Romani Džejn Ostin u modernom ruhu, iz pera bestseler-autora.

Joanna Trollope

THE AUSTEN PROJECT 1:

SENSE AND SENSIBILITY

Džoana Trolop

RAZUM I OSEĆAJNOST

Posvećeno Luiz i Antoniji

Knjiga I

1

Svi su se slagali da je vidik s njihovih prozora - s njihovih visokih, raskošnih

džordžijanskih prozora - zaista spektakularan. Bio je to čudesno lep pogled na

zeleni pejzaž Saseksa, osmišljen i umnogome postavljen pre dve stotine godina,

kako bi srećni stanovnici Norland parka dobili najbolje od onog što priroda ima

da ponudi kad je ukroti civilizovana ljudska ruka. Tu su bile blago zatalasane

livade; romantični ali poslušni potoci i rečice; veličanstveni šumarci prastarog

drveća pod kojima su brstili ovce i jeleni čiji je zadatak bio da ukrašavaju okolinu.

Dodajte tome arhitektonsko isticanje elegantnih parkovskih ograda i pogled je, po

mišljenju porodice Dašvud, koja je sumorno okupljena u svojoj kuhinji zurila

napolje, predstavljao čisto savršenstvo.

„A, sad“, reče mati teatralno mahnuvši rukom u pravcu otvorenog kuhinjskog

prozora, „moramo sve ovo da napustimo. Ovaj - ovaj raj.“ Potom zastade i

dodade, tišim glasom ali s nepogrešivim naglaskom: „Zbog nje.“

Sve tri kćerke su je ćutke posmatrale. Čak ni Merijen, srednja, koja je

nasledila majčinu impulsivnost i sklonost dramatizovanju, ne reče ništa. Na

osnovu dugog iskustva, svima im je bilo jasno da njihova majka još nije završila.

Dok su čekale, kolektivno prebaciše pogled na besprekorno čistu površinu

kuhinjskog stola, starinski oslikani bokal pun jednostavnog, nasumično

aranžiranog baštenskog cveća i okrnjene, lepe šolje za čaj. Stojeći sasvim

nepomično, gotovo i ne dišući, tri devojke su čekale sledeću materinsku tiradu.

Bel Dašvud je i dalje s čežnjom posmatrala vidik. Otac devojaka - njihov

odnedavno zastrašujuće pokojni otac - prozvao je njihovu majku Bel. Na svoj

emotivan, kavaljerski način, rekao je da Bel, kao ime, savršeno pristaje svojoj

vlasnici, te da je Izabela, uostalom, iako otmeno, predugačko za svakodnevnu

upotrebu.

Tako je Izabela pre više od dvadeset godina postala Bel. S vremenom se tiho

i nenametljivo preobrazila u Bel Dašvud, suprugu (valjda) Henrija Dašvuda i

(sasvim sigurno) majku Elinor, Merijen i Margaret. Niko nije propuštao da primeti

kako su divna porodica: taj čovek širokog srca, njegova lepa žena umetničke duše

i njihove ljupke kćerke. Njihov šarm i lepota činili su ih popularnim i, kad je

Henrija snašla bajkovita sreća da bude pozvan da s Bel i devojčicama živi u

veličanstvenoj kući svog starog ujaka, koji se nije ženio i nije imao dece, i čiji je

Henri bio jedini naslednik, ceo svet se radovao s njima. To što su iz svoje srećne

ali uznemirujuće oskudne egzistencije prešli da žive u Norland park većini

njihovih prijatelja delovalo je kao divan pokazatelj da su čarolije ipak moguće, i

dobar primer da povremeno vredi graditi kule od karata.

Stari Henri Dašvud, ujak mladog Henrija, i sam je bio deo te nostalgične i

romantične vere u moć snova. Svi su ga voleli, bio je neka vrsta samozvanog

vlastelina cele oblasti, velikodušan prema lokalnoj zajednici i vazda spreman da

otvori vrata Norlanda za najrazličitije dobrotvorne skupove. U Norlandu je

proživeo ceo svoj život, pod paskom svoje sestre usedelice, i tek posle njene smrti

shvatio je da je kući potrebno više života no što joj ga on sam može podariti. Za

tom spoznajom je vrlo brzo usledila još jedna, prisećanje na postojanje njegovog

simpatičnog, ako već ne preterano ambicioznog naslednika, sestrića Henrija, sina

njegove davno počivše sestre koji je sada, po svemu sudeći, živeo u oskudici za

koju je stari Henri bio siguran da nijedan Dašvud ne bi trebalo da je trpi. Tako je

mladi Henri bio pozvan na audijenciju, a u Norland je došao s vrlo privlačnom

pratiljom i, na naročitu radost starog Henrija, dvema curicama i bebom. Porodica

je stajala u velikom holu Norlanda i sa strahopoštovanjem i divljenjem zagledala

oko sebe, a stari Henri našao se savladan porivom da raširi ruke i istog trenutka

izjavi da su dobrodošli da ostanu, da žive s njim, da Norland zauvek postane

njihov dom.

„Biću presrećan“, rekao je, glasom drhtavim od emocija, „da ponovo vidim

život i galamu u Parku.“ Vlažnih očiju je pogledao decu. „I da vidim vaše gumene

čizmice razbacane kraj ulaznih vrata. Mili moji. Mili, mili moji.“

Posmatrajući sada svoju majku, Elinor proguta knedlu. Ne sme puštati majku

da se ni zbog čega suviše nervira, jednako kao što ne sme dozvoljavati ni da se

Merijen previše uzbuđuje. Bel nije patila od astme koja je odnela mladog Henrija,

Elinorinog oca, i usled koje je Merijen bila tako izuzetno, uznemirujuće krhka, ali

svejedno nikad nije valjalo puštati Bel da se suviše revnosno upusti u nešto, za

slučaj da izgubi vlast nad situacijom, što se često dešavalo i obavezno se

završavalo suzama. Doslovno. Elinor se ponekad pitala koliko je vremena i

energije cela porodica Dašvud protraćila na plakanje. Ona pročisti grlo što je

neupadljivije mogla, koliko da podseti majku da još čekaju.

Bel se prenu. Zatim skrete pogled s ogromne senke kuće koja se neprimetno

pomerala prostranom travnatom poljanom što se prostirala pod prozorom i

uzdahnu. Potom reče, gotovo sanjarskim tonom: „Došla sam ovde s tatom, znate.“

„Da“, reče Elinor trudeći se da ne zvuči nestrpljivo, „znamo. Mi smo takođe

tada došle.“

Bel naglo okrete glavu i ljutito, skoro optužujuće, zagleda se u svoju najstariju

kćerku.

„Došli smo u Norland“, reče ona, „zato što smo bili zamoljeni da dođemo.

Tata i ja smo, sa svima vama, došli ovamo da se staramo o ujka-Henriju.“ Ona

zastade i reče nešto blažim glasom: „Dragom ujka-Henriju.“

Usledi još jedno ćutanje, prekinuto samo Belinim ponavljanjem sebi u bradu:

„Dragom ujka-Henriju.“

„Nije bio baš tako drag“, razborito će Elinor. „Nije ti ostavio kuću. Je l’ tako.

A ni dovoljno novca za život.“

Bel malčice podiže bradu.

„Hteo je da ih ostavi tati. Da tata nije...“ Ona ponovo zaćuta. „Umro?“ reče

uslužno Margaret.

Njena starija sestra se okrete ka njoj.

„Časti mi, Megs...“

„Ućuti, ućuti, ućuti, jeb...“

„Merijen!“ reče Bel upozoravajućim tonom.

Merijenine oči se smesta napuniše suzama. Elinor joj rukom obujmi ramena i

čvrsto je stisnu. Često je mislila na to kako mora biti da je strašno kad sve shvataš

toliko ozbiljno kao Merijen; da na sve, ali baš sve što se desi reaguješ kako si

obavezna da to uradiš u ime celog osetljivog sveta. Čvrsto grleći sestru kako bi je

umirila, ona uzdahnu.

„Dakle“, reče, onoliko mirno koliko je mogla, „sa čime moramo da se

suočimo, moramo. Je l’ tako? Tata je mrtav, a ni kuću nije dobio. Je lʼ tako? Dragi

ujka Henri mu nije ostavio ni Norland, niti ikakve pare, ništa. To što je pod stare

dane postao deda-ujak malom dečaku potpuno ga je zanelo. Stoga je sve ostavio

njima. Sve je ostavio Džonu.“

Merijen je sad već manje drhtala. Elinor popusti stisak i umesto toga se

usredsredi na majku. Nešto glasnije ponovi: „Ostavio je Norland park Džonu.“

Bel se okrete prema njoj i prekorno reče: „Morao je, mila.“

„Ne, nije.“

„Jeste. Kuće kao što je Norland odlaze naslednicima koji imaju sinove.

Oduvek je bilo tako. To se zove pravo prvorodstva. Tata je imao Norland za

života.“

Elinor spusti ruku sa sestrinih ramena.

„Mama, mi nismo kraljevska porodica“, reče ona. „Nema tu nikakve sukcesije

niti ičega.“

Margaret je, kao i obično, petljala nešto sa svojim ajpodom, pokušavajući da

razmrsi komplikovani čvor u koji je neprestano rasejano uvezivala žicu na

slušalicama. Sada podiže pogled, kao da je upravo nešto shvatila.

„Pretpostavljam“, vedro će ona, „da ti tata i nije mogao ostaviti bogzna šta,

zato što se nije venčao s tobom, zar ne?“

Merijen tiho kriknu.

„Ne govori to!“

„Ali istina je.“

Bel zatvori oči.

„Molim vas...“

Elinor pogleda u svoju najmlađu sestru.

„To što nešto znaš, Megs, ili što čak misliš, ne znači nužno da to moraš i da

kažeš.“

Margaret sleže ramenima, sa značenjem „štagod“. Ona i njene školske

drugarice su to večito radile, a kad ih zamole da prestanu s tim, podizale su prste

raširene u „w“, da umesto toga pokažu znak za „štagod1.“

Merijen je ponovo plakala. Elinor nije poznavala nikoga drugog ko je mogao

da plače a da i dalje zanosno izgleda. Nos joj nikad nije delovao naduveno ili

zacrvenjeno, i činilo se da je kadra da pušta krupne suze da joj vrlo lagano klize

niz obraze, tako da je jedan njen bivši dečko čežnjivo rekao da ga je to naprosto

teralo da poželi da joj ih poliže s vilice.

„Nemoj, molim te“, reče Elinor, a u glasu joj se osećalo beznađe.

Između jecaja, Merijen gotovo očajno procedi: „Obožavam ovo mesto...“

Elinor se osvrte oko sebe. Kuhinja joj nije bila samo bolno bliska već je i

predstavljala suštinu njihovog života u Norlandu, a Belin dar za boemsko

upravljanje domaćinstvom, njeno oko za boje i tkanine, kao i krajnje varljiv utisak

pohabanosti, dali su ugodnost i toplinu prostranosti i elegantnim džordžijanskim

razmerama prostorije. Ta kuhinja je bila svedok svakog porodičnog obeda, svake

oluje i izliva besa, svake proslave i zabave, skoro svake rečenice domaćih

zadataka. Ujka Henri je silne sate presedeo u fotelji s pačvork prekrivačem, s

čašicom viskija u ruci, podbadajući devojčice ne bi li ga razonodile i šokirale.

Njihov otac je isto tako silne sate presedeo u drvenoj stolici na čelu ogromnog,

pomno oribanog stola, crtajući i čitajući, uvek spreman na upadice i na to da nekog

uteši ili zabavi. Da sad ostanu bez ove prostorije, bez svih njenih uspomena i

namena, delovalo je nasilno i potpuno neizdrživo. Ona kruto reče sestri:

„Kao i mi ostali.“

Merijen pomamno, teatralno mahnu rukom, pa uzviknu: „Osećam se kao -

kao da sam rođena ovde!“

Elinor ravnomernim glasom ponovi:

„Kao i mi ostali.“

Merijen stisnu obe pesnice i lagano se udari u ključnu kost.

„Ne, osećam to ovde unutra. Osećam da pripadam u Norland. Izvan Norlanda

možda neću biti u stanju da sviram. Možda nikada neću moći da sviram gitaru...“

„Dabome da hoćeš!“

„Dušo“, reče Bel gledajući u Merijen. Glas joj je bio nesiguran. „Dušo...“

Umorno, upozoravajući Margaret, Elinor reče: „Nemoj sad i ti da počneš.“

Margaret ponovo sleže ramenima, ali nije delovala plačno. Umesto toga,

delovala je pomalo buntovno; međutim, sa svojih trinaest godina je često tako

izgledala.

1 ,,W“ je za eng. whatever, u prevodu štagod. (Prim. prev.)

Elinor uzdahnu. Bila je tako umorna. Već je nedeljama bila umorna -

mesecima, činilo joj se - umorna od tuge zbog smrti starog ujka-Henrija, i potom

još veće tuge i šoka zbog tate, koji je prebačen u bolnicu posle nečega što je ličilo

na dobro poznat astmatični napad, jedan od onih koje je njegov plavi inhalator

obično rešavao. Ali ne i ovog puta. Ovog puta je bilo užasno, zastrašujuće gledati

kako se bori za dah, kao da mu neko drži jastuk preko lica, i onda jurnjava

ambulantnim kolima u bolnicu, dok su vozile za njima premrle od straha, pa malo

olakšanja u Urgentnom centru i potom još malo u privatnoj sobi, gde je uspeo da

jekne kako mu je potrebno da dođe Džon, potrebno mu je da vidi svog sina Džona

i onda, posle Džonove posete, novi napad u trenutku kad niko od njih nije bio

tamo, napad dok je bio sam-samcit u onoj plastičnoj bezimenoj sobi među

cevčicama i monitorima i veštačkim srcima, i onda telefonski poziv iz bolnice u

dva sata izjutra, da im saopšte da se nije izvukao, da više nisu mogli da pomognu

njegovom iznurenom srcu, da je umro.

I tada su se bile okupile u kuhinji, nakon poslednjeg, neophodnog,

besmislenog odlaska u bolnicu. U praskozorje su se njih četiri, posivele od jada,

šoka i umora, šćućurile oko stola stežući šolje čaja kao pojaseve za spasavanje.

Upravo je tada Bel odlučila da ih podseti, onim dalekim glasom koji je

upotrebljavala kad im je naglas čitala bajke, kako su ona i tata pobegli, pobegli od

njegovog prvog braka - dakle, ako ćemo gledati činjenično stanje, kao što je Elinor

najradije činila, njegovog jedinog braka - i kako ih je, posle mnogo teških i u

oskudici provedenih godina, ujka Henri primio kod sebe. Ujka Henri je, rekla je

Bel, bio stari romantik u duši, stari romantik koji se nikad nije oženio zato što ga

devojka koju je voleo nije htela, ali mu je zato bilo milo da vidi kako nečija tuđa

pustolovina dobija srećan kraj.

„Rekao mi je“, kazala je Bel polako okrećući šolju među dlanovima, „da je

Norland tako velik i tako prazan da mu svakodnevno prebacuje. Rekao je da ne

mari ni koliko crno ispod nokta jesmo li venčani ili nismo. Rekao je da je brak

samo glupa stara konvencija koja služi da društvo ostane uredno. I rekao mi je da

obožava da vidi ljude kako rade ono što on sam nikad nije imao hrabrosti da

uradi.“

Je li to hrabrost, pomislila je tada Elinor nastojeći da kroz izmaglicu

sopstvenog šoka i žalosti dokuči šta njena majka pokušava da kaže, živeti s nekim

tolike godine i nikad ne naći vremena da se venčate - ili je to nemarnost? Da li je

pustolovina kad ne ostaviš odgovoran testament koji će osigurati budućnost osobe

s kojom si izrodio tri kćerke - ili je to neodgovornost? I da li je rizik da zbog toga

što se nisi venčao ne naslediš bogatog ali duboko konvencionalnog starog ujaka

stvarno romantika - ili je naprosto glupost? U svakom slučaju, šta god da je tata

uradio ili nije uradio, da li bi ujka Henri naposletku ipak ostavio sve Džonu,

naprosto zato što Džon ima sina a ne kćerke?

Još je bila ljuta na tatu, čak i sad, čak i ako joj je svakog sata i svakog dana

nedostajao? Ne, nije se moglo reći da je ljuta, zato što je bila besna. Besna kao

ris. Ali to je morao da bude nemi bes, jer mama nije mogla ili nije htela da čuje ni

reč protiv tate, ništa više no što je htela da prihvati odgovornost za to što nikad

nije utrošila ni trenutak da razmisli o mogućnosti da će jednog dana ostati bez

njega. Najzad, bolovao je od astme! Plavi inhalatori bili su deo porodice Dašvud

u istoj meri u kojoj i njeni članovi. Nije mu predstojala duboka starost, a živeo je

na takvom mestu i na takav način da je u celosti zavisio od milosrđa i kaprica

starca koji je voleo smele maštarije ali se ortodoksno držao stvarnih činjenica.

Razume se, Bel nije dozvoljavala nikakve greške, ni sa svoje ni s tatine strane.

Čak je nedeljama posle tatine smrti uporno tvrdila kako su se on i Džon, njegovo

jedino dete i sin iz tog davnog braka, pomirili dok je ležao na samrtnoj postelji u

bolnici Hejvord hit, i da su obojica plakali, i da je Džon čvrsto obećao da će voditi

računa o svojoj maćehi i polusestrama.

„Obećao je“, ponovila je Bel ko zna koliko puta, „da možemo zauvek da

ostanemo u Norlandu. I održaće reč. Naravno da hoće. Najzad, on je tatin sin.“

A tata je, pomislila je Elinor ne bez natruha gorčine, ne samo bezbedno mrtav

i stoga ni za šta ne može odgovarati, nego i savršen. Savršen.

Ali šta se zapravo dogodilo? Dakle, dogodilo se to da su pravili račun bez

Džonove žene, zar ne? U nepodnošljivim nedeljama posle tatine smrti, bile su

skoro zaboravile na Fani. Elinor sada pogleda na drugi kraj kuhinje, ka staroj

ogromnoj velškoj vitrini koja je sadržavala šolje i tanjire kojima su se

svakodnevno služili, ali i razglednice dobijene od prijatelja i porodične

fotografije. Među njima se nalazila i uramljena fotografija Fani u mladalačkoj

haljini s engleskim belim vezom, kako drži Harija kad je bio beba. Elinor primeti

da je fotografija sad licem okrenuta zidu, a poleđinom prema prostoriji. Uprkos

stresnom danu, nije mogla a da se u sebi ne osmehne. Mali ali briljantan gest! Ko

je to uradio? Verovatno Margaret, koja je sada sa slušalicama na ušima i

neusredsređenog pogleda sedela za stolom. Elinor pruži nogu pod stolom i lagano

munu sestru čestitajući joj.

Kad je Džon doveo Fani da ih upozna, Elinor je mislila da neko tako sitan ne

može predstavljati nikakvu silu. Koliko je samo pogrešila! Ispostavilo se da je

Fani koncentrovani rastvor sebičnosti, sva na svoju podjednako sitnu majku:

neosetljiva kao nokti i u celosti predata položaju i novcu. Pogotovo novcu. Fani

je bila luda za novcem. U brak sa Džonom ušla je s nešto sopstvenog novca i imala

je vrlo jasne zamisli o tome kako da ga potroši. Imala je, štaviše, vrlo jasne zamisli

o većini stvari - i gvozdenu volju.

Fani je želela muškarca, veliku kuću s imanjem i mnogo novca da njima

upravlja, i dete, po mogućnosti muško. I dobila ih je. Sve. I ništa, ama baš ništa

nije smelo da joj se ispreči na putu da ih zadrži i učvrsti. Ništa.

Nečuveno je, zapravo, kolikom je brzinom Fani zakrčila prilazni put svojim

besnim lend kruzerom, s Harijem u dečjem sedištu, dadiljom Rumunkom i

prtljagom kakav donosiš isključivo ako želiš da veoma, veoma jasno staviš do

znanja ko je sada tu gazda. Donela je Bel buket cveća kupljen na benzinskoj

pumpi - na celofanu se još nalazila nalepnica koja je kazivala da je kupljen s

dvadeset posto popusta - i onda je rekla da li bi bile tako dobre da presede nekoliko

sati u kuhinjskom krilu kuće, pošto će njen dizajner enterijera svakog časa stići iz

Londona a satnica mu je tolika da joj je veoma stalo da bude u stanju da se

neometano usredsredi na njega.

I tako su odvele u kuhinju Harija i dadilju, koja je imala plavo lakirane nokte

i mini-suknju s leopard printom rastegnutu preko pozamašnih kukova, i pokušale

da ih posluže ručkom, ali dadilja je rekla da je na dijeti i da će umesto toga samo

pripaliti, dok je Hari bacio pogled na hranu u tanjiru, gurnuo palac u usta i sav

zgađen zatvorio oči. Prošla su tri sata pre no što je Fani, očiju blistavih od

zamišljanja efekata boje na zidovima, uletela u kuhinju kao vetar i objavila, bez

ikakvog uvoda i kao da saopštava neosporno divnu vest, da će se ona i Džon useliti

za dve nedelje.

Što su i uradili. Stvarno je glupo, odlučno je izjavila Fani, kao da je nemoguće

da se iko ne složi s njom, stvarno je glupo da nastave da plaćaju stan u Londonu

kad Norland stoji tu i čeka ih. Izgledalo je da je potpuno nesvesna dejstva svojih

reči i krajnje bezobzirnosti s kojom se ophodi prema porodici za koju je Norland

čitavo njihovo detinjstvo bio više dom nego kuća. Njena nemilosrdna rešenost da

izbriše sve tragove ranijeg života kuće i nametne joj svoj skup i bezličan ukus bila

je naprosto zaprepašćujuća. Izbacila je izgreban bojeni nameštaj, francuske

ormare, teške i izbledele zavese od prastarog brokata, i ubacila polirani granit,

nerđajući čelik i ultramoderna tuš-kupatila s iskošenim podovima. Izleteli su i svi

predmeti od sentimentalne vrednosti, ugaženi persijski tepisi i vlagom oštećena

ogledala u ramovima s mutnom pozlatom, a njihova mesta zauzeli su moderni

vajarski „komadi“, goli lakirani parketi i ogromni televizori ravnih ekrana iznad

jednog prelepog džordžijanskog kamina.

Pored toga, Bel i njenim kćerkama se činilo da se sve to dešava nepristojnom

i surovom brzinom. Fani je došla s Džonom, Harijem i dadiljom, i s bulumentom

istočnoevropskih radnika, i zaposela sve najbolje sobe, one koje su nekad bile

ujka-Henrijeve, i cela kuća je odzvanjala od zaglušujućeg testerisanja, čekićanja

i bušenja. Elinor je pretpostavljala da imaju sreće što je leto, pa mogu da

pootvaraju sve prozore i vrata, i puste napolje neizbežnu prašinu i miris sirovog

drveta, gipsa i maltera. Međutim, otvoreni prozori su značili i da se nijedan zvuk

ne može sakriti, pogotovo ne oni za koje je Elinor sve više podozrevala da Fani

nesumnjivo želi da ih svi čuju.

A čuli su je, svih nekoliko proteklih nedelja, kako odgovara Džona od svakog

gesta velikodušnosti koji je možda imao nameru da pokaže svojoj maćehi i

polusestrama. Fani je možda bila sitna, ali glas joj se pronosio kilometrima, čak i

kad je šaputala. Obično su je čule kako izdaje naređenja („Nikad ne kaže

’molim’“, istakla je Margaret, „zar ne?“), ali ako je htela da izvuče nešto od

Džona, pribegavala je obrlaćivanju.

Iz kuhinje su je sasvim jasno čule kako obrađuje Džona u sobi koju je zaposela

kao privremenu dnevnu sobu - ili, kako ju je nazivala, salon. Verovatno mu je sve

vreme sedela na krilu i glumila seksi-mače, provlačila mu svoje šiljate prstiće kroz

kosu i nekako mu nagoveštavala da će, ne bude li po njenom, morati da zaboravi

na mnoge lepe stvari u spavaćoj sobi.

„Džoni, dušo, nemoguće je da im je potrebno baš toliko! Stvarno nemoguće!

Mislim, znam da je Megs još učenica - pri tom je ta njena privatna škola strašno

skupa, i čisto bacanje novca s obzirom na to da tu u Luisu postoji savršeno dobra

i potpuno besplatna državna škola - ali Elinor samo što nije stekla diplomu, a

ubrzo će i Merijen. I Bel može da se zaposli, da predaje likovno kao i pre.“

„Sto godina nije radila“, sumnjičavo je odvratio Džon. „Otkako pamtim. Tata

je voleo da ona bude kod kuće...“

„Pa, dušo, ne možemo uvek da imamo ono što hoćemo, je l' tako? A njoj se

moglo da silne godine leluja po Norlandu sva luckasta, kreativna i neodgovorna.“

Usledio je šapat, a onda je Džon ne naročito ubedljivo rekao: „Obećao sam

tati...“

„Šećeru“, rekla je Fani, „slušaj. Slušaj me. Šta je s onim što si obećao meni?

Šta je s Harijem? Znam da obožavaš ovo mesto, znam šta ti znači mada nikad nisi

tu živeo, i znaš da ću ti pomoći da ga obnoviš i održavaš. Obećala sam ti, zar ne?

Obećala sam ti to kad sam se udala za tebe. Ali stajaće bogatstvo. Stvarno. Stvar

je u tome, Džoni, da dobri dizajneri enterijera nisu jeftini, a dogovorili smo se, je

l’ tako, da hoćemo samo najbolje i da nećemo da škrtarimo, jer kuća kao što je

ova to zaslužuje?“

„Pa“, nelagodno je izustio Džon, „valjda...“

„Mili“, rekla je Fani, „samo pomisli na nas. Pomisli na tebe, mene i Harija. I

na Norland. Norland je naš dom.“

Usledila je poduža pauza.

„Vataju se“, s gnušanjem je rekla Margaret. „Sedi mu na krilu i vataju se.“

Međutim, vatanje je upalilo; Elinor je morala priznati da Fani ume da postigne

ono što hoće. Kuća, njihov voljeni dom koji je krasila ona neuporediva patina

svojstvena svim kućama koje tiho i prirodno evoluiraju zajedno s pokolenjima

porodica što u njima žive, silom je preinačena u drugačiju i pomodnu inkarnaciju,

šljašteću i razmetljivu novu verziju sebe, za koju je Bel prezrivo izjavila da ne liči

ni na šta sem na hotel s pet zvezdica.

„A to nije kompliment. Svako može da plati boravak u hotelu. Ali u hotelu

odsedaš. Ne živiš u njemu. Fani se ponaša kao neki grozni preduzimač. Uzima

dušu ovoj divnoj staroj kući.“

„Ali“, tiho je rekla Elinor, „Fani baš to hoće. Hoće neku vrstu izložbene

vitrine. I dobiće je. Sve smo je čule. Džona vrti oko malog prsta. A zahvaljujući

njemu, dobila je Norland. Može da radi s njim šta joj je volja. I uradiće.“

Danima posle toga je u kući vladala nelagodna atmosfera usiljene srdačnosti

- sve do juče, kad je Džon prilično prkosno došao kod njih u kuhinju i razmetljivim

pokretom kakav bi zavređivao samo šampanjac, stavio na sto bocu jeftinog belog

vina i objavio da su zapravo, kako se ispostavlja, kad se sve sabere i oduzme i

posle mnogo razmišljanja i rasprave i brojnih neprospavanih noći, što pogotovo

važi za Fani, tu osetljivu i nežnu dušu, došli do zaključka da će njima - njemu,

Fani, Hariju i dadilji - biti potreban ceo Norland.

Usledilo je preneraženo ćutanje. Zatim je Margaret glasno upitala: „Svih

petnaest spavaćih soba?“

Džon je svečano klimnuo glavom.

„O, da.“

„Ali zašto... kako...“

„Vidi, Fani je zamislila Norland kao poslovni poduhvat. Pansion s doručkom

za goste dubokog džepa. Ili tako nešto. Da lakše finansiramo održavanje, koje će

koštati“ - podigao je oči ka tavanici - „kao Svetog Petra kajgana. Za održavanje

Norlanda biće potrebna prava gomila novca.“

Bel je razrogačeno zurila u njega.

„A šta je s nama?“

„Pomoći ću vam da negde nađete stan.“

„Blizu?“

„Mora da bude blizu!“ viknula je Merijen gotovo bez daha. „Mora, mora, ne

mogu da živim negde daleko odavde, ne mogu...“

Elinor je uhvatila sestru za ruku i stegla je.

„Seoska kuća“, predložio je Džon.

„Seoska kuća!“

„Ovde u Saseksu ima divnih seoskih kuća.“

„Ali moraće se plaćati stanarina“, očajno je rekla Bel. „A ja nemam ni pare.“

Džon ju je pogledao. Delovao je malo pribranije.

„Imaš.“

„Ne“, rekla je Bel. „Ne.“ Ne gledajući, napipala je stolicu i oslonila se na nju.

„Nameravale smo da smislimo nešto. Da zaradimo nešto novca kojim ćemo

plaćati za to što živimo ovde. Već smo imali određene zamisli za kuću i imanje,

možda kao lokaciju za svadbe ili tako nešto, nakon što je ujka Henri umro, ali nije

bilo vremena, prošla je samo godina pre no... pre no...“

Elinor se pomerila i stala kraj majke.

„Imate rentu iz naslednog fonda“, rekao je Džon.

Ben je odmahnula rukom kao da tera muvu.

„O, to...“

„Dve stotine funti nije beznačajno, draga moja Bel. Dve stotine funti je znatna

suma.“

„Za četiri žene! Da doveka žive od toga! Četiri žene bez krova nad glavom?“

Džon je načas izgledao skrhano, ali onda se oporavio. Pokazao je u onu bocu

na stolu.

„Doneo sam vam vino.“

Margaret je zagledala bocu i onda rekla ne obraćajući se nikom posebno: „Ne

verujem da to može da se upotrebi ni za kuvanje.“

„Ćuti“, automatski je rekla Elinor.

Bel je zurila u svog pastorka.

„Obećao si ocu.“

Džon joj je uzvratio pogled.

„Obećao sam da ću se pobrinuti za vas. I hoću. Pomoći ću vam da nađete kuću

koju ćete iznajmiti.“

„Previše si ljubazan“, ljutito je rekla Merijen.

„Kamata na...“

„Kamate su bedne, Džone.“

„Zapanjen sam da si uopšte čula za njih.“

„A ja sam zapanjena što tako laka srca kršiš sveta obećanja.“

Elinor je spustila dlan na majčinu ruku. Potom se okrenula bratu: „Molim te.“

Nešto tiše je rekla: „Naći ćemo način.“

Džon je vidljivo odahnuo.

„To je već bolje. Bravo.“

Iznenada je Merijen uzviknula: „Stvarno si pokvaren, čuješ li me? Pokvaren!

Koju ono reč, beše, koristi Šekspir? To je... to je... da, Džone, da, ti si perfidan.“

Usledilo je kratko, očajničko ćutanje. Bel je pružila ruku u pravcu Merijen, a

Elinor se pribojavala da će njih dve, kao što su često činile, reagovati preterano i

stegnuti jedna drugu u zagrljaj solidarnosti.

„Mislim da je bolje da odeš“, rekla je Džonu.

Sa zahvalnošću je klimnuo glavom i uzmakao jedan korak.

„Idi, sigurno te već traži“, rekla je Margaret. „Možda ima onu zviždaljku za

pse, pa dune u nju i ti odmah dotrčiš?“

Merijen je prestala da izgleda tragično i prasnula je u glasan smeh. Isto je,

sekund kasnije, uradila i Bel. Džon ih je obe pogledao i zatim prešao pogledom

na velšku vitrinu u kojoj su bili izloženi tanjiri, lepi tanjiri kitnjastih ivica što su

ih Henri i Bel donosili s letovanja u Provansi, katkad dva, katkad tri komada.

Krenuo je prema vratima. S rukom na kvaki, okrenuo se i kratko upro prstom

prema vitrini.

„Znate, Fani se zaljubila u te tanjire.“

A sada, samo dan kasnije, opet su sedele za stolom, iscrpljene novom nesrećom

što ih je snašla, gnevom prema zlobnoj Fani i slabiću Džonu, prestravljene

izgledima za budućnost u kojoj nisu znale ni gde će spavati, a kamoli kako će

platiti za pravo da i gde spavaju.

„Ja ću, dabome, koliko za godinu dana diplomirati“, reče Elinor.

Bel joj uputi umoran osmeh.

„Šta nam to vredi, dušo? Ti divno crtaš, ali znaš li koliko ima nezaposlenih

arhitekata?“

„Baš ti hvala, mama.“

Merijen spusti ruku na Elinorinu.

„U pravu je. Stvarno divno crtaš.“

Elinor pokuša da se osmehne sestri, pa hrabro reče: „U pravu je i što se tiče

toga da trenutno niko ne zapošljava arhitekte, pogotovo one bez iskustva.“ Ona

pogleda u majku. „Možeš li ti ponovo da se zaposliš kao nastavnica?“

Bel raširi ruke.

„Dušo, bilo je to pre sto godina!“

„Mama, ovo je krajnja nužda.“

Merijen se obrati Margaret: „Ti ćeš morati da ideš u državnu školu.“

Margaretino lice se ukoči.

„Neću.“

„Hoćeš.“

„Megs, možda ćeš jednostavno morati...“

„Neću!“ uzviknu Margaret.

Istrgla je slušalice iz ušiju i besno otrčala do prozora, pa im okrenula leđa i

pognula ramena. A onda joj se ramena naglo ispraviše.

„Hej!“ reče potpuno drugačijim glasom.

Elinor napola ustade.

„Šta hej?“

Margaret se nije okrenula. Umesto toga se nagnula kroz prozor i počela

mahnito da maše.

„Edvarde!“ viknu ona. „Edvarde!“ Potom se okrete ostalima dovoljno dugo

da im sasvim nepotrebno dobaci preko ramena: „Dolazi Edvard!“

2

Koliko god se od dolaska u Norland ispostavilo da je Fani osoba dostojna

gnušanja, sve Dašvudove su se slagale da ona ipak ima jedan kvalitet koji to

donekle kompenzuje - brata Edvarda.

Došao je u Park nedugo pošto se njegova sestra tu uselila i u početku su sve

pretpostavljale da je taj povisoki, crnomanjasti, snebivljivi mladić - nimalo nalik

na svoju energičnu sestru - došao da se divi mestu i situaciji koji su tako

veličanstveno pali Fani pravo s neba. Međutim, posle samo dan ili dva postalo im

je jasno da je razlog Edvardovog stalno i pomalo zahtevnog prisustva u njihovoj

kuhinji svakako bilo to što mu se tu dopada, ali i to što nije imao bogzna kuda

drugo da ode, niti čime da se zaokupi. Čak je izgledalo da je savršeno spreman da

prizna kako je besposlen i ne zna šta bi sa sobom.

„Bojim se da sam ja neka vrsta gubitnika“, rekao je ubrzo nakon dolaska.

Sedeo je na kraju kuhinjskog stola i, dok mu je kosa padala u oči, propuštao

boraniju kroz seckalicu onako kako ga je Bel naučila.

„Taman posla“, smesta je, i srdačno, rekla Bel. „Sigurna sam da nisi. Sigurna

sam da samo ne umeš da se dobro reklamiraš.“

Edvard je prestao da secka kako bi izvadio krupno, pegavo, ružičasto zrno

koje je zaglavilo sečiva i pomalo izazivačkim tonom rekao: „Pa, izbacili su me s

Itona.“

„Stvarno?“, rekle su uglas.

Margaret je izvadila slušalicu iz jednog uva i s istinskim zanimanjem upitala:

„Šta si uradio?“

„Držao sam stražu nekim ljudima koji su radili nešto loše.“

„Kojim ljudima? Pravim krimosima?“

„Drugim studentima.“

Margaret se prignula bliže i zaverenički rekla: „Narkosima?“

Edvard se osmehnuo svojoj boraniji.

„Neke vrste.“

„A jesi li ti uzimao?“

„Umukni, Megs“, rekla je Elinor s drugog kraja prostorije. Edvard je tog časa

podigao pogled, koji bi ona protumačila kao čistu zahvalnost da je mislila da ima

zbog čega da joj bude zahvalan, a onda rekao:

„Ne, Megs. Nisam imao petlje čak ni da probam. Držao sam drugima stražu,

pa sam i to zabrljao, u velikom stilu, i sve su nas izbacili. Mama mi nikad nije

oprostila. Do dana današnjeg.“

Bel ga je potapšala po ruci.

„Sigurna sam da jeste.“

„Ne znate vi moju majku“, rekao je Edvard.

„Ja mislim“, javila se Merijen s prozorskog divana na kom se sklupčala

čitajući, „da je fenomenalno kad te izbace. Naročito s nekog uštogljenog mesta

kao što je Iton.“

„Ali može biti“, tiho je rekla Elinor, „da nije baš zgodno.“ Edvard ju je

ponovo napeto pogledao, i rekao: „Umesto toga poslali su me na pripremu

maturskog. Osramoćenog. U Plimut.“

„O bože“, rekla je Bel, „to jeste bilo drastično. Plimut!“ Margaret je vratila

slušalicu u uvo. Razgovor se vratio u dosadne vode.

„Znači, položio si maturu, prijemni, sve to?“ ohrabrujuće je zaključila Elinor.

„Na neki način“, odvratio je Edvard. „Ne baš dobro. Mnogo sam se...

zafrkavao. Kamo sreće da nisam. Kamo sreće da sam više pazio. Sada se zaista

trudim, ali prekasno je.“

„Nikad nije prekasno!“ izjavila je Bel.

Edvard je spustio seckalicu za boraniju i rekao ponovo se obraćajući Elinor,

kao da će ga ona razumeti bolje od svih: „Mama hoće da radim za jednog

poslanika u parlamentu.“

„Stvarno?“

„Ili da upišem master na pravu i položim državni ispit, i postanem advokat.

Hoće da se bavim nečim... nečim...“

„Uočljivim“, rekla je Elinor.

Ponovo joj se osmehnuo.

„Baš tako.“

„Dok ti zapravo želiš da se baviš“, rekla je Bel podigavši seckalicu i spustivši

mu je blagim pokretom natrag u ruku, „čime?“

Edvard je uzeo šaku boranije.

„Želim da se bavim nečim što je od opšteg interesa. Znam da zvuči pomalo

glupo, ali ne želim kuće, kola, novac i sve ono do čega je mojoj porodici, po svemu

sudeći, tako silno stalo. Moj brat Robert, izgleda, može da radi šta hoće, zato što

nije najstariji. Moja majka... dakle, čudno je. Robert je neka vrsta prestižnog

organizatora zabava, to su ogromne bogataške žurke u Londonu, baš ono što ja

mrzim, a moja majka se pravi potpuno slepa i gluva za činjenicu da to teško da je

neka istaknuta karijera. Međutim, kada je reč o meni, ne prestaje da priča o

istaknutosti, novcu i moći. Kao da me uopšte ne vidi kao čoveka kakav jesam. A

ja naprosto želim da radim nešto što ne podrazumeva nikakvu halabuku i što je...

što je...“

„Korisno?“ rekla je Elinor.

Edvard je ustao sa stola i okrenuo se, kako bi je pogledao s čistim

neograničenim poštovanjem.

„Da“, rekao je naglasivši tu reč.

Kasnije te večeri, dok su se gurale pred ogledalom u kupatilu s četkicama i

koncem za zube, Merijen je rekla Elinor: „Dopadaš mu se.“

Elinor je ispljunula u lavabo puna usta pene od paste za zube. „Ma nema veze

s tim. Jednostavno voli da bude s nama, zato što ga mama tetoši, a mi ga ne

gnjavimo i ne govorimo mu sve vreme da se opameti i usredsredi, kao Fani.“

Merijen je izvadila konac iz usta.

„Eli, sve smo mu drage. Ali ti naročito.“

Elinor nije odgovorila. Da bi predupredila dalji razgovor, sagnula se i počela

je da četka kosu odozdo energičnim potezima.

Merijen je prislonila konac na donju vilicu, promenivši ugao pod kojim ga je

držala. Potom je izgovorila preko njega, jedva razumljivo: „Ti se dopada?“

„Ne čujem te.“

„Čuješ. Da li se tebi, Elinor Dašvud, izbirljiva parohijska usedelice za koju

se, kako izgleda, još nije našao ni izdaleka dovoljno dobar muškarac, dopada ova

vrlo privlačna lujka zvana Edvard Ferars?“

Elinor se uspravila i odgurnula kosu s lica.

„Ne.“

„Lažljivice.“

Usledila je pauza.

„Dobro, malo“, rekla je Elinor.

Merijen se nagnula napred i prodorno pogledala u ogledalo. „Eli, on je savršen

za tebe. Ti si takva misionarka, potreban ti je neko da ga spasavaš. A Ed je zreo

za spasavanje. I sladak kao šećer.“

„Nisam zainteresovana. Poslednje što želim jeste još neko koga valja dovesti

u red.“

„Gluposti“, rekla je Merijen.

„Nisu to...“

„Večeras nije uspevao da skine pogled s tebe. Bilo je dovoljno da kažeš i

najdosadniju stvar, odmah je skakutao oko tebe kao štene labradora.“

„Prestani.“

„Ali, Eli, to je divno! Usred svega groznog što nam se dešava, divno je što

Edvard misli da si fantastična.“

Elinor je ponovo počela da skuplja kosu u konjski rep, nemilosrdno je

zatežući.

„Neumesno je, Em. Ovog časa je skroz neumesno, pored ove silne

neizvesnosti i briga zbog novca, zbog toga šta ćemo i gde ćemo, i svega.

Neumesno je razmišljati da li mi se Edvard dopada.“

Najednom se široko osmehnuvši, Merijen se okrenula prema sestri.

„Znaš šta...“

„Šta?“

„Zar ne bi Fani načisto poludela da ti i Ed počnete da se zabavljate?“

Sutradan je Edvard pozajmio Fanin auto i pozvao Elinor da pođe s njim u Brajton.

„Da li zna?“ upitala je Elinor.

Osmehnuo joj se. Primetila je da ima prelepe zube, mada se, ako ćemo pravo,

za njega nije moglo reći da je lep.

„Da li ko zna šta?“

„Da li... da li Fani zna da ideš u Brajton?“

„O da“, smesta je odvratio Edvard. „Dobio sam ogroman spisak onoga što

tamo moram da joj kupim: slavine za kupatila, ulaznice za pozorište, uzorke

zidnih tapeta za...“

„Nisam na to mislila“, rekla je Elinor. „Pitala sam da li zna da si namerio da

me pozoveš da idem s tobom?“

„Ne zna“, odvratio je Edvard. „I ne mora da zna. Dobio sam ovaj njen autobus

na jedan dan, dobio sam spisak za kupovinu, a sve ostalo je se ne tiče.“

Elinor je delovala sumnjičavo.

„Dečko je potpuno u pravu“, rekla je Bel. „Ona neće nikad saznati, a sve i da

sazna, kakve to veze ima s njom?“

„Ali...“

„Ulazi, mila.“

„Da, ulazi.“

„Hajde“, rekao je Edvard otvarajući vrata na suvozačkoj strani i ponovo se

osmehujući. „Daj. Molim te. Kad te molim. Ručaćemo na plaži, girice i pomfrit.

Ne teraj me da idem sam.“

„Trebalo bi da radim...“, slabašno se pobunila Elinor. Okrznula je Edvarda

pogledom. On se malčice prignuo i, rukom kojom nije pridržavao vrata, lagano

ali odlučno ju je gurnuo na sedište. Zatim je podjednako odlučno zatvorio vrata

za njom. Osmehujući se od uva do uva, trkom se vratio na svoje sedište.

„Pogledaj ti to“, s odobravanjem je rekla Merijen. „Ko je srećan kao prase u

malo vode?“

Kola su naglo krenula, razbacavši šljunak za sobom.

„Divan dečko“, rekla je Bel.

„Tebi bi se dopao svaki kome je Eli draga.“

„Pa da. Normalno. Ali on je u svakom slučaju divan dečko.“

„I bogat. Ferseronje su puni ko...“

„Baš me briga za to“, rekla je Bel zagrlivši Merijen oko pojasa. „Isto kao i

tebe. On je divan dečko, Eli mu se sviđa i on se sviđa njoj, što je meni više nego

dovoljno. A kladim se da je i tebi “ Gledajući za kolima koja su ubrzavala u daljini,

Merijen je ozbiljno rekla: „Meni ne bi bilo dovoljno.“

„Mila!“

Merijen se privila uz majku.

„Znaš da ne bi, mama. Ja ne tražim dobrog momka; tražim onog pravog. Ne

želim nekoga ko će misliti kako sam pametna zato što dobro sviram gitaru, želim

nekoga ko zna zašto je tako dobro sviram, ko razume šta sviram, kao ja, ko me

razume ovakvu kakva jesam i to ceni. Ceni mene.“ Zaćutala je i malčice se

ispravila. Potom je dodala: „Mama, radije neću imati ništa nego da imam makar

šta. Mnogo radije.“

Bel se smejala.

„Ne očajavaj, dušo. Tek si pre godinu dana završila gimnaziju, teško da si...“

Merijen je koraknula u stranu, tako da joj je Belina ruka skliznula s pojasa.

„Stvarno tako mislim“, vatreno je rekla. „Stvarno. Neću samo muškarca,

mama. Hoću srodnu dušu. A ako ne mogu da je imam, radije neću imati nikoga.

Shvataš?“

Bel je ćutala. Zurila je nekud ispred sebe ne videći ništa.

„Mama?“ rekla je Merijen.

Bel je jedva primetno odmahnula glavom. Merijen joj se ponovo primakla.

„Razmišljaš li o tati?“

Bel je jedva čujno uzdahnula.

„Ako je tako - a jeste, zar ne? - onda znaš o čemu govorim“, rekla je Merijen.

„Ako ovo ubeđenje da ću jednog dana pronaći ljubav svog života nisam nasledila

od tebe, od koga sam onda?“

Bel se malčice okrenula i kroz suze se osmehnula kćerki.

„Pravo u cilj, dušo“, rekla je.

S prozora svoje spavaće sobe - tri panoramska okrenuta prema jugu i dva prema

zapadu - Fani je videla preko ogromnog travnjaka sve do ograđenog povrtnjaka,

čiji su staklenici vapili za popravkom, da se i ne priča o stanju samih leja ili

nepotkresanim voćkama i opštoj zapuštenosti što se posvuda primećivala. A tamo,

iza otromboljene žice i naherenih stubova kaveza za mekano voće, videla je Bel,

u farmerkama i jednoj od onih njenih ko bajagi umetničkih tunika, kako bere

maline.

Naravno, Bel je, u neku ruku, imala savršeno pravo da bere Norlandove

maline. Pritke su verovatno datirale još iz ujka-Henrijevog vremena, a Bel i Henri

su na svoj dobronameran, amaterski način pokušavali da se staraju o vrtu tokom

svih tih godina koje su proveli u Norlandu. Međutim, bila je činjenica da Norland

sada pripada Džonu. A preko Džona Fani. Što je značilo da je sve što u njega

spada i ima veze s njim sada ne samo Fanina obaveza nego i njen posed. Zureći

kroz prozor u maćehu (nazivanu tako samo iz čiste ljubaznosti) svoga muža, Fani

je došla do veoma silovitog zaključka da Bel bere njene, Fanine maline, i to bez

pitanja.

Trebala su joj tri minuta da ode na drugi kraj sobe, izađe u hodnik, siđe niz

stepenice, odmaršira kroz predvorje popločano crnobelim pločama do vrata što

vode u vrt, i potom žurno pređe preko travnjaka do bašte iza kuhinje. Vrlo

namerno, pustila je da se vrata na baštenskom zidu za njom zatvore s dovoljno

glasnim treskom da obaveste Bel da je stigla.

Bel je pomalo zaprepašćeno podigla pogled. Razmišljala je o nečemu sasvim

drugom, razmeštajući u glavi nameštaj u kući koja se iznajmljivala blizu

Barskomb krosa; bila je otišla da je pogleda i smatrala je da mogućnost možda

ipak postoji, i pored toga što je Elinor uporno tvrdila da nemaju novca za nju.

Utonula u sanjarenje, brala je skoro mehanički.

„Dobro jutro“, rekla je Fani.

Bel se jedva nekako osmehnula.

„Dobro jutro, Fani.“

Fani je ušla u kavez za voće kroz rupu što je zjapila na mreži. Imala je

lakovane baletanke sa zlatnim diskovima na prstima. Osvrnula se naokolo.

„Ovo je u strašnom stanju.“

Bel je blago odvratila: „Izgleda da malinama ne smeta. Pogledaj kako su

rodile!“

Podigla je svoju činiju. Fani je tiho, prezrivo frknula.

„Nabrala si gomilu.“

„Uzgajamo ih, Fani.“

„Svejedno...“

„Rado ću ubrati i za tebe, Fani. Nudila sam ih Hariju - mislila sam da bi možda

voleo da ih bere sa mnom, ah reče da ne voli maline.“

„Veoma smo... izbirljivi u pogledu voća koje dajemo Hariju“, pažljivo je rekla

Fani.

Bel je nastavila da bere.

„Banane“, dobacila je preko ramena. „Samo banane, kako čujem. Može li biti

dobro za njega da ne jede čak ni jabuke?“

Usledila je kratka tišina puna naboja. Zatim je Fani rekla: „Elinor ti ne

pomaže?“

„Valjda vidiš da mi ne pomaže.“

„Zato što nije tu“, rekla je Fani.

Bel je ćutala. Fani se provlačila kroz pritke pobodene među žbunjem malina

sve dok se nije ponovo našla u Belinom vidnom polju.

„Elinor nije tu“, razgovetno je kazala, „zato što sedi u mojim kolima, je l’

tako, koja vozi moj brat, i na putu je za Brajton.“

„Pa?“

„Ne bih da pomisliš kako nisam primetila. Ne bih da pomisliš kako ne znam.

Niko me ništa nije pitao. Videla sam ih kako se odvoze.“

„Edvard ju je pozvao!“ prkosno je rekla Bel.

Fani se prignula i uzela krupnu zrelu malinu iz Beline činije.

„Može biti. Ali ona nije smela da prihvati.“

Bel je ustuknula jedan korak, tako da se činija s malinama našla tik izvan

Faninog dohvata.

„Molim?!“ rekla je s negodovanjem.

Fani je pogledala u malinu u svojoj ruci, pa u Bel.

„Ne zanosi se“, rekla je.

„Vidi“, rekla je Fani. „Vidi ovamo. Moj otac je došao niotkud i veoma je

uspeo u životu, sve svojom sopstvenom zaslugom. Bio je ambiciozan, s punim

pravom, i gajio je ambicije i za svoju decu. Bio bi oduševljen zbog Norlanda. Ali

ne bi bio nimalo oduševljen time da mu najstarijeg sina... smota vanbračna

polusestra njegovog zeta, koja nema ni prebijene banke. Niti bi srećna bila moja

majka, da zna za to.“ Fani je načas zastala i onda dodala: „A nisam ni ja.“

Bel je buljila u nju.

„Fani, ne mogu da poverujem da to govoriš.“

Fani je mahnula rukom kojom je držala malinu.

„Nije važno, Bel, da li ti možeš ili ne možeš da poveruješ. Nije važno ni koliko

crno ispod nokta. Važno je samo da svojoj kćerki, kad se vrati sa svoje male

ekskurzije u koju je otišla mojim kolima, s mojim bratom, kažeš dve reči. Dve

reči. Dalje ruke. Je l’ ti jasno, Bel? Dalje ruke od Edvarda.“

Zatim je bacila malinu na zemlju i zgnječila je vrhom lakovane baletanke.

***

Edvard joj je pružao gužvu belog papira.

„Uzmi pomfrit.“

Elinor je ležala nauznak na njegovoj staroj pamučnoj jakni, koju je raširio za

nju na žalu. Odmahnula je rukom.

„Ne mogu više.“

„Samo jedan.“

„Čak ni toliko. Bili su preukusni. Riba je bila savršena. Hvala ti što nisi

preterao sa sirćetom.“

Edvard je stavio još jedan krompirić u usta.

„Imam nešto protiv sirćeta.“

Elinor se jedva čujno zakikotala.

„Mislim“, rekao je Edvard, takođe se smejući, „mislim na sirće kao sirće. Ne

na ljude.“

„Onda bez imena.“

Ležao je pored nje, malo okrenut ka njoj.

„Znamo na koga mislimo, zar ne?“ mirno je rekao. „A moju majku još nisi ni

upoznala.“

Elinor je protegla obe ruke uvis i ispreplela prste naspram visokog plavog

nebeskog svoda.

„Kad već pričamo o majkama...“

„Jesi li znala“, prekinuo ju je, „da ti se, dok govoriš, vrh nosa jedva primetno

pomera gore-dole? Tako je ljupko.“

Elinor je suspregla osmeh. Spustila je ruke.

„Kad već pričamo o majkama“, ponovila je.

„Joj, dobro. Majke. Šta s njima?“

„Moja je stvarno divna...“

„Jao, znam.“

„... ali me dovodi do ludila. Do ludila. Skoro svaki dan odlazi da pogleda neku

kuću. Sigurna sam da u istočnom Saseksu ne postoji agent koji je nema u svom

rokovniku.“

Edvard je s oklevanjem pružio prst i dotakao vrh Elinorinog nosa.

„Ali to je dobro“, rekao je. „Pozitivno.“

Elinor se trudila da ne obraća pažnju na njegov prst.

„Da, naravno, u teoriji jeste. Međutim, gleda ono što mi ni u snu ne možemo

sebi da priuštimo. Tehnički, to jesu seoske kuće, ali sve odreda imaju po pet

spavaćih soba i tri kupatila, a jedna je čak imala i bazen u nekadašnjoj zimskoj

bašti. Zamisli!“

„Ali...“

Elinor je okrenula glavu prema njemu, smakavši njegov prst sa svog nosa.

„Ede, mi zapravo ne možemo sebi da priuštimo ni šupu za alat. Ali ona neće

da sluša.“

„One to nikad ne rade.“

„Majke, misliš?“

„Majke“, naglasio je Edvard reč. „Nikad ne slušaju.“

„Hoćeš da kažeš da ne sluša ni tvoja tebe?“

Edvard se okrenuo na leđa.

„Mene niko ne sluša.“

„Joj, daj.“

„Konkurisao sam u Amnesti internešenel i odgovorili su mi da nisam

kvalifikovan ni za jedan posao koji nude“, rekao je. „Isto je bilo s Oksfamom. A

jedini razlog što se uopšte bakćem pravom jeste to što će me Hjuman rajts voč

možda - možda -makar saslušati budem li posedovao odgovarajući papir.“

Elinor je sačekala jedan čas, a onda rekla: „Šta misliš, šta ti najbolje ide?“

Edvard je izabrao kamičak iz žala pored sebe i zagledao ga. Zatim je rekao,

sasvim drugačijim, samouverenijim tonom: „Organizacija. Pri tom ne govorim o

stvarima kao što su koliko će sanduka šampanjca biti potrebno za dve stotine

gostiju, čime se bavi Robert. Govorim o vrlo... ozbiljnim stvarima. Umem da

sprovedem zamišljeno. Stvarno.“

„Kao danas.“

„Pa, sad...“

„Danas si dobro vozio“, rekla je Elinor, „parkirao si se bez problema, naterao

si one u salonu kupatila da pronađu odgovarajuće slavine, bio si vrlo odlučan s

onom beskorisnom devojkom u biletarnici u vezi s Faninim ulaznicama, insistirao

si na odgovarajućim katalozima zidnih tapeta, znao si gde se može dobiti najbolja

riba s pomfritom, kao i gde da se tačno smestimo na plaži a da ne budemo na

vetrometini.“

„Pa... da. Samo, to su sve sitnice...“

„Da, ali značajne. I... i simptomatične.“

Edvard se pridigao na lakat i pogledao je.

„Hvala ti, Elinor.“

Uputila mu je širok osmeh.

„Bilo mi je zadovoljstvo.“

Najednom se uozbiljio i rekao, ne više onako veselim glasom: „Nedostajaćeš

mi.“

„Zašto? Kuda ideš?“

Odvratio je pogled. Zatim je podigao ruku u kojoj je držao kamenčić i hitnuo

ga prema zidu na stražnjem delu plaže.

„Ne idem, izbačen sam.“

„Izbačen? Ko te je izbacio?“

„Fani.“

Elinor se polako podigla u sedeći položaj.

„O“

„Da. O.“

„Znaš li zašto?“

„Znam“, odvratio je Edvard gledajući je pravo u oči. „A znaš i ti.“

Elinor je zurila u svoja podignuta kolena. „Pa kud ćeš sad?“ rekla je.

„U Devon, najverovatnije.“

„Zašto u Devon?“

„Tamo imam poznanike. Tamo sam išao na pripremni za maturu, sećaš se?

Uvek mogu da provedem neko vreme tamo. Štaviše, mogu da se raspitam ima li

nešto pogodno što možete da iznajmite, šta misliš? U Devonu je sigurno jeftinije.“

„Ne možemo da pređemo u Devon“, tužno je rekla Elinor.

„Zašto?“

„Predaleko je. Margaretina škola, Merijen pohađa Kraljevski muzički koledž,

ja završavam fakultet...“

„Dobro, onda“, rekao je Edvard, „ali ipak ću se raspitati. Nikad se ne zna.“

„Hvala ti.“

„Da?“

„Hoću li ti nedostajati?“

Nije ga pogledala.

„Ne znam.“

Pomerio se malčice, tako da je sada klečao pored nje.

„Molim te, pokušaj da ti nedostajem.“

„Važi.“

„Eli...“

Nije rekla ništa. Prignuo se i spustio ruku na njena kolena.

„Eli, mada verovatno mirišem na mast i sirće, imaš li nešto protiv da uradim

ono što priželjkujem od prvog časa kad sam te video i - poljubim te?“

Sada, nekoliko nedelja posle toga, ponovo je bio u Norlandu i izlazio je iz kola

kakva bi Fani bilo mrsko da vidi na svom pošljunčanom prilazu: postariji ford

sijera s napola oljuštenom „brzom prugom“ na ulubljenom boku.

Margaret mu je pomamno mahala s prozora kuhinje.

„Edvarde! Edvarde!“

On podiže pogled i odmahnu joj, a lice mu se razvuče u osmeh. Zatim ponovo

zavuče glavu u kola da isključi neku gromoglasnu muziku, a onda trkom pređe

preko prilaza i zađe na travnjak, do prozora kroz koji se Margaret naginjala i

mahala.

„Kul kolica!“ viknu ona.

„Nisu loša, za dvesta pedeset funti!“

Ispružila je ruke, tako da može da mu ih obavije oko vrata, i on je izvuče kroz

prozor na travu. Kad ju je spustio, ona upita: „Je li te Fani videla?“

„Nije“, odvrati Edvard. „Mislio sam da je bolje da prvo vidi kola.“

„Ispravno razmišljaš, ortak.“

„Megs“, reče Edvard, „gde su svi?“

Margaret trzajem glave pokaza prema kuhinji iza sebe.

„Unutra. Kolektivni nervni slom zbog selidbe.“

„Selidbe! Jeste li nešto našle?“

„Nismo“, odvrati Margaret. „Samo beskorisna mesta koja ne možemo da

plaćamo.“

„Pa onda...“

Margaret pogleda mimo njega, u ofucani auto.

„Fani nas izbacuje“, reče ona.

„Blagi bože“, reče Edvard.

On obiđe Margaret i gurnu glavu kroz otvoren prozor. „Tada!“ uzviknu.

„O, Edvarde!“

„Ede!“

„Zdravo svima.“

Prebacio je nogu preko prozorske daske i uvukao se u kuhinju. Bel i Merijen

pritrčaše i zagrliše ga.

„Hvala nebesima!“

„Joj, savršen tajming, savršen, taman smo počele da očajavamo...“

On ih obe zagrli i pogleda prema Elinor.

„Zdravo, Eli.“

Ona klimnu glavom u njegovom pravcu. „Zdravo, Edvarde.“

„Neću dobiti zagrljaj?“

Bel i Merijen odskočiše unazad.

„Naravno da bi trebalo da ga dobiješ!“

„Daj, Eli, nemoj tu da se cifraš.“

Edvard priđe i stavi ruke oko Elinor, koja je samo nepomično stajala u

njegovom zagrljaju.

„Zdravo, ti“, prošaputa on.

Ona ponovo klimnu glavom.

„Zdravo.“

„Ne možeš ni da zamisliš koliko si nas obradovao“, reče Bel, „koliko nam je

bilo potrebno da nam nešto odvuče pažnju. Ajmo, pristavljajte čajnik, vadite

kolač.“

Edvard spusti ruke i okrete se.

„Kolač se prihvata, sa zahvalnošću!“

Priđe mu Merijen i uhvati ga ispod ruke.

„Baš dobro izgledaš. Šta si to radio?“

On joj se široko osmehnu.

„Skitao naokolo. Pomalo jedrio.“

„Jedrio!“

„Dobar sam mornar.“

Kroz prozor se, navrat-nanos, uvuče Margaret, pa reče: „Fani je videla tvoja

kola.“

„Nije valjda!“

„Jeste. I sad se šunja oko njih. Možda misli da pripadaju nekom od radnika.“

„Hoćete li me sakriti?“ reče Edvard Bel.

„Ne, mili“, odvrati ona tužno. „Već smo u dovoljno velikoj nevolji. Svakog

trenutka ćemo ostati bez krova nad glavom. Možeš li da zamisliš - dvadeset prvi

vek i nismo baš sasvim bez pare u džepu, ali četiri obrazovane žene poput nas

biće...“

Edvard je naglo prekide, upavši joj u reč: „Ne morate.“

„Molim?“

Čak je i Elinor prestala da glumi nezainteresovanost i napregnuto se zagledala

u njega.

„Edvarde?“

On pogleda u Elinor i reče: „Ja... pomenuo sam da bih se mogao raspitati dok

sam u Devonu. Zna li neko za neku kuću koja se izdaje? Neku jeftiniju. I, eto,

slučajno se ispostavilo - dakle, neko koga tamo znam je na neki način u rodu s

nekim ko je u rodu s vama. Pričao sam toj osobi o vama. Ispričao sam joj šta se

sve dogodilo.“ On pogleda u Bel. Buljila je u njega, kao i sve tri njene kćerke.

Edvard reče: „Mislim da tamo dole možda postoji kuća za vas. Pripada nekome

ko vam je čak u nekakvom srodstvu. Ili makar zna za vas.“ On zastade, pa nastavi:

„To je... više rekla-kazala, znate? Ali mislim da tamo stvarno postoji kuća za vas,

ako biste je htele...“

3

Ser Džon Midlton je voleo da sebe opisuje kao dinosaurusa. Štaviše, govorio je,

on je dvostruki dinosaurus.

„U današnje vreme“, pričao je svakom ko je hteo da sluša, „potpuno je

demode naslediti kuću, a kamoli prokleti hangar kao što je Barton. A što se tiče

titule baroneta - molim vas lepo! Definicija pretpotopskog, ili šta? Možete li da

poverujete da ne postoji procedura kojom se odričete titule baroneta? Osuđen sam

na nju. Osuđen. Ser Džon M., Bert., do poslednjeg daha. Ha!“

Njegov otac, takođe ser Džon, rodio se u toj kući, ali sinu ju je ostavio bez

ijednog penija za njeno održavanje. Bila je to lepa građevina u Devonu, u stilu

Vilijama i Meri, smeštena u dramatičnom šumovitom predelu iznad reke Eks,

severno od Eksetera. Celo domaćinstvo je, još dok je mladi ser Džon bio dete, bilo

naviklo na hodnike pune kofa strateški postavljenih tamo gde tavanica

prokišnjava, na promaju, vlagu i krajnje nestalno grejanje iz prastarog parnog

kotla u podrumu koji je s veoma nedoslednim učinkom gutao industrijske količine

uglja.

Ser Džonovom ocu ništa od svega toga nije smetalo. Bio je dečak kad je počeo

Drugi svetski rat, i stoga su ga loše vreme, loša hrana i promrzline ostavljali

potpuno ravnodušnim. Nasledio je taman dovoljno novca da ostane da živi u

Barton parku, u sve nekomfornijim uslovima ali i pored toga u situaciji da ugađa

svojoj strasti prema krvavim sportovima. Upucavao je i pecao sve što je trčalo,

letelo ili plivalo, njegova soba s oružjem i ostava za ulovljenu divljač bile su mu

omiljene prostorije u kući, a nakon što ga je žena sasvim očekivano napustila i

udala se za građevinskog preduzimača u Bristolu, svu raspoloživu gotovinu trošio

je na putovanja na kojima je ubijao šljuke u Španiji ili ajkule na Karibima. Kad je

umro - kao što je svim srcem želeo - na safariju na privatnom imanju u Keniji,

njegov sin je nasledio zapuštenu razvalinu Barton parka, titulu i zaključanu vitrinu

s divno održavanim i savršeno identičnim parovima Perdijevih dvocevki.

Ser Džon Mlađi bio je očaran činjenicom da je nasledio perdijevke. Takođe

je nasledio i očevu strast prema krvavim sportovima - štaviše, svi njegovi prijatelji

iz tog kraja bili su pretplatnici Šuting tajmsa i imali su zamrzivače pune fazanskog

mesa koje se njihovim ženama već smučilo da kuvaju - ali je istovremeno

profitirao i od dečjih i adolescentskih godina koje je proveo živeći u Bristolu s

očuhom građevinskim preduzimačem.

Ser Džonu je od malih nogu bilo jasno stavljeno do znanja da luksuz u vidu

životnih izbora naprosto ne postoji bez novca. Novac nije nikakvo zlo, rekao je

Čarli Kroft svome pastorku, nego ulje koje podmazuje praktične zupčanike života.

Misliti kako možeš bez njega besmislica je koja se graniči s ludošću, i krajnje je

glupo plašiti ga se. Novac je tu da ga upregneš i nateraš da radi za tebe.

„A ako hoćeš da održiš u životu tu prastaru kasarnu koju ti je otac ostavio“,

rekao je Čarli Krut, „mada bih je ja, da je po mome, bez razmišljanja srušio i na

tom placu podigao nekoliko vrlo praktičnih i propisno izolovanih direktorskih

kuća, zato što je to prvoklasna lokacija - moraćeš da je nateraš da zarađuje za ono

što pojede.“ Ozbiljno je pogledao svog pastorka.

„Štaviše“, nastavio je, „baš me zanima da vidim kako ćeš to da izvedeš.“

Veći deo svojih dvadesetih godina, ser Džon je imao vrlo malo uspeha u

nastojanju da natera Barton park da se sam izdržava.

Nakon što se, ispunjavajući porodičnu tradiciju, kraće vreme posvetio vojnoj

karijeri, ulogorio se u trima sobama neposredno iznad pretpotopskog parnog kotla

i svakodnevno je putovao u Ekseter, gde je radio kao direktor male kompanije za

proizvodnju specijalnih pumpi za desalinizaciju vode, smeštene u gradskoj

industrijskoj zoni. Bio je vrlo dobro svestan da ga je kompanija angažovala

isključivo zbog toga što je njegova titula bila korisna u privlačenju pažnje stranih

klijenata, koje je možda u prvi mah impresionirala. Međutim, vrlo je stručno

obavljao svoj posao, a zimske vikende je provodio nišaneći perdijevkama u nebo

i organizujući zabave po kojima je postao poznat u celom kraju, na koje su svi

dolazili obučeni kao za arktičku zimu i uživali u urnebesnim, detinjastim

aristokratskim igrama koje su obuhvatale jurcanje kroz ječeće sobe Barton parka

i paljenje vatri po celoj kući, nasumično i nepažljivo kao što to čine skvoteri.

A onda, u trenutku kad je čak i on, prijazan i druželjubiv kakav jeste, počinjao

da očajnički priželjkuje pomeranje Projekta Barton park makar za milimetar

napred, konačno mu se posrećilo. Dok je na jednoj svojoj zabavi zaduvan trčao

hodnikom u ekscentričnom lovu na blago, zatekao je u jednoj od dubokih

prozorskih niša Barton parka ščućurenu figuru koja je drhtala i šmrcala.

Ispostavilo se da je to devojka, vrlo lepa devojka po imenu Meri Dženings, i da je

na zabavu došla na poziv muškarca koji ju je, međutim, izneverio dobivši bolju

ponudu, i da je smrznuta i nesrećna i nema predstavu gde se nalazi niti kako da se

domogne Eksetera i voza kojim će se vratiti u London.

Pomogao joj je da se izvuče iz prozorske niše i ustanovio da ispod starog

ćebeta u koje se umotala - „Blagi bože, ne smete držati to na sebi, stvarno ne

smete, moji psi spavaju na tome!“ - ima ljupku šifonsku haljinicu izvezenu

šljokicama ali potpuno neprimerenu situaciji; odveo ju je u najmanje neurednu

sobu iznad parnog kotla, gde joj je dao čašu konjaka i najbolji od svojih starih ali

kvalitetnih kašmirskih džempera.

Ispostavilo se da je Meri Dženings, starinski rečeno, bogata naslednica.

Nasledila je kompaniju za proizvodnju sportske odeće koju je osnovao njen otac,

i koja je šezdesetih i sedamdesetih godina bila neverovatno popularna među

članovima organizacija kao što je Udruženje zemljoposednika. Kad je gospodin

Dženings umro, svojoj udovici nije ostavio samo penthaus u Londonu već i

pozamašni kapital koji je imao da se podeli između nje i njihovih dveju kćerki.

Meri Dženings je došla u Ekseter zbog čoveka koji ju je ostavio na cedilu, a ostala

je tamo zbog čoveka koji ju je spasao. Meri Dženings s Portman skvera postala je

ledi Midlton, gospodarica Barton parka, a pogoni Devonske sportske odeće su iz

Honitona - koji je gospodin Dženings u svoje vreme izabrao zbog tamošnje

relativno jeftine radne snage - prebačeni u štalske komplekse i ekonomske zgrade,

kojima je ser Džon sad već očajnički pokušavao da nađe namenu.

Ispostavilo se, pak, da je on odličan preduzetnik. Njegova tašta, žena srdačna

i druželjubiva poput njega, oduševljeno mu je dozvolila da modernizuje

kompaniju. Zaposlio je novog dizajnera, istraživao savremene metode

proizvodnje materijala otpornih na vlagu i kidanje, i napravio kataloge pune boja

i energije koristeći kao manekene svoje prijatelje, njihove pse i decu. Profit

kompanije se za tri godine udvostručio, a za pet utrostručio. Barton park je dobio

novi krov i centralno grejanje koje je predstavljalo poslednju reč tehnologije. Za

tih istih pet godina, ser Džon i ledi Midlton izrodili su četvoro dece i prigrlili način

života za koji je ser Džon rekao da nema nameru da se pravda.

„Moji prijatelji“, rekao je reporteru iz Ekseter ekspresa i eha, „zovu me ’baron

razbojnik’. Zbog naših cena. Ali ja ih nazivam cenama za duboki džep, i to pali.

Pitajte Nemce. Obožavaju nas. Isto kao i Japanci. Samo prelistajte naše knjige

porudžbina.“

Tog jutra, kad je tašta došla da ga potraži, bio je u svojoj kancelariji, smeštenoj

u nekadašnjoj kućici za kočije i bleštavo osvetljenoj ingenioznom i dramatičnom

modernom rasvetom. Voleo je taštu u toj meri da se gotovo ponosio time, i bilo

mu je istinski drago što provodi tako mnogo vremena u Barton parku. Dopadale

su im se iste stvari, dala mu je slobodne ruke u upravljanju kompanijom i

obezbedila mu lepu suprugu, koja se nikad nije mešala u posao ni prigovarala

zbog njegovih bučnih zadovoljstava sve dok je dobrobit njene dece na prvom

mestu i da niko ne pravi pitanje zbog količine novca koju troši na njih, na kuću i

na svoju garderobu.

„Strašno“, reče Ebigejl Dženings uletevši u kancelariju u bucmastom vihoru

kepova i ešarpi. „Od jutros baš strašno duva. Gadno sluti na jesen, čak i nekome

dobro tapaciranom poput mene.“ Ona pogleda u zeta. „Deluješ vrlo veselo,

Džono.“

Ser Džon skliznu pogledom niz svoje somotske pantalone boje cigle i

smaragdnozeleni džemper, i reče pokazujući na sebe: „Previše drečavo? Previše

drsko?“

„Uopšte nije. Divno izgledaš. Kad samo pomislim na one crne i sive krpice u

kojima se devojke danas šetaju Londonom. Grozno. Kao na sahrani. Nego, dragi

moj Džono, imaš li malo vremena?“

Ser Džon baci pogled na ekran svog kompjutera.

„Za petnaest minuta imam konferencijski razgovor s Hamburgom i Osakom.“

„Meni je dosta deset.“

On joj se široko osmehnu.

„Sedi.“

Ebigejl se uglavi u jednu od savremenih danskih fotelja koje je Meri izabrala

za kancelariju i razmota jednu ili dve ešarpe. Potom s naglašenom emocijom u

glasu reče: „Neverovatno.“

„Šta to?“

„Juče sam bila u Ekseteru, Džono. Vodila sam na ručak kumče Merinog oca.

I njenu sestru. Ljupke devojke. I tako zahvalne. Lusi i Nensi Stil; majka im je

bila...“

„Ebigejl, imam samo deset minuta.“

„Izvinjavam se, izvinjavam se. Nevolja s mojim godinama je u tome da me

nešto uvek podseti na nešto drugo, a onda me to drugo podseti na nešto treće...“

„Ebi...“, izusti ser Džon opominjućim tonom.

Ebigejl se malko naže preko svog poprsja i stomaka. „Džono, imaš li rodbine

u Saseksu?“

Ser Džon je delovao zatečeno.

„Ne. Da. Da, mislim da imam. Neki tatini rođaci. Pa sad, moji takođe,

pretpostavljam. Blizu Luisa. Još jedno idiotsko, čudovišno zdanje poput Bartona

ili tako nekako.“

Ebigejl podiže punačku ruku na kojoj su svetlucali dijamanti.

„Dašvud, mili. Prezivaju se Dašvud. Lusi i Nensi su za njih čule od nekog

svog druga ili dečka - nisam uspela da dokučim ko im je on, znaš kakve su te dve

devojke. Ali priča je strašna, stvarno!“

„Ima li šanse da je ispričaš brzo?“

„Dabome.“ Ebigejl spusti ruku na ivicu ser Džonovog ogromnog, modernog

pisaćeg stola od hrastovine iz održivih resursa. „Njih su četiri, majka i tri kćerke,

dve odrasle, jedna je još učenica. A zbog nekoliko uzastopnih smrtnih slučajeva,

među kojima je i otac devojaka, i nekakvih pretpotopskih zakona o nasleđivanju,

ta jadna porodica se našla bez krova nad glavom, s vrlo malo novca i takoreći na

ulici. Na ulici.“

Ser Džon nacrta na bloku pred sobom grubu kružnicu i dodade joj brkove i

osmeh.

„Možda bi mogle da iznajme nešto?“ podozrivo upita naslućujući da predstoji

novi apel na njegovu dobru dušu.

„Daj, Džono, ne ponašaj se kao svi ostali“, odlučno će Ebigejl. „To su četiri

žene iz tvoje porodice, šokirane smrću muža i oca, i izbačene iz jedinog doma za

koji znaju. A tebi, dragi moj, ne nedostaje nekretnina, zar ne?“

Usledilo je kratkotrajno ćutanje, a onda ser Džon reče: „Da znaš, čini mi se

da se sećam Henrija Dašvuda. Simpatičan. Pomalo zanesenjak, ali fin čovek.

Beznadežno loš strelac. Došao je na dan lova na ženke fazana, jednog davnog,

davnog januara. Hoćeš da kažeš da su to njegova udovica i kćerke?“

„Jesu.“

Ser Džon docrta uši svojoj kružnici. „Ebigejl“, reče s iznenadnom

odlučnošću, „bila si u pravu što si mi se obratila. Bila si potpuno u pravu.“ On joj

uputi još jedan široki osmeh. „Imam ideju. Pozabaviću se njome čim obavim ovo

što imam s distributerima. Baš imam ideju! Imam!“

***

Elinor je prva videla njegova kola. Motrila je na njegov dolazak, jer nije želela da

ga Fani dograbi i odvuče u svoju jazbinu ne bi li ga suptilno odgovorila od te

ponude, kakva god bila, zbog koje se dovezao čak iz Devona. Čak i ako jeste vrlo

moćan i samouveren čovek - a preko telefona je zaista zvučao moćno i

samouvereno, mada vedro - nikad nisi mogao da budeš potpuno siguran da je iko

otporan na Fani, ukoliko ona želi da ga potčini svojoj volji.

Stoga, kad se ser Džonov zeleni rejndžrover lagano zaustavio na prilazu,

Elinor je dotrčala iz kuhinje do ulaznih vrata da ga dočeka i da mu od srca zahvali

na tome što je insistirao da ih obiđe, ali i da mu nekako da do znanja kako obimno

renoviranje koje je započela nova gospodarica Norland parka - čije su skupe

dizajnerske „palete raspoloženja“ bile upadljivo prislonjene duž zida u predvorju

- ne bi ni na koji način trebalo da shvati kao pokazatelj ukusa, želja ili manira

ostalih pripadnica porodice Dašvud. Elinorin cilj, kad je širom otvorila oba krila

veličanstvenih ulaznih vrata, bio je da što je moguće brže odvede ser Džona kroz

predvorje do njihove sopstvene, nepreuređene dnevne sobe. Opustiće se tek kad

se bude našao bezbedno smešten pored vatre koju je Bel upalila naročito zbog

njega i vaze pune lepih kata nabranih s krajeva leje na dan kad je Fani bila u

Londonu. Elinor je pomislila kako ser Džon liči na neki dobrodušni lik iz

Dikensovih romana: krupan i zdrav, s uvek spremnim osmehom i odećom veselih

boja. Poljubio ju je srdačno i očinski, uzeo iz prtljažnika svojih kola laptop i bocu

šampanjca, i ušao za njom u kuću ne prestajući da priča.

„Naravno da se sećam tvog tate. Divan čovek. Beznadežno trapav s puškom.

Bogme je ovde otmeno. Vidi ti taj pod! U Bartonu nismo tako formalni, mada bi

Meri volela da budemo, ali dabome, kuća je stara. Dopašće ti se naša biblioteka.

Grdno se ponosim njome. Bože na nebesima, pogledaj ovo stepenište!

Pretpostavljam da ste se, kad ste bile male, stalno klizale niz gelendere.

Pogibeljno, kad se bolje razmisli, kad te u podnožju čeka mermerni pod. Meri je

naše predvorje obložila penastom gumom i pokrila je tepihom od morske trave,

tako da klinci ne porazbijaju glave. Kažem joj da bi trebalo da ih pusti, pa nek

opstane jači, ali neće ni da čuje. Pošto smo rod, drago dete, biću tako slobodan da

ti kažem da si zaista privlačna. Stvarno tako mislim. A čujem da su tvoje sestre...“

„Mnogo lepše od mene“, žurno reče Elinor.

„Nemoguće. Jednostavno nemoguće. Nikad nisam upoznao tvoju majku, ali

tvoj tata je nagovestio da je bila lepotica.“

„I još je“, reče Elinor. Otvorila je vrata dnevne sobe i pomerila se u stranu da

ga propusti da uđe. „Uverite se sami.“

Bel, Merijen i Margaret ustadoše iz fotelja u kojima su sedele i čekale, i

osmehnuše mu se.

„O bože moj“, reče ser Džon. „Bože moj. Jesu li to svi moji božići stigli

odjednom? Ili šta? Niste li sve prelepe?“

„Čuj“ , reče kasnije ser Džon, pričljiv posle čaja i pogačica što ih je Bel tog

prepodneva umesila. „Čuj, rekao sam Meri, porodica je porodica, a mi smo bili

prokleto srećni.“

Sedeo je zavaljen u fotelji koja je nekada bila Henrijeva, sa šoljom čaja u ruci.

„Prokleto srećni“, ponovi on. „Dalo nam se da živimo u divnom mestu, da

zapošljavamo meštane, školujemo klince, putujemo i imamo poštovanja dostojan

standard življenja. A šta ima Bel, rekao sam Meri? Nema krov nad glavom, nema

novca, nema Henrija, ostale su joj samo devojke. Slušaj, rekao sam Meri, krv nije

voda. Nikad ne bih oprostio sebi da gledam kako se članovi porodice mog dobrog

oca zlopate, dok ja ovamo rezervišem planinsku kuću u Francuskim Alpama da u

njoj provedem Božić. Ne, hvala, rekao sam Meri. Ja tako ne mogu.“

Ser Džon iskapi poslednje gutljaje svog čaja i spusti šolju na najbliži stočić.

„Dakle, dolazimo do suštine. Ne mogu da zanemarujem vas i vašu situaciju,

dok letnjikovac u Bartonu zvrji prazan. Jednostavno ne mogu. Pri tom možemo

iskoristiti vas, devojke, u poslu. Siguran sam da možemo.“ On namignu Merijen.

„Divno bi izgledala u katalogu.“

„Mrzim da me fotografišu“, suzdržano odvrati Merijen. „Verujem onima koji

misle da fotoaparat krade čoveku dušu.“ Elinor tiho, preneraženo uzdahnu.

„Joj, Em, stvarno...“

„Ma slušaj ti nju!“ reče ser Džon urlajući od smeha. „Slušaj je samo. Zar nije

divna?“

On rukom dade znak Margaret.

„Molim te, budi dobra i dodaj mi moj laptop.“

Polako je prešla preko sobe i dodala mu ga. Zatim je stala kraj njega i čekala

dok je on nespretno petljao po tastaturi.

„Da vam pomognem?“ upita ga umornim glasom.

On se široko osmehnu u ekran.

„Mala pametnjakovićka.“

„Bilo bi brže.“

„Evo!“ najednom glasno uzviknu ser Džon. „Evo ih! Slike!“ Margaret se saže.

„Kako vam ovo izgleda?“ uzviknu ser Džon. „Slajd šou! Slajd šou vašeg

novog doma! Letnjikovac Barton. Čaroban je. Obožavaćete ga.“

Njih četiri su polako obrazovale polukrug oko njegove fotelje. Ser Džon je

napravio veliku predstavu od pomeranja kursora i kliktanja, i na ekranu se

konačno pojavi fotografija neumoljivo male moderne kuće na padini obrasloj

drvećem.

„Ali nova je!“ razočarano uzviknu Merijen.

„Samo što je završena“, zadovoljno konstatova ser Džon. „Planiranje je bilo

potpuni košmar, ali izborio sam se. Nameravao sam da je izdajem turistima.“

„Izgleda... lepo“, slabašno će Bel.

„Mesto je savršeno“, reče ser Džon. „Prelep pogled na sve strane, novo

kupatilo, kuhinja, sve po redu.“ On okrznu pogledom Merijen. „Htela si ruže pred

ulazom?“

„I možda slamnati...“

„Merijen, pobogu! Stvarno si nezahvalna.“

,„Ne, nije“, reče ser Džon. „Samo je iskrena. U odnosu na ovo ovde, to je

zaista nazadovanje. Što mi je potpuno jasno.“ On ponovo pogleda u ekran. Sada

se na njemu video zadivljujući pogled niz šumovitu dolinu, dramatičnu i

neverovatno zelenu.

„Dakle?“

Namerno izbegavajući da pogleda u kćerke, Bel žurno reče: „Biće nam

divno.“

„Nama...“

„Ne“, reče ona, još ne gledajući ih. „Umesto toga je pogledala sledeću

fotografiju, strmi brežuljak što se dizao ka nebu posutom oblačcima. Biće nam

divno. Deluje baš ljupko. Baš dobra... postavka.“

Elinor se u neprilici nakašlja i upita ser Džona: „Gde se tačno nalazi Barton?“

Uputio joj je širok, zadovoljan osmeh.

„Blizu Eksetera.“

„Ekseter...“

„Šta je Ekseter?“ upita Margaret.

„Grad, mila. Divan stari grad u Devonu.“

„Između Dartmora i Eksmora“, ponosno dodade ser Džon.

„Ne znam tačno gde se nalazi Devon“, izjavi Margaret tragičnim tonom.

„Veličanstven je“, reče Bel ubedljivo. „Veličanstven. Odmah pored

Kornvola.“

Sve tri devojke su zurile u nju.

„Kornvol!“

„Nije to tako daleko...“

„Imam još samo jednu godinu do kraja...“, poče Elinor nastojeći da ne zvuči

preklinjuće.

„Moja muzika!“ uzviknu Merijen. „Šta je s mojom muzikom?“

Margaret beše gurnula prste u uši i zatvorila oči.

„Nemoj da bi se neko usudio da kaže da moram da menjam školu.“

Bel se osmehnu ser Džonu.

„Elinor studira arhitekturu. Divno crta.“

On joj uzvrati osmeh.

„Sećam se da je Henri rekao da i ti divno crtaš. U Bartonu ćeš biti u svom

elementu, možeš da crtaš i slikaš do mile volje.“

„Uglavnom sam radila studije ljudi, ali sigurna sam da bih mogla...“

„A Elinor“, glasno se umeša Merijen, „crta građevine. Gde će to u Devonu da

nađe građevine koje će crtati?“

„Dušo. Nemoj, dušo. Ne budi neučtiva.“

Džon Midlton se ponovo osmehnu Merijen.

„Nije neučtiva. Puna je života. A ja to volim. Moji klinci će je obožavati;

obožavaju svakoga ko nije običan. Četvoro ih je. Imaju toliko energije da bi lako

osvetlili prosečan grad.“ Zatvorio je laptop i podigao pogled prema Bel. „Dakle“,

reče. „Dakle. Mogu li smatrati da ćete ti i devojke doći da živite u letnjikovcu

Barton, u zamenu za stanarinu koja će, obećavam, biti vrlo skromna?“

Margaret izvuče prste iz ušiju i otvori oči. Potom raskrili ruke u gestu

očajanja.

„A šta je sa svim mojim prijateljima?“ upita.

„Izvinjavam se“, reče Bel s praga, „ako imate samo malo vremena?“

Fani i Džon Dašvud, koji su s čašama u rukama gledali večernje vesti na

televiziji, poskočiše u svojim foteljama.

„Bel!“ izusti Džon Dašvud više iznenađeno nego sa zadovoljstvom.

Nagnuo se napred i utišao televizor, mada ne do kraja. Fani je ostala da sedi

držeći svoju čašu s vinom. Džon polako ustade.

„Hoćeš li piće?“ upita automatski, neodređeno pokazavši prema boci što se

jasno videla na srebrnom poslužavniku na stočiću pred njima.

„Ne navaljuj“, reče Fani, „vidiš da je došla samo nakratko.“

Bel joj se osmehnu. Potom uđe, zašavši dovoljno duboko u sobu da sebi da

autoritet, ali ne toliko duboko da ne može brzo izaći.

„Sasvim si u pravu, Fani. Neće trajati duže od dva minuta. Danas posle podne

smo imale gosta.“

„Pitala sam se kada ćeš mi reći“, reče Fani govoreći svojoj čaši s vinom.

Bel se široko osmehnu Džonu.

„Hoće li ti biti veliki problem da ugasiš taj televizor?“

Džon je okrznuo pogledom Fani, koja nestrpljivo odmahnu rukom pokazujući

da je nije briga. On uze daljinski i nacilja njime u ekran.

„Zahvaljujem“, reče Bel, odlučna u nameri da zadrži osmeh na licu, pa skrsti

ruke na grudima. „Stvar je u tome da vam nećemo još dugo dosađivati ovde u

Norlandu. Ponudili su nam kuću. Neki rođaci.“

Džon je izgledao istinski zatečeno.

„Blagi bože.“

Fani diplomatski reče: „Ali ne predaleko odavde, nadam se?“

„U stvari...“, poče Bel i onda ućuta uživajući u trenutku.

„U stvari šta?“

„Odlazimo u Devon“, dovrši Bel glasom punim zadovoljstva.

„U Devon!“

„Blizu Eksetera. Kuća se nalazi na imanju koje je, koliko sam shvatila, samo

nešto malo veće od ovog. Pripada mom rođaku. Mom rođaku ser Džonu

Midltonu.“

Džon skoro nečujno primeti: „Verujem da je to moj rođak. Rođak

Dašvudovih.“

„Što znači da ćemo vam smetati još najduže do kraja meseca. Dok ne rešimo

pitanje škole za Margaret i sve to.“

„Ali nameravao sam da vam pomognem da pronađete kuću!“ povređeno reče

Džon.

„Baš lepo od tebe, ah na kraju je kuća pronašla nas.“

„Kakva sreća“, na to će Fani.

„O, slažem se. Kakva sreća.“

„Stvarno nije lepo“, uzviknu Džon.

„Šta to?“

„Nije lepo od vas što ste sve to dogovorile a da se niste posavetovale sa

mnom.“

„Ali ti nisi želeo da se savetujemo s tobom“, reče Bel.

„Šećeru“, glasno reče Fani, „obezbedio si im da celog leta imaju gde da žive,

i to besplatno, kao i da se služe kuhinjskim povrtnjakom.“

Džon je pogleda i s olakšanjem zaključi: „Pa i jesam, da znaš.“

„Eto“, veselo će Bel. „Sve je sređeno. Dozvolili ste nam da neko vreme

živimo u svojoj rođenoj kući, a sad smo našli drugu u kojoj ćemo stanovati!

Savršeno. Iznajmila sam letnjikovac Barton na godinu dana i, dabome, biće nam

drago da navratite kad god se nađete u blizini.“

Fani pogleda kroz prozor.

„Nikad ne idem u Devon“, odvrati.

Bel zastade na pragu.

„Tako sam i mislila“, reče ona. „Ali možda ćeš prekršiti tu svoju dugu naviku.

Baš je čudno, zaista, da nijednom nisi obišla Edvarda za sve vreme koje je proveo

u Plimutu, zar ne?“

Fanina glava se naglo okrete prema njoj.

„Edvard! Zašto pominješ Edvarda?“

Bel je već bila s druge strane vrata.

„O, Edvard“, vedro ponovi Bel. „Dragi Edvard. Tako dobar i privržen. Doći

će kod nas u Barton. Nisam propustila da ga pozovem da dođe i obiđe nas u

letnjikovcu. Odgovorio je da će drage volje doći.“

Zatim se uhvati za kvaku i s nejakim ali pobedonosnim treskom zatvori vrata

za sobom.

4

„Merijen“, reče Elinor, „hoćeš li molim te ostaviti tu gitaru i prići da pomogneš?“

Merijen je sedela kraj prozora u svojoj sobi, u svojoj omiljenoj fotelji za

sviranje, s desnim stopalom oslonjenim na omanju gomilu knjiga - francuski

rečnik i dva toma Sekspirovih istorijskih drama obezbeđivale su odgovarajuću

visinu - dok joj je gitara udobno počivala na butini. Svirala je neku pesmu Tejlor

Svift, kao i mnogo puta otkako je tata umro, i pored toga - ili možda baš zato - što

su joj sve govorile kako bi se muzičar njenog kalibra izvesno bolje izrazio nečim

ozbiljnijim. Pesma se zvala Suze na mojoj gitari i, po Elinorinom mišljenju, bila

je otužno sentimentalna.

„Joj, Em, molim te.“

Merijen je rešeno odsvirala do kraja strofe. Kad je završila, reče: „Znam da

mrziš tu pesmu.“

„Ne mrzim je...“

„Znam da to nije bogzna kakva pesma. Nije je teško svirati. Ali odgovara mi.

Odgovara mom raspoloženju.“

„Pakujemo knjige“, reče Elinor. „Ne možeš ni da zamisliš koliko ih je.“

„Mislila sam da je letnjikovac namešten?“

„Jeste. Ali bez knjiga, slika i sličnog. I mnogo bismo brže završili ako bi došla

i pripomogla.“

Merijen podiže glavu i pogleda kroz prozor. Zatim obavi ruke oko gitare kao

da je grli i reče: „Možeš li da zamisliš da ne budeš ovde?“

„To smo već prošli“, umorno će Elinor.

„Pogledaj ono drveče. Pogledaj ga samo. I jezero. Oduvek vežbam pored

ovog prozora, gledajući u taj vidik. Deset godina sviram gitaru u ovoj sobi, Eli,

deset godina.“ Ona pogleda gitaru. „U ovoj sobi mi je tata poklonio gitaru.“

„Sećam se.“

„Kad sam išla u peti razred.“

„Da“

„Sve je sam istražio. Sećam se da je rekao da mora imati gornji deo od

kedrovine i strane od indijskog palisandra, a vrat od ebanovine, prava, klasična

španska gitara. Bio je tako uzbuđen.“ Elinor uđe dublje u sobu, pa utešno reče:

„Nosimo je s nama, Em, imaćeš svoju gitaru.“

„Fani...“, najednom poče Merijen, ali onda zaćuta.

„Fani? Šta je bilo s njom?“

Merijen je pogleda.

„Juče me je pitala koliko je koštala moja gitara.“

„Nije valjda! Šta si joj odgovorila?“

„Odgovorila sam joj“, reče Merijen, „odgovorila sam joj da se ne sećam baš

najbolje, možda nešto preko hiljadarke, a onda me je pitala ko je platio za nju.“

„Bezobrazluk!“ uzviknu Elinor.

„Pa, zbrzala me je, zar ne, zato što je onda pitala da li je tata platio, a ja sam

rekla da je to bio zajednički poklon od tate i ujka-Henrija za upis u peti razred, a

onda je ona rekla: Dakle, onda gitara zapravo pripada Norlandu, ako je ujka Henri

dao deo para za nju, a ne ti.“

Elinor se svom težinom spusti na kraj Merijeninog kreveta, pa reče: „Gora je

od najgore noćne more, zar ne?“

Merijen nasloni obraz na palisandrovinu na boku gitare. „Sinoć sam je

gurnula pod krevet. Ne ispuštam je iz vida.“

„I ipak želiš da ostaneš ovde? Iako to znači život s Fani?“ Merijen podiže

glavu i zatim ustade, pomerivši gitaru tako da ju je sada držala za vrat.

„Reč je o ovom mestu, Eli“, reče ona. „O drveću i svetlu, i osećaju koji

stvaraju u meni. Jednostavno ne mogu zamisliti da se igde drugde osećam kao kod

kuče. Prestravim se kad pomislim da više nigde neću biti kod kuće. Čak i s Fani,

ja naprosto... naprosto pripadam Norlandu.“

Elinor uzdahnu. Merijen nije nasledila samo očevu astmu nego i njegovu

sklonost ka depresiji. Bilo je to nešto što su sve naučile da prihvataju i da s tim

žive: promene raspoloženja i razdoblja tromosti i očajanja. Elinor pomisli na sve

što ih čeka, na razmere ovog prelaska u potpuno nepoznato okruženje i društvo, i

upita se, pomalo beznadno, hoće li uspeti da izađe na kraj s Merijeninim napadom

depresije, majčinom nepredvidljivošću i Margaretinom preneraženom reakcijom

na to što mora da ostavi za sobom sve osobe koje je ikad u životu upoznala ili išla

u školu s njima.

„Molim te“, ponovila je Elinor. „Molim te, ne predaj se pre no što uopšte

odemo tamo.“

„Pokušaću“, slabašno odvrati Merijen.

„Ne mogu da se izborim s odbojnošću svih vas prema ovoj zamisli...“

„Mami nije odbojna. Ona nas je i uvalila u ovo.“

„Mama je trenutno euforična, zato što je uzdrmala Fani. Ali to neće potrajati.“

Merijen pogleda sestru. „Pokušaću“, ponovi. „Stvarno.“

„Biće drugog drveća...“

„Nemoj.“

„I dolina. I veselog ser Džona.“

Merijen se malo strese.

„Pretpostavljam da su oni jedini koje tamo poznajemo?“

„Neće tako ostati.“

„Možda će“, reče Merijen, „navraćati Edvard.“

Elinor ne reče ništa već siđe s kreveta i odlučno se uputi prema vratima.

„Je li?“

„Da“

„Je li ti se Edvard javio?“

Usledila je jedva primetna pauza.

„Nije me zvao“, reče Elinor.

„Jesi li ga videla na fejsbuku?“

Već na pragu, Elinor se okrete.

„Nisam ni gledala“, reče ona.

Merijen se saže da polegne gitaru na krevet, kao da smešta dete.

„Sviđaš mu se, Eli.“

Usledila je još jedna kratka pauza.

„Ja... znam.“

„Hoću da kažem“, reče Merijen, „da mu se stvarno sviđaš. Ozbiljno.“

„Ali kad ga...“

„U današnje vreme, jadno je kad te majka tako kontroliše. Kao ona njega.“

„Zapostavljala ga je“, reče Elinor s mnogo žestine. „A ostale je razmazila.

Uopšte se ne ponaša fer.“

Merijen priđe sestri.

„O, pa to je dobro“, reče. „Založila si se za Edvarda. Dobar znak.“

Elinor se s naglom iskrenošću zagleda u sestru.

„Ne mogu da razmišljam o tome.“

„Ne možeš?“

„Ne“, reče Elinor. „Danas razmišljam o pakovanju knjiga, zato da ne bih

morala da mislim o tome kako se odričem fakultetske diplome.“

Merijen se smesta sneveseli.

„O, Eli, uopšte mi nije palo na pamet...“

„Nije. Kao ni ikome drugom. Znam da mi je ostala još samo jedna godina, ali

morala sam da pozovem koordinatora nastave i obavestim ga da se ovog semestra

ne vraćam.“ Ona zaćuta, pa nastavi: „U ovom semestru je trebalo da se bavimo

geodetskim merenjima. I pravljenjem maketa. Rekao je da sam ja verovatno

najbolji tehnički crtač na svojoj godini. Rekao je... o, bože, kao da je važno šta je

rekao.“

Merijen zagrli sestru.

„Joj, Eli.“

„U redu je.“

„Nije, nije, uopšte nije fer.“

„Možda ču“, reče Elinor i dalje u Merijeninom zagrljaju, „kasnije moći da

nastavim studije.“

„U Ekseteru? Možeš li da se prebaciš na fakultet u Ekseteru?“

„Ne znam.“

„Jesi li rekla mami?“

Elinor uzdahnu.

„Samo izokola. Neću da je opterećujem.“

„Molim te, razmisli o tome da joj kažeš kako valja. Molim te, razmisli o tome

da završiš studije u Ekseteru.“

Elinor uzdahnu. Zatim stegnu Merijen u brzi zagrljaj i odmače se od nje.

„Pokušaću. Kad dođe vreme, pokušaću. Ovog časa... ovog časa ne mogu da

razmišljam ni o čemu drugom sem da nas smestim sve u Devon, a da pri tom ne

izgubimo zdravu pamet ili ono novca što imamo.“ Ona zastade pa reče: „Molim

te, bi li došla i pomogla mi da spakujem knjige?“

U Norland je iz Barton parka stigao ser Džonov rejndžrover, za čijim je volanom

sedeo njegov radnik iz službe održavanja sa zadatkom da doveze Dašvudove u

Devon. Takođe je ugovorio s agencijom za selidbe iz Eksetera da dođe i popakuje

njihove knjige i slike, porcelan i staklo. Bel se s velikim zadovoljstvom postarala

da tanjiri iz Provanse nestanu u kutijama ispunjenim papirom, na kojima je onda

debelim crnim markerom zapisano šta sadrže, kako Fani, koja je budno pratila

čitav postupak pakovanja, ne bi propustila da primeti odlazak porcelana.

Džon Dašvud se u celom tom procesu osećao vrlo nelagodno. Po povratku s

posla, gde je nominalno upravljao trgovačkom imperijom Ferarsovih - i gde ga je

čovek koji je zapravo radio taj posao smatrao samo neizbežnom i nepoželjnom

smetnjom - motao se po Belinoj dnevnoj sobi ili kuhinji žalostivo navodeći

troškove kojima mu Norland prazni novčanik i rezerve energije, i naglašavao kako

Bel ima sreće što će život u Norlandu zameniti tako bezbrižnim, jednostavnim i

štedljivim životom u Devonu. Samo se u jednom navratu Bel našla toliko izluđena

njegovom neprekidnom litanijom pritužbi da nije izdržala da ne istakne, vrlo

oštro, kako se nijednog trenutka nije pridržavao obećanja da će biti velikodušan,

datog u onoj sobi u bolnici Hejvord hit. Njena optužba kako se nije poneo ni časno

ni velikodušno duboko je pogodila Džona Dašvuda, i on joj je to i rekao.

„To uopšte nije lepo od tebe, Bel, stvarno nije. Ti i devojke ste posle Henrijeve

smrti u potpunosti upravljale kućom i vrtom. Za Fani nije bilo nimalo zgodno to

što ste ovde i što mora da odloži sve svoje planove za renoviranje, ali dabome,

pokazala je anđeosko strpljenje. Kao i u vezi sa svim ostalim. Ponekad se pitam,

Bel, da te Henri nije razmazio, stvarno se pitam. Reklo bi se da nemaš ni najbleđu

predstavu kako da pokažeš zahvalnost za nečiju velikodušnost. Zaista sam

šokiran. Nadam se samo da jadni ser Džon Midlton zna u šta se uvalio

pokušavajući da pomogne nekom ko, izgleda, ne ume ni ’hvala’ da kaže.“ Zurio

je u nju ljuljuškajući među dlanovima svoj viski sa sodom.

„Bilo bi lepo da kažeš makar ’hvala ti, Džone’. Zar ne misliš? Samo toliko

tražim, posle svega što si dobila. Samo ’hvala ti’, Bel.“

Na kraju, bilo je olakšanje videti ser Džonova kola. Bel je sela pored mladog

Tomasa, radnika iz održavanja, koji je obukao nove farmerke u čast ovog važnog

zadatka koji mu je dao njegov poslodavac. Devojke su se smestile na zadnje

sedište, a Margaret je grčevito stezala svoj ajpod, nintendo DS kojim se igrala kao

dete i svoj mali laptop, kao da predstavljaju poslednju krhku vezu sa civilizovanim

ili društvenim životom kakav poznaje. Iza devojaka je Tomas naslagao njihove

kofere, a na njih je stavio Merijeninu kutiju za gitaru, koju je ona sve vreme

stezala u naručju dok se pozdravljala s Džonom i Fani. Fani je pak držala za ruku

malog Harija, kao da je on adut koji planira da pokaže u konačnom trenutku

pobede. Hari je grčevito držao džinovski keks nalik na one američke, koji kao da

mu je odvlačio suviše pažnje da bi išta preostalo za odlazak njegovih rođakinja.

Elinor se spusti na koleno ispred njega i osmehnu se.

„Pa-pa, Hari.“

Posmatrao ju je žvaćući. Ona se naže napred i poljubi ga u obraz.

„Mirišeš na biskvit.“

On se namršti.

„To je keksić“, reče joj prekorno i ponovo ga zaglavi u usta.

„Jadno dete“, reče Elinor malo kasnije u kolima.

„Misliš?“

„Dabome da jeste. Imati Fani za majku...“

Bel se okrete na sedištu, pa reče signalizirajući očima u pravcu Tomasa:

„Hajde da ne pričamo o Fani.“

„Nije ni mahnula“, reče Merijen, koja je zurila kroz prozor kao da guta predeo

koji je proletao pored nje.

„Nije.“

„Okrenula je glavu, malo je nedostajalo da je poljubim u uvo kad sam se

pozdravljala s njom.“

„I to što sam uopšte morala da je poljubim, bljak...“

„Kako se samo prezrivo smeškala!“

„Grozna je.“

„Iza nas je“, reče odlučno Bel. „Iza nas.“ Zatim se okrete i bleštavo se

osmehnu Tomasu, koji je vozio s naglašenom profesionalnošću, pa gotovo

teatralno uzviknu: „A mi započinjemo novi život, u Devonu!“

U svetloj maloj kuhinji letnjikovca Barton, koja je gledala na rotirajuću sušilicu

za veš pobodenu nasred popločanog dvorišta, Elinor je pregledala raspakovane

kutije. Rekla je da će ona srediti kuhinju, ali ne samo iz altruizma već i zato da bi

imala malo vremena za sebe, vremena da pokuša da povrati duh i um, koji još ne

behu doputovali s njenim telom iz Norlanda u Barton.

Putovanje je prvih nekoliko sati proticalo sasvim dobro. Sve su bile pomalo

histerične od trenutnog olakšanja što su ga osećale oslobodivši se pritiska

nakupljenog življenjem pod istim krovom s ljudima koji su tako otvoreno želeli

da im vide leđa. Međutim, Merijen se najednom ućutala, a kad ju je Elinor, koju

je dugogodišnje iskustvo naučilo da motri na pojavu simptoma kod sestre, upitala

da li je dobro, počelo je da joj uznemirujuće zviždi u grudima i s naporom je

hvatala vazduh, i Bel je paničnim glasom naredila Tomasu da zaustavi auto.

Iskobeljale su se iz kola pored autoputa negde zapadno od Sautemptona, a

Elinor je bila izuzetno zahvalna Tomasu, koji se ćutke smestio pored Merijen kad

su svi čučnuli na umornu travu pored korpe za otpatke na parkingu, i pridržavao

je dok je Elinor držala Merijenin plavi inhalator na usnama i govorila joj smireno

i tiho, kao i mnogo puta do tad.

„Jadno moje dete“, ponavljala je Bel. „Jadno moje dete. To je sve od stresa

zbog odlaska iz Norlanda.“

„Ili zbog kerova, gospođo“, prozaično će Tomas.

„Kakvih kerova? Nema nikakvih kerova.“

„U kolima“, rekao je Tomas. Posmatrao je Merijen praktičnim pogledom koji

je Elinor donosio neizmernu utehu. „Ser Džonovi kerovi se vazda voze u njima. I

ma koliko da usisavamo, nikad ne uspemo da izvučemo baš sve kereće dlake.

Moja baka ima astmu. Ni papagaja nikad nije smela da drži, a kamoli kerove i

mačke.“

„Izvinite“, ponavljala je Merijen između udaha. „Izvinite.“

„Nikad se ne izvinjavaj...“

„Samo sledeći put reci malo ranije.“

„Ovo neće biti nikakav loš predznak, valjda?“

„U školi smo učili o predznacima, i stari Grci su verovali da...“

„Ućuti, Megs.“

„Ali...“

„Smestićemo vas na prednje sedište“, rekao je Tomas Merijen, „kraj

otvorenog prozora.“

Potvrdno je klimnula. Elinor ga je gledala. Izraz na njegovom licu bio je

izuzetno zaštitnički, isti onaj koji se često mogao videti na licima muškaraca kad

se nađu blizu Merijen. Uz Elinorinu pomoć, brižno je podigao Merijen na noge.

„Hvala ti“, rekla mu je Elinor.

Prebacivši njenu ruku preko svog ramena, poveo je Merijen natrag prema

kolima.

„Nema potrebe da mi zahvaljujete“, rekao je, a glas mu je bio ponosan.

Ostatak putovanja protekao je gotovo u tišini. Tomas je vozio pažljivo i

smireno, a Merijen je zabacila glavu na sedište pored njega, lica okrenutog prema

prozoru, s inhalatorom na krilu. Iza njih, Elinor je grčevito držala Margaret za

ruku, a Bel je sedela sklopljenih očiju (na način koji je pre nagoveštavao rojenje

uspomena nego odmor) dok je Hempšir uzmicao pred Dorsetom, a ovaj, posle

naizgled beskrajnih sati, pred Devonom.

Tek poslednjih desetak kilometara, dok je pejzaž postajao sve lepši i

spektakularniji, počele su da se oporavljaju od šoka i uzvikuju od divljenja

posmatrajući predeo kroz koji su prolazili.

„Jao, pogledajte.“

„Ovo je fantastično!“

„O, bože, Tomase, hoće li i Barton biti ovako lep?“

Bio je. Sišli su s glavnog puta i skrenuli između kamenih stubova kapije

ukrašenih kitnjastim vazama, koji su najavili niz prilaznih puteva što su zavijali

oko pitomog brežuljka čiji je vrh bio obrastao drvećem. Na prilazima su bili

postavljeni sveže ispisane table koje su pokazivale pravac prema glavnoj kući,

prostorijama kompanije, parkiralištu za posetioce, a strelica zakrenuta pod pravim

uglom označavala je put prema letnjikovcu Barton. Ugledale su ga posle nekoliko

minuta, novog i nedirnutog kao na ser Džonovom laptopu, ali smeštenog na lepoj

padini, sa šumom za leđima i dolinama što su se dramatično račvale pred njim.

Svima im je izmamio uzdah, koliko zbog zadivljujućeg položaja, toliko i zbog

beskompromisne banalnosti dizajna.

Tomas ga je gledao sa zadovoljstvom.

„Mislili smo da nema šanse da dobije dozvolu za gradnju“, rekao je. „Svi

redom smo se kladili da neće. Ali uspeo je da dokaže da se na tom mestu nekad

nalazila pastirova kućica, pa se, prema tome, koristilo za stanovanje. Kad nešto

želi, ne predaje se. Ser Džon je takav.“

Ser Džon je u kuhinji ostavio bocu vina i pisamce dobrodošlice, i korpu

cepanica pored kamina u dnevnoj sobi. Takođe, neko je stavio mleko, hleb i jaja

u frižider, i činiju jabuka na novi kuhinjski sto od žutog drveta, a Margaret je posle

inspekcije kupatila izvestila da imaju i celo pakovanje toalet-papira i novu zavesu

za kadu s naštampanim zlatnim ribicama. Elinor nije umela da objasni zašto joj,

suočenoj s dobrotom gotovo potpunih stranaca i praktičnom malom kućom na

predivnom mestu, nije ni do čega drugog sem da se skloni na neko usamljeno

mirno mesto i plače. Ali ipak nije to uradila - pri tom, pored Merijen kojoj je

trebalo pomoći da uđe u kuću, i Bel i Margaret koje su glasno uočavale prednosti

(Margaret) i mane (Bei) njihovog novog doma, nije ni bilo prilike da ugodi sebi.

Luksuz da se osami i počne da sređuje svoje misli morao je, kao i toliko puta

dosad, da sačeka.

Sada, kad se našla sama u kuhinji, s neraspakovanim kutijama punim šerpi i

tanjira, prilika se najzad ukazala. Bilo je komično, stvarno, to kako je završila

raspakujući sve upotrebne stvari, dok su njih tri, uz Tomasovu svesrdnu pomoć,

odlučivale gde bi trebalo da se okače slike i koji prozor ima vidik pogodan za

vežbanje gitare. Margaret je napolju pronašla drvo na kom je uspela da dobije svih

pet crtica dometa na mobilnom telefonu, a Tomas je odmah rekao da će joj

sagraditi kućicu na njemu, baš kao što se pre toga složio s Bel da se letnjikovac

može lako poboljšati proširenjem dnevne sobe u sunčani salon na južnoj strani.

Kazao je da će doneti brošure.

„A ja?“ tiho je rekla Elinor.

Bel je nastavila da zagleda prostor na kom će se možda nalaziti sunčani salon.

„Šta ti, mila?“

„Pa“, rekla je Elinor, „većina arhitekata počne tako što projektuje proširenja

porodičnih kuća. Čak je i Ričard Rodžers...“

Bel ju je kratko okrznula pogledom.

„Ali nisi kvalifikovana, mila.“

„Gotovo da jesam. Dovoljno sam kvalifikovana.“

Bel se osmehnula, ali ne u njenom pravcu.

„Ne bih rekla, mila. Više bih volela profesionalce koji projektuju hiljade

sunčanih soba godišnje.“

Elinor je zatvorila oči i polako izbrojala do deset. Onda ih je opet otvorila i

rekla, onoliko staloženim glasom koliko je mogla: „Ima još nešto.“

„O?“

„Da“, odvratila je Elinor odlučnijim tonom. „Da. Gde ćemo da nađemo novac

za to?“

Ona sad spusti dva tiganja na kuhinjski sto, pored triju šolja i svežnja drvenih

kašika koje su, u maniru svojstvenom svim agencijama za selidbe na svetu, bile

umotane u novi beli papir kao da su pastirice od majsenskog porcelana. Mučio ju

je novac. Novac kojim će kupiti kola i sipati im gorivo - kako će drugačije

Margaret stizati u svoju novu školu u Ekseteru? Novac za stanarinu, novac za

struju i vodu, novac za hranu, odeću, pa čak i za barem malo zabave, kada će sve

što imaju na ovom svetu, kada se uloži, donositi manje od sedam stotina funti

mesečno, ili manje od dve stotine nedeljno. Što iznosi, izračuna ona spustivši s

treskom pored tiganja Belin olupani stari lonac za supu, ni trideset funti dnevno.

Za četiri žene sa smešno malom sposobnošću da zarade, od kojih je jedna još

učenica, jedna nije navikla da radi, a jedna je fizički nesposobna, pored toga što

još nema diplomu. Tako da ostajem ja! Ja, Elinor Dašvud, koja sam živela u

oblacima Norlanda i idiotskim, nepraktičnim snovima o arhitekturi. Ona se

uspravi i prošeta pogledom po kuhinji. Perspektiva - blistavi novi elementi

sakriveni pod neredom nabacane starudije - bila je otrežnjujuća. I zastrašujuća, ne

bude li najčvršćom mogućom rukom vladala sobom. Nije bila spremna za ovo.

Nijedna od njih nije. Impulsivno su pobegle u Devon reagujući na tugu i

odbacivanje kroz koje su prošle, prihvativši prvu pruženu ruku bez razmišljanja o

stvarnim razmerama ili posledicama tog čina.

Elinor sklopi oči. Ne sme da paniči. Ne sme. Naći će se način da ovo uspe;

mora da se nađe. Možda može da zamoli ser Džona, možda je već naslutio, možda

će... Oko joj uhvati pokret ispred kuhinjskog prozora. Tomas koji nosi daske

prema Margaretinom drvetu za komunikacije. Već! Jednu noć su provele u

letnjikovcu i već se gradi kućica na drvetu. Elinor zgrabi poklopac neke šerpe iz

otvorene kutije pred sobom i u bespomoćnoj ljutnji baci ga na drugi kraj kuhinje.

Ko će da plati za kućicu na drvetu, moliću lepo?

„Divno“, reče ser Džon. Stajao je pridržavajući otvorena veličanstvena vrata

Barton parka i blistavo im se osmehivao. „Uđite, uđite. Hteo sam sinoć da vas

zovem da dođete na večeru, ali Meri mi nije dala. Rekla je da ste iscrpljene.

Verovatno je bila u pravu. Obično jeste.“ On se stušti na njih i srdačno ih izljubi.

„Ona je gore s liliputancima. Smešta ih u krevet. Pravo ratno stanje, svake večeri,

i traje satima. A onda celo veče svaki čas silaze, pod jednim providnim izgovorom

za drugim. Disciplina ravna nuli. Nuli. Živi bili. Fantastična deca.“

„Zar vi ne učestvujete?“ reče Bel izvlačeći mu se iz zagrljaja.

„U stavljanju dece na spavanje? Bože sačuvaj. Subotom gledam Tintina s

dečacima. Drago mi je što mogu da kažem da sam potpuno neprevaspitan

muškarac. Dakle“, on se okrete i zatvori vrata, cifrasto mahnuvši slobodnom

rukom, „šta mislite o mojoj časnoj starini?“

Devojke su se nemo osvrtale oko sebe. Predvorje je bilo ogromno, veće od

Norlanda, s nišama za statue i kitnjastim gipsanim frizom od pozlaćenih girlandi.

Bilo je hladno u svojoj grandioznosti i izgledom sušta suprotnost Norlandu. Ličilo

je na nekakav muzej, javno mesto posvećeno zvaničnoj istoriji. Elinor vide kako

je Merijen nevoljno zadrhtala.

„Grozomorno, zar ne?“ raspoloženo će ser Džon. „Uparađeno za posetu

kraljice Viktorije, sve s ovim mermernim budalaštinama. Kretenska kuća. Što u

trpezariji je za trideset šest osoba. Trideset šest!“

Margaret prestade da zapanjeno okreće glavu levo-desno i reče: „Pa što onda

živite ovde?“

Ser Džon prasnu u grohotan smeh.

„Šta ću kad mi je u kostima. Baština i tako to. Ni s njom, ni bez nje.“

„Znamo kako je to“, kruto će Merijen.

„Naravno da znate. Naravno. Naprosto smatrajte da ste srećne što ste se

izvukle, i što ste ušuškane u kućici koja ima sve savremene pogodnosti. A sad

uđite i popijte nešto.“ On zastade na pragu ogromne svetle sobe pune sofa i reče,

zavereničkim tonom: „I upoznajte taštu.“

„Dakle“, reče Ebigejl Dženings ustajući s jedne od sofa u vihoru ešarpi i malih

pasa, „nisu li to čuvene Dašvudove cure!“ Ona raširi ruke i veselo se nasmeja.

„Džono reče da ste sve prelepe i nije pogrešio! Mada greši u pogledu većine stvari,

živ bio, pošto je samo muškarac i, prema tome, po definiciji nikad u pravu, ali

reče da ste prelepe i stvarno jeste. Blagi bože, baš jeste.“ Ona se okrete prema

visokom vitkom muškarcu pored nje i nestašno ga munu laktom u rebra. „Zar

nisu, Bile?“

Visoki muškarac se osmehnu, ali ne reče ništa. Devojke su stajale u redu, na

samim vratima, a Bel malo ispred njih, i gledale su u pod.

„Ne mogu da podnesem ovo“, Merijen će kroz stisnute zube starijoj sestri.

„Pst“

„Debela je“, osvetoljubivo prosikta Margaret, „i očigledno je ludača...“

„Megs!“

„Nisam htela da dođem na večeru, htela sam da gledam onaj...“

Elinor podiže glavu.

„Izvini.“

Visoki muškarac ju je saosećajno posmatrao. Potom mu se pogled prebaci na

Merijen i Elinor i vide kako se dešava nešto dobro poznato, ona iznenadna

prikovanost koja je imala svake veze s rasporedom Merijeninih predivnih crta i

baš nikakve s njenim trenutnim izrazom čiste bandoglavosti na licu.

Dok su im psi kevtah oko nogu, ser Džon je izgurao taštu preda se kao kakav

nagrađeni eksponat.

„Bel. Upoznaj moju strašnu taštu Ebigejl. Stajaće me glave na kraju, ali

obožavam je. Gospođa Dženings za vas, devojke. Mogu vam reći da ne izbija

odavde. Malci je takođe obožavaju. Kad je ovde, džin teče potocima.“ On s

ljubavlju prebaci ruku preko Ebigejlinih ramena. „Zar nije tako, Ebi?“

„Bilo bi, da džina preostane posle tebe!“ uzviknu Ebigejl.

Ona se izvuče iz njegovog zagrljaja, pa priđe i srdačno ih izljubi.

„Bel, dobro došla, mila. I devojke, divne devojke. Da vidimo umem li da

pogodim koja je koja. Elinor, ti mora da si Elinor. A ti si Merijen od čuvene gitare?

O da, dušo, jeste čuvena. Mi u Bartonu znamo sve o gitarama - videćeš! A ovo je

Margaret. Ne mršti se, mila, nisam veštica. Previše sam debela za svaku metlu

koja drži do sebe. Džono, zar im nećeš predstaviti Bila?“

Ser Džon ispruži ruku u pravcu visokog muškarca koji je, otkako su ušle, tiho

stajao pored ogromnog mermernog kamina ne pomerajući se i ne progovarajući

ni reč.

„Devojke, upoznajte mog starog pajtaša. Bel, ovo je Vilijam Brandon.

Donedavno pripadnik Lake konjičke. Moj puk. Puk moga tate.“ On pogleda

visokog muškarca s iznenadnom ozbiljnošću u očima. „Bili smo zajedno u Bosni,

Bil i ja. Zar ne?“ On se ponovo okrete prema Bel. „Ostao je u vojsci, dobio

komandu nad pukom, i sad je posvećen dobrim delima, nek nam je bog u pomoći,

a ovamo dolazi po malo normalnosti i pristojnog klareta. Ovo je njegov drugi

dom, je l’ tako Bile?“ On pokretom ruke dade visokom muškarcu do znanja da

priđe. „Dođi, Bile, hajde. Tako je bolje. Dakle, Bel, ovo je pukovnik Brandon.“

Ona mu pruži ruku osmehujući se. Vilijam Brandon koraknu napred i prihvati

je uz laki naklon.

„Dobro došli u Devon.“

„Baš je mator“, promrmlja Merijen u pravcu Elinor.

„Ne, nije, izgleda kao...“

„Svi su matori. Matori i staromodni i...“

„Dosadni“, reče Margaret.

Gospođa Džening se okrete prema njima i pogleda u Margaret. Ponovo se

smejala.

„Šta ti ne bi bilo dosadno, mila? Dečaci?“

Margaret pocrvene kao bulka. Merijen je zagrli.

„Daj“, reče Ebigejl. „Sigurno ima nekih dečaka u vašem životu!“

Merijen je zurila u nju.

„Nijedan“, reče ona.

„Jedan!“ bubnu Margaret.

„O? O?“

„Ućuti, Megs.“

Pukovnik Brandon priđe i spusti dlan na Ebigejlinu mišicu dajući joj do

znanja da ne navaljuje previše. Potom se umirujuće obrati svima ostalima: „Kako

bi bilo da vas sada sve poslužim pićem?“

Bel mu dobaci zahvalan pogled.

„Bilo bi divno. A vi - vi svirate gitaru?“

„Ne baš dobro.“

„Svira fantastično!“ uzviknu ser Džon. „Samo što se sada prenemaže!“

„Hoćete li kasnije da nam svirate?“ pukovnik Brandon upita Merijen.

I ne gledajući ga, ona nimalo predusretljivo odvrati: „Nisam ponela gitaru.“

„Možemo da je donesemo!“ reče Ebigejl.

„Drugi put, možda?“ upita pukovnik Brandon.

Merijen se jedva primetno osmehnu. „Da, molim vas, drugi put“

„Šteta“, reče Ebigejl. „Baš šteta. Radovali smo se sedeljci. Zar ne, Džono?

Nema dečaka, nema muzike...“

Ser Džon obiđe oko žena, pa prebaci ruku Margaret preko ramena.

„Uskoro ćemo to popraviti, zar ne?“ On se saže, sav nasmejan, tako da mu je

nos gotovo dodirnuo njen. „Zar ne? Možemo početi tako što ćemo krstiti tvoju

kućicu na drvetu!“

Margaret odmače glavu unazad, onoliko koliko joj je dozvoljavao ser Džonov

zagrljaj.

„A otkud vi znate za nju?“

On spusti prst slobodne ruke na nos.

„Meni ne promiče ništa što se dešava u Bartonu. Ništa.“ On namignu svojoj

tašti i potom oboje prasnuše u grohotan smeh. „Je l tako?“

„Ne mogu ja ovo“, reče kasnije Merijen.

Sedela je na kraju majčinog kreveta, nasred gomile napola raspakovanih

kutija, držeći među dlanovima šolju čaja od nane. Bel spusti knjigu koju je čitala.

„Bilo je prilično neprijatno.“

„Bilo je strašno neprijatno. Onaj smeh kao po komandi. Oni vicevi. A nijedan

smešan...“

„Dobrodušni su, Merijen. I dobronamerni.“

„Dobronamernost je smrtonosna.“

Bel se nasmeja.

„Ali dušo, od nje potiče ljubaznost.“

Merijen srknu svoj čaj.

„Meni njeno gospodstvo ne deluje ljubazno.“

„O, ne bih baš rekla. Prema nama je bila baš dobra.“ Merijen podiže pogled,

pa reče: „Bila je potpuno nezainteresovana za nas. Sedela je tamo kao od bede.

Živnula je tek kad su deca sišla.“

„Slatki klinci.“

„Stvarno?“

„Joj, Em“, reče Bel, „dabome da su slatki, kao što je i Hari sladak. Nije

njihova krivica što su im majke beznadežni slučajevi!“ Merijen uzdahnu.

„Naprosto je deprimirajuće“, reče ona, „provesti čitavo veče s ljudima koji su

svi tako... krajnje antipatični.“

„Ali ne i Bil Brandon, zar ne? Meni je on baš šarmantan.“

„Naravno da jeste, mama. Bio bi savršen za tebe. Odgovarajućih je godina,

lepi maniri, čak i čita...“

„Prekini. Mnogo je mlađi od mene!“

Merijen blago uštinu majku za nožni prst sakriven ispod jorgana.

„Niko nije mlađi od tebe, mama.“

Bel ne obrati pažnju na njene reči i naže se napred.

„Mila.“

„Molim?“

Bela spusti glas.

„Edvard - javlja li se?“

Merijen odmahnu glavom.

„Mislim da ne.“

„Je li išta rekla?“

„Ne.“

„Jesi li je pitala?“

„Mama“, prekorno će Merijen. „Neću. Taman posla.“

„Ali tako je čudno.“

„On je čudan.“

„Mislila sam da...“

„Znam.“

„Misliš li da mu Fani brani?“

Merijen polako ustade.

„Sumnjam. On jeste tih, ali je vrlo tvrdoglav.“

„Dakle?“

Merijen pogleda naniže prema njoj.

„Mama, ne možemo mi tu ništa.“

„Zar ne možeš da mu pošalješ sms?“

„Ne, mama. Ne mogu.“

Bel ponovo uze svoju knjigu.

„Uopšte ne razumem tvoju sestru. Meni je napuštanje Norlanda slomilo srce,

ali njoj, izgleda, nije. Nas je potpuno pomelo to što smo došli ovamo i našli se

kilometrima daleko od svega, a ona samo slaže travke i začine po abecednom

redu, kao da je sve isto sem rasporeda kuhinjskih elemenata. A sad Edvard. Zar

joj stvarno nije stalo do Edvarda?“

Merijen ponovo pogleda u svoju šolju.

„Odlučila je da joj on ne nedostaje, baš kao što je odlučila da prekine studije.

Neće da dozvoli sebi da očajava zbog onoga što ne može da ima, i ne traći snagu

na čežnju kao ja. Ona prvo misli a onda oseća, mama, znaš to. Mada,

pretpostavljam da joj Ed ipak nedostaje, na njen način.“

„Njen način?“

Merijen se uputi prema vratima. Potom odlučno reče: „Ali njen način nije i

moj. Ništa više nego što su oni glupavi ljudi večeras po mom ukusu. Želim...

želim...“

Ona zaćuta. Bel pusti da prođe sekund, a onda reče: „Šta želiš, mila?“

Merijen spusti ruku na kvaku i okrete se prema majci.

„Želim da me osećanja preplave“, reče.

5

Blaženo nesvestan da veče provedeno u Barton parku nije oduševilo njegove

gošće, ser Džon je narednog jutra poslao po njih Tomasa u rejndžroveru, da ih

dovede u obilazak prostorija firme i studija za dizajn. Margaret je bila naročito

šokirana.

„Nema šanse da razgledam slike one odvratne odeće!“

„Niti“, dodade Merijen, dovoljno glasno da Tomas jasno razabere njenu

odvratnost, „ima šanse da ja izigravam manekenku, hvala lepo.“

Naslonjen na kuhinjski pult sa šoljom čaja koji mu je Bel skuvala, Tomas s

nepomućenim mirom reče: „Mislim da nemate izbora.“

Sve su buljile u njega.

„Hoćeš reći da moramo?“

„Jakako“, odvrati Tomas. On se široko osmehnu Margaret. „On je ovde gazda.

Ledi Em i gospođa Džej mnogo galame, ali na kraju urade šta im se kaže.“ Popio

je gutljaj čaja. „Kao i svi mi.“

„Znači“, reče Merijen umotavajući kosu u čvor i potom puštajući da joj se

raspe po ramenima, „na neki način nas je kupio?“

Tomas sleže ramenima.

„Taj čovek je sušta dobrota. Ali voli ljude koji ga okružuju; i voli da ljudi vole

ono što voli on. A on voli svoj posao. Svi volimo ono što nam dobro ide.“

Bel pogleda u Margaret.

„Obuj se, dušo.“

„Obuj se“, ponovi Bel. „I možda bi mogla da se očešljaš?“ Pokušavajući da

govori istinu i da istovremeno ne oda Tomasu ozbiljnost njihove situacije, Elinor

reče: „Dobro bi nam došlo da nešto... pa, radimo, zar ne?“

Bel je okrznu pogledom.

„Kako to misliš?“

„Mislim...“, reče Elinor poigravajući se dugmadima na svom kardiganu,

„mislim, ako bi u studiju za dizajn mogli nekako da iskoriste tvoj talenat, i ako bi

Merijen i Margaret bile... pa, ako bi bile potrebne za katalog, to bi... to bi

pomoglo?“

Bel se okrete i pogleda je pravo u oči.

„Kome?“

Elinor stade malo uspravnije.

„Nama.“

„Kako bi nam tačno pomoglo?“

Elinor je videla da se Tomas napregnuto usredsređuje na svoj čaj. Ona tiho

reče: „Novčano, mama.“

„Zašto je to“, skoro zlovoljno će Bel, „sve o čemu ti ikad razmišljaš?“

„Zato“, odvrati Elinor istim tihim glasom, „što neko mora.“

„Ali imamo...“

„To nije dovoljno. Ne za četiri osobe u kući nasred bestragije, od kojih jedna

u sredu polazi u školu.“

Margaret se vratila u prljavim patikama razvezanih pertli. Ona glasno reče:

„Neću da idem u školu.“

Tomas s očiglednom rešenošću spusti svoju šolju i odlučno joj reče: „Moraš,

takav je zakon.“

„Hvala ti“, reče Elinor.

Bel pogleda u Merijen. „Izgleda da smo u manjini, mila!“ reče s usiljenom

veselošću.

„Ako to znači“, dočeka Elinor s iznenadnom oštrinom u glasu, „da mislite

kako nećete morati da se potrudite da doprinesete nešto, tada si sasvim u pravu.

U manjini ste. Sve moramo da radimo svoj deo.“

Usledi kratkotrajno ćutanje, a onda Merijen, naizgled zagledajući šaku svoje

kose u potrazi za rascvetanim krajevima, reče sestri: „A koji ćeš deo ti da radiš?“

Elinor je na trenutak pomislila da će joj pasti mrak na oči. Ali onda uhvati

Tomasov pogled i primeti dašak saosećanja, ako ne i razumevanja. Ona proguta

knedlu i pusti da joj ruka padne s dugmića kardigana.

„U stvari“, odvrati, „svakako sam nameravala da zamolim ser Džona za

nekakav posao. To mogu da uradim i danas pre podne, zar ne.“

„O, pa dobro“, reče Merijen. U glasu joj se nazirao jedva primetan sarkazam.

Ona ponovo pusti kosu iz ruke i osmehnu se Tomasu. „Ništa, hajde onda da

preturimo to preko glave, važi?“

„Moj san je, razume se“, reče ser Džon, „bio da se kompletna proizvodnja radi u

Devonu. Tako sam počeo, znate, prebacio sam sve mašine iz Honitona ovamo,

pola noći sam probdeo bubajući zakone o radu, ali jednostavno nisam uspeo da

uglavim marginalne troškove. Troškovi radne snage su kod nas u Britaniji

jednostavno previsoki. Stoga mašine - danas potpuno zastarele, razume se - trunu

u starim štalama, a mi autsorsujemo sve u severni Portugal. Moderna fabrika u

industrijskoj zoni. Mesto baš i nije lepo ko slika, ali radi se posao. Odličan

kvalitet...“ On stade usred rečenice i pogleda u Margaret, pa najednom upita:

„Dosađuješ se?“

Margaret energično klimnu glavom. Ser Džon joj se široko osmehnu ne

delujući nimalo uvređeno.

„Gospođice Margaret Dašvud, ti si prava opasnica.“

„Možda ovo“, žurno će Bel, „baš i nije odeća koju neko Margaretinih

godina...“

Ser Džon prebaci ruku preko Belinih ramena i prekide je rekavši: „Dolazimo

do nečega što je za svačije godine. Moj studio za dizajn će vas oboriti s nogu.

Kompjuterizovane crtaće table, tehnologija za utvrđivanje svih prosečnih oblika i

veličina tela...“

Ne prestajući da govori, poveo ju je prema prolazu kroz koji se videla bleštavo

osvetljena prostorija s visokom tavanicom. Margaret se uzdišući, nevoljno vukla

za njim, dok je Merijen podjednako sporo i na podjednako rečitoj prezrivoj

udaljenosti išla za njom. Elinor ih je s narastajućom uznemirenošću posmatrala

kako nestaju u studiju ispred nje i mislila kako će biti vrlo teško, ako ne i

nemoguće, ubediti ser Džona da joj posveti malo vremena ili pažnje. Već je

raspoloženo zatro u korenu njihovu nedoumicu u pogledu Margaretinog prevoza

do škole, objavivši da će je Tomas odvoziti na autobus za Ekseter i, nakon što je

to uradio, očigledno je smatrao kako je zasad ispunio sve obaveze prema svojim

novim stanarkama. Kako da ga sad ona, Elinor, satera u ćošak i objasni mu kako

im je preko potrebno da zarade nešto novca, a da pri tom ne naruši njihovo

dostojanstvo niti umanji razmere teškoća u kojima se nalaze? Kako da to izvedeš

a da ne izgleda kao da prosiš?

Iza nje se začuše koraci. Elinor se okrete i ugleda pukovnika Brandona kako

joj prilazi iz pravca stepeništa što je vodilo do studija. Prethodne večeri imao je

neupadljivu, urednu provincijsku uniformu, tamne pantalone i džemper zvaničnog

kroja. Ovog prepodneva je imao dnevnu maslinastozelenu verziju istog, a Elinor

nije mogla da ne primeti kako su mu cipele propisno naglancane.

On joj se osmehnu i reče: „Jeste li se naslušali o prslucima otpornim na

kidanje i džepovima za lovinu?“

Zahvalno mu je uzvratila osmeh.

„Sve je vrlo impresivno. Naprosto... naprosto sam od jutros nekako

preokupirana. Sigurna sam da je to zbog preseljenja - promena i sve.“

Bil Brandon gurnu ruke u džepove pantalona.

„Pogotovo ako si praktična osoba u porodici.“

„Pa... da.“

„Što vi jeste.“

Elinor blago porumene, a onda pogleda u vrh svoje konversice i udari njime

o pod. Potom s oklevanjem potvrdi: „Donekle.“

„Tako smo korisni, mi praktični ljudi. Mi vodimo računa da sve funkcioniše.

Ali nekako nas doživljavaju kao ubice raspoloženja. Krajnje nepravedno.“

Ona ga okrznu pogledom. Izgledao je tako staloženo i uredno, raskopčani

okovratnik njegove karirane košulje lepo ispeglan, ruke opuštene u džepovima

pantalona. Ona pokaza u svoje farmerke i kardigan što je nekad pripadao njenom

ocu. „Izvinjavam se što sam ovako odrpana.“

„Vi devojke“, reče galanmo Bil Brandon, „možete obuči bilo šta i opet ćete

izgledati divno. Vaša sestra...“

„O, znam.“

„Je li tu?“

„Jeste, s ostalima je.“

„A zašto vi niste?“

Elinor uzdahnu, pa gurnu ruke u džepove kardigana i pogrbi ramena.

„Htela sam... da popričam sa ser Džonom.“

„Sa Džonoom?“

„Da. U... u četiri oka.“

Bil Brandon je pažljivo pogleda. „Je li sve u redu?“ upita. Elinor ne odgovori.

Razvukla je pletene džepove onoliko naniže koliko su hteli da idu i zurila u svoja

stopala.

„Elinor. Šta je bilo?“

„Ja... Ništa.“

„Čujte“, reče on. „Čujte, još se ne poznajemo dobro, ali siguran sam da uskoro

hoćemo, zato što sam ja stalno ovde - ovo je sušta suprotnost Delafordu.“

„Delafordu?“

„Da. To je... tamo živim. To jest, tamo imam stan. To je... pa, to je mesto koje

sam osnovao kad sam se vratio iz vojske. Hteo sam da pomognem nekim svojim

ljudima koji su upali u male probleme s pićem, drogom i tim stvarima - to je

posledica onoga kroz šta su prošli, znate, mehanizmi preživljavanja i tako to, da i

ne pominjemo da nisu bih u stanju da se prilagode životu izvan vojske. A ja sam

želeo - dobro, sad, to je druga priča, ali želeo sam da pomažem zavisnicima

uopšte, zapravo, želeo sam da...“

„Zavisnicima?“ reče Elinor, zatečena.

On potvrdno klimnu.

„Da“, reče. „Uglavnom su to narkomani, mada ima i alkoholičara.“

„Znači, na to je mislio ser Džon kad je rekao da činite dobra dela!“

„Džono je stvarno divan. Pruža nam ogromnu podršku, silno je velikodušan.

On je naš najveći pokrovitelj.“

„Divno“, reče Elinor ozbiljno. „Stvarno divno. To što radite.“

„Baš i nije.“

„Trebalo je da vas sinoć pitamo, trebalo je da...“

„Ne“, reče Bil Brandon, „nije. Ne pričam mnogo o tome. Bolje je da radiš

nešto nego da pričaš kako radiš, zar ne?“

Elinor malo opusti ramena.

„Pa jeste, ako znaš šta da radiš.“

On joj priđe malo bliže.

„A mislim da sam baš u tom trenutku ušao. U čemu je problem?“

Ona podiže pogled prema njemu. Izraz na njegovom licu govorio je o

beskrajnoj dobroti i ljubaznosti. Ona reče: „Malo... malo sam zabrinuta. To je

sve.“

„Zbog preseljenja ovamo?“

„Ne - ne zbog preseljenja samog po sebi...“

„Zbog novca?“ reče on.

Ona ispusti uzdah.

„Otkud znate?“

„Nagađao sam.“

„Da“, reče ona. „Zbog novca. Nijedna od nas nije zaista kvalifikovana da

nešto radi, ali moramo. Barem ja moram. I htela sam da zamolim ser Džona...“

Ona zaćuta, a onda žalostivo dodade: „Zapravo ne znam šta sam htela da ga

zamolim. Za pomoć, valjda. Neku neodređenu pomoć. Beznadežan slučaj.“

„Nije beznadežan.“

„Ima pune ruke posla, već toliko radi.“

Bil Brandon ponovo pogleda prema studiju. Potom svrne pogled natrag na

Elinor.

„U pravu ste, zaista mnogo radi. U njegovoj prirodi je da organizuje i upravlja.

Stoga, što se ne obratite nekome ko ne pokušava da u ovim ekonomski teškim

vremenima održi kompaniju, porodicu i poveliko imanje? Što ne pitate mene?“

Po povratku u letnjikovac, Merijen je rekla da oseća nemir. Zureći kroz prozor u

dramatičnu padinu što se pružala pred kućom, ona reče: „Možemo da se

raspakujemo kad god hoćemo, zar ne? Pogledajte kako je nebo plavo.“

„A oni oblaci?“ napomenu Elinor, koja je upravo ulazila s merdevinama, kako

bi pomogla majci da okači zavese koje su donele sa sobom.

„Nije to ništa. Vetar ih nosi dalje. Uostalom, šta i ako malo pokisnemo? U

Norlandu smo stalno kisnule.“

Bel je izvlačila iz kutije silne metre starog damasta koji je imao da zameni ser

Džonove kupovne zavese živobojnih šara. „Šta imaš na umu, dušo?“ reče ona

Merijen.

„Šetnju.“

„Šetnju“, gadljivo ponovi Margaret.

„Da“, reče Merijen. „Šetnju. A ti ideš sa mnom.“

„Mrzim šetnje.“

„Otkud to da ti se ide u šetnju?“ upita Bel.

„Želim da vidim staru kuću o kojoj je pričao ser Džon. Staru kuću u dolini u

kojoj živi stara žena koja nikad ne izlazi. Zvuči kao gospođica Havišam.“

„A ja“, reče Margaret, „ne želim da vidim ništa.“

Bel je zagledala damast. Nekad je imao tamnocrvenu nijansu burgundca.

Sada, izbledeo od sunca, imao je nepravilne pruge u boji slabog čaja. Ali sve je

bilo bolje od svetloplavog pamuka sa šarama u vidu stilizovanih suncokreta. Ona

rasejano reče: „Divno, mila.“

„Ali...“, zausti Margaret.

Bel podiže glavu.

„Neću da se Merijen šeta sama. Ne posle onoga od prekjuče. I svakako ne dok

ne upoznamo okolinu malo bolje.“

„Kuća se zove Alenham. Stara žena je gospođa Smit“, javi se Elinor s vrha

merdevina.

Niko je nije konstatovao.

„Idemo“, reče Merijen mlađoj sestri.

„Ideš“, reče Bel svojoj najmlađoj kćerki.

Margaret pogleda u Elinor na njenim merdevinama.

„Zašto ti ne ideš?“

„Zato“, odvrati Elinor.

„Ja uvek moram da radim ono što ne želim“, reče Margaret.

Bel ispusti zavesu i zagrli je.

„Obećavam ti“, reče, „da ćeš doći u godine kad ti više niko neće moći

naređivati. Jednog dana ćeš moći da radiš onako kako hoćeš.“

Elinor se naže napred da otkači zavese sa suncokretima.

„Kamo lepe sreće“, reče ona ne obraćajući se nikom posebno.

Strma staza vodila je od letnjikovca kroz šumu iza njega, presecala uzani, ugnuti

sporedni put i potom izbijala na visoki, otvoreni greben s kojeg si, poput ptice u

preletu, mogao da vidiš sve međusobno povezane doline u podnožju. Kad su ga

se konačno domogle, vetar i visina zarazili su Margaret, koja je celim putem kroz

drveće prigovarala na sav glas, i počela je da hoda duž grebena vrteći se i vičući,

raširenih ruku, dok joj se kosa kovitlala oko glave poput pocepanih stegova.

Merijen ju je pratila nešto sporijim korakom, nevoljno očarana onim što se

prostiralo pod njom. Video se Barton park sa svojim pomoćnim zgradama, uredan

i minijaturan poput nameštaja u kući za lutke, smešten sred raštrkanih šumaraka i

povezan pravilnim bledim vijugama prilaznih puteva, sa zelenim prostorima

između posutim pamučnim gužvicama ovaca i crno-belim dominama krava. Tu i

tamo se iz dimnjaka izvijao dim, a prilazom je, nalik na jarko obojenu igračkicu,

milio crveni poštonošin kombi. A onda, tamo u susednoj dolini, na padini, ispod

veličanstvenog ukrasa od guste šume, ležao je Alenham, kuća kao iz bajke,

sagrađena od nežnoružičaste opeke, s izuvijanim tjudorskim dimnjacima i uskim

svetlucavim prozorima. Njeni vrtovi - čuveni, rekao je ser Džon, po tome što su

uređeni još 1640, i otad se nisu bitno menjali - imali su izrazito formalan oblik,

jasno vidljiv s te visine, iscrtan visokim tamnim i nižim svetlije zelenim živicama,

isprekidan samo nekolikim fontanama što su suve i nepomične stajale na svojim

postoljima od bledog kamena. Pripadala je različitom razdoblju u odnosu na

razdoblje Norlanda, nalazila se u sasvim drugačijoj okolini, ali nešto u lirskoj

atmosferi te stare, mirne kuče u dolini ispuni Merijen tolikom nostalgijom da joj

se guša steže, a oči ispuniše suzama.

„Fina stara dama, gospođa Smit“, rekao je ser Džon. „Davno je ostala

udovica. Porodica starog Smita se obogatila na severu, a onda donela novac

ovamo i kupila m kuću. Bogatstvo su potrošili na nju. Divan starac. Voleo je da

proučava istoriju ovog kraja. Šteta što nisu imali dece, i sada čami tamo sama,

paze je te devojke iz agencije, sam bog zna odakle su došle. Đavo bi ga znao kako

one gledaju na kuću, te Filipinke. Kad si odrastao u Manili, došavši u Alenham

pomislićeš da si sleteo na mesec, zar ne?“

Margaret se brekćući pope na vrh. Merijen joj pokaza kuću.

„Pogledaj.“

„Malko mi je sablasna“, reče Margaret. Beše skinula duksericu i vezala je oko

pojasa.

„Fantastična je“, reče Merijen.

Margaret se žmirkavo zagleda u nebo.

„Biče kiše.“

„Nema veze.“

„Nemaš ni džemper.“

„Ne mari. I kakva kiša, uostalom?“

Kao po porudžbini, krupna kap pade na Margaretin dlan. Ona ga ispruži.

„Ova.“

Merijen pogleda iza sebe. Ogromna gomila metalnosivih oblaka neumoljivo

se valjala prema njima s jugozapada i iz pravca mora. Ona reče: „Megs, to je samo

kiša.“

„Nije“, odvrati Margaret, čiji glas odjednom postade uporan. Ona pokaza

prstom u pravcu Merijeninog pogleda upravo u trenutku kad je munja dramatično

rascepila oblake, a oko brežuljaka se razlegla grmljavina.

„Upomoć!“ izusti Merijen sasvim drugačijim tonom.

Margaret razveza svoju duksericu i pruži je sestri.

„Uzmi ovo.“

„Neću.“

„Uzmi je. Uzmi. Ja nemam astmu.“

Dok je Merijen s mukom navlačila duksericu, pljusak se spusti svom silinom.

Vukući sestru za sobom, Margaret se vratolomnim trkom uputi putem kojim su

došle, dok je oko njih kiša odskakivala od trave.

„Sporije“, molećivo će Merijen.

„Ne“, uzviknu Margaret. „Ne. Moramo da se vratimo, moramo da stignemo

do kuće!“

„Ne mogu...“

„Možeš! Možeš! Moraš.“

Batrgale su se duž grebena, trava pod njihovim stopalima bila je sve klizavija,

isto kao i ruke koje su grčevito stezale jedna drugoj.

„Molim te“, sve vreme je vikala Margaret. „Molim te, samo trči.“

„Ne mogu, ne mogu brže, ništa ne vidim...“

Ispred njih, kroz zavesu od kiše nejasno se nazirala živica što je oivičavala

stari drum.

„Još samo malo!“ uzviknu Margaret. Kosa joj je bila zalepljena za lice i

slobodnom rukom ju je stalno sklanjala u stranu. „Nije daleko!“

Merijen prigušeno kriknu, a onda joj ruka iskliznu iz Margaretine i ona se

zviždavo dišući i brekćući skljoka na zemlju.

Margaret se smesta spusti kraj nje.

„Merijen? Merijen? Jesi li dobro?“

Merijen nije uspevala da progovori. Sedela je tamo gde je pala, zgrčena na

pokvašenoj travi, pritiskajući grudi rukama i boreći se za dah.

Margaret poče da prekopava po sestrinom džepu.

„Inhalator, inhalator.“

Merijen grčevito odmahnu glavom.

„Šta hoćeš da kažeš? Nemaš ga? Pošla si bez inhalatora?“

Pepeljasta u licu i već izmučena, Merijen jedva-jedvice klimnu glavom.

„O, Grospode“, izusti Margaret. Osećala je da panika narasta u njoj poput

histerije. Ne sme, ne sme. Kako bi postupila mama, kako bi postupila Eli, mora

da uključi mozak, da misli, mora - ona ustade.

„Slušaj!“ uzviknu ona pokušavajući da nadglasa kišu. „Slušaj! Otrčaću dole

do kuće, da uzmem tvoj inhalator i dovedem mamu i Eli. Je l’ čuješ? A d ne mrdaj,

samo plitko diši, ne paniči. Važi? Važi?“

Merijen slabašno podiže jednu ruku s grudi pokazujući da ju je čula, i

Margaret se dade u trk prema živici i drumu, brže no što je ikad pomišljala da

može. Kad je uronila u živicu, bila je svesna da drumom nailaze kola s upaljenim

farovima, da nailaze brzo, prebrzo, i u magnovenju joj je palo na pamet da se

situacija neće nimalo poboljšati ako sada, pored svega, još uspe i da bude

pregažena. Stoga ona samo skliznu niz nasip i zalepi se za njega da pusti kola da

protutnje mimo nje.

Ali nisu. Vozač ju je očigledno video pruženu na nasipu ispod živice i naglo

zakočio isprskavši je blatnjavom vodom i zemljom. Prozor na suvozačkoj strani

skliznuo je naniže i začuo se nestrpljivi muški glas: „Jesi li dobro?“

Margaret s mukom ustade. Prizor ljudskog bića, pri tom odraslog, bio je

gotovo više nego što je mogla da podnese. Ona se grčevito uhvati za blistava kola

i gurnu mokru glavu u unutrašnjost.

„Molim vas, molim vas, moja sestra!“

Za volanom automobila sedeo je crnomanjasti mladić. Čak i u stanju krajnje

rastrojenosti, vida delimično zaklonjenog mokrom kosom, Margaret je bilo jasno

da na skali od jedan do deset zavređuje takoreći čistu desetku. Bio je - neverovatno

zgodan.

Mladić reče, ovog puta malo manje nervozno: „Šta je s tvojom sestrom?“

„Ona je tamo gore“, izbezumljeno će Margaret, opasno blizu suzama, „gore u

polju. Ima napad astme.“

„Blagi bože“, izusti mladić sasvim drugačijim tonom.

Isključio je motor i brzinom munje izleteo iz kola. Ne gubeći vreme na

vađenje ključa spremo se popeo uz nasip prema živici, gotovo pre no što je

Margaret stigla da registruje da se uopšte pokrenuo. Krenula je za njim, trapavo,

dovikujući: „Nema inhalator. Zaboravila je da ponese inhalator.“

„Gde joj je?“ viknu on.

„Kod kuće.“

„A gde je kuća?“

„Tamo dole. Letnjikovac Barton.“

On zastade na sekund, na pola puta kroz živicu.

„Znam gde je“, reče. „Odvešću je tamo. Trči kući i kaži da je dovodim.“

„Ne možete...“

Dotad se već probio kroz živicu. On viknu nizbrdo prema Margaret: „Uradi

šta sam ti rekao!“ i izgubi se s vidika.

„Znam Barton otkad znam za sebe“, reče mladić.

Stajao je pored kamina i brisao kosu starim peškirom za plažu koji je Elinor

donela iz kutije u hodniku na spram. Merijen je ležala na sofi s inhalatorom u ruci,

sad već s nešto malo boje u obrazima. Ona, njena majka i sestre su s nevericom

zurile u mladića kraj kamina.

„Moglo bi se reći da sam i sam iz ovog kraja. Štaviše, stanujem u kući

nekoliko kilometara odavde, zvanoj Alenham. Pripada mojoj tetki. Ona je sad

manje ili više nepokretna, ah celog života dolazim tu, za svaki raspust. Danas je

već malo teže naći slobodnog vremena, ali dođem kad god mogu. Ona je divna

stara duša.“

Bel proguta knedlu. Ne beše joj palo na pamet da pošalje Margaret na sprat

po neku suvu odeću. Ništa iole praktično nije joj palo na pamet od zebnje zbog

Merijen koja je počela da narasta čim je shvatila da se vreme menja. A onda je

Margaret utrčala u kuću sva rastrojena i uplakana, nepovezano pričajući o napadu

astme i mladiću koji kolima dovozi Merijen, i skoro odmah iza toga napolju se

začula tutnjava sportskih kola, i na ulaznim vratima se pojavio savršeno nepoznat,

božanstven mladić koji je u naručju nosio Merijen. Ona je pak bila bleda kao avet,

ali je još disala. Još je disala. Bel je buljila u nju i buljila je u mladića. Sve i da

nije izgledao tako kako je izgledao, za nju bi i dalje bio junak: spasao je Merijen

i doveo je kući s tolikim poštovanjem, kao da je... kao da je cvet. Ljiljan. Leptir.

Leptir slomljenih krila. Bio je gotovo nežan.

„Ja... ne znam kako da vam zahvalim“, reče Bel. „Jednostavno ne...“

Mladić prestade da briše kosu, koja je bila gusta, tamna i sjajna. On se široko

osmehnu.

„Onda nemojte.“

„Ali ne možete ni zamisliti kako nam je, šta ste uradili za nas.“

On okrznu Merijen pogledom, pa malčice, samo malčice podiže jednu tamnu

obrvu.

„O, mogu, još kako.“

Margaret je zagledala sestru. Da nije bila onako bleda, zaklela bi se da je

pocrvenela.

„Imate li ime?“

On se osmehnu, pa ležerno spusti peškir na kamin i prođe rukama kroz kosu.

Izgledao je veličanstveno, čak i u mokrim farmerkama.

„Ja sam Džon.“

„Znamo mnogo Džonova“, gotovo stidljivo će Margaret.

„A“, izusti on i namignu joj. „Ali ja sam Džon Viloubi. I svi me zovu Vils.“

„Smemo li i mi?“ reče Bel.

„Uvrediću se ako ne budete.“

„A mi smo...“

„Znam ko ste.“

„Znate?“

„Ovde svi znaju sve o svima. Čuo sam od tetke Džejn. Kazala je da je novi

letnjikovac dobio nove stanarke i - dakle, neću vam reći šta mi je kazala dok se

ne budemo bolje znali.“

Merijen spusti svoj inhalator. „Bojim se da ovo nije bilo naročito dobro

upoznavanje“, reče ona.

Najednom je izgledao potpuno trezveno.

„Moje mišljenje je drugačije.“

Pokušala je da se nasmeje, ali se zagrcnula. „Spasavanje damice u nevolji...“,

primeti jedva razgovetno.

„I to kakve damice...“, tiho će on.

Ona malčice zabaci glavu. Čak i sva mokra i kaljava od kiše i izmučena od

napada astme, i s kosom ućebanom u vlažne gromulje, izgledala je tako da joj se

Elinor divila. Brzi pogled prema kaminu nagovestio je da nije jedina. Džon

Viloubi je na licu imao izraz koji je Elinor poznavala tokom najvećeg dela

Merijeninog života, onaj isti koji je tog prepodneva videla na licu Bila Brandona.

A krhkost koju joj je davala astma, udružena s prirodnom snagom njene ličnosti,

očigledno je samo povećavala njenu privlačnost.

„Gledale smo u kuću vaše tetke. Bile smo tamo gore i gledale smo dole...“,

reče Merijen čudnim glasom.

„Stvarno?“

„Prelepa je. Baš prelepa. Tako stara i tako mudra, nekako. Navela me je da

poželim da zaplačem.“

Usledi kratkotrajno ćutanje puno značenja.

„Zaista?“ reče ona.

„Da.“

„Da znate da i na mene deluje tako. Oduvek sam obožavao Alenham. Kad

sam bio mali, nikad nisam hteo da odem odatle.“

„Mogu da zamislim.“

„Možete li? Jeste li ikada živeli na nekom mestu sličnom Alenhamu?“

„O da“, odvrati Merijen, pa se povuče malčice više na jastucima. Koža joj je

dobijala sjaj. „Živela sam u prelepoj kući u Saseksu. Tamo sam odrasla.“

„Sve smo odrasle tamo!“ s negodovanjem će Margaret.

„Voleo bih da sam odrastao u Alenhamu“, reče Vils ne obraćajući pažnju na

nju.

Margaret pogleda kroz prozor, pa rešeno reče: „Je li vaš auto ferari?“

„Nije“, reče on i dalje gledajući u Merijen.

„Nego šta je?“

„Aston martin.“

„Čoveče“, reče Margaret. „Sad ga prvi put vidim uživo.“ Vils spusti pogled

na svoju mokru odeću.

„Trebalo bi da krenem. S mene curi voda.“

„Dođite nam opet, molim vas“, reče Bel. „Molim vas.“ Merijen nije rekla

ništa. Elinor je posmatrala Vilsa kako je gleda.

„Rado ću doći.“ On se naže do Merijen, napola se smejući. „Molim vas,

nemojte više da trčite po kiši. Možda neću biti tamo da vas spasem.“

Ona mu uputi osmeh koji bi Elinor, da Merijen nije još držala svoj plavi

inhalator, opisala kao sanjarski.

„Nastojaću da to ne radim.“

„Zato“, nastavi on, „što ne bih podneo da vas spase neko drugi.“

Margaret preneraženo zinu i poklopi usta dlanom. Elinor joj odmah reče: „Što

ne odeš da se presvučeš?“

„Da“, reče Bel, kao da se trgla iz nekakvog sna. „Da. Idi, mila, i presvuci se.

A ti, Elinor, pristavi vodu za čaj, molim te.“ Vils podiže ruku.

„Ne za mene. Zahvaljujem, ali tetka Džejn me očekuje.“ Na licu mu se pojavi

jedva primetan podrugljivi osmeh. „Obaveze naslednika...“

„O bože“, uzviknu Merijen. „Vi ste naslednik Alenbama?“ On potvrdno

klimnu.

„Kako je to lepo“, zaneseno će Bel.

Merijenine oči su blistale.

„Kako je romantično“, reče ona.

On klimnu glavom.

„I ja tako mislim.“

Otišao je do sofe. „Navratiću sutra da vidim kako ste“, reče spustivši pogled

ka Merijen.

Ona pogleda naviše, pravo u njegove oči.

„Da.“

„Čuvajte se.“

„Čuvaćemo je mi, bez brige“, revnosno će Bel.

Vils joj se osmehnu.

„Ova kuća već ima divnu atmosferu.“

„O! O, tako je obična...“

„Znate, to zavisi isključivo od onih koji je nastanjuju.“

„Mogu li ponekad da se provozam vašim kolima?“ reče Margaret zastavši

ispred njega.

„Razume se.“ On ih sve pogleda. „Zadržaću se ovde neko vreme. Možemo

malo da vitlamo Džonoovim beskrajnim drumovima.“

„Da, molim vas!“

„Pod jednim uslovom.“

„Samo recite!“

„Nema više zahvaljivanja“, reče Vils.

Zatim je otišao. Tresak ulaznih vrata, tresak vrata na kolima, urlanje motora i

otišao je, a vazduh je iza njega ostao živ i nabijen kao da prašti vatromet. Zgledale

su se u čudno komplikovanoj tišini koju je ostavio za sobom. A onda Merijen

pokri dlanovima uzavrele obraze i, iza njihovih leđa, reče: „Nemoj da bi neko

nešto rekao. Ništa. Ni reč.“

„O, on je baš dobro parče, zar ne?“ reče Meri Midlton ne naglasivši nijednu reč

posebno.

Stajala je u svojoj ogromnoj, nedavno renoviranoj kuhinji i hranila voćnim

pireom svoje najmlađe dete, mališana koji je imao rumene obraze svog oca i sedeo

uglavljen u glomaznu visoku stolicu skupog izgleda.

„Neverovatno“, reče Bel, koja beše dobila šolju kafe iz vrednog aparata za

espreso. „Nisam sigurna da sam ikad videla zgodnijeg muškarca.“

Meri se sagnula, tako da joj se lice našlo u ravni s bebinim. Potom reče ko

bajagi glasom: „Ne govori tako pred ovim lepotanom ovde!“

Bel uzdahnu. Nikad nije bila preterano luda za bebama, mada je svoje

obožavala, pogotovo kad su porasle i naučile lepo da govore. Ona reče: „Da li

često dolazi ovamo?“

Meri se uspravi i poče da prinosi bebinim ustima još jednu kašičicu pirea, kao

da je to avion koji sleće.

„Pa, dovoljno često da mu se stolica ne ohladi, ako me razumeš. Ma pogledaj

mu facu dok posmatra kašičicu. Otvori usta, zlato, ajmo sad, jednu za mamu...

Džejn Smit je jedna stvarno draga žena, i obožava tog momka. Ali ako mene pitaš,

razmažen je.“

Bel je gledala u svoju šolju. Kafa je odozgo imala kremastu penu. Morala je

da prizna da izgleda krajnje autentično.

„Nama je delovao baš šarmantno.“

„O, šarmantan je on još kako.“

„Šta Džon misli?“

„Džono?“ reče Meri stružući kašičicom ostatke hrane s bebine brade. „O, on

misli da je momak dobro društvo. Znaš već. Dobar strelac, zabavan na

sedeljkama, sve po redu. Ume da se ponaša, to mu priznajem. I, naravno, vrlo je

dekorativan. Mada“, dodade ona, ponovo se sagnuvši, „ni upola onoliko koliko

neki prijatni ljudi.“

Beba izduva nekoliko mehurića u znak da se slaže.

„A on će“, reče Bel, i dalje gledajući u svoju kafu, „ovaj, on će naslediti

Alenham?“

Meri spusti poljubac na sinovljevo čelo i poče da mu razvezuje portiklu. Po

Belinom mišljenju, izgledalo je da je u neverovatno dobroj kondiciji za nekog ko

je rodio četvoro dece takoreći jedno za drugim, a njena odeća i kosa delovali su

kao da više duguju Bond stritu nego Bartonu.

„Koliko znamo, da“, odvrati Meri. „Džejn nema dece, a on je sin njene mlađe

sestre, jedine koju je imala. Vilsova majka je umrla pre mnogo godina - od tumora

na mozgu ili tako nečega, jadnica - a otac mu je bio potpuno beskoristan, i sad

živi u inostranstvu, jedan od onih staromodnih plejboja koji nisu ni za šta.

Ajmo, zlato, dođi kod mame. Jooj, ala je težak ovaj dečak! Tako će taj srećnik

Vils dobiti sve, i ona ga naravno, drži kao malo vode na dlanu. Mada, mogu ti

reći, uopšte se ne da vući za nos. Vrlo je stroga u pogledu nekih stvari.“ Ona

prisloni usne na bebin vrat. „Baš kao i tvoja mamica.“

„Danas pre podne je navratio kod nas“, polako reče Bel. „O!“ izusti Meri

sedajući na barsku stolicu pored Beline s bebom na kolenu. „Ne diraj tu šolju!

Pec, pec, pec! Znamo sve o današnjem prepodnevu. Siroti naš Bil. Satima je tražio

najlepše kasne ruže da ih odnese Merijen, a tamo je bio Vils s nečim što je nabrao

u najbližem jarku, a ona ni da pogleda one ruže!“ Meri se osmehnu svom sinčiću.

„Zločesta devojčica, bebo moja, zločesta, zločesta devojčica. I onda se Bil vrati

ovamo izgledajući kao da su mu sve lađe potonule, i naravno, neće da ostane nego

kaže da mora da se vrati u Delaford, pa odjuri vozeći dvesta na sat, sve je šljunak

praštao po lejama. A samo što su očišćene.“

„Daj“, reče Bel. „On je Merijeninih godina...“

„Ko? Vils? Ma znam. Ali Bil je duša od čoveka. Divan je s mojim klincima,

tako je dobar prema njima. Baš je žalosno što još nema svoje dece. Zvanično, to

jest.“

Beba je pronašla kašičicu pored Belinog tanjirića, i sad je nasumično lupala

njome i galamila. Meri nije ni pokušavala da utiša mališana.

Trgavši se malčice, Bel reče: „Deluje kao veoma fin čovek. Bil Brandon,

mislim.“

„Kakav galamdžija! Pravi mali galamdžija! O, on je divan. Da ne poveruješ

da ga još nijedna nije upecala, zar ne? Navodno je bio ludo zaljubljen u neku koja

ga nije htela ili je malo skrenula pameću, ili tako nešto, ali strašno je povučen,

nikad ga nisam čula da je rekao ijednu reč o tome. Ne, ne na maminu ruku. Jadna

mamina ruka! I negde postoji nekakva kćerka...“

„Kćerka!“

Meri uze kašičicu iz mališanove desne ruke i stavi mu je u levu. On je smesta

prebaci natrag i nastavi da lupa.

„Čuj, ne znam. On je nikad nije pomenuo, pa može biti da su sve samo glasine.

Ali ako su tačne, onda je to stvarno šteta; on baš ume s decom. Doduše, to i nije

tako teško, je lʼ da, šećerko moj? Bio bi fenomenalan muž, odan do kraja. A ja

lično mislim da bi voleo da se ponovo zaljubi.“

Bel iskapi svoju kafu.

„U tom slučaju, ne bi se slagao s mojom Merijen. A ni sa mnom, što se toga

tiče. Znaš, mi verujemo u ljubav za ceo život.“

Meri poljubi bebu.

„Pa, ja sam to i dobila, četvorostruko!“

Bel sačeka jedan čas, pa reče: „Mislila sam na muškarce.“

Meri joj se osmehnu.

„Bil bi rekao da je Merijen još mlada, a on obožava mlad um. Zato tako

obožava decu.“

Bel spusti svoju šolju.

„Pa“, reče ona uzvraćajući joj osmeh tako da to nije delovalo sasvim

neusiljeno, „’mlad’ je širok pojam, zar ne? A po mom mišljenju, mlad čovek koji

je doveo Merijen kući i nije hteo ni da čuje da mu kažemo hvala, veoma je blizu

savršenstva.“

„Po njenom takođe?“

„Je li Džon Viloubi, po Merijeninom mišljenju, veoma blizu savršenstva?“

Bel je ustala sa svoje barske stolice manje graciozno no što je nameravala.

Pružila je prst bebi, koja ga pogleda i okrete se na drugu stranu.

„Ja mislim“, reče ona tonom skrojenim da obeshrabri svako neslaganje, „da

su osećanja između Merijen i Džona Viloubija uzajamna.“

„Posle dva dana!“ uzviknu Meri.

Bel uzmače jedan korak.

„Ponekad je to“, reče s visoka, „samo stvar prepoznavanja. Vreme ne znači

ništa. Baš ništa.“

6

„Godinama poznajem Bila Brandona“, reče Piter Ostin. Imao je urednu sivu

bradu i isto tako urednu košulju od džinsa s raskopčanim okovratnikom. „Bio je...

pa, divan prema mojoj porodici.“ On se u neprilici nakašlja i baci kratak pogled u

gotovo ničim nenarušeno belo prostranstvo svog desktopa. Zatim se ponovo

osmehnu Elinor. „Verovatno znate čime se bavi. U Delafordu.“

„Da, nešto malo, on baš i ne...“

„Ne“, reče Piter Ostin. „Ne priča o tome. Ali mnogima od nas je pomogao, i

nije malo onih koje je spasao. Mog sina, između ostalih.“

Elinor takođe pogleda u desktop. Bilo je čudno videti tako mnogo bele

površine s tako malo sadržaja na njoj. Čak i za arhitektu.

„Žao mi je“, učtivo će ona.

„Da, pa...“ On se ponovo nelagodno nakašlja. „Dakle, svaki Bilov prijatelj...“

„Jedva ga poznajem“, žurno ga ispravi Elinor. „Hoću reći, upoznali smo se

tek pre oko nedelju dana, ali rekao je da biste možda mogli da mi pomognete?“

„Uvek“, reče Piter, „uvek mi je drago da učinim koliko god mogu. Za Bila.“

Elinor se osvrte po prostoriji. Nalazila se na prvom spratu nove zgrade

smeštene na širokom rečnom ušću, a svetlost što je nadirala kroz prozore i

svedarnike na tavanici ostavljala je utisak nestvarnog bleštavila.

„Stvarno mi je neprijatno zbog svega ovoga, zbog toga što ovako tražim...“,

u neprilici će ona.

„Ko ne traži, taj ne dobije, znate. Pogotovo onda kad nam je potrebna pomoć.“

Elinor ga žalostivo pogleda.

„A meni jeste.“

On se ponovo osmehnu.

„Znam. Bil mi je rekao. A ja sam preduzeo mere predostrožnosti i telefonirao

sam asistentu na vašem odseku pre no što ste došli ovamo.“

„Zaboga!“

On pokaza prema belom zidu iza sebe, punom fotografija visoke rezolucije

koje su prikazivale razne građevine dramatičnog izgleda.

„Mi imamo mnogo sreće, Elinor. Mogu li te zvati Elinor? Još smo u poslu,

čak i u ovim nesigurnim vremenima. Proširili smo delatnost, znaš. Opštinski

projekti, obrazovni projekti, komercijalni projekti, radovi na konzervaciji,

privatne kuće: nema šta ne radimo. U celoj grofoviji. Dolaze mi i iz biskupije,

zbog katedrale. Dičimo se zdravim profilom tima, čiji su članovi različitih godina

i nacionalnosti.“ On brzo, ponosno zagladi bradu. „Ja sam verovatno najstariji

direktor i jedini s običnom diplomom arhitekte i bez završenog mastera ili

doktorata na Kraljevskom institutu za arhitekturu, ali posedujem talenat za

izlaženje na kraj s urbanističkim službama, što se tokom godina ispostavilo kao

veoma korisno.“

Elinor proguta knedlu. Bilo je teško reći šta sledi, mada je generalna srdačnost

ulivala nadu. „Ostala mi je samo jedna godina do...“, reče ona nastojeći da zvuči

skromno i samouvereno u isto vreme.

„Znam.“

„Obožavala sam studije“, dodade Elinor, iznenada se oslobodivši. „Stvarno

sam ih obožavala.“

„Asistent na tvom odseku te veoma ceni.“

„Stvarno? Stvarno?“

Nalakćen na sto, Piter Ostin se naže napred i preplete prste. „Ali potreban ti

je novac.“

Elinor ponovo proguta knedlu.

„Jeste. Je li vam pukovnik... ?“

„Jeste. Ne naročito opširno. Ali jeste.“

„Stvar je u tome“, reče Elinor, „da ne znam jesam li kvalifikovana. Ne znam

hoću li biti od neke koristi. Mislim, radiću bilo šta, neću praviti nikakvo pitanje,

ali ne znam da li...“ Ona zaćuta i stidljivo ga pogleda. „Izvinite“, reče mu. „Nikađ

nisam uradila ništa slično. Nikad nisam tražila od nekog da...“

„A šta sam ja rekao za traženje?“

Ona se malo opusti.

„U redu.“

„Biću iskren prema tebi“, reče Piter Ostin. „Ne mogu ti ponuditi mnogo, ali

mogu nešto. Tražimo nekoga ko će asistirati našem glavnom projektantu, nekoga

ko je dobar crtač iako možda još ne poseduje dovoljno znanja o graditeljskoj

tehnologiji. S naše tačke gledišta, ti deluješ kako pogodna osoba, a pri tom nisi

skupa. Spreman sam da te uzmem na probni rad. Radi tri meseca s Tonijem, da

vidimo hoće li nam ići. Kako ti zvuči?“ Elinor se ispravi u stolici i zagleda se u

njega. Svetlo u sobi oko nje odjednom je izgledalo kao da se razliva u neverovatno

bleštavilo.

„Zvuči mi“, reče ona, „predivno - jednostavno predivno.“

***

„Hiljadu petsto mesečno?“ reče Bel, koja je upravo sipala u tanjire porcije pilećeg

paprikaša.

Merijen je na drugom kraju stola čitala ljubavnu poeziju Pabla Nerude. Ne

podižući pogled, ona reče: „Zar to nije manje od minimalca?“

Elinor uze tanjir paprikaša od majke i dodade ga Margaret. „To je posao“,

odvrati staloženo. „Imam posao.“

„Ali raditi pet dana u nedelji za...“

„Biće dovoljno za stanarinu. I za deo komunalija.“

„Kakvih komunalija?“ rasejano upita Bel.

Margaret pogleda u svoj tanjir.

„Moram li da jedem šargarepu?“

Elinor strpljivo klimnu glavom.

„Struja, plin za šporet - to ti je onaj rezervoar pored sušila za veš, i voda.“

„Ali umetnički...“

„Mama, ja sam tehnički crtač.“

Bel uzdahnu.

„Pa, dušo, ako je to ono što želiš...“

„Jeste.“

„Sigurna sam da Džono...“

„Mama, imam posao u struci. Nije dobro plaćen, ali ću steći iskustvo. Čovek

je divan. I kuje Bila Brandona u zvezde.“

I dalje pogleda uprtog u knjigu, Merijen jedva čujno prezrivo frknu.

„Pri tom“, reče Elinor, „mogu da sačekam Margaret ispred škole i da zajedno

dođemo kući.“

Margaret je pažljivo slagala parčiće šargarepe po ivici tanjira. „A ako, recimo,

želim da se posle škole vidim sa svojim društvom, a ne sa sestrom?“

Elinor pruži ruku preko stola i stavi joj pečeni krompir na tanjir.

„Mislila sam da mrziš novu školu.“

„I mrzim. Ali možda ne mrzim sve ljude.“

„Shvatam.“

Merijen podiže oči sa svoje knjige.

„Svaka čast, Eli“, reče ona neočekivano.

„O bože. Hvala ti.“

„U pravu je“, reče Merijen majci. „Zaposlila se. Radi nešto za dobro svih nas.“

Margaret zabode nož u svoj krompir. „Pa, pretpostavljam da ti i ne možeš, zar

ne?“ reče ona Merijen.

Merijen pusti da prođe nekoliko sekundi, a onda nonšalantno reče: „Pa, u

stvari mogu. Slučajno.“

Bel prestade da sipa paprikaš i pogleda u Merijen ne spuštajući kutlaču.

„Kako to misliš, mila?“

Merijen spusti knjigu i lenjo proteže ruke nad glavom. „Videla sam se danas

sa Vilsom“, bezbrižno će ona.

„Joj, znamo...“

„E sad si me zaprepastila!“

„Kakvo iznenađenje, mila.“

„I rekao je...“ Merijen zaćuta.

„Šta? Šta je rekao?“

„I rekao je“, ponovi Merijen zureći zabačene glave u svoje podignute ruke,

„rekao je... da će mi dati kola.“

Margaret ispusti svoj nož, koji zazveketa.

„Čoveče!“

„Kola!“

„Em“, usrdno će Elinor nagnuvši se napred, „ne može. Ti ne...“

Merijen spusti ruke i zagleda se u sestru.

„Zašto ne možemo?“

„Ne umeš da voziš“, reče Margaret.

„Mogu da naučim.“

„Ne možeš prihvatiti kola od Vilsa“, reče Elinor.

Bel spusti kutlaču.

„Kako romantično“, reče ona. „Ali ne bi trebalo to da radi. Stvarno ne bi

trebalo.“

Margaret podiže nož i pruži ruku da uzme maslac.

„A koja kola?“

„Alfa romeo spajder“, veselo će Merijen. „Serija 4. Klasičan dizajn.“

Margaret đipi na noge.

„Odoh da ga potražim na netu. Kladim se da vredi brdo para.“

„Sedi, dušo!“ reče Bel oštrim glasom. Zatim pogleda u Merijen. „Baš lepo od

njega...“

Merijen se osmehnu sebi u bradu, pa reče: „Tako svojstveno njemu, zapravo,

veličanstven gest ali opet nešto što nam je zaista potrebno. Dobio ga je od tetka

Džejn, za dvadeset prvi rođendan. Ona je pravo srce! Ali već dugo je podignut na

blokove u garaži u Alenhamu, još otkako je Vils kupio astona. Kaže da je savršen

za mene.“

Bel načas pogleda u Elinor, a onda se obrati Merijen: „Dušice...“

„Tako je divan“, reče Merijen.

„Jeste, mila. Jeste. Ali pre no što Elinor kaže to isto, moram da ti pokvarim

radost i kažem da to sebi ne možemo priuštiti.“ Merijen naglo podiže glavu.

„Šta tu ima da se priušti? Poklanja mi kola!“

„Morali bismo da platimo osiguranje“, reče Elinor. „I da ih registrujemo, i da

im sipamo gorivo. A ti bi morala da položiš vozački.“

„Tomas će me naučiti da vozim!“

„Ne“, reče Bel tihim ali odlučnim glasom.

„Ali trebaju nam kola!“

„Ekonomična, obična kola“, odvrati Elinor. „Ne sportski auto u koji staju dve

osobe i nimalo prtljaga.“

„Jadna si“, ljutito će Margaret.

Merijen se ugrize za usnu. Pogleda u majku i stariju sestru. Potom tiho upita

Elinor: „Koliko bi sve to koštalo?“

Elinor je uhvati za ruku.

„Ne znam. Ali verovatno oko dve hiljade. Godišnje, mislim.“

Merijen kratko stisnu sestrinu ruku i onda je pusti.

„Pa“, izusti, „onda ih ne smem prihvatiti, zar ne?“

„Ne. Izvini, malena.“

Merijen sede malo uspravnije.

„Ako ih ne možemo priuštiti...“

„Pri tom“, primeti Bel nepromišljeno, „možda je to, znaš, malo previše. Kao

poklon, mislim. To je nešto što se poklanja kad - pa, kad se verite ili tako nešto.“

Merijen je polako ustala ne obraćajući pažnju na tanjir pred sobom i uzela

svoj mobilni, i čvrsto ga privila uza se. Uputila se prema vratima i, na izlasku iz

kuhinje, okrenula se dovoljno dugo da skoro pobedonosno kaže: „Uostalom, šta

ti uopšte znaš o tome?“

Tanka linija svetlosti vidljiva pod vratima kazivala je Margaret da Merijen još nije

zaspala. Ona sama pak radila je nešto što joj je bilo strogo zabranjeno da radi u

krevetu - ulogovala se na internet, s laptopom ispod jorgana, i nasumično

surfovala, lako zavedena svim onim silnim stvarima koje su joj, u njenoj situaciji,

bile nedostižne. Večeras, revoltirana stavom svoje porodice prema Vilsovoj

sjajnoj ponudi - koju je, po Margaretinom mišljenju, čarolija njegove ličnosti

činila još sjajnijom - pronašla je vebsajt koji je davao procenu vrednosti, kako je

pisalo, za dobre poznavaoce automobila.

Ona pokuca noktom na Merijenina vrata. „Eli?“ javi se Merijen.

Margaret odškrinu vrata dovoljno da joj se vidi lice.

„Ja sam.“

Merijen je sedela naslonjena na jastuke s mobilnim u rukama i s palcima iznad

ekrana, upravo je kucala sms. „Megs, trebalo je da si već zaspala“, strogo će ona.

Margaret se uvuče u sobu i sede na Merijenin krevet. „Kome pišeš?“

„Pogodi.“

„Što ga ponekad ne pozoveš?“

„Zovem ga.“

„A on tebe?“

„Ne može, zato što je kod tetka Džejn.“

„Svašta - pa može da ode u drugu sobu.“

„Megs“, reče Merijen s visoka, „on veoma poštuje tetku Džejn i sve što je

uradila za njega, i to što je dužan da joj pravi društvo i poklanja joj pažnju. Prema

tome, kad znam da je u Alenhamu, bolje je da mu šaljem poruke.“

Margaret izvi vrat ne bi li videla šta piše na ekranu Merijeninog telefona.

„Pa to je pismeni zadatak, a ne sms.“

Merijen spusti telefon na jorgan ekranom naniže.

„Zašto si uopšte došla?“ upita ona sestru.

Margaret se uzvrpolji. „Ona kola…“

„Koja kola?“

„Potražila sam ih na netu. Piše da im cena, s valjanim papirima ide i do sedam

i po hiljada. Neverovatno.“

Merijen je prvila faltice na jorganskoj nalaci. „Rekla sam mu da ih ne mogu

prihvatiti“, reče žalosno.

„Rekla si mu? Kad?“

„Večeras. Pozvala sam ga posle večere. Kazao je da mogu da ih uzmem kad

budem htela, i da će me čekati tamo u Alenhamu dok ne budem spremna.“

„Je l’ se naljutio?“ upita Margaret.

„Ne, naravno da nije. Što bi se naljutio? On se nikad ne ljuti.“

Margaret je posmatrala sestrine nervozne prste.

„On ti se baš mnogo sviđa, je l’ da?“

Merijen ne reče ništa. Nagnula se malo više napred i nešto joj iskliznu iz

okovratnika pidžame. Margaret je žarko želela takvu pidžamum kariranu i posutu

pupoljcima ruža.

„Šta ti je to?“

„Šta mi je šta?“

„To oko vrata. To sjajno.“

Merijen prestade da pravi faltice i prinese ruku kragni.

„Ništa.“

„Pokaži mi.“, zatraži Margaret.

„Ali ne smeš da kažaš mami…“

„Neću!“

Merijen je držala nešto između palca i kažiprsta. Bio je to prsten, tri povezane

alke od zlata različitih boja, okačen na lančić.

„Pa to je prsten.“ reče Margaret optužujućim tonom.

„Znam ludice.“

„Pa“, nastavi Margaret zadevajući kosu za uši, „meni prsten deluje kao nešto

što ima veze sa venčanjem.“

Merijen prisloni prsten na usne.

„I on ima isti takav.“

„Vils? Vils ima isti takav prsten?“

„Kupio ih je oboma. Samo što je njegov veći, normalno.“

Margaret jedva čujno šmrcnu.

„Ti si se baš zaljubila, je l’ da?“

„On je čaroban“, reče Merijen. „Gospodin Čarobni. Ne govori mami i Eli za

prsten. Najozbiljnije.“

Margaret uzdahnu.

„Eli ionako ne razgovara sa mnom.“

„Ma nemoj?“

„Još otkako mi je izletelo za nju i Eda.“

„Joj, Megs.“

„Dakle“, povređeno će Margaret, „probili su mi uši, gospođa Džej i svi ostali,

pričom o momcima i tim stvarima, a ne mogu, je l’, da tek tako kažem gospođi

džej da me se mane, koliko god bih volela, pa sam posle nekog vremena naprosto

rekla kako ne smem da pričam o tome ali da postoji neko, i onda se gispođa Džej

zacerekala onako po svome, kao veštica, i upitala Eli: Ko-ko-ko je to?, i onda me

je Eli pogledala kao da želi da krepam na licu mesta, a ja sam rekla ami mu

prezime počinje sa F, i onda je Džono počeo da zadirkuje Eli i pomislila sam da

će ga odalamiti, ali onda je, hvala bogu, ušla ona strašna dečurlijai počeka da se

dernja, i to me je spasilo. Donekle. Zato se posle Eli izvikala na mene i mama ju

je čula, i pitala je šta se događa, a Eli je rekla da je neko, to jest ja, pojeo za

doručak pun tanjir gluposti. I još je ljut na mene.“

Merijen se osmehnu sestri.

„Ona drži te stvari za sebe, Megs.“

„A ti nisi takva?“

Merijen odmače prsten na lančiću od sebe kako bi mogla da mu se divi.

„Nemam potrebu da budem, Megs. Ja se ponosim svojim osećanjima.“

Margaret siđe s kreveta.

„A ja bih se ponosila da vozim alfa romeo spajder, majke mi.“

„Jednog dana.“

„Molim?“

Merijen se zavali na jastuke i s uzdahom ubaci prsten natrag pod okovratnik

pidžame.

„Jednog dana će biti svega. Divnih stvari. Srećnih, prekrasnih stvari na lepim

mestima.“

„Na primer“, reče Margaret, „više nećemo morati da idemo na piknike s

Midltonovima i onom dečurlijom.“

Merijen je buljila u nju.

„O čemu ti to?“

Margaret napravi grimasu.

„Nisu ti rekle? Moramo sve da idemo, u subotu. Džono je naumio da roštilja

negde u šumi, poslednji piknik ovog leta ili tako nešto, svi jedemo kobasice i tako

to. Bil nas vodi tamo; to je šuma koja pripada nekom njegovom poznaniku.“

Margaret se isceri sestri. „Tvoj srećan dan, Em. Bil će želeti da sediš pored njega.“

Merijen tiho jeknu. Zatim dodirnu prsten ispod pidžame. „Pitaću Vilsa.“

„Jeeee!“

Merijen namignu sestri.

„Pitaću Vilsa da ide s nama, pa može on da me vozi.“ Margaret sačeka jedan

čas i onda pažljivo reče: „Ako nikome ne kažem za prsten, je l’ mogu da se vozim

s vama dvoma u astonu?“

***

Na drugom kraju tesnog predsoblja na spratu Bel je čula zatvaranje Merijeninih

vrata i tihi topot Margaretinih stopala u pravcu njene sobe. Ako se to moglo

nazvati sobom. Više je ličilo na veliku ostavu, taman dovoljno prostranu da udomi

krevet i fotelju, ali je barem omogućavala Margaret malo privatnosti, za koju je

tvrdila da na nju ima jednako pravo kao i njene sestre.

„A što ja ne bih imala svoju sobu? Vi sve imate svoju.“

„Ali nemamo kućice na drvetu“, istakla je Merijen. „Ti imaš kućicu na drvetu,

a mi samo sobe. Ovde postoje tri normalne - dobro, ajde, donekle normalne - sobe

i jedna ostava. Prema tome, pošto imaš kućicu na drvetu, trebalo bi da se

zadovoljiš ostavom.“ Načas je zastala. „Sem, naravno, ako si spremna da deliš s

nama kućicu na drvetu?“

Usledila je kratkotrajna tišina tokom koje se Margaret borila s mučnim

osećajem da je nadmudrena. Potom je odustala, ljutito ih gledajući. Ali Bel nikad

nije mogla da čuje kako se vrata na njenoj ostavi zatvaraju a da ne oseti grižu

savesti.

„Kako želim“, obrati se ona šapatom Henrijevoj fotografiji, s kojom je većinu

večeri vodila uzaludne razgovore, „da si s nama da mi pomogneš da popravim

situaciju. Za malu Margaret. I za velike takođe. Sem što je ovo sumanuto

razmišljanje. Jer da si ti s nama, mi ne bismo bili ovde.“

Kao i obično, ležala je u krevetu i prislonila je fotografiju na kolena

pridržavajući je za srebrni ram. Na fotografiji je izgledao vrlo mladoliko u košulji

s raskopčanom kragnom i norlandskim vrtom iza sebe. Iz džepa na pantalonama

virile su mu makaze za orezivanje.

„Vidi“, obrati mu se ona malo glasnije, „stvarno moraš da mi pomogneš. Daj

mi nekakav znak. Samo neki mali malecki znak da ne puštam da Merijen bude

odnesena kao neko u kanuu na brzacima. Sve se tako brzo dešava, taj prelepi

momak i drama kad se našla nasred nevremena i bez inhalatora, i koliko dva

sekunda kasnije već su došli dotle da joj on nudi kola, za boga miloga, a izgleda

da ona misli kako je to nešto najnormalnije na svetu i kako bi bilo isto tako

normalno da ih ona prihvati. Znam da ćeš mi se smejati, mili, ali ona kao da ima

još manje razuma ili suzdržanosti nego ja i, mada je lep da ti pamet stane i sav je

od šarma i ljubaznosti, ne mogu a da ne osećam izvesnu strepnju zbog svega toga.

Previše se naglo dešava. Hoću da kažem, do pre deset minuta nismo znali ni da

postoji, a mene naprosto nešto iznutra kljuca i govori mi da ona srlja i da će pasti,

i da će je taj pad boleti...“

Iz predsoblja se nešto začu. Bel prestade da govori, spusti Henrija na jorgan i

ustade, a onda se odšunja do vrata i oprezno ih otvori. Predsoblje je bilo mračno i

oivičeno zatvorenim vratima. Vladala je tišina. Ona zatvori vrata i vrati se u

krevet. Pogleda u Henrija. On joj se veselo osmehivao ležeći nauznak na jorganu.

„I moram da ti priznam nešto, mili. Uradila sam strašnu stvar, mada bi većina

majki na mom mestu uradila isto. Henri, pretražila sam joj telefon. Prala je kosu,

a ja sam ušla u njenu sobu i pregledala sve poruke u njenom telefonu - a ono što

sam videla bilo je neverovatno, čak i po mojim standardima. Ne bi poverovao

koliko ih je. Među poslatim sms-ovima nije ni bilo nikakvih drugih sem strasnih

poruka upućenih njemu. Znam da bi rekao kako pre svega nisam ni smela da

gledam. Rekao bi kako jabuka Merijen nije pala daleko od stabla Bel, je l’ da?“

reče mu ona. „Rekao bi kako bi, ako će iko imati vere u Merijen kad ona pruži

nekome srce na dlanu, to trebalo da budem ja. I smejao bi se, i zadirkivao bi me.

I znam da bih sve to zaslužila. Znam. Ali svejedno...“

Ona zaćuta, podiže Henrija i smesti ga na noćni stočić. Zatim reče praznoj,

senovitoj sobi: „Pretpostavljam da sam ovakva zato što sam im jedini roditelj.

Neizbežno je, zar ne, da više strepiš ako nema nikoga ko će ti reći da ne budeš

blesav?“ Ona ponovo okrznu Henrija pogledom. „Zato ću nastojati da ne budem

blesava, mili, stvarno hoću. Ti sigurno ne bi želeo da nemam vere u divan, čist,

silan izvor istinske strasti. Stoga ću je imati. Verovaću u nju, baš... baš kao što si

i ti uvek verovao. Zar ne?“

***

Ser Džon je rekao da će se na piknik odvesti ukrcani u dvoja kola, ali da Vils može

da doveze Merijen i Margaret u onome što je nazivao „besmislicom na četiri

točka“.

„Molim te lepo, kakva je svrha kola u koja ne možeš da spakuješ psa, pušku

i nekoliko klinaca?“

„Ta“, šapnu Vils Merijen zaklonivši usta dlanom, „da ne moram nikad nigde

da vozim Džeja Midltona, njegovo obdanište ni njegove dosadne prijatelje.“

Stajali su na prilaznom putu, u podnožju veličanstvenog stepeništa na ulazu u

Barton park. U toku je bio utovar prenosivog roštilja i mnogobrojnih izletničkih

frižidera u prtljažnike Džonoovog i Bilovog rejndžrovera, dok je iz predvorja kuće

dopirala cika i vriska malih Midltona kojima su njihova majka i iscrpljena

estonska dadilja navlačile jakne i čizme. Tri mlade Dašvudove, kojima je bilo

naloženo da ne nose ništa sem svoje lepote i prijatnog društva, stajale su pokraj

Vilsovih kola ili, u Merijeninom slučaju, elegantno naslonjene na poklopac

motora. Elinor je ubedila Bel, koja se tog jutra za doručkom žalila da je boli grlo,

da ostane kod kuće.

„Savršen tajming, mama.“

„Da znaš da jeste. Ali ovakvi izleti su mnogo zabavniji za vas mlade.“

„Ili nisu.“

„Pa, Merijen će sigurno biti lepo.“

„Merijen bi bilo lepo i da gleda boju kako se suši, ukoliko i Vils gleda s njom.“

„Mili“, reče Bel, „mogu li nešto da te pitam? Znaš li da li Vils ima posao ili

tako nešto?“

Elinor se široko osmehnu.

„Jao, mama, stara provodadžiko!“

„Čuj, ne mogu da ne vidim, je l’ tako?“

„To da se njemu ne žuri da se vrati tome što radi, i da on i Merijen...“

„Da“, odvrati Bel.

Imala je onaj suzni izraz što je obično nagoveštavao da će pomenuti tatu.

Brzo, ne bi li je predupredila, Elinor reče: „Mislim da se bavi nekretninama ili

tako nečim.“

„Nekretninama?“

„Da. Mislim da je neka vrsta agenta za potragu. Traži stanove i kuće u

Londonu za strane kupce. Kao investicije. Sve prvoklasne i vrlo skupe.“

„Zvuči pomalo... potkupljivo.“

„Pa, da“, nasmeja se Elinor. „Jeste. Voli on lepe stvarčice, naš Vils. Pogledaj

samo ona kola! O njima možeš samo da maštaš.“

„Kako to misliš?“

„Mislim da su verovatno uzeta na lizing“, odvrati Elinor. „Malo je onih koji

mogu tek tako da kupe takav auto.“

„O“, tiho izusti Bel i dodade: „Misliš li da Merijen zna?“ Elinor uzdahnu.

„Merijen je gluva na sve što iko kaže za Vilsa, sem ukoliko ga ne hvali.

Opčinjena je njime, na neki način. Ne može da misli ni o čemu drugom.“ Ona

pogleda majku. „Moram da krenem, mama.“

Vils je pak bio veoma raspoložen u Bartonu. Nije ulagao ni najmanji trud da

sakrije činjenicu da mu, da nije zbog Merijen, ni na kraj pameti ne bi palo da ide

na tamo neki smešni piknik s Midltonovima. Glasno i bratski je dao do znanja

Margaret da će je trpeti u astonu u odlasku, ali ne i u povratku i, na Elinorin užas,

ismevao je Bila Brandona koji je strpljivo utovarao sklopive stolice i ćebad u

prtljažnik svojih kola kao što mu je rečeno, s očiglednom željom da ugodi

domaćinu.

„Sam bog zna zašto je uopšte ponovo dolazio ovamo“, reče Vils, izvaljen na

poklopac motora pored Merijen. „Prošle nedelje se vratio u Delaford i nikako mi

nije jasno što lepo ne ostane tamo. Mora biti da se među svim onim dilejama oseća

više na domaćem terenu nego igde drugde.“

Merijen se nasmeja. Sad se već vrlo bestidno privijala uz njega. „Prekini“,

reče ne misleći iskreno. „Prekini! Nije on dileja. Samo je strahovito, strahovito

dosadan.“

Vils pogleda naniže u njenu glavu, svega dva ili tri centimetra ispod svog

ramena. Potom ne trepnuvši reče: „I prokleto providan.“

„Čovek je okej“, reče Elinor.

Merijen podiže lice prema Vilsu i napravi grimasu.

„Njen pokrovitelj, znaš. Našao joj je posao.“

„Kako je to neverovatno lepo od njega.“

„On jeste dobar“, reče Elinor.

„Ali dobar je“, reče Vils, „ujedno i dosadan.“

„Ljudi ga vole“, reče Elinor.

„Ne i ljudi za kakve ja marim. Ne i izuzetni ljudi. Samo... samo oni puni

vrlina.“

„Uopšte nisi fer“, reče Elinor nastojeći da zvuči ležerno. „Nije tačno“, na to

će Merijen. „Stvar je naprosto u tome da ti misliš kako duguješ nešto Bilu.

Pogledaj ga. Pogledaj ga sada, dok razgovara telefonom. Ne može ni da priča

mobilnim a da ne deluje kao čudak.“

„Heroj Hercegovine.“

„Balkanski buldog.“

„Junak jednosložnica.“

„Prekinite“, reče im Elinor. „Prekinite...“

„Jao, pogledajte“, naglo reče Margaret. „Pogledajte! Trči! Šta se dogodilo?

Šta se dogodilo?“

Vils je zagrli.

„Dakle“, reče, „šta god da je, barem izgleda kao da je živ.“ Na to se njih dvoje

uglas nasmejaše. Elinor je gledala kako Bil Brandon dolazi do ser Džona, stavlja

mu ruku na rame da mu privuče pažnju i potom mu nešto uporno objašnjava, pošto

ser Džon, mnogo usredsređeniji na raspoređivanje stvari u svom prtljažniku, u

prvi mah nije reagovao. Zatim je videla kako Bil Brandon hvata ser Džona za

ramena, silom ga okreče prema sebi i nešto mu vrlo ozbiljno govori, s licem vrlo

blizu njegovog. Na ser Džonovom jedrom licu, ljutnja zbog toga što je prekinut

smesta je ustupila mesto iskrenoj zabrinutosti. Podigao je ruku i uhvatio Bila

Brandona za rukav, dok ga je drugom potapšao po ramenu. Izgledalo je kao da ga

hrabri.

„Ovo je nešto ozbiljno“, primeti Elinor.

„Bil Brandon i ne zna ništa drugo sem da bude ozbiljan. Ozbiljnost je njegov

normalni režim funkcionisanja.“

„Ne“, reče Elinor. „Ne. Stvarno je ozbiljno. Pa vidi se.“

„Onda nemoj da gledaš“, Vils se nežno obrati Merijen čvrsto je grleći.

„Možda je zarazno.“

Bil Brandon je upravo sedao za volan svojih kola, dok su ser Džon i Tomas,

žurno i pridajući veliki značaj tome što rade, istovarali sve što je pre samo

nekoliko trenutaka bilo tako brižljivo utovareno.

„Idi i vidi, Eli“, lenjo će Merijen, svom težinom naslonjena na Vilsa.

„Ne. Ne, ne mogu. Svi izgledaju silno uznemireno.“

„Odoh ja da vidim“, reče Margaret, pa pogleda Vilsa. „Da se niste usudili da

odete bez mene“, dodade ona i potrča preko šljunka prema ser Džonu.

„Možda je“, reče Vils, glasa veselog kao i uvek, „u Delafordu izbila pobuna?“

Merijen se sitno zakikota. Elinor je prostreli prekornim pogledom.

„Pa sad, ako jeste...“

Ser Džon je nešto govorio Margaret, vrlo ozbiljnog lica. Nije se osmehivao.

Pokazivao je prema ćebadima i sklopivim stolicama nabacanim na prilazu, a onda

podigao ruku i doviknuo Elinor: „Piknik je otkazan! Nekakva prokleta kriza,

siromah čovek! Grehota, stvarno grehota. Dođi ovamo dok ne vidim šta ćemo da

radimo umesto toga!“

Elinor okrznu pogledom Merijen.

„Idi, Eli“, reče joj ova. „Vidiš da te zove.“

Elinor se uputi preko prilaza prema njemu. Nije se odmakla ni dva metra, a

Vils skliznu rukom niz Merijenina leđa i glasno joj šapnu: „Uskači.“

„Šta?“

„Uskači. Ulazi u kola. Grozni piknik je otkazan, a zakazan je divan predah s

alternativnim aktivnostima.“

Merijen lagano ustade. Ushićeno mu se osmehivala.

„Kakve alternativne aktivnosti?“

On brzo obiđe na drugu stranu kola i otvori vrata na suvozačkoj strani.

„Uskači. Kao što rekoh. Brzo!“

Još je stajala pred njim. Gledao je naniže u nju s mešavinom intenziteta i

veselosti zbog kojih je imala osećaj da nikad ništa ne bi mogla da mu odbije.

„Vilse? Šta...“

On se naže napred i nežno dodirnu usnama njene. A onda reče, dok su im se

lica skoro dodirivala: „Idemo u Alenham. Sami.“

„Dakle“, reče Ebigejl Dženings obraćajući se Elinor, „nisam od onih što šire

glasine i ne želim da uznemirim tvoju majku...“

Elinor pogleda u svoju desnu ruku, koju je gospođa Dženings čvrsto držala.

Zgrabila ju je kad su se okupili u ser Džonovoj biblioteci („Pitanje glasi“, rekla je

Merijen u vezi s potonjom, „ne da li čita već ume li da čita?“) na kraju burnog i

nezadovoljavajućeg dana koji posle naglog odlaska Bila Brandona nije povratio

zamah. Elinor je pokušala da se s Margaret vrati kući, ali je ser Džon, pošto su

njegovi prvobitni planovi za roštiljanje propali, insistirao na tome da provedu dan

u Barton parku i ostanu na večeri, kao da bi tako dan, pukom snagom volje, još

mogao postati i uspešan.

Elinor je bila veoma umorna. Sve vreme je morala da ulaže ogroman napor u

odbacivanje nestašnih pretpostavki o tome gde su i šta rade Vils i Merijen, i da

obuzdava Margaretin gnev zbog toga što je lišena vožnje u Vilsovim kolima,

umesto koje je dobila hladan i vlažan piknik u ser Džonovoj šumi, koji su počinjali

na mokrom lišću pod drvećem s kog je kapala voda. Dala bi sve da nije morala da

se suoči s večeri ispunjenom usiljenom veselošću, ali Merijenino upadljivo

odsustvo nije joj ostavilo drugu učtivu opciju.

Ona pokuša da oslobodi ruku.

„Molim vas...“

Ebigejl Dženings se osmehivala, ali stisak joj je bio čvrst.

„Šta misliš, gde ti je sestra?“

„Nemam pojma“, umorno odvrati Elinor.

„Mora da ipak znaš.“

Elinor još jednom malodušno trže ruku.

„Ni najbleđeg.“

„Ni poruku ti nije poslala?“

Elinor pogleda u svoju ruku.

„Molim vas, pustite me.“

Gospođa Dženings se prignu bliže. U biblioteci nije bilo nikoga sem njih -

Margaret behu namamili na sprat, da igra stoni fudbal s dvoje starije dece - ali to

je nije sprečilo da izgovori gotovo šapatom, sa žestinom koju se Elinor svim

silama trudila da ne doživi kao trijumf: „Oni su u Alenhamu!“

„Ko to?“

„Dušice, ne budi blesava. Nemoj m da mi se praviš luda. Tvoja sestra i Vils

su celog dana u Alenhamu!“

Elinor je pokušavala da ne pokaže averziju koju je osećala. „Zašto ne bi smeli

da budu tamo?“

Gospođa Dženings joj konačno pusti ruku.

„Nema razloga, dušice. To jest, da su odšli tako da svi znaju.“ Elinor malo

uzmače.

„Kako to mislite?“

„Mislim“, reče gospođa Dženings, „da Džejn Smit ne zna da su tamo.“

Elinor je pogleda s istinskom odvratnošću.

„Gluposti“, reče ona.

Gospođa Dženings se osmehnu.

„Nije, dušice. Uopšte nije glupost.“

„Otkud vi znate?“

„Dakle, dušice, Džono zna sve što se ovde događa, a ja skoro sve. Meri zna

ono što želi da zna - za šta oduvek mislim da je vrlo mudro s njene strane. Ali

Nina, koja se ovde brine o deci, druži se sa Tandi, koja se upravo stara o Džejn

Smit; Nina je danas posle podne dobila poruku od Tandi, u kojoj stoji da je zatekla

tvoju sestru i Vilsa na spratu Alenhama, i da ju je Vils naterao da obeća da neće

reći njegovoj tetki da su bili m. Sirota Džejn je, živa bila, sad već tako gluva da

ne bi čula ni pleh-muziku da joj zasvira u istoj sobi.“

Elinor je buljila u nju.

„Zatekla ih je?“

Gospođa Dženings se nasmeja.

„Pa, dušice, neće biti da su igrali karte, je l’ da?“

Elinor uzmače.

„Takvo šta ne liči na Merijen.“

„Stvarno, dušice? S momkom kao što je Vils? Sve su lude za njim. Ako ju je

zamolio da ne kaže, Tandi će ćutati kao grob. Ali tvoja majka...“

„Šta je s mojom majkom?“

„Moglo bi je baciti u brigu.“

Elinor uzmače još jedan korak. „Molim vas, ne govorite joj ništa o tome“,

reče ona nesrećno.

„O, neću, dušice.“

„Odoh da nađem Margaret.“

„O ne, nemoj, dušo. Džono se baš nadao da...“

„Trebalo bi da krenemo kući“, odlučno reče Elinor. Gospođa Dženings

klimnu glavom, uozbiljivši se.

„Možda bi zaista trebalo.“

„Da.“

„Ali, da ti kažem...“

Elinor zastade.

„Molim?“

Gospođa Dženings se najednom zaverenički osmehnu. „Alenham je divna

kuća, ali tako staromodna. Modernizovana, bila bi san snova. San snova. I znam

da bi Meri bilo drago da pomogne - ona baš ume s kućama. Zar ne bi bilo

zabavno?“

„Nemoj da mi pridikuješ“, ozlojeđeno će Merijen.

Elinor se primače bliže kuhinjskim vratima. Margaret je na spratu već spavala,

a Bel je bila u kupatilu, s upaljenim radiom. „Ne pridikujem ti.“

„Tako si nadmena“, reče Merijen. „Kako se samo prenemažeš. Zato što si

Edvardu dozvoljavala da te poljubi isključivo ako je oprao zube.“

„Nije to.“

„Nije šta? Nije šta? Kaži, Eli, kaži. Kaži: ’Merijen, nije trebalo da spavaš s

Vilsom u kući koja će jednog dana ionako biti njegova.’ Kaži i gotovo.“

„Ne pravi se važna. Baš me briga što si spavala s njim“, ljutito reče Elinor.

„Ma nemoj? Ma nemoj? Nedeljama smo već ovde, a od Eda ni reči, ni da te

cimne na mobilni, ništa. A onda ja upoznam nekoga stvarno posebnog i tebe kao

nije briga, je l’ da, nije te briga što me obožava baš kao i ja njega, i što će da

nasledi tu prelepu kuću, i što smo imali tako neverovatan...“

„Ne, nemoj!“ uzviknu Elinor.

Utešno tandrkanje radija na spratu iznad njih naglo prestade.

Elinor se naže prema sestri. „Zabole me uvo šta ti i Vils radite ili gde to

radite“, izgovori ona jarosnim šapatom. „Ne zavidim ti što si skoro sasvim

izgubila glavu za nekim. Stvarno ti ne zavidim. Smeta mi to što ste radili njegovoj

tetki iza leđa, a on zna da je ona gluva. Smeta mi to što ste se krišom uvukli u

kuću.“

U taj mah se otvoriše kuhinjska vrata. Na njima je stajala Bel, u starom

Henrijevom bademantilu, s kosom skupljenom ružičastom plastičnom štipaljkom

na potiljku.

„Nadam se da se ne svađate“, strogo će ona.

Merijen sleže ramenima.

„Ne.“

„Branila sam Bila Brandona“, reče Elinor gledajući Merijen.

„Bravo, mila.“

Merijen nije gledala u sestru. „Rekla sam da ta vanredna situacija sigurno ima

neke veze s tom njegovom tajanstvenom kćerkom. A Eli je rekla da će pre biti da

je posredi nešto u Delafordu, neko je pobegao ili se nešto...“

„I to je dovoljno“, upita Bel, „da obe počnete da vičete?“

„Ovo je bio dug dan“, odvrati Elinor.

Bel uđe u kuhinju.

„On stvarno ima tu tajanstvenu kćerku?“

„Ne znam. Možda je sve samo trač.“

Bel pogleda u Merijen.

„A šta kaže Vils? Vils zna sve o svima u ovom kraju.“ Merijen se nasloni na

kuhinjski sto.

„Vils misli da je Bil Brandon smešan.“

„To nije baš ljubazno.“

„Ali je tačno.“

„Mila“, reče Bel obraćajući se Merijen, „želiš li možda nešto da mi kažeš u

vezi s današnjim danom?“

Merijen podiže pogled ka majci. Oči su joj blistale.

„Ništa, hvala ti, mama. Ali sve je dobro. Ne, to nije tačno. Sve je divno.“ Ona

obiđe sto i stade ispred majke. „Mama“, reče, „zar to nije jednostavno fantastično?

Sve je baš kao što treba da bude. Još nikad nisam imala takav osećaj da je sve baš

kao što treba da bude.“ Ona se osvrte po kuhinji. „Znaš li šta mi je danas rekao?

Rekao je kako, mada zna da je Alenham istorijska građevina i sve to, stvarno voli

ovu kućicu. Rekao je kako se nada da je nikada nećeš menjati, čak ni sve grozne

midltonizme. Rekao je kako je naprosto obožava i kako je proteklih nekoliko

nedelja srećniji nego ikad u životu.“ Ona obavi ruke oko sebe u čvrstom zagrljaju

i sklopi oči. „Rekao je to, mama. Rekao je da se nikad, ali nikad nije osećao ovako,

i da će sutra doći da mi sve to ponovi.“ Potom je otvorila oči i prasnula u glasan

smeh.

„Sutra!“ ponovi ona. „Kao da mogu toliko dugo da čekam!“

7

Sutra ujutru je bilo teško ubediti Margaret da ostavi Merijen samu u letnjikovcu

Barton.

„Ali obećao mi je da će me provozati. A juče nije, zbog one pometnje s Bilom

i svega, i zato mora danas. Obećao je!“

„Ne bih rekla da je to bilo baš obećanje.“

„Jeste! Bilo je! Svima u školi sam ispričala da znam nekoga ko vozi aston

martina.“

Merijen prestade da četka kosu dovoljno dugo da kaže: „Ne, Megs.“

Margaret isturi donju usnu.

„A šta je to tako važno da baš danas moraš da se vidiš s njim? Stalno se viđate,

stalno, pa šta je onda...“

„Zamolio ju je da se danas vide“, odlučno će Bel. „Zakazao joj je sastanak.“

„Kako to misliš? Pa nije on zubar ili ne znam ni ja ko.“

„Možda“, odvrati Bel, „želi da joj kaže nešto naročito.“

„Pa to može da joj kaže bilo gde. Može da...“

„Megs!“

„Ti“, reče Bel svojoj najmlađoj kćerki, „ideš sa mnom i Elinor u crkvu.“

Margaret je izgledala užasnuto.

„U crkvu!“

„Žetveni festival, mila. Bartonska crkva, mala zajednica, druženje i tome

slično.“

„A zašto onda Merijen ne mora da ide?“

Bel dobaci srednjoj kćerki osmeh.

„Očekujem da će nam to reći kad se vratimo. Elinor?“

„Da, mama?“

„Šta misliš o tome da se u Bartonskoj crkvi prvi put pojaviš u nečemu drugom,

a ne u farmerkama?“

Klečeći u crkvi, Elinor je pokušavala da se usredsredi na ono na čemu je imala da

bude zahvalna. Možda Margaret tvrdoglavo ostaje pri tome kako mrzi novu školu,

ali barem ide svaki dan i, koliko je Elinor znala, ne beži s časova. Imaju krov nad

glavom u divnom mestu, a stanodavac možda jeste malčice naporan, ali je zato

neosporno čovek velikog srca. Njena majka, premda čudno neusredsređena bez

Fani s kojom bi vodila borbu, nije bila vidljivo nesrećna, a od ponedeljka će ona,

Elinor, biti zaposlena, koliko god skromno, u pravoj, strukturiranoj firmi čiji je

delokrug onoliko blizak njenom srcu koliko se samo mogla nadati.

Nije pametno, pomisli ona pomerivši se malo na svom nejednako napunjenom

jastučetu za klečanje, previše razmišljati o srcima. Merijenino, koje je oduvek

gledalo s visoka na sve optimistične mladiće što su joj kao tinejdžerki neprestano

bili za petama, bilo je, kako izgleda, dato potpunom neznancu, i to rado, revnosno,

za svega nekoliko dana. Elinor nije mogla drugo do da prizna da Vils poseduje

lepote i šarma u izobilju, i da je nesumnjivo zaljubljen u Merijen, ali nešto ju je

sprečavalo da se do kraja raduje zajedno s majkom i sestrom. Pomalo je tužno

pretpostavljala da njen temperament naprosto nije skrojen tako da veruje da, sem

romantične ljubavi, ništa drugo na ovom svetu nije važno. Koliko god je

pokušavala, nije uspevala da ubedi sebe da je svet izgubljen bez ljubavi, ili da je

sirotinjski život na mansardi pravo blaženstvo, pod uslovom da je ljubav tu da

zameni grejanje ili hranu. Tokom godina je povremeno umela da pogleda u

Merijen i zavidi joj na sposobnosti da se gotovo u zanosu preda muzici ili mestu

ili knjizi ili - tako intenzivno kao u ovom slučaju - ljubavi.

Mora biti da je izvanredno, mislila je, biti u stanju da se predaš tako bez

ostatka, ne samo zato što je toliko uzbudljivo već i zato što to znači da si - za

razliku od mene, žalostivo je pomislila - u stanju da veruješ. Merijen je umela da

veruje. Verovala je svojim instinktima; verovala je onima koje voli; verovala je

svojim osećanjima i strastima. Gutala je silovitim gutljajima, to se lepo videlo;

cedila je svaku kap života iz svih elemenata koji su joj bili važni. Katkada ju je to

činilo nebrižljivom, dabome da jeste, ali bio je to tako čudesno bujan i zanesen

način da postojiš.

A ja, reče Elinor u sebi, nisam ni najmanje bujna niti zanesena. Stoga, mada

vidim da je Vils uistinu lep i zanosan, isto tako gajim neku vrstu nepoverenja

prema svoj toj lepoti, tom silnom veselju, i nelojalno, hladne glave razmišljam o

tome odakle dolazi njegov novac i zašto nema potrebe da se vrati na posao, i zašto

nas zavlači pitanjima umesto da nam kaže nešto o sebi. Zapravo ne znamo ništa.

Sve je rekla-kazala, nekakve bajke o nasledstvu kojima je pre mesto u romanu

nego u stvarnom svetu. Pri tom, pretpostavimo da mu se Merijen naprosto dopada,

da to nije prava ljubav? Pretpostavimo da je to samo seks? Ne bih mu zamerila,

ne bih zamerila nijednom od njih dvoje, ali Merijen, srčana kakva jeste, ne ume

da razdvoji ljubav od seksa i mogla bi biti povređena. Što ja, ovako sumorno

oprezna i razborita kakva jesam, ne bih mogla da podnesem. Nikad se nije ovako

ludo zaljubila, baš nikad. A postoji mali bezosećajni deo mene koji nema nikakve

vere u ovo što se događa.

Pri tom je taj bezosećajni deo veći no što marim da priznam i vrlo odbojan

prema svetu kao celini, zato što se Ed, otkako smo došli ovamo, uopšte ne javlja.

Ni reči od njega. Ni poruke, ni poziva, ni mejla. Ničega. Niti se javljam ja njemu.

Ni slučajno. Štaviše, uklonila sam njegov broj iz telefona i izbrisala ga iz prijatelja

na Fejsbuku. Jer, iako zapravo ne želim ni jedno ni drugo, moram da preuzmem

kontrolu nad onim nad čime je mogu preuzeti, a u to spada i prekid svakog

kontakta s njim, koliko god zvuči jadno. Moram da se zaštitim. Ili, da budem

iskrena, moram biti u stanju da sebi kažem kako barem pokušavam. Možda sam

se pored njega osećala prijatnije nego sa bilo kim drugim, ali neću više da se

izlažem patnji i razočaranju. Ako me je ostavio - a ja, istini za ljubav, nisam

sigurna ni da smo dosegli nivo na kom se može govoriti o ostavljanju - tada

naprosto jeste i bolje bi mi bilo da to prebolim. Ako je našao drugu, našao ju je, i

gotovo. Neću da plačem za njim - ili barem neću da plačem sem ako nisam

potpuno sigurna da me niko ne vidi i ne čuje - i neću da zalud trošim vreme i

energiju na razmišljanje o njemu. Neću. Smučili su mi se više svi oni trenuci u

toku dana kad mi naprosto padne na pamet, ali neću to da podstičem. Nastaviću

dalje, šta god da je već to sa čim imam da nastavim, nogu pred nogu... „Koliko

još?“ prošišta Margaret pored nje.

Elinor je ne pogleda. Nije otvarala oči.

„Još dve molitve“, prošaputa ona. „I jedna himna.“

Margaret se prignu bliže.

„Kladim se da će, dok se ne vratimo, već da zbrišu negde, i ni danas me neće

provozati.“ Ona načas zaćuta i onda besno promrsi: „Nije fer.“

Iznenađujuće, ali kad su se vratile, došetavši preko parka od crkve dok je Bel

pokušavala da ubedi Margaret da se divi pogledu, vremenu i pilećem pečenju koje

će imati za ručak, aston je još bio pred kućom. Margaret se smesta oduševila

ugledavši kola i cičeći potrčala prema njemu, na šta Elinor, gonjena nekim

instinktom koji tog trena nije umela da odredi, takođe potrča i uhvati Margaret za

rukav.

„Stani, Megs, stani!“

„Što? Zašto da stanem?“

Elinor je povuče i devojčica stade.

„Megs, nemoj.“

„Ali obećao je!“

Elinor baci pogled prema kući. Izgledala je potpuno isto kao i inače, sem što

joj se činilo da je atmosfera drugačija i nekako neprijatna, da nešto nije sasvim u

redu. Nije puštala Margaretin rukav.

„Samo sačekaj.“

„Zašto? Zašto?“

„Ne znam. Jednostavno... pusti me da uđem prva.“

„Ti si zla!“

Kad je Bel prišla, Elinor se okrete prema njoj. „Šta je bilo?“ reče Bel.

„Ništa, možda...“

Bel pogleda prema kući.

„Trebalo bi da budemo glasne, da mogu da se...“

„Ne“, reče Elinor i pusti Margaret. „Ne. Jednostavno ću ja ući prva. Tiho.“

„Mila, čemu drama?“

„Ne znam, možda i grešim“, odvrati Elinor.

Otišla je prema ulaznim vratima, ostavivši majku i sestru pored kola. Margaret

s poštovanjem spusti ruku na poklopac motora. Zatim iznenađeno reče: „Još je

topao!“

Bel je gledala za Elinor.

„Znači da nije dugo tu.“

Elinor gurnu ključ u bravu i okrete ga. Kad su se vrata otvorila i Elinor ušla,

Bel jasno ugleda Merijen kako jecajući beži iz dnevne sobe prema stepeništu.

Zatim se vrata zatvoriše za Elinor, a Bel i Margaret ostadoše tamo pored kola.

„Ne mogu da objasnim“, reče Vils.

Moralo mu se priznati da izgleda podjednako ranjeno kao i Merijen. Stajao je

na prostirci pred kaminom, na istom onom mestu na kom je stajao nakon što je

spasao Merijen od nevremena, ali Elinor pomisli da sada deluje gotovo

skamenjeno, poraženo. Kosa mu je izgledala slepljena, a lice je najednom bilo lice

nekoga mnogo starijeg i tužnijeg.

Stojeći na vratima, Elinor nešto glasnije ponovi: „Šta se događa?“

Vils mlitavo podiže ruku, kao da je to, šta god da je, neshvatljivo i

istovremeno neizbežno i nepopravljivo.

„Naprosto... nešto.“

„Šta, Vilse, šta? Šta si rekao Merijen?“

Elinor je čula otvaranje ulaznih vrata iza sebe.

„Da... da moram da se vratim u London.“

„Zašto? Otkud tako iznenada, pa još u nedelju?“

„Eto, moram.“

Elinor oseti kako Bel i Margaret staju iza nje.

„Jeste li se svađali?“ ljutito ga upita.

On sleže ramenima.

„Jeste li?“

Bel s oklevanjem prebaci ruku preko Elinorinih ramena. „Mila...“

Elinor je otrese.

„Jesi li se svađao s njom, Vilse? Jesi li naljutio tetku?“

On uzdahnu.

„Shvatiću to kao potvrdan odgovor“, reče Elinor. „Je li bilo u vezi s Merijen?

U vezi s onim juče?“

On polako podiže glavu i sve ih pogleda.

„Nije“, reče.

„Je li to istina?“

„Jeste!“ odvrati on gotovo vičući. „Nema nikakve veze s Merijen!“

Bel se progura pored kćerki, pa priđe kaminu i stavi ruku na Vilsov rukav.

„Ostani ovde, Vilse dušo, bićeš nam dragi gost.“

Potresnim pogledom je zurio naniže u nju.

„Ne mogu.“

„Ali naravno da možeš! Smestićemo te u Megsinu sobu.“

„Moram da se vratim u London.“

„Tetka te šalje tamo?“ zapanjeno će Margaret.

On pokuša da se osmehne krajičkom usana.

„Tako nekako.“

„Ali ne može.“

„Može.“

„Zato“, nemilosrdno upita Elinor, „što ona plaća račune?“ Odmah je izgledao

kao da mu je neprijatno. Potom s oklevanjem odvrati: „Nema veze s tim.“

„Nego s čim?“

Izgledalo je kao da pokušava da se lagano pribere. On odvrati: „Ne mogu da

ti kažem. Ne mogu da kažem ni Merijen. Ali ništa od svega, ništa od toga, nema

nikakve veze s njom. Ona je...“ On zaćuta i potom reče: „Stvarno mi je žao, ali

moram da idem.“

Bel ga je još dodirivala. Zatim, podigavši pogled prema njemu, ozbiljno upita:

„Do kad?“

Nije progovarao i odlučno se oslobodio njenog stiska. Zatim gorko izusti, ne

obraćajući se nikome posebno: „Kamo sreće da znam.“

„Pojedi nešto, molim te“, reče Bel preklinjućim tonom.

Merijen je sedela nalakćena iznad svog nedirnutog tanjira, čela zarivenog u

šake.

„Ne mogu.“

„Samo zalogaj, mila, samo...“

„Mogu li da dobijem njen pečeni krompir?“ upita Margaret.

Elinor, koja takođe nije bila gladna, stavi u usta komadić neželjene piletine i

poče da žvaće. Merijen gurnu svoj tanjir prema Margaret.

„Je lʼ mogu?“ pohlepno će Margaret nabadajući krompir viljuškom.

Elinor proguta onu piletinu. Zatim tiho reče Merijen: „Šta ti je tačno rekao?“

Merijen odmahnu glavom i pokri oči dlanovima.

„Em, nešto je sigurno rekao. Sigurno je rekao zašto ne može da...“

Merijen najednom skoči i pobeže iz kuhinje. Čule su topot njenih koraka uz

stepenice i potom kad je zalupila vrata sobe.

„Kazala si mi“, reče Margaret kroz puna usta krompira, „da je ništa ne pitam,

i nisam, a onda ti uhvatiš da je ispituješ.“

„To je sigurno Džejn Smit“, obrati se Bel Elinor ne obraćajući pažnju na

Margaret. „Sigurno ima nešto protiv.“

„Zašto bi imala nešto protiv?“

„Pa, nemamo ni prebijene pare.“

„Pobogu, mama“, ljutito reče Elinor, spustivši viljušku i nož tako da je sve

odzvonilo, „ovo nije 1810. Ne ulaziš u vezu zbog novca.“

„Neki ljudi ulaze. Pogledaj Fani.“

„On je voli“, reče Elinor kao da njena majka ništa nije rekla. „Lud je za njom

isto koliko i ona za njim.“

„Vratiće se. Znam da hoće. Telefoniraće Merijen. Po svoj prilici joj je već

telefonirao.“

„Pa zašto onda“, upita Margaret, „ona ne prestaje da plače?“ Elinor odgurnu

svoju stolicu unazad.

„Odoh da porazgovaram s njom.“

Bel uzdahnu.

„Samo polako.“

Elinor na sekund zastade; zatim proguta ono što joj je očigledno bilo na vrh

jezika, pa izađe iz kuhinje i pope se na sprat. Potom pokuca na Merijenina vrata.

„Em?“

„Odlazi.“

Elinor pritisnu kvaku. Bilo je zaključano.

„Molim te, pusti me da uđem.“

„Neću.“

„Hoću da porazgovaramo.“

„Razgovor neće pomoći. Ništa neće pomoći.“

Elinor jedan čas sačeka, gotovo prislonivši obraz na vrata, a onda reče: „Je li

te zvao?“

Ćutanje.

„A ti njega?“

Ćutanje.

„Jeste li razmenili poruke?“

S druge strane vrata dopro je prigušeni zvuk.

„Joj, Merijen“, reče Elinor, „molim te, pusti me da uđem. Molim te.“

Čula je nejasno šuškanje dok je Merijen prilazila vratima. „Em?“

S druge strane vrata, Merijen promuklo reče: „Ne možeš da pomogneš. Niko

ne može. Tetka Džejn ga je izbacila iz kuće, baš kao Fani Edvarda. Barem bi ti

trebalo da razumeš, od svih ljudi. Barem ti.“

Elinor malo sačeka, a onda reče, što je mogla tiše: „Em. Je li... gotovo?“

Usledi dugo, dugo ćutanje, a onda Merijen prošišta kroz ključaonicu: „Ne

govori to. Ne govori to. Nikad.“

„Dušice“, reče Ebigejl Dženings, „je li prestala da plače?“

Bel je kuvala kafu. Nije joj bilo nimalo milo što vidi svoju gošću, pogotovo

zato što ni Elinor ni Margaret nisu bile kod kuče da je zaštite. Ona pokaza glavom

ka ogromnoj vazi krupnih hrizantema koju joj je donela Ebigejl.

„Divno cveće.“

„Izgleda, dušice, kao da ti je potrebnije žestoko piće nego cveće. Živeti sa

slomljenim srcem je zamorno. I previše se dobro sećam kako je bilo s mojim

curama. Meri je bila užasna plačljivica, ali je Šarlot, srećom, više na mene i svaki

put kad bi se desilo verovala je da je negde drugde čeka nešto bolje. Mada, da ti

kažem, što se tiče Tomija Palmera, mislila sam da će ona njemu da da korpu. Ali

ne. Čovek apsolutno ne ume da se ponaša, ali njoj je, izgleda, zabavan. Ali šta ćeš,

o ukusima se ne raspravlja. Sem kada je reč o Vilsu - on je, izgleda, po ukusu

svega što je krvavo ispod kože.“ Ona zabrinuto pogleda Bel. „Jadna tvoja mala.“

„Pomoglo bi kad bismo znale zašto“, pažljivo reče Bel.

Ebigejl podiže punačke ruke i s treskom ih spusti na sto, od čega šolje što ih

je Bel maločas spustila tu zaigraše same od sebe.

„Novac, dušice.“

„Ne, on...“

„Izvini, dušice, ali biće ipak da je posredi novac. Mora da je molio Džejn za

još jednu milostinju, a ona mu je očitala dobru lekciju. Ona kola...“

„Divna su.“

„Zasigurno koštaju desetine hiljada, dušice. Desetine. Čak i na lizing. Taj

momak ima skup ukus.“

„Ali“, reče Bel koja je, i pored toga što je smatrala da Ebigejl nije prava osoba,

osećala olakšanje što ima s kim da porazgovara, „čemu takva melodrama, ako je

reč samo o novcu? Što je onako odjurio i ostavio Merijen potpuno skrhanu, kao

da je to...“

„Ponos, dušice. Takvi muškarci ne vole da zavise ni od koga. Hteo je da

Merijen misli kako je sve sam zaradio.“

„Pa zar nije?“

Ebigejl se piskavo nasmeja.

„Taj ne bi znao šta je vredan rad, dušice, ni da ovaj skoči i ujede ga za

zadnjicu!“

Bel poče da sipa kafu u šolje.

„Bili su tako slatki zajedno.“

Ebigejl se naže napred, skrstivši ruke pod mekanom stalažom svog poprsja.

„Pa, dušice, svadbena zvona danas srećom nisu jedino rešenje za devojke, je

l’ tako? I zaboga, Merijen samo što je završila gimnaziju.“

„Imala sam svega osamnaest godina kad sam upoznala njihovog oca“,

rasejano će Bel.

„Ti si bila izuzetak, dušice. Savremene devojke su kao tvoja Elinor, koja ima

karijeru i ne gubi vreme tugujući za tim momkom što se preziva na F. Džono i ja

umiremo od smeha, znaš. Zovemo ga bezobraznik!“2 Ona se osvrte naokolo. „Gde

je Merijen?“

Bel joj gurnu šolju s kafom preko stola.

„Otišla je u šetnju. Stalno se šeta naokolo, jadnica, previše se zamara.

Nateram je da ponese telefon i inhalator, ali ne mogu je naterati da zaspi.“

„A Elinor?“

Bel je delovala pomalo zatečeno, kao da je privremeno zaboravila na Elinor.

„O, ona je na poslu.“

„Razumna devojka. Sviđa li joj se tamo?“

„Rekla bih da joj se sviđa“, nesigurno će Bel. „Hoću da kažem, tek je počela,

tako da je još rano govoriti.“

Ebigejl otpi gutljaj kafe.

„Nevaljali dečak, mali Vils, nevaljali dečak. A što pre Merijen prevaziđe tu

zaluđenost, pre će...“

„To nije zaluđenost!“ srdito reče Bel.

Ebigejl je zurila u nju. Bel se preko stola naže ka njoj.

„Zar vi“, reče ona drugačijim, emotivnijim tonom, „ne verujete u ljubav na

prvi pogled?“

Ebigejl je i dalje zurila u nju. Potom ponovo podiže svoju šolju.

„Žao mi je, dušice“, reče ona. „Ali ne. Ne verujem.“

Obgrlivši kolena rukama, Merijen je sedela na vlažnoj travi na bregu iznad

Alenhama, baš na mestu gde je počelo sudbonosno nevreme. Ispod nje, stara kuća

2 Igra reči: F-boy - momak što se preziva na F; F-word - bezobrazna reč, prostota. (Prim. prev.)

se ćutke baškarila na mutnom jesenjem suncu na svojoj padini, dok se pramen

plavičastog dima lagano izvijao iz jednog od uvijenih elizabetanskih dimnjaka.

Jedini drugi znak života bila je minijaturna figura baštovana Džejn Smit, koji je

grabuljama skupljao lišće. Nije ga čula s mesta na kom je sedela, ali ga je zato

pomno posmatrala. Grabuljao je deo travnjaka ispod prozora iza kog je provela

najlepše posle-podne u životu, u krevetu sa četiri stuba i baldahinom čiji vez,

rekao je Vils, datira iz 1720. Pružila je ruku da ih dodirne, puna poštovanja, ali on

ju je smesta uhvatio i rekao da ne sme da pokloni niti malo pažnje nikome i ničemu

sem njemu, ili će biti ljubomoran.

A tog dana je bio predivno, blaženo ljubomoran na sve. Htela je da razgleda

svaku sliku i svaki tepih, da se glasno oduševljava zidnim oplatama, intarzijom i

gipsanim ukrasima, da prelazi rukama preko baršunastih sedišta i lakiranih

komoda, ali nije joj dozvolio već se nasmejao, privukao je sebi, obujmio joj lice

dlanovima, dodirivao je, ljubio je, gurao je naniže u ono ustalasano more jastuka

i svilenih jorgana na veličanstvenom krevetu sve dok naposletku nije kapitulirala

i dopustila mu da zagospodari njome. Dok je sada razmišljala o tome, o njemu,

oči joj se napuniše suzama. Bilo je najistinitije i najlepše na svem predati se

nekome tako, kad je to neko kome je suđeno - suđeno, kao njoj i Vilsu - da

pripadaš.

„Ne zovi me“, rekao joj je one nedelje klečeći pred njom na prostirci ispred

kamina i privijajući je uza se obraza pritisnutog na njen stomak. „Ne preduzimaj

ništa dok ti se ne javim, ništa.“

Uplela je prste u njegovu kosu. Drhtavo je rekla: „Ali kako da znam da...“

„Veruj mi“, rekao je. Po zvuku njegovog glasa znala je da su mu zubi stisnuti.

„Veruj mi.“

„Naravno.“

Podigao je lice ka njoj i rekao: „Veruješ mi, zar ne?“

Silovito je klimnula glavom.

„Moraš“, rekao je. „Moraš. Ti si jedina osoba u mom životu kojoj verujem i

koja mi veruje. Jedina.“

Čak i onako šokirana i ojađena, osetila je iznenadnu sreću, mali blesak

spoznaje i samoopravdanja. Javiće joj se. Vratiće se. Rekao je da hoće - i hoće.

Pripadao joj je; pripadaju jedno drugome. Poverenje je preslaba reč za ono što

postoji između njih.

Ona polako ustade. Baštovan je sada tovario lišće u kamionet sa žičanim

košem. U stvari, nije ni bilo fer da očekuje da čak ni mama, a kamoli Eli i Megs,

imaju predstavu o njenim osećanjima, ili o osećanjima koja ona i Vils gaje jedno

prema drugom. Između mame i tate postojalo je nešto lepo i dobro, to je sigurno,

ali Megs je još klinka, a Eli nema jedne strastvene kosti u celom svom telu. Ne

sme to da zaboravi. Mora da ode kući i, premda će morati da ih sve podseća kako

ona, u Vilsovom odsustvu, samo napola postoji, mora oprostiti Elinor njena

ograničenja i razumeti ih.

Uputila se duž grebena prema drumu i stazi ka letnjikovcu. Gurnula je ruku u

džep da izvadi telefon - i predomislila se. Neće mučiti sebe proveravanjem ima li

poruka. Upravo iz tog razloga ga je podesila na nečujno. Vils je rekao da će se

javiti i sve objasniti onda kad problem, koji god da je, bude rešen, i tako će i biti.

Znala je da hoće. Poznavala ga je i znala je da će ispuniti obećanje. Još je

verovatnije, pomisli ona dok je klizeći silazila niz nasip ka drumu gde je prvi put

videla njegova kola, da će je iznenaditi.

Napola skakućući stazom prema kući, Merijen je bila svesna da se oseća

gotovo bezbrižno. Bilo je dobro pogledati Alenham i podsetiti se onog čarobnog

dana, bilo je dobro ohrabriti sebe spoznajom da izuzetni ljudi ne mogu imati

drugačiju do isto tako izuzetnu vezu. Kad je skrenula za ugao kuće prema

pošljunčanom delu koji je ser Džon namenio za parkiranje, nazrela je blesak

srebra, blistavu srebrnastosivu, u dlaku istu kao na Vilsovim kolima, i potrčala je

prema njoj, posrćući i brekćući, raširenih i spremnih ruku.

Ali na šljunku je bio ford sijera. Stari ulubljeni ford sijera s oguljenom

uzdužnom prugom. A iz njega je upravo izlazio Edvard Ferars, mršav i umornog

izgleda, u dukserici kakvu Vils ni mrtav ne bi obukao.

Uputio joj je malodušan osmeh.

„Zdravo, Em“, reče on.

„Gde si bio?“ htela je da zna Margaret.

Sedeli su za kuhinjskim stolom na kom su se nalazili makaroni sa sirom i

činija salate, koju je Margaret postavila tako da se ne vidi da nije uzela baš nimalo.

Edvard spusti viljušku punu testenine.

„O, svuda pomalo“, neodređeno reče. „U Plimutu i tako to. Uobičajeno.“

Elinor ga nije gledala. U stvari, nije gledala ni u koga. Vratila se kući s

Margaret u predvečerje i zatekla Edvarda i Merijen kako zajedno sviraju gitaru,

dok je Bel poslovala po kuhinji -„Divno je kad imaš za koga da kuvaš, makar i

samo makarone sa sirom“ - i kao da nikome nije bilo naročito drago što je vidi, a

kamoli da se iko potrudio da je upita kako joj je bilo na poslu. U redu, ovo joj je

bio četvrti dan, a ne prvi, ali još je bila prva nedelja. A Ed - dakle, Ed je možda

mogao da uloži malo truda pa da se ne pozdravi na isti način s njom i sa Megs.

Zar nije?

„Jesi li bio u Norlandu?“ upita ga Bel.

Popila je čašu vina dok je kuvala večeru i obrazi su joj bili ružičasti. „Pre oko

mesec dana“, odgovori on, ponovo neodređeno.

Merijen se blistavih očiju naže napred.

„Kako je bilo? Kako, pričaj.“

„Kao i svugde u jesen“, kratko će Elinor. „Puno suvog lišća.“

„Eli!“

Elinor zari viljušku u svoju večeru.

„Ponešto“, reče ona, „naprosto nije za priču. Kao ti i tvoja ljubav prema

suvom lišću. Megs, nisi ni takla salatu.“

„Kakvi su ti Midltonovi?“ upita Edvard.

„Mrzim salatu!“ ciknu Margaret.

Merijen zatvori oči.

„Grozni. Nemam reči da ti opišem.“

„Ne, nisu!“ uzviknu Elinor.

„Zbog njih sam“, dramatično izjavi Merijen, „morala da istrpim više no što se

od mene tražilo da istrpim ikad u životu.“ Elinor gurnu salatu prema Edvardu.

„Ne obraćaj pažnju na nju.“

„Mila!“ prekorno će Bel.

„Ovde je divno“, staloženo nastavi Elinor. „Kuća je praktična. A Midltonovi

su dobri ljudi.“

Bel pogleda Edvarda. „Kad već pominjemo dobre ljude, Ede, kako ti je

majka?“

On napravi grimasu.

„Pustite to.“

„Što?“ upita Merijen.

Edvard nabode čeri paradajz i stavi ga u usta. Potom reče: „Jednostavno neće

da shvati da nemam ambicija.“

„Ali imaš ih“, reče Elinor tiho.

Nije je pogledao. „Ne njenu vrstu ambicija“, reče on.

„Čuj, mili“, reče Bel vedrim glasom, „pretpostavljam da je zabrinuta za tebe.

Pretpostavljam da želi da bude sigurna kako zarađuješ dovoljno za život.“

„Novac nije sve“, sumorno će Edvard.

Elinor uzdahnu i reče: „Nije. Ali mora ga biti dovoljno.“

„Dovoljno“, reče Merijen sanjarskim glasom, „da održavaš predivnu staru

kuću i da možeš da priuštiš sebi sve avanture na svetu.“

„Ja želim da dobijem na lutriji“, objavi Margaret. „To bi sve rešilo.“

„Možda...“

Elinor se osmehnu sestrici. „Joj, Megs!“

„Tada bi mogla da kupiš sebi neka dobra kolica“, reče Edvard, takođe se

osmehujući.

„Ja bih kupovala umetničke slike“, reče Merijen. „I odeću. I ostrva. I ljude

koji će mi pevati.“

Edvard joj se široko osmehnu.

„Ti si za romantiku, ona za kola. Kako je lepo što se neke stvari ne menjaju.“

Merijen se najednom uozbilji.

„Ali promenila sam se, Ede.“

Usledi vrlo kratko ćutanje, a onda on reče: „Ja takođe.“

„E pa, ja nisam“, preglasno će Elinor.

„Nisi“, s olakšanjem reče Bel. „Stvarno nisi.“

„Čini se“, nastavi Elinor, „da i dalje ne umem da čitam ljude. Pomislim da su

jedno, a onda se ispostavi da su nešto sasvim drugo. Verovatno sam naprosto

glupa i verujem sve što mi neko kaže. Trebalo bi da obraćam pažnju na ponašanje

ljudi, zar ne? Trebalo bi da verujem u ono što vidim, a ne u ono što čujem. Zar

nije tako?“

Ponovo usledi ćutanje, ovog puta znatno nelagodnije. A onda Megs posegne

preko stola i uhvati Edvarda za ruku.

„Šta ti je to?“

„Šta?“

„Taj prsten! Nosiš prsten.“

Edvard spusti ruku u krilo i skloni je od pogleda.

„Ma ništa.“

„Pokaži mi!“ navali Margaret.

Edvard je oklevao. Bel se naže napred, osmehujući se. „Hajde, mili. Pokaži

nam.“

Oklevajući, Edvard podiže desnu ruku s krila i stavi je na sto. Na srednjem

prstu imao je srebrni prsten s malim, pljosnatim plavim kamenom.

„Ti ne nosiš prstenje“, reče Merijen. „Nisi od onih muškaraca što nose nakit.“

„To je neka vrsta poklona“, stidljivo odvrati Edvard.

„Od koga?“

„Fani“, reče Margaret, „ne bi nikad nikom poklonila takav prsten.“

Edvard je delovao nesrećno. Skinuo je prsten i, nagnuvši se malo u stranu,

stavio ga u džep farmerki.

„Neka vrsta“, ponovi. „Nebitno je.“

„Isti je kao Elin“, reče Margaret. „Eli ima takav prsten.“ Elinor podiže ruku.

„Ne nosim ga“, reče ona. „Pogledaj.“

Edvard je i dalje buljio u svoje krilo. Margaret reče: „Ali isti je kao tvoj.“

„Je li?“ reče Elinor Edvardu. „Je li isti kao moj?“

On ne reče ništa. Bel uze bocu s vinom.

„Hoće li neko još?“

Niko se ne javi. Ona isprazni bocu u svoju čašu.

„Pa ništa, ja ću da je dovršim. Dobili smo je od Džonoa. Baš je ljubazan,

stalno neke sedeljke i pokloni.“ Ona okrznu Edvarda pogledom. „Želeće da te

upozna. Čim čuje da si ovde, odmah će navaliti da organizuje zabavu.“

„Jedina zabava u Bartonu na koju ću ja otići“, reče Margaret, „biće kad se

Vils vrati i odveze me tamo svojim kolima.“ Edvard pogleda oko stola, najednom

usredsređenog pogleda. „Ko je Vils?“

„Merijenin prijatelj“, žurno odvrati Elinor.

Edvard pogleda u Merijen. Njoj je pak lice blistalo, naglo ozareno. „Prijatelj

sa dobrim kolima, znači?“ reče on zadirkujućim tonom.

Ona se okrete i pogleda ga. Gotovo je plakala od čežnje. „O, dopašće ti se,

znaš!“

„Ja... siguran sam da hoće. Kada ću ga upoznati?“

Merijen mu se široko, suzno osmehnu.

„Ubrzo“, odvrati ona. Klimajući glavom i osmehujući se, ona pogleda ostale

za stolom. „Uskoro!“

8

U kući je vladala tišina. Čak ni vetar nije duvao, i Bel je znala da će moći da čuje

zvuk koraka ili točkova na šljunku koji će je upozoriti da neko nailazi. Bezbedna

je, reče ona sebi, savršeno bezbedna. Megs je u školi, Elinor na poslu, a Merijen

je odvela Edvarda u poslednju šetnju (za njega) i još jedan čežnjivi, žudni pogled

u Alenham (za sebe).

Da to nije bila Edvardova poslednja šetnja pre odlaska, sad ne bi bila u

Elinorinoj sobi i pretraživala joj fioke. Da nije rekao kako danas stvarno mora da

ide, mada mu se ne odlazi i nema želju da bude nigde drugde, ne bi morala da

pribegne ovom krajnje nepoštenom načinu potrage za dokazima. A ako se Edvard

ponašao neshvatljivo, Elinor nije bila ništa bolja. Cele nedelje se prema njemu

ophodila sa savršenom učtivošću, ali niko nije mogao tvrditi da mu je ukazivala

ikakvu posebnu srdačnost ih pažnju. A on ju je očigledno želeo, bila mu je

potrebna. Nijedna normalna žena zdrave pameti, gotovo ozlojeđeno pomisli Bel,

ne bi se oduprla iskušenju da uteši i ohrabri muškarca kome su uteha i poverenje

bili tako očito potrebni kao Edvardu Ferarsu.

Ali izgleda, to nije važilo i za Elinor. Ne samo da je smatrala da je prihvatljivo

nego joj naizgled nije nimalo teško padalo da se prema Edvardu ponaša kao da joj

nije ništa više od brata koji joj, iako dobrodošao, pomalo ide na živce. A kad joj

je Bel pomalo prekorno rekla: „Jadničak, čini mi se da je utučen“, Elinor je

odgovorila: „Onda ih je dvoje. Srodna duša za Merijen“, i pojačala radio u kuhinji.

Kad je Bel pokušala da joj prenese veoma važan razgovor koji je s Edvardom

imala u vezi s tim što su ambicije njegove porodice tako mnogo drugačije od

njegovih, i što je prestajao da se nada da će ikada promeniti mišljenje i složiti se

s njim, Elinor je pristojno sačekala dok nije završila, a onda rekla: „Znam sve to,

mama. Znam šta žele. Znam šta on želi. I znam da njegova majka uvek mora da

ima poslednju reč.“

„Pa zašto onda nisi prijaznija prema njemu?“

„Prijazna sam. Savršeno sam prijazna.“

Bel je tiho i pomalo srdito uzdahnula.

„Mila, dobro znaš o čemu govorim. U Norlandu, oboje ste bili...“

„U Norlandu je bilo drugačije“, odvratila je Elinor. „Mi smo bili drugačiji.“

„Ali mislila sam da ga voliš?“

„Mama“, ljutito je rekla Elinor, „neću nikoga da jurim. U redu? I neću ni sa

kim da raspravljam o svojim najskrovitijim osećanjima, niti da nagađam o

Edvardovim. Nikad u živom. U redu?“

Bel je trepnula. U sebi je začula Henrija kako kaže, onim svojim

karakterističnim pomirljivim tonom: „Ne nerviraj se, mila moja. Ne nerviraj se.“

Progutala je knedlu.

„Pa dobro, onda, Eli.“

Elinor se malčice opustila.

„Hvala ti.“

„Samo... samo ne želim da i ti budeš nesrećna.“

Elinor joj je spustila brzi poljubac na obraz.

„Nisam“

Pa, nije bila, ne onako aktivno i primerno kao što je uglavnom bio slučaj s

Merijen. Ali bilo je tu nečega, nekakve senke, mučaljivosti, zatomljivanja, koji su

terali Bel da tuguje zbog svoje najstarije kćerke i da joj sada pretražuje sobu u

potrazi za nečim, bilo čim što će dokazati da je Edvard Ferars - samo da nije one

njegove čudovišne majke - čovek dosledan svome srcu.

Stvarno je za žaljenje kad se dve od tvoje tri kćerke spetljaju s muškarcima

koji, izgleda, ne mogu bez zbrke i tajni.

Elinorine fioke nisu ni najmanje ličile na Merijenine ili Margaretine. Njih dve

su, naime, živele u večitom haosu: Merijenin je bio ljupki darmar boja i tekstura;

Margaretin pak najobičniji haos. Elinorine stvari su, međutim, bile odložene

sistematično i uredno. Ona je znala gde će pronaći marinskoplavi džemper ili

nešto čime će pisati, ili svoju vozačku dozvolu. Tu su čak bile i debele fascikle s

nalepnicama na kojima je, postiđeno je zaključila Bel, pisalo „Letnjikovac Barton

- komunalije“ i „Važna dokumenta“, kao i omanji svežanj priznanica pritisnut

glatkim kamenom, na kojima je crvenom olovkom pisalo „Plaćeno“. Na komodi

su se nalazile fotografije - uh - Henrija i malog Harija, i triju sestara Dašvud s

božićnim ukrasima oko vrata, kao i jedna na kojoj je ona, Bel, stajala na kraju

cvetne leje u Norlandu s ogromnim slamnatim šeširom na glavi i naručjem punim

žavornjaka. Ispred fotografija ležao je niz indijskih lakiranih činija različitih

veličina s Elinorinim ogrlicama i narukvicama, zamršenim i pomalo prašnjavim.

Bel gurnu prst u najmanju činiju, koja je sadržavala spajalice za papir, jedan ili

dva ključa i nekoliko prstenova, koje ona povadi i poređa po komodi. Tu je bio

prsten od tirkiznog pleksiglasa i mesingani prsten - indijski? - s oblim crvenkastim

kamenom sa šarama nalik na mermerne, i jedan obični, pljosnati srebrni obruč.

Bel ga uze i poče da ga okreće među prstima. Imao je mali plavi kamen i odmah

joj je bio poznat. Bio je potpuno isti kao onaj što ga je Margaret opazila kod

Edvarda, one prve večeri za stolom, onaj zbog kojeg mu je bilo onako neprijatno,

samo manji. Elinor i Edvard imaju istovetne prstenove.

Bel pažljivo pokupi sva tri prstena i umeša ih natrag među spajalice. Imaju

istovetne prstenove, ali ih ne nose. I očigledno ne žele da govore o tome šta ih je

spopalo i zašto ih ne nose. Nemoguće je da su se posvađali, inače Edvard ne bi ni

došao, ili barem ne bi ostao kod njih cele nedelje. A Elinor je, kao što je i rekla,

bila savršeno prijazna prema njemu. Možda je sve imalo neke veze s Edvardovom

majkom, možda... Na šljunku se začuše koraci, jedva čujni iz Elinorine sobe na

bočnoj strani kuće. Bel žurno izađe u predsoblje i otvori ostavu u koju je Elinor

po dolasku u letnjikovac Barton smestila posteljinu i peškire. Možda je, što reče

Elinor, glupo da brine. Elinor nije delovala nesrećno, a Edvard nije bio ništa

nesrećniji nego inače. Uto se otvoriše ulazna vrata.

„Mama?“ pozva Merijen.

„Gore sam!“ odazva se Bel. „Slažem peškire!“

Toni Mazgrouv, Elinorin šef, našao joj je kola. Pripadala su njegovom pastorku,

koji je otišao na tri godine u Boliviju i rekao da mu ne smeta da ih neko za to

vreme koristi i da mu je, štaviše, draže da ih neko vozi nego da čuče podignuta na

blokove u Tonijevom dvorištu. Toni je rekao da će ih firma osigurati i registrovati,

a da je Elinorino samo da sipa gorivo.

Elinor je oklevala. Toni, neposredan čovek od svojih četrdeset i nešto, zurio

je u nju.

„Nećeš ih? Većina ljudi u tvojoj situaciji bi oberučke prihvatila ovu šansu.“

„O, hoću ih, kako da ne.“

„Pa šta je onda?“

„Naprosto“, reče Elinor, „to je toliko ljubazno. A možda me i ne zadržite ovde

po isteku tri meseca. I onda...“

„Zadržaćemo te“, reče Toni Mazgrouv. „Prokleto si dobra.“ On joj pruži

ključeve od kola. „I radiš za prokleto male pare. A sada briši.“

Teško da će kola impresionirati Margaret, pomisli Elinor obazrivo pomerajući

menjač pre no što je uključila motor. Bila su u još gorem stanju od Edovih -

stvarno bi bilo najbolje da ne misli na Eda - i prefarbana gotovo narandžastom

bojom. Upadala je u oči na način koji je najviše mrzela, ali kola su kola. Poslužiće

da nju voze iz Bartona na posao i Margaret u školu. Takođe, značiće da neće

morati večito da zavise od ser Džona i stoga više neće biti u obavezi prema njemu.

Istinski ljubazno od pastorka Tonija Mazgrouva i istinski ljubazno od firme. Imala

je mnogo sreće i potrudiće se u najvećoj mogućoj meri da bude veoma zahvalna,

kao i da pokaže svima, a naročito svojoj porodici, da se između nje i Edvarda ništa

nije promenilo - pre svega zato što nije ni postojalo dovoljno toga da se uopšte

menja, ali i zato što m niko ne može ništa da učini sve dok se on ne oslobodi iz

šapa svoje majke. Sa čime ja, reče ona sebi dok je pažljivo isparkiravala kola i

izlazila na ulicu, neću da imam ama baš ništa. Njegova majka je njegov problem,

ne moj. I sve i ako priželjkujem da joj se suprotstavi, iz ličnog iskustva znam

koliko je neverovatno teško suprotstaviti se članu porodice kadrom da, ako ga

naljutiš, beskrajno dugo zagorčava život svima oko sebe. Edvard je u klopci.

Posledica toga je da sam i ja u klopci. Međutim, iz nekog razloga za koji nisam

bila spremna da ga pitam, nosio je prsten isti kao onaj koji mi je dao, a koji je

kupio u filigranskoj radnji u Plimum zato što je devojka koja ga je napravila bila

meštanka i zvala se Elenor. Stoga ću crpeti snagu iz toga. Hoću. Spoznaja da ga

uopšte nisam prebolela - i da je, štaviše, zapravo obrnuto - krajnje je neugodna,

ali sam poprilično sigurna da ni on mene nije preboleo, i zato neću više zapitkivati

sebe jesam li dobro, kao da čačkam bolan zub, jer ako nastavim, načisto ću

izludeti.

Ona pomalo naglo prikoči ispred Margaretine škole. Bili su uspeli da ubede

devojčicu da se priključi grupi koja je posle nastave ostajala i radila domaće

zadatke u školi - „Stvarno nije fer, zašto moram, zašto, Tomas uvek može da dođe

po mene, rekao je da hoće, kako ste samo zle“- tako da Elinor može da je pokupi

kad izađe s posla i da zajedno dođu kući. Margaret je stajala na pločniku, u suknji

nejednako povučenoj visoko iznad kolena, i mrštila se u svoj telefon. Ona se

izbeči u kola. „Samo mi nemoj reći da je to tô?“

Elinor potapša suvozačko sedište.

„Uskači.“

„To je sprdnja od kola. Ne liče ni na šta. Šta ako me neko vidi u njima?“

„Pomisliće da si više nego srećna što ne moraš da ideš autobusom. Jesi li imala

dobar dan?“

Margaret uzdahnu i poče da pipa tražeći pojas.

„Ne budi smeš.“

„Šta reče?“

„Čula si.“

„Šta je smeš?“ strpljivo upita Elinor.

Margaret se okrete prema sestri i s naporom izgovori: „Smešna.“

„A“

Margaret joj pruži svoj mobilni.

„Pogledaj ovo.“

„Ne mogu, Megs. Vozim.“

„Ne možemo pravo kući. Moramo u Park.“

„Molim?“

„Kaže mama. Poslala je sms. Tamo su Džono, gospođa Džej, svi redom.

Moramo da upoznamo drugu kćerku gospođe Džej ili tako nešto.“

Elinor tiho jeknu.

„Što baš večeras?“

„Nemam pojma. Dovoljno je loše što Ed odlazi, samo nam je još ovo trebalo.“

Ona ponovo uzdahnu. „Niko u školi se ne pati ovako kao ja.“

Elinor je potapša po kolenu.

„Jadna ti.“

„Boli tebe uvo“, ljutito reče Margaret. „Tebi ne smeta.“

„Šta mi ne smeta?“

„Pa“, odvrati Margaret, „tebi je svejedno, je l’ da? Ti si uvek dobro.“ Ona

iskosa odmeri Elinorin profil. „Zar ne?“

„Kakvo grozno vreme“, reče entuzijastično ser Džon ljubeći ih dok su ulazile u

predvorje Barton parka. „Pljušti kao iz kabla.“ On uhvati Merijen za lakat.

„Previše kišovito za tvoju uobičajenu šetnju do Alenhama, eh?“

Merijen je izgledala vrlo ozbiljno i nije rekla ništa.

„Ali ja ovde imam zabavu!“ reče ser Džon. „Imam ljude! Imam hranu, piče,

vatru i ljude! Šteta što je jadni stari Bil još zaglavljen u Londonu.“

Gospođa Dženings probila se kroz gužvu na vratima biblioteke vodeći za

sobom veoma lepu mladu ženu u poodmakloj trudnoći.

„Dušice moje. Dašvudove. Ovo je - Šarlot.“

Ser Džon prebaci ruku preko ramena svoje svastike.

„Je li lutkica, ili šta?“

Videći šta se od nje očekuje, Bel priđe i poljubi Šarlot u obraz.

„Bogami jeste.“

Šarlot je delovala oduševljeno.

„Kakva lutkica, ljudi moji! Pa pogledajte kolika sam! Termin mi je tek posle

Božića, a već sam ogromna. Kao nasukani kit.“ Ona prasnu u smeh. „Osim što je

to prilično uvredljivo za kitove, zar ne?“

Elinor joj se osmehnu. Bila je tako lepa i tako vesela. I tako drugačija od svoje

više, mršavije i podjednako lepe sestre. Potom Elinor okrznu pogledom Merijen.

Gledala je na drugu stranu, u sliku dečaka u starinskim pantalonama od plave svile

s rukom na glavi otmenog psa, a izraz na njenom licu nije bio nimalo predusretljiv.

„Em?“ tiho će Elinor.

Merijen uzdahnu i odmače se korak dalje.

„Pusti je“, reče ser Džon scenskim šapatom. „Pusti je da na miru tuguje.“

Šarlot Palmer stade na vrhove prstiju, kao da pokušava da privuče Merijeninu

pažnju.

„Tuguj koliko ti srce ište!“ doviknu joj ona. „Sladak je ko šećer. Iskreno,

Džordž Kluni može slobodno da se pojede od muke. Vils je lep kao bog. On nam

je komšija u Londonu, znaš.“

Merijen je još posmatrala sliku, ali izraz na njenom licu svedočio je sada o

krajnjoj budnosti.

„Ne, nije“, javi se glas iz pravca biblioteke.

Svi se okrenuše. Na vratima je stajao mlađi muškarac u poslovnom odelu i

pomno proučavao ekran svog blekberija.

„Ali jeste!“ reče Šarlot ushićeno se osmehujući. „Živi takoreći iza ćoška.“

„Džon Viloubi“, reče muškarac na vratima i dalje gledajući u svoj telefon,

„živi na drugom kraju naše opštine. Kings roud.“

Šarlot se ljupko osmehnu. Nije delovala ni najmanje smeteno.

„Skloni to“, komandova gospođa Dženings zetu pokazujući u blekberi. Ser

Džon joj mahnu.

„Ma hajde, gospođo Džej, ostavi čoveka na miru.“

Muškarac na vratima kao da nije obraćao pažnju na taštu i pašenoga. Umesto

toga, prislonio je blekberi na uvo i odšetao natrag u sobu govoreći usput u njega.

„Kakav neotesanac!“ srećno će Šarlot. „Stvarno je grozan! Ne pitajte me čime

se bavi! Nemam pojma. Sve samo ekrani puni brojki, a onaj blekberi je

jednostavno zavaren za njega. Nikad mi ništa ne govori. A kad postane poslanik

u parlamentu biće još milion puta gore.“

„O, bože“, izusti Bel skoro nečujno. „Poslanik.“

„Znam!“ reče Šarlot. „Ludnica, je l’ da? Pogotovo kad uzmeš u obzir Tomija.

Hoću reći, on mrzi ljude, jednostavno ih mrzi, je lʼ da, mama?“

„I previše tačno“, odvrati gospođa Dženings urlajući od smeha. „Ne može oči

da mi vidi, pogotovo sad kad vuče Šarlot na grbači!“

Šarlot se malčice prignu, lica ozarenog zadovoljstvom.

„A najsmešnije od svega, je lʼda, mama, jeste što mora da se pretvara kako

voli ljude, ako hoće da glasaju za njega! Cirkus. Zamisli samo“ - ona ispruži

punački mali dlan kao da piše u vazduhu - „Tomas Palmer, poslanik, na papiru sa

zaglavljem Donjeg doma. Da padneš na teme, je lʼ da? Ali on kaže da ja nemam

zašto da dižem nos. Neće me pustiti ni da primirišem tamo. Šta mislite, zar nije

urnebesno?“

Elinor samo nemo klimnu glavom. Margaret se vrpoljila pored nje.

„Mogu li... mogu li...“

„Šta to?“ veselo će ser Džon. „Da zbrišeš?“

Margaret potvrdno klimnu.

„Opasnica“, reče on. „Prava mala opasnica. Ajde, onda, beži gore i nađi

klince. Blagi bože, Bel, nemaš ti šanse s njom, isto kao ni Meri s našima. Nego,

narode, šta kažete na to da malo povečeramo?“

***

„Dakle“, reče Šarlot Palmer Elinor posle večere, „ti si baš izvukla deblji kraj!

Džono s jedne, Tomi s druge strane. Blago tebi!“

„O“, izusti Elinor pomalo smušeno. „Bilo je u redu, on je...“

„Stvarno si mu postala draga“, reče Šarlot. „Još će vas sve pozvati da dođete

ovamo za Božić!“

„Ne, stvarno ne bih da...“

„Obožava da se okruži pravim ljudima. Obožava. Ne smem da dozvolim da

mu slomiš srce, pošto slomljenih ovde već ima sasvim dovoljno.“

Elinor se naže napred i gotovo šapatom upita: „Da li... poznaješ li Vilsa?“

Šarlot je pogleda sva ozarena.

„Vilsa svi znaju.“

„Ma nemoj?“

„Ali znam zašto pitaš, zar ne! Ne pitaš me samo zbog toga što je

najzgodniji...“

„Pitam“, odlučno je prekide Elinor, „zato što bih volela da saznam nešto više

o njemu.“

„Pa dabome“, smejući se odvrati Šarlot. „Normalno je da želiš da saznaš više

o nekome ko je u šemi sa tvojom sestrom!“ Elinor načas pogleda na drugu stranu

stola, gde je njena majka pila kafu s Midltonovima i gospođom Dženings.

„Bolje ne obraćaj previše pažnje na njih i ono što kažu.“

„O, ne obraćam!“ vedro će Šarlot. „Ne zaboravi da sam skoro trideset godina

živela sa svojom majkom! Ne, nisam od njih čula nego od Bila Brandona. Znaš

Bila Brandona.“

Elinor je bila istinski preneražena.

„Bil Brandon ti je rekao da...“

„O da! U Londonu. U ponedeljak. Slučajno sam ga videla kad sam trknula po

nešto u Bond strit, a on je išao nekim svojim visokoparnim poslom u Kraljevsku

akademiju ili tako negde, i razgovarali smo o Bartonu, pa je pomenuo sve vas, i

ja mu kažem, Joj, mama kaže da su sve tako lepe i da se jedna ozbiljno zabavlja s

Vilsom, a on će na to...“ Ona naglo zaćuta.

„Šta? Šta je rekao?“

Šarlot poklopi usta dlanom, kao da bi da uguši novi nalet kikota.

„Zamisli - ne mogu da se setim! Možda nije ni pričao o tome. Možda nije

ništa ni rekao, možda je samo onako izgledao kao da zna da je to tačno? Šta god.

Je l’ bitno? Normalno da nije! Dobro sad, sem njemu, jadničku!“

Elinor jedva upita: „Zašto?“

„Pa“, Šarlot jedva dočeka da nastavi, „mama kaže da se tvoja sestra i njemu

sviđa. On je tako romantična duša, i pored toga što je pomalo zadrt.“ Ona se sada

prignu napred, onoliko koliko joj je dozvoljavao stomak. „Reči ću ti: mama i

Džono su se silno trudili da smuvaju mene i Bila nakon što su se uzeli Džono i

Meri, sve dok mama nije shvatila da mi kao gospođi B. ne bi bilo nimalo zabavno.

Ajoj, kad samo pomislim!“

„Jesi li se“, reče Elinor, sad već jedva prevaljujući reči preko usana,

„zabavljala s njim? Sa Bilom?“

Šarlot je jedan čas gledala u nju, a onda se zavali u stolicu cičeći od smeha.

„Joj, bože, ne! Nikad me nije zamolio ni da sednem kraj njega! Mada se

kladim da bi mu bilo drago da jesam. Ah meni je lepo s Tomijem. S njim je uvek

zabavno. I pored toga što mi nikad ništa ne govori.“

Tomi Palmer se u taj mah stvori pokraj njih, i dalje s blekberijem u ruci. Ne

obraćajući pažnju na Elinor, reče svojoj ženi: „Da ti govorim, nikad ne bi slušala

ništa što ti kažem...“

„Je l’ vidiš?“ ushićeno se Šarlot okrene Elinor. „Je l’ vidiš?“

„...i onda se upitam, što da se uopšte trudim. Zato se i ne trudim.“ On pruži

praznu čašicu za viski. „Donesi nam piće, Šar. Nisam se tobom oženio zbog tvoje

pameti. Oženio sam se tobom zbog tvog tela. Što se i vidi.“

Šarlot se s mukom izvuče iz stolice i uze čašicu. Zatim zvučno cmoknu

Tomija.

„Je lʼ vidiš?“ ponovi ona Elinor. „Zar nije car?“

Tomi Palmer nije gledao u svoju ženu. Umesto toga, on pogleda preko u

Elinor. Pogled mu je bio iznenađujuće saosećajan.

„Dobro si?“ reče on.

Bila je zatečena.

„Jesam“, odvrati. „Hvala ti, da, mi...“

On se osmehnu, pa reče pokazujući u svoju ženu: „Imaju zlatno srce, te

Dženingsove, ali osetljive su koliko i nilski konji u sezoni parenja. Moguče da

nijednoj od njih nije palo na pamet da vesele večeri u Barton parku baš i nisu u

vašem fazonu.“ Elinor pogleda u Šarlot, koja je pak gledala u svog muža i smejala

se sijajuči od oduševljenja. Ona nesigurno reče: „Hvala ti. Svi su tako ljubazni,

hoću reći...“ Potom zaćuta.

Tomi Palmer spusti slobodnu ruku, onu kojom nije držao blekberi, na glavu

svoje žene. On reče: „Njima je ljubaznost isto tako prirodna kao i disanje. Ali

mašta nije ono čime su ih kumavile obdarile na krštenju.“ Zatim namignu Elinor,

jedva primetno i bez i najmanje naznake flerta. „Prema tome, samo kažem da imaš

saveznika. Za slučaj da ti ikada zatreba.“

„H-hvala ti“, promuca ona.

On veselo mahnu rukom koju je sklonio sa Šarlotine glave. „Nema potrebe za

zahvaljivanjem. Naprosto imaj na umu. Dakle, Sar, gde je moje piće?“

Iz svoje sobe, u kojoj je svirala Vila-Lobosov Prelid - vrlo upečatljiv, vrlo

melanholičan - na svojoj gitari, Merijen je čula majku kako priča telefonom.

Verovatno je razgovarala s Džonoom koji je, uprkos tome što je morao da vodi

poslove, većinu prepodneva telefonirao i razmenjivao tračeve. Bila je to navika

koju je Merijen smatrala gotovo dostojnom prezrenja i nije mogla a da se ne

podseti kako je Vils, iako sklon da iznosi opažanja o drugim ljudima - iskupljivalo

ga je to što su bila tako zabavna - nadoknađivao to svojom ogromnom

sposobnošću da priča o svim onim kulturnim elementima života koji su njoj bili

tako važni: poeziji, pejzažu i romantici istorije - i muzici. O, muzika! Jednog dana

je uzeo njenu gitaru - iskreno rečeno, nije svirao tako dobro kao Ed ili Bil

Brandon, ali imao je takav osećaj za muziku - i rekao: „Sviraš li klavir?“

Bila je zatečena.

„Pa, umem. Ali radije sviram gitaru.“

Pogledao ju je vrlo ozbiljno, pravo u oči.”

„Tako mi je drago.“

„Stvarno?“

„Meni klavir deluje mnogo... mnogo hladniji. Volim to što su gitare tako

strastvene, tako poletne.“ Sagnuo se prema njoj. „Osećaš li kako vibrira dok

sviraš?“

Klimnula je i tiho odvratila: „Dabome da osećam. Tako osetim ton.“

Lice mu je bilo blizu njenog. Rekao je, skoro šapatom: „Tako senzualna. Tako

seksi.“

Merijen sada tiho jeknu i uloži napor da se pribere. Sećanje na takve trenutke

bilo je blaženo i mučno u isto vreme. Oduzimalo joj je sposobnost da utone u

muziku kao nekad, jer je Vilsovo naručje bilo jedino u šta je ovih dana želela da

utone. Ona prestade da svira i pognu glavu nad gitarom. Opet joj pođoše suze

olakšanja ujedno praćene talasima jada, uspomena, talasima... „Merijen!“ pozva

je Bel iz podnožja stepenica.

Merijen podiže glavu, šmrcajući.

„Dolazim.“

Ona spusti gitaru na krevet, izvuče šaku maramica iz kutije na podu i izduva

nos. Zatim prevuče zgužvanim maramicama preko očiju i pređe preko sobe da

otvori vrata.

„Da, mama?“

Bel pažljivo zagleda njeno potišteno lice.

„Joj, milo moje...“

„Dobro sam.“

„Opet si plakala. Jadno moje dete.“

„Zašto ne pozove?“ zakuka Merijen. „Zašto mi ne odgovara na mejlove? Čak

ni na poruke? Zašto mi barem ne javi da je živ i zdrav?“

Bel se popne dve stepenice.

„Hoće, mila. Sigurna sam da hoće. Mora biti da je posredi nešto vrlo ozbiljno,

nešto od čega želi da te zaštiti.“

Merijen ponovo šmrcnu.

„Izvini. Izvini što stalno govorim o tome.“

„Naprosto bih volela da mogu da pomognem.“

„Pomažeš“, reče Merijen. „Tako što si dobra prema meni. Svi su dobri prema

meni. Čak i oni moroni gore u Parku koji ne znaju kad je vreme da prestanu da

zadirkuju. Znam da imaju dobre namere, zato što su previše glupi da vide koliko

su nespretni.“

„Ono maločas na telefonu je bio Džono.“

Merijen sede na najviši stepenik i umorno reče: „E sad si me iznenadila.“

„Čovek je neumorno veseo. Palmerovi samo što su otišli jutros - odmah je

pozvao u goste nekoga drugog. Kumicu pokojnog muža gospođe Dženings. I

njenu sestru. Tu su negde tvojih godina, pa Džono traži da u subotu dođemo kod

njih na večeru.“

„Ne“, reče Merijen.

Bel se osmehnu.

„To sam mu i rekla. Mislim, ne baš tako direktno. Nisam rekla da nijedna od

nas ne bi mogla podneti više nijedan obed u Parku. Kazala sam da naprosto ne

možemo da prihvatamo njihovo gostoprimstvo dok ne budemo u prilici da im ga

uzvratimo u svojoj kući.“

„Joj, mama...“

„Tako da“, pobedonosno nastavi Bel, „svi dolaze u subotu na ručak kod nas -

bez dece, bogu hvala - s tim dvema devojkama.“

Merijen uzdahnu.

„Mogu da ih zamislim.“

„Ne, mila“, reče Bel, „ne možeš. Možda će ti se dopasti. Možda su baš ono

što ti je potrebno - da ti odvuče pažnju. Zovu se Lusi i Nensi. Lusi i Nensi Stil.“

Margaret je išla kod svoje nove školske drugarice i neće, naglasila je, biti potrebno

da Elinor dolazi po nju. Usledilo je mnogo telefoniranja i potrebe za

razuveravanjem zbog tog dogovora, ali Elinor je naposletku pobedila sve Beline

strepnje tako što je preko pauze za ručak skoknula do drugaričine majke da se i

lično uveri u potpunu pouzdanost situacije: dupleks u naselju na periferiji,

nepogrešivo nastanjen neosporno konvencionalnom porodicom. Čak se osetila

ponukanom da se napola izvini majci Margaretine drugarice.

„Jednostavno, nedavno smo se doselili a Megs tek nekoliko nedelja ide u m

školu i...“

Žena se nasmejala. Potapšala je Elinor po ruci.

„Shvatam, mila. Ne zameram.“

Međutim, čak ni ta potvrda čestitosti nije sprečila Bel da tog poslepodneva

nekoliko puta pozove Elinor na mobilni i, kad je po ko zna koji put pozvonio,

Elinog ga je zgrabila ne pogledavši ko zove i skoro ljutito rekla: „Šta je sad,

mama?“

„Ovde Džono“, reče ser Džon.

„Upomoć. Izvini. Molim te, izvini. Porodične razmirice.“

„Pričaj mi o tome. Pričaj mi o tome. Zato te i zovem.“ Elinor smesta oseti

kako je hvata nespokoj.

„Šta, šta je...“

„Dobio sam korpu“, reče ser Džon. „Od tvoje majke.“

„Korpu?“

„Imam ovde nekoliko divnih devojaka, a tvoja majka je odbila da vas dovede

kod nas na večeru da ih upoznate.“

Elinor proguta knedlu.

„Ali previše ste ljubazni prema nama. Bili smo kod vas koliko...“

„Slušaj“, reče ser Džon, „da je po mome, svake večeri biste bili naši gosti, to

ti garantujem. Ali ne mogu da nateram tvoju majku da se predomisli. A ovim

curama je dosadno s nama, mada moram reći da su fenomenalne s klincima,

fenomenalne. Rekoše da obožavaju liliputance i izgleda da stvarno jeste tako.

Čudo jedno. Nego, vidi. Zovem da te pitam hoćeš li bar ti da svratiš u povratku s

posla, kad već ne mogu da nateram tvoju majku i Merijen da promene mišljenje?“

Elinor zatvori oči.

„To je vrlo ljubazno od tebe, ali...“

„Nikakvo ali. Nikakvo“

„Džono“, reče Elinor otvorivši oči, „stvarno je lepo od tebe, i stvarno bih

volela da ih upoznam. Ali umorna sam i...“

„Živnućeš ako dođeš na večeru!“

„Ne“, reče Elinor, silovitije no što je nameravala.

Usledi kratka pauza ispunjena preneraženošću. Čula je kako ser Džon izdaje

svojoj sekretarici nekakva uputstva. Zatim joj njegov glas ponovo grmnu u uvo.

„Onda na piće.“

„Pa...“

„Super“, reče on. „Divno. Dogovorili smo se. Vidimo se na piću kad kreneš

kući s posla.“

Elinor uzdahnu. On beše već prekinuo vezu i ona takođe polako spusti telefon

na kraj svoje table za crtanje.

Toni Mazgrouv je pogleda preko naočara za čitanje.

„Nevolje s dečkom?“ upita on.

Elinor napravi grimasu.

„Kamo sreće.“

U dnevnoj sobi u Barton parku vladao je opšti metež. Elinor se činilo da je soba

pretopla, previše svetla i prepuna nemirne dece, a o galami da se i ne govori. Tu

su bile dve devojke -Elinor nije mogla da ne primeti kako su vrlo moderno

obučene - koje su sedele na podu i pokušavale da prizemlje neko od dece što su

vitlala naokolo. Malo dalje na sofi, posmatrajući prizor s očiglednim

zadovoljstvom, sedela je Meri Midlton, blažena u kašmiru krem boje.

Ser Džon, sa čašom u ruci, pritrča da je pozdravi.

„Zdravo, lepotice. Dobro došla u uobičajenu ludnicu. Džintonik?“

„U stvari“, reče Elinor, „mogu li da dobijem nešto bezalkoholno?“

„Ne!“ odvrati ser Džon. „Ne može! Nemoj da kvariš zabavu. Popij barem čašu

vina, kad već nećeš džin! Doneću ti vino. Bez rasprave. Znaš da ne podnosim kad

se raspravljaju sa mnom.“

Pomirena sa sudbinom, Elinor sleže ramenima.

„Važi.“

„Dobra devojčica. To je već bolje. Začas ću ja.“

Elinor se ponovo zagleda u gungulu u sobi. Jedna od devojaka na podu, s

inteligentnim, lepim licem i vodopadom dugačkih, brižljivo složenih uvojaka,

uhvati njen pogled, pa ustade i priđe joj pružajući ruku i osmehujući se. Elinor

uoči da je ruka puna narukvica s mnoštvom privezaka i pažljivo manikirana.

„Ti si sigurno Elinor!“

„Jesam.“

„Ja sam Lusi. Lusi Stil.“ Ona se okrete i pokaza prema podu. „Ono je moja

sestra. Bila je kumica gospodina Dženingsa.“ Elinor klimnu glavom.

„Došle smo za vikend“, reče Lusi. „Fantastična kuća! Da samo vidiš moju

sobu! Mogla bi da smestiš u nju ceo jedan stan! A klinci su tako slatki, tako

živahni.“

„Živahni su, to stoji.“

„I ona je neverovatna“, reče Lusi. „Zar ne? Ledi Em, to jest. Strava krpice, a

tek figura! Niko ne bi pomislio da je rodila četvoro dece, zar ne? Neverovatno.“

Elinor pogleda preko sobe. Meri Midlton je posmatrala kako dva starija

dečaka guraju Lusinu sestru da legne nauznak na pod, pri čemu je jedan koristio

njenu kosu da ubrza proces, dok Meri uopšte nije pokazivala da je iole svesna

potrebe da zavede nekakvu disciplinu.

Elinor sa zebnjom reče: „Šta misliš, je li ti sestra dobro?“ Lusi baci gotovo

usputni pogled preko.

„O, Nensi je u redu. Ume da se brine o sebi.“

Nensi ispusti tih ali čujan uzvik bola i prinese ruke glavi. Meri ne žureći

ustade sa sofe i s ljubavlju reče: „Pažljivo, momci.“

„Silazite!“ dreknu ser Džon na svoje sinove donoseći Elinor vino u čaši

veličine omanje kofe. „Da ste smesta sišli s te jadne devojke!“

„Džono“, prekorno će Meri, „samo se igraju, živi bili.“ Nensi Stil se s mukom

podiže na noge i dovede odeću u red. Sve vreme se hrabro osmehivala pokazujući

dugačke, neprirodno bele zube.

„U redu je“, reče ona. „Dobro sam. Skroz dobro. Sigurica.“

„Nensi“, reče ser Džon, „dođi da se upoznaš s Elinor. Elinor živi u...“

„O“, izusti Nensi napredujući ka Elinor i pružajući ruku ukrašenu dugačkim

veštačkim noktima, „znam sve o tebi! Je lʼ da, Lus? Živela si u Norlandu, je lʼ da?

Znamo sve o Norlandu.“

Elinor zadrži njenu ruku u svojoj što je mogla kraće.

„O?“

Nensi značajno pogleda ser Džona. Potom, klimajući glavom, reče: „O da.

Znamo sve o F-momku! Sto posto!“

„Nensi“, napeto reče njena sestra.

Elinor je uporno gledala u svoje piće.

„Sve znamo!“ reče Nensi. Ona prođe prstima kroz svoju očigledno

ispravljenu kosu puštajući je da padne i vrati se u potpuno isti oblik koji je imala

pre no što ju je dodirnula. „Znamo da ti se sestra zabavlja s mnogo slatkim

dečkom, i da si ti sledeća! Ludnica!“ Ona munu ser Džona laktom. „Čak

poznajemo i F-momka! Je lʼ da, Lus?“

Lusi se malčice pomeri i poče da zagleda svoje narukvice.

„Pa, samo površno.“

„Lus! Znamo ga! Upoznale smo ga kod ujka-Pitera!“

S drugog kraja sobe začu se iznenadni krik bola i besa. Svi se okrenuše. Meri

Midlton je držala svoju trogodišnju kćerkicu Ana-Mariju, koja se otimala, i

moiećivo govorila: „Izvini, mila, nepažljiva mama, glupava mama, grozna mama

je brošem povredila jadnu malu Anu, izvini, malena, izvini, lutkice.“

Ser Džon im priđe.

„Šta se dogodilo?“

„Moj broš je ogrebao njenu ručicu, njenu sirotu malu ruku.“

Ser Džon uze kćerku za ruku kojom je mahnito mlatarala i pažljivo se zagleda

u nju.

„Ne vidi se ama baš ništa.“

„Eto tu!“ vrisnu Meri. „Tu!“

Ana-Marija istrže ruku iz njegovog stiska, zabaci glavu i iznova se rasplaka

iz sveg glasa.

„Skroz cakani klinci“, reče Nensi Stil.

„Slatki su, stvarno“, reče Lusi kao odjek, ne naročito ubedljivo.

Elinor ih obe pogleda. Potom uzmače jedan korak i spusti svoje skoro

nedirnuto vino na najbližu površinu.

„Mislim da ću sada samo da se iskradem“, reče ona. „Tiho. Želim vam

prijatno veče.“ Ona se s naporom osmehnu. „Vidimo se uskoro.“

Na kraju subotnjeg ručka u letnjikovcu Barton, koji je Merijen presedela ne

pregovarajući ni reč i ravnodušno gledajući mimo okupljenog društva nekud kroz

prozor, Lusi Stil ode za Elinor kad se ova uputila u kuhinju. „Pomoći ću ti da

skuvaš kafu“, reče ona revnosno.

Elinor spusti gomilu desertnih tanjira koje je nosila, nakon što im je s mukom

našla mesto na pretrpanom stolu.

„Hvala ti, ali ne moraš.“

„Daj, pusti da ti pomognem. Pogledaj koliko je prljavih sudova!“

„Navikla sam.“

Ne obraćajući pažnju, Lusi poče da pušta vruću vodu u sudoperu. Potom

poverljivim glasom reče: „Izvinjavam se zbog Nens i one silne priče o

muškarcima. Bojim se da ona razmišlja prilično jednosmerno, a taj tip iz Eksetera,

Brajan Rouz, o kome nije prestajala da govori, on je, ovaj... dakle, jeste da mi je

sestra, ali pretera ga. Malo je neprijatno. Imaš li rukavice?“

„Rukavice?“

„Za pranje. Gumene rukavice. Znaš koje.“

Elinor odmahnu glavom. „Žalim slučaj. Mi naprosto imamo zapuštene ruke.“

Lusi podiže svoje iza glave i spretno smota kosu u čvor.

„Nema veze. U svakom slučaju, jadna stara Nens. Bojim se da se kod nje sve

vrti oko momaka i torbi.“

„Torbi?“

„Ručnih torbica“, reče Lusi. Čim je pronašla flašicu deterdženta za sudove,

ona ga nemilice naprska u sudoperu. Zatim, delujući kao da je silno usredsređena

na pravljenje pene, skoro bezbrižno upita: „Jesi li ikad upoznala gospođu Ef?“

Elinor prestade da struže ostatke s tanjira u kantu za otpatke.

„Koga?“

„Gospođu Ferars. Edovu mamu.“

„Nisam“, kratko će Elinor. „Strašnu majku. Ne, sa zadovoljstvom mogu reći

da nisam.“

Usledila je kratka pauza, a onda Lusi reče, okrenuvši se od sudopere: „Šteta.

Volela bih da jesi. Ja... priželjkivala sam da me posavetuješ.“

Elinor spusti očišćeni tanjir na najbliži kraj kuhinjskog pulta.

„Izvini“, reče ona. „Ne razumem...“

Lusi pogleda u svoje mokre ruke. Izgledalo je kao da donosi nekakvu odluku.

Potom ponovo podiže pogled i ozbiljno se zagleda u Elinor.

„Umeš li da čuvaš tajnu?“

„Naravno, ali da li je...“

Lusi podiže ruku, pa svečano reče: „Znam da ti mogu verovati. Onog trenutka

kad si kročila u sobu u Barton parku, jednostavno sam znala da si dostojna

poverenja.“

„Pa“, reče Elinor uzimajući sledeći tanjir, „hvala ti, ali ne vidim kako te mogu

posavetovati u vezi s bilo čim, niti gde se uklapa Edova mama.“

„O, ne sad“, reče Lusi. „Sad nije bitna. Ali uskoro bi mogla da bude. Uskoro.

Vrlo uskoro.“

Osmehivala se sebi u bradu, stidljivo, kao da uživa u nekoj tajni. Elinor spusti

tanjir i obiđe oko stola.

„Da li... da li se zabavljaš s Edovim bratom ili tako nešto? To pokušavaš da

mi kažeš? Zabavljaš se s Robertom, a on još nije rekao majci za to?“

Lusi pogleda pravo u Elinor. Oči su joj bile krupne i bezazlene. Ona se ponovo

osmehnu.

„O“, tiho izusti, „ne s Robertom. On je pravi blesavko. Govorim o Edu.“ Ona

pusti da prođe delić sekunde i zatim dodade: „Mom Edu.“

Elinor se ne pomeri. Ostala je da stoji kraj stola. Činilo joj se da je sve stalo,

čak i njeno disanje. Stojeći tako, bila je svesna, kroz intenzitet vlastitog šoka, da

je Lusi pažljivo posmatra. Ona smože svu snagu.

„Čoveče...“

„Znam“, reče Lusi. „Divno je, ali je i strašno, zato što moramo da držimo to

u tajnosti. Jesi li okej?“

Elinor potvrdno klimnu. Osećala je kako telo počinje ponovo da joj

funkcioniše, nesigurno, kao da se pita hoće li moći.

„Ed je želeo da ti kažem“, reče Lusi. „Kuje u zvezde tebe i tvoju porodicu.

Kao sestra si mu.“

„Ed je želeo da mi kažeš...“

„Pa, znam da bi želeo da ti kažem. Znaš da je prava vezana vreća - ponekad

me baš izluđuje! Ali stvar je u tome da...“ Ona značajno zaćuta.

Koncentrisana na disanje i na to da se ne oda, Elinor je čekala.

„Pa eto“, reče Lusi, „on je moj Ed.“ Ona odvrati pogled, kao da u sebi

razgovara s nekim ko nije m. „Mislim da se zapravo može reći da smo vereni, na

neki način. Dovoljno da imam ovo, u svakom slučaju.“

Ona izvuče ispod okovratnika bluze lančić, držeći ga nagomilanog na dlanu

da nagovesti kako je posredi nešto tajno i lično.

„Čoveče“, ponovi Elinor, a sopstveni glas joj je zvučao kao da dolazi iz velike

daljine. „Nisam... znala ni da se poznajete, a kamoli da...“

„O da“, reče Lusi prišavši joj sasvim blizu. „O da. Moj ujka Piter je direktor

koledža u Plimutu, onog u kog su poslali Eda. Zar ti nije rekao? A Nensi i ja smo

odrasle u Plimutu. Stalno smo bile kod ujka-Pitera. Piter Prat. Bio je Edu kao

otac.“

Elinor je lagano dolazila sebi.

„Ed mi nikad nije rekao ništa o...“

„Pa ne, ne bi on nikad. Tako je stidljiv. A tu je i ta matora veštičara od njegove

majke, pa smo morali da krijemo od svih. Ah pre neki dan smo se videli na nekoj

sedeljci - ovde, kod zajedničkih prijatelja - i naprosto sam znala. Čim sam ga

ponovo videla, znala sam. Kao da se nikad nismo ni razdvajali. Jadničak, kako je

te večeri bio pijan! Potpuno obeznanjen. Pretpostavljam da je to bilo od olakšanja

što me vidi, šta misliš? Ali najiskrenije, Elinor, hvala bogu da sam bila tamo da

se pobrinem za njega, bio je u groznom stanju.“ Ona zaćuta i uputi Elinor širok

osmeh. „A sledećeg dana sam ga odvela u kupovinu.“ Ona pokaza Elinor onaj

lančić. Na njemu se nalazio prsten, pljosnati srebrni obruč s malim zelenim

kamenom.

„Oboje imamo ovakav“, reče Lusi. „On nije želeo da ga nosi, ali to je tako

svojstveno muškarcima, zar ne, neće da nose ništa za šta misle da je ženskasto, pa

sam ga naterala da uzme jedan i sebi. A sad mi šalje poruke, ono, kao, bez

prestanka. Da ti pokažem koliko ih je? Ne mogu da ti pokažem šta u njima piše,

normalno, ali shvataš, zar ne? Kazala sam mu da ćemo svima reći čim napunim

dvadeset jednu - samo što nisam, jedva čekam! - a između nas, Eli - smem li da

te zovem Eli? - razboleću se od olakšanja. Mrzim tajne, jednostavno ih mrzim, i

pod stresom sam zato što ne govorim nikom ništa, i što se bojim da će Nensi da

se izlane nekome, zato što je ona stvarno beznadežan slučaj, odmah se izbrblja, a

ona je jedina koja zna. Jao, bože, što je ovo naporno!“

Elinor ju je posmatrala. Zatim reče, što je staloženije mogla: „Zašto je to još

uvek tajna? Što se jednostavno ne venčate?“

Lusi uzdahnu. Dohvati najbližu kuhinjsku krpu i prinese je licu, kao da bi da

njome obriše suze.

„Ed kaže da ne može. Ne može da napravi tako ozbiljan korak dok ne bude

znao šta će. Kaže da ne može očekivati od mene da živim u ilegali, i u bedi.“

„Zar ti ne zarađuješ?“

Lusi podiže bradu.

„Ja sam terapeut.“

„O “

„Refleksologija. “

„O“

„Ne zarađujem dovoljno da nas oboje izdržavam. To je da te duša zaboli.“

Elinor malo ispravi ramena.

„Verujem.“

„Jednostavno sam pomislila“, reče Lusi glasom male devojčice, „da bi mi,

ako znaš Edovu majku, mogla pomoći da smislim kako da je zaobiđem. Zato što

smo nas dvoje strašno opterećeni zbog svega toga. Zar ne da si pomislila da je Ed

pod nekim stresom, kad je onomad došao kod vas? Došao je pravo od mene, a

bilo nam je tako strašno teško da se oprostimo. Strašno teško. Moramo nešto da

preduzmemo. Moramo. Zar ne misliš?“

Uto se otvoriše kuhinjska vrata. Na njima je stajala Margaret držeći sud u kom

je Bel spremila ogromnu pitu s jabukama.

„Šta se događa?“

„Ništa“, reče Elinor.

Lusi joj se osmehnu i pritrča da je oslobodi posude.

„Tvoja lepa sestra“, reče ona, „pomaže mi da razmrsim izvesni čvor u svom

životu. To je sve.“

Margaret je buljila u nju i prepustila joj sud. Potom sleže ramenima.

„Štagod“, reče ona.

Knjiga II

9

Te noći Elinor nije ni oka sklopila. Čula je časovnik na Bartonskoj crkvi kako

nemilosrdno otkucava sate, jedan za drugim, a u pet ujutru je ustala, navukla očev

stari kardigan i neke čarape, i odšunjala se dole u kuhinju.

Tamo je bilo tiho, sem prigušenog brujanja frižidera, a mada nije bilo naročito

toplo, opet je bilo toplije nego igde drugde u kući. Ona upali lampu na kuhinjskom

pultu, pristavi čajnik, izvadi šolju i pakovanje filter-kesica čaja, kao i šerpicu s

preostalim pečenim krompirom koji je, čudno, delovao upravo kao prava stvar da

pruži utehu i osigura balast koji će je čvrsto, s obema nogama zadržati na zemlji.

Najzad, nedelja je. Niko od ostalih neće još satima biti budan. Elinor je

skuvala svoj čaj i smestila se s njim i pečenim krompirom za kuhinjski sto, podigla

stopala u čarapama na prečku na stolici i navukla rukave kardigana dovoljno nisko

da posluže kao rukavice. Sakrili su joj zglavke.na šakama ali ne i prste, od kojih

je jedan imao na sebi srebrni prsten koji joj je Ed dao u Norlandu. Posle

jučerašnjeg susreta s Lusi, izvukla ga je iz gomile spajalica i ključeva na svojoj

komodi i stavila na prst.

Mada ne u prvi mah. Sinoć je u prvi mah preživljavala pravu agoniju

poniženja. Čim joj se ukazala prilika da utekne u svoju sobu, legla je na krevet,

nabila lice u jastuk i očajavala zbog toga što je Edvard napravio takvu budalu od

nje, što je klasični prevarant, i što mu nije verovati. Međutim, pošto je preturila

preko glave taj prvi nalet ogorčenog jada, bila je u stanju da o njemu razmišlja

smirenije, a moguće, rekla je sebi prevrnuvši se na leđa i zabuljivši se u plafon, i

nešto pravednije. Najzad, bio je šesnaestogodišnjak kad su ga isterali iz škole i

osramoćenog poslali u koledž u Plimutu da tamo položi maturu i spremi se za

prijemni. A tamo je bila Lusi, četrnaestogodišnja pametnica koja se veoma

sažalila na njega i koja se s vremenom pretvorila u rešenu šesnaestogodišnjakinju,

vrlo svesnu količine novca koju je zaradio Edvardov otac. Po svoj prilici su

spavali zajedno - pokušaj da ne misliš na to - posle čega su usledile zakletve na

vernost i zajedničku budućnost, za koje je Elinor, nakon što je provela nekoliko

sati u Lusinom društvu, lako mogla zamisliti da se na njima insistiralo.

Potom je ustala iz kreveta i otišla do komode i lakiranih indijskih činija.

Edvard, rekla je sebi tražeći prsten, nije zaista varalica ili manipulator. On je blage

naravi, nežan, dobrog srca i neosporno ljubitelj porodičnog života. Sopstvena

porodica ga je odbacila, stoga je izveo klasičan adolescentsld preokret i vezao se

za sledeću porodicu koja je bila dobra prema njemu - Stilove i Pratove u Plimutu.

Lusi je išla u paketu s njima - i ništa više. Kad je pomislila kakav je Ed bio za

vreme ovog poslednjeg boravka kod njih, lako je objasnila sebi njegovu utučenost

kao posledicu očekivanja koja Lusi, kao i njegova majka, gaje u odnosu na njega.

Pronašla je svoj prsten i natakla ga na srednji prst desne ruke - prst koji je on

odabrao kad joj ga je dao. Edvard se, sada je shvatala, nalazio u najgoroj mogućoj

klopci. Gde god se okrene, stajala je neka žena zahtevajući od njega nešto što on

nije bio u stanju da ispuni.

Po čemu sam ja, pomisli sad Elinor držeći šolju čaja među dlanovima

uvučenim u rukave, zapravo pozitivac u celoj priči, jedina koju je svojom voljom

odabrao, zato - pa, zato što mu se zaista dopadam. Ali ne može da preduzme ništa

u vezi s tim, jer ne zna ni šta će s Lusi, a kamoli s majkom. A čak i pored toga što

baš ne mogu da mu se divim zbog toga što se ne suprotstavlja nijednom od njih,

mogu da verujem kako on nije licemer, a ja nisam lakoverna glupača. To je

ogromno olakšanje, zato što, kad mislim o njemu, srce počne da mi preskače od

čežnje da mu pomognem i da ga opet vidim kako se smeši i kako je slobodan da

bude ne samo čovek kakav želi da bude nego čovek kakav je rođen da bude.

Kuhinjska vrata se otvoriše i uđe Bel sa ćebetom prebačenim preko ramena

poput ogromnog šala. Bila je sanjiva i raščupana.

„Pogledala sam u tvoju sobu, Eli, a ti nisi bila tamo.“

„Nisam, mama, bila sam ovde.“

„Očigledno“, reče Bel. Ona pogleda u šerpicu pored Elinorinog lakta. „I jela

si krompir.“

„Samo jedan.“

Bel priđe stolu i zagleda se u kćerku.

„Mila, jesi li dobro? Postoji li nešto o čemu bi želela da razgovaramo?“

Elinor se ne pomeri i uputi majci širok, uznemiren osmeh.

„Nema, mama. Hvala ti.“ Ona spusti šolju na sto. „Dobro sam, stvarno. Jesam.

Hoćeš li čaj?“

„Šta ću kad sam mekog srca“, reče Lusi Stil šetajući pogledom po kuhinjskom

stolu u Barton parku, na kom su ležale razbacane, činilo se, hiljade sićušnih delova

plastike pastelnih boja. „Rekla sam da ću je zakrpiti. Ana-Marija se ubi od plača

otkako je njen tata zgazio na igračku, pa sam rekla njenoj majci da ću je zakrpiti,

tako da...“

Ona zaćuta. Elinor ne reče ništa. Prošlo je nedelju dana od ručka u letnjikovcu

Barton, bilo je to nedelju dana tokom kojih je Elinor imala i previše vremena da

još jednom posumnja u Edvarda, da mu ponovo poveruje, da mrzi Lusi, da bude

ravnodušna prema Lusi, da odluči da ne telefonira Edvardu, da mu napiše poruku

i onda je izbriše, i da onda započne ceo ciklus u beskrajnom, iznurujućem krugu.

Toliko iznurujućem da je, štaviše, odlučila da još jednom razgovara s Lusi i

pokuša da dozna još neke činjenice, ne bi li stišala neke svoje najcrnje strahove i,

u najgoru ruku, saznala s čime se zapravo sukobljava.

I tako je sada bila tu, u besprekornoj kuhinji Barton parka, i razmišljala o

slomljenim delovima Pepeljuginog dvorca Ana-Marije Midlton, igračke s kojom

se curica nikad nije ni igrala, ali koja je, nakon što je njen rasejani i pozamašni

tata slučajno nagazio na nju, postala njeno najdragocenije blago na celom velikom

svetu.

„Nisam sigurna da možeš išta da uradiš“, rekla je Meri Midliton skupljajući

slomljene delove. „Jadna dušica. Baš ga je obožavala. Mrsko mi je što moram da

joj kažem da mu nema spasa.“

Lusi je klekla pored nje, pokazujući jednaku zabrinutost.

„Sigurna sam da ima. Sigurna sam da ću uspeti nešto da uradim. Snalazim se

s pipavim stvarima. A i Elinor je tu. Elinor će mi pomoći.“

„I Merijen“, rekla je Meri Midlton, zastavši da pažljivo spusti punu šaku

plastike u Lusine ispružene dlanove.

Merijen, koja je dozvolila da je ubede da ode u Park tek pošto su je uverili da

će to biti učtiva šolja čaja i ništa više, delovala je buntovno. „Ja ću da čitam“,

rekla je, nimalo predusretljivo.

„Da čitaš!“ uzviknula je Meri. „Da čitaš? U po bela dana?“ Uspravila se na

noge.

Merijen je bacila pogled ka uništenoj plastičnoj palati i krenula prema

vratima.

„Pa“, rekla je, „nemam nameru da gubim vreme krpeći tamo neke glupe

tričarije.“

Meri je zinula od zaprepašćenja. Pogledala je u Elinor kao da je cela porodica

kriva za ovo.

„Tvoja sestra...“

„Nema spreme ruke“, žurno je odvratila Elinor. „Nikad ih nije imala.“

Meri je ledenim pogledom merila Merijenina sve udaljenija leđa.

„Dovoljno su spretne da svira gitaru, međutim!“

Elinor je rekla: „Ja ću da pomognem Lusi.“

„O, hoćeš li?“

Meri se s osmehom na licu okrenula prema njima.

„To je tako lepo od vas dve. Ali meni svakog trenutka stiže društvo na partiju

bridža. Stvarno ne mogu da ih ostavim na cedilu.“

„Izvini“, reče sada Lusi zureći u kuhinjski sto, „ali kad su posredi cakani

klinci, ja sam beznadežan slučaj. Mogu da me preveslaju kako hoće.“

Elinor poče da skuplja parčiće plastike sličnih boja.

„Ne smeta mi.“

„Stvarno? A ja cele nedelje razmišljam - da ne poveruješ, tu smo već čitavih

nedelju dana! - da sam te uznemirila.“

Elinor je staloženo pogleda.

„Uznemirila? Time što si mi otkrila tajnu?“

„Pa“, reče Lusi ponovo motajući kosu u čvor na vrhu glave. „Onu tajnu. Onu

naročitu, znaš.“

Elinor uze dve sedefaste bledozelene krhotine i poče da ih okreće da vidi

uklapaju li se.

„Pretpostavljam da si osetila olakšanje.“

„Olakšanje?“

„Što si nekom rekla. Što si nekom rekla da si verena s momkom koji ne sme

ni trepavicu da pomeri a da ne traži dozvolu od mame. Da li se uopšte isplati krpiti

ovo?“

Lusi pažljivo reče: „Šta pokušavaš da kažeš?“

„To da Midltonovi mogu da priušte sebi stotinjak novih Pepeljuginih

dvoraca.“

„Ne...“

„Dakle“, reče Elinor, odloživši zelene krhotine, „mora biti da ste ludi jedno

za drugim kad ste tako dugo zajedno, a ovamo još niste saopštili njegovoj majci

niti ostvarili neki opipljivi napredak, zar ne?“

Usledi kratkotrajna tišina. Lusi brižljivo izvadi novu tubu lepka iz njenog

plastičnog pakovanja i odvrnu poklopac.

Zatim uspijajući se reče: „Ne mogu mu tražiti da se zbog mene svega odrekne.

Mogla bi da ga sasvim razbaštini, a ne bi bilo pošteno da tražim od njega da gleda

kako Fani i Robert dobijaju gomilu para, dok on zbog mene ostaje praznih šaka.“

Elinor je pronašla slomljeno parče ružičaste kule i sad ga je razgledala.

„Zašto porodični novac mora da ima ikakve veze s tim? Što ga ne zaradite

sami, ti i on?“

Lusi uzdahnu.

„Znaš zašto. On je takva mica. Obožavam ga, ali pomalo je sanjar, zar ne?

Tim gore, mislim da i ne zna šta želi da radi.“

Elinor ne reče ništa. Posmatrala je kako Lusi uzima nasumične komade

plastike i spretno ih spaja lepkom u minijaturni pokretni most.

Potom Lusi reče, naizgled usredsređena na lepljenje: „U najmanju ruku, znam

da ne postoji niko drugi. Ne za Eda. On je momak koji nikad neće prevariti

devojku i, da postoji druga, odmah bih znala. Ljubomorna sam i u najboljim

trenucima, tako da ta ne bi znala šta ju je snašlo, to ti se kunem. Nevolja je u tome,

znaš, što se on tako mnogo oslanja na mene, ali stvarno. Ne mogu da ga izneverim

tako što se neću složiti sa svim ovim, ali zaista se pribojavam šta će biti kad

njegova majka konačno sazna.“

„Možda će“, reče Elinor misleći kako je to nešto što bi Margaret rekla, „da

umre?“

Lusi preneraženo zinu, a onda se zakikota.

„Nema mnogo nade za to. Tek joj je šezdeset i neka.“

Elinor prinese svoju kulu bliže, kao da je razgleda.

„Tvoju snaju i ne znam“, reče Lusi.

„A ja ne znam Roberta.“

Lusi se osmehnu i reče: „On je totalni kreten. Mislim, silno je zabavan, ali je

tako plitak, sve mu se vrti oko žurki i tvitovanja. Ed i on, to je kao bog i šeširdžija.“

„Zašto naprosto ne raskineš veridbu?“ mirno će Elinor.

Lusi spusti tubu s lepkom. Zatim reče, gotovo opasnim tonom: „Kažeš mi da

to uradim?“

„Ne“, odvrati Elinor.

„Sigurna si?“

„Ne mogu ti ja reći da uradiš ništa što ne želiš. Ne bi obratila pažnju na moje

reči.“

„Pa što onda“, upita Lusi, „uopšte to pominješ?“

„Tražila si savet. Nepristrasan savet. Prošlog vikenda.“

„Nepristrasan?“

„Da.“

„Pa, i jesi nepristrasna“, reče Lusi. „Ovako ili onako, tebi je svejedno,

naravno. Što ne bi bilo?“

Elinor sleže ramenima.

„Tačno tako.“

Lusi se prignu. Prsten na lančiću iskliznu iz okovratnika njene bluze i zaljulja

se, i ona ga lako dotače.

Elinor pogleda u svoje ruke bez prstena. Koji ju je instinkt - koji, za ime sveta

- nagnao da ga tog jutra ponovo skine i vrati u lakiranu činiju sa spajalicama za

papir? Lusi se osmehivala gledajući svoj prsten.

„Pridobiću ja već gospođu Ferars“, reče ona. „Videćeš. Kad odem u London.“

„Ideš u London?“

„Aha“, odvrati Lusi. Ona pusti da prođe delić sekunde i onda, s jedva čujnom

ali nepogrešivom notom trijumfa reče: „Da vidim Edvarda.“

„Jesi li budna?“ prošaputa Merijen.

Elinor otvori oči u pomrčini svoje sobe i ponovo ih zatvori. „Nisam.“

„Molim te, Eli.“

Elinor se malo pomeri prema zidu. Oseti kako se Merijen uvukla pored nje i

navukla jorgan na sebe.

„Joj, kako su ti stopala ledena!“

„Eli?“

„Molim?“

„Hoćeš li da ideš sa mnom u London?“

Elinor se okrete i leže na leđa.

„U London! Šta pričaš ti?“

„Danas“, reče Merijen, „u Parku, dok si bila u kuhinji s Lusi, gospođa Džej

me je saterala u ćošak i pitala da li bismo htele da dođemo i budemo malo kod nje

u Londonu, jer misli da nam je dosadno ovde u ovoj zabiti, gde nema šta da se

radi i nema šta da se kupi.“

„Ne budi luda.“

„Šta je tu ludo?“

„Dakle“, reče Elinor, „kao prvo, ne možeš da podneseš gospođu Džej.“

„Mogu.“

Elinor je iskosa pogleda. Čak i u gotovo potpunoj tami sobe, Merijenin profil

se jasno ocrtavao naspram tinjajućeg sjaja radija na Elinorinom noćnom stočiću.

„Em, svima pričaš kako je grozna. Netaktična, bučna i nekulturna.“

„Pa dobro“, mirno će Merijen, „možda sam bila malčice zlobna. Ima stan na

Portman skveru.“

Časak kasnije, Elinor upita: „Jesi li rekla mami?“

„Ona je za to.“

„Za to da odeš u London u nadi da ćeš naleteti na Vilsa?“ Merijen se malo

promeškolji.

„To je baš grubo rečeno.“

„Ali tačno“, reče Elinor. „Gospođa Džej i apartman u blizini Oksford strita

najednom više nisu prostački i nepodnošljivi, i najednom su krajnje poželjni, zato

što Portman skver nije milion kilometara od Kings rouda?“

„Biće mu mnogo lakše ako ja preuzmem inicijativu“, reče Merijen, kao da je

veoma pažljivo razmislila o tome. „On mi veruje, baš kao i ja njemu, a ponekad i

istinski snažan muškarac poput njega samo čezne za nekim ko će mu priskočiti u

pomoć.“

„A ti, sa svojim ogromnim iskustvom s muškarcima, zasigurno znaš sve o

tome?“

Merijen se okrete na bok i pogleda pravo u Elinor. Potom mnogo očajnijim

tonom reče: „Eli, moram. Ludim ovde; ovo je kao zatvor, zatvor od dosade i

ništavila. Moram da znam šta se s njim dešava.“

„Jesi li proveravala na fejsbuku?“ upita Elinor.

„Nije se kačio. Nije se kačio otkako je otišao odavde. Čak nije promenio

status, još stoji da ’nije u vezi’.“

Elinor uzdahnu.

„Em, to je veliki rizik.“

„Ne smeta mi. Volim rizike; kad rizikuješ, to znači da barem nešto

preduzimaš.“

„A mama...“

„Ona je za to“, ponovi Merijen. „Kaže da moram da odem odavde, da mi je

potrebno da nešto radim, da me nešto zaokupi.“ Elinor se okrete prema sestri.

„Sasvim bi te lepo zaokupilo da malo razmisliš o svojoj budućnosti“, trezveno će

ona. „Nameravaš li da nastaviš studije muzike, nameravaš li da budeš nastavnica

muzike, želiš li da upišeš univerzitet...“

„Ne mogu to, Eli.“

„Normalno da možeš!“

Merijen briznu u plač.

„Ne kinji me, molim te, ne kinji me.“

„Ne kinjim te, samo pokušavam da te nateram da shvatiš da tvoja buduća

sreća zavisi od toga šta ćeš uraditi za sebe, a ne od toga šta neki mladić koga jedva

poznaješ...“

„Ne govori tako!“

„Ah to je istina.“

Merijen šmrcnu i ponovo okrete sestri leđa.

„Za tebe možda jeste“, reče ona, „ali za mene nije.“

Elinor opet uzdahnu.

„Okej.“

„Eli. Pođi sa mnom.“

„Kuda?“

„U London.“

„Em, ne mogu da idem u London! Radim!“

Merijen se okrete, pa ispruži ruke naviše u pomrčinu i ispreplete prste. „Onda

dolazi vikendom.“

„Ali mama...“

„Mami neće smetati. Biće joj draže da smo zajedno.“

„Ja... možda i hoću. Nego, zašto govorimo o više vikenda? Koliko planiraš da

ostaneš tamo?“

„Koliko god bude potrebno.“

„Za šta?“

„Koliko god bude potrebno“, reče Merijen glasom punim nade, „da nađem

Vilsa. I da razgovaram s njim.“ Ona okrete glavu u stranu i osmehnu se. „Tako da

znam na čemu sam što se tiče njega i naše budućnosti. A onda ću da razmišljam

o svim dosadnim stvarima o kojima hoćeš da razmišljam.“

Ona spusti ruke i nasloni nadlanicu na Elinorin obraz.

„Obećavam“, reče. „Obećavam.“

10

„Koješta“, reče gospođa Dženings, „naravno da imaš vremena za šolju kafe.“

Bil Brandon pogleda na svoj sat.

„Dakle, ja...“

Gospođa Dženings ga uze pod ruku.

„Ne vidimo te nedeljama, dragi moj, nedeljama, a onda tek tako naletim na

tebe kako izlaziš iz podzemne...“ Ona zaćuta i pogleda ga. „Stanica u Bond stritu,

centralna linija. Gde si bio?“

Bil Brandon uzdahnu, kao da mu učtivost nalaže da da informaciju koju bi

mnogo radije prećutao. „U Majl endu“, reče on.

„U Majl endu? Pobogu, šta si tamo tražio?“

„Posetio sam bolnicu“, strpljivo odvrati Bil Brandon. „Specijalno odeljenje

za bolesti zavisnosti.“

„A!“, uzviknu gospođa Dženings, kao da joj je najednom sinulo. „Pa da! Zbog

tvojih ljudi u Delafordu!“

Bil Brandon se suzdržano osmehnu i pokuša da oslobodi ruku. „A sad moram

da se vratim“, reče.

„Gde?“

„U Delaford.“

„Ali“, odlučno reče gospođa Dženings, „ne pre no što sednemo negde na

kafu.“ Ona nagne glavu prema njemu. „Imam štošta da ti pričam.“

On pogleda naniže u nju kao da je vidi prvi put u životu. „O?“ izusti.

Ona se osmehnu i potvrdno klimnu.

„Da, dragi moj“, reče, „imam. Pogodi ko mi je u gostima?“

„Ne mogu...“

Ona mu konačno pusti ruku i reče, tonom koji je nagoveštavao da zna kako

konačno ima njegovu punu pažnju: „Merijen!“

Kad su se smestili u Dolin kafić u Selfridžisu, gospođa Dženings se silno

razočarala odlukom Bila Brandona da poruči samo šolju crne kafe.

„Uzmi parče torte od šargarepe“, reče ona. „Ne zove se uzalud rajska. Ili

moka-tortu s orasima. Daj, Bile, premršav si, a za muškarca nije dobro kad je

premršav, veruj mi.“

On nakratko zatvori oči.

„Hvala ti, ali uzeću samo kafu.“

„Samo kafu.“

„Džono bi uspeo da te nagovori da pojedeš parče torte.“

„Džono nije ovde.“

„Bile“, reče gospođa Dženings, odjednom uzevši kašičicu da promeša svoj

veliki, čokoladom posut kapućino. „Potpuno si u pravu. Da pređemo mi na posao.

Merijen Dašvud tuguje u mojoj gostinjskoj sobi, i stvarno me zabrinjava.“

„Čuo sam da je u Londonu“, tiho će Bil ne gledajući u nju. „Od koga? O, od

Džonoa, pretpostavljam.“

„Da.“

„Pa zašto onda“, pomalo ljutito upita Ebigejl Dženings odlučno spustivši

kašičicu, „nisi došao da nas obiđeš? Valjda znaš da si uvek dobrodošao.“

„Bio sam pomalo zauzet.“

„Čime?“

Bil Brandon podiže pogled prema njoj. Umorno se osmehivao.

„To nisu tvoja posla, Ebigejl.“

„Delaford?“

„Može biti.“

„Ili ta tvoja tajanstvena kćerka?“

Bil podiže svoju šolju.

„Ona ne postoji.“

„Dakle, slušaj me sad...“

„Ebigejl“, reče Bil Brandon, „možemo li da se vratimo na Merijen?“

„Aha! Znala sam da ćeš da zagrizeš mamac!“

„Pa eto, jesam“, odvrati on strpljivo. „I želim da čujem kako je.“

„Nikako“, reče gospođa Dženings, „nesrećna je. Naprosto je... o, Bile dušo,

znaš već, neraspoložena i jadna. Palo mi je na pamet da je odvedem u kupovinu,

ne bi li malo živnula, i otišle smo u Bond strit - Bile, pokaži mi jednu devojku na

kugli zemaljskoj koja neće živnuti ako je odvedeš u Bond strit - i u prvi mah mi

se učinilo da se malo oraspoložila, ali onda sam shvatila - mislim da smo bile u

Fenviksu - da ona uopšte ne razgleda torbice i nakit kao svaka normalna devojka

nego da zagleda ljude, kao da će se Vils možda odnekud materijalizovati za

pultom na odeljenju za kozmetiku. Bilo je strašno tužno, i u isto vreme potpuno

izluđujuće. Pre neki dan pronašla je u telefonu propušten poziv od njega, i smesta

ga je pozvala, sva usplahirena, a onda je na drugom kraju začula obaveštenje da

je taj broj ugašen. Prema tome, nemoguće da ju je zvao, ne može biti da je to bio

on, možda čak nije ni u Londonu...“

„Jeste“, kratko će Bil.

Gospođa Dženings uz mali zveket spusti šolju koju je maločas podigla.

„Dragi moj Bile! Ma šta mi kažeš!“

„Džon Viloubi je u Londonu“, polako reče Bil. „A u Londonu je zato što je

upravo sklopio posao. Veoma dobar posao za sebe.“

Gospođa Dženings se naže napred. Pogled joj je bio intenzivno usredsređen.

„Bile...“

„Nema razloga da ti ne kažem“, reče on. „Bilo je u novinama.“

„U mojima nije!“

„Ne, Ebigejl. U tvojima nije. Trgovina nekretninama zanima tvoje novine

samo ako ima nekih zakulisnih radnji. A ovaj posao, kako barem zasad izgleda,

nije sumnjiv, samo je veliki. Džon Viloubi je posredovao u prodaji veoma skupog

apartmana u jednoj od onih novih kula u Najtsbridžu bogatom Grku i dovukao

nekoliko miliona njegovih evra iz Atine ovamo.“ Ebigejl Dženings se naglo zavali

u stolici.

„E pa, zgranuta sam. Nisam verovala da taj momak, što se biznisa tiče, ume

da sabere dva i dva. Kolika je bila provizija?“ Bil se nasmeja.

„Draga moja Ebigejl, nemam predstavu.“

„Pa dobro, onda - ko je taj Grk? Neki brodovlasnik?“

Bil sleže ramenima.

„Grk je, gospođo Džej, Gulandris, Handris ili Nijarhos: meni je sve to isto.

Ne znam o njemu ništa sem da je kupio veoma luksuzan i skup apartman uz

posredovanje Džona Viloubija, što je potonjeg čvrsto zadržalo u Londonu.“

Gospođa Dženings je najednom izgledala potpuno ozbiljna. „Ali ni blizu

Merijen.“

„Hvala dragom bogu.“

„Bile, dušo, ona to ne doživljava tako. Nestašan je to momak.“

„Mislim“, tiho će Bil Brandon, „da je on nešto mnogo gore.“

„A Merijen, jadnica, izgleda kako devojka samo može poželeti da izgleda, ali

nema novca.“

Bil Brandon ne reče ništa već iskapi svoju kafu i odgurnu šolju. Zatim reče:

„Kako je njena sestra? Kako je Elinor?“

„O, dragi moj. Kako je to razborito čeljade. Stvarno je dobra na tom poslu

koji si joj našao. Koliko čujem, veoma su zadovoljni njome i, dabome, za razliku

od ostatka svoje porodice, ona poseduje pravu radnu etiku. Štaviše, za vikend će

doći da obiđe sestru. Da budem iskrena, zahvalna sam na tome. Vrlo je naporno

pokušavati da vlastitim snagama razvedrim Merijen.

Šaljem ih obe na svadbu - Šarlotina stara drugarica Suzi Martino, sećaš li je

se? Trebalo bi da bude zabavno. Okupiće se staro društvo. Nagovorila sam Šarlot

da im obezbedi pozivnice i, pošto Džono i Meri takođe dolaze - Suzi je išla s

mojim curama u školu - biće dovoljno ljudi da paze na njih.“

Ona zaćuta i pogleda pravo preko stola, kao da se iznenada prisetila nečega.

„Bile, dušo...“

On se prenu iz misli u koje se očigledno beše zadubio i s naklonošću reče:

„Biće mi baš drago da vidim Elinor.“

„Bile“, reče gospođa Dženings. „Ima li taj Grk kćerku?“

Dok su se vozile kući, Margaret nije progovarala. Ušla je u kola - za koja je sada

tražila od Elinor da ih parkira iza ćoška, kako je niko od njenog društva iz škole

ne bi video kako seda u njih - i smesta se bacila u dijatribu o tome kolika je

nepravda što se nikad nije provozala u astonu, kao što joj je obećano; Elinor se

pak, izmučena od celonedeljne brige zbog Merijen, napetosti zbog Lusi Stil i

ćutanja Edvarda Ferarsa, brecnula na nju i rekla joj da ćuti i da više ne progovara

sem da bi rekla nešto prijazno. Margaret se izbečila na nju, slegla ramenima i

pokazala svoje prezrivo „štagod“, i sada je sedela srozana na sedištu sa

slušalicama na ušima, dok je iz ajpoda na njenom krilu dopirao jedva čujan

izluđujući ritam.

Elinor je vozila sa zastrašujućom usredsređenošću. Merijen danima nije zvala

niti poslala poruku, a kad god ju je Elinor pozvala zvučala je suzdržano i tromo

ili pak zabrinjavajuće uznemireno. Elinor je valjda deset puta čula priču o

propuštenom pozivu, jednako kao i beskonačnu litaniju razloga što se Vils ne

javlja, propraćenu histeričnim tvrdnjama kako je sigurna da će se naposletku

javiti. Znala je da Merijen dan za danom šeta stambenim delovima Kings rouda i

mada još nije videla pravi aston martin parkiran uz neki ivičnjak, uporno je tvrdila

da će ga jednog dana ugledati, i da će Vils biti tamo, sa savršenim objašnjenjem,

a ona, Merijen, ne samo da će se opet uzdići do ekstaze nego i pokazati da

opravdano veruje kako on oseća prema njoj isto što i ona prema njemu.

„Kako je gospođa Džej?“ pitala je Elinor, vrlo svesna posledica življenja u

neposrednoj blizini Merijenine snažne ličnosti.

„Dobro“, nehajno je odvratila Merijen. „Znaš već. Vesela i bezobzirna. Misli

da se sve boljke leče čokoladom. I zabavama.“

„Zabavama!“

„Odem“, rekla je Merijen, „i stojim tamo s čašom u ruci. I onda se vratim

kući. Ispraznost tih ljudi je neopisiva.“

Poslednji put kad su se čule, Elinor je žalostivo rekla: „Joj, Em, stvarno se

nadam da si joj makar malo zahvalna...“ i smesta zažalila zbog toga.

„Zahvalna?“ skoro je vrisnula Merijen. „Zahvalna! A dovela me je ovamo

samo zato što je opsednuta romantičnim tračevima i sad joj ja obezbeđujem priču

u nastavcima? Da li bi me uopšte povela u London da joj se kćerke nisu već

poudale?“

„Em, mislila sam naprosto na to da iz pristojnosti...“

„Pristojnost“, prezrivo je frknula Merijen. „Pristojnost! Samo ti je to važno,

maniri i lepo ponašanje i... i ugled. Ne bi prepoznala pravo osećanje, pravu strast,

ni da te mlatne čekićem po glavi. Toliko si rezervisana, Eli, da nema šanse da

razumeš nekoga ko je otvoren kao ja. U vezi sa svim.“

To je bio kraj razgovora. Elinor joj je poslala poruku u kojoj se izvinjavala.

Nije bilo odgovora. To ćutanje se nastavilo, nelagodno i uznemirujuće isto kao

ovo koje je sada vladalo u kolima, između nje i Margaret.

I ne pogledavši u stranu, Margaret najednom istrže slušalice iz ušiju i spusti

ih sebi u krilo. Ritam iz ajpoda postade glasniji i Elinor je taman zaustila da

razdraženo kaže: „Daj isključi to čudo!“ kad Margaret reče, tonom sasvim

drugačijim od onoga koji je ranije upotrebila: „Eli...“

„Molim?“

Margaret načas pogleda kroz prozor, a onda ponovo svrnu pogled u svoje

krilo. I reče, skoro nečujno: „Izvini.“

Elinor žurno pruži levu ruku i dohvati sestrinu desnu. „Megs. Zbog čega?“

Margaret uzdahnu.

„Naprosto - zato što smaram.“

„Pa“, s nežnošću će Elinor, „obećao ti je.“

Margaret stisnu Elinorinu ruku.

„Ja... uporno sam tvrdila da jeste. Ali nikad nije rekao baš tako. Ne zaista. Ne

tim rečima.“ Ona ponovo uzdahnu i potom reče: „Je li on stvarno običan

drkadžija?“

Elinor uzvrati Margaretin stisak i pusti joj ruku.

„Pa, ne ponaša se lepo prema Merijen.“

„A je l’ ona... je l’ ona malo preteruje?“

Elinor je oklevala.

„Kako ona to vidi, Megs, ne, ne preteruje.“

Skrenule su i prošle kroz kapiju što je vodila na prilazni put Barton parka.

Svetlost Elinorinih farova prelazila je preko sablasnih stabala. Margaret zakrenu

dugme na svom ajpodu da ga utiša, pa reče: „Je l’ moramo da imamo momka?“

„Ko to?“

„Mi - mi devojke.“

Napola se smejući, Elinor odvrati: „Dabome da ne moramo. Ali izgleda da

želimo, da nam je potrebno, zar ne?“

„Ali ne moraju da nam budu ceo svet, je l’ da, kao za Merijen?“

„Ne“, pažljivo odvrati Elinor, „ne ako nam to nije po volji.“ Ona zaustavi kola

na šljunku ispred letnjikovca. Bel je, kao i obično, popalila sva svetla i, mada je

kuća tako zračila dobrodošlicom, Elinor nije mogla a da sa zebnjom ne pomisli

na sledeći račun za struju. S kojim će, kao i obično, da se bakće ona i niko drugi.

Ona isključi motor. Margaret pokupi svoj ajpod i kablove od slušalica, i

podiže u naručje školsku torbu što joj je ležala kraj nogu. Zatim gurnu vrata.

„Izvini još jednom, Eli“, reče.

„Hvala, Megs, ali stvarno nema na čemu.“

Margaret trapavo izađe vukući kablove za sobom i Elinor je taman htela da se

uputi za njom, kad joj zazvoni telefon. Onda doviknu za Margaret: „Samo da se

javim.“

Pogledavši u ekran, vide da ne prepoznaje broj. Zatim prisloni telefon na uvo.

„Halo?“ reče ona oprezno.

„Ovde Bil Brandon.“

Ona se široko osmehnu u pomračinu iza svog vetrobranskog stakla.

„Bile!“

„Prekidam li te u nečemu?“

„Ne, taman posla. Kako si?“

„Dobro sam. Sasvim dobro. Ali Merijen...“

„O, bože“, izusti Elinor uspravljajući se na sedištu. „Šta se dogodilo?“

„Ništa“, odvrati Bil „U tome i jeste nevolja.“

„Još ni reči od njega?“

„Ne. Video sam se s gospođom Džej.“

„I ja dolazim u London.“

„Znam. Zato i zovem. Čime dolaziš?“

„Joj, Bile“, reče Elinor. „Šta misliš, čime? Autobusom iz Eksetera.“

„Sigurna si?“

„Potpuno.“

„Sačekaću te. Sačekaću te na stanici Viktorija.“

Osmehnuvši se, ona reče: „Ne moraš.“

„Voleo bih.“

„Bile“, reče Elinor blagim glasom, „ona još misli da je on centar svemira.“

„Znam.“

„To nije pitanje zasluga...“

„Na ovom svetu“, reče Bil Brandon, „ne postoji čovek koji je manje zaslužan

za pažnju tvoje sestre od Džona Viloubija.“ Elinor je ćutala. Na osvetljenom ulazu

u kuću pojavila se Bel i počela da maše kćerki da uđe.

„Bile“, reče Elinor, „moram da idem. Vidimo se u petak. Javiću ti se kad

krenem. Uneću tvoj broj u svoj telefon, ako nemaš ništa protiv. Hvala ti.“

„S kim si pričala?“ doviknu Bel s vrata. „Je l’ to bio Ed?“

Elinor zaključa kola i okrete se prema majci.

„Ne“, dobaci ravnim glasom. „Nije.“

Merijen nije htela da opere kosu za odlazak na svadbu. Niti je htela da makar

pogleda haljinu od krem svile koju je gospođa Dženings iskopala iz Šarlotine stare

garderobe i za koju je Elinor na prvi pogled bilo jasno da je to verovatno najbolje

skrojen i najbolje sašiven komad odeće ikada ponuđen nekoj od njih. Umesto

toga, Merijen je - dureći se - navukla svoju staru cigansku suknju, nasumično

skupila kosu na potiljku, dodala na to svoje uobičajene minđuše u obliku alki i

izgledala - Elinor nije preostajalo drugo do da prizna - zlovoljno ali lepo.

„Tu devojku možeš da obučeš u plastičnu vreću za smeće“, rekla je gospođa

Dženings, „ali i dalje će zasenjivati sve ostale žene u prostoriji. Da poludiš.“

U taksiju na putu do crkve u kojoj se održavalo venčanje, Merijen je sedela i

nemo zurila kroz prozor stiskajući u ruci mobilni, kao i obično. Prošli su Konduit

stritom, da pokupe Midltonove koji su tamo imali apartman, ali čak i sa Džonoom

u taksiju - veličanstvenom u „fejvorbrukovom“ prsluku od zlatnog brokata ispod

crnog dnevnog fraka - izgledalo je da je Merijen potpuno ravnodušna u pogledu

zgode i društva.

Meri Midlton značajno pogleda Elinor, pa klimnu u pravcu Merijen. Elinor

samo odmahnu glavom. Na to Merijen, ne okrećući se od prozora, jasno i glasno

reče: „Nisam bolesna. Niti sam gluva.“

Ser Džon pogleda u Elinor i namignu.

„Ona je zabava sama za sebe, zar ne?“

U crkvi u Čelsiju, Merijen se nije potrudila ni da se osvrne naokolo. Obe sestre

Dašvud bile su smeštene na istu crkvenu klupu na kojoj su sedeli Midltonovi i

Palmerovi - Šarlot sa šeširom pod kojim se gotovo nije videla - i Elinor nije mogla

a da ne primeti da su njih dve jedine gologlave žene među okupljenima. Službu

je obavljao nadobudni, sofisticirani sveštenik koji je uspeo da prožme ceo događaj

ironijom, a onda su izašli u siv zimski dan i ponovo seli u taksi, koji ih je odvezao

u Konjičko-gardijski klub, gde su se Elinor i Merijen popele beskrajnim,

raskošnim stepeništem, pored spektakularnog pehara dodeljenog, kako je pisalo

na mesinganoj pločici, za hrabrost u lovu na divlje veprove, i potom u bučnu salu

prepunu ljudi koji su držali čaše šampanjca i ljubili se vodeći računa o svojim

šeširima.

„Mila majko“, reče Elinor sestri užasnutim tonom.

Pored njih se pojavi Tomi Palmer.

„Otresle ste se matorog akrepa, a?“ uzviknu on nadjačavajući larmu.

One se zabuljiše u njega.

„Drago mi je što vas vidim!“ uzviknu on, pa mahnu svojom šampanjskom

čašom. „Mislio sam da čamite u Devonu!“

„Ne, mi...“

On ponovo mahnu čašom.

„Odlično!“ uzviknu on i izgubi se u gomili.

Merijen je gledala za njim. Zatim pogleda u svoje piče i ležerno se obrati

Elinor: „Da se napijemo?“

Elinor je gledala mimo nje, prateći leđa Tomija Palmera u gužvi ispred njih.

Samo malo dalje od mesta na kom se tog časa nalazio, možda tri metra od njih,

stajao je neko koga nije bilo moguće zameniti ni sa kim drugim, neko koga u crkvi

nije videla, neko s rukom prebačenom preko ramena visoke zgodne devojke, čija

je upadljivo plava kosa bila pokupljena u komplikovanu frizuru na potiljku. Kad

je Elinor shvatila u koga gleda, Vils se okrenuo i pogledao prvo u nju, a onda u

Merijen - i zatim se okrenuo, vrlo namerno, i obratio se devojci koju je grlio.

Elinor se na peti okrete ka Merijen, srca uzdrhtalog u iznenadnoj molitvi da

ga Merijen još nije videla. Ali jeste, tog časa, i već je bilo prekasno. Lica trenutno

ozarenog od olakšanja i radosti, Merijen je ćušnula svoju šampanjsku čašu sestri

u ruku i sad se probijala kroz gomilu glasno dozivajući Vilsa, kao da on ne može

biti ništa drugo do izvan sebe od sreće što je vidi.

Ali nije bio. Stigla je do njega u roku od nekoliko sekundi, gomila se

preneraženo razmicala oko nje dok se silovito gurala napred, a onda mu je, ne

obraćajući ni najmanju pažnju na devojku pored njega, obavila ruke oko vrata i

podigla presrećno lice ka njegovom, potpuno i bezrezervno sigurna u

dobrodošlicu.

„Vilse“, govorila je. „O, Vilse, najzad, najzad, znala sam da ćemo se ponovo

naći!“

Nije se ni pomerio. Izraz na njegovom licu, dok je gledao naniže u Merijen,

bio je ukočen i neprirodan. Devojka pored njega je pokušavala da se oslobodi

njegove ruke, ali on ju je samo privukao još bliže. Zatim se jedva primetno sagnuo

prema Merijen i prosiktao: „Sklanjaj se od mene.“

Usledio je kolektivni preneraženi uzdah onih oko njih, toliko glasan da je

nadjačao Merijenine uzvike. Na svoj užas, Elinor vide da Merijen pokušava da se

celim telom privije uz Vilsa, da je uspela da mu još čvršće obavije ruke oko vrata

i da očajnički pokušava nešto da mu kaže, prinevši lice sasvim blizu njegovom.

Muškarac koji je stajao pored njih spustio je ruku na Merijenino rame u pokušaju

da je urazumi, i Elinor, gurnuvši obe čaše u ruke konobara koji se srećnim

slučajem našao tu, zateče sebe kako se gura napred boreći se da dođe do sestre pre

no što iko od gostiju pokuša da fizičkom silom razreši nezgodnu situaciju.

Ona uhvati Merijen za ruku i pokuša da je odlepi s Vilsovog vrata.

„Em, Em, kad te molim...“

„Hvala bogu“, reče Vils ugledavši je, glasom prigušenim usled Merijeninog

stiska. „Neko s malo razuma u glavi. Molim te, Eli, skloni je od mene.“

„Merijen“, reče Elinor glasno sestri na uvo, „pusti ga. Spusti ruke. Pusti ga.“

„Trebalo bi da pozovete lekara“, reče plavuša. Glas joj je bio raskošno,

egzotično stran. „Njoj treba pomoć. Ona je luda.“

„Nisi mi odgovarao na pozive!“ piskavo je govorila Merijen. „Nisi mi poslao

nijednu poruku! Nedeljama ni reči, ni reči od tebe!“

Elinor je sada obema rukama držala Merijen za ramena.

„Hajde, pusti ga.“

„Molim te“, rekao je Vils, „samo je skloni od mene.“

„I dovedi lekara“, ponovila je plavuša. „Ovo nije normalno.“

Najednom se pored njih ponovo stvorio Tomi Palmer, ovog puta praznih ruku.

On potapša Elinor po ramenu.

„Pusti mene.“

„Ne“, reče on. Glas mu je bio potpuno staložen. „Ne. Prepusti je meni.“

Elinor pusti da joj ruke skliznu s Merijeninih ramena. Tomi uhvati devojku

za laktove i nežno, nepopustljivo, svuče joj ruke s Vilsovog vrata. Zatim, ne

puštajući je iz zagrljaja, okrete je i sprovede kroz gomilu, do odmorišta na

veličanstvenom stepeništu i praznih stolica što su se tamo nalazile. Ošamućena i

užasnuta Elinor išla je za njima.

„Tako“, reče Tomi Palmer, pa nežno spusti Merijen na jednu stolicu. Ona je

jecala i drhtala, kosa joj je u neredu visila preko lica i ramena. „Doneću ti vode.“

„Dovedi njega“, plakala je Merijen. „Reci mu da dođe, reci mu da dođe i da

mi kaže šta se ovo dešava...“

Elinor dobaci Tomiju zahvalan pogled. Zatim se skljoka na stolicu pored

Merijenine i uze je za ruku.

„Ne možemo, Merijen. Ne možemo ga naterati da dođe.“

„Zašto je takav? Zašto je tako grozan? Zašto se ponaša kao da me ne

poznaje?“

„Ne znam, malena. Ne znam ništa više od tebe.“

Merijen izvuče ruku iz Elinorine i pokri lice dlanovima, počevši da se ljulja

napred-nazad. Disala je isprekidano. Elinor se prignu bliže.

„Em, jesi li ponela inhalator?“

Ne obraćajući pažnju na nju, Merijen nastavi da se ljulja i jeca. Elinor joj

bespomoćno prebaci ruku preko leđa i, podigavši oči iznad sestrinih uzdrhtalih

ramena, ugleda Vilsa i plavušu kako žurno izlaze iz sale za prijem držeći se za

ruke i potom strčavaju niz stepenice, dok je on vuče za sobom najbrže što

dozvoljavaju njene neverovatno visoke štikle. Elinor se sagnu prema Merijen i

reče: „Otišao je.“

Merijenina glava polete naviše. „Molim?“ izusti ona promuklim glasom.

„Otišao je. Vils je upravo otišao. Sa...“ Elinor zaćuta.

Merijen je grozničavo pogleda.

„Ko je ona?“

„Em, ne znam...“

„Ali grlio ju je! Ko je ona?“

„Evo“, reče Tomi Palmer. U ruci je držao čašu s vodom. „Popij ovo, a ja odoh

da vam pozovem taksi.“

„Hvala ti“, reče Elinor.

Merijen je skočila na noge i stuštila se prema stepeništu. Tomi se za tren oka

nađe pored nje i ispred nje. Zatim je uhvati za ruke ne dozvoljavajući joj da se

sjuri niz stepenice.

Merijen ga besno pogleda.

„Ko je ona?“, ponovo vrisnu.

Kasnije te večeri, kad je doktor otišao i kad je popustio strah da će Merijen morati

da bude prebačena u bolnicu, Elinor tiho ode u kuhinju gospođe Dženings da

skuva čaj. Doktor je pažljivo pregledao Merijen i dao joj tabletu za spavanje, i

Elinor je, prvi put od strašnih događaja tog poslepodneva, konačno mogla da

povrati dah i prisustvo duha.

Epizoda u Konjičkom klubu bila je samo početak. Posle nje je sledila grozna

vožnja taksijem do apartmana gospođe Dženings, tokom koje je Merijen

naizmenično besnela i disala na škrge, propraćena u zao čas nenamerno

netaktičnim pozivom od Bel, koja je vedro upitala jesu li na svadbi videle Vilsa -

„Gospođa Džej je bila sigurna da će biti tamo!“ - i potom žestoki astmatični napad

koji je izgledao kao da nema šanse da završi igde drugde sem u bolnici. Gospođa

Dženings, međutim, vazda praktična u kriznim situacijama, ušla je u trag svom

lekaru koji je provodio mirno subotnje poslepodne u Totenham roudu birajući sa

suprugom novu sofu. Čovek se za manje od pola sata našao pored Merijen i

odlučno zatvorio vrata gostinjske sobe pred nosom Elinor i gospođe Dženings.

„Hvala vam obema, ali ovde su nam pre svega potrebni mir i tišina.“

Njih dve su se nespokojno vrtele po pretrpanoj dnevnoj sobi gospođe

Dženings.

„Jadnice moja“, rekla je Ebigejl devojci. „Uvek sve sve svali na tvoja leđa,

zar ne? Plaćaš za to što imaš pameti u glavi.“

Elinor je stajala pored prozora ljuljajući rukom drveni žir na potezaću roletne

naspram stakla. „Ma samo da sve bude u redu“, napeto je rekla.

„Biće ona dobro, dušice. Gordon je veoma iskusan. Mislim da radi preko

četrdeset godina. Dovoljno dugo, svakako, da je video na stotine astmatičnih

napada.“ Pogledala je u Elinor, koja je stajala na drugom kraju sobe. „Tako sam

se nadala da nije istina. Stalno sam govorila sebi da će se, čim je ugleda, setiti šta

je osećao prema njoj dole u Devonu. Da će shvatiti da nema zamene za pravu

ljubav, bez obzira na to koliko su ti visoki računi.“

Elinor se okrenula.

„Kako to mislite?“ oštro je upitala.

Gospođa Dženings je raširila ruke. Balansirala je na ivici jedne od svojih

ogromnih sofa, kao da ne može da se smiri dovoljno da sedne kako treba. „Vils“,

rekla je.

„Šta je s njim?“

„Ona devojka, dušice. Grkinja.“

Elinor se odmakla od prozora. „Visoka? Plavuša?“ glasno je upitala.

„Blajhana plavuša“, odvratila je Ebigejl Dženings i pogledala u tepih. „Bogata

kao Krez. Aglaja Kalijanos. Aglaja na grčkom znači divna ili lepa, ili tako nešto.

Porodica potiče s Kefalonije. Brodovlasnici.“

„Baš me briga odakle su“, uzviknula je Elinor.

Ebigejl je malčice poskočila.

„Ne viči, dušice. Nisam ja kriva što je otišao za parama.“

„Posredovao je u kupoprodaji apartmana. Za njenog oca. Oca one devojke.

Vils ju je upoznao kad je uspeo da nagovori njenog oca da kupi taj neverovatno

skup apartman. Priča se da je koštao preko sto miliona, možeš li da poveruješ?“

Elinor se svom težinom spustila pored gospođe Dženings. „Kažete“, rekla je,

„da je Vils ostavio Merijen zbog kćerke nekog bogatog Grka koju jedva poznaje?“

Gospođa Dženings je šumno uzdahnula.

„Da, dušice.“

„Ne mogu da verujem.“

Gospođa Dženings ju je pogledala.

„Život je takav, dušice. Muškarci su takvi.“

„Ne svi muškarci!“

„Pa, muškarci poput Džona Viloubija, sa skupim navikama.“

„Ali naslediće novac od Džejn Smit, tamo u Alenhamu.“

„Ne bih rekla, dušice.“

„Ali...“

„Naljutila se na njega. Ne znam detalje, ali Meri mi kaže da je strašno ljuta, a

Džejn Smit nije nimalo lako naljutiti, pogotovo kada je reč o tom momku.“

Elinor je prošaputala: „Jadna, jadna Merijen.“

„Znam, dušice.“

„Dođe mi da ga ubijem.“

„Nisi prva, dušice.“

„Vukao ju je za nos...“

„Tipično, bojim se.“

Elinor je naglo ustala.

„Moram da kažem mami.“

„Sačekaj do jutra, dušice.“

„Ne, moram da...“

„Pusti sada to, dušice“, odlučno je rekla Ebigejl. „Sačekaj da se malo smiriš.

Ostavi to za sutra.“

Elinor je nakratko zatvorila oči. „Videla sam sve njene poruke“, kazala je.

„Videla sam sve što mu je pisala. Da te duša zaboli; nikad nije posumnjala u njega,

nikad nije...“ Zaćutala je i ispustila nešto nalik na jecaj.

Gospođa Dženings je ustala i zagrlila je.

„Znam, dušo. To nije u redu. On nije u redu. Gadna, gadna rabota. Ta

Kalijanosova, kako sam čula, namerava da ovde provede zimu i naredila je da

dopreme njena kola u London. Porše, s ličnim tablicama. Dvadeset hiljadarki

košta ta glupost, ni novčić manje.“

Otvorila su se vrata. Lekar gospođe Dženings, u neformalnim somotskim

pantalonama i nepromočivoj vetrovci, zavirio je u sobu.

„Sve je mirno“, kazao je s osmehom. „Naše devojče je dobro. Spava kao top

i diše kao beba. Doći ću ujutru da proverim kako je, a vi me, u slučaju bilo kakve

promene, pozovite u svako doba.“

A sada bih, pomisli Elinor puneći čajnik u kuhinji gospođe Dženings onoliko tiho

koliko je to bilo moguće, volela da mislim da će san i meni doći na oči. Volela

bih da mislim da kada posle ovog užasnog dana konačno legnem, neću biti toliko

besna na Vilsa i očajna zbog Merijen da ću samo da ležim tamo i prevrćem se i

nerviram i besnim i brinem. Kakva će biti kad se probudi? Šta da joj kažem? Kako

da joj kažem da ju je taj bednik, bednik i najobičniji govnar od čoveka odbacio

zbog novca? To nije nešto što možeš da izmisliš. Nije. Ne u današnje vreme. Još

nikad nisam poželela da naprosto smaknem nekoga, ali njega bih rado. I želim da

pati dok to radim. Želim da... U džepu njenog kardigana - očevog utešno bliskog

starog kardigana - zavibrira telefon. Biće da je to Bel, zove iz Bartona, još ne

znajući kako se grozno Vils poneo; a Elinor će morati da joj kaže, što smirenije

može, šta se dogodilo, ne samo danas već sa svim Merijeninim najstrastvenijim

nadama i željama za budućnost. Ona izvuče telefon iz džepa i pogleda u ekran.

„Bil Brandon“, pisalo je. Elinor oseti nalet čistog olakšanja koji uopšte nije umela

da objasni. Potom zahvalno reče u telefon: „O, Bile...“

„Jesi li dobro? Zvučiš...“

„Jesam, jesam, dobro sam. I ona, Merijen, sad je takođe dobro. Hoću da

kažem, u redu je. U redu je.“

„Elinor“, reče Bil, čiji glas najednom zazvuča uznemireno, „šta se dogodilo?

Pozvao sam da čujem kako je bilo na svadbi, da li je...“

„Ne mogu o tome preko telefona.“

„Zašto, šta se...“

„Sada je sve u redu“, reče Elinor. „Stvarno. Ona je dobro. Spava. Ali pitam

se...“

„Šta?“ reče on. Glas mu je bio oštar od zebnje. „Šta?“

Ona proguta knedlu. Osećala je kako joj se guša steže od suza koje nailaze.

„Možeš li... možeš li da dođeš?“ upita ga.

„Šta, sad?“

„Devojko draga, ja sam u Delafordu. Ali razume se, ako je baš hitno...“

„Ne. Ne, naravno da nije. Sad nije. Ali... dođi brzo, Bile. Molim te. Ja ću još

nekoliko dana ostati u Londonu.“

„Doći ću sutra. Jesi li sigurna da je ona...“

„Jeste“, odvrati Elinor dok su joj suze klizile niz obraze. „Jeste. Ona je dobro.

Hvala ti. Hvala ti. Vidimo se sutra.“

11

„Da ne poveruješ“, reče Šarlot Palmer, „ali već se uveliko vrti na Jutjubu! Mora

da je neko od prisutnih na venčanju snimio sve telefonom. Zar nisu ljudi dno?“

Stajala je u dnevnoj sobi svoje majke s mobilnim u ruci, okruglasta kao

crvendać.

„Mislim, nisam nameravala da pogledam, stvarno nisam, mada su mi svi

redom slali link, ali onda sam pomislila: Pa dobro, ne mogu da stanem u odbranu

jadne Merijen ako ne znam za šta se zalažem, je l’ tako?“ Ona okrznu pogledom

Elinor. „Jesi li ga videla?“

„Nisam“, odvrati ona. „Niti želim.“

„Zapravo nije tako loš“, reče Šarlot. „Hoću da kažem, Merijen stvarno izgleda

veoma lepo i pored toga što plače, a Vilsovo lice se ne vidi baš dobro...“

Elinor poklopi uši dlanovima.

„Prestani, molim te.“

Šarlot sleže ramenima i reče: „Dabome, svi staju na Merijeninu stranu. Hoću

reći, svima je muka od devojaka poput Agi Kali, koje jednostavno pokupe naše

najzgodnije momke.“

„Šarlot, dušo“, reče njena majka ne podižući oči s nedeljnih novina, „zar ne

misliš da je bilo dosta? Koliko god da je fascinantno?“

Šarlot je napregnuto gledala u svoj telefon, kao da je gluva za podrazumevani

prekor. Ona vedro reče: „Tomi je na neki način ispao zvezda, je l’ da? Jednostavno

obožavam kad počne da se ponaša tako zapovednički i korača naokolo znajući šta

treba da se uradi!“

„Bio je divan“, tiho će Elinor.

„Bože“, reče Šarlot ubadajući tastere na svom telefonu, „silno mu se dopalo.

Smatra da si jednostavno fantastična. Obožava pametne devojke, mada ne bi

izdržao ni minut da je oženjen nekom takvom. Hej, mama?“

„Da“, odvrati gospođa Dženings i dalje ne dižući pogled.

„Ti reče da dolazi Bil?“

Gospođa Dženings podiže glavu i značajno pogleda Elinor.

„Tako sam shvatila.“

Šarlot se blistavo osmehnu Elinor.

„Tako je divan. Sad ima šansu, pošto je Vils ispao iz priče.“

„Ona je vrlo krhka“, reče Elinor. „I srce joj je slomljeno. Do kraja.“

„Prelepi Delaford“, reče Šarlot majci. „Znam da je sada prepun Bilovih lujki,

ali ima onu zasebnu kuću koja bi bila divna da se malo sredi, a okolina je

božanstvena, naravno.“

„I“, reče gospođa Dženings skidajući naočari za čitanje, „on ima novca i

razumno postupa s njim. Jedini bivši vojnik koga znam, a da je razborit kada je

reč o novcu.“ Ona pogleda Elinor pravo u oči. „Glumi uobičajeno glupavo muško

kad se nađe blizu tvoje sestre, naravno, izgleda da tome nijedan ne može da se

odupre, ali očigledno je da si mu vrlo draga.“

Elinor oseti kako nevoljno rumeni. „Naprosto je dobar prema meni“,

iznervirano odvrati.

„Bolji je, dušice“, reče Ebigejl Dženings, „nego onaj tvoj beskorisni mladi

Ferars.“

„On nije beskoristan.“

„Zar?“

„Možda je pomalo slab“, reče Elinor, ozlojeđenije no što je nameravala, „ali

nije okrutan kao Vils. Nije sebičan i... i potkupljiv...“

Šarlot i njena majka se pogledaše i prevrnuše očima.

„Oooo!“

„I nije moj!“, reče Elinor malo mirnijim tonom. „Nije ničiji. Svoj je. Baš kao...

kao Bil. I... i kao ja.“

Šarlot se okrenu malo u stranu i bocnu Elinor prstom u rebra.

„Kroz oblake se na kraju uvek probije sunce, Eli!“

„Joj, dušice“, reče gospođa Dženings smejući se, „i to skoro zaslepljujuće, u

njegovom slučaju!“

„Molim vas“, reče Elinor, sad već istinski izmučeno. „Molim vas. Merijen je

bolesna.“

„Ali biće joj bolje. Dabome da hoće! Malo više sna, kaže Gordon, i miran

život...“

U taj mah glasno odjeknu zvonce interfona iz prizemlja, mnogo spratova

ispod njih. Ne obraćajući pažnju na majku, Šarlot pritrča i podiže slušalicu s

aparata na zidu. Potom uzbuđeno reče u nju: „Bile! Bile! Očekujemo te! Čajnik

je spreman! Penji se, poslednji sprat, na otiraču piše ’dobro došli’!“ Ona vrati

slušalicu na mesto i okrete se prema njima dvema. „Šta mislite“, upita, „je li mu

neko u Delafordu već pokazao onaj snimak?“

„Morao sam da te izvedem odande“, reče Bil Brandon. „Izgledalo je da si spremna

da nekog ubiješ.“

Elinor je gledala preko hladnog, sunčanog prostranstva Hajd parka. Zgurivši

se u postavljenoj jakni s krznenim okovratnikom pozajmljenoj od gospođe

Dženings, ona reče: „Gospođa Džej je divna, stvarno, puna je razumevanja i

veoma velikodušna. Ali gluva je na jedno uvo za osetljiva pitanja. A Šarlot na

oba.“

„Merijen je izgledala tako lepo, onako usnula, zar ne?“ pomalo stidljivo će

Bil.

„Hvala bogu što spava.“

„Je li... je li bila strašno uznemirena?“

Elinor gurnu ruke u džepove svoje jakne.

„U tri se probudila. I plakala do pet. Najteže će joj biti da se pomiri sa

spoznajom kakav je on zaista. Bilo bi drugačije da može da veruje kako je on u

suštini pristojan čovek, ali ne postoji baš ništa dobro što se može reći za njega,

ništa. I ona sad mora da se suoči s činjenicom da se bez ostatka zaljubila u nekoga

takvog.“

Bil je malo ćutao, a onda reče: „Ta njena spremnost da se daje bez ostatka i

jeste ono čemu ne mogu da odolim.“

Elinor mu dobaci kratak pogled.

„Znam. S njom je oduvek bilo tako. Apsolutno sve ili apsolutno ništa. A kad

si takav, izlažeš se opasnosti da doživiš poniženje.“

Bil zastade pokraj klupe uz stazu kojom su išli. „Hoćeš li se smrznuti ako

malo sednemo?“

Elinor pokaza na svoju jaknu.

„S izolacijom gospođe Dženings, nema šanse.“

Učtivo je sačekao da ona prva sedne. Vozio je ranim jutrom čak iz Somerseta,

a izgledao je tako čist i uredan kao da mu je dan počeo pre deset minuta. „Divno

je od tebe što si došao“, reče Elinor.

On sede pored nje i nalakti se na kolena. „Želeo sam da dođem“, odvrati.

„Morao sam. Sama pomisao da...“

„Možda je bolje što se desilo pre nego kasnije“, reče Elinor. Posmatrala je

vrhove svojih čizama. „Mislim, kad se sad osvrnem na to, videlo se da je

katastrofa neminovna, sve je ukazivalo na to da je njihova veza beznadežan slučaj,

ali Merijen je bila sigurna, tako sigurna...“

„Elinor.“

„Da?“

„Moram da ti kažem nešto.“ On se napola okrete i pogleda je. „Priča nije lepa.

Ali moraš da znaš. Moraš da znaš da je dobro što se izvukla iz svega toga.“

Elinor je buljila u njega.

„Iz čega?“

Bil se ponovo zagleda nekuda preko hladne, izbledele zimske trave.

„Ne znam odakle da počnem?“

„Od početka?“

Usledilo je ćutanje, a onda Bil reče: „Njegov otac je poznavao mog oca. I

Džonoovog.“

Sačekavši malo, Elinor upita: „Je li to početak?“

„Nije“, odvrati on. „Nije. Izvini. Početak je jedna... jedna devojka.“

„Da.“

On ispreplete prste i zagleda se u daljinu.

„Dalja rođaka. Podozrevam da je moj otac gajio naklonost prema njenoj majci

i, nakon što je njena majka vrlo mlada umrla od raka, Elajza je došla da živi s

nama.“

„S nama?“ reče Elinor.

„S mojom porodicom. S mojim roditeljima, bratom i sa mnom. Odrasla je s

nama. Bila je plava, ne crnomanjasta, ali... ali tako nalik Merijen. Ta... ta ista

nestrpljivost, strast i energija. Ista nehajnost za to šta misle drugi.“

Elinor je čekala.

Bil polako reče: „Svi... svi smo je obožavali. Pogotovo ja. Bojim se da je moj

brat naprosto obožavao da ga obožavaju. Bio je ludo odvažan, a ona je, na neki

način, bila opčinjena njime. Ja sam joj bio drag, verovala mi je, možda me je čak

i volela, ali moj brat je bio tako uzbudljiv izazov. Moram biti pravedan prema

svojoj majci i reči kako nikad nije smatrala da bi njih dvoje trebalo da se venčaju,

ali moj otac je svim silama bio za to. Verovao je da će ga to ukrotiti, a da će njen

novac povratiti Delafordu stari sjaj. Na dan njihovog venčanja, bio sam potpuno

slomljen. Iskreno, hvala bogu za vojsku; zahvaljujući njoj imao sam kuda da odem

i šta da radim. Kada su se venčali, zapravo nisam želeo da ostanem u kontaktu s

njima, ali naši roditelji su ubrzo umrli - oboje su previše pušili - što je značilo da

nisam mogao da izbegnem saznanje kako je taj brak od prvog trenutka bio

katastrofalan promašaj, a onda ga je ona napustila, razume se.“ On zaćuta i

pogleda u stazu pod svojim nogama. „Jesi li... jesi li ti...“ s nelagodom poče Elinor,

ali ne uspe da završi rečenicu.

On se malo ispravi i pruži jednu ruku duž naslona klupe iza nje.

„Nisam otišao da je tražim, ako na to misliš. Trebalo je da to uradim, ali

nisam. Bio sam suviše zaokupljen odlučivanjem šta ću s Delafordom, koji je

pripadao mom bratu, a on je tada već bio okoreli alkoholičar.“

„Bio?“

„Poginuo je“, reče Bil, „u automobilskoj nesreći. Magla. Vozio je otprilike

četiri puta brže od ograničenja. Tako sam dobio Delaford.“

Elinor ga pogleda. Pade joj na pamet da Bil Brandon, koji sedi tu kraj nje u

ovom hladnom, sunčanom zimskom danu, deluje kao mnogo bolji materijal za

starijeg brata nego Džon Dašvud. „I onda?“ blago ga podstače.

„I onda sam“, reče Bil, „posle Džordžove smrti, otišao da tražim Elajzu.“

„I“

On uzdahnu.

„Bilo je grozno. Nemam reči da ti kažem. Spiskala je sav svoj novac, menjala

muškarce, dobila dete sa svojim prvim dilerom...“

„Dilerom?“ užasnuto uzviknu Elinor.

„O da“, reče Bil. „Naposletku sam je pronašao u kući kreka u istočnom

Bermingamu. Beba - pa, više nije bila beba, imala je tri godine - bila je na brizi

socijalne službe. Elajza je, doslovno, bila olupina.“

Elinor nije progovarala. Izvukla je jednu ruku iz džepa i dodirnula Bilovu. On

joj se bledo osmehnu i reče: „Bojim se da to nije kraj. Možeš li da podneseš još?“

Ona potvrdno klimnu.

On slobodnom rukom načas stisnu njenu, a onda je pusti i nastavi: „Pre no što

je umrla, odveo sam je u bolnicu. Bilo je pitanje dana. Srce joj je jednostavno

otkazalo. Godine haosa, neurednog života. A onda sam veći deo naredne tri

godine proveo ubeđujući socijalnu službu da mi dozvole da makar školujem malu

Elajzu, i pored toga što je morala da živi u hraniteljskoj porodici, pošto su mene

proglasili za nepodobnog starog perverznjaka zbog toga što sam uopšte predložio

da mi je daju da je ja podižem.“ On se kratko, suvo nasmeja. „Negde u to vreme

sam se demobilisao i osnovao prihvatilište u Delafordu. Kao neku vrstu

memorijalnog centra posvećenog Elajzi, ako hoćeš. Nikad nisam ni pomislio...“

Glas mu zamre.

„Šta?“

„Nikad nisam ni pomislio da će služiti i maloj Elajzi.“

Elinor preneraženo zinu. Bil se malo prignu prema njoj.

„Žao mi je zbog ovog dela. Stvarno mi je žao. Ali moraš da znaš.“

„U redu“, reče ona.

„Mala Elajza je znala kako i zašto joj je majka umrla. Imala je divne hranitelje

i dali smo sve od sebe da ona ne gaji nikakve iluzije u pogledu bolesti zavisnosti.

Hriste, Elinor, čak sam je odveo u ulicu u kojoj sam pronašao njenu majku, i mada

ona kuća više nije bila jazbina kreka, bila je takva da ni psa ne bih držao u njoj. I

bila je dobro. Stvarno dobro. Godinama. Čak i s majčinim temperamentom i

avanturističkim duhom, bila je dobro. Znao sam da jeste. A onda se zaljubila.

Upoznala ga je u nekom klubu u Južnom Kensingtonu. On joj je dao prvi fiks. I,

Elinor, ti... ti ga poznaješ.“

Elinor oseti kako su joj se usta osušila, naglo i sasvim, kao da joj se jezik

zalepio za nepce. Ona promuklo izusti: „Vils?“

Bil Brandon ponovo uzdahnu.

„Znao je ko je ona, zbog svih zajedničkih poznanika koje imamo u Somersetu

i Devonu, zbog svih odvratnih priča što su kružile o mojoj porodici. Ne mogu sa

sigurnošću da tvrdim da je namerio da je povede tim putem, ali pretpostavljam da

je mislio kako bi se mogao malo zabaviti. Kakva majka, takva kćerka. Devojke

za provod. Raspoložene za sve. Poslednjih nekoliko godina ponavlja se košmar

kroz koji sam prošao s Elajzom. Jedna kriza za drugom.“

On pogleda Elinor pravo u oči.

„To je bio razlog što sam, onog dana u Bartonu, morao onako da odem.

Policija je veče pre toga bila provalila vrata toaleta u pabu u Kamdenu, zato što je

mala Elajza bila unutra i bola se u noge.“

Elinor tiho uzviknu i pokri usta dlanovima.

„Izvini, molim te“, reče Bil. „Izvini. Pojedinosti su stvarno strašne, za jadnu

malu Elajzu takođe. Imala je pobačaj, znaš, i mislim da ju je to vratilo na teške

droge. Kamo sreće da nisi morala da čuješ sve ovo. Ali, jasno ti je...“

Nesposobna da progovori, Elinor energično klimnu glavom.

„Tvoja sestra“, reče Bil, „tvoja divna, impulsivna, iskrena sestra - ne bih

podneo da vidim još jednu devojku žrtvovanu samo zato što je neiskusna. Nisam

hteo da kvarim ničije uživanje, ali jednostavno nisam mogao da podnesem da

gledam kako taj skot navodi tvoju sestru da poveruje kako je vredan ijednog

minuta njene pažnje. Kad sam ih u Bartonu prvi put video zajedno, pomislio sam

kako je možda i moguće da se iskupi, pored nekoga kao što je ona, ali onda se ovo

s Elajzom pogoršalo i čuo sam za tu Kalijanosovu, i pomislio sam, žao mi je, ali

to je isti stari, opasni Vils, i smatrao sam da bi trebalo da znaš.“ On zaćuta i potom

nešto tišim glasom dodade: „Nijednu nisam čuvao dovoljno dobro, zar ne?“

Elinor skloni dlanove s usta i pogleda ga. Izraz na njenom licu bio je ozbiljan,

ali ne više užasnut. On pokuša da joj se osmehne. „Sad vidiš zašto sam takav...

takav jadnik.“

Ona odmahnu glavom, a onda se prignu napred i poljubi ga u obraz.

„Nisi ti nikakav jadnik“, reče. „Ti si jedan divan, principijelan čovek.“

„Slobodno pogledaj“, reče Merijen. Ležala je u krevetu okrenuta na bok, u svojoj

kariranoj pidžami s ružinim pupoljcima, okrenuvši sestri leđa. U dnu kreveta,

naslonjena na podnožje, nalazila se kruta zelena papirna torba iz robne kuće. „U

njoj je sve što sam mu ikada dala“, nastavi ona. „CD-i i knjige i tako to. I

uramljena fotografija. I njegov prsten.“

Elinor uze torbu i zaviri unutra. Sadržaj je bio nemarno nabacan.

„O, Em.“

„Prsten je u kesi“, reče Merijen ne okrećući se. „U najobičnijoj kesi s

plastičnim zatvaračem, onoj u kakvu se pakuju sendviči. Samo... ubačen u nju.“

Elinor spusti kesu i reče: „Je li bilo nekakve poruke?“

„Ne.“

„Baš ništa?“

„Ništa“, odvrati Merijen. „Dostavljeno je biciklom. Neki momak na biciklu,

tražio je da gospođa Džej potpiše da je primila pošiljku. Ime i adresa na torbi čak

nisu bili ispisani rukom. Samo odštampana nalepnica.“

Elinor sede na ivicu kreveta i spusti ruku na Merijenin kuk.

„Gde je tvoj prsten?“

Merijen posegnu ispod gornjeg dela pidžame.

„Evo ga.“

„Ne bi li ga radije skinula? Pogotovo sada kad znaš šta mi je rekao Bil

Brandon i kad je stigla ova torba?“

Merijen se polako okrete na leđa i sede. Imala je ljubičaste podočnjake, ali

disala je normalno, a njena koža, mada bleda, više nije bila sivkastobela usled

nedostatka kiseonika. Potom zavuče ruke pozadi pod kosu na vratu.

„Ne mogu da otvorim kopčicu.“

Elinor se ispruženih ruku prignu napred.

„Em, jesi li razumela ono što sam ti ispričala za Vilsa i Bilovu štićenicu?“

„Jesam“, odvrati Merijen. „I jedva čekam da skinem ovo.“

Elinor pronađe kopčicu na lančiću i otvori je. Zatim podiže lančić tako da ga

Merijen vidi.

„U torbu?“

„U kantu za smeće“, reče Merijen. „Zajedno s torbom. Baci sve to u kantu za

smeće.“

Elinor stavi prsten i lančić u papirnu torbu, koju potom spusti na pod. „Jesi li

rekla mami?“ upita.

Merijen odvrati pogled.

„Razgovarale smo telefonom skoro sve vreme dok si bila napolju. Kaže da ne

bi trebalo da se vraćam kući. Misli da ću kod kuće samo početi da se sećam, da će

me stalno sve podsećati na...“ Ona zaćuta u pola rečenice i onda šapatom upita:

„Eli, kako može?“

„Kako može da se ponaša prema tebi ovako kako se ponaša?“ Merijen lagano

odmahnu glavom.

„Kako može da radi to što radi - svima? Kako može?“

„Ne znam, Em.“

Merijen ponovo skliznu u krevet.

„Stvarno si divna prema meni, Eli. Ali ne mogu da pričam o tome. Ne mogu.

Ne znam šta ću da radim, ali zasad ne mogu da mislim ni da pričam o tome, ne

mogu.“

„Ne, ne...“

„Ostaješ?“

„Moram da se vratim na posao.“

„A hoćeš li doći sledećeg vikenda?“

„Merijen, ne možeš naprosto ostati da ležiš ovde, u gostinjskoj sobi gospođe

Džej.“

Merijen se ponovo okrete na drugu stranu.

„Možda ću morati. Šta je to?“

„Šta?“

„Ta galama.“

„O, to neko dolazi kod gospođe Džej ili tako nešto. Em, Bil je bio tako divan

dok mi je pričao sve ono, tako iskren.“

„On jeste iskren“, reče Merijen. „Nije čovek koji kleveće druge.“

Galama iz hodnika što se pružao iza zatvorenih vrata sobe bivala je sve

glasnija. Merijen reče: „Bolje da odeš tamo.“

„Hoćeš li biti dobro?“

„Hoću, ne brini. Samo nosi tu torbu iz sobe, važi? I ako možeš da se javiš

mami umesto mene? Jadna mama. Pomislio bi čovek da se sve ovo njoj desilo.“

Elinor se saže i poljubi sestru u obraz. Merijenina ruka se podiže i uplete u

Elinorinu kosu ne dozvoljavajući da se odmakne. „Hvala ti“, prošaputa Merijen.

„Hvala ti.“

***

„Iznenađenje!“ uzviknu gospođa Dženings kad je Elinor ušla u sobu. Ona

ekstravagantno, teatralno pokaza rukom, mahnuvši ešarpom prebačenom preko

ramena zarad jačeg efekta.

Na sofi su jedna pored druge sedele Lusi i Nensi Stil, sa šoljama čaja u

rukama. Nensi, ometena vrlo niskom sofom i vrlo visokim štiklama, nije ni

pokušala da ustane, ali Lusi skoči na noge i stušti se do Elinor kao da su najbliže

prijateljice kojima okrutna sudbina odnedavno nije dozvoljavala da se viđaju.

Brižljivo držeći šolju daleko od sebe u levoj ruci, Lusi desnom čvrsto zagrli Elinor

i pritisnu obraz uz njenu glavu.

„Eli.“

„Zdravo.“

„Bože, tako sam srećna što te vidim. Mislila sam da se nikad neću dokopati

Londona, što zbog posla i svega, mislila sam kako nema svrhe da se nadam da ću

te videti!“

Elinor se izvuče iz zagrljaja.

„Ja... tu sam samo za vikend.“

„A ove cure“, reče gospođa Dženings, „doputovale su u London u velikom

stilu, zar ne?“

„Jao, to je skroz neverovatno“, reče Nensi Stil, zabacivši kosu. „Nisam mogla

da verujem! Samo je rekao, Čuj, dva sedišta u avionu zjape prazna! Urnebesno!“

Gospođa Dženings znalački klimnu.

„Vrlo je korisno kad ti se udvara čuveni plastični hirurg...“

„Ma uopšte ne mora da mi se udvara“, reče Nensi, ponovo zabacivši kosu.

„Hoću reći, sve moje drugarice hoće da puknu od ljubomore zbog aviona, ali

burag je već nešto drugo, molim vas!“ Ona zabaci glavu i ko bajagi vrisnu.

„Izvini“, reče Lusi Elinor ispod glasa. Potom se osvrte naokolo. „Gde je

Merijen?“

„Ne oseća se najbolje, bojim se.“

Lusi složi izraz intenzivnog saosećanja i spusti svoju šolju.

„Jooj, jadnica. Krajnje je odvratno kada te tako razvlače po netu.“

Elinor se odmače nekoliko koraka. „Hoću da kažem“, reče Lusi, „ona jeste

popila malo više, ali on očigledno ima obraz kao đon, zar ne? Gospode, kakav

dan, je l’ da? Prvo sve to grozno, neukusno smeće o tvojoj sestri na Jutjubu, a

onda sve ono o Robetu i Ferarsu...“

„Ona ne zna, dušice“, reče gospođa Dženings, šuškavo nailazeći preko sobe

sa svojim nedeljnim novinama u rukama. „Toliko je zaokupljena sirotom Merijen

da ovo sigurno nije ni videla.“ Ona podnese Elinor pod nos raširenu srednju

stranu. „Pogledaj, dušice. Dečko obožava žurke, nema šta. Ne može manje da liči

na onog svog sumornog brata sve i da hoće!“

„I, dabome“, reče Lusi, ponovo prišavši sasvim blizu Elinor, „i to je dospelo

na sve društvene mreže. Ali ima pozitivan odjek. Ili barem Robert tako misli!“

Elinor je zurila u novine otvorene pred njom. Ispod naslova Kralj Robert -

vladar britanskih žurki nalazila se ogromna fotografija zgodnog, pomalo

ženskastog mladića u pripijenoj sivoj košulji i pantalonama, s bundom nemarno

prebačenom preko ramena i velikim srebrnim krstom na lancu oko vrata, kako grli

dve potpuno iste devojke u koktel haljinama.

„Čitaj dalje!“ komandova gospođa Dženings.

„Nisam sigurna da moram da...“, slabašno će Elinor. „Prošle godine je

organizovao stotinu zabava!“ reče gospođa Dženings. „Neverovatno. To je jedna

zabava svake treće večeri, koje bez njega ne bi bilo!“

„Previše je blesav“, reče Lusi gledajući pravo u Elinor. „Nema mozga u glavi.

Jadni moj Ed, mora da mu se sve to gadi.“

„Ijao, super“, javi se Nensi sa sofe. „Strava!“

Elinor uzmače jedan korak.

„Pa, valjda je dobro kad si dobar u nečemu.“

„Samo ako je to nešto što se isplati“, reče Lusi. „Ili što radiš iz duše. Kao

sirota Merijen.“

„Mnogo je bolja od...“

„Možemo li da je vidimo?“

„Dakle, mislim da je još prilično...“

„Pa naravno“, revnosno se složi Lusi. „O, pa naravno. Mislila sam samo da

sednem na njen krevet i da malo proćaskamo onako ženski, ali ako misliš da...“

„Mislim“, reče Elinor. „I“, dodade gledajući na sat, „moram da uhvatim

autobus natrag do Eksetera.“

Tamo na sofi, Nensi Stil prasnu u kikot.

„Autobus!“

„Dobra vest, dušice“, reče gospođa Dženings savijajući svoje novine.

„Telefonirao je tvoj brat da pita kako je Merijen. Dabome, tvoja snaja je već sve

videla na tom Jutjubu, sve. A što je njen batica u novinama, to nema veze! Kako

vama danas uspeva da imate privatni život, molim te lepo! Ali tvoj brat Džon reče

da su se on i Fani zbog ne znam čega zadesili u Londonu, i da bi da pomogne ako

može, pa sam rekla da bi mogao da dođe i odbaci te na stanicu, pa da usput malo

popričate.“ Ona se zadovoljno osmehnu Elinor. „Nije li to lepo od njega?“

„Blagi bože“, reče Džon Dašvud, „sklopila si bas korisno prijateljstvo!“

Elinor, koja je upravo zakopčavala sigurnosni pojas, pravila se da ne razume.

„Ebigejl Dženings“, reče Džon. „Očigledno je više nego voljna da troši vreme

na vas, a onaj apartman je prva liga, zar ne! Penthaus na Portman skveru? Ne

ostaje mnogo kusura od pet ili šest miliona, rekao bih. I čini mi se da je šarmantna

žena, baš šarmantna.“

„Veoma je velikodušna“, usiljeno odvrati Elinor.

„Čuj“, reče Džon skrenuvši prema Park lejnu, „devojkama u vašoj situaciji

nikad nije višak da imate na svojoj strani nekoga kao što je ona. Neku vrstu

pokroviteljke, da tako kažem. Ala vam se potraćilo, Eli. Stvarno vam je upala

sekira u med, zar ne, tim odlaskom u Devon. Kuča je vrlo lepa, kako čujem, a i

Midltonovi zvuče kao divni ljudi. I kako vas samo sve podržavaju. Fani bi stvarno

cenila upoznavanje s Meri Midlton, znaš, s obzirom na to da obe imaju malu decu

i ogromnu kuću da sređuju i održavaju. Možeš li da učiniš nešto povodom toga?“

„Pa, ja...“

„Stvar je u tome, Eli, da bi nam poneki savet bio dobrodošao. U Norlandu je

predivno, razume se, ali ne mogu ti opisati koliko me to košta.“ Lako je kuckao

jednom rukom po volanu. „Kažem ti, to je rupa bez dna. Morao sam da isplatim

matorog Gibsona - sećaš ga se? Farma Ist Kingam? - a on je, naravno, znao da mi

je ta zemlja potrebna, zato što je u prošlosti oduvek pripadala Norlandu, tako da

me je imao u šaci. Pa onda nove električne i vodovodne instalacije u celoj kući,

da i ne pominjem ovaj fenomenalni novi kanalizacioni sistem u kom se voda

pročišćava kroz leje s trskom, na kom je Fani s pravom insistirala - princ od Velsa

ima u Hajgrouvu isti takav, znaš, najsavremeniji mogući, ekološki, sve po redu -

ko šta radi, ja ispisujem čekove, mogu ti reći.“

Elinor pročisti grlo. „Kako je Hari?“ reče ona.

„O, u vrhunskoj formi. Na mlazni pogon. Vodili smo ga u zoološki vrt, a

proveo je i dan sa bakom. Doduše, svi smo proveli dan sa bakom, zato što je s

njim prilično teško izaći na kraj. Da večeras ne moraš natrag - uzgred, kakav si to

posao dobila u Ekseteru? - bio bih te zamolio da malo odmeniš Fani i pričuvaš

Harija, zato što je ona u toj meri aktivna i savesna majka da je jednostavno

premorena.“

„Mnogo bih volela da ga vidim.“

„Kad pomenu viđanje“, reče Džon skrenuvši na raskrsnici kod Hajd parka,

„čujem da se ti viđaš s nekim!“

Elinor oseti kako je prožima napetost.

„Ne viđam se ni sa kim.“

„Ja nisam tako čuo!“ pobedonosno će Džon. „Čuo sam da ne samo da ste ti i

Merijen - stvarno bih voleo da nije napravila budalu od sebe zbog onog Viloubija

- uspele da postanete kao prst i nokat s Ebigejl Dženings, nego i da si ti upecala

krajnje krupnu ribu. Veliko imanje u Somersetu, nikad ženjen, solidna firma, u

najboljim godinama...“

„Ne, Džone“, odlučno reče Elinor.

„Doduše, znam koliko si skromna...“

Na Elinorino olakšanje, već su se približavali Bakingam palas roudu. Džon je

zlovoljno gledao napred.

„Moraš li da putuješ autobusom?“

„Da“, odvrati Elinor. „Moram.“

On uspori i zaustavi kola pod nekim platanima. Zatim isključi motor, pa se

okrete i strogo je pogleda pravo u oči. Zatim skoro pretećim tonom reče: „Elinor.“

„Da?“

„Hoću da ti kažem nešto veoma ozbiljno. Možda ti se posrećilo u Devonu sa

svim tim novim poznanstvima, ali ne budi glupa. Ako s tim Brandonom na kraju

bude nešto, prihvati ga. Zato što nema nikakve svrhe da se nadaš Faninom bratu.

Nikakve. Nikad u životu. Čuješ li me? Molim te, upotrebi tu zdravu pamet s kojom

si se barem ti rodila i izbaci Eda iz svoje glave. On nije za tebe i tebi slične, i tu

je kraj svake priče. Važi?“

12

Bel Dašvud je donela odluku, jednu od onih brojnih novogodišnjih odluka, da

preko dana, dok je sama kod kuće, neće uključivati centralno grejanje nego da će,

umesto toga, paliti vatru - ser Džon je velikodušno obezbeđivao drva, koja je

Tomas redovno donosio - u dnevnoj sobi, i oblačiti više džempera. To nije,

naglasila je objašnjavajući to Elinor, samo materijalni doprinos njihovoj situaciji

već, smatrala je, gotovo duhovno priznanje Merijeninoj patnji i Elinorinom

ćutljivom stoicizmu. Činilo joj se, nekako, da i priliči da joj bude hladno, da time

priznaje potrebu za malom žrtvom koju, izgleda, oseća cela porodica - čak i

Margaret, koja je trenutno bila začuđujuće poslušna i popustljiva, i jutros je čak

zahvalila majci na doručku i stavila svoju činiju u sudoperu a da ova nije morala

najmanje četiri puta da je opomene da to uradi.

Klečeći ispred kamina - i primećujući kako je Tomas besprekorno poslagao

drva za nju; dobro, za Merijen, zapravo, čak i u njenom odsustvu - Bel je dala sve

od sebe da se ne priseća Vilsa kako stoji baš na tom mestu, tako veličanstven, tako

galantan, u mokroj odeći, i briše kosu peškirom. Kako su sve bile uzbuđene, pune

poverenja, ispunjene nadom i očekivanjem, a sad je sve bilo gotovo, bačeno na

zemlju, zgaženo. Vils je naprosto slomio Merijenino srce, ne samo time što ju je

odbacio - i to onako surovo! Pred svetom! - već i time što se ispostavilo da je

bezvredna ličnost. Bel je prevrtala tu reč po ustima. Bezvredan. Bez vrednosti.

Bez ikakve vrednosti sem lepote, a ispostavilo se da je to deo njegove

pokvarenosti, zato što je to obmana, zar ne, kad izgledaš tako dobro a ispod toga

si tako pokvaren?

A on jeste pokvaren. Elinor joj je, kad se vratila iz Londona, ispričala ponešto

o njegovoj pokvarenosti, o Grkinji i novcu, i nagovestila da ima još toga, što će

joj možda kasnije otkriti, ali Bel nije bila sigurna da želi da čuje još nešto. Kazala

je Elinor kako je čula sasvim dovoljno da je to ubedi kako je Vilsova lepota samo

površinska, kao što je uostalom - zar ne? - oduvek nagoveštavala. Elinor ju je

pogledala s nekom vrstom skepse pune ljubavi, kakvu je Bel katkada viđala na

Henrijevom licu, s nekakvom nežnom popustljivošću koja ju je ozlojedila i

dodatno naterala da ustvrdi kako od prvog časa nije verovala Vilsu. Jednako je

istrajavala u uverenju da Merijen mora ostati daleko od svega što bi je moglo

podsetiti na srećnija i optimističnija vremena.

„Drago mi je što tako misliš, mama“, rekla je Elinor pre no što je tog jutra

otišla na posao, „zato što nisam sigurna da bih mogla da ubedim Merijen da se

sada pomeri odande, šta god da pokušam. Verovatno je to šok, dejstvo šoka.

Previše je toga s čime sada mora da se pomiri.“

„Tačno tako“, rekla je Bel. „To sam joj i rekla. Jadno moje zlato. Ali nije se

dala upozoriti.“

Sada je uvila novinski papir u spirale i stavila ih u kamin; zatim je dodala

drvca za potpalu, koja je Tomas tako pažljivo poslagao, kao štapiće od testa u

pletenu korpu. Merijen je bila impulsivna do tačke svojeglavosti, u potpunosti

sigurna da ono što joj je zarobilo maštu ne zahteva nikakvu drugu potvrdu da

predstavlja očigledan i, štaviše, jedini pravac delovanja. Bilo je čudesno i strašno

videti posledice Merijenine sklonosti da pušta osećanjima da prevagnu nad svim

ostalim, i ujedno uznemirujuće poznato. Bel se naže napred i stavi na svoj vigvam

od papira i drveta nekoliko manjih cepanica. Merijen je bila ista kao što je ona

nekad bila i, ako je iskrena prema sebi, kakva je i sada lako mogla da bude. Ona

sede na pete i otrese dlanove jedan o drugi.

Međutim, to priznanje, odlučno je uveravala sebe, ni na koji način ne

umanjuje činjenicu da je od početka bila podozriva prema Vilsu. Ko ne bi bio,

suočen s takvom muškom lepotom? Nije prirodno, stvarno nije, da muškarac bude

toliko lep.

Iz kuhinje se zaori zvonjava fiksnog telefona. Bel se s mukom osovi na noge

i požuri da se javi.

„Ovde Meri“, reče Meri Midlton onim svojim dokonim tonom.

„O, Meri.“

„Grozan dan.“

„Pa, valjda...“

„Mrzim ovo doba godine na selu. Hvala bogu da su dečaci po ceo dan u školi

i da Ana-Marija provodi tri dana nedeljno u vrtiču. To znači da beba i ja možemo

da svako malo trknemo u London. Da nije toga, poludela bih.“

Bel se nasloni na kuhinjski sto. S druge strane prozora, kiša je bučno pljuštala

u malo popločano dvorište s rotirajućom sušilicom za veš s koje se cedila voda.

„Da, potpuno te razumem.“

„Pomislih da je bolje da te pozovem“, reče Meri, „i kažem ti da sam u

Londonu upoznala tvoju snaju.“

„Fani!“

„Da“, odvrati Meri. „Njen Hari i moj Vilijam su otprilike istog uzrasta. I,

dabome, ona ima Norland.“

Bel se malčice ispravi, pa oštro reče: „Ima ga, da.“

„Zvuči divno.“

„I jeste divan.“

„Dakle“, nastavi Meri tonom nekoga ko je dobio zadatak da prosledi

informaciju za koju smatra da ju je nepotrebno prenositi, „sledećeg vikenda smo

svi pozvani na večeru kod Fani. Džono je iz nekog razloga smatrao da treba da

znaš. Možda zato što su pozvane i devojke.“

„Devojke?“

„Elinor“, reče Meri, „i Merijen. I Lusi i Nensi. Bićemo preplavljeni

devojkama. Ali barem dolazi i Bil. Super je što se možemo osloniti na to da njemu

neće smetati da bude univerzalni muškarac.“

Bel sklopi oči i duboko uzdahnu, pa reče: „Nisam sigurna da će se Merijen

osećati dovoljno dobro.“

„O?“ upitno će Meri. „Misliš da neće? Zar prihvatanje svih mogućih poziva

nije najbolji lek za slomljeno srce?“

„Nije posredi njeno srce, Meri, nego njena astma.“

„Ne verujem da Dašvudovi drže pse u Londonu. To je kuća negde u blizini

Harli strita.“

„Hvala na informaciji, Meri, ali savršeno dobro znam koja je londonska

adresa mog pastorka i njegove žene. A psi ovog puta nisu problem.“

„O, a ja mislila da...“

„Meri“, upita Bel pomalo ljutito, „imaš li ti predstavu koliki je bednik ispao

Džon Viloubi?“

Na drugom kraju žice usledi kratkotrajno ćutanje, a onda Meri reče: „Džono

kaže da više nikada neće progovoriti ni reč s njim, a on to nikad ni za koga ne

kaže.“

„Odlično. A ti?“

„Dok je bio ovde, nikad nije ni primetio decu“, odvrati Meri nešto živahnije.

„Zaboga, više je pažnje obraćao na pse nego na moju decu.“

„Pa eto ti.“

„Hoćeš li preneti Elinor?“

„Šta da joj prenesem?“

„Hoćeš li preneti Elinor“, reče Meri, „da je Džon i Fani u subotu očekuju na

večeri u svojoj kući u Londonu? Ali joj bolje ne pominji da Edvard neće biti

tamo.“

„Meri...“

„Lusi mi je kazala da neće. Ne znam zašto bi ona trebalo da zna gde se on

nalazi, ali izgleda da zna. Valjda ne može da podnese svoju majku ili tako nešto.“

„Njegovu majku!“ uzviknu Bel.

„Čudno je, s obzirom na to da je njena kuća njegov jedini dom, barem tako

svi kažu. Ali pretpostavljam da to ima neke veze s njenom željom da se on oženi

nekom bogatom naslednicom, zaboravih kojom, kako ga ne bi spopadale devojke

kojima je stalo samo do njegovog novca. Zvuči kao upečatljiva osoba, ta gospođa

Ferars.“

„Ali zašto je“, reče Bel, zbunjena Merinim govorom, „važno gde se nalazi

Edova majka.“

„O“, reče Meri, „Fani je pomenula da će i njena majka biti na večeri. Neće li

to biti zanimljivo? Zmaj koji čuva pećinu s Ferarsovim milionima. Gospođa Ef i

Fanin drugi brat. Onaj koji je bio u novinama. Bel, moram da požurim. Beba samo

što se nije probudila, a nikako ne volimo ako mama nije prvo što vidimo kad se

probudimo.“

„Dabome“, jedva čujno će Bel.

„Reći ćeš Eli? Ležerna elegancija, subota veče.“

„Hoću“, reče Bel. „Reći ću joj. Do viđenja.“

Ona spusti slušalicu trudeći se iz petnih žila da ne tresne njome. Neće biti

Edvarda, ali zato su tu Edvardova majka, Fani, Džon, one ogavne sestre Stil,

ležerna elegancija... Jadna Elinor. Jadna, jadna Merijen. Zašto je svet tako uporan

u nameri da se pretvara kako se ništa nije dogodilo?

Ponovo zazvoni telefon i ona naglo podiže slušalicu. Pre no što je stigla da

išta kaže, Meri reče: „Sasvim sam zaboravila da kažem da se Vils ženi ili tako

nešto.“

„Ne znam pojedinosti, samo sam čula da je otišao u Atinu. A sad moram da

bežim, odozgo se javlja jedna vrlo, vrlo glasna beba!“

I spusti slušalicu.

Ebigejl Dženings je iz svoje dnevne sobe čula zvuke Merijenine gitare. Bilo je

takvo olakšanje slušati ih, rekla je svojoj mlađoj kćerki kad su jutros razgovarale

telefonom - Šarlotin termin je prošao pre pet dana, pa je stalno telefonsko

hrabrenje s obeju strana bilo neophodno. Čak su i žalobni, sumorni komadi koje

je, izgleda, želela da svira bili bolji od sveg onog silnog uzdisanja i ćutanja. Hvala

nebesima, rekla je Šarloti, na zaljubljenosti Bila Brandona. Beše kazao da će

doneti gitaru kada sledeći put bude dolazio iz Delaforda u London, a ona je bila

sigurna da je otišao samo zato da je donese - ali ko mari, sve dok Merijen ima tu

stvarčicu u rukama i može da svirajući izbaci barem nešto jada iz sebe.

„Nikad ne prestajem da zahvaljujem bogu, dušice“, reče Ebigejl svojoj mlađoj

kćerki, „što nikad nisi dozvolila da ti neko slomi srce.“

Šarlot zaciča od smeha.

„Ni slučajno!“

„Ove sestre Dašvud, Sar, neverovatno su drage devojke, ali su potpuno

beznadežni slučajevi. Tako su emotivne. Ali pretpostavljam da je dovoljno da

samo pogledaš njihovu majku, pa da ti sve bude jasno, zar ne?“

„Dobro, de, mama.“

„Pa“, reče Ebigejl, „spopala je Vilsa kao koprivnjača. A sada onog malog

Ferarsa, za Elinor...“

„Ne bih rekla, mama.“

„Sar, dušice, taj je otišao da se ne vrati; sva ta silna tajnovitost oko njegovih

dolazaka i odlazaka...“

Šarlotin glas se utiša do poverljivog šapata. „Uradiće kako mu kažu“, reče

ona tiho ali ubeđeno.

„Šta to?“

„Mama, ta porodica poseduje milijarde. Brdo para. Njegov otac je zaradio

neverovatno bogatstvo, to znaš, i gospođa Ef će biti vrlo izbirljiva u pogledu toga

s kim će ti momci na kraju da završe. Neće im biti dozvoljeno da biraju, mama, a

ako ipak budu, posledice će biti strašne. Eli može da pati za Edom dok ne poplavi

u licu, ali on će da se oženi onom koju mu odrede, a to je Tasi Morton.“

„Tasi?“

„Pa dabome!“ uzviknu Šarlot. „Potpuno logično. Princ građevinskog biznisa

ženi se naslednicom industrije montažnih skela i platformi, savršeno! A ona je

stvarno slatka curica. Uradiće sve što joj tatica kaže i, ako joj kaže da se uda za

Eda Ferarsa, poslušaće ga. Ne verujem da je ikad u životu mislila svojom

glavom!“

„Dušo moja“, zadovoljno reče Ebigejl, „ti sve znaš, zar ne?“

„Ne pada iver daleko od klade!“ veselo će Šarlot.

„Pomisli samo...“ zamišljeno reče Ebigejl. „Pomisli samo kako će fascinantna

biti ta večera kod Fani Dašvud...“

„To je u subotu?“

„Jeste, dušice.“

„Ako se ova beba ne rodi do subote“, reče Šarlot, „poći ću s tobom i porodiću

se pred svima. Neću valjda doveka da budem trudna?“

„Nije došao“, prošišta Lusi Elinor dok su u subotu uveče izlazile iz taksija, „zbog

mene.“

Elinor pak, usredsređena na izlazak iz taksija u neuobičajeno visokim

štiklama, ne reče ništa.

Lusi je uhvati ispod ruke pridržavajući je. Potom joj reče na uvo: „Hoću reći,

tako bi nas skroz provalili. Znaš kakav je Ed. Jednostavno ne ume da skriva

osećanja. Dovoljno je da me pogleda, i odmah će svima biti jasno.“

Elinor odmače lakat. Ispravivši leđa i nastojeći da ne zvuči naprasito, ona

reče: „Zar bi to bilo tako strašno?“

„O, Eli“, prekorno će Lusi, „znaš da moramo da igramo na duge staze!“ Ona

podiže pogled ka fasadi kuće pred kojom su se nalazili. „Mislila sam da su u Harli

stritu sve sami lekari i tako to.“

„Ooo“, zacvile Nensi s Elinorine druge strane, „skroz je neprimereno

pominjati lekare pred moi!“3

Lusi je i dalje zurila u kuću. „Ti i ne govoriš ni o čemu drugom, Nens“, reče

ona prezrivo.

„Lus, ponekad si baš odvratna.“

„Bolje nego dosadna.“

„Dosadno je, je l’ da, kad ti dečko ima avion, a ne tamo neku olupinu od

sijere?“

„Pa, nešto mora da kompenzuje pivski stomak i ćelavu glavu.“

„Od tebe mi se pov...“

„Prekinite“, reče Elinor. „Prekinite. Zgrada pripada porodici. Pa, sad pripada

Džonu. A on izdaje sve sem njihovog apartmana.“

Lusi je ponovo uze pod ruku.

„Lep unosni poslić. Za tvog brata, to jest.“

Elinor ne odgovori. Ona pogleda niz ulicu ka drugom taksiju, iz kog su Bil

Brandon i ser Džon Midlton udruženim snagama izvlačili gospođu Dženings, dok

su ih Merijen i Meri Midlton posmatrale. Lusi pritisnu Elinorinu ruku ne bi li joj

privukla pažnju. „Pomozi mi, Eli“, prošaputa ona.

„Kako to misliš?“

Lusi primače lice tako blizu Elinorinom da im se koža gotovo dodirivala.

„Ne mogu da ti opišem koliko mi je muka. Upoznaću Edovu mamu, a on nije

tu da mi bude podrška, a čitava naša budućnost zavisi od toga šta će ona misliti o

meni. Časna reč, da ti nisi tu, ne bih mogla da prođem kroz ovo, jednostavno ne

bih. Znam da moraš da pripaziš na sestru, ali molim te ne ostavljaj me, molim te.“

Prsti joj se zariše u Elinorinu ruku. „Najzad, Eli, ti si jedina normalna osoba ovde

koja zna.“

„Zdravo“, reče gospođa Ferars ne gledajući u Elinor. „Ne znam koja je od vas

devojaka koja. Lepo sam rekla Fani da će vas biti previše, a nikad ne mogu sve

da popamtim. Stoga i ne očekujte to od mene.“

„Neću“, glasno reče Merijen stojeći pored sestre.

Gospođa Ferars kao da je nije čula. Žena je bila omalena i namrštena, u skupoj

tamnoj haljini i sa čvornovatim prstićima punim dijamanata.

„Mi smo Fanine zaove“, predusretljivo će Elinor.

Gospođa Ferars šumno uvuče vazduh.

Elinor strelovitom brzinom zgrabi Merijen za ruku i stisnu je upozoravajući.

Potom reče: „Odrasle smo u Norlandu. Znamo Harija.“

3 (Fr.) ja (ovde u dativu, preda mnom). (Prim. prev.)

Gospođa Ferars je gledala nekuda pored njih.

„Hari je moj unuk.“

„Da, znamo.“

Oči gospođe Ferars, sitne i crne kao ribizle, šetale su na sve strane samo ne

ka sestrama Dašvud ispred nje. „Hari će naslediti Norland“, reče ona kao da daje

izjavu za štampu.

„Da, to takođe znamo.“

„I baš nas briga“, reče Merijen, „ako na to mislite.“

Gospođa Ferars se malčice ukoči.

„Gde je Fani?“, upita ona gotovo ljutito.

„Tu sam, majko“, reče ova stvorivši se pored nje i ovlaš se osmehnuvši Elinor

i Merijen. „Divno je što ste došle.“ Ona uhvati gospođu Ferars za lakat i Elinor

nije mogla a da ne primeti da joj je ruka ista kao majčina, samo mlađa. „Majko,

sigurna sam da će nas Elinor i Merijen izviniti, ali želim da upoznaš neke naše

divne nove prijateljice. Tako ljupke devojke. Hari ih obožava.“

„Devojke?“ reče gospođa Ferars s malom grimasom na licu.

„Da, majko. Božanstvene devojke. Meri i ja smo naprosto lude za njima, a

znaš koliko voliš mlad svet!“

Gospođa Ferars pogleda kćerku i ponovo šumno uvuče vazduh.

„Ja?“ reče ona.

Fani se veselo nasmeja.

„O, ove ćeš voleti!“

Ona u prolazu dobaci pogled svojim zaovama. „Brzo će večera“, reče im ona,

kao da je očigledno da su došle samo zbog hrane. „Švedski sto, pošto nas je

mnogo, ali sve je iz Otolengija. Imaju fenomenalnu hranu, zar ne?“

„Ovo je bilo“, reče Merijen, jedva iole spustivši glas, „skroz grozno. Najduža i

najdosadnija večera u mom životu. A hrana - dakle, poslužiti ovakvu hranu, da je

jedeš stojeći, samo viljuškom, to je čist egzibicionizam. I možeš li da poveruješ

da ovolika gomila navodno obrazovanih ljudi može da bude ovako banalna i

dosadna?“

„Pst“, automatski će Elinor.

„Muškarci pričaju samo o kolima i desničarskoj politici. Žene nisu izustile

ništa vredno daha koji su na to utrošile.“

Elinor se naže prema sestri.

„Em, čuče te neko.“

Merijen malčice podiže bradu.

„Baš me briga. Zašto smo uopšte ovde? Zašto smo dozvolile da nas umešaju

u...“

„Džon i Fani su nam porodica“, odlučno reče Elinor. „Morale smo da

dođemo.“

„I zašto se Fani zalepila kao čičak za one dve Stilove? Pogledaj nju i njenu

majku i tvoju drugaricu Lusi.“

„Nije mi drugarica.“

Merijen dobaci sestri kratak, vragolasti pogled i reče: „Ona misli da jeste“.

„Megs bi baš tako rekla“, žalostivo reče Elinor.

„Nemoj. Nemoj. Nedostaje mi Megs, nedostaje mi...“

Vrata se naglo otvoriše i na pragu se ukaza Hari u pidžami, s izrazom divljeg

prkosa na licu.

„O!“ smesta uzviknu Meri Midlton. „Spajdermen! Vidi, Spajdermen! Moj

Vilijam naprosto obožava svoje pidžame sa Spajdermenom!“

Ne dozvoljavajući da bude nadmašena u ovom ispoljavanju materinskog

zanosa, Fani se stušti napred i kleče pored Harija. „Znaš, mileni...“

„Ne dopada mi se da budem u krevetu!“ uzviknu Hari.

Fani pokuša da zagrli sina i tako ga smiri. On joj se smesta istrže iz zagrljaja.

„Neću! Neću!“

„Ajde, Harić, ti si mamin veliki dečko...“

„Baš veliki dečko!“ reče Meri Midlton ne obraćajući se nikome posebno. „Ali

nije tako visok kao Vilijam.“

Fani se naglo okrete, s jedva primetnim krutim osmehom na usnama.

„O, mislim da ćeš ustanoviti da je Hari viši.“

Hari ugleda tetke, i uzviknu: „Eli! Eli, Eli, Eli...“

Ona priđe osmehujući se i kleče na pod pored mališana.

„Zdravo, Hari.“

„Neću da budem u ovom krevetu“, reče Hari. „Oću moj pravi krevet.“

„Možda bih mogla da dođem da ti čitam?“

„Mislim da ćeš ustanoviti“, reče Meri obraćajući se Fani, „da Vilijam spada

u grupu najviših u svojoj starosnoj grupi, dok je Hari...“

„...mnogo veći dečko!“ veselo će Fani svome sinu.

Meri se nije nigde žurilo. Ona pokaza u Elinor, koja je klečala pored Harija, i

smireno reče: „Ona će znati. Elinor poznaje oba dečaka. Najmanje jednom

nedeljno vidi Vilijama.“

Fani se okrete i ufiksira Elinor oštrim, upitnim pogledom.

„Dakle?“

Usledila je pauza. Elinor je uzela Harija za ruku, a on je, za promenu, nije

smesta istrgao iz njene. Gledali su se. S oboda grupe javi se Lusi Stil, koju niko

nije pitao za mišljenje, i glasno reče kako misli da su oba dečaka izuzetno visoka

za svoj uzrast i kako bi, da ih ne zna, pomislila kako su mnogo stariji nego što

jesu. Niko je nije slušao, čak ni gospođa Ferars, koja je prišla i stala Hariju s druge

strane, kao da bi da ga zaštiti od svih uvreda.

„Dakle?“, bez milosti ponovi Fani gledajući u Elinor.

Elinor stisnu Hariju ruku.

„Ti si moj bratanac“, reče mu ona, „i mnogo te volim, i mislim da ćeš

dogodine biti visok koliko i Vilijam, a da ćeš, kad obojica porastete, po svoj prilici

biti viši od njega, zato što je tvoj tata viši od njegovog. Prema tome, moraš samo

da jedeš sve ono što valja, a ne ono što ne valja, i da još malo sačekaš.“

Hari klimnu glavom. Nije izgledalo da je naročito uznemiren presudom.

„E baš ti hvala“, reče Fani Elinor sarkastičnim tonom.

„Sramota“, reče gospođa Ferars, „što nije u stanju da pokaže lojalnost čak ni

prema vlastitoj porodici, zar ne?“

„Pitali ste me za mišljenje“, reče Elinor, „i iznela sam ga.“

Ona ukočeno ustade na noge. Podigavši pogled prema njoj, Hari neočekivano

reče: „Ne smeta mi. Ja zato bolje igram fudbal.“

„Hvala ti.“

„Hoćeš li da dođeš da mi crtaš?“ upita on ne puštajući joj ruku.

Fani se načas grohotom nasmeja.

„Da ti crta?“ reče ona prezrivo.

Gospođa Ferars odmeri Elinor neprijateljskim pogledom.

„Ti crtaš?“ reče optužujućim tonom.

„Da“, odvrati Elinor. „Može se i tako reći. Ja... bavim se arhitekturom.“

Gospođa Ferars i njena kćerka se zgledaše.

„O, arhitekturom.“

„Baš nimalo“, reče Fani majci, „umetnički. Sve strašno uredno i čisto. Ona

odlično pravi uredne i čiste crteže.“

Usne gospođe Ferars izviše se u majušni ledeni osmeh.

„Znači, ne kao Tasi Morton?“

„O ne, majko, ni nalik njoj. One božanstvene slike cveća...“

„I vilinog konjica...“

„Jao, da, vilin konjic! I one preslatke jesenje bobice, bljuštac ili tako nešto.“

„Po meni je Tasi“, reče gospođa Ferars, „istinski umetnik sa stvarnim

talentom.“

„Isto kao Elinor“, javi se Merijen s drugog kraja sobe.

Usledi iznenadna tišina. Svi se okrenuše i pogledaše u nju.

„Molim?“ izusti Fani opasnim tonom.

„Ne znam ko je ta Tasi“, nastavi Merijen, „i ne marim da saznam. Niti marim

za ukočene botaničke akvarele, da budem iskrena. Ali Elini crteži su kao san.

Može da nacrta šta god poželi. Hari je u pravu što joj traži da mu crta. Zapanjili

biste se da vidite šta ume da nacrta.“

Stežući Harijevu ruku, Elinor je gledala u pod. Kako se veče pretvorilo u ovo?

„Ko je to?“ upita gospođa Ferars Fani.

„Upoznala si je, majko. Džonova polusestra, jedna od njih tri.“

„O“, prezrivo izusti gospođa Ferars, „od tih.“ Ona ponovo prezrivo frknu.

„Bez novca, a očigledno i bez mozga.“

Začu se glasan gnevni uzvik i Merijen jurnu napred i zagrli svoju preneraženu

sestru.

„Ne slušaj ih, Eli. Ne obraćaj pažnju. To su obični uskogrudi, novcem

opsednuti...“

„Pst“, očajno će Elinor pokušavajući da se zadrži na nogama i da istovremeno

slobodnom rukom poklopi sestri usta. „U redu je, ne smeta mi.“

„Je l’ ona plače?“ upita Hari.

Merijen žustro klimnu glavom skidajući ruke s Elinor i pokrivajući njima lice.

„Da, mislim da plače“, potvrdi Elinor donekle očajno.

„Što ti sad ne bi“, oštro će Fani, „odvela Harija natrag u krevet i videla možeš

li istovremeno da smiriš i Merijen? Kakva grozna scena, potpuno nepotrebna,

Džon je oduvek tvrdio da je ona histerična.“

Elinor uze sestru za ruku.

„Dođi, Em.“

Iznenada se kraj njih našao Bil Brandon. Izraz na njegovom licu dok je gledao

Merijen odavao je sve što je osećao.

„Mogu li... mogu li ti nekako pomoći? Mogu li da...?“

Elinor mu se slabašno osmehnu.

„Jednostavno ću pokušati da je smirim zajedno s Harijem.“

„Ja ne plačem“, reče Hari.

„Ne, mili, ne plačeš.“

„Reći ćeš mi ako budem išta mogao da...“

Elinor se okrete, vodeći jednom rukom Harija a drugom Merijen. Dok se

okretala, ugleda načas, na drugom kraju sobe, ser Džona i Lusi kako živahno

razgovaraju ne skidajući pogled s grupe na vratima. Ona reče Bilu Brandonu: „Pa,

ako hoćeš, možeš da ubiješ nekoliko ljudi umesto mene“, i potom, videći ga kako

se onako potresen napreže da shvati to što je rekla, dodade onoliko vedro koliko

je mogla, „šalim se.“

* * *

„Izvini, dušice“, reče gospođa Dženings promolivši glavu u kupatilo, „ali došla je

Lusi.“

Elinor prestade da briše lice. Preko ruba frotirske rukavice, buljila je u odraz

gospođe Dženings u kupatilskom ogledalu.

„Lusi je tu, dušice. Ne, nisam je ja pozvala. Nisam. Samo se pojavila na

vratima, sva vedra i vesela, ne udostojivši se ni da se najavi telefonom, kaže da

mora da te vidi. Kako je Merijen?“

„Spava. S obzirom na sve, noćas je prilično dobro spavala.“

„Drago mi je što to čujem. Jadno devojče, tako je emotivna.“ Elinor ispusti

frotirsku rukavicu.

„Stala je u moju odbranu.“

„Znam, dušice. Bilo je to za svaku pohvalu. Premda je upropastilo veče. Nego,

šta da radim s Lusi?“

Elinor uzdahnu. Potom ovlaš pokupi kosu u konjski rep i zakači je štipaljkom.

„Videću se s njom, šta mi drugo ostaje.“

Gospođa Dženings pokaza prema Elinorinom donjem delu pidžame i sivoj

majici.

„U tom izdanju?“

„Gospođo Džej, nema šanse da se doterujem za Lusi.“ Gospođa Dženings se

zaverenički osmehnu.

„Ne, dušice. To mi je jasno. Doneću vam kafu.“

Elinor se okrete prema njoj.

„Divni ste, ali ne treba i ne bih da je podstičem da se zadrži.“

„Znači, tako stoje stvari?“

„Gospođo Džej, moram da se vratim u Devon i,..“

Starija žena podiže ruku.

„Nikuda ti ne možeš u pidžami i bez doručka. Bleda si kao avet. Kad smo kod

bledila, jesi li videla Bilovo lice kad je Merijen sinoć...“

„Jesam“, sažeto će Elinor.

„Dobro“, reče gospođa Dženings. „Dobro. Neću da se mešam u ono što me se

ne tiče. Šarlot mi stalno govori da gledam svoja posla. Vidi ko mi kaže. Dakle,

Elinor dušice, tvoj posao ovog časa je da se smestiš na moju sofu tip-top

našminkana i s vrtoglavo visokim štiklama na nogama. Prema tome, požuri i

pobrini se za to, važi?“ uzviknu Lusi đipivši sa sofe.

Imala je pripijene farmerke i stileto štikle, a kosa joj je bila figarom uvijena u

dugačke meke lokne što su joj visile do ispod ramena.

Ona zgrabi Elinor za nadlaktice.

„Zar nije bilo fenomenalno?“

„Fenomenalno?“

„Sinoć! Zar nije bilo sjajno? Bila je tako divna prema meni. O bože, Eli, jesi

li dobro? Izgledaš, izgledaš...“

„Grozno?“

„Pa, ne bih baš... Nisam htela da... Jesi li probdela noć uz sestru?“

Elinor se oslobodi.

„Merijen je dobro, hvala na pitanju.“

„Samo sam mislila da...“ poče Lusi.

Elinor je ljutito pogleda.

„Dobro je“, reče. „Spava.“

Lusi duboko, teatralno uzdahnu i s naglašenom učtivošću reče: „Tako mi je

milo.“

„Da. Pa eto.“

„Eli?“

„Da?“

„Nije li sinoć bila jednostavno divna prema meni?“

Elinor nije bila raspoložena da joj pomaže.

„Ko?“ reče ona.

Lusi ponovo sede na sofu gospođe Dženings, malo odskočivši.

„Edova mama, naravno.“

„Edvardova majka?“

Lusi saže glavu, tako da joj je kosa dopadljivo padala napred. „Baš je bila

ljubazna. Toliko se trudila oko mene i Nens. Isto kao i tvoja snaja. Silno mi se

dopala tvoja snaja. Jesi li joj videla cipele?“

Elinor se spusti u fotelju preko puta sofe i naže se malo napred.

„Da?“

„Lusi“, reče Elinor, „nisu bile ljubazne prema tebi ni iz kakvog posebnog

razloga. Hoću da kažem, ne znam zašto si tako oduševljena, kad ne znaju za tebe

i Eda, zar ne, tako da to sigurno nije bio razlog što su bile zadovoljne.“

Lusi zabaci kosu.

„Znala sam da ćeš to da kažeš!“

„Pa, očigledno je“, rezignirano će Elinor.

Lusi se naže napred.

„Eli. Slušaj. Ne mogu očekivati da ne budeš makar malčice ljubomorna na to

što će moja priča očigledno imati srećan kraj, ali dopala sam im se. Stvarno jesam.

Ne dam da mi pokvariš radost; znam da sam im se dopala. Što mi nisi rekla da ti

je snaja tako fenomenalna?“

Elinor ne reče ništa. Lusi ju je gledala.

„Eli, da nisi mamurna?“

„Nisam“, protisnu Elinor kroz stisnute zube.

Lusi skliznu sa sofe i kleče pored nje, i pokuša da je uhvati za ruku.

„Eli, ti si fantastična drugarica. Ne znam čime sam zaslužila novu-novcatu

divnu najbolju drugaricu kao što si ti. Posle Eda, značiš mi najviše na svetu,

stvarno, mada se znamo tek nekoliko meseci.“

„Ustani, molim te.“

Lusi podiže ruku, kao da bi da pogladi Elinor po čelu. „Nemoj“, reče Elinor.

„Nemoj.“

Lusi uzdahnu. Potom ustade, što joj u onim štiklama nije bilo nimalo lako.

„Jadna ti“, reče. „Nosiš toliki teret, i to potpuno sama. Mora biti da je strašno

gledati nekoga kao što sam ja, kome se smeše izgledi na svu tu divnu budućnost,

i s novim prijateljima poput Fani. Nadam se da ćeš da kažeš Fani da mislim da je

sjajna.“ Elinor je nemo zurila u tepih pod svojim bosim stopalima. „Znam da sam

joj se dopala“, ponovi Lusi, još stojeći iznad Eli. „Tu nema greške, ne kad je u

pitanju Edova majka. Očekivala sam da će biti ledenohladna prema meni, jer

znam da je bije glas da je pravi ubica…“ Ona zastade u pola rečenice. „Je l’ to

neko zvoni?“

„Moguće.“

„Ko bi to mogao biti?“

Elinor napola ustade. „Nemam predstavu“, reče ona. „Neki prijatelj gospođe

Džej. Bil, možda.“

„O, pa da“, reče Lusi značajnim tonom. „Bil dolazi da se raspita za Merijen.“

Uto su se vrata dnevne sobe otvorila otkrivajući gospođu Dženings s

poslužavnikom punim šolja, a iza nje je, pomalo razbarušen i delujući neispavano,

išao Edvard Ferars.

„Evo!“ glasno reče gospođa Dženings. „Jedna obučena devojka, jedna

neobučena devojka, jedan mladić i tri šolje kafe.“

Ona uđe u dnevnu sobu i spusti poslužavnik na niski stočić pored televizora.

Nijedna od devojaka nije progovarala ni reč. Edvard je ukočen stajao na pragu,

pogleda uprtog u plafon.

Gospođa Dženings se ispravi i pogleda naokolo u njih.

„Šta vam je, pobogu? Zar se vas troje ne poznajete?“

Elinor proguta knedlu. „Da, naravno“, odvrati, „jednostavno nisam

očekivala... Nismo...“ Ona zaćuta i pogleda u Lusi. Ova je pak zurila kroz prozor

stojeći u apsurdnoj manekenskoj pozi, blago razdvojenih usana. Saterana uza zid,

Elinor pogleda u Edvarda.

„Zdravo, Ede.“

On u znak odgovora samo nerazgovetno progunđa. Gospođa Dženings

odmaršira natrag prema vratima.

„Ne znam šta se dešava. Sa kćerkom kao što je Šarlot, mutavost nije bila

problem s kojim sam ikad morala da se suočim, hvala bogu. Ako vam zatrebam,

biću u svojoj sobi i razgovaraću telefonom. Ili vam je“, dodade ona pogledavši u

Elinor, „potreban prevodilac?“

„Hvala vam za kafu“, reče ova jedva čujno.

Gospođa Dženings gurnu Edvarda malo dublje u sobu i potom žurno izađe

zalupivši vratima za sobom.

Elinor uze jednu šolju i pruži je Lusi.

„Kafa?“

Lusi se podrugljivo osmehnu, ali ne reče ništa. Prihvatila je, međutim, kafu i

ponovo zauzela svoje mesto na sofi ne dižući pogled sa šolje. Elinor pogleda u

Edvarda.

„Kafa, Ede?“

„Hvala“, odvrati on ne pomerajući se.

Pružala mu je šolju okrenutu drškom prema njemu, tako da prsti ne moraju da

im se dodirnu. Lusi je podigla glavu i gledala ih oboje i, mada joj se položaj nije

promenio, oči su joj bile budne.

„Kako si?“ reče mu Elinor prekidajući ćutanje.

On uze šolju i obuhvati je dlanovima.

„Dobro. Hvala.“

Elinor je čekala. Nelagoda u sobi bila je gusta kao dim i ona se najednom

postide zbog toga što je bosonoga, u pidžami i neočešljana. Takođe, donekle ju je

nervirala i Edvardova nesposobnost da doprinese razgovoru i Lusino namerno

odbijanje da to uradi. „Dakle, da se ne zamaraš postavljajući pitanja“, reče ona

previše glasno, „mama je dobro, Megs je dobro, Merijen gura, a ja bih uskoro

trebalo da krenem natrag u Devon. Kad se obučem, to jest.“

Edvard proguta gutljaj kafe. Izgledalo je da nije kadar da pogleda ni u jednu

devojku. Zatim s oklevanjem reče: „Ja... baš mi je drago što je Merijen dobro.“

„U nokdaunu“, reče Elinor, „ali nije nokautirana. Definitivno nije

nokautirana.“

On se jedva primetno osmehnu.

„Divno.“

Elinor pogleda u Lusi. Ova je sada delovala potpuno pribrano, ali kao da joj

se nije žurilo da se uključi u razgovor. „Jesi li dobro?“ reče joj Elinor.

Osmehnuvši se, Lusi potvrdno klimnu.

„Savršeno, hvala.“

„Dakle“, reče Elinor spuštajući svoju šolju na sto, „vas dvoje se sto godina

niste videli. Odoh ja da... odoh da vidim da li se Merijen probudila.“

„Molim te...“ reče Edvard.

On stade iza fotelje. Lusi ga je posmatrala, i dalje s osmehom na licu.

„Molim te, vidi je li budna“, reče Edvard. „Ja... voleo bih da je vidim.“

Elinor se uputi prema vratima. Lusi nije skidala pogled s Edvardovog lica.

„Ja takođe“, reče ona.

„Ed je tu?“ uzviknu Merijen pridigavši se u sedeći položaj. „Tu? Kod gospođe

Džej?“

„Jeste. I želi da te vidi.“

Presamitivši se preko ruba kreveta, Merijen poče da pretura naokolo u potrazi

za papučama.

„Pa to je fantastično. Bože, kako ohrabrujuće. Posle nedelja nekakvih

monstruma, pravo ljudsko biće. Je l’ vidiš gde je druga?“

„Ne trebaju ti papuče“, reče Elinor. „I... i Lusi je tu.“ Merijen se naglo uspravi

i skloni kosu s lica.

„Lusi?“

„Da.“

„Šta će ona ovde?“

„Ja... ne znam. Naprosto je došla.“

Merijen spusti noge s kreveta i ustade. Potom se široko osmehnu i reče: „Eli,

zloćo jedna, kako si mogla da ga ostaviš da priča s njom.“

„Pa, mislila sam, pošto se već odranije znaju...“

„Niko ne bi trebalo da mora da priča ni s kim iz porodice Stil, sem ako ga

puškom ne nateraju na to. Iz ovih stopa idem tamo.“

„Zar nećeš bar da se očešljaš?“

Merijen je pogledala.

„Ni ti se nisi očešljala.“

„Gospođa Džej me je zaskočila, pa nisam stigla.“

„A ti si“, reče Merijen, „zaskočila mene, pa ni ja nisam stigla. Jadan Ed.“

Ona s trzajem otvori vrata sobe i otrča niz hodnik prema dnevnoj sobi, dok je

Elinor posrtala za njom.

„Ede!“ uzviknu ona zagrlivši ga oko vrata. „Joj, Ede, tako mi je drago što te

vidim!“

Edvard, koji gotovo da se nije mrdnuo sa svog mesta iza fotelje, uzvrati joj

zagrljaj onoliko entuzijastično koliko je bilo moguće sa šoljom kafe u ruci.

„Zdravo, Em, hej, pa gde si ti meni.“

„Jedva smo čekale da te vidimo! Naročito Eli, dabome, ali i ja, da vidimo

nekog normalnog, nekog svog.“

On je malo odmače od sebe.

„Premršava si, Em.“

„Joj“, reče ona zabacivši kosu, „šta ima veze. Dobro sam, stvarno. Ali Eli je

divna. Šta misliš, zar ne izgleda odlično? Ma samo da je Eli dobro!“

Elinor vide kako se izraz na Lusinom licu smesta promeni u nepogrešivi gnev.

Pokuša da kaže nešto pomirljivo, ali ne uspe.

„Je li ti dobro ovde? U Londonu?“ upita Edvard Merijen.

Ona odmahnu glavom i tiho odvrati: „Ti znaš šta se dogodilo?“

„Da“, reče on žalostivo. „Znam.“

„A onda smo“, reče Merijen razuveravajući se na prisećanje koliko je

prethodno veče bilo strašno, „imali taj porodični skup, koji je organizovala - izvini

zbog ovoga, Ede - tvoja sestra, i bilo je više nego grozno. Zašto nisi došao? Da

jesi, bilo bi makar podnošljivo.“

On se nelagodno premesti s noge na nogu. Zatim promumla: „Ja... nisam

mogao.“

„Zašto?“

„Pa, na neki način sam obećao nekome...“

„A Edvard“, reče Lusi iznenada i oštro, „nije kao mladići koje ti poznaješ,

Merijen. Edvard je od reči. Zar ne, Ede?“

Merijen je zurila u nju. „Znam da jeste“, iznenađeno će ona. „Ako kaže da će

nešto uraditi, onda i hoće. Znam ga. O čemu ti to pričaš?“

Elinor se okrete na drugu stranu stiskajući pesnice. To što joj se Lusi Stil nije

dopadala i što joj nije verovala bilo je jedno; naći se na ivici da je udari bilo je

nešto sasvim drugo.

Edvard spusti svoju šolju na stočić pored fotelje. „Izvini, Em, molim te, ali

moram da bežim“, obrati se on Merijen s nežnošću u glasu.

Ona se nasmeja.

„Ali samo što si došao!“

„Samo sam... samo sam hteo da vidim kako si.“

„Dobro sam. Biću dobro. A ona je“ - Merijen pokaza prema Elinor - „najbolja

sestra i osoba na svetu. Kao što znaš, uostalom.“ Ona se naže napred, tako da su

joj se usne našle uz samo njegovo uvo. „Sigurna sam da će Lusi za koji minut da

ode“, prošaputa. „Ostani da malo pričamo.“

On odmahnu glavom, iako joj se osmehivao.

„Žao mi je, Em. Moram da idem.“

Zatim podiže glavu i pređe načas pogledom preko Lusi i Elinor.

„Izvini“, ponovi.

Elinor nije progovarala. Gnev prema Lusi i razočaranje Edvardom stvorili su

joj u guši knedlu koju nije uspevala da proguta. Odlučno je gledala preda se,

svesna da je Edvard izašao iz sobe, da se u predsoblju nakratko sreo s gospođom

Dženings i da su se potom ulazna vrata zalupila za njim. Naizgled izdaleka, Lusin

glas ukočeno reče: „Trebalo bi da krenem.“

Elinor naglo dođe sebi. Merijen beše prošla pored Lusi i bacila se na sofu, gde

je sada sa zastrašujućom usredsređenošću zagledala svoje nokte.

„O“, izusti Elinor.

Lusi se uputi prema vratima i usput spusti svoju šolju na stočić pored

Edvardove.

„Čeka me naporan dan“, reče ona i kratko se nasmeja. „I to nakon što sam

sinoć baš kasno legla!“ Ona pogleda u Elinor. „Ti si“, reče ona teatralno, „tako

dostojna poverenja. A ja to tako cenim!“

Kad su se ulazna vrata i po drugi put zalupila, Merijen ustade sa sofe.

„Okej, Eli. Zašto je ova došla?“

„Nemam pojma.“

„Eli, zašto je došla? Ona i Ed?“

Elinor pogleda kroz prozor. „Znaju se valjda sto godina“, reče ona.

„Nema i.“

Merijen odmaršira do vrata.

„U redu, Eli, nemoj mi reči. Ali ne očekuj ni da padnem na te tvoje igre.

Maltene nećeš ni da govoriš s njim, a onda je i ona tu, šta god to značilo.“

Elinor poče da govori, ali Merijen podiže ruku da je ućutka.

„Ne pokušavaj da me zavlačiš, Eli. Nešto se dešava što nije dobro za tebe, ali

ako nećeš da mi kažeš, nemoj. Ali ne očekuj od mene, Elinor Dašvud, da ne osetim

kako tu nešto smrdi.“

13

Ser Džon bučno spusti tešku bocu na kuhinjski sto Bel Dašvud. Bel, koja ga nije

očekivala i nije bila spremna za goste, začuđeno je gledala bocu.

„Šampanjac!“

On se široko osmehivao.

„Šampanjac, nego šta! Da proslavimo.“

„Ali“, reče Bel, „danas je običan utorak...“

Ser Džon se osloni dlanovima na sto i naže se preko boce prema njoj.

„Pićemo u čast Šarlot. Porodila se. Tomi Palmer je dobio sina i naslednika!“

Bel mu se podjednako široko osmehnu.

„E baš mi je drago.“

„Momak i po“, zadovoljno reče ser Džon, „preko četiri kilograma. Krupniji

od ijednog od naših. Meri je smesta sela u avion za London, a pretpostavljam da

moja strašna tašta već izdaje naređenja u porodilištu. Zar to nije super?“

„Divno je! Divno. Pozvala bih devojke, ali još se nisu vratile iz Eksetera.

Margaret ima neke obaveze posle nastave.“

„U tom slučaju“, reče ser Džon hvatajući se za bocu, „moraćemo sve da

popijemo sami, ti i ja. Daj čaše!“

„Još ni vatru nisam upalila.“

„Ja ću. Ajde, Bel, ajde, ako ćemo da slavimo, daj da slavimo. Ebi mi

telefonom reče da je Tomi bio izvan sebe dok se Sar porađala, ali čim je beba

stigla, smesta je postao onaj stari i tvrdi da ne zna dve unakrst o bebama i da siroti

čovečuljak liči na Čerčila. Ebi kaže da ju je izluđivao kao i obično, i da je beba

isti on, jadno malo.“

On poče da maršira po kuhinji i otvara ormariće.

„Čaše? Čaše?“

„Evo ih“, reče Bel, „ali nisu prave šampanjske.“

Ser Džon se kao bajagi ljutnu.

„Nemaš prave šampanjske čaše? Nemaš prave šampanjske čaše?“ On je

nestašno munu laktom. „Među nama, Bel, slatko ću ga piti i iz tegli za džem.“

„Ne mogu“, reče Elinor.

Sedela je u krevetu, s rukavima očevog kardigana navučenim preko zglavaka

na šakama, i pila čaj iz velike šolje. Na kraju kreveta je sedela njena majka, još

obučena i pomalo rumena od silnog šampanjca popijenog zapanjujućom brzinom.

Beše pokušala da zadrži ser Džona na večeri, ali rekao je da ujutru putuje u

Portugal da obiđe svoju fabriku, i da mora da se pripremi i spakuje, pošto kreće

rano. Potom je otutnjao u pomrčinu u svom rejndžroveru i ostavio Bel da pomalo

ošamućena i s blagom štucavicom sačeka povratak Elinor i Margaret iz Eksetera.

Ona sad uzdahnu gledajući Elinor.

„Mila, znam da je zamorno, sve to putovanje u London i iz Londona. Ali Džon

- i Fani, pretpostavljam - pozvali su vas na taj koncert, a Merijen neće da ide bez

tebe. A i mogla bi da odeš i vidiš Šarlotinu bebu, zar ne?“

Elinor umorno saže glavu nad svojom šoljom.

„Već ko zna koliko vremena svaki vikend provodim tamo.“

„Znam.“

„A putovanje autobusom baš dugo traje. I tako je sumorno nedeljom uveče.“

„Mila moja Eli, možeš li da odeš još ovaj jedan put? Zato što mislim da je

vreme da se Merijen vrati kući.“

„Pa“, obazrivo će Bel, „kad-tad mora se ponovo suočiti sa životom, zar ne?

Možda misliš kako ja ništa ne primećujem, ali svesna sam da smo više od šest

meseci ovde, a da ona naprosto luta i ne usredsređuje se na to šta će posle.“

„Pokušala sam“, kratko reče Elinor.

„Joj, mila, sigurna sam da jesi...“

Elinor spusti šolju na gomilu knjiga pored svog kreveta. „Znači, misliš da će

je povratak ovamo usredsrediti?“ upita ona. „Na nešto, bilo šta?“

„Za početak“, odvrati Bel. „Ne može doveka da iskorišćava Ebino...“

„Gospođa Džej je presrećna. Njoj je Merijen zamena za kćerku.“

„Svejedno...“

Elinor protrlja oči i zevnu.

„Znači, hoćeš da ponovo pedalim u London zbog nekakvog koncerta...“

„Ja mislim“, prekide je Bel, „da Džon želi - pa, da se izvini. Zbog Fani, to

jest. On to neće reći, ne otvoreno, ali mislim da mu se čini da nije pomogao

Merijen onda kad je trebalo, i da bi verovatno želeo da ti ponudi da odsedneš u

Harli stritu. Barem je tako nagovestio preko telefona.“

„Bilo bi mi mrsko da odsednem u Harli stritu.“

„Eli mila, Džon ti je najrođeniji rod.“

„A ja sam premorena“, reče Eli zavlačeći se pod jorgan.

Bel se prignu i potapša jorgan otprilike u predelu Elinorinog stomaka.

„Još samo jedan vikend, mila. Budi ljubazna prema Džonu i ubedi Merijen da

se vrati kući. Možeš i da se vidiš sa svojom drugaricom Lusi...“

„Gnušam se Lusi.“

„O, a ja mislila da...“

Elinor se okrete na bok, licem prema zidu.

„Kao i svi ostali“, reče ona. „Misle ono što im odgovara. A tebi između

ostalog odgovara da izgladim stvari sa Džonom i Fani, i da ubedim Merijen da

prestane da pravi dramu od običnog raskida i da ozbiljno razmisli o budućnosti.“

Usledilo je ćutanje. Bel je ustala. Elinor je čekala da ode do vrata, ali nije

otišla. Umesto toga, ona reče, ne baš sigurnim glasom: „Ja te zaista cenim, mila.“

Elinor je buljila u zid. Isplati li se da kaže kako više neće da radi ništa ni za

koga, zato što joj se čini da je, što je velikodušnija, sve više kažnjena? Ili će

nastaviti da bude razborita, pouzdana, strpljiva Elinor koja nikad ne stavlja

sopstvena osećanja na prvo mesto, jer - ako ćemo pravo - i nema nekih koja vredi

uzimati u obzir, zar ne?

Ona se okrete na leđa i pogleda u majku. Bel je stajala sklopljenih ruku,

gotovo kao da preklinje.

„Još jedan vikend u Londonu“, strogo će Elinor, „i to je to.“

Koncert se održavao u nekadašnjoj crkvi u Čelsiju, preuređenoj u velelepnu

koncertnu dvoranu. Elinor je nagađala da se prisutni - mahom punački i lepo

obučeni - mogu podeliti na one koji istinski vole muziku i one koji vole da se misli

kako vole muziku. Fani je, u to je bila sigurna, spadala u potonju kategoriju i

mnogo vremena je provodila osvrćući se naokolo na svom sedištu da vidi poznaje

li ikog, kako bi preko pauze što kraćim putem stigla do njih. Samo je Merijen

ćutke sedela i čitala svoj program, zastavši samo na toliko da kaže Elinor:

„Rahmanjinov, Drugi klavirski koncert. Mogla bih da ga slušam svakog dana.

Blaženstvo.“

Fani ciknu.

„Jao bože, eno ga Robert! Zaboga, šta će on ovde? Klasična muzika uopšte

nije u njegovom fazonu!“ Ona skoči i poče da maše svojim programom.

„Robi! Robi! Ovamo!“

Vitak mladić u odelu ekscentričnog kroja, na pola puta do bine od njihovih

mesta, poče da se osvrće levo-desno.

„Robi!“ viknu Fani. „Ovamo! Iza tebe!“

Elinor shvati da je to onaj isti mladić koga je videla u nedeljnim novinama

gospođe Dženings. On se pak stušti kroz prolaz i teatralno poljubi sestru.

„Divno je što te vidim, starija, starija seko!“

„Ovo je Elinor“, reče Fani bez oduševljenja. „Znaš koja. Džonijeva

polusestra. Ili, tačnije, jedna od njih.“

„Ooo“, izusti Robert Ferars prevrnuvši očima u pravcu Elinor, „pa mi smo

takoreći rod!“

„Pa, u neku ruku.“

„A ti“, reče Robert značajnim tonom, „poznaješ našeg brata Eda, crnu ovcu

porodice, zar ne?“

„Površno“, oštro će Fani.

„Dakle“, reče Robert i naglim trzajem ruku izvuče manžetne tako da su

provirile iz rukava sakoa, „ja uvek kažem - zar ne, Fan - da su majka i otac

postupili pametno s Edom i poslali ga u Vestminster, kao mene, ne bismo se sada

baktali s ovim glupostima. Zar ne, Fan? To što su ga poslali u onaj bubački koledž

u Portsmutu...“

„Plimutu“, ispravi ga Fani.

„Pa, gdegod, eto kako mu je pomoglo. Samo je podivljao. I otad ne prestaje,

zar ne? Baš nestašan momak.“

Džon Dašvud, koji je tek tad primetio svog pašenoga, skoči na noge i izađe u

prolaz da se pozdravi s njim. Merijen podiže pogled sa svog programa, vide još

nekog ko je ne zanima i vrati se čitanju.

„Zdravo, matori“, srdačno reče Džon Dašvud. „Nisam očekivao da te ovde

vidim.“

Robert Ferars namignu Elinor.

„Moram da priznam da ovo stvarno nije u mom fazonu. Zašto da sediš, ćutiš

i slušaš, ako možeš da pričaš, kažem ja!“ On pogleda sestru. „Sećaš li se Sisi

Eliot? Ili ledi Eliot, draga, što je postala otkako su njega obdarili koronetom.

Kakva smejurija! Dakle, večeras je trebalo da budem kod nje na prijemu i nađem

joj se pri ruci. Robi, kaže ona meni, nema šanse da udenemo dvesta ljudi u

prostoriju veličine malog frižidera, a ja ću ti njoj, Draga, to ćemo očas posla, samo

prepusti sve meni, sofe u plastične navlake i na balkon, otvorimo dvokrilna vrata

što vode iz trpezarije i, puf, imaš dovoljno mesta za prijem, i to s prostorom gde

čak i pušači mogu da sednu, napolju. Bila je oduševljena. Ali i veoma ozlojeđena

što ipak neću biti tamo.“

Robert je istovremeno fascinirao i odbijao Elinor. „A zašto nećeš?“ upita ona

skoro bez razmišljanja.

On joj dotače ruku.

„Entre nous,4 Elinor, polurođako moja, dobio sam bolji poziv. Eliotovi su

nenasledno plemstvo, srce, a ovde sam došao“ -on baci pogled niz prolaz - „na

poziv vojvotkinje. Koja želi da ja - da, ja - organizujem venčanje njene kćerke.“

„O“, tupo izusti Elinor.

„Baš si nevaljao“, reče Fani s istinskim simpatijama.

On se prignu i poljubi je u obraz. Zatim prisloni dva prsta na Elinorin.

„Poljupci sledeći put, srculence.“ On pogleda mimo nje u Merijen. „Je li to

čuvena...“

4 (Fr.) među nama. (Prim. prev.)

„Pst“, reče Fani ko bajagi prekorno, „grozan si. Stvarno si grozan.“

On joj se široko osmehnu.

„Bežim“, reče potom i žurno se vrati na svoje sedište.

„Pravo je srce“, reče Fani Elinor. „Obožavamo ga. Uvek je dobro došao, je l’

da, Džoni?“

Džon Dašvud pogleda u Elinor. Zatim žurno reče, kao da time pokazuje silnu

smelost: „Isto kao i ti, Elinor, razume se. U svako doba.“

„Hvala ti“, s nelagodom će ona.

Fani pročisti grlo, pa odmerenim tonom reče mužu: „Razgovarali smo o tome,

medeni.“

„Znam da jesmo“, reče Džon Dašvud. „Ali nisam hteo da Elinor pomisli

kako...“

Fani se okrete i pogleda u Elinor.

„Ne verujem da je Elinor išta pomislila. Zar ne, Eli? Zašto bi Elinor smetalo

ako ja ugostim sestre Stil dok su u Londonu?“

„O, ne smeta mi. Nisam ni znala, ja...“

„Uostalom“, umiljato nastavi Fani, „moja porodica mnogo duguje Lusinom

ujaku za to što je izlazio na kraj s Edom za vreme onih teških godina, zar ne? A

dosad nisam imala priliku da im zahvalim na svemu što su uradili, je l’ tako?“

„Ne“, nesigurno odvrati Džon Dašvud, „pretpostavljam da nisi.“

„A meni svakako nije stalo“, reče Elinor ne mareći da li zvuči neučtivo.

„Nama je kod gospođe Dženings stvarno divno.“ Usledi kratka pauza, tokom koje

je Fani gledala u Elinor, a ova u tepih. Zatim Fani bez imalo srdačnosti reče: „Dođi

drugi put“, i posle još jedne pauze dodade, „Hari obožava kad je Lusi tu.“ Ona

pogleda svog muža. „Je lʼ da?“

Džon Dašvud mučno udahnu. Nije gledao Elinor u oči. „Pogledajte!“ s

olakšanjem će on. „Pogledajte. Svetla se gase!“

Knjiga III

14

„Sešćemo negde na kafu“, Elinor odlučno reče Merijen sledećeg jutra, „i

saslušaćeš šta imam da kažem. Mislim, stvarno ćeš me saslušati. Nećeš samo

gledati kroz mene dok razmišljaš o nečemu sasvim drugom.“

Merijen je stajala pred kupatilskim ogledalom i stavljala minđuše u uši. Ona

susrete sestrin pogled očima koje su bile sušta bezazlenost.

„Važi. Ali neću da mi držiš predavanje.“

„Misliš, nećeš da čuješ nijedno mišljenje sem svog.“

„Ne, mislim da neću da mi se obraćaš snishodljivo i govoriš mi šta da... Kakva

je to galama?“

„Gospođa Džej razgovara telefonom. Kao i obično.“ Merijen je odjednom bila

veoma mirna. „Vrišti“, reče ona. „Uvek je glasna.“

„Ma ne, nego...“

Glas iz hodnika što je vodio ka dnevnoj sobi naglo utihnu i začu se topot teških

stopala, gotovo trčanje, u njihovom pravcu. Koji sekund kasnije, na vratima

kupatila se pojavi Ebigejl Dženings, s mobilnim telefonom privijenim na

veličanstveno poprsje.

„Devojke“, reče ona. Zvučalo je kao da ne može da dođe do daha.

„Devojke...“

One koraknuše prema njoj. Elinor pruži ruku da je pridrži.

„Zaboga, gospođo Džej, jeste li dobro? Jeste li… “

Ebigejl pritisnu telefon u nabore kašmirske ešarpe oko svog vrata.

„Drage moje...“

„Šta je bilo? Šta... je li nešto strašno?“

Gospođa Dženings upravi pogled u tavanicu kao da moli boga da joj da snage.

„Ne baš strašno...“

Elinor i Merijen su sad obe pridržavale svoju domaćicu, i zabrinuto je

sprovedoše preko kupatila i smestiše na poklopac klozetske šolje. Ona reče,

pomalo brekćući: „Upravo sam pozvala Šarlot...“

„Da! Da?“

„Zato što je, znate, bila sva izvan sebe zbog toga što beba nije prestajala da

plače, a ja joj kažem, Ma to su sigurno grčevi, to je skroz normalno, treba ti onaj

božanstveni Donovan, osteopat, da uradi bebi malu kranijalnu masažu, i

zapanjićeš se koliko je to delotvorno. Čudo jedno koliko ljudi ne razume kako se

ploče lobanje prignječe na tom teškom putovanju niz porođajni kanal, i onda to

pritiska nervne završetke lobanje, i onda jadno malo dobije grčeve...“

„Jeste li zato vrištali?“ prekide je Merijen iz svog klečećeg položaja na podu

kupatila pored njenih kolena. „Zbog bebe i...“ Gospođa Dženings je razrogačeno

pogleda.

„Joj, ne. Nisam, dušice. Zbog toga sam telefonirala Šarlot. Da joj kažem da...“

„Pa zašto onda...?“

„Šta zašto?“

„Zašto ste vrištali?“

Ne ispuštajući telefon, gospođa Dženings šumno uzdahnu, podiže punačke

ruke i pusti da joj dramatično padnu u krilo.

„Drage moje, nećete verovati šta mi je Šarlot rekla. Kakve drame. Kao iz

romana.“

Elinor se takođe spusti na kolena. „Kažite nam, molim vas!“ reče ona.

Gospođa Dženings se naže napred, kao da im prenosi nešto poverljivo.

„Došlo je do šokantne svađe. U Harli stritu. Jutros. Navodno je Nensi Stil

pomislila kako se svi tako lepo slažu da će biti savršeno prihvatljivo da saopšti

vašem bratu i snaji da su Lusi i mali Ferars - brat vaše snaje, momak koji se

preziva na F, bože pomozi nam - već više od godinu dana vereni, ali da nisu rekli

ni živoj duši, zato što gospođa Ferars ima te svoje fiks ideje o tome s kim bi njeni

sinovi trebalo da se ožene, budući da se, je P, silno boji devojaka kojima je stalo

isključivo do novca. Vaša snaja je na to totalno pohisterisala, kaže Šarlot, i smesta

probudila Lusi i rekla joj da je sita jeftinih malih kopačica zlata koje njuškaju oko

njene porodice. Koliko sledećeg trenutka, Lusi i Nensi su se našle s druge strane

vrata i šta će kud će, odu kod Šarlot. A kad je Tomi zatekao u kuhinji dve

rasplakane žene i bebu koja vrišti, kaže Šarlot, otišao je pravo u kancelariju, mada

je danas nedelja.“

Merijen je bila pepeljastosiva u licu. Ona sede na pete, s dlanom preko usta.

Iza njega prigušeno reče: „Ne Ed. Ne...“

Gospođa Dženings je potapša.

„De, dušice, de. Lepo je od njega što je ostao uz Lusi, zar ne? Po meni, valja

imati petlje pa da prkosiš tim novcem opsednutim Ferarsovima. I ja mu

aplaudiram; ne podnosim ljude koji misle da je važan samo novac.“

Merijenin pogled pređe na Elinor. „Jesi li znala?“ prošaputa ona spustivši

ruku.

Elinor nemo klimnu.

„Otkad?“ upita Merijen.

„Nedeljama. Mesecima.“

„I nisi mi rekla?“

„Nisam nikome rekla“, odvrati Elinor gledajući u pod.

Gospođa Dženings se s mukom podiže na noge. Potom veselo reče: „Kakva

priča, zar ne?“

„Da“, učtivo odgovoriše devojke ne pomerajući se.

Ona trapavo pređe preko njih.

„Znam da vam je to snaja, dušice moje, ali stvarno, kakva reakcija! Sirota

Lusi. Slatko devojče. To je tako lepa priča, pogotovo u današnje vreme, zar ne?

Nego, odoh ja preko kod Šarlot, da vidim mogu li kako da joj pomognem. Vi,

devojke, slobodno doručkujte. Kroasani su u kredencu.“

„Hvala vam.“

Gospođa Dženings zastade na vratima.

„Da znate“, reče ona, „možda im uspe. Možda im stvarno uspe. Živeti od

ljubavi i tako to. Sigurna sam da mogu da im pomognem s malo nameštaja.“ Ona

ponovo pogleda u sestre Dašvud, koje su i dalje čučale na podu. „Pitam se šta li

će da se desi kada dozna i Edova majka! Nema ništa od vatrometa, kad vam

kažem. Ne želim da propustim ni trenutak!“

Elinor podiže pogled prema njoj i nekako složi umoran osmeh.

„Pozdravite nam Šarlot“, reče ona.

Kad su njeni koraci utihnuli, Merijen promuklo reče sestri: „Elinor Dašvud,

ti si sve vreme znala da su Ed i Lusi vereni, sve ovo vreme dok sam bila takva

kakva sam bila?“

Elinor nevoljno klimnu glavom.

„Znači“, reče Merijen, prignuvši se da uhvati Elinor za zapašće, „Ed je

otprilike isti šljam od čoveka kao i Vils?“

„Nije“, sa žestinom odvrati Elinor.

„Prevarant jedan, da izabere gaduru poput...“

„Drugačije je“, reče Elinor. „On je drugačiji. Kao malog su ga zanemarivali i

maltretirali, a onda su tamo u Plimutu svi bili dobri prema njemu, Lusi zajedno s

njima, i osećao je tu obavezu...“

„Ha“, reče Merijen.

„Ona nije loša osoba.“

„Ona je veštičara.“

„Ni on“, s naporom će Elinor, „nije loš čovek.“

„On je jadan.“

Elinor šumno uzdahnu, kao da prigušuje jecaj.

„Eli?“

„Molim?“

„Jesi li ga volela?“

Elinor se malo trže klečeći na podu.

„Ne znam. Jesam. Nisam. Ja... ja volim mnoge ljude.“

„Ne mnoge muškarce“

„Čak i neke muškarce.“

„Ali ne Eda!“

Elinor je pogleda i ozbiljnim tonom reče: „Em, ja ne verujem u jednu i jedinu

ljubav kao ti. Ali da, gajim osećanja prema Edu. A pre no što ga još više ocrniš,

hoću samo da kažem da mi nikad ništa nije obećao, nikad me nije podsticao da se

nadam ili da verujem u nešto što nije mogao da ispuni. Štaviše, mislim da sam mu

draga. Otići ću još dalje i reći da znam da sam mu draga. Ali drže ga u klopci.

Prvo majka, a sad i sve ove okolnosti, i mora da dokaže da je samostalan, a sad se

i time zarobio. Ne znam želi li da bude s Lusi ili ne, ali neće je izneveriti, zato što

su njega toliko puta u životu izneverili da nije u stanju da se natera da to uradi

nekome, bez obzira na to koliko će ga koštati. Zar ne shvataš?“

Usledila je dugačka tišina. Zatim je Merijen polako ustala. Pogledavši naniže

u sestru, ona tiho reče:

„Voliš ga. Zar ne?“

Elinor uzdahnu i jedva primetno klimnu glavom.

„Sve ovo vreme“, sa žestinom će Merijen, „dok sam ja bez kraja i konca

pričala o Vilsu i plakala i kukala i glumila divu dok se nisam svima smučila, ti si

znala za Lusi i Eda, i ni reč mi nisi rekla.“

Elinor se pridiže na kolena i potom s naporom ustade. Nije gledala u Merijen.

Zatim odmahnu glavom. „Ne.“

„Grozno se osećam.“

„Molim te...“

„Eli“, reče Merijen drhtavim glavom, „bila sam obična gadura. Tako sebična.

Bila sam toliko obuzeta sobom da mi ni na pamet nije padalo da možda i ti patiš.“

Ona uze Elinor za ruku. „Oprosti mi, Eli. Molim te, oprosti mi.“

Elinor bezuspešno pokuša da se nasmeje.

„Nije važno.“

„Jeste. Jeste.“ Merijen pusti sestrinu ruku i umesto toga je zagrli. „Bože, Eli.

Strašno mi je pri samoj pomisli kakva sam bila prema tebi, dođe mi da se ubijem!“

„Ne radi to. Molim te, nemoj...“

„Šta mogu da učinim? Eli, šta mogu da učinim da bar pokušam da malo

popravim stvar?“

Elinor se blago izvuče iz sestrinog zagrljaja. Stavivši joj ruke na ramena,

ozbiljno joj se zagleda u oči.

„Postoji nešto.“

„Šta? Samo kaži, učiniću sve!“

„Em“, reče Elinor, „hoću da se ponašaš kao da nas obe savršeno boli uvo za

sve ovo.“

„Molim?“

„Mrtva sam ozbiljna. Hoću da prema Lusi budeš ljubazna, a prema Edu

onakva kakva si uvek bila. Hoću da niko nikad, ali nikad ne posumnja da imam

ikakvog zadnjeg interesa. Lusi i Ed su samo još jedan srećan par, naši dalji

poznanici, i ništa više. Važi?“

„Ali dođe mi da je ubijem“, žalostivo reče Merijen.

„Ne radi se o tebi. Ne radi se o njoj. Radi se o meni. Hoću da obećaš da ćeš

mi pomoći da sačuvam obraz. Hoću da učiniš to za mene. Za mene, Elinor.

Razumeš li?“

Merijen uzdahnu i bledo se osmehnu.

„Razumem. Obećavam.“

U taj mah zazvoni telefon u džepu Elinorinog kardigana. Ona ga izvuče i

pogleda ekran.

„O bože“, reče ona, „to je Džon!“

„Javi se“, reče Merijen. „Brzo!“

Elinor prisloni telefon na uvo.

„Halo?“ reče ona. „Džone?“

„Elinor?“ upitno će on. „Elinor. Imaš li sekund?“

„Naravno.“

Ona pokaza Merijen da ponovo sedne na pod pored nje, i obe se nasloniše na

kadu.

„Dogodilo se nešto vrlo... ozbiljno“, reče Džon. „Fani je veoma potresena i

strašno povređena, znaš koliko ona veruje ljudima...“

„Džone, sve znamo, ako misliš na...“

„Naprosto zaprepašćujuće“, prekide je on glasom punim indignacije. „Danas

je to kao šumski požar. Dođe do privatne porodične rasprave i za nekoliko sekundi

ceo svet sazna za nju. Fani se oseća izdano, naravno, i ko i ne bi, posle svega što

je učinila za te opake devojke.“

„Da.“

„Elinor, primila ih je u svoj dom zato što je smatrala da njena porodica duguje

njihovoj porodici jer su vodili računa o Edvardu u njegovim tinejdžerskim

godinama. Ponela se divno i velikodušno kao i uvek, a onda dozna da je Lusi

zarila svoje kandže u Edvarda i da planira da se uda za njega. A kad su ga suočili

s tim - časti mi, Elinor, ne bi poverovala u čist bezobrazluk koji je pokazao prema

sestri i majci - Edvard je imao obraza da kaže da je sve tačno i da će se njih dvoje

venčati“

„O“, izusti Elinor. Buljila je pravo preda se. Merijen je beše uzela za slobodnu

ruku i sad ju je stezala. „Znači... znači, Edova majka zna?“

„Izbezumila se“, odvrati Džon. „Potpuno se izbezumila. A znaš da je to jedna

divna žena - pa upoznala si je. Želi samo najbolje svojoj deci, ništa je drugo ne

zanima, ali kad je ukazala Edvardu na to da bi Tasi Morton bila divna partija za

njega, i da bi im drage volje poklonila porodičnu kuću u Norfoku, samo se

nasmejao. Možeš li da poveruješ? Samo se nasmejao.“

„Bravo za njega!“ viknu Merijen.

„Ko je to?“ ljutito upita Džon.

„Merijen, Džone. Sedi pored mene.“

„Šta je rekla?“

„Rekla je: Tako ti svega“, odvrati Elinor ne gledajući u sestru. Merijen pak

spusti glavu sestri na rame tresući se od smeha.

„Da znaš“, reče Džon. „Šokantno ponašanje. Sramotno. Nisam iznenađen što

je reagovala tako kako je reagovala. Ne da mu više ni peni, nikad više. Ni peni.

Spalio je sve mostove.“

„Šta je rekao na to?“ tiho upita Elinor.

„Zapravo, ne mnogo. Čudno je, stvarno, ali pretpostavljam da je ćutanje deo

tog njegovog inata. Čak i kad je Fanina majka rekla - savršeno razumljivo, ako

mene pitaš - da će dati sve od sebe da mu u budućnosti što više zagorčava život,

nije reagovao. Samo je kazao kako je obećao.“

„Verovatno jeste.“

„Ma daj. Obećanja takvoj devojci?“

Elinor uzdahnu.

„Lusi je veoma draga gospođi Džej, Edvarde. A gospođa Džej je stvarno

divna prema nama.“

„Dakle“, reče Džon sad već počinjući da galami, „znam da je Lusi poznanica

ili tako nešto gospođi Dženings i siguran sam da nikada pre nije stvarala nevolje,

ali stvarno nije u redu, zar ne, naterati mladića za koga znaš da poseduje bogatstvo

da ti obeća kako će se oženiti tobom, a ti pri tom nisi niko i ništa. Mislim, ne

možeš a da ne pomisliš na čist oportunizam, na ’ti voli mene, a ja ću tvoj novčanik’

i tome slično, zar ne? Nije gospođa Dženings kriva što se kumica njenog pokojnog

muža ili šta joj već dođe ponaša tako razočaravajuće, je li tako? Ja sam poslednji

koji bi pomislio tako nešto. Isto kao što sam poslednji koji bi pomislio da je Fanina

majka išta drugo do uzorna - tako pravedna, tako velikodušna. Elinor, ponudila

mu je kuću sa šest spavaćih soba u Norfoku, da i ne pominjem farmu koja uz nju

ide! A on joj je sve to bacio u Lice. Tek tako. Dakle, kako je prostro, tako će i

leći, mlada budala.“

Merijen primače glavu telefonu i doviknu: „Džone, kako se završilo?“

„Šta to?“

„Sve. Ta svađa.“

„Pa“, odvrati Džon, „Edvard je izleteo napolje i zalupio vrata za sobom, i

nemamo pojma gde je. Fani mi je samo rekla: ’Jao, Džone, zovi tim devojkama

taksi i otarasi ih se. I čak i plati taksi, šta god, samo da im vidim leđa.’ I jesam.

To je tako velikodušno od nje - pogotovo kad pomisliš na okolnosti! Ali gde je

sada Lusi, to već nemam predstavu. Znam da su ona i sestra otišle pravo kod

Palmerovih, ali mislim da ih je Tomi takođe izbacio napolje, pametan čovek. I

tako, sad ovde skupljamo parčiće. Jadna Fani.

Slomljena je, znaš kako je osetljiva. Čak je rekla da joj je krivo što nije

pozvala vas dve kod nas, a ne one Stilove.“

„Ma nemoj...“

„I, dabome, Fanina majka je danas pre podne otišla ravno kod svog advokata.

Kad ona krene, ne možeš je zadržati; koliko do ručka ima da promeni testament.

Stajaće mu nad glavom dokle god ne bude gotovo. Srećnog li Roberta. Dobiće

sve Edvardove deonice. Razume se, nešto će otići i Fani - nije, doduše, da nju

novac i najmanje zanima.“ On zaćuta, pa nastavi: „Znači, gospođa Dženings zna

za sve ovo?“

„Da“, odvrati Elinor. „Ona nam je i rekla.“

„I šta mislite, kako će ona reagovati?“

Elinor se osmehnu u telefon. „O, pretpostavljam da će svim silama navijati za

njih, Džone. Lusi joj je vrlo draga, i biće joj mrsko da vidi da je neko poput

Edvarda najuren iz svoje porodice. Njoj je porodica svetinja, znaš.“

Usledi kratka tišina, a onda Džon kruto reče: „Siguran sam da bi Fani volela

da popriča s tobom, samo da nije ovoliko potresena.“

Elinor se još šire osmehnu.

„Mnogo je pozdravi.“

„Stvarno je mnogo povređena. I, razume se, osetiš se i poniženo i povređeno

kad te neko prema kome si bio tako dobar ovako ujede za dušu.“

Elinor suspregnu smeh.

„To je potpuno tačno, Džone“, reče ona. „Stvarno se osetiš tako. Vrlo je teško

kada se ispostavi da neko ko ti je najrođeniji nije onakav kakav si mislio da jeste“,

i onda prekide vezu i okrete se prema sestri.

„Ti si carica“, reče Merijen smejući se. „Prava carica.“

15

„Šta to radiš?“ upita Margaret.

Ona i Elinor sedele su jedna preko puta druge za kuhinjskim stolom u

letnjikovcu Barton s otvorenim laptopovima. Margaret je trebalo da radi domaći

iz biologije - sistem za varenje, sa svim dijagramima i analizama hemijskih

interakcija raznoraznih digestivnih tečnosti, ali zapravo je bila na fejsbuku i

dopisivala se s drugaricom iz odeljenja koja je imala super - i super uobraženog -

starijeg brata.

„Gledam mejlove“, kratko odvrati Elinor ne dižući pogled.

„Je l’ smem da ih vidim?“

„Ne.“

„Zašto? Jesu li poverljivi?“

„Nisu.“

„Jesu li od Eda?“

„Nisu.“

„Ako nisu poverljivi“, reče Margaret, „i nisu od Eda, što onda ne smem da ih

vidim?“

Elinor uzdahnu i okrete laptop tako da Margaret može da vidi ekran.

„Neće te zanimati.“

Margaret sunu preko stola i nabra čelo naprežući se da bolje vidi.

„Ko je FensiNensi?“

„Nensi Stil.“

„Bljak. Odvratno. Zašto ti piše?“

„Hvali se.“

„Napisala je čitave stranice. Je l’ to sve o plastičnom hirurgu?“

„Otkud ti znaš za njega?“

„Znam“, odvrati Margaret, „zato što je ona nonstop na tviteru. I stalno tvituje

o njemu, te rekao je ovo, te rekao je ono, te dopala mu se njena roze tašnica, i sve

te tako odvratne stvari. Malo je reči da je jadna.“

„Ne“, reče Elinor, „nije o njemu.“

Margaret se ponovo smesti na svoju stolicu. „Džono kaže da joj je raspon

pažnje kao u barske mušice“, reče ona.

„U pravu je.“

„Čekaj, a što se uopšte dopisuješ s njom?“

„Ne dopisujem se“, strpljivo će Elinor. „Pisala je ona meni. Da mi iznova kaže

za Lusi i Eda. A pisala mi je i Lusi, da bude sigurna da sam shvatila poruku.“

Margaret stavi vrh hemijske u usta. Ne vadeći ga ona reče: „Kakvu poruku?“

„Da će se njih dvoje venčati.“

„To već znamo.“

Elinor ponovo uzdahnu. „Pa, hoće da likuju“, reče ona gledajući u ekran a ne

u Margaret. „Zato što je Lusi smatrala da bi trebalo da ponudi Edu oslobađanje

od obećanja ako njihovo venčanje znači raskid s njegovom porodicom i lišavanje

nasledstva, ali on nije hteo ni da čuje i kazao joj je da je anđeo.“

„Kladim se da nije to rekao.“

„Nije“, reče Elinor. „To sam dodala, zato što sam ljuta.“

„Zašto si ljuta?“

„Zato što se Edvard ponaša tako lepo. I zato što je Nensi Stil praznoglava

glupača i zato što mi Lusi piše samo zbog toga što misli da ću ja sada proslediti

njen mejl gospođi Džej, Meri i svima ostalima, i da će oni pomisliti: O, bože, kako

je ta Lusi divna osoba, i kako su ti Ferarsovi grozni.“

Margaret izvadi hemijsku iz usta. „Pa zar nisu?“ reče ona.

„Neki od njih.“

Margaret poče da kotrlja hemijsku napred-nazad po stolu.

„Eli “

„Molim?“

„Je li novac važan? Je li važno da li ga Ed i Lusi imaju ih nemaju?“

„Pa“, pažljivo odgovori Elinor, „moraju da žive.“

„Ali on nema pravi posao, zar ne? A ona truća nešto o pohađanju tečajeva i

ne znam ni ja čemu. Ne pominje da zarađuje platu.“

Elinor ponovo svrnu pogled na svoj ekran.

„Lusi me moli da vidim da li bi Džono dao Edu posao. Ih čak Tomi.“

„Blagi bože“, neočekivano izusti Margaret.

„Da.“

„Da li bi?“

„Sumnjam.“

„Da li bi Džono ih Tomi Palmer stvarno dali Edu posao?“

Elinor pogleda u sestru.

„Dobro, a šta ti misliš?“

Margaret ponovo uze svoju hemijsku.

„Mislim“, reče ona, „da je novac još veća smaračina od ljubavi. Ah ne tako

ogromna smaračina kao biologija.“

U kupatilu iznad kuhinje - kroz pod je čula glasove svojih kćerki, mada nije

razabirala šta govore - Bel Dašvud je ležala u vrućoj vodi, lica kruto izbeljenog

maskom za lice. Meri Midlton beše uhvatio poriv za raščišćavanjem, i ispraznila

je sadržaj svojih raskošno opremljenih toaletnih ormarića, poslavši u letnjikovac

Barton punu torbu skupih polupunih teglica ovoga i onoga, uključujući i masku

za lice što je obećavala ne samo kožu bez bora nego i dovoljno vlage. Margaret

se prilično zgadila pri pomisli na vlažnost.

„To je samo drugi izraz za mokro. Ko želi da izgleda mokar, sem ako nije riba

ili tako nešto?“

Bel nije imala želju da liči na ribu. Međutim, poslednjih nedelja je ustanovila

da ima želju da ne izgleda kao majka triju odraslih kćerki. Počela je da priželjkuje

da je ne sagledavaju samo relativno već, štaviše, da je prihvataju kao ženu koja

zapanjuje ljude otkrivajući koliko su joj stare kćerke, kao ženu kojoj se dive zbog

onoga što još poseduje a ne neku koju žale zbog onoga što joj sada manjka. Ležeći

u kadi i osećajući kako joj se koža zateže ispod napuklog oklopa maske, Bel je

razmišljala kako je, mada je Henri bio i zauvek će ostati njena životna ljubav, srce

organ ali istovremeno i mišić kome je potrebna vežba.

U jednom trenutku je pokušala da nagovesti nešto u tom smislu u telefonskom

razgovoru s Ebigejl Dženings. Razgovor je započeo Belinom zahvalnošću za

ljubaznost koju je Ebigejl tako dugo ukazivala Merijen i nastavio se, s Beline

strane, okolišnim nagoveštajem mogućnosti da se ta ljubaznost proširi na

Merijeninu majku.

„Divno je ovde“, rekla je Bel gledajući kroz prozor u kišu što se pravo poput

strela sručivala na popločano dvorište pred kuhinjskim prozorom. „Baš divno. A

Džono je tako ljubazan. Meri takođe. Svi su predivni. Ali pomalo je - pomalo je

zamršeno, znaš.“

Ebigejl, koja je sa svog prozora u Londonu nesumnjivo posmatrala sasvim

drugačiji vidik i panoramu, odabrala je da ne shvati nagoveštaj.

„Ne brini, dušice. Nemam nameru da zaboravim na Margaret. Ona je sledeća,

obećavam. Šarlot je ubedila Merijen da pođe s njom i bebom u vikendicu, a pošto

ne mogu da je nagovorim da se posle toga vrati ovde kod mene, biću sama i

napuštena, zar ne?“

Bel je uplela prste u spirale telefonskog kabla.

„Nešto sam mislila, Ebi, da bih možda ja...“

„Ti, dušice? Šta će ti London kad živiš na tako divnom mestu? Pošalji ti meni

Margaret preko raspusta, i onda više neće biti ljubomore, je lʼ tako, između

sestara.“

Bel je duboko uzdahnula.

„Ebigejl“, rekla je, „veoma si ljubazna i veoma gostoljubiva. Ali moje kćerke

su moje kćerke. Nisu knjige u biblioteci. Nisu tu da ih iznajmiš kad ti se prohte,

znaš.“

S tim je spustila slušalicu. Ebigejl je nije ponovo pozvala. To je bilo pre tri

dana, razmišljala je Bel ležeći u više ne tako vrućoj vodi, i otada ni reči. Pokušaji

komuniciranja s Merijen - koja je bolje, rekla je Elinor, ali još rovita - nisu bili

nimalo laki, a sada joj je i Elinor izmicala, odbijajući, kako je rekla, da nastavi da

izigrava posrednika.

„Moraćete da sredite to između sebe, mama. S Merijen ne mogu da uradim

više ništa. Ne mogu da izgladim odnose sa Džonom i Fani. Ne mogu večito da

budem ona koja će obavljati sve sa čime tebe mrzi da se gnjaviš. Imam posao na

koji moram da idem, i koji nam plaća mnoge račune, a to i voženje Margaret u

školu i iz škole je sve što sam ovog časa u stanju da postignem. Sve. U redu?“

Bel napipa frotirsku rukavicu na stranici kade, natopi je, iscedi i poče da briše

masku s lica. Olakšanje je bilo neopisivo. Može li biti da se polovina dejstva

tretmana lepote sastoji u pukom olakšanju što su gotovi. Ona se podiže iz kade i

stade onako mokra na prostirku pored nje, i pruži ruku za peškirom. Kakva se

zbrka najednom napravila - ili, zapravo, ta zbrka traje otkako je Henri umro?

Nedostatak novca, ponašanje Džona i Fani, ova kuća za koju moraju da budu

toliko zahvalne, Viloubi, Ed... Ed! Bel čvrsto obavi peškir oko sebe, kao sarong.

Da li je reč o Edu? Je li razlog što je Elinor tako izrazito nepredusretljiva? Da nije

Elinor u stvari duboko nesrećna zbog ovoga s Edom i malom Stilovom, mada se

kune da nije?

Ona pređe preko kupatila i obrisa kružni prostor na zaparenom ogledalu.

Zatim se naže napred i zagleda u svoj ten posle maske. Izgleda li joj koža vlažno?

Ili je samo - crvena?

Bil Brandon je čekao Elinor u kafiću u Ekseteru. Tog jutra ju je pozvao da joj

kaže da će dan provesti u gradu i da mogu da odu negde na ručak.

„Zapravo ne odlazim na ručak.“

„Moraš nešto da jedeš!“

„Ponesem nešto. U plastičnoj kutiji, od kuće.“

„Zvuči depresivno.“

„I jeste.“

„Pa dobro, u tom slučaju, dozvoli bar da te častim nedepresivnim sendvičem

koji nisi morala sama da napraviš.“

„Hvala ti“, odgovorila je Elinor odjednom zvučeći zahvalno, i to iz dubine

duše. „Ja... stvarno bih volela.“

Bil sada spusti tanjir na sto između njih.

„Račići, krem sir i rukola. Dimljeni losos. Piletina i salata, sve na integralnom

hlebu. A sad jedi.“

„Hvala ti. Stvarno“, iskreno reče Elinor.

Bil izvuče stolicu preko puta njene i sede.

„Poručio sam i dva kapućina, tvoj je s čokoladom. Da. Mrzim kapućino, ali

znao sam da ga nećeš popiti ne budem li ga i ja pio.“

„Jesam li davež?“

On joj se osmehnu pružajući joj tanjir sa sendvičima. „Imaš svako pravo da ti

bude svega dosta, znaš.“

„Oduvek sam smatrala da je osećaj da ti je svega dosta sasvim u redu, pod

uslovom da se zbog toga ne istresaš na druge. A ja nisam baš ljubazna prema

mami.“

Bil i sam uze sendvič i zagleda ga.

„Tvoja mama je divna žena, ali te iskorišćava.“

„Ne, ona...“ naglašeno reče Bil i uze zalogaj sendviča. „Jedi“, dodade žvaćući

i osmehujući se. „Šta li bi pomislila gospođa Džej da nas sada vidi kako zajedno

ručamo na javnom mestu?“

Elinor je naprosto smlavila svoj prvi sendvič. Usporivši malo s drugim, ona

reče: „Što bi išta pomišljala?“

„Zato što je uvrtela u svoju brbljivu glavu kako ti se ne udvaram samo zato

što se ne usuđujem.“

Elinor prestade da jede i reče: „Ali...“, pa zaćuta.

On joj se osmehnu. „Zaista mislim da si divna“, reče.

Ona mu uzvrati osmeh.

„I ja o tebi mislim to isto.“

„Ali ne...“

„Ne. Nije.“

On joj ponovo pruži tanjir sa sendvičima. Zatim upita: „Misliš li da oboje

spadamo u onu vrstu ljudi koji su osuđeni da žele ono što ne mogu imati?“

Elinor odvrati pogled.

„Ne znam.“

„Elinor?“

„Da?“

„Ed Ferars. I Lusi. Kako se zaista osećaš u vezi s tim?“ Elinor se okrete i

pogleda ga pravo u oči.

„Dobro sam“, reče ona.

„Stvarno si dobro? Stvarno?“

„Bile“, reče ona, „rešena sam - čvrsto rešena - da svoju emocionalnu energiju

ne trošim na čežnju. Nije mi čak ni sasvim jasno šta se događa, ali ipak shvatam

kako se uvalio u to. Za sve je kriva porodica, njegova porodica. I njegova majka.

Svi su strašni snobovi, a njemu je to mrsko. On brani Lusi; staromodan je, na neki

način, i častan.“

„Ali neće valjda osuditi sebe na...“

Elinor se naže napred.

„Bile, mislim da će on radije živeti ne naročito srećno ali onako kako misli da

je ispravno i ne... ne čisto materijalistički, kao njegova porodica, nego onako kako

njegova savest ne može da prihvati. Znam da ljudi u današnje vreme ne

razmišljaju tako, ali on to mora da uradi na svoj način.“

Prišla je šankerica i stavila pred njih dve ogromne, debele bele šolje pune

kafe.

„Prijatno“, reče bez imalo entuzijazma.

Kad je otišla, Bil upita: „A ti?“

Elinor pogleda u bucmasto jastuče pene na vrhu svoje kafe. Potom odvrati, ne

sasvim ubedljivo: „Nikad mi ništa nije obećao. Mora da postupi onako kako

smatra da je ispravno. Na njegovom mestu, razmišljala bih isto tako. Nemaš kud

iz svoje kože, stoga možeš barem pokušati da budeš neko s kime možeš da živiš.“

„Moraš mi iskreno reći“, reče Bil. „Imaš li nešto protiv da pokušam da mu

pomognem?“

Elinorina glava se trže uvis.

„Da mu pomogneš!“

„Imam upražnjeno radno mesto u Delafordu. To je menadžerski posao, ali

više se radi s ljudima, samo manji deo otpada na administraciju i finansije.

Dovodili smo već nekoliko njih s fantastičnim kvalifikacijama iz oblasti

socijalnog rada, ali svi su bili suviše teorijski orijentisani, suviše naučno, za ono

što je nama potrebno. U Delafordu imamo mnogo onih koji su stvarno u haosu i

treba nam neko ko ne očekuje red ili čuda. Neko kome osoblje uvek i za sve može

da se obrati. Šta misliš... da li bi mu se to moglo dopasti?“

Elinor oseti kako rumeni. Ona poseže preko i stisnu Bilovu ruku.

„Njegova porodica zvuči tako sumorno“, reče Bil, „ali to... to što govoriš o

njegovoj savesti, meni ima smisla. Voleo bih da mu pomognem, ako mogu, mada

ga ne poznajem dobro. Uz posao ide i smeštaj, razume se. Stan. Ništa posebno.

Ali neću mu čak ni predložiti ako ti... ako on...“

Elinor malo prodrma Bilovu ruku. „Ti si... fantastičan“, usrdno će ona.

„Ali ti...“

„Dobro sam“, odlučno ga prekide Elinor. „Dobro sam. Kad ti kažem.“

„Pa u redu, ako je stvarno tako?“

Elinor se zavali na naslon stolice i osmehnu mu se. Ona reče: „Znaš, Bile,

smatram da se čovek može navići na sve, pod uslovom da zna na šta se navikava.

A ako znam šta čeka Eda, mogu da se bavim vlastitom budućnošću.“

On se nasmeja.

„Voleo bih da je gospođa Džej u pravu. U vezi s tobom i sa mnom.“

„Ali nije.“

On uzdahnu i reče: „Moram pokušati da podražavam tvoj savršeno zdrav

razum. Kamo sreće da nisam tako beznadežan matori romantik.“

Elinor uze svoju kafu. „Trebalo bi da budem romantičnija“, reče ona.

„To nemoj ni slučajno da priželjkuješ. Hoćeš li da mi učiniš nešto?“

„Naravno.“

„Hoćeš li reći Edu da mi se javi?“

Ona ga pogleda pravo u oči. Potom reče: „Trebalo bi da ga naprosto pozoveš.“

„Elinor, jedva ga poznajem. Znam za njega, zahvaljujući tebi, i imam snažan

osećaj da je on pravi čovek za Delaford, ali ne mogu tek tako, s neba pa u rebra

da mu ponudim posao. Izgledalo bi čudno.“

Elinor je gledala u svoju kafu.

„Poslaću mu poruku. Poslaću mu tvoj broj i napisati mu da ti se javi.“

„A gospođa Džej?“

„Šta je s njom?“

„Hoćeš li joj kazati da sam, iako ti nisam predložio brak, predložio nešto što

bi moglo koristiti njenoj kumici?“

Elinor mu se široko osmehnu.

„Hoću“, odvrati ona. „Hoću. Biće mi drago.“

„Ovde Ed“, reče Edvard Ferars Elinor, koja je sedela u narandžastim kolima

i čekala da Margaret izađe iz škole, i zurila pravo preda se s telefonom pritisnutim

na uvo.

„Zdravo“, reče ona ravnim glasom.

„Dobio sam tvoj sms.“

„Da.“

„Nešto... nešto u vezi s tim da valja da se javim Bilu Brandonu?“

Elinor se trudila da ne zvuči previše kruto.

„Da. Zamolio me je da ti dam njegov broj. I da ti prenesem da mu se javiš.“

„A znaš li... znaš li zašto?“ upita on snebivljivo.

Ona pusti da prođe malo vremena i potom odvrati: „Da.“

„Elinor?“ upitno će on. „Elinor, možeš li mi reći zašto?“ Ona nakratko zatvori

oči. Zatim ih otvori i natera sebe da se osmehne, zato da on oseti toplinu u njenom

glasu.

„Želi da ti ponudi posao.“

S druge strane dopre zabezeknuto ćutanje.

Potom Edvard s nevericom upita: „Želi meni da ponudi posao?“

„Da. U Delafordu.“

Glasom punim emocija, Edvard reče: „Obožavao bih da radim u Delafordu.“

„Da“, reče Elinor. „Znam.“

„Ali... nisam istinski kvalifikovan.“

„Mislim da on traži kvalitete a ne kvalifikacije.“

„O, čoveče“, reče Edvard. Glas mu je drhtao. „O, čoveče. Je li rekao...“

„Pozovi ga. Pozovi ga i raspitaj se.“

„Eli?“

Ona pokri usta dlanom. Nazvao ju je „Eli“. „Eli“, ponovi Edvard, „je h... je li

Bil razgovarao s tobom o ovome?“

Ona skloni ruku.

„Jeste.“

„A je li te pitao da li... da li misliš da bi mi se dopalo?“

„Jeste.“

„A zna, isto kao i ti, da nigde ne radim, a da Lusi takođe nema pravi posao?“

„Zna.“

„A ti... ti nisi imala ništa protiv? Kazala si da ćeš mi poslati njegov broj?“

„Razume se.“

„O, bože moj“, reče Edvard. Glas mu je sada bio zaista nesiguran. „O, Eli.“

Sad je već videla Margaret kako se vuče kroz školsku kapiju, pedesetak

metara daleko, savijena postrance pod teretom školske torbe.

„I ti bi uradio isto za mene“, reče Elinor. „Javi mu se.“

„Čovek je stvarno velikodušan. Neverovatan je. Isto... isto kao ti.“

„Javi mu se i zahvali njemu, Edvarde.“

„Eli...“

„Moram da prekinem. Stigla je Margaret, došla sam po nju pred školu.“

„Megs?“ reče Edvard skoro čežnjivim tonom.

Uto se otvoriše vrata na kolima.

„Ćao“, reče Elinor. „Ćao. I srećno“, i ona prekide vezu.

Margaret se skljoka na suvozačko sedište.

„Mrzim ova kola.“

„Znam.“

„S kim si to pričala?“

Elinor se saže i ubaci telefon u svoju torbicu, u udubljenju pored Margaretinih

nogu.

„S nekim koga ću sledeći put videti tek kada bude oženjen“, odvrati ona. „I

ne želim, ne želim da pričam o tome.“

Margaret zakopča pojas i teatralno sleže ramenima.

„Šta god“, reče ona.

„Dakle“, reče Bel skrstivši ruke na grudima. „Dakle. Šta je bilo?“

Leđima okrenuta majci, Elinor se zaokupila čajnikom.

„I nemoj mi reći kako nije ništa“, reče Bel.

„Nisam ni nameravala.“

„Prvo mi Ebi telefonom kaže kako je Bil fantastičan i da je Lusi presrećna, pa

mi Džon kaže kako je Fani još previše potresena da bi zbog nečega bila srećna i

da oni smatraju kako je Bilova ponuda u najmanju ruku čudna, onda Džono

pozove da kaže kako je Meri videla Roberta Ferarsa kako uživa u vrlo intimnoj

večeri s tom Mortonovom kojom je Ed trebalo da se oženi, a posle svega dođeš ti,

mrtva hladna, i nećeš ništa da mi kažeš!“

Elinor poče da se osvrće za šoljama. „Reći ću ti. Nameravala sam. Samo mi

treba čaj“, staloženo će ona.

„Ja ću ga skuvati“, reče Bel. „Ti pričaj. Gde je Megs?“

„Otišla je u svoju sobu.“

„Je li s njom sve u redu?“

„Dobila je sedamdeset procenata iz biologije.“

„Pa to je divno!“

„Mama...“

„Sedi. Govori. Pravi čaj ili biljni?“

Elinor sede za kuhinjski sto i nalakti se na njega. Ona reče: „Mama, Bil je

ponudio Edu posao u Delafordu.“

Bel se razjapljenih usta okrete od čajnika.

„Mila! Nemoj da pričaš! Divno. Ili nije?“

„O, mislim da jeste. To je human, koristan posao koji će on najverovatnije

briljantno obavljati.“

„A gospojica Lusi?“

„Pa“, reče Elinor, „nekako ne verujem da se humanost i korisnost nalaze na

njenom spisku želja, a ti? Međutim, dopašće joj se status kuče, Bilova poznanstva

i tako to.“

Bel nasu ključalu vodu u Elinorinu šolju.

„A ti, mila?“

„Ne smeta mi, mama. Rekla sam ti da sam dobro i neću više da raspravljam o

tome.“

„Ali to je tako tužno za tebe. Svi smo mislili da...“

„Mama!“

„Bil nudi Edu posao. To u potpunosti objašnjava Džona. Nikako mi nije bilo

jasno otkud to da je zvao - on nikad ne zove - a onda mi nije bilo jasno o čemu on

to - te Fani ovo, te Fani ono, te Fani strašno povređena i izdana, te njena majka

prava Majka Tereza, i obe su bile tako hrabre kad su čule za Eda, i mi moramo da

znamo kako su hrabre i pored toga što im nikad ne smemo pominjati tu temu

budući da im je obema tako bolna. I znaš šta još?“

„Ne znam“, reče Elinor i dunu u svoj čaj.

„Znaš li šta je još rekao Džon? Šta je imao obraza da kaže?“

„Ništa me neće iznenaditi“, reče Elinor.

„Kazao je“, reče Bel, „kazao je da je Fani toliko zgrožena time što je izabrao

onu Stilovu da bi joj bilo lakše čak i da je izabrao tebe! Možeš li da poveruješ?

Dabome, kazao je, sada je prekasno za to, ali da joj je dato da bira, Fani bi radije

imala tebe za snaju. Maltene nisam verovala rođenim ušima. Rekla sam mu:

’Džone, stvarno imaš obraz kao đon kad možeš da mi kažeš nešto takvo nakon što

ste se ti i Fani onako poneli prema Elinor i meni’, ali znaš ti njega, samo je

preskočio to i nastavio da mi priča kako je Fani hrabra i divna, i onda je rekao da

joj je jedina uteha Robert, koji čitavu situaciju smatra urnebesno smešnom i

imitirao je Edvarda kako se bavi Bilovim lujkama i uspeo je da je nasmeje. Mora

biti da je bio silno zabavan.“

Elinor otpi gutljaj čaja.

„On je budala.“

„Džon reče da si mu stvarno postala draga!“

„Moguće.“

„Ali rekao je kako Robert misli da se Edvard neće snaći u Delafordu, da taj

posao nadmašuje njegove sposobnosti i da je Lusi, po Robertovom mišljenju, vrlo,

vrlo prosta.“

„Mama, stvarno ne želim da znam.“

Bel sede na stolicu pored Elinorine.

„A Fani nas sve poziva u Norland!“

Elinor se okrete i zagleda u majku.

„Ne mogu da verujem.“

„Ne naročito srdačno. Štaviše, opisala bih taj poziv kao vrlo bledunjav. Ali

izrekla ga je. Jeste! Kakvo poslepodne!“

Elinor zamišljeno reče: „Pretpostavljam da će Lusi vrteti Bila Brandona oko

prsta.“

„Pročitaće on nju. Bil nije budala. Mila...“

„Molim?“

„Šta misliš... je li mu još stalo do Merijen, bar malo?“

„Jeste“, kratko odvrati Elinor.

„Razume se“, reče Bel, „oduvek mi se sviđao.“

„Ma nemoj?“

„Baš kao što sam oduvek bila podozriva prema Vilsu. Možda jeste bio lep kao

bog, ah imao je u očima nešto što mi se nije dopadalo. Uvek sam to govorila, zar

ne?“

„Mama“, reče Elinor, „što se tiče Merijen...“

„Kamo sreće da hoće da razmisli o nekom poput Bila. O nekom dobrom

čoveku poput Bila.“

„Mama“, ponovi Elinor, „ona odlazi iz Londona.“

„Molim?“

„Odlazi iz stana gospođe Džej. Šarlot ju je ubedila da dođe s njima u njihovu

vikendicu. Negde blizu Bata ili Bristola ili tako nekog mesta. To će je... na neki

način će je ubediti da se vrati kući.“

Bet je posmatrala kćerku, najednom ozbiljna.

„Eli, je li to napredak?“

„Nadam se.“

„Jadna mala Merijen.“

Elinor podiže jednu ruku sa svoje šolje i dodirnu majčinu ruku.

„Promenila se, mama. Drugačija je.“

„Stvarno?“

Elinor se prignu i poljubi majku u obraz.

„Radi po svome, sopstvenim tempom. Ali se veoma trudi da odraste.

Videćeš.“

16

Merijen je sasvim nepomično stajala nasred sobe u Klivlendu koju joj je dodelila

Šarlot. Bila je to lepa soba s dva kreveta i dva prozora okrenuta prema zapadu,

kroz koje je sada nemilosrdno nadiralo jarko aprilsko sunce: prolećna svetlost je,

po Merijeninom mišljenju, bila bleštava ali okrutna. Pored toga, bilo je gotovo

okrutno to što mora da gleda kroz te prozore prema zapadu, gde se nalazi Devon,

gde je Barton, gde je Alenham i gde je Vils rođen, kako joj je rekao, u mestu

zvanom Kom Magna.

Ona polako pređe preko sobe i stade kraj jednog prozora. Osećala je kako

težina depresije ponovo počinje da je pritiska, uprkos suncu, prolećnom vrtu pod

prozorom i glasovima Šarlot, njene majke i bebe što su dopirali iz drugih delova

kuće. Nije to više bila depresija od slomljenog srca već neka izazvana sećanjem

na to kako se osećala, šta je bila pre dolaska u London, uspomena na onu silno

srećnu devojku neukaljanog, čistog srca kakva nikad više neće biti. Devojka koja

je nekad s takvim zanosom posmatrala Zapadnu oblast više ne postoji, a ona koja

je sad gleda nije se samo otreznila nego i nekako stisla, smanjila, kao da je

ogromno plućno krilo osećanja uklonjeno i zamenjeno sumornim majušnim

grumenom razočaranja.

Prozor je bio otvoren, visoki prozor s kliznim oknom između belih platnenih

zavesa sa sivim i ružičastim prugama. Merijen se nalakti na prozorsku dasku i

naže se napolje. Vrt što se pružao ispod bio je ogroman, a to što su Klivlend

nazivali vikendicom bilo je zapravo čisto prenemaganje, zato što je on bio

regularna kuća. I to povelika, okružena šumarcima stasalog drveća, s

pošljunčanim prilazom i panoramom brežuljaka na jugoistoku, pa čak i

ekscentričnim malim paviljonom kao žarišnom tačkom, malo dalje na imanju,

lažnim grčkim hramom za koji je Tomi rekao da ga je podigao neki njegov predak

u vreme kad je sagrađena kuća.

„Hiljadu osamsto osme ili desete, tako nekako“, rekao je. „Mi Palmeri možda

nikad nećemo osvojiti Nobelovu nagradu, ali umemo s parama.“ Okrznuo je

pogledom Merijen. „Pretpostavljam da misliš kako ne bi trebalo da pominjem

novac, a kamoli da se razmećem njime.“

Merijen mu se umesto odgovora samo osmehnula. Kao glavnom svedoku

svog javnog poniženja, nikad mu nije do kraja oprostila niti je videla u njemu

dobro srce i zdrav razum za koji je Elinor tvrdila da ih on poseduje. Laknulo joj

je kad je saznala da Tomi tek kasnije dolazi u Klivlend i navodno dovodi Bila

Brandona kao još jednog vikend gosta. Dok oni ne stignu, stići će i Elinor iz

Bartona i, kao i obično, preuzeti odgovornost za obe, što će njoj, Merijen,

omogućiti da na miru čita ili odlazi u šetnje, ili da se potpuno izuzme iz veselog

zajedništva praćenog brdima hrane i potocima pića koje je Šarlot očigledno

planirala.

Merijen se okrete i ponovo pogleda po sobi. Pustiće Elinor da izabere krevet;

pustiće je da preuzme vođstvo i diktira tempo. Svim silama je nastojala - u toj

meri da Elinor nije moglo da promakne - da se prilagodi, da bude manje obuzeta

sobom, manje samovoljna, više obzirna prema onome što drugi (a pogotovo

Elinor) podnose sa stoicizmom koji je morala da prizna, iako još nije želela da ga

podražava. Nastojala se da se promeni, jeste, ali svejedno joj je bilo teško da se

odrekne sjaja svojih nekadašnjih izvesnosti, svoje vere u strast i predaju, u

zavodljivu moć predavanja željenom. Ali trudila se i nastaviće da se trudi, a to što

je pristala da provede vikend u Šarlotinoj i Tomijevoj kući za odmor bilo je dokaz

njene stvarne namere da bude drugačija. Zar ne? Ona iznenada kinu, zadrhtavši, i

osvrte se naokolo u potrazi za pakovanjem papirnih maramica. Mora biti da je m

negde. Šarlot je bila ona vrsta domaćice koja, čak i s novorođenom bebom, nikad

neće prevideti detalje.

Maramice su, dabome, bile tu, skrivene u beloj pletenoj korpici u kupatilu,

pored gomile snežnobelih peškira složenih po veličini i tek raspakovanog

ružičastog sapuna jajastog oblika. Merijen izvuče iz kutije punu šaku maramica i

snažno dunu. Možda je zapravo i ne muči depresija već nešto mnogo

jednostavnije. Možda bolovi u zglobovima i glavobolja uopšte nisu psihološki već

naprosto fizički predznak nadolazećeg teškog nazeba. Ona ponovo dunu i prisloni

dlan na čelo. Da nemam možda temperaturu?, upita se.

Prevaljujući kolima onih sto deset kilometara od Eksetera do Klivlenda, Elinor je

posmatrala kako se vreme, dok veče odmiče, sve više kvari. Ekseter je napustila

po kasnom poslepodnevnom suncu, ah dok se vozila prema Bristolu, oblaci ispred

nje postajah su sve crnji i niži, i nagomilavah su se u ogromne nepravilne mase

sve dok se, petnaestak kilometara od njenog odredišta, na autoput nije sručio

pljusak kao iz kabla, a ona se našla na klizavom kolovozu okružena gotovo

neprozirnom zavesom od kiše. Radio je bio podešen na Margaretinu omiljenu

stanicu, ah čak se ni ona nije čula od dobovanja jake kiše po krovu kola. Elinor se

naže napred da bolje vidi i upita, ne prvi put, šta je to u Merijen zbog čega je toliko

teško - čak nemoguće - odbiti joj neku molbu.

„To je samo vikend u Klivlendu“, rekla je Merijen. „Dve noći. Molim te.

Nemoj da idem sama.“

„Ali nije mi jasno zašto uopšte želiš da ideš. Što naprosto ne dođeš pravo

kući?“

Merijen je tužno, slabašno odvratila: „Ne mogu...“

„Ali kakva je razlika između toga da li ćeš doći pravo kući u petak ih ćeš se

vratiti u nedelju posle podne, ah posle vikenda na koji ne želiš da ideš?“

Usledila je pauza. Merijen je ćutala, a Elinor, za svojim radnim stolom u

Ekseteru, nije bila raspoložena da joj pomogne. Potom je Merijen još tišim glasom

rekla: „To je neka vrsta testa.“

„Šta? Šta to?“

„Odlazak kod Šarlot. Moram da nateram sebe da ponovo budem normalna.

Moram da se... da se uvežbam da budem normalnija. Moram da odem kod Šarlot

i budem dobra gošća, da se divim bebi i budem zahvalna.“

„Da sam ja Šarlot“, rekla je Elinor, „bila bih vrlo uvređena takvim stavom.

Srećom po tebe, ona je previše dobra i vedre naravi da mari, sve i ako primeti.“

„Pogrešno je zvučalo“, rekla je Merijen.

„Je li?“

„Nisam htela da zvuči nadmoćno. Ne mislim da sam nadmoćna. Mislim da si

ti nadmoćna. Samo sam htela da kažem da... da pokušavam. Da ne... budem

onakva kakva sam bila.“

Elinor se malo odobrovoljila.

„U redu.“

„Ako je to kada ću doći kući toliko važno, Eli, znaću da je to zato što sam

napravila da bude važno. Stvarno ne želim melodramu, čak ni običnu dramu.

Želim da dođem kući i planiram svoju budućnost i budem - pa, nešto nalik onome

što je trebalo da budem. Ali stvarno bi mi... značilo da dođeš u Klivlend.“

A sad je bila tu i napredovala je auto-putem kroz prolećnu oluju u susret

vikendu među ljudima koji su, s izuzetkom Šarlotine bebe i Merijen, ne samo svi

odreda stariji od nje nego i imaju potpuno drugačije poglede na život. Život,

pomisli ona iznenada i gotovo s gorčinom. Ovo što imam, je li to život? Čak i ako

je prilično tačno da mi nije do pabova, klubova i opijanja, valjda bi život nekome

mojih godina trebalo da bude barem malo zabavniji.

„Pokisla je“, reče Šarlot. „Ma šta pokisla, natopila se. Htela je da se prošeta do

hrama i ja joj kažem da sačeka da joj Tomi pokaže hram, to je njegov ponos i

dika, dao je čak da se tamo instalira bežični internet, ah nije htela, reče kako mora

malo da se razmrda posle svih tih nedelja u Londonu, i onda se takoreći bez najave

prolomila naprosto zaglušna grmljavina i nebo se otvorilo, i Merijen je, dabome,

bila mokra do gole kože, i onda nisam uspela da je nateram da skine farmerke i

obuče nešto suvo, ni mama nije uspela da je nagovori i, stvarno, Eli, najiskrenije,

ni čudo nije što se sad oseća grozno. Zar nisu ove graškove mladice divne?

Dodaću ih u salatu. Letos sam dodala u salatu cvetove dragoljuba i skroz se

isplatilo, samo da vidim Tomija kako šizi. Ne podnosi kad u slanim jelima ima

voća ili cveća. Da umreš od smeha.“

Elinor se naslanjala na jedan od Šarlotinih kuhinjskih ormarića, vešto

sređenih i obojenih tako da deluju starinski, i držala među dlanovima šolju čaja.

„Otići ću da je obiđem“, reče ona. „Je li legla?“

„Nadam se da jeste. Rekla sam joj da legne, i mama isto, ali nije htela da uzme

ništa od lekova za nazeb i temperaturu, a ja, da budem iskrena, nisam želela da

kija tu oko jadnog malog Tomića, pa sam joj rekla da ode da legne i da ostane u

krevetu.“

Elinor pogleda po kuhinji. U ogradici na podu popločanom brižljivo

obrađenim kamenim pločama, mali Tom Palmer, u pantalonicama s tregerima i

minijaturnoj kariranoj košulji, ležao je u nosiljci mašući ručicama i nožicama

poput bube izvrnute na leđa. „Stvarno se nadam“, reče ona, „da mu nije ništa

prenela.“

„Ne sekiraj se“, odvrati Šarlot spretno seckajući glavicu komorača, „nisam joj

dala priliku. Pod hitno sam je otpremila gore u krevet.“ Ona pogleda preko ka

svom sinu. „Je l’ da da jesmo, daso? I tata će da prozviždi kad te vidi tako

obučenog, je l’ da? Mnogo je smešno, ali Tomi smatra da bi sve bebe trebalo

mesecima oblačiti isključivo u dugačke bele košuljice. Zato ćemo onaj novi

kašmirski džemperčić naprosto da sakrijemo od tate, je F da? Eli, ti si sigurno

mrtva-umorna. Idi istuširaj se. Muškarci neće pre devet, a mama se zalepila za

dnevnik, kao i obično. Stalno joj govorim da je bolje ne slušati vesti, jer je sve

tako strašno, ali kaže da joj je još gore kad ne zna. Joj, Eli, šta da radim s njom u

Londonu, bez tvoje sestre da oko nje pravi dramu?“

***

Merijen je ležala na boku, na pokrivaću umesto pod njim, privučenih kolena i

sklopljenih očiju. Elinor se prignu nad njom. „Em?“

„O“, reče ona ne mrdnuvši se. „O, Eli. Kako mi je drago što si došla.“

Elinor spusti dlan na sestrinu nogu. Farmerke su joj bile vlažne, gotovo

mokre, a ni pramenovi kose rasuti po jastuku očigledno nisu bili suvi.

„Šta to radiš?“ reče Elinor skoro ljutito.

„Ne osećam se baš dobro“, odvrati Merijen škrgućući zubima od drhtavice.

„Pa naravno da se ne osećaš dobro“, reče Elinor. „Izgledaš grozno. Imaš li

temperaturu?“

„Verovatno.“

„Astmatičar si. I ležiš tu u mokroj odeći, a imaš temperaturu. Merijen, nisi

mala.“

„Molim te, ne ljuti se“, slabašno će Merijen. „Jednostavno sam naglo počela

da se osećam loše, a onda nekako zarobljeno, pa me je uhvatila kiša...“

„Sedi“, reče Elinor.

„Ne mogu da...“

„Sedi!“

Još uvek zatvorenih očiju, Merijen se s mukom pridiže u sedeći položaj.

Elinor dohvati rub njenog džempera i poče da joj ga povlači preko glave.

„Pomozi mi“, reče ona.

„Pokušavam...“

„A sad košulju.“

„Izvini, Eli, izvini, jednostavno ne mogu...“

„Farmerke“, reče Elinor. „Čarape. Sve. Bože, pa ti nisi normalna.“

„Nisam htela da bude ovako.“

„Imaš li inhalator?“

„Imam.“

„Gde ti je?“

„U torbi“, reče Merijen. Sedela je u donjem vešu, zgrčena na kraju kreveta, i

drhtala. Elinor izvadi svoju pidžamu iz kofera i pruži joj je.

„Obuci ovo. Naći ću ti pumpicu.“

„Ne treba mi...“

„Em“, gotovo viknu Elinor, „ako si nazebla i ako ti krene upala pluća, šta će

biti? Šta? Šta?“

„Nisam htela da se pravi drama...“

„S tobom je uvek nekakva drama!“

„Žao mi je zbog toga“, reče Merijen. „Stvarno, stvarno jeste. Bilo mi je

potrebno da dođeš, želela sam da dođeš, ali nisam htela da se ovo desi.“

„Doneću ti termofor.“

„Eli?“

„Molim?“

„Jesu li stigli Bil i Tomi?“

Elinor zastade na vratima.

„Šta ima veze?“

„Ne znam. Naprosto... nekako se čovek oseća sigurnije kad je Bil u blizini,

zar ne...?“

„Nebesa“, zajedljivo će Elinor, „ala smo promenili ploču. Mislila sam da

smatraš da je mator i dosadan.“

Merijen odvrati, onoliko dostojanstveno koliko je mogla dok je s mukom

navlačila Elinu pidžamu: „Ja... pokušavam da drugačije razmišljam. Da budem

drugačija. Ne želim da imam nazeb. Izvini, Eli, molim te izvini.“

Elinor pogleda preko sobe prema njoj. Pidžama je bila prastara, od češljanog

pamuka s naštampanim čajnicima. Oduvek je bila prevelika. Ali čak i u njoj, s

kosom što joj je u debelim mokrim pramenovima padala po ramenima i očima

podbulim od umora, Merijen je izgledala, pa, zadivljujuće lepo. Elinor uzdahnu.

„U krevet“, reče ona. „Smesta. Pod pokrivač. Doneću ti termofor i tabletu

paracetamola, i progutaćeš je.“

Merijen se slabašno osmehnu.

„Naravno“, reče.

***

Bil Brandon je pokušavao da nagovori Elinor da popije malo viskija.

„Razblaženog. U medicinske svrhe. Izgledaš premoreno.“

„Ne sviđa mi se.“

„Čak ni ako mu dodam malo đumbirovog piva?“

„Čak ni onda.“

„Pretpostavljam da ne smem da odnesem malo Merijen...“ Elinor mu se

osmehnu. „Nadam se da je zaspala“, reče.

„Ne bih da pravim dramu, ali zar ne bi trebalo da zovnemo lekara? Ili da

pozovemo hitnu pomoć i pitamo šta da radimo, ili tako nešto?“

„Ima nazeb“, doviknu mu Šarlot s drugog kraja kuhinje gde je hranila bebu,

prebacivši bež pašmina šal elegantno preko deteta i jednog svog ramena. „Ne

umire, paničaru jedan.“

„Ali astmatičar je.“

Tomi pređe preko prostorije, spusti čašu vina Elinor u ruku i snažno potapša

Bila po ramenu.

„Daj, Bile, ne ponašaj se ko neka baba. Devojka ima nazeb. Slušaj gospođu

sestru.“

Elinor popi gutljaj, pa reče Bilu: „Celog života živim s astmatičarima.

Najiskrenije. Gadno je nazebla, pretpostavljam zato što joj je imunitet opao posle

svih stresova koje je zimus preživela, i samo joj je potreban san. Ujutru će biti kao

nova.“

„I dalje mislim da...“

„Pa ovo je strašno“, reče gospođa Dženings ušavši u kuhinju. „Zašto li uopšte

gledam vesti kad se samo nerviram? Sigurna sam da je Grcima mrsko da se umere

i štede, ali tvoj otac je, Šarlot, oduvek tvrdio da ako nemaš, ne bi trebalo da zajmiš

i trošiš. Ja sam na strani Merkelove. Dakle, Tomi, verujem da petak uveče zahteva

ozbiljne mere.“

„Džin i ozbiljne mere?“

Ona mu uputi širok osmeh.

„Bajno. Samo ne preteruj s ozbiljnim merama. Elinor, dušice, izgledaš kao da

su ti sve lađe potonule. Kako ti je sestra?“

„Ja im govorim da pozovemo lekara“, reče Bil. „Ona je astmatičar.“

„Ona je okej“, reče Elinor. „Spava. Ujutru će biti sasvim dobro.“

Gospođa Dženings klimnu glavom u pravcu svog unuka. „Nadajmo se da taj

njen virus nije prešao na njega, miš mali.“

„Ne može dok ga dojim, mama. Imun je na sve. Tomi, je l’ u toj čaši stvarno

čist džin?“

„Uglavnom.“

„Savršeno“, zadovoljno reče Ebigejl Dženings. Ona podiže čašu prema

okupljenima. „Živeli, dragi moji. Da imamo lep vikend i da nam budućnost svima

bude srećna.“ Najednom joj nešto pade na pamet. „Bile“, reče ona. „Bile. Stvarno

je divno od tebe što si dao posao onom momku. Divno.“

„I stan“, dobaci Šarlot.

„Koji ću da sredim“, reče Bil smešeći se. „Ne bih mogao da tražim ni od jedne

devojke da ga prihvati onakvog kakav je sad. I hteo sam da zamolim Elinor da mi

pomogne.“

„O“

„Savršeno“, ponovi Ebigejl, okrenuvši se da joj dobaci blistav osmeh.

„Savršena osoba. Naš pitomi arhitekta! Idealno. Što se vas dvoje više viđate, to

sam ja srećnija.“

„Ebi...“

„Gospođo Džej... “

Ona im mahnu punačkom rukom.

„Joj, pokrenite se već jednom, vas dvoje. Posle svega, treba nam jedna lepa

romansa da malo razvedrimo.“

Elinor spusti svoju čašu s vinom na kuhinjski pult. Primetila je da Tomi

Palmer drži sinovljeva majušna stopala i osmehuje se onome što je pašmina šal

skrivao od pogleda. „Odoh da proverim kako je Merijen“, reče ona.

Bil je dotače po ruci.

„Mogu li nekako pomoći? Mogu li išta da učinim?“

Ona odmahnu glavom.

„Ne možeš. Ali hvala ti.“

„Ako ti išta zatreba, samo me pozovi...“

„Razume se.“

On je pogleda, najednom napet.

„Kaži joj da sam je mnogo pozdravio“, reče.

Šarlot i gospođa Dženings se na to zgledaše i prevrnuše očima.

„Džabe se nada“, dobaci Šarlot majci nečujno oblikujući reči usnama.

Tomi Palmer svrnu pogled sa zaklonjene glave svog sinčića na lice svoje žene.

Izraz mu je bio prekoran.

„Nemojte biti tako sigurne“, reče on jasno i glasno.

Negde u maglovitoj zbrci snova Bila Brendona, neko je kucao. Nije umeo da

odredi odakle dolazi to kucanje ili od čega, ali bilo je uporno, trajalo je i trajalo, a

onda je taj neko počeo i da ga kucajući doziva po imenu, i najednom je otvorio

oči i budan zurio u pomrčinu male sobe u letnjikovcu Klivlend u kojoj je Tomi

Palmer držao svoju vikend garderobu.

Budući vojnik, za tren oka se osvestio i ustao, zahvalan što se prethodne večeri

- nalazeći se u tuđoj kući - setio da obuče barem donji deo pidžame. Glas je

pripadao Elinor, koja je kucala na vrata njegove sobe. On pritrča i otvori ih, i

glasom koji nije bio onoliko staložen i odlučan koliko je nameravao, upita:

„Merijen?“

Elinor je na sebi imala preveliku pamučnu majicu, a oči su joj bile

razrogačene od uznemirenosti.

„Joj, Bile, hvala bogu, izvini što sam te probudila, ali ona je strašno, strašno,

ne može ni da govori kako treba, sva je modra oko usta, kao što je bio tata, kao...“

On pruži ruku i uhvati je za rame.

„Moramo da pozovemo hitnu pomoć.“

„Izgleda da joj pumpica ne radi. Pokušavale smo i pokušavale. Mislim da

mora dobiti kiseonik, isto... isto kao i tata. I onaj, kako se zvaše, beta-agonist.

Bile, strah me je...“

On koraknu napred i zagrli je zaboravljajući da je nag od pojasa naviše.

„Pozvaću Bristolsku kraljevsku bolnicu, i to odmah. Čuje li se vizing?“5

„Skoro uopšte ne.“

On je pusti.

„Znači da je ozbiljno.“

Gledala ga je.

„Kako znaš?“

On se slabašno osmehnu. „Otkako sam upoznao tvoju sestru“, reče, „mnogo

sam naučio o astmi. Ja... dao sam sebi to u zadatak. A sad požuri natrag kod nje.

Čim budem siguran da su ambulantna kola krenula ovamo, doći ću da ti kažem.“

Na drugom kraju odmorišta otvoriše se još jedna vrata. Na prigušenom svetlu

koje je Šarlot, sad kad su imali bebu u kući, ostavljala da gori po celu noć, pojavi

5 „Sviranje“ ili zviždanje u grudima prilikom disanja. (Prim. prev.)

se gospođa Dženings, umotana u postavljenu kućnu haljinu išaranu božurima i

dražesno razbarušene kose.

„Elinor?“

Elinor se naglo okrete.

„Merijen nije dobro?“

Ne mogavši da progovori, Elinor samo potvrdno klimnu. Gospođa Dženings

brzo pređe preko odmorišta i zagrli Elinor, a Bil Brandon ode u svoju sobu po

mobilni telefon. „Jadna ti, dete“, reče ona.

„Merijen je jadna...“

„Sve zavisi“, reče Ebigejl tapšući Elinor po leđima, „od toga šta misliš, ko

najviše trpi.“

Elinor se malo opusti i nasloni na utešno meke božure.

„Joj, gospođo Džej...“

„Znam, dušice“, reče Ebigejl Dženings ne prestajući da je tapše, „znam.“

„Plače mi se.“

„Pa što se ne isplačeš?“

„Isto... isto kao i tata, jedva govori, bori se za dah...“

„De, dušice, de...“

Iz sobe izroni Bil Brandon, sad u bademantilu Tomija Palmera od kariranog

indijskog platna, s telefonom u ruci. On s odobravanjem pogleda gospođu

Dženings i reče: „Hitna pomoć je na putu.“

Elinor pokuša da progovori, ali ništa joj ne pređe preko usana. Kao da joj je

guša bila puna nečega što nije davalo mišićima da se pokreću, dok su joj suze lile

i natapale rame gospođe Dženings.

„De, de“, ponovi gospođa Dženings tapšući je. „De, de. Jadno dete.“

Bil Brandon stavi telefon u džep bademantila.

„Za petnaest minuta“, reče on. „Hajde da se vratimo kod bolesnice, hoćemo

li?“

„Blagi bože“, reče Šarlot Palmer svojoj majci. „Intenzivna nega! Ne mogu da

verujem! Jednog trenutka je na pragu nazeba i pokisne, koliko sledećeg hitna

pomoć u zoru. Mama, ja ništa nisam čula. Ama baš ništa. Zar nije strašno? Ali

kad Tomić prespava noć, što je skoro pa nikad, svi spavamo kao zaklani.

Najiskrenije. Sva ta silna drama, a mi ne čujemo ni reč.“

Gospođa Dženings, još u svojoj kućnoj haljini sa božurima, ali s doteranom i

natapiranom kosom i bisernim minđušama dodatim zarad dostojanstva, ljuljala je

u naručju svog unuka.

„Sar, ti tu nisi mogla ništa. Ništa. Elinor je razborito probudila Bila, i hitna

pomoć je stigla za sedamnaest minuta - merila sam im vreme - i odvezla je. Elinor

i Bil su otišli s njom, hvala bogu, mada je Elinor izgledala strašno, siroto dete.

Mislim da se nije ni očešljala.“

Tomi Palmer je bio zadubljen u vikend izdanje Fajnenšel tajmsa na svom

ajpedu. „A ko bi primetio ili mario sve i da jeste?“ reče on ne dižući pogled.

Gospođa Dženings je i dalje giedala u svog unuka. Nimalo pokolebana

njegovim komentarom, ona nastavi: „Ta devojka nikad ne misli na sebe. Krajnje

je vreme da počne. Čini previše za druge i samo će te uzimati zdravo za gotovo.

Barem Bil shvata koliko je to mila devojka.“

„Mama“, reče Šarlot tražeći kafu u svom dobro snabdevenom kredencu.

„Mama, daj odustani već jednom, hoćeš li? Bil Brandon ima oči samo za

Merijen.“

„Gluposti.“

„Mama, on smatra da je Eli divna. Što ona svakako jeste. Ali nije zaljubljen

u nju.“

„Nije sve u seksu“, reče odlučno gospođa Dženings svom unuku.

„Uglavnom jeste“, reče Tomi ne dižući oči s ekrana. „A ako nije, trebalo bi

da bude.“

„Ne obraćaj pažnju na njega“, reče Šarlot. Ona spusti pored lončeta nenačeto

pakovanje kafe. „On samo o tome misli. Onda kad ne misli o novcu.“

„Ti si srećna devojka“, reče Ebigejl. „Šta drugo da poželiš kod muškarca? Ili

da očekuješ, što se toga tiče. Tvom ocu sam uvek govorila da...“

„Slušajte“, iznenada se oglasi Tomi Parker. Zurio je u svoj blekberi. „Poruka

od Bila.“

Šarlot se okrete i pogleda ga držeći u ruci prazno lonče. Gospođa Dženings

podiže oči s bebe.

„’Daju joj kiseonik’“, čitao je Tomi. „’Salbutamol u spreju i...’ još nešto, ne

umem da pročitam, ’bromid, sistemske steroide, sve intravenski. Zasad ne

reaguje. Za koji čas krećem u Barton po Bel. Elinor ostaje ovde. Javim čim bude

nešto novo. B.’“

Prestao je da čita. Nastade zapanjujuća grobna tišina. Šarlot spusti lonče za

kafu i pređe na drugi kraj kuhinje da uzme bebu od svoje majke. Potom se naže

nad bebu, naslonivši lice na njeno.

„Jadna mala Merijen“, tiho reče gospođa Dženings.

Tomi Palmer je zurio kroz prozor.

„Jadne one sve“, reče on, „cela porodica. Kakav košmar.“

Elinor su uputili u malu čekaonicu. Bila je opremljena negostoljubivim, vinilom

presvučenim stolicama i niskim stočićem od šperploče prekrivenim starim i ko

zna koliko puta prelistanim časopisima, dok je na zidovima visilo nekoliko malih,

sentimentalnih akvarela sa seoskim pejzažima i skupinama kućica. Vazduh u

prostoriji bio je nabijen istom nagomilanom napetošću i zebnjom kojih se sećala

iz slične prostorije u bolnici Hejvord hit pre manje od dve godine, i znala je da bi,

i pored toga što je ovde bilo mirnije, čekanje mnogo lakše izdržala sedeći u

hodniku ili u bolničkoj kafeteriji.

A sad joj nije preostajalo ništa drugo do da izdrži. Tamo unutra - na tom

malom, dramatičnom, usredsređenom odeljenju - Merijen su davali sve čega se

Elinor sećala kao neophodnog u slučaju ozbiljnog astmatičnog napada. Mladi

specijalista - izgledao joj je kao student - objasnio joj je u tančine da će

maksimalna doza beta 2 agonista možda morati da se dopuni intravenskim

aminofilinom, a u slučaju respiratornog zastoja i dozom adrenalina, a ona je

buljila u njega i klimala glavom potpuno nemoćna da kaže molim vas ne

nabrajajte mi sve te lekove nego mi molim vas kažite hoće li ona umreti?

Gledajući u njegovo mlado, bledo, ozbiljno lice osećala je mučninu izazvanu

panikom, mučninu izazvanu strašnom zagušujućom samoćom koja nije imala

nikakve veze s tim što se nalazila potpuno sama u nepoznatoj bolnici i svake veze

s nepodnošljivom mogućnošću budućeg života bez Merijen. Potonja pomisao bila

je toliko razarajuća da trenutno nije ostavljala mesta kajanju, mada je znala da ono

samo čeka da je proguta podsećajući je na to koliko se ljutila na Merijen, koliko

nije imala saosećanja i empatije, koliko ju je izluđivalo sestrino predavanje

osećanjima, koliko je bila ozlojeđena i nije imala strpljenja - spisak je bio

beskonačan. Ali to je moralo da sačeka. Sada, dok je sedela na plastičnoj stolici u

bolničkom hodniku, osećala je samo neku vrstu strašne paralize zamišljajući Bila

Brandona kako se sumanutom brzinom vozi u Devon po njenu majku i Margaret.

Bio je divan. U ambulantnim kolima i po dolasku u bolnicu, u svakom

trenutku je u potpunosti vladao situacijom, a one u bolničkom urgentnom centru

primorao je na akciju ne podižući glas i ne prihvatajući „ne“ kao odgovor. Bio je

takav prvih burnih pola sata, a onda se naglo okrenuo prema Elinor s neizrecivim

bolom na licu i rekao: „Ostao bih s tobom, stvarno, ali moram da radim nešto,

inače ću sići s pameti. Stoga, imaš li nešto protiv da odem i dovedem vašu

majku?“

Elinor je progutala knedlu i energično klimnula glavom. „Bila bih ti zaista

neizrecivo zahvalna, ja...“

„Jesi li joj javila?“

„Još nisam. Nikom ništa nisam javljala.“

„Pozovi je“, rekao je Bil. „Odmah je pozovi. Kaži joj da sam za najviše dva

sata tamo. Ako...“

„Nemoj!“

Trgao se i načas pokrio lice dlanovima. „Danas čine čuda, znaš...“, rekao je

jedva razgovetno.

„Idi“, kazala je Elinor.

„Hoćeš li biti u redu?“

„Ni ti ni ja nismo u redu. Idi po mamu. Molim te. Hvala ti.“

„Pošalji mi poruku. Telefoniraj majci...“

„Idi!“

Okrenuo se na peti i potrčao. Gotovo istog trenutka ga je neko zaustavio,

medicinska sestra u tamnoplavoj uniformi, i Elinor je videla kako je načas stao i

potom jurnuo prema liftovima ostavivši sestru da odmahujući glavom gleda za

njim. Zatim je Elinor izvadila iz džepa mobilni i pozvala majku stojeći u hodniku

iz kog se video asfaltirani prostor između zgrada istačkan betonskim žardinjerama

s umornim izdržljivim grmljem, i obavila razgovor što se doimao nestvarno kao

da se dešava u strašnom snu, a ne u obično subotnje aprilsko jutro.

„Bil dolazi“, ponavljala je kroz Beline suze. „Krenuo je. Bil dolazi.“

Tada je Margaret uzela telefon od majke i Elinor je morala sve da ispriča

iznova, a Margaret je - živa bila, o, bože, živa bila - zvučala smireno i pribrano, i

uveravala je Elinor da će biti spremne kada Bil stigne, i tek je na kraju naglo i

očajno upitala: „Hoćemo li stići prekasno?“

„Nećete“, odvratila je Elinor automatski ukrstivši prste kao poslednja budala.

„Naravno da nećete.“

Ona sada pogleda na sat. Zapešće joj je bilo golo. Nije imala vremena da stavi

sat, nije se setila, čak ni zube nije oprala! Trebalo bi da to uradi. Trebalo bi da ode

i kupi četkicu za zube, češalj i šolju kafe, i prođe kroz neizbežno ohrabrujuće

rituale kojima uvek započinje dan. Iznenadni grč bola zbog Merijen pogodio ju je

tako žestoko da ona jeknu i presamiti se obesivši glavu, buljeći u sivi, sjajni

vinilski pod i mrmljajući sebi u bradu: „Molim te, Em, nemoj da umreš, ne

ostavljaj me, bori se, Em, molim te bori se, molim te, meni za ljubav, sve ću

učiniti, hoću, hoću…“

„Vi ste Merijenina sestra?“

Na sjajnosivom podu, nasred njenog vidnog polja, nalazio se par velikih belih

bolničkih klompi. Potrajalo je sekund ili dva dok joj prizor nije dopro do mozga;

potom se ispravila, dok joj je pogled putovao preko para nogu u farmerkama do

karirane košulje i belog lekarskog mantila. Iznad se nalazilo lice, moguće iračko

ili iransko, rasejano pomisli Elinor, možda čak i sirijsko ili tursko, ali svakako

bliskoistočno, s divnom kosom, tako crnom da je imala plavičast odsjaj,

mornaričkoplavom... „Merijenina sestra?“ ponovi lekar.

Osmehivao se. Osmehivao! Elinor skoči na noge.

„Da! Da? Je li ona...“

„Reaguje“, reče on. „Diše. Bronhodilatacija je još slaba, ali je prisutna.“

Elinor se zabulji u njega. „Hoćete da kažete da...“

On podiže dva ukrštena prsta i potvrdno klimnu.

„Hoću da kažem“, reče, „da još nije van opasnosti, ali na putu je da se izvuče.

Dobro ste učinili što ste je doveli.“

„Mogu li... o, mogu li da je vidim?“

„Ne još. Možda kasnije. Kad budemo sigurni da smo je stabilizovali.“ Gledao

ju je. Bio je stariji no što joj je izgledalo na prvi pogled, stariji od onog lekara od

pre, možda već i otac, neko ko možda razume šta su najrođeniji, ko razume da čak

i ako ponekad poželiš da ih zadaviš, ne možeš bez njih, ne možeš da zamisliš život

bez njih... „Što sad lepo ne odete“, reče lekar, „i ne pojedete nešto?“

Pola sata kasnije, osnažena mafinom s borovnicama, velikom šoljom kafe i

desetinom minuta provedenom u depresivnom bolničkom toaletu, Elinor je

ponovo bila na svojoj stolici u hodniku. A taj hodnik, koji joj je donedavno ličio

na neku vrstu žive grobnice, sada joj je delovao gotovo veselo, sa suncem čiji su

zraci iskosa upadali kroz prašnjave prozore i oštro ocrtavali tamne prage na sivom

podu. Niz plavih plastičnih stolica je još bio prazan, iako je jedan sredovečni

muškarac nervozno prelistavao časopise u čekaonici. Radije no da mu se pridruži

i oseća obavezu da razgovara s njim, Elinor reši da okrene jednu stolicu prema

prozora i suncu, i da samo sedi zatvorenih očiju i baškari se u neizrecivoj radosti

nepomućenog, čistog, nedokučivog razočaranja.

Svima je poslala poruku dok je jela mafin. Bio je to najbedniji mogući mafin,

tu i tamo posut sintetičkim borovnicama koje su bile samo neodređeno slatke i

ništa više, ali Elinor nije mogla da se seti da je ikad probala nešto ukusnije. Jela

je i pila levom rakom, dok je desnom mahnito kucala poruke majci i Margaret,

Bilu, gospođi Dženings i Palmerovima. „Dobro je“, napisala je. „Dobro je!!! Ona

diše! Diše!“ Sada je sedela zavaljena na naslon stolice, zatvorenih očiju, dlanova

položenih na rebra i osećajući kako se dižu i spuštaju, dižu i spuštaju, puštajući

um da se blago ljuljuška, kao čamac na osunčanim talasićima, nad čudom svog

olakšanja, nad neizmernošću svoje zahvalnosti, nad silnim i čudesnim osećajem

da je ona sama živa i kadra da uživa u tome zato što je Merijen još živa, što

Merijen diše, diše...

„Elinor“, reče neko.

Ona otvori oči i pogleda naviše.

Pored nje je stajao muškarac, maglovito poznat muškarac neurednog izgleda,

u jakni od antilopa i s predugačkom kosom. Zurila je u njega.

On sede pored nje. U raci je držao drečavi moderni automobilski ključ za

paljenje, onaj što radi tako što pritisneš dugme... „Ja sam, Vils“, reče on i

bezuspešno pokuša da se osmehne. „Zar me ne prepoznaješ?“

„Gospode“, izusti Elinor instinktivno se odmakavši. „Gospode, kako se

usuđuješ da...“

On podiže raku.

„Molim te“, reče. „Molim te.“

„Kako si saznao?“

„Od Šarlot.“

„Šarlot?“

„Telefonirala mi je. Jutros u sedam. Kazala je da je posredi hitan slučaj.“ On

spusti pogled na ključ u svojoj ruci. Zatim dodade naglašavajući svaku reč: „Ona

zna šta osećam.“

Elinor se premesti na susednu stolicu, dalje od njega. „Ne želim da

razgovaram s tobom.“

„Molim te, Elinor. Neću se dugo zadržati, obećavam ti. Ali moram da znam,

moram da znam... Hoće li... hoće li biti dobro?“

Elinor je gledala kroz prozor.

„Hoće“, kratko odvrati.

On uzdahnu drhtavo, zahvalno.

„Hvala bogu. Hvala bogu. Ne bih podneo. Ne bih...“ On zaćuta. Okrznu

pogledom Elinor i reče: „Misliš li da sam govno?“ I dalje je gledala kroz prozor.

Zatim upita: „Da nisi pijan ili tako nešto?“

On uzdahnu i reče: „Seo sam u kola jutros u sedam i deset i vozio dovde kao

ludak. Ni kafu nisam popio.“

Ona se okrete i gnevno ga pogleda.

„Ne znam šta kog đavola misliš da radiš. Baš me briga sve i da si vozio iz...

iz Aberdina. Nemaš prava da budeš ovde. Šarlot nije imala prava da ti javi.“

On pusti da prođe sekund ili dva, a onda reče: „Hoćeš li... hoćeš li mi dati pet

minuta, samo pet minuta?“

„Ne vidim zašto bih. Nije mi jasno zašto se zanosiš da ću se uopšte gnjaviti

razmišljanjem o tebi, a kamoli da ću ti posvetiti imalo vremena.“

On se naže napred. „Elinor, poneo sam se kao poslednji govnar“, reče iskreno,

ne pokušavajući da ulepša istinu. „Jesam. Nikad neću oprostiti sebi zbog toga. Ali

mogu li barem pokušati da objasnim, smem li barem da...“ On ponovo zaćuta.

Zatim gotovo prošaputa: „Želim da joj kažem koliko mi je žao.“ Elinor ne reče

ništa.

„Ne smem da se nadam da će mi ikad oprostiti...“

„Već jeste“, tiho će Elinor. „To je još jedan razlog što je nikad nisi ni

zasluživao.“

On gotovo skoči na noge.

„Stvarno? Oprostila mi je?“

Elinor ponovo odvrati pogled.

„Odavno.“

„Ona je predivna“, vatreno će on. „Nikad nisam poznavao nikoga poput nje.

I nikad neću.“ Zatim dodade, skoro očajničkim tonom: „Moraš mi verovati. Tvoja

sestra je najdivnije ljudsko biče koje sam ikad poznavao ili ću poznavati.“

Elinor se opet okrete prema njemu i neumoljivo se zagleda u njega. Još je bio

lep, ali danas je izgledao zapušteno, pomalo mlitavog lica, s kosom što mu se

raščupana spuštala preko kragne i sa zakrvavljenim očima. „Šta je s drugima?“

upita ona ledenim glasom.

„Drugima?“

„Mala Elajza“, reče Elinor odsečno naglasivši svaki slog. „A kladim se da nije

bila jedina.“

„Nije“, odvrati on, s naporom prevalivši reč preko usana. „Policija ju je

uhapsila u toaletu paba.“

„Saznao sam za to tek kasnije.“

„To te, kao, razrešava krivice?“

„Ne. Ne, naravno da ne. Ali me ne čini krivim za to što je...“

„Od tebe je počelo. Ti si joj prvi put dao drogu.“

On se trže i reče: „Zvučiš kao tetka Džejn.“

„Odlično“, reče Elinor. „To mi je i namera. I bila je trudna.“

„Ne sa mnom!“

„Ha!“

„Hoće li te zadovoljiti kad čuješ da je to bio razlog što me je tetka Džejn

izbacila i što je izmenila testament?“ reče on tužno. „Oduvek sam mislio da je Bil

Brandon...“

„Ne uvlači njega u ovo!“

Vils oliza usne. „Bio sam u ogromnim dugovima“, reče on. „Prekoračio sam

sve limite. Na svim karticama.“

„Pa, sad više nisi, zar ne“, zajedljivo reče Elinor. „Tražio si zlato, i“, ona rečito

pogleda u burmu na njegovoj ruci, „našao si ga.“

„Bio sam u nevolji do guše. Morao sam.“

„Isto kao što si morao da javno poniziš moju sestru? Kao što si morao da sve

što ti je ikada dala pošalješ natrag kao da je povađeno iz... iz korpe za otpatke?“

„To je bila Ali“, tiho će on.

„Znači, ništa od svega ovoga zapravo nije tvoja krivica. Tvoja tetka, tvoja

žena - tvoja jadna žena - one su samo oruđe tvoje velike nesreće, je lʼ da?“

On podiže glavu i pogleda je. „Samo sam jednom voleo, istinski voleo - tvoju

sestru Merijen“, reče on.

Elinor mu ne odgovori.

On preklinjući upita: „Hoćeš li joj reći? Hoćeš li joj reći, kad joj bude bolje,

da sam dolazio i da... da nije pogrešila. Bilo mi je stalo. I sad mi je stalo. A Agi

to zna. Agi zna zašto sam se oženio njome.“ Potom ustade i pogleda naniže u

Elinor. „Hoćeš li joj reći?“

„Možda.“

„Još... još misliš da sam govno?“

Elinor uzdahnu.

„Mislim da si izgubljen slučaj. Destruktivan izgubljen slučaj.“

„Shvatiću to kao ocenu više u odnosu na golo govno.“

Ona sleže ramenima. On se prignu nad nju i reče: „Smem li da te zamolim još

samo nešto?“

„Još samo nešto.“

„Da li... da li u Merijeninom životu postoji neko drugi? Bilo ko mi je dovoljno

strašan, ali ako je to određena osoba...“

Elinor takođe ustade.

„Gubi se“, reče.

On uporno nastavi: „Znaš da nikad neću sebi oprostiti, zar ne? Znaš da ću

celog života biti kažnjen...“

Elinor ga pogleda. „Ako je za tebe najgora kazna to što ti Merijen nikad više

u životu neće pokloniti nijednu misao, tada je tačno, bićeš kažnjen“, reče ona i

okrete se na peti, pa odmaršira niz hodnik do čekaonice i s treskom zatvori vrata

za sobom.

17

Bel Dašvud izađe iz Merijenine sobe i tiho zatvori vrata za sobom. Elinor je bila

na pola puta niz stepenice. Ona se okrete. „Je li...?“

Bel prisloni prst na usne.

„Zaspala je. Ili samo što nije. Znaš li da su joj obrazi gotovo rumeni?“

Elinor se osmehnu. Prošla je nedelja dana otkako su se vratile u Barton i, posle

prvobitnih suza zbog toga što se našla kod kuće, među svime što joj je blisko - i

bolno, baš zato što je blisko - Merijen je krenula putem oporavka, s rešenošću

koja ih je sve zapanjila. Čak je, saznala je Elinor, potražila preko interneta

informacije o pripremama za prijemni ispit organizovanim u bristolskom ogranku

Brajtonskog instituta za savremenu muziku.

„Eli, mogu čak da konkurišem za stipendiju. Uslov je da porodični prihodi ne

prelaze četrdeset hiljada funti godišnje, a naši nisu ni izdaleka toliki.“

Bela siđe niz stepenice do Elinor.

„Još ne mogu da poverujem.“

„Ni ja.“

„Ona vožnja. Ona strašna vožnja do bolnice - dok nismo dobili tvoju poruku,

dabome. I čekanje Bila pre toga, i osećaj da ne smem više da te zovem, jer ću

samo zakukati naglas. Megs je bila tako hrabra. Kad god sam je pogledala,

osmehnula mi se, mada je njeno jadno lice bilo pretvoreno u tragičnu masku.

Hvala bogu što ona nema astmu. Ili ti, mila.“

„Mama?“

„Da, mila?“

„Možemo li da razgovaramo?“

„Razume se! Mada možda ne na stepenicama. Da otvorimo bocu vina? Džono

je poslao dovoljno da porinemo brod. On veruje da je crno vino lek za sve boljke

- a ja nemam srca da mu kažem da ga Merijen baš ne voli.“

„Ali zato je Bil poslao belo, zar ne?“

Bel se s milinom osmehnu pri pomisli na to.

„Bil je duša od čoveka. Nikad nisam upoznala tako pažljivog muškarca.“

U kuhinji, Margaret beše ostavila svoju školsku torbu na stolu. Od nje same

pak nije bilo ni traga ni glasa, i nesumnjivo je bila u kućici na drvetu što ju joj je

Tomas napravio, i dopisivala se s drugaricama. Otkako se Merijen oporavila,

njeno olakšanje ispoljavalo se kroz trajno stanje prezira prema ostalim članovima

porodice i kad god bi je zamolili da nešto ne radi - da ne pušta muziku

nedruštvenom jačinom, da se ne zaključava satima u kupatilu, da za vreme obeda

ne bulji mrgodno i bez reči u ono što joj je u tanjiru - bila je sklona da drekne:

„Ma da, što mi malo ne uništavate život?“ i izmaršira iz sobe.

„Zar ne bi trebalo da radi domaći?“ upita sada Bel.

„Verovatno.“

„A da je... ne primoravamo, makar zasad?“

Elinor se svom težinom spusti na kuhinjsku stolicu.

„Joj, da, molim te“, reče ona umorno.

Bel otvori frižider i izvadi bocu belog vina. Stavi je na sto i pogleda u Elinor.

„Mila, jesi li dobro?“

„Jesam, dobro sam. Samo sam htela da ti kažem... Vils je dolazio u bolnicu.

Neposredno pre no što ste stigli.“

Bel nije delovala iznenađeno niti naročito zainteresovana time. Ona zabode

vadičep u grlič boce. Zatim suzdržano reče: „Ma nemoj.“

„Da, mama. Dovezao se iz Londona zato što mu je Šarlot javila da je Merijen

imala astmatični napad.“

Bel je usredsređeno okretala vadičep. „Stvarno glupo od nje“, reče.

„Znam. To sam joj i rekla. Ali ona kaže kako je on i dalje lud za Merijen, i da

je oduvek bio, i da nikad nije prestajao da bude, i smatrala je da mu u takvoj krizi

valja dozvoliti da to kaže, a pre svega da bi Merijen trebalo da to zna.“

Bel vrlo polagano izvuče čep. Potom gotovo prezrivo reče: „Davna prošlost,

mila.“

„Mama. Da li da kažem Merijen?“

„A što bi joj govorila?“

„Pa“, reče Elinor gurajući prema majci dve čaše koje je ova već izvadila, „zar

ne bi malo utešilo Em da zna da su njegova osećanja bila iskrena, i da je bila u

pravu kad je uporno tvrdila da jesu?“

Bel je pažljivo sipala vino u čaše.

„Divna boja! Ma vidi ti to! Baš imamo sreće što se Bil tako razume u vina.

Znaš šta, mila, moje mišljenje je da nema potre-,be da gnjavimo Merijen pričom

o Vilsu. To je prošlost. On je prošlost. Ima ona sad mnogo preča posla.“ Bel

prestade da sipa i gurnu čašu ka Elinor. „Nisam ti rekla...“

„Šta mi nisi rekla?“

Bel sede za sto preko puta nje, pa otpi dugačak, okrepljujuć gutljaj vina.

„O mojoj vožnji s Bilom. Na početku smo svi bili izvan sebe, razume se, i

mislila sam da je naprosto tmuran i ćutljiv iz respekta prema našoj uznemirenosti,

ali onda je stigla tvoja poruka i najednom sam videla da se čovek bori sa suzama,

s pravim suzama, i zapravo mi nije bila namera da kažem išta konkretno, ali ipak

mi je izletelo i rekla sam: Joj, Bile dušo, ti nisi samo odahnuo zbog devojaka i

mene? A on je potvrdno klimnuo i nije mogao ni da progovori, i onda je naglo

skrenuo u zaustavnu traku, spustio ruke na volan, naslonio glavu na ruke i časna

reč, Eli, zaplakao kao malo dete. Megs i ja smo ga malo tapšale po leđima, kao

što ti umeš, ali onda je nekako jeknuo i kazao kako je beznadežno, kako je on tako

dosadan i zašto bi Merijen ikad i pogledala matorog fosila kao što je on, a mi smo

mu rekle: De, de, ko ne riskira, taj ne profitira, a on je na to rekao da nikad nikom

ne smemo da kažemo i izduvao je nos, i onda smo krenuli dalje. Ali, zar ne bi bilo

divno?“

„On je neverovatno dobar čovek.“

„Znam. I vrlo privlačan.“

„Misliš, dobrostojeći.“

„Ne, mila. Naravno, lepo je što ima novca i kuću i sopstveni posao i sve, ali

to je sporedno. Govorim o tome da, kad ga pogledaš, pomisliš: O, baš je privlačan.

Baš, baš privlačan muškarac. A šta misli Merijen?“

Elinor je povlačila prstom po rubu čaše.

„Ne mislim da trenutno razmišlja o muškarcima...“

Uto se otvoriše vrata što su vodila iz predsoblja.

„Možda i razmišljam“, reče Merijen.

„Mila!“

Ona uđe u kuhinju u svojoj kariranoj pidžami s ružicama, izvuče stolicu i sede,

pa pogleda u vino.

„Mogu li da dobijem malo?“

Elinor upita: „Jesi li prisluškivala pred vratima?“

Merijen joj se osmehnu.

„Jesam.“

„Koliko dugo?“

„Toliko da sam čula sasvim dovoljno“, odvrati Merijen. Ona ponovo pogleda

u vino. „Daš mi malo tvog?“

Elinor ju je gledala. Potom joj hladnokrvno reče: „Uzmi čašu.“

„Mila“, reče Bel, „ne želim da se iko uzalud nada. Pogotovo ne Bil.“

Merijen ustade i prođe iza Elinorine stolice, do ormarića u kom su držali čaše.

„On je divan čovek“, reče kao uzgred. „I potpuno si u pravu, jeste privlačan.“

„A Vils?“ odlučno upita Elinor. „Je li on privlačan?“ Merijen se vrati na svoje

mesto i spusti vinsku čašu na sto. „Ja... ne mogu da odgovorim na to“, tiho će ona.

„Ne još. Ne bi trebalo da me pitaš.“

Usledi ćutanje. Bel je gurnula bocu prema Merijen, koja je uze, nasu sebi vino

i ponovo je spusti. Zatim reče, pomalo oklevajući: „Sigurno bih drugačije

razmišljala o svemu tome kad bih znala da nisam nasamarena, da nisam sve samo

umislila, da nisam izmislila nešto samo zato što sam želela da bude istina. Povrh

svega, bilo bi divno znati da nije bio ciničan.“

Ona zaćuta. Bel pogleda u Elinor. Elinor se prignu prema sestri.

„Taj deo, znači, nisi čula. Nije bio ciničan.“

Merijen uze gutljaj vina.

„Otkud znaš?“

„Zato što je došao u bolnicu.“

Merijen spusti čašu, koja tiho udari o sto. Obrazi joj se najednom zažariše i

ona ih pokri dlanovima.

„On je... šta?“

„Dojurio je iz Londona istog dana kad smo te prebacili u bolnicu.“

„Ali... kako je znao?“

„Javila mu je Šarlot. Smatrala je da zaslužuje da zna, pošto je još lud za tobom.

Oduvek je bio. Molio me je da ti to kažem.“ Merijen skloni ruke s lica i spusti ih

na sto, pa uzdahnu i samo izusti: „O.“

Bel se naže napred. Ona reče: „Oduvek sam to govorila, mila. Njemu nije za

verovati.“

„Eli“, reče Merijen kao da njena majka nije ništa rekla, „zašto mi nisi rekla

da je dolazio?“

„Nameravala sam...“

„Jesi li mislila da bih počela sve iznova?“

„Pa, nije da mi to nije palo na pamet“, s oklevanjem će Elinor.

Merijen se pomalo žalostivo osmehnu i reče: „Znači, moglo bi se reči, što

kaže Megs, da on naprosto zaskače sve što stigne?“

Bel malčice poskoči.

„Gde li samo pokupi takve izraze?“

„U školi, mama.“

Bel se osvrte naokolo.

„Pretpostavljam da bi trebalo da je pozovem da siđe s onog svog drveta...“

„Za minut“, reče Elinor. Ona se prignu prema sestri.

„Em. Em - jesi li dobro?“

Merijen energično klimnu glavom.

„Jesam. Jesam... Biću.“

„Nemoj se siliti“, reče Elinor.

Merijen pomalo očajno reče: „Potrebno je malo vremena da preboliš što si

verovala skotu.“

„Naravno.“

„Ali preboleću, Eli. Doći ću dotle. Tako nešto ti naprosto... naprosto ti uzdrma

veru u sebe, zar ne?“

U magnovenju videše kako neko protrčava pored kuhinjskog prozora.

„Evo je.“

Vrata se otvoriše. Na pragu je stajala Megs, sva zaduvana, sa školskom

kravatom - brižljivo udešenom tako da joj krajevi budu nejednake dužine - pod

jednim uvom.

„Nećete nikad pogoditi...“

„Šta to, Megs?“

„Maločas sam videla Tomasa“, reče Margaret. „Došao je da umetne još jednu

dasku, tako da imam više prostora na podu, i reče da je danas u Ekseteru video

Lusi, svu skockanu i tako to, i pokazala mu je prsten, venčani prsten.“ Ona zaćuta

i pogleda u Elinor, a izraz na njenom licu kazivao je da je veoma potresena. „Eli“,

reče ona, „EH, mnogo mi je žao, stvarno - ali venčali su se.“

Elinor je ležala budna u pomrčini. Merijen je htela da ostane s njom i teši je, ali

Elinor joj je rekla kako joj je potrebno da bude sama, sasvim sama. Stoga Merijen

nije navaljivala već se naprosto vratila u svoju sobu ne rekavši više ništa, samo

stegnuvši Elinorino rame dok je odlazila.

Dakle, pomisli Elinor, tu sam gde sam, tu smo gde smo, sve mi, a to je

otprilike tamo gde smo bile kad smo otišle iz Norlanda, s tim što je Merijen

preživela avanturu - ili se, moglo bi se reći, neverovatno srećno izvukla - a moje

nade su toliko puta narastale i splašnjavale da sam sada, kad su konačno nestale,

toliko izubijana od padanja s te klackalice da više ne znam šta osećam. Osim što

znam. Ako ću biti iskrena prema sebi, znam da sam se sve vreme nadala, nadala i

nadala da će Edvardovo časno ponašanje konačno videti i malo zdravog razuma,

i da se neće zaista oženiti njome. Normalno, ona je želela da se uda za njega što

pre, da joj ne izmakne, ali stvarno sam mislila - ne, stvarno sam se nadala - da će

shvatiti kako je to njegovo insistiranje da to uradi uprkos svemu zapravo čin

izuzetno besmislene plemenitosti, koji će na kraju sve unesrećiti. Džinovska

budalaština, a najveća budala će ispasti on.

Ne želim, pomisli Elinor nespokojno se prevrćući u krevetu, da ispadne

budala. Ne želim da bude nesrećan. Ne želim da su on i Lusi povezani s Bilom i

Delafordom i svime, tako da ne mogu da ih izbegnem i da moram da se pretvaram

da sam dobro. Nisam dobro. Čak je i mama večeras videla da nisam dobro i

održala mi njoj vrlo nesvojstven govor, o tome kako me uzima zdravo za gotovo

i kako joj je žao zbog toga. Čini mi se da nisam naročito dostojanstveno prihvatila

ono što je rekla. Čini mi se da sam samo gunđala. Nije trebalo, ah nisam uspevala

da smognem snage da se ponašam kako je trebalo. Jadna mama. Sutra ću joj se

izviniti. Sutra ću uraditi dosta toga - recimo, počeću da podražavam Merijen u

ostavljanju ljubavi prema beskorisnom muškarcu iza sebe. Toliko je...

razočaravajuće. Tako je teško podneti razočaranje - zašto ne uzimamo u obzir

olakšavajuće okolnosti? Srušene nade, mirenje sa sudbinom, učenje da trpimo, da

izdržavamo - zašto toga stalno ima tako mnogo?

Očigledno nije moglo biti ni govora o spavanju. Ustala je i otišla do prozora.

U Bartonu je noću bilo potpuno mračno, i jedina svetla koja su se sada videla bila

su ona sigurnosna, postavljena ispred konjušnica gore u Parku, nesumnjivo

uključena prolaskom neke lisice. Svi u Parku su bih tako zabrinuti za Merijen,

poslali su joj cveće i korpu mini-mafina, a klinci su joj nacrtali slike i potpisali se

dodavši srca i smajlije. A kad je Elinor negde u vreme večere otišla da potraži

Tomasa, da se raspita o pojedinostima njegovog susreta s Lusi u Ekseteru, on je

bio tako ozbiljan i utučen, i krajnje nerado joj je sve ispričao.

„Nisam želeo da znaš“, reče on. Držao je crevo sa snažnom mlaznicom, kojim

je upravo spirao blato sa ser Džonovog rejndžrovera. „Ali nisam želeo ni da ne

znaš.“

Elinor odvrati pogled. Potom s naporom reče: „Jesi li i njega video?“

„Nisam“, odvrati Tomas. „Da budem iskren, drago mi je zbog toga. Ona reče

da je čeka u kolima. Ne znam kud su išli, nisam pitao. Nisam želeo da znam.“

Elinor obavi ruke oko sebe ne bi li se utešila. „Hvala što si mi rekao“, tužno

će ona.

On uzdahnu. Potom trgnu ono crevo i pusti ga da padne na pod garaže.

„Ne bih“, reče on, „da mi nije pokazala prsten. Ne bih joj poverovao. Ali tu

je bio taj prsten, i njena izjava - sve vreme se smejala - kako je sada Lusi Ferars.“

On podiže pogled ka Elinor. „On je, izvini na izrazu, prokleta budaletina.“

A tako će, pomisli Elinor, glasiti i opšte mišljenje. Tunjavi mladi Ferars je

pao šaka devojci kojoj je stalo samo do njegovog bogatstva. Blentave sestre

Dašvud proklete su beznadežno lošim ukusom kada je reč o muškarcima. Nije ni

čudo što nijedna nema momka. Jadna njihova majka. Svetla u dvorištu pred

konjušnicama se najednom pogasiše i cela dolina utonu u mrak. Elinor se strese.

Svejedno što se bližilo leto, noćni vazduh je još bio prilično hladan. Da li je lakše

osloboditi se osećanja prema pravom gadu, kao što je Vils, ili prema čoveku koji

je u suštini divan, ali koji je poneo takve traume iz detinjstva da uporno nastoji da

postupi ispravno ali na potpuno pogrešan način? Kako god, boli. Boli i boli. I

moraće da se navikne da živi s tim bolom, zato što nije od onih koji lako

poklanjaju srce. Ma nek se nosi. Nek se svi nose. Umesto da pridikuje Merijen

kako valja da se suoči sa sobom umesto što traži srodnu dušu koja će je spasti,

moraće da proguta sve svoje snishodljive reči, slog po slog.

Ona pređe preko sobe i uskoči natrag u krevet, pa zamahnu jorganom i pusti

da se on lagano spusti preko nje.

„Tako ti i treba“, reče ona sebi zaklonjena pomrčinom. „Baš tako ti i treba,

glupava, glupava Gospođice Pametnice.“

Jedna od prednosti letnjikovca Barton bio je njegov položaj. Ne samo da su vidici

bili spektakularni već si video i svakoga ko nailazi; štaviše, niko nije mogao da

priđe kući nekim od puteva na imanju ser Džona a da ga ne spaze bar s kilometra

i po. Međutim, posle devet meseci života bez komšija, buke ili svetlosnog

zagađenja, Bel je došla do zaključka da ta vidljivost služi i da je podseti kako je

zapanjujuće izolovana. Prisetila se da je jednom prilikom pročitala intervju s

čovekom koji je otišao da živi na zabačeno ostrvo u Hebridima i koji je na pitanje

da li je usamljen odlučno odgovorio kako se, srećom, ne plaši onoga što se nalazi

u njegovoj vlastitoj glavi. Nije, doduše, da se Bel plašila onoga što joj se nalazi u

glavi - pre će biti da joj je naprosto dosadilo. Sa svim onim sobama i ljudima o

kojima je valjalo voditi računa, život u Norlandu je uvek bio vrlo aktivan. Nije

bilo dana, prisećala se, da nije trebalo nahraniti još nekoga sem članova porodice,

a ako nije bilo gostiju, tu je bio vrt. Vrt u Norlandu je bio nezajažljiv. Vrt ovde u

letnjikovcu Barton je bio zanemarljiv, namenjen da zadovolji potrebe onih koji će

unajmiti kuću da u njoj provedu godišnji odmor. Sva potkresivanja i šišanja trave

obavljao je Tomas, s baštovanskom stručnošću koja uopšte nije bila po Belinom

ukusu. Ponekad - čak i s Merijen koja se oporavljala u kući - Bel je umela da stoji

kraj prozora dnevne sobe, između starih zavesa od damasta donesenih iz

Norlanda, i zuri u ser Džonove dobro održavane i praktično puste drumove dole

u dolini, i oseća tako strašnu osamu da se pitala neće li se iz oblaka nad

brežuljcima prolomiti gromki glas i upitati je da li joj je dobro?

„Ne mogu da provedem čitavo leto ne radeći ništa“, reče ona Merijen. „A ne

možeš ni ti.“

Merijen je sedela u fotelji pored prozora dnevne sobe, s laptopom na kolenu.

„Pa ne sedim zaludna“, reče ona ne dižući pogled. „Tražim pripremne

studije.“

„O, dobro je“, reče Bel. „Ne proveravaš...“

„Ne proveravam fejsbuk da vidim šta smera Vils, to hoćeš da kažeš?“

„Pa, ja...“

„Mama“, reče Merijen, „mislim da sam uglavnom prebolela Džona

Viloubija.“

„Stvarno, mila? Stvarno?“

Merijen podiže glavu i pogleda majku.

„Prebolela sam ga dovoljno da shvatim da sam zapravo imala sreće što sam

se izvukla, i da to što si zaljubljen u nekog nije dovoljno, pogotovo ako ne možeš

da mu veruješ ili da ga poštuješ. Ako hoću da budem potpuno iskrena, ne mogu

da kažem kako nisam bar još malčice zaljubljena u njega, ali stvarno vidim da je

bio loš po mene i loš prema meni, i da me je daleko više unesrećio no što me je

ikada činio srećnom. Prema tome, mama, znatno sam napredovala, zar ne? I

nemoj sad tu da mi se rasplačeš. Nemoj. Samo mi reci nešto lepo - recimo, kakve

to planove kuješ?“

„Mila, stvarno ne...“

„O, da, kuješ, i to stalno. Ti stalno nešto planiraš. Šta si sad uvrtela u svoju

majčinsku glavicu?“

Šmrcajući pomalo, Bel promišljeno ležernim tonom odvrati: „Nešto sam

razmišljala da bismo mogli da pozovemo nekog u goste.“

„Koga?“

„Pa...“

„Ne Fani i Džona, molim te, mama.“

„Ne“, reče Bel. „Svakako ne Fani i Džona. Recimo - Bila.“

„Bila“, ponovi Merijen ravnim tonom.

„On bi bio divan gost.“

„Mama, on obično odseda u Parku.“

„Toliko je pažljiv, stalno zove da čuje kako si. Bio je prestravljen kad si izašla

iz bolnice sva onako bleda i usukana, bilo je žalosno gledati.“

Merijen podiže pogled osmehujući se.

„Koga, mama? Mene ili njega?“

Bel ne obrati pažnju.

„Dakle, ponudila sam mu da dođe kod nas na nekoliko dana, i nije rekao da

neće.“

Merijen se i dalje smešila.

„Odlično“, reče ona.

„Budi ljubazna prema njemu, hoćeš li, mila?“

„Naravno. Pod uslovom da nas ne posmatraš.“

„Mila! Zar bih ja to radila?“

„Bi“, odvrati Merijen i ponovo skrenu pogled na svoj ekran. Bel nastavi da

zuri ka dolini. Zatim reče: „Ono bi, dabome, mogla biti njegova kola.“

Merijen odbi da podigne glavu.

„Kakvo iznenađenje.“

„Mislila sam da vozi rejndžrover.“

„Pa i vozi“, reče Merijen.

„Dakle“, nastavi Bel izvirujući kroz prozor, „ovo što nailazi nije rejndžrover,

ali jesu neka velika kola, veća od...“

„Mama“, reče Merijen. „Mislim da si sve vreme znala da dolazi. Može da

spava u Elinoj sobi, a ona nek pređe kod mene.“

„Ovo nije rejndžrover“, reče Bel. „Ovo su neka velika tamna kola, jedan od

onih džipova.“

„Možda ne idu ovamo. Ili je to neki od Džonoovih ljudi što brinu o imanju,

kućepazitelj ili tako neko.“

„Idu ovamo“, reče Bel. „Penju se uzbrdo, i to prilično brzo. Neće biti da je za

volanom žena; žene ne voze tako - jesi li primetila? - one ne naležu na papučicu

gasa.“

Merijen spusti laptop na pod i ustade, pa stade pored majke i takođe se zagleda

napolje. Posle nekoliko časaka tiho uzviknu. „Mama!“

„Šta je bilo, mila?“

„Čini mi se... da je to Edvard!“

„Nemoguće…“

„Mislim da jeste. To je njegova kosa. I to kako sedi. On je... dolazi ovamo!“

„Eli se još nije vratila s posla!“

Merijen duboko uzdahnu i ponovo se zagleda u dolinu.

„Ed“, izusti ona više sebi u bradu. „Ed. Kako se usuđuje?“

Edvard se parkirao ispred kuće i polako izašao iz kola. Strašno je izgledao,

mršaviji no ikad i bled kao da je mesec dana proveo pod kamenom.

Bel smesta reče: „Moram da izađem da ga dočekam. Jadan dečko.“

Merijen pokuša da je dohvati.

„Mama, nemoj...“

Ali Bel je, istrčavši iz sobe, već izašla kroz spoljna vrata. Merijen ju je videla

kako prilazi Edu, spušta mu ruke na mišice i gleda naviše u njega. Verovatno mu

je, dosledno sebi, govorila s dragošću, s dobrodošlicom. On je pak samo stajao i

gledao naniže u nju, sav jadan. Da li je na svoj tipičan, trapavi, dobrodušni,

zbunjeni način došao da kaže kako mu je žao zbog svega? Ako jeste, šta kog

đavola misli da će postići time, sad kad je prsten završio na Lusinom prstu, a Elino

srce u krhotinama na podu? Šta traži tu, gde mu je pamet, ako je uopšte ima, nakon

što je u toj meri poremetio toliko života?

Pogled joj uhvati blesak boje. U dolini niže kuće, Elinorina kola kretala su se

kroz park poput komada tinjajuće žeravice. Elinor i Margaret su dolazile iz grada,

i za samo nekoliko minuta popeće se uzbrdo i naći pred kućom.

Merijen žurno istrča na prilaz. Ed je još stajao i rastrojeno zurio naniže u Bel,

koja je govorila, tonom koji nakratko baci Merijen u očajanje: „Naravno, Ede, da

se nadamo da ćeš biti srećan, naravno da ti želimo samo sve najbolje u

budućnosti...“

„Dolazi Elinor!“ uzviknu Merijen.

Edova glava se uz trzaj podiže. On reče, gotovo zadihano: „Nju sam i došao

da vidim.“

Margaret ga pogleda bez osmeha na licu. „U to mogu da se kladim“, smrknuto

će ona.

„Ne, ja...“

Bel ga blago potapša po ramenu.

„Sigurna sam da nije ljuta na tebe.“

„A ja sam sigurna“, reče Merijen, „da bi trebalo da bude.“ Narandžasta kola

su napredovala uzbrdo.

„Slušaj samo taj stari motor!“ reče Bel s nepokolebljivim veseljem.

„Tišina“, reče Merijen. „Glasam da niko od nas ne govori ništa dok ne stigne

Eli.“

„Ali, mila...“

Merijen skrsti ruke i zagleda se nizbrdo. Ed je okrznu pogledom, odmače se

malo od Bel i obori glavu. Bel uzmače korak ili dva unazad i gurnu ruke u džepove

pantalona. Polako, neravnomerno, narandžasta kola su se s mukom dovukla

uzbrdicom i uz krckanje šljunka zaustavila pored Edovog auta. Putnička vrata su

se smesta otvorila i izađe Margaret, koja pusti da joj torba padne na tlo. Besno je

zurila u Eda.

„Gde ti je sijera?“ ljutito ga upita.

„Ja... nemam je više.“

„Nova kola?“ reče Margaret. „Nova žena?“

„Ne“, nervozno će on. „Ne. Ja... kola su Bilova. Pozajmio mi ih je. Pripadaju

Delafordu.“

Elinor je polako izronila sa svoje strane kola i sad je stajala pored njih, i dalje

s jednim stopalom na pragu, gledajući preko krova u Eda. Zatim upitno izusti:

„Ede?“

„Da.“

„Šta ćeš... šta ćeš ti ovde?“

U neprilici se premeštao s noge na nogu na onom šljunku. Zatim žalostivo

reče: „Sve one gluposti na tviteru...“

„Šta s tim?“

„Došao sam...“

„Da?“

On koraknu napred, jednom pa još jednom, i onda sumanuto potrča do

narandžastih kola i nasloni se na krov pruživši se prema Elinor. Zatim gotovo

vičući reče: „Elinor, nisam se ja oženio!“

Elinor ispusti tihi uzvik i pokri usta dlanom.

„Molim?“, reče Margaret.

Edvard reče: „Zabrinuo sam se da ćeš na osnovu Lusinih tvitova pomisliti da

se udala za mene. Ali nisam u pitanju ja. To je... to je Robert.“

Elinor je bila bleda kao kreč.

„Ali mislila sam da je Robert bio... to jest, da je...“ prošaputa ona.

„Jeste“, odvrati Ed. „Iz nekog razloga, hteo je da ima paravan ih kako se to

već zove. Ne, ne iz nekog razloga. Nego zbog... zbog... joj, reći ću ti. Drugi put.

A Lusi je baš briga. Lusi je htela novac. Pa su uradili to, onako impulsivno, kao...

kao oni slavni klinci. Iz vica, na neki način.“

„Joj, Ede...“

On stavi nogu na prag suvozačkih vrata i podiže se, tako da je gotovo mogao

da dodirne Elinor preko krova kola.

„Sad mi je lakše“, reče on. „Bio sam izvan sebe, jer sam se bojao da si

pomislila...“

Elinor pruži ruku do njegove. „Znači... znači da nisi s Lusi, nisi oženjen...“

reče ona uzdrhtalim glasom.

„Nisam“, reče on i raširi lice u osmeh. Zatim se celim telom pruži preko krova

kola, kako bi je uhvatio za obe ruke. „Nisam. Hvala svim mogućim bogovima.

Ali, Eli... Eli, stvarno bih voleo da budem. Molim te?“

18

Margaret je stajala pored prozora na vrhu stepenica u letnjikovcu Barton i zurila

u mračni vrt. Trebalo je da bude u krevetu - bila je u majici i donjem delu flanelske

pidžame u kom je spavala - i do maločas je lupala vratima, puštala vodu u kupatilu

i vikala kako bi uverila sve njih u prizemlju da se sprema da legne, ali se zapravo

ponovo iskrala u predsoblje da još malo gleda u svoju kućicu na drvetu.

Kućica je bila prigušeno osvetljena nekolikim svećama stavljenim u stare

tegle za džem, ali svakako dovoljno da vidi Eda i Elinor zagrljene pod ćebetom.

Nije im videla lica, ali na trenutke je uspevala da uhvati sjaj Elinorine kose ili

odblesak vinskih čaša koje su odneli tamo, a kad bi se nagnula kroz prozor čula

je njihov tihi šapat i povremeni smeh. Zvučali su tako srećno.

Margaret se osećala veoma ponosno zbog njihove sreće. Za večerom su

naprosto blistali od nje - Ed je izgledao kao drugi čovek: kazao je kako je bio više

nego siguran da će ga Elinor oterati po kratkom postupku, i kako je osećao užasnu

mučninu kad je došao - i Margaret je ustanovila da želi da nekako uveća svu m

radost, i stoga im je rekla, onako s neba pa u rebra: „Što ne odete vas dvoje u moju

kućicu na drvetu? Tamo sad ima prostora koliko hoćeš.“

Elinor ju je pogledala, presrećna.

„Joj, Megs! Smemo li?“

Ed je pak izgledao kao da mu je dala poklon ili tako nešto. Ustao je i obišao

oko stola da je zagrli, i rekao: „Carica si, Margaret Dašvud, znaš?“

Margaret je tada obuzelo ne samo ogromno zadovoljstvo već i sasvim nov

osećaj da je uradila nešto što je istovremeno dobro i korisno. Ustala je od stola i

pronašla korpu, a Bel je u nju stavila bocu vina, čaše, pakovanje čokoladnog

keksa, nekoliko jabuka i komad sira, i onda su svi izašli u sumračni vrt i pomogli

im da se popnu merdevinama što ih je napravio Tomas. Merijen je stavila sveće u

tegle, a Bel je donela staro ćebe s naslona sofe, i onda su ih ostavile tamo, na

platformi na drvetu, jedno s drugim i s njihovom budućnošću, i s prstenom koji je

Edu sve vreme bio u džepu.

Rekli su joj da nije dijamant nego akvamarin. Ista stvar, pomislila je Margaret,

osim što je bio nekako plavičast a ne beo, ali presijavao se i naterao Elinor u plač,

iako je Margaret bilo jasno da se taj plač veoma razlikuje od onog uobičajenog.

Elinor je zagledala prsten na svojoj ruci, pa ljubila Eda, pa se smejala. Ed je za

večerom pričao više no što ga je Margaret ikad čula da priča, opisujući kako je

kao tinejdžer stalno odlazio kod Lusinih, zato što su bili prijatni i srdačni ljudi, i

nisu ga terali da se oseća kao gubitnik, kao njegova majka i sestra; u to vreme je

smatrao da je Lusi baš lepa, jer se nije naročito razumeo u devojke - „Samo bi

moron to pomislio“, upala mu je Margaret u reč, a on se nasmejao i odvratio:

„Moron je prava reč, Megs!“ - i kako je bio tako poražen majčinim insistiranjem

da studira i postane nešto što ne može da podnese, da j& zapao u pravo beznađe i

našao se na rubu da uradi nešto zbog čega bi se čitavog života strašno kajao.

Margaret je sada naprezala oči ne bi li ih videla na drvetu. Učini joj se da

razaznaje kako je Ed zagrlio Elinor, i kako su im glave vrlo blizu, toliko da se

verovatno dodiruju. Na kraju je ispalo super, stvarno. Ne samo zato što je Eli to

sve vreme želela nego i zato što će Edvard brzo podleći njenom, Margaretinom

moljakanju da je nauči da vozi. Najzad, ako je deo porodice, nema mu druge.

***

„Je li ti hladno?“ upita Edvard.

„Ne smeta mi što je hladno.“

„Ni meni. Ovde je kao u raju, na Megsinom drvetu, s tobom. Ne mogu da

poverujem, ne mogu da poverujem u svoju sreću, ne mogu da poverujem da si

rekla da.“

„Znao si da hoću.“

„Nisam, bio sam prestravljen.“

„Prsten ti je bio u džepu.“

„Hteo sam da znaš da mislim ozbiljno; hteo sam da ti dokažem da si ti ta. Za

mene. Ako me hoćeš.“

„Hoću te“, reče Elinor.

„Ne mogu da poverujem.“

Elinor se malo pomeri, tako da se njeno levo rame ušuškalo pod Edvardovu

ruku.

„A ja ne mogu da poverujem“, reče ona, „šta je Lusi uradila.“

„Moramo li da pričamo o njoj?“

„Tek toliko da zadovoljim radoznalost.“

„U vezi s čim?“

„U vezi s tim“, reče Elinor, „šta joj bi da se uda za tvog brata Roberta, koji

je...“ Ona zaćuta.

On je poljubi u nos.

„Gej“, reče.

„Da.“

„Znao je da je gej još dok je bio klinac. Sećam se da je jednom sišao na

doručak, imao je valjda sedam godina, sa Faninom ogrlicom oko vrata i ogromnim

šeširom s peruškom. A moji roditelji nisu ni trepnuli. Ni trepnuli. Drugima su ga

opisivali kao posebnu ličnost. To je bila fraza koju su upotrebljavali. Posebna

ličnost.“

„Znači - tvoja majka ne zna?“

Edvard uhvati Elinorinu levu ruku i podiže je da vidi sjaj prstena pri svetlosti

najbliže sveće.

„Nemam pojma da li zna ili ne zna. Ali, ako i zna, ne priznaje. Ne raspravlja

o tome. Naprosto kaže da je neobičan.“

„Znači - s njom ne može da razgovara o tome?“

Edvard podiže njenu ruku i poljubi je.

„S njom ni o čemu ne možeš da razgovaraš. Osim o novcu. O hartijama od

vrednosti i deonicama i cenama nekretnina.“

„Siromah Robert.“

„Nije mu ni najmanje stalo. Živi svoj život i muze je za pare kad mu

zatrebaju.“

„Ali Lusi“, reče Elinor, „mora da zna da je on gej, mora da je sve vreme

znala.“

„Njoj takođe nije stalo“, reče Edvard.

„Kako nije, ne može da joj ne bude stalo što je muž koristi samo kao

paravan...“

„Njoj to neće smetati“, neuznemireno će Edvard.

Elinor se okrete i pogleda u njegovo senkama pokriveno lice.

„Ali...“

„Eli“, reče Edvard, „ne sudi o drugima prema sopstvenim divnim i ispravnim

merilima. Lusi je stalo samo do Lusi. Ako nema nikakvih problema, ona će ih

napraviti, kao kad me je zatrpavala porukama u kojima mi je pretila da će reči

mojoj majci da se zabavljamo, kako se izrazila, pa sam morao da joj šaljem poruke

u kojima sam je molio da to ne uradi. Bože, Eli, kako sam te večeri bio pijan i,

dabome, pao sam joj pravo u šake. Dobila je tačno ono što je htela, mada ne s

bratom koji joj je prvo pao na pamet. Ne gubi vreme zabrinjavajući se zbog nje.

Lusi je stavila šapu na gomilu para, a Robert, što se tiče moje majke, ima pokriće

da radi šta god hoće. On i Lusi su sklopili pogodbu koja im oboma odgovara.

Podjednako su sebični. Živeće svako svoj život, a to što su venčani verovatno će

smatrati odličnim vicem. A ja - srećnik najsrećniji - ja imam tebe.“

„Želim da te poljubim, Eli, želim samo da te...“

„Samo još nešto“, reče Elinor.

„Šta?“

„Kako si znao da si se spasao Lusi?“

Edvard se glasno nasmeja, pa reče: „Nikad ne bi poverovala. Mejlom.“

„Mejlom?“

„Da.“ On ponovo pogleda u nju i prignu se tako da može da je poljubi u usta.

„Napisala mi je mejl“, reče on, dok mu je lice gotovo dodirivalo Elinorino, „u

kome mi je saopštila kako ne može da se uda za mene, zato što je u stvari

zaljubljena u drugog. A to je slučajno moj brat gej. Ne znam samo koga se uopšte

nadala da će zavarati?“

„Možda nije ni marila?“

On joj podmetnu dlan pod bradu i podiže joj lice prema svom.

„Baš me briga“, reče on. „Baš me briga za nju, za Roberta, za moju porodicu

i za sve ostale. Nemam reči da ti opišem koliko me je baš briga za sve njih. Jedino

do čega je meni stalo, lepa Elinor s mojim prstenom na ruci, jesi ti.“

„Šta je bilo?“ reče gospođa Ferars. Držala je telefon malo dalje od uva, kao da će

je možda opeći.

Fani Dašvud, koja je telefonirala majci iz svoje nove dnevne sobe u Norland

parku, koja joj je služila i kao kancelarija, još više podiže glas.

„Majko, vest nije dobra. Sediš li?“

„Stojeći bolje čujem“, odvrati gospođa Ferars, kao da objašnjava nešto

nekome veoma glupom. „Znaš to.“

„Majko“, reče Fani, „reč je o Robertu.“

„Šta je bilo?“ upita gospođa Ferars, odjednom uznemirena. „Je li bolestan?“

„Nije, majko“, odvrati Fani. „Nije. Zdrav je kao dren. Ali... ali oženio se,

možeš li da poveruješ...“

Usledila je pauza. Gospođa Ferars je prebirala nešto po glavi. Zatim reče:

„Glupost.“

„Nije glupost, majko.“

„Da se Robert oženio“, reče odlučno gospođa Ferars, „on ili Mortonovi bi mi

već rekli. On meni sve govori.“

„Majko“, reče Fani ponovo podigavši glas, „Tasi Morton nije devojka kojom

se oženio.“

„Mora da jeste.“

„Nije, nije, to je - o bože, majko - Lusi Stil.“

Usledila je još jedna pauza. Zatim gospođa Ferars izusti: „Ko?“

„Lusi Stil. Devojka sa zubima i sestrom. Znaš koja, majko. Ona što je trebalo

da se uda za Edvarda.“

Gospođa Ferars tiho vrisnu.

„Izmišljaš!“

„Ne izmišljam, majko. Ne izmišljam. Venčali su se u Devonu ili tako negde,

tamo gde Lusi živi, došlo im tako.“

„Zašto?“ zavapi gospođa Ferars. „Zašto?“

„Jao, majko, ko zna? On je oduvek radio po svome.“

„Kako je mogao to da mi uradi?“ rasplaka se gospođa Ferars. „Kako može da

bude takav prema rođenoj majci?“

„Nije reč o tebi, majko“, ljutito će Fani. „Reč je o porodici. I o očevom

novcu.“

Kao da se gospođa Ferars malo pribrala.

„E pa“, reče ona mnogo odlučnijim tonom, „neće videti ni penija od toga.“

„Ne misliš to ozbiljno, majko“, umorno reče Fani.

„Mislim, još kako mislim!“

„Ne, ne misliš. Obožavaš Roberta. Uvek mu sve praštaš.“

„A što se ta devojka nije udala za Edvarda? Nakon sve one gužve?“

neočekivano upita gospođa Ferars.

„Zato“, oštro odvrati Fani, „što zna gde može da ušićari, majko. I zna da ti je

Robert miljenik.“

„U pravu je“, reče gospođa Ferars malo mekšim glasom. „Oduvek sam lakše

izlazila na kraj s Robertom. Umiljatija priroda, znaš.“

„I zato ćeš mu oprostiti...“

„Nisam to rekla, Fani.“

„Ali hoćeš. Dozvolićeš da se Lusi uvuče u porodicu, uz Robertovu pomoć i,

dok si trepnuo, dobiće dozvolu da renovira kuću u Norfoku...“

„Ne budi tako ljubomorna, Fani“, reče gospođa Ferars. „Znaš da nikad nisam

volela ljubomoru među decom. A ti si dobila šta ti pripada, i više od toga. Ne

dopada mi se kad neko s kućom poput Norlanda zamera što je brat dobio običnu

farmersku kuću u Norfoku.“

„Majko, nijednom rečju nisam rekla, nije mi bilo ni na kraj pameti da...“

„U svakom slučaju“, prekide je gospođa Ferars, „toj kući je renoviranje

neophodno. Štaviše, već ju je davno trebalo renovirati.“

Fani ciknu i hitnu telefon na drugi kraj sobe. Gospođa Ferars odmače telefon

od uva i malo ga prodrma, kao da je zbunjena, a onda s odlučnom preciznošću

poče da bira Robertov broj.

Ser Džon Midlton se nalazio u svom elementu. Vreme se prolepšalo, kuća je bila

puna - Bil Brandon i Ebigejl Dženings su se barem preko vikenda uselili u svoje

uobičajene sobe - ona sirota devojka u letnjikovcu se oporavljala, a između njene

sestre i momka koji se preziva na F cvetala je ljubav. Dodajte tome vest da je

njegov sin i naslednik dobio mesto u nekadašnjoj školi svog oca - Meri je dizala

silnu larmu što dečak tako mali odlazi u internat, ali ućutkaće je već podsećanjima

na to ko plaća račune - i potpisivanje zadovoljavajućeg novog ugovora s

distributerom konfekcije u severnoj Indiji, i ser Džon je smatrao da je u njegovom

dobrodušnom, ako već ne i preterano osetljivom svetu sve u najboljem redu.

Naročito mu je bilo drago što u Barton parku ponovo vidi starog Bila. Činilo

se kao da su prošli meseci otkako je poslednji put bio tu, meseci tokom kojih je

Bil bio prezauzet svim onim luckastim tipovima kojima je, izgleda, bio tako

posvećen, da se i ne priča o onoj ćaknutoj posrnuloj kćerki devojke do koje mu je

nekad bilo toliko stalo. Ser Džon odmahnu glavom. Posedovao je zapanjujuću

sklonost da pokušava da spase ljudske olupine, dobri stari Bil, i kao da nikad nije

bivao srećniji nego kad je bio do kolena duboko u tuđim problemima i nevoljama.

A to je delovalo na njega, normalno da jeste, i doprinelo da prerano ostari, usadilo

mu krute nazore i fosilizovalo smisao za humor. Ali sad je delovao drugačije,

mnogo drugačije, čak poboljšano.

Štaviše, ser Džon je bio spreman da ode toliko daleko da kaže kako je Bil

gotovo opušten.

Sinoć, dok su sedeli za večerom - za stolom ih je bilo devetoro, a ser Džon bi

voleo da ih je bilo dvostruko više - i dok su one devojke pričale Bilu šta je bilo sa

Robertom Ferarsom i Lusi Stil, Bil se smejao na sav glas. Mada se mora reći da

je Merijen odlična imitatorka i nakon što je savršeno „skinula“ Lusi Stil i matoru

gospođu Ferars, i Fani Dašvud kako histeriše, svima su vrcale suze od smeha.

Ludo su se zabavljali, ludo. I tek će se ubuduće ludo zabavljati, iskreno se nadao

ser Džon. Ne samo da je zabava bila po njegovom ukusu nego je i Meri živnula.

Bila je, pa, vrlo pristupačna kasnije te večeri, čak - ako sme da kaže - i pomalo

razuzdana. On se zadovoljno nasmeja sebi u bradu i naže se da pročita nešto što

mu je upravo iskočilo na ekranu.

Neko pokuca na vrata njegove kancelarije.

„Napred!“ viknu on.

Vrata se otvoriše i ukazaše se dobro poznate lepršave ešarpe.

„Džono?“

„Ebi, dušo.“

„Prekidam li te?“

„Da, Ebi, kao i uvek. Ja sam zauzet čovek.“

„Dva minuta, Džono.“

On mahnu rukom prema stolici s druge strane stola.

„Sedi. Nećeš dobiti kafu, jer neću da se zadržavaš.“

Ebigejl se spusti na stolicu.

„Moram malo da olakšam dušu“

„Samo napred.“

Gospođa Dženings sredi svoje ešarpe. Zatim se naže malčice napred.

„Sinoć, dragi moj. Bilo je zabavno. Silno zabavno. Devojke unose takvu

radost, zar ne? Bil je izgledao deset godina mlađi, mada nema svrhe da gleda

Merijen. Ona može da bira koga hoće, u formi u kakvoj je sada, nema potrebe

da...“

„Ebi“, upozoravajuće će ser Džon.

Ebi se pribra.

„Izvini, dragi moj. Izvini. Dakle, šta sam htela da kažem - bojim se da, što se

mene tiče, mogu slobodno da opletu jezikom po onoj maloj namiguši Lusi Stil.

Kad ti kažem, Džono, sedela je u mojoj dnevnoj sobi i zaklinjala se kako voli

Edvarda i kako je spremna da živi s njim u nemaštini, a posle deset minuta je

pobegla s njegovim bratom! A onda, samo što sam zatvorila vrata za njom, pojavi

se njena sestra, koja je, u strahu da će gospođa Ferars da im zaprži čorbu,

pozajmila Lusi sve što je imala, i sad je bila izvan sebe zato što nema para za

avionsku kartu i ne može da se pridruži svom plastičnom hirurgu na žurci u vili

na Ibici ili tako negde. I onda joj ja, pošto su dobar i lud dva brata rođena...“

„Ebi“, reče ser Džon, „sve to si mogla da mi kažeš i kasnije. Možda ja

izgledam kao da nikad ništa ne radim...“

Gospođa Dženings odmahnu glavom.

„Ja sam beznadežan slučaj, dragi moj. Stvarno. Ali dolazim do poente. A

poenta glasi - je li taj mladi Ferars stvarno zaljubljen u Elinor?“

Ser Džon se otvorenih usta zabulji u nju.

„Više stotina procenata, rekao bih.“

„Dakle“, reče Ebigejl, „moram da znam, zato što je on, znaš, naprosto

obožavao Lusi.“

„Ne, nije.“

„Dragi moj Džono, pa srce mu je slomila!“

Ser Džon ustade da naglasi svoje reči.

„Gluposti“, reče on.

Ustade i ona, ali nesigurno.

„Trudio se da postupi ispravno“, reče ser Džon. „Pošto je njegova majka takva

kakva je, smatrao je da ima obavezu prema njenoj porodici. To je sve.“

„Ali rekla mi je...“

Ser Džon ode do vrata kancelarije i otvori ih.

„Ebi, odlazi.“

„Idem, dragi moj.“

Ona priđe vratima i zastade pred njim. Zatim reče, kao da se brani: „Volim da

mislim sve najbolje o ljudima, Džono.“

Prignuvši se prema njoj, on odlučno reč: „Tada ne gubi vreme na one najgore,

Ebi“, i izgura je iz sobe.

Edvard je ležao na sofi u letnjikovcu Barton. Beše proveo dan u Delafordu, s

Bilom Brandonom, upoznajući se s imanjem i ljudima, i vratio se u Barton

ispunjen zadovoljstvom i izvesnom nevericom pri pomisli da je konačno pronašao

radno okruženje koje je savršeno kliknulo s njegovim vlastitim temperamentom i

uverenjima. Sada je čekao, s glavom na jastučetu i nogama prebačenim preko

rukonaslona sofe, da se Elinor vrati s posla.

Jedva je mogao da poveruje u dubinu zadovoljstva i visinu optimizma koje je

osećao. Nije bio siguran da je ikada spoznao tako nešto, a svakako ne u tom

stepenu. Kud god je pogledao, sve mu je delovalo okupano svetlošću, a kad god

je pomislio na Elinor nešto u njemu se naprosto topilo od miline. Ležao je tu

gledajući u jedva primetnu pukotinu na plafonu i posmatrajući sićušnog pauka što

se njome kretao, i razmišljao kako bi je, ako je ovo sreća, trebalo spakovati u

bočice i intravenski hraniti njome pacijente Nacionalne zdravstvene službe.

„Au, što ti je teško“, odobravajući dobaci Merijen s praga sobe.

On okrete glavu i mahnu joj.

„Nikad mi nije bilo teže“, reče on. „Zar se ne vidi?“

Ona mu pruži telefon i s osmehom reče: „Poziv za tebe.“

On se podiže u sedeći položaj.

„Za mene? Na vaš broj?“

Merijen napravi malu grimasu.

„Bata Džon. Hoće da razgovara s tobom.“

„Ajoj.“

Merijen prisloni telefon na uvo, pa reče: „Pronašla sam ga, Džone. Na sofi je,

ubija se od posla. Daću ti ga.“

Edvard uze telefon i obazrivo ga primače glavi.

„Džone?“

Na drugom kraju žice, Džon Dašvud je veoma ozbiljno zvučao.

„Pretpostavljam, Edvarde, da je malo kasno za rasprave...“

„Prekasno“, veselo odvrati Edvard, „i potpuno besmisleno, budući da nikad,

ali nikad u celom svom životu nisam bio ovako...“

„Edvarde“, reče Džon Dašvud uzvišenim glasom.

„Molim?“

„Majka hoće da ti presvisne. Tvoja sestra se, normalno, oseća izdanom.

Štaviše, zadivljujuće je što uopšte još funkcionišu, a kamoli ovako dobro.“

Edvard se ponovo zagleda u pauka.

„O“, izusti on.

„Ponadao sam se, Edvarde, malo zabrinutijoj reakciji. Tvoja majka, tvoja

sestra...“

„Izvini, Džone“, reče Edvard, „ali trebalo je da pozoveš Roberta, a ne mene.“

Džon Dašvud uzdahnu kao da pokušava da se smiri, pa reče: „Shvataš li,

Edvarde, da tvoja majka ne pominje tvoje ime od početka ove sramotne rabote?“

Edvard nanišani u pauka imaginarnom puškom i opali. Zatim reče, s jednim

okom i dalje zatvorenim: „Znači, tu se ništa nije promenilo.“

Džon Dašvud je zvučao uvređeno.

„Edvarde!“

Edvard nije progovarao. Ustao je i gledao kroz prozor. Uskoro će se na vidiku

pojaviti Elinorina kola.

„Jesi li tu?“ upita Džon Dašvud.

„Jesam.“

„Hoćeš li biti tako dobar da me saslušaš?“

„Razume se.“

„Tvoja sestra i ja - Fani i ja - verujemo da bi ti bez teškoća mogao učiniti nešto

da olakšaš situaciju. I sebi, i svojoj majci.“

„A to bi bilo?“ oprezno upita Edvard.

„Trebalo bi da joj pišeš. Trebalo bi da joj pišeš i izviniš joj se što si je

potresao.“

„Zašto?“ htede da zna Edvard.

„Zato što ona samo želi da joj deca budu srećna. Zato što je izuzetno

povređena time kako se odnedavno ponašaju njeni sinovi.“

Edvard prođe rukom kroz kosu. „Kažeš da bi trebalo da napišem majci pismo

i izvinim joj se umesto Roberta?“ s nevericom upita.

„Dakle, to bi ti veoma koristilo...“

„Neću.“

„Edvarde...“

„Neću. Nema šanse. Nikad u životu. Kamo sreće da nisam imao m glupu

petljavinu s Lusi, ali siguran sam, toliko sam siguran u vezi s Elinor da me zabole

uvo šta svi vi mislite. Neću da se izvinjavam. Nije mi žao. Možda ću jednog dana

i razgovarati s majkom o tome, ako se ikad udostoji da me sasluša, ali odbijam da

napišem nešto što ne mislim i izvinjavam se zbog nečega što nisam uradio. Je l’

ti jasno?“

„Praviš veliku grešku“, kruto će Džon.

„Ne tako veliku kao moja majka!“ uzviknu Edvard.

Usledi ćutanje. „Preneću to tvojoj sestri“, reče Džon upadljivo

dostojanstvenim tonom.

„Obavezno“, grubo će Edvard. „Uzgred, kako je to kad si papučić kome

naređuju dve žene?“

Na drugom kraju žice odjeknu muk. U dolini su se videla narandžasta kola i

Edvard oseti kako mu srce poleće u grudima, kao ptica.

„Zdravo“, reče on nehajno u telefon, „zdravo“, i baci ga na ulegnute jastuke

na sofi.

Merijen je sedela na grebenu iznad doline u kojoj se nalazio Alenham. Sedela je

uspravnih leđa, zagrlivši kolena. Korak dalje, Bil Brandon je ležao nalakćen u

travi i posmatrao kako joj se pramenovi kose puštene niz leđa dižu i spuštaju na

povetarcu.

Uočio je da ne deluje napeto ili kruto. Zurila je prema staroj kući, u njene

ekscentrične tjudorske dimnjake i uredne vrtove ispregrađivane živicom, a izraz

na njenom licu odavao je pre sanjivo poluinteresovanje nego ikakvu napregnutost.

Bilo je čudno prijatno biti tu gore s njom, u tišini, i shvatio je da mu se ne žuri da

je naruši niti da sazna o čemu ona razmišlja dok gleda dole, ne samo u mesto koje

je znala već u mesto za koje se nadala da će ga mnogo bolje upoznati.

Najzad, zapanjilo ga je to što ga je uopšte zamolila da se prošeta s njom.

Razume se, Bel trenutno nije želela da Merijen igde ide sama, a on se baš zgodno

našao u vrtu, gde je navodno čekao Edvarda, kad mu je Merijen prišla, pogledala

ga pravo u oči i kazala kako mora da ode i vidi Alenham, i bi li hteo da ide s njom?

U vrlo prijateljskoj atmosferi, penjali su se kroz šumu i prešli drum, a on ju je

ne dižući galamu naterao da stane i povrati dah pre no što su se ispeli na sam

greben. Ponudio se da joj ponese džemper kad ga je skinula i odvratila je: „Ne“,

na šta je on mirno rekao: „Ne budi šašava“, i uzeo ga od nje, a ona se okrenula

prema njemu i nasmejala, i pustila ga. A sad su bili tu, na čupercima grube trave

visoko iznad Alenhama, i sedeli u lagodnoj tišini na korak jedno od drugog. Svega

korak, pomisli Bil, ali i to je udaljenost. A sam sam je napravio, zato što očajnički

želim da je ne pritiskam. I zapravo je više nego dovoljno, divno je ležati tu i

posmatrati kako je u stanju da gleda dole, u onu kuću, a da je to ne uznemiri. Nije

ravnodušna - bilo bi previše nadati se da jeste - ah i ne čezne.

Kao da mu je pročitala misli, Merijen se okrete i uputi mu osmeh.

„U redu je“, reče ona.

„Jeste?“

Ona potvrdno klimnu.

„To je bio test?“ upita on. „Povratak na ovo mesto?“

Ona ponovo potvrdno klimnu.

„Neka vrsta.“

„I prošla si?“

Ona se okrete i pažljivo ga pogleda. Zatim se zagleda u travu. „Prva ljubav...“

reče tiho.

Pustivši da prođe sekund, on reče: „Pričaj mi o njoj.“

Ona mu se načas osmehnu.

„Pretpostavljam da nikad više neću doživeti nešto nalik tome.“

„Nećeš“, reče on oklevajući, „ali to ne znači da je najbolja. Samo da je na svoj

način jedinstvena.“

„Zato što je prva...“

„I nedovoljno znaš o ljubavi da se ne predaš do kraja.“

„Dopadala mi se ta njena osobina“, melanholično reče Merijen.

„I meni.“

Ona ga okrznu pogledom.

„Stvarno?“

Vrteo je među prstima cvet ljutića. „Priželjkivao sam da se udavim u tom

osećanju“, reče on pokajničkim tonom.

„Ozbiljno?“

„Nisam želeo da znam kakva je ona. Štaviše, želeo sam da ne znam. Naprosto

sam želeo ono u šta sam verovao, i to osećanje.“

„Au“, s poštovanjem će Merijen.

On joj se osmehnu.

„A ti?“

„Isto kao ti“, odvrati ona.

„Znači“, reče on blagim glasom, „da možda i nismo sasvim pogrešno

razumeh. Nismo namerno odabrali pogrešne osobe, zato što bi gotovo svako

dobro poslužio da podjari strast.“ On pogleda preko u nju i namignu joj. „Barem

smo odabrali lepe osobe.“

Ona mu se malo primače ne ustajući s trave. „Elinor kaže da joj je Vils rekao

da nisam pogrešno razumela“, reče ona. „Zaista je gajio osećanja prema meni.

Gaji ih.“

Bil je pogleda. „Elajza je znala da bi u nekom boljem životu, sa mnom, bila

drugačija osoba“, reče on.

„A bi li ti mogao da živiš s njom?“ upita Merijen.

„Pokušao bih.“

„Ja takođe. I to bi me napola ubilo.“

„Da. Žrtvovanje je uzbudljivo samo u početku.“

Ona posegnu i uze mu ljutić iz ruke, pa reče: „Mislim da tek počinjem.“

„Šta to?“

„Počinjem da shvatam da dobar život podrazumeva više od... ne mogu to da

izgovorim.“

„Dobar život“, ponovi on.

„Da. Ti živiš dobar život.“

On je ozbiljno pogleda. „Moguće“, reče.

Ona odvrati pogled i reče: „Znam.“

On ustade i pruži joj ruku.

„Ustaj. Vreme je da idemo kući.“

„Bile...“

„Ne“, reče on. „Ne više. Ne sad.“

Ona se prignu i provuče ljutić kroz gornju rupicu za dugme na njegovoj

košulji. Zatim se podiže na prste i kratko mu dotače usne svojima.

„Danas sam bila tako srećna s tobom“, reče ona.

19

Apartman gospođe Ferars u Mejferu se, što se tiče dekoracije, nije menjao već

trideset godina. Penjući se zajedničkim stepeništem u zgradi, Edvard se vratio u

vreme kad je bio osmogodišnjak i kad se penjao tim istim stepeništem, zastrtim

istim tepihom s geometrijskom šarom između zidova posutih istim mutnim

printovima cveća u pozlaćenim ramovima, prožet zebnjom i oklevanjem koje

vreme nije uspelo da umanji. Pritisnuvši mesingano zvonce kraj ulaznih vrata, nije

mogao a da ne uzdahne. Veliki deo detinjstva je proveo uzdišući zbog ovoga ili

onoga. Međutim, poslednjih nekoliko nedelja upoznalo ga je s potpuno novom

vrstom uzdaha, onom koja je rezultat neizmerne i neverovatne sreće - upravo

onom vrstom, pomisli on osluškujući lupkanje majčinih štikli po parketu u stanu,

kojom se sada mora naoružati.

„Edvarde“, reče njegova majka potpuno ravnim glasom nakon što je otvorila

vrata, pa mu podmetnu napuderisan obraz na poljubac.

On se poslušno prignu. Bio je svestan da je istog časa osmotrila i procenila

njegovu odeću, i zaključila da ne dorasta standardima koje postavljaju njena

elegantna, zvanična haljina i skup nakit.

„Zdravo, majko.“

„Ručao si, verujem?“

„Da“

„U tom slučaju, skuvaću kafu. Ili bi mogao da budeš koristan, pa da nam je ti

skuvaš?“

„Nikad ti nije dobra kad je ja skuvam“, reče on sasvim iskreno.

Ona ga opet zagleda, pri čemu joj je nekako uspevalo da ga ne pogleda u lice.

Prvi put mu je upala u oči sličnost između nje i Fani. Za koju godinu biče ih

nemoguće razlikovati: obe sitne, besprekorno doterane, snažne i teške kao crna

zemlja.

U svom salonu, s kitnjastim zavesama i stočićima s nabranim stolnjacima i

tacnama punim kineskih kutijica i srebrnih ramova, gospođa Ferars nije gubila

vreme.

„Odnedavno mi je veoma teško“, obavesti ona Edvarda. „Kao majka, izložena

sam teškoj patnji. Mogu ti mirne duše reći da se osećam kao da uopšte nemam

sinova.“

Edvard se nakašlja. Držao je malecku šolju od koštanog porcelana koju mu

beše dala, na čijem se dnu crnela barica mlake kafe.

„Majko“, reče, „tu sam. Došao sam da te vidim.“

„A šta ti to znači?“

Prisećajući se šta ga je Elinor molila, on dade sve od sebe.

„Znači“, odvrati on, „da sam ja tvoj sin, šta god da je ijedno od nas uradilo ili

nije uradilo, i da ne želim da se otuđimo.“

Gospođa Ferars razmisli o tome. Ukočeno je sedela na samom kraju jedne od

svojih visokih sofa, dolično priljubljenih stopala u lakovanim cipelama. Nije

gledala u njega. „Čujem da se nećeš oženiti onom devojkom...“, reče ona.

„Neću s Lusi...“

„Dobro, onda, a šta je onda značila sva ta halabuka?“

„To je bila greška, majko. I imao sam neverovatno mnogo sreće što nije bila

i gora.“

Ona podiže bradu i s neodobravanjem reče: „Lovac na novac.“

Edvard se pravio da je nije čuo. Nije imao želje da raspravlja o Lusi, a ni da

zalazi ni u kakve razgovore na temu svog brata. „Ali trebalo bi da znaš nešto,

majko“, reče on umesto toga. „Trebalo bi da znaš da se ženim.“

Gospođa Ferars se okrete prema njemu i namršteno ga pogleda.

„Pametno, nadam se.“

„Nikad u životu nisam uradio ništa pametnije.“

„Mortonovi su fin svet“, reče ona. „Proizvodnja montažnih skela i platformi

se ispostavila kao...“

„Ne ženim se nikakvom Mortonovom“, prekide je Edvard. „Jedva i poznajem

te ljude. Ne zanimaju me. Venčaću se s Elinor Dašvud. Zaprosio sam je i pristala

je. Uopšte ne mogu da poverujem da je pristala.“

Usledi poduža tišina. Gospođa Ferars je gledala nekud u prazno, a Edvard u

svoja stopala. Potom ona reče: „Čak i ti, tako preterano sentimentalan kakav jesi,

moraš uviđati kolika je to ludost. Tasi Morton vredi sedmocifrenu sumu, a u

budućnosti će vredeti i nekoliko puta više. Dašvudova nema ni prebijene pare.“

Edvard podiže oči i netremice se zagleda u majku. „Ja je volim“, reče on.

Gospođa Ferars nestrpljivo odmahnu rukom i zacokta.

„Ne budi smešan.“

„Nisam smešan“, reče Edvard.

„Nikad nisam bio manje smešan. Elinor je najdivnija osoba koju sam ikad

upoznao i, ako se ne potrudiš da je upoznaš, samo ćeš ti biti na gubitku. Da nije

nje, sad ne bih ni bio ovde. Kazala je da moram da se pomirim s tobom jer, da

budem iskren, majko, pre tri dana nisam mario hoću li te ikada više videti.“

Gospođa Ferars malčice poskoči. Zavuče prste u rukav i iskopa malu

maramicu od finog platna, koju pritisnu na kožu ispod očiju. Zatim nesigurno

reče: „Mora da uviđaš nepobitnost onoga što govorim. O oprečnosti njihovog

finansijskog stanja.“

„Uviđam“, odvrati Edvard. „Dabome da uviđam. Ali stvar je u tome da mi

nije stalo. Stalo mi je samo do toga da ostatak života proživim s najboljom osobom

koju sam ikad sreo. Zarađivaću u Delafordu. Elinor će zarađivati više nakon što

diplomira. Dobili smo i stan. Sve je savršeno.“

Gospođa Ferars šmrcnu. Izgledala je, ako ne srdačnije, a ono barem kao da se

ne prestrojava za novi napad. Posle još jedne pauze, ona reče: „Znaš šta sam dala

Fani...“

„Kad se udala za Džona?“

„Da. Dakle, naravno, ti ćeš dobiti isto.“

„Au“, izusti Edvard istinski impresioniran.

„Ali ništa više.“

„Ja i ne želim više, nisam očekivao ni...“

„Nema na ovom svetu nikoga ko uvek ne želi više.“

„Ne i ja, majko.“

Bilo je očigledno da je gospođa Ferars odlučila da ne komentariše tu

budalaštinu. „Nikad nisam želela da se svađam sa svojim sinovima.“

„Nisi, majko.“

„Nikad nisam želela da stojim na putu tvojoj... sreći.“

„Odlično, majko.“

„Naravno, ne možeš se nadati da ću ikad više imati onako visoko mišljenje o

tebi kao ranije, ali lakše mi je pri pomisli da mi se barem jedan sin vratio.“

Edvard ne reče ništa. On spusti šoljicu među najbližu grupu kineskih kutijica

i naže se napred.

„Dođi u Delaford, majko.“

Delovala je blago zatečeno.

„Molim?“

„Sad za vikend. Dolaze svi da vide naš stan. Dođi i ti. Dođi i upoznaj Bila.“

Gospođa Ferars se malo promeškolji i izduva nos. „Svi?“ oprezno upita.

„Elinorina porodica. Midltonovi. Gospođa Džej. Džon, Fani i Hari.“ On

zastade, pa dometnu: „Elinor će telefonirati Lusi. Moguće je da će Lusi i Robert

takođe biti tamo. Organizovaćemo neku vrstu piknika. Napolju, ako vreme bude

lepo; kod nas u stanu ako ne bude.“

„Piknik“, ponovi skoro nerazgovetno gospođa Ferars.

„Da, majko. Znam da mrziš piknike, ali biće zabavno. Obezbediću ti stolicu.“

„Pretpostavljam“, ona prevali jedva preko usana, „da mi nisi ostavio drugu

mogućnost.“

„Znači da pristaješ?“

Ona ga nakratko pogleda, prvi put otkako je došao. Zatim dostojanstveno

klimnu glavom.

„Pretpostavljam“, odvrati ona. „Nema mi druge do da se naviknem na to, zar

ne?“

„Blagi bože“, reče Džon Dašvud skrenuvši „mercedesovim“ džipom kroz kapiju

Delaforda. „Mora da je Elinor poludela.“ Fani je kucala poruku na svom

smartfonu i nije obraćala pažnju. „Zašto, ljubavi?“ rasejano ga upita.

„Dakle, zamisli, prihvatila je prosidbu tvog brata - bez uvrede, anđele - a

mogla je da ima sve ovo!“

Fani se dekoncentrisano osvrte naokolo. Kad je shvatila u šta gleda, pogled

joj se usredsredi. „Moram reći da deluje kao da se veoma dobro održava“, reče

ona.

„Divno drveće.“

„Ali ne bolje od Norlanda, medeni.“

„Ne“, žurno će Džon. „Naravno da ne. Samo sam razmišljao o tome kako je

sve ovo moglo biti Elinorino.“

Fani se kratko, treperavo nasmeja. „Pa, to što je smotala Eda ostavlja Merijen

slobodan teren.“

„Stvarno tako misliš? Blagi bože, pogledaj kuću!“

Fani se zagleda, pa reče: „Kakva šteta, koristiti tako veličanstvenu kuću kao

centar za rehabilitaciju. Bespotrebno upropašćavanje. Da, stvarno mislim da će

Bil zagristi budu li mu dovoljno često podmetali Merijen pod nos. Iz nekog

razloga pada na budalaste devojke. Vidi se iz aviona.“ Ona se okrete na sedištu i

počastvova novu dadilju (ovog puta Čehinju) prizorom bleštavog osmeha

namenjenog Hariju, koji je sedeo u dečjem sedištu sa sigurnosnim pojasom. „Je li

sve u redu, Hariću?“

Hari, koji je zurio kroz prozor, ne obrati pažnju. Češka dadilja nije dizala

pogled s ekrana svog telefona. Fani se ponovo okrete napred.

„Nadajmo se da će svi biti pristojni“, reče ona. „Jednostavno se grozim susreta

s Lusi, mogu ti reći. A ako počne da se ulizuje majci...“

„Neće se usuditi, najdraža moja.“

Fani izvadi ruž iz torbice i spusti štitnik za sunce, koji je na poleđini imao

ogledalo.

„Džoni, njenoj drskosti nema kraja“, reče ona nanoseći ruž na usne. „A majka

ne može da odoli Robertu.“

Točkovi zaškripaše po šljunku pred kućom. Izbliza je izgledala malčice

zapuštenija nego što je delovala iz daljine, ali i dalje je bila više nego impresivna.

„Fenomenalna je“, reče Džon Dašvud sa žaljenjem u glasu, „stvarno je

fenomenalna.“ On uspori, zaustavi kola i podiže ručnu kočnicu. „Kad ti kažem,

anđele, ne bi mi smetalo da dolazim ovamo kao pašenog Bila Brandona. Samo

pomisli! Norland i Delaford!“ On sentimentalno uzdahnu. „Moj siroti stari tata bi

se silno ponosio time!“

„Elinor ovde jednostavno ne može da kuva“, reče gospođa Dženings obraćajući

se Bel.

Usled gabarita gospođe Dženings, našle su se skoro zaglavljene u uskoj

kuhinjskoj niši, čiji je jedan kraj u celosti zauzimao prozor okrenut prema parku.

„O, mislim da će Bil sve preurediti pre no što se usele“, odvrati Bel. Beše

prilično brzo ispila slavljeničku čašu šampanjca koju joj je dodao ser Džon, i sad

se osećala nesputano i samouvereno. „Mislim da će da poruši zidove i sve. Elinor

kaže da za tri meseca nećemo moći da prepoznamo stan.“

Ebigejl pokaza prema prozoru.

„Divan pogled.“

„Divno mesto“, reče Bel. „Divni ljudi.“

„Pa sad, dušice“, reče gospođa Dženings, „ako mene pitaš, i nisu baš svi.“

„Meni su danas“, reče Bel, „svi baš divni. Isto kao to što vidim Eli tako srećnu,

i tako lepu budućnost pred njom i Edom. Pa čak i Merijen...“

„Mogla je proći i gore“, reče gospođa Dženings zagledajući sudoperu, „od

toga što se nameračila na Bila Brandona...“

„Moje kćerke“, reče Bel, „nisu se nikad ni na koga nameračile. Edvard je

pronašao Elinor, isto onako kao što se nadam da će Bil možda pronaći Merijen.“

Gospođa Dženings se ispravi.

„Razumela, dušice.“

„Ebi, on je čovek kome je potreban neko koga će da čuva i nad kime će da

bdi. Takav je bio i moj Henri.“

„Ako ti tako kažeš, dušice.“

„Ali gajim nadu.“

„Sasvim osnovanu, rekla bih.“

„Još je vrlo mlada...“

„Kad smo kod mladih“, iznenada će gospođa Dženings, „šta je s Margaret?“

Bel se naglo usredsredi.

„S Margaret?“

„Zar ona još nema dečka? Dovoljno je odrasla.“

„Četrnaest joj je godina. Pobogu, Ebi, samo o tome misliš. Kao da si izašla iz

onih romana iz devetnaestog veka, u kojima je brak bio jedina karijera kojoj se

mogla nadati devojka iz srednje klase.“

„U tom slučaju smo iste, dušice, ti i ja. Ljudi se pretvaraju da su se stvari

promenile, ali da li je zaista tako? Pogledaj Šarlot. Mozga nema, priznajem, ali

vrlo je sposobna, a kako to koristi? Upravlja Tomijevim kućama i izmišlja

rasporede za onu bebu. Nego, to me je podsetilo - ili me je pre podsetilo

pominjanje Šarlot. Kazala mi je nešto o Vilsu...“

Bel je ponosno prekide: „Ne želim ni ime da mu čujem, a kamoli išta o

njemu.“

„O da, želiš“, reče Ebigejl. „Naravno da želiš. Pogotovo ako je to nešto dobro

po Merijen.“

Bel jedva primetno sleže ramenima.

„U tom slučaju...“

Ebigejl Dženings se uglavi u uzani prostor između šporeta i zida. „Dolazio je

da obiđe Džejn Smit“, reče ona.

Bel je nastojala da deluje ravnodušno.

„Ispričao je Šarlot o tome, dušice. Slaba je prema njemu, znaš, zato što zna

da on još obožava Merijen. Dakle, otišao je kod Džejn Smit misleći kako će ona

možda odbiti da ga primi. Ali nije i pustila ga je da govori, da joj kaže zašto se

oženio onom Grkinjom, šta oseća prema Merijen i za onu strašnu dramu kad je

Merijen završila u bolnici. Sve. A kad je završio, malo je ćutala i onda kazala - s

ljubavlju, rekao je on Šarlot - da mu oprašta. Dabome, nije mogao da poveruje

rođenim ušima i taman je hteo da joj se baci pred noge i kaže joj kako je divna,

kad ga ona zaustavi i reče mu kako bi, da je časno postupio prema Merijen, uz

oproštaj dobio i njen, Džejnin novac, ali pošto stvari stoje tako kako stoje, moraće

da se zadovolji samo oproštajem! Šarlot kaže kako je očekivala da će biti besan

kao ris, ali rekao joj je da je više tužan nego ljut. Rekao je kako je to bio rizik koji

se nije isplatio, ali da mu nije žao što ga je preduzeo. I...“

Ona zastade i dobaci Bel značajan pogled.

„I“, nastavi potom, „rekao je Šarlot da mada ne voli svoju ženu, ipak ne smatra

da će mu život biti sasvim crn, te da će po svoj prilici uspeti da ga kakotako

popravi. Ali da nikada ni prema kome nije osećao ono što oseća prema Merijen i

da će biti skrhan od bola čuje li da se udala za Bila Brandona. Tim rečima je rekao

Šarlot, dušice. Skrhan od bola.“

Bel duboko uzdahnu, pa se provuče pored Ebigejl i krete prema vratima.

„Znaš, u njegovom pogledu je bilo nečega“, reče ona, „zbog čega mu nikada

nisam verovala.“

„Sunce ti jarko“, reče ser Džon Midlton svojoj ženi, „vidiš li ti ono dvoje?“

S druge strane travnjaka, od južnog kraja Delaforda, nailazili su gospodin

Robert Ferars i njegova supruga. Bili su obučeni jednako, u kratke krem lovačke

sakoe, pripijene farmerke i kaubojske čizme. Lusina kosa je padala niz leđa u

dugačkim uvojcima, dok je Robertovu krasio trilbi šešir, takođe krem boje. Oboje

su nosili naočari za sunce i držali su se za ruke.

„Da zineš od čuda“, reče ser Džon.

Meri Midlton i sama stavi naočari za sunce, da može manje upadljivo da bulji

u njih. „Gde li je tim dvoma pamet?“ reče ona.

Ser Džon je uhvati za lakat.

„Samo gledaj“, reče on.

Bil Brandon je dao da se na sredini travnjaka postave suncobrani i pod njima

stolovi puni hrane i pića. Ljudi su u grupicama stajali tamo i razgovarali, među

njima i Edvard i Elinor. Njegova ruka bila je čvrsto prebačena preko njenih

ramena i izgledali su, kazala je Meri mužu, oduševljeni sobom i svojom

situacijom, baš kao što bi tek vereni par i trebalo da bude.

Očigledno je da nisu bili svesni da Lusi i Robert napreduju prema njima već

su, umesto toga, razgovarali s Džonom Dašvudom koji je pak, okrenut prema

kući, video novopečeni bračni par pre no što su ga oni ugledali. I ne samo da ih je

video nego ga je taj prizor krajnje zapanjio, u toj meri da je zaćutao u pola reči i

stajao razjapljenih usta, držeći čašu džin-tonika u ruci kojom je preneraženo

pokazivao prema njima.

„Eli!“ uzviknu Lusi Ferars dovoljno glasno da se čuje na drugom kraju

travnjaka. „Ovo je fantastično!“

Ona raširi ruke, pa se stušti napred i obavi ih oko Elinor.

„Veliki brate!“ glasno reče Robert Edvardu, koji je stajao zanemeo videći šta

je snašlo Elinor, i učini isto.

„Pa oni su to isplanirali!“ glasno će Meri Midlton svome mužu.

„Ta mala je prava opasnica“, reče ser Džon.

„Nekad nisi tako mislio.“

„Nijedno od nas nije, pile moje. Preveslala nas je samo tako.“

„E pa“, reče Meri, „sad joj to neće proći! Pogledaj Eli!“

Elinor se elegantno izvukla iz Lusinog zagrljaja i uhvatila Edvarda za ruku

kako bi mu pomogla da se i on oslobodi. Lusi i Robert se zgledaše i ponovo

koraknuše napred. Elinor podiže ruku.

„Ne!“ izusti upozoravajućim tonom.

Ser Džon prodrma ženinu ruku.

„Pametna cura“, reče odobravajući. „Bravo, Elinor.“

Druga grupica na travnjaku se malo uskomeša i iz nje izroni gospođa Ferars,

sićušna i uspravna u lanenoj haljini na kopčanje, s torbicom preko ruke. Potom

odlučno odmaršira preko trave i stade pored Elinor.

„Može biti“, obrati se ona Elinor značajnim tonom, „da u vašoj porodici tako

radite. Ali u našoj nije tako. Porodica je porodica. Krv nije voda. Koliko znam,

danas ovde slavimo tvoju veridbu za mog sina. Moj mlađi sin i njegova supruga

su pozvani na tvoj zahtev. Prema tome, mislim da ne dolikuje da ih, sad kad su

došli, ne dočekaš s dobrodošlicom, zar ne?“

Usledi muk. Edvard i Elinor buljili su u njegovu majku zanemeli od

iznenađenja. Zatim se Lusi Ferars doteturala napred, strgla naočari za sunce s lica

i uz teatralan jecaj zagrlila svoju odskorašnju svekrvu.

„Jao, hvala vam!“ reče uzdrhtalim glasom. „Hvala vam, mnogo vam hvala.“

Sunce je zalazilo. S prozora sobe koja je u budućnosti trebalo da bude njihova

dnevna soba, Edvard i Elinor su posmatrali kako se senka kuće lagano pomera po

travi prema drveću na rubu parka. „Podseća me na Norland“, reče Elinor.

On je zagrli i reče: „Da nije bilo Norlanda...“

„Znam.“

On je poljubi u slepoočnicu. „Dobro smo izveli ovo danas, da znaš“, reče on.

„Čak i onaj mali dramski momenat tvoje majke?“

„Čak i to. Lusi neće mnogo ućariti. Moja majka će za Roberta uraditi skoro

sve, ali neće dozvoliti da iko ima preče pravo na njega. Možda je ovo danas

izgledalo kao mala Lusina pobeda, ali neće potrajati. Majka nepogrešivo nanjuši

kad je iskorišćavaju.“

„A Fani...“

Edvard prasnu u smeh.

„Fani neće oprostiti Lusi.“

„Danas je prema meni bila vrlo ljubazna.“

On je ponovo poljubi i reče: „Niko ne može da odoli i da ne bude ljubazan

prema tebi. Na kraju.“

Elinor se nasloni na njega. „Šta misliš, je li mama ozbiljno naumila da se seli

u Ekseter?“

„Barem je dovoljno pametna da ne pokuša da se preseli ovamo“, reče Edvard.

„Megs bi bilo bolje u Ekseteru“, reče Elinor. „Za nju će u letnjikovcu biti

nepodnošljivo sad kad ja više ne živim tamo, a Merijen najveći deo vremena

provodi u Bristolu. A ako mama stvarno dobije onaj nastavnički poslić za koji je

konkurisala...“

„Hej“, reče Edvard, „vidi!“

Ivicom šume, koja je delimično još bila obasjana suncem, naišao je par koji

se šetao; njoj je dugačka suknja u hodu živopisno zapinjala za visoku travu. Elinor

se naže napred da bolje vidi, pa reče: „Ne drže se za ruke.“

„Ne. Ali izgledaju kao da im je vrlo lepo ovako zajedno.“

„Zato ona drži cveće. Oduvek je to radila. Kad smo bile male, u šetnjama smo

uvek morali da zastajkujemo da ona nešto ubere, a onda bi samo ostavila to negde,

na pragu ili na stolu, ili u svojoj gumenoj čizmi, i sve bi uvenulo.“

„Deluju vrlo srećno, zar ne?“ tiho upita Edvard.

Elinor se osmehnu.

„Pre devet meseci je rekla kako je mator i dosadan, i da zimi nosi šalove da

mu ne zebe guša.“

„Šta misliš, šta bi sad rekla?“

Elinor ga okrznu pogledom i prasnu u smeh.

„Mislim da bi rekla kako je pogrešila!“ reče ona.

Edvard ponovo pogleda preko travnjaka, pa reče: „Po tebi, kakve su mu

šanse?“

Elinor se okrete prema njemu, pa ga zagrli i spusti obraz na njegove grudi.

„Po meni“, odvrati malčice prigušenim glasom, „šanse su mu veoma dobre.

Merijen ništa ne radi napola, pogotovo u ljubavi.“

„Sve ili ništa.“

„Tako je.“

Edvard je zagrli i spusti obraz na njen potiljak. „Sve“, zadovoljno reče. „Sve.

I biće mi dovoljno.“