RECEPTI I ZAČINI

Kako da mi inspiracija bude ovaj tmuran dan. Samo molim Gospoda da me kiša ne stegne. Opet se tu motaju neki crvi i gliste. Gmižu mi po zidovima. Zbunjuju me svojim sluzavim šumom i naturaju sive misli. Odvlače od Visina. Tu sam. Mogu omirisati. Dotaći. Čvrstinom isklesane visine, kroz strah postojane i ništa ih ne može pomeriti, sem...možda...ne znam... Neki odgovori vise u vazduhu, lebde. Ne želim odgovore, želim potvrde. Sve istine na dlanu, papiru, bilo čemu. Kako ploviti ovom rekom. Neke stvari se klešu s vremenom. Dok reskiraš, misliš o riziku. Da li je prevelik ulog, jer nije novac u pitanju? Spram svega toga zlatna poluga je sitnica. Peščanik u kojem ne teče vreme, zaključih, skromnim posmatranjem, sve više mi liči na mudrost boje ćilibara koja strpljivo plovi. Zanosim se-rekoh sebi. No, čvrsti koreni svakim tim uniformisanim korakom govore o svojoj izdržljivosti pod sušnim kamenom vremena. Sve to je za te nelomljive Visine lako lomljivo. No, opet, zbunjujuće je. Količina topline koju je takav severac sposoban da proizvede u najmanje očekujućem trenutku i isto toliko da naplati. Snažan stisak koji bi verovatno trebao više reći od reči. Žao mi je... Uprkos tome tražim to slovo. Jedno jedino slovo koje bi umirilo pesme loših sirena. Da ne povuku sve u dubine...