kući sa čitavom kožom, punim trbuhom i Ru-nom.

Opet zaploviše morem, pošto prvo svratiše na ušće reke Antenoja da napune krčage za vo-du. Peukon, kolhidski zapovednik, zamoli da ga iskrcaju na obalu; ali Jason ne htede da ga pusti, jer je smatrao da će im on možda još biti od koristi. Pošto je vetar još duvao jako sa jugoistoka, stari Nauplije moreplovac upravi Argo zapadno i smelo otploviše preko Istočnog Zaliva, daleko van vidika kopna.

Glava XXXVI POTERA

Deset dana docnije, eskadrila od petnaest brodova pod zapovedništvom Arasa, kolhidskog velikog admirala, stiže do Duge obale nošena severoistočnim vetrom. Ovde su Tesalci jednom igrali svoje kolo sa mačevima i Atalanta bila otišla sa Meleagarom da lovi gazele. Aras zateče, izvučenu na obalu, ne samo eskadrilu od tri broda pod zapovedništvom Apsirta već, takođe pod njegovim zapovedništvom, i tri preostala broda druge eskadrile koju je poslao Ejet.

Aras, čim koraknu na obalu, pade ničice pred Apsirtom i pozdravi ga kao kralja Kolhide; zatim mu saopšti sa suzama da je stari Ejet umro u nepodnošljivim mukama od rane koju mu je zadala Atalanta. Takođe saopšti da se Perse, kraljičin brat, proglasio namesnikom Kolhide za vreme Apsirtove odsutnosti; da su se Stir i on izmirili; da je Perse, kad je Stir upitao sa izvesnim nestrpljenjem: – Kad ću se oženiti kneginjom Medejom? izjavio u saglasnosti sa Državnim savetom, da će mu se dopustiti da zaprosi Neeru ako Medeja ne bude vraćena pre isteka leta.

Apsirt je mnogo žalio svog oca, a još više samog sebe. Želja njegovog srca je bila da se oženi Neerom; brak između strica i sestričine je dopušten u Kolhiđana ukoliko nema krvnog srodstva po ženskoj liniji. Sada je znao, ako ne uspe da vrati Medeju kući pre nego što prođe leto, da će biti upleten u rat sa Stirom. Nije imao nameru da ustupi Neeru njemu, ma kakva obećanja dao Perse, jer je Neera, Ejetovom smrću, dobila pograničnu oblast koja je pripadala njenoj kolhidskoj babi, i bila mu je mrska i sama pomisao da je Albanci zauzmu.

On upita Arasa nestrpljivo: – Kakve su vesti o grčkom brodu? Aras odgovori: – Nemam nikakvih, Veličanstvo. Oba su smatrali neverovatnim da je Argo

otplovio ispred njih duž te obale, jer su njihove eskadre pažljivo motrile celog dana, i mesec je sijao jasno svake noći, a i domoroci koje su ispitivali nisu uopšte videli nikakav brod još otkako je Argo prošao pored njih pri svojoj prvoj plovidbi. Apsirt zaključi, pošto se Jason očito izložio opasnosti da oplovi Crno more u suprotnom pravcu, da kolhidska mornarica ot-plovi u Bosfor što je brže moguće i tamo prepreci njegovo bekstvo; jer je južna plovidba od Kolhide do Bosfora mnogo kraća od seveme, uprkos nepovoljnih struja i vetrova.

Dok su donosili tu odluku, Argo je dolazio niz vetar prema njima, idući za ućše reke Halis. Linkej reče Jasonu, dok su još bili na velikoj daljini od njih: – Naši kolhidski neprijatelji – šesnaest brodova – razuzurili su se na Dugoj obali. Vidim njihove bele, lepršave zastavice iznad krivine mora, mada su brodovi još zaklonjeni.

Jason je bio u nedoumici. Argo je bio snabdeven dovoljno dobro, ali je voda u krčazima zaudarala i već su se nekoliko Argonauta, među njima Orfej i Ehion, bili razboleli od srdo-bolje; a svi ostali su bili svadljivi i neraspoloženi, jer je sunce bilo vrlo vrelo čak i za to doba godine. Nadali su se da napune krčage slatkom vodom Halisa, a takođe i da opet okuse pečenoga mesa, ako budu imali sreće u lovu, i da leže ispruženi po travi u hladu drveća. Jason nije mogao da odluči da li da promeni pravac i vrati se na pustu pučinu, ili da sačeka mrak pa

da onda uđe u ušće Halisa i produži plovidbu čim krčazi budu puni dobre vode. Želeo je da stavi to pitanje na glasanje, ali Argonauti nisu hteli da glasaju pre nego što podobro pretresu tu stvar; i dok su oni pretresali to pitanje nezadovoljno i uvredljivo, Argo se sve više približavao obali.

Kolhidski stražar na bregu uskoro ga vide; i Dikt, viceadmiral, pošto se pope na stražarsko mesto da mu da signal dimom, siđe i saopšti Arasu na obali: – Ono je jedan od naših brodova. Video sam belog konja i belu zastavicu. Ali zašto ne odgovara na naše signale?

Aras se pope na breg i pažljivo osmotri Arga. On reče Apsirtu, koji dođe za njim: – Zasta-vica i kip kljuna su kolhidski; ali, Veličanstvo, pogledaj izvijeni ukras fare. Nijedan kolhidski brod nikad nije nosio ukras takvog oblika. To je prerušen grčki gusarski brod, opazio sam i ranije njegov izvijen ukras fare i divio mu se. On ide za Halis. Verovatno je Grcima potrebna sveza voda. Oni nisu tako čvrsti kao mi, i radije bi da umru od žeđi nego da piju ustajalu ili slankastu vodu.

Apsirt izdade naređenje: – Svi brodovi na more! Zapovedniku koji prvi stigne grčki gu-sarski brod daču zlata koliko je težak, par minđuša od zelenog nefrita za njegovu ženu ili kćer, i srebrnu zvučnu ploču koja dobro odjekuje. Ali dok su kolhidski brodovi opet zaplovili, veslajući protiv jakog vetra, Argo je zaobišao rt zapadno i iščezao.

Još je bilo pet sati do mraka i Kolhiđani su se nadali da stignu Arga jer je bio teže sagrađen nego ijedan njihov brod i sporiji i sa veslima i pod jedrima. Ali se Argonauti, čim su videli da neprijateljeva prethodnica zaobilazi rt iza njih, latiše vesala i zaveslaše snažno svi koji nisu bili onesposobljeni bolešću. Nisu se dali stići; već je padao mrak i nije bilo nade da će zaobići rt Leptu, koji je ležao severozapadno od njih, jer je vetar i dalje duvao sa severoistoka i oni su bili umorni od veslanja.

Autolik reče: – Evo, vratili smo se paflagonskoj teritoriji. Šta kažete? Da li da izvučemo brod na obalu kod prijatelja na koje možemo da se oslonimo, i ostavimo brod i vratimo se u Grčku kopnom?

Arg ljutito uzviknu: – Šta! Zar da ostavimo Arga i onu Zevsovu granu koja govori ugrađenu u pramcu? Mi smo se Argonauti zakleli u život da nikad ne napustimo ni Arga ni jedan drugoga.

Augija reče. – Šta? Da marširamo tri meseca kroz neprijateljska plemena, i na kraju padnemo u ruke svojim neprijateljima, Trojancima?

Medeja izjavi: – Ja nisam naviknuta na marširanje, moje nežne noge bile bi izranavljene stenama i trnjem pre večera drugog dana.

Autolik odgovori: – Ipak, pošto su pred nama zla, savetujemo vam da izaberete najmanje. Pelej odlučno reče: – Hajdemo na obalu gde ima vode, svejedno mi je gde, da tamo dobro

operemo krčage i napunimo ih čistom vodom, pa ćemo onda videti kakvu će nam pomoć bo-govi pružiti.

I tako zaploviše u Karusku reku, koja se uliva u sredinu zaliva između Sinope i Halisa, i tamo brzo opraše i napuniše krčage. Ali Medeja ode u tamnu šumu, koja se prostire sve do vodene ivice, da nabere grančica od venje i ljutog lišća neke manje bezimene biljke koje je dobro protiv srdobolje. Uskoro je, njuhom našla što joj je trebalo, i vratila se na brod.

Kad su krčazi s vodom sklonjeni na svoja mesta, Pelej upita: – Čujem li ja to šapat sa pramca?

Mops ode da oslušne i sopšti: – Zevsova grana opet govori. Ona kaže. – Na more, Argo-nauti! Na more! Donesite mome Ovnu njegovo Runo bez odlaganja – .

Ali Ida se podrugnu: – Zar je starom ovnu potreban tako topal pokrivač usred leta? Sad je vreme striženja.

Medeja se glasno nasmeja; Jason se naljuti na nju, ali se ne usudi da je prekori jer se bojao njenog urokljivog oka. Spustiše jedra i opet otploviše na more veslajući, mada su bili umorni i borili se protiv jakog suprotnog vetra. Huktali su, znojili se, i vukli kao oraći volovi kad je

njiva ilovačasta a orač upotrebljava oštar ostan; kopita im tada idu duboko u zemlju i krvave oči im besno kolutaju ispod jarma, ali ipak vuku.

Medeja je lečila obolele, stavljajući im savijeno lišće bezimene biljke u nozdrve i ispod je-zika. Zatim stade na pramac, gde mesec jasno osvetljavaše njeno bledo lice i žutu kosu. Podiže ruke da privuče pažnju i lice joj dobi gorgonski izraz, naredi svima da uvuku vesla, da zapuše uši prstima i stave glavu na kolena. Zatim pozva Atalantu da joj pomogne.

Atalanta joj dođe drage volje. Mada je u srcu prezirala Medeju što se zaljubila u lasona i opljačkala Prometeja njega radi, znala je da sada samo Medeja može spasti Arga od kolhiđanske moći. Medeja i Atalanta zajedno poškropiše brod grančicama venje zamočenim u svezu vodu. Atalanta zatim zaveza oči i zapuši uši obolelima, a potom Medeja očita molitvu na kolhidanskom jeziku koju Atalanta nije razumela, vršeći u isto vreme izvesne složene po-krete svojim prstima. Zatim te dve žene podigoše jedro i privezaše ga za rub broda, klikćući zajedno kao orliće u igri.

Crn oblak odjednom zamrači mesec, i vetar, pretvorivši se poslušno u jugoistočni, napuni jedro i potera brod, dok su ljudi još sedeli nemi sa glavama na kolenima. Atalanta uze kormi-lo, a Medeja je stajala na pramcu. Ispred njih u mraku videli su se tamni oblici dva kolhidska broda. ler je vodeća eskadrila neprijateljske mornarice, umesto da goni Arga do reke, otplovi-la preko ušća zaliva da mu odseče odstupnicu, i u mraku ga izgubila iz vida. Medeja upita Atalantu: – Je li Argo čvrsto sagrađen?

Atalanta odgovori: – Najčvršće što može biti. – Okreni kormilo malo nalevo, reče Medeja. – Još malo! Ona uze brodsku motku za zasta-

vu i držaše je u pripravnosti u rukama. Ču se prasak i razbijanje drvene građe kad se pramac Arga žabi u levu stranu najbližeg kolhidskog broda. Argonauti behu bačeni napred u gomilu i kad ustadoše na noge, zaboravljajući da drže uši zapušene, Atalanta im se nasmeja i doviknu: – Avaj, drugovi, udarili smo, udarili smo u drvenu stenu!

Medeja već bese odgurnula Argo od kolhidskog broda, koji je tonuo u vodu tako brzo da mu se pramac već više nije video. Posada je vikala za pomoć: – Spasite nas, tonemo! Spasite nas!

Medeja mirno reče Jasonu: – Onaj drugi brod će im otići u pomoć. A mi da plovimo dalje. I tako su uspeli da umaknu, pošto su se prvo snabdeli vodom iz Karuske Reke; pomognuti

jakim vetrom prošli su pored Sinope i zaobišli rt Leptu. Ali jedan deo kolhidske mornarice krstario je ispred njih na daljini od pola milje, sa fenjerima koji su svetlili u kajitama. Zbog toga promeniše pravac i zaploviše severoistočno ka otvorenom moru, u nadi da uz pomoć vetrova i struja, i napornim veslanjem, stignu u Bosfor pre Kolhiđana, iako idu dužim putem.

Idućeg jutra, kad su se udaljili daleko od obale i nigde se nije videlo nikakvo jedro, Jason sazva ratno veće. Pošto je naučio da ne govori prvi, najpre upita za savet Arga, pa Frontida, Friksovog sina, zatim starog Nauplija, i onda Autolika Sinopljanina, i naposletku Medeju. Ehion glasnik, koji je bio ogorčen zbog neuljudnog načina raspravljanja juče popodne, uze na sebe da se poštara za red u toku većanja pomoću svoje palice; jer se bio povratio od srdobolje.

Arg reče: – Ima samo jedan izlaz iz Crnog mora, a to je Bosfor. Plovimo tamo što je moguće brže, ostajući na daljini od oko trideset milja od obale sve do poslednjeg dana. Pa ako onda zateknemo kolhidsku mornaricu skupljenu da čuva ulaz, jurnimo smelo na nju. lemčim da će razbijene daske broda koji smo probili prošle noći biti dovoljna opomena našim neprija-teljima; svaki će se brod, kad dođe red na njega, ukloniti i mi ćemo nesmetano proći.

Frontid, Friksov sin, reče: – Kolhiđani nisu takvi strašljiva kao što ti pretpostavljaš, Arže. I ako vetar bude suprotan, ili uopšte ne bude duvao, mnogi brodovi će se skupiti oko nas i sas-vim nas opkoliti. Ukrcaće se na naš brod s obe strane istovremeno, pa ma kako hrabro da se borimo, na kraju ćemo biti savladani.

Stari Nauplije reče promišljeno: – Čuo sam da Bosfor nije jedini izlaz iz Crnog mora. Im-amo na izbor bar još tri. Možemo ili ploviti rekom Fasid, i iz Fasida u reku Kir, i iz reke Kir u

Kaspijsko more, i iz Kaspijskog mora u žutu reku Oks koja se najzad uliva u hučni Okean koji opasuje naš poluloptasti svet svojom plavom vodom; i tako domovini egipatskim Nilom – koji se takođe uliva u Okean…

Autolik se nasmeja: – Avaj Nauplije! reče on, – pogrešno si obavešten. Da pređe sa Fasida na reku Kir, Argo bi morao da pređe na valjcima preko neravnog terena put koji tovarne mazge pređu za četiri dana. Šta više, žuti Oks se nigde ne približava Okeanu ni za hiljadu mil-ja.

Stari Nauplije reče: – Ne verujem to. Ti pričaš, bez sumnje u iskrenom uverenju, priču koju su odavno izmislili Kolhiđani u nadi da obeshrabre pomorske poduhvate nas Grka. Ali osta-vimo to, niko ne želi da se vrati u domovinu preko Fasida samo zbog toga da bi dokazao da si ti lažov. Drugi put je Donom, velikom rekom koja se uliva u Azovsko more blizu teritorije Kraljevskih Skita. Mogli bismo ploviti uz tu reku, koja je vrlo široka, sto dana, dok najzad ne dođemo do Belog mora, ili Kronskog mora, koje je čvrsto zaleđeno devet meseca u godini, i…

– Ne, ne, uzviknu Jason, – to nikako. Koji je treći put? Nauplije ne hte da prekine o tome, već uz Ehionov pristanak, produži da priča o Belom

moru i o vešticama koje se tamo pojavljuju i o noći koja traje šest meseca, dok svi ne počeše da mu se smeju. Najzad je govorio o trećem putu koji je preporučio kao najbolji od svih za prenošenje Runa: mirnim Dunavom, kojim se može ploviti trideset dana pre nego što se stigne do njegove stave sa snažnom Savom, lako plovnom na tom mestu. – Sava će nas odneti za deset dana do svog ušća u vrhu Jadranskog mora, izjavi on, – a odatle do Korintskog zaliva nema više od sedam dana plovidbe po lepom vremenu.

Autolik blago ospori to: – Ne, Nauplije, i to ne bi valjalo, Trojanci, tragajući za ćilibarom, jednom su plovili uz Dunav dokle god je plovan; ali posle samo dvadeset dana stigli su do Gvozdenih vrata, stenovite klisure sa brzacima kojima ne može da odoli nijedan brod.

– Ne verujem to, opet reče Nauplije. – Trojanci su rođeni lazovi. Tada Medeja reče znalačkim glasom.– – Autolik je u pravu kad kaže da Argo ne može plo-

viti od mora do mora vodama Dunava i Save. jer se Sava ne uliva u ladransko more; ona iz-vire na Alpima i teče istočno u Dunav. Ali je ipak Nauplije u pravu što predlaže ovaj put kao najsigurniji za prenošenje Runa. Ići ćemo čunom i na mazgama, Jason i ja, noseći Runo sa sobom. A Argo neka otplovi natrag Bosforom.

Ida se nasmeja. – Ha, ha, gospo! Ti si prava žena. Nameravaš da se izvučeš bez opasnosti sa svojim ljubavnikom, svojim nakitom i Runom, a nas da prepustiš milosti Trojanaca i Kolhiđana.

Tada Ehion uperi svoju palicu na Idu i ozbiljno mu naredi da ćuti. Ali Medeji nije bila po-trebna glasnikova pomoć. Ona mu odgovori tako sevajućim zelenim očima da Ida pokri glavu ogrtačem i prstima napravi falički znak, da bi odbio od sebe njenu kletvu. Ona reče: – Ne po-kazuj se kao nezahvalan bednik, Ida. Ako [ason i ja ostanemo na Argu sa Runom, moji zeml-jaci će vas sve poubijati bez milosti; jer oni će vas neminovno stići na kraju. Ozbiljno vam savetujem da se nas oslobodite i da otplovite što je moguće brže u Salmides, na obali između Dunava i Bosfora, i da se tamo stavite pod zaštitu tinskog kralja Fineja. Koihiđani neće smeti da ga uvrede, znajući da on može da zatvori Bosfor za njihovu trgovinu sa Trojom; stoga su Kalaid i Zet, njegovi pastorci, vaši pasoši za bezbednost, dok smo Jason, ja i Runo samo jemstvo za vašu sigurnu smrt. Put koji predlažem da preduzmem biće težak za ženu moga nežnog odgoja, ali ga moram učiniti radi sviju nas. Stoji mi na raspoloženju pomoć onog skitskog kralja čijom se ćerkom oženio kralj Finej; on je saveznik mog oca i trguje s njim, dajući mu ćilibar i kože u razmenu za naš kolhidski lan, kudelju i drugu robu. A ne namera-vam da vas lišim slave da donesete Runo natrag u lolk. Očekujem od vas da oplovite Grčku i dođete po nas u mesto u koje ćemo mi odneti Runo – naime ostrvski grad Eeju, u vrhu Ja-

dranskog mora, gde vlada sestra mog oca, kraljica Kirka. Iz Eeje svi ćemo zajedno i bez opas-nosti otploviti u lolk.

Medejini razlozi nisu se mogli osporiti, i pošto se Autolik i njegova braća, a takođe i Fron-tid i njegova braća, složiše da se na ušće Dunava može stići za dvanaest dana, ako je vetar povoljan, Jason naredi: – Tako i uradite!

Melanion, Friksov sin, plovio je tamo pre dve godine, pa je znao u kojem pravcu da kormi-lari, upravljajući se po suncu u podne a po zvezdi Severnjači noću. Najkraći pravac je vodio severozapadno, ali su od njega morali odstupiti do izvesnog stepena zbog jugozapadnih struja koje su najjače u to doba godine. Jason poveri kormilo njemu.

Sjajna svetlost pojavi se na severozapadnom nebu, kao vatra, i svi je protumačiše kao znak da Trojna Boginja odobrava odluke.

Glava XXXVII ARGO JE U KLOPCI

Kad su se, deset dana docnije, Argonauti opet iskrcali, bilo je to na šumovitom ostrvcu koje nema više od jedne milje u obimu i opasano je neprekinutim nizom strmog,

niskog stenja. Melanion se obradova i reče: – Tamo leži Leuka, najveće ostrvo u Crnom mo-ru, izuzev trskom pokrivenih blatnih ostrva u ušćima reka. Sasvim smo u pravcu našeg puta, i samo smo dvadeset milja daleko od glavnog sevemog ušća Dunava.

Po njihovom računanju znali su da je to jutro letnja dugodnevica. Tada Augija iz Elide reče. Ja sam sveštenik Sunca, i ovo je moj sveti dan. Moram ići na obalu da prinesem žrtve velikoj Svetiljci.

Friksovi sinovi, takođe obožavaoci Sunca, rekoše. – Mi idemo s tobom. Jason isprva bese protiv toga. Bio je u svadljivom raspoloženju, a i želeo je da pokaže Me-

deji da je on zapovednik Argonauta i to ne samo po imenu. Ali je ipak žudeo za mirisom cveća i lišća i da opet kroči na čvrsto tle. Jugoistočni vetar koji ih je odneo na morsku pučinu bio je vrlo jak, i duvajući postrance na ogromnu vodu koja se valjala prema Bosforu, proizveo je kratke brze talase koji su moreplovcima najneprijatniji od svih talasa, jer tada more ključa kao lonac. Srećom taj vetar se izduvao posle dva dana, i ustupio mesto blažim vetrovima sa istoka i juga; ali celog dana su bili prinuđeni da nameštaju jedro tako da vetar zadržava brod, i da se brane od brodoloma vešajući uljane vreće preko pramca, iz kojih je polako izlazilo del-finovo ulje i smanjivalo snagu talasa. Ali kad Atalanta reče: – lemčim da ima divljači u toj šumi. Ko od nas ne voli pečenu jaretinu ili srneće pečenje? Jason popusti. I njemu su bili do-sadili suvo meso i sirove skuše uhvaćene pecanjem. On reče: – Vrlo dobro, drugovi, iskrcaj-mo se, ali ne za dugo. Sad nije vreme za odlaganje. Možda su Kolhiđani blizu u poteri za na-ma.

Naterali su Argo na obalu u mesto na jugozapadnom kraju ostrva gde je okolina izgledala primamljiva, privezali ga i iskrcali se. Pošto vetra nije bilo, Jason se ne potrudi da spusti jedro ili je možda zaboravio da izda zapovest da se to uradi; bilo kako bilo, tek jedro je ostalo dig-nuto celog dana. Kad su stupili na obalu činilo im se da im se tle ugiba pod nogama, jer su bili tako dugo na moru da su bili navikli na gibanje talasa. Pokaza se da je to najprijatniji dan od svih koje su imali za vreme celog putovanja. Prvo su zapalili vatru od suhotine radi zado-voljstva u posmatranju plamenova i slušanju pucketanja pruća; dok je Arg kao stražar motrio more i dokono gađao šljunkom u neki nišan, svi ostali, izuzev Medeje, odoše u lov naoružani. Išli su preko ostrva u jednom redu u razmaku od petnaest koraka jedan od drugog, vičući i

smejući se kao deca, i postepeno se približujući jedan drugom dok su se sve više bližili uskom jezičku zemlje na drugom kraju ostrva. Divljač je bežala ispred njih, a njih je bilo neobično mnogo za tako malo ostrvo. Bilo je tri zeca (izuzev dva koji su se probili kroz njihov red i pobegli) i krdo jelena koje se sastojalo od visokog jelena, dva jelena dvogodišnjaka, tri košute i tri laneta.

Zečeve su oborili udarcima štapova u glavu; dvogodišnjake i jednu košutu, koja je bila ja-lova, ubili su džilitima. Ali ostale dve košute su poštedeli, zajedno sa njihovim lanadima, jer su bile sasvim bele boje i izgledale da su svete životinje. Visokog jelena su takođe ostavili, jer su mu rogovi bili pozlaćeni; razmakli su se u svom redu i tako ga propustili da protrči između njih u pratnji košuta i lanadi. Bilo je mnogo zmija na ostrvu; i one su bile saterane na jedno mesto, ali su iščezle u rupu u zemlji.

Zečeve i jelene žrtvovali su Apolonu Iskrcavanja, i dok su ih pekli pored vatre, uživajući u divnom mirisu, Augija i Friksovi sinovi išli su po ostrvu tražeći saće meda za prinošenje Sun-cu u podne. Uskoro nađoše pčelinjak u jednom šupljem drvetu i pozvaše Buta da izvadi med, što on rado učini uz pomoć dima i sekire; i kad okrugao deo saća ostaviše u stranu za Sunce, po dve pregršti ostade za svakog Argonauta – pčele su živele u tom drvetu neuznemiravane vrlo dugo vreme.

Zatim Augija podiže oltar od kamenja na obali, stavi saće meda na njega i poreda žir i bo-bice oko njega u obliku zrakova. On povede kolo svetog točka, kružeći oko oltara veselo u istom pravcu kao što sunce kruži oko zemlje i pevajući slavopoj kome se pridruži ćelo društvo; znoj izbi u graškama na njihovim cvećem ovenčanim čelima, tako su srdačno igrali na vrućini, dok se iz hladovitog cestara dizala strašna buka čegrtaljki okretanih u čast Sunca.

Kad opet posedaše oko drugog oltara, umorni od igranja, i počeše da piju vino razblaženo svezom izvorskom vodom, Jason održa veće. Tada se složiše da Argo uplovi u Fenelski ruka-vac, severno ušće Dunava, i otplovi do visokog brega, iza vrha Delte, gde je dvor skitskog kralja; i da se tamo Jason, Medeja i Friksovi sinovi iskrcaju sa Runom. A da se potom Argo vrati na more Lepim Ušćem, južnim rukavcem reke, da posada svrati u Salmides da bi dobila zaštitu od kralja Fineja i snabdela se namirnicama, i da odatle produži Bosforom i Helespon-tom u (egejsko more. Zatim da oplove Grčku i otplove Jadranskim morem do najsevernijeg dela; gde će ih lasonova družina čekati u Eeji, Kirkinom ostrvskom gradu, da ih uzmu otuda.

Askalaf iz Orhomena sada se seti proročanstva koje mu je saopštila u Orhomenu Vrhovna Sveštenica velikog svetišta njegovog pretka Minije. – Predstoji ti veliko putovanje pre nego što umreš, dete – pre nego što siđeš k meni u Donji Svet. Plovićeš do najdaljeg istoka; ali ćeš pre nego što prođe to isto leto zakucati na vrata kuće u kojoj sam rođen, kuće moga oca Hriza. Pošto je bilo opšte poznato da je Hriz osnovao grad Eeju, u kome je Kirka sada živela, to je bila dobra vest – jemstvo da će Argo uspeti bar da stigne u Eeju. – Ali proročanstva mogu da prevare, reče Admet iz Fere, – pa je najbolje ne oslanjati se na njihovo očigledno značenje.

Položene su zakletve s obe strane, u ime Zevsa, da će grupa koja prva stigne u Eeju tamo čekati, ako bude bilo potrebno, pedeset dana drugu grupu; ali da je posle pedeset dana slobod-na od obaveze da čeka i dalje. Pošto su tako zaključili tu stvar, opet su oprali krčage i počeli da ih pune na izvoru; ali to je bio spor posao; izvor je jedva curio, te nisu bili gotovi pre večeri. Jason stoga pristade da dopusti drugovima da provedu noć na ostrvu; jer je to bila noć pre mladog meseca, a sama zvezdana svetlost nije bila dovoljna da ih sigurno odvede u brzo ušće Dunava.

U međuvremenu kralj Apsirt, opazivši Argovo bekstvo u pravcu severozapada, podelio je svoju mornaricu na dve flotile. Jednu, od osam brodova, stavio je pod zapovedništvo svoga admirala Arasa, i naredio mu da otplovi pravo u Troju, i da tamo čeka u zasedi Arga; ali ako naiđe na njega dok je još u Crnom moru ili Mramornom moru, utoliko bolje. Naredio je Arasu da pogubi sve na brodu izuzev Medeje, Friksovih sinova, Kalaida i Zeta; njih će poštedeti. Sa

drugom flotilom od dvanaest brodova, kojom je on lično komandovao, Apsirt je otplovio se-verozapadno u poteri za Argom, uzevši Dikta viceadmirala sa sobom.

Crno more je ogromno, čitava vudena pustinja. Apsirt, izgubivši Argo iz vida gotovo od-mah, otplovio je za ušće Dunava, u nadi da će ga tamo stići. Stigao je blizu Lepog ušća istoga jutra kad su se Argonauti iskrcali na Leuku, i pitao je mesne ribare, koji su bili Briginjani, da li su videli Arga ili čuli za njega. Oni nisu mogli ništa da mu kažu; ali docnije jedan od njego-vih brodova, kojega je vetar skrenuo severno sa njegovog pravca, stiže sa vestima: dok je trudno plovio veslajući oko jedan sat posle zore toga jutra, njegov stražar opazio je neko ostrvo oko milju i po zapadno. Jutarnje sunce obasjavalo je beo predmet na južnom kraju ostrva – brod na obali sa podignutim jedrom i lak dim se dizao u blizini. Zapovednik je poz-nao da je to ostrvo Leuka, pa je skrenuo i zaplovio jugozapadno.

Apsirt pogodi da je brod na obali Argo. On povuče sve svoje brodove sem jednog u Lepo Ušće, a zapovedniku tog jednog broda naredi da otplovi što je moguće brže u severno ušće, Fenel, i da tamo ostavi dva čoveka na obali: njihova je dužnost bila da leže sakriveni među trskama dok se Argo ne pojavi i da dignu stub dima kad on sasvim zaplovi u reku. Apsirt je bio siguran da će ]ason ući ili na Fenel ili na Lepo ušće, jer su manja severnija ušća bili izlivi plitkih i za plovidbu nepodesnih rukavaca. Ostale parove ljudi iz istog broda trebalo je raz-mestiti po bližim mestima duž obale delte, da bi opazili dimni znak i preneli ga dalje unatrag.

Kolhiđanski brod odmah otplovi da izvrši taj nalog, i kad se vrati u ponoć njegov zapoved-nik saopšti da su ljudi razmešteni u parovima shodno Apsirtovom naređenju.

Argonauti su spavali dobro, ne znajući da je klopka nameštena za njih, pa ni da su opaženi; jer su svi bili zauzeti zabavljanjem i prinošenjem žrtava u toku onog kratkog vremena kad je pramac kolhidskog broda provirio iznad horizonta.

Ali Apsirt je planirao, čim Argo prođe peščanu obalu Fenela, da pošalje jedan deo svoje flotile u Lepo ušće da ga presretne u vrhu delte, a da ostatak flote plovi severno duž obale i, skupivši se u Fenelu, onemogući mu bekstvo.

Idućeg dana u zoru Argonauti razapeše jedra severoistočnom vetru, i produžiše plovidbu; morska voda uskoro postade mutna od sivog blata reke. Kad su se približili, krmanili su pre-ma planini sa pet vrhova, koja je bila daleko u unutrašnjosti i zvala se Pesnica. Obala delte bila je niska, ravna i bez drveća, ali pokrivena gustom trskom. U daljini videše naseobinu od primitivnih koliba podignutih na kolju, i lake čunove od vrbovine obložene ušivenim kožama morskih pasa, koji su stajali u redu na obližnjoj blatnjavoj obali. To je bilo glavno selo Brigin-jana, koji nose čakšire od kože morskih pasa i zaudaraju na riblji zejtin; ono leži blizu ušća Fenel.

Argo prođe peščanu obalu i kad je otplovio oko jedne milje uz reku, koja je tekla brzinom od dve milje na sat, Argonauti ugledaše visok stub dima koji se dizao pozadi njih na desnoj obali; ali ne obratiše veliku pažnju na to, jer su mislili da je to dim neke pogrebne lomače. Reka je na tom mestu bila pola milje široka i prepuna ribe.

Uveče, pomognuti istim vetrom, ukotviše se pored leve obale, blizu vrbaka trulih vrba, oko dvadeset milja od ušća reke. Bio je to tužan čas, jer zemlja bese vlažna od velike kiše, i Orfe-ja, oslabljena srdoboljom, sada spopade iznenadna groznica. Bio je u zanosu i izlivao čitavu bujicu besedništva, tako nesrećnog znamenja, iako besmislenu, da su njegovi drugovi bili prinuđeni da mu zapuše usta; on se tako snažno odupirao tome da je bilo potrebno da ga dva čoveka drže za ruke i dva za noge. Medeja nije mogla da učini ništa za njega; jer je tada bila nečista zbog svog mesečnog pranja, pa stoga nije bila u stanju da isceljuje i da mađija.

Tada su Argonauti čuli, prvi i poslednji put, proročku tužbalicu kralja Sizifa sa Boginjom Pasifajom, koju je on pevao u kamenolomu Efire uveče pre nego što ga je stena ubila; jer je Orfej, dok se borio, ponovio tu tužbalicu, nesvestan toga da je to bogohuljenje.

Umiruće sunce, malo duže sjaj! Mutno, suzno oko, zaseniće tvoje, Opseniti te da sjaš, ne-pokretno. Ti sunce i ja smo teglili popodne Pod bezrosnim i teškim oblakom – Runom

pozlaćenim našom tugom sad Što ova noć mora biti bez meseca. Umiruće sunce, malo duže sjaj! Neverna ne bese: bese prava žena, Nepristrasno, hladno smešila se ona, Srca uzvišena; voljena od ljudi, Dok prljava prolećna kukavica Nije dovela njeno sažaljenje U iskušenje da bude neverna. Tada je ona, koja je blistala Za sve, ostavila život, te ta noć Mora da bude bez meseca sad. Umiruće sunce, malo duže sjaj!

Ždral prolete iznad njih sa ribom u dugačkom kljunu, ali je ispusti u rečni mulj blizu logora Argonauta, sa oštrim piskom tuge i zatim kriknu.

Jason upita Mopsa: – Mopse, šta kaže ždral? Mops odgovori: – On kaže: Avaj – avaj – što je isečeno u male komade – isečeno u male

komade – više se nikad ne može sastaviti! Ali da li ta Artemidina ptica govori o svojoj ličnoj tuzi ili proriče nama, ne znam.

Linkej reče: – Ako su to zaista ždralove reci, one se ne mogu odnositi na ispuštenu ribu ko-ja, mada mrtva, nije isečena u komade. Po mom mišljenju, ptica je namerno otvorila kljun da ispusti ribu i da oslovi nas; prema tome, te reci su proročke.

– Čekajmo u svetom čutanju još jedan znak, reče Mops. – Neka se niko ne pomakne dok se ne pojavi neki znak.

Čekali su ćuteći, i uskoro veliko jato neke vrste sardela doplovi blizu obale gde je Medeja sedela. Sardele privukoše pažnju na sebe time što uzburkaše vodu repovima. To je očito bio očekivani znak, ali niko ga nije mogao jasno protumačiti, mada Atalanta reče da je u Tesaliji Sardela Artemidina sveta riba, kao što je ždral sveta ptica delske Artemide, i zaključi da je to neka poruka o zaštiti koju Boginja šalje Medeji.

Melanion, Friksov sin, složi se sa tim gledištem. On reče: – Artemida je dobro poznata u ovim krajevima. Dva ostrva posvećna njoj leže malo podalje uz obalu, na suprotnoj strani od manjih ušća reke nazvanih Hiljadu ušća.

Ehion glasnik učini kraj raspravljanju. – Beskorisno je, reče on, – mučiti um pretpostav-kama i nagađanjem. Zadovoljimo se time što ćemo zapamtiti ždralov glas i ovu malu buru Sardele. Možda će nam sutra značenje oba ova predznaka biti jasno.

Uviše se u ogrtače i ćebad i zaspaše; ali pred samu zoru )ason usni da je noktima ogulio zreo nar i prosuo crven sok na svoju tuniku i Medejin ogrtač. U isto vreme Medeja je sanjala da su ona i Jason ušli zajedno u neku kolibu, i tamo bacili ogromnog raka, veličine čoveka, u kazan ključale vode, i da su i rak i voda postali crveni; i da je Jason izvadio raka, iskopao mu oči i svojim mačem odsekao niže delove svih njegovih nogu i bacio ih napolje u mrak, govoreći ždralovim glasom: – Što je isečeno u male komade – isečeno u male komade – više se nikad ne može sastaviti!

Medeja i on spavali su na razdaljini jedno od drugog, ali se oboje istog trenutka trgoše iz sna od straha. Nisu smeli da zaspe ponovo, već se odmah očistiše u tekućoj vodi Fenela, i ostadoše budni dok najzad nije bilo vreme za doručak.

Drugi dan prođe bez događaja, mada je predskazivao zlo u prvim časovima, kad je nebo bi-lo zaklonjeno tako gustom maglom da se sunce rodilo kao crvena lopta i pokazalo svoj sjaj tek dugo posle doručka. Oko podne trećeg dana kad su se, umorni od veslanja, približavali vrhu delte, Apsirtova flotila se iznenadno ustremi na njih iza šumovitog brežuljka gde reka pravi oštru krivinu.

Jedan brod protiv šest bila bi nejednaka borba, te Jason odmah izdade zapovest: – Okrenite brod i veslajte svom snagom! Argo je prednjačio za oko pet stotina koraka i u toku popodneva udvostručio je tu razdaljinu, jer je Melanion, koji je kormilario, dobro znao kako da iskoristi krivudave struje; ali su i svi ostali brodovi pomamno veslali.

Arg pozva Jasona i reče mu zadihano dok je veslao: – Iza iduće okuke kao što sam opazio danas, ima neka otoka ili mrtva voda koja je, ako ne grešim, u vezi sa Lepim ušćem. U sva-kom slučaju, ona teče iz Fenela, a ne u njega. Skrenimo brzo tamo, i nadajmo se da će Kolhiđani produžiti ka moru, ne opazivši naše skretanje.

Jason upita Melaniona: – Znaš li gde ta voda izlazi? Melanion odgovori: – Avaj, nisam nikoga pitao. Jason, posle molitve Atini da uzme pod zaštitu brod i njega, v. donese odluku. – Skrenite brod u prvu otoku desno, naredi on. Snažna struja dohvati Arga i ubrza ga kroz

savijutak. Kada je opet plovio pravim delom reke, otoka se ukaza desno sa svojim uskim ula-zom obraslim trskom sa obe strane. Melanion uspešno okrenu brod unutra, i posle nekoliko snažnih zaveslaja posada uvuče vesla što je moguće tiše i pusti brod da otklizi u skrivalište iza trščane šume. Iza sebe čuše pomamne povike svojih gonitelja nalik na ptičje usklike i odme-rene udarce vesala dok su kolhiđanski brodovi jedan po jedan odlazili niz vodu.

Brisali su čela i govorili šapatom. Melanion reče: – Ova voda je možda ćorsokak. Struja je tako spora da sumnjam da se ona spaja sa Lepim ušćem, gde reka teče brzo. Predlažem da sačekamo dok Kolhiđani zaobiđu idući nizvodni zavijutak, pa da odmah brzo otplovimo šest milja uzvodno. Odande ćemo moći veslati uz usku pritoku koja ulazi u Fenel sa suprotne ob-ale; rečeno mi je da je posle dvadeset ili trideset milja ta voda u vezi sa bezimenim severnim rukavcem, koji se razbija u bezbroj malih tokova, Hiljadu ušća, i uliva se iza Artemidinih sve-tih ostrva o kojima sam govorio juče. Ako uzmemo taj pravac Kolhiđani nas neće nikad naći.

Jason upita: – Ko odobrava Melanionov predlog? Augija iz Elide reče. – Ne ja, što se mene tiče. Potpuno sam iscrpljen. Ne bih mogao veslati još za jednu milju, pa čak ni za polovinu milje, izuzev nizvodno. Lako je za kormilara da govori tako kao Melanion, ali u ovom spar-nom vremenu skrhalo bi nam srca da se opet borimo sa brzakom koji je tako strogo ogledao našu snagu jutros. Šest milja, kaže on! Pa šta onda? loš dvadeset ili trideset milja, stalno uz-vodno, duž uske, brze pritoke? Ne, ne! Ova voda na kojoj smo teče polako, ali teče u dobrom pravcu – ka moru. Ne sumnjam da će nas ona odneti ka bezbednosti pre nego što padne noć. A čim budemo na slanoj vodi, neka sinovi Sevemog Vetra prizovu svoga oca molitvama i obećanjima; dignućemo jedro, i u roku od pet dana jurićemo kroz Bosfor. Ne smemo odugovlačiti niti ploviti uzvodno. Naši neprijatelji, kad stignu u ušće Fenel i ne nađu nigde ni traga od nas, sasvim će se zbuniti. Neće znati da li smo im umakli skretanjem sa glavnog toka reke, ili smo potopili svoj brod, ili smo ga sakrili negde pored trščane obale i sad čekamo da pod plastom noći umaknemo pored njih na more.

Augija je govorio tako strasno da je uverio Jasona i sve ostale drugove sem Melaniona i Idu.

Ida, okrećući se da uperi oči na Augija, ali obraćajući se celoj družini, reče. – Žao mi je, moji gospodari, što strašljivi Epjanin može tako lako da vas nagovori. – Bez meseca, bez čoveka, kao što sam vam često govorio. Ali ja krivim njegovog oca, ne njega za njegov kukavičluk i lenost, i reći ću vam zašto. Moja mila majka Arena (po kojoj je moj otac Afarej nazvao naš grad) otišla je u posetu Hermioni, Elejevoj ženi, koja je baš u to vreme očekivala da rodi prvo dete. Noć bese bez meseca, te moja majka reče Hermioni: – Draga rodako, u ime neba molim te da se ne porodiš do sutra uveče, jer će tada biti mlad mesec. Ti znaš poslovicu bez meseca, bez čoveka, i bilo bi me te vrlo žao da svom hrabrom mužu Eleju rodiš punog-lavca umesto sina. Hermiona obeća da neće učiniti ništa što bi moglo ubrzati porođaj. Ali, to isto posle podne, Apolon, koji je mrzeo Eleja – kao što tajno mrzi sve sveštenike Sunca što svoga boga ne poistovetuju s njim – posla miša koji ustrča uz Hermioninu nogu sve do butine, te je natera da vrisne; i odjednom je spopadoše porođajni bolovi.

– Moja majka Arena reče Hermioni: – Lezi brzo u svoju postelju, najdraža rođako, lezi nepomično, ne govori ni reci i ja ću odložiti porođaj do iduće noći. Tad moja majka zaveza svoju kosu, svoje duge lepe pletenice, u čvrste čvorove, i zaveza u čvor svoju suknju i ogrtač, i napravi devet čvorova na svojoj ćilibarksoj ogrlici, a zatim sede ćutke pred vrata Hermionine sobe sa prekrštenim nogama i prstima čvrsto ukrštenim. Ovo su sigurne čini, iste čini koje je majka kralja Stenela zlobno upotrebila da odloži rođenje Herakla i tako osujeti proročanstvo. Sedela je tamo ćelu noć vrlo neudobno, i Hermiona joj je stalno zahvaljivala u svome srcu, jer

su joj bolovi postajali sve slabiji i slabiji; ali nije mogla da govori, jer se bojala da time ne pokvari čini. Moja majka je produžila da sedi, prekrštenih nogu, i nije dopuštala nikome da prekorači prag.

– Elej pokvari čini kad se vrati iz lova rano ujutru. On zateče moju majku gde sedi pored vrata njegove spavaće sobe, i htede da uđe da uzme čisto rublje iz kovčega, ali ga moja majka pogleda gorgonskim pogledom. Bio je budalast i neobuzdan čovek, i viknu glasno kroz vrata: – Hermiona, Hermiona, dodaj mi čistu lanenu košulju i gaće. Sav sam mokar.

– Hermiona se ne usudi da odgovori niti da ustane iz postelje, iz straha da ne pokvari čini; te se Elej odjednom razgnevi, ščepa moju majku za ramena i odbaci je u stranu. Onda rupi u spavaću sobu i poče da grdi Hermionu. Upita je: – Šta ti je, ženo? Zar bi da svom dragom mužu sprečiš ulaz u njegovu vlastitu spavaću sobu kad dolazi kući sav mokar posle lova na divljeg vepra? Porođajni bolovi joj se odjednom povratiše, i Augija je rođen pre noći mladog meseca, i eto on je takav kakvog ga vidite – a sve zbog čiste lanene košulje i gaća. Žao mi je, moji gospodari, što vas je taj strašljivi Augija nagovorio da se odmarate na svojim veslima, sad kad samo njihovom snažnom upotrebom možemo pobeći od kolhidske mornarice.

Da je govornik bio ma koji drugi Argonaut a ne brbljivi Ida, njegovi drugovi bi ga možda poslušali i ponovo razmotrili svoju odluku; ali pošto je to bio Ida uopšte nisu obraćali pažnju na njega.

Uskoro su polako veslali niz vodu, koja je bila blatnjava i mestimično prepuna trske, ali ni-su otišli daleko pre no što su se obreli na jezeru širokom oko dve milje i čiju mirnu površinu nije prekidalo ni jedno ostrvo ni trščani sprud. Produžili su da plove preko njega u nadi da nadu kakav skriven izlaz na južnom kraju; ali nisu našli nikakav, te su zaplovili natrag duž trščane istočne obale, u uverenju da voda koja teče u jezero mora negde isticati iz njega.

Još su glasno pretresali to pitanje, kad prvo pet, a zatim još šest kolhidskih brodova uđoše u jezero kroz trsku ispred njih. Raširivši se u obliku polumeseca oni okružiše Arga, ne pružajući mu nikakve nade u bekstvo.

Glava XXXVIII PREGOVORI

Čim kralj Apsirt opazi da mu je Argo umakao, zaustavi ćelu svoju flotilu i ukotvi je, izuzev dva broda koja posla natrag uzvodno do zavijutka gde je Argo viđen poslednji put, naredivši njihovim zapovednicima da pažljivo osmotre sve usputne ritove, pritoke i mrtve vode i da ga odmah izveste ako naiđu na ikakav trag. Uskoro jedan od njih, posmatrajući otoku kojom je Argo otplovio, primeti neke tek slomljene trske i trag vesla na blatnjavoj obali. On se brzo vrati Apsirtu sa ovim izveštajem, stigavši baš kad je druga kolhidska flotila, pod zapovedništvom Dikta, viceadmirala, prispela sa mora. Dikt je znao Dunav dobro, i čim ču šta je kapetan saopštio, požuri Apsirtu i pokazujući mu nizvodno, reče uzbuđeno: – Veličanstvo, pritoka koju vidiš da se uliva tamo u reku, s desne obale ispod onog vrbaka, ističe iz širokog jezera zvanog Ždralovo jezero, na koje su Grci očito otplovili; i to je jedina pritoka iz toga jezera. Ako njome otplovimo na jezero uhvatićemo Grke u klopku. I baš to se i desilo.

Sad kad je Argo opkoljen, Apsirt je postupio oprezno. Naredio je da svaki Kolhiđanin drži oružje u pripravnosti, ali da ga ne upotrebljava dok truba ne zatrubi opšti napad. Nadao se da će se Jason predati bezuslovno posle kratkog pregovaranja.

Naizgled Argonauti sačuvaše svoju mirnoću, ali studen kobnosti obuze im srca dok su uzimali oružje i stavljali šlemove i ostalu ratnu opremu. Sve oči behu uperene u Jasona, ali on

sramno promrmlja: – Šta mogu da kažem? Šta mogu da uradim, dobri drugovi? Čast mi ne dopušta da predam kneginju Medeju njenom bratu posle svete zakletve koju sam joj položio; a ako odbijem da to učinim, on če nas sve poubijati.

– To je začelo istina, reče Augija, govoreći tihim, brzim glasom da ga Medeja ne čuje. – Ali, kako ja gledam na ovaj slučaj, otišli smo u Kolhidu samo iz dva razloga: da sahranimo Friksove kosti i da donesemo natrag Runo. Kosti su propisno sahranjene i mi smo zadobili Runo; ali se ne možemo nadati da ćemo ga odneti u domovinu ako ovu gospu ne vratimo nje-nom ocu od koga je nju Jason ukrao. Srećom, ona je još devica, ili bar tako pretpostavljam, pa se ne moramo mnogo obazirati na ljubavne zakletve koje joj je Jason položio. Možemo ga, ako bude potrebno, svrgnuti sa njegovog zapovedništva i postupiti shodno našim interesima. Možemo obavestiti Apsirta da ćemo mu dati Medeju u zamenu ako nam dopusti da zadržimo Runo, ali da ćemo je ubiti bez milosti ako nam odbije Runo. On će promisliti dvaput nego što nam odbije Runo, jer ako ne uspe da odvede Medeju natrag, Stir Albanac začelo će posumnja-ti da ga Ejet vara, pa će zaratiti na Kolhidu da osveti svoju čast.

Ehion glasnik strogo se zagleda u Augiju i reče: – Molim te ćuti, kralju Augija, i ostavi da ovu stvar rese ljudi većeg iskustva nego što je tvoje. Zar nemaš stida? Tvoja lenost i tvoje neznanje su uzrok naše sadašnje nevolje. Zatim upita Jasona: – Plemeniti Jasone, imam li dozvolu da govorim u tvoje ime i u ime sviju nas?

Jason odgovori: – Učini što najbolje možeš. Ali mislim da je naš slučaj beznadežan. Ehion se tada saže i šapne Medeji u uvo: – Milostiva gospo, nemoj primiti k srcu nikakve

lažne reći o tebi, koje će mi moj božanski otac, bog Hermes, možda danas staviti u usta. Mi Grci te volimo i poštujemo, i nikad te nećemo dati tvome bratu, ma šta mu suprotno rekli u toku ovih pregovora.

Zatim stavi svoju kraljevsku odeždu i uze palicu, i pregovori počeše. Apsirt je bio prinuđen da sam bude svoj glasnik jer niko od njegovih zapovednika i savetnika nije govorio grčki; on ga je govorio zastajkujući i zbrkano, ali kad god bi zastao zbog neke reci i prešao na kolhidski jezik, Frontid, Friksov sin, verno bi protumačio njegovu misao Argonautima.

Apsirt prvi poče: – Izvršili ste s predumišljajem četiri velika zločina, Grci, i pre nego što vam sad izreknem presudu, iskreno vam preporučujem da priznate da ste krivi za sva četiri zločina i da se prepustite mojoj milosti.

– Mi ne znamo da smo ti učinili ikakvo zlo, kneže Apsirte, odgovori Ehion, – i mnogo nam je žao što su se naši doskorašnji prijatelji, otrovani neosnovanim sumnjama, iznenadno okre-nuli protiv nas. Mada se rado izvinjavamo za svako slučajno zlo koje smo vam možda pričin-ili, ne smatramo skladnim sa našom čašću da samo zato što ti imaš više brodova i ljudi nego mi, izjavimo da smo krivi za četiri zločina s predumišljajem, a da ne znamo na kakve to zločine misliš. Eto, molim te reci nam, na primer, šta je tvoja prva optužba?

– Prvi zločin za koji vas optužujem, odgovori Apsirt, – je obesvećenje. Došli ste u Kolhidu pod maskom prijateljstva i pobožnosti, a bestidno ste unakazili svete bronzane kipove taurids-kih bikova u unutrašnjoj dvorani dvorca. Poričete li ovu optužbu?

Ehion odgovori: – Da li je to delo učinio Grk, Kolhiđanin ili Albanac, ko zna? Mi ne zna-mo; mada, kao i ti, imamo svoje sumnje. Ali, u svakom slučaju, zar nije dobro što je to učin-jeno? Tauridski bikovi su mrski Mitri, slavnom Bogu Suncu koga vi obožavate i koga kol-hidska Pticoglava Majka voli i pomaže. Nema sumnje da su po vlastitom podstreku Boginje Albanci, ili ko zna ko, pretvorili bikove u volove.

Apsirt se ne usudi da produži sa tom optužbom, jer je znao da stoji na nesigurnom tlu. Tau-ridski savez bio je omrznut u Kolhidi, i po svom povratku tamo možda će biti mudro da ga prekine. Albanci, moćan narod, obožavali su gotovo ista božanstva kao i Kolhiđani; savez s njima, potvrđen Medejinom udajom za Stira, neizmerno bi pojačao njegov presto. Stoga ne reče ništa u odgovor.

– Šta je druga optužba? upita Ehion posle kratkog ćutanja.

– Drugi zločin za koji vas okrivljujem, reče Apsirt – je otmica moje mnogo voljene i jedine sestre, kneginje Medeje. Teško da se možete usuditi da poreknete ovu optužbu, jer je vidim svojim očima da sedi na purpurnom jastučetu na pramcu vašeg broda.

Ehion odgovori: – Mi poričemo otmicu. Kneginja Medeja je došla nama od svoje slobodne volje. Pošto smo, uz milostivu pomoć tvog oca, izvršili u Kolhidi izvesno tajno i božanstvom naređeno delo, upravo smo se spremali da zaplovimo za domovinu sa njegovim blagoslovom i pod prijateljskim plastom noći, kad nam je kneginja došla i upitala nas da je prevezemo u Grčku. Ta molba je, naravno, iznenadila našeg plemenitog vodu, kneza lasona, koji je stavi na strog ispit. On je upita, je li plan za njenu udaju za kralja Stira već napušten? Ona odgovori: – Moj otac me voli i nikad nije ni mislio da se udam za tu prljavu životinju kralja Stira, niti sam ja dala svoju reč po toj stvari. U roku od jednog časa čućeš veliku uzbunu u dvorcu, to će biti vreva Tauriđana i Albanaca koje je moj otac upleo u ljutu bitku. Ne obraćaj nikakvu pažnju na tu bitku, mili prijatelju; ali ja ću je koristiti da se neopaženo iskradem i odem s tobom. To je želja mog oca. Knez Jason odgovori: – ledva da mogu da verujem tvojim recima, kneginjo; ali ako se bitka o kojoj govoriš zaista desi u toku idućeg časa, uzeću to za znak da uživaš duboko poverenje svog oca. Kneginja Medeja odgovori: – Hiljadu puta ti hvala, milostivi Grče. Doći ću ti opet sa nepobitnim dokazom svoje iskrenosti. I tako je zaista i učinila.

Kad je Ehion lagao, ne samo da je uspevao da mu njegovi slušaoci veruju i protiv svoje volje, već je i sam verovao.

Apsirt reče: – To je čudna i fantastična priča koju mi kazuješ, mada pretpostavljam, u ne-dostatku suprotnih dokaza, da moram verovati da vam je Medeja rekla ono što ti kažeš da je rekla. Ipak, uveravam te da je ona izatkala tu priču samo od golih laži, i da ozbiljno krivim tvog zapovednika što joj je poverovao.

Ehion odgovori: – Knez Jason je mlad i neiskusan, pa je prirodno što je bio sklon da pove-ruje sve što mu je Medeja rekla. On nije mogao zamisliti da je Ejet tako svirep da nagovara svoju zanosno lepu kćer na brak sa takvim starim smrdljivcem kao što je kralj Stir. A sad, šta je tvoja treća optužba?

Apsirt odgovori: – Da ste nepobožno ukrali Zlatno Runo iz Prometejevog svetišta. Ne možeš se izvući iz te optužbe nikakvom klizavom besedničkom veštinom.

– Ja da se izvlačim! uzviknu Ehion gnevno. – Molim te, kneže, ne zaboravi plašt svetosti kojim smo mi glasnici ogrnuti u svom plemenitom pozivu! Ja da se izvlačim! Ja stojim pravo i izjavljujem odlučno i neustrašivo sve što mi moj božanski otac naređuje da kažem. Što se tiče Runa, nemamo šta da krijemo od tebe. Zlatno Runo je neosporiva svojina lafistijskog Zevsa i pre mnogo vremena ukrao ga je sa njegovog svetog lika tvoj zet Friks. Nas su ovlas-tile – i to ovlašćenje je svečano potvrđeno proročanstvima, snovima, znamenjem i čudima – združene volje svih vodećih olimpijskih božanstava, pa i samog Zevsa na prvom mestu. Na našem putu za Kolhidu spasli smo od davljenja četiri sina toga istog Friksa, tvoje nećake, koji su odmah shvatili da ih je dovelo u tu opasnost to što su se drznuli da zaplove, bez Runa, da bi tražili u nasledstvo svoju očevinu u Orhomenu. Srca su im postala smerna i ponudili su da za nas posreduju kod svog dede. Mada je u početku odbijao, njegova upornost ne bese dugotraj-na; i kad Medeja pokaza zlatan trofej zapanjenom Jasonovom pogledu, pošto se lestvicama pope u naš brod, i kad reče: – Evo ti, plemeniti Grče, Zevsovog Runa, nepobitnog dokaza ne samo moje iskrenosti već i ljubavi moga oca prema tebi – O, onda možeš zamisliti kako je zahvalno Jason primio blistavi dar iz njenih svetih ruku. A ko je drugi na svetu imao pravo da mu da taj dar osim tvoje sestre Medeje, Prometejeve sveštenice, čuvarke njegovog svetišta? Ne, ne, moj poštovani gospodaru; najozbiljnije te molim da nas ne smatraš gusarima i sitnim kradljivcima. Svi smo mi Minijci, i kao Minijci smelo smo došli u Kolhidu da tražimo ono što je naše. Zlatno Runo ležalo je nekad pod starateljstvom Atamanta Minijca, a onda je njegov sin Friks umakao s tim; i od toga dana stalno je ležala na našem bratstvu kletva koju samo naš slavni podvig može zbrisati. Jemčim da će to biti tvrd orah za tebe, kneže Apsirte, da nas

razdvojiš od svetog Runa, sreće Minijaca, sad kad je ono opet u našem vlasništvu. I^akše će biti razdvojiti naše duše od naših tela.

– Ipak neću oklevati da učinim oboje, ako mi ne predate Runo dragovoljno, reče Apsirt ki-selo. – A sad ću ti saopštiti vaš četvrti i najgnusniji zločin; ali prvo da te uputim da me ne oslovljavaš kao kneza Apsirta ni kao gospodara, već kao kralja Apsirta ili Veličanstvo. Jer je Ejet, moj poštovani otac, podlegao groznoj trbušnoj rani koju mu je zadao jedan od vaših Grka, i svojim poslednjim dahom imenovao je vas skupno kao svoje ubice.

Ehion nije krio svoje iznenađenje. – Molim te Veličanstvo, izjavi on, – dopusti da ti izra-zim svoje najiskrenije saučešče povodom tvog gubitka, o kome, kao što ću se zakleti kojim god svetim imenom hoćeš, do sada nisam znao ništa – sve do ovog trenutka nisam znao ni da je tvoj dragi otac bio ranjen. Ali u isto vreme, dopusti da čestitam tvojoj kraljevini Kolhidi na njenoj dobroj sreći. Ma koliko da je gorka tuga koju će smrt dobrog starog Ejeta izazvati svu-da kod njegovih vernih podanika, nju će progutati i ugušiti radost zbog tvog dolaska na presto. A nije li moguće da je umirući kralj pogrešio kad je okrivio Grke za taj neobični zločin? Nije li njegov um možda bio zamagljen bolom rane koju mu je naneo neki Tauriđanin ili Albanac? A ako ne, hoćeš li biti dovoljno dobar da imenuješ ubicu, koji mora odgovarati nama, kao i tebi, zbog zloupotrebe zakona gostoprimstva na taj nečuven način?

Apsirt odgovori: – Krivica mora pasti podjednako na sve vas, kao što je moj otac naredio svojim samrtnim dahom, mada je vinovnik zločina bila jedna osoba, crvenokosa Atalanta iz Kalidona. Ona je svojim džilitom nemilosrdno probola utrobu mog oca dok je stajao na vrhu dvorskih stepenica. Moj visoki admiral obavestio me je da je izdahnuo četiri sata posle toga u neizrecivom bolu.

Ehion se okrete Atalanti i upita: – Začelo je, najbolja od žena, kralj Apsirt pogrešno obavešten?

Atalanta ustade i mirno odgovori: – Nije verovatno da je on pogrešno obavešten o starčevoj smrti, ali ne mogu da govorim pouzdano jer nisam sačekala da čujem samrtni ropac. Ali, pošto je Ejet Grk po rođenju, trebalo je da bude mudriji nego da se suprotstavi sa golim mačem u ruci Artemidinoj devi lovici. Niti sam mu bila učinila kakvo zlo ni smerala. Ako je mrtav, u znak kazne za svoj čin obesvećenja, neka Boginja odgovara za njegovu smrt, a ne ja.

– Ma šta da se desi, moram osvetiti svoga oca na svima vama zajedno, uzviknu Apsirt. – Tražiš li od mene da se osvetim i Boginji?

Atalanta odgovori: – Pazi šta govoriš, Veličanstvo. Boginja, koju obožavaju čak i u ovim dalekim oblastima, najneumitnija je od svih božanstava, ne izuzimajući ni Pticoglavu Majku.

Apsirt se opet obrati Ehionu: – Ti poričeš ove optužbe, Grčki glasnice; a ja ih sve potvrđujem. Zar to ne znači bitku?

Ehion odgovori neuzbuđeno: – Nije na meni da odlučim, Veličanstvo. Moram tražiti dalja uputstva od svoga zapovednika; i daću vam jasan odgovor čim ga dobijem od njega.

Apsirt reče: – Daću ti onoliko vremena da mi odgovoriš koliko treba onom ždralu, u daljini tamo, da proleti pored nas i iščezne.

Ehion opet porazgovara nasamo sa Medejom, koja je sedela sa licem kao od ilovače, ska-menjena vešću o smrti svog oca. – Kneginjo, reče on, – da ti ponovim moje uveravanje: nikad te nećemo predati, ma šta da se desi. Ali moramo pribeći dubokoj obmani, pa čak i pretiti da ćemo ti oduzeti život. Molim te da ne obraćaš pažnju na naše prazne reci.

Medeja podiže uznemirene oči njegovom licu i klimnu glavom da pokaže da ga je razume-la.

Ehion se zatim obrati Jasonu: – Kneže Jasone, brzo izvadi Runo iz skrivališta i daj mi ga u ruku, i pozajmi mi svoj oštri magnezijski lovački nož. Ma šta da kažem, ma kako čudno to zvučalo tebi, pristani. Duh mog božanskog oca je u meni.

Jason ništa ne odgovori, već mrka lica donese Runo iz skrivališta ispod kormilarevog sedišta, razvi ga i pokaza ga blistavog na sunčevoj svetlosti. Zatim izvuče svoj krivi lovački nož iz kanija i dade ga Ehionu.

Dok je to činio, ždral im zaleprša iznad glava i ponovi svoje krike od prošlog večera. Ehion se glasno nasmeja, ispruživši svoju desnicu ptici iz zahvalnosti za njenu poruku. On

opet stade na pramac, i podigavši Runo da ga svi vide, opet se obrati Apsirtu. – Veličanstvo, čak i pre nego što nam je ždral odlepršao iz vidika, leteći (možeš biti siguran) za ostrvo Arte-mide – Neumitne Artemide, čija je sveta ptica ždral – imam gotove odgovore ne samo moga zapovednika, kneza lasona, već i tvoje sestre kneginje Medeje. I svi moji drugovi, Argonauti, pristaju na njih bez ikakvog spora.

– Reci ih, izjavi Apsirt. – Zaključili smo, poče Ehion, – odnosno unakaženih bikova da ti učinimo lepu ponudu –

lepu jer još nije ustanovljeno ko je izvršio delo unakaženja. Dopusti da te podsetim da je ovo kavgane između Kolhidana i Grka več između tauridskog boga rata i kolhidskog Boga Sunca Mitre, koga u Grčkoj obožavamo kao Helija. Imamo na našem brodu pet obožavalaca Sunca: Friksova četiri sina i Augiju, kralja Elide, koji su spremni, ovde i sad, da se iskrcaju na najbliže čvrsto tle i da se bore na život i smrt sa onoliko boraca tauridskog boga koliko ti htedneš da pozoveš protiv njih.

Apsirt odgovori: – Zar je to pravo? Tvoj poziv mogli bi prihvatiti samo ja, sin tauridske kneginje, i dva sedobrada Tauriđanina koji su ovde na brodu sa mnom. Svi ostali moji ljudi su obožavaoci Mitre. Nas trojica ne bismo bili ravni vašoj petorici.

– Očito si, reče Ehion, – izgubio poverenje u moć svoga boga, sad kad je obeshrabren uškopljenjem dva sveta kipa. Ne mogu da te smatram manje smelim čovekom od sebe, ali da sam izazvan da branim čast svoga oca, Boga Hermesa, rado bih naoružan izašao na megdan protiv ćele ubojne moći Istoka, i bio bih uveren u svoju pobedu. Pretpostavljam, onda, da je naš poziv na megdan odbijen, i preći ću na pitanje Runa. Iz razloga koje sam već istakao, odlučili smo da zadržimo Runo. Opominjemo te, ako pokušaš da ga uzmeš silom, da ću ga ja lično ovim nožem iseli u male komade – iseći u male komade i baciti ih u vodu. Težina zlata potopice ih u gust crn mulj, te se neće moći naći. Oni se više nikad ne mogu sastaviti i Runo će biti izgubljeno za Prometeja, kao što je bilo izgubljeno za Zevsa.

– To me ne bi uznemirilo, izjavi Apsirt. – Ne marim šta će se desiti Runu, samo da ga vi ne vratite u Jolk i razmetljivo ga pokazujete tamo kao dokaz kako vašeg pregalaštva i hrabrosti tako i našeg nehata i strašljivosti.

Ehion to odmah prihvati, rekavši: – Radujem se, Veličanstvo, što čujem iz tvojih usta priz-nanje da ne ceniš Runo koliko mi, i da si ravnodušan prema njegovoj sudbini, pod uslovom da naše odnošenje Runa ne baci senku na čast kolhidskog naroda. Kad druga dva važna pitanja budu rešena na naše zajedničko zadovoljstvo, besumnje ćemo postići sporazum i o tome. Jer mi, uveravam te, cenimo čast tvoje kraljevine isto tako visoko kao ma ko živi, budući da su nam tvoj kralj i glavne velmože pružili takvo gostoprimstvo, da bi bilo nezahvalno od nas ako bi ga ikad zaboravili. Pređimo stoga na treće pitanje: šta će biti sa kneginjom Medejom? Evo naše ponude tebi. Mi ne zahtevamo da ona ostane s nama, ali nećemo ni dopustiti da bude vraćena u Kolhidu protiv njene volje. Pošto je, po tvom vlastitom tvrđenju, njen otac Ejet mrtav, tajni ugovor koji si sklopio s njom, u kome si preneo na nju svoje pravo na presto Ko-rintske Efire, sada je stupio na snagu. Tim činom prenosa ti si joj dao slobodu da postane kral-jica Efire čim tvoj otac umre, a u naknadu za to ona je od svoje slobodne volje prenela na tebe sva svoja prava na kolhidsku očevinu. Stoga mada priznajemo pravo kralja Kolhide, to jest tvoje, da nagovori svoju sestru, kolhidsku kneginju, na udaju za koga god on hoće, to pravo više nije ostvarljivo. Prema uslovima vašeg ugovora, Medeja je prestala da bude kolhidska kneginja i postala je buduća kraljica Efire; a kao Grci mi ne možemo priznati tvoje pravo da je nagovoriš na brak sa varvarinom vašojedom. ler buduća kraljica Efire, ako je neudata, ima

pravo da sklopi kraljevski brak sa knezom koga ona izabere, ne obzirući se na nagovaranja kralja Kolhide. Ali, ne želimo da namećemo ovo naše gledište; Runo je za nas glavna stvar, a ne udaja tvoje sestre Medeje. Stoga činimo sledeći predlog. Da otplovimo zajedno u grupi niz Dunav, i ostavimo kraljicu Medeju, sa podesnom pratiljom, na obalu ostrva tračke Artemide, na koje nam je ždral svojim letom božanski ukazao. Da je ostavimo tamo dok neki moćni kralj – sasvim nepristrasno predlažemo mlekopiju skitskog kralja, tvog saveznika, kao čoveka najviše pravednosti – ne pristane da bude sudija između tebe i nas. Ako, pošto savesno izmeri ovaj slučaj na terazijama pravde, kralj odluči da se tvoja sestra mora vratiti s tobom, mi ćemo je onda pustiti da ode bez ikakve smetnje; ako, naprotiv, on odluči da ona može da ostane sa nama, onda je ti, s tvoje strane, moraš pustiti da ode bez ikakve smetnje.

– Pre nego što razmotrim taj predlog, reče Apsirt, – hoću da znam šta predlažeš da bi se zadovoljila osveta koju tražim zbog smrti moga oca.

Atalanta opet ustade i reče u svoje ime: – Moji drugovi, Veličanstvo, nisu ni na koji način upleteni u smrt tvoga oca, o kojoj su oni sada čuli prvi put; jer im nisam rekla ni reci o udarcu koji mu je moj džilit zadao. Sve ih poubijati, iz osvete za zločin za koji su sasvim nevini, značilo bi napuniti tvoj dvorac rojem šaputavih duhova, koji bi te gonili neprekidno, noću i danju, dok najzad ne umreš grozno iskrivljenih usta i udova drhtavih u grču. Ali ako tražiš osvetu protiv mene, moj savet ti je da pitaš o tome Artemidino proročište na ostrvu koje je Ehion pomenuo. Gotova sam da se potčinim presudi Proročišta, ako sam zgrešila doći ću ti od svoje volje da me kazniš. Ali ako Boginja odobrava moje delo, upozoravam te da poštuješ njenu odluku.

Apsirt reče, nestrpljivo mašući rukom: – Sada sam čuo predloge koje bih pozdravio kao poštene i razumne da oni dolaze od glasnika mornarice moćne kao moja; ali pošto je vaš brod sam i nema mogućnosti da umakne ni bekstvom ni borbom, ne mogu ih smatrati drukčije sem besmislenim i drskim. Šta ako ih odmah odbijem i dam znak za bitku?

Ehion odgovori glasom koji je izražavao savršenu pouzdanost: – Za to, kralju Apsirte, imam spreman odgovor. Ako ih odbiješ izgubićeš tri stvari od velike vrednosti. Prvo, Zlatno Runo, koje će odmah biti uništeno, kao što smo već izjavili. Drugo, izgubićeš svoju sestru Medeju; pošto bi znak za bitku značio sigurnu smrt za sve moje drugove, oni bi se postarali da njen duh povedu sa sobom dole u Donji Svet da ih pouzdano odvede u obitavalište Velike Boginje koju ona služi: Treće, izgubićeš svoj život. Jer sam boravio dovoljno dugo u Kolhidi da doznam da kralj mora lično da predvodi svoju mornaricu ili vojsku; a ne da izostaje pozadi sa zaštitnicom; a nije potrebno da te podsetim da naši strelci smrtno pogađaju. Na priredbi u vrtu tvog dvorca video si svojim očima kako je golub u letu pao prostreljen trima grčkim stre-lama – podvig koji nikad ranije nije niko ni video ni čuo za njega u tvojoj zemlji. Zatrubi za bitku tvojom zlatnom trubom, Veličanstvo, ako smeš, ali ćeš time zasvirati neodložan poziv mome ocu, Bogu Hermesu, sprovodniku duša, da te odvede tamo kuda mrziš da odeš.

Ehion opazi da kraljeva odlučnost slabi. On reče molećivo ovog puta: – Hajde, plemeniti Ejetov sine, zadrži svoj život i čast, a nama ostavi naše. Nema pitanja na svetu koje se ne može prijateljski resiti zakonom ili posredovanjem; dopusti da te takođe opomen da bi naša smrt značila uništenje ne samo tebe i tvoje sestre već i ćele tvoje kraljevine? Kad se ugasi Ejetova loza, ko će vladati Kolhidom? Perse, tvoj tauridski ujak? Da sam kavkaska orlušina vest o tvojoj smrti bila bi dobra vest za mene: pozvao bih svoje dugokrile drugove izbliza i izdaleka da slete na Eju, uveren da građanski rat gomila leševe kao što prvi jesenji vihor go-mila žir u šumi. Veličanstvo, mudrost je lepa vrlina u mladog kralja, i priliči mu bolje nego čak i hrabrost koju ti imaš u punoj meri.

Apsirt najzad popusti, mada protiv volje, samo je još zahtevao da se i Runo mora ostaviti na obalu Artemidinog ostrva, i da se pitanje njegovog vlasništva prepusti istom izabranom sudiji.

Ehion zadovoljno pristade na taj uslov primirja, i time se okončaše pregovori.

Glava XXXIX KOLHIĐANI SU NADMUDRENI

To veče Argo, ploveći niz Fenel zajedno sa kolhids-kim brodovima, šest njih ispred i šest pozadi, uplovi opet u more. Cela flotila ukotvi se u jednom redu, sa hrgom u sredini, blizu briginjanskog sela. Sumorni Me-

lamp iz Pila reče: – Drugovi, nijedan razuman čovek ne bi nam mogao pozavideti na položaju našeg broda, čuvanog kao zločinac između tamničara; ali ipak ne očajavam. Koji od vas vidi što ja vidim? Prvom čoveku koji potvrdi moje predosečanje spasenja daću moju ogrlicu od srebrnih prstenova upletenih jedan u drugi koju svaki od vas želi.

Dugo vremena niko nije razumeo šta Melamp misli, najzad njegov drug Koron iz Girtona, koji je do tada smatran čovekom spora uma, uzviknu: Ja vidim što ti vidiš Melampe. Daj mi ogrlicu!

Ostali Argonauti upitaše: – Šta vidiš Korone? Šta vidiš? Koron odgovori: – Vidim da je Apsirt ili neznalica, ili nepromišljen ili nehatan, jer je do-

dao tuđi brod svojoj flotili od dvanaest brodova, što je neposredno izazivanje Trinaestog Božanstva, čije ime svaki mudar čovek izbegava da pomene.

Melamp predade skupocenu ogrlicu bez reci; ohrabreni tim znakom, Argonauti se razveseliše i pevali su u horu uz pratnju Atalantine lire; jer je Orfej, mada se bese nešto malo oporavio od groznice, još bio vrlo iscrpen.

Jason i Medeja zatim smisliše plan i uskoro ga poveriše Melanionu, Friksovom sinu (za čiju je časnost Medeja jemčila), i Atalanti; ali sve što su ostali Argonauti znali bilo je da su dva poklisara – Pelej Mirmidon za Argonaute i Dikt viceadmiral za Kolhidane – otišli zajedno da se pogode sa Briginjanima za jedan veliki čamac i posadu od tri veslača da ih odvezu uz reku do dvora skitskog kralja u vrhu delte.

Noć prođe bez događaja, mada su stražari na obe strane bili oprezniji nego obično i često vikali: – Ko je tamo? Jer Grci su se bojali noćnog napada, a Kolhiđani pokušaja bekstva. Uju-tru su svi brodovi plovili severno opet zajedno, dok nisu stigli do Artemidinog ostrva, niskog, pustog mesta očito obrazovanog tokom vekova blatom i peskom nanetim Hiljadom ušća.

Jason odbi da ostavi Medeju i Runo na obali pre nego što Apsirt pristane na dva uslova: da neće izvršiti nikakav neprijateljski čin protiv Argonauta, niti pokušati da uzme Medeju ili Runo sa ostrva, dok skitski kralj ne donese presudu, pa ma kakva ona bila. Apsirt, uveren da će presuda biti izrečena u njegovu korist, jer je Skit zavisio od Kolhide za veliki deo svoje pomorske trgovine a nije imao nikakvih neposrednih poslova sa Grčkom, pristade na predložene uslove, i dodade da je voljan da potvrdi svoju saglasnost zakletvom, ako bi i Jason učinio to isto. Jason je bio sasvim voljan. Jason predloži da polože zakletvu zajedno, u ime Artemide, na obližnjem nenaseljenom ostrvu. I tako Argo i kolhidski brodovi odveslaše do tog ostrva, gde se Jason i Apsirt zajedno iskrcaše, žrtvovaše Artemidi jare, položiše zakletvu nad njegovom krvlju, popiše malo od nje iz udubljenja štita, a ostatak prosuše na pesak. Raz-menjali su darove, Apsirt pokloni Jasonu kožu kavkaskog tigra, a Jason dade Apsirtu purpur-nocrven ogrtač, prvi poklon koji je dobio od kraljice Hipsipile u Mirini.

Mtdeja prezrivo odbi da primi dva muška pratioca, koje joj Apsirt ponudi za vreme njenog boravka na ostrvu Proročišta, i tražila je samo jednu pratilju. Pošto je Atalanta bila jedina dru-ga žena u flotili, morali su odrediti Atalantu; ali joj Apsirt ne dopusti da ide naoružana.

Medeja i Atalanta se zatim iskrcaše na obalu ostrva Proročišta, i potpadoše pod zaštitu Ar-temidine sveštenice. Ona je bila visoka, bezuba, poluluda Tračanka, čija se hrana sastojala samo od oraha, bobica i presne ribe. Ta mršava starica potapša Medejine obraze, pomilova joj ruke, i opipa tkivo njenog odela u detinjskom zanosu divljenja; ali Atalantu, kad ljudi odveslaše, zagrli sestrinski i njih dve razmeniše mađijske lozinke i znake.

Grci i Kolhiđani, na obali onog drugog, nenastanjenog ostrva, sada su se slobodno družili, razgovarajući pomoću znakova i igrajući razne igre, i Peukon se bese pridružio svojim drugo-vima. Ali Melanion, Friksov sin, potraži Apsirta i povede ga u stranu u cestar van dometa sluha. On reče: – Kraljevski rođače, imam za tebe tajnu poruku od tvoje sestre Medeje, i želim da tome pridružim svoj predlog i molbu. Jesi li voljan da me saslušaš, ili me mrziš i žedan si moje krvi?

Apsirt odgovori: – Saopšti mi prvo poruku moje sestre. Da li ću saslušati predlog i molbu zavisi od prirode te poruke.

Melanion, govoreći tiho i brzo, reče: – Ovo su Medejine reci: – Moji srodnici Frontid i Ki-tisor, učinili su i meni i tebi veliko zlo. Kao što znaš, oni i njihova dva brata odlučili su pre nekoliko meseci da pobegnu iz Koihide zbog tvog neprijateljstva prema njima. Bili su doznali od nekog proročišta da našem ocu predstoji skora smrt, pa su se plašili da ćeš im se, čim stupiš na presto, osvetiti što su ometali tvoju ženidbu sa njihovom sestrom Neerom. Kad se njihov prvi pokušaj da pobegnu završio brodolomom i naš otac odbio da im pozajmi drugi brod, njihova jedina nada bila je da pridobiju Jasonovu naklonost. On im ponudi ne samo bes-platnu vožnju do Grčke, već i da osigura za njih njihovu beotsku očevinu, ako mu u naknadu za to omoguće da se dočepa Zlatnog Runa. Rukovaše se u znak pogodbe, i odmah se dadoše na posao. Frontid i Kitisor, zlobniji od one druge dvojice, prisilili su me da uzmem Runo iz Prometejevog svetišta i da odem s njima na grčki brod; pretili su, ako to ne uradim; da će ne samo ubiti mene već i otrovati našeg oca i tebe, a zatim se zakleti da sam ja bila vaša trovačica i da sam izvršila samoubistvo da bih izbegla kaznu. Reci mi, brate, šta sam drugo mogla učiniti do da se pokorim njihovoj volji?

– Ne pretvaram se da mi je mila misao na brak sa starim Stirom i da ne bih, da bih ga iz-begla, rado otplovila u Grčku, i tamo primila presto Efire koji si preneo na mene. Ali bih se plašila osvetničkog duha našeg oca ako bih tako sledila svojim prirodnim sklonostima; a i svesna sam da bi Stir bio opasan neprijatelj moje voljene Koihide ako se ne bih vratila da se udam za njega, a njen postojan saveznik ako bih se vratila. Stoga želim da se vratim i zaslužim hvalu svojih zemljaka, ma kako po mene bile bolne posledice toga. Spasi me, mili brate, preklinjem te. Ako ostaneš veran zakletvi na koju te je Jason prevario, propašćemo i ti i ja. Jer lukavi Pelej Grk, koji je otišao na dvor skitskog kralja, predstaviće se tamo (kako sam načula) kao sin slepog Fineja, kralja Tinije, koga Skit duboko poštuje, a naoružan je razlozima neodoljivim za skitski duh. Presuda će sigurno biti izrečena u korist Grka, u to ni najmanje ne sumnjam.

– Zašto odlagati? Zakletva koju si položio ne treba da te brine, jer se moć tračke Atremide ne prostire na Kolhidu, kao ni moć Oca Zevsa. Ona nije drevna tauridska Artemida kojoj pleme naše majke žrtvuje tuđince, nabijajući njihove glave na kolja iznad svojih kuća; ona je skorojević kao božanstvo – sestra demonskog Apolona, njeno rođenje na egejskom ostrvu Delu nije tako staro da ga ljudi ne pamte – čije se obožavanje nedavno rasprostrlo u Trakiji zbog čestog dolaska trgovačkih brodova. Stoga budi smeo. Dođi tajno čamcem u ponoć da me uzmeš sa ostrva, zajedno sa Runom, i u isto vreme se osvetiš ubici našeg oca. Staviću svetilj-ku u prozor moje kolibe da te vodi. Dođi sam. Ali me nemoj voditi natrag na kolhidski brod. Jer se bojim za naše živote ako se Argonauti iznenadno dignu na uzbunu i počnu da nas strel-jaju. Umesto toga, bolje je da odveslamo južno u tvom čamcu; a posle neka brodovi dođu za nama i uzmu nas na nekom mestu podalje od ostrva.

Apsirt pažljivo sasluša i upita: – Kakav dokaz možeš da pružiš da si ti Medejin izaslanik i da ono što kažeš nije tvoja izmišljotina?

Melanion pruži Apsirtu uvojak Medejine žute kose, koji Apsirt primi kao jemstvo njene čestitosti i stavi je u svoj tobolac; baš kao što su sveštenici u Dodoni primili pramen Jasonove kose kao jemstvo za njegove obećane darove Zevsu.

Apsirt upita: – Ali šta su tvoj predlog i molba koje si pomenuo, rođače? Melanion odgovori: – Siguran sam da ćeš mi oprostiti, Veličanstvo, moju pređašnju ludost

i neprijateljstvo prema tebi. Bila su me zavela starija dva brata. Argej i ja nismo opaki, i sada ne želimo da idemo u

Grčku čak i kad bi Jason mogao da ostvari svoje obećanje i osigura nam našu beotsku očevinu; jer mi smo dva mlađa sina, koje su dva starija sina uvek smerali da drže u siromaštvu. Frontid i Kitisor dobili bi prvi izbor gradova i zemalja, i tako bi, takoreći, uzeli kožu, meso i salo, a nama ostavili papke, creva i kosti. Moj predlog je ovo: Argej i ja ćemo se ponuditi da čuvamo stražu noćas, tako da tvoja plovidba čamcem ostane nezapažena od Grka, a takođe i docnije tih odlazak tvojih brodova. U posiednjem trenutku, Argej i ja spustićemo se preko ruba Arga, tako da nas uzme tvoj brod. Moja molba je ovo: da kao nagradu za našu vernu službu blagoizvoliš uzeti Argeja za svog vrhovnog admirala a mene za zapovednika tvoje dvorske garde.

– Primam taj predlog, izjavi Apsirt, – i razmotriću tu molbu najpovoljnije čim dobijem ono troje što si mi obećao: Runo, moju sestru i osvetu protiv ubice moga oca. Pošto Atalanta sma-tra da je Tračka Artemida, a ne ona, odgovorna za to ubistvo, držim da sam u pravu da se ne obazirem na zakletvu koju sam položio u ime te Boginje. Kakvu odanost mogu dugovati božanstvu koje je zadalo toliko veliko i neizazvano zlo našem domu?

Melanion se vrati na Argo i uveri Jasona da je sve dobro. U sumrak Autolik bese poslan da uzme uvojak Medejine kose iz Apsirt ovog tobolca i da na njegovo mesto stavi dugačku stru-ku žutog prediva; on izvrši taj podvig bez teškoće, jer je bio neverovatno veštih prstiju. Kažu da je mogao da ukrade čoveku prednje zube ili uši, a da žrtva postane svesna svog gubitka tek posle jednog sata ili i docnije. Ali ipak Autolik nije uzet za saučesnika u zaveri protiv Apsir-tovog života; samo su lason, Medeja, Melanion i Atalanta znali šta se sprema.

To veče Argonauti su se pretvarali da prekomerno piju vino. Pevali su kao da su pijani, udarali štapovima i kostima u brodski kazan, i petama lupali jako u drveni pod. I Ida je stalno vikao: – Jasone, Jasone, pijan si! Na šta je Periklimen, čarobnik, glasom koji se nije mogao razlikovati od lasonovog, odgovarao: – Ćuti, čoveče, trezan sam kao vodena nimfa! Uskoro zatim svi su se, sem Argeja i Melaniona, stražara, pretvarali da su zaspali.

Ova priredba je bila ratno lukavstvo da se sakrije odsutnost dvojice od njih: lasona i Eufe-ma iz Tenarona. Oni se behu sakrili u cestar čim je pao mrak; i Eufem, čim se usudio, bešumno je zaronio u more i otplivao do kopna, gde su nekoliko briginjanskih čunova od kože morskih pasa bili vezani za stub na obali. On uze jedan čun i odvesla u njemu tamo gde je Jason čekao. Mračna noć, sa kišnim oblacima, bila je podesna za Jasona: on se pope u čun, uze veslo, i upravljajući se po Medejinoj svetiljci uskoro stiže na obalu Artemidinog ostrva, gde bez reci uze Medeju u zagrljaj.

Ona ga odvede u kolibu u kojoj su posetioci Proročišta obično čekali sveštenicu, i reče: – Eto kreveta u koji treba da legneš. Ćebad će te sveg pokriti. Pazi da ti se ne vidi mač! On će možda doneti svetiljku sa sobom.

Jason reče sa osmehom: – Melanion mi kaže da je on progutao tvoju priču proždrljivo kao But otrovni med.

Medeja uzdahnu i gricnu nokat svoga palca. – Trebalo je da toga Pčelica prepustimo nje-govoj sudbini, izjavi ona. – Njegova proždrljivost vodila nas je iz zločina u zločin.

– Nevini smo za prolivanje krvi, reče Jason brzo. – Nemoj da budeš slaba, lepa moja, jer samo neumoljiva srca mogu uspešno odneti Runo u Grčku. Ne želiš li ti da ideš s nama? Tvoj

put kući u Kolhidu još ti je otvoren. Ako odlučiš da se vratiš, bilo iz pobožnosti ili iz straha, neću ti stajati na putu, ma kako gorko žalio za tobom. Ali razumej ovo: moram zadržati Runo po svaku cenu.

– Runo, uvek Runo! uzviknu Medeja. – Mogla bih te mrzeti kao što mrzim furije, kad te ne bih beskrajno volela. Ne, ne, ići ću s tobom na kraj sveta, i ni krv moga oca ni krv moga brata neće teći između nas i sprečiti naš brak. Poljubi me opet. Jasone, poljubi me! Samo sa tvojih usta mogu usisati hrabrost za neumitno delo koje mi predstoji.

On je poljubi opet i opet, pijući svojim nozdrvama zanosni miris njene kose i tela. Ona zat-vori oči i zacvile od milja kao psić.

Uskoro on ode od nje, leže na postelju i navuče ćebad preko sebe. Tako je, sam, sa mačem u ruci čekao Apsirtov ulazak.

Atalanta se nije mogla videti. Uskoro on ču njen glas koji je dolazio jasno iz svetišta: za-bavljala je sveštenicu pričanjem o njihovom putovanju. Sveštenici se najviše dopade priča o Lemnjankama, i Jason je ču kad uzviknu cereći se: – Ah, lude, lude!

Zar nisu znale da im je bolje bez ljudi? Zatim ču Medeju kako odlazi u svetište da učutka Atalantu, jer Apsirt mora misliti da je ona u kolibi.

Prođe jedan sat i on, naprežući sluh, ču tihe glasove kako razgovaraju na kolhidskom jezi-ku: to su bili Apsirt i Medeja. Išli su krišom putanjom prema njemu. Medejin glas je bio mek i ponizan, a Apsirtov jedak i osvetoljubiv, Jasonu se učini da ona reče: – Ne plaši se, brate. Ata-lanta je nenaoružana žena. I da Apsirt odgovori: – Da je to i sam Herakle sa njegovim lukom i tučom okovanom kijačom, ne bih ustuknuo. Jemčim da mi ona neće umaći.

Apsirt se polako približi. Stade u vrata i prošapta nešto kao molitvu duhu svoga oca Ejeta, posvećujući žrtvu njemu.

fason skoči, sa mačem stegnutim u desnici i ogrtačem uvijenim oko levice kao štit. Apsirt koraknu natrag, ali Jason, videći njegovu tamnu priliku prema vratima, jurnu napred i žabi mu mač u slabinu, te on jeknu od bola i ispusti mač. Jason se uhvati u koštac s njim, obori ga na zemlju, i jednim dubokim ubodom magnežanskim lovačkim nožem proreza mu žilu kucavicu, te krv šiknu kao iz toplog vrela.

– Donesi svetiljku brzo, Jason viknu Medeji kad Apsirt prestade da se opire. Ona donese svetiljku, ali sakri oči od krvavog prizora. Jason opkorači leš i smelo mu vik-

nu: – Ja sam nevin, kralju Apsirte. Ti si prvi pogazio zakletvu koju smo zajedno položili. Ob-avezao si se da nećeš učiniti nikakvo nasilje nijednom Argonautu, a ipak si došao sa čelikom u ruci protiv mene. Nisam učinio ništa više sem što sam se branio od tvog nasilja.

Ali ipak, znajući dobro u svom srcu da je izvršio izdajničko ubistvo, on odseče Apsirtove uši, nos i prste na rukama i nogama, i triput liznu krv koja je šikljala, i triput je ispljuva, vičući: – Ne ja, duše! Ne ja! Odsekao mu je nos i uši da duh ne bi mogao da ga pronađe ni po mirisu ni po zvuku, a sad mu iskopa i oči da bi ga oslepio, i raseče mu tabane da ne bi mogao da ga goni bez bola. Prste baci kroz prozor u trsku močvare da Kolhiđani ne bi mogli lako da ih nađu.

Zatim izađe, ruku i lica ogrezlih u krvi. Medeja ustuknu od njega sa neodoljivim gnušanjem, a on joj prekorno reče. – Kneginjo, ima krvi i na tvom ogrtaču.

Ona ne odgovori ništa, već pozva Atalantu iz svetišta. – Ponesi Runo, reče joj, – i hajde za mnom.

Stara sveštenica dođe oprezno i upita. – Nisam li čula neki krik? Medeja odgovori: – Milostiva gospo, Boginja Artemida je osvećena na hulitelju. Kolhidski stražari, u očekivanju Apsirtovog povratka, čuše udarce vesala, i viknuše: – Ko

je u čamcu? Medeja odgovori: – ]a sam, ja kraljica Medeja. Čujte me, svi Kolhiđani, saslušajte sa

strahopoštovanjem i pokornošću vašu novu kraljicu! Moj brat, kralj Apsirt je mrtav i od kral-jevske porodice ostala sam samo ja. Nehatan prema zakletvi koju je položio Jasonu Grku u

ime Tračke Artemide, Boginje ovog mesta, došao je tajno noću da se osveti mojoj pratilji de-vici Atalanti, koju je nepravedno optužio za ubistvo našeg oca. Kad se prikrao u kolibu gde smo Atalanta i ja ležale i dok se polako približavao, sa mačem u ruci, prema postelji, videla sam čudo. Žena neobične visine i čudesne lepote, očito Tračka Boginja lično, pojavi se ni-otkuda i žabi svoj džilit u grlo mog brata, uzviknuvši: – Bedni čoveče, zar bi se usudio da ubiješ Artemidinu devu lovicu baš na Artemidinom ostrvu? Zatim mu njena čvrsta ruka nje-govim mačem odseče prste i uši, te on pade u lokvu vlastite krvi. Krv šiknu na sve strane, i poprska moj ogrtač.

– Slušajte dalje, Kolhiđani! Ja sam vaša kraljica, i sva naređenja koja vam dam, morate izvršiti. Pre svega vam naređujem da ostanete ovde u žalosti devet dana, počevši od sutrašnje zore i da završite potrebne obrede za moga brata Apsirta. Skupite pažljivo njegove razbacane kosti – ne neke, već sve – i odnesite ih u koži belog konja u Kolhidu, u moju prestonicu Eju, gde ću ja otploviti pre vas. A što se tiče ovih Grka, nameravam da ih pustim da odu slobodno, i da im vratim Runo koje je ukrao od njih Friks, muž moje sestre; a ovaj dar činim ne iz sla-bosti, niti iz strašljivosti, već da njegova štetna svojstva ne bi prouzrokovala smrt trećem članu našeg kraljevskog doma, naime meni. Ali ću dodati uslov ovom daru: moraju me odves-ti u Kolhidu sa sobom pre nego što otplove u svoju domovinu. Mornari, svesna sam vaših verskih uverenja i poštujem ih. Vi smatrate nesrećnim da primite ženu na ma koji od vaših brodova a dvostruko nesrećnim da primite sveštenicu Boginje Smrti, i trostruko nesrećnim ako je njena odežda umrljana, kao što je moja, krvlju njenog brata.

Kolhiđani saslušaše Medejin govor u zapanjenosti, i niko se ne usudi da kaže ijedne reći. Zatim ona viknu: – Moj sestriću Melanione, ti koji čuvaš stražu na grčkom brodu! Probudi svog vođu, kneza [asona, i pitaj ga da li se slaže sa pogodbom koju mu nudim.

Melanion tobož ode da pita lasona, a zatim odgovori na kolhidskom jeziku da Jason pris-taje, ali pod uslovom da prvo može uzeti Atalantu sa ostrva, a zatim otploviti uz Dunav da stigne Peleja i vrati ga; jer nije mogao da ostavi ni jedno od to dvoje drugova.

Medeja se pretvarala da je nestrpljiva, ali najzad pristade. Ona dođe na Argo vičući da što pre otplove to bolje, ako hoće da stignu Peleja. Argonauti digoše sidreno kamenje na brod i odveslaše u pomrčinu bez ijedne reci, dok se iza njih podiže lagani vapaj tuge kolhidskih mornara ostavljenih bez vođe, kao kad gladni vuci zavijaju na mesec.

Ankej upravi brod za ostrvo Proročišta, i kad kilj nasede na pesak, on spusti lestvice. Prvo se na brod pope Atalanta, držeći Runo, a zatim Jason. Sa ostrva se začu cerekanje i nekoliko puta ponovljeno zbogom sveštenice, koja im veselo doviknu svojim tračkim naglaskom: – Što je isečeno u male komade – isečeno u male komade – više se nikada ne može sastaviti!

Argonauti zadrhtaše kad čuše to. Shvatili su da je ona onda bila u obliku onog ždrala, i zaista sa njenim dugačkim nosom i mršavim nogama sasvim je ličila na ždrala. Obradovaše se što ostaviše ostrvo krvi za sobom i razapeše jedra snažnom severnom vetru.

Glava XL

ARGO OTPUSTA JASONA

U zoru Argonauti nađoše Peleja gde ih čeka u briginjanskom selu. Admet ga upita dok se peo uz lestvice: – Jesi li još tu? A šta je sa kolhidskim viceadmiralom?

Pelej kratko odgovori: – Pozajmili smo čun i otplovili u njemu. Ali mi je viceadmiral priz-nao da ne ume da pliva. On zastade.

– Ah, razumem, reče Admet. – To je valjda, još jedan od tvojih nesrećnih slučajeva. – Moj život je prepun njih, priznade Pelej, crveneći, – još otkako je, pre mnogo vremena u

Egini, neki krilati zloduh skrenuo moj disk s njegovog pravca i ubio mog nesrećnog brata po mleku. Juče su opet nesigurnost čuna i brzina reke beskrvno oduzeli život Kolhiđanu. Zatim se obrati Jasonu i Medeji: – Kažite mi vas dvoje blagoslovenih, kako ste uspeli da se oslobo-dite naših gonitelja? Je li Eufem opet pozajmio burgiju iz Argove pregrade za alat? I jeste li doneli Runo sa sobom?

Kad Jason ustade da pokaže plen, sunčevi prodirni zraci obasjaše njegovu krvavu tuniku, i okrvavljene noge, i mrlje krvi na njegovoj žutoj kosi.

Pelej se namršti kao Gorgona i reče: – Izgleda, Jasone, da si i ti imao nesrećan slučaj, i to ne beskrvan. Ili si možda prineo ponoćnu žrtvu nekom božanstvu Donjeg Sveta?

Niko od Argonauta, osim Atalante i dva Friksova sina, nije znao da je Jason ubio Apsirta, mada su svi znali da je išao tajno na ostrvo da bi se dokopao Runa. Prizor krvi ih je zapanjio i zgrozio, pa su ćuteći čekali Jasonov odgovor.

Jason ne odgovori. Medeja se osmehnu redu zauzetih klupa i reče: – Hajte, plovite, mili ljudi dok je vetar jak.

Neka niko od vas ne misli da sam ozbiljno zahtevala da me odvezete natrag u Eju pre nego što se vratite u Grčku. Ne marim i ako ćelu kolhidsku kraljevinu proguta zemljotres ili poplavi potop, Argo plovi pravo za Jolk, hajte da ga odgurnemo!

Nijedan se čovek ne pomače. Sve oči behu uprte u njenu odeždu poprskanu krvlju sa leve strane.

Atalanta upita: – Drugovi, šta vas sprečava? Zašto se niko od vas ne miče? Rapavi glas Askalafa iz Orhomena prekide dugo ćutanje. – Čujem čudan pevušav zvuk sa

pramca, reče on. – Možda on dolazi od Zevsove proročanske hrastove grane koja nam je već jednom govorila i rasterala naše sumnje?

– To je samo zujanje muva ili hučanje vetra u užadima, reče Ehion, koji je bio ljubomoran na sva proročanstva koja ne dolaze od njegovog oca Hermesa.

Mops proricač pope se na pramac, pažljivo skupivši skute dok je prolazio pored Medeje da ne bi dodirom s njenim ogrtačem postali nečisti. Slušao je pažljivo i najzad je klimnuo gla-vom i kazao: – Grana kaže: – Oni koji u bici uništavaju moje proglašene neprijatelje dobrodošli su da sede po zasluženom redu na dobro napravljenim klupama ovog broda; ali oni koji su upleteni u izdajničko ubistvo, pa ma izvršeno i u pravednoj stvari, stoje pod mojom kletvom i mojim gnevom. Ako oni ne napuste brod odmah, zdrobiću i njega i njih gromom i baciti sve Argonaute zajedno u bezdanu provaliju. Oni moraju otići, oni moraju otići, oni mo-raju otići, i ne smeju se vratiti dok se sasvim ne očiste od svoje krivice. Ha! Osećam miris krvi čak i na zlatnim rogovima moga Runa. Neću primiti krvavo Runo, ne, iako je krv potekla

iz grla moga neprijatelja. Odnesite grimizi-zlato sa broda, i neka mi ga ne vraćaju dok ga ne operu u sedam reka, koje teku u sedam raznih mora.

Sa dalekih vrhova gore Hema zatutnji grom, mada dan bese vedar, i potvrdi verodostojnost božanske zapovesti.

Bez ijedne reci Jason i Medeja skupiše svoje stvari, zajedno sa Runom, i siđoše niz lest-vice.

Mops upita Atalantu: – Jesi li ti imala udela u ubistvu? Ona odgovori: – Bila sam saučesnica, a ne izvršiteljka. Nema krvi na mome telu, niti na

kosi, ni na ogrtaču. Euridam Dolopljanin reče: – Ipak mrlja ili dve mogle su izmaći tvojoj pažnji. Neću ti do-

pustiti da ostaneš na brodu. Meleagar reče: – Ako Atalanta ide, idem i ja. – Idi s mirom, odgovori Euridam. – I povedi Melaniona sa sobom, koji je, mada se nije

iskrcavao na ostrvo Proročišta, krivlji, mislim čak i od Atalante. Ostali Argonauti ponoviše: – Idi s mirom, Meleagare! Atalanta, Meleagar i Melanion napustiše Arga i Meleagar reče: – Idem od slobodne volje, a

ne pod moranje; ali vas ipak zovem za svedoke pred Apolonom da nisam begunac, već svi želite da odem u miru. Gde ćemo se opet svi sastati?

Arg odgovori: – Gde drugde do u Eeji, Kirkinom gradu. Pošto je Kirka sestra ubijenog Eje-ta i tetka ubijenog Apsirta, ona je jedina živa osoba koja može da izvrši obred očišćenja nad krivcima. Odvedi ih u njen dvorac, uzevši Runo sa sobom, putem koji smo odredili na našem nedavnom veću, i nagovorite je da ih očisti.

Drugi dalek pucanj groma pruži težinu Argovim recima. Meleagar reče: – Vrlo dobro, drugovi. Želim vam srećnu plovidbu i da srećno umaknete

Arasu, velikom admiralu, koji čeka na vas u Troji, i od njegovih nemilosrdnih saveznika Tro-janaca. Smatram da niste bili pametni što ste oterali Medeju, jer samo ona, kao kraljica Kol-hide, može da zapoveda Arasu.

– Ništa se ne plašim za Arga, odgovori Arg, – dokle god nikakve zle stvari nema na njemu. Mi smo pod zaštitom pet božanstava – Boginje Atine, pod čijim sam vodstvom sagradio ovaj slavni brod; Zevsa, čija nas je proročka grana baš sad opomenula i čiji je potvrdni grom dva-put zagrmeo preko Hema; Posejdona, po čijoj smo nepouzdanoj stihiji plovili i moramo još ploviti; Artemide, čiji nam je ždral nedavno pružio utešno znamenje u našoj nevolji; i Apolo-na, koga Artemida naziva bratom, i kome smo prineli žrtvu na Leuki kad smo otišli na obalu toga divnog ostrva.

Ispod svog ćebeta na pramcu, Orfej prekore Arga, rekavši slabim glasom: – Arže, Hestorov sine, ne zaboravi Veliku Boginju, pomoću koje postojimo.

Arg odgovori: – Nema potrebe da izgovaramo njeno ime svojim usnama; još od našeg bo-ravka na Samotraki ono nam je udaralo ispod rebara kao brodogradiočev čekić.

Zatim odgurnuše brod, rekavši zbogom samo Meleagaru, jer nisu želeli da navuku na sebe neprijateljstvo Apsirtovog duha. Arga jednoglasno izabraše za svoga zapovednika.

Plovili su duž zapadne obale Crnog mora bez ikakvih novih doživljaja. Obala je bila niska sve dok, trećeg dana, nisu izbili naporedo sa Hemom, posle toga bila je umerene visine, sa pustim brdima u pozadini. Vetrovi su bili slabi ali povoljni, i petog dana Argo zaobiđe pošumljen rt sa postupno strmom žutom obalom i stiže u Salmides, letnju prestonicu kralja Fineja. Svi Argonauti iziđoše na obalu, i Finej, sada rumen i živahan posle promene hrane, dođe im u susret tapšući štapom preko dvorišta i zaplaka zagrlivši svoje posinke Kalaida i Zeta. Pošto mu ukratko ispričaše ćelu istoriju svoje plovidbe on im reče: – Požurite kući, mili sinovi, čim Runo opet bude stavljeno na hrastovi lik Lafistiskog Ovna.

Obećaše da će tako uraditi ali dodadoše: – Opasnost nam još predstoji. Kako da pobegne-mo živi od naših kolhidskih neprijatelja i od Trojanaca, njihovih saveznika?

Finej odgovori; – Atalanta nije s vama, ni Medeja, ni lason, niti nosite sa sobom Runo. Šta vi ima da se plašite Kolhiđana? A što se tiče Trojanaca, vi ne nosite na brodu nikakvu trgovačku robu da biste izazvali njihovu ljubomoru; i kad ih obavestite da su i Ejet i Apsirt mrtvi, i da je kolhidski presto upražnjen, blagosloviće vas i ugostiti kao donosioce dobrih ves-ti. Nedaće Kolhide zvučaće milo u njihovim ušima, to jemčim, jer ih je Ejet nemilosrdno ucenjivao i ograničavao njihovu trgovinu sa mnogim narodima na obalama Crnog mora.

Tako umireni i osveženi odmorom i gošćenjem, Argonauti zadovoljno produžiše put. Ali su otplovili bez Orfeja, koji je bio bolestan još otkako su ostavili Kolhidu i nijednom im nije svirao i pevao za sve to vreme. Kad Finej preuze da mu povrati zdravlje kupanjima i sredstvima za čišćenje, i da ga pod dovoljnom pratnjom pošalje natrag u njegovu zemlju, nje-govi drugovi ga oslobodiše zakletve da bude s njima. Uveče sledećeg dana stigoše do usaml-jenog mesta obraslog u planikin cestar, šipražje i zakržljalo hrašće – ušće jezera Delka. Tamo, na Žalu zasenjujućeg belog peska, prinese na žrtvu Boginji Atini dve ovce koje su doneli sa sobom iz Salmidesa, moleći je, dok je krv lila, da ih opet provede između Sudarnih stena.

Struja u Bosforu bila je čak i jača nego ranije, i mada su žalili što Tifis više nije bio živ da kormilari, Veliki Ankej, oslanjajući se na uputstva kralja Fineja, pouzdano uze kormilo. Is-plovili su iz Moreuza bez ikakve nesreće u roku od tri sata, i uskoro su veselo plovili duž se-verne obale Mramornog mora. Njihova prva postaja bila je širok, zaklonjen zaliv u koji se uliva reka Atira, na teritoriji kralja Fineja; njihova druga bila je peščana obala pod senkom Svete planine; njihova iduća bio je zaliv Šest. Ovo je bilo prvo pristanište na koje su se iskrca-li i pri plovidbi iz domovine i na povratku, i bilo je suđeno da bude i poslednje.

Plovili su brzo niz Helespont jednog ranog jutra; sunce je bilo žarko na nebu a more plavo kao lazulit; ali sveza zelena trava obale bese uvela i suva, jer je uveliko bilo leto. Stub dima diže se iz trojanskog Dardana kada su zaplovili pored njega, i drugi iz kule osmatračnice ne-koliko milja niže. Oni se značajno pogledaše, staviše oklope i držahu oružje u pripravnosti, plašeći se najgoreg.

Uskoro opaziše četiri ili pet brodova kako isplovljavaju iz ušća reke Skamandra. Linkej saopšti: – Ono su kolhidski brodovi, Arasova eskadra. Ali nigde ne mogu da vidim ni jedan trojanski brod, ni ukotvljen ni na pučini.

Frontid, Friksov sin, reče Argu: – Aras, veliki admiral, bio je mnogo godina ratni zaroblje-nik u Perkotu, pa stoga zna grčki jezik. Neka Ehion, glasnik, govori za nas. Nema sumnje da će mu Hermes, njegov božanski otac, opet staviti mnoge laži u usta.

Ida se glasno nasmeja na to, a Ehion se uvredi. On reče: – Mome ocu Hermesu ne treba se olako podsmevati. Njegova rečitost je takva da može da obmane istinom isto tako lako kao lažima. Slušajte, i videćete da neću reći Kolhiđaninu ništa što nije prava istina; a ipak ću mu zamračiti vid neprozirnim oblakom obmane. Pošto to reče, obuče svoje glasničke odežde, uze u ruku svoju izvijenu palicu i stade dostojanstveno na pramac. lasnim glasom on doviknu Arasu preko vode.

Odlični Arase, viknu on. – Imamo dobre vesti za tebe. Tvoja eskadra već je završila suđeni svoj zadatak bez ikakve opasnosti i krvoprolića, i sada se može časno vratiti u domovinu. Tvoj uporni i mudri kralj Apsirt gonio je naš brod preko burnih talasa Crnog mora, i najzad ga uhvatio u klopku na jezeru – Ždralovom jezeru – koje leži nekoliko milja uz rukavac Fenel, severnije od dva široka rukavca dunavske delte. Kad smo zavisili od njegove milosti, Apsirt zatraži tri stvari od nas: da mu vratimo njegovu sestru Medeju; da vratimo Zlatno Runo Pro-metejevom svetištu; i da mu dopustimo da se krvavo osveti našoj drugarici Atalanti iz Kali-dona, čiji je nezahvalni džilit probo utrobu vašeg pređašnjeg kralja, slavnog Ejeta. Mi smo bili samo jedan brod protiv dvanaest. Kako bismo mogli a da se ne pokorimo? Ali je tvoj kralj bio toliko gnevan na nas, da je krv, kraljevska krv, prolivena pre nego što je kavga izmirena. Sto-ga, avaj, ne samo da su Atalanta i kneginja Medeja otišle sa Arga, već više ne vidiš među na-ma Jasona, naslednika Esona kralja Ftijotide, ni Meleagara, naslednika Eneja kralja Arkads-

kog Kalidona, ni Melaniona, unuka ubijenog Ejeta. Neka ovaj jarbol padne i razbije mi glavu ako te lažem! Dođi na brod, gospodaru slane brade, da lično vidiš da ne krijemo Runo od tebe niti ijednu osobu koju sam pomenuo. Naši životi su pošteđeni. Vraćamo se praznih šaka u Grčku, pod drugim vođom, i kad se priča o našem poduhvatu rasprostre kroz Grčku ona će izazvati smeh, zar ne misliš tako? Budi uveren da niko od nas, posle onoga što smo videli i propatili, nikad neće poželeti da se opet izloži užasima vašeg negostoprimljivog mora.

Aras je bio nepoverljiv čovek, njegovo robovanje Perkotu u domu Klejtinog oca, kralja Meropa, naučilo ga je da sumnja u sve Grke i da ne veruje ni jednom glasniku poslatom iz Hermesovog saborišta na gori Kileni. Tražio je da se Argo zaustavi da bi se popeo na njega.

Arg zaustavi brod i dopusti Arasu da dođe na njega bez ijednog drugog Kolhiđana. Aras se uveri iscrpnim pregledom broda da Runo nije na njemu. Pronašao je i lažno dno

pregrade ispod kormilarevog sedišta, ali ničeg nije bilo u njemu izuzev nekoliko ćilibarskih đinđuva i ukrasa za glavu ispletenih od zlatnih žica, koje poznade da su Medejini.

– Ovo su ukradene stvari, uzviknu on. – Ne, ne, povika Pelej, koji se nikad nije dao zbuniti. – Te stvari su moje. Kneginja mi ih je

lično dala za moju ženu zbog ljubaznosti koju sam joj ukazao, jer kad nas je kralj Apsirt sti-gao, Jason je zapretio da će svojim rukama ubiti Medeju, ako mu Apsirt ne dopusti da zadrži Runo. Ali ja sam ga sprečio.

Aras naredi dvojici kolhidskih mornara, koji su bili plivači, da zarone ispod Arga i vide da li je Runo možda zakovano za dno broda; toj majstoriji trgovci su često pribegavali da bi ob-manuli carinike u Troji. Ali mornari ne nađoše ništa, te je Aras bio prinuđen da napusti dalje traženje. Bio je uveren da je prevaren, ali nije mogao da vidi gde leži obmana.

Ehion reče: – Odlični Arase, pre nego što odeš, hoćeš li da primiš dar od mene? To je par oklopa za butine koje će mnogo bolje pristajati tvojim snažnim nogama nego mojim tankim. Uzeo sam ih prilikom pljačke dvorca bebričkog kralja Amika. On je bio čovek tvoga rasta, ali obdaren manjom pameću – taj nedostatak i doveo je do njegove propasti.

Aras rado primi oklope. Dok se peo natrag na svoj brod, on reče Argu što je srdačnije mo-gao: – Da li si, pitam se, čuo šta se desilo u Troji otkad si poslednji put bio u ovim vodama?

– Ne, odgovori Arg. – Molim te, reci mi! Mnogo me zanima sudbina toga slavnog grada, sa kojim sam, kao Atinjanin, trgovao mnogo godina.

Aras poče: – Ima jedan Grk po imenu Herakle, o kome si začelo čuo… Arg živo upita: – Misliš li na Herakla iz Tirinta? Aras odgovori: – Mislim da je Tirinćanin po rođenju. On je, bar, onaj Herakle koji je jed-

nom došao u Amazoniju i ubio kraljicu Hipolitu – čovek ogromne veličine i snage, sa kijačom okovanom bronzom, i sa lavovskom kožom.

Arg reče: – Svi znamo toga Herakla. Bio nam je drug na brodu za vreme naše plovidbe iz domovine.

– Herakle se bese razjario, nastavi Aras, – na vest da su mu njegovog posinka Hilu ukrali Mišani i, iz nekog razloga, poslali u Troju. Pa je otišao Dolonjanima u Kizik, i kralju Perkote i još jednoj ili dvema grčkim naseobinama na obali Mramornog mora, i skupio od njih morna-ricu od šest brodova. Sa njom je otplovio noću na Skamandar, izvršio prepad na trojansku mornaricu i spalio je, zatim odjurio u samu Troju – pošto je svojom velikom kijačom razbio glavnu gradsku kapiju u parade – i iznenadno se pojavio u dvoru kralja Laomedonta i zahte-vao zadovoljenje, za učinjene mu nepravde. Laomedot, mada van sebe od straha, nije se sećao da je učinio Heraklu ikakvu nepravdu, i učtivo ga upita na šta se žali. Herakle poče dugačku priču o nekakvim ljudožderskim kobilama, koje je poverio Laomedontu na čuvanje pre neko-liko godina, a koje mu nisu vraćene. Laomedont odgovori da se dobro seća kobila sad kad ih je Herakle pomenuo. Bile su u vrlo rđavom stanju kad su stigle u Troju, jer Herakle ne samo da im nije davao ljudsko meso koje je bilo njihova hrana u štalama njihovog pređašnjeg tračkog gospodara, bistonskog kralja Diomeda, već ih je i bio iznurio prekomernim teranjem.

Herakle reče Laomedontu da se uzdrži od uvreda i da prizna šta se desilo sa kobilama. Lao-medont odgovori da su one uginule gotovo odmah. Herakle ga nazva lažovom, ali reče da pristaje da primi umesto ukradenih kobila isti broj Ganimedovih kobila. To su bile lakede-monske kobile koje je kralj Euristej poslao Troji u naknadu za smrt Laomedontovog sina Ga-nimeda koji je ubijen u okršaju sa ahajskim gusarima. Sa tim darom došla je i utešna vlast da je Ganimedovu dušu orao odneo na svojim leđima na goru Olimp – ili su bar tako gusari posvedočili; Zevs će ga bez sumnje uzeti za svog besmrtnog peharnika.

– Sećam se dobro tog slučaja, reče Arg. – Ali, je li Laomedont predao kobile Heraklu? – Na nesreću odbio je, odgovori Aras. – To naljuti plahovitog Herakla, koji tada upita: –

Gde je Hila, ti razbojnice? Laomedont odgovori da ne zna nikoga toga imena. Herakle objasni da je Hila njegov tesalski posinak i najlepši i najdivniji dečak na svetu. On okrivi Laomedonta da ga krije negde u gradu. Baš tada, jedan od Laomedontovih sinova, željan slave, pokuša da ubije Herakla oborivši s kule velik kamen na njega. Ali je promašio svoj cilj, i Telamon iz Egine, Heraklov drug, ubije Laomedonta kopljem.

Zatim Herakle i njegovi ljudi opljačkaju dvor i grad i odvedu glavne građane kao zaroblje-nike.

Ta priča pruži Argonautima veliko olakšanje. Arg upita: – Ko sada vlada Trojom? Aras odgovori: – Heraklu se dopao Prijam, Laomedontov sin koji je još odojče. Digao ga je

i posadio na očev presto, rekavši: – Budi kralj, dete. Neka Trojanski narod raste polako, kako ti rasteš, i postigne zrelu mudrost kad i ti.

Arg i Aras se zatim rastadoše sa mnogim izrazima dobre volje. Argo zaplovi južno prema Tenedu; a Aras reče svojim zapovednicima. – Dobro je, plovimo kući.

Ali u Šestu, pri povratku, Aras usni da mu dođe Ejet, držeći obe ruke na trbuhu da mu utroba ne bi ispala, i gnevno viknu: – Arase! Zašto ne slušaš moje naređenje? Podvrgni moje ubice pravdi. Donesi natrag Runo.

U snu Aras odgovori: – Veličanstvo, ti si ubijen i tvoj sin Apsirt vlada umesto tebe. Ja slušam njegova naređenja, a ne tvoja.

Ejet odgovori potmulim glasom: – Zašto se oglušuješ o moja naređenja? )a sam mrtav, ali moja naređenja i dalje žive. Podvrgni moje ubice pravdi. Donesi natrag Runo.

U snu Aras upita: – Gde ću naći Runo i tvoje ubice? Ejet odgovori: – Otplovi u Eeju, domu moje sestre Kirke. Tamo ćeš naći Atalantu koja me

je ubila, i Runo, i moju verelomnu kćer Medeju, sve zajedno. I tako Aras, kad se probudi, okrete mornaricu i zaplovi za daleku Eeju, mada su se njegovi

zapovednici ogorčeno žalili protiv njega.

Glava XLI

SASTANAK U EEJI

Herakle, pošto je opljačkao Troju, vratio se sa Taltibijem u Elidu na Peloponezu, gde je la-ko izvršio, u određenom delu dana, posao oko čišćenja prljavih štala kralja Augije. On prosto natera dvorske sluge udarcima i pretnjama da navrate tok dveju obližnjih reka, koje potekavši kroz štale, brzo odnese sve đubre zajedno sa nešto stoke. Zatim se vrati u Asiju da opet traži Hilu i da se osveti Kalaidu i Zetu. Lutajući kroz Lidiju, svratio je u Sard da se odmori u pupčanom svetištu jonskog heroja Tmola, gde raste strašna zmijska biljka, koja se izvija do veće visine od čoveka, sa crvenim cvetom oblika sličnog cvetu đurđevka i pacovskim smra-

dom. Tu ga je prvosveštenica, Omfala, uzela za svog ljubavnika i posle toga, kažu, rodila muške trojke.

Zavideo joj je na njenom prijatnom i mirnom životu. – Kako uspevaš da uvek budeš u miru sa svojim susedima i prijateljima? upita je on jednom. – Kaži mi tvoju tajnu!

Ona odgovori: – Spokojstvo ovde visi od tri tanka konca. – Šta su oni? upita on. – Odgonetni moju zagonetku! odgovori ona. Ali on postade tako nestrpljiv da mu ona reče.

– Tanki konci mleka koji istiskujemo iz vimena naših ovaca i koza; tanki konac od creva koji zatežem od jednog do drugog kraja moje pelazgijske lire; tanki konac vune koju pređemo.

– Mleko je dobra hrana, reče Herakle, – ako se pije u dovoljno velikim količinama, i priz-najem da nisam neosetljiv prema muzici lire. Ali reci mi o predenju; kako može prosto pre-denje da rodi zadovoljstvo i spokojstvo?

Omfala upita: – Je li moguće da ti nijedna žena od mnogih stotina sa kojima si se sadruživao, nije nikada opisala zadovoljstva koja pruža vreteno? Pa nema zanimanja na svetu koje je tako ugodno kao sedeti i presti. Čekrk koji se okreće, vreteno koje se vrti, bela vuna iz koje prsti ispredaju čvrst i gladak konac – to su neizrecivo prijatne igračke. I dok žena prede, ona pevuši tiho za sebe, ili razgovara sa prijateljicama, ili pusti mislima da lutaju kuda god hoće…

– Voleo bih da to okušam, reče Herakle oduševljeno, – ako si sigurna da neću polomiti sva tvoja vretena i čekrk. Kao dečak nisam imao mnogo sreće sa časovima iz muzike.

I tako se desilo da je Omfala učila Herakla da prede. Učio je brzo i preo je neobično tanak jak konac. Priznao je da je uvek želeo da je žena, i sad najzad zna kolika je zadovoljstva izgu-bio. Omfala ga obuče u žensko ruho, umi ga, očešlja i uplete mu zapuštenu kosu u vitice, i zaveza ih trakama. Bio je srećniji u pupčanom svetištu nego što je bio ikad ranije, jer su du-hovi dece, nepoznavajući ga u njegovoj novoj gizdavoj opremi, prestali da ga muče. I Talti-bije je izgubio trag od njega, a pošto je to svetište tako sveto da čak ni glasnik nije imao pravo ulaska, Herakle je mogao tamo mirno ostati mesecima, pa i godinama, da nije stigla vest iz Teja, obalskog grada, da je Argo došao tamo radi opravke. Za vreme plovidbe duž obale od Teneda udario je o podvodnu stenu i samo stalnim izbacivanjem vode iz broda Argonauti su uspeli da doplove do obale i da ga izvuku; daske s leve strane pramca bile su otpale.

Kad Herakle ču tu vest baci vreteno preko dvorišta, zdera sa sebe žensko odelo, zgrabi kijaču, luk i strele i lavovsku kožu i besno odjuri moru.

Argonautima ne bi ništa koristilo da su poslali Ehiona da umilostivi Herakla. Kalaid i Zet bili su opomenuti u Lezbijskoj Metimni da on namerava da ih ubije zato što su nagovorili lasona da ga ostavi na ušću reke Kija. Čim se njegova ogromna prilika pojavi na vidiku, oni skočiše iz broda i neobičnom brzinom pojuriše uz rečnu dolinu, vrdajući s jedne na drugu stranu da bi mu zbunili nišanjenje. A ipak je Heraklu trebalo da pusti samo dve strele. Oba čoveka padoše na mestu mrtva, ustreljeni i jedan i drugi ispod desne plećke. Tako se Herakle potpuno osvetio. Posle toga smešeći se dođe ostalim Argonautima da ih pozdravi, a vitice sa plavim trakama landarale su mu preko ramena. On zagrli Admeta i Akasta, i reče: – Mili dru-govi, pokušajte predenje, molim vas! Nema ugodnijeg zanimanja na svetu.

Oni pribegoše raznim izgovorima da to izbegnu; i upravo kad htede silom da ih natera na taj nemuški posao, srećom iskrsnu nešto što ga prekide u tome. Taltibije, glasnik, iziđe iz ar-givskog broda, koji se tek bese ukotvio pored mola, i odmah oslovi Herakla ovim recima: – Najplemenitiji Herakle, neka nam je srećno viđenje! Kralj Euristej te pozdravlja i ima za tebe nov Rad da mu svršiš. On nije zadovoljan tvojim čišćenjem štala kralja Augija, Epjanina iz Elide, jer to nisi sam uradio; sve kopanje, razgrtanje i zajažavanje uradili su sami Epjani svo-jim motikama. Zato moraš preduzeti jedan drugi Rad.

Herakle uzviknu: – Svete zmije, Đubreviću, mislim da je to najneopravdanija zamerka koju sam ikad čuo! Prvo mi se zabranjuje da idem i nađem Augiju da ga pitam za dozvolu da mu

očistim štale, pa kad, zato da ne bih uvredio svoga starog druga nikakvim samovoljnim činom prema njegovoj imovini, nateram njegove sluge da izvrše taj zadatak, onda mi se kaže da po-sao nije dobro urađen. Šta kažeš ti, kralju Augija? Jesam li dobro uradio? Tvoje je da to kažeš, a ne Euristejevo.

Augija uznemireno odgovori da je zaista uradio vrlo dobro. – Eto, Đubreviću, čuješ šta on kaže, reče Herakle. – Ali, uostalom, šta je jedan Rad više ili

manje? Reci mi šta tvoj mahniti gospodar želi ovog puta? Tada mu Taltibije naredi da donese kotaricu svetih narandži, ili zlatnih jabuka kako su po-

nekad nazivane, sa ostrva Hesperida – to njegovo delo već je bilo pomenuto. Onda Herakle reče Augiji, pošto Euristej odbija da prizna da je pređašnji Rad dobro urađen, a Augija smatra da je zaista urađen vrlo dobro, to mu Augija mora dati utešnu nagradu; jedna desetina sve stoke u Elidi zadovoljila bi ga.

Augija morade da pristane na taj bezočni zahtev, ali bez ikakve namere da ga izvrši. Autolik, Deileont, i Flogije, nekadašnji Heraklovi drugovi, ne usudiše se da ga u oči okrive

za zločin sličan onome zbog kojega se on osvetio Kalaidu i Zetu: on ih je bezobzirno ostavio pre mnogo godina, u Paflagoniji. Kad ih sad poznade, pozdravi ih tako veselo i potapša ih po leđima tako srdačno da su bili skloni da sasvim zaborave na njegov pređašnji rđav postupak prema njima; uostalom, pokazalo se da im je on mnogo koristio, jer ih je njihov prinudni bo-ravak u Sinopi obogatio za ceo život.

Herakle je, pre nego što je otišao, podrobno pitao Ehiona o tome šta se desilo sa Runom; a kako se on nije mogao zavarati izvrdavajućim odgovorima, Ehion mu otvoreno ispriča sve što se desilo, ali ga obaveza na tajnost dok rašireno Runo opet ne zablista na hrgovom pramcu. Herakle ne izrazi nikakvo čuđenje povodom raznih pojedinosti priče, ali kad ču o Medejinoj slepoj zaljubljenosti u lasona, uzdahnu i reče sa neuobičajenom blagošću: – Jadna devojka, sažaljevam je! Ehione, moj prijatelju, imaćeš da joj saopštiš jednu moju poruku, a evo ti moj srebrni pehar kao plata. Kaži kneginji da je žalim isto tako duboko kao što sam žalio lemn-jansku kraljicu Hipsipilu. Kaži joj da će Jason postupiti prema njoj ne manje neverno nego što je postupio prema Hipsipili mada je radi njega napustila svoj dom i narod i postala saučesnica u oceubistvu i bratoubistvu. Uveri je: kad je on napusti pa bilo to ove godine, iduće godine ili posle dvanaest godina, da će se moći zasigurno pouzdati u Herakla iz Tirinta da je ili osveti ili uteši.

Ehion primi pehar i obaveza se da će saopštiti poruku. Posle toga Herakle pogleda unaoko-lo ozarena lica i reče: – Mili drugovi, okušani drugovi, ako ikome od vas ikad zatreba moja pomoć protiv neprijatelja, ona mu je na raspoloženju.

Pri povratku za Grčku Herakle svrati u Efes, gde zateče ukotvljen neki feničanski brod, i posla u okovima brodskog zapovednika i njegovog sina Omfali kao taoce. Oni nisu smeli biti oslobođeni dok ih Feničani ne otkupe parom afričkih majmuna. Omfala je često govorila He-raklu da je on podseća na majmuna, te je bio rešen da joj dobavi par majmuna da bi je utešio pre svog odlaska. Iz straha od Herakla, Feničani odmah poslaše majmune.

Ovde možemo ispričati šta se desilo Hili. On nije živeo dugo posle svog dolaska u Saborište Detlića kod Askanskog jezera. Kako nije imao Heraklovu mušku snagu, to nije mo-gao lako da zadovolji zahteve Driope i ostalih nimfi, koje su sve bile zaljubljene u njega i nisu htele da ga puste da ode iako ih je mnogo molio. Počeo je da kopni i umro je otprilike u vreme kad je Argo prošao kroz Bosfor drugi put. Driopa, ne želeći da Herakle čuje makar i šapat o tome šta se desilo, sahrani ga tajno blizu izvora Pege, i duboko ga ožali. Detlićeve nimfe produžile su kroz mnoge vekove da krase njegovu humku cvećem o godišnjici njegove smrti. Tom prilikom pevale su slavopev o najlepšim mladićima sviju vremena: o Adonu, Kinajevom sinu, koga je Afrodita volela; o Ganimedu, Laomedontovom sinu, koga je Zevs voleo; o Hija-kintu, Ebalovom sinu, koga je Apolon voleo; o Hrisipu, Pelopovom sinu, koga je Tezej voleo; o Narcisu, Kefisovom sinu, koji se zaljubio u samog sebe; i o Atlantiju, Afroditinom i Herme-

sovom sinu, koji je bio prvi hermafrodit i u koga se ceo svet zaljubio. Ali je pripev slavopeva objavljivao da niko od ovih nije bio tako lep, tako čaroban, tako ljubak ni tako ljubavan kao Hila, Tejodamantov sin, koga su voleli Herakle i nimfe Askanije.

Izvor Pega je divan i vredi ga videti. Šljunak se šija u bistroj vodi kao srebro, i svud unao-kolo rastu plave lastavine, sveže zelene viline vlasi, perasti peršun i dugačka trava koja zapliće noge i mami posetioca da ostane duže.

Argo se zadržao prilično dugo, ne samo zbog teškoće koju je Arg imao da ga opravi u Te-ju, gde nije bio zadovoljan sa kakvoćom tamošnje drvne građe, već i zbog pogrebnih igara koje je morao da održi u čast svojih pokojnih drugova, sinova Severnog Vetra. Tu su primili na brod kao putnike Heraklovog druga Telamona i pet njegovih rođaka iz Egine; Telamon je bio Pelejev brat pre nego što je Pelej ponovo rođen u mirmidonskom bratstvu, i bio je upleten sa njim u smrt svoga polubrata Foka; ali se sada sretoše kao tuđinci i oholo se pogledaše.

Iduće svratiste im je bilo Milet, čuveno sa svoje vune gde Ergina toplo dočeka njegova po-rodica od koje se jedva odvoji da produži put. Posle Mileta otplovili su do cvetnog Sama, mile domovine Malog Ankeja, a odatle do Lera, o kome kažu: – Svi Lerani su rđavi, ne neki već svi – svi sem Prokla, a i Proklo je Leranin. Ali ko je Proklo, niko ne pamti. Odatle su otplovili do Kikladskih Ostrva, prvo posećujući Naks, najsrećnije od svih ostrva u Egejskom moru; zatim Del, najsvetije ostrvo, na kome su ukazali poštu Apolonu i Artemidi prinošenjem daro-va i igranjem; i naposletku Šerif čuven sa svojih brusova, gde su, u davno vreme, Persej i nje-gova majka Danaja izbačeni na obalu u kovčegu koji je kralj Akrisije prepustio nemirnim talasima – tu iskrcaše Telamona i njegove rođake. Ali su kopno Grčke izbegavali, idući od ostrva do ostrva – do Kitere, Sfakterije (blizu Peščanog Pila, Periklimenovog rodnog mesta), Zakinta, Itake, Krfa – ne zadržavajući se dugo ni na jednom od njih.

Vreme je bilo vedro, vetrovi blagi, i ništa se značajno nije desilo Argonautima u tim dobro poznatim vodama. Kratko rečeno, plovili su duž obale Ilirije, ometani suprotnim vetrovima, dok im se, šezdeset prvog dana posle odlaska iz ušća Dunava, ne ukaza na obzorju Eeja, Kir-kin grad, koji leži na stenovitom ostrvu oblika falusa, dvadeset milja jugozapadno od istarske luke Pole. On se zove Eeja jer zumbul, koji raste tamo u obilju, ima to ime, koje znači jadi-kovka, a ispisala ga je na njegovim cvetnim listićima sama Trojna Boginja.

Na svoju radost Argonauti videše da su lason, Medeja, Atalanta, Meleagar i Melanion već stigli u Eeju posle vrlo brzog i trudnog putovanja, i to sa Runom. I tako je ponovo sjedinjena družina Argonauta sada brojala trideset i tri (ne računajući Medeju), iako su izgubili Ifita, Orfeja, Kalaida i Zeta.

Stara Kirka, orlovska nosa i sokolova oka, isturene brade i pognutih leđa, pozdravila je la-sonovu družinu bez prijateljskog osmeha kad je ova u ribarskom čamcu prešla na njeno ostrvo iz Pole; jer joj je prethodne noći tu posetu unapred objavio san o bujici krvi. Ali je ipak zakoni gostoprimstva nagnaše da ih primi u Eeji. Bila je došla na obalu, u lanenoj noćnoj haljini da se okupa u slanoj vodi, a pošto su oni bili prvi koje je videla pošto se okupala, reče im bez ikak-vog prethodnog pozdrava da se krvava bujica bila izlila preko zidova i poda njenog doma, i da je iznenadna vatra buknula u njenoj odaji s lekarijama koju je brzo ugasila krvlju.

Oni ne odgovoriše ništa, već odoše za mokrom sveštenicom u dvorac. Išla je natraške, dajući im znak prstom da joj slede. Kad im ponudi da sednu na uglačane tucane stolice, samo Meleagar postupi po toj učtivoj ponudi, i reče joj svoje ime i ko su mu roditelji; ostali odmahnuše glavom i priđoše njenom ognjištu, gde sedoše u prašinu da pokažu da su čovekoubice i molitelji, i posuše glave prahom i nagaraviše lica ugljenom. Nijednom nisu podigli oči njenom licu otkako su došli. Kirka opazi da je lason žabo svoj mač u pukotinu ognjišta, a Atalanta svoj džilit. Zaista oni nisu bili obične čovekoubice; Atalanta je ubila svog kraljevskog domaćina Ejeta na vrhu njegovih vlastitih stepenica, a Jason je izdajnički ubio Apsirta, sina svog domaćina, pošto je zaključio ugovor sa njim.

Opomenuta svojim snom da će, ako ne izvrši očišćenje koje oni zahtevaju, sve njeno leko-vito bilje, korenje, kore i zemlje izgubiti svoje svojstvo, Kirka odmah pripremi žrtvu duhovi-ma ubijenih ljudi, mada im još nije znala imena; a Meleagar je savetova da im se obraća kao – dvema kraljevskim jelama Istoka – jer je jela alfa mađijske azbuke drveća.

Ona pljesnu rukama da joj se donesu četiri praseta sisančeta, čija grla preseče čim su done-ta; zatim poškropi krvlju ruke četiri molitelja. Kirkine sokolove device odvedoše Atalantu i Medeju u žensko kupatilo, gde ih okupaše u devet voda; krvave ispirotine otekle su napolje u rupu u zemlji gde su obično ozlojeđeni duhovi pozivani da piju. Kirkini Veprovi ljudi na sličan način odvedoše lasona i Melaniona u muško kupatilo i očistiše ih na isti zametan način. U međuvremenu i Kirka prinese žrtve livenice ubijenim ljudima i spali beskvasne hlebove iskupljenja na ognjištu. Kad je obred bio završen, Kirka ode moliteljima, koji behu opet čučnuli oko ognjišta, podiže ih za ruke i učtivo odvede stolicama koje ranije behu odbili; i oni posedaše.

Ona sede na stolicu licem okrenuta njima i upita Medeju: – Ko si ti, draga moja, koja tako čudesno ličiš na devojku kakva sam ja nekad bila? Ćilibarsku boju tvojih očiju imaju samo kraljevska deca Efire. I kako si došla ovde u pratnji ćelavih skitskih sveštenika duž planinskog toka reke Save? I ko je devica lovica tvoja druga u zlu? I ko su tvoja dva druga u zlu, jedan tako crne kose i lika, a drugi tako plav? I ko su one dve kraljevske Alfe u čijim si ubistvima bila saučesnica?

Medeja se kaza ko je i priznade sve bez skrivanja. I završi rekavši: – Stvarno sam došla na tvoj poziv, tetka, kao što znaš vrlo dobro.

Kirka je mrzela svog brata Ejeta kao uzrok svog progonstva iz Efire. Ona zagrli Medeju i uzviknu: – Milo dete, uradila si izvrsno! I ja bih se obradovala tvom dolasku, čak i da nisi donela vest koja daje vazduhu ukus meda. Jer sam te pozvala važnim poslom u vezi sa našom gospodaricom Brimom.

Šta je taj posao bio otkrila je samo Medeji. Ali se zna da joj je predala sledeće darove da uruči Kokalovoj glavnoj nimfi u Agrigentu na Siciliji: tucani tronožac, ćilibarsku ogrlicu u obliku falusa, i zapečaćen kovčeg. Jason, ne želeći da naljuti Kirku ni na koji način, obeća da otplovi tamo Argom što je moguće brže, iako je Sicilija ležala daleko na zapad od njegovog pravca. Medeja pokloni Kirki sekiru od nefrita, čiji je jedan dodir lečio čoveka od bola u bu-brezima, i nekoliko retkih kavkaskih lekovitih biljki i lekova, koji su joj trebali i koje je doc-nije vrlo uspešno upotrebila; Kirka rado ustupi Medeji sva svoja prava u Efiri, jer je bila bez-detna i nije nameravala da se ikad vrati tamo.

Kirkin dvor su stalno posećivali tajni pripadnici stare vere, naročito vođi životinjskih i ptičijih bratstava. Ona je bila poslednja živa sveštenica, izuzev onih koje su živele u dalekoj Galiji, na najsevernijim ostrvima i u Irskoj, koja je bila u stanju da izvrši bolne obrede koji vođi daju natprirodne moći koje iziskuje njegov položaj i osposobljavaju ga da kad god hoće uzme na se vid svoje svete životinje.

Dok su Argonauti boravili u Eeji bilo im je zabranjeno da rane ili ubiju ma kojeg stvora na kojega naiđu; jer ako vuk zavija na brdu, sasvim je verovatno da je to čovek pretvoren u vuka; ako medved bane u trpezariju i zgrabi saće meda, sasvim je sigurno da je to čovek pretvoren u medveda. Kirkini pomoćnici u njenom odgovornijem i složenijem poslu bili su Svinjići, mil-jenici boginje Brime, čijeg su se društva svi ljudi klonili; čak i najmlađi od njih imali su belu kosu i bele obrve, a oči su im bile crvene kao Smrt. Neki od njih su bili Grci, a ostali Neuri, Gali i Keltiberci. Obične poslove u dvorcu obavljale su device Sokolovićke, koje su bile Is-tranke. Bilo je i nekoliko čudnih stvorova koji su pitomo lutali po dvorcu, a čija je pojava is-punjavala Argonaute strahom – dvoglavo crveno tele, prugast konj, petao sa četiri noge, i ne-ka životinja koja je ličila na belog magarca ali je imala oštar rog nasred čela. I na dobro nego-vanom travnjaku u unutrašnjem dvorištu kričao je i šepurio se blistav indijanski paun – ptica

piskavog glasa, sa sto očiju na repu, koju je Boginja naročito cenila. Kirka se savetovala s njim u svima svojim najmučnijim teškoćama.

Kirki se mnogo dopade Periklimen čarobnik, koji je, pošto je bio rođen za vreme pomračenja sunca, imao mađiske moći koje su izazivale njenu zavist. Ona pokuša da ga na-govori da ostane kod nje, ali on ne htede da ostavi svoje brodske drugove, a i žudeo je da se vrati kući na Peščanom Pilu. Ona se naljuti i reče mu: – Kako hoćeš. Ali ti jemčim da nećeš dugo ostati u životu. Jer vidim da ti dolazi smrt od strele jednog od ovih tvojih brodskih dru-gova.

Od Kirke je Meleagar dobio tajni napitak da učini da mu Atalanta podlegne u ljubavi, kad sazri vreme da joj ga da. Stalno ga je mučio strah da Atalanta više voli Melaniona nego njega, jer je Melanion bio neobično pažljiv prema njoj; i za vreme njihovog drugog, teškog užurbanog putovanja od ušća Dunava do Eeje, čunom, jedrilicom, na mazgama, na nosiljkama i kolima, Melanion je bio pravi vod pohoda, i njihov govornik na dvoru skitskog kralja i na svima ostalim dvorovima i plemenskim zborištima; jer je Jason, kao što dolikuje čovekoubici, ćutao koliko god je mogao. Meleagara je samo zakletva na vernost, koju je položio svojim drugovima Argonautima, obuzdavala da ne ubije Melaniona; ali mu je ljubomora grizla srce i noću i danju.

Što se tiče Runa, ono je sada bilo oprano u dve reke od sedam određenih reka: u Dunavu, koji se uliva u Crno more, i u hladnom brzom Turu, koji se uliva u Jadransko more.

Glava XLII

KOLHIĐANI OPET STIŽU ARGO

Niz Jadransko more, sa povoljnim vetrom, plovio je Argo, prelazeći sedamdeset milja dan-ju i pedeset noću. Ličio je na izanđalo kljuse koje, vraćajući se sa dugog puta sa uglačanim karucama za sobom, odjednom shvati da je blizu gospodareve kuće, pa naćuli uši i pređe u brz kas, zatežući ular. Za samo šest dana i noći stigao je do Krfa, srpaste zemlje Feačana. Tamo Jason, u oskudici za vodom i svežim namirnicama, odluči da svrati u grad Korkiru, koji leži, okružen jelovim šumama, u nižoj krivini srpa, i ukaže poštovanje kralju Alkinoju i kraljici Areti. Alkinoj je bio rođak po majci Sizifu Korinćaninu. On se odselio na Krf kad su Ahajci ukinuli obožavanje heroja Asopa, čija je sveštenica bila njegova majka Korkira. Pošto se oženio Aretom, kraljicom Feačana – plemena koje je bratstvo kiklopa oteralo sa grčkog kopna na Krf – Alkinoj je osnovao nov grad i u čast svoje majke nazvao ga Korkirom.

Ehion ode na obalu u zoru i čestita Alkinoju što je prvi grčki kralj koji će čuti jednu divnu vest. Slavni Argonauti uspešno su završili svoj božanski i nadaleko razglašeni zadatak: pošto su prebrodili mnoge velike opasnosti najzad su stigli u kolhidsku Eju, i tamo nagovorili kralja Ejeta da im ustupi Runo; sada u slavi vraćaju se kući; a pošto su oplovili Grčku, očišćeni su u Eeji – jedno ili dvoje njih – od nešto malo krvi koju su bili prinuđeni da proliju usput. Sad im samo ostaje da vrate Runo Lafistiskom Zevsu, radi koga su pretrpeli strašne stvari. Ehion takođe reče Alkinoju da je Medeja, Ejetova kćer, na brodu i da dolazi u Grčku da traži svoju korinćansku očevinu.

Sasvim je prirodno što se Alkinoj užurba da dostojno ugosti takve posetioce. Uskoro su posađeni za trepezu na stolicama sličnim prestolu, dobro okupani i namirisani, sa glavama ovenčanim mirtom i toplim vezenim Šalovima prostrtim preko kolena. Zidovi dvorane bili su obojeni plavo kao more, naslikane ribe sto raznih vrsta plivale su tamo amo, pojedinačno ili u

jatima; delfini su ronili medu njih ispuštajući mehure, kao da su živi; školjke su bile naslikane na dnu mora. Iza svake stolice bilo je postolje na kome je stajao kip dečaka prirodne veličine izvajan od drveta i obučen u zlatnu tkaninu. Kad dođe veče, zapaljena buktinja bi stavljena u ruku svakog zlatnog dečaka svud oko trpeze. Na obe strane vrata čučali su sveti tucani psi lemnjanske izrade; za prestupnike je bilo opasno da prođu između njih, te je stoga zadnji ulaz daleko više upotrebljavan. Dvorac je stvarno bio jedan od najbogatijih i najbolje opremljenih u Grčkoj, jer su Feačani bili mornari po zanimanju i pomorski saobraćaj na Jadranskom moru bio je uglavnom u njihovim rukama.

Jason je govorio nasamo sa Alkinojem, čije odelo bese kruto zbog zlatnog konca, i poverio mu svoju teškoću: u Kolhidi, nadahnut boginjom Atinom ili nekim drugim božanstvom, rekao je kralju Ejetu da ga Korinćani, zbog kuge, potopa i najezde zmija, pozivaju ili da se vrati i vlada njima ili da posije jedno od svoje dece da to čini. Medeja je došla na taj izmišljen poziv, i on je sada čašću obavezan da je uspostavi na presto Efire, čija je ona zakonita naslednica pošto su njen otac, njen brat Apsirt i njena tetka Kirka svi preneli svoje pravo na nju.

Alkinoj se nasmeši blagonaklono i ponudi da učini sve što je u njegovoj moći da pomogne; čak će, ako je potrebno, poslati brod ili dva naoružanih ljudi u Efiru da silom ostvare Medeji-no pravo.

Jason mu srdačno zahvali, obeća da će se, u naknadu za to, postarati da Medeja ponovo us-postavi obožavanje heroja Asopa, i dodade da namerava da se oženi njom čim povrati Runo Lafistiskom Ovnu. Ali, da ne bi uvredio osetljivost svoga domaćina kao Korinćanina, Jason ga ostavi u uverenju da su Ejet i Apsirt još živi, a ne pomenu ni dunavsko putovanje.

Gozba se produžila ceo dan u prijateljstvu i veselosti, i lako se mogla produžiti i ćelu noć, da se, kad je mrak počeo da se hvata, nije čula druga uzbuna spolja i jedan sluga utrčao sa uznemirujućom vešću. Flotila od osam stranih ratnih galija ukotvila se u luci – po izgledu mora da su Etiopljani – posada se iskrcala sa oružjem u ruci, obrazovala nekoliko zbijenih kolona i sada se približava dvorcu.

Alkinoj se ne uznemiri već reče Jasonu, na koga navali da produži sa gozbom: – Nikad ni-sam učinio nikakvo zlo Etiopljanima, ukoliko znam, i oni uživaju glas pravednog i miroljubi-vog naroda. Ali se Jason preznojavao od straha: zaključio je da ga je kolhidska mornarica opet stigla i da Arasa, velikog admirala, neće biti lako nadmudriti i drugi put.

Aras uđe kao svoj vlastiti glasnik jer je bio jedini Kolhiđanin koji je govorio grčki jezik. Nije upotrebio besedništvo, već je govorio jezgrovito i jednostavno kao što dolikuje admiralu:

– Veličanstvo, ja sam Aras, veliki admiral kolhidske mornarice. Pre tri meseca isplovio sam iz Eje na reci Fasidu, koja leži nekih dve hiljade milja istočno. Moj gospodar, za posledn-jih trideset godina, bio je kralj Ejet, Grk. Njega su sada izdajnički ubili njegovi zemljaci.

– Ubili? uzviknu Alkinoj. – Oh, žao mi je što to čujem! On i ja smo proveli dečaštvo za-jedno u Efiri. On se upitno okrete Jasonu, koji ne reče ništa, već je ćuteći gledao u njega; a zatim u Medeju, koja se tiho zaplaka.

– Ovi moji poštovani gosti, reče Alkinoj, – nisu mi pomenuli taj žalosni događaj, mada su došli pravo iz Kolhide; verovatno je Ejet umro uskoro posle njihovog odlaska iz Eje?

– Četiri sata posle, odgovori Aras. – Moj vladar podlegao je rani koju mu je jedan od njih zadao džilitom, i ja sam došao da ćelu njihovu posadu vratim pravdi. Ovi zločinci, Veličanstvo, koji su se sada nametnuli tvom gostoprimstvu, došli su u Kolhidu pod plastom prijateljstva i tobožnje pobožne dužnosti. Čim su došli, njihov vod Jason nagovorio je jedinu preostalu kćer kralja Ejeta, tu kneginju Medeju, da ukrade Zevsovo Zlatno Runo iz svetišta heroja Prometeja i da pobegne s njim. Da bi izazvali okršaj i tako odvratili pažnju od sebe i pobegli, izvršili su čin obesvećenja: uškopili su i ujarmili tauridske svete kipove bikova koji stoje u unutrašnjoj dvorani kraljevskog dvorca.

Molim te čekaj jedan trenutak, reče Alkinoj. – Kaži mi prvo kakvo je pravo heroj Prometej imao na Zevsovo Zlatno Runo?

– To nije moja briga, Veličanstvo, odgovori Aras. – Runo je bilo u Prometejevom posedu za čitavo pokolenje, pa i više.

– Ali to je pitanje koje utiče na pravdu toga slučaja, reče Alkinoj. – Moraš shvatiti ovo: ako su moji gosti otišli u Kolhidu u ime Oca Zevsa da povrate ukradenu imovinu, i ako je kralj Ejet odbio da im vrati tu imovinu, onda su oni imali pravo da upotrebe silu – ili bar mogu to da navedu u svoju odbranu sad kad su se vratili u Grčku, gde vlada Zevsov zakon. I odgovori mi na ovo: kako je došlo do toga da tauridski kipovi bikova budu stavljeni u kraljevski dvorac u Eji? Zar vi Kolhiđani ne obožavate Mitru, bikovog drevnog neprijatelja?

Aras odgovori: – Ejet je sklopio savez sa divljim Tauriđanima i oženio se ćerkom njihovog kralja; ona je zahtevala da se kipovi bikova smeste tamo da bi mogla da ih obožava sa svojom pratnjom.

Alkinoj reče: – Kako stvar izgleda, čini mi se da je unakaženje bikova pre uvreda za Tauriđane nego za Kolhiđane. I vidim po tvom držanju da ne voliš ni Tauriđane ni njihovog boga.

Aras produži: – Poslat sam u poteru za gusarima, i na Dugoj obali stigao sam kneza Apsir-ta, Ejetovog jedinca sina, koji bese otplovio pre mene. Pozdravio sam ga kao kralja. Tamo smo on i ja združili snage i umalo nismo zarobili gusarski brod u okolini Sinope; ali nam je umakao i otišao severozapadno. Kralj Apsirt je otplovio u poteru za njim; a mene poslao u Troju sa eskadrom od osam brodova da sprečim da ne pobegne kroz Helespont; tako mi je naredio jer nema podesne luke ni u vrhu ni u dnu Bosfora, a i zato što su Trojanci naši savez-nici. Bio sam usidren na reci Skamandru, u blizini Troje, nekoliko dana, kad mi je za dolazak gusarskog broda javljeno dimnim znacima sa vrha Helesponta. Isplovio sam, otišao na gu-sarski brod i pažljivo ga pregledao, ali nisam našao u njemu ništa od važnosti – ni Zlatno Ru-no, ni kneginju Medeju, ni devicu lovicu Atalantu koja je zadala udarac od koga je kralj Ejet umro, ni Jasona zapovednika. Ehion, njihov glasnik, lažno me je obavestio da je kralj Apsirt stigao njihov brod na ušću Dunava i posle kratke borbe savladao posadu. Ehion mi je takođe rekao da se kralj Apsirt odmah osvetio Atalanti i lasonu, i da je otplovio natrag u Kolhidu sa Medejom i Runom. Ali mi je docnije saopštio istinu strašan i krvav duh moga ubijenog kralja.

Ehion ustade i reče kralju Alkinoju: – Veličanstvo, ja se protivim. Kolhiđanin je sasvim ve-rovatno video priviđenje, ali on namerno daje lažnu izjavu o mojim recima njemu. Nisam mu kazao ništa slično tome, kao što će ma koji među nama posvedočiti pod zakletvom. Ako su mu, kad je pregledao naš brod u punoj svetlosti dana, bogovi zaslepili oči obavijajući magičnom maglom osobe koje je tražio a takođe i Runo, u čemu je tu moja krivica? Ja odbi-jam njegove optužbe! On opet sede.

Aras ćutaše jer nije mogao da shvati kako je prevaren. Zaključio je da to mora da je bilo delo Periklimena čarobnika.

Alkinoj se okrete Jasonu i upita: – Kaži mi, kneže, kako si uspeo da pobegneš od kralja Apsirta?

Jason odgovori: – Veličanstvo, uzdajući se u zaštitu pet velikih Olimpljana, a naročito Bo-ginje Artemide, čije je svetište na ušću rukavca Fenela Ejetov sin pokušao da obesveti izdajničkim ubisvom, ubio sam ga svojim mačem, i isekao na komade. Njegovom smrću kne-ginja Medeja postala je zakonita kraljica Kolhide, jer Ejet ne imađaše više naslednika u muškoj lozi. Ona je odmah naredila zapovednicima mornarice njenog brata, čiju smo jednu galiju uništili udarivši našim brodom u nju, da se vrate u Kolhidu; i oni su je poslušali, ili bar tako pretpostavljam. Aras je takođe obavezan da sluša njene naredbe.

Aras, mada zbunjen i ne više tako pouzdan kao pri ulasku, reče uporno: – Suviše sam star da budem prevaren dvaput. Nemoguće je da se vaš jedan brod borio protiv dvanaest brodova i izišao iz bitke kao pobedilac i bez ikakvih gubitaka. Kralj Apsirt je još živ, siguran sam, i sto-ga moram izvršiti naredbe koje mi je dao. Moram vratiti Runo i kneginju Medeju – koju je zaprosio kralj Stir, Albanac – i moram ili zarobiti ili pogubiti lasona i Atalantu.

Alkinoj upita: – Vrli Arase, pristaješ li da primiš moju presudu, koja će biti nepristrasna? Ako ne, onda moraš pokušati da uzmeš silom i Runo i Medeju, a u tom slučaju naći ćeš se u ratu ne samo sa mnom već sa ćelom Grčkom.

Aras odgovori: – Veličanstvo, primiču tvoju presudu, ako se zakuneš Boginjom Brimom ili Hekatom, ili kakvim već imenom zoveš Kraljicu Pakla, da nećeš biti pod uticajem ni naj-manje pristrasnosti.

– U to sam gotov da se zakunem, izjavi Alkinoj, – mada, prema odluci Zevsa, jedina kralji-ca pakla u čije nam je ime dopušteno da se zakunemo je Persefona, žena njegovog brata Hada.

Jason reče: – I ja ću primiti tvoju presudu, Veličanstvo. Ali želim da znaš da je Kirka, kral-jica Eeje, sestra kralja Ejeta, nedavno očistila i Medeju i mene, i Atalantu iz Kalidona, od krvi koju smo prolili ili prouzrokovali da se prolije; ona nas je primila kao molitelje na svom ostrvu nepristojna oblika i postupila shodno uputstvu koje je u snu dobila od Boginje kojoj služi.

– Imaću tvoje reći na umu, reče Alkinoj. Zatim zatraži da i Aras i Jason polože zakletvu da će se držati njegove presude; ali pošto Aras nije pridavao važnost Persefoni, zakleše se u ime Sunca, božanstva zajedničkog obojici, a zakleo ih je Augija iz Elide. Alkinoj reče: – Sutra u podne izreći ću presudu sa svoga prestola. U međuvremenu molim vas ne zaboravite da ste moji gosti i da vas zajednički obavezuje učtivost prema meni. Stavljam vam u dužnost da ne uradite ništa rđavo.

Te noći svi su Argonauti spavali zajedno u zvučnom predvorju dvorca, a Medeja u maloj sobi odmah do kraljevske ložnice. Medeja ode tajno kraljici Areti i reče: – Kraljico sestro, sažali se na mene. Nemoj pustiti da me tvoj muž posije natrag u Eju. Moj otac, kralj Ejet, je mrtav a takođe i moj brat, pa je besmisleno od Arasa što osporava moju vlast nad Kolhidom. Zaljubila sam se u Jasona, i odlučili smo da se venčamo odmah čim vratimo Runo njegovom božanskom vlasniku; onda ću ja biti kraljica Efire i celog Korinta, i on će biti moj kralj. Mog-la bih deliti svoj kolhidski presto sa njim ako bih htela, i on svoj presto u Ftijotidi sa mnom; i mislim da je on stekao vladarska prava i na Lemnu, ako bi hteo da ih vrši. Tvoj muž mora promisliti dvaput, ili triput, pre nego što preda takav kraljevski par kao što smo mi u ruke var-varskog crnog stranca. Osim toga, kao što ti je rečeno, mi uživamo pokroviteljstvo svih glav-nih Olimpljana, i, još više od toga, i same Trojne Boginje, koju znam da tajno obožavaš više od svih njih. Budi moja prijateljica, Areta, i jednog dana ću te nagraditi, možeš biti sigurna u to.

Kraljica Areta poljubi Medeju i odgovori: – Kraljice sestro, rado ću zastupati tvoju stvar kod Alkinoja. Jer i ja sam imala strogog oca od koga sam trpela mnoge neljubaznosti, i svire-pog brata, kao što cenim da je tvoj bio. I sama sam upola zaljubljena u Jasona. Mislim da je on najlepši čovek koga sam ikad videla; i kad bi mi rekla da bi radije živela s njim u ribarskoj kolibi nego s drugim u dvorcu, ja bih ti verovala. Mislim da je to zbog njegove divne kose.

Medeja zajeca od zahvalnosti. Areta obavi ruku oko Medejinih ramena i reče: – Sigurna sam da ćeš biti srećna s njim, jer

mada Jason očito nije tako popustljiv i tako pouzdan čovek kao moj Alkinoj, ipak ti si isto tako očito mnogo pametnija žena od mene, pa ćeš stoga biti ravna njemu u braku. Naravno, Jason je još mlad i vremenom će se, ne sumnjam, staložiti i postati pravedan vladar i obziran muž. Moram ti priznati da smatram brak divnom ustanovom – ne mogu da zamislim kako su naše babe vodile svoje poslove pre nego što je brak zaveden, kad su ljudi bili samo njihovi slučajni ljubavnici i nisu imale ni u koga da se pouzdaju sem u same sebe. Mi žene sad imamo svu stvarnu moć, a malo odgovornosti i veći deo uživanja. Ja tajno obožavam Trojnu Boginju, naravno, ali ne mogu da se pretvaram da nisam zahvalna Zevsu što se oženio njom.

Medeja se nasmeši na Aretu kroz suze, a ona produži da ćereta: – Slatko dete, kako ti zavidim na tvojoj svadbenoj noći! Izgleda kao da je bilo tek juče kad

su gađali mog milog Alkinoja i mene onajzovim semenom i mi jeli ušećerenu dunju i poljubili

se prvi put pod raznobojnim svadbenim jorganom, koji je moja mila mati izradila za mene! I kako je divno mirisala divlja trešnja one noći! Veruj mi, mila moja, da se zanos prvog zagrlja-ja nikad ne može ponoviti; on se nikad ne zaboravi, ali se nikad i ne ponovi. Ah, neizrecivo slatke radosti koje su još pred tobom!

Glas dobre kraljice zadrhta od nežnosti, i Medeja nije mogla da se odluči da joj prizna da, u istini, nije moglo biti nesrećnije žene od nje u ćelom svetu – mrzela je ono što je najviše želela, želela je ono što je najviše mrzela, bila je daleko od kuće, upropastila je svoju porodi-cu, i bila je izdajnica veličanstvenog heroja kome je bila čuvarka njegovog svetišta. Ali ona reče: – Kraljice sestro, hvala ti na tvojim dobrim željama, i od sveg srca ti zavidim na tvom zadovoljnom životu sa plemenitim Alkinojem, kakav se ja nikad ne mogu nadati da ću imati. Jer, kao što moraš znati, zakletva sveštenice Boginje prokleta je, jer ima dva očna vida i dve prirode: ona planira lukavo i krvavo protiv svoje vlastite nevinosti, u bolu uništava one koji je vole najviše, i da odagna samoću nastanjuje svoj dom lazovima, slabićima i razbojnicima.

Areta uzviknu: – 0 dete, ne govori tako užasno, čak i ako je to u nameri da odvratiš ljubo-moru Boga ili Pakosti! Dobrota zrači sa tvoga lica; neću da verujem da si u stanju da učiniš ikakvo zlo delo. Želim ti da budeš blagoslovena mnogom decom, da imaš bar četvoro ili peto-ro; deca imaju divno umirujuće dejstvo na žene odveć obdarene umom, kao što izgleda da si ti.

Medeja odgovori: – Vrla Areta, ne smem se nadati nikakvom takvom blagoslovu, mada sam, verujem, isto tako čestita žena kao što si ti. Strašna Majka goni me i podstiče, uzima mi dušu i pretvara me u sud svog nemilosrdnog gneva; dok ona ne svrši sa mnom, isto sam tako opasna ma u kojem gradu u kome se desi da boravim kao što je dimljiva jelova buktinja u njivi ječma sazrelog za žetvu. Stoga, kraljice sestro, ako dobrotom svog srca možeš da me spaseš sada, to će biti dokaz i tvoje mudrosti i tvoje vrline; ali molim te da me ne nagovaraš da ostanem kod tebe i dan duže nego što je nužno.

Glava XLIII

KOLHIĐANI SU OPET NADMU-DRENI

U postelji sa Alkinojem te noći, Areta se trudila da bude što prijatnija, češući mu glavu nežno svojim ravno potkresanim noktima i često ga ljubeći. Ona ga upita: – Moj plemeniti gospodaru, reci mi kakvu presudu nameravaš da izrečeš sutra povodom slučaja naše mile gošće, kolhidske kneginje. Jer bi mi to zaista skrhalo srce ako bi je ti vratio da se uda za onog starog albanskog bednika o kome mi je Atalanta pričala. Zamisli, nije se nikad okupao otkako je rođen – albanski zakon strogo zabranjuje kupanje – i gamad vrvi po njemu kao po starom siru. Takva lepa devojka kao što je ona, i tako nesrećna, i siroče tvog starog prijatelja…

Alkinoj se pretvarao da spava, ali se nije mogao uzdržati da ne odgovori na to. – Prvo, najmilija, ne mogu ti reći kakvu ću presudu doneti ona će mi verovatno biti otkrivena u snu. I drugo, smatram za prilično besmisleno što pokušavaš da izazoveš moje saosećanje za tu siro-tu, čija je neposlušna ludost bila neposredni uzrok smrti njenog oca, a možda i njenog brata – mada ovo još nije dokazano protiv nje. – Jak Duh je moje ime, i Jak Duh je moja priroda.

– Dragi moj, reče Areta, – znam kako si ljubazan po prirodi, mada se pretvaraš da si strog. Sigurna sam, ma šta da se desi, da ti ne bi mogao postupiti ni sa jednom od naše dve kćeri kao Ejet prema njegovoj. Moraš priznati da je većina očeva suviše stroga prema svojoj deci i lju-

bomorna na njih. Sećaš li se slučaja Nikteja, brata slavnog tebanskog lovca Oriona? On je pokušao da spreči udaju svoje kćeri Antiope za Epopeja, kralja Sikiona, i kad je pobegla Epo-peju, zaratio je na Sikion i upropastio stotine nevinih porodica, uključujući i svoju; i završio samoubistvom. I bio je jednom argoski kralj, Akrisije, koji je zaključao svoju kćer Danaju u tucanu pogrebnu odaju, i kad je zatrudnela uprkos svih njegovih predostrožnosti, bacio ju je na more u kovčegu; ali je ona rodila sina, slavnog Perseja, koji je ubio njega i postao osnivač Mikene. Ako želiš savremeniji primer, pogledaj na našeg suseda Eheta u Epiru, koji je oslepio svoju kćer Amfisu za zločin što ga je napravila dedom, i sad je primorava da melje ječam u tamnici – misliš li da će on dobro proći u životu? Ako bi mene pitao, rekla bih da je Ejet, ma-da je možda oprezan čovek u javnim poslovima (za razliku od domaćih), sasvim zaslužio svo-ju sudbinu.

– Što se Ejet ponašao budalasto ili čak i svirepo ne opravdava njegovu kćer u njenoj neposlušnosti prema njemu, reče Alkinoj. – U krajnjem slučaju, to samo objašnjava njegovu smrt. Dve krivde, znaš, ne čine jednu pravdu.

– Ali pomisli, usprotivi se Areta, – šta će se desiti ako doneseš presudu protiv Argonauta. Oni su povezani, na jedan ili drugi način, sa polovinom kraljevskih porodica Grčke, i uživaju pokroviteljstvo bar pet Olimpljana. A što se tiče tih Kolhidana, oni žive na drugom kraju sve-ta, i više je nego sumnjivo da je Medeji ostao ikakav muški srodnik čijeg gneva bi trebalo da se plašiš u slučaju pogrešno velikodušne presude u njenu korist. Naprotiv, njeni sestrići, Frik-sovi sinovi, duboko su joj naklonjeni i pomogli su joj u njenom bekstvu.

– Olimpljani, reče Alkinoj oštro, – ispljuju čoveka kao kašiku vrele kaše čim se ponaša na izdajnički ili nepravedan način; i ja nemam nameru da oprostim zločin samo zato što se desilo da je tuženik bogat ili dobra roda i što ima nekoliko saučesnika, ili zato što se desilo da tužitelj živi daleko odavde. Dok se ne dokaže Apsirtova smrt (o tome tek imam da čujem činjenično stanje), moram pretpostaviti da je živ i da je zainteresovana stranka. Da ti otvoreno kažem, nimalo ne verujem mladom Jasonu – rekao mi je suviše mnogo poluistina i golih laži; a Ehion, glasnik, je preterano rečit; a to što se kneginja Medeja zaljubila u Jasona može biti objašnjenje njenog držanja, ali to zaista nije razlog da joj ja oprostim.

Areta reče: – Moj mili gospodaru, možda si u pravu, kao što često jesi, ali kunem se da neću sklopiti oči ni za trenutak ako ne doznam kakvu ćeš odluku doneti sutra.

– Ponavaljam, draga, reče on što je moguće blaže, – da nemam ni pojma o tome. Videću ujutru: starije je jutro od večera.

– Smatram, reče Areta uzbuđeno, – da je, ići na spavanje sa problemom zato što je čovek suviše len da ga resi, sasvim budalast postupak. Sve što se onda može desiti je da posle buđenja čovek zaboravi sve činjenice u vezi sa problemom i donese presudu nasumce. Ona ustade sa postelje i poče da korača gore dole po sobi.

– Vrati se, mila, vrati se! zamoli je Alkinoj. – Bilo mi je vrlo ugodno dok sam ležao u tvom zagrljaju.

– Vratiću se, odgovori Areta čvrsto, – kad mi kažeš otprilike kakvu presudu nameravaš da izrečeš sutra. Samo otprilike, znaš! Ja sam tvoja žena i ne mogu da podnesem, u prilici kao što je ova, da ne znam šta ti je u mislima.

Pošto se Alkinoj i Areta nisu nikad svađali, Alkinoj odmah popusti. – Pa, reče on, – otpril-ike, moja presuda će, pretpostavljam, biti ovo. Pošto jedni tvrde da je kralj Apsirt mrtav, a drugi da nije, moram pretpostaviti da je još živ i da je pravni zaštitnik svoje sestre, ako se ne dokaže da je već prešla pod zaštitu Jasona ili nekog drugog Grka udajom – koja je, ukoliko znam, možda već izvršena pripisnim obredom i sa pristankom njenog brata ili oca. Ako je ona već nevesta, bilo bi očito besmisleno od mene da dopustim da je Aras odvuče preko pola sveta u cilju da je uda. Ali ako je ona još uvek devica, kao što pretpostavljam da je, sudeći po nje-nom odelu, onda se mora vratiti, pa ma kako je unesrećivala ova presuda. Jer pravda mora biti izvršena. A što se tiče Runa, ko je njegov punopravni čuvar? To je Medeja, sveštenica Prome-

tejevog svetišta; kuda ide čuvarka, tamo neka ide i Runo, kažem ja. Što se tiče ma kakvog dela osvete nameravanog protiv Atalante iz Kalidona, to ne može biti moja briga; ali, pod pretnjom ratom, zabranjujem svako krvoproliće u mojoj kraljevini.

Areta dođe opet u postelju. – Mislim da je tvoja odluka najpametnija i najpravednija presu-da u ovom teškom slučaju, izjavi ona. – Sad spavaj, moj mili gospodaru, i probudi se osvežen. Neću te više uznemiravati. – Vrlina je moje ime i Vrlina je moja priroda.

Čim Alkinoj zahrka, Areta se iskrade iz sobe i posla jednu od svojih žena da otrči i pozove njenog ličnog glasnika. Kad on uđe, još sanjiv, reče mu: – Pošlji po svog druga Ehiona. Imam dobre vesti za njega koje ne mogu da čekaju. On spava u predvorju.

Glasnik je žmirkao na nju kao sova, ali mu ona prosu vodu na lice da ga probudi. Kad on ode u predvorje da potraži Ehiona, vide da tamo nema nikoga. Požuri u luku i stiže Argonaute baš kad su hteli da se ukrcaju, jer Jason bese odlučio da ostavi Medeju i da pobegne sa Ru-nom, smatrajući to svojom svetom dužnošću.

– Kuda odlazite, gospodari? upita glasnik. – O, nikuda, nikuda, brate, odgovori Ehion, – hoćemo samo da promenimo mesto

ukotvljena. Naš drug Koron iz Girtona, proricač vremena kao i svi Vranići, došao je do uve-renja da će vetar da se promeni u severoistočni; pa ćemo samo da otplovimo na drugu stranu luke da ga zadovoljimo.

– Moja gospodarica Areta ima dobre vesti za tebe koje ne mogu da čekaju, reče glasnik, i ako sam dobro pogodio, bilo bi pametno da se odmah vratite u zvučno dvorsko predvorje, a da prepustite vašim sidrenjacima i sidrima da zadrže od stenja vaš divni mnogo naputovani brod.

Vratiše se natrag kao stado ovaca, dok je glasnik kaskao za njima kao ovčarski pas koji nema potrebe da laje ni da pokazuje zube, jer je i samo njegovo prisustvo dovoljna opomena stadu da se mora držati prave staze.

Ehion bi izveden pred kraljicu. Ona se ljupko smešila dok mu je govorila: – Jednu reč mu-drima, božanski glasnice. Ako se tvoj gospodar, knez Jason, ne venča sa kneginjom Medejom pre jutra, kraljeva presuda će verovatno biti protiv njih. Neka požure.

Ehion upita: – Ali, milostiva gospo, kako se takvo važno venčanje kao što je ovo može prikladno obaviti o tako kratkom roku?

Kraljica Areta odgovori: – Ako se ne obavi odmah, nikad se neće ni obaviti. Sad slušaj. Kralj Alkinoj spava i ne želim da ga uznemirava zvuk svadbene pesme, jer je vrlo umoran, te ja kao odana supruga moram se postarati da ne izgubi ništa od svog sna. Ostrvo Makrida na ulazu u našu luku je vrlo podesno mesto za takvu svetkovinu. Jesi li ikad bio u svetoj pećini tamo, pećini Makride Pelaskinje? Ona je bila poslednja Dionisijeva sveštenica u Delfima pre nego što je Apolon oteo to svetište od njega; ona je okončala svoje dane baš u toj pećini. Ob-avesti lasona da su sva sredstva moga doma na raspoloženju njemu i njegovoj kraljevskoj mladi. Moji dvorski svirači stoje mu na usluzi; a moje dvorkinje pratiće mladu i doneće do-voljno platna i jastuka od labudovog paperja da svadbena postelja bude najlepša što može biti. Jason bez sumnje ima ćebad; a ja ću dati vino, posuđe, buktinje, žrtvene životinje, kolače, slatkiše i dunje – kratko rečeno, sve što bi mu moglo trebati. Srećom, moje dvorkinje su išle u dolinu večeras i donele su kotarice pune cveća, te ne mogu da mislim da će išta nedostajati. Ako je Apsirt mrtav, kao što ti kažeš da jeste – a nema razloga da sumnjam u tebe – Friksovi sinovi su najbliži srodnici kneginje Medeje i stoga nadležni, prema savremenom grčkom za-konu, da je daju kao mladu knezu Jasonu. Ja ću dati sveštenika – moga dvorskog kapelana – koji dobro zna koje žrtve da prinese mesnim bračnim božanstvima; a Atalanta može umilosti-viti Artemidu.

Ehion upita: – Ali šta kaže Medeja? Slaže li se ona sa ovim užurbanim pripremama za nje-nu svadbu?

Kraljica Areta odgovori: – Naravno, Medeja bi mnogo više volela lepo proslavljenu svadbu u Jolku u Jasonovoj kući, gde bi osovina kola u kojima se doveze mogla da bude spaljena na domaćem ognjištu. Ali bolje i brzo venčanje, pa čak i krišom (kao što i sama kaže) nego ni-kakvo.

Jason je bio mnogo zahvalan kraljici Areti; on pozva svoje drugove i zamoli ih da ne kažu ni njoj ni ikom drugom da iz preterane opreznosti umalo nije izgubio tu blistavu nagradu. Za-tim skupiše svu svadbenu opremu koju im Areta ponudi i odnese je na Argo. Dvorkinje preduzeše da dođu docnije sa mladom; a dvorski muzičari popeše se na brod sa svojim in-strumentima; i posle nekoliko minuta veslanja Argo je bio ukotvljen pored ostrva Makride. Tamo u pećini Jasonovi drugovi staviše travno busenje da oblikuju svadbenu postelju, okitiše ulaz bršljanom i lovorom, i namestiše stolove za svadbenu gozbu. Dok je Atalanta umilostivl-javala Artemidu žrtvovanjem junice – jer je dobro znala da je Boginja protiv braka i da se sveti onima koji je zaborave – dvorski sveštenik kraljice Arete gostio je mesna božanstva, Aristeja i Autonoja, prinoseći im grožđe, saće meda, maslinovo ulje i ovčji sir. But je uživao pri pomaganju u toj gozbi, jer je Aristej bio ne samo prvi sirar u Grčkoj i prvi sadilac masli-novog vrta, već i prvi pčelar.

Sveštenik i njegovi pomoćnici pevali su pesmu u čast Aristeja. Pomoćnici počeše pitanjem:

Odakle si dono grančicu masline, Tvoju plodnu grančicu masline, Da je nakalemiš na bujnu divljaku?

Kapelan odgovori:

Iz voćnjaka moga suseda sam dono Plodnu grančicu masline, Da je nakalemim na bujnu divljaku.

Oni opet upitaše:

Odakle tvoj sused donese grančicu, Plodnu grančicu masline. Da je nakalemi na bujnu divljaku?

Kapelan opet odgovori:

Iz voćnjaka suseda svoga suseda Doneo je plodnu grančicu, Da je nakalemi na bujnu divljaku.

Pomoćnici su pitali sve odlučnije iz kojeg je voćnjaka doneta ta plodna grančica; ali devet puta je sveštenik tragao za njom od suseda do suseda dok najzad nije pobedonosno odgovorio:

Sa Aristejevog drveta je dono Maslinovu plodnu grančicu Da je nakalemi na bujnu divljaku.

Pomoćnici upitaše kako je Aristej došao do tog drveta i odgovoreno im je da ga je dobio milošću Velike Boginje. I šta je radio? Nakalemio je divlju maslinu na divlju maslinu dok je mesec izlazio i iduće godine nakalemio je grančicu sa poraslog kalema na isti kalem, i treće godine nakalemio je grančicu od poslednjeg kalema na isti kalem, dok je mesec izlazio i tri puta prizvao Boginju po imenu. Velika Boginja zašuštala je u lišću, i poslednja grančica koju

je Aristej nakalemio pustila je lepo lišće slatke masline, i kad je zima došla, blagoslovila ga je sočnim ljubičastim plodom.

But dodade toj pesmi drugu sličnu njoj, koju sam sastavi, počevši:

Odakle si doveo ovaj roj, Ovaj medni roj, Da se hrani na cveću mog voćnjaka?

i nauči pomoćnike da mu postavljaju prikladna pitanja. Prvi mu je odgovor bio da je roj donet iz susedne košnice. Zatim je tragao za njim od suseda do suseda dok se nije našlo da mu je poreklo iz Aristejeve košnice. A odakle ga je Aristej dobio? But pobedonosno odgovori da ga je doneo iz mrtvog tela leoparda koga je ubio na Pelionu dok je pokušavao da ubije jednu od Boginjinih svetih kobila. Aristej je nogom triput ćušnuo lešinu, i treći put ona je odgovori-la pucnjem groma koji je stresao šišarke sa svih borova u planini; tada su se pčele zujeći digle iz rane u leopardovoj slabini i odletele u roju na maginju.

Tako se završila Butova pesma. Ali mu je bilo žao što nije mogao iskreno da hvali korkirs-ki med.

Medeju su dovezli preko luke u feačanskoj galiji. Bila je u beloj lanenoj haljini i vezenom belom valu koji joj je Areta pozajmila koja je takođe bila prisutna. Dvanaest dvorkinja, određene da budu njene deveruše, već su je bile triput zagnjurile u sveti izvor Korkire. Medeja spali na Artemidinom oltaru, koji je Atalanta podigla, odrezane pramenove svoje žute kose. Boginji Brimi, sa kojom je postigla mir pre odlaska iz Kirkinog doma u Eeji (umilostivivši je crnom krmačom i devetoro prasadi), ona sada nasu čitavu zdelu napitka od čistog meda.

Jasona su njegovi drugovi takođe zagnjurili u vir reke Makride; a zatim ga obukli u njego-vo najbolje odelo i ovenčali cvečem. U čast Runa, kraljica Areta je dala Argonautima retko ljubičasto i zlatno cveće, zvano carevčica, koje je gajila u visokim saksijama poredanim u njenom dvorištu; od tog cveća ispleli su Jasonov venac.

Zatim Friksovi sinovi predadoše Medeju Jasonu, koji je uze za ruku i dovede prema pećini, na čijem ulazu dvanaest deveruša otpevaše svadbenu pesmu, posuše cveće pred njih, i gađahu ih medenjacima u obliku svakovrsnih muških zverova i ptica, a takođe i slatkišima od bade-movog testa i pregrštima ukusnog onajzovog semena. Kraljica Areta im je lično osvetlila put unutra.

Trideset i tri Argonauta i isto toliko Feačana učestvovali su u gozbi, ali ni jedan Kolhiđanin, izuzev Friksovih sinova. Društvo je bilo vrlo veselo i pravilo raskalašne šale, kao što je to običaj; Ida je vodio u tom zabavljanju; i uskoro, na širokom, ravnom zemljištu pred ulazom u pećinu, Medejine deveruše zaigraše svadbeno kolo u čast boginje Here, držeći se za ruke i idući oko Hermesovog kamenog kipa koji je Arg istesao za tu priliku; i divna svadbena pesma dizala se i spuštala, dok je Jason jeo morske školjke da bi povećao svoju mušku snagu.

Najzad Medeja i Jason, držeći se za ruke, odoše svojoj postelji na kraju pećine, ispred koje je visila zavesa. Kraljica Areta dade im po krišku ušećerene dunje da pojedu i zrelu dunju da mirišu. Ona im reče: – Neka vam usta i nozdrve budu slatki, divni paru!

Medeja skide svoj pojas nevinosti i dade ga deverušama da ga stave na Artemidin oltar, a zatim se okrete da pogleda bračnu postelju. Ona zadrhta i postade belja od ljiljana, jer kao pokrivač preko mirisnih čaršava i ćebadi, koje su Argonauti nagomilali na travno busenje, ležalo je rašireno Zlatno Runo, čije vesto odnošenje iz Prometejevog svetišta ona bi sad bila rada da zaboravi.

Jason reče: – Gospo, ne uzmiči od ovog blagoslovenog pokrivača. Runo je prostrto ovde da bi naše venčanje bilo predmet pesme za zadivljeno i zavidljivo potomstvo.

Ona se tužno nasmeši na njega i odgovori dršćućim usnama: – Neka nam to ne donese nesreću, lepi moj! i protiv svoje volje ona ponovi reci nesrećne pesme svoga rođaka Sizifa, Tužbalicu za Pasifajom, koju je naučila od Orfeja kad ju je pevao u svom grozničnom zanosu:

Runo pozlaćeno našom tugom sad Što ova noć mora biti bez meseca. Zaista nije bilo meseca te noći; i mada je Sizif imao druge stvari u mislima kad je spevao

ove stihove, oni su sada bili koliko prikladni toliko i zloslutni. Jason joj dade nerazblaženo vino da pije, da bi okrepila svoj duh, i ispod Runa spojiše se u

ljubavi, dok su kroz zavesu dopirali šale, pesme i smeh svadbenih gostiju; i suviše brzo za oboje osvanu vedra zora.

Glava XLIV ZA SICILIJU I JUŽNO

Toga jutra, svečano sa prestola, Alkinoj izreče presudu. On reče: – Moji gospodari, Zevs Zakonodavac stavio mi je u srce da vam objavim njegovu neizmenljivu volju. Neka ugine onaj koji je ospori! Ovo su Zevsove reci: – Kneginja Medeja, ako je već venčana po pravil-nom obredu sa lasonom, Esonovim sinom, ili sa ma kojim drugim Grkom, može ostati sa mnom; ali ako nije već tako venčana, ona ne srne učiniti ništa od svoje slobodne volje da promeni svoje stanje i time razgnevi zakonite upravljače svoje zemlje. A što se tiče takozva-nog Zlatnog Runa, taj odbačeni purpurni pokrivač Moga Lafistiskog Ovna, odavno je, po mo-joj dozvoli, odnet u Eju u Kolhidi i tamo predat na čuvanje Prometejevoj sveštenici; i sada kažem, kuda god ide ona, neka tamo ide i Runo. Ako sveštenica sada smatra za umesno da vrati Runo, u ime Prometeja, liku koji je ono ranije ogrtalo, ne treba je sprečavati u tome; ma-da Ja, kao Gospodar Svih Stvari, ne marim mnogo šta će se desiti sa tom drangulijom urešenom zlatom. Što se tiče device lovice Atalante iz Kalidona, zabranjujem svaki čin osvete protiv nje na svima teritorijama gde vlada Moj Zakon jer ona je miljenica Moje kćeri Arte-mide.

Aras je bio presrećan. On izjavi da je božanska presuda pravedna i neosporljiva, i istače da se Medeja može udati po pravilnom obredu samo ako dobije pristanak svoga najbližeg srod-nika, naime Apsirta, i da je prema tome posledica presude koju je Alkinoj saopštio ta da se ona mora vratiti u Kolhidu i poneti Runo sa sobom.

Lice kraljice Arete bilo je sušta nevinost, ali dvorkinje su jedva prigušivale smeh, naročito kad Aras zajedljivo upita jasona: – Pa, vispreni Grče, šta misliš o ovom novom obrtu sudbine?

Jason odgovori glatko: – Sasvim mi se dopada. Medeja, kraljica Kolhide, već je moja ne-vesta, i venčanje je obavljeno sa opštim pristankom svih njenih živih srodnika, poimence: Friksovih sinova Frontida, Melaniona, Argeja i Kitisora. Kraljičin pojas devičanstva je pravil-no posvećen u svetištu korkirske Artemide, gde ga svako može videti.

Na ovo zaori se gromoglasan smeh svih prisutnih Grka; ali su svi Kolhiđani, izuzev Arasa, ćutali, jer nisu razumeli šta je Jason rekao. Aras prvo ne poverova, a zatim se naljuti. On na-ravno pomisli da ga je Alkinoj prevario, ali ga učtivost zadrža da ne okrivi svog domaćina za nepoštenje. Dok je stajao, grizući se za usnu i nervozno stežući mač, Medeja mu veselo priđe i upita ga sa dražesnim osmehom: – Zašto se zadržavaš ovde, Arase? Zašto odmah ne otploviš za Kolhidu?

On odgovori: – Ako je tvoj kraljevski brat još živ, i ako je kralj Kolhide, ubiće me kad dođem ako nisam ispunio njegove tri zapovesti. Zašto da se vratim u zemlju koja je tako dale-ko odavde, samo da bih bedno umro na kraju putovanja? Ali ako je on mrtav, kao što sam sada sklon da verujem – jer Friksovi sinovi su časni ljudi i ne bi dali nikakvu lažnu izjavu u prisustvu bračnih božanstava na čijim oltarima leže prinete žrtve – onda si ti moja kraljica i od tebe moram primati naređenja.

Medeja mu utešno stavi ruku na rame i reče: – Plemeniti Arase, ili se vrati u Kolhidu ako hoćeš; ili, ako se plašiš da se izložiš gnevu moga ujaka Persa Tauriđanina, i kralja Stira Al-banca i Kolhidskog državnog saveta, zašto ne bi otišao u Eeju, koja leži suprotno od Pole u vrhu Jadranskog mora? Tamo se možeš bez opasnosti staviti na raspoloženje sestri moga oca, kraljici Kirki, koja dočekuje sa dobrodošlicom na svom ostrvu sve ratnike koji su verni obožavaoci Mnogoimene Boginje. A ako mi ikad zatrebaš, budi siguran da ću poslati po tebe. Idi, Arase, i nek te prati sreća! A što se mene tiče, moj dom će biti u Efiri, gde živi narod mo-ga oca, i nemam ništa protiv da Perse i dalje bude namesnik Kolhide za vreme moje odsutnos-ti – koja će svakako biti vrlo duga. I naređujem ti, čestiti Arase, da se ne svetiš mojoj prijatel-jici Atalanti. Artemida je, a ne ona, ubila moga oca Ejeta; a Artemida je boginja sa kojom se nije šaliti, kao što si već video.

I tako je Aras nagovoren. On se oprosti od Medeje dostojanstvenim poklonom, i njegovi ljudi odmarširaše za njim u luku, razapeše jedra svojih brodova za južni vetar i uskoro iščezoše sa vidika. Jason proslavi Arasov odlazak žrtvama i igrama, i meštani iz ćele okoline donese svadbene darove kraljevskom paru; neko junicu, neko saće meda, neko debelu gusku. Argonauti su žalili što nisu megli odmah da otplove za Jolk i da se odatle časno raziđu svojim gradovima i ostrvima pre nego što se vreme pogorša; ali su bili obavezni, Jasonovim obećanjem Kirki, da prvo odnesu izvesne darove glavnoj nimfi Kokalovog svetišta u Agrigen-tu na Siciliji.

Petog dana svog boravka na ostrvu oprostiše se sa Feačanima koji snabdeše brod hranom, novim jedrom i novom užadi, i otploviše za Kalabriju u Italiji. Kao oproštajni dar kraljica Areta dade Medeji da odvede sa sobom dvanaest deveruša; a Medeja dade Areti neke od svo-jih najlepših dragulja. One takođe razmeniše neke lekove i čini: Medeja dade Areti mast za trljanje napravljenu od masliničinog korena, koja je dobra protiv nazeba u grudima od koga je Alkinoj hronično patio; a Areta dade Medeji smesu od morskog luka koji raste obilno na Krfu i siguran je otrov za pacove i miševe, mada je bezopasan za druge stvorove. – Kad imaš ovo, reče Areta, – onda ne moraš da se plašiš nikakve najezde miševa i pacova koju Apolon može da posije protiv tebe.

Posle prijatne plovidbe, sa delfinima koji su se zabavljali oko broda od jutra do mraka, Ar-gonauti se iskrcaše u kalabrijskoj Leuki uvrh (apigiskog rta. Tamo nađoše Kanta, Polifemo-vog brata koga su bili ostavili u Kiju; lutao je tražeći Polifema u želji da mu kaže da je presu-da o njegovom progonstvu poništena i da on sada može da se vrati kući u Larisu. Jason ponu-di Kantu da ga odveze brodom u Grčku, što on radosno primi. U Leuki, Medeja je, iz zahval-nosti za gostoprimstvo koje su joj meštani pružili, naučila tamošnje sveštenike veštini opčin-javanja zmija, od kojih su je docnije naučili i Marani oko Fukinskog jezera, koji joj pogrešno i danas ukazuju božanske počasti pod nazivom Boginje Angitije.

Jason sad izabra Nauplija za kormilara, jer je Nauplije plovio u tom pravcu dvadesetinu pu-ta. On ih uspešno dovede u Kroton, gde se morski psi sunčaju neuznemireno na obali; tamo je Runo oprano u trećoj od sedam određenih reka, u Esaru, koji se uliva u Jonsko more. Jz Kro-tona su otplovili pored Regiona u Kataniju na Siciliji, koja leži pod snegom gore Etne; tamo su ispasišta i kestenove šume bili spaljeni i more je bilo gusto pokriveno plovećim komadima plavca koje je planina izbacila pre dva dana. Još iz velike daljine behu videli plamen i dim kako se dižu, ali im je Medeja rekla da se ništa ne plaše. U Kataniji opraše Runo u četvrtoj od određenih reka, u Simetu koji se uliva u Sicilijsko more. Iz Katanije otplovili su pored Helora i Gele u dobro navodnjeni Agrigent, koji leži na sredini južne obale Sicilije, okrenut prema Africi.

Dok su plovili za luku Agrigenta, vrlo rano ujutru, samo su tri Argonauta bila budna.– Ida, koji je zamenio Velikog Ankeja za kormilom, jer je on kormilario ćelu noć, Nauplije i But iz Atine. Kad je Argo zaobišao jedan mali rt, držeći se blizu obale, pedeset Kokalovih nimfa igrale su se na obali kožnom loptom. Dobacivale su je jedna drugoj po taktu pesme zvane

Sirenska pesma, i radi veće udobnosti bile su podigle svoje suknje do pojasa, te su im se vi-dele gole butine. Nauplije i But smerno pokriše oči ogrtačima, ali ne Ida, koji nije imao ni poštovanja ni smernosti, već im doviknu; – Otrčite, lepe nimfe, i sakrijte se iza stena! Gleda vas Ida, Afarejev sin.

But, čovek velike pristojnosti, prekore Idu, rekavši; – 0 Ida, Ida! Gledaj kuda kormilariš! Ugrozićeš nam živote svojom ludošću!

Ida odgovori: – Ne više nego što si ti učinio – ti koji luduješ za pčelama – kad je u Eji tvoja proždrljivost za medom donela smrt našem milom drugu Ifitu, koji je poginuo kad se vratio da te spase.

Ove reci, rečene glasno, prenese duh Ifita, koji je, prezrevši grobnu humku koja mu je po-dignuta na teritoriji Apsiljana, došao na Argo skriven u kotarici namirnica u cilju da se osveti. Linkej ga je video nekoliko puta kako slepo tumara od klupe do klupe ne sećajući se više ni svog imena ni svog cilja. Ali sada se seti svega i zavuče se ispod lepog marijandinskog ogrtača kojim je But pokrio svoje lice, i poče da mu šapuće u uho: – Ja sam Ifit, Ifit, Ifit, Ifit, Ifit!

But jauknu iz sve snage i skoči iz broda da bi pobegao od Ifita – jer duhovi ne smeju da prelaze slanu vodu izuzev u čamcu ili na splavu – i otpliva što je brže mogao u zapadnom pravcu. Nauplije mu je vikao da se vrati; ali, pošto je on na to samo plivao još brže, odmah upravi brod u njegovom pravcu. U međuvremenu nimfe, više zabavljene nego naljućene, prizvaše svoju Boginju i odmah gusta morska magla obavi Argo, i onda produžiše svoju svetu pesmu na suncu na obali, zaklonjene od Idinih očiju. Nauplije na to zaustavi brod iz straha da njime ne pređe preko Buta. On probudi Medeju i obavesti je šta se desilo. Ona odmah dovik-nu pozdrav nimfama i reče im da zamole Boginju da rastera maglu; što one rado učiniše kad doznaše ko je ona.

But se izgubio i više nikad nije stupio nogom na Argo. Ali se nije utopio; jer je nekoliko časova docnije naišao na neki brod, dok je on još plivao iako malaksao, uzeo ga i odvezao do Lilibeja, najzapadnijeg rta Sicilije. Tamo je našao med tako izvrsnih svojstava, da je ostao kao gost saborišta nimfa na gori Eriksu do kraja života. Više se nije plašio Ifitovog duha, jer je odsekao sebi kažiprst da bi ga umirio; sa nimfama je izrodio nekoliko divne dece i blagosiljao je nesreću koja ga je dovela tamo.

U Agrigentu, Medeja predade Kirkine darove Kokalovoj glavnoj nimfi, koja je poljubi i pokaza joj istinski Boginjin lik sa pokretnim udovima koji je izradio Dedal. Njih dve su vrlo dugo razgovarale u unutrašnjosti svetišta, dok su se Argonauti gostili napolju u hladu rodnog jabukovog drveća. Tada Meleagar sasu tajni napitak, koji mu je dala Kirka, u Atalantinu zdelu medom zaslađene vode. Da je ona to okusila tako bi se strasno zaljubila u njega da bi zabora-vila na svaku smernost, pa čak i na svoju vernost Artemidi. Ali oštrovidi Linkej, spazi Melea-garov čin i prevrnu zdelu tobož slučajno, te se napitak prosu. Zatim, odvevši ga u stranu, šapnu mu na uho: – Druže, nemoj da zamećeš svađu sa Artemidom, molim te! Ljubavlju mo-reni Meleagar tako je urazumljen, ali je Atalanta ostala ljuta zbog njegove ljubomore i njego-vog nedrugarskog zadirkivanja Melaniona.

Argo je najzad mogao da okrene svoj pramac zavičaju. Duvao je povoljan vetar sa zapada dok je on plovio natrag pored južne obale Sicilije, ali čim je prošao rt Pahin, zaduvao je Sicili-janskim morem vrlo snažan severoistočni vetar. Nauplije savetova (asonu da plove niz vetar i da se sklone u Maltsku luku, koja ima dobro ukotviše. Jason pristade, ali nekom greškom Ve-liki Ankej je kormilario suviše istočno i prošao Maltu u sumraku; Linkej je na nesreću spavao u to vreme. Plovili su ćelu noć po neopisivo burnom moru strahujući da će svaki trenutak biti njihov poslednji čas. Jutro ne donese nikakvo olakšanje već još veću zabrinutost. Pod straho-vitim udarcima talasa Argo poče da propušta vodu, i Arg zatraži užad da njima omotaju i stegnu brod, što uradiše sa velikom mukom zbog burnog mora.

Arg reče Naupliju: – Rupa je u onom delu broda koji smo opravili u Teju; drvna građa nije mi se mnogo dopala, ali bolje nije bilo. Moramo otploviti do najbliže obale, a u međuvremenu izbacivati vodu svom snagom, pošto prvo bacimo sa broda sve što nije neophodno.

Jason naredi da se brod rastereti, ali niko ne htede da baci bogat oklop i vreće sa zlatnim prahom u nezajažljive talase. Dok su oklevali, Augije viknu: – Hajte, drugovi, da bacimo u more vodene krčage, oni su najteži predmeti! Tako i uradiše, ali zadržaše u zlatnim testijama i srebrnim krčazima malo vode da gase žeđ.

Behu to strašni dani i noći; niko nije spavao ni trenutak, a dvanaest Feačanskih deveruša behu toliko iznurene morskom bolešću, da su molile svoju gospodaricu da ih baci u more za krčazima i tako okonča njihove muke.

Najzad se neko seti misterija Samotrake i predloži da se prizove Trojna Boginja da ublaži jačinu vetra. Na to Mops pokuša da je prizove na način kome su ih Daktili naučili, ali u pri-sustvu tako mnogo neposvećenih osoba nije mogao da se seti pravilne formule prizivanja, niti je iko drugi mogao; izgleda da im je Boginja bila namerno zamaglila um.

Jason onda zamoli Medeju da umilostivi Boginju, ali je i Medeja ležala oborena morskom bolešću, pa mu samo jecanjem odgovori. I tako produžiše pored stenovitog ostrva Lampe-duze, čije su se obale belasale od ogromnih talasa koji su se razbijali u vodeni prah; ali Naup-lije je pogrešno mislio da je to Pantelarija koja leži dan plovidbe na severu, i tako mu je račun pobrkan. Sad je još burnije more zapljuskivalo Arga, rđalo oružje Argonauta, kvarilo im odelo i primoravalo ih da izbacuju vodu bez prestanka, te su mislili da će im se leđa slomiti od na-pora.

Meleagar povika rano trećeg jutra: – Drugovi, može li mi iko od vas objasniti zašto nas je snašao ovaj jad? Pošto su svi grehovi koje smo učinili očišćeni žrtvama čišćenicama, šta je razlog ili uzrok ove opasne bure?

Kastor uperi u Idu svoje oko, oko ne više bistro već mutno od umora i crveno od slanih kapljica. – Tu sedi krivac, reče on, – koji je uvredio Kokalove nimfe i time razgnevio Veliko-ga koji upravlja vetrovima. Kad bismo naš brod oslobodili Ide, on bi uskoro opet plovio rav-no, otvoreni šavovi opet bi se zatvorili, vetrovi bi se stišali i morska lasta bi opet veselo letela iznad plave vode.

Linkej odgovori za svoga brata Idu, obraćajući se Jasonu: – lasone, Esonov sine, jesi li čuo šta Kastor reče? Zaboravivši zakletvu vernosti koju je položio svima nama na žalu Jolka, i koju je ponovio na Apolonovom ostrvu kad smo prvi put zaplovili Crnim morem, ovaj luđak otvoreno podstiče drugove protiv života moga brata Ide. On pokušava da svoju ličnu pizmu pretvori u javnu osudu najhrabrijeg čoveka medu nama. Zašto da se dragom Idi porekne pravo na nevine šale? Nije li on zaslužio da kaže što god hoće? Kad je ogromni vepar ubio Idmona u trskama pored reke Lika i hteo da uništi ćelu našu brodsku posadu istim okrvavljenim zubima deračima, ko ga je pogodio širokim kopljem i tako ubio tu napast? Odgovori mi na to Peleju, ti koji si bio u najvećoj opasnosti onog jutra! I ko je bio taj koji je, kad smo se borili sa Bebri-cima, izvršio pokret duž ruba doline, napao neprijatelja s boka i sasvim ga razbio? Odgovori mi na to, Veliki Ankeju, ti koji si išao dva koraka iza njega. Ako se Argo mora rasterati nekim čovekom, kao žrtvom radi života ostalih, onda neka to bude nezahvalni i ništavni Kastor čije srce nagriza zavist kao što pacov nagriza bocu od stare crne kože u uglu podruma.

Linkej i Ida dokopaše svoje oružje, Kastor i Poluks učiniše to isto i pokušaše da se sukobe; ali se brod toliko ljuljao i naginjao da nisu mogli da stoje uspravno. Ostali Argonauti povukoše ih natrag za tunike i razoružaše ih. Poluks ipak uspe da se približi Idi dovoljno blizu da ga snažno udari u vilicu. Ida ispljuva slomljen zub i gutljaj krvi, i reče: – Polukse, kad se svrši ova plovidba, moj slomljeni zub tražiće iz osvete sve zube tvoje vilice!

Arg, crven od gneva, viknu: – Plovidba će se završiti ovde i sad, glupani i budale, ako od-mah ne nastavite sa izbacivanjem vode. Voda se popela za dva prsta više otkako je počela ova luda svađa.

Tada Meleagar reče: – Krivi mene, Arže. Moja je greška što nisam govorio jasnije. Nisam imao nikakvu nameru da izazivam neslogu između ova dva para ohole braće. Hteo sam da pokrenem sasvim drugo pitanje, naime, da li su bura i propuštanje vode izazvani nekom greškom Atalante iz Kalidona. U Agrigentu, kad smo otišli na obalu, opazio sam kako se od-vojila u žbunje sa Melanionom…

Arg ćušnu tucanu zdelu u Meleagarovu ruku i podviknu na njega: – Izbacuj vodu, čoveče, izbacuj vodu, i drži za zube svoj prokleti jezik ako želiš da ikad opet vidiš suvo kopno!

Ali Atalanta dođe da sedne pored Meleagara i reče tihim glasom: – Najmiliji Meleagare, priznajem da volim samo tebe, mada mi dosađuješ svojim navaljivanjem i neosnovanom lju-bomorom zbog čestitog Melaniona. Vidim tvoju potištenost i neću da te dalje kažnjavam. Hajde, mili, nasmeši se na mene pa ćemo izbacivati vodu naizmence!

Meleagar poče da plače i zamoli je za oproštaj, koji mu ljupko dade. Izbacivali su vodu za-jedno, koleno do koleno-zahvatao vodu a ona je izbacivala, zatim je ona zahvat-on je izbaci-vao. Opet je nastao mir na Argu, čije ćut na opšte iznenađenje, Askalaf, Arejev sin, kad zape-va-iskrenim glasom:

Sinoć čuh mog Tračkog Oca kako – Ratnici, skinte šlemove! Argo ima rupu i voda u nj teče; Ratnici, skinte šlemove

Ne dam vam sekira, topuz i mač pravi Straha; ratnici, skinte šlemove Hladna zelena voda brzo plavi; Ratnici, skinte šlemove

Za žuto lemnjansko vino sad ne gode pehari; ratnici, skinte šlemovel Već zgodni sudovi za crpljenje vode, Ratnici, skinte šlemove

Ove tri strofe, i ostale u istom smislu, ohrabriše Argonaute da istraju u izbacivanju vode; arija je bila vrste koja uđe u glavu i ne izlazi lako iz nje. Uskoro su primetno smanjili vodu. Arg pronađe rupu i zapuši je uvošćenim platnom, i reče im da ima nade da stignu do kopna, ako samo vetar malo popusti.

Glava XLV ARGONAUTI GUBE NADU

Između ponoći i zore treće noći njihove nevolje, a devete posle njihovog odlaska iz Kor-kire, Linkej, na straži na pramcu, doviknu: – Talasi nadolaze! vičući iz sveg glasa da bi ga čuli na hučnom vetru. Tada prostodušni Koron iz Girtona uze da govori sa svog sedišta blizu kormila: – Bojim se, drugovi, da je došao čas kad moramo reći zbogom jedan drugome, sa uzajamnim opraštanjem nepravdi i uvreda iako možda u srcu još gajimo mrsko sećanje na njih. Sećajmo se samo podviga koje smo zajednički izvršili; jer mada će nas možda sad smrt uzeti, niko ne može poreći da smo uspeli u našem izvanrednom poduhvatu i da smo stekli slavu koja neće brzo iščiliti. Ipak, avaj, naši drugovi koji su pali pre nas, Idmon, Tifis, Ifit,

Kalaid i Zet, smatraće se srećnijim od nas. Dok smo mi pobožno spalili njihova tela i izvršili uobičajene pogrebne obrede za njih, naša tela će hraniti rakove koji gmižu pored pustinjskih obala Afrike; i ko zna šta će se desiti našim duhovima?

Ali Periklimen čarobnik ustade, i držeći se levom rukom za ivicu broda i ispruživši desnu ruku u vazduh, samopouzdano se obrati svome ocu, bogu Posejdonu: – Oče, ma koja druga božanstva vladala vodama Crnog mora, ili vodama Samotrake, sigurno je da ti vladaš ovde. Zar se ne sećaš tri čoveka, koje si počastvovao imenom sinova, a koji su ti proletos prineli izvanrednu žrtvu paljenicu od dvadeset divnih crvenih bikova u Bebriciji? Ista ta tri čoveka su na ovom brodu. Zaštiti ih, molim te, zajedno sa svima njihovim drugovima i izvedi ih žive i zdrave na kopno. Time ćeš učiniti dobrotu svom starijem bratu, Svemoćnom Zevsu, čije Zlat-no Runo leži savijeno u pregradi ispod sedišta kormilara ovog broda. Ako Argo potone i Runo s njim, Oče, ne možeš se braniti neznanjem o ovom slučaju. Gromovnik će biti gnevan i zah-tevati naknadu, ističući da smo mi Runo povratili za njega neverovatnim trudom i izlaganjem velikim opasnostima. Evo dar za tebe, Oče, dar od mene, lep tesalski đem i uzda koje sam dobio od Kastora Spartanca u igri bacanja kocke; jer ti si me prvi naučio da kutiju s kockom tako zatresem da me kocka posluša i padne kako zaželim. Primi ovaj dar i upotrebi ga da obuzdaš svoje zelene nerazumne konjice tako da nas ne bace u brodolomu na afričku nemi-losrdnu obalu. Dajem ti, da i ti daš.

Tad neko uzviknu: – Oh! i pokaza prstom iza broda. Izgledalo je da Bog prezire dar svoga sina Periklimena i da je rešen da ih uništi. Ogroman talas, talas nad talasima, bese se digao iznad ostalih, kao što se snežni greben planine nadnosi nad zelenom dolinom, i valjaše se prema njima strahovitom brzinom. On podiže Arga na svoja pleća i pojuri napred s njim. Ar-gonauti čuše škripu i pomisliše da će toga trenutka kljun broda udariti u stenovitu obalu; ali kad se talas raziđe uz veliku huku i odbaci ih napred u svojoj beloj peni, oni ne osetiše nika-kav potres.

Argo odjednom stade; izgledalo je kao da su ga prsti božanske ruke uhvatili i sasvim zaus-tavili. Svima Argonautima dođe ista misao: – Mrtvi smo. Ovako je biti mrtav.

Sa tom čudnom mišlju oni mirno zaspaše potpuno iscrpeni, ne očekujući da će ikad opet videti sjajni kotur sunca.

Ali kad zora brzo svuče zavesu mraka svojim ružičastim prstima, krici galeba probudiše Malog Ankeja, koji ustade, pope se na rub broda i pogleda unaokolo. Argo je ležao ravno, ugnježden u velikoj količini okreka, sa potpuno čitavim krmnim ukrasom. Pre nego što pro-budi svoje drugove, Ankej izvrši merenje i nađe da je brod na vodi dubokoj nekoliko stopa i van domašaja talasa, koji su se još uzburkano dizali pozadi broda u daljini od dva strelometa.

Isprva niko nije shvatio šta se desilo. Ali Periklimen, protrljavši oči posle spavanja, ustade i promrmlja molitvu zahvalnicu svome ocu zbog tog čudotvornog spasenja. Uskoro zatim vetar poče da zamire duvajući samo na mahove. Kad se sunce diže više, potpuno zatišje zav-lada posle bure, mada je u ušima Argonauta more još šištalo kao ljutiti gusan. Kad se povratiše iz zapanjenosti i pažljivo pogledaše unaokolo, zaključiše da je talas preneo Arga preko niza stenovitih grebena – od kojih je svaki mogao da ga razbije kao truo lešnik – i naj-zad ga bacio preko široke obale u jezero prepuno algi i sa obalama belim od soli.

Neko se zasmeja zbog neobičnosti toga slučaja, i uskoro ćela posada prsnu u grohotan smeh. Ali stari Nauplije ih obuzda. – Drugovi, reče on, – ovo nije stvar za smejanje. Talas koji nas je bacio ovde vratio se u nedra dubokog mora, i mada bismo mogli velikim trudom u roku od mesec dana prošeci kanal kroz obalu natrag do mora, nikad ne bismo mogli preneti Arga preko onih stenovitih grebena koji se nižu u redovima, kao klupe u kakvoj velikoj dvo-rani, za veći deo milje. Argo je uhvaćen ovde, kao kit izbačen na obalu, i ovde njegova lešina mora ležati i truliti, i mi s njom, ako se jezero ne spaja s morem na nekom mestu koje još nismo opazili.

Jezero se prostiralo u unutrašnjost kopna sve do južnog obzorja i daleko istočno, ali se ob-ala koja ga je odvajala od mora sa istočne strane postepeno širila u veliku kamenitu ravnicu; dok je sa zapadne strane, nedaleko od njih, bilo opasano dugim redom peščanih brda.

Jason upita Nauplija: – Gde smo? Koje je ovo jezero? Nauplije odgovori: – Ne mogu da kažem zasigurno, jer nikad ranije nisam bio ovde. Veliko

jezero leži u unutrašnjosti kod Adrumeta, blizu koga smo mi sad po mome računu; ali mi je rečeno da je ono mnogo milja udaljeno od mora, pa me to buni. Pokušajmo da odmah pome-rimo brod na dublju vodu, pa da plovimo preko jezera. Možda ćemo naći reku koja iz njega teče u more.

Mada umorni i gladni, Argonauti iskrenuše vesla u otvorima za vesla, skinuše mokra odela, zadržavajući samo gaće, izađoše iz broda i počeše da ga guraju kroz gust okrek. Posle nekoli-ko koraka brod nasede na peščani sprud. Odgurnuše ga natrag i pokrenuše u drugom pravcu, ali gotovo odmah opet nasede.

Zbog okreka Nauplije nije mogao da oceni gde je voda duboka a gde plitka. Stoga reče da više ne pokušavaju nasumce, već da se rasporede oko Arga u svima pravcima da bi mogao da vidi, po dubini u kojoj stoje, gde je voda najdublja. Tako i uradiše, te mu to omogući da ves-lima obeleži krivudav kanal; zatim su se svi vratili i gurali Arga tim kanalom; kobilica je često strugala o peščano dno. Ali kad sunce bese već visoko na nebu, ne behu napredovali više od dve stotine koraka i behu sasvim iscrpeni.

Jason pregleda zalihe vina i vode. Nađe da vode ima nešto više od galona a vina manje od pola galona, a trebalo je ugasiti žeđ trideset i dva čoveka i četrnaest žena. Kad reče tu vest Argonautima, svi zaćutaše za trenutak. Nauplije reče: – Proći će dva meseca i više pre nego što i kap kiše padne u ovoj pustinji. Ako ne nađemo izlaz iz jezera, uskoro ćemo svi umreti od žeđi ili poludeti od pijenja slane vode.

Na to se Ergin iz Mileta okrete Augiju iz Elide i reče: – Na tebi će, nezajažljivi zlatom Au-gija, ležati naša samrtna kletva, i bilo da živiš ili umreš naši duhovi neće prestati da te muče kroz svu večnost. Zašto si nas savetovao da izbacimo krčage s vodom iz broda a zadržimo ove beskorisne vreće blaga? Bio sam budala što sam se ponovo ukrcao na Arga kad sam već jed-nom, u toku našeg putovanja od Helesponta, kročio na kamene ploče moga milog grada Mile-ta. Zašto se nisam pretvarao da sam bolestan, kao što je dovitljivi Orfej učinio, i tako izbegao tvoje kobno društvo, luđače iz Elide. Plašim se da više nikad neću orati svojim drvenim plu-gom, niti drljati svojom trnovom drljačom plodna ječmena polja pored vijugavog Meandera, gde dobra crna zemlja ne sadrži ni kamenje dovoljno veliko za praćku i skakavac peva preko celog leta. Ali neki bog nas je sve zaslepio; trebalo je da znamo bolje nego da slušamo tebe, ti punoglavče, posle poniženja koje nam je tvoja lenost donela na Ždralovom jezeru.

Augija odlučno odgovori: – Ti mene zoveš budalom; ja tebe zovem luđakom, luđakom u prugastom odelu. Kako sam mogao znati gde će nas tvoj otac Posejdon u svojoj šali odbaciti? Samo sam izrazio opšte mišljenje posade da je ludo izbaciti iz broda blago koje nam može zatrebati. Da smo izbačeni na ma koju običnu obalu, mogli bismo nabaviti koliko god hoćemo hrane i vode za pola pregršti zlatnog praha. I zašto bacaš krivicu na mene? lason je naš zapo-vednik. Da nam je on naredio da bacimo s broda blago, ja bih ga prvi poslušao. Uostalom, još nismo mrtvi. Moguće je da će nam naše zlato i srebro ipak biti od koristi. Stvarno, siguran sam da hoće; moje čestito srce uverava me da ovo nije kraj.

Autolik brzo reče: – Dokaži uverenost svog čestitog srca, dragi Augija, time što ćeš mi prodati svoj dnevni obrok vina i vode za polovinu pregršti zlatnog praha. Ja sam voljan kupac.

– To je sasvim poštena ponuda, reče Ehion glasnik, – i ja ću ti platiti istu cenu za sutrašnji obrok.

Augija bese prinuđen da se rukuje u znak pogodbe, ali se gorko pokaja pre isteka dana; jer mada su bili dovoljno dobro snabdeveni ječmenim hlebom, suvim mesom, medom, turšijom i

sličnom hranom, sve što su jeli bez pijenja zastajalo im je u suvim grlima. Od maslinovog ulja bese im ostao samo mali krčag, a od delfinovog ulja baš ništa.

Sunce je bilo nesnosno vrelo, a jezerska voda, lepljiva od soli, sušila im se na telu ostavljajući beo talog na njemu. Oko podne vreo vetar zaduva pustinjom i oni videše crvene peščane duhove kako igraju u vrtoglavim spiralama; Ida izađe sa kopljem protiv peščanih duhova, ali oni pobegoše od njega, no kad on potrča natrag u logor, smejući se pobedonosno, oni ga pojuriše preteći mu i lebdeći visoko iznad njega.

Vetar im nanese mnogo peska u hranu kad pokušaše da jedu, te im je škripala pod zubima; ali dvanaest feačanskih devojaka nisu učestvovale u obedu. Ležale su stisnute u jecavu masu oko poleđuške ispružene Medeje, koja je bila uzela neki uspavljiv napitak. Disala je teško i ovda onda tiho ječala; a jednom reče strasnim šapatom: – Oprosti mi, Prometeju, oprosti mi! Ljubav i nužda su me prinudili. leđnog dana ću ti to nadoknaditi!

Neosveženi mnogo podnevnim odmorom, Argonauti nastaviše da guraju Arga kroz okrek i tako ga pomeriše za drugih dvestotine koraka duž zapadne obale; dugačak beo peščani sprud s leve strane sprečio ih je da uprave brod prema sredini jezera. Svi se oneraspoložiše i postaše svadljivi izuzev samo Mopsa Lapita, koji bese razgovoran, bodar i veseo. Kad Nauplije predloži da se brod rastereti od svoje opreme koliko god je moguće, Mops izvrši taj zadatak.

On ode feačanskim devojkama. – Ostavite vašu gospu, draga deco! uzviknu smelim ali nežnim glasom. – Njoj za sad nisu potrebne vaše usluge. Ako ikoja od vas želi da ikad opet bude u kraljevskom dvorcu, da sedi na mekanim jastucima i prede ili tka, sa jagodama i pav-lakom u zdelici na pozlaćenom stočiću pored sebe, onda, moje lepotice, ustanite hrabro, svih vas dvanaest, i pomozite mi sad!

Natera ih da skinu sve odelo sem donjeg rublja i nose na obalu na svojim nežnim rameni-ma velike količine zaliha, užad i stvari iz svake pregrade, ostavljajući sve u istom redu na obali. Sirote devojke su posrtale pod teškim tovarima, jedva išle preko okreka i nanetog drveća, i često padale, plačući od stida kad im se otkriju gole butine, a Ida im se podsmevao; ali su radile revnosno i brod se diže nekoliko pedalja na vodi pred svršetak njihovog posla. Ljudi odnese s broda jarbol, jedra, sidreno kamenje i sve drugo suviše teško za žene da podig-nu, kao vreće sa zlatom iz Sinope.

Pražnjenje pregrada iznese na videlo tri tajne zalihe pića, ukupno dva puta veće od već ob-javljene količine; lason ih odmah zapleni. Vlasnici, Pelej, Akast i Euridam Dolopljanin, izgle-dahu prilično postiđeni, ali izjaviše da su zaboravili da je ostalo više od nekoliko kapi pića, i pretvarahu se da se raduju što je tolika količina pronađena. Argonauti su spavali te noći pored jezera, pošto iz navike zapališe vatru od suhotina, ali nisu imali divljači da peku na njoj, niti su mogli da napune brodski kazan pijacom vodom da skuvaju čorbu od sitne, koščate ribe koju su rukama uhvatili u jezeru. Drugi dan su proveli gotovo na isti način kao i prvi, ali su žeđ i toplota sve više delovale na njih: ječali su i gunđali pri radu, i predveče Argo je bio udal-jen ne više od pola milje od mesta na koje ga je talas bio izbacio.

Peščani duhovi nisu igrali toga dana, ali daleko u pustinji videše fatamorganu palmi, belih kuća i flotilu od tri broda koji su plovili izvrnuti. U suton feačanske devojke počeše da plaču tiho između sebe; plakale su ćelu noć, jer je šakal zavijao u daljini i one se plašile da će se on uskoro gostiti njihovim smršalim leševima.

U podne trećeg dana razdeljen je poslednji ostatak vina i vode. Neki ga popiše alapljivo, neki ga srkutahu štedljivo, valjajući ga po ustima oteklim jezikom; ali Veliki Ankej, kleknuvši u dubokoj poniznosti, prosu svoju čašu u pesak.

– Drago Božanstvo ove daleke zemlje, uzviknu Ankej, – ma ko ti bilo, molim te primi ovu žrtvu livenicu iz mojih ruku, znajući kako je dragocen ovaj dar koji ti dajem. Dajem ti od svoje sirotinje; a ti mi uzvrati od svoga obilja!

Dva tri druga čoveka osetiše se prinuđeni da učine to isto, među njima bese i lason, vođa pohoda. Ali lason, pošto proguta svoje vino i vodu, prosu čistu vodu odvojenu za Medeju da

popije kad se probudi; uradio je ovo ne iz neke neljubaznosti prema njoj, već zato što bi ne-popijena čaša vode uskoro navela njegove drugove na zločin.

Toga večera, potišteni i nemi, napustiše brod i pođoše nasumce i posrćući po goloj pustinji. Mops im se gromoglasno nasmeja i veselo im doviknu: – Oho, drugovi, na kakva to izdužena, tužna lica gleda odozgo Večernjača! Svako bi mogao pogrešno pomisliti da ste duhovi koji još lutaju po zemlji, ili da ste žitelji grada kome predstoji propast, pa se kipovi u predvorjima hramova znoje krvlju, i neobjašnjiva rika se čuje iz svetišta, i žarko sunce je u pomračenju. Tako vam Apolona, šta vam je svima? Obodrite se, drugovi, ni Apolon ni ikakav drugi Bla-gosloveni Olimpljanin ne smeju nas ostaviti na cedilu pošto su nas štitili u tolikim mnogim strašnim opasnostima.

Ali Mops nije uspeo da obodri nikoga od njih. Euridam Dolopljanin reče ćutljivom Me-lampu: – Mops će biti prvi koji će napustiti ovaj gornji vazduh, uveren sam. Takvo ushićenje je siguran znak pretstojeće smrti – u taj se kobni znak može više verovati nego u neodgovorna cvrkutanja pastirica, lasta, zeba i sličnih malih ptica.

– Ako je tako, zavidim mu, reče Melamp. – Jer onaj koji podlegne žeđi i toploti pre svih svojih drugova imaće najbolji pogreb. Bojim se da će moj udes biti da nadživim sve vas.

Tad se Argonauti, podstaknuti iznenadnim nagonom, skupiše zajedno i zagledaše u Runo koje se meko blistalo u zvezdanoj svetlosti. S velikim poštovanjem su dodirivali teške zlatne rese i velike zlatne rogove. Ergin iz Mileta reče. – Ipak, kad jednog dana nadu ovde naša mrtva tela osušena i pocrnela od sunca kao egipatske mumije, naći će i Runo, i naša velika dela neće se zaboraviti zbog njega. Daće nam se dostojan pogreb, svima nama zajedno, i naše će se kosti staviti u zajednički grob – ili (što bi bilo još bolje) ako naša oružja, odelo i značke pokažu ko smo pojedince, onda će svakog od nas preneti radi sahrane u njegov grad ili na njegovo ostrvo. Žalim što sam govorio protiv Orfeja i okrivio ga da se pretvarao da je boles-tan. Milo mi je što više nije među nama, već je uštedeo sebi ovu sadašnju bedu i vratio se kući među divlje tračke Kikonce. Jer kad čuje vest o našoj sudbini od nekog trgovca, ili izgnanika, ili od neke proročanske ptice, plakaće za nama; uskladiće svoju liru i pevati uz nju, iz noći u noć, veliku epsku pesmu o velikom traganju koje smo u njegovom društvu uspešno okončali – pevaće divno sastavljene heksametre koji će se oriti po svetu hiljadu godina i više.

Posle ovoga, Ergin zagrli svoje drugove, jednog po jednog, moleći ih da mu oproste za sve što im je možda učinio nažao i dajući oproštaj onima koji su to tražili od njega. Zatim im svi-ma reče zbogom i ode u pustinju da umre sam.

Njegovom primeru sledovahu mnogi njegovi drugovi. Ali Kastor i Poluks odlučno odbiše da se prijateljski rukuju sa Idom i Iinkejem. A Arg odgazi do svoga voljenog Arga da umre na njemu. Mops naloži veliku vatru pored jezera i igrao je veselo oko nje u čast Apolona. Melea-gar i Atalanta sa čednim izrazom radosti na licu, odvojiše se od ostalih i odoše držeći se za ruke na morsku obalu gde su mali talasi šumeli.

lason ostade gde je i bio, sa Runom s desne strane i mirno zaspalom Medejom s leve. Blizu njegovih nogu ležala je skupljena gomila feačanskih devojaka, cvrkućući zajedno kao nesrećne goluždravke koje su ispale iz visokog gnezda i leže dole na kamenju, ostavljene od roditelja i nemoćne da nađu hrane ili da odlete.

Glava XLVI ARGONAUTI SU SPAŠENI

lason zavi glavu u ogrtač i zaspa dubokim snom, iz koga se probudi iznenadno čudno priviđenje. Pojaviše se, tri kozoglave žene sa ukrštenim rukama, smešeći mu se blagonaklono, i osloviše ga jednoglasno kozjim glasom. – Jasone, sine Esonov, mi smo Kozoglava, Trojna Boginja Libije, i mi mnogo cenimo pobožnost koju si pokazao time što si nam prineo prih-vatljivu žrtvu livenciu od čiste vode. Tvoji drugovi su nam neznalački ponudili vodu pomešanu s vinom, ali to piće mi ne podnosimo. Ipak, možeš ih obavestiti da će svi sem jed-nog biti izbavljeni iz sadašnje nevolje; svi sem jezičnog čoveka, koji mora umreti ovde jer se ne boji smrti, a i zato što poštuje Apolona a ne nas, a takođe i zbog toga što ga je mnogonapu-tovana ždralka opomenula da će morati umreti u Libiji.

Jason je gledao skromno u stranu dok mu je govorila Boginja ili Boginje. On upita: – Gospe, šta mi ostali moramo uraditi da bismo bili spašeni?

Boginja, sada sjedinjena u jedan oblik, odgovori: – Samo se nadajte. A kad se najzad vratiš u svoju domovinu nemoj me zaboraviti, kao što si me nekad bio zaboravio . Bilo da ti ričem kao lavica, ili ti vrečim kao koza, ili ti kreštim kao noćna ptica, ili ti njištim kao kobila, upam-ti ovo: ja sam ista jedna u trima Neumitna Boginja – majka, devica, nimfa – i ti možeš preva-riti nepouzdanog Nebeskog Oca, ili mišookog Apolona, ili ćulavog Areja, pa čak i pritvornog Hermesa, tog boga glasnika sa krivom palicom; ali niko nikad nije prevario mene niti je konačno umakao kazni zbog pokušane prevare.

Na to se spusti magla između Boginje i Jasona a kad se diže ona već bese iščezla i on je gledao u veliki žuti kotur meseca. Zatim opet zaspa snom divnog spokojstva.

Kad se probudi, skoči i povika svojim drugovima: – Argonauti, dragi Argonauti, spašeni smo! Trojna Boginja pojavila mi se lično kao priviđenje i svima nam je obećala život – ili svima sem jednom od nas!

Zora je svitala nad jezerom sa vatrenim sjajem koji predskazivaše još jedan vreo dan. Neki usamljen Argonaut, pokaza se da je to bio Melamp, ukloni ogrtač sa svoga izmučenog lica i odgovori rapavim glasom: – Ne remeti naš poslednji san, Jasone, tim tvojim vikanjem u ne-vreme. Snevaj svoje snove, ako hoćeš, ali nas ostavi našima.

Jason ode dalje i naiđe na Linkeja, koga probudi pričajući mu svoj san. Linkej je žmirkao i gledao unaokolo, još ne shvatajući Jasonove reći. Zatim povika: – Gle, gle! Pruži ruku i reci mi šta vidiš na tri prsta širine desno od onog peščanog brega!

– Ne vidim ništa, odgovori Jason. – Ali ja vidim jahača kako kasa na konju mrke boje, povika Linkej. – On dolazi prema na-

ma. Te glasne reci probudiše desetinu ili dvanaestinu ljudi. Oni svi dođoše rastrojena izgleda i

prašnjave kose. Niko od njih nije mogao da vidi nikakvog jahača. – To je fatamorgana, Eufem izjavi tužno.

Ali uskoro oštrovidiji nazreše mali oblak prašine u velikoj daljini, i brzo zatim ugledaše konjanika koji im je dovikivao na jeziku koji niko nije mogao da razume. Nauplije reče: – On je Tritonac ausonskog plemena, sudeći po njegovom belom odelu i džilitu sa crvenom kićankom, i po čuperku kose koji nosi iznad čela. Da li je ovo, ipak jezero Triton, koje se na-lazi daleko južno od Adrumeta?

Ehion htede da istupi napred i održi rečitu besedu konjaniku, ali ga Autolik zaustavi, rekavši: – Plemeniti Hermesov sine, nemoj da misliš da želim da ti uskratim glasničko pravo

da nas predstavljaš. Ali tvoja divna rečitost je samo od koristi kad govoriš onima koji razume-ju neko narečje grčkog, pelazgijskog ili tračkog jezika; ona je bez dejstva na divljake. Pusti da ja budem govornik ovog puta. U Sinopi sam dobro naučio opšti jezik gluvonemih.

Pušteno je Autoliku na volju. On priđe Tritoncu, uze ga za desnu ruku i zagrli ga; zatim učini pokrete kao da pije, pokaza svoje ispucale usne i otečen jezik, i poče da nestrpljivo posmatra obzorje.

Tritonac ga razumede. I on istom nemom mimikom predstavi pijenje, odmahnu neodređeno prema pustinji i pruži ruku da primi dar.

Autolik klimnu u znak pristanka, i Tritonac pokaza na tucani tronožac, sa pozlaćenim no-gama i sedištem, koji ležaše prevrnut u blizini; kralj Alkinoj bio ga je dao [asonu da ga daruje Delfijskom proročištu posle povratka u Grčku.

Autolik napravi pokrete kao da odbija da se rastane sa tronošcem, ali najzad obeća Triton-cu da će mu ga dati čim ih odvede do vode.

Učinivši pokrete kao da crta luk i triput ispruživši ruke sa raširenim prstima, Tritonac im dade na znanje da je voda daleko trideset strelometa odatle. Zatim se ispravi do svoje pune visine, isturi grudi, nabreknu mišiće, riknu kao lav i poče da udara u stenu zamišljenom toja-gom. Zatim kao da stavi prste u vodu i brzo se sagnu kao da pije, i promrmlja zvuke koji podsetiše Argonaute na grčku reč – Svete zmije!

Argonauti se začuđeno pogledaše i jednoglasno uzviknuše: – Herakle! Tritonac klimnu glavom i ponovi – Herakle, zatim se strogo zagleda u njih, uzviknu –

Svete zmije! vrlo snažno i pršte u smeh. Potapšaše ga po ramenu i revnosno odoše za njim prema vodi. Kad stigoše do nje, ne posle

dugog pešačenja – bese to bistar izvor koji je žuboreći izbijao iz ružičaste stene – spaziše vel-ike komade stene gde leže u blizini, nedavno odlomljeni nekim moćnim oruđem, besumnje tučom okovanom kijačom njihovog druga Herakla. Ah, kako su pili i pili sa tog slatkog okrepljujućeg izvora!

Zatim rekoše jedan drugome: – Herakle nam je spasao život, Herakle! I docnije su zaista doznali da je Herakla, dok je plovio za ostrvo Hesperida u traganju za svetim narandžama, bura izbacila na obalu nedaleko od tog mesta. Bio je žedan kao i oni, ali umesto da se pomiri sa smrću, otišao je u pustinju, njušeći za vodom kao lav, i čim ju je namirisao počeo je da udara topuzom u stenu dok izvor nije izbio iz nje. Sada su tragovi životinja već vodili izvoru iz sviju pravaca, i Tritonac objasni izrazitim pokretima koje su to životinje: majušni, krup-nooki skočimiš, šakal koji se hrani lešinama, bodljikavo svinjče, i divne berberske ovce.

Autolik namami Tritonca darovima i obećanjima da se vrati s njima u logor. Tamo mu po-kaza Arga i upita da li bi se brod na neki način mogao izvaditi iz jezera i vratiti u more. Trito-nac ih uveri da je to mogućno, jer uska reka ističe iz jezera u more nekoliko milja istočno, i Argo se već nalazi na krivudavom kanalu koji je u vezi sa rekom. Autolik mu dade broševe i minđuše, koje svi Argonauti priložiše, i obeća mu i lep crven ogrtač ako im pomogne da se izvuku iz jezera. Ovo ga zadovolji i on odjednom doviknu svoje ljude pozivom koji je zvučao kao nešto na sredini između zvižduka i pokliča. Na to iz malog, golog brega udaljenog pola milje, velika družina gotovo golih Tritonaca promoli, kao mađijom, svoje glave sa čupercima i potrče prema Argonautima.

Linkej povika: – Tako mi risovih šapa i repa, baš sam budala! Juče u podne video sam ljude i žene kako čuče na tom bregu, ali sam mislio da mi se te spodobe priviđaju.

Ovi Tritonci, ili Ausoni, bili su trogloditi; živeli su u dubokim podzemnim pećinama sa malim rupama, sličnim lisičjim, koje su im služile kao vrata i prozori. Niko ko bi zalutao pre-ko toga brda ne bi pogodio da stoji iznad mnogoljudnog grada; jer oni su plašljiv narod i ne-rado se pokazuju strancima. Poglavica je iz opreznosti bio dojahao do argonautskog logora iz sasvim drugog pravca i tobož iz velike daljine.

I Ausoni i njihovi susedi Mahlijani (koji svoj čuperak kose nose na potiljku, a ne napred) obožavaju Trojnu Boginju na starodrevan način. Kod njih nema braka, već se slobodno sadružuju u granicama izvesnih stupnjeva srodstva; i svaka tri meseca, na plemenskom skupu, dečak rođen u tom roku dodeljuje se na čuvanje čoveku, određenog srodstva, na koga se sma-tra da najviše liči. Žene pokazuju veliku samostalnost duha, one nose oružje i svake godine odlučuju ko će biti sveštenica Meseca međusobnom besnom bitkom u koju nijedan čovek ne sme da se umeša jer bi bio raščerečen. Za Ausone, kao i za sve ostale narode

Dvogubog zaliva, Sunce nije dobrotvorno božanstvo već nemilosrdan tiranin; i oni ga kunu pri njegovom rađanju svakog dana i bacaju kamenje na njega.

Nevolje Argonauta su iščezle. Medeja se iznenadno probudi iz zanosa i odvede feačanske devojke sa praznim krčazima i vedrima na izvor, koje one brzo napuniše i donese natrag; te su uskoro svima povraćeni život i snaga. Ausoni obeležiše koljem dalji tok kanala, i Argonauti su uz njihovu pomoć, pošto su prvo vratili tovar na brod, polako gurali Arga duž njega za svega dvanaest milja; prelazeći oko dve milje dnevno, dok najzad nisu stigli na dovoljno du-boku i čistu vodu da upotrebe vesla. Jason nagradi Tritonce prikladno bojadisanim tkaninama i drugim malim darovima, a na tronošcu Arg ureza napis izražavajući zahvalnost i prija-teljstvo prema njihovom narodu. Tritonci kričeći od oduševljenja kao slepi miševi, odnese tronožac ispod zemlje u neko skriveno svetište Kozoglave Majke, čiji je trojni oblik Arg bio naslikao na njemu.

Argonauti su, gazeći po vodi, izašli na obalu i sagradili oltar na brežuljku blizu mesta gde reka, zvana Gab, ističe iz jezera. Tamo su prineli žrtve Kozoglavoj Boginji. Ali su na drugim oltarima prineli i žrtve Olimpljanima: dve debele berberske ovce koje su Meleagar i Ida uhva-tili žive, i gazelu koju je Atalanta ranila dugačkim hicem svoga džilita.

Već su se bili ponovo ukrcali i rekli prijateljsko zbogom Ausonima, i odveslali, kad se pog-lavica seti znaka učtivosti koji bese zaboravio: pojahao je konja punim kasom duž obale reke mašući rukom u kojoj je držao grudu zemlje. Želeo je da je oni prime kao znak da će biti dočekani sa dobrodošlicom kad god budu hteli da posete njihovu zemlju. Eufem uvuče svoje veslo, skoči s broda u vodu i otpliva da primi taj dar, koji donese natrag ne okvasivši ga jer je plivao jednom rukom. Tada slana struja reke Gab zahvati Arga i brzo ga odnese prema moru, posle desetodnevnog zatočen ja.

Medeja izreče proročanstvo Eufemu: – Čoveče lastine značke tvoji potomci u četvrtom po-kolenju biće kraljevi Afrike u ime ove grude zemlje, ako samo uspeš da je ćelu odneseš u sve-ti Tenaron, tvoje rodno mesto. A ako ne, Afrika će morati čekati Eufemovo seme do sedam-naestog pokolenja.

Ali bese suđeno da četvrto pokolenje njegovih potomaka, potičući od sina koga mu je rodi-la Lamaha Lemnjanka, bude lišeno te suverenosti; jer jedne mračne noći, dok su plovili u do-movinu, talas zapljusnu preko Arga i rastvori grudu u blatnjavu vodu.

Tako su spašeni svi Argonauti izuzev Mopsa Lapita koji nije izbegao prorečenu mu sudbi-nu. Tri dana pre ovoga, u podne, dok je lutao pored jezera, ogromna senka pade preko nje-gove staze. Pogledavši gore, ugleda kako mu iznad glave kruži bradata orlušina ogromne veličine, zašiljenih krila i klinasta repa. Orlušina mu je dovikivala čudnim molećivim glasom i podsticala ga da se udalji od jezera uzvikujući – Zlato! Zlato!; u nadi (bar tako se pretpostavi-lo) da ga odmami u neki nepristupačan i bezvodan kraj pustinje, i da se tamo natenane naslađuje njegovim telom kad on umre od žeđi. Mopsa je bilo lako obmanuti. Potrčao je na-pred ne skidajući očiju sa ptice, ali nije trčao mnogo koraka pre nego što zgazi na rep jedne crne zmije koja je ležala nepomična na suncu. Zmija se okrete i žabi zube u njegov članak, blizu golenice. Mops glasno zajauka i njegovi drugovi potrčaše da vide kakvo mu se zlo desi-lo.

On sede na zemlju, držeći se za ranjeno mesto, i reče: – Zbogom, dragi drugovi. Ptica mi bese obećala zlato ako odem za njom. Sad moram umreti, ali ne osećam prekomeran bol. Sa-

hranite me lepo i govorite lepo o meni posle moje smrti. Zatim mu utrnulost usled otrova brzo obuze sve udove, magla mu zamrači oči i on klonu na leđa.

Pod vrelim libijskim suncem leš brzo poče da zaudara; i pod dejstvom zmijinog otrova u sebi Mopsovo telo poče da truli i gubi kosu pred očima njegovih drugova. Brzo pozajmiše budake od Ausona i iskopaše mu dubok grob dok mu je leš pištao na lomači koju su napravili i zapalili. Kad mu izgore sve telo, napraviše humku iznad njegovih kostiju, i triput promarširaše oko nje potpuno naoružani, duboko žaleći za njim i čupajući kosu u pregrštima; dok je bestidna orlušina kružila iznad njihovih glava, lišena gozbe kojoj se nadala.

Glava XLVII ARGO DOLAZI U DOMOVINU

Bilo je opasno da se tako dockan u godini preduzme plovidba za koju se nije moglo očekivati da će trajati manje od dva meseca, ali su vetrovi i vreme bili neobično povoljni od dana kad su Argonauti isplovili iz reke Gab u Libijsko more do dana kada su se najzad iskrca-li u Pagasi. Za sve vreme svoje duge plovidbe pored obala Dvogubog Zaliva Sirte nisu ostajali duže nego što je bilo potrebno ni u jednom mestu u koje su svratili; jer duž ćele te obale nije bilo primamljivih mesta i gradova – čak ni dobro poznata naseobina Oea nije vredela posete. Ta obala je pripadala divljacima ne manje čudnim od onih koje su posetili u istočnom zalivu Crnog mora.

Prvo su, po redu, posetili Lotosojede, lene stanovnike velikog stenovitog ostrva Meninksa. Tamo su Argonauti otišli na obalu radi vode. Ti Lotosojedi, kao što i njihovo ime kazuje, hrane se poglavito slatkim bobicama granatog srebrolistog lotosa koji raste samoniklo u sva-koj pukotini stene i svakom zaklonjenom kutku. Oni drže stada ovaca radi snabdevanja mle-kom i vunom, ali jedenje pečene ovčetine smatraju gnusnim činom gorim od ljudožderstva. Od lotosovih bobica peku vino takve snage da ono deluje kobno na pamćenje onih koji ga piju: posle samo nekoliko gutljaja oni zaborave imena svojih prijatelja i srodnika, pa čak i višnjih bogova. Na Meninksu Argonauti su našli dobru vodu i jeji su lotosove bobice zgnječene u slatke okrugle kolače; ali su odbili i da srknu lotosovo vino jer ih je Nauplije opomenuo protiv njega. Najzad su naučili da ne navlače nevolju na sebe opasnim ogledima.

Zatim je Argo prispeo u oblast Gindana, koji su ovčari, kozari i lovci tuna; i oni se hrane lotosom, ali ne peku lotosovo vino. Tu su Argonauti prvi put videli urmine palme kako rastu, kao visoki stubovi sa perastim vrhovima, i okusili lepljiv žuti plod koji sporo sazreva. Gin-danke nose onoliko lanenih traka oko svojih članaka sa koliko su se ljudi sadružile; ženski pol vlada i žene su čuvarke izvora. Argonautima koji su poslati da donesu vode nisu dale da na-pune nijedno vedro dok se prvo ne sadruže s njima i spremile su lanene trake da svaki od njih podveže svoju nevestu. Žene su bile lepe, mada vrlo mrke boje, i Argonauti, pod zapovedništvom Ehiona, rado pristaše da im pruže zadovoljstvo koje su zahtevale. Gindani nisu bili ljubomorni zbog toga čina, ali pokazaše nepristojnu radoznalost i usprotiviše se pokušaju da ih oteraju da ne gledaju taj prizor; no na Ehionov zahtev, žene ih nateraše da odu da se okupaju u moru.

Obala zaliva duž koje su sada plovili bila je niska, peskovita i jednolika; jedva se igde vid-eo i trag zelenila. Sedmog dana stigoše u Oeu, koja leži na sredini Dvogubog zaliva. Oea je pre logorište nego grad. Prostranu luku, zaštićenu stenovitim grebenima od besnila severoistočnog vetra, upotrebljavaju grčki trgovci koji dolaze da odnesu mesne proizvode, kao na primer nojeve kože, sundere i mirisnu smolu (od koje se pravi vrlo ukusan začin); oni

ponekad mogu tu da kupe slonovaču i druge strane proizvode koje donose egipatski karavani. Karavani dolaze zimi, putem koji spaja veliki broj oaza u unutrašnjosti i završava se tu, a vraćaju se u rano proleće. Ali, pošto je vreme trgovini bilo prošlo za tu godinu, Argonauti nađoše u Oei samo domoroce Macane, a nijednog Grka niti Egipćanina. Macani nose čuperak kose na temenu, a ostalu kosu briju. Oni obožavaju noja i žive u kožnim šatorima.

U Oei Jason opra Runo u petoj od sedam određenih reka, u uskom Kinipu koji se uliva u Libijsko more. Njegovi drugovi donese velike grčke krčage i napuniše ih vodom te reke.

Iz Oee produžili su da plove pored mačanske teritorije čitava dva dana, i predveče drugog dana stigoše do onoga što je iz daljine izgledalo da su tri ostrva, a to su stvarno bila tri grebe-na stenovitog rta obrasla palmama. Argonauti videše u daljini stado ovaca gde pase, što u njih izazva neodoljivu želju za pečenom ovčetinom, lason odmah posla tri Sinopljanina sa Idom, Linkejem i Kantom, Polifemovim bratom, da od pastira nabave deset jagnjenica ili jalovica – manje im ne bi bilo dovoljno. Stigoše stado u suton, ali mačanski pastiri odbiše ponuđene darove i ne htedoše im dati ni jednu jedinu ovcu. U boju koji nastade, pastiri, koji su bili neobično okretni i brzi, pokazaše izvanredno hrabri, iako ih je bilo četvorica protiv šestorice; i pre nego što je Ida uspeo da ih sve probode, jednog za drugim, svojim širokim kopljem, nji-hov vođ vrlo snažno zavitla praćkom sa kamenom u njoj nišaneći u Kanta i baci ga tako da pogodi Kanta pravo u slepoočnicu i razbi mu lubanju.

Oni tužno odnese Kanta i sahraniše ga pored mora, igrajući pod oružjem oko njegove lomače i čupajući kosu. Nad njegovim kostima podigoše visok spomenik od belog kamenja, da bi mornari u docnijim godinama usidravali svoje brodove u blizini i prinosili mu žrtve li-venice. Ali se, što se njih tiče, nisu bojali Kantovog duha, jer je on dobro utolio svoju žeđ krvlju četiri protivnika i sto ovaca, koje su, mada mršave, za Argonaute bile dovoljno ukusne. Ugostili su se dobro pečenom ovčetinom i umokcem od ječma i mirisne smole, u čijem su spravljanju feačanske devojke bile vrlo veste.

Zatim su došli do laguna, slanih močvara i živog peska koji su se prostirali sto milja i više. Ovaj deo zaliva ima upadljivo haotičan izgled jer nije ni čvrsta zemlja ni tečno more. Neki pesnici kažu da se Boginja Eurinoma, pri prvobitnom stvaranju sveta, zbunila izgledom zmije s roščićem koju je nehotice stvorila, pa je ostavila Sirtu nedovršenom. Nauplije je dobro čuvao Arga od te opasne obale.

Potom su stigli u teritoriju crnpurastih Psiljana, koji se usuđuju da jedu zmije i guštere i ko-jima, prema Nauplijevom kazivanju, ne škodi čak ni otrov ljutice zmije. Nauplije reče, ako se desi da ljutica ujede psiljsko dete pa ono umre, majka baci leš u pustinju bez ikakvog pogreba kao čudovište koje nije pravo Psiljanče. Medeja se podsmehnu toj priči, rekavši da Psiljanima škodi zmijski otrov kao i svakom drugom narodu, ali da oni upotrebljavaju pomirljive čini i mažu se sokom odvratnim za sve zmije. Ona izjavi da Psiljani na svojim javnim priredbama, kad podstiču velike naočarke da ih ujedaju, obmanjuju narod time što prvo tajno izvade otrovne zube trzajem krpe koju stave oko svakog zmijinog zuba. A što se tiče jedenja zmiji-nog mesa, reče ona, to nije nikakvo čudo, jer ono nije otrovno već je samo neprijatno žilavo i smrdljivo. Argonauti se stoga ne potrudiše da posete Psiljane, iako su ih pre toga smatrali čudesnim narodom. Plovili su dalje pored crvenog stenja isprekidanog obalama belog peska, iza kojih su se dizala obalska brda podjednake visine, bez šuma i pokrivena sprženom travom. S vremena na vreme videli su poneku gazelu, ali nikakvu drugu veliku četvoronožnu životinju.

Zatim su došli u oblast Nasamonjana, koji zauzimaju čvršće delove Istočnog zaliva. Nasa-monjani se razlikuju od plemena u zapadnijim oblastima time što obožavaju neku vrstu Oca Boga i upražnjavaju neku vrstu braka. Ali muževi nisu ljubomorni na čednost svojih žena; mladoženja dopušta svojim svadbenim gostima da se nauživaju njegove mlade, jedan za dru-gim po redu prema činu, ako joj svaki od njih donese podesan ljubavni dar. Bogat čovek ima nekoliko žena; ali siromašan čovek, koji ne može da izdržava čak ni jednu ženu, odlazi na sve

svadbe, te prema tome, nije lišen prirodnog ljubavnog zadovoljstva. Ali Argonauti nisu videli mnogo pripadnika tog mnogobrojnog plemena, jer je većina njih, kao i obično, provodila leto u oazama urminih palmi koje šaraju pustu unutrašnjost Libije kao šare leopardovog krzna; i ljudi se nisu vraćali sve dok zimske kiše ponovo ne pokriju obalska brda travom i cvećem kojim su oni gojili svoju mršavu stoku.

Kad su se Argonauti iskrcali u jednoj povećoj naseobini u istočnom uglu zaliva, jer im je trebalo vode, vođa nekolicine Nasamonjana koji su tu ostali zahtevao je od Ehiona, koji je istupio kao glasnik, da zaključi ugovor o prijateljstvu s njim. Nasamonjanin je pio vode iz Ehionove šake i dao mu da i on pije iz njegove. Ovaj način pečaćenja ugovora za Ehiona je bio vrlo neprijatan. Nasamonjanin je imao prljave ruke pokrivene ranama, a voda, dobivena kopanjem peska blizu obale, bila je mutna i zaudarala na sumpor. Ali se Ehion ipak držao savršeno učtivo, kao što i dolikuje glasniku.

Bili su prinuđeni da čekaju tu dok umesto Zapadnog Vetra, koji ih je nosio tako dobro i ta-ko daleko, ne zaduva Južni Vetar; jer je obala sada krivudava ka severu. U međuvremenu Na-samonjani su ih darežljivo hranili, ali hranom koja im senije nimalo dopadala – režnjevima mršave govedine sušenim na suncu i istucanim telima skakavaca pomešanim sa mlekom u prahu. Šestog dana zaduva Južni Vetar.

Ne dugo posle polaska, sa zadovoljstvom stigoše do plodne zemlje Kirene, gde je zemljišni sloj dubok i uspevaju svakovrsna drveta i trave. Kirenjani, obrazovan i gostoprimljiv narod sa izvesnim znanjem grčkog jezika, ugostiše ih ljubazno zbog divnih priča koje su im pričali o svom putovanju. Tu Jason kupi namirnice za idući deo puta do Grčke pored Krete; i tu on i njegovi drugovi okusiše svež ječmeni hleb prvi put posle odlaska sa Krfa. Mesto sa koga su konačno otplovili bilo je Darnis, gde su oprali Runo u šestoj od sedam određenih reka, u Dar-nisu, koji se uliva u Kirensko more. Ova slatkovodna reka teče kroz duboku klisuru čije su strane obrasle divljom maslinom, jelom i čempresom. Tamo su našli dobro odnegovane smokvike i nedavno zasađene vinograde; i na oproštajnoj gozbi Darnjani ih ovenčaše i napuniše im usta masnim goveđim pečenjem i ne htedoše primiti nikakvo uzdarje; ali im Ar-gonauti ipak nametnuše zlato da njime ulepšaju svoje hramove.

Iz Darnisa, sa povoljnim jugoistočnim vetrom, stigoše do Krete u zoru trećeg dana, i kad se probudiše ugledaše nad sobom nadnetu goru Diktu. Nameravali su da se iskrcaju u Hijerapit-nu, utvrđenom gradu na ravnom jezičku obale; ali starešina grada, pod tucanim šlemom, tuca-nim grudnim oklopom i tucanim oklopima za butine, stajao je na vrhu stene blizu pristaništa i surovo im doviknu da odlaze jer minijski brodovi nisu dobrodošli na Kretu. Naoružani građani skupiše se oko njega, udarajući oružjem i počeše da gađaju Arga šljunkom i kamen-jem. Argonauti se posavetovaše da li da napadnu Hijerapitnu i podvrgnu sve stanovništvo maču; ali je mudrije mišljenje prevagnulo kad Medeja ponudi da kazni gradskog starešinu udarcem iz daljine.

Vratiše Arga izvan dometa strela i Medeja se pope na pramac. Zabacivši skut svog purpur-nog ogrtača preko glave, ona poče da mađija ispod njega. Moglo se čuti kako naizmenično peva i moli se; najzad promoli glavu i baci na starešinu, koji se zvao Tal, takav gorgonski pogled, škrgućuči zubima, kolutajući očima i vrteći jezikom, da se on onesvesti od straha i pade sa vrha stene na kome je stajao. Prebio je nogu na tri mesta, presekao glavnu žilu nožnog članka i umro je u roku od jednog sata usled gubitka krvi; jer građani, u strahu od Medeje, ne smedoše da mu priteknu u pomoć.

Argonauti odveslaše istočno, smejući se od zadovoljstva, i zaobiđoše krševiti istočni vrh Krete. U zoru idućeg dana stigoše u Minoju, gde su građani dobro poznavali krga, i tamo snabdeše brod hranom. Reka Mino, koja se uliva u Kretsko more, bila je poslednja od sedam određenih reka u kojoj su oprali Runo. Sad je ono bilo sasvim očišćeno i prihvatljivo za Zev-sa.

U podne su otplovili iz Minoje i produžili ćelu noć sa jedrom napunjenim južnim vetrom. Nebo se bese naoblačilo i, mada more nije bilo mnogo uzburkano, to je bila najmračnija noć ćele plovidbe, bez meseca, bez zvezda i bez ikakvog drugog izvora svetlosti. Tada je Eufem izgubio svetu grudu zemlje koju mu je dao tritonski poglavica, jer su ih oko ponoći talasi prilično zapljuskivali. Crn haos bese se spustio s neba i niko nije znao dokle je Argo stigao niti kuda ide, ali su s puno vere plovili dalje. U zoru nebo se odjednom razvedri, i kad prvi zraci jutarnjeg sunca pozlatiše golo stenje ostrva Anafe, videše da ih je neko božanstvo dobro vodilo između dva stenovita ostrvca koja leže južno od anafske obale na daljini od nekih četiri milje. Iskrcaše se na peščanom žutom žalu i zapališe vatru od suhotina, nadajući se ili da kupe ovcu ili da ulove kozu ili neku drugu životinju radi žrtvovanja Zračnom Apolonu. Ali na Ana-fi u to vreme nisu boravili ni ljudi, niti ikakve ptice ni životinje podesne za žrtvovanje. Argo-nauti behu prinuđeni da prinesu žrtvu livenicu sipanjem čiste vode na zapaljene ugarke, na što su se feačanske devojke smejale dok im suze nisu udarile na oči.

Tad Ida reče: – Zato što nam se smejete, devojke, kazniću vaše preskromne zadnjice dla-nom moje ruke!

Devojke su se branile zapaljenim ugarcima i pregrštima peska, uz opštu veselost i mnogo vriske; ali je Ida kaznio svaku zadnjicu redom, mada su ga devojke dobro opekle za njegov trud i umalo ga nisu oslepile peskom. Ovaj događaj sada svake godine ponavljaju pobožni Anafljani za vreme svoje bezmesne žrtve Apolonu, i – Idinom rukom devojke se i sada veselo kažnjavaju u čast toga Boga.

Na Anafi detlić odvede Medeju do šupljeg drveta, čije je stablo, zbog svojih zadebljanja i čvorova, mnogo ličilo na oblik zrele žene. Medeja je razumevala jezik ptica i, po detlićevom savetu, zatraži od Arga da poseče to drvo za nju. On to učini; i sekirom, katranom i miniju-mom, radeći po njenom uputstvu, pretvori stablo u strašan kip tračke Artemide, koji odnese na obalu i stavi ga, uvijen u ogrtače, na krga.

Iz Anafe su otplovili ne u Eginu, kao što neki tvrde, već između srećnih ostrva Naksa i Pa-ra čuvenih sa svog stenja od belog mermera, i noću su ostavili Del desno za sobom. Tri naj-vemija obožavaoca Apolona, Idmon, Ifit i Mops, nisu više bili u životu, a da su bili, oni bi nagovorili Jasona da se iskrcaju na Del i tamo igraju ceo dan.

Tena i Andra ostavili su levo iza sebe, i nikakav doživljaj nije se desio Argonautima dok su, ploveći pored svete obale Eubeje, prošli pored Kadmeje i Aulide, i lokridske obale i zaobišli ravan, mastikom obrastao rt Kenion, gde se Eubeja završava; i više od sedam meseci posle svog odlaska ponovo su ušli u Pagaski zaliv i smelo stali na žalo dobrozapamćene ob-

ale.

Glava XLVIII

PELIJINA SMRT

Već je bila noć; ali Jason ipak reče svojim drugovima da odmah zapale vatru od suhotina na usamljenoj pagaskoj obali, dok on ode da nabavi podesne žrtve za žrtvovanje Apolonu Iskrcavanja, iz zahvalnosti za Argov srećan povratak. Nisu mogli da nadu suvog nanetog drveća, te su, na Akastov predlog, razvalili obalsko skladište i naložili divnu vatru od vesala i klupa nađenih u njemu.

Jason ode sa Pelejem istoj seljačkoj kući odakle je jednom doneo vina za Herakla da pije, i zakuca na vrata drškom svoga mača. Domaćin, sa kosirom u ruci, dođe da otvori vrata, i pog-leda u posetioce žmirkavo i zbunjeno, jer bese probuđen iz prvog sna, najdubljeg i najslađeg u

toku ćele noći; ali odjednom piskavo uzviknu i pokuša da im zalupi vrata u lice. Jason stavi nogu između vrata i dovratka i upita ga: – Prijatelju, zašto se plašiš Jasona, jedinca sina Esona tvoga kralja, i postupaš s njim kao da je on noćni razbojnik?

Seljak, dršćući i mucajući, odgovori: – O moj gospodaru Jasone, ti si mrtav, zar to ne znaš? Pretrpeo si brodolom i utopio si se za vreme plovidbe u domovinu iz Sicilije pre dva meseca. Ti si samo Jasonov duh, a ne Jason.

Jason se razgnevi. On i Pelej gurnuše vrata ramenima i otvoriše ih, i brzo uveriše seljaka u njegovu pogrešku teškim udarcima svojih pesnica po njemu. Još dršćući i tresući se, on ih odvede u svoju staju punu stoke, gde pri svetlosti fenjera izabraše dva lepa mlada bika za žrtvu. Seljak izvede bikove za brnjice na maglovitu obalu koja sada bese divno obasjana, jer su Argonauti stavljali na vatru katran, terpentin i smolu iz skladišta. Jason odmah zakla bi-kove na istom oltaru koji je bio podigao Apolonu Ukrcavanja onog dana kada je Argo otisnut u more.

Kad su žrtve razuđene i meso šištalo na ražnjevima šireći prijatan miris – nisu imali razlo-ga da umilostivljavaju Boga žrtvom paljenicom već su samopouzdano posedali kao gosti na njegovoj gozbi – seljak, koji je do tada ćutao da žrtvu ne bi pokvarile zloslutne suze i jauci, pozva Jasona u stranu i saopšti mu teške vesti. Reče mu da su njegov otac Eson i mati Alki-meda oboje mrtvi, jer ih je kralj Pelija nagnao da oduzmu sebi život pijenjem bikovske krvi. Niti je to bilo sve: Hipsipila, kraljica Lemna, nedavno je bila došla u Jolk tražeći Esona, po savetu Jasona koji joj je (kao što je tvrdila) bio rekao da dođe njegovom ocu ako ikad bude bila u nevolji. Ona je tada bila prognana sa Lemna, jer je sačuvala život starog Toanta, svoga ujaka, uprkos opšte odluke da se svi lemnjanski muškarci poubijaju bez milosti; Lemnjanke su bile doznale tek posle odlaska Argonauta da ga je ona sakrila. Kad je, sasvim nevino, rekla Peliji da je zatrudnela od Jasona, on pomisli da bi to dete ako ga ona rodi bilo punopravni naslednik Ftijotide, pa odluči da je ubije čim bude mogao; ali, na vreme izveštena o njegovoj nameri, ona pobegne u svetište jolčke Artemide, gde joj stara Ifijada, sveštenica, pruži utočište. Ali Pelija izjavi Ifijadi, pošto su i Jason i Eson mrtvi, da je on sada Hipsipilin najbliži srodnik i njen staratelj, i nagna Ifijadu da mu je preda. Zatim je s njom bilo svršeno ali kako je i gde delo izvršeno, seljak reče da ne bi mogao da obavesti Jasona tačno.

Nije teško zamisliti sa kakvim je užasavanjem Jason primio vest o ubistvu svojih roditelja i svoga nerođenog deteta. On pozva drugove sebi i reče im: – Dopustite da vam postavim jedno kobno pitanje: jedan zao otimač oterao je svog suparnika preko mora, sina svog obolelog bra-ta, zakonitog vladara zemlje; i misli se da je on ubio još nerođenog sina toga svog suparnika; i zna se da je nagnao svog brata i njegovu ženu da piju bikovlju krv i tako umru, pošto ih je prvo uznemirio kad su lično prinosili žrtvu bogu i zapretio im da će ih ubiti sekirom i ostaviti njihova tela nesahranjena ako odbiju da to učine. Kakvu sudbinu, drugovi, zaslužuje taj bratoubilački otimač?

Mada niko od Argonauta, pa čak ni najprostodušniji od njih, nisu mogli ne shvatiti na koga kralja lason misli, svi sem trojice odgovoriše: – Smrt od mača! Oni koji su ćutali bili su Akast, Pelijin sin; Admet, njegov zet; i Pelej Mirmidonac, njegov kletvenik. Jason upita sva-kog od njih pojedinačno: – Ne slažeš li se da je smrt od mača kazna za takve neprirodne zločine?

Akast odgovori: – Neka Admet odgovori za mene, da ne bih, ako kažem ono što mislim, bio smatran krivim za oceubistvo pa da me furije gone.

Admet odgovori kao što sledi: – Oženjen ćerkom kralja koji bi mogao biti kriv baš za dela o kojima govoriš, jer ga je dojila vučjačka ženka pa je stoga divlje naravi. Ali pre nego što izrečem istu presudu kao moji drugovi, da te prvo upitam da li je teranje sinovca preko mora zločin koji bi bilo pravedno kazniti smrću, naročito ako sinovac ode radosno kao zapovednik najsmelijih junaka Grčke i za kratko vreme zadobije besmrtnu slavu. Drugo, da te upitam da li se može reći za dete da je ubijeno pre nego što je rođeno i da li je pravedno kazniti čoveka

smrću za zločin za koji još nije dokazano da ga je izvršio. I dopusti da te na kraju zapitam da li je pravo kazniti čoveka kao ubicu svoga obolelog brata i bratovljeve žene, ako su se oni dragovoljno ubili. Da se oni nisu osvrtali na njegove pretnje, mogli su i sad biti živi; otimač bi dobro promislio pre nego što bi prolio bratovljevu krv, jer dobro zna da bi njegovi pobožni podanici odrekli vernost bratoubici. I koliko vere možemo pokloniti priči da je čovek bolešću vezan za postelju lično prinosio bika na žrtvu!

Ove Admetove reci dopadoše se nekim drugovima, ali ne svima. Augija iz Elide rerče: – Zakleli smo se da te slušamo za vreme putovanja u potrazi za Ru-

nom, i bili smo verni svojoj zakletvi. Sad kad je taj okončan i mi oslobođeni discipline, mogu da govorim slobodno. Izjavljujem da bi to bila ludost da trideset i jedan čovek napadnu grad lolk u nadi da će se osvetiti Peliji. Možeš biti siguran da su gradske kapije dobro čuvane; kad smo poslednji put bili ovde pet stotina ljudi kraljevske garde bili su stalno pod oružjem. Nema sumnje da je njihov broj otada povećan. Što se mene tiče nisam voljan da izlažem opasnosti svoj život u tako nepromišljenom poduhvatu kao što bi ovaj bio. Razmotrite ovo, drugovi! Plamenove naše žrtvene vatre sigurno su videli stražari na zidinama; i Pelija je, ako ima i jed-no zrno pameti, zaključio da se nešto sprema ovde u Pagasi, pa je pozvao svog trubača da zasvira: svi na oružje!

Ida prekide Augija pre nego što je sasvim završio, viknuvši: – Kao što sam vam jednom rekao, Augija je rođen u noći kad nije bilo meseca; i poslovica – kad nema meseca, nema ni čoveka potvrđena je na njemu. Ali ja sam, što se mene tiče, gotov da odmah odem s tobom, Jasone, pre nego što Pelija sazna za naše prisustvo. Napadnimo ga iznenadno i opljačkajmo njegov dobro snabdeven dvorac. Ako on veruje da smo propali u brodolomu, kao što nas ovaj seljak uverava, onda ga plamenovi naše vatre neće uznemiriti. Zaključiće, po boji plamenova, da je požar buknuo u jednom od njegovih skladišta.

Kastor i Poluks složiše se sa Idom ovog jednog puta; ali Autolik, govoreći za sve Tesalce, reče: – Ne, ne! mada smo, Jasone, gotovi da idemo s tobom i kroz vatru i kroz vodu, jer ne smatramo da je ovaj pohod završen sve dok se Runo ne vrati na leđa lika svetog Ovna na Gori Lafistiji, ipak te molimo da budeš mudar i oprezan. Ne treba da idemo protiv lolka u osvetničkom gnevu, kao što su sedam junaka jednom otišli protiv Tebe, i da izginemo u tom poduhvatu. Bolje je da pokrenemo opšti rat protiv tvog divljačkog strica; da se prvo svaki od nas vrati svome plemenu ili gradu i tamo podigne veliki odred dobrovoljaca; tako da mnoge čete istovremeno udare na Jolk sa svih strana.

Tada Pelej dade svoj odgovor: – Ja sam knez Mirmidonaca, kao što znate, i kletvenik kralja Pelije. Nikad neću pristati da vodim rat protiv njega. Ako nameravate da napadnete Jolk, mo-rate prvo ubiti mene koji dugujem zahvalnost Peliji. On je divlje i verolomne prirode, prizna-jem, ali me je podigao pre mnogo godina kad sam bio bedan molilac, pa neću da zaslužim ime izdajnika ustajanjem protiv njega. Uostalom, ako se nekoliko velikih četa sruče na Ftijotidu, kakva će biti sudbina moje pokrajine i mojih nesrećnih podanika, i očevine moga dragog dru-ga Akasta? Jeste li ikad videli čopor divljih veprova kad riju ljiljanovo korenje u mirnoj doli-ni? Mislite li vi da će se obični vojnici ponašati sa manje proždrljivosti i besa u mojoj miloj zemlji, čak i ako ih mudre starešine budu obuzdavali?

Periklimen, čarobnik, obrati se Peleju umiljatim glasom: – Dragi Peleju, nesrećan slučaj uklonio je tvoga polubrata koga si mrzeo, i tvoga tasta koga si nasledio u Ftiji kao knez Mir-midonaca. Šteta je, Mraviću, što Pelijina smrt, za koga nikad nisi rekao da ga voliš, ne može da se izvede još jednim nesrećnim slučajem iste vrste.

Pelej se nasmeja i odgovori: – Sa davljenjem Dikta, kolhidskog viceadmirala, trijada nesrećnih slučajeva je završena.

Niko ne reče ništa izvesno vreme. Najzad Askalaf upita: – Medeja, reci nam zašto si donela šuplji lik tračke Artemide ovamo čak iz Anafe?

Ona odmah odgovori: – Detlić koga je Majka poslala naredio mi je da to učinim. I sad kad si mi postavio to pitanje, neka svi održavaju svetu tišinu dokle god budem držala glavu pokri-venu mojim ogrtačem. Kad je opet pomolim, saslušajte pažljivo moje reci koje će, mada će isprva izgledati kao mračna zagonetka, dati odgovor na sva pitanja izložena večeras. Sada ću da pitam Majku za savet.

Ona prebaci purpurni ogrtač preko glave, i nikakav se zvuk ne ču ispod njega, mada su se nabori tresli, lepršali i širili, ovda onda, kao da su ispunjeni zmijorepim vetrom; uskoro ogrtač zaplovi svuda oko nje, i nabori se kruto zategoše kao šatorska krila, a zatim ogrtač se opet skupi, tesno se obavijajući oko nje. Taj prizor videše pri sjajnoj svetlosti vatre.

Najzad Medeja promoli glavu i reče: – Ovo su reci Majke: – Sutra oko podne, Pelija će umreti krvavom smrću po svom vlastitom izboru. Argonauti, vi nećete biti krivi za njegovu krv; ja ću ga sama podvrći osveti na koju imam pravo. Uzdržite se od rata protiv Ftijotide, deco, i od sviju nasilničkih dela. Od sviju vas samo će Atalanta iz Kalidona ići u Jolk; i ona će ići nenaoružana pod zapovedništvom moje sluškinje Medeje. Vi odveslajte Argo. natrag do Metone, tamo ga izvucite na obalu, i pokrijte ga odsečenim hrastovim granama; a vi ležite skriveni u cestaru, da nijedan prolaznik ne bi mogao da dojavi Jolku o vašem prisustvu. Tanak crven stub dići će se kroz badžu dvorca kad se moja osveta završi. Onda brzo izađite, veslajte do Jolka, snažno šibajući vodu veslima, i zauzmite grad bez otpora.

Argonauti se zgledaše u čudu, ali su imali obilje dokaza o moćima kojima Medeja raspolaže i niko od njih nije ni najmanje sumnjao da je Boginja rekla istinu kroz njena usta. Stoga niko ne reče ni reci, i kad Medeja poče da uzima od njih nojeve kože, medveđa krzna, ukrase za glavu od perja kolhidskog ibisa i druge trofeje s putovanja, niko joj ne odbi ništa što joj je trebalo za izvršenje njenog plana. Zatim se popeše na Argo i tiho odveslaše, pošto prvo ugasiše peskom oltarsku vatru; Medeja, pak, ostade na obali sa Atalantom i dvanaest feačanskih devojaka i sa šupljim Artemidinim likom.

Kad Argo iščeze sa vidika, Medeja reče Atalanti: – Mila devojko, svesna sam da mrziš Ja-sona, mada bezrazložno, i da mene prezireš što ga volim; ali neka te to sada ne spreči da slušaš naredbe Majke. Ne osećam nikakvu zlovolju prema tebi, jer bar nismo suparnice u lju-bavi prema istom čoveku, i nimalo te ne krivim za ubistvo mog oca Ejeta, jer je bilo delo tvoje gospodarice Artemide.

Atalanta se nasmeši i odgovori: – Medeja, ja sam žena kao i ti, i mada možda bezrazložno mrzim Jasona, u mome srcu nema ni mržnje ni nepoverenja prema njegovoj ženi. Dobro znam da Bog Ljubavi uživa da pravi budalama najmilije, najumnije i najvernije pripadnice našeg pola.

Poljubiše jedna drugu u oba obraza, i Medeja posla Atalantu napred da tajno saopšti staroj Ifijadi sledeće: Boginja Artemida dolazi lično u Jolk da kazni Peliju što je obesvetio njeno svetište time što je nasilno odveo iz njega lemnjansku kraljicu Hipsipilu – Ifijada se mora du-hovno očistiti i biti spremna sa svim svojim devicama Ribama da u zoru dočekaju Boginju u gradu. Atalanti je naloženo da kaže: – Nemoj se plašiti, Ifijada, ma kakva čuda da vidiš. Bo-ginja mi se javila u snu, i ona je strahotnog izgleda. Ona dolazi čak iz maglovite zemlje rato-bornih, crvenokosih Hiperborejaca, sa velikog trouglastog ostrva koje leži severno od Galije i obiluje crvenom stokom. I nemoj se čuditi ako ona govori pritvornim ustima, pretvarajući se da voli zverskog Peliju i da mu je naklonjena; jer Boginja voli da uzdigne pre nego što obori, da bi pad bio što veći.

Atalanta otrča i uđe u grad, a da je čuvari i ne primetiše; znala je tajni put ispod zidina koji je vodio u Artemidino svetište. Ona obavesti Ifijadu, tačno Medejinim recima, šta da očekuje u zoru.

U međuvremenu Medeja nabavi divno muško jagnje od pagaskog seljaka i uspava ga istim uspavljujućim sredstvom koje je upotrebila protiv Prometejeve zmije; zatim ga sakri u šupljinu kipa i stavi kip na kola koja nađe u obalskom skladištu. Ona preruši svoje feačanske

devojke u opremu pozajmljenu od Argonauta, pošto im prvo nabeli lica gipsom i namaza im ruke i noge cinoberovim rumenilom. Zatim ih povede u povorci obalskim putem od Pagase za Jolk; vukle su boginju na kolima po redu dok ne ugledaše gradske zidine.

Nisu srele nikoga na putu, jer je to bila noć zlog znamenja u Ftijotidi – jedina noć u godini kad je duhovima dopušteno da slobodno tumaraju, te nijedan pametan čovek ne izlazi iz kuće. Ali Medeja se nije plašila duhova, i u samu zoru ona dade devojkama bršljan da žvaću, te se opiše njime, a zatim uzviknu pomamnim krikom i u opštoj pomami povede ih prema kapiji. Na Artemidinom licu bese naslikan osmeh neodoljive veselosti i namrštenost neumoljivog gneva, a Medeja bese obučena u svu blistavu, veličanstvenu raskoš kolhidske sveštenice Bo-ginje Brime i nosila je zlatnu masku kopčevog lika. Ali pod maskom joj lice bese išarano bo-rama da bi ličila na stogodišnju staricu, i bese stavila vlasulju sa kosom one žutobele boje koja dolazi sa velikom starošću; i na rukama joj behu naslikane bore i hramala je na jednu nogu. Uplašeni stražari jauknuše i pobegoše sa svojih mesta, ali Ifijada i njene device revnosno požuriše iz svetišta da otvore kapiju svojoj Boginji.

Medeja doviknu promuklim glasom narodu Jolka da smelo iziđe iz kuća i ukaže poštu Ar-temidi. Na njen poziv veliko mnoštvo naroda pokulja na sva vrata i pobočne ulice i sli se duž ćele ulice koja vodi od kapije do dvorca, i pade ničice pred likom. Na njenu zapovest svi su stajali u svetom ćutanju, dok je ona obavestila Ifijadu, tako da su i oni čuli, da je Artemida došla iz maglovite zemlje Hiperborejaca, u kolima koje je vukao par letećih zmija (sada veza-nih van gradske kapije), da bi donela dobru sreću (olčanima i njihovom vladaru. Zatim ih sve podstače da se vesele i igraju; feačanske devojke nadahnuše ceo grad, tako iznenadno probuđen iz sna, u versku pomamu, i jurile su kroz gomilu pomamno kao žene argivskog kravljeg sestrinstva kad priređuju obadovu igranku u Herinu čast. Jolčani su lupali u bubnjeve i svirali u trube i, jednom rečju, ponašali se kao luđaci i luđakinje.

Medeja othrama prema dvorcu, i kad sluge i stražari pored dvorske kapije zavrištaše i pobegoše ona uđe nesmetano i bez ceremonije. Tamo u dvorani zateče Peliju, u noćnoj kapi i svečanoj odeždi labavo opasanoj, gde zbunjeno pita šta se dešava. Njegove četiri ćerke bile su s njim, zapanjene kao i on. Feačanske devojke utrčaše u dvoranu za Medejom i počeše da igraju pomamno na stolovima i klupama, ali im ona strogo naredi da miruju; zatim Ifijada i njene device svečano unese Artemidin kip, i ostaviše ga uspravno na sto ispred Pelije. Velika gomila naroda takođe uđe, ali Medeja sve istera napolje i zamandali vrata.

Ona se obrati Peliji, krešteći na varvarskom grčkom jeziku, i reče: – Pelija, Pelija, Pelija, ja sam prvosveštenica Artemide, Medvedaste Boginje, Gospodarice

Jezera, Pronalazačice Konja, Lovice, Boginje Slave, koja je sad stigla u Jolk iz hiperborejske zemlje divova. Ja i moje device za jednu jedinu noć, jašući dva reda par krilatih zmija, prešle smo preko Galije druida, i preko visokih Alpa, i preko krševite Istre i Epira, i plodne Tesalije, dok je Boginja sedela podnimljena na svojim kolima pozadi nas i podsticala nas napred. Ha, kakav je Boginjin posao ovde, pitaš li? Slušaj i otkriću ti to. Slušajte, kažem, i ne vrpoljite se, vi četiri vitke kneginjice, što ste se skupile oko Pelijinog prestola. Ne vrpoljite se, kažem!

Na to ona zastraši Pelijine ćerke, bacivši srebrnu jabuku preko njihovih glava, koja puče kao grom kad udari u zid iza njih i napuni dvoranu gorkim dimom. Izgledaše im da bele zmije plamenih očiju vijugaju kroz vazduh ispunjen pramenovima dima. Bili su ustrašeni bezmalo do izbezumljenosti, i niko se ne usudi da mrdne makar prstom, strahujući da se ne desi šta gore.

Medeja produži: – Boginja, čije sam ti neke nazive rekla, a koju u našoj zemlji zovemo Samoteja, nedavno me pozva sebi i reče: – Gledaj u svoju kristalnu kuglu, moje najstarije i najružnije dete, I kaži mi šta vidiš tamo. Gledajući u kristal, odgovorih: – Boginjo, vidim sve što postoji. U ovom staklu mogu da posmatram ceo obim nastanjenog sveta, tvoje prastare oblasti, koje obrazuju sjajno ostrvo u kružnoj struji okeana. Ona opet reče: – Pogledaj pažljivo opet, Kopcolika, prodornim pogledom i tačno me obavesti, radi mog zadovoljenja, gde se u

svim mojim prastarim oblastima nalazi najpobožniji od svih živih kraljeva. Tražila sam i tražila pedeset dana i noći, gledajući neprestano u kristal, dok najzad moje oko, koje je puto-valo uz istočnu obalu Grčke od Lakonije i Argola pa kroz Atiku, Beotiju i Lokridu, nije prešlo u kraljevinu Ftijotidu i zadovoljno se zaustavilo na lepom krovu dvorca u Jolku i na priklad-noj prilici belobradog Pelije, Posejdonovog sina. Rekoh Boginji Samoteji: – Pelija je najpobožniji od svih živih stvorova. On ti je posvetio, pod tvojim imenom Artemide, svetište koje je do tada pripadalo bezočnoj Boginji Nimfi, izlažući se tim činom gnevu Boginje Nimfe, a ne tražeći nikakvu nagradu od tebe. Takođe je prineo tvome veličanstvu bezbroj žrtava paljenica i poštuje tvoje ime iznad imena svih ostalih postojećih boginja, ne izuzimajući čak ni Heru, Zevsovu ženu. Onda mi Samoteja odgovori: – Dobro je, krivonosa! Dignimo se sad u našim kolima koje vuku zmije i odletimo preko pola sveta u Grčku, da dos-tojno nagradimo Peliju. Oslobodimo ga od mrske starosti i vratimo njegovo telo večnoj mla-dosti, a njegov nemoćni ud muškoj snazi, da bi mogao da vlada u Jolku zauvek, nadživljujući sve svoje suparnike monarhe i sve svoje podanike. Neka primi mladu ženu na svoje grudi i izrodi s njom dostojnije sinove nego što je upokojeni Akast, koga sam nedavno izbacila na stenovitu obalu Libije za kaznu zbog njegovog nesinovskog dela prema svome ocu koga je napustio.

Dok se Pelija čudio, a i sumnjao – jer je bio lukav starac koga nije bilo lako obmanuti – Medeja ga podseti na mnoge čudne pojedinosti u njegovom životu koje bese doznala od Akasta; i Jasona; i Periklimena, sina Neleja, Pelijinog brata; i od Ehiona, Hermesovog sina, čiji je posao, kao glasnika bio da dozna i pamti sve što se govorilo o tajnom životu velikih ljudi Grčke. Onda ona reče: – Ti sumnjaš, Pelija, ti sumnjaš; ja čitam tvoje najskrivenije misli. Ne sumnjaj; opasno je sumnjati. Evo, Boginja je milostivo pristala da ti pružim očit dokaz njene moći preobražavanjem moje vlastite osobe. Dete, (obrati se ona Alkestidi, najstarijoj Pelijinoj kćeri i Admetovoj ženi), – donesi mi čiste vode u žrtvenom peharu od bojadisane gline; jer moje usne ne smeju dodirnuti metal.

Kad Alkestida donese vodu u bojadisanom peharu, Medeja ga prinese liku Boginje i poče da joj se moli na kolhidskom jeziku, za koji Pelija pomisli da je hiperborejski, jer nije znao ni jedan ni drugi; izgledaše kao da plamenovi suknuše iz pehara kad Medeja proguta malo od šištave vode. Ona glasno vrisnu i sunu iz dvorane u malu ostavu za vino, čija vrata behu otškrinuta; zatim zatvori vrata za sobom i opet vrisnu tako grozno, da suze udariše na oči svi-ma ženama u dvorani. Uskoro vriska postade umerenija i umesto nje začu se tih, umilan smeh. Medeja izađe mlada, lepa, zlatne kose i bez i jedne bore na licu i rukama. Jer preostalom vo-dom i libijskim sunđerom bese se sasvim oprala, a zderala je s glave svoju žuto belu vlasulju.

Svi posmatrači duboko uzahnuše od čuda. Pelija reče, glasom koji je drhtao od oduševljenja: – Ne sumnjam. Učini sa mnom što želiš,

Sveta! Pristajem u ime Boginje. Podmladi me! Medeja, ne hramljući više, priđe Peliji i postojano se zagleda u njega. Ona suzi ženice svo-

jih očiju dok ne postaše male kao sezamovo seme, a ruke su joj mahale oko njegovog lica kao bele biljke koje se nežno njišu u struji reke. – Spavaj! Naredi mu ona svojim najmilozvučnijim glasom.

Seda Pelijina glava klonu mu na grudi i on odmah zaspa dubokim snom. – Odnesite ga na njegovu kraljevsku postelju! naredi Medeja. Kneginjice je poslušaše i ona

ode za njima u spavaću sobu. Kad zatvoriše vrata, ona im tiho reče: – Deco, nemojte se uplašiti zbog zapovesti koje vam sad moram izdati. Pre nego što se vaš otac može ponovo roditi kao mladić, mora prvo biti isečen u komade i kuvan u kazanu sa čarobnim biljkama i začinima. Ovaj čin nasilja moraju izvršiti njegova vlastita, ljubazna deca, jer niko drugi nema moći da ostvari ovo čudo. Sad uzmite noževe i sekire i dobro ih naoštrite na tocilima, da se nikakva nakaznost ne bi pojavila na njegovom novom telu zbog neuspelog ili nedovršenog udarca po njegovom starom telu.

Kćeri, čija imena behu Alkestida, Evadna, Asteropeja i Amfinoma, ustuknuše. Pogledaše se, ali ni jedna ne pruži ohrabrenje drugoj, te zajedno odbiše određeni im zadatak.

Alkestida reče: Ja sam Alkestida. Protivim se. Nikad neću proliti krv svoga oca – ne, čak i da to naredi i sam Otac Posejdon.

Evadna reče: – Ja sam Evadna. I ja se protivim. Starenje je zajednička sudbina svih ljudi. Bilo bi mi mrsko da zovem ocem čoveka koji izgleda mladi od mene; moji prijatelji bi mi se rugali. I lakše je za ženu da strpljivo trpi neraspoloženje ćudljivog starca nego gnev neobuz-danog mladića.

Asteropeja reče: – Ja sam Asteropeja. I ja se protivim. Mlad otac našao bi mladu maćehu koja bi nas tiranisala. Kako sada stvari stoje, mi same upravljamo kraljevskim domom, ostavljajući našem starom ocu samo staranje o vinu, oružnici i žrtvenim oruđima; ali vodimo dovoljno srećan život. Zašto bismo želele tako čudnu promenu u našem životu?

Naposletku Amfinoma reče: – Ja sam Amfinoma. I ja se protivim. Zašto da se naš otac iseče u komade kao stari ovan i kuva u kazanu. Za tebe je bilo dovoljno da samo gucneš šištavu vrelu vodu iz pehara i da se provučeš u ostavu za vino; ti si postala mlada ne prolivši ni kap svoje krvi.

Medeja otpusti Alkestidu, govoreći: – Ti si Alkestida, i udata si žena. Idi daleko od ovog svetog mesta. Samo je devicama dozvoljeno da učestvuju u svetim Artemidinim obredima. Opazila je da se samo Alkestida, zbog svoje pobožnosti i ljubavi prema ocu, gnuša tog groz-nog dela, dok ostale tri mrze starca.

Kad obaveza Alkestidu na ćutanje i ona ode, Medeja reče ostalim kneginjicama: – Odgovoriću na sve vaše primedbe redom. Evadna, nemoj da se plašiš toga što ćeš mladog čoveka zvati ocem. Bogovi su večno mladi, i mislim da se Pelija nije nikad žalio što je njegov otac Posejdon snažniji od njega i još uvek u stanju da rađa sinove i kćeri. Vaši prijatelji neće vam se rugati već će vas poštovati. Ako je Pelija često ćudljiv, to je zato što pati od svirepih muka i bolova starosti; postaraću se, kad bude vraćen u mladost, da bude slatke naravi kao ti. Asteropeja, ne plaši se mlade maćehe. Dokle god si ti potrebna Peliji da upravljaš njegovim poslovima on ti nikad neće dopustiti da se udaš; ali čim opet bude mlad, postaraće se da ti nađe divnog mladoženju, dostojnog tvog porekla, lepote i darovitosti. Bićeš kraljica i vladaćeš bogatom i mnogoljudnom zemljom. A ti, Amfinoma, moraš shvatiti da se čarobna formula za podmlađivanje starca neminovno razlikuje od one za podmlađivanje starica; uostalom, i moje preobražavanje nije bilo bezbolno.

Amfinoma je ćutala jer nije želela da uvredi sveštenicu. Medeja zatim reče: – Amfinoma, govorila si o sečenju starog ovna u komade. Reci mi sad,

nema li neki stari ovan u dvorcu, Zevsov sveti ovan? Dovedi ga iz njegove staje meni. Zaklaću ga, iseći u komade i skuvati u kazanu sa čarobnim biljkama. Zatim ćeš ga videti po-novo rođenog kao jagnje, iz crva života koji obitava u šupljini njegove kičme. Uskoro će se on opet napasati bogatom livadskom travom i sočnim izdancima rujeva; od kojih se on sad okreće sa uzdahom iznemoglosti.

Amfinoma odgovori: – Ako možeš da izvršiš to čudo na Zevsovom starom ovnu, onda ću verovati da možeš isto učiniti i sa ocem. Ipak, ja sam pobožna ahajska devojka. Neću da sta-vim nasilničke ruke na ovna, jer se bojim Oca Zevsa.

Evadna dovede ovna, životinju od šesnaest godina, krmeljivih očiju, bez prednjih zuba, olinjalog runa i ogromnih rogova. Amfinomin svakodnevni posao bio je da ga hrani mlečnom čorbom, da ga timari i čisti njegovu staju.

Medeja odvede smrdljivog starog ovna u dvoranu gde je čista voda vrila u kazanu na vatri obešenom o verige nad ognjištem; to bese spremljeno radi kuvanja uobičajene jagnjeće i ječmene čorbe za doručak dvorske čeljadi. Bio je to onaj kazan koji je Herakle ulupio pesni-com. Kad je bio pun do ivice u njemu je bilo pedeset galona. Medeja posla sve napolje iz dvo-rane izuzev tri neudate kneginjice. Ona im naredi da zatvore i zamandale sva vrata. Zatim,

očitavši dugačke molitve na kolhidskom jeziku, iseče ovna na komade sekirom od crnog ob-sidijana i baci ih u kazan, zajedno sa zavežljajima mirisavih biljki i kora, koje izvadi jedan po jedan iz svoje vezene torbice. Glasno je bajala i mešala kazan drvenom kutlačom, dok nije najzad veselo uzviknula i rekla na grčkom jeziku: Gle, gle! Crv podiže glavu! Preobražavanje je počelo!

Ona posu neki prah na goruće ugarke, te počeše da silno pucketaju i šire prekomernu toplo-tu. Kao krv crvena svetlost zasija ćelom dvoranom, kazan proključa i gusta para zakloni od pogleda ceo ugao sa ognjištem.

Kad se dim raziđe, začu se iznenadno blejanje i šestomesečno jagnje, sa roščićima napupe-lim na čelu, poče da skače i trči uplašeno po dvorani, i najzad pobeže Amfinomi kao svojoj majci. Amfinoma se začuđeno zagleda u jagnje, a zatim otrča kazanu. Ništa ne bese ostalo u njemu sem neke vrste čorbe i nekoliko prokuvanih pramičaka stare vune.

Medeja se opet obrati trima kneginjicama: – Evadna, Asteropeja i Amfinomo, videle ste čudo. Ne oklevajte više, već ispunite želju vašeg oca i izvršite Artemidino naređenje. Možete biti sigurne da vas, posle ovog vašeg dela, pesnici neće nikad zaboraviti. Ali udarite sve za-jedno, da ni jedna ne bi mogla docnije da prisvoji samo sebi slavu prvog udarca; i ostavite kičmu ćelu od kukova do rebara, jer tu obitava crv života.

One se odlučno vratiše u spavaću sobu, svaka sa oštrom sekirom u ruci (uzetom iz oružnice koja je bila odmah do dvorane), i naoštriše ih još bolje na tocilu, koje je išlo od ruke do ruke; i uskoro Medeja začu zvuke sečenja koje je žudela da čuje, i piskav jauk Pelijin kad se probu-dio iz sna.

Argonaute, koji dremahu u podne u hrastovom cestaru u Metoni, probudi Linkej: – Gle, drugovi! povika on. – Crven dim se diže iz badže Pelijinog dvorca. Oni požuriše iz svoga skrivališta, otrčaše do Arga, otisnuše se, i uskoro brzo zaveslaše prema obali Jolka. Iskočiše na obalu pod oružjem i nađoše da je glavna gradska kapija bez straže; jer Medeja bese izdala naređenje da niko ne sprečava prolaz Boginji, koja će se uskoro vratiti kroz kapiju na koju je ušla i zauzeti svoje sedište u kolima koje vuku zmije i koja čekaju na nju. Oni utrčaše i odjuriše niz glavnu ulicu ćutke, kao dobro obučeni lovački psi.

Građani su ih gledali začuđeno, ali im se niko ne suprotstavi, jer njihova pojava bese izne-nadna; tek pošto iščezoše sa vidika, jedan sused okrete se drugome i zadihano ga upita: Jesi li video isto što i ja? Jesi li video blede naoružane duhove Argonauta kako prođoše u grupi, sa lasonom, Esonovim sinom, i Akastom Pelijinim sinom, na čelu? Kako je to? Zar noć duhova nije prošla sa zorom, kao što smo pretpostavljali?

Kad uđoše u dvor, Medeja im lično otvori vrata dvorane i reče im: – Avaj, Argonauti, do-lazite suviše dockan da spasete Peliju od uništenja. Njegove tri kćeri postale su oceubice. Svi-repo su ga isekle na komadiće i sad ih kuvaju u kazanu ravnodušno kao da spremaju jagnjeću čorbu za svoj kraljevski doručak.

Glava XLIX RUNO JE VRAĆENO ZEVSU

Toga večera Argonauti su se gositli u Pelijinoj dvorani, pošto su je prvo dobro nakadili sumporom i arabljanskim tamnjanom, i poprskali zidove osvećenom vodicom spolja i iznutra. Tri sekire i veliki kazan posvetili su Boginji Persefoni, u čijem su svetištu u blizini grada tri grešne kneginjice već našle utočište. Protiv Medeje nisu smeli da preduzmu išta, ali su svi izuzev lasona, muškarci i žene izbegavali njen pogled i društvo; bledeli su čak i kad njena senka padne na njihovu putanju. Ali ih je mnogo zadovoljila kad je, dok su dovršavali večeru

slatkišima, ustala i javno tražila od Jasona da odmah ustupi presto Ftijotide svome stričeviću Akastu kao dobrovoljan dar. Kako bi i mogao drukčije? Nije li jednom izjavio pred svedoci-ma prilikom prinošenja javne žrtve da on ne polaže pravo na bogatstvo svoga strica? Kralj bez bogatstva, reče ona, vrh je koplja bez kopljišta, a pošto se Akast neće dobrovoljno odreći svo-ga nasleđa, da li bi to bilo mudro i prikladno za kralja lasona da ide dronjav i prosi kore hleba i otpatke sa trpeze svog bogatog stričevića? A sem toga, iako ona nije bila prisutna u kraljevs-koj spavaćoj sobi kad su sekire počele da udaraju, nije htela da se izloži nezadovoljstvu izves-nog duha svojim boravkom u Jolku.

Jason se zamisli i isprva ne hte da odgovori. Ali kad njegovi drugovi, šaleći se, počeše da ga gađaju korama hleba i otpacima hrane, on odgovori da prima njen savet, mada mu je teško što se odriče onoga što je njegovo i tako pruža utisak da omalovažava svog oca Esona i svog dedu Kreteja; a kao nagradu za svoju velikodušnost pozvao je svoje drugove da mu, u slučaju potrebe pomognu da zadobije presto Efire za Medeju i sebe. Svi mu jednoglasno to obećaše; jer su se bojali Medejinog gneva ako odbiju.

Idućeg dana, sedeći na ftijotidskom prestolu, slavno krunisan, u svečanoj odeždi i naoružan Atamantovim žezlom sa ovnovom glavom, koje mu je sam Jason stavio u ruke, kralj Akast naredi sveto ćutanje dok je Medeji, Atalanti, Jasonu, Idi, Kastoru, Poluksu i Periklimenu izri-cao presudu večnog progonstva iz Jolka bilo kao podstrekačima ubistva njegovog oca, bilo kao saučesnicima u njemu, a isto tako i svojim trima sestrama, ubicama. Ova presuda ne izaz-va nikakvo iznenađenje, jer bi se smatralo nesinovski od njega da je izrekao ma kakvu drugu; a pokazao je neobičnu blagost dopuštanjem da svi krivci ostanu u Jolku dok se ne svrše Igre u čast Pelijinog pogreba.

Te Igre Akast svečano otvori toga istog dana, i baš kad je trebalo da počnu, stiže niko drugi do Herakle, koji se vratio sa ostrva Hesperida sa kotaricom svetih Narandži koje je, po izdatoj mu naredbi, nosio za kralja Euristeja. Argonauti se odmah skupiše oko njega, ljubeći njegova velika prljava kolena i pozdravljajući ga kao svog spasioca od smrti u Libijskoj Pustinji.

On zadovoljno pokaza narandže i reče: – Pomirišite ih, ako hoćete, drugovi. One daju dug život. Ali nemojte dodirivati ni pipati sveto voće. Herakle ne bese pijan i nije još bio ni večerao, ali je bio neobično druževan, jer ga je neko Artemidino proročište obavestilo da će mu se najzad uskoro roditi kći. Izgledaše da je zaboravio čak i Hilino ime, jer ga nikako nije pominjao; te su i oni pazii da ga ne pomenu. Pošto se gostio u dvorcu sat-dva, pristao je da predsedava Igrama.

Telamon iz Egine najdalje je bacio disk; Meleagar je najdalje bacio džilit; Eufem iz Tena-rona pobedio je u trci sa dvoprežnim kolima. Pelej je pobedio u rvačkoj utakmici, jer se Kas-tor, koji bi inače bio pobedilac u tome, takmičio u trci sa četvoroprežnim kolima. Pelej dvaput baci lasona na zemlju na divljački način zvani leteća kobila – jer sad kad je Argo uspešno stigao u domovinu više nije bilo potrebno da ukazuju svome zapovedniku nežnost i milost.

Kastorova četvoroprežna kola pretekla su kola svih njegovih tesalskih takmaca; iako su svi konji bili tesalski, od kojih na svetu nema boljeg soja, pa čak ni lakonski nisu bolji od njih. Korinćanin Glauk takođe je učestvovao u ovoj trci. On je bio Medejin srodnik, jer je bio Sizi-fov sin. Još se ne zna zašto su se njegovi konji uplašili u samom početku trke, pa su ga ne samo izvukli iz kola već su se i okrenuli na njega i počeli da mu odgrizaju velike komade tela. Neki kažu da ih je Pelijin duh uplašio; drugi da je Glauk na neki način uvredio Posejdona, Zaštitnika Konja; ali se najviše priča da je Medeja otrovala konje travom koja izaziva besnilo kod njih, jer se plašila da bi joj Glauk mogao biti prepreka u Korintu ako bi ikad zahtevao za sebe presto u Asopiji. Tek, Glauka su konji ubili i njegov duh otada posećuje Korintski zeml-jouz i uživa u tome da plaši konje u tamošnjim trkama četvoroprežnih kola.

Poluks je pobedio u pesničanju, ali suviše lako da bi zadovoljio bolje odgojene gledaoce, dok su prostaci urlikali od radosti gledajući kako krv šiklja na usta i noseve njegovih neveštih protivnika. Herakle je veselo učestvovao u utakmici slobodnog rvanja; Alkestida, koju je on

duboko poštovao, nagovori ga da poštedi život svoga protivnika, kentaura Nesa, pošto mu je slomio nogu i tri rebra i sasvim ga savladao. Faler iz Atine pobedio je u streljanju; prvom stre-lom prostrelio je grlo slamnoj lutki koja se njihala na vetru viseći o drvetu.

Učesnici u pešačkoj trci bili su Argej i Melanion, Friksovi mlađi sinovi, i dva neznanca, Ifikle Fokiđanin i neki Neotej. Ifikle je stigao prvi, daleko ispred ostalih. On je bio Minijac, te je njegova pobeda u ovoj trci zavela neke pesnike da ga nazovu Argonautom, što on nije bio; ni Ifikle, Heraklov polubrat, ni Ifikle, stric Kastora i Poluksa, nisu to bili mada su neki i za njih pogrešno tvrdili da su bili Argonauti. Bila bi potrebna čitava mornarica da primi sve ju-nake za koje je sujeta njihovih potomaka tvrdila da imaju pravo na slavni naziv Argonauta.

Atalanta se prijavila za utakmicu u skakanju; ali kad je Akast odmerio zemljište za ska-kanje, prekopao ga, podrljao i poravnio, Atalanta je uložila protest. Izjavila je da je trebalo da to uradi Herakle, kao predsednik, a da Akast, mada kralj Ftijotide, nema pravo da se mesa u pripreme za ma koje takmičenje. Herakle uslužno odmeri drugo zemljište za skakanje, čija je dalja ivica bila udaljena uobičajenih pedeset stopa od polazne linije, a bliža ivica pola te raz-daljine. Ali pedeset stopa koje je Herakle odmerio bile su upola duže od onih koje je Akast bio odmerio svojim kratkim stopalama. Umesnost Atalantine zamerke odmah se pokazala čim je ona skočila do same ivice zemljišta koje je Herakle označio: da je skočila isto toliko daleko sa ivice zemljišta koje je Akast obeležio, ona bi ga sasvim preskočila i uganula nožne članke na kemenitom zemljištu neprekopanom budacima. Taj divni skok nije bio nikakva novina za Atalantu, jer je održavala gipkost i savitljivost svojih nogu butnom igrom: skačući tamo-amo po kravljoj koži namazanoj mašću i udarajući svoju butinu stopalom druge noge; ona je mogla da tako udari svoje butine i hiljadu puta, dok bi običan atleta skliznuo sa kravlje kože posle prvog ili drugog udarca u butinu.

U borbi mačevima pored Pelijine humke učestovali su neki lolčanin po imenu Pil i Askalaf, Arejev sin, Argonaut. Često se dešava u nadmetanju ove vrste da jedan od mačevalaca pokuša da izazove divljenje gomile napadanjem protivnika nepotrebnom žestinom; tada se ova igra pretvori u zbilju. Ovom prilikom, Pil nerazmišljeno probode mačem Askalafovu butinu zama-lo promašivši njegov polni organ; bol od te rane razjari Askalafa te mu se osveti kosim udar-cem mača kojim mu odseče desnu šaku. Pil je umro od besa i gubitka krvi jer je produžio bor-bu levicom i nije dopustio svojim prijateljima da mu zavežu osakaćenu ruku. Njegova smrt je proizvela opšte zadovoljstvo jer Pil nije imao srodnike da ga osvete i Pelijin duh dobro se napio krvi koja je šikljala iz njega – kao što je oštrovidi Linkej posvedočio.

Orfej stiže iznenada na kraju Igara. Sada je stalno bio rđavog zdravlja i glas mu više nije bio ono što je nekad bio. Ali je ipak otpevao dugačku i neobičnu pesmu o plovidbi Arga, ne ulepšavajući nikakav nesrećan ili neslavan događaj, kao što su mnogi pesnici otada činili; i po opštem pristanku bese krunisan vencem mirisnog lovora. Bio je sačuvao, kao u medu, sećanje na mnoge slavne pojedinosti, koje bi inače možda zaboravili čak i sami Argonauti. Ali sveštenici Dodone docnije su se žalili protiv njega, tvrdeći da je ta njegova pesma pokazala izvesno nepoštovanje prema Zevsu, pa su mu, pod pretnjom Zevsovim gnevom, zabranili da je opet peva; i tako su ostali sačuvani samo neki delići te pesme.

Pošto su završili Igre, Argonauti su otišli na svoju poslednju zajedničku plovidbu, ploveći Eubejskim zalivom dok nisu došli do grada Opunta. Tamo su se iskrcali, predali svoj brod Opunćanima na čuvanje, i otišli preko brda na Kopsko jezero, a odatle u slavni beotski grad Orhomen; gde su pobožno odali poštu svome pretku Miniju u njegovoj sjajnoj, beloj grobnici.

Iz Orhomena su otišli na goru Lafistiju, i tamo je najzad Medeja, u ime Prometeja, vratila Runo hrastovom liku Ovna u njegovom svetištu blizu planinskog vrha; dok su ostali spaljivali bogate žrtve i pevali slavospeve. Ali Zevs im ne pruži nikakav znak svog zadovoljstva i zah-valnosti, čak nije bilo ni daleke grmljavine, a to ih je sve potištilo. Oni su računali na neku izvanrednu pojavu, u budalastom verovanju da će Zevs, koji neizostavno kažnjava svoje ver-

nike za svaki prestup protiv sebe, pa bio nameran ili nenameran, takođe pokazati i zahvalnost za učinjeno mu dobro.

Herakle je bio došao s njima, na svom putu za Mikenu kuda je nosio svete narandže; i ma-da se nije peo na goru Lafistiju, ipak je on, a ne Orhomenjanin Askalaf ili iko drugi, prinudio Orhomenski savet da vrati Friksovim sinovima nasleđe koje im je ostalo od dede Atamanta, i tako je opravdao Jasonovo obećanje. Friksovi sinovi dobro su ugostili Herakla zbog te nje-gove ljubaznosti.

Zatim je došlo prvo rasturanje Argonauta; oni iz Tesalije i Ftijotide otputovali su peške na sever, pošto su sa suzama zagrlili svoje drugove sa kojima su prošli kroz tolike mnoge opas-nosti. Herakle, lason, Arg i ostali najmili su beotske veslače i otišli Argom kroz Eubejski mo-reuz. Oplovili su Atiku, i iskrcali Falera na obalu Atine, gde su sa poštovanjem pozdravili kralja i kraljicu Arhonte, a zatim otišli svi zajedno u svetište Atine i ponizno joj zahvalili na njenom stalnom staranju za njih. Potom su se ponovo ukrcali i, prošavši pored ostrva Sala-mine, došli do Korintskog moreuza.

lason izvuče brod na obalu Kenhreje, i posla Ehiona napred kao svog glasnika narodu Efire, da im objavi dolazak njihove punopravne kraljice Medeje. Taj zadatak se mnogo dopao Ehionu, jer je želeo da pretvori u istinu izmišljotinu koju mu je njegov otac Hermes stavio u usta kad se iskrcao na kraljevski kej u Eji. Njegov zadatak je bio utoliko lakši, jer su toga leta u Korintu vladale suša i kuga, kao što je i on bio kazao, te je Efiranima bila dojadila okrutna i ćudljiva uprava ahajskog uzurpatora, koji je sebe nazivao Korintom.

Ehion, stojeći na trgu, obavesti Efirane da je Jason, slavni Esonov sin, uspeo da donese Runo natrag, i da je, po nalogu jednog proročišta, doveo Medeju, plavokosu čarobnicu, Ejeto-vu kćer, da im bude kraljica; i da je svojevoljno ustupio drugima svoje pravo na prestole Lemna i Ftijotide i pristao da se oženi Medejom, i postane njihov dobar kralj. Ehion im dalje reče da Kastor i Poluks, Atalanta i Meleagar, Melamp i Periklimen, Ida i Linkej, pa i sam ve-liki Herakle, dolaze iz Kenhreje, sa oružjem u ruci, da se postaraju da se učini pravda, iako ovako dockan, Ejetovom imenu. Efirani ga saslušaše sa radošću i odmah digoše ustanak. Uzurpator Korint pobeže, a narod pojuri obali da poželi dobrodošlicu kraljevskom paru.

Ehionova jedina žalost je bila što nikako nije mogao da nagovori narod Korintske Asopije, pređašnje Sizifove kraljevine, da se pobuni protiv Kreonta, svog nepopustljivog ahajskog kralja, pa da se tako dvojna kraljevina pretvori u jedinstvenu, kao što je on bio prorekao; jer se Kreont oženio Glaukom, Sizifovom ćerkom, i vladao u njeno ime.

Jason odluči da posveti Arga sa svim veslima i opremom, Bogu Posejdonu iz zahvalnosti za veliki talas koji je spasao brod od stenja libijske obale. On stoga otplovi s njim istočno od Kenhreje do najužeg dela zemljouza, gde je brod izvučen na obalu, stavljen na valjke i odvučen u Posejdonovo svetište. Tamo Arg reče ponosno zbogom svom divnom brodu; on ga je poslednji napustio pri konačnom razilaženju Argonauta.

Glava XLX ŠTA JE BILO SA ARGONAUTIMA

Akast je vladao u Jolku nekoliko godina, ali se najzad posvađao sa svojim dragim prijatel-jem Pelejom. Posvađali su se oko stada od sto ovaca koje je Pelej dao kao odštetu za slučajno ubistvo Akastovog mladog sina; ali nije mu Pelej zadao smrtni udarac već jedan od njegovih pijanih mirmidonskih pratilaca. Čopor vukova napao je stado na njegovom putu od Ftije za Jolk, te je samo nekoliko ovaca ostalo u životu. Kad je Akast zahtevao još ovaca, da bi se po-punio broj koji su vuci pojeli, Pelej odbi njegov zahtev na osnovu toga što su vukovi izvršili

napad bliže lolku nego Ftiji. U ratu koji je nastao Akast je bio pobeđen, zarobljen i pogubljen a Pelej je postao gospodar ćele Ftijotide; ali on je dugovao svoju pobedu moćnoj pomoći Kas-tora i Poluksa, koji su došli sa ubojnim kolima iz Sparte. Pelej je živeo do duboke starosti i nadživeo je svog slavnog sina Ahila, pripadnika kentaurskog bratstva, koji je poginuo za vreme opsade Troje.

Atalanta se vratila u Kalidon zajedno sa Meleagarom, idući preko Arkadije radi lova. Kad je došla u Artemidino svetište na gori Artemisiji, gde Herakle bese uhvatio Artemidinu belu košutu, i tako izvršio svoj treći Rad, napustila je službu te boginje, obesila tamo svoj luk i strelu, džilit i pojas i prinela bezimene žrtve. Najzad se sadružila sa Meleagarom u cestaru na gori Tafijasu, nedaleko od Kalidona; jer ju je žudnja prinudila protiv njene volje. Melanion je putovao pešice iz Orhomena u Kalidon, u nameri da je zaprosi od njenog oca Jasija. Desilo se da je naišao na Meleagara i Atalantu kad su spavali zajedno u cestaru; ali nije smeo da im učini nikakvo zlo. U Kalidonu je otišao u dvorac kralja Eneja, gde je iz pakosti ispričao Kleo-patri, Meleagarevoj ženi, šta je video. Kleopatra se razjarila i otišla u odaju svoje svekrve, kraljice Alteje, koja nije bila tu, i prevrtala je stvari po njenim kovčezima dok nije našla ono što je tražila: ugašen orahov ugarak. Jer kad je Alteja rodila Meleagara, neki žrec joj je rekao da će joj sin živeti samo dok izvestan ugarak na njenom ognjištu ne sagori; te ga je ona uzela, ugasila i sakrila u jedan kovčeg. Kleopatra, gnevna van granica obuzdavanja, sad uze taj uga-rak i baci ga u vatru na ognjištu, na što Meleagar, koji je spavao u Atalantinom zagrljaju na plastu pasulja ne mnogo milja daleko odatle, glasno uzviknu i poče da gori od groznice. Umro je pre svanuća. I tako se obistinilo Afroditino proročanstvo da će čovek zbog koga Atalanta prvi put obesi svoj pojas umreti iste noći.

Kad je Atalanta osetila da je zatrudnela, pristala je da se uda za Melaniona, ne znajući da je on bio glavni prouzrokovač Meleagarove smrti; dete koje je rodila, i koje se zvalo Partenopej, podmetnula je Melanionu kao njegovo. Ali kad je doznala od Alteje šta se desilo, odbila je da deli bračnu postelju sa Melanionom, te je on malo šta dobio od braka s njom izuzev njene mržnje i preziranja. Neki kažu da je Melanion pobedio Atalantu u trčanju bacajući joj zlatne jabuke da ih podiže, i da je tako zadobio svoju nevestu; ali ovo je pogrešno tumačenje jedne stare freske o Igrama u čast Pelijinog pogreba koja je bila u dvorcu u lolku. Na njoj je Atalan-ta naslikana kako se nagnula baš u trenutku kad je odnela pobedu u skakanju; a blizu nje, na stolici, sedi Herakle, kao predsednik Igara, sa zlatnim Narandžama prosutim pored njegovih nogu, te izgleda kao da se Atalanta pognula da uzme jednu od njih; a ispred nje je prikazana trka u kojoj je Ifikle Fokiđanin stigao prvi a Melanion poslednji; svi trkači izuzev Melaniona iščezli su sa freske, jer su na tom mestu probijena nova vrata u zidu, te izgleda kao da Mela-nion pobeđuje u trci Atalantu. Toliko o tim ljubomornim ljubavnicima.

Svađa između Ide i Linkeja s jedne strane i Kastora i Poluksa s druge strane bila je legla za izvesno vreme, dok jednog dana nisu udružili snage u pljačkaškom pohodu protiv Ankeja iz Tegeje. Oterali su sto i jedno divno goveče, pod izgovorom da im je Ankej podvalio pre mno-go vremena, u Bebriciji, kad se delio plen iz dvorca, jer tom prilikom nije stavio na zajedničku hrpu četiri dragocene ogrlice od čilibara, smaragda i zlata. Ankej, koga je savest mučila zbog tih ogrlica, nije otišao u poteru za tom braćom; već je prepustio osvetu svom ocu Posejdonu, kojem je već bio obećao kao dar deset najboljih bikova u tom krdu.

Četiri pljačkaša sedoše zajedno blizu tromeđe između Lakonije, Arkadije i Mesenije i počeše da raspravljaju, ne vrlo prijateljski, kako da podele krdo između sebe. Najzad Ida reče: – Da resimo stvar utakmicom, drugovi. Razudiću ovo muško tele na četiri jednaka dela, i ispeći ih na ražnjevima po jedan cerek za svakog od nas četvorice. Pa da čovek koji prvi po-jede svoj deo i ne ostavi ništa sem golih kostiju dobije kao nagradu polovinu stoke, izabravši pedeset goveda koja mu se najbolje dopadaju; a onaj koji svrši drugi neka uzme ostalih pede-set.

Kastor i Poluks se složiše: Linkej je sporo jeo jer su mu prednji zubi bili slomljeni u pesničarskom takmičenju, a blizanci su mislili da su bolja krkala od Ide. Ali čim su cvrčeći goveđi čereči skinuti s ražnja i dodeljeni kockom, Ida navali na svoj cerek zubima i nožem, gutajući sočno pečenje gotovo i bez žvakanja. Već je bio pojeo i poslednji zalogaj i isisao srž iz kostiju pre nego što su ostali i dobro počeli. Kao odan brat, Ida priteče u pomoć Linkeju, sekao je meso u zgodne komade za njega, a i sam gutao ogromnu količinu; te je Linkej završio drugi nešto pre Poluksa, pred kojim je stajalo ješ neokušeno nekoliko rebara i jedan deo iznutrica.

Ida i Linkej se digoše, presiti ali ne onesposobljeni, i poteraše svu stoku rekavši im po-drugljivo zbogom. Poluks, punih usta, doviknu im da stanu, prigovarajući da Linkej nije svršio svoj deo sam; ali ne ode u poteru za njima dok prvo, svršavanjem svog dela, ne dokaže svoje pravo na polovinu stoke – jer on nije sporio da je Ida pošteno zaslužio da odabere prvih pedeset grla. Ali Kastor, ljut što jede najsporije od svih, stavi svoj cerek nepojeden i otrča odatle. Otišao je prekim putem preko brda i čekao u zasedi Idu i Linkeja, sakrivši se u šupalj hrast koji je bio Zevsovo sveto drvo. Očekivao je da će oni proći blizu hrasta, jer je on rastao nedaleko od grobnice njihovog oca Afareja, gde će oni bez sumnje prineti obilnu žrtvu liveni-cu volovske krvi.

Linkej svojim oštrim vidom primeti to skrivalište sa pola milje daljine, jer se vrh labudo-vog pera Kastorove čelenke video kroz pukotinu hrasta. On dade znak Idi da se prikrade iz krda i iznenadno napadne Kastora u njegovoj zasedi. Ida učini tako; iznenadno zabode koplje u drvo i probi Kastoru rebra, i tako ga ubi na mestu.

Upravo u tom trenutku Poluks se žurno približavao putanjom i ču Kastorov samrtni jauk. On pojuri na Idu svojim kopljem, a Ida, pošto nije mogao da izvuče svoje koplje iz hrasta, sunu u stranu i zakloni se iza grobnice svoga oca. Zatim Ida iščupa nadgrobni kamen i obema rukama baci ga na Poluksa i slomi mu levu ključnu kost.

Poluks ču kako Linkej straga juri na njega te se okrete, mada bese ranjen, i dočeka ga na vrh svoga koplja. Linkej pade proboden kroz trbuh. Ali Ida skoči napred, uze bratovljevo koplje iz trave gde je ležalo, i sjuri ga u Poluksa odozdo kroz stražnjicu te je umro u velikim bolovima.

Ida poče da igra pobedonosno ispod svetog hrasta, i da glasno huli na Zevsa, oca ubijenih junaka, smejući se tako da su stene odjekivale. Pastiri, koji su živeli u obližnjoj kolibi, zapušiše uši od stida zbog njegovog bogohuljenja. On produži sa igranjem, smejanjem, i bo-gohuljenjem, ne hajući za iznenadnu grmljavinu koja je potmulo dolazila sa severa. Odjed-nom sinu zaslepljujuća munja i istovremeno se ču strahovit prasak groma. Munja je pogodila vrh koplja kojim je Ida, vitlao, spržila Idinu ruku i pocepala mu sve odelo.

Njegovo mrtvo telo pastiri nađoše sve tetovirano lišćem svetog luasta. Oni se mnogo začudiše tome i ogradiše mesto gde je pao kao zabranjeno zemljište; i umesto da spale leš, sahraniše ga kao što je uobičajeno kada čoveka ubije munja.

Tesalci Admet, Koron i Euridam vratiše se svojim stadima i krdima, i ostatak svoga života proveli su bez traženja novih pustolovina, jer su bili zadovoljni sa slavom koju su već stekli. Ali su ipak poginuli nasilnom smrću, jer je Tesalija zemlja gde i najmirniji ljudi ne mogu da izbegnu rat i borbu; Korona je ubio Herakle kad svi ga Dorani pozvali da im pomogne u ratu protiv Lapita; Euridam i Admet ubili su jedan drugog u dvoboju.

Autoliku i njegovoj braći Deileontu i Flogiju život u Tesalskoj Triki postao je dosadan već drugog leta posle njihovog dolaska. U pratnji Argeja, Friksovog sina, otišli su u Samotraku u vreme Velikih Misterija i tamo postali posvećenici, a posle toga se vratili u Sinopu, gde su ih prosti Paflagonci dočekali sa suzama radosnicama. Sad kad je Herakle bio uništio moć Troje, a moć Kolhide bila oslabljena Ejetovom smrću i gubitkom većeg dela kolhidske mornarice – jer se nije vratio nijedan brod od brodovlja poslatog protiv lasona – Autolik i njegova braća

osigurali su za sebe monopol istočnjačke robe i postali besnoslovno bogati. Posle smrti proglašeni su herojima i posvećena su im proročišta.

Frontid i Kitisor, Friksovi stariji sinovi, otišli su u Jolk da traže pomoć od Peleja u nekom sporu koji su imali sa Orhomenjanima; ali čim su ušli u grad on ih je uhapsio i osudio na smrt. Izjavio je da Ocu Zevsu nije nikada vraćen dug od dva života koji mu je dugovao Atamantov dom još otkako su se Hela i Friks iskrali sa Runom, i da je taj neplaćeni dug razlog zbog koga je Zevs bio tako hladan prema Argonautima kad su povratili Runo njegovom liku, i zbog koga je kiša bila tako retka u Ftijotidi. Pelej je stavio vence na glave njih dvojice i pozvao ceo grad da ih otera kamenjem i oružjem. Građani to i učiniše, i Kitisor uskoro pade ubijen kamenjem, ali Frontid pobeže trčeći i skačući; a kad se vrati u Orhomen prinese na žrtvu ovna Zevsu Bo-gu Izbavljenja. Pelej zatim objavi upozorenje svima živim potomcima Atamanta da i njih čeka ista sudbina, ako se ikad usude da dođu u Jolk, jer je dug Zevsu povećan istekom roka isplate. A Melanion je, bez dece i nesrećan, živeo i dalje pod istim krovom sa Atalantom, koja ga je prezrela i odala se vezu i mnogo se raskrupnjala.

Faler, atinski strelac, posvađao se oko vlasništva tucanog avana i tučka sa svojim ocem, Alkonom strelcem, koji mu je jednom spasao život kad je bio dete, smrtno ustrelivši zmiju obavijenu oko njega; strela, mada puštena iz daljine, nije njega ni okrznula. Faler nije ni grdio ni fizički napadao oca, već je ćutke otišao iz Atine i umro u progonstvu u eubejskoj Halkidi. Atinjani su po njemu nazvali svoju luku Faleron i obožavali su ga kao heroja; naročito su ga poštovali zbog njegovog divnog streljačkog podviga kojim je spasao Arga kad je plovio između Sudarnih stena, i smatrali su (mada ta stvar nije nikad podneta Aeropagu na rešavanje) da je on opravdano tražio avan i tučak kao svoju imovinu.

Melamp iz Pila slučajno je postao prorok. Par zmija bese se ugnjezdio na drvetu pored nje-gove kuće, i njegove sluge ubiju zmije; ali on je pobožno sačuvao ceo kot mladih zmija i držao ih kao domaće životinje u svojoj spavaćoj sobi. Jednog dana, dok je spavao posle ručka, one mu milostivo očiste uši svojim račvastim jezicima. Kad se Melamp probudi, začudi se kad primeti da može da razume razgovor crva u gredama iznad svoje glave; jedan od njih reče ostalima: – Dragi prijatelji, sasvim smo progrizli ovu gredu. Poigrajmo sad u znak proslave ovog našeg dela; u ponoć greda će pasti i smrviti Melampa. Melamp podupre gredu i tako spase svoj život. Uskoro primeti da je u stanju da razume ne samo jezik crva već i svih ostalih insekata, i ptica. Ovo znanje mu je tako dobro koristilo da je postao vladar velikog dela kral-jevine Argolide i dobio je proročišno svetište u Egosteni u Megaridi.

Askalaf, Arejev sin, umro je u Orhomenu ne mnogo docnije, udavivši se u plitkom ribnja-ku šarana; čudna sudbina za onoga koji je plovio tolikim burnim morima i opasnim moreuzi-ma. Njegov unuk, istog imena kao i on, odveo je flotilu od trideset minijskih brodova u opsa-du Troje, i tamo ga je pogubio Prijamov sin Dejfob.

Veliki Ankej vratio se svojoj kući u Tegeji i zasadio je smokvike i vinograde. On je ljubaz-no dao utočište Evadni, Asteropeji i Amfinomi, sestrama koje je Akast prognao iz Jolka zbog ubistva njihovog oca Pelije, i našao muža svakoj od njih. Jednoga dana, kada je prinosio us-nama prvi pehar vina od grožđa iz svoga vinograda i zadovoljno rekao svojoj ženi; – Najzad je moj trud nagrađen, glasnik utrča kod njega i reče mu: – Moj gospodaru, jedan veliki vepar pustoši tvoje loze! Ankej ostavi pehar, ščepa džilit i otrča da spase vinograd; ali vepar neočekivano kidisa na njega iz cestara i proburazi ga. I tako je nastala poslovica: – Daleko je od pehara do usana. Mislilo se da je Artemida poslala vepra, jer je Ankej bio zaboravio da joj prinese prve plodove svoga vinograda. Ali je on ipak zaslužio herojsku grobnicu.

Ehion glasnik slučajno je ubijen dok je pokušavao da resi spor između Arkađana, Lakona-ca i Mesenjana o vlasništvu stoke koju su od Ankeja ukrali Ida, Linkej, Kastor i Poluks. Uda-rac mu je zadao Eufem iz Tenarona, koji se, kad je video da je ubio svetog glasnika, postiđen vratio kući u Tenaron, prestao da jede i umro u roku od tri dana. Ehionovu grobnicu mnogo su posećivali glasnici, i kad god je sveta osoba nekog glasnika bila uvređena, njegov nadgrobni

spomenik znojio se krvlju i hiljade krilatih Mora dolazile su odozdo a po njegovom naređenju da muče zločinca.

Ergin Minijac, pre nego što se iz Grčke vratio na Milet, učinio je i drugi pokušaj protiv beotske Tebe, od čijih ga je zidina, pre mnogo godina, oterao Herakle. Ušao je u grad jednog ranog jutra sa nekoliko svojih minijskih drugova – prerušeni kao seljaci sa robom za prodaju na trgu. Ali se desilo da Herakle bese došao u goste u Tebu, i on svojim strelama poubija sve upadače sem Ergina. Poštedeo je Ergina, koji se opravdano žalio na Tebu jer mu je ona ubila oca i unakazila skupljače poreze. Ergin i Herakle se tada pomire i Ergin se vrati na Milet. He-rakle je otišao s njim sve do ostrva Tena, gde je podigao spomenik Kalaidu i Zetu, kao što su mu njihovi duhovi tražili u snu. Taj spomenik je pre spomenik Heraklovoj snazi i veštini nego ikakvoj osobini dvaju heroja; jedna ogromna stena uravnotežena je na drugoj tako tačno da se njiha pri najmanjem dahu severnog vetra, a ipak dvadeset ljudi sa polugama ne bi je mogli oboriti na zemlju.

Arg je otputovao u Efiru da opravi Arga, čija se građa, kako je bio čuo, krivila i rastavljala na suncu jer se Posejdonovi sveštenici nisu potrudili da sagrade šupu iznad njega. Razbojnici su u zasedi sačekali Arga i ubili ga na prilazu zemljouzu; pesnici neosnovano tvrde da je Argo glasno ječao na tu vest i da je svojim uzdasima iskidao jaka užeta koja su ga opasavala.

Nauplije, moreplovac, osnovao je grad Naupliju, blizu Tirinta u Argolidi. Umro je tamo ne dugo posle toga; argivski pomorci zapovednici poštuju ga više od svih ostalih heroja.

Mali Ankej sa cvetnoga Sama prognan je sa svoga ostrva jer nije hteo da trpi verska novačenja svojih sugrađana. Kad je godišnja svetkovina za Ljude Istih Majki zamenjena svetkovinom za Ljude Istih Očeva, Ankej se razgnevio i uzaludno pokušao da osujeti prinošenje žrtve na raskrsnici. Otišao je u progonstvo na daleki zapad, sasvim blizu Španije, i ubili su ga Jarčevići hesperidske Deje po naredbi Nimfe Narandža, kao što je već ispričano. Ona ga je ipak počastvovala grobnicom heroja.

Što se tiče Herakla, on je produžio da izvršava Radove za mikenskog kralja Euristeja dok ih nije sve završio u određenom roku Velike Godine. Njegov poslednji Rad bio je da ode u Podzemni Svet kroz ponor kod Lika u zemlji Marijandina i da se tamo potuži Hadu lično što, kako se tvrdilo, postupa tako rđavo prema duhu Tezeja Atinjanina. Kao dokaz da je izvršio svoj zadatak, Herakle je doveo iz Podzemnog Jezera neko slepo i snežnobelo čudovište, za koje je Euristej mislio da je pas Kerber, ali je ono imalo samo jednu glavu i nije lajalo. Dok je bio dole, Herakle se sreo sa Meleagarovim duhom koji mu je, pod obećanjem da će mu He-rakle podići herojsko svetište u njegovom rodnom Kalidonu, otkrio ime jedine žene koja je u stanju da mu rodi kćer – a to je bila Meleagarova sestra Dejanira. Herakle obeća da će podići svetište čim mu se rodi kći; i ispunio je to obećanje.

Dok se Herakle zagrevao vinom na dvoru kralja Lika, posle velike hladnoće u Podzemnom Svetu, i jeo ogromne količine hrane, jer je bio mudro odbio hranu mrtvih koju mu je Had po-nudio, neka lepa ropkinja stavi pred njega hleb i hladnu, pečenu gusku. Ona ga upita: – Je li ova hladna pečena guska isto tako ukusna kao ona koju sam nekad stavila preda te u sabornoj dvorani u lemnjanskom gradu Mirini, oprostivši ti što si mi bacio grudvu blata u lice?

To je bila prognana Hipsipila, i kad pokaza Heraklu svoja dva blizanca koje je rodila sa Ja-sonom, Euneja i Nebrofona, on se seti svog obećanja da će joj pomoći. Stoga je otkupi od kralja Lika zlatnim pojasom i odvede je sa sobom na brod, ali nije legao s njom u postelju. Pošto se iskrcao na Lemno, vrati je na presto sa koga je njene podanice behu prognale. Takođe pozva sebi svojih šezdeset i devet malih trogodišnjih sinova, svrsta ih u grupu, i na njegovu zapovest svi se zajedno zakleše da će služiti i slušati Euneja, starijeg blizanca, kao svoga punopravnog kralja, i da će se osvetiti za svako zlo koje ubuduće bude učinjeno Eune-jevoj majci Hipsipili. Eunej je, posle mnogo godina, snabdeo Grke vinom kad su opsedali Troju pod kraljem Agamemnonom. Ali na ostrvu Lemnu pojavljivali su se duhovi ljudi koje su Hipsipila i njene druge bile poubijale. Najzad Eunej zavede godišnju svetkovinu očišćenja

koja je trajala devet dana. Sve vatre na ostrvu su se gasile i prinosile su se krvne žrtve; a posle toga brod sa Dela donosio je svetu vatru iz Apolonovog svetišta.

Herakle, pošto je izvršio Radove i opet bio slobodan čovek seti se da mu je elidski kralj Augija obećao deseti deo sve svoje stoke kao nagradu za čišćenje njegovih štala, ali da to nije ispunio. Skupivši vojsku od Arkađana, on napadne Elidu i tamo pogubi Augiju i sve njegove sinove sem jednoga, koji se zvao Filej i koji je potsticao Augiju da ispuni obećanje dato He-raklu. Herakle stavi Fileja na presto, a plen uzet od Augije darovao je da se Olimpijske igre održavaju svake četvrte godine. Zatim je iskopao žrtvenu jamu u Olimpiji za Pelopov duh, da bi na taj način uvredio Euristeja, jer Pelop je bio osnovao dinastiju koju je Stenel, Euristejev otac, bio oborio. Zatim je otišao da napadne Neleja, zlog Pelijinog brata, koji je živeo u peščanom Pilu i bio poslao vojsku u pomoć Augiji; on ubije Neleja i sve njegove sinove, izu-zev dečaka Nestora (koji je doživeo da učestvuje u opsadi Troje), pa čak se nije ustezao da napadne Hadovog sveštenika, koji je ušao u bitku prerušen kao kostur u nadi da će izazvati sujeveran strah u Heraklovom srcu – Had je bio Heraklov neprijatelj još otkako mu je Herakle oteo Alkestidu, Admetovu ženu – ali Herakle, nimalo zastrašen, baci na sveštenika svinjsku viličnu kost i rani ga u slabinu. U ovoj bici pao je Argonaut , Periklimen; ni sve njegovo čarobništvo ni zbunjujuća promena oblika nisu ga mogli spasti od Heraklovih nepogrešivih strela.

Herakla je uništila njegova ljubav za Dejanirom, sa kojom se oženio i koja mu je rodila kćer Makariju, koju je ludo voleo. Evo te istinite priče. Pred samu gozbu u dvorcu kralja Ene-ja, svog tasta Herakle slučajno ubije jednog kalidonskog dečaka koga je iz šale bacio u vis. Dečak je polivao gostima da operu ruke, pre ručka, i sipao je tako veliki mlaz na Heraklove ruke jer su bile najprljavije, da se Herakle nasmejao tako gromko da je dvorana odjeknula. U svojoj velikoj veselosti bacio je dečaka tako visoko da mu je razbio glavu o vrh tavanice. Ob-uzet grizom savesti, Herakle pođe u dobrovoljno progonstvo zajedno sa Dejanirom. Kad su došli do nadošle reke Euen, Herakle je prešao prvi sa ćerkom i pokućstvom, a Dejaniru osta-vio da je prenese onaj isti Kentaur Nes koga je pobedio u rvačkoj utakmici za vreme Igara u čast Pelijinog pogreba; jer je to prenošenje bilo sada Nesovo zanimanje. Nes pokuša da na-pastvuje Dejaniru, iz osvete za slomljenu nogu, ali se Herakle brzo vrati i ubije Nesa strelama. Nes na umoru šapne Dejaniri da naspe malo njegove krvi u bocu i čuva je kao sigurne čini da zadrži za sebe ljubav svoga muža. Ona to i učini, i docnije je upotrebila te čini na Heraklu kad je podozrevala da se zaljubio u devojku koja se zvala Jola. Pomešala je malo te krvi sa vodom u kojoj je prala belu košulju za njega da je obuče kad bude prinosio žrtvu Zevsu u eubejskom Kenionu. Krv je bila otrovna i nagrizala mu je telo, zadajući mu strahovit bol; on je zderao košulju sa sebe sa velikim komadima mesa koji se behu zalepili za nju, i pošto je čamcem prevezen u Trahin, otišao je u besu na goru Etu; tu je podigao sebi ogromnu lomaču i sam je zapalio. Ležao je na lomači, urličući od gneva, dok mu telo nije sasvim izgorelo.

Heraklova duša digla se visoko u vazduh, nošena plamenom i dimom, i Jugozapadni Vetar odneo ju je na goru Olimp. Pesnici kažu da je on toliko lupao u vrata Olimpa sekom svoje tučom okovane kijače da je Božanska Porodica bila gotovo van sebe od straha. Kad je odbio da ide u Donji Svet da se tamo stavi na raspoloženje svome neprijatelju Hadu, bogovi nisu imali kud već su ga pozvali da im se pridruži kao Olimpljanin. Ali on je odbio da postane tri-naesto božanstvo, izjavljujući da je zadovoljan da bude vratar pored kapije, i da tamo jede i pije koliko mu srce želi, kao što svi vratari čine. Hera mu je, pesnici kažu, najzad oprostila i dala mu svoju ćerku Hebu za ženu. Ali šta se dešava na Olimpu smrtnici ne mogu da znaju, pa čak ni najpouzdaniji pesnici; izvesno je samo to da se Dejanira obesila od tuge kad je čula da je Herakle mrtav, kao što se i Marpesa obesila od tuge kad je čula za smrt svog smelog muža Ide.

Heraklovi sinovi skupili su se iz ćele Grčke u Etu za pogrebne Igre u čast svoga oca; pa kad su videli kako su mnogobrojni i snažni, smislili su veliki napad na Mikenu; ali kralj Eu-

ristej ih preduhitri postavivši lukavu zasedu, i oni koje nije ubio pobegli su u Atiku. Tamo su dobro primljeni. Kad je Euristej napao Atiku, Heraklovi sinovi i Atinjani oduprli su mu se, i u bici kod Skironske stene, Hil, Heraklov sin, odseče mu glavu, kao što je ranije odsekao glavu Stenelu; ali da bi zadobio pobedu bio je prinuđen da svoju sestru Makariju žrtvuje Persefoni. Ovo je bio kraj Euristeja; ali njegova glava, pošto mu je Alkmena, Heraklova majka, iz predostrožnosti izvadila oči pletećim iglama, sahranjena je u jednom planinskom klancu a telo u drugom, da bi se neprijatelji zastrašili da više nikad ne pokušaju napad na Atiku. Euristeja je nasledio na prestolu njegov zet Atrej, koji je povratio pelopsku dinastiju i postao otac slavnih kraljeva Agamemnona i Menelaja.

Ovo je bio lasonov i Medejin kraj. Živeli su zajedno dovoljno srećni u Efiri, dok građani nisu počeli da negoduju zbog Medejinog pokušaja da osigura besmrtnost za svoje dvoje najmlađe dece od petoro koje je rodila Jasonu, time što ih je odgajila u Herinom hramu i ni-kad im nije dopuštala da idu u spoljni svet. Jason je pokušao da je odgovori od te čudne težnje i kad mu se ona zbog toga podsmehnula, prestao je da ide u postelju s njom. Kreont, kralj Asopije, čuje za njihovu neslogu i pošalje glasnika Jasonu, pozivajući ga da se oženi njego-vom ćerkom Augom i da tako dvojnu kraljevinu Korint sjedini pod jednim žezlom shodno Ehionovom proročanstvu; jer je Kreont bio star i želeo je da preda svoj presto Augi.

Jason prihvati Kreontov predlog zaboravljajući da on nema pravo na presto Efire izuzev samo kao Medejin muž. On se razveo od Medeje javnim dekretom, a zatim proslavio venčanje sa Augom. Medeja se pretvarala da pristaje i dala je Augi divno izvezen noćni ogrtač kao svadbeni dar. Ali kad se Auga ogrnula njime, on se razbuktao u plamenove koji su sagoreli ne samo nju već i Kreonta, koji je pokušao da ih ugasi svojim rukama, i ceo kraljevs-ki dvorac sa gotovo svima u njemu, uključujući i Medejina dva najstarija sina. Trećeg sina, Tesala, spasao je Jason, koji je skočio s njim kroz prozor i ostao nepovređen. (Ovaj Tesal vla-dao je kraljevinom Ftijotidom posle Pelejeve smrti). Razjareni Efirani osvetili su se na dvoje mlađe dece koju je Medeja odgajala u Herinom hramu; ali su bili prinuđeni da otada prinose godišnju žrtvu pokajnicu.

Medeja se seti Heraklovog obećanja, koje joj je preneo glasnik Ehion, da će joj pomoći u svako doba u toku idućih dvanaest godina, ako je Jason napusti. Ona pobegne njemu u Tebu, gde je tada boravio, i zamoli ga da je vrati na presto Efire. On preduzme da to uradi; ali kad su zajedno prolazili kroz Atiku, atinski kralj Egej zaljubi se u Medeju i nagovori je da napusti svoj efirski presto i postane njegova kraljica; i tamo u Atini, na Aeropagu, ona se odbrani od optužbe za razne zločine koje su korinćanski poslanici bili podneli protiv nje. Iz zahvalnosti prema Heraklu, koji je svedočio za nju, ona ga izleči od njegovog ludila, što eskulapski sveštenici Apolona u Delfu nisu bili u stanju da učine uprkos sveg hvalisanja.

Medeji je ubrzo dosadio Egej, ili ona njemu; te ona jednoga dana pošalje poruku Arasu, kolhidskom admiralu koji je još bio u službi njene tetke kraljice Kirke u Eeji, da je potreban Kolhidi. Aras odmah doplovi u Atinu sa onim svojim kolhidskim brodovima koji su još mogli da plove morem, i Medeja se ukrca s njim za Kolhidu, za kojom je uvek žalila što ju je ikad napustila. Jer čak i kad je njena ljubavna zaslepljenost za Jasonom bila na vrhuncu mrsko joj je bilo da ostavi Eju, koja je bila divno mesto, sa boljim položajem od svakog kopnenog grada u Grčkoj a isto tako dobro sagrađena kao Mikena ili Teba. Plakala je kad je napuštala svoju spavaću sobu sa skupocenim nameštajem, zastorima i ukrasima koje nije mogla doneti sa so-bom u brod. Tada je poljubila svoju postelju i dvokrilna vrata i pomilovala zidove i svoju škrinju sa lekarijama i svoj sto ukrašen školjkama, i obećala im je: – Jednog dana vratiću vam se, mile stvari! Sa Arasom je došao i Peukon, koji je izabran za admirala flotile koju je Apsirt bio doveo na Dunav. On i svi njegovi drugovi behu se nastanili u Epiru, suprotno od Krfa; jer nije smeo da se vrati u Kolhidu bez Apsirtovog potpunog kostura, neki zglavkovi nožnog pal-ca nisu se nikako mogli naći. Ali sve što je našao bese uvio u kožu belog konja i obesio sa Kirkinim pristankom, na ostrvu Eeji; koje je otada nazvano Apsritovim ostrvom.

Kad se Medeja vratila u Kolhidu, posle uspele plovidbe, oduzela je kraljevinu od svog tau-ridskog ujaka Persa, i pošto se udala za Idesu, kralja Moshije, vladala je tim dvema kraljevi-nama do svoje smrti; i Ejet, njen sin, sa Idesom, nasledio je dvojni presto. Neera, Friksova kči, bila je kraljica-majka u Albaniji za sve to vreme i poslovi Kolhide su odlično uspevali zbog prijateljstva između dva kraljevska doma, a i zato što je Medeja odobrovoljila Zmiju Prometeja time što je oterala Tauriđane iz prednjeg dela njegovog svetišta. Ejetova dinastija još čvrsto sedi na kolhidskom prestolu.

Priča se da se Medeja, pri povratku za.Kolhidu, ukotvila na mestu gde je Poluks ubio Ami-ka Bebrika, i da je tamo našla lovorovo drvo da raste iz Amikove humke, čije je lišče imalo moć da izazove žestoku svađu među onima koji ga se dotaknu. Izdanak ovog ludog lovora, sa busenom zemlje oko njegovog korenja, ona je dovukla, u malom čamcu pozadi svoga broda, čak u Kolhidu. Tamo ga je zasadila i uspelo upotrebljavala njegovo lišće u izazivanju sukoba među svojim ličnim i javnim neprijateljima.

Jasona je obuzela tuga zbog smrti njegovo četvoro dece i njegove žene Auge; i to što je sa-da bio neosporan kralj dvojne kraljevine Korinta pružalo mu je malu utehu. Jednog ranog ju-tra on ode u Posejdonovo svetište na zemljuzu, i tamo sedne zamišljen i tužan pod pramac Arga, uvijen u svoj vezeni ogrtač, a da nije ni prineo žrtvu Posejdonu niti rekao ijednu učtivu reč sveštenicima koji su izašli da ga pozdrave. Videli su da ga muči neka duboka tuga; ali kakve su mu misli bile u glavi, kako su mogli znati? Najzad on teško zaječa nekoliko puta i promrmlja, kako se njima učini, ime Ifijade, Artemidine stare sveštenice koju je jednom uvre-dio na putu za Pagasu, a čija ga je kletva najzad dovela tu. Mada je još bio u najboljim godi-nama života, Jason bese mnogo ostario otkako se posvađao sa Medejom. Desni su mu se gno-jile i bese izgubio većinu svojih oštrih, belih zuba; bio je ohromio od kostobolje; i njegova nekad lepa kosa bila je izgubila svoj sjaj i bila proseda.

Prvosveštenik se obrati Jasonu recima: – Veličanstvo, poslušaj me! Nemoj da sediš potišten na vlažnoj zemlji pod natrulim spomenikom svoje nekadašnje slave. Takav stav ne može ti doneti sreću. Ustani, sad, suvereni vladaru, otkrij svoje žalosti Gospodaru Konja, Bo-gu Mora, Trozupconoscu. On će ih ublažiti, jemčim ti, naročito ako mu prineseš na žrtvu sku-pocena crvena goveda, i nahraniš njegove sveštenike ukusnim pečenjem, a ostaviš njemu iz-vanredne butne kosti.

Jason okrete glavu, ali ne odgovori ništa. U očima mu je bio mutan pogled a usta su mu bi-la otvorena, kao kod deteta kad hoće da se glasno zaplače, ali se ne ču nikakav plač.

Prvosveštenik naredi ostalim sveštenicima da odu, a on sede da posmatra sa stepenica hra-ma, jer mu je srce govorilo da će se desiti neki čudan događaj koji on ne može ni da ubrza ni da spreči; i sedeo je tamo i pošto je prošlo vreme ručku, mada je kiša pljuštala i osam zmijo-repih vetrova kao da su vijali jedan drugog u igri preko celog svetišta, duvajući istovremeno sa svih strana.

Jasonova glava klonu još niže. On zaspa. I uskoro prvosveštenik ugleda iskosa ono što ne bi mogao videti da je pravo pogledao u to – blede prilike čoveka i psa koji su dolazili trkom putem iz Megare. On ne okrete glavu prema njima iz straha da ne uznemiri jasnost priviđenja, i dve seni produžiše da trče zajedno. Čovek je bio obučen u prosto odelo od ovčje kože koje nose Etici i Flegijani, i sen tucanog vrha koplja štrcala je na leđima njegovog vernog riđeg vučjaka.

Pas ode pravo lasonu, stade iznad njega, i zareza iskeženih zuba i nakostrešene dlake oko vrata; a pastir se pope na prednji deo Arga, kao što se gušter uspne uza zid.

Zatim, dok je prvosveštenik posmatrao zaustavljena daha, pastir poče da gura snažno svo-jim ramenima izvijeni pramac; i dok se upinjao sa nogama oduprtim o ogradu, osam vetrova prestadoše sa svojom igrom i svi pojuriše zajedno uz veliku huku s obe strane duž ivice broda.

Začu se cepanje i glasan prasak. Visoki pramac pade, i njuška Ovnovog kipa koji je ukrašavao brod udari Jasona u lubanju i smrvi je. Ali oprezni prvosveštenik ne diže se sa svog

sedišta dok se i pastir i pas ne nasitiše krvi i mozga svog neprijatelja; jer da je sprečio osvetu tih seni, one bi stalno uznemiravale svetište svojom pojavom. A sad su, međutim, otkasale odatle savršeno zadovoljne.

Dvojni presto Korinta pripao je Glaukovom sinu, čije je ime bilo Sizif u čast njegovog dede; ali su Efirani, zbunjeni lasonovom smrću, naredili da se kormilo Arga od sada održava u savršenom stanju i da se zameni novim svaki deo brodske drvne građe ili opreme čim počne da truli – samo je pramac, pošto je javno osuđen za čovekoubistvo smešten kao dar Boginji Persefoni, u njeno svetište. I tako je Argo postao besmrtan, i ostao je Argo Argonauta, mada danas nijedan deo njegove drvene građe, od kobilice pa do vrha jarbola nije prvobitan. Kao što poslovica kaže: – Ovo je sekira mog dede, moj otac joj je napravio novo držalje, na koje sam ja uglavio novo sečivo.

Orfej je takođe umro nasilnom smrću. Kikonke su ga jedne noći raskomadale prilikom svo-jih jesenjih orgija u čast Trojne Boginje. Ali ovome se nije čuditi: Boginja je uvek nagrađivala komadanjem one koji je najviše vole, razbacujući njihove krvave delove po zemlji da bi je oplodila, ali nežno uzimajući njihove duše pod svoje okrilje.

BELEŠKA O PISCU

Robert Grevs (Robert Graves) rođen je u Londonu, 1895, od oca A.P. Grevsa, pesnika, skupljača narodnih pesama, i školskog nadzornika u Irskoj, i majke, Amelije, rođene fon Ranke, unuke čuvenog nemačkog istoričara Leopolda fon Rankea. U toku I svetskog rata – ostavivši studije na univerzitetu u Oksfordu – stupio je u vojsku, i, kao pešadijski kapetan, bio je teško ranjen na bojištu u Francuskoj. Po završenom ratu, nastavio je književne studije, i diplomirao je u Oksfordu, 1926. a iste godine bio je izabran za profesora engleskog jezika i književnosti na univerzitetu u Kairu. Nastavnički poziv i obaveze nisu mnogo godili pesniku i piscu, i Grevs se ubrzo vratio u Englesku, a potom je otišao u Španiju, na ostrvo Majorku, gde otada – sa prekidom za vreme Španskog građanskog rata i II svetskog rata – stalno živi. Umro je 1985. godine.

R. Grevs je vrlo plodan pisac. Objavio je više zbirki pesama, književnih kritika, eseja, ne-koliko istorijskih romana, polemičkih spisa, prevoda, i dr. Uz to, on je izvrstan poznavalac klasične istorije i književnosti, i autoritet je za antičke mitove i rano hrišćanstvo.

Roman – Zlatno runo objavljen je prvi put 1944. u Londonu. SADRŽAJ Uvod …………………………………….5 Prolog……………………………………33 Glava I Sušenje ječma ………………………..47 II Gubitak Runa ………………………..59 III Ustanak Olimpljana ……………………69 IV Jason zahteva svoje kraljevstvo……………80 V Bela Boginja odobrava putovanje ………….91 VI Zevs odobrava putovanje ……………….98 VII Građenje Arga ………………………107 VIII Dolazak Heraklov……………………118 IX Biranje Argonauta ……………………127 X Argo je spušten u more…………………134 XI Argo plovi………………………….144 XII Logorske vatre u Kanstanteji ……………159 XIII Na Lemno, pored Atosa ………………167 XIV Ostrvo žena……………………….176 XV Oproštaj s Lemnom ………………….188 XVI Orfej peva o postanju ………………..196 XVII Samotrački veliki tajni obredi…………..204 XVIII Kroz Helespont ……………………212 XIX Svadbeni pir kralja Kizika ……………..218 XX Sahrana kralja Kizika…………………229 XXI Hila je nestao ……………………..237 XXII Poluks se pesnica sa kraljem Amikom…….249 XXIII Orfej priča o Dedalu ………………..260 XXIV Kralj Finej i harpije………………….267 XXV Plovidba Bosforom………………….274 XXVI Poseta Marijandinima ……………….279 XXVII Sinopski Minijci …………………..288

XXVIII Debeli Mosineci i drugi ljudi ………….295 XXIX Argo stiže u Kolhidu…………………301 XXX Uz reku Fasid ……………………..309 XXXI Kralj Ejet prima Argonaute ……………321 XXXII Jason razgovara sa Medejom………….330 XXXIII Otmica Runa …………………….341 XXXIV Bekstvo iz Eje ……………………352 XXXV Odlazak iz Kolhide …………………360 XXXVI Potera …………………………370 XXXVII Argo u klopci…………………….378 XXXVIII Pregovori………………………389 XXXIX Kolhidani su nadmudreni ……………400 XL Argo otpušta Jasona ………………….409 XLI Sastanak u Eeji …………………….418 XLII Kolhidani opet stižu Argo ……………..427 XLIII Kolhidani su opet nadmudreni …………435 XLIV Za Siciliju i južno …………………..444 XLV Argonauti gube nadu ………………..453 XLVI Argonauti su spašeni………………..461 XLVII Argo dolazi u domovinu………………467 XLVIII Pelijina smrt ……………………..474 XLIX Runo je vraćeno Zevsu ………………488 L Šta je bilo s Argonautima……………….494 Beleška o piscu ……………………………509