1) Prof. dr Radivoje Pešić, Mašinski fakultet u Kragujevacu, pesicr@kg.ac.rs 2) dipl. ing. saob. Saša Babić, Marfin bank AD Beograd, babicsf@nadlanu.com 3) dipl. ing. saob. Branimir Milosavljević, ATP Morava AD Vrnjačka Banja, lenka1809@gmail.com *) Ovaj rad je nastao kao rezultat istraživanja na projektu TR-18041 koga finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

RECIKLAŽA U AUTOMOBILSKOJ INDUSTRIJI*

RECYCLING IN AUTOMOBILE INDUSTRY

dr Radivoje Pešić1), Saša Babić2), Branimir Milosavljević3)

Rezime: Dinamični rast broja automobila i ostalih prevoznih sredstava, u svim razvijenim zemljama dovodi do konstantnog povećanja broja vozila koja su doživela svoj životni vek. Zbog raznovrsnosti materijala koji ulaze u sastav jednog automobila postupci za reciklažu su veoma složeni. Danas najvažnija tema postaje smanjenje korišćenja i štednja sirovina sa jedne strane i redukcija otpadnih materijala sa druge strane. Zato je upravo ekološka direktiva uvođenje reciklaže u proces proizvodnje vozila. U ovom radu su upravo razmotreni opšti principi recikliranja motornog vozila, zakonska ograničenja kao i postupci obrade ovih vozila. Takođe je razmotren proces reciklaže sa aspekta zanavljanja voznog parka u Evropi. Ključne reči: vozila, reciklaža, zakonska regulativa Abstract: Dynamic growth the number of cars and other transport means, in all developed countries leads to further increase the number of vehicles that have reached End of Life. Because of diversity of material included in the composition of a car, procedure for recycling is very complex. Today the most important issue becomes the reduction of use and saving of raw materials on the one hand and reduction of waste material on the other side. Therefore, introduce of the recycling in the process of production vehicles are environmental directives. In this paper, we have discussed the general principles of recycling of motor vehicles, legal restrictions and procedures dismantling of these vehicles. It is also considered the process of recycling from the aspect of current fleet renewal in Europe. Key words: vehicles, recycling, legal restriction

1. UVOD

Svaka čovekova aktivnost, i u procesu proizvodnje i u procesu potrošnje, dovodi do nastanka otpada. Ukupna količina otpada koji se generiše i u razvijenom i u nerazvijenom delu sveta je sve veća. Na količinu otpada u jednoj državi utiče: broj stanovnika, obim i priroda industrijskih i privrednih aktivnosti, veličina bruto nacionalnog dohotka, kao i odgovarajući nivo razvijenih postupaka upravljanja otpadom.

Pravilnim merama kontrole nastajanja otpada, optimalnim mehanizmom upravljanja otpadom i reciklažom, moguće je ostvariti smanjenje generisanja otpada uprkos porastu ukupne industrijske aktivnosti.

Strategija upravljanja otpadom zasniva se na minimizaciji stvaranja otpada, recikliranju otpada i njegovoj ponovnoj upotrebi i sigurnom odlaganju nereciklabilnih ostataka, što utiče na zapreminu, gustinu i karakteristike otpada.

Glavne aktivnosti, naročito u razvijenim zemljama, usmerene su na pronalaženje najpogodnijih postupaka reciklaže. Pokazalo se da

gotovo nema otpada koji se ne može na neki način preraditi i pretvoriti u sekundarnu sirovinu ili alternativni izvor energije. Kao rezultat se dobija i očuvanje prirodnih resursa. 1.1. Koncept održivog razvoja

Korišćenje prirodnih resursa, koje se sve više intenzivira sa ubrzanjem razvoja industrijske proizvodnje i sve većom potrošnjom, kao i prepuštanje samoj prirodi da reguliše problem otpada, ne može ostati bez posledica za opstanak civilizacije. Važan zadatak zaštite i unapređenja zaštite životne sredine i održivog razvoja je povećanje kontrole nad stvaranjem otpada. Najpogodniji način da se smanji količina otpada kojim treba raspolagati jeste smanjenje potrošnje sirovina i povećanje stepena iskorišćenja otpada. Iako je ovo koncepcijski veoma jednostavno, realizacija upravljanja otpadom u savremenom tehnološkom društvu je veoma teška i složena.

Da bi razvoj bio održiv on mora uzeti u obzir socijalne faktore, faktore životne sredine, kao i ekonomske faktore, poštujući pritom ljudske i

22

prirodne resurse, dugoročne i kratkoročne ciljeve i negativnosti alternativnih aktivnosti, slika 1 [6].

Slika 1- Elementi održivog razvoja

2. RECIKLIRANJE U ŽIVOTNOM

CIKLUSU PROIZVODA 2.1. Uloga i značaj recikliranja

Za proizvode se može reći da imaju svoj životni vek, odnosno životni ciklus (Life-Cycle). U svim fazama života jednog proizvoda se javlja i otpad, pa je stoga svrsishodno recikliranje razmatrati kroz životne faze proizvoda. Životni ciklus proizvoda započinje projektovanjem i izradom proizvoda, nastavlja se upotrebom, a završava uklanjanjem dotrajalog proizvoda. Sagledavanje proizvoda na ovaj način upućuje na sledeće vrste recikliranja [3]:

1. recikliranje pre upotrebe (tokom proizvodnje),

2. recikliranje tokom upotrebe i 3. recikliranje nakon upotrebe proizvoda.

Recikliranje tokom proizvodnje stvara

najmanje poteškoća iz razloga što je olakšano sakupljanje, razvrstavanje (identifikacija), prevoz i prerada otpada. Najčešće se, ipak, otpad sakuplja kao sekundarna sirovina i odvozi na preradu u fabrike za proizvodnju materijala.

Recikliranje tokom upotrebe odnosi se na otpad koji nastaje servisiranjem i održavanjem proizvoda (zamenjeni dotrajali delovi). Najpovoljnije rešenje je ponovna upotreba dotrajalih delova, u istu ili različitu namenu, sa ili bez prethodnog regenerisanja, tj. obnavljanja (navarivanjem, mehaničkom obradom, zavarivanjem, lepljenjem i sl.). U tim slučajevima možemo govoriti o recikliranju delova ili sklopova. Međutim moguća je i ponovna upotreba delova vozila kao rezervnih delova bez ikakve predhodne obnove i regeneriranja. Mogućnosti primene ovih postupaka umnogome zavise o prikladnosti proizvoda takvom načinu održavanja

(pristupačnost i zamenljivost delova, rastavljivost sklopova, tehnološkim mogućnostima proizvoda i sl.). Trenutno se još uvek, otpad nastao tokom upotrebe, većinom prerađuje kao sekundarna sirovina.

Recikliranje nakon upotrebe predstavlja u stvari uklanjanje dotrajalog proizvoda. U ovoj fazi nastaje i najveća količina otpada. Problemi koji se javljaju proizlaze iz disperzije proizvoda na tržištu što otežava prikupljanje, raznovrsnošću tipova i proizvođača istovrsnih proizvoda, kao i neprikladnošću proizvoda za recikliranjem.

U posljednjih desetak godina značajan je razvoj postupaka recikliranja i logistike prikupljanja otpada. Od značaja je i opšti razvoj svesti o neophodnosti očuvanja okoline, koje prati zakonska regulativa. Recikliranje upravo predstavlja ponovnu upotrebu iskorišćenih, odnosno odbačenih materijala i proizvoda u istu ili različitu svrhu, sa ili bez prethodne dorade. Može se reći da je to oponašanje kruženja stvari u prirodi [1]. 2.2. Automobili kao otpad

Sa početkom masovne proizvodnje automobila i stvaranjem otpada od automobila, koji su završili svoj životni vek, javila se ideja da se određeni delovi takvih automobila mogu ponovo koristiti (npr. kao rezervni delovi). Međutim, broj ovakvih delova koji se ponovo koriste je mali tako da su se javile velike deponije. Ovakve deponije utiču na životnu sredinu, a sa druge strane predstavljaju veliku količinu sekundarnih sirovina koje bi mogle određenom tehnološkom preradom da se ponovo iskoriste za različite namene.

U javnosti je raširena predstava o velikom udelu vozila u ekološkom opterećenju okoline. Danas svetom kruži oko 500 miliona putničkih vozila, a sve prognoze za ovaj vek barataju ciframa od oko 1.2 milijarde putničkih automobila ukoliko se nova tržišta budu širila dosadašnjim tempom [2]. Tokom poslednjih nekoliko decenija automobilska industrija sa sve većom pažnjom definiše ekološke kvalitete svojih proizvoda. Očekivanje da svaki proizvod bude ekološki prihvatljiv, zahteva još u početnoj fazi istraživanja oslanjanje na nove materijale koji odgovaraju ovim standardima. Pri tome su odlučujući kriterijumi dugovečnost i ponovni ulazak u sirovinsko kruženje. Tokom konstruisanja svaki deo i svaki sklop moraju biti vidno označeni tako da se lako identifikuju, a posle upotrebe razdvoje radi lakšeg uvođenja u ponovnu upotrebu. Razvojne službe moraju testirati svaku šansu za što potpunijim korišćenjem sekundarnih sirovina. Uvažavanje globalnih ciljeva S+3E (Sirovine + Energija +

23

Ekologija + Ekonomija) je inspiracija kako za nove tehnologije u preradi nafte, proizvodnji aditiva tako i neprekidnom optimiziranju tehničkih, saobraćajnih, logističkih i ekoloških kvaliteta vozila i motora.

Ovi problemi se javljaju u svim krajevima sveta tako da će se u svim zemljama javiti potreba za privrednim društvima koja će se baviti reciklažom starih automobila. Ova problematika neće zaobići našu zemlju, tako da će veliki broj ljudi uskoro biti upošljen ovom industrijom.

Sasvim je jasno da se sastav vozila u pogledu materijala menja i to sa trendom da se metalni delovi vozila sve više zamenjuju sa plastičnim materijalima i različitim legurama. Težnja ranijih godina da se smanji masa vozila tako što će se koristiti više delova od plastike je zaustavljena. Razlog tome je što se pojedine vrste plastike veoma teško ili gotovo nikako ne mogu reciklirati. Obzirom da je obaveza konstruktora da se još na projektantskom stolu izvrši izbor materijala koji se mogu reciklirati, može se očekivati da će udeo plastike i plastičnih materija u narednim godinama imati trend opadanja [1].

Kako je danas sve veći problem u recikliranju plastičnih materijala naročito polivinilhlorida određeni broj proizvođača zamenjuje ovaj tip materijala različitim legurama naročito legurama aluminijuma. Primena aluminijuma kod motornih vozila (naročito putničkih vozila) je zadnjih godina u stalnom porastu. Tako je 1998. godine prosečna količina aluminijuma iznosila 85 kg po vozilu, dok je u 2008. godini iznosila oko 160 kg po vozilu. Za sada najveću primenu aluminijum nalazi kod motora, menjača i karoserija, i to posebno kod vozila više klase [1].

3. ZAKONSKI PROPISI VEZANI ZA RECIKLIRANJE

Automobil je veoma složen proizvod koji

sadrži veliki broj delova izrađenih od različitih materijala primenom različitih tehnologija. U procesu proizvodnje, otpadom u toku eksplatacije, kao i otpadom po isteku životnog veka vozila, degradira se životna sredina. Ove činjenice uslovljavaju da se za reciklažu iskorišćenih automobila koja su doživela svoj životni vek mora uspostaviti odgovarajući sistem, kojim je moguće kvalitetno i sveobuhvatno upravljati [4, 5]. Relevantni zakonski okviri koji se bave ovom problematikom su:

ELV Direktiva Evropske Unije (2000/53/EC) Evropski katalog otpada (European Waste Catalog – EWC).

Lista opasnih otpada (Hazardous Waste List – HWL) sa svojim bližim dopunama

3.1. Direktiva Evropske Unije

U cilju definisanja odgovornog odnosa prema otpadu koji stvaraju vozila na kraju svog životnog ciklusa Evropski Parlament je u septembru 2000. godine prihvatio Direktivu 2000/53/EC (End of Life Vehicles – ELV- Direktiva). Osnovni cilj ove direktive je, prvenstveno, donošenje mera za prevenciju stvaranja otpada koji potiče od vozila koja su došla na kraj svog životnog ciklusa -otpadnih vozila. Neposredni ciljevi ELV-Direktive su: minimiziranje količine otpada koja ide na deponije; izbegavanje opasnih materija u proizvodnji automobila; povraćaj materijala u što je moguće većoj meri u proces proizvodnje vozila putem reciklaže.

24

Vremenski sled donošenja odgovarajućih amandmana na ELV Direktivu prikazan je na slici 2 [1, 5].

Reciklaža se u poslednje vreme koristi kao

sredstvo pomoći automobilskoj industriji za prevazilaženje globalne krize i smanjenja štetne emisije od strane saobraćaja. Kako bi stimulisali kupovinu novih-ekoloških vozila i zamenu starih koja imaju veliku emisiju i bitno zagađuju okolinu EU je donela program zanavljanja flote vozila. Ovaj program se sprovodi u većini zemalja dok je u nekima zemljama (Engleska, Grčka, Češka, Holandija, Belgija) još uvek u diskusiji, slika 3. Nemačka je u program ušla sa planom da povećanu proizvodnju novih vozila u cilju zamene starih pomogne budžetom od 1,5 biliona € a odmah u aprilu 2009. cifru povećala na 5 biliona €. 3.2. Domaća zakonska regulativa

U Srbiji način upravljanja motornim vozilima

na kraju životnog ciklusa nije sistematski rešen mada je danas na njenoj teritoriji registrovano 1.690.000 vozila. Nepostojanje integrisanog sistemskog pristupa u reciklaži motornih vozila za Srbiju predstavlja značajan gubitak resursa (materijali, energija, nova radna mesta), a na drugoj strani su negativne ekološke posledice. Približavanje Srbije Evropskoj Uniji je nametnulo potrebu da se ovom problemu pristupi znatno ozbiljnije nego što se to činilo do sada. Relevantni zakonski okviri koji se na neki način bave ovom

problematikom kod nas su [7] : Zakon o zaštiti životne sredine ("Sl. glasnik RS", br. 66/91; 83/92; 53/93; 67/93; 48/94;

Slika 2- Razvoj Evropske regulative

Slika 3- Šema zanavljanja flote vozila u Evropi [8]

25

53/95 i 135/04), Zakon o postupanju sa otpadnim materijama ("Sl. glasnik RS", br. 25/96;26/96 i 101/05),

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 135-04),

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 135-04),

Pravilnik o postupanju sa otpacima koji imaju svojstvo opasnih materija ("Sl. glasnik RS", br. 12/95),

Pravilnik o kriterijumima za određivanje lokacije i uređenje deponija otpadnih materija ("Sl. glasnik RS", br. 54/92),

Pravilnik o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina ("Sl. glasnik RS", br. 55/2001),

Pravilnik o dokumentaciji koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada ("Sl. list SRJ", br. 69/99)

Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i lista projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 114/08)

Uputstvo o uslovima koje mora da ispune ovlašćeni operateri za reciklažu otpadnih vozila (Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja - mart 2009.) Na bazi dešavanja u EU naša zemlja je donela

jednu od mera koja je pokrenuta od strane Vlade Republike Srbije a koja se odnosi na model zamene "staro za novo", i koja će se sprovoditi na taj način što će Vlada subvencionisati kupovinu novog automobila (za sada samo automobila Punto) tako što će svi građani koji recikliraju svoje staro vozilo dobiti popust od 1000 € za kupovinu novog vozila. Ova mera će se primenjivati do 30. septembra 2009. godine i obuhvataće subvencije za kupovinu novih vozila uz zamenu starih vozila koja ne ispunjavaju Euro 3 standarde i proizvedena su pre deset godina, tačnije pre 01.01.1999. godine, kao i uslov da stari automobil ima sve delove i da je uredno registrovan.

Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja zajedno sa Vladom Republike Srbije razmatra strategiju formiranja Nacionalne asocijacije za reciklažu motornih vozila Republike Srbije. Ciljevi formiranja Nacionalne asocijacije za reciklażu motornih vozila su sledeći:

1. uvođenje reciklaże motornih vozila nacionalnu, zakonodavnu i proizvodnu aktivnost;

2. usaglašavanje nacionalnog zakonodavstva sa zakonodavstvima EU i sl.;

3. podrška nacionalnoj strategiji održivog razvoja;

4. objedinjavanje svih privrednih subjekata u ovoj aktivnosti kroz grupacije: sakupljači i prerađivači vozila na kraju životnog ciklusa;

5. formiranje baze podataka za praćenje tokova motornih vozila u Srbiji;

6. formiranje stavova, zahteva i predloga, fiskalnog i zakonodavnog karaktera privrednih subjekata u sistemu upravljanja vozilom na kraju životnog ciklusa;

7. promotivne i edukativne aktivnosti; 8. obaveštavanje i informisanje članica i

javnosti o primerima dobre prakse; 9. učlanjenje u Evropsku zajednicu

nacionalnih asocijacija reciklaže motornih vozila;

Uvidom u zakonsku regulativu, a pre svega

sagledavanjem aktuelne opšte situacije u oblasti reciklaže otpadnih vozila u Srbiji, može se konstatovati sledeće:

- sa iskorišćenim automobilima uglavnom se ne postupa na način kojim se obezbeđuje zaštita životne sredine.

- ne primenjuju se u potpunosti odredbe Pravilnika o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina ("Sl. glasnik RS", br. 55/01).

- sistem za reciklažu otpadnih vozila nije uspostavljen, odnosno ne postoji globalno organizovano upravljanje ovom vrstom otpada.

- postoje auto-otpadi gde kupci uz odgovarajuću naknadu najčešće sami skidaju sa vozila ono što im je potrebno.

- priprema materijala i to uglavnom metala za reciklažu radi se u manjem broju preduzeća

- tradicija postoji uglavnom kod reciklaže čelika i to prvenstveno otpada nastalog u procesu proizvodnje delova, dok je viši stepen prerade zastupljen je kod reciklaže obojenih metala, zbog veće profitabilnosti.

- ne poštuju se standardi u projektovanju sa aspekta reciklaže, kao ni standardizovano obeležavanje sastavnih komponenti.

- edukacija stanovništva u oblasti reciklaže nije osmišljena gotovo da i ne postoji.

- kaznena politika u ovoj oblasti je relativno blaga

4. POSTUPCI TRETIRANJA OTPADNIH VOZILA

Recikliranje otpadnih vozila podrazumeva obnavljanje i ponovo korišćenje pojedinih elemenata i materijala sa vozila.

26

Slika 4- Algoritam postupka obrade otpadnih

vozila U svetu je poznat koncept pod nazivom 3R

(Reduce-Reuse-Recycle) koji potpuno definiše pristup i princip recikliranja [2].

Prvo R (Reduce) se odnosi na smanjenje otpada a to se sprovodi kroz projektovanje automobila koji će imati duži životni vek uz korišćenje što je manje moguće energije i sirovina za njegovu proizvodnju i upotrebu.

Drugo R (Reuse) se odnosi na ponovnu upotrebu pojedinih delova i čitavih sklopova vozila. To praktično znači da se pojedini delovi i sklopovi vozila mogu ponovo koristiti kao rezervni delovi.

Treće R (Recycle) se odnosi na preradu delova vozila u materijale od kojih su prvobitno napravljeni i njihovo ponovno stvaranje od tako nastalog materijala.

Tendencije u svetu pokazuju da se sve više ide ka konceptu 5R koje u pored ova tri uključuju i postupke prečišćavanja materijala radi lakšeg recikliranja i procese povraćaja energije iz otpada koji nastaje preradom otpadnih vozila – mlevenjem.

Ovde je važno napomenuti da bez obzira da li se radi o demontaži vozila ili direktnom slanju vozila na drobljenje mora se pre bilo kog postupka izvršiti uklanjanje opasnih materija i materijala sa vozila koji mogu da ugroze životnu sredinu (Depollution proces) a što je posebno definisano u Anexu 1 Direktive 2000/53/EC. Član 6. Direktive 2000/53/EC propisuje da sa otpadnih vozila moraju biti uklonjeni svi materijali i fluidi koji mogu da zagađuju životnu sredinu pa tek nakon toga mogu biti poslata na otpad ili drobljenje.

Anex 1 Direktive 2000/53/EC specificira šta ovakav jedan postupak mora da uključuje:

- uklanjanje akumulatora, rezervoara i rezervoara za tečni naftni gas

- uklanjanje ili neutralizacija potencijalnih eksplozivnih komponenti (npr. vazdušnih jastuka)

- uklanjanje, separaciju, sakupljanje i skladištenje goriva, motornih ulja, menjačkih ulja, ulja iz diferencijala, hidrauličkih ulja, tečnosti za hlađenje, ulja za kočenje, fluida iz sistema za klimatizaciju vozila, kao i svih ostalih tečnosti i fluida koji se mogu naći u otpadnom vozilu osim ako se neki od ovih fluidi na nalazi u elementu koji će se ponovo upotrebiti npr. kao rezervni deo

- uklanjanje onoliko koliko je moguće svih komponenti koji u sebi sadrže živu. Otpadna vozila se nakon ovakvog postupka

prevoze do posebnih postrojenja koja se bave mlevenjem i drobljenjem ovih vozila tzv. šrederi (Shredder). Vozilo se transportuje i sabija u drobilicu gde se lomi i kida na komade veličine nekoliko centimetara što omogućava lakše recikliranje materijala koji ulaze u sastav vozila i povraćaj od skoro 80% materijala. Nakon mlevenja i drobljenja vozila vrši se razdvajanje i separacija materijala najčešće na metalne i nemetalne fragmente, gde se dalje metalni fragmenti sortiraju na gvozdene i legirane elemente. Ostatak, od oko 20% ASR-a (ASR - Automobile Shredering Residue) se za sada odlaže na deponuje u nadi da će neka nova tehnologija reciklaže u budućnosti smanjiti ovaj deo koji se deponuje, slika 4 [5]. 5. ZAKLJUČAK

Automobil je složen proizvod i njegov životni ciklus bi trebalo da bude u skladu sa ciklusom kruženja sirovina. Uspešna reciklaža otpadnih vozila moguća je samo uz odgovarajući tretman svih sastavnih komponenti koje sačinjavaju automobil. Sve oštriji zahtevi koji se postavljaju pred proizvođače od strane potrošača sa jedne strane i zakonske regulative sa druge strane primoravaju proizvođače da proizvode vozila koja u sve većoj meri moraju biti reciklabilna kako bi mogla da postanu ekološki prihvatljivi proizvodi.

Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije objavilo je uputstvo o uslovima koje moraju da ispune ovlašćeni operateri za reciklažu otpadnih vozila, kao i spisak ovlašćenih firmi (po kategorijama), koji se mogu klasifikovati u dve grupe sakupljači i prerađivači. Ovakve mere će pomoći domaćoj automobilskoj industriji da ispuni svoju obavezu

27

za uspostavljanje sistemskog rešenja reciklaže sopstvenih vozila na kraju żivotnog ciklusa koja je osnov za realizaciju izvoza, kao i nacionalno funkcionisanje u evropskim integracijama samo dok se ovako propisane mere budu dosledno poštovale. LITERATURA [1] Pešić R., Petković S., Veinović S.,:"Motorna

vozila i motori - oprema", Mašinski fakultet u Kragujevcu, Mašinski fakultet u Banja Luci, 2008.

[2] Ana K., Dragana S.,:"Pristup recikliranju motornih vozila", Festival kvaliteta, Zbornik, Maj 2005 u Kragujevcu

[3] Antun P., Tomislav F.,:"Analiza recikličnosti proizvoda", III Simpozijum Gospodarenje otpadom Zagreb 94

[4] http://www. ghkint.com - "A study to examine the benefits of the End of Life Vehicles Directive and costs and benefits of a revision of the 2015 targets for recycling, re-use and recovery under the ELV Directive"

[5] Gruden D.: „Traffic and Environment”, Springer-Verlag Berlin Heidelberg 2003, Printed in Germany, p. 1-293, ISBN 3-540-00050-x

[6] Vladeta J.,: "Izbor tehnološke strategije za reciklažu proizvoda od gume",Doktorska disertacija, Novi Sad 2007

[7] http://www.reciklazavozila.rs [8] http://www.acea.be/index.php/news/news_det

ail/fleet_renewal_schemes_soften_the_impact_of_the_recession/