Rad u Javnom Interesu

ПравнифакултетУниверзитета уБеограду

СЕМИНАРСКИРАДИЗКРИВИЧНОГПРАВА

РАДУ ЈАВНОМИНТЕРЕСУ

: Ментор ИванаМарковић

: Студент 08/966Слободан Тривић

, , Београд април ММХ

Рад у јавном интересу, Слободан Тривић

САДРЖАЈ

1. Појам алтернативних санкција ињихов настанак

4

2. Казна рада у јавноминтересу ињене карактеристике

5

3. Институт рада у јавноминтересу у позитивномкривичном

праву РепубликеСрбије

6

a. Законска регулација 6

b. Организација и потупак рада

8

c. Примена у пракси

10

4. Упоредноправни преглед 11

5. Закључак

13

6. Литература

14

Стр. | 2


„ Примећује се да се строги закони врло брзо отупљују

,Имало помало постају лабавији

.“Поштоприрода увек одржава своја права

(Goethe, Године лутањаВилхелмаМајстера)

Стр. | 3


1. Појам алтернативних санкција ињихов настанак

Алтернативне санкције (eng. community sanctions and measures) представљају

покушај остварења савременe идеје реформације кривичних санкција кроз тражење нових

метода и техника социјалне контроле над криминалом у смислу рестриктивније примене

казне затвора и третман извршилаца кривичних дела изван затворских установа1. Ове

тенденције добиле су подршку и кроз низ активности ОУН од којих су посебно значајни

Стандардна минимална правила за незатворске мере (Токијска правила од 1990. године).

Ова правила изражавају став да казна представља ultima ratio и да треба да се подстичу

незатворске мере које ће обезбедити равнотежу између права извршиоца, права жртве и

друштвеног интереса, и садрже широк дијапазон разноврсних мера међу којима и меру

рада у јавном интересу.

Ове тенденције подржао је и Савет Европе, Препоруком бр. 16 за европска правила

за алтернативне санкције и мере које се примењују у друштву, која су усвојена 1992.

године од стране Комитета.

Под community sanctions and measures подразумевају се санкције и мере које значе

остајање извршиоца у друштвеној заједници, а не његово издвајање из друштва, што

представља казну затвора, и примену ограничења његове слободе наметањем услова или

обавеза од стране законом одређених органа.

1 Један од таквих кривичноправних института је и казна условног отпуста која је прописана чланом 46. КЗ. Условни отпуст се најопштије може одредити као отпуштање осуђеника са издржавања казне лишења слободе пре истека изречене казне, по испуњееу одређених претпоставки (ако је издржао две трећине казне затвора, ако се у току издржавања казне тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена ѕа које је изречена казна не учини ново кривично дело, чл. 46, ст. 1. КЗ) и уз обавезу поштовања одређених услова. Погледај опширније: ЈОВАНОВИЋ Слађана, Могући правци преиспитивања института условног отпуста, Пеналне теорије и праксе, 2003, стр. 21, http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/1450-6637/2003/1450-66370303021J.pdf

Стр. | 4

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/1450-6637/2003/1450-66370303021J.pdf


За разлику од казне која је ретрибутивно превентивна санкција, алтернативне

мере2 су превентивне санкције код којих је ретрибутивни елемент потиснут и стављен у

функцију претње казном што наглашава њихово специјално превентивно дејство.

Њиховом применом за лакша кривична дела избегава се примена казне када она није

нужна, а истовремено се остварује сврха кажњавања.

2. Казна рада у јавноминтересу ињене карактеристике

Казна рада у јавном интересу (рад у корист заједнице, одн: enд. community service,

fr. service auprè de la collectivitè, nem. Gemeinnütziдe Arbeit, es. trabajos en beneficio de la

commidad, rus. обязателъне работъ) је један облик алтернативне санкције који постоји у

знатном броју европских земаља и привлачи велику пажњу изазивајући истовремено и

спорове.3 Настанак ове казне је везан за Велику Британију (Criminal Justice Act od 1972.

god)4. Казна се састоји од изрицања обавезе осуђеноме да у одређеним временским

интервалима (месечно) обавља рад који је у друштвеном интересу. Тај рад се углавном

веже за делатности у јавном сектору, попут комуналних, хуманитарних, еколошких,

здравствених, итд. Притом, осуђени није изолован од друштва, и даље се социјализује, а

да прекор који му је упућен за почињено кривично дело и даље остаје као елемент казне, а

рад који обавља представља симболично поправљање штете друштву.5

Наизглед сличан институт, који је постојао у законодавствима социјалистичких

држава била је мера поправног рада без лишења слободе, где је „друштвено користан рад“

обаљало запослено лице, при чему му се део зараде одузимао. Ово решење се критиковало

јер се карактерисало као прикривена новчана казна.6

Рад у јавном интересу представља изричито неплаћени рад који осуђени обавља у

корист друштва. Такође, ова санкција је алтернативна по томе што осуђени добровољно

бира да одслужи рад у јавном интересу, у трајању које му изрекне суд, или бира казну

2 Неки аутори их називају и незатворске мере. Погледај, КАМБОВСКИ Владимир, Казнено право, Култура, 2005, стр. 727. 3 ИГЊАТОВИЋ Ђорђе, Криминологија, Правни факултет Универзитета у Београду, 2008, стр. 244. 4 ЂОРЂЕВИЋ Ђорђе, Ново кривично законодавство Србије, Копаоник, 2005, стр. 555 МРВИЋ ПЕТРОВИЋ Наташа, Кривично право, Правни факултет Универзитета Унион, Београд, 2007. стр. 145. 6 Ibid

Стр. | 5


лишења слободе. Примена ове санкције је могућа како према запосленим, тако и према

незапосленим лицима.7

Критике које су упућују овој врсти санкције је проблем извршења, тј. практичне

примене ове казне. Аргументи се своде на социјалне проблеме незапослености8 и

потенцијалне опасности која произилази из контакта са другима који се осуђеноме

дозвољава.9 Са друге стрне, неки теоретичари заузимају позитиван став о оваквом виду

кажњавања управо због трошкова затварања који су већи од трошкова алтернативних

санкција, избегавању штетних утицаја затвора, могућношћу социјализације за време

издржавања казне и мањом стопом повратништва.10

3. Институт рада у јавноминтересу у позитивном

кривичномправу

РепубликеСрбије

a. Законска регулација

Кривично законодавство Србије је овај вид кажњавања увело Кривичним

закоником од 2005. године, у члану 52, као самосталну казну, чиме је интенција

законодавца била да учврсти њен положај у систему кривичноправних норми.11 Казна рада

у јавном интересу се може изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до три

године или новчана казна12, и то као главна и као споредна казна (члан 44, ст. 2, КЗ). Из

наведеног члана можемо видети да је интенција законодавца да утемељи алтернативу

казни, а пре свега казни лишења слободе као најдрастичнијој санкцији у правном

систему.13 Такође, законодавац се овде ограничава само на лакша кривична дела, која не

представљају висок степен друштвене опасности. 7 ЈОВИЧИЋ Јелена, „Рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе“, Развој правно система Србије и хармонизације са правом ЕУ, Правни факултет Универзитета у Београду, 2008, стр. 278. 8 Погледај: ИГЊАТОВИЋ Ђорђе, Криминологија, Правни факултет Универзитета у Београду, 2008, стр. 244.9 Погледај: СТОЈАНОВИЋ Зоран Коментар кривичног законика, 2009, стр. 202. 10 Погледај опширније: ТОТ Борис, Алтернатива казни затвора – рад за опће добро на слободи, Полиц. сиг, Загреб, година 2007, број 1 – 2, стр. 27, http://www.mup.hr/UserDocsImages/PA/onkd/1_2_2007/boris_tot.pdf11 Ibid12 Чл. 52,ст. 1, КЗ (72/09)13 ЈОВИЧИЋ Јелена, „Рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе“, Развој правно система Србије и хармонизације са правом ЕУ, Правни факултет Универзитета у Београду, 2008, стр. 279.

Стр. | 6

http://www.mup.hr/UserDocsImages/PA/onkd/1_2_2007/boris_tot.pdf


Поред тога, казна рад у јавном интересу може се изрећи и као замена ненаплаћеној

новчаној казни уместо замене казном затвора. До тада се примењивала такозвана казна

суплеторног затвора.14

Рад у јавном интересу се дефинише као сваки онај друштвено користан рад којим

се не вређа људско достојанство и који се не врши у циљу стицања добити (став 2).

Другим ставом се прописују карактеристике рада у јавном интересу: 1º да је то друштвено

користан рад, 2º да не вређа људско достојанство, 3º да се не врши у циљу стицања

добити. Кроз ове услове се осуђеник иако издржава казну која му је изречена и даље

социјализује на природан начин, а при томе проводи време у обављању послова у корист

друштвене заједнице и поправља штету коју је нанео друштву.15 У овом ставу је такође

остварено начело легитимитета у кривичном праву, а то јесте да заштита човека и других

основних друштвених вредности представља основ и границе за одређивање кривичних

дела, прописивање кривичних санкција и њихову примену, у мери у којој је то нужно за

сузбијање тих дела.16

Трајање рада у јавном интересу минимално износи шездесет сати месечно, с тим да

не може бити дуже од тристашездесет часова у периоду од шест месеци.17

Поред општих услова за изрицање, Закон не прописује никакве посебне услове као

што то чине поједина законодавства18 већ упућује суд да приликом одлучивања да ли ће

учиниоцу изрећи ову казну, а имајући у виду сврху кажњавања, узме у обзир врсту

учињеног кривичног дела, личност учиниоца, као и његову спремност да обавља рад у

јавном интересу. Рад у јавном интересу се не може изрећи без пристанка учиниоца (став

4). Најчешће случајеве представљају: случајни кривци, раније неосуђивани учиниоци

лакшег кривичног дела, учиниоци из нехата, учиниоци саобраћајних деликата и други код

којих тежина деликата захтева казну, а личност учиниоца је таква да се сврха кажњавања

може постићи и без њиховог затварања.19

14 МРВИЋ ПЕТРОВИЋ Наташа, Алтернативне санкције и ново законодавство Републике Србије, 2006.

15 Ibid 16 Члан 3, КЗ (72/09)17 Чл. 52, ст. 3, (КЗ 72/09)18 КЗ Македоније прописује да се ради о кривичном делу за које је прописана новчана казна или казна затвора до три године и сагласности извршиоца, и још да је дело извршено дело под олакшавајућим околностима и да извршилац није био осуђиван. 19 ЂОРЂЕВИЋ Ђорђе, Ново кривично законодавство Србије, Копаоник, 2005, стр. 56.

Стр. | 7


Став 6. КЗ стимулише добровољно и уредно извршење ове казне тако што

прописује да суд осуђеном може, ако испуњава све своје обавезе везане за рад у јавном

интересу, дужину изреченог рада у јавном интересу умањити за једну четвртину. Ово

умањење казне подсећа на институт условног отпуста код казне затвора, с тим што овде

нема могућности опозивања.20

Као потврда тенденције све веће социјализације кривичног права са сврхом

заштите економских интереса државе један вид казне рада у јавном интересу уведен је и

Закон о одговорности правних лица за кривична дела21, тиме што се као један вид обавезе

уз условну осуду са заштитним надзором осуђеном правном лицу може наложити и рад у

јавном интересу (члан 22, ст. 2, тач. 4).

Обележја института рада у јавном интересу могу се препознати и у неким

члановима Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправнј заштити

малолетника22, у којима се као врста васпитног налога наводи укључивање, без накнаде, у

рад хуманитарних организација или послове социјалног, локалног или еколошког

садржаја (члан 7, ст. 3). Овом се васпитном мером превасходно покушава утицати на

личност малолетника и његово понашање (члан 11, ст. 4). Наравно, разлика је та што је

рад у јавном интересу самостална казна, али се може повући веома јасна паралела између

рада у јавном интересу као казне и као врсте васпитног налога.

b. Организација и поступак рада

Увођење новог института рада у јавном интересу наметнуло је доношење и

посебних прописа којима се установљавају органи неопходни за спровођење ових мера и

вршења надзора над њиховим спровођењем. Унете су одговаракуће одредбе у Закону о

извршењу кривичних санкција23 (чланови 181 – 184), и донет је посебан Правилник о

извршењу казне рада у јавном интересу24.

20 ЛАЗАРЕВИЋ Јанко, „Одузимање возачке дозволе и рад у јавном интересу као нове кривичне санкције с посебним освртом на искуство у досадашњој примени“, Нова решења у кривичном законодавсву и досадашња искуства у њиховој примени, Златибор, 2006, стр131. 21 „Службени гласник РС“, бр. 97/0822 „Службени гласник РС“, бр. 85/0523 „Службени гласник РС“, бр. 85/0524 „Службени гласник РС“, бр. 20/08

Стр. | 8


Обављањем рада у јавном интересу тежи се развоју одговорнијег односа осуђеног

лица према друштву и последицама сопствених поступака (члан 2, ст. 2 Правилника).

Тиме се жели истаћи корективна функција ове казне, при чему се осуђеному даје прилика

да при издржавању казне и даље остане у контакту са друштвом, при чему друштвени

прекор и даље постоји.

Рад у јавном интересу се обавља на начин којим се осуђеном и његовој породици

гарантује поштовање људског достојанства, основних права и слобода и приватности

(члан 2, ст. 3, Правилника), при чему је сваки вид дискриминације забрањен.

Надлежан за извршење казне рада у јавном интересу јесте Одељење за третман и

алтернативне санкције, Управе за извршење заводских санкција Министарства правде

(члан 3, ст. 2, Правилника).

Што се тиче организације, министарство надлежно за правосуђе сарађује са другим

министарствима (рад, здравље), судом, организацијама надлежним за послове

запошљавања, другим државним органима и организацијама и органима локалне

самоуправе (члан 4, ст. 1, Правилника). Рад у јавном интересу се обавља код послодавца,

са којим на основу сталног конкурса за заинтересоване послодавце или непосредне

сарадње са надлежним државним органима и организацијама, министарство надлежно за

правосуђе закључује уговор о сарадњи (став 3, Правилника). Делатности које су

предвиђене за обављање су оне од друштвеног интереса, нарочито хуманитарне,

здравствене, еколошке или комуналне делатности (члан 5, ст. 1, Правилника).

Лице које је задужено за надзор над обављањем рада у јавном интересу је

повереник, којег, на предлог начелника Одељења за третман и алтернативне санкције,

одређује директор Управе за извршење заводских санкција у року од осам дана од пријема

судске одлуке (члан 6, Правилника). Повереник је службено лице25 које је дужно одредити

обављање рада у јавном интересу и водити евиденцију о учесталости контакта са

осуђеним (члан 7, ст. 2, Правилника). Он је такође дужан да на један једноставан и

разумљив начин упозна осуђеног са сврхом обављања рада у јавном интересу и његовим

обавезама, као и последицама неиспуњења обавеза (став 5). Повереник представа

посредника између послодавца и осуђеног, и увођење осуђеног у посао који треба да

обавља, стим да не сме давати податке који су у вези са извршеним кривичним делом и

25 Погледај ближе о поверенику, Коментар правилника о извшењу казне рада у јавном интересу

Стр. | 9


личним или породичним приликама осуђеног (члан 8, ст. 4, Правилника). Тиме се

обезбеђује неутралан однос између послодавца и осуђеног.

У случају да осуђеник не испуњава своје радне обавезе или их грубо занемарује,

представник послодавца је у обавези да о томе обавсети повереника, при чему послодавац

може раскинути појединачни уговор, под условима предвиђеним тим уговором, уколико

осуђени настави да занемарује своје обавезе (члан 14, ст. 1 и 2, Правилника). Повереник је

тада дужан да обави разгвор са осуђеним и упозорити га на последице свог поступања, а

уколико осуђени настави да грубо занемарује своје радне обавезе, повереник ће о томе

известити Одељење за третман и алтернативне санкције (члан 15, ст. 1 и 2, Правилника).

Уколико осуђени добровољно не изврши своје обавезе или их не изврши у потпуности,

суд ће му заменити ову казну казном затвора, тако што ће сваких осам часова

неизвршеног рада замеити казном од једног дана (члан 52, ст. 5, КЗ).

Евиденција о извршењу рада у јавном интересу се води и чува у Одељењу за

третман и алтернативне санкције, у оквиру које се води матична књига извршења рада у

јавном интересу, која садржи податке осуђеног, назив суда који је изрекао правоснажну

пресуду, број пресуде, податке повереника, почетак и престанак извршења, измене

пресуде и примебе (члан 16 и 17, Правилника).

Приликом извршења рада у јавном интересу повереник се руководи начелом да

права осуђеног могу бити ограничена само у мери неопходној за испуњење сврхе изречене

кане (члан 25, ст. 1, Правилника). Тиме се забрањује поверенику да злоупотребљава свој

положај као надзорнику извршења ове кривичне санкције, тако што би могао да упути

осуђеног на вршење посла ван одређеног времена, или онај посао који му није одређен.

c. Примена у пракси

Без обзира на створену нормативну подлогу и несумњиву криминално политичку

оправданост овај институт није доживео до сада своју пуну афирмацију у нашем праву, о

чему говори веома мали број пресуда које су изречене на име рада у јавном интересу26.

26 У Републици Србији је изречено 96 казни рада у јавном интересу, од чега је у Београду изречено 27, а од тога 22 успешно решено. Када би се 22 ове казне, колико је успешно решено у Београду, преиначиле у затворске, то би износило 362 дана. Трошкови који би износили за издржавање ових казни износили би отприлике 5,430 €. Преузето из: ДЕРИКОЊИЋ Мирослава, Рад у јавном интересу „уштедео више од пола милиона динара, Политика, http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Rad-u-javnom-interesu-ushtedeo-vishe-od-

Стр. | 10

http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Rad-u-javnom-interesu-ushtedeo-vishe-od-pola-miliona-dinara.lt.html



Узрок се може тражити у неспремности правосудних органа на промене устаљеног

начина поступања и недовољном познавању ефеката ових мера у упоредним правним

системима.

Једна од малоборјних пресуда којом је изречена ова казна донета је за кривично

дело неовлашћеног држања опојне дроге из члана 246. Став. 3. Кривичног законика са

следећим образложењем:

„Окривљени је оглашен кривим због извршења кривичног дела и изречена му је

казна рада у јавном интересу у трајању од стотину двадесет часова који ће бити обављен у

трајању од два месеца. Приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције коју

треба применити према окривљеном суд је оценио све околности из члана 54. КЗ које могу

бити од утицаја, те од олакшавајућих околности нашао ранију неосуђиваност окривљеног,

да се ради о младом човеку и његово признање извршења кривичног дела. Отежавајућих

околности није било. Ценећи све ове околности као спремност окривљеног да обавља рад

у јавном интересу суд му је изрекао ову всрту казне на основу члана 52, став 1. КЗ, у

уверењу да ће се истом најбоље остварити општа сврха изрицања кривичних санкција из

члана 4, став 2. КЗ.“ 27

4. Упоредноправни преглед

Све бивше југословенске републике, пратећи савремене тенденције развоја

кривично правних система, и усвајајући релевантна документа Међународне заједнице,

извршиле су имене у системима кривичних санкција уношењем рада у јавном интересу у

своје кривичне законе, али са извесним разликама у прописивању услова за њихово

изрицање.

Какзнени закон Републике Хрватске прописује ову казну, као замену за казну

затвора у трајању од шест месеци.28 Притом, трајање казне „рада за опће добро на

слободи“ може трајати од четрдестет до двеста четрдесет сати, у периоду од једног месеца

до једне године (став 3). Ова се казна може применити и у слочају замене новчане казне за

казну затвора, на основу члана 52, ст. 3, КЗХ. Оно што се у Закону не помиње јесте

pola-miliona-dinara.lt.html 27 Пресуда Окружног суда у Београду, К. 2402/2005, од 17. 1. 2006. године. 28 Члан 54, КЗХ („Народне новине“ 110/97)

Стр. | 11




одредба којом се одређен број сати може надокнадити данима проведеним у затвору, што

став 5 само површно прописује. Ова казна у КЗХ не спада у самосталне казне, већ

представља замену казни затвора, као што и сам закон каже.29 Такође, у закону није

предвиђено шта је то „рад за опће добро“, нити која су ограничења његовог изрицања, као

што је то урађено у КЗ Србије и КЗ Црне горе.30

КЗ Црне Горе31 прописује казну рада у јавном интересу (члан 41) као замену

новчаној казни или казни затвора до три године. У погледу трајања, формулација одговара

КЗХ, с тим што се одређује начин замене казне рада у јавном интересу казном затвора,

уколико осуђени не изврши рад у јавном интересу, тако што ће се за сваких започетих

шетрдесет часова рада у јавном интересу заменити казном затвора у трајању од једног

месеца (став 6). Рад у јавном интересу се у КЗЦГ дефинише као „онај друштвено користан

рад којим се не вријеђа људско достојанство и не врши се у циљу стицања добити“ (став

3). Може се приметити да је црногорско законодавство начелно прихватило формулацију

коју користи КЗС.

Кривични законик Босне и Херцеговине32 у члану 43. прописује на идентичан

начин казну „рада за опште добро на слободи“ као што то ради и КЗХ. Исти се приговори

могу упутити и овом закону који се тичу замене казном рада за опште добро на слободи

казном затвора, дефинисањем рада за опште добро, и стандарде који ограничавају ову

врсту казне.

Оно што је занимљиво јесте то да само КЗ Србије има одредбу која стимулативно

делује на осуђеног, са могућношћу смањења казне рада у јавном интересу.33 Тиме се

наглашава васпитно корективни елемент који представља суштинско обележје

алтернативном виду кажњавања.

29 Погледај више о томе: БУМЧИ, ТОМАШИЋ, Рад за опће добро и увјетнха осуда са заштитним надзором, Хрватски љетопис за казнено право и праксу, Загреб, бр. 1/2006, стр. 242. 30 Види: чл. 54, КЗХ, чл. 52, КЗС и чл. 41, КЗЦГ31 „Службени лист ЦГ“, 40/0832 „Службени гласник БиХ“, бр. 30/0533 Види члан 52, ст. 6, КЗС

Стр. | 12


5. Закључак

У оквиру општих тенденција реформи кривичних санкција у савременим

кривичним законодавствима, многе европске земље увеле су у своје правне системе, поред

„класичних казни“ и нове, алтернативне, методе кажњавања. То је учинила и Република

Србија, уношењем у Кривични законик институт рада у јавном интересу као посебне казне

која се може изрећи пуолетним учиниоцима кривичних дела, те уношењем рада у јавном

интересу као обавезе у оквиру условне осуде, у поступку утврђивања одговорности

правних лица за кривична дела као и увођењем ове врсте васпитног налога у систем

кривичних санкција према малолетним учиниоцима кривичних дела.

За спровођење ових новина, успостављен је и одговарајући нормативни оквир али

је за сада прерано доносити закључке о њиховом правом месту у систему кривичних

санкција и њиховим ефектима на сузбијање криминалитета.

Циљ ових казни представља тенденцију кривичних законодавстава да што више

сузе кривичноправну репресију, тиме олакшавајући издржавање изречене казне оним

учиниоцима кривичних дела за које се сматра да могу да пруже свој допринос друштву

током идржавања казне, под одређеним условима. Тиме се показује да, иако прекор

постоји према учиниоцу кривичног дела, да је казна која се изриче за то дело може у што

већој мери хумана и да, под одређеним условима, она представља реститутивну меру

којом осуђени друштвено корисним радом надокнађује штету коју је учинио друштву.

Тиме се у највећој мери може увидети дуги процес хуманизације кривичног права

и „тупљења оштрице“ кривичноправне репресије у ситацијама када је то оправдано, а

често и пожељно, како са становишта законодавца, тако и са стране осуђеног који је вољан

да чини нешто корисно на име штете коју је учинио, уместо да то време бесповратно

проведе у затвору.

Стр. | 13


6. Литература

Књиге

ИГЊАТОВИЋ Ђорђе, Криминологија, Правни факултет Универзитета у Београду, 2008.

КАМБОВСКИ Владимир, Казнено право, Култура, 2005.

МРВИЋ – ПЕТРОВИЋ Наташа, Кривично право, Правни факултет Универзитета Унион, 2007.

СТОЈАНОВИЋ Зоран, Коментар кривичног законика, Службени гласник, 2009.

Чланци

БУМЧИ, ТОМАШИЋ, Рад за опће добро и увјетнха осуда са заштитним надзором, Хрватски љетопис за казнено право и праксу, Загреб, бр. 1/2006

ТОТ Борис, Алтернатива казни затвора – рад за опће добро на слободи, Полиц. сиг, Загреб, година 2007, број 1 – 2, http://www.mup.hr/UserDocsImages/PA/onkd/1_2_2007/boris_tot.pdf

ЂОРЂЕВИЋ Ђорђе, Ново кривично законодавство Србије, Копаоник, 2005.

ЈОВАНОВИЋ Слађана, Могући правци преиспитивања института условног отпуста, Пеналне теорије и праксе, 2003, стр. 21, http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/1450-6637/2003/1450-66370303021J.pdf

ЛАЗАРЕВИЋ Јанко, „Одузимање возачке дозволе и рад у јавном интересу као нове кривичне санкције с посебним освртом на искуство у досадашњој примени“, Нова решења у кривичном законодавсву и досадашња искуства у њиховој примени, Златибор, 2006.

ЈОВИЧИЋ Јелена, „Рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе“, Развој правно система Србије и хармонизације са правом ЕУ, Правни факултет Универзитета у Београду, 2008.

МРВИЋ ПЕТРОВИЋ Наташа, Алтернативне санкције и ново законодавство Републике Србије, 2006, стр. 56.

Стр. | 14

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/1450-6637/2003/1450-66370303021J.pdf

http://www.mup.hr/UserDocsImages/PA/onkd/1_2_2007/boris_tot.pdf


Правни акти

Кривични законик, „Службени гласник РС“, бр. 05/72

Закон у малолетник учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетника, „Службени гласник РС“, бр.85/05

Правилник о извршењу казне рада у јавном интересу, „Службени гласник РС“, бр. 20/08

Закон о одговорности правних лица за кривична дела, „Службени гласник РС“, бр. 97/08

Закон о извршењу кривичних санкција, „Службени гласник РС“, бр. 85/05

Казнени законик Хрватске, „Народне новине“ бр. 110/97

Кривични законик Црне горе, „Службени лист ЦГ“ бр. 40/08

Кривични закон Босне и Херцеговине, „Службени гласник БиХ“, бр. 30/05

Судске пресуде

Пресуда Окружног суда у Београду, К. 2402/2005, од 17. 1. 2006. године.

Статистички подаци

ДЕРИКОЊИЋ Мирослава, Рад у јавном интересу „уштедео више од пола милиона динара, Политика, http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Rad-u-javnom-interesu-ushtedeo-vishe-od-pola-miliona-dinara.lt.html

Стр. | 15



Documents

Rad u Javnom Interesu