RABINDRANAT TAGORE

RELIGIJA ČOVEKA

Prvi put objavljeno 1931. godine.

«Nikada ne možemo da izostavimo čoveka ni u čemu što znamo i osećamo.» Rabindranat Tagore je bio nedvosmislen u svojoj veri. On uvažava intelektualne uspehe nauke, ali piše kao pesnik i filozof. Čovek uvek treba da bude stvaralac muzike i sanjalac snova; u svojim materijalnim potragama nikada ne sme da izgubi žudnju za opštenjem sa božanskim. Tagore prati razvoj ideje o Bogu od primitivnih predstava do univerzalnosti. Danas su, kako on kaže, sve prepreke srušene i «Bog čovečnosti je stigao na vrata oronulog plemenskog hrama.» Njegova knjiga odzvanja radošću i potvrđivanjem, prekoračujući sve granice naroda i veroispovesti.

Večni San stiže na krilima bezvremene Svetlosti koja cepa veo što pogled čini mutnim i odlazi s one strane Vremena neprestano isplićući uzorke Bića.

Misterija ostaje nema, smisao ovog dugog putovanja, beskrajne pustolovine postojanja – čije se jurišanje s kraja na kraj neba razbuktava u nebrojeno prstenje staza,dok na kraju znanje ne zasvetli iz sumraka u beskraju ljudskog duha, i u toj bledo osvetljenoj zori ona bez reči uperi pogled kroz pukotinu u magli u sliku Života i Ljubavi koja se pomalja iz meteža duboke patnje i radosti.

ŠANTINIKETAN 16. Septembar 1929.(Napisano za svečanost otvaranja Indijskog koledža u Monpeljeu, u Francuskoj.)

NAPOMENA

Ova knjiga je zasnovana na predavanjima koja je autor održao 1930. godine na Mančester koledžu, Oksford, pod pokroviteljstvom Hibert trusta.

SADRŽAJ

I. Čovekov univerzumII. Stvaralački duhIII. Višak u čovekuIV. Duhovno sjedinjenjeV. ProrokVI. VizijaVII. Čovek mog srcaVIII. Stvaralac muzikeIX. UmetnikX. Čovekova prirodaXI. SusretXII. UčiteljXIII. Duhovna slobodaXIV. Četiri etape životaXV. Zaključak

PRVO POGLAVLJE

ČOVEKOV UNIVERZUM

Svetlost je, kao zračeća energija stvaranja, započela kružni ples atoma u majušnom prostoru, a takođe i ples zvezda na ogromnoj, pustoj pozornici vremena i prostora. Planete su izašle iz kupelji u vatri i tokom mnogih epoha se sunčale. Postojali su prestoli gigantskog Nepokretnog, nečujnog i nenaseljenog, koje nije poznavalo smisao vlastite slepe sudbine i sa velikim neodobravanjem je gledalo na budućnost u kojoj će njegova vladavina biti ugrožena. Potom je došlo vreme kada je život stupio na poprište u najsićušnijem izdvojenom krugu jedne ćelije. Sa svojom sposobnošću razvitka i moći prilagođavanja suočio se sa nezgrapnom ogromnošću stvari i protivrečio besmislenosti njihovog obima i mase. Bio je načinjen tako da ima svest ne o količini nego o vrednosti postojanja, koju je uvek nastojao da poveća i održi na razgranatim putevima stvaranja, savlađujući ometajuću tromost Prirode putem povinovanja njenom zakonu. No, čudo stvaranja nije se zaustavilo na tome, u toj izdvojenoj tački života porinutoj na samotnu plovidbu ka Nepoznatom. Mnoštvo ćelija se povezalo u veću jedinicu, ne putem gomilanja nego putem čudesnog kvaliteta složenog uzajamnog odnosa kojim se održava savršena usklađenost funkcija. To je stvaralački princip jedinstva, božanstvena misterija postojanja koja sprečava svaku analizu. Veće kooperativne jedinice mogle su da steknu srazmerno veću slobodu izražavanja, i počele su da u svojim telima obrazuju i razvijaju nove organe moći, nova sredstva delovanja. Bio je to marš evolucije koja neprestano otkriva nove mogućnosti života. Međutim, ta evolucija koja se odvija na fizičkoj ravni ima ograničeni domet. Svako preterivanje u tom pravcu postaje breme koje kvari prirodni ritam života, i gotovo sva stvorenja koja su podsticala svoje ambiciozno telo na povećanje dimenzija su iščezla usled neumesne nezgrapnosti.

Pre nego što se taj period okončao, pojavio se Čovek i promenio tok te evolucije, skrenuvši ga sa neograničenog napredovanja u fizičkom uvećanju ka slobodi jednog profinjenijeg usavršavanja. To je omogućilo da njegov razvoj postane neograničen, i osposobilo ga da uvidi svoju beskrajnu moć. Vatra je zapaljena, čekići udaraju o nakovnje, i za tegobne dane i noći u prljavštini i neskladu stvoren je muzički instrument. Možemo to da prihvatimo kao zasebnu činjenicu i da pratimo njen razvoj. Ali, kada se otkrije muzika, saznajemo da je cela stvar samo deo ispoljenja muzike uprkos svom protivrečnom karakteru. Proces evolucije, koji je posle mnogih epoha stigao do čoveka, mora da bude shvaćen u svojoj saglasnosti sa njim, mada u njemu dobija novu vrednost i nastavlja se drugačijim putem. To je neprekidni proces koji pronalazi svoj smisao u Čoveku; i moramo da priznamo da je evolucija o kojoj nauka govori evolucija Čovekovog sveta. Kožni povez i naslovna strana su delovi same knjige; i ovaj svet koji opažamo putem svojih čula i uma i životnog iskustva je potpuno istovetan sa nama samima. Božanski princip jedinstva uvek je bio princip unutarnjeg uzajamnog odnosa. To se pokazuje u nekima od njegovih najranijih stupnjeva u evoluciji višećelijskog života na ovoj planeti. Najpotpuniji unutarnji izraz postigao je čovek u sopstvenom telu. Ali, ono što je najvažnije od svega je činjenica da je čovek taj izraz ostvario i u jednom suptilnijem telu izvan fizičkog organizma. Kada je usamljen, on ni do sebe ne dopire, i svoje šire i stvarnije biće pronalazi u povezanosti s drugim ljudima. Njegovo višećelijsko telo je rođeno i umire; njegova čovečnost sastavljena od mnoštva ličnosti je besmrtna. U tom idealu jedinstva on spoznaje i ostvaruje ono večno u svom životu i ono beskrajno u svojoj ljubavi. To jedinstvo nije samo subjektivna ideja, već postaje pobuđujuća istina. Kakav god naziv mu dali i kakav god model da predstavlja, svest o tom jedinstvu je duhovna, a naše nastojanje da mu budemo verni je naša religija. Ono uvek čeka da bude objavljeno u našoj istoriji u sve potpunijem osvetljenju. Imamo oči, koje nam prenose sliku fizičkog sveta. Imamo i sebi svojstvenu unutarnju sposobnost koja nam pomaže da otkrijemo svoju povezanost sa najvišom suštinom čoveka, sa univerzumom ličnosti. Ta sposobnost je naša blistava imaginacija, koja na svom višem stepenu pripada samo čoveku. Ona nam pruža to viđenje celine koje je za biološku nužnost fizičkog opstanka izlišno; njegova svrha je da podstakne u nama osećanje savršenstva koje je naše istinsko osećanje besmrtnosti. Jer,

savršenstvo se idealno nalazi u Večnom Čoveku, ulivajući privrženost tom idealu u pojedincu, i sve više ga terajući da ga ostvari. Razvoj inteligencije i fizičke snage je podjednako neophodan za životinje i za ljude radi postizanja njihovih životnih ciljeva; ali, ono što je jedinstveno u čoveku je razvoj njegove svesti, koja postepeno produbljuje i proširuje spoznaju njegovog besmrtnog bića, savršenog, večnog. Ona nadahnjuje one njegove tvorevine koje obelodanjuju božanstvenost u njemu – a to je njegova čovečnost – kroz različita ispoljavanja istine, dobrote i lepote, kroz slobodu delovanja koje nije za njegovu korist nego za njegovo krajnje izražavanje. Pojedinačni čovek mora da postoji radi uzvišenog, moćnog Čoveka, i mora da ga izrazi u nesebičnim, nepristrasnim delima, u nauci i filozofiji, u književnosti i umetnostima, u služenju i obožavanju. To je njegova religija, koja dejstvuje u srži svih njegovih religija sa raznim nazivima i oblicima. On poznaje i koristi ovaj svet kad je ta religija beskrajna i tako postiže veličinu, ali svoju vlastitu istinu razume i ostvaruje kada je ona besprekorna i tako nalazi svoje ispunjenje.

Ideja o čovečnosti našeg Boga, ili božanstvenosti Večnog Čoveka, predstavlja osnovnu temu ove knjige. Ova misao o Bogu nije nastala u mome umu kroz bilo kakav proces filozofskog rasuđivanja. Naprotiv, ona je sledila kretanje moje naravi od ranih dana sve dok mi nije iznenada sevnula u svesti kao neposredno viđenje. Iskustvo koje sam opisao u jednom od narednih poglavlja uverilo me je da na površini našeg bića imamo neprestane mene individualnog sopstva, dok u dubini prebiva Večni Duh ljudskog jedinstva van našeg neposrednog znanja. On vrlo često protivreči trivijalnostima našeg svakodnevnog života i remeti uređenja i nagodbe učinjene radi osiguravanja naše lične naročitosti i zatvorenosti iza zidova individualnih navika i spoljnih konvencija. On nas podstiče na dela koja su izrazi Sveopšteg Duha, i usred života usmerenog isključivo na sebe neočekivano pobuđuje najviše žrtvovanje. Na njegov poziv hitamo da svoje živote posvetimo istini i lepoti, služenju drugima bez ikakve nagrade, uprkos tome što nam nedostaje vera u stvarno postojanje idealnih vrednosti. Izlažući sopstveno religiozno iskustvo, izražavam svoje uverenje da se prva faza mog saznanja odvijala putem osećanja prisnosti sa Prirodom – ne onom Prirodom koja poseduje kanal za obaveštavanje našeg uma i fizički odnos sa našim živim telom, već onom koja nam ispunjava ličnost ispoljenjima i objavama koje naš život čine bogatim i podstiču nam maštu svojim skladom oblika, boja, zvukova i kretnji. To nije onaj svet koji se

gubi u apstraktnim simbolima iza vlastitog svedočenja Nauci, već svet koji, budući da neprestano reaguje na ljudsku prirodu, našoj ličnosti izdašno pokazuje svoje blago zbilje. U vezi sa svojim ličnim iskustvom spominjem i neke pesme koje sam često slušao iz usta lutajućih seoskih pevača, koji pripadaju popularnoj bengalskoj sekti zvanoj Bauli, koji nemaju kipove ni ikone, nemaju hramove, svete knjige ni obrede, i koji u svojim pesmama objavljuju božanstvenost Čoveka i iskazuju mu snažno osećanje ljubavi. Dolazeći od ljudi u kojima nema nikakve izveštačenosti i koji vode jednostavan život u povučenosti, to nam pruža ključ za skriveni smisao svih religija, pošto ukazuje da se one nikada ne bave Bogom kosmičke moći, već pre Bogom ljudske karakternosti. U isto vreme, mora se priznati da čak i nelični aspekt istine kojim se bavi Nauka pripada ljudskom Univerzumu. Međutim, ljudi od Nauke nam tvrde da je istina, za razliku od lepote i dobrote, nezavisna od naše svesti. Objašnjavaju nam kako je uverenje da je istina nezavisna od ljudskog uma u osnovi mističko, prirođeno čoveku a ipak neshvatljivo. No, ne bi li moglo da se kaže da idealna istina ne zavisi od pojedinačnog čovekovog uma, nego od univerzalnog uma koji obuhvata pojedinačni? Jer, reći da istina kako je mi vidimo postoji nezavisno od ljudske prirode zapravo znači poricati samu Nauku, pošto ova može da organizuje u racionalne koncepte samo one činjenice koje čovek može da upozna i shvati, a logika je aparat mišljenja koji je stvorio mehanički čovek. Sto koji koristim sa svim njegovim različitim značenjima pokazuje se čoveku kao sto putem čovekovog posebnog organa čula i posebnog organa mišljenja. Kada se naučno ispita, taj isti sto pokazuje mu se kao zapanjujuće drugačiji od onog koji su mu njegova čula prenela. I svedočenje njegovih fizičkih čula i svedočenje njegove logike i naučnih instrumenata povezani su sa njegovom sopstvenom sposobnošću razumevanja; oba su za njega tačna i istinita. On se sa potpunim pouzdanjem služi tim stolom za svoje fizičke potrebe, i sa podjednakim pouzdanjem ga intelektualno koristi za svoje naučno saznanje. Ali, znanje pripada onome ko je čovek. Da ne postoji određeni čovek kao pojedinac, sto bi i pored toga postojao, ali i dalje kao stvar koja je povezana sa ljudskim umom. Protivrečje koje postoji između stola našeg čulnog opažanja i stola našeg naučnog saznanja nalazi jednostavni centar usaglašavanja u ljudskoj ličnosti. Isto važi i u oblasti ideje, pojma, predstave. U naučnoj predstavi sveta nema pukotine u sveopštem zakonu uzročnosti. Ništa što se dogodi nije moglo da se dogodi nikako drugačije. To je uopštavanje koje je učinjeno

mogućnim zahvaljujući svojstvu logike koja je u domenu ljudskog uma. No, isti taj um Čoveka ima u sebi i neposrednu svest o volji koja je svesna svoje slobode i uvek se bori za nju. Svakoga dana, u većini naših postupaka, mi potvrđujemo njenu istinitost; zapravo, naše ponašanje nalazi svoju najveću vrednost u povezanosti sa njenom istinitošću. U našem svakodnevnom ponašanju to je analogno onom stolu. Jer, bez obzira na to do kakvog zaključka je Nauka neosporno došla o tom stolu, bogato smo nagrađeni kada se njime bavimo kao čvrstom činjenicom a ne kao gomilom nepostojanih sastojaka koji predstavljaju određenu vrstu energije. Takođe možemo i da upotrebimo taj fenomen merenja. Prostor predstavljen iglom uvećanom pomoću mikroskopa ne mora da nas navede na pitanje koliko anđela bi moglo da se smesti na njen vrh, ili koliko bi kamila moglo da prođe kroz njenu ušicu. U bioskopu naš doživljaj vremena i prostora može da se proširi ili suzi samo usled drugačijeg metoda rada uređaja. Seme u sićušnom spremištu nosi budućnost koja je po svojoj sadržini ogromna, kako u vremenu tako i u prostoru. Istina, koja je Čovek, nije nastala ni iz čega u određenom trenutku, mada se možda tada očigledno pokazala. Ali, ispoljavanje Čoveka nema u samom sebi kraj – čak ni sada. Niti je imalo svoj početak u ma koje vreme koje mu pripisujemo. Čovekova istina nalazi se u srcu večnosti, pošto se njena stvarnost razvijala tokom nebrojenih epoha. Iako pojavljivanje Čoveka ima oko sebe pozadinu miliona svetlosnih godina, to je ipak njegova vlastita pozadina. On u sebi uključuje vreme, koliko god dugo, koje sadrži proces njegovog nastajanja, i samom istinom svog postojanja povezan je sa svime što ga okružuje. Odnos, povezanost, je temeljna istina ovog pojavnog sveta. Uzmimo, na primer, komad uglja. Kada činjenice o njemu pratimo do njegovog osnovnog sastava, tvar koja je naizgled najpostojaniji sastojak u njemu gubi se u centrima obrćućih sila. To su jedinice, zvane delići ugljenika, koje dalje mogu da se raščlane na određen broj protona i elektrona. Međutim, ti električni fakti nisu ono što jesu u svojoj izdvojenosti već u svom uzajamnom odnosu, i mada će možda jednog dana i oni moći dalje da se raščlanjuju, bitna istina o uzajamnom odnosu koja je u njima ispoljena i pored toga će opstati. Mi ne znamo kako ti elementi, kao ugljenik, sačinjavaju komad uglja; sve što možemo da kažemo je to da oni izgrađuju tu pojavu putem doslednosti uzajamnog odnosa, koji ih ne ujedinjuje samo u pojedinačni komad uglja, već u drugarstvo stvaralačkog usklađenja sa čitavim fizičkim svetom.

Postanak sveta je bio omogućen putem stalnog predavanja i pokoravanja svake jedinice univerzumu. A i duhovni univerzum Čoveka takođe od posebnih jedinica uvek zahteva samoodricanje. Taj duhovni proces nije tako jednostavan kao onaj fizički u fizičkom svetu, pošto inteligencija i volja tih jedinica moraju da se prilagode inteligenciji i volji sveopšteg duha. U jednom stihu iz Upanišade kaže se da je ovaj svet, koji je sav u pokretu, prožet jednim vrhovnim jedinstvom, i stoga istinsko zadovoljstvo nikada ne može da se postigne putem zadovoljenja pohlepe, nego isključivo putem predavanja našeg pojedinačnog bića Univerzalnom Biću. Postoje mislioci koji zastupaju učenje o mnoštvu svetova, što može da znači samo to da postoje svetovi koji nemaju nikakve međusobne veze. Čak i da je to tačno, nikada ne bi moglo da se dokaže da je tako. Jer, naš univerzum je ukupni iznos onoga što Čovek oseća, zna, zamišlja, rasuđuje da jeste, i svega što mu je saznatljivo sada ili u neko drugo vreme. Univerzum u svojim različitim aspektima na različite načine utiče na njega, svojom lepotom, svojim neminovnim sledom događaja, svojom potencijalnošću; i svet mu se pokazuje jedino u svojim različitim delovanjima na njegova čula, uobrazilju i misleći um. Neću da kažem da krajnja priroda sveta zavisi od moći poimanja pojedinačne ličnosti. Njegova stvarnost je povezana sa univerzalnim ljudskim umom koji obuhvata celokupno vreme i sve mogućnosti saznanja i ostvarenja. I, to je razlog što za ispravno znanje o stvarima zavisimo od Nauke, koja predstavlja racionalni um univerzalnog Čoveka, a ne od uma pojedinca, koji boravi u ograničenom rasponu prostora i vremena i neposrednim životnim potrebama. I, to je razlog što postoji napredak u našoj civilizaciji; jer napredak znači da postoji idealno savršenstvo koje jedinka nastoji da dostigne tako što će proširiti granice svog znanja, moći, ljubavi, uživanja, i time se približiti univerzalnom. Najudaljenija zvezda, čija bleda, nejasna poruka dodiruje prag najmoćnijeg teleskopskog viđenja, ima naklonost prema čovekovom razumevajućem umu, i zato nikada ne možemo prestati da verujemo da ćemo sve više prodirati u tajnu njene prirode. Kao što znamo istinu o zvezdama, tako poznajemo i moćni i duboki čovekov um. Moramo da oživotvorimo ne samo rasuđujući um, nego i stvaralačku maštu, ljubav i mudrost koje pripadaju Najvišoj Osobi čiji Duh je nad svima nama; ljubav prema toj Osobi obuhvata ljubav prema svim stvorenjima i svojom dubinom i snagom prevazilazi sve druge ljubavi, i vodi napornim pregnućima i mučeništvima čiji jedini dobitak je ostvarenje same te ljubavi.

Iša iz naše Upanišade, Nadduša, koja prožima sve što se kreće, je Bog ovog ljudskog univerzuma u čijem umu imamo udela u svem našem istinskom znanju, ljubavi i služenju. Otkriti ga u nama samima putem samoodricanja je najviši cilj života.

DRUGO POGLAVLJE

STVARALAČKI DUH

Jednom prilikom, jedna devojčica me je nagovorila da joj pomognem da uprizori jednu priču tako što ću igrati ulogu heroja. Dete je zamislilo da sam zatvoren u mračnu sobu zaključanu spolja. Zapitalo me je: «Šta ćeš da uradiš za svoju slobodu?», a ja sam odgovorio: «Vikaću upomoć». Međutim, koliko god da bi to moglo da bude poželjno ukoliko bi dovelo do uspeha, priča bi time bila upropašćena. I zato je ona u svojoj mašti morala da iz komšiluka ukloni svaku vrstu pomoći do koje bih mogao da dođem svojim dozivanjima i vapajima. Bio sam primoran da razmišljam o nekim nasilnim načinima prekidanja tog pasivnog otpora; ali, zarad priče vrata su morala da budu čelična. Pronašao sam ključ, ali se ispostavilo da nije odgovarajući, i dete je bilo ushićeno razvojem događaja i mojim nastojanjima da savladam prepreke. Izgleda da se i životna priča o evoluciji, u kojoj je glavna stvar otvaranje vrata mračne tamnice, odvija na isti način. Stvarane su zapreke, i pri svakom nuđenju rešenja priča je morala da pronađe dodatne poteškoće kako bi se avantura nastavila. Jer, doći do potpuno zadovoljavajućeg ishoda znači stići do kraja svega, i sve što bi veliko dete u tom slučaju moglo da uradi je da spusti zavesu i ode na spavanje. Duh Života započeo je svoje poglavlje tako što je prostoj živoj ćeliji nametnuo strahovito snažno osporavanje ogromnog Inertnog. Uspeh je bio senzacionalan, i još uvek odbija da otkrije svoje tajne. Taj Duh se nije zaustavio na tome, nego je drsko privukao poteškoće, i u načinu izvođenja svog lukavstva iskoristio nešto što još uvek zbunjuje našu logiku. To je usklađenost samopodešavajućeg uzajamnog odnosa koja se opire svakoj analizi. Duh je skupio brojne ćelijske jedinice i, grupišući ih u samoodrživu oblast sadejstva, razvio veću celinu. To nije bilo prosto gomilanje. Grupisanje je imalo svoj kastinski sistem u podeli funkcija, ali i

prisnu slogu srodstva. Stvaralački život prikupio je veću armiju ćelija pod svoje zapovedništvo i uneo u njih, da tako kažemo, duh zajedništva koji se svom snagom borio kad god je njegova celovitost bila ugrožena. To je bilo drvo koje poseduje unutarnji sklad i unutarnje kretanje života u njegovoj lepoti, njegovoj snazi, njegovom uzvišenom dostojanstvu istrajnosti, njegovom dugom putovanju ka Nepoznatom kroz najmanje vratnice reinkarnacije. To postignuće bilo je dovoljno čudesno da bude podesan završetak stvaralačkog pothvata. Ali, stvaralački genije ne može da se zaustavi od iscrpljenosti; mora da se otvori još prozora; i stoga je napustio svoj uobičajeni način i u svoje delovanje uveo još jednu okolnost, a to je kretanje. Rizici života su se povećali, pružajući mogućnosti za smelu dovitljivost Duha Života. Jer, on kao da je uživao u prilikama za borbu protiv divovske Materije, koja ima vrlo stroge imigracione zakone za sve pridošlice sa obale Života. Tako je riba bila opremljena sredstvima za kretanje u elementu čija je gustina otežavala kretanje. Što se tiče vazduha, njegova lakoća predstavljala je još veću smetnju; no, izazov je bio prihvaćen, i ptici je bio podaren čudesan par krila koji je sklopio dogovor sa dovitljivim zakonima vazduha i u njemu pronašao boljeg saveznika od čvrstog tla stabilne zemlje. Arktički sneg postavio je svoju ledenu stražu; tropska pustinja izgovorila je vrelim dahom svoje golemo 'Ne' za svu decu života. Ali, tim kategoričnim zabranama se prkosilo, i granice su pobedonosno prelažene bez obzira na pretnju smrtnom kaznom. Taj proces osvajanja mogao bi da se opiše kao napredovanje ka carstvu života. On je išao od jednog do drugog uspeha savlađujući prirodne zakone uz pomoć pronalaženja novih sredstava. To polje napredujućeg kretanja života je polje nemilosrdnog nadmetanja. Budući da je materijalni svet svet kvantiteta, u kojem su zalihe ograničene a pobeda čeka na one koji imaju moćnije oružje, uspeh na putu iliti napredovanje jedne grupe često podrazumeva poraz neke druge. Izgleda da su ta gužva i tučnjava za životne povoljnosti između mnogobrojnih malih boraca na kraju ustanovile dominaciju masivne telesine – golemog organizma sa velikim mišićima i kostima, debelim i teškim slojevima oklopa i ogromnim repovima. Ideja o tako nedoličnoj masivnosti mora da se činila prirodnom za očuvanje života; jer, pobeda u svetu kvantiteta s razlogom može da izgleda kao da zavisi od veličine dimenzija. Međutim, tako grdosijska oprema za odbranu i napad dovela je do potpunog poraza, o čemu svakodnevno svedoče brojne iskopine iz pustinjskog peska i prastarih muljevitih nizija. One predstavljaju fragmente koji su prekrili zaboravljene puteve velikog povlačenja u borbi za opstanak. Jer, velika težina koju su ta stvorenja nosila pretežno je bila

sastavljena od kostiju, kože, krzna, ljuštura, zuba i kandži, i svi ti neživi delovi vršili su silan pritisak na život kojem su trebali sloboda i razvitak da bi potpuno ispoljio sopstvenu vitalnu prirodu. Ta megalomanska čudovišta prekomernog apetita su bezobzirno trošila sredstva za život koja je zemlja pružala svojoj deci, trošila su ih za održanje glomaznog sastava mrtvih tereta koji im je smetao u njihovom stvarnom napredovanju. Tako gubitnička igra sada postaje zastarela i nekorisna. Retkim zaostalim izdancima tog društva, kao što su nosorog i nilski konj, dodeljen je vrlo mali prostor na ovoj planeti, krajnje nepodesan za njihovu ogromnu snagu i veličinu, tako da izgledaju beznadežno patetično u svojoj veličanstvenoj neskladnosti. Oni i njihovi izumrli prethodnici predstavljali su najveće promašaje u eksperimentima koje je život vršio. A onda, u neko mutno svitanje, eksperiment je ušao u potpuno novu fazu, fazu razoružavanja, u kojoj se u areni pojavio maleni Čovek, donoseći sa sobom neizmerno uzvišena očekivanja i nagoveštaje. Moramo da znamo da je proces evolucije sveta napredovao ka otkrivanju svoje istine – to jest, izvesne unutarnje vrednosti koja ne leži u proširenosti u prostoru ni u trajanju u vremenu. Kada se pojavio, život nije sa sobom doneo nikakve nove materijale. Njegovi elementi su isti oni od kojih su sastavljene stene i minerali. Samo što je on u njima razvio određenu vrednost koja ne podleže merenju ni raščlanjivanju. Isto to važi i za um i svest o sebi; to su otkrića od velikog značaja, samoizražavanje istine. U čoveku se ta istina očigledno pokazala, i dalje se trudi da se što jasnije ispolji. Ono što je večno ostvaruje se u istoriji zahvaljujući preprekama ograničenja. Izgleda da je fiziološki proces u napredovanju evolucije Života dostigao svoju potpunost u čoveku. Ne možemo da zamislimo nikakav značajan dodatak ili preinaku naših vitalnih instrumenata na koje bismo trajno pristali. Ukoliko se bilo ko nekim slučajem rodi sa još jednim parom očiju ili ušiju, ili nekim nepredviđenim udovima nalik slepim putnicima bez pasoša, sigurno ćemo učiniti sve što možemo da ih odstranimo iz našeg telesnog ustrojstva. Nema sumnje da će svaki novi slučaj suviše uočljivog fizičkog odstupanja naići na čovekovo odlučno negodovanje, a najsnažniji veto može da se očekuje od njegove estetske naravi, koja bezuslovno odbija da procenjuje nekakvu korist kad je njeno veličanstvo uvređeno bilo kakvom neočekivanom svojevoljnošću oblika. Svi znamo da zadnja strana našeg tela ima veliku površinu koja je praktično nezaštićena. Sa strateške tačke gledišta, taj propust je nepovoljan i donosi nam uznemiravanja i poniženja, ako ne i nešto gore, usled neželjenih nametanja i napada. To bi u našoj svesti moglo da izazove osnovano žaljenje zbog kresanja

prvobitnog repa, čiji spomen još uvek moramo u tajnosti da nosimo. No, i najmanji pokušaj ispravljanja kursa ekonomičnosti u tom pravcu nailazi na veliko negodovanje. Čvrsto verujem da ideja o duhovima i avetima ima najveće šanse na uspeh u našoj plašljivoj uobrazilji kad se radi o našoj osetljivoj pozadini – području mračne neobaveštenosti; a ipak, suviše je kasno da ukazujem kako bi jedno od naših očiju moglo da bude korisno rezervisano za naša leđa, tog nosača tereta koji je tako nepravedno zapostavljen i proganjan neodređenim strahovima. Dakle, dok svaka novotarija nailazi na tvrdoglav otpor, sve govori u prilog relativnoj nebrizi za fiziološku delotvornost ljudskog tela. Neki naši organi gube svoju izvornu krepkost. Civilizovani život ograđen zidovima prirodno je u čoveku prouzrokovao slabljenje vida i sluha kao i finog osećaja za udaljenost. Usled naše navike da jedemo kuvanu hranu, manje upošljavamo zube a mnogo više zubare. Razmažena i ušuškana odećom, naša koža pokazuje da joj je znatno oslabila funkcija prilagođavanja spoljnoj temperaturi i sposobnost brzog oporavljanja od povreda. Odvažni Život kao da je zastao pred raskrsnicom na svom putu pre nego što se Čovek pojavio. Kao da je postao svestan rasipništva u nastavljanju sa eksperimentima i novim pronalascima na čisto fizičkom planu. U slučaju Života se ispostavilo da četiri nije uvek dvaput više od dva. Kod živih bića je neophodno da se sačuva granica savršene celine unutar koje uzajamna povezanost ne sme da bude prekomerno nategnuta ni opterećena. Težnja za moći putem uvećavanja dimenzija osuđena je na propast; jer, ono savršenstvo koje je u unutarnjem kvalitetu sklada biva ugušeno kada ga kvantitet preplavi u pomami neumerenosti. Kombinacija preuveličanog nosa i oružja koje slon nosi sa spuštenim prednjim delom njegovog tela ima svoje prednosti. To može da nas navede da pomislimo kako bi ta prednost bila dvostruka kada bi i rep slona mogao da izraste u dodatnu surlu. Ali, razvoj koji lakomo dopušta da oblast Života bude pretrpana neumerenom proizvodnjom instrumenata postaje napredovanje ka smrti. Jer, Život poseduje svoj prirodni ritam kojeg je tablica množenja lišena; a ponositi i smeli progres koji oštropotkovan jaši preko kadence Života na kraju ga ubija preprekama koji su neritmične. Kao što sam već napomenuo, takve propasti su se događale u istoriji evolucije. Pouka tog tragičnog poglavlja je u tome da ukoliko rep ne može da zna gde da se zaustavi, to dovodi do smetnje koja postaje kobna za carstvo tela. Osim toga, evoluciono napredovanje na fizičkom planu neizbežno teži da svoje subjekte pretvori u specijaliste. Kamila je specijalista za pustinju, a u močvari je nespretna. Vodeni konj, koji se ograničio na blatnjave obale

Nila, bespomoćan je u obližnjoj pustinji. Takav jednostrani naglasak dovodi do profesionalizma u oblasti Života, ograničavajući posebne sposobnosti na uske odeljke. Stručno obučavanje u vazdušnoj sferi prepušteno je ptici, a ono koje se odvija u moru rezervisano je za ribu. Noj je stručnjak u svojoj oblasti i delovao bi krajnje smešno u susedstvu orla. Svi oni moraju da ostanu trajno zadovoljni prednostima koje su nerazdvojno skopčane sa njihovim ograničenjima. Takvo sakaćenje celovitog ideala života zarad neke naročito privilegovane sposobnosti je neizbežno, pošto se taj vid razvitka bavi materijama koje su fizičke i stoga nužno ograničene. Reklo bi se da je na određenom stupnju cilj Duha Života bio da svoje napredovanje sačuva od tako uvećavajućeg tereta mrtvila i takvog suženja specijalizacije. Jer, nije mu trebalo mnogo vremena da uvidi da neograničeno stremljenje ka kvantitetu stvara Životu, koji je u suštini kvalitativan, komplikacije koje vode u začarani krug. Te preistorijske životinje sa grdnom telesnom masom morale su da razviju divovsku mrežu kostiju za nošenje tereta. To je pak zahtevalo dugačak i zamašan niz repova koji bi obezbedili ravnotežu. Tako su njihova tela, primorana da zauzimaju veliki prostor, izlagala opasnosti veliki deo svoje površine, koja je morala da se zaštiti snažnim, teškim i obimnim oružjem. Napredak koji je predstavljao skup mrtvih tvari iziskivao je uporedno oblikovanje zuba i kandži, ili rogova i kljova, koje su takođe bile beživotne. Na sebi svojstven način jedan mehanički teret povezuje se sa drugim teretima mehanizama i oruđa, i Život raste da bi bio nosač mrtvila, puka platforma za mašineriju, dok ne bude smrskan pod svojim beskrajnim paradoksima. Učili su nas da je najveći deo stabla mrtva materija; veliko deblo je, izuzimajući tanki omotač, beživotno. Drvo ga koristi kao podupirač u svojoj težnji za visokim položajem, a beživotno deblo je rob koji na svojim leđima nosi njegovu veličinu. No, drvo je tu zavisnost od mrtvog potčinjenog postiglo po cenu svoje stvarne slobode. Ono mora da traži čvrst savez sa zemljom za podelu svog tereta, i to postiže uz pomoć tajnih podzemnih zapletenosti, usled čega postaje trajno nepokretno. Međutim, oblik života koji traži veliku povlasticu kretanja mora da minimalizuje svoj teret mrtve tvari i da shvati da napredovanje života mora da bude savršeni razvoj samog unutarnjeg života a ne materijala i mašinerije; neživo ne sme da nastavi da prerasta živo, oklop da umrtvljuje kožu, naoružanje da oslabljuje i sakati ruke. Najzad, kada je Duh Života pronašao svoj oblik i izraz u Čoveku, nastojanje koje je započeo dovršilo je svoj krug, a istina o njegovoj misiji zasvetlucala je u nagoveštajima koji su nejasno ukazivali u izvesnom

pravcu značenja van njegovih vlastitih granica. Pre stizanja do kraja tog kruga, sve preporuke i nagoveštaji su bili spoljni. Bavili su se tehnikom, životnom opremom i mehanizmom, efikasnošću organa. U tome je moglo da se pretera i zapadne u beskrajnu dosadu fizičkog napretka. Možemo da se složimo da oči pčele, pošto imaju mnoštvo površina, možda poseduju neuobičajenu prednost koju ne možemo ni da zamislimo, a svitac koji u sebi ima uređaj za proizvodnju svetlosti može da bude van naše moći razumevanja. Po svoj prilici ima stvorenja koja poseduju izvesne organe koji im omogućavaju osetljivosti koje ne možemo ni da pretpostavimo. Sve takve pojačane čulne sposobnosti samo povećavaju kilometražu životnog putovanja istim putem i produžavaju neodređenu razdaljinu. One nas nikada ne prevode preko granice fizičkog postojanja. Isto to može da se kaže ne samo za operativnost života, nego i za njegove ukrase. Kolorit i dekorativne mustre na telima nekih stvorenja iz morskih dubina čine da zanemimo od zadivljenosti. Leptirova krila, leđa nekog tvrdokrilca, paunovo perje, omotači ljuskara, izobilni izliv ukrasa u biljnom svetu, sve je to dostiglo meru savršenstva koja se čini konačnom. Pa ipak, ukoliko se to nastavi u istom fizičkom pravcu, tada, ma koliku raznovrsnost iznenađujućeg preimućstva moglo da stvori, izostaje jedan važan sastojak neiskazanog značenja. Ti ukrasi su poput silnih ukrasa na zarobljenici, raskošno savršeni u uskim granicama, dok ona govori o nostalgiji za dalekim horizontom oslobođenja, za unutarnjom širinom koja je van vidokruga čula. Sloboda u fizičkoj oblasti je nalik ograničenoj slobodi u kavezu. Ona proizvodi umešnost koja je mehanička i lepotu koja je površinska. Bez obzira do kojeg stepena unapređenja telesna snaga i veština mogu da se razviju, one drže život vezanim za istrajnost navike. On je zatvoren poput kalupa, podesan koliko je to moguće za bezbednost i precizno propisane proizvodnje. Vekovima pčela ponavlja svoju košnicu, ptica tkalac svoje gnezdo, pauk svoju mrežu; a instinkti snažno prianjaju za neke nepromenljive sklonosti mišića i nerava kojima se nikad ne dopušta pravo na grešku. Da bi bile potpuno pouzdane, fizičke funkcije se ponašaju poput kakvog primernog školarca, poslušnog, urednog, koji valjano ponavlja lekcije napamet, bez nestašluka i grešaka u ponašanju, ali i bez entuzijazma i inicijative. To je besprekorno savršenstvo u strogim granicama, rođak – možda daleki rođak – beživotnosti. Umesto dozvoljavanja da izobilni raj usavršavanja nastavi sa svojim dosadnim i bojažljivim načelom besprekorne pravilnosti, Duh Života se smelo izjasnio za dodatnu slobodu i odlučio da jede plodove sa Drveta Znanja. Ovog puta nije vodio borbu protiv Inertnog, već protiv ograničenja sopstvenih preopterećenih zastupnika. Borio se protiv tutorstva svog

razboritog starog premijera, vernog instinkta. Usvojio je novi metod eksperimentisanja, proglasio nove zakone, i okušao se u oblikovanju Čoveka kroz istoriju koja je bila beskrajno drugačija od dotadašnje. Postupio je odvažno i širom je otvorio svoja vrata opasno eksplozivnom činiocu kojeg je oprezno uveo u svoj sabor – elementu Uma. Neću da kažem da je ovaj ikada bio odsutan, već samo to da je u određenoj fazi izvesna zavesa bila uklonjena i njegova igra postala očigledna, slično potajnoj vrelini koja se u svojoj usijanoj žestini otkriva u poricanju zračenja. U suštini kvalitativan, kao i sam Život, Um ne zauzima prostor. I upravo iz tog razloga ne poznaje granice u ovladavanju prostorom. Takođe, poput Života, Um svoj smisao nalazi u slobodi, koja mu je nedostajala u njegovim najranijim poslovima sa decom Života. Iako mu je dozvoljeno da izađe iz trenutnih životnih granica, u životinji je njegov delokrug sužen, poput deteta koje može da istrči iz svoje sobe ali ne i iz kuće; ili, tačnije, poput stranih brodova za koje je u Japanu bila otvorena samo određena luka u vreme kada je ovaj započinjao svoje kontakte sa Zapadom, u strahu od opasnosti koja bi mogla da ga snađe ukoliko bi stranci imali neograničenu mogućnost komuniciranja. I Um je strani element za Život; njegovi zakoni su drugačiji, oružja moćna, raspoloženja i maniri potpuno tuđi. Poput Eve iz semitske mitologije, Duh Života je rizikovao sreću svoje spokojne povučenosti da bi osvojio slobodu. Slušao je šaptanje iskušavača koji mu je obećavao pravo na jednu novu oblast misterije, i bio je podstican na trajni savez s tim strancem. Do te tačke interes života je bio jedini interes u njegovom kraljevstvu, a onda je, sa dolaskom tog pustolova Uma iz neke nepoznate zemlje, stvoren još jedan izuzetno moćan uporedni interes. Ti interesi se sukobljavaju, i nastaju vrlo ozbiljne komplikacije. Već sam spomenuo neke vitalne organe Čoveka koji ispaštaju zbog zapostavljenosti. Jedini razlog za to bila je diverzija kojom je Um onemogućio nepodeljenu pažnju na koju su životne funkcije polagale pravo u mirnim danima neosporne monarhije Života. Nije nikakva tajna da Um ima običaj da nameće svoju volju da bi došao do izražaja, suprotstavljajući je volji Života da traje i primoravajući ga na žrtve. Kada su se nedavno neki avanturisti latili opasnog poduhvata osvajanja Mont Everesta, to su učinili isključivo zbog podstrekavanja nenadmašnog buntovnika Uma. U tom slučaju Um je porekao svoj sporazum o saradnji sa svojim partnerom i oglušio se o zahtev Života da mu pomogne. Nepokorni Um vrlo često izvrgava ruglu vajkadašnje privilegije starog suvereniteta Života; zapravo, sve vreme trajanja tog

saveza postoje stalni slučajevi obostranog mešanja u funkcije onog drugog, sa neretko neprijatnim pa čak i kobnim posledicama. No, uprkos tome, a često i upravo zbog tog suparništva, novi tok kretanja Čovekove evolucije donosi u njegovu luku blago o kojem ne mogu ni da sanjaju stvorenja čudovišno velikih tela. Način na koji se Čovek pojavio u carstvu Života je sam po sebi bio protest i izazov, izazov Davida upućen Golijatu. On je u svom telu nosio manifest nepoverenja u gomilanje tegobnog oruđa fizičkog razvoja. Njegov Um rekao je nagom čoveku: «Ne boj se», i ovaj je stajao sam, suočen sa pretnjom ljute čete golemih mišića. Njegovi vlastiti slabunjavi mišići očajno su jaukali, tako da je morao da se dovija na novi način i u novom duhu evolucije. To mu je smesta donelo unapređenje iz pasivne sudbine životinje u plemstvo Čoveka. Počeo je da stvara svoje dopunsko telo, spoljne organe – radnike koji su mu služili a ipak nisu otvoreno tražili deo njegovog života. Među najranijima na toj listi bili su lukovi i strele. Da je ta promena bila sprovedena kroz fizički proces evolucije, sporim i postepenim prilagođavanjem njegovih ruku, možda bi to imalo za posledicu tešku i nezgrapnu opremu. A možda sam i nepravedan, možda bi umešnost i gracioznost koje krase tehnički instinkt Života na savršen način pretvorile njegovu ruku u lovačko sredstvo divnog izgleda. U tom slučaju bi naša lirska književnost danas veličala lepotu te ruke, ne samo zbog besprekorne lovačke veštine, već i zbog sličnog ugursuzluka u metaforičnom smislu. No, čak i u oblasti lirike to bi uzrokovalo izvesna ograničenja. Na primer, ruke koje bi se specijalizovale u tom gađanju bile bi nepodesne za držanje olovke ili zglašavanje laute. Tek, veliko preimućstvo poslednjeg metoda u čovekovoj evoluciji leži u činjenici da su Čovekovi dodatni novi udovi, kao što su lukovi i strele, postali odvojeni, zasebni. Oni mu nikada ne vezuju ruke za bilo kakvo naročito preimućstvo delotvornosti. Slonova surla, tigrove šape, krticine kandže, udružile su svoje najpogodnije izraze u ljudskim rukama, koje su znatno slabije po svojoj prirođenoj obdarenosti od tih udova koje sam spomenuo. Bila bi to itekako neslana šala da je kombinacija životinjskih udova istodobno našla svoje mesto u ljudskom organizmu usled neke preterane revnosti u biološkoj inventivnosti. Prva velika ušteda koja je proistekla iz novog programa bilo je olakšanje fizičkog tereta, što znači maksimalan učinak uz minimalan pritisak opterećenja na vitalne resurse tela. Druga bitna prednost je u tome što je Duh Života u slučaju Čoveka bio oslobođen nužnosti specijalizovanja radi ograničenog uspeha. To je Čoveka obodrilo da sanjari

o mogućnosti da postane kombinacija ribe, ptice i brzohodne kopnene životinje. Čovek je poželeo da u svojoj kompletnosti bude jedinstveni veliki predstavnik mnogolikog života, ne putem tegobne zavisnosti od nasumičnog tapkanja prirodne selekcije, već putem svrsishodnog izbora mogućnosti uz pomoć svog rasuđujućeg uma. To omogućava školarcu koji je dobio perorez za rođendan da bude u prednosti nad tigrom zato što mu ne treba milion godina da stekne taj perorez, kao ni još milion godina da ga se reši kada se ispostavi da mu ta sprava nije potrebna ili da je opasna. Ljudski um je sabio epohe u nekoliko godina za sticanje čeličnih kandži. Jedini razlog za brigu je to što instrument i temperament onog koji ga koristi ne moraju uvek da budu savršeno usklađeni. Kod tigra su se kandže i temperament koji samo tigar poseduje istovremeno razvijali, i ni u jednom jedinom tigru nije mogućna neusklađenost njegovih noktiju i njegove tigrovske naravi. No, dečak koji pušta nokte u vidu peroreza ne mora istovremeno da razvija i primeran temperament koji je potreban za njegovu upotrebu i koji bi samo čovek trebalo da ima. Novi organi koji se danas pridodaju kao dopuna Čovekovoj prirođenoj vitalnoj zalihi su isuviše brojni i brzi da bi njegova unutarnja priroda mogla da razvije sopstvenu istodobnu saglasnost sa njima, tako da svuda u ljudskom društvu vidimo nebrojene školarce kako se igraju svojim i tuđim životima i blagostanjem uz pomoć novostečenih peroreza za koje nije bilo vremena da se humanizuju. Siguran sam da jedna stvar mora da se napomene – to da je originalni zaplet drame promenjen, i da se roditelj, Duh Života, povukao u pozadinu, dajući u trećem činu apsolutno prvenstvo Duhu Čoveka – mada iz svojih skrivenih odaja i dalje pruža neophodnu pomoć. Čovekova svest o sopstvenoj stvaralačkoj ličnosti je ono što je uvedeno u novo uređenje u carstvu Života. I od sada nadalje Čovekova nastojanja su potpuno usmerena na osvajanje vlasti i na to da se njegov vlastiti zakonik sprovodi u delo bez ostatka. U Indiji smo videli kako oni koje zovu misticima, siti neprestane vladavine majke Prirode u njihovom sopstvenom telu, putem usredsređivanja unutarnjih snaga stavljaju pod vlast volje vitalna područja sa kojima naši zapovednički umovi nemaju direktan put komunikacije. Ali, najvažnija činjenica koja je došla do izražaja zajedno sa promenom usmerenja u našoj evoluciji je posedovanje Duha koji raspolaže ogromnim kapitalom koji daleko prevazilazi zahteve biološke životinje u Čoveku. Neko preplavljujuće dejstvo povelo nas je preko strogih granica življenja i pružilo nam otvoren, slobodan prostor u kojem su Čovekove misli i snovi mogli da imaju svoj praznik i da odmore. Odmor je za bogove koji u stvaranju nalaze radost. U primitivnom raju Života, u kojem je jedini

zadatak bio da se opstane i živi, svaka sreća je za stvorenja dolazila spolja, kao dar slučaja; ta bića su živela od stalne milostinje, i bivala naizmenično mažena i šutirana u zadnjicu od strane fizičke Sudbine. Prosjaci nikada ne mogu da budu složni između sebe; zavide jedni drugima, uzajamno su nepoverljivi, poput pasa koji žive od milosti gospodara, keze se, reže, laju i gledaju da jedan drugog rastrgnu. To je ono što Nauka opisuje kao borbu za opstanak. Tom prosjačkom raju nedostajao je mir; uveren sam da su molitelji za posebnu naklonost sudbine živeli u neprestanoj pripravnosti, izmišljajući i gomilajući naoružanje. Ali, iznad buke, graje i jagme diže se glas Anđela Viška, dokolice, odvojenosti od prinuđujeg zahteva fizičke nužde, i kaže ljudima: «Radujte se.» Napuštajući svoj prvobitni ropski položaj kao stvorenje, Čovek je zauzeo svoje pravo mesto kao stvaralac. I, dok je ranije neprekidno molio i zahtevao da dobije, sada se konačno u njemu pojavila potreba da daje. Njegov Bog, čiju pomoć je običavao da traži, sada lično stoji pred njegovim vratima i ište od njega darove. Kao životinja, on je i dalje zavisan od Prirode; kao Čovek, on je gospodar koji gradi svoj svet i upravlja njime. I tu, na tom stupnju, pojavljuje se njegova religija, pomoću koje on sebe sagledava iz perspektive beskrajnosti. U Atarva Vedi jedan izvanredan stih glasi: «Pravičnost, istina, velika pregnuća, gospodarenje, vera, preduzimljivost, junaštvo i blagostanje, prošlost i budućnost, sve se to nalazi u nenadmašnoj moći viška.» Ono što je isključivo fizičko ima svoje granice nalik ljuski jajeta; oslobođenje postoji u atmosferi beskrajnog, koje je neodredljivo, nevidljivo. Religija ne može da ima nikakvog smisla u ograđenom prostoru pukog fizičkog ili materijalnog interesa; samo u višku pronosimo uokolo svoju ličnost, karakternost – u višku koji je kao zemljina atmosfera koja joj donosi stalni tok svetlosti, života i divote. U jednoj svojoj pesmi sam rekao da dete, kada se odvoji od majčine utrobe, nalazi svoju majku u istinskom uzajamnom odnosu čija istina leži u slobodi. U svojoj odvezanosti, odvojenosti, čovek je sebe spoznao i ostvario u širem i dubljem odnosu sa univerzumom. U svom etičkom životu on ima osećaj obaveze i slobode istovremeno, a to je dobrota. U duhovnom životu njegov osećaj sjedinjenja i volje koja je slobodna dostiže svoj vrhunac u ljubavi. Svoju slobodu mogućnosti on osvaja u području Prirode tako što svoju snagu udružuje sa silama Prirode. Slobodu u društvenom odnosu dostiže tako što ima odgovornost prema svojoj zajednici, i time koristi njenu kolektivnu snagu za sopstvenu dobrobit. U slobodi svesti on ostvaruje osećanje jedinstva sa svojim većim bićem,

nalazeći ispunjenje u posvećenom životu istine koja stalno napreduje i ljubavi koja je uvek aktivna. Prva odvezanost koju je čovek ostvario je fizička. Ona predstavlja njegovu slobodu od nužnosti razvijanja sposobnosti svojih čula i udova u ograničenoj oblasti njegove vlastite fiziologije, pošto mu je na raspolaganju neograničeno zaleđe sa izvanrednim mogućnostima. Prvobitni naum Prirode je bio da Čovek treba da ima odobrenje za moć vida dovoljnu za njegovo okruženje i malo povrh toga. Ali, stvaranje astronomskog teleskopa na našoj glavi izazvalo bi goru krizu bankrotstva od one koja je zadesila mamuta čije je glupo sazdano telo sebi dozvolilo luksuz posedovanja kljova. Puž nosi svoju kuću na leđima i stoga građa, oblik i težina moraju da budu strogo uslovljeni nosivošću tela. Srećom, Čovekova kuća ne mora da nastaje na temelju od njegovih kostiju i da mu zaposeda telo. Zahvaljujući toj odvojenosti, njegova ambicija ne nailazi na prepreke u izgradnji velikih i čvrstih stanova. Pošto njegovo sklonište ne zavisi od njegovog tela, ono ga nadživljava. Ta činjenica značajno utiče na čoveka koji gradi kuću, stvarajući u njegovom umu osećaj neprolaznog u njegovom stvaralačkom radu. A ta pozadina neograničenog viška vremena podstiče arhitekturu, koja stremi ka univerzalnoj vrednosti koja prevazilazi oskudnost trenutne potrebe. Već sam spomenuo stupanj koji je Život dostigao kada su se pojedinačne ćelije sastavile u veće jedinice, od kojih se svaka sastoji od velikog broja njih. To nije bilo prosto gomilanje, nego je posedovalo tajanstveno jedinstvo, složenost i skladnost međuodnosa, u okviru kojih su postojale razlike u oblicima i funkciji. Nikada ne možemo stvarno da znamo šta taj odnos znači i šta sve podrazumeva. Između jedinica postoje međuprostori, ali oni ne zaustavljaju povezujuću silu koja prožima celinu. Za celinu postoji budućnost koja je u rastu i razvoju, ali da bi do toga došlo svaka jedinica radi i umire kako bi napravila mesto za sledećeg radnika. Iako jedinica ima pravo da svojata slavu celine, ona ipak ne može pojedinačno da sebi predstavi sveukupno bogatstvo koje zaprema istoriju koja tek treba da se dovrši. Od svih stvorenja, Čovek je taj koji je na savršen način dostigao multićelijsku prirodu, ne samo u svom telu već i u ličnosti. Njegova evolucija je stolećima bila evolucija svesti koja nastoji da se oslobodi iz okova pojedinačne odvojenosti i osobenosti, i da u svojoj povezanosti pojmi i obuhvati celovitost koja se može nazvati Čovekom. Taj odnos, ta povezanost koja je bila nejasna, mutno nagonska, stalno se bori da bude u potpunosti svesna sebe. Fizička evolucija težila je ka uspešnosti u

besprekornom opštenju sa fizičkim svetom; evolucija Čovekove svesti teži ka istini u savršenom skladu sa svetom ličnosti i karaktera. Ima onih koji će reći da je ideja čovečnosti, odnosno ljudske prirode, apstrakcija, subjektivna po karakteru. Mora se priznati da stvarna objektivnost te žive istine ne može da se dokaže njenim vlastitim jedinicama, tj. jedinkama. One nikada ne mogu spolja da vide njenu sveukupnost, pošto su jedno sa njom. Pojedinačne ćelije našeg tela imaju svoje odvojene živote; ali nikada nemaju mogućnost posmatranja tela kao celine, sa njegovom prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Ukoliko te ćelije imaju sposobnost rasuđivanja (koju mogu da imaju ma šta mi o tome mislili), onda imaju i pravo da zaključe da ideja tela nema objektivno, činjenično utemeljenje i da, mada postoji tajanstveni osećaj privlačenja i uzajamnog delovanja koji prolazi kroz njih, to nije nešto bezuslovno stvarno; jedina stvarnost koja može da se dokaže je u izolovanosti tih ćelija stvorenoj međuprostorima koji nikada ne mogu da se pređu ili premoste. Znamo ponešto o uređenju eksplozivnih atoma koji se zasebno obrću u prostoru koji je bezmeran u poređenju sa njihovom veličinom. Ali, ne znamo zbog čega bi trebalo da nam izgledaju kao čvrst komad blistavog minerala. I, ukoliko postoji posmatrač koji jednim pogledom može da stekne uvid u neizmerno vreme i prostor koje su nebrojene ljudske jedinke zauzimale angažovane u odvijanju zajedničke istorije, njemu će biti zaista očigledna izrična istina njihove solidarnosti, a ne odrična činjenica njihove odvojenosti. Realno postojanje jednog parčeta gvožđa ne može da se dokaže ukoliko se pozovemo na svedočenje jednog atoma; jedini dokaz je da ga ja vidim kao parče gvožđa, i da vrši određeno delovanje na moju svest. Neko biće sa, recimo, Oriona, koje ima takvu moć viđenja da vidi atome a ne gvožđe, ima pravo da kaže da mi ljudska bića patimo od izuzetno dugotrajne epidemije halucinacija. Ne treba da se prepiramo sa njim, nego da nastavimo da koristimo gvožđe onakvo kakvo nam izgleda. Bilo je vidovnjaka koji su rekli 'Vedahametam', 'Vidim', i živeli u skladu sa tim viđenjem. I mada su nam oči možda slepe, uvek smo im se klanjali u dubokom poštovanju. U svakom slučaju, kakav god naziv da naša logika dodeli istini ljudskog jedinstva, ne može da se zanemari činjenica da najveće zadovoljstvo osećamo kada se ostvarimo i prepoznamo u drugima, a to je definicija ljubavi. Ta ljubav pruža nam potvrdu o velikoj, uzvišenoj celini, koja je potpuna i konačna istina čoveka. Ona nam nudi neizmerno polje u kojem možemo da se oslobodimo isključive vladavine gladi, režećeg glasa, škrguta zuba i razdirućih kandži, i prevlasti ograničenih materijalnih

sredstava, izvora žestoke zavisti i podlog obmanjivanja – polje u kojem se najveće blago ljudske duše stvaralo putem saosećanja i saradnje, putem nepristrasnog stremljenja ka znanju koje ne priznaje granice i ne plaši se nikakvih tabua osveštanih vremenom, i putem marljivog razvitka inteligencije radi služenja koje ne zna za razlike u boji kože i nacionalnoj pripadnosti. Duh Ljubavi, koji obitava u neograničenom kraljevstvu viška, oslobađa našu svest iz nestvarne tamnice odvojenosti i usamljenosti naše ličnosti, našeg 'ja'; taj duh se uvek trudi da raširi svoje prosvetljenje u ljudskom svetu. To je duh civilizacije, koji u svim svojim najboljim nastojanjima poziva naše najviše Biće da prihvati jedinu sponu jedinstva koja nas privodi istini, a to je spona pravednosti: «On koji je jedan, iznad svih boja, i koji svojom svakovrsnom moći zadovoljava urođene potrebe ljudi svih boja, koji je na početku i na kraju sveta – on je božanski, i neka nas on ujedini u uzajamnom ispoljavanju dobre volje.»

TREĆE POGLAVLJE

VIŠAK U ČOVEKU

U nekim odeljcima iz Atarva Vede pesnik izlaže svoje shvatanje Čoveka, upućujući na izvesno transcendentalno značenje koje može ovako da se prevede: «Ko je čoveku dao obličje, darovao mu dostojanstvenost, kretanje, izražavanje i karakter, nadahnuo ga mudrošću, muzikom i plesom? Kad mu se telo uspravilo, on je ustanovio da ima i bočne strane i sve druge pravce u sebi – on koji je Osoba, uporište beskrajnog bića.»

Tasmad vai vidvan purušamidan brahmeti manjate.«I stoga mudar čovek poznaje tu osobu kao Bramana.»

Sanatanam enam ahur utadja sjat punarnavah.«Zovu ga drevnim, a on se ipak još i danas obnavlja.»

U samom početku toka svog života Čovek je u svom telesnom sastavu potvrdio i istakao svoju prvu objavu slobode od uspostavljene vlasti Prirode. Na izvesnom zavoju na putu evolucije odbio je da ostane četvoronožno stvorenje, i položaj koji je njegovo telo počelo da zauzima stalno je izražavao neposlušnost. Jer, nema nikakve sumnje da je plan Prirode bio da sve sisare koji hodaju zemljom opremi sa dva para nogu, ravnomerno raspoređenih duž njihovog dugog trupa opterećenog glavom na jednom kraju. To je bila miroljubiva nagodba sklopljena sa zemljom dok mu je pretila njena konzervativna sila koja vuče na dole i traži danak za sve kretnje. Činjenica da je čovek odbacio tako očigledno razborito rešenje pokazuje njegovu urođenu snažnu sklonost opetovanim prepravkama ustrojstva, neprestanim protivpredlozima za sve što Priroda nameri i predloži. Ukoliko bismo zatekli četvoronožni sto kako se šepuri hodajući na dve noge dok mu se druge dve smešno klate sa strane, u strahu bismo pomislili da se radi o košmaru ili nekom neprirodnom hiru tog komada nameštaja,

koji je sebi dozvolio da se našali sa stolarevim shvatanjem podesnosti. Slična apsurdna karakteristika Čovekove anatomije navodi nas na pretpostavku da je on rođen pod uticajem neke komete protivrečja, koja je prokrčila svoj čudnovati put protivan orbitama koje je Priroda uredila. A ono što je značajno je to da Čovek treba da istraje u svojoj bezumnoj hrabrosti uprkos kazni koju plaća za suprotstavljanje ortodoksnom pravilu životinjskog kretanja. On svodi na polovinu olakšicu u uspostavljanju ravnoteže mišića. Spreman je da svoje detinjstvo provede teturajući se kroz opasne pokušaje u cilju napredovanja sa nedovoljnim osloncem, i celog života je podložan iznenadnim padovima sa tragičnim ili komičnim posledicama kojih su lišeni četvoronošci koji se povinuju zakonu. To je bio njegov veliki rizik, napuštanje sigurnog položaja svojih udova, koji je mirno mogao da zadrži da je pristao da i dalje pri svakom koraku pokorno izbliza pozdravlja silnu prašinu. Ta sposobnost da stoji uspravno dala je našem telu slobodu držanja, omogućivši nam da se lako okrećemo na sve strane i da uvidimo da se nalazimo u središtu stvari. To u fizičkom smislu slikovito prikazuje činjenicu da, za razliku od životinja kojima se za kretanje nudi nastavak jedne uske linije, Čovek raspolaže proširivanjem kruga. Kao njegov centar, on svoj smisao nalazi u širokoj perspektivi, i ostvaruje se u veličini svog obima. Pošto jedna sloboda vodi ka drugoj, Čovekovo čulo vida takođe je pronašlo širi delokrug. Ne mislim na bilo kakvo poboljšanje njegove fizičke snage, koja je kod mnogih grabljivih životinja sposobnija za prilagođavanje svetlosti. Međutim, preimućstvo višeg položaja naše fizičke osmatračnice pružilo nam je vidik, koji nije samo obaveštenje o položaju i rasporedu stvari, već i o njihovom uzajamnom odnosu i jedinstvu, o celini. Ipak, najbolje sredstvo ispoljavanja fizičke slobode koje je Čovek stekao svojim uspravnim položajem ogleda se u oslobađanju njegovih ruku. One su u ustrojstvu našeg tela dobile najviši čin zbog svoje veštine, lepote, korisnih aktivnosti, kao i onih koje su iznad svake koristi. One su najodvezanije, najzasebnije od svih naših udova. Nekada su nam ropski služile kao nosači, ali kada su se izdigle iznad tog položaja šudri¹, odmah su stekle odgovorni status naših pomagača. Kada smo im, umesto da ih držimo ispod nas, dali mesto sa strane, ruke su ispoljile sposobnosti koje su nam pomogle da prevaziđemo ograničenja životinjske prirode. Ta sloboda pogleda i sloboda delovanja bile su kod Čoveka praćene odgovarajućom mentalnom slobodom zahvaljujući uobrazilji, koja je od svih naših obdarenosti najizrazitije ljudska. Ona je tu da pomogne

¹ Najniža indijska kasta.stvoru kojeg je njegov konstruktor ostavio nedovršenog, neogrnutog, neukrašenog, neoklopljenog i bez oružja, i koji, što je još gore, opsednut Umom čije energije najvećim delom nisu ukroćene i saobražene nekom teško dostižnom idealu potpunosti i savršenosti na osnovi koja je oskudna. Poput svih umetnika, on ima slobodu da greši, da se upušta u očajničke pustolovine koje su suprotne njegovoj psihologiji ili fiziološkoj normalnosti i stavljaju ih na muke. Ta sloboda je božanski dar, dat smrtnicima koji su neprosvećeni i nedisciplinovani; zato je put njihovog stvaralačkog napretka posut ostacima pustošenja, a stupnjevi njihovog usavršavanja puni zapanjujuće nakaznih pojava. Ali, i pored toga, sāmo kreativno osposobljavanje uvek razjašnjava cilj koji ne može da bude ni u kakvom izdvojenom prohtevu pojedinačnog uma niti u nečemu potpuno svedenom na strogu nužnost. Isto kao što nam naš vid omogućava da u okružujuće vidno polje uključimo i posebnu stvarnost nas samih, naša uobrazilja čini nas snažno svesnima života koji treba da živimo i koji prevazilazi pojedinačni život i protivreči biološkom značaju nagona za samoodržanjem. Ona deluje kao višak i, protežući se van ograničenih šema naše svakodnevice, gradi u njoj gostinske odaje od neprocenjive vrednosti da bi ponudila gostoprimstvo svetskom duhu Čoveka. Mi imamo to počasno pravo da budemo domaćini kada nam je duh slobodan, neokovan za animalno biće. Jer, slobodan duh je božanski i jedino on može da polaže pravo na srodstvo sa Bogom. Svaka prava sloboda koju možemo da postignemo u bilo čemu proširuje naš put samoostvarenja i samospoznaje, čija osnova je istiskivanje naše tobožnje ličnosti, sebične i samožive. Nemaštovito ponavljanje života unutar sigurnih ograničenja koje Priroda nameće može da bude dobro za životinju, ali nikada i za Čoveka, koji ima odgovornost da nadraste svoj život kako bi živeo u istini. A sloboda u svom procesu stvaranja daje maha stalnim nagoveštajima i predlozima nečeg većeg i značajnijeg od njegove grube, očite svrhe. Jer, sloboda služi za izražavanje beskrajnog; ona ne nameće granice svojim delima da bi ih učinila nepromenljivim, nego da bi stalno iznova rušila te granice i otkrivala ono beskrajno u neprestanim iznenađenjima. To podrazumeva istoriju stalnog obnavljanja, niz novih početaka i neprestanih izazova starom kako bi se došlo do sve savršenije usklađenosti sa izvesnim temeljnim idealom istine. U svom stalnom naprezanju da dosegne to uzvišeno Dalje, naša civilizacija prolazi kroz nepovezana poglavlja grčevitih odstupanja. Njene

nove avanture gotovo uvek započinju nekom kataklizmom; jer, njene promene nisu tek sezonske promene ideja koje se nižu kroz različite periode cvetanja i zrenja. To su iznenađenja koja čekaju u busiji i prouzrokuju revolucionarna podešavanja. To su promene u dinastiji živućih ideala – ideala koji su aktivni u učvršćivanju svoje vlasti sa uporištima u fizičkim i psihičkim navikama, simbolima, obredima i ukrasima. No, ma koliko silovite mogle da budu revolucije u bilo kom vremenu i društvu, one se nikada potpuno ne odvajaju od opšteg središta, već pronalaze svoje mesto u istoriji koja je jedinstvena. Civilizacije koje su nastale u Indiji i Kini, Persiji i Judeji, Grčkoj i Rimu, liče na različite planinske vrhove sa drukčijom nadmorskom visinom, temperaturom, florom i faunom, ali ipak pripadaju istom planinskom lancu. Između njih ne postoje stroge granice komunikacije; osnova im je ista i sve one utiču na meteorologiju atmosfere koja nam je svima zajednička. To je suština onoga na šta je jedan veliki učitelj mislio kada je rekao da ne bi stremio sopstvenom spasenju ukoliko svi ljudi ne bi bili spašeni; jer, svi mi pripadamo božanskoj celini, jedinstvu iz kojeg sve uzvišene duše crpu direktno nadahnuće; one ga osećaju neposredno u vlastitom biću, i u svom životu objavljuju: «Ja sam jedno sa Najvišim, Besmrtnim, Savršenim.» U svom zadatku da sebe stvori, Čovek nastoji da u svom umu razradi sliku svoje istine u skladu sa idejom koju smatra univerzalnom, i uveren je da će bilo koji izraz koji joj da trajati zauvek. Takav način mišljenja potpuno je bespredmetan za biološki opstanak. On oličava njegovu borbu za životom koji nije ograničen na njegovo telo. Jer, naš fizički život ima nit jedinstva u sećanju na prošlost, dok se ovaj idealni život nalazi u dalekovidnom pomišljanju na budućnost. U materijalima i zapisima iz minulih civilizacija, iskopanim iz skrivenih arhiva prašine, pronalazimo njihove dirljive napore da svoja sećanja učine neprekinutim kroz epohe, poput napora deteta koje u čamcu od papira šalje svoj san o dostizanju dalekog nepoznatog. Ali, otkud ta želja? Samo otuda što instinktivno osećamo da u našem idealnom životu moramo da dotaknemo sve ljude i sva vremena putem ispoljenja istine koja je večna i univerzalna. I, da bismo joj dali izraz, prikupljamo izvrsne materijale i ovladavamo veštinom izvođenja koja ima trajnu vrednost. Jer, mi smrtnici moramo da odamo počast Čoveku večnog života. Da bismo uspeli u tome, od nas se očekuje da platimo mnogo više od onog što nam je potrebno za puko življenje, i u tom nastojanju često iscrpljujemo sva svoja životna sredstva, pa i sam život.

Idealna slika koju jedan divljak ima o sebi zahteva jarke boje i raskošnu opremu, grube ukrase pa čak i groteskne nakaznosti preterivanja. On pokušava da uzdigne svoje individualno biće u pojavu za koju veruje da poseduje veličanstvenost idealnog Čoveka. Nije zadovoljan time kakav je sa svojim prirodnim ograničenjima; neodoljivo oseća nešto što je iznad očevidne istine o njemu i što jedino može da mu da vrednost. To je princip moći koja, shodno njegovom trenutnom mentalnom nivou, predstavlja smisao sveopšte stvarnosti kojoj pripada, i njegova sveta dužnost je da joj pruži izraz, makar i po cenu vlastite sreće. U stvari, preko tog izraza on postaje jedno sa Bogom, jer za njega Bog nije ništa veće od moći, od snage. Divljak ulaže ogromne napore, i često podnosi muke, kako bi postao oličenje moći u upadljivim bojama i iskrivljenim oblicima, u delima nemilosrdne svireposti i preteranog razmetanja smelošću u samopovlađivanju. Takav nastup sirove grandioznosti izaziva u pripadnicima njegove zajednice pokorno duboko poštovanje i strah koji im pruža estetsko zadovoljstvo, pošto im osvetljava izgled karaktera koji, koliko je njima poznato, pripada idealnoj ljudskoj prirodi. Oni ne žele da u njemu vide pojedinca, nego Čoveka u kojem su svi oni zastupljeni. Stoga, uprkos njihovim stradanjima, uživaju da budu zasuti i savladani preterivanjima i u vlasti jedne volje koja je strahotno očita usled svoje izvanredne hirovitosti u nanošenju povreda. Oni simbolički predstavljaju svoju ideju neograničene samovolje njihovih bogova tako što im pripisuju fizičke i etičke čudovišnosti u anatomskom sklopu i opakoj osvetoljubivosti koja vapi za krvlju žrtava, u ličnim sklonostima koje ne prave razliku pri izboru primalaca i metoda nagrađivanja i kažnjavanja. Zapravo, ti bogovi nikada ne mogu da budu okrivljeni za bilo kakvu kolebljivost u ponašanju izazvanu nekom obzirnošću praćenom osećajem samilosti koju današnji muževni pametnjakovići tako često ismevaju kao sentimentalnost. Ma koliko sve to moglo da bude grubo, prosto i banalno, to pokazuje da Čovek ima osećaj da je zaista zastupljen u nečemu što ga premašuje. Svestan je da nije nesavršen, nego nezavršen. Zna da neki smisao u njemu tek treba da bude shvaćen i ostvaren. To nas nimalo ne čudi, jer nam se čini potpuno prirodno da varvarstvo u Čoveku nije apsolutno i neograničeno, i da su granice tog varvarstva nalik granicama horizonta. U Čovekovom umu odjekuje duboki zov – zov njegove sopstvene unutarnje istine, koja je van njegovog direktnog znanja i analitičke logike. Postoje pojedinci koji nemaju nikakve sumnje u istinitost tog transcendentalnog Čoveka. Dok naša svest to sve bolje razume, u nama nastaju nove vrednosti, nove dubine i prefinjenosti ushićenja, staložena

dostojanstvenost izražavanja putem uklanjanja lažnog sjaja, mahnitih osećanja, svake žestine u obliku, boji, rečima ili ponašanju, i zlokobnog mentaliteta kju-kluks-klanstva. Svaka epoha pokazuje svoj karakter sanjara u svojim moćnim izrazima koji je prenose preko uzburkanih vekova do kontinentalne zaravni postojane ljudske istorije. Ti izrazi ne moraju da budu namerno religiozni, ali posredno ipak pripadaju Čovekovoj religiji, pošto su posledica svesti o većem Čoveku u pojedinim pripadnicima ljudskog roda. Ta svest nalazi svoje ispoljenje u nauci, filozofiji i umetnostima, u društvenom moralu, u svemu što u sebi nosi sopstvenu krajnju vrednost. Takve osobe su istinski duhovne i trebalo bi da se svesno udruže u jednoj uzvišenoj religiji Čoveka, oličavajući njegovu neprekidnu težnju da dostigne savršenstvo u uzvišenim mislima i delima i snovima u besmrtnim simbolima umetnosti, objavljujući njegovo stremljenje da se uzdigne u dostojanstvo bića. Bio sam u prilici da obiđem ruševine starog Rima, ostatke ljudske čežnje za neizmernim, čiji prizor saleće naš um da napusti mišljenje. Ne dokazuje li to da se u viziji velikog Rimskog carstva stvaralačka mašta naroda radovala otkriću svog transcendentalnog čoveštva? Ta ideja Carstva nije služila samo za davanje oduška pritisku prenaseljenosti, niti za proširenje područja trgovačkog profita, nego je postojala kao konkretna slika rimske samobitnosti, kao duša naroda koji je sanjao o uspostavljanju svetske tvorevine pogodne da bude prebivalište Idealnog Čoveka. To je bilo divovsko stremljenje Rima da odgovori na večno pitanje šta je zapravo Čovek kao Čovek. A svaki ozbiljno saopšten odgovor ulazi u domen religije, ma kako glasio; i taj odgovor, u svojoj iskrenosti, pripada ne samo nekom određenom narodu nego svima nama. Moguće je da Rim nije pružio potpuno savršen odgovor kada se borio za svoje mesto svetskog graditelja ljudske istorije, ali je pokazao izvanrednu snagu neukrotivog ljudskog duha koji je u stanju da kaže: «Bumeva sukam», «Veličina je sama po sebi sreća». Njegovo carstvo bilo je poljuljano i uništeno, ali njegova vera u čovekovu uzvišenost i dalje traje u jednoj od najširih naslaga ljudske geologije. I ta vera je bila stvarni duh njegove religije, koja je bila bleda u poretku svoje formalne, ustanovljene teologije i koja je Rimu pružala samo uzbudljivu razonodu a ne i duhovno nadahnuće. U stvari, ta teologija je pala daleko ispod karaktera Rima, i iz tog razloga je išla protiv njegove religije, čija je misija bila da pokaže svoju čovečnost na pozadini neprolaznog. Religiju ovog i drugih naroda ne treba da tražimo u njihovim bogovima, nego u Čoveku, koji je sanjao o vlastitoj beskrajnosti i veličanstveno delao za sva vremena, prkoseći opasnosti i smrti.

Otkad se svest pojačala od blede izmaglice u svetu Života u sāmo središte bića u Čoveku, njegova istorija počela je da pokazuje svoja brza poglavlja; jer, to je istorija njegovih marljivih, upornih odgovora na različite načine na pitanje koje dolazi iz tog njegovog svesnog bića: «Šta sam ja?» Čovek nije srećan ni zadovoljan onako kako je to životinja, jer njegova sreća i mir zavise od istinitosti njegovog odgovora. Životinja ostvaruje svoj uspeh u fizičkoj dovoljnosti koja odgovara zahtevima njene prirode. Kada krokodil nema nikakvih smetnji da se ponaša kao pravi krokodil, on kezi zube i reži i nema razloga za negodovanje. Opšte priznata istina je da i Čovek mora da se ponaša kao ćovek da bi otkrio svoju istinu. No, on je krajnje zbunjen i pometeno pita: «Kako je to biti nalik čoveku? Šta sam ja?» Tigru nije dato da otkrije kakva je njegova vlastita priroda kao tigra niti, što se toga tiče, da po svom ukusu izabere posebnu boju za svoje krzno. Ali, čoveku su trebala stoleća za razmatranje pitanja sopstvene prave prirode, a još uvek nije došao do zaključka. Izgradio je složene religije da bi se uverio, protivno svojim prirodnim sklonostima, u paradoks koji glasi da on nije ono što jeste već nešto veće. Ono što je značajno u pogledu tih napora je činjenica da Čovek, da bi sebe zaista upoznao, razvija u svojoj religiji viziju jednog Bića koje ga prevazilazi u istinitosti, a sa kojim je uz to u srodstvu. Te religije razlikuju se u pojedinostima a često i u moralnom smislu, ali imaju jednu zajedničku težnju. U njima ljudi tragaju za svojom krajnjom vrednošću, koju nazivaju božanskom, u nekoj samobitnosti antropomorfističkoj po naravi. Um, koji je nastrano naučan, ruga se tome; ali, trebalo bi da zna da religija u suštini nije kosmička, pa čak ni apsrtraktna; ona pronalazi sebe kada dodirne Bramu u čoveku; u suprotnom nema dokaz za svoje postojanje. Mora se priznati da taj ljudski sastojak uvodi u našu religiju duhovno ustrojstvo koje često zapada u zastranjivanja koja su intelektualno slepa, dostojna moralnog prekora i estetski odbojna. No, to su pogrešni odgovori; oni izobličuju istinu o čoveku i, poput svih grešaka u sociologiji, ekonomiji i politici, moraju da budu pobijeni i prevaziđeni. Njihova istinitost mora da bude ocenjena po merilu ljudskog savršenstva, a ne po nekom samovoljnom nalogu koji odbija da bude potvrđen od suda ljudske savesti. A velike religije su ishod velikih revolucija u tom pravcu koje su dovele do temeljnih promena u našem stavu. Sve su te religije redovito nastupale kao protest protiv ranijih verovanja koja su bila nehumana, u kojima su obredni propisi postali najvažniji a spoljne prinude neumoljive. Ta verovanja su bila, kao što već rekoh, kultovi moći; i ona za nas imaju vrednosti, i mada nam ne pomažu da postanemo savršeni putem istinitosti,

pomažu nam da postanemo silni i strašni putem posedovanja i magijskog upravljanja božanstvom. No, možda ja činim nepravdu našim precima. Verovatnije je da oni nisu obožavali moć naprosto zbog njene korisnosti, nego zato što su je na svoj način usvajali kao istinu sa kojom je njihova vlastita moć bila u izvesnom odnosu i u kojoj je nalazila svoje ispunjenje. Mora da su prirodno osećali da je ta moć bila moć izvesne volje iza prirode, a ne neko nelično, neosetljivo ludilo koje bi uvek neobjašnjivo nabasalo na tačne rezultate. Jer, bilo bi krajnje maloumno od njih da su ukazivali poštovanje pukoj apstrakciji, bezumnoj, bezdušnoj i besciljnoj; u stvari, beskrajno nižoj od njih u svom ispoljavanju.

ČETVRTO POGLAVLJE

DUHOVNO SJEDINJENJE

Kada je Čovekova zaokupljenost sredstvima za život postala manje naglašena, on je stekao slobodno vreme da se pozabavi tajnom sopstvenog bića, i nije mogao a da ne oseti da je njegova ličnost povezana sa beskrajnim svetom ljudske prirode i da u njemu leži njena savršenost. Njegova religija, koja je u početku imala kosmičku osnovu moći, došla je na viši stupanj kada je svoju temelj pronašla u ljudskoj istini ličnosti. Ne sme se pomisliti da je takav pristup doveo do suženja opsega naše svesti o beskrajnom. Negativna ideja beskrajnog je samo neodređeno proširenje granica stvari; zapravo, neprestano odlaganje beskrajne veličine. Objašnjeno mi je da je matematika došla do zaključka da se naš svet nalazi u svemiru koji je ograničen. To nas ne čini neutešnim. Ne smeta nam preterano i ne kvari naše mišljenje o prostoru čak ni to što prava linija ne može da ostane prava i ima trajnu tendenciju da se vrati na tačku od koje je počela. U hinduističkim svetim spisima vasiona je opisivana kao jaje; to znači da za čovekov um ona ima kružni omotač ograničenja. Ti spisi idu još dalje od toga i tvrde da ni vreme nije kontinualno i da naš svet opetovano dolazi do kraja i iznova počinje svoj ciklus. Drugim rečima, u oblasti vremena i prostora beskonačnost se sastoji od svagda obrćuće konačnosti. Međutim, pozitivni aspekt beskonačnog je u advaitam, u apsolutnom jedinstvu, u kojem mnoštvo nije obuhvaćeno kao u nekom spoljnom spremištu, već je u unutarnjem savršenstvu koje prožima i prevazilazi svoju sadržinu, sastojke, poput lepote u lotosu koja je nešto neiskazivo veće od svih sastavnih delova tog cveta. Moćno svojstvo skladnosti, a ne veličina širenja, je ono što u nama izaziva pozitivno osećanje beskrajnosti u našoj radosti, u našoj ljubavi. Jer, advaitam je anandam; beskrajno Jedno je beskrajna Ljubav. U onima kod kojih je duhovno osećanje slabo, želja za ostvarenjem je svedena na fizičko posedovanje, konkretno zahvatanje,

grabljenje u prostoru. Ta žudnja za veličinom ne postaje težnja ka uzvišenom, nego pomama za velikim. No, do istinskog duhovnog ostvarenja ne dolazi se putem povećavanja imetka u obimu ili broju. Istina koja je beskrajna nalazi se u idealu jedinstva koje otkrivamo u dubljoj povezanosti, pripadnosti. Ta istina ostvarenja nije u prostoru, ona može da se spozna samo u čovekovom vlastitom unutarnjem duhu.

Ekadhaivanudraštavjam etat apramejam druvam.«Ovo beskrajno i večno valja uvažavati kao Jedno.»

Para akašat ađa atma, «Ovaj nerođeni duh je van prostora.» Jer, to je Puruša, 'Osoba'. Posebno mentalno stanovište koje Indiju krasi u njenoj religiji pojašnjeno je rečju Joga, što znači 'postići ujedinjenje', 'sjediniti'. Ujedinjenje nema svoj značaj u domenu imati, nego u domenu biti. Steći istinu je isto što i priznati njenu odvojenost, ali biti istinit znači postati jedno sa istinom, istovetan sa njom. Neke religije, koje se bave našim odnosom sa Bogom, uveravaju nas da ćemo biti nagrađeni ukoliko u tom odnosu ostanemo iskreni i verni. Ta nagrada ima svoju objektivnu vrednost. Ona nam pruža određeni razlog izvan nas samih za praćenje propisanog puta. I u Indiji postoje takve religije. No, oni koji su dospeli do većih visina streme svom ispunjenju kroz sjedinjenje sa Narajanom, najvišom Stvarnošću Čoveka, koja je božanska. Naše sjedinjenje s tim duhom ne može se postići uz pomoć uma. Jer, naš um pripada resoru ekonomije u ljudskom organizmu. On brižljivo čuva našu svest za njemu svojstveno područje prosuđivanja, unutar kojeg dopušta naš odnos sa pojavnim svetom. No, cilj joge je da nam pomogne da prekoračimo granice koje je Um uspostavio. U slučajevima kada su one savladane, naše unutarnje biće biva ispunjeno radošću, što pokazuje da putem takve slobode stupamo u dodir sa Stvarnošću koja je svrha po sebi, i stoga je blaženstvo. Nekada je čovek imao viziju beskraja u sveopštoj Svetlosti, i svoje obožavanje je posvetio suncu. Takođe je i vatri ponudio svoje služenje i prinosio joj žrtve. Zatim je beskrajnost osećao u Životu, koji je Vreme u njegovom stvaralačkom vidu, i rekao je: «Jat kinča jadidam sarvam prana eđati nihsritam», «Sve što postoji izlazi iz života i vibrira u njemu.» On je bio siguran u to, pošto je bio svestan tajne Života neposredno u sebi kao principa svrhe, uređene volje, izvora svih njegovih aktivnosti. Njegovo tumačenje krajnjeg karaktera istine zasnivalo se na uputstvu koje mu je dao Život, a ne ono što je neživo, jer to je nemo. A onda je prodro dublje u

svoje biće i rekao: «Raso vai sah», «Beskrajnost je sama ljubav» – večiti duh radosti. Njegova religija, koja je u njegovom ostvarenju beskrajnosti, započela je svoje putovanje od bezličnog, neosetljivog djaus, 'neba', u kojem se ispoljavala svetlost, potom je došla do Života, koji je predstavljao silu samostvaranja u vremenu, a završila je u puruši, 'Osobi', u kojoj se nalazi vanvremenska ljubav. I objavila je: «Tam vedjam purušam vedah», «Spoznaj njega, tu Osobu koju valja shvatiti»; «Jatha ma vo mritjuh parivjatah», «Kako smrt ne bi mogla da te ojadi.» Jer, ta Osoba je besmrtna i u njoj pojedinac ima svoju neprolaznu istinu. O toj Osobi je rečeno: ''Eša devo višvakarma mahatma sada đananam hridaje sanivišatah'', «Ovo je božansko biće, proizvođač sveta, koji je Uzvišena, Moćna Duša koja uvek živi u srcima svih ljudi.» Ja etad vidur amritas te bavanti, «Oni koji njega spoznaju prevazilaze granice smrtnosti» – ne u trajanju u vremenu, nego u savršenosti istine. Naše sjedinjenje sa Bićem čija aktivnost je prisutna u čitavom svetu i koje boravi u srcu čovečanstva ne može da bude pasivno. Da bismo se sjedinili sa Njim, moramo da uklonimo sebične motive iz našeg rada i da postanemo višvakarma, 'svetski radnik', moramo da radimo za sve. Kada kažem 'za sve', ne mislim na nebrojeno mnoštvo jedinki. Svaki rad koji je dobar, ma koliko mali po obimu, univerzalan je po svom karakteru. Takav rad doprinosi ostvarenju Višvakarme, 'Svetskog Radnika' koji radi za sve. Da bi bio jedno sa tim Mahatmom, 'Velikom Dušom', čovek mora da odneguje veličinu duše koja se poistovećuje sa dušom svih naroda, a ne samo svog. To nam pomaže da shvatimo ono što je Buda opisao kao Bramaviharu, 'življenje u beskonačnom'. On kaže: «Ne varajte jedni druge, nikoga ni najmanje ne prezrite, nikad u besu ne poželite nikome da pati usled delovanja vašeg tela, reči ili misli. Poput majke koja sopstvenim životom čuva svog sina jedinca, gledajte sa neizmernom ljubavlju na sva stvorenja. «Iznad tebe, ispod tebe, sa svih strana oko tebe, imaj saosećanja za ceo svet i neka tvoja neizmerna naklonjenost ne zna za prepreke, za bilo kakvu želju da povrediš i za neprijateljstvo. «Opstajanje u takvoj nameri dok stojiš, hodaš, sediš ili ležiš, sve dok te san ne savlada, zove se življenje u Brami.» Ovo pokazuje da Budino shvatanje beskonačnog nije bilo zamisao o duhu bezgranične kosmičke aktivnosti, nego beskonačnog čiji smisao je u pozitivnom idealu dobrote i ljubavi, koji ne može da bude drugačiji nego ljudski. Time što ste velikodušni, dobri i puni ljubavi, ne uviđate ono beskrajno u zvezdama i stenama, već beskraj otkriven u Čoveku. Budino učenje govori o Nirvani kao najvišem cilju. Da bismo shvatili njen stvarni

karakter, moramo da znamo put do njenog postignuća, koji ne vodi samo kroz uklanjanje loših misli i dela nego kroz odstranjivanje svih ograničenja u ljubavi. To mora da znači uzdizanje bića u istini koja je sama ljubav, koja u svojim nedrima spaja sve one kojima treba da pružimo svoje saosećanje, razumevanje i služenje. Kada ga je neko upitao šta je osnovni uzrok postojanja, Buda je strogo odgovorio da je takvo interesovanje beskorisno i nebitno. Da nije pritom mislio da ono izlazi iz ljudskog delokruga kao našeg cilja i da, iako takvo pitanje može opravdano da se postavi u oblasti kosmičke filozofije ili nauke, ono nema ništa sa ljudskom darmom, čovekovom unutarnjom prirodom, u kojoj ljubav pronalazi svoje krajnje ispunjenje, u kojoj sve njegove žrtve završavaju večnom korišću i uspehom, u kojoj gašenje svetlosti lampe ne predstavlja nikakav gubitak pošto sija sveprožimajuća svetlost sunca? I, jesu li oni koji su slušali velikog učitelja samo čuli njegove reči i razumeli njegova učenja? Ne, oni su u njemu neposredno osetili ono što im je propovedao, u živom, dejstvenom jeziku same njegove ličnosti, konačne istine Čoveka. Značajno je to da sve velike religije imaju istorijsko poreklo u ličnostima koje su u svom životu zastupale i oličavale istinu koja nije bila kosmička i izvan etike, nego ljudska i plemenita. Oni su izbavili religiju iz magijskog uporišta demonske sile i uneli je u skriveno srce ljudskog roda, u ispunjenje koje nije ograničeno na nekakvu izuzetno povoljnu sudbinu pojedinca, već je namenjeno dobrobiti svih ljudi. Cilj nije bio duhovno ushićenje usamljenih duša, već duhovno oslobođenje svih naroda. Oni su došli kao glasnici Čoveka ljudima svih zemalja i govorili o spasenju koje može da se postigne jedino usavršavanjem našeg odnosa sa Večnim Čovekom, Božanskim Čovekom. Kakve god da su bile njihove doktrine o Bogu, ili neke dogme koje su pozajmili od svoga doba i tradicije, njihov život i učenje odlikovali su se dubljim nagoveštajem Bića koje je beskrajnost u Čoveku, Otac, Prijatelj, Ljubavnik, i kome treba da se služi putem služenja celom ljudskom rodu. Jer, Bog u Čoveku zavisi u ispunjenju sopstvene ljubavi od pomoći ljudi i ljubavi ljudi. U hladu jedne prastare šume u Indiji jednom je bilo postavljeno ovakvo pitanje:

Kasme devaja haviša videma?«Ko je Bog kojem treba da prinosimo žrtve?»

To pitanje je još uvek naše, a da bismo na njega odgovorili moramo u dubini svoje ljubavi i u zrelosti svoje mudrosti da znamo šta je čovek – da ga upoznamo ne samo putem saosećanja, nego i putem nauke, radosti

stvaranja i patnje junaštva; tena tjaktena bunđita, «uživaj u njemu putem žrtvovanja» – žrtvovanja koje proizilazi iz ljubavi; ma gridah, «ne žudi», jer požuda i pohlepa ti skreću um u onu opsenu u tebi koja je tvoja zasebna ličnost i odvraćaju ga od istine u kojoj predstavljaš parama purušu, 'najvišu Osobu'. Naša pohlepa nam usmerava svest na stvari koje su daleko od one vrhovne vrednosti istine koja je svojstvo univerzalnog bića. Jaz koji na taj način nastaje sa opadanjem struje ljubavi nastojimo da popunimo stalnim dotokom bogatstva, koje možda ima moć da napuni, ali ne i moć da ujedini i okrepi. Stoga se opasna rupa krije ispod blještavog živog peska stvari, koje svojom sopstvenom težinom dovode do naglog sleganja dok se nalazimo u dubokom snu. Prava tragedija, međutim, ne leži u riziku za našu materijalnu bezbednost, nego u zamračenju samog Čoveka u ljudskom svetu. Čovek u stvaralačkim aktivnostima svoje duše spoznaje svoje okruženje kao svoje veće biće, prožeto njegovim sopstvenim životom i ljubavlju. No, on ga u svojoj ambiciji unakarađuje i skrnavi neosetljivim ispoljavanjem svoje lakomosti. Njegov svet korisnosti, zadobivši ogromne razmere, reaguje na njegovu unutarnju prirodu i hipnotički mu nameće šemu univerzuma koji je apstraktan sistem. U takvom svetu ne može biti govora o mukti, slobodi u istini, pošto je on čvrsta zasebna činjenica, kavez bez neba iznad sebe. Po celokupnom svom izgledu naš svet je zatvoreni svet tvrdih činjenica; on je poput semena sa tvrdim omotačem. Ali, unutar tog ograđenog prostora prisutan je naš tihi vapaj života za mukti, čak i kad od nje nema ni traga ni glasa. Kada neko silno nabujalo iskušenje sasvim ućutka to snažno stremljenje, tada civilizacija umire poput semena koje je izgubilo podstrek da proklija. A ta mukti je u istini koja prebiva u idealnom čoveku.

PETO POGLAVLJE

PROROK

U uvodu sam konstatovao da je univerzum sa kojim uspostavljamo odnos preko našeg čulnog opažanja, mišljenja ili maštanja nužno Čovekov univerzum. Naše fizičko biće stiče snagu i blagostanje putem svog pravilnog odnosa u znanju i praksi sa njegovim fizičkim aspektom. Tajne svih njegovih pojava čovek uopštava u vidu zakona usklađenih sa njegovim racionalnim umom. U primitivnom periodu naše istorije Čovekovo fizičko opštenje sa spoljnim svetom bilo je od presudne važnosti za održanje njegovog života, života koji mu je bio zajednički sa osrtalim stvorenjima, pa je i prvi izraz njegove religije bio fizički – poticao je od njegovog čuđenja i strahopoštovanja pred ispoljenjima moći u Prirodi i njegovog nastojanja da je pridobije za sebe i svoje pleme pomoću magijskih bajanja i rituala. Drugim rečima, njegova religija pokušavala je da se u potpunosti poveže sa tajanstvenom magijom sila Prirode preko njegove vlastite magijske moći. Zatim je nastupilo vreme kada je stekao slobodu dokolice da usmeri um na svoju unutarnju prirodu, i zagonetka sopstvene ličnosti dobila je za njega prvorazredni značaj. Tako je njegovo lično biće nagonski tražilo svoje ispunjenje u istinitosti više ličnosti. U istoriji religije naša spoznaja njene prirode prolazila je kroz brojne promene, baš kao i naša spoznaja prirode materijalnog sveta. Naš način bogoštovanja sledio je tok tih promena, no njegov razvoj se stalno kretao od spoljnog i magijskog ka etičkom i duhovnom izrazu. Prvi mudar zapis o promeni usmerenja u Čovekovoj religiji nalazimo u poruci velikog persijskog proroka Zaratustre, i ona je kao i obično bila praćena revolucijom. U jednom kasnijem periodu ista stvar se dogodila i u Indiji, i očito je da je istorija tih religijskih napora uneta u ep Mahabharata i povezana sa imenom Krišne i učenjima iz Bagavadgite.

Najznačajniji od svih istaknutih događaja iz iranske istorije je verska reforma koju je sproveo Zaratustra. Teško da može biti ikakvih sumnji da je to bio prvi čovek za kojeg znamo koji je religiji dao izričan moralni karakter i usmerenje, i istovremeno propovedao učenje o jednoboštvu koje je dobroti kao idealu savršenstva dalo večiti temelj. Sve religije primitivnog tipa nastoje da zadrže čoveka vezanog za propise spoljnih običaja i obreda. Zaratustra je bio najveći od svih pionirskih proroka koji je čoveku pokazao put slobode – slobode etičkog izbora, slobode od slepog pokoravanja besmislenim zabranama i zapovestima, slobode od raznovrsnog mnoštva svetilišta i oltara koji naše bogoštovanje udaljavaju od usredsređene čistote pobožnosti. Za većinu nas danas je suvišno i reći da moralna vrlina svakog postupka potiče od vrline namere. Ali, to je istina koja se čoveku jednom javila poput otkrića svetlosti u tami, i ni do danas nije doprla do svih mračnih budžaka ljudske prirode. Još uvek vidimo oko sebe ljude koji se, u nadi da će time steći zasluge, plašljivo drže puta slepog i tupog formalizma, koji nema živo i snažno etičko izvorište u umu. To će nas navesti da shvatimo veličinu Zaratustre. Mada je bio okružen pristalicama magijskih rituala, on je u tim mračnim vremenima nerazumnosti objavio da je istinitost religije u njenom moralnom značenju, a ne u spoljnim običajima i postupcima od zamišljene koristi; da je njena vrednost u podržavanju čoveka da vodi život dobrih misli, dobrih reči i dobrih dela. «Prorok», kaže dr Gajger, «označava svoju religiju kao 'nepoznatu za reči' (Jasna 31 1.) ili kao 'misteriju' (J. 48. 3.) pošto je lično smatra religijom potpuno različitom od verovanja koje su ljudi do tada imali. Otkrovenje koje on objavljuje za njega više nije stvar osećanja niti je samo neodređena slutnja i predstava Božanstva, nego stvar razuma, duhovne svesnosti i znanja. To je od izuzetne važnosti, jer verovatno nema mnogo toliko starih religija u kojima je tako precizno kao u načelima iz Gati objavljena temeljna doktrina da je religija znanje, odnosno nauka o tome šta je istinito i sušto. Bez znanja su oni koji su bez vere; suprotno tome, verujući su učeni zato što su pronikli u to znanje.» Ovde uzgred može da se spomene, da bi se ukazalo na nešto slično u razvoju indijske religijske misli, da se duhovna istina svugde u Upanišadama sa ponovljenim naglašavanjem naziva vidja, znanje, dok je njena suprotnost avidja, prihvatanje zablude nastale iz neuviđanja. Spoljni izraz istine dostiže čistu svetlost jednostavnosti putem unutarnjeg ostvarenja. Istinska jednostavnost je spoljni izgled savršenstva. Na primitivnim stupnjevima duhovnog razvoja, dok je čovek nejasno svestan misterije beskraja u svom životu i u svetu, i dok mu nije potpuno

poznat unutarnji karakter njegove povezanosti sa tom istinom, njegovo prvo osećanje je ili užas ili pohlepa za dobitkom. To ga nagoni na mahnta preterivanja u bogoštovanju, na pomamne grčeve ceremonijalizma. Međutim, u Zaratustrinom učenju, koje je najbolje prikazano u njegovim Gatama, teško da se igde spominje ritualizam bogoštovanja. Pažnja je gotovo u celosti posvećena ponašanju i njegovim etičkim pobudama. Ortodoksni persijski oblik bogosluženja u starom Iranu uključivao je žrtvovanje životinja i prinošenje haeme daevama. To što se Zaratustra usprotivio svemu tome pokazuje ne samo njegovu hrabrost, nego i snagu njegove spoznaje Najvišeg Bića kao duha. Kažu da je Plutarh naveo da je «Zaratustra poučavao Persijance da Ahuri Mazdi daju 'zavete i molitve zahvalnice'.» Razlika između vere u delotvornost krvavih magijskih rituala i negovanja etičkih i duhovnih ideala kao pravog načina bogoštovanja je ogromna. Zadivljujuće je videti kako je Zaratustra bio prvi među ljudima koji je prevalio to rastojanje sa pouzdanošću saznanja koje je njegovom životu i rečima dalo takav žar vere. Istina koja mu je ispunjavala um nije bila nešto što je preuzeo iz knjiga ili od svojih učitelja; nije do nje došao držeći se propisanog puta tradicije, već mu je ona došla kao rasvetljenje čitavog njegovog života, skoro kao opštenje njegovog univerzalnog bića sa njegovim ličnim, privatnim bićem, i on je objavio tu krajnju neposrednost svog znanja kada je rekao: «O, Mazda, kada sam te doživeo kao ono Prvo i Poslednje, kao Najdostojnijeg obožavanja i ljubavi, kao Oca Dobre Misli, kao Tvorca Istine i Pravde, kao Gospoda Sudiju naših životnih postupaka – tada sam načinio mesto za Tebe u mojim rođenim očima.» Jasna 31. 8. ¹ A iskrena potresenost njegove duše navela ga je da kaže i ovo:«Evo dakle obznanjujem Najvećeg od svih! Pesme hvaljenice sastavljam za njega uz pomoć Istine, korisne i blagotvorne za sva živa bića. Neka ih Ahura Mazda posluša svojim Svetim Duhom, jer Dobri Um me je uputio da ga obožavam; i neka me on svojom mudrošću pouči šta je najbolje.» Jasna 45. 6. Istina do koje se ne stiže analitičkim postupkom umovanja i zaključivanja, i čije dokazivanje ne zavisi od nekog potkrepljivanja spoljnim činjenicama ni od preovlađujućeg verovanja i običaja naroda – istina koja dolazi kao nadahnuće van konteksta svog okruženja donosi pouzdanje da je poslata iz unutarnjeg izvora božanske mudrosti, i da je osoba koja ju je spoznala posebno nadahnuta i stoga ima odgovornost kao neposredni prenosilac Božanske Istine.

Sve dok se bavi Bogom kao pomagačem isključivo onih njegovih poštovalaca koji znaju tajnu njegovog umilostivljavanja, čovek nastoji da ga prisvoji za sebe ili za pleme kojem pripada. Ali, čim se pojmi moralna

¹ Ovaj i sledeći citati uzeti su iz prevoda D. J. Iranija.priroda, tj. čovečnost Boga, i čovek u svojoj religiji uvidi i oživotvori svoje božansko biće, njegov Bog više nije strano lice koje treba umilostiviti za neki poseban ustupak. Svest o Bogu transcendira granice rasa i okuplja sva ljudska bića unutar jedinstvenog duhovnog kruga zajedništva. Zaratustra je bio prvi prorok koji je religiju oslobodio isključive svedenosti na plemenskog Boga, Boga izabranog naroda, i dao je univerzalnom Čoveku. To je veliki događaj u istoriji religije. Kada se prosvetio Učitelj je rekao: «Ahura Mazda, ja sam uistinu poverovao da si Ti Vrhovno Blagonaklono Proviđenje kada mi je došao Sraoša sa Dobrim Umom, i kada sam prvi put primio tvoje reči i zahvaljujući njima postao mudar. I, mada je moj zadatak težak, i mogu da me snađu nevolje, celom ljudskom rodu ću obznaniti Tvoju poruku, koju Ti proglašavaš najuzvišenijom.» Jasna 43. On se ovako moli Mazdi: «Molim te da mi iskreno saopštiš, Ahura, religiju koja je najbolja za ceo ljudski rod, koja, zasnovana na istini, čini da nam svi poslovi uspevaju, religiju koja naša dela utvrđuje u poretku i pravdi putem Božanskih pesama Savršene Pobožnosti, i čija je razumna želja nad svim željama upravo želja za Tobom, Mazda.» Jasna 44. 10. Sa apsolutnom uverenošću i uzdanjem onoga koji je imao direktno viđenje Istine, on se obraća svetu: «Čujte me, vi koji dolazite izbliza i izdaleka! Poslušajte, jer sada ću vam održati govor; dobro razmislite o svemu, procenite moje reči pažljivo i nepristrasno. Više nikada lažni učitelj neće uništiti ovaj svet, jer je zanemeo i vera mu je prokazana.» Jasna 45. 1. Mislim da bez ikakve sumnje može da se kaže da je tako uzvišeno shvatanje religije – izgovoreno u tako jasnom tonu potvrđivanja pouzdanim glasom uverenosti da je to istina o krajnjem idealu savršenstva koji mora da se objavi celom čovečanstvu, makar i po cenu mučeništva – jedinstveno u istoriji bilo koje religije koja pripada toj dalekoj zori civilizacije. Bilo je vreme kada su, zajedno sa drugim arijskim narodima, i Persijanci obožavali elementarne bogove Prirode, čiju naklonost je trebalo zadobiti izvršavanjem neke moralne dužnosti ili služenjem iz ljubavi. To je zapravo bio grubi početak naučničkog duha koji nastoji da otkrije skrivene

izvore moći u prirodi. No, u svemu tome mora da je strujala neka dublja želja, koja se stalno suprotstavljala kultu moći i nagoveštavala svetove unutarnjeg dobra, beskrajno dragocenijeg od materijalne dobiti. Njen glas isprva nije bio snažan i većina ljudi se nije obazirala na njega; ali njegovi uticaji, poput života u klici, tiho su napredovali. Zatim se pojavio veliki prorok, i skrivena vatra istine se naglo razbuktala u njegovom životu i umu. Ono najbolje u ljudima probija se tokom dugih mračnih epoha u nagoveštajima i šapatima dok ne dođe do glasa koji više nikada ne može da bude ućutkan. Jer, taj glas postaje glas Čoveka, i više nije ograničen na određeno vreme ili narod. On deluje u prekidima ćutanja i zaborava, potištenosti i poraza, i ponovo istupa sa svojim osvajačkim pozivom. To je poziv borcu, borcu protiv neistine, protiv svega što iskušava i zavodi čovekov duh, odvraća ga od njegove misije slobode i baca u zamke materijalizma. Zaratustrin glas je i danas živ, i nije samo stvar od akademskog značaja za istoričare koji se bave događajima iz prošlosti; nije samo vodilja za malu zajednicu ljudi u njihovim svakodnevnim životnim pojedinostima. Ne; jer, od svih učitelja Zaratustra je bio prvi koji je svoje reči uputio celom čovečanstvu, bez obzira na prostornu ili vremensku udaljenost. On nije bio nalik nekom stanovniku pećine koji je slučajno trenjem došao do osvetljenja i, bojeći se da ne može da ga podeli sa svima, sačuvao ga sa strepnjom cicije za sopstvenu domaću upotrebu. Naprotiv, on je bio posmatrač u noći; stajao je na usamljenom visu okrenut prema istoku i zapevao uspavanom svetu pesme zahvalnice svetlosti dok se sunce rađalo na obodu horizonta. Objavio je da je Sunce Istine tu za sve nas, i da njegova svetlost služi da ujedini ljude sa svih strana sveta. Takva poruka uvek izaziva protivljenje onih čije su osobine i sklonosti postale noćne, i čiji zaodenuti interes je u mraku. Za prorokovog života vodila se ogorčena borba između njegovih sledbenika i ostalih, koji su bili odani običajima na čijoj strani je bila tradicija, a ne istina. Kažu da je «Zaratustra poticao iz kraljevske porodice», i da su prvi obraćenici u njegovu veru takođe bili iz vladajućeg staleža. Ali sveštenici, «Kaviji i Karapani, često su uspevali da pridobiju vladare za sebe». Tako saznajemo da su se u toj borbi tamošnji kneževi podelili na dve suprotstavljene strane, slično kao i u Indiji u vreme bitke na Kurukšetri. Veliko zadovoljstvo mi je pričinilo saznanje da je pročišćavanje vere, što je bila misija velikih učitelja u oba društva, persijskom i indijskom, sledilo slične principe. Već smo videli kako je Zaratustra produhovio značenje žrtvovanja, koje se u ranijim vremenima sastojalo u spoljnom ritualizmu koji je uključivao krvoproliće. Istu stvar nalazimo i u Giti, u

kojoj je reč jađna dobila viši smisao od onog koji je imala u svom grubom vidu. Prema Giti, dela koja su učinjena isključivo sa sebičnim ciljem okivaju nam dušu; nepristrasno, nesebično delovanje, izvršeno radi odricanja i predavanja svoje ličnosti, predstavlja istinsko žrtvovanje. Jer, i sama ova tvorevina nastala je iz samožrtvovanja Brame, koje nema drugu svrhu; i zato, kada izvršavamo neku obavezu koja je samopožrtvovana, ostvarujemo duh Brame. Ideal zoroastrijanske Persije je izrazito etički. On upućuje poziv ljudima da zajedno sa Večnim Duhom Dobra rade na uspostavljanju i širenju Kšatre, kraljevstva pravednosti, i da se odupru svim napadima zla. Taj ideal nam daje mesto saradnika Boga u raznošenju njegovih blagoslova širom sveta.

«To je jasno mudrom čoveku kao i čoveku koji smotreno razmišlja;Onaj koji podržava Istinu svom silom svoje moći, Onaj koji podržava Istinu najviše što može svojim rečima i delima,On je, odista,Tvoj najcenjeniji pomagač, O Mazda Ahura!» Jasna 31. 22.

Za nas je od presudnog značaja to što je ljudski svet u neprestanom stanju rata između onog što će nas spasiti i onoga što će nas odvući u ponor nesreće. Jedina naša nada leži u činjenici da je Ahura Mazda na našoj strani ukoliko izaberemo ispravnu stazu. Aktivno junačko stanovište ove religije odražava karakter samog naroda, koji je kasnije osvojio ogromne teritorije i izgradio velika carstva uz pomoć svog mača. Ti ljudi su prihvatili ovaj svet krajnje ozbiljno. Imali su životni polet i pouzdanje u vlastitu snagu. Pripadali su zapadnoj polovini Azije i njihov snažan uticaj prodro je preko susedne civilizacije Judeje na zapadni kontinent. Njihov ideal bio je ideal borca. Snagom volje i požrtvovanim delima naumili su da osvoje haurvatat – blagostanje u ovom svetu, i ameratat – besmrtnost u onom drugom. To je najbolji ideal na Zapadu, ta uzvišena istina borbe. Jer, raj mora da se stekne osvajanjem. Taj sveti zadatak je za junake, koji u boju treba da stanu na pravu stranu i da se late pravog oružja. I u indijskoj istoriji postojalo je junačko razdoblje, kada je najveći pesnik sanskritske literature pobudio taj sveti duh borbe. Ne treba se čuditi tome što je njegov ideal borbe bio sličan idealu koji je Zaratustra propovedao. Problematika s kojom njegov ep počinje je da junak mora da spasi raj od najezde zlih bića. To je večiti problem čoveka i njegov

zadatak. Zli duh likuje i raj je izgubljen kada je Sati, duh Sat (Stvarnosti, Istine), razdvojen od Šive, Duha Vrline. Ono Stvarno i ono Dobro moraju da uđu u brak da bi se junak rodio i spasao sve što je istinito i lepo. Kada se pokušalo da se taj savez ostvari putem strasti, pokrenuo se Božji gnev i to je imalo za posledicu tragediju razočaranosti. Najzad, pomoću pročišćavanja kroz pokoru, postignut je brak i rodio se junak koji se borio protiv zlih sila i povratio raj. To je poema o idealu etičke borbe, čiji prvi veliki prorok je bio Zaratustra. Moramo da priznamo da je ta ideja izvršila snažniji uticaj na život čoveka na Zapadu nego u Indiji – na Zapadu u kojem silina života dobija najjaču podršku od Prirode, a višak energije nalazi svoj ushit u neprestanim aktivnostima. Međutim, svugde u svetu neostvareni ideal dovodi do propasti. On potajno prikuplja snagu čak i u sred blagostanja, i prvo ubija dušu a zatim gura ljude u potpuno rasulo. Kada agresivno dejstvo volje, koja prirodno prati fizičku krepkost, ne uspe da preuzme odgovornost za svoj ideal, to proizvodi nezasitu pohlepu za materijalnom dobiti i dovodi do besmislenog robovanja stvarima, dok se u sred požara sukobljenih interesa tvrđava ambicije ne sruši u prašinu. I, zbog toga nas proročki glas Zaratustre podseća da sve ljudske aktivnosti moraju da imaju idealni cilj, koji je sam sebi svrha i zato je mir i besmrtnost. To je Dom Pesama, ostvarenje ljubavi, koje dolazi putem istrajnog služenja vrlini. «Sve životne radosti kojima Ti gospodariš, Ahura Mazda, radosti koje su bile, radosti koje jesu i radosti koje će biti, sve ih Ti razdeljuješ u svojoj ljubavi prema nama.» S druge strane, mi na tropskom Istoku, koji ne raspolažemo viškom fizičke energije koji se neminovno pretače u spoljne aktivnosti, takođe imamo svoj ideal koji nam je dat. Naš pravac ne vodi toliko kroz stalnu spremnost na ratovanje u borbi dobra i zla, koliko kroz unutarnju usredsređenost uma, kroz umirivanje uzburkanosti želje, da bi se dostiglo ono spokojstvo beskraja u našem biću koje dovodi do sklada u svemu. I ovde nas neostvareni ideal progoni svojom kletvom. Kao što aktivnosti energične vitalnosti mogu da postanu besmislene, i da usled toga zaguše dušu pukim mnoštvom materije, tako i mir ugašene želje može da postane mir smrti, a unutarnji svet u kojem bi hteli da boravimo postaje svet nepovezanih i neskladnih snova. Negativni postupak obuzdavanja želje i kontrolisanja strasti služi samo tome da nam sačuva energiju od rasipanja i da je usmeri u prikladan kanal. Iako kanal koji smo izabrali vodi u našu unutrašnjost, on takođe mora da ima i svoj izraz u delovanju, ne zbog bilo kakve potajne onostrane

nagrade, nego da bi proverio i potvrdio vlastitu istinitost. Ukoliko se provera kroz akciju odstrani, ukoliko naše ostvarenje postane isključivo subjektivno, onda to može da postane nalik putovanju kroz pustinju u noći, kretanje u jednom te istom krugu dok sve vreme zamišljamo da se držimo pravog puta uspeha. Iz tog razloga prorok iz Gite kaže pre svega ovo: «Onaj koji se odrekne svih želja i pođe dalje lišen žudnji, nesebičan i bez egoizma, taj postiže mir.» Međutim, on se ne zaustavlja tu, već dodaje: «Predajući sva svoja dela meni, sa mislima koje ti se zadržavaju na Najvišem Jastvu, oslobođen nade i egoizma, i izlečen od mentalne uzrujanosti, upusti se u borbu.» Mora da postoji delovanje, moramo da se borimo, i to ne u borbi iz strasti i želje, iz nadmenog samodokazivanja, nego iz dužnosti izvršene u prisustvu Večitog, u nesebičnoj borbi uzvišene i spokojne duše koja nam pomaže u našem ujedinjenju sa Najvišim Bićem. U tome Zaratustrino učenje, njegovo sveto jevanđelje borbe pronalazi svoje jedinstvo i doslednost. Cilj te borbe on propoveda u Domu Pesama, u simfoniji duhovnog sjedinjenja. On peva: «Vi koji želite da se spojite sa Dobrim Umom, da budete prijatelji sa Istinom, vi koji žudite da podržite Sveto Delo, dokrajčite svaki bes i nasilje, i manite se svake zlonamernosti i razdora! Takve dobrohotne ljude, O Mazda, dovešću u Dom Pesama!» Podrobne istorijske činjenice, koje su bojno polje učenih, nisu moja struka. I sām sam pevač, i uvek me očaravaju melodije koje dolaze iz Doma Pesama. Kada potoci ideala koji teku sa Istoka i sa Zapada pomešaju svoje žubore u nekoj dubokoj harmoniji smisla, to mi ushićuje dušu. U oblasti materijalne svojine ljudi su ljubomorno ponosni na svoje imetke i na svoja naročita prava. Na žalost, postoje prgavi ljudi koji unose tu gordost sticanja, svetovnost sektaštva, čak i u sferu duhovne istine. Da li bi bilo razborito kada bi neki čovek iz Kine polagao pravo na posedovanje sunca zato što može da dokaže da sunce najpre izlazi u njegovoj zemlji? Što se mene tiče, raduje me kad god ustanovim da su najbolji pojedinci u svetu saglasni u temeljnim stvarima. Njihova dužnost je da ujedine i da odvrate male i slabe da se poput bodljikavog žbunja kostreše u ponosu na sićušne, beznačajne stvari po kojima se razlikuju, samo da bi povređivali jedni druge.

ŠESTO POGLAVLJE

VIZIJA

Nadam se da su moji čitaoci shvatili, čitajući ove stranice, da nisam ni učenjak ni filozof. Ne bi trebalo da od mene očekuju plodove sakupljene na širokom polju znanosti ni blago osvojeno umom stručnim u zahtevnom istraživanju. Srećom, tema religije za mene dobija na privlačnosti i važnosti putem iskustava pojedinaca koji iskreno veruju u njenu istinitost. Ovo je moje opravdanje zbog iznošenja jednog dela povesti mog života koji je svoju religiju uvek doživljavao kroz proces razvitka a ne posredstvom nasleđa ili nekog unošenja spolja. Čovek je celu geografiju zemlje učinio svojom vlastitom, ne mareći za granice podneblja; jer, za razliku od lava ili irvasa, on ima sposobnost da stvori svoju posebnu kožu i temperaturu, uključujući i njegovu bezobzirnu sposobnost prisvajanja koža ostalih stanovnika ove planete i nezakonitog uzimanja njihovih masti. Osim toga, njegovo kraljevstvo se stalno širi u vremenu zahvaljujući velikom višku njegove sposobnosti pamćenja, s kojom je povezana izvanredna veština pozajmljivanja blaga prošlosti iz svih krajeva sveta. On živi u svetu istorije, u miljeu neprestanog sećanja. Životinja poseduje vreme jedino putem umnožavanja svoje vrste, dok čovek to čini putem uspomena nastalih na dugom putu napredovanja. Čudesnost njegovog znanja i mudrosti potiče iz njihovog korenja koje se širi u dalekosežnu oblast istorije i iz nje crpi sokove. Čovek ima svoje drugo boravište u području unutarnjeg ostvarenja, tom elementu od nematerijalnog značaja. To je svet u kojem iz podzemnog sloja njegovog uma njegova svest često, poput semena, iznenada šalje izdanke u srce svetle slobode, i pojedinac je naveden da shvati i ostvari

svoju istinu u univerzalnom Čoveku. Nadam se da će biti od izvesne koristi iznošenje mog ličnog iskustva iznenadnog duhovnog izliva iz moje nutrine, koji je poput podzemnog toka večnog strujanja koji neočekivano izbija na površinu. Rođen sam u porodici koja je u to doba bila iskreno privržena monoteističkoj religiji zasnovanoj na filozofiji Upanišada. No, moj um je iz nekog razloga isprva bio rezervisan i neosetljiv, i nikakva religija nije izvršila uticaj na njega. Moj duševni sklop je takav da mi za prihvatanje ma kog religijskog učenja nije bilo dovoljno to što su ljudi iz mog okruženja verovali da je ono ispravno. Nisam mogao da nateram sebe da se smatram religioznim zato što su svi kojima mogu da verujem sigurni da je religija važna stvar. Tako je moj um odgajan u atmosferi slobode – slobode od prevlasti bilo koje vere koja svoju potvrdu nalazi u izričnoj verodostojnosti neke svete knjige, ili u učenju neke organizovane grupe obožavalaca. Zato svako ko me ispituje ima sva prava ovog sveta da sumnja u moje viđenje i da odbaci moje svedočenje. U tom slučaju, merodavnost neke određene knjige koju duboko poštuje veliki broj ljudi može da ima veću težinu od iskaza pojedinca, i stoga nikada sebi ne dajem pravo da propovedam. Kad se osvrnem na te dane, čini mi se da sam nesvesno sledio stazu mojih vedskih predaka i bio nadahnut tropskim nebom i njegovim nagoveštajem krajnjeg Onostranog. Čudo skupljajućih oblaka koji se nisko spuštaju od težine neprolivene kiše, naglog nadiranja oluje koja silovito ljulja niz kokosovih stabala, surova usamljenost blještavog letnjeg podneva, mirni izlazak sunca iza rosne koprene jesenjeg jutra – sve je to ispunjavalo moju svest prisnošću velikog drugarstva. Zatim je došao moj obred inicijacije u red Bramina, u kojem mi je saopštena gajatri strofa o meditaciji, uz ovakvo objašnjenje njenog značenja: «Držaću u svesti obožavanu velelepnost Onoga koji je stvorio zemlju, vazduh i zvezdana prostranstva, i koji šalje moć razumevanja u naše umove.» To je u meni proizvelo osećanje uzvišenog ushićenja, i svakodnevno sam meditirao na beskrajno biće koje spaja u jedan tok kreacije moj um i spoljni svet. Iako mi danas ne predstavlja nikakvu teškoću da to biće shvatim kao beskrajnu ličnost u kojoj su subjekt i objekt savršeno pomireni i usaglašeni, tada mi je ta zamisao bila nejasna. Zato je struja osećanja koju je ona pokrenula u mome umu bila neodređena, poput strujanja vazduha; toj atmosferi je bio potreban jasan svet da bi se upotpunila i zadovoljila me. Jer, očigledno je da je moja religija religija jednog pesnika, a ne pravoverne pobožne osobe ili bogoslova. Njen dodir

mi stiže preko nekog nevidljivog i besputnog kanala, baš kao i nadahnuće mojih pesama. Moj verski život sledio je isti tajanstveni pravac razvoja kao i moj poetski život. Oni su na neki način venčani i, mada je njihova veridba odavno ozvaničena i proslavljena, za mene je to bila tajna. Kada sam imao osamnaest godina, nenadano mi je u život ušao prolećni lahor religijskog iskustva, ostavivši za sobom u mom pamćenju jasnu poruku duhovne stvarnosti. Dok sam jedne zore stajao posmatrajući kako sunce širi svoje zrake iza drveća, iznenada sam osetio kao da se neka prastara magla razišla iz mog vidika, i jutarnja svetlost na licu sveta otkrila je unutarnje zračenje radosti. Nevidljivi paravan običnosti bio je sklonjen sa svih stvari i ljudi, i u mojoj svesti se pojačalo njihovo krajnje značenje; a to je definicija lepote. Ono što je bilo nezaboravno u tom doživljaju bila je njegova humana poruka, iznenadno proširenje moje svesti na nadlični svet čoveka. Pesma koju sam napisao tog prvog dana moje začuđenosti zvala se 'Buđenje vodopada'. Vodopad, čiji duh je skriven u izolaciji okovanoj ledom, bio je dotaknut suncem i, izbivši u slap slobode, našao je svoju potpunost u neprestanom žrtvovanju, u stalnom sjedinjavanju sa morem. Posle četiri dana ta vizija je prošla, i na moj unutarnji vid spustio se poklopac. U mraku, svet je ponovo stavio svoju masku uobičajene činjenice. Posle određenog broja godina, dok sam radio odgovoran posao u nekim selima, živeo sam u kraju u kojem vreme sporo teče, a radosti i žalosti imaju jednostavne i čiste senke i svetla. Dan koji je za mene bio od posebne važnosti došao je sa svim banalnostima svakidašnjice. Priveo sam kraju svoj uobičajeni jutarnji posao, i pre odlaska na kupanje stao sam na kratko pored prozora, gledajući pijacu na obali suvog rečnog korita koje je dobrodošlicom dočekivalo prvu kišu. Iznenada sam shvatio da sam snažno uzbuđen. Moj svet iskustva kao da je na trenutak postao osvetljen, i činjenice koje su bile odvojene i mutne pronašle su moćno jedinstvo smisla. Osećanje koje me je ispunjavalo bilo je slično osećanju koje bi mogao da ima čovek koji baulja kroz maglu i ne zna gde se nalazi, a onda iznenada otkrije da stoji pred sopstvenom kućom. Još uvek se sećam jednog dana iz mog detinjstva kada sam morao da učim lekcije iz prvog bukvara, posutog izdvojenim rečima koje sam sricao. Taj jutarnji čas izgledao mi je kao nekada osvetljena stranica koja je postala prašnjava i bleda, i izgubivši boju pretvorila se u gomilu nepovezanih znakova, mrlja i razmaka, dosadnu u svojoj obesmišljenosti kojoj su doprineli moljci. Iznenada sam došao do rimovane rečenice koja bi mogla da se prevede kao 'Pada kiša, treperi lišće'. Smesta sam se našao u svetu u kojem sam povratio svoj puni smisao. Um mi je dodirnuo

stvaralačko područje izražavanja, i u tom trenutku više nisam bio samo učenik sa umom zagnjurenim u lekciju sricanja i zatvorenim u učionicu. Ritmična slika treperavog lišća udaranog kišom aktivirala je u mojoj svesti svet koji nije nosio samo informacije, nego i usklađenost sa mojim bićem. Besmisleni fragmenti izgubili su pojedinačnu izdvojenost i moj um je uživao u jedinstvu viđenja. Na sličan način su mi se tog jutra u selu događaji iz mog života pokazali u blistavom jedinstvu istine. Sve što je ličilo na lutajuće talase otkrilo se mome umu u povezanosti sa beskrajnim morem. Bio sam siguran da je neko Biće koje je obuhvatalo mene i moj svet tražilo svoj najbolji izraz u svim mojim iskustvima, ujedinjujući ih u sve širu samosvest koja je duhovno delo umetnosti. Prema tom Biću sam bio odgovoran; jer tvorevina u meni je njegova isto koliko i moja. Moguće je da je to bio isti tvorački Um koji je uobličio vasionu prema svojoj večitoj zamisli; ali, u meni kao osobi, on je imao jedan od svojih posebnih centara ličnog odnosa koji je prerastao u produbljujuću svesnost. Već sam imao svojih jada koji su preko mojih dana ostavili dugi gorući trag kao uspomenu na sebe, ali sam u tom trenutku osećao da sam kroz njih ustupao sebe patnji sveta koja uvek prevazilazi moje lične granice, poput zvezda koje svojim pojedinačnim vatrenim rasprskavanjima osvetljavaju istoriju vasione. Ogromnu radost mi je pričinjavalo to što sam u svom životu osetio odrešenost pri pomisli na misteriju susreta dvoje u stvaralačkom drugarstvu. Osećao sam da sam najzad pronašao svoju religiju, religiju Čoveka, u kojoj je beskrajnost postala ocrtana u čovečnosti i približila mi se kao da joj treba moja ljubav i saradnja. Ta moja predstava kasnije je našla svoj izraz u nekim mojim pesmama upućenim onome što sam nazvao Đivan devata, Gospodar mog života. Iako sam potpuno svestan svoje nespretnosti u vladanju stranim jezikom, sa izvesnim oklevanjem ipak ću dati svoj prevod, jer sam uveren da je svako svedočanstvo objavljeno putem samobeležećeg instrumenta poezije autentičnije od odgovora iznuđenih promišljenim ispitivanjima.

Ti koji si najskrovitiji Duh moga bića, jesi li zadovoljan, Gospodaru moga života?Jer, dao sam ti svoj pehar ispunjenim svim bolima i nasladamakoje je zgnječeno grožđe mog srca predalo,tkao sam u ritmu boja i pesama prekrivač za tvoju postelju,i od livenog zlata svojih željapravio sam igračke za tvoje prolazne sate.

Ne znam zašto si mene izabrao za svog partnera, Gospodaru moga života!Jesi li u spremištu čuvao moje dane i noći,moja dela i snove radi alhemije tvoje umetnosti, i nanizao na lanac svoje muzike moje jesenje i prolećne pesme,i skupljao cveće iz mojih zrelih časova za svoju krunu?

Vidim kako ti oči pilje u tamu moga srca,Gospodaru moga života, i pitam se jesu li mi oproštene slabosti i prestupi.Jer, mnogo beše mojih dana bez službe i nemarnih noći;ništavno beše cveće što je venulo u sencinepodareno tebi.

Često bi se sustale strune mog leuta olabavile tokom izvođenja tvojih melodija.I često bi se na ruševinama proćerdanih satimoje puste večeri napunile suzama.

Ali, da li mi se dani najzad kraju privode,Gospodaru moga života,dok te sve mlitavije grlim,a poljupci mi gube iskrenost?Ako je tako, prekini sastanak ovoga sporog dana.Obnovi staro u meni svežim izrazima zanosa i ushićenja;i nek se venčanje ponovo desiu novoj svetkovini života.

Iz ovoga ćete shvatiti kako sam se nesvesno kretao ka saznanju i ostvarenju na koje sam se spotakao jednog dokonog julskog dana, dok su se jutarnji oblaci skupljali na istoku a mazna senka padala na drhtave grane bambusa, i dok je uzbuđena družina seoskih dečaka bučno sa obale vukla stari ribarski čamac; i ne mogu da objasnim kako je u tom času neočekivani voz misli projurio mojim umom poput čudnovatog karavana sa blagom iz neznanog kraljevstva. Od malih nogu sam imao izoštrenu osetljivost zbog koje mi je um stalno treperio od svesti o svetu oko mene, prirodnom i ljudskom. Uz kuću smo imali malu baštu; za mene je to bila zemlja snova, u kojoj su se svakog dana događala čuda lepote.

Skoro svakog jutra bih u praskozorje u velikoj žurbi ustajao iz kreveta da pozdravim prvo rumeno prodiranje zore kroz treperave krošnje palmi koje su stajale u nizu uz ivicu bašte, dok je trava posjajkivala pošto bi kapi rose uhvatile najraniji drhtaj jutarnjeg lahora. Nebo kao da mi je donosilo poziv na lično druženje, i čitavo moje srce – celo telo, u stvari – običavalo je da na dušak ispija preplavljujuću svetlost i mir tih tihih časova. Nipošto nisam želeo da propustim nijedno jutro, jer svako je za mene bilo dragoceno, draže nego tvrdici zlato. Siguran sam da sam osećao šire značenje mog vlastitog bića kada je nestala barijera između mene i onoga što je bilo izvan mene. Bio sam blagosloven tim osećanjem čuđenja koje detetu pruža pravo ulaska u riznicu misterije u dubini postojanja. Zapostavio sam školske obaveze, pošto su me one grubo odvajale od sadržaja mog sveta te bih se osećao jadno, poput zeca u kavezu u biološkom institutu. To možda objašnjava značaj moje religije. Ovaj svet je za mene bio krajnje živ, intimno blizak mom životu, prožet finim nagoveštajem srodnosti koja je uvećavala vrednost mog bića. Tačno je da i ovaj svet ima svoj nelični, objektivni aspekt istine kojim se bavi čovek od nelične nauke. Otac je u ličnom odnosu sa svojim sinom; ali on kao lekar može da odvoji činjenicu o sinu iz tog odnosa i dopusti da mu dete postane apstrakcija, samo živo telo sa svojim fiziološkim funkcijama. Ne može da se kaže da on, ukoliko usled stalnog bavljenja svojim pozivom potpuno odbaci lični element u odnosu sa svojim sinom, dostiže veću istinu kao lekar nego kao otac. Naučno znanje o njegovom sinu je upućenost u činjenice, a ne spoznaja istine. U svom prisnom osećanju prema sinu on dotiče krajnju istinu – istinu povezanosti, istinu sklada u vasioni, temeljnog principa tvorevine. Nije samo broj protona i elektrona ono što predstavlja istinu o nekom elementu; tajna njihovog odnosa je ono što ne može da se ispita. Mi postajemo svesni te istine o odnosu neposredno u sebi u našoj ljubavi, u našoj radosti; i na osnovu tog iskustva imamo pravo da kažemo da je Onaj Najviši, koji sve dovodi u vezu i obuhvata vasionu, sav ljubav – ljubav koja je najviša istina budući da je najpotpuniji, najsavršeniji odnos. Još uvek pamtim šok odbojnosti koji sam kao dete pretrpeo kada mi je neki student medicine doneo parče ljudskog dušnika i pokušao da izazove moje divljenje zbog njegove strukture. Trudio se da me ubedi da odatle potiče predivni ljudski glas, ali ja nisam mogao da podnesem da zanatlija zauzme presto koji je namenjen umetniku koji prikriva mehanizam i pokazuje delo u njegovom neizrecivom jedinstvu. Bogu nije stalo da drži izložena svedočanstva o svojoj moći zabeležena u geološkim zapisima, ali

je ponosno srećan u izražavanju lepote koju razastire po zelenoj travi, u cveću, u igri boja na oblacima, u žuborećoj muzici protičuće vode. Imao sam maglovitu predstavu o tome ko ili šta je to što mi je dotaklo strune srca, poput detenceta koje ne zna kako mu se zove majka, ni ko ili šta je ona. Osećanje koje sam uvek imao bilo je duboko zadovoljstvo ličnosti koja se ulivala u moju prirodu kroz aktivne kanale opštenja sa svih strana. Bojim se da neki naučnik može da me podseti da gubljenje iz vida razlike između živog i neživog, ljudskog i neljudskog, predstavlja obeležje primitivnog uma. Mada priznajem da je tako, ipak se nadam da to nije konačna presuda, već pre njena suprotnost. Možda je pouzdani instinkt same Nauke, odnosno instinktivna logika, ono što čini da primitivni um misli da je čovečnost postala mogućna kao činjenica samo usled univerzalne ljudske istine koja je u skladu sa njegovim rasuđivanjem i njegovom voljom. U pojedinostima našeg univerzuma postoje izvesna neslaganja koja mogu da se opišu kao neljudska, ali ne u svojoj srži. Kosti se razlikuju od mišića, ali organski su jedinstveni u telu. Naše osećanje radosti, naša uobrazilja, uviđa duboko organsko jedinstvo sa univerzumom shvaćenim od ljudskog uma. Bez umanjivanja neslaganja koja postoje u podrobnim ispoljenjima, nema ništa loše u verovanju umu, koji je ponekad snažno svestan sveprožimajuće ličnosti koja se odaziva čovekovoj ličnosti. Detalji stvarnosti moraju da se proučavaju u svojim različitostima putem Nauke, ali ova nikada ne može da dokuči karakter veličanstvenog jedinstva odnosa koje je prožima, jedinstva koje neposredno može da spozna samo ljudski duh. I stoga je prvobitna uobrazilja čoveka – uobrazilja koja je sveža i neposredna u svojim doživljajima – ta koja u pesničkoj strofi kliče:

Mudrost i duh vasione si ti,Dušo, koja si večnost misli,i daješ oblicima i slikama dahi trajno kretanje!

A u rečima jednog drugog pesnika ona govori oToj svetlosti čiji osmeh ozaruje vasionu,Toj Lepoti u kojoj sve stvari deluju i kreću se.

Bogoslov može da se ugleda na naučnika i da zatrese glavom i kaže da je sve što sam napisao panteizam. Ali, bolje da se ne upuštamo u idolatriju naziva i zarad nje svrgnemo živu istinu. Kada kažem da sam čovek, time se podrazumeva da postoji nešto kao opšti ideal Čoveka koji se istrajno

ispoljava u svakom pojedinom ljudskom biću, koje se razlikuje od svih drugih pojedinaca. Ukoliko lenjo označimo takvo uverenje kao 'panantropiju' i zbog tog naziva skrenemo misli sa njegove tajanstvenosti, to nam nije od preterane pomoći. Potvrdiću svoju veru tako što ću reći da je ovaj svet, koji sadrži ono što zovemo žive i nežive stvari, došao do svog vrhunca u čoveku, svom najboljem izrazu. Čovek, kao tvorevina, predstavlja Tvorca, i zbog toga je od svih stvorenja baš njemu bilo mogućno da shvati i obuhvati ovaj svet svojim znanjem, osećanjem i zamišljanjem, i da u svom individualnom duhu ostvari sjedinjenje sa Duhom koji je sveprisutan. Postoji jedna ilustracija koju sam iskoristio i u kojoj sam zamislio da je našu planetu posetio tuđinac s neke druge planete i nekim slučajem čuo sa gramofona zvuk ljudskog glasa. Sve što je njemu vidljivo i po svoj prilici aktivno, jeste obrćući disk. Nije u stanju da otkrije ličnu istinu u pozadini toga, i zato može da prihvati neličnu naučnu stvarnost diska kao konačnu – stvarnost koja može da se dodirne i izmeri. On bi se čudio kako je moguće da se mašina obraća duši. Onda bi, ukoliko bi težio da razreši zagonetku, iznenada stigao u srce muzike putem susreta sa kompozitorom, te bi najedanput shvatio značenje te muzike kao ličnog saopštenja, tj. poruke. Ono što pruža samo informaciju može da se objasni u okviru sistema merenja, ali ono što nam pruža radost ne može da se objasni činjenicama pukog grupisanja atoma i molekula. Izgleda da negde u uređenju ovog sveta postoji neko ko gleda da ne budemo uskraćeni za užitak, što pokazuje da u vasioni povrh i iznad značenja materije i sila postoji i poruka koja se prenosi magičnim dodirom ličnosti. Taj dodir ne može da se analizira, može samo da se oseti. Ne možemo da ga dokažemo ništa više no što bi čovek sa druge planete mogao da na zadovoljavajući način svojim bližnjima dokaže postojanje ličnosti koja je ostala nevidljiva, ali koja, preko aparata, govori direktno srcu. Da li mi ruža samo zbog toga što je obla i rumena pruža veće zadovoljstvo od zlata koje može da mi plati razne životne potrebe, pa čak i da mi kupi robove? Neko bi pre svega osporio istinu da ruža pruža više uživanja od komada zlata. Ali, takav prigovarač mora da zapamti da ja ne govorim o veštačkim vrednostima. Da smo morali da pređemo pustinju od zlatnog peska, žestoko blistanje tih mrtvih čestica postalo bi za nas pravo mučenje, a pogled na ružu bi nam doneo rajsku muziku. Krajnji smisao uživanja koje nalazimo u ruži nikada ne može da bude u zaobljenosti njenih latica, kao što ni krajnji smisao zadovoljstva koje nam pruža muzika ne može da bude u gramofonskoj ploči. Na neki način osećamo da je kroz ružu do našeg srca dopro jezik ljubavi. Zar ne nosimo

ružu voljenoj osobi zato što je u njoj već ovaploćena poruka koja, za razliku od našeg jezika reči, ne može da se analizira? Preko tog darivanja ruže koristimo univerzalni jezik radosti za sopstvene potrebe izražavanja. Na moju sreću, još u detinjstvu mi je došla u ruke zbirka starih lirskih pesama koje su napisali pesnici iz Vaišnava sekte. Postao sam svestan izvesne temeljne ideje duboko u otvorenom značenju tih ljubavnih pesama. Osećao sam radost istraživača koji iznenada otkriva ključ za jezik skriven u hijeroglifima koji su sami po sebi lepi. Bio sam siguran da su ti pesnici govorili o vrhovnom Ljubavniku, čiji dodir doživljavamo u svim našim ljubavnim vezama – u ljubavi prema lepoti prirode, prema životinji, detetu, prijatelju, voljenoj osobi, ljubavi koja osvetljava našu svest o stvarnosti. Oni su pevali o ljubavi koja uvek teče prolazeći kroz brojne prepreke između ljudi i Božanskog Čoveka, o večnoj povezanosti koja se zasniva na uzajamnom poverenju i oslanjanju radi ispunjenja za koje je potrebno potpuno sjedinjenje pojedinaca i Univerzalnog. Vaišnava pesnik peva o Ljubavniku sa sviralom koja kroz svoje različite rupe ispušta razne tonove lepote i ljubavi koji su u Prirodi i Čoveku. Ti tonovi donose nam vest o pozivu. Oni nas večno podstiču da izađemo iz povučenosti i izdvojenosti našeg na sebe usmerenog života i uđemo u carstvo ljubavi i istine. Jesmo li po prirodi gluvi, ili smo ogluveli od zahteva sveta, od sebičnih težnji, od silne pijačne buke? Ne primećujemo glas Ljubavnika, i borimo se, pljačkamo, iskorišćavamo slabe, likujemo zbog svoje promućurnosti kada nam uspe da za sebe prisvojimo ono za šta su drugi zaslužni; od svojih života pravimo pustinju tako što izbacujemo iz našeg sveta tu bujicu ljubavi koja lije iz plavog neba i izvire iz zemljinih nedara. U oblasti Prirode, otključavajući tajna vrata velike radionice, čovek može da dospe u onu mračnu halu u kojoj se nalazi mehaničar i da tako postigne probitačnost, ali time nikada ne može da postigne potpunost. Tu je skladište nebrojenih podataka koji, koliko god da su možda neophodni, nemaju u sebi blago ispunjenja. Ali, postoji i sala ujedinjenja, u kojoj prebiva Ljubavnik u srcu postojanja. Kada stigne do nje, čovek trenutačno shvata da je došao do Istine, do besmrtnosti, i zadovoljstvo koje oseća predstavlja kraj i cilj, a ipak nema kraja. Puke informacije o činjenicama, sāmo otkriće moći, sve to pripada spoljašnjosti a ne unutarnjoj duši stvari. Zadovoljstvo je prvo merilo istine, i mi znamo onda kada smo dotakli Istinu putem muzike koju ona pruža, putem radosti pozdrava koji šalje istini u nama. To je stvarni temelj svih religija. Svetlost ne dočekujemo kao eterične talase; jutro ne čeka na nekog naučnika da bi nam se predstavilo. Na isti način dodirujemo beskrajnu

stvarnost neposredno u sebi samo kada opažamo čistu istinu ljubavi ili dobrote, a ne putem teoloških objašnjenja ili učenog razmatranja etičkih doktrina. Već sam priznao da je moja religija religija pesnika. Sve što osećam o njoj potiče od vizije a ne od znanja. Otvoreno govoreći, priznajem da nisam u stanju da na zadovoljavajući način odgovorim na pitanja o zlu, ili o onome što se dešava nakon smrti. I pored toga, uveren sam da sam u vlastitom iskustvu imao trenutke kada mi je duša doticala beskraj i bivala ga duboko svesna putem prosvetljenja radosti. U jednoj našoj Upanišadi stoji da su naš um i naše reči zbunjeni pri susretu sa Najvišom Istinom, ali je onaj ko zna istinu zahvaljujući neposrednoj radosti sopstvene duše spašen od svih sumnji i strahova. U noći se saplićemo o stvari i postajemo oštro svesni njihove pojedinačne razdvojenosti i različitosti. Međutim, dan otkriva jedno veće jedinstvo koje ih obuhvata. Čovek čije se unutarnje viđenje kupa u svetlu njegove svesti najednom uviđa duhovno jedinstvo koje vlada nad svim razlikama. Njegov um više se ne spotiče nespretno o pojedinačne činjenice razdvojenosti u ljudskom svetu, prihvatajući ih kao konačne. On uviđa da se mir nalazi u unutarnjem skladu koji prebiva u istini a ne u bilo kakvim spoljnim podešavanjima. On zna da lepota nosi sa sobom večnu potvrdu naše duhovne povezanosti sa stvarnošću, koja čeka na svoje usavršenje kroz odziv naše ljubavi.

SEDMO POGLAVLJE

ČOVEK MOGA SRCA

Kod provale nekog iskustva koje je neuobičajeno, kakvo se meni desilo u ranoj mladosti, zbunjeni um traži njegovo objašnjenje u nekom čvrstom temelju onoga što je uobičajeno, nastojeći da neočekivanu duhovnu poruku prilagodi organizovanom verovanju čiji opšti naziv je religija. I stoga je prirodno što sam u to vreme bio srećan da od svog oca prihvatim mesto sekretara u posebnom sektoru jednobožačke crkve čiji je on bio poglavar. Uzeo sam učešće u njenim službama ponajviše tako što sam pisao himne koje su i nehotično odavale utisak neveštog pravovernog uma, mešovite brljotine zasnovane na tradiciji. Podstaknut osećanjem dužnosti, uporno sam sebe uveravao da je moj novi mentalni stav u skladu sa stavom članova našeg udruženja, mada sam se stalno spoticao o prepreke i osećao prinude i ograničenja koja su me jako vređala. Napokon sam otkrio da u svom ponašanju nisam bio baš veran svojoj religiji, već jedino verskoj ustanovi. A ta ustanova predstavljala je površni prosek, čije merilo istine je bilo na njenom statičnom minimumu, prosek nepoverljiv prema ma kakvom živom razvitku koji prevazilazi njegove granice. Moje ubeđenje je da u religiji, a takođe i u umetnostima, ono što je rasprostranjeno u nekoj grupi nije značajno. Štaviše, to je vrlo često zaraza uzajamnog podražavanja. Posle dugotrajne borbe sa osećanjem da sam koristio masku da bih prikrio živo lice istine, prekinuo sam povezanost sa našim hramom. Negde u to vreme, jednog dana sam nekim slučajem čuo pesmu jednog prosjaka koji je pripadao bengalskoj sekti Baula. U savremenoj indijskoj religiji imamo božanstva sa različitim imenima, obličjima i mitologijom, od kojih su neka vedska a neka starosedelačka. Ona imaju posebne sektaške oblike izražavanja i udruženja koja pružaju zadovoljstvo onima koji su naviknuti na njihova hipnotička dejstva. Neka od njih mogu za

mene da imaju izvesnu estetsku vrednost, a druga filozofski značaj opterećen preteranom zabavnošću legendarnih mitova. Međutim, ono što me je dirnulo u toj jednostavnoj pesmi bio je religijski izraz koji nije bio ni grubo konkretan, pun sirovih pojedinosti, ni metafizički u svojoj razređenoj transcendentalnosti. U isti mah, bio je pun emotivne iskrenosti. Govorio je o silnoj čežnji srca za božanskim koje je u Čoveku a ne u hramu ili svetim knjigama, slikama, kipovima i simbolima. Obožavalac svoje pesme upućuje idealnom Čoveku, i kaže:

Hramovi i džamije isprečuju ti se na putu, i ne uspevam da čujem tvoj zov ni da se pokrenemkada se učitelji i sveštenik srdito skupljaju oko mene.

On ne sledi nikakvu tradiciju obreda, već samo veruje u ljubav. Po njemu, «Ljubav je čarobni kamen koji svojim dodirom pretvara pohlepu u žrtvovanje.» I nastavlja: «Radi te ljubavi nebo žudi da postane zemlja, a bogovi da postanu čovek.» Od tada sam često pokušavao da upoznam te ljude, i težio da ih shvatim kroz njihove pesme, koje su njihov jedini vid obožavanja. Čovek je neretko iznenađen kada u mnogim od tih stihova otkrije zadivljujuću izvornost osećanja i stila; jer, u onim najboljim slučajevima, oni su spontano lični u svojim izrazima. Jedna takva pesma je himna Večno Mladom. Ona uzvikuje:

O, pupoljci moji, mi obožavamo Mladog;jer Mladi je izvor svete Gange života; iz Mladog se razliva krajnje blaženstvo.

I kaže još:Nikada ne prinosimo zrelo žito u obredu posvećenom Mladom,ni voće, ni semenje,već jedino pupoljak lotosa koji je iz našeg rođenog uma.Mladi čas dana, jutro,je naše vreme za obožavanje Njega,iz čije namere je proizišla Vasiona.

U toj pesmi se Duh Mladoga naziva Brama Kamal, 'beskrajni lotos'. Jer, to je nešto što u svom srcu nosi savršenstvo, a ipak stalno raste i otvara latice. Bilo je ljudi u Indiji koji nikada nisu pisali učene tekstove o religiji Čoveka, ali su imali neodoljivu želju i praktičnu pripremu za njeno postignuće. Sam njihov život bio je svedočanstvo njihove prisnosti sa Osobom koja je u svim osobama, o neuobličenom Čoveku u pojedinačnim

obličjima ljudi. Radžab, pesnik-svetac iz srednjovekovne Indije, kaže o Čoveku: «Bogočovek (nara-narajana) je tvoje objašnjenje, to nije opsena već istina. U tebi ono beskonačno teži konačnom, savršeno znanje teži ljubavi, a kada se spoje oblik i Neuobličeno (individualno i univerzalno), ljubav biva ostvarena u pobožnosti.» Ravidas, još jedan pesnik iz iste epohe, peva: «Vidiš me, Božanski Čoveče (narahari), i ja vidim tebe, i naša ljubav postaje uzajamna.» O tom Bogočoveku jedan seoski pesnik iz Bengala kaže: «On je u nama, ta nedokučiva stvarnost. Prepoznajemo ga kada otključamo svoje sopstveno biće i u istinskoj ljubavi se ujedinimo sa svima.» A njegov sabrat pesnik kaže: Čovek traži čoveka u meni, i ja volim sebe i istrčavam napolje.» A jedan drugi pesnik ovako opeva Idealnog Čoveka: «Otkud sveti spisi mogu da razumeju značenje Gospoda koji igrajući se deluje u svetu ljudskih obličja? Čuj me, brate moj (objavljuje Čandidas), istina o čoveku je najviša istina, nema istine veće od nje.» Sve su to dokazi direktnog uviđanja čovečnosti kao objektivne istine koja pobuđuje duboko osećanje čežnje i ljubavi. To je nešto sasvim različito od onoga što nalazimo u intelektualnom kultu čovečnosti, koji je poput tela koje se tragično izgubilo u čistilištu seni. Vordsvort kaže:

Živimo od divljenja, nade i ljubavi,I uvek kad su ta osećanja dobro i mudro utvrđena i povezana,Uzdižemo se u blagorodnost bića.

Toj blagorodnosti, dostojanstvu bića, stremimo putem proširenja naše svesti u uzvišenu stvarnost Čoveka kojoj pripadamo. To postižemo kroz divljenje i ljubav, kroz nadu koja uzleće iznad aktuelno postojećeg, van našeg životnog veka, u beskrajno vreme u kojem živimo životom svih ljudi. To je beskrajna perspektiva ljudske prirode u kojoj čovek pronalazi svoju religiju. Nauka može u svoje polje znanja da uključi zvezdani svet i svet iza njega; filozofija može da se trudi da pronađe neki sveopšti princip koji je u korenu svih stvari, ali religija se neminovno usredsređuje na čovečnost, na ljudsku prirodu koja nam rasvetljava razum, udahnjuje mudrost, podstiče ljubav, zahteva naše vispreno služenje. Postoji jedna nelična ideja koju zovemo zakon, i u koju može da se pronikne pomoću nelične logike u njenom bavljenju nedokučivom dubinom atoma vodonika i dalekim devičanskim svetovima pokrivenim kovitlacima vatre. Ali, kao

što fiziologija naše voljene osobe nije naš voljeni, tako ni taj bezlični zakon nije naš Bog, Pitritamah pitrinam, Otac koji je prvobitan i konačan u svim očevima i majkama, jer za taj zakon ne možemo da kažemo:

Tad vidhi pranipatena pariprasnena sevaja ----''Shvati ga i ostvari putem pokornosti, želje da saznaš, i služenja ----''

Jer, to može da se odnosi samo na Boga koji je u isti mah i Bog i čovek; a ako se toj veri prebacuje da je antropomorfistička, onda i Čoveka valja okriviti što je Čovek, i ljubavnika zato što voli svoju dragu kao osobu umesto kao princip psihologije. Nikada ne možemo da izostavimo Čoveka ni u čemu što znamo i osećamo, i jedan prosjački pevač iz Bengala je rekao: «Naš svet je onakav kakav je u našem poimanju; mišljenje i postojanje su izmešani. Sve bi nestalo u nesvesnosti da je čovek ništavilo; a kada vam stigne odgovor na vaše dozivanje, saznajete smisao stvarnosti.» Po njemu, ono što zovemo priroda nije filozofsko uopštavanje, ni kosmos, nego ono što se čoveku pokazuje kao priroda. U stvari, ona je sadržana u njemu, i zato dolazi do mešanja njegovog uma sa njom, i u tome on pronalazi sopstveno biće. On je zaista umanjen u čovečnosti ukoliko ne može da unese prirodu u sebe, i da preko nje oseti punoću vlastitog postojanja. Njegova umetnost i književnost neprestano daju izraz tom prisnom opštenju čoveka sa njegovim svetom. I vedski pesnik uzvikuje u svojoj himni suncu: «Ti što hraniš zemlju, Ti koje se krećeš usamljeno – Sunce, povuci svoje zrake, otkrij mi izvanrednu lepotu i omogući mi da shvatim da je Osoba koja je tamo ista ona koja sam ja.» Na nama je da spoznamo Osobu koja je u srcu Svih putem oslobođene svesnosti naše vlastite ličnosti. Znamo da je najviši zadatak nauke da otkrije i razjasni univerzum obavijen ljudskim razumevanjem; da vidi čovekovu višvarupu, njegovo ogromno mentalno telo koje dodiruje krajnju granicu vremena i prostora, i koje u sebi sadrži ceo svet. Prvobitni Arijci koji su došli u Indiju imali su za svoje bogove božanstva kiše, vetra, vatre, kosmičke sile koje su toliko čudnovate da nisu našle izričita uobličenja u slikama i kipovima. Došlo je vreme kada se uvidelo da one pojedinačno nemaju zasebnu, ni sa čim povezanu moć, nego da postoji jedan beskrajni izvor moći koji je nazvan Brama. Kosmičko božanstvo razvilo se u neličnu ideju; ono što je bilo fizičko postalo je metafizička apstrakcija, isto kao što u savremenoj nauci materija

nestaje u matematici. I, prema tim Indijcima, Brama nije mogao da bude shvaćen umom ni opisan rečima, što u krajnjoj analizi važi i za materiju. Ma koliko ta ideja mogla da bude zadovoljavajuća kao nesaznatljivi princip koji dovodi u vezu sa sobom sve pojave koje su nelične, ona ostavlja ličnog čoveka u vakuumu negacije. Ne može se poreći da stvari u ovom svetu nikada ne možemo da shvatimo iznutra, i da je sve što možemo da znamo to kako nam one izgledaju. Zapravo, mi u celokupnom svom znanju saznajemo svoje vlastito biće u njegovom stanju saznavanja, tj. iskustva. A religija je tragala za najvišom vrednošću čovekovog postojanja u tom biću. Jer, to je jedina istina koje je čovek neposredno svestan iznutra. I zato je on rekao:

Purušana para kinčitsa kašthta sa para gatih

«Ne postoji ništa veće od Osobe;On je najviši, on je krajnji cilj.»

Jedan seoski pesnik iz istočnog Bengala propoveda u jednoj pesmi učenje po kojem univerzum poseduje stvarnost u svojoj povezanosti sa Osobom, i u mom prevodu to bi glasilo ovako:

«Nebo i zemlja rođeni su iz mojih sopstvenih očiju,Tvrdoća i mekoća, hladnoća i toplota su proizvodi mog vlastitog tela,Miomiris i zadah potiču iz mojih rođenih nozdrva.»

Taj pesnik opeva Večnu Osobu u sebi, koja izlazi i pojavljuje se pred njegovim očima, isto kao što jedan vedski riši (mudrac) govori o Osobi koja je u njemu, a takođe prebiva i u srcu sunca:

Imao sam viziju,lično moju viziju koja mi se pokazala

izlazeći iz moje unutrašnjosti.

U Indiji ima ljudi koji nastoje da svoje lično biće potpuno utope u neličnu stvarnost koja je bez ikakvog svojstva ili određenja; da dospu u stanje u kojem um postaje potpuno prazan, neispisan, lišen svih svojih aktivnosti. Oni koji polažu pravo da o tome govore kažu da je to najčistije stanje svesti, potpuno radosno i bez ikakvog objekta ili sadržaja. To se smatra krajnjim ciljem Joge, posvećenosti sjedinjenju, to potpuno poistovećenje svoga bića sa beskrajnim Bićem koje je iznad svih misli i reči. Takvo ostvarenje transcendentalne svesnosti praćeno savršenim osećajem blaženstva je u našoj zemlji tradicija osveštana vremenom, koja u sebi nosi pozitivni dokaz koji se ne može poreći nikakvim negativnim

argumentom. Ne prosuđujući njenu istinitost, smatram da može da bude dragocena kao moćno psihološko iskustvo, ali to ipak nije religija, baš kao što ni znanje o krajnjem stanju atoma nije ni od kakve koristi umetniku koji pravi slike u kojima atomi dobijaju oblik. Izvesno stanje vakuuma je potrebno za proučavanja stanja stvari u njihovoj izvornoj čistoti, a isto može da se kaže i za ljudski duh; ali, izvorno stanje nije nužno i savršeno stanje. Konkretni oblik je savršenije ispoljenje od atoma, i čovek je savršeniji kao čovek nego tamo gde iščezava u izvornoj neodređenosti. Zbog toga Iša Upanišada kaže: «Istina je u isti mah i konačna i beskonačna, kreće se a ipak se ne kreće, u daljini je a takođe i u blizini, unutar svih stvari je i izvan njih.» To znači da je savršenstvo kao ideal nepokretno, ali u svom aspektu stvarno postojećeg ono se stalno uvećava i napreduje ka upotpunjenju, kreće se. I zato ja o Najuzvišenijem Čoveku kažem da je u svojoj suštini beskonačan, a u svom ispoljavanju u nama jedinkama konačan. Kao što Iša Upanišada objavljuje, čovek tokom celog svog života mora da živi i radi bez pohlepe, i da se tako ostvari u Biću koje je u svim bićima. To znači da u svojoj vlastitoj ličnosti putem nesebičnih aktivnosti mora da otkrije Vrhovnu Osobu.

OSMO POGLAVLJE

STVARALAC MUZIKE

Jedno zrnce peska ne bi predstavljalo ništa da nema kao svoju pozadinu, podlogu, ceo fizički svet. Ta čestica peska saznata je u svojoj povezanosti sa vasionom u kojoj sve stvari saznajemo putem svedočenja naših čula. Kada kažem da zrno peska jeste, ceo fizički svet jemči za tu istinu koja je iza spoljnog izgleda peska. Ali, gde je ta garancija za istinitost ove moje ličnosti koja ima tajanstvenu sposobnost saznavanja kojoj čestica peska pruža identifikacioni dokument? Mora se priznati da i to moje privatno biće ima za svoju istinitost podlogu ličnosti u kojoj znanje, za razliku od onog o drugim stvarima, može da bude jedino neposredno i samoobjavljeno. Ono na šta mislim pod ličnošću je samosvesni princip transcendentalnog jedinstva unutar čoveka koje obuhvata sve detalje činjenica koje su pojedinačno njegove u znanju i osećanju, želji i volji i delovanju. U svom negativnom vidu ona je ograničena na pojedinačnu odvojenost, osobenost, usamljenost, dok se u svom pozitivnom vidu stalno širi u beskraj putem uvećanja znanja, ljubavi i delatnosti. I iz tog razloga je najljudskija od svih činjenica o nama to da sanjamo o nedosegnutom bezgraničnom, i taj san daje posebnost onome što je već dosegnuto. Od svih stvorenja jedino čovek živi u beskrajnoj budućnosti. Naša sadašnjost je samo deo nje. Nerođene ideje i neutelovljeni duhovi golicaju nam maštu sa upornošću koja ih za naš um čini stvarnijim od stvari koje nas okružuju. Atmosfera budućnosti uvek mora da okružuje našu sadašnjost da bi je učinila proizvođačem života i nagoveštajem besmrtnosti. Jer, onaj koji ima zdravu energiju čovečnosti u sebi ima i snažnu nagonsku veru da je u idealnom smislu bezgraničan. Zbog toga naši najveći učitelji zahtevaju od nas ispoljavanje koje dotiče beskraj. Time odaju počast Najvišem Čoveku. A naše istinsko bogosluženje je u našoj neukrotivoj smelosti da budemo veliki, uzvišeni, i da tako

predstavljamo božanskog čoveka i nikad ne zatvaramo put slobode u pravcu nedosegnutog. Mi Indijci smo u našem delu sveta imali nemilo iskustvo kako bojažljiva ortodoksija, njene nerazumne represije i gomila mrtvih vekova sprečavaju razvitak čoveka usled preteranog obožavanja prošlosti. Kruto posađena u središte stagnacije, ortodoksija čvrsto vezuje ljudski duh za obrćuće točkove navike dok ga ne savladaju klonulost i nesvestica. Poput spore reke zagušene korovom koji truli, ona je podeljena na plitke muljevite bare koje skrivaju svoju tupu zanemelost u opojnoj magli obamrlosti. Taj mehanički duh tradicije je u suštini materijalistički, on je slepo pobožan ali ne i duhovan, i opsednut je avetima nerazboritosti koje proganjaju slabašne umove u sablasnom pritvorstvu religije. Jer, naša duša se skuplja i smežurava kada dozvolimo da besmisleni dani tkaju uvek iste šablone besciljnih mreža oko svih oblasti života. Ona postaje zakržljala kada nemamo nešto što nas duboko interesuje i mnogo nam znači, nikakvu perspektivu uzvišenog života koja za svoje očuvanje i razvijanje zahteva jasnoću uma i junačku pažnju. Ona biva uništena kada se razmećemo svojim strastima i pravimo od njih vatromet radi uživanja u njihovim meteorskim uzbuđenjima, nehajno pretvarajući u pepeo sve što je moglo da bude spašeno za trajno osvetljenje. To se ne dešava samo osrednjim pojedincima koji grle svoje okove koji ih održavaju neodgovornim ili žude za sumornim nestvarnostima, nego i čitavim naraštajima slabunjavih rasa koje su izgubile svako naglašavanje smisla i svrhe u sebi, ne opažajući svoju budućnost. Neprestana budućnost je domen našeg zlatnog doba, koje je istinskije sa nama od onoga što vidimo u našoj istoriji u delićima sadašnjosti. Ono je u našem snu. Ono je u carstvu vere koja stvara savršenstvo. Videli smo zabeleške o čovekovom snu o zlatnom dobu, idealnoj stvarnosti kojoj su bile privržene zaboravljene rase u svom divljenju, nadi i ljubavi ispoljenim u blagorodnosti njihovog bića putem izvanredne uzvišenosti u idealima i lepote u dostignuću. Dok su jedna za drugom nestajale, te rase su za sobom ostavljale velika ostvarenja, polažući pravo da budu cenjene kao sanjari – ne toliko kao osvajači zemaljskih kraljevstava, već kao planeri raja. Pesnik nam pruža najbolju definiciju čoveka kada kaže:

Mi smo stvaraoci muzike,Mi smo sanjari snova.

Naše religije nam predstavljaju snove o idealnom jedinstvu koje je sam čovek ukoliko ispoljava beskrajnost. Mučeni smo osećanjem greha, koje je osećanje nesklada i razdora, kada ma kakva remeteća strast stvara pukotine

u našoj viziji Jednoga u čoveku, unoseći osamu u naše biće i odvajajući ga od univerzalne čovečnosti. U Upanišadi stoji: Ma gridah, 'Ne žudi'. Jer, žudnja skreće pažnju sa beskrajne vrednosti naše ličnosti na iskušenja stvari. Naš seoski pesnik peva: «Čovek će blistavo sinuti u tvom pogledu, srce moje, ukoliko zatvoriš vrata željā.» Videli smo kako je primitivni čovek bio zaokupljen svojim fizičkim potrebama, i tako sebe ograničio na sadašnjost koja je vremenska granica životinje; i nije opazio težnju svoje svesti da se oslobodi u svetu konačne ljudske vrednosti. Moderna civilizacija kao da se iz istog razloga vratila primitivnom duhovnom ustrojstvu. Naše potrebe su se tako pomamno brzo umnožile da smo izgubili slobodno vreme za dublju spoznaju svoga bića i svoju veru u njega. To znači da smo izgubili našu religiju, čežnju za dodirom božanskog u čoveku, dodirom graditelja nebesa, tvorca muzike, sanjara snova. Otuda je postalo lako pocepati na komadiće našu veru u usavršavanje ljudskog ideala, u njegovu celovitost kao potpunijeg smisla stvarnosti. Nema sumnje da je čudesno to što muzika sadrži nešto što je bilo ispitivano i mereno, i što je muzici zajedničko sa njakanjem magarca ili automobilskom trubom. Ali, još čudesnije je to što muzika poseduje istinu koja ne može da se raščlani na deliće; a razlika između nje i drečeće bezobzirnosti automobilske trube je beskrajna. Ljudi našeg doba su analizirali ljudski um, njegove snove, njegova duhovna stremljenja – um koji je najčešće iznenada zatečen u rastrojenom stanju ludila, bolesti i nepovezanih snova – i na svoje zadovoljstvo su ustanovili da je sve to sastavljeno od čistih animalnosti zamršenih u različite čvorove. Može biti da je to značajno otkriće; međutim, još je značajnije da se shvati da nekim čudom kreacije čovek beskrajno nadmašuje sastavne delove sopstvenog karaktera. Pretpostavimo da neki psiholog istraživač sumnja da je u osnovi čovekove vernosti voljenoj osobi žudnja našeg primitivnog stomaka za ljudskim mesom; ne moramo da mu protivrečimo; jer, ma kakvo da je njeno poreklo, njen tajni sastav, ukupna priroda naše ljubavi, u njenom savršenom mešanju fizičkog, psihičkog i duhovnog povezivanja, jedinstvena je u svojoj krajnjoj različitosti od kanibalizma. Istina koja je u osnovi mogućnosti takvog preobražaja je istina naše religije. Lotosu je zajedničko sa parčetom trulog mesa to što ima elemente ugljenika i vodonika. U fazi rastvaranja između njih nema nikakve razlike, ali u fazi stvaranja razlika je ogromna; i ta razlika je ono što je zaista važno. Učili su nas da neka od naših najsvetijih osećanja kriju u sebi instinkte suprotne od

onoga što ta osećanja tvrde da jesu. Takva otkrića na izvesne osobe imaju dejstvo ublažavanja napetosti, baš kao sa smrću dolazi do popuštanja neprestane napornosti života. U modernoj literaturi otkrivamo da nešto poput pritajenog smeha likujućeg razočarenja postaje zarazno, i da su vitezovi lutalice koji obožavaju zlonamerne paljevine napolju i pale naše vremenom osveštane oltare za bogosluženje, objavljujući da su kipovi koji se na njima čuvaju, čak i ako su lepi, napravljeni od blata. Kažu da je ustanovljeno da su obličja u čovekovom idealizmu obmanljiva, a da je ishodišno blato stvarno. Sa te tačke gledišta, može da se kaže da je cela ova tvorevina kolosalna obmana, i da milijarde obrćućih električnih čestica koje imaju izgled 'tebe' i 'mene' treba osuditi kao donosioce lažnih dokaza. Ali, koga one nastoje da obmanu? Ukoliko su to bića poput nas koji imamo neki urođeni kriterijum zbilje, onda za njih upravo te pojave u svojoj celovitosti moraju da predstavljaju stvarnost, a ne električne čestice od kojih su one sastavljene. Za njih ruža mora da bude više zadovoljavajuća kao objekat od njenih sastavnih gasova, koji se mogu prisiliti da istupe protiv očiglednog identiteta ruže. Ruža, isto kao i čovekovo osećanje dobrote, ili ideal lepote, spada u domen kreacije, u kojem su svi neposlušni sastojci pomireni u savršenom skladu. Pošto se ti sastojci u svojoj jednostavnosti povinuju našem ispitivanju, mi smo u svojoj gordosti skloni da im damo najveće nagrade kao glumcima u toj misteriji, ruži. Takvo ispitivanje je zapravo samo davanje nagrade našoj sopstvenoj detektivskoj promućurnosti. Ponavljam još jednom da osećanja i ideale koje je čovek u svom procesu samostvaranja izgradio treba sagledati u njihovoj celovitosti. Ni u jednoj našoj sposobnosti ili strasti ne postoji ništa što je apsolutno dobro ili loše; sve su to sastavni delovi velike ljudske ličnosti. To su note koje su pogrešne kad se nalaze na pogrešnom mestu; zadatak našeg obrazovanja je da od njih stvorimo akorde koji mogu da se usaglase sa veličanstvenom muzikom Čoveka. Animalnost u divljaku pretvorila se u viša stanja u civilizovanom čoveku – drugim rečima, postigla je veće saglasje sa božanskim Čovekom, i to ne putem odstranjivanja prvobitnih materija, već putem njihovog volšebnog raspoređivanja, putem stroge umetničke discipline, discipline obuzdavanja i naglašavanja na prikladnim mestima, uspostavljanja ravnoteže između svetlosti i senki u pozadini i prednjem planu, dodeljujući time neuporediv značaj našoj ličnosti u svoj njenoj potpunosti. Sve dok imamo veru u taj značaj, naša energija istrajno opstaje u svojoj stvaralačkoj aktivnosti koja otkriva večnog Čoveka. Ta vera je

potpomognuta sa svih strana, od književnosti, ostalih umetnosti, legendi, simbola, obreda, kao i sećanjem na herojske duše koje su bile oličenje te vere. Naša religija je unutarnji princip koji obuhvata ta stremljenja, izraze i snove preko kojih se bližimo Njemu po čijoj slici smo stvoreni. Održati živom našu veru u realnost i ostvarivost idealnog savršenstva je svrha civilizovanja, koje se uglavnom sastoji od osećanja i predstava koje zastupaju i prikazuju taj ideal. Drugim rečima, civilizacija je delo umetnosti, stvoreno radi objektivnog oživotvorenja naše vizije duhovno savršenog. Ona je proizvod umeća religije. Zaustavljamo njen napredak u osvajanju kada prihvatimo kult realizma i zaboravimo da je realizam najgori oblik neistine, pošto sadrži minimum istine. On je poput propovedanja da jedino u mrtvačnici možemo da shvatimo realnost ljudskog tela – tela koje se u potpunosti otkriva kada je viđeno živo. Svi veliki ljudski događaji okruženi su izvanrednom atmosferom iščekivanja. Oni nikada nisu celokupni ukoliko iz njih izostavimo ono što bi moglo da bude, što bi trebalo da bude, što još nije pokazano i dokazano ali je duboko proživljeno, i što je upravljeno ka besmrtnom. To obitava u trajnom višku u pojedincu, koji nadmašuje sve nepovezane i površne činjenice o njemu. Realizam u Čoveku je životinja u njemu, čiji život je puko vreme trajanja; ono ljudsko u njemu je njegova stvarnost koja za podlogu ima večni život. Kamenje i kristali, pošto su svakako dovršeni u onome što jesu, mogu kao 'neme neosetljive stvari' da zadrže neku vrstu ćutljivog dostojanstva u svom tupo ograničenom realizmu; činjenice o čoveku, međutim, postaju nedolične i bolesne, i proizvode klice smrti kad su lišene svog stvaralačkog ideala – ideala božanskog Čoveka. Razlika između nota kao pukih činjenica zvuka i muzike kao istinitosti izražavanja je neizmerna. Jer, muzika, ikao obuhvata ograničen broj tonova, ipak predstavlja beskrajnost. Na čoveku je da proizvodi muziku duha sa svim tonovima kojima raspolaže u svojoj psihologiji i koji, usled nehata ili izopačenosti, lako mogu da se pretvore u groznu buku. Čovek se objavljuje u muzici, a ne u buci.

DEVETO POGLAVLJE

UMETNIK

Glavna želja u životu je želja za postojanjem. Ona zahteva od nas mnogo osposobljavanja i iskustva o svemu što je potrebno za preživljavanje. Pa ipak, ne košta me mnogo da priznam da su hrana koju jedem, odeća koju nosim i kuća u kojoj stanujem proizvodi ogromnog znanja, prakse i organizacije koji meni beznadežno nedostaju; jer, uviđam da ne zaslužujem potpuno prezrenje zbog takvog neznanja i nesposobnosti. Izgleda da su oni koji me čitaju prilično zadovoljni što nisam ništa više od pesnika ili možda filozofa – mada ne pretendujem na ovo drugo i ne usuđujem se da to potkrepljujem sumnjivim dezinformacijama. Uprkos mojoj manjkavosti, potpuno je jasno da ja u ljudskom društvu predstavljam jednu struku koja je, iako izlišna, ipak smatrana vrednom hvale. U stvari, ja sam obodren u mojoj ritmičkoj zaludnosti pružanjem moralnih podrški i materijalnih podsticaja za njeno negovanje. Ukoliko neki benavi kos ne bi znao kako da traži hranu, gradi svoje gnezdo ili izbegne neprijatelje, nego bi se sav posvetio pevanju, njegova sabraća bi, pod dejstvom sopstvenog genetskog znanja i svesna svoje dužnosti, pustila da on ugine od gladi. To što se sa mnom nije postupilo na sličan način je pokazatelj ogromne razlike između životinjskog postojanja i čovekove civilizovanosti. Čovekovo bitno posebno obeležje nalazi se u neodređenom graničnom prostoru života u njemu koji mu pruža neograničenu podlogu za njegove snove i dela. I upravo u tom carstvu slobode on spoznaje i ostvaruje svoje božansko dostojanstvo, svoju uzvišenu ljudsku istinu, i drago mu je kada ja kao pesnik slavim njegov uspeh i pobedu, kada opevam Čoveka samootkrovitelja, koji nastavlja da istražuje epohe stvaranja da bi sebe utvrdio u savršenstvu. Stvarnost se, u svim svojim ispoljenjima, otkriva u osećajnoj i imaginativnoj pozadini našeg uma. Mi je znamo ne zato što možemo da mislimo o njoj, nego zato što je neposredno osećamo. I stoga ona, čak i ako je logički um odbacuje, nije proterana iz naše svesti. Kao slučajnost

ona može da bude blagotvorna ili štetna, ali kao otkrovenje ona ima svoju vrednost u činjenici da nam putem osećanja ili mašte pruža iskustvo; osećamo da se nalazimo u naročitom polju saznanja. To osećanje je samo po sebi zanosno kada nije praćeno nikakvim velikim fizičkim ili etičkim rizikom; mi volimo da osetimo čak i strah ili tugu ukoliko to ne dovodi ni do kakvih praktičnih posledica. To je razlog našeg uživanja u tragičnim dramama, u kojima nam osećanje patnje dovodi svest do vrhunca napetosti. Stvarnost mog vlastitog bića je neposredna i za mene neosporna. Sve drugo što na mene deluje na sličan način za mene je stvarno, i neminovno mi privlači i obuzima pažnju, meša se sa mojom ličnošću, obogaćuje je i proširuje i pričinjava joj zadovoljstvo. Možda moj prijatelj nije lep, sposoban, bogat ili slavan, ali za mene je on stvaran; u njemu osećam sopstveno proširenje i radost. Svest o Stvarnom u meni traži radi svoje potvrde i potkrepljenja dodir Stvarnog izvan mene. Kada u tome ne uspe, biće u meni je potišteno. Kada je naše okruženje dosadno i tričavo, i ne vrši nikakvo emotivno delovanje na naš um, postajemo sami sebi nejasni i bledi. Jer, mi smo poput slika, čija stvarnost je potpomognuta pozadinom ukoliko je ova odgovarajuća, duševno srodna. Kazna koju trpimo u samici sastoji se u sprečenosti uspostavljanja odnosa između sveta činjenične stvarnosti i sveta u nama, usled čega ovaj drugi postaje nerazgovetan u magli pasivnog zamišljanja: naša ličnost je zamućena, nedostaje nam društvo naše vlastite suštine usled smanjivanja našeg bića. Svet našeg znanja se za nas uvećava putem proširenja naše upućenosti; svet naše ličnosti dobija na prostranstvu sa širim i dubljim iskustvom našeg ličnog bića u našem vlastitom univerzumu putem saosećanja, razumevanja i mašte. Kao što je ovaj svet, koji može da se upozna putem znanja, za nas ograničen usled našeg neznanja, tako je i svet ličnosti, koji može da se shvati putem našeg ličnog bića, takođe sužen usled ograničenosti našeg saosećanja i imaginacije. U mutnoj polutami neosetljivosti i nesvesnosti veliki deo našeg sveta za nas ostaje nalik povorci nestalnih skitačkih senki. Shodno stupnjevima naše svesti bili smo više ili manje u stanju da se poistovetimo sa ovim svetom, ako ne kao sa celinom a ono barem u delovima; a naše zadovoljstvo nalazi se u onome u čemu se osećamo na taj način sjedinjenima. U umetnosti izražavamo ushićenost tog jedinstva putem kojeg se ovaj svet doživljava kao ljudski značajan za nas. Ja imam svoje fizičko, hemijsko i biološko biće; moje znanje o tome širi se sa širenjem mog znanja o fizičkom, hemijskom i biološkom svetu. Imam svoje privatno, lično biće, koje komunicira sa našim osećanjima, mislima i

fantazijama, i dopušta da bude obojeno našim željama i oblikovano našim slikovitim predstavama. Nauka nas podstiče da našim umom zaposednemo neizmernost saznatljivog sveta; naš duhovni učitelj poučava nas da svojom dušom shvatimo beskrajni Duh koji je u dubini pomerajućih i promenljivih činjenica sveta; težnja naše umetničke prirode je da ostvarimo ispoljavanje ličnosti u pojavnom svetu, u stvarnosti postojanja koja je usklađena sa stvarnim u nama. Tamo gde se ta usklađenost ne oseća dubinski, mi smo tuđinci i stalno smo nostalgični. Jer, čovek je po prirodi umetnik; on nikada ne prima pasivno i precizno u svom umu fizičku predstavu stvari oko sebe. Stalno je prisutna prerada, prilagođavanje, pretvaranje činjenica u čovekov slikoviti prikaz putem neprestanih uticaja njegovih osećanja i mašte. Životinja ima geografiju svog rodnog mesta; čovek ima svoju postojbinu, geografiju svog ličnog bića. Njeno viđenje nije prosto fizičko; krasi ga umetničko jedinstvo, skladnost, to je neprestano stvaranje. U njegovoj postojbini, pošto mu je svest neometana, čovek razvija i proširuje svoju sredinu, koja pripada njegovoj vlastitoj stvaralačkoj ličnosti. Da bi uspešno živeo, on mora da poznaje činjenice i njihove zakonitosti. Da bi bio srećan, mora da uspostavi skladan odnos sa svim stvarima s kojima ima posla. Naše stvaranje je preinačenje odnosa. Velikani iz naše istorije ne ostaju u našem umu kao statična činjenica već kao živa istorijska predstava. Uzvišena uputstva njihovih života mešaju se i usklađuju u plemenitu doslednost u legendama koje utiču na život mnogih budućih pokolenja. Ljude sa kojima živimo stalno menjamo u svom umu, čineći ih stvarnijima za nas nego što bi to bili u ogoljenom pokazivanju. Muški ideal ženstvenosti i ženski ideal muževnosti stvoreni su putem maštanja pomoću mentalnog grupisanja osobina i ponašanja u skladu sa našim nadama i željama, i muškarci i žene svesno i nesvesno streme dostignuću tih ideala. U stvari, oni jedni za druge dostižu stepen stvarnosti shodno njihovom uspehu u prilagođavanju tih ideala svojoj sopstvenoj prirodi. Reći da su ti ideali izmišljeni i da stoga nisu istiniti pogrešno je u čovekovom slučaju. Njegov pravi život je u njegovom vlastitom stvaranju, koje predstavlja čovekovu beskrajnost. On je po prirodi ravnodušan prema stvarima koje naprosto postoje; za njega one moraju da poseduju neku idealnu vrednost, i jedino tada ih njegova svest priznaje za stvarne. Ljudi nikada nisu autentični u svom izdvojenom biću, a njihova mašta je sposobnost zbog koje u svom umu mogu da vide sopstveno veće biće. Istinu možemo da učinimo svojom tako što ćemo aktivno podešavati njene uzajamne veze. To je posao umetnosti; jer, stvarnost se ne temelji na

građi stvari, već na principu povezanosti. Istina je beskrajnost kojoj teži metafizika; činjenica je beskrajnost kojoj teži nauka, dok je stvarnost određivanje beskrajnosti koje istinu povezuje sa ličnošću. Stvarnost je ljudska; ona je ono čega smo svesni, ono što deluje na nas, ono što izražavamo. Kada smo je duboko svesni, svesni smo sebe i to nam pričinjava zadovoljstvo, raduje nas. Mi živimo u njoj i stalno joj širimo granice. Naše umetnosti i književnost predstavljaju tu stvaralačku aktivnost koja je osnovni princip u čoveku. Međutim, ono što je neobjašnjivo u vezi sa tim je to što, iako pojedinci odvojeno teže da je izraze, njihov uspeh nikada nije individualnog karaktera. Ljudi moraju da otkriju, osete i predstave u svim svojim kreativnim delima Večnog Čoveka, tvorca. Njihova civilizacija je neprestano otkrivanje transcendentalne čovečnosti. U čemu god da to ne uspe, to pokazuje neuspeh umetnika, što je neuspeh izražavanja; a propada ona civilizacija u kojoj pojedinačno osujećuje otkrivanje univerzalnog. Jer, Stvarnost je istina Čoveka, koji pripada svim vremenima, i nikakvo individualističko ludilo ljudi upereno protiv Čoveka ne može da ima trajnijeg uspeha. Čovek žudi da se njegovo osećanje prema onome što je za njega stvarno nikada ne izgubi; ono mora da pronađe neuništivi oblik. Svest o ovom mom biću mi je toliko jasna da dobija obeležje besmrtnosti. Ne mogu da zamislim da je ikada bila ili da može da bude nepostojeća. Na sličan način sve što je za mene stvarno doživljavam kao večno, i stoga dostojno jezika koji ima trajno značenje. Znamo za pojedince koji imaju naviku da ispisuju svoja imena na zidovima nekog veličanstvenog spomenika arhitekture. To je patetičan način povezivanja njihovih vlastitih imena sa nekim umetničkim delima koja pripadaju svim vremenima i svim ljudima. Naša žudnja za ugledom ili slavom potiče od naše želje da učinimo objektivno stvarnim ono što je u nutrini stvarno za nas. Neartikulisana osoba je beznačajna, poput tamne zvezde koja ne može da se pokaže i potvrdi. Ona jednako čeka na umetnika koji će joj dati punu vrednost, ne zbog bilo čega posebno izvrsnog u njoj, već zbog čudesne činjenice da je ona ono što zasigurno jeste, da u sebi nosi večitu misteriju bitisanja. Jedan moj kineski prijatelj, dok je išao sa mnom ulicama Pekinga, iznenada je sa silnim oduševljenjem uzviknuo: ''Vidi, eno ga magarac!'' Svakako da je to bio najobičniji mogući magarac, poput kakve neosporne činjenice kojoj nije potrebno njegovo predstavljanje. To me je zabavljalo, ali i nateralo na razmišljanje. Za tu životinju se obično smatra da poseduje izvesne osobine koje nisu preporučljive i po kratkom postupku biva

osuđena za to. Za mene je bila neprimetna usled skrivenosti banalnim asocijacijama; bio sam lenjo siguran da je znam i zato gotovo da nisam mogao da je vidim. Ali moj prijatelj, koji je imao kineski umetnički um, nije razmatrao magarca sa jeftinim znanjem, već je mogao iznova da ga vidi i sagleda kao stvarnog. Kada kažem stvarnog, hoću da kažem da ovaj nije ostao na periferiji njegove svesti vezan za usku definiciju, nego je s lakoćom stupio u njegovu imaginaciju, proizveo sliku, poseban sklad linija, boja, životnosti i pokreta, i postao prisno njegov. Puštanje magarca u salon naišlo bi na žestoko protivljenje, ali ne postoji zabrana da on zauzme mesto na slici koja može sa velikim uvažavanjem da bude izložena na zidu salona. Jedini dokaz istine u umetnosti postoji kada nas ona natera da kažemo 'Shvatam'. U Prirodi možemo da prođemo pored magarca, ali magarca u umetnosti moramo da priznamo i cenimo čak i ako je to stvorenje koje nepristojno zapostavlja sve svoje prirodne istorijske dužnosti, čak i ako glavom liči na pečurku a repom na list palme. U Upanišadama je u jednoj alegoriji rečeno da postoje dve ptice koje sede na istoj grani, i jedna jede a druga osmatra. To je slika uzajamnog odnosa beskonačnog bića i ograničene ličnosti. Uživanje ptice koja osmatra je ogromno, jer je čisto i slobodno. Obe te ptice se nalaze i u čoveku, i objektivna se bavi svojim poslovima u svetu, dok je subjektivna ispunjena nepristrasnom radošću viđenja. Jedna devojčica mi prilazi i naređuje mi da joj ispričam neku priču. Pričam joj o tigru kojem se gade crne pruge na njegovom telu pa dolazi kod mog prestrašenog sluge i traži parče sapuna. Moja mala slušateljka veoma uživa u priči, i to je užitak viđenja; a njen um uzvikuje: «Ovde je, pošto ga vidim!» Ona zna za tigra iz udžbenika prirodopisa, ali tigra iz moje priče može da vidi. Uveren sam da čak i to dete od pet godina zna da nije moguć tigar koji je krenuo u netigrovsku potragu za apsurdnim sapunom. Za nju zanosna divota tigra nije u njegovoj lepoti, korisnosti ili verovatnosti, nego u neospornoj činjenici da može da ga vidi u svom umu sa većom jasnoćom nego zidove oko sebe – zidove koji grubo uzvikuju dokaz svoje izvesnosti koja je samo posredna jer zavisi od okolnosti. Tigar iz priče je neminovan, on ima obeležje celovite slike koja je sama po sebi potvrda istine. Sam um slušaoca je očevidac, čije neposredan doživljaj ne može da se porekne. Tigar mora da bude kao svaki drugi tigar kako bi imao svoje mesto u knjizi iz prirodne znanosti; u njoj on mora da bude obični, banalni tigar da bi uopšte bio dopušten. Ali, u priči je on izuzetan, i nipošto ne može da bude udvojen. Mi znamo nešto zato što to pripada nekoj kategoriji; mi vidimo

nešto zato što to pripada samo sebi. Tigar iz priče potpuno se odvojio od svih drugih iz svoje vrste i lako je postao upečatljivo poseban u srcu slušateljke. Dete je moglo jasno da ga vidi, jer je to uz pomoć njene mašte postao njen tigar, jedno sa njom, a to spajanje subjekta i objekta pričinjava nam radost. Da li je to zbog toga što među njima nema razdvojenosti – budući da je razdvojenost Maja – u stvarnosti, u istini koja je stvaranje, kreacija? Dogode se u našoj istoriji naročite prilike u kojima svest velikog broja ljudi iznenada postaje obasjana prepoznavanjem stvarnosti koja se izdiže daleko iznad tupe očiglednosti svakodnevnih dešavanja. Svet postaje živ, jasan, upečatljiv; vidimo, osećamo ga celom dušom. Takav jedan slučaj bio je kada je glas Bude dopro do dalekih obala preko fizičkih i etičkih prepreka. Tada su naš život i naš svet pronašli svoj duboki smisao stvarnosti u svom odnosu prema središnjoj ličnosti koja nam nudi oslobađanje ljubavi. Da bi to uzvišeno ljudsko iskustvo učinili za svagda nezaboravnim, ljudi su rešili da urade nemoguće; naterali su stene da progovore, kamenje da propeva, pećine da pamte; njihov kliktaj radosti i nade dobio je besmrtne oblike po gorama i pustinjama, po oskudnim zabitim mestima i gusto naseljenim gradovima. Ogroman stvaralački napor uvećavao je svoju pobedu u čudesnim vajarskim i rezbarskim delima, ne mareći za prepreke koje su bile bezbrojne. Takva junačka aktivnost na većem delu istočnog kontinenta jasno odgovara na pitanje: «Šta je Umetnost?» Ona je odziv čovekove stvaralačke duše na zov Stvarnog. Jednom, pre više vekova, u Bengalu je božanska ljubavna drama, koja je u ljudskim dušama načinila svoje večno mesto izvođenja, bila živo pokazana od strane jedne ličnosti koja je isijavala svoje duboko unutarnje ostvarenje Boga. Um celog naroda bio je pokrenut vizijom sveta kao instrumenta kroz koji se razlegao poziv na susret sa blaženstvom. Neizreciva misterija Božjeg ljubavnog zova, uobličujući se u beskrajnu panoramu boja i formi, nadahnula je muzičku delatnost koja je prevazilazila ograničenja klasične konvencionalnosti. Naša bengalska muzika kirtana nastala je poput zvezde zavitlane uvis plamenim kovitlacom emocija u srce celog naroda, čija svest je usplamtela od osećanja stvarnosti koja mora da bude prikladno potvrđena i usvojena. Može da se postavi pitanje koje mesto muzika zauzima u mojoj teoriji da umetnost služi tome da u našem umu pobudi duboko osećanje stvarnosti u njenom najbogatijem obliku. Muzika je najapstraktnija od svih umetnosti, isto kao i matematika u oblasti nauke. Zapravo, njih dve imaju dubok uzajamni odnos. Matematika je logika brojeva i dimenzija, odnosno njihova prirodna povezanost. Stoga se koristi kao temelj našeg naučnog

znanja. Kada se izvuče iz svojih konkretnih povezivanja i svede na simbole, ona otkriva svoju raskošnu strukturalnu veličanstvenost, neminovnost svog sopstvenog savršenog sazvučja. Sem toga, tu nije prisutna samo logika nego i magija matematike koja deluje na pojavni svet i proizvodi harmoniju – ritam međuodnosa. Taj ritam harmonije bio je izvučen iz svog uobičajenog konkretnog konteksta i pokazan posredstvom zvuka. I tako je sama suština izražajnosti u bitisanju izložena u muzici. Izražavanje nailazi na najmanji otpor upravo u zvuku, u kojem poseduje slobodu nesputanu teretom činjenica i misli. To joj daje moć da u nama izazove prisno osećanje stvarnosti. U slikovnoj, plastičnoj i literarnoj umetnosti objekt i naša osećanja u pogledu njega tesno su povezani, poput ruže i njenih mirisa. U muzici osećanje prečišćeno u zvuk i samo postaje objekt, nezavisna stvarnost. Ono preuzima oblik melodije koji je određen, ali i smisao koji je neodrediv, a ipak nam privlači i obuzima um naslućivanjem apsolutne istine. To je magija matematike, ritam koji je u srži cele vasione, koji dejstvuje u atomu i, u svojim različitim merama, oblikuje zlato i olovo, ružu i trn, sunce i planete. Oni su plesni koraci brojeva u areni vremena i prostora, koji tkaju maju, obrasci pojavljivanja, neprekidni tok promene, koja uvek i jeste i nije. To je ritam koji ustalasava slike iz bezizraznog i čini primetnim ono što je neuhvatljivo. To je maja, to je umetnost u ovoj tvorevini, i umetnost u književnosti, koja je magija ritma. I, moramo li ovde da se zaustavimo? Nije li ono što nam je poznato kao intelektualna istina takođe i ritam uzajamnog odnosa činjenica, koji tka obrazac, strukturu teorije, i stvara osećaj ubedljivosti za osobu koja je na neki način sigurna da zna istinu? Mi verujemo da je ma koja činjenica istinita usled harmonije, ritma u razboru i uviđanju, čiji proces može da se ispita putem matematičke logike, ali ne i njegova posledica u meni, isto kao što možemo da prebrojimo note ali ne i da objasnimo muziku. Misterija je to da sam ja ubeđen, i to takođe spada u maju kreacije, čiji jedini bitan, nezamenljivi činilac je ova samosvesna ličnost koju ja predstavljam. A onaj Drugi? Verujem da je i to samosvesna ličnost, koja je večno usklađena sa mojom.

DESETO POGLAVLJE

ČOVEKOVA PRIRODA

Od vremena kada je postao zaista svestan svoga sopstvenog bića, Čovek je osvestio i tajanstveni duh jedinstva koji je našao svoje ispoljenje kroz njega u njegovom društvu. To je utančani medijum povezanosti između pojedinaca, koji ne služi nikakvoj strogo korisnoj svrsi nego sopstvenoj krajnjoj istini, i nije aritmetički zbir nego vrednost života. Na neki način je Čovek osetio da taj sveobuhvatni duh jedinstva ima božanski karakter koji može da zahteva žrtvovanje svega što je u njemu lično, posebno, i da se u tom duhu nalazi njegov najviši smisao koji nadmašuje njegovo ograničeno biće i predstavlja njegovu najveću slobodu. Čovekova ponizna odanost tom duhu jedinstva izražena je u njegovoj religiji; simbolički je predstavljena u imenima njegovih božanstava. To je razlog što su njegovi bogovi u početku bili plemenski bogovi, pa čak i bogovi različitih zajednica koje su pripadale istom plemenu. Sa proširivanjem svesti o ljudskom jedinstvu njegov Bog mu se pokazao kao jedini i sveopšti, potvrđujući da je istinitost jedinstva ljudi ujedno istinitost Čovekovog Boga. U sanskritskom jeziku religija se naziva darma, što u izvedenom značenju sadrži princip povezanosti koji nas održava postojanim, a u tehničkom smislu znači odliku neke stvari, njeno suštinsko svojstvo; na primer, toplota je suštinsko svojstvo vatre, mada u nekim njenim stanjima može da bude odsutna. Religija se sastoji u nastojanju ljudi da neguju i ispoljavaju ona svojstva koja su neizostavno prisutna u prirodi Večnog Čoveka, i da imaju veru u njega. Kad bi ta svojstva bila savršeno prirodna u jedinkama, religija ne bi mogla da ima nikakvu svrhu. Naša istorija je započela sa svim prirođenim sugestijama naše grube prirode koja nam pomaže da ispunimo one svoje vitalne potrebe koje su neodložne. No, dublje u nama postoji tok težnji koji se širi mnogim putevima u suprotnom pravcu, životni tok univerzalne čovečnosti. Funkcija religije je da pomiri tu protivrečnost tako što će grubu prirodu podrediti onome što smatramo istinom Čoveka. To biva olakšano

kada naša vera u Večnog Čoveka, kojem dajemo različita imena i zamišljamo ga u različitim obličjima, postane snažna. Protivrečje između te dve prirode u nama je toliko veliko da su ljudi dobrovoljno žrtvovali svoje vitalne potrebe i izazivali smrt da bi ispoljili svoju darmu, koja predstavlja istinu Vrhovnog Čoveka. Vizija Vrhovnog Čoveka predočena je pomoću naše mašte, ali nije tvorevina našeg uma. Stvarniji od pojedinačnih ljudi, taj Čovek je nadvisio svakog od nas svojim prožimajućim karakterom koji je transcendentalan. Držeći se njegovog uzvišenog nauma, povorka njegovih ideja stalno se kreće preko ometajućih činjenica ka usavršenoj istini. Mi pojedinci, imajući svoje mesto u njegovom planu, možemo ali i ne moramo da budemo u svesnom skladu sa njegovom namerom, čak možemo da postavljamo prepreke na njegov put i tako na sebe navlačimo zlu kob. Ali, svoju pravu religiju stičemo kada svesno sarađujemo sa njim, nalazeći izvanrednu radost u patnji i žrtvovanju. Jer, putem naše ljubavi prema njemu postajemo svesni silne ljubavi koja zrači iz njegovog bića, koje je Mahatma, Najviši Duh. Veliki kineski mudrac Lao-ce rekao je: «Onaj koji može da umre, ali neće propasti, poseduje život večni.» To znači da on živi u životu besmrtnog Čoveka. Težnja za tim životom navodi ljude da se upuste u borbu za istinsko nadživljenje. A u našoj svetoj knjizi je rečeno: «Pomoću adarme (negacije darme) čovek napreduje, stiče ono što mu se čini poželjnim, pobeđuje neprijatelje, ali propada u korenu.» U toj izreci se nagoveštava da postoji život koji je za ljude suštiji od njihovog fizičkog života koji je prolazan. Naš život dobija ono što se zove 'vrednost' u onim svojim vidovima koji predstavljaju večnu čovečnost u znanju, saosećanju, delima, karakteru i stvaralaštvu. I mi od početka naše istorije gledamo da steknemo, često i po cenu svega drugog, vrednost za naš život a ne samo uspeh i blagostanje; drugim rečima, trudimo se da u sebi ostvarimo besmrtnog Čoveka, kako bismo mogli da umremo a da ne propadnemo. To je smisao jedne izreke u Upanišadi: «Tam vedjam purušam veda, jata ma vo mritjuh parivjatah» - «Oživotvori Osobu kako ne bi morao da stradaš od smrti.» Značenje ovih reči je krajnje paradoksalno, i ne može da se utvrdi ni čulima ni razumom, pa ipak je njegov uticaj tako jak u ljudima da su odbacili svaki strah i pohlepu, prezreli sve nagone koji su privrženi gruboj prirodi, zarad usvajanja i održavanja života koji pripada Večnoj Osobi. To je utoliko značajnije što mnogi od njih ne veruju u njegovu stvarnost, a ipak su spremni da zbog njega odbace sve što smatraju konačnom i jedinom pouzdanom činjenicom.

Tu idealnu stvarnost mi nazivamo 'duhovnom'. Ta reč je nejasna; ali i pored toga, kroz mutnu svetlost koja dopire do nas preko prepreka fizičkog postojanja, izgleda da imamo snažniju veru u duhovnog Čoveka nego u fizičkog; još od najmaglovitijeg perioda svoje istorije Čovek ima osećaj da očite činjenice postojanja nisu konačne ni odlučujuće; da njegova najveća dobrobit zavisi od njegove sposobnosti da ostane u savršenoj vezi sa nekom velikom tajnom iza vela, na pragu šireg, plemenitijeg i silnijeg života, koji mu zauvek daje daleko veću vrednost od pukog nastavljanja njegovog fizičkog života u materijalnom svetu. Naše fizičko telo ima svoju razumljivu vrednost u fizičkom svetu, koji se zaista može nazvati našim univerzalnim telom, bez kojeg bi naše pojedinačno telo izgubilo svoju funkciju. Naš fizički život dobija sve više smisla putem proširivanja slobode u njegovom odnosu sa fizičkim svetom, i to mu pruža više sreće nego puki užitak zadovoljenih potreba. Postajemo svesni dubokog značenja našeg vlastitog bića kad smo svesni nekog ideala savršenstva, neke divne ili veličanstvene istine koja nam daje unutarnji osećaj potpunosti, pojačano osećanje naše sopstvene stvarnosti. To osnažuje čovekovu veru, delotvornu čak i kada je neodređena – njegovu veru u objektivni ideal savršenstva koji obuhvata ljudski svet. Njegova vizija tog ideala bila je divna ili izobličena, blistava ili zatamnjena, u skladu sa stupnjevima razvitka koje je njegova svest dostigla. Međutim, kakvi god da su naziv i priroda njegovog verskog ubeđenja, čovekov ideal ljudskog savršenstva zasnivao se na sponi jedinstva koja prolazi kroz pojedince i dostiže najvišu tačku u vrhovnom Biću koje predstavlja ono večno u ljudskoj ličnosti. U njegovoj civilizaciji savršeno izražavanje te ideje donosi blago istine koja se tiče otkrovenja Čoveka a ne samo uspeha u životu. No, kada taj stvaralački ideal koji je darma ustupi mesto nekoj ovladavajućoj strasti u velikoj grupi ljudi, civilizacija propada u razornom ognju, poput zvezde koja je zapalila sopstvenu lomaču silnog sjaja. Dok sam bio dete imao sam slobodu da od koječega pravim svoje igračke i izmaštavam sopstvene igre. Moji drugovi u igri su uzimali puno učešće u mojoj sreći, i zapravo je čitavo uživanje u mojim igrama zavisilo od njihovog sudelovanja u njima. Jednog dana, u taj raj našeg detinjstva prodrlo je iskušenje iz tržišnog sveta odraslih. Jedan od naših sadrugova dobio je igračku iz jedne engleske prodavnice; bila je savršena, bila je velika i izvanredno je ličila na živo biće. Taj dečko je postao ponosan na igračku i više nije toliko mario za igru; oprezno je držao tu skupu stvar podalje od nas, dičeći se njenim isključivim posedovanjem i osećajući se nadmoćnim u odnosu na svoje drugove u igri čije igračke su bile jeftine.

Da je mogao da koristi moderni jezik istorije, siguran sam da bi rekao da je civilizovaniji od nas pošto poseduje tu besmisleno savršenu igračku. On je u svom zanosu propustio da nešto shvati – nešto što mu je u tom trenutku izgledalo beznačajno – naime, da je to iskušenje zasenilo nešto mnogo savršenije od njegove igračke, otkrivanje savršenog deteta koje uvek živi u srcu čoveka, odnosno darmu deteta. Igračka je bila samo izraz njegovog bogatstva ali ne i njega samog, ne detetovog stvaralačkog duha, ne detetove velike radosti u igri, njegovog poistovećivanja sa drugima koji su bili njegovi drugari u svetu igre. Civilizacija služi izražavanju Čovekove darme a ne samo njegovoj snalažljivosti, moći i vlasništvu. Jednom prilikom sam se vozio kolima za Kalkutu iz jednog mesta udaljenog sto milja. Nešto nije bilo u redu sa mašinom pa smo morali da dolivamo vodu u nju bezmalo svakih pola sata. U prvom selu gde smo bili prinuđeni da stanemo zamolili smo jednog čoveka da nas snabde vodom. To se pokazalo kao prilično težak zadatak za njega, i kada ga je izvršio mi smo mu ponudili nagradu, ali on ju je odbio iako je bio siromah. Ista stvar se dogodila u narednih petnaest sela. U zemlji sa vrlo toplom klimom, u kojoj putnicima stalno treba voda i u kojoj su leti zalihe vode oskudne, seljaci smatraju svojom dužnošću da daju vodu onima kojima je potrebna. Lako su mogli da od toga naprave posao, držeći se neumoljivog zakona potražnje i ponude. No, ideal koji smatraju svojom darmom postao je isto što i njihov život. Oni ne polažu pravo ni na kakvu ličnu zaslugu za to što ga poseduju. Govoreći o čoveku koji je zaista dobar, Lao-ce kaže: «On podstiče, ali ne poseduje. On deluje, ali ne svojata. Dostiže vrlinu, ali se ne zadržava u njoj. Pošto ne prebiva u njoj, ona ga nikada neće napustiti.» Ono što je izvan nas samih možemo da prodamo; ali ono što je isto što i naše biće ne možemo. To potpuno usvajanje istine pripada raju savršenstva, koji je iznad čistilišta samosvesti. Stizanje u njega je dokaz dugotrajnog procesa civilizovanja. Biri u stanju da se uloži priličan napor da bi se neki stranac u prolazu snabdeo vodom, a ipak nikad ne polagati pravo na zaslugu niti zahtevati nagradu za to, čini se smešnim i beznačajnim u poređenju sa sposobnošću da se proizvede zapanjujući broj stvari u minutu. Prebogati turista, spreman da monopoliše tržište hrane i dodatno se obogati tako što će ceo svet dovesti na ivicu gladi, svakako se oseća suviše nadmoćno da bi primetio tako običnu stvar dok juri kroz naša sela brzinom od sto kilometara na sat. Da, to je nešto sasvim jednostavno, jednako kao što je za jednog gospodina jednostavno da bude gospodin; ali ta jednostavnost je proizvod

vekova kulture. Tu jednostavnost je teško oponašati. Možda ću ja za nekoliko godina moći da naučim kako da pravim rupice u hiljadama igala istodobno okrećući neki točak, ali biti krajnje jednostavan u svom gostoprimstvu prema svom neprijatelju, ili prema strancu, iziskuje naraštaje vaspitavanja. Jednostavnost ne govori o svojoj vrednosti, ne traži platu, i zato oni koje opčinjava moć ne shvataju da je jednostavnost duhovnog izražavanja najviše ostvarenje civilizacije. Proces raspadanja može da upropasti taj retki plod uzvišenijeg života, kao što i čitava vrsta ptica izuzetne lepote može da izumre usled grube sile gramzivosti koja je civilizovala oružje. Ta činjenica mi je bila jasno potvrđena kada sam ustanovio da je jedino mesto gde se očekivalo da platimo za dobijenu vodu bilo predgrađe Kalkute, u kojem se bolje živelo, snabdevanje vodom je bilo lakše i obilnije, a progres se širio u svim pravcima. To pokazuje da se izgubila usklađenost karaktera koju su ljudi nekada imali – usklađenost sa unutarnjim bićem koje je u svojoj univerzalnosti veće od bića kojem su na prvom mestu njegove lične potrebe. Ovo drugo gubi osećanje lepote i velikodušnosti u svojoj sračunatosti, jer u njoj predstavlja isključivo sebe a ne univerzalnog Čoveka. U Atarva Vedi postoji jedna izreka u kojoj se postavlja pitanje ko je bio taj koji je Čoveku dao njegovu muziku. Ptice ponavljaju svoje jedine tonove ili vrlo proste kombinacije tonova, ali Čovek gradi svoj svet muzike i uspostavlja uvek nove ritmičke odnose tonova. Oni mu otkrivaju sveopštu tajnu stvaranja koja ne može da se opiše. Donose mu unutarnji ritam koji činjenice pretvara u istine. I pružaju uživanje ne samo njegovom čulu sluha, nego i njegovom dubljem biću, koje postiže zadovoljstvo u idealu savršenog jedinstva, tj. skladnosti. Čovek na neki način oseća da istina nalazi svoje telo u takvom savršenstvu; i kada traga za svojim krajnjim otkrovenjem on traži medijum koji poseduje skladno jedinstvo, kao što ga poseduje muzika. Naš poriv da damo izraz Univerzalnom Čoveku stvara umetnosti i književnost. One u svom ritmu linija, boja, pokreta, reči, misli, izražavaju mnogo više od onoga što pokazuju na površini. One otvaraju prozore našeg uma prema večnoj stvarnosti čoveka. One su pretek izobilja na koje polažemo pravo kao na našu zajedničku baštinu bez obzira na zemlju i vreme kojima pripadamo; jer one su nadahnute univerzalnim umom. I ne samo u svojim umetnostima, nego i u sopstvenom ponašanju, da bi dobio na vrednosti pojedinac mora da da istaknuto mesto idealu koji poseduje izvesnu dragocenost istine koja idealno pripada svim ljudima. Drugim rečima, on bi trebalo da u svom ophođenju i okruženju stvara muziku izražavanja koja ga čini

predstavnikom vrhovne Ličnosti. A civilizacija je tvorevina ljudske rase, njeno izražavanje Univerzalnog Čoveka. Prvi put kada sam posetio Japan, bio sam u prilici da posmatram u čemu su dva dela ljudske oblasti oštro suprotstavljena; jedan, na kojem su nastali drevni kontinenti socijalnih ideala, merila lepote, propisi ličnog ponašanja; i drugi deo, tečni, nepostojani element, neprekidna struja koja je iz svih krajeva sveta odnosila blago na svoje obale. U roku od pola stoleća Japan je bio u stanju da potpuno usvoji moćni duh progresa koji je iznenada jednog jutra eksplodirao nad njim u vihoru pogrde i pretnje. I Kina je imala svoje buđenje, da bi zatim njeno samopoštovanje bilo razbijeno u paramparčad u nizu neuspešnih godina, i siguran sam da će i ona uskoro ovladati instrumentom koji ju je žestoko povredio. No, ideali koji su dali život i telo japanskoj civilizaciji bili su gajeni u smernim nadama nebrojenih naraštaja tokom vekova u kojima glavna stvar nije bilo neprestano jurenje za korišću. U njima je bilo velikih perioda dokolice koji su neophodni za procvat lepote Života i sazrevanje njegove mudrosti. S jedne strane, možemo da pogledamo moderne fabrike u Japanu sa mnogobrojnim mehaničkim postrojenjima i napravama za proizvodnju i uništenje najnovijeg tipa. S druge strane, naspram njih možemo da vidimo neku krhku vazu, neku minijaturu od svile, neku arhitekturu čarobne jednostavnosti, neke savršene stihove o kretanju tela. Takođe možemo da zapazimo japansko ispoljavanje uglađenosti koje svakodnevno od njih zahteva značajnu količinu vremena i truda. Sve to nije proisteklo iz duboke svesti o vrednosti stvarnosti koja traži vremena za svoje dovršenje. Ono što Japan otkriva u svojoj veštoj izradi i korišćenju telegrafskih žica i železničkih pruga, mašina za proizvodnju stvari i za ubijanje ljudi, je više-manje slično onome što vidimo u drugim zemljama koje imaju sličnu mogućnost za obučavanje. Ali, u svom umeću življenja, svojim slikama, svom kodeksu ponašanja, raznim vidovima lepote koje preuzimaju njegovi religijski i socijalni ideali, Japan izražava svoju sopstvenu ličnost, osobenost, svoju darmu koja, da bi bila od ikakve vrednosti, mora da bude jedinstvena i da u isti mah predstavlja Čoveka sa Večnim Životom. Lao-ce je rekao: «Nepoznavanje onog što je večno dovodi do izbijanja strasti, a to je rđavo.» I još je rekao: «Umrimo, ali ipak ne propadnimo.» Jer, umiremo kada izgubimo naš fizički život, a propadamo kada ne domašimo svoju čovečnost. A čovečnost je darma ljudskih bića. Ono što je u ovom svetu očigledno je beskrajna povorka stvari u pokretu; ali ono što valja sagledati je najviša ljudska Istina kojom je ljudski svet prožet.

Danas nipošto ne smemo da zaboravimo da puko kretanje nije vredno samo po sebi, i da može da bude znak opasnog oblika inercije. Moramo da se podsetimo da je veliko uzdizanje duha, sveopšte razumevanje i oživotvorenje istinskog dostojanstva čoveka, jednom pobuđeno Budinim učenjima u Indiji, podstaklo viševekovni pokret koji je doveo do prosvećenja u literaturi, umetnosti, nauci i brojnim delatnostima od opšte koristi. To je bio pokret čija glavna zamisao nije bilo neko dodatno povećanje znanja ili moći, niti pobuda neke neodoljive strasti. To je bila nadahnutost slobodom, slobodom koja nam omogućava da budemo svesni darme, istine Večnog Čoveka. U jednoj od svojih izreka Lao-ce je rekao: «Oni koji poseduju vrlinu (darmu) vode računa o svojim obavezama; oni koji nemaju vrlinu vode računa o svojim pravima.» Progres koji nije povezan sa unutarnjom darmom, već sa privlačnošću koja je spoljna, teži da zadovolji naše bezbrojne zahteve. Ali civilizacija, koja je izvesni ideal, daje nam obilje snage da se odreknemo, a to je snaga koja predočava beskrajnost i nadahnjuje stvaralaštvo. Taj veliki kineski mudrac rekao je: «Uvećati život je ono što se zove blagodat.» Jer, uvećanje života ostvaruje večni život, a ipak ne prelazi granice jedinstva života. Planinski bor izrasta u visoko i prekrasno drvo, svaki njegov santimetar održava ritam unutarnje ravnoteže, i stoga on čak i u svojoj prividnoj preteranosti poseduje suzdržanu ljupkost vladanja sobom. Drvo i njegovi proizvodi pripadaju istom temeljnom ustrojstvu ritma; deblo, cvetovi, lišće i plodovi su jedno sa drvetom; njihova bujnost nije bolest već blagodat.

JEDANAESTO POGLAVLJE

SUSRET

Naši veliki proroci iz svih epoha istinski su u sebi ostvarili slobodu duše u svojoj svesnosti duhovnog srodstva ljudi koje je sveopšte. Pa ipak su narodi, usled svog spoljnog geografskog položaja, razvili u svojoj pojedinačnoj izdvojenosti mentalitet koji je odvratno samoživ i sebičan. Oni su u svojoj nagonskoj potrazi za istinom u religiji ili sprečavali i izobličavali tu istinu u kalupu primitivnih izvrtanja njihovog vlastitog narodnog uma, ili su pak zatvarali svog Boga unutar zidova hrama i svetih spisa na bezbednoj udaljenosti, naročito od onih oblasti života u kojima njegovo odsustvo omogućava lak pristup đavolskoj radionici pod raznim imenima i u raznim oblicima. Njihovo ophođenje sa njihovim Bogom bilo je isto kao što se u nekim oblicima vladavine tretira Kralj, koji ima tradicionalno zvanje ali ne i stvarni uticaj. Pravo značenje Boga je ostalo nejasno u našim umovima samo zato što je naša svest o duhovnom jedinstvu bila naopaka. Jedan od moćnih razloga za to – naša geografska odvojenost – sada je gotovo uklonjen. Prema tome, došlo je vreme kada moramo, radi istine i radi mira koji je plod istine, da odbijemo da dopustimo da ideja o našem Bogu ostane nejasna iza raznih nestvarnosti propisanih obreda i bogoslovske maglovitosti. Stvorenje koja živi svoj život skriveno u mračnoj pećini nalazi svoju sigurnost upravo u skučenosti svoje životne sredine. Ekonomična dalekovidost Prirode umanjuje njegovu osetljivost i svodi je na tako ograničenu neophodnost. Ali, kada bi ti zidovi pećine iznenada bili uklonjeni usled nekakve katastrofe, to stvorenje bi moralo ili da prihvati usud nestajanja, ili da pristupi pregovorima sa svojom širom okolinom. Ljudske rase više nikada neće biti u stanju da se vrate svojim nepristupačnim utvrđenjima visokih zidina. One su danas izložene jedna drugoj, fizički i intelektualno. Branici koji su im tako dugo pružali potpunu bezbednost unutar njihovih posebnih ograđenih prostora porušeni su, i nikakvim veštačkim postupkom ne mogu ponovo da se poprave. Stoga moramo da prihvatimo tu činjenicu, čak i ukoliko još uvek nismo potpuno prilagodili svoje umove izmenjenom ambijentu javnosti, čak i

ukoliko zbog toga možda moramo da preuzmemo rizike koje za sobom povlači širi prostor životne slobode. Velik deo naše tradicije su naša pravila podešavanja koja se bave našim posebnim okolnostima. Nema sumnje da te tradicije daju raznolikost posebnim etničkim obeležjima sa njihovim karakterističnim bojama – bojama koje imaju svoju poetičnost kao i izvesna sigurnosna svojstva prikladna svakoj posebnoj sredini. Može da nam se desi da snažno zavolimo našu živopisnu etničku osobenost; no, ukoliko nas to čini podesnim samo za veoma ograničen svet, onda i pri najmanjoj promeni u našim spoljnim okolnostima možda moramo da za tu ljubav platimo samim svojim životom. U životinjskom svetu postoje brojni primeri potpunog samoubistva kojem su podlegle neke vrste koje su se bezumno držale nekog preimućstva koje je kasnije postalo smetnja u izmenjenoj situaciji. U stvari, čovekova nadmoć je dokazana upravo njegovom prilagodljivošću na krajnje iznenađujuće situacije, tako da mu ni žarka ni ledena oblast njegove sudbine nisu nametnule nesavladive prepreke. Ili će nas veličina etničkog problema sa kojim smo danas suočeni naterati da se naučimo moralnoj prikladnosti umesto puke spoljne preduzimljivosti i umešnosti, ili će komplikacije koje proizilaze iz njega sputati sve naše pokrete i odvući nas u smrt. Kada zapadnemo u veliku oskudicu, kada su izvori prihoda koji su nas tako dugo podupirali iscrpljeni, tada naš duh ispoljava svu svoju snagu da pronađe neki drugi izvor snažnije i trajnije potpore. To nas vodi iz spoljnog u unutrašnji deo našeg skladišta. Kada nas neki mišić ne služi u potpunosti, događa se da razbudimo intelekt da bismo ga zamolili za pomoć, i iznenađeni smo kada u ovome otkrijemo veći izvor snage za nas nego što je to fizička sposobnost. A kada se desi da naše intelektualne obdarenosti postanu izopačene, pa jedini spas vidimo u tome da svoje samoubistvo učinimo veličanstvenim i rigorozno izvedenim, naša duša mora da potraži savez sa nekom silom koja je još dublja, još udaljenija od sirove tuposti mišića. Negovanje snažnog rasnog, odnosno etničkog samoljublja je do sada jedina stvar koja je pronašla svoj potpuni delokrug u ovom susretu ljudi. Ni u jednom razdoblju ljudske istorije nije bilo takve epidemije moralne izopačenosti, tako sveopšteg uzburkavanja zavisti, surevnjivosti, pohlepe, mržnje i uzajamnog sumnjičenja. Svaki narod, bio jak ili slab, dozvoljava sebi da neprestano sanja nasilnički san u kojem se pokazuje krajnje škodljivim za druge. U tom galopirajućem takmičenju u štetnosti, na pristranku ponora bez dna, nijedna nacija ne usuđuje se da se zaustavi ili

uspori. Šarlah sa žestokom temperaturom zahvatio je čitavo telo čovečanstva, a politička strast zauzela je mesto stvaralačke ličnosti u svim oblastima života. Dobro je poznato da gramzivosti ne može biti kraja kada joj je cilj materijalna dobit. To je poput ludakovog gonjenja obzorja. Ići dalje u takmičenju u gomilanju miliona postaje besmislena trka sa preponama koja ima prepone ali ne i cilj. Analogna joj je borba materijalnim oružjima – oružjima koja stalno moraju da se umnožavaju, otkrivajući nove perspektive razaranja i izazivajući nove oblike ludila u smišljanju strave i užasa. Tako sada izgleda kao da je započela poslednja pogubna pustolovina pijane Strasti koja jaše na intelektu grdne snage. Danas je, više nego ikada ranije u našoj istoriji, neophodna pomoć duhovne snage. Stoga verujem da će njeni izvori sigurno biti pronađeni u skrivenim dubinama našeg bića. Doći će pioniri da preduzmu taj smeli pothvat i stradaju, i pomoću stradanja prokrče put ka onom uzvišenijem negovanju života u kojem leži naš spas. Navešću u vezi sa tim jedan primer iz istorije drevne Indije. U davnim danima je u Indiji postojao jedan izvrstan period u kojem se družini sanjara poljoprivreda činila kao moćna ideja a ne samo korisna činjenica. Herojska ličnost Ramačandre, koji se zalagao za nju, opevana je u popularnim baladama, koje su kasnije izgubile svoju izvornu poruku i kristalisale se u ep koji je jedino veličao izvesne porodične vrline svog junaka. Međutim, iz tragova legende skrivenih u toj povesti sasvim je jasno da je novo doba, uvedeno sa širenjem poljoprivrede, došlo kao božanski glas onima koji su umeli da čuju. Ono je podiglo prastari zastor divljine, približilo ono što je bilo daleko i srušilo sve prepreke. Ljudi koji su obrazovali odvojene i suparničke grupe u zaštićenim zabitim mestima bili su pozvani da stvore ujedinjeni narod. U vedskim stihovima nailazimo na stalno spominjanje sukoba između prvobitnih žitelja drevne Indije i kolonista. Tu zapažamo ispoljavanje duha uzajamnog nepoverenja, kao i borbu u kojoj se težilo ili potpunom porobljavanju ili istrebljivanju protivnika, i koja se vodila onako kako to rade životinje koje žive u uskoj odvojenosti koju im nameće njihovo ograničeno zamišljanje i nedovoljno saosećanje. Taj duh bi se nastavio u svoj svojoj svirepoj silini divljaštva da ljudima nije uspelo da pronađu mogućnost za otkriće da se čovekova najviša istina nalazi u zajednici saradnje i ljubavi. Napredak poljoprivrede bio je prva spoljna mera koja je vodila takvom otkriću. On ne samo što je uređeni život na jednom mestu učinio mogućnim za veliki broj ljudi koji žive u neposrednoj blizini, nego je za

sam svoj uspeh zahtevao življenje u miroljubivoj saradnji. Sama činjenica da je nastupio tako nagli prelazak iz nomadskih u poljoprivredne okolnosti ne bi koristila čoveku da on pritom nije razvio duhovnu osetljivost za unutarnji princip istine. Iz čitanja Ramajane možemo sebi da predočimo rađanje idealizma u jednom delu tadašnjih indijskih kolonista. Njihovom unutarnjem pogledu se ukazala vizija oslobođenja bremenitog odgovornošću za jedan uzvišeniji život. Ep u svom idealu prikazuje promenu ljudskog stremljenja od puta osvajanja ka putu mirenja i usklađivanja. U današnje vreme, kao što sam rekao, čovekov svet je zadesila jedna druga velika promena slična onoj koja se dogodila u epskom dobu Indije. Ljudi su dugo vremena sa gotovo verskim žarom negovali mentalitet koji je proizvod izdvojenosti jedne rase ili naroda; pesnici su povišenim tonom veličali podvige svojih omiljenih boraca; proizvođači novca nisu osećali ni samilost ni stid u svojoj bezobzirnoj veštini džeparenja; diplomate su sejali laži kako bi se okoristili opustošenom budućnošću svojih žrtava. A sada iznenada vidimo kako popuštaju i ruše se zidovi koji su odvajali različite rase, i nalazimo se licem u lice jedni pred drugima. To je izuzetno važna činjenica od epskog značaja. Othranjen na grudima vučice, skriven u zverskoj jazbini, odgojen da vreba i pljačka, čovek iznenada otkriva da je Čovek, i da njegova istinska snaga leži u ustupanju svoje brutalne, beslovesne snage zarad slobode duha. Bog čovečnosti stigao je na vrata razrušenog hrama plemena. Mada još nije pronašao svoj oltar, pozivam ljude sa prostodušnom verom, gdegod se u svetu nalazili, da mu prinesu žrtve i da veruju da je mnogo bolje biti mudar i pun poštovanja nego promućuran i gord. Pozivam ih da od muževnosti i srčanosti zatraže pravo da budu prijatelji ljudi, a ne pravo neke posebne nadmene rase ili nacije koja bi se razmetala kobnom sposobnošću gospodarenja ljudima. Mora da nam bude sasvim jasno da takvi gospodari više neće biti tolerisani u novom svetu, pošto se ovaj greje na štedroj sunčevoj svetlosti uma i udiše izdašan vazduh života. U geološkim epohama zemljinog detinjstva demoni fizičke sile imali su potpunu premoć. Besni požar, razorna poplava, raspomamljena oluja, neprestano su izazivali strahovita grčenja zemlje. Na kraju su ti titani ustupili mesto vladavini života. Da je u to vreme bilo bistrih i praktičnih posmatrača, kladili bi se do zadnje pare na te titane i bili bi strašno zajedljivi u svojim opaskama o bespomoćnom deliću života koji traži svoje mesto u areni u kojoj se rvu divovi. Jedino bi neki sanjar tada mogao da sa nepokolebljivim uverenjem izjavi da su ti titani osuđeni na propast upravo

zbog svog preterivanja, kao što su to danas one grozne osobine za koje se đacima kaže da su nordijske. Još jednom pozivam sanjare sa Istoka i Zapada da očuvamo čvrstu veru u Život koji stvara, a ne u Mašinu koja gradi i sklapa – u moć koja prikriva svoju silu i cveta u lepoti, a ne u moć koja pokazuje svoje mišice i cereka se zadovoljna što je u stanju da izgleda odvratno. Znajmo da je Mašina dobra kada pomaže, ali ne i kada iskorišćava život; da je Nauka odlična kada uništava zlo, ali ne i kada sa njim uđe u sramni savez.

DVANAESTO POGLAVLJE

UČITELJ

Već sam opisao kako se maglovita ideja božanske suštine zgusnula u mojoj svesti u ljudsko ostvarenje. Ono je u isti mah i beskonačno i konačno, Večna Osoba ispoljena u svim osobama. To može da bude jedno od brojnih ispoljenja Boga, ono u koje su uključeni Čovek i njegov Univerzum. Ali, sve dok smo ljudska bića nikada ne možemo da ga znamo ili zamislimo kao objavljenog u ma kojem drugom nepojmljivom univerzumu. I stoga, kakav god karakter mu naše bogoslovlje pripisivalo, on je u stvari beskrajni ideal Čoveka prema kojem se ljudi kreću u svom zajedničkom razvitku, sa kojim teže da se u ljubavi spoje kao jedinke, u kojem otkrivaju svoj ideal oca, prijatelja i voljenog. Siguran sam da je ta misao o božanskoj Čovečnosti nesvesno dejstvovala u mom umu, i to me je nateralo da izađem iz povučenosti mog literarnog poziva i uzmem učešće u svetu praktičnih aktivnosti. Više me nije zadovoljavalo usamljeno uživanje u beskraju u meditaciji, i tekstovi koje sam koristio za svoje tiho bogosluženje su bez mog znanja izgubili nadahnuće. Siguran sam da sam nejasno osećao da mi je preko potrebno duhovno samoostvarenje u životu Čoveka putem nekog nesebičnog služenja. To je bilo vreme kada sam osnovao obrazovnu ustanovu za našu decu u Bengalu. Ona ima svoj poseban karakter koji još uvek nastoji da se do kraja ispolji; jer, to je živi hram koji sam odlučio da izgradim za moje božanstvo. Na takvom mestu obrazovanje neizostavno biva priprema za celokupan život čoveka koji može da postane moguć jedino putem življenja tog života, putem znanja i služenja, uživanja i stvaralačkog rada. Ta potreba je bila moja vlastita, pošto sam osetio podsticaj da se vratim punoći istine iz mog izgnanstva u izmaštanom svetu. To me navodi na pomisao o Kalidasi, pesniku iz stare Indije, čijom poemom o Megaduti se razleže muzika tuge jednog izgnanika. Pesnik nije patio od fizičke nostalgije, već se radilo o nečem daleko korenitijem, o čežnji duše za domom. U skoro svim njegovim delima možemo da osetimo tiransku, tešku atmosferu tadašnjih kraljevskih palata, punu luksuznih stvari ali i okorelosti u samopovlađivanju, mada je to bila i atmosfera prefinjene kulture zasnovane na rasipničkoj civilizaciji.

Pesnik je u sred kraljevskog dvora živeo u progonstvu – progonstvu iz neposrednog prisustva večnog. Znao je da to nije samo njegovo progonstvo, već progonstvo cele epohe u kojoj je rođen, epohe koja je skupljala svoje bogatstvo a propuštala svoju dobrobit, gradila svoja skladišta stvari a gubila svoju osnovu ogromnog univerzuma. U kom se obliku njegova želja za savršenstvom istrajno pokazivala u njegovim dramama i pesmama? Bila je to forma tapovane, šumskog prebivališta patrijarhalne zajednice u staroj Indiji. Oni koji su upoznati sa sanskritskom literaturom znaće da to nije bila naseobina ljudi primitivne kulture i svesti. To su bili tragaoci za istinom, radi koje su živeli u atmosferi čistote ali ne i čistunstva, jednostavnog života ali ne i života samoumrtvljivanja. Nikada nisu zastupali celibat i stalno su komunicirali sa drugim ljudima koji su vodili život svetovne orijentacije. Njihov cilj i težnja ukratko su bili nagovešteni u Upanišadi u ovim stihovima:

Te sarvagam sarvatah prapja dirajiktatmanah sarvamevavisanti.

«Ljudi spokojnog uma ulaze u Sve, svugde spoznavši sveprisutni Duh i sjedinivši se s njim.» To nikad nije bila filozofija samoodricanja negativnog tipa, već potpuno obuhvatna spoznaja i ostvarenje. Kako je Kalidasin namučeni um u bogatom gradu Uđajiniju i u slavno doba kralja Vikramaditje, pod teškim pritiskom silnih ometajućih okolnosti i sveproždiruće sebičnosti, pustio da mu misli kruže oko vizije tapovane kako bi stekao životno nadahnuće! Nije se radilo o namernoj kopiji već o prirodnoj podudarnosti kada je jedan pesnik iz moderne Indije takođe imao sličnu viziju kada je unutar sebe osetio muku duhovnog progonstva. U Kalidasino vreme ljudi su živo verovali u ideal tapovane, šumske naseobine, i nema mesta sumnji da su čak i u docnijoj epohi postojale zajednice ljudi koje su živele u srcu prirode, i to ne isposnika neobuzdano zaljubljenih u dugotrajno samoubistvo, nego ljudi vedrog i pribranog zdravog duha koji su težili da spoznaju duhovni smisao svog života. I zbog toga su, kada je Kalidasa pevao o tapovani, njegove pesme nailazile na direktan odziv u živoj veri njegovih slušalaca. Ali, danas je ta ideja izgubila bilo kakvu jasnu osnovu stvarnosti, i povukla se u daleku fantomsku zemlju iz legende. Stoga bi neka sanskritska pisana reč u modernoj pesmi bila isključivo poetična, jer bi se o njenom značenju sudilo na osnovu književnog merila ocenjivanja. A onda bi i duh šumskog prebivališta u čistoti svog izvornog oblika predstavljao neobičan anahronizam u današnje vreme, i zato on, da bi bio stvaran, mora da pronađe svoje ponovno utelovljenje u savremenim uslovima života. Mora da bude isti u istini, ali ne i faktički istovetan. To je

ono što je nateralo srce modernog pesnika da čezne da svoju pesmu napiše jezikom opipljivih, konkretnih reči. No, ja moram da izložim istoriju u nekoj pojedinosti. Civilizovani čovek se jako udaljio od putanje svog normalnog življenja. Postepeno je izgradio i pojačao neke navike koje liče na navike pčela da bi se prilagodio svom svetu-košnici. Često vidimo ljude koji pate od čame, od zamorenosti svetom, od duha pobune protiv svoje okoline bez ikakvog osnovanog razloga. Socijalne revolucije neprekidno izbijaju sa samoubilačkom žestinom čije je poreklo u našem nezadovoljstvu vlastitim uređenjem košnica odvojenih zidom – suviše nepristupačnom ograđenošću koja nas lišava perspektive koja je toliko potrebna da nam pruži pravilnu srazmeru u našoj umetnosti življenja. Sve je to pokazatelj da čovek nije bio oblikovan po modelu pčele, i zbog toga postaje bezobzirno antisocijalan kada se zanemaruje njegova sloboda da bude i nešto više od društvenog bića. U našoj izuzetno složenoj savremenoj situaciji mehaničke sile su organizovane sa takvom operativnošću da se proizvode stvari čije gomilanje je daleko ispred čovekove selektivne i asimilativne sposobnosti da ih pojednostavi i uskladi sa svojom prirodom i potrebama. Takvo neumereno obilje stvari, nalik bujnoj vegetaciji u tropima, čini čoveka zarobljenikom. Gnezdo je jednostavno, ono je od početka povezano sa nebom; krletka je složena i skupa; ona je sama po sebi isuviše izopštena iz svega što je van nje. I čovek pravi svoj kavez, brzo razvijajući svoje parazitiranje na čudovišnoj Stvari, kojoj dopušta da ga obavije sa svih strana. Stalno je obuzet prilagođavanjem sebe svojim mrtvim uglovima, omeđuje se svojim ograničenjima, i naprosto postaje deo njih. Ovo može da izgleda protivno doktrini onih koji veruju da stalni visoki pritisak življenja, stvoren veštački razvijenom žudnjom za stvarima, proizvodi i održava energiju koja nagoni civilizaciju na njeno beskrajno putovanje. Ja lično ne verujem da je to ikada bila glavna pokretačka sila koja je bilo koju veliku civilizaciju za koju znamo u istoriji dovela do nadmoćnosti i slave. Rođen sam u gradu koji je nekada bio prestonica Britanske Indije. Moji preci stigli su u Kalkutu ploveći na prvom talasu promenljive sreće Istočnoindijske kompanije. Neuobičajeni pristup životu u našoj porodici proistekao je iz sastavljanja tri kulture, hiduističke, muslimanske i britanske. Moj deda pripadao je onom periodu kada su razrađenost oblačenja i učtivosti i obilje slobodnog vremena postepeno bivali svedeni na viktorijanske manire, štedljive u vremenu, u običajima i svečanostima, i u dostojanstvenosti ličnog izgleda. A ja sam došao na svet u kojem je

moderni, gradski odgajani duh progresa tek počeo da vozi svoja trijumfalna kola po sočnom zelenom životu naše drevne seoske zajednice. Mada je proces gaženja oko mene bio gotovo dovršen, ipak se tužni vapaj prošlosti još uvek zadržavao nad ruševinama. Često sam slušao kako moj stariji brat sa gorčinom beznadnog žaljenja opisuje gostoljubivo društvo, prožeto prijatnim mirisom prirodne ljubaznosti starog sveta, ispunjeno jednostavnom verom i svečanom poezijom života. Ali, sve je to bila iščezavajuća senka iza mene u zagasitoj zlatastoj izmaglici nejasnog horizonta – dok su sveprožimajuću stvarnost koja je okružavala moje detinjstvo predstavljali moderni grad koji tek što je izgradila kompanija zapadnih trgovaca i duh modernog doba koji je težio da na neuobičajeni način uđe u naš život, saplićući se o njegove nebrojene specifičnosti. Međutim, uvek se iznenadim kada pomislim da je, i pored toga što je ta tvrdoća grada u krupnom planu bila jedino moje iskustvo sveta, moj um ipak bio stalno spopadan nostalgičnim mislima jednog izgnanika. Čini se da mi je podsvesno sećanje na prastaro prebivalište – u kojem su, u umovima naših predaka, bile prikazivane i objavljivane misterije stena, hučnih voda i tajanstvenih šapata šume – stalno komešalo krv svojim zovom. Kao da je nekakvo vrebajuće sećanje u meni žudelo za prenatalnom kolevkom i igralištem koje je delilo sa prvobitnim životom u neizmernoj magiji zemlje, vode i vazduha. Piskavi, slabi kliktaj visoko uzletelog sokola na blještavom suncu omamljenog indijskog podneva slao je usamljenom dečaku signal zanemelog dalekog srodstva. Nekoliko kokosovih palmi koje su rasle pokraj graničnog zida naše kuće, poput kakvih ratnih zarobljenika iz neke pređašnje vojske otimača ove zemlje, pričale su mi o večnom drugarstvu koje je veliko bratstvo drveća oduvek nudilo čoveku. Osvrćući se na te trenutke iz mojih dečačkih dana, kada sav moj um kao da je lebdeo nošen silnom svešću o nebu, o svetlosti, i treperio sa smeđom zemljom u njenoj svetlucavoj travi, ne mogu a da ne verujem da je moje indijsko poreklo duboko u mom biću ostavilo baštinu svoje filozofije – filozofije koja govori o ispunjenju kroz naše slaganje sa svime postojećim. Osnivanje moje škole ima svoje ishodište u sećanju na tu žudnju za slobodom svesti, koja izgleda seže iza linije horizonta mog rođenja. U slobodi u pukom smislu nezavisnosti nema sadržaja, pa zato nema ni značenja. Savršena sloboda leži u savršenoj slozi, u skladnosti odnosa, koju u ovom svetu ne ostvarujemo tako što mu se odazivamo svojim znanjem, već svojim bivanjem. Predmeti znanja ostaju na beskrajnoj

udaljenosti od nas koji smo znalci. Jer, znanje nije sjedinjenje. Stoga nas krajnji svet slobode čeka tamo gde dostižemo istinu, ne tako što je osećamo svojim čulima ili saznajemo svojim razumom, već putem sjedinjenja u savršenoj saglasnosti i saosećanju. Usled živahnosti i svežine svojih čula, deca neposredno stupaju u prisnu vezu sa ovim svetom. To je prvi veliki dar koji imaju. Moraju da ga prihvate naga i bezazlena, i više nikada ne smeju da izgube sposobnost direktnog opštenja sa njim. Za svoje usavršenje moramo da budemo vitalno nepripitomljeni i mentalno civilizovani; treba da imamo dar da budemo prirodni sa prirodom i humani u ljudskom društvu. Moja prognana duša, sedeći u civilizovanoj osami gradskog života, vapila je u meni za proširenjem vidika svog poimanja. Bio sam poput stiha iscepanog iz neke strofe, uvek u stanju zastoja i neizvesnosti, dok je drugi stih, sa kojim se rimovao i koji je mogao da mu da punoću, bio zamrljan u magli u nekoj neodgonetljivoj daljini. Moć da budem srećan, koja ne košta i koju sam sa drugom decom doneo na ovaj svet, stalno je bivala oslabljivana i trošena usled trenja sa životom od cigle i maltera, usled jednoličnih mehaničkih navika i uobičajenog kodeksa uvaženosti. Po normalnom redosledu stvari, bio sam poslat u školu, ali izgleda da je moja patnja bila mnogo veća od patnje većine druge dece. Ono necivilizovano u meni bilo je osetljivo; osećalo je veliku žeđ za bojama, za muzikom, za dinamikom života. Naše gradsko obrazovanje nije marilo za tu važnu činjenicu. Ono je imalo svoja teretna kola koja su čekala na pečatirane pakete koji imaju prođu. Relativna količina necivilizovanog u odnosu na civilizovano trebalo bi da bude u srazmeri sa količinom vode i zemlje na našoj planeti, tako da ono prvo preovlađuje. Ali, škola ima za cilj neprestano reklamiranje civilizovanog. Toliki odliv tečnog elementa dovodi do isušivanja i neplodnosti koja ne mora da se smatra nepovoljnom u gradskim uslovima života. No, moja priroda se nikada nije navikla na te uslove, na tvrdu prikladnost pločnika. Ipak, ono necivilizovano u meni je pobedilo prerano i odvelo me iz škole tek što sam zakoračio u tinejdžerske godine. Našao sam se nasukan na pustom ostrvu neukosti, i morao sam da se oslonim isključivo na svoje urođene osobine shvatanja da bih gradio svoje obrazovanje od samog početka. To me podseća da sam u ranoj mladosti imao veliku sreću da naiđem na bengalski prevod Robinzona Krusoa. I sada verujem da je to najbolja knjiga za dečake koja je ikada napisana. Dok sam bio mlad žudeo sam da pobegnem od samog sebe i poistovetim se sa svime u Prirodi. Izgleda da je ta sklonost osobito indijska, posledica tradicionalne želje za proširenjem svesti. Mora se priznati da je takva želja suviše subjektivna, jednostrana po

karakteru; ali to je neizbežno u geografskim okolnostima koje moramo da podnosimo. Mi živimo pod iznuđivačkom tiranijom žarkog pojasa, svakog trenutka plaćajući nepodnošljivi danak za najobičnije pravo na život. Vrućina, velika vlažnost, neopisiva razmnoženost sićušnih stvorenja koja se hrane velikim stvorenjima, stalni izvori razdraženja, vidljivi i nevidljivi, ostavljaju veoma malu rezervu snage za rasipne eksperimente. Višak energije traži prepreke za svoje oživotvorenje. To je razlog što u zapadnoj književnosti tako često nailazimo na stalno isticanje opake strane Prirode, pa ljudi sa Zapada deluju ushićeno što su u njoj otkrili neprijatelja radi čistog uživanja u njenom izazivanju na borbu. Razlog koji je naveo Aleksandra da izrazi želju da pronađe druge svetove za osvajanje, kada je njegovo pokoravanje sveta bilo okončano, čini da izvanredno vitalni narodi sa zapadnjačkom željom, kada dođu u priliku da predahnu u svojoj plemenitoj misiji borbe protiv stvari koje su štetne, napuste svoj put da bi raširili svoje peševe po drumovima drugih naroda i da polažu pravo na nekažnjivost kad ih do kraja pregaze. Da bi osetili uzbuđenje pri izlaganju opasnosti od povređivanja, oni su spremni da srdačno dočekaju nebrojene nevolje kako bi povredili druga bića koja su bezopasna i dobronamerna, kao što su predivne ptice koje imaju sreću da znaju kako da odlete, plašljiva divljač kojoj je priroda omogućila da obitava u nepristupačnim predelima, i – ali, uzdržaću se da budem neučtiv i spomenem neke više vrste u vezi sa tim. Životno ispunjenje nailazi na neprestana suprotstavljanja na svom putu, ali ona su neophodna za njegovo napredovanje. Rečni tok bio bi spor da nije stalnog otpora tla kroz koje mora da krči sebi put. Ta zemlja je ono što tvori njene obale. Duh borbe spada u genijalnost života i doprinosi joj. Podešavanje instrumenta mora da se obavi, i to ne zato što pokazuje vično istrajavanje uprkos poteškoćama, već zato što pomaže muzici da bude savršeno izvedena. Radujmo se što je u životu Zapada instrument podešen u svim svojim različitim akordima zahvaljujući istaknutoj činjenici da Zapad pobedonosno uživa u borbi sa preprekama. Duh stvaranja u srcu univerzuma nikada neće dopustiti, za svoje sopstveno dobro, da prepreke budu potpuno uklonjene. Duh borbe je bitan samo zbog toga što se pozitivna istina nalazi u tom idealu savršenstva, koje mora da se postigne našim vlastitim naporom da bi bilo zaista naše. Ali, to ne podrazumeva nagradu za pokazivanje moćne mišićavosti ili grubog divljaštva pljačkaške gramzivosti. U Robinzonu Krusou radost sjedinjenja sa Prirodom dobija svoj izraz u priči o pustolovini u kojoj je usamljeni Čovek suočen sa usamljenom

Prirodom, pridobija je, sarađuje sa njom, istražuje njene tajne i koristi sve svoje sposobnosti da je navede da mu pomogne. To je junačka ljubavna avantura Zapada, aktivno udvaranje zemlji i njeno zadobijanje. Sećam se kako me je, jednom u mojoj mladosti, osećanje snažnog ushićenja i čuđenja pratilo na mom putovanju železnicom kroz Evropu od Brindizija do Kalea, kada sam uvideo čednu lepotu tog kontinenta koja svuda cveta u zanosu zdravlja i plodnosti pod vekovnom pažnjom njenog plemenitog ljubavnika, zapadnog čovečanstva. On ju je osvojio, učinio je svojom, oslobodio neiscrpnu velikodušnost njenog srca. I, napregnuto sam želeo da introspektivna vizija sveopšte duše, koju istočnjački posvećenik stiče u povučenosti svoga uma, može da bude udružena sa tim duhom spoljnog izražavanja kroz služenje, duhom primenjivanja volje u iznošenju obilja lepote i blagostanja iz stidljive tmine na svetlost. Sećam se jutra kada je jedna prosjakinja u bengalskom selu skupljala u skute svog sarija uvelo cveće koje samo što nije bilo bačeno iz vaze na mom stolu; i sa zanesenim izrazom nežnosti zarila je lice u njega, uzvikujući: «O, Voljeni srca mog!» Njen pogled je sa lakoćom mogao da prodre kroz veo spoljnog oblika i dosegne carstvo beskraja u tim cvetovima, u kojima je zapazila prisni dodir njenog Voljenog, uzvišenog, univerzalnog Čovečnog. Ali, uprkos svemu tome, nedostajala joj je ona energija obožavanja, ono zapadno ispoljavanje neposrednog božanskog služenja, služenja čoveka koje pomaže zemlji da pokaže svoje cveće i rasprostre carstvo lepote po pustoj prašini. Odbijam da pomislim da blizanački duhovi Istoka i Zapada, Marije i Marte, nikada ne mogu da se sretnu da bi ostvarenje istine učinili savršenim. I uprkos našem materijalnom siromaštvu na Istoku i protivljenju vremena, strpljivo čekam na taj susret. Ostrvo Robinzona Krusoa pada mi na pamet kada mislim o nekoj ustanovi u kojoj prva velika lekcija iz potpunog saveza Čoveka i Prirode, ne samo putem ljubavi nego putem aktivnog opštenja i dovitljivih metoda, može neometano da se održi. Treba uvek da imamo na umu činjenicu da su ljubav i akcija jedini posrednici preko kojih može da se stekne savršeno znanje; jer, cilj znanja nije cepidlačenje nego mudrost. Osnovna svrha takve ustanove ne bi trebalo da bude samo to da se nečiji udovi i um obuče da budu u delotvornoj spremnosti za sve moguće slučajeve i potrebe, nego da budu savršeno usklađeni u simfoniji uzajamnog reagovanja života i sveta, da pronađu ravnotežu u svojoj harmoniji koja je mudrost. Za decu bi na takvom mestu prva važna lekcija billa lekcija iz improvizacije, dok bi stalno nametanje gotovih stvari bilo odbačeno. Svrha toga je pružanje

prilika za istraživanje detetove obdarenosti putem neočekivanih postignuća. Moram da razjasnim da to nije lekcija iz običnog života, nego iz stvaralačkog. Jer, život može da postane složen i zamršen, ali ukoliko je u njegovom središtu živa ličnost on će ipak posedovati stvaralačko jedinstvo i skladnost; nosiće sopstvenu težinu sa savršenom ljupkošću, i neće biti puki dodatak broju činjenica koji samo uvećava gužvu. Voleo bih da mogu da kažem da sam u svojoj školi u potpunosti ostvario svoj san. Posao je tek započet time što sam deci pružio mogućnost da otkriju svoju slobodu u Prirodi tako što će biti u stanju da je zavole. Jer, ljubav je sloboda; ona nam daje onu punoću postojanja koja nas spašava od toga da svojom dušom plaćamo stvari koje su strašno jeftine. Ljubav obasjava ovaj svet svojim značenjem i čini da život oseti da svuda ima onoga 'dovoljnog' koje je zapravo njegova 'gozba'. Poznajem ljude koji propovedaju kult jednostavnog života tako što veličaju duhovnu prednost siromaštva. Odbijam da zamišljam ikakvu posebnu vrednost u siromaštvu kad god je ono puka negacija. Jedino kada ima osetljivost koja ga čini sposobnim da odgovori na dublji zov stvarnosti, um se prirodno odvraća od iskušenja izmišljene vrednosti stvari. Neosetljivost je ono što nas lišava naše čiste sposobnosti da uživamo, i osuđuje nas na nedostojnost snobovskog pridavanja značaja nameštaju i besmislenom teretu skupih stvari. Međutim, neosetljivost askeze suprotstavljena neosetljivosti luksuza je naprosto borba protiv jednog zla uz pomoć drugog, pozivanje nemilosrdnog demona pustinje na mesto zbrkanog demona džungle. Dao sam sve od sebe da deca iz moje škole ispolje svežinu osećanja prema Prirodi, osetljivost duše u njihovom odnosu prema njihovom ljudskom okruženju, uz pomoć literature, veselih svečanosti, kao i religijskog učenja koje nas upućuje da se posredstvom duše približimo svetu, i da ga tako osvojimo više no što se može izmeriti – poput istinskog osvajanja nekog instrumenta putem buđenja njegove muzike.

TRINAESTO POGLAVLJE

DUHOVNA SLOBODA

Ima povreda koje nam ugrožavaju život; one oštećuju skladnost životnih funkcija pomoću kojih se održava usklađenost našeg fizičkog bića sa fizičkim svetom; i te povrede se zovu bolesti. Ima i činilaca koji nam ugnjetavaju razum. Oni oštećuju skladnost odnosa između našeg racionalnog uma i sveta zdravog razuma; i mi ih zovemo glupost, neznanje ili umobolnost. Ima neobuzdanih preterivanja u strastima koja potpuno poremećuju ravnotežu u našoj ličnosti. To ometa usklađenost između duha pojedinačnog čoveka i univerzalnog Čoveka; to je ono što zovemo greh. U svim tim slučajevima osujećeni su naša spoznaja i ostvarenje univerzalnog Čoveka u njegovom fizičkom, racionalnom i duhovnom vidu, a naša stvarna sloboda u oblasti materije, uma i duha je sužena ili izobličena. Sve uzvišenije religije Indije govore o osposobljavanju za Mukti, oslobođenje duše. U ovom našem biću smo svesni individualnosti, i sve njegove aktivnosti su povezane sa izražavanjem naše konačne i lične prirode i uživanjem u njoj. U našoj duši smo svesni transcendentalne istine u nama, Univerzalnog, Najuzvišenijeg Čoveka; i ta duša, duhovno biće, nalazi svoje zadovoljstvo u odricanju od individualnog bića zarad najviše duše. To odricanje nije u poricanju bića, nego u njegovom posvećivanju. Želja za tim potiče od instinkta koji je vrlo često tek nejasno svestan svog cilja, i naslepo traži ime koje bi joj odredilo svrhu. Ta svrha je u ostvarenju njenog sjedinjenja sa nekim nepristrasnim, krajnjim idealom savršenosti, nekog skladnog odnosa između pojedinačnog i beskrajnog čoveka. O tom skladu, a ne o jalovom izdvajanju, govore Upanišade kada kažu da za onoga koji sebe otkrije u Svemu istina više ne ostaje skrivena. Jednom kada sam bio u poseti jednom zabačenom bengalskom selu, naseljenom pretežno muslimanskim ratarima, seljaci su mi upriličili opersku izvedbu čiji libreto potiče od neke stare verske sekte koja je pre više vekova imala veliki uticaj. Mada je sama ta religija mrtva, njen glas nastavlja da propoveda njenu filozofiju ljudima koji, uprkos tome što pripadaju drugačijoj kulturi, nisu umorni od slušanja. U skladu sa svojom doktrinom, ona je razmatrala razne činioce, materijalne i transcendentalne, koji sačinjavaju ljudsku ličnost, obuhvatajući telo, biće i dušu. Zatim je došao dijalog, tokom kojeg je ispričan slučaj jednog čoveka koji je želeo

da pođe na putovanje u Vrindavan, Vrt Blaženstva, ali ga je u tome sprečio jedan stražar koji ga je optužio za krađu. Lopovluk je dokazan kada se ispostavilo da je u svojoj odeći krišom pokušao da prokrijumčari biće, odnosno ličnost, koja svoje ispunjenje pronalazi isključivo putem svoje predaje. Prestupnik je uhvaćen sa svojim smotuljkom zbog kojeg mu je zabranjen prolazak do krajnjeg cilja. Pod poderanom strehom poduprtom bambusovim motkama i osvetljenom sa nekoliko čađavih petrolejki, gomila seljaka, povremeno ometana zavijanjem šakala sa obližnjih pirinčanih polja, pratila je sa neumornim interesovanjem sve do pred zoru izvođenje drame koja se bavila konačnim smislom svega postojećeg kroz naizgled nepodesno smenjivanje plesa, muzike i komičnog dijaloga. Ovaj primer će pokazati kako su u Indiji sasvim prirodno poezija i filozofija išle ruku pod ruku samo zato što je ova druga davala sebi pravo da navodi ljude na praktičan put njihovog životnog ispunjenja. Šta je to ispunjenje? To je naša sloboda u istini, čija molitva je: «Vodi nas iz nestvarnosti u stvarnost.» Jer, satjam je anandam, ono Istinsko je Radost. U svetu umetnosti, u kojem je naša svest oslobođena od uplitanja lične koristi, stičemo neometano viđenje jedinstva, ovaploćenja onog stvarnog, koje je večna radost. Kao i u svetu umetnosti, i u duhovnom svetu naša duša čeka na svoju slobodu od ega da bi dostigla onu nesebičnu, nepristrasnu radost koja je izvor i cilj ove tvorevine. Ona vapi za svojom mukti, za slobodom u jedinstvu i doslednosti istine. Ideja mukti je izvršila izvanredan uticaj na naše živote u Indiji, dotakla je vrela čistih osećanja i skrušenih molitvi, jer ona na krilima pesništva uzleće ka nebu. Stalno slušamo ljude ograničenog obrazovanja i prostodušne vere kako u svojoj molitvi Tari, Boginji Spasiteljki, pevaju: «Zbog kakvog greha bi trebalo da budem primoran da ostanem u ovoj tamnici pojavnog sveta?» Oni se boje da ne budu odstranjeni iz sveta istine, da ne budu večno nošeni strujom okruženi penom stvari, da ne budu bacani naokolo plimskim talasima užitka i bola i da nikada ne dopru do krajnjeg smisla života. Neko od tih ljudi može da bude kočijaš koji vozi kola na pijacu, a neko ribar zaokupljen svojom mrežom. Možda neće bez odlaganja inteligentno odgovoriti na pitanje o dubljem značenju pesme koju pevaju, ali u svome umu nemaju nikakve sumnje da trajni uzrok svih jada nije toliko u nedostatku raznih sredstava za život koliko u nepoznavanju smisla života. Za njih je uobičajeno da kude preterano isticanje 'ja' i 'moje', koje iskrivljuje izgled istine. Pa zar nisu često viđali ljude koji nisu iznad njih ni

po društvenom položaju ni po intelektualnim dostignućima, kako odlaze u potragu za Istinom, ostavljajući za sobom sve što imaju? Oni znaju da cilj tih smelih poduhvata nije uvećanje ovozemaljskog bogatstva i moći, nego mukti, sloboda. Možda poznaju i nekog sirotana iz svog sela i svog staleža, koji ostaje u svetu vršeći svoj svakodnevni posao a ipak je na glasu kao oslobođen u srcu Večnog, Boga. Lično sam naišao na jednog ribara koji je pevao sa umom zadubljenim u svoju nutrinu dok je po ceo dan ribario na Gangi, kojeg mi je moj lađar sa dubokim poštovanjem pokazao kao čoveka oslobođenog duha. On je van domašaja utvrđenih cena koje društvo stavlja na ljude, i koje ih razvrstavaju kao igračke stavljene u izloge u skladu sa tržišnim merilom vrednosti. Kada mi se lik tog ribara pojavi u svesti, ne mogu da ne pomislim da nije mali broj onih koji svojim životima pevaju o duši oslobođenoj od stega, a neće biti zabeleženi u istoriji. Ti neizveštačeni indijski seljaci znaju da je car samo nakićeni rob koji ostaje prikovan za svoje carstvo, da je milionera sudbina vezala na stub srama u zlatnom kavezu njegovog bogatstva, dok je ovaj ribar slobodan u carstvu svetlosti. Kada se, slepo tražeći u mraku, spotaknemo na stvari, čvrsto se hvatamo za njih verujući da su one naša jedina nada. Kada se pojavi svetlost, puštamo ih iz ruku uviđajući da su to samo delići Svega sa čime smo povezani. Priprosti čovek sa sela zna šta je sloboda – sloboda od izdvojene samoće bića, od izolovanosti stvari, koja daje pomamnu snagu našem osećaju posedovanja. On zna da ta sloboda nije samo poricanje ropstva u oskudnosti naših svojina, nego da se nalazi u nekoj pozitivnoj spoznaji i ostvarenju koje našem biću pruža čistu radost, i zato peva:

Neka se moja dva uma sretnu i spoje,I povedu me u grad Velelepan.

Kada taj jedan naš um koji luta u potrazi za stvarima u spoljnom području raznolikosti, i drugi koji stremi unutarnjoj vizija jedinstva, više nisu u sukobu, oni nam pomažu da spoznamo ađab, anirvačaniju, neiskazivo. I pesnik-svetac Kabir ima istu poruku kada peva: «Kada kažemo da se Najviša Stvarnost nalazi jedino u unutarnjem kraljevstvu duha, nanosimo sramotu spoljnom svetu materije; isto tako, ne govorimo istinu ni kada kažemo da je ona samo u spoljnom svetu.» Prema tim pevačima, istina je u jednoti, celini, saglasnosti, i zato je sloboda u njenom uviđanju i ostvarenju. Ti tekstovi naših svakodnevnih bogosluženja i meditiranja služe navikavanju i pripremanju uma da savlada prepreku odvojenosti od ostatka postojanja i da spozna advaitam,

Najviše Jedinstvo koje je anantam, beskrajnost. Filozofska mudrost, koja vrši svoje sveopšte zračenje na narodni um u Indiji, je ono što nadahnjuje našu molitvu, naše svakodnevne duhovne prakse. Ona nas neprestano podstiče da odemo izvan pojavnog sveta, u kojem su nam činjenice kao činjenice tuđe, poput pukih zvukova neke strane muzike; ona nam govori o oslobođenju u unutarnjoj istini svih stvari, u kojoj beskrajno Mnoštvo objavljuje ono Jedino. I sloboda u materijalnom svetu ima isto značenje izraženo jezikom koji joj je svojstven. Dok su nam prirodne pojave izgledale nepovezane i nebitne, kao raznorodna ispoljenja nejasnog i besmislenog hira, živeli smo u tuđem svetu, i nikada nismo ni pomišljali na naš svarađ na njegovom tlu. Zahvaljujući otkriću usklađenosti njegovog funkcionisanja sa funkcionisanjem našeg razuma, uviđamo svoje jedinstvo sa njim, i otuda našu slobodu. Oni koji su odgajeni u pogrešnom shvatanju tog toka zbivanja u svetu, ne znajući da je on jedno sa njima samima putem veze znanja i inteligencije, obrazovani su kao kukavice sa nepopravljivom verom u zapovest sudbine koja iz neshvatljivih razloga deli udarce. Bez borbe se pokoravaju kada su im uskraćena ljudska prava, pošto su naviknuti da sebe doživljavaju kao bića stavljena van zakona u svetu koji im stalno nameće neshvatljive nepredviđene događaje. Takođe je i na socijalnom ili političkom polju nedostatak slobode utemeljen na duhu otuđenosti, na nepotpunoj spoznaji Jednog. Tu robujemo usled iskrivljenosti spone jedinstva. Moglo bi da se pomisli da pojedinac koji uspe da se odvoji od svojih bližnjih stiče istinsku slobodu, pošto sve veze odnosa podrazumevaju obavezu prema drugima. Međutim, mi znamo da, koliko god to moglo da zvuči paradoksalno, stvari stoje tako da u svetu ljudi jedino savršeno uređenje međuzavisnosti vodi ka uvećanju slobode. Najindividualističnija ljudska bića, koja nemaju nikakvu odgovornost, zapravo su divljaci koji ne uspevaju da postignu punoću svog ispoljavanja. Oni žive uronjeni u tminu, poput loše zapaljene vatre koja ne može da se oslobodi svog dimnog omotača. Slobodu od izolovanosti pomračenog života mogu da dostignu samo oni koji imaju sposobnost da neguju uzajamno razumevanje i saradnju. Istorija razvoja slobode je istorija usavršavanja ljudskih odnosa. Budući da u svom slepilu nismo primetili nešto u čemu leži istina našeg postojanja, postalo je moguće da ljudi kažu da je postojanje samo po sebi loša stvar. Ukoliko pokušava da poleti sa samo jednim krilom, ptica se ljuti na vetar što je baca dole u prašinu. Sve skršene istine su rđave. One bole zato što nagoveštavaju nešto što ne pružaju. Smrt nas ne vređa, ali vređa

nas bolest zbog toga što nas stalno podseća na zdravlje a ipak nam ga uskraćuje. I život u polusvetu je loš zato što izigrava potpunost iako je očigledno da je nepotpun, i pruža nam čašu ali ne i gutljaj života. Sve tragedije proističu iz toga što istina ostaje deo, pošto njen krug nije dovršen. Taj krug dolazi do kraja kada pojedinac ostvari ono sveopšte i tako stekne slobodu. No, budući da je ta sloboda u samoj istini a ne u njenom izgledu, nijedan prenagljeni put ka uspehu, nasilno stvoren pohlepom za rezultatom, ne može biti pravi put. Jedan seoski pesnik, nepoznat u svetu priznate uvaženosti, peva: «O, okrutni čoveče preke potrebe, moraš li vatrom da sažižeš um koji je još u pupoljku? Razbićeš ga na komade, uništićeš njegov miris u svom nestrpljenju. Zar ne vidiš da mom Gospodu, Vrhovnom Učitelju, trebaju vekovi da usavrši cvet i nikada ga ne obuzima žurba? Ali, usled tvoje užasne pohlepe, ti se uzdaješ isključivo u silu, i može li onda biti nade za tebe, čoveče preke potrebe? ''Priti'', rekao je pesnik Madan, ''ne vređaj um moga Učitelja. Znaj da samo onaj koji sledi prirodni tok i izgubi sebe, može da čuje glas, čoveče preke potrebe''.» Ovaj pesnik zna da ne postoje spoljna sredstva za hvatanje slobode za gušu. Unutarnji proces gubljenja sebe je ono što vodi ka njoj. Ropstvo u svim svojim oblicima ima uporište u unutarnjem biću a ne u spoljnom svetu; ono je u zamagljivanju naše svesti, u sužavanju vidika, u pogrešnom procenjivanju stvari. Završiću ovo poglavlje jednom pesmom bengalske Baul sekte, starom preko sto godina, u kojoj pesnik opeva večnu sponu jedinstva koja povezuje beskonačnu i konačnu dušu, i koje nikako ne možemo da se oslobodimo zato što je ljubav krajnji cilj, zato što je uzajamni odnos ono što istinu čini celovitom, dok je apsolutna nezavisnost zapravo praznina potpunog robovanja. Pesma glasi ovako: «Taj lotos duše vekovima cveta, lotos u kojem sam zatvoren, kao i ti, bez šanse da umaknem. Nema kraja otvaranju njegovih latica, a med u njemu je toliko sladak da ti, poput očarane pčele, nikada ne možeš da ga napustiš, i stoga si zatvorena, i ja sam, i nigde nema mukti.»

ČETRNAESTO POGLAVLJE

ČETIRI ETAPE ŽIVOTA

Istakao sam da sam usmerio pažnju na temu religije koja se odnosi isključivo na čoveka, pomažući mu da uperi svoje držanje i ponašanje u pravcu beskonačnog u njegovom ljudskom vidu. U isti mah valja shvatiti da je indijski um uvek težio ka onom transcendentalizmu koji religiju ne smatra krajnjim ciljem već pre sredstvom za postizanje konačnog rezultata. A ovaj se sastoji u savršenom oslobađanju individualnog u sveopštem duhu s one strane najdaljih granica same ljudske prirode. Takav krajnji oblik misticizma može da se objasni mojim zapadnim čitaocima putem njegove analogije u nauci. Jer, nauka zaista može da se opiše kao misticizam u oblasti materijalnog znanja. Ona nam pomaže da zađemo iza pojava i stignemo do unutarnje stvarnosti objekata u principima koji su pojmovi, apstrakcije; ona oslobađa naš um robovanja čulima i daje mu slobodu razuma. Zdravorazumski pogled na svet koji nam je vidljiv od vitalnog je značaja za nas. Za sve naše praktične potrebe zemlja je ravna, sunce zaista zalazi na zapadnom horizontu; i ma kakav da je zaključak velikog matematičara o odsustvu doslednosti u vladanju vremena, treba da imamo potpuno poverenje u vreme kada doterujemo svoje satove. Kod stvari koje se odnose na umetnosti i naša uobičajena dnevna zanimanja, moramo da se bavimo materijalnim objektima onakvim kakvi nam izgledaju, a ne kakvi u suštini jesu. Međutim, naučna otkrića, čak i kada su daleko izvan njegove sposobnosti neposrednog opažanja, daju čoveku najčistije osećanje nepristrasnog uživanja i natčulne pozadine njegovog sveta. Nauka nam pruža mistično znanje o materiji koje neretko prevazilazi dijapazon naše mašte. Mi ga pokorno prihvatamo, podražavajući one učitelje koji su obučili svoj razum da se oslobodi okova spoljnog izgleda ili ličnih sklonosti. Njihov um boravi u neličnoj beskonačnosti u kojoj nema razlike između dobrog i lošeg, visokog i niskog, ružnog i lepog, korisnog i beskorisnog, i u kojoj sve stvari imaju jedinstveno univerzalno pravo da budu priznate, pravo koje im daje samo njihovo postojanje. Krajnja sloboda duha kojoj Indija stremi ima sličnu osobenost oživotvorenja. Ona je van svih ograničenja ličnosti, lišena svih etičkih ili estetskih posebnosti; to je čista svest Bića, osnovna stvarnost, koju krasi beskrajna prosvetljenost blaženstva. Mada nauka odvodi naše misli do krajnje granice područja uma, ona ne može da prekorači granice vlastite

tvorevine koju čini usklađenost logičkih simbola. Ptiče je u njoj izašlo iz svoje ljuske, ali ne i iz definicije svoje ptičastosti. Ali, u Indiji je jedan jogi rekao da kroz pojačan proces koncentracije i utišavanja uma naša svest zaista dostiže onu beskrajnost u kojoj znanje prestaje da bude znanje, a subjekt i objekt postaju jedno – stanje postojanja koje ne može da se odredi ni označi. Mi imamo svoje lično biće, i ono ima svoje želje koje se trude da stvore svet u kojem mogu da budu nesputano aktivne i da nađu svoje zadovoljenje. I dok to lično biće nastavlja time da se bavi, mi otkrivamo da naše samoostvarenje dostiže savršenstvo upravo u odricanju od tog bića. Ta činjenica nas je učinila svesnim da pojedinac pronalazi svoj smisao u temeljnoj i izvornoj stvarnosti koja uključuje sve jedinke – stvarnosti koja je etička i duhovna osnova oblasti ljudskih vrednosti. To spada u našu religiju. Kao što je nauka oslobađanje našeg znanja u sveobuhvatnom, sveopštem razumu, koji ne može da budu drugo do ljudski razum, religija je oslobađanje naše pojedinačne ličnosti u univerzalnoj Osobi koja je i pored toga čovečna. Drevni istraživači u oblasti psihologije u Indiji, koji izjavljuju da naše oslobađanje može da ode još dalje u oblast u kojoj beskonačnost nije omeđena ljudskim ograničenjima, ne zadovoljavaju se time da to razviju i izlože kao doktrinu; oni preporučuju istinsku usmerenost na to oslobađanje radi dostizanja čovekovog najvišeg cilja. I zarad njega je osmišljena staza discipline koja treba da se pruža kroz naš život u svim njegovim etapama, pomažući nam da razvijemo svoju čovečnost do savršenstva, kako bismo mogli da je nadmašimo u potpunoj slobodi. Savršenstvo ima dva vida u čoveku, i oni u izvesnoj meri mogu da se odvoje: savršenstvo u bitisanju i savršenstvo u postupanju. Može da se zamisli da, pomoću nekog vežbanja ili prisiljavanja, dobra dela možda mogu da se izvuku iz čoveka koji lično ne mora da bude dobar. Aktivnosti u kojima se čovek izlaže smrtonosnoj opasnosti često preduzimaju kukavice iako su svesne ogromnog rizika. Takva dela mogu da budu korisna i mogu da nastave da postoje i posle životnog veka pojedinca koji ih je izveo. Pa ipak, tamo gde se ne postavlja pitanje korisnosti nego etičke besprekornosti, smatramo važnim da pojedinac bude iskren u svojoj dobroti. Njegovo spoljno dobro delo može da nastavi da donosi dobre posledice, ali unutarnja besprekornost njegove ličnosti ima svoju sopstvenu neizmernu vrednost, koja je za njega duhovna sloboda a za čovečanstvo beskrajan dobitak, bez obzira što mi to možda ne znamo. Jer, dobrota predstavlja nevezanost našeg duha za izuzetnost i isključivost našeg egoizma; mi se u dobroti poistovećujemo sa univerzalnom

čovečnošću. Njena vrednost nije samo u nekoj koristi za naše bližnje, nego u samoj njenoj istinitosti uz pomoć koje uviđamo da čovek nije puka životinja, uslovljena svojim strastima, nagonima, sklonostima i željama, nego duh koji ima svoje nesputano savršenstvo. Dobrota je sloboda našeg bića u svetu čoveka, baš kao što je to i ljubav. Moramo da budemo istiniti i istinoljubivi unutar sebe, ne u odnosu na svetovne dužnosti, nego radi onog duhovnog ispunjenja i ostvarenja koje je u skladu sa Savršenim, u saglasnosti sa Večnim. Da to nije tako, mehanička savršenost bi se smatrala vrednijom od duhovne. Da bi spoznao svoje jedinstvo sa univerzalnim, pojedinačni čovek mora da živi svoj savršeni život koji mu jedini daje slobodu da ga transcendira. Besumnje je Priroda radi svojih vlastitih bioloških ciljeva stvorila u nama snažnu veru u život tako što nas sprečava da se obaziremo na smrt. Bez obzira na to, ne samo naše fizičko postojanje nego i ambijent koji ono gradi oko sebe mogu da nas napuste u samom trenutku trijumfa; i najveće blagostanje se okončava i gubi u praznini; i najmoćnije carstvo zapada u obamrlost u sred plamsanja festivalskih vatri. A sve je to ipak istinito, i očevidnost toga nas primorava da se podsetimo kako stvari stoje. A opet, podjednako je tačno i to da, mada svi naši etički odnosi imaju svoj kraj, ne možemo nekažnjeno da ih zanemarimo dok traju. Ukoliko se ponašamo kao da ne postoje, samo zato što se neće zauvek nastaviti, oni će svejedno iznuditi svoje dažbine, i još ćemo morati da platimo i kaznu. Pokušaj da se odbace spone koje su stvarne, mada privremene, samo pojačava i produžava zavisnost od njih. Duša je uzvišena, ali lično biće mora da bude savladano da bismo stigli do nje. Ne dostižemo svoj cilj tako što uništavamo put. Naši učitelji u staroj Indiji uviđali su da je čovekova duša nešto zaista divno. Nisu videli kraja njenoj blagorodnosti, koja svoje ispunjenje nalazi u samom Brami. Stoga bi svako ograničeno viđenje čoveka bilo manjkavo. On ne bi mogao da dostigne svoju potpunost samo kao Građanin ili Rodoljub, jer ni Grad ni Domovina, ni mehur zvani Svet, ne bi mogli da obuhvate njegovu večnu dušu. Bartrihari, koji je nekada bio kralj, rekao je: «Šta onda ako si stekao izvor ispunjenja svih želja; šta ako si nogom stao na vrat svog neprijatelja, ili se zbog tvog blagostanja prijatelji okupljaju oko tebe? Pa čak i ako si uspeo da smrtna tela vekovima održavaš u životu – tatah kim, šta onda?» Što će reći, čovek je veći i važniji od svih tih objekata njegove želje. On je autentičan u svojoj slobodi. Međutim, u procesu sticanja slobode čovek mora da sveže svoju volju da bi njene snage spasao od rasejavanja i besplodnog trošenja, i tako joj

obezbedio brzinu koja dolazi od same stege. Isto tako i oni koji teže slobodi na čisto političkom planu, stalno sužavaju i svode svoju slobodu mišljenja i delanja na ono usko područje koje je nužno za osiguravanje političke moći, veoma često po cenu slobode svesti i savesti. Indija je prvobitno prihvatila stege svog društvenog uređenja kako bi prekoračila granice društva, isto kao što jahač stavlja uzde svom konju i uzengije sebi na noge da bi postigao veću brzinu u kretanju ka svom cilju. Univerzum ne može da bude tako sumanuto osmišljen da u njemu želja predstavlja beskrajno dugu pesmu bez finala. I, onoliko koliko je teško i mučno zaustaviti se u sred melodije, toliko bi trebalo da je prijatno stići do njene završne kadence. Indija nas nije savetovala da se naglo zaustavimo dok je posao u punom jeku. Tačno je da se beskrajna povorka ovog sveta nastavljala, sa svojim usponima i padovima, od njegovog postanka do dana današnjeg; ali, jednako je neosporno da se povezanost svakog pojedinca sa njom ipak završava. Mora li on neizostavno da je prekine bez ikakvog osećaja okončanja i ispunjenja? Dakle, u podeli čovekovog života u svetu koju smo imali u Indiji, rad je bio u sredini, a sloboda na kraju. Kao što je dan podeljen na jutro, podne, posle podne i veče, tako je i Indija podelila čovekov život na četiri dela, sledeći zahteve njegove prirode. Svetlost dana raste i smanjuje se; tako i čovekove telesne snage rastu i smanjuju se. Shvatajući to, Indija je njegovom životu dala povezano značenje od početka do kraja. Prva faza je bila bramačarja, period discipline u obrazovanju; sledila je garhastja, period rada u svetu; potom vanaprastja, povlačenje radi popuštanja spona; i najzad pravrađja, vedro čekanje slobode nakon smrti. Mi smo došli do toga da na život gledamo kao na borbu sa smrću – nametljivim neprijateljem, a ne prirodnim svršetkom – i u nemoćnoj svađi sa njom provodimo sve njegove etape. Kad dođe vreme da nas mladost napusti, sve bismo učinili da je zadržimo. Kad strasnost želje oslabi, mi bi da je povratimo, da je ponovo oživimo nekim novim gorivom. Kada nam čula popuste, teramo ih da nastave da se naprežu. Čak i kada nam stisak olabavi, nismo voljni da se odreknemo svoje imovine. Nismo obučeni da ono što je neizbežno prihvatimo kao prirodno, pa ne možemo otmeno da predamo ono što mora da ode, nego čekamo da nam to bude oteto. Istina nam dolazi kao zavojevač samo zato što smo izgubili znanje da je dočekamo kao gosta. Peteljka voća koje zri postaje labava, njegovo meso meko, ali semenke mu otvrdnu da bi obezbedile predstojeći život. Naši spoljni gubici, izazvani starošću, takođe imaju odgovarajuće dobitke. No, u čovekovom

unutarnjem životu glavnu ulogu igra njegova volja, tako da ti dobici zavise od njegovog sopstvenog disciplinovanog stremljenja; iz tog razloga se u slučaju nedisciplinovanog čoveka, koji je propustio da se snabde za sledeću etapu, tako često vidi kako mu je kosa seda, usta bezuba, mišići mlitavi, a držanje njegove stabljike za život ipak odbija da popusti, i to ide dotle da on žudi da sprovodi svoju volju u pogledu svetovnih pojedinosti čak i nakon smrti. Ali, odustati moramo, i putem odustajanja napredovati – to je istina unutarnjeg sveta. Cvet mora da odbaci svoje latice radi oplođenja, plod mora da otpadne radi obnavljanja drveta. Dete napušta zaštitu utrobe da bi postiglo dalji rast tela i uma koji predstavlja ceo život deteta; potom, duša mora da izađe iz ovog samodovoljnog stanja i dospe u prostraniji život, koji sadrži različite uzajamne odnose sa rođakom i susedom, sa kojima obrazuje veće telo; na kraju dolazi do propadanja tela, slabljenja želja. Obogaćena svojim iskustvima, duša tada napušta skučeniji život radi univerzalnog života, kojem posvećuje svoju sakupljenu mudrost i samostalno stupa u odnose sa Životom Večnim, tako da, kada propadajuće telo najzad izgubi i poslednji delić snage, duša posve prirodno i bez žaljenja posmatra njegovo rastakanje, u iščekivanju sopstvenog ulaska u Beskonačno. Od pojedinačnog tela do zajednice, od zajednice do svemira, od svemira do Beskraja – to je prirodno napredovanje duše. Zbog toga naši učitelji, imajući na umu cilj tog napredovanja, nisu u prvoj, vaspitno-obrazovnoj fazi života propisivali samo učenje, nego bramačarju, življenje u disciplini, kako bi i uživanje i odricanje od njega došli osnaženom karakteru sa podjednakom lakoćom. Pošto je život hodočašće sa oslobođenjem u Brami kao svojim ciljem, njegovo življenje bilo je shvaćeno kao duhovno vežbanje koje valja sprovoditi u njegovim različitim etapama, ponizno i sa bodrom rešenošću. I učenik je, od same svoje inicijacije, uvek imao u vidu to konačno postignuće. Čim um odbije da bude ograničen umerenim propisima, nema više nikakvog razloga zbog kojeg bi tražio zaustavljanje na bilo kojoj granici; i zato, poput pokušavanja da se vatra ugasi uljem, njegova sticanja samo čine da se njegove želje sve neobuzdanije razbuktavaju. Zbog toga je toliko bitno da se um od samog početka navikne da bude svestan prirodnih granica i da želi da ostane unutar njih; da se neguje duh uživanja koji je udružen sa duhom slobode, spremnošću na odricanje. Posle perioda takvog obučavanja dolazi period života u svetu – života domaćina. Manu nam kaže:

«Ukoliko nismo u dodiru sa svetom, ne možemo da se disciplinujemo tako uspešno kao kada sa mudrošću vodimo svetovan život.» Što će reći, mudrost ne dostiže potpunost izuzev kroz življenje života; a disciplina odvojena od mudrosti nije prava disciplina, već puko besmisleno pridržavanje običaja, što je samo prerušena glupost. Rad, naročito dobar rad, postaje lak tek kada je želja naučila da se disciplinuje. Jedino tada položaj domaćina postaje izvor dobrobiti za ceo svet, i umesto da bude smetnja potpomaže konačno oslobođenje. Pošto se druga etapa života provede na taj način, opadanje telesnih snaga treba da se shvati kao upozorenje da se telo bliži svom prirodnom kraju. I, to ne treba prihvatiti snuždeno kao da se radi o obaveštenju o otpuštanju nekoga ko još uvek želi da ostane na svom položaju, nego radosno, pošto zrelost i dospelost može da se smatra stanjem ispunjenosti. Nakon što napusti majčinu utrobu, beba i dalje mora još neko vreme da ostane uz majku, vezana za nju uprkos svojoj odvojenosti, sve dok ne bude u stanju da se prilagodi svojoj novoj slobodi. Takav je slučaj u trećoj etapi života, u kojoj čovek, mada se povlači iz sveta, ipak ostaje u dodiru sa njim dok se priprema za završnu etapu potpune slobode. On i dalje daje svetu iz svoje riznice mudrosti i prihvata njegovu potporu; ali ta uzajamna razmena više nema isti prisni karakter kao dok je bio domaćin, pošto postoji novi osećaj odstojanja. I najzad dolazi dan kada čak i takvi komotni odnosi dolaze do kraja, i oslobođena duša izlazi iz svih veza da bi se okrenula Vrhovnoj Duši. Samo na taj način čovekov svetovni život može istinski da bude proživljen od jednog do drugog kraja, a da on ne pokušava na svakom koraku da zaključi mir sa smrću, niti da kada smrt u svoje vreme dođe bude savladan njome kao da se radi o osvajačkom neprijatelju. Zbog toga četvorofazni način života u Indiji podešava čoveka prema veličanstvenoj harmoniji univerzalnog, ne ostavljajući prostora nepodučenim željama obesnog individualizma da se neobuzdano daju u ubitačni galop, i navodeći ih na njihovo krajnje usklađivanje u Najuzvišenijem. Ukoliko zaista verujemo u to, onda moramo da podržimo takav ideal života u kojem sve ostalo – ispoljavanje lične moći, snaga nacija – mora da se smatra drugostepenim a čovekova duša mora da pobedi i oslobodi se okova ličnosti koji je drže u stalno obrćućem krugu ograničenja. A ako ne bude tako, tatah kim, šta onda? Međutim, takav ideal potpunog zatiranja lične odvojenosti nema u Indiji opšte odobrenje. Ima među nama mnogo onih koji se mole za dvojnost, kako bi za njih spona ljubavi i predanosti Bogu mogla zauvek da

se nastavi. Za njih je religija istina koja je konačna, te odbijaju da zavide onima koji su spremni da otplove do druge obale postojanja s one strane čovečnosti. Oni znaju da je ljudska nesavršenost uzrok naših jada, ali na području naše ograničenosti postoji ispunjenje u ljubavi koja prihvata sve patnje a ipak se izdiže iznad njih.

PETNAESTO POGLAVLJE

ZAKLJUČAK

U sanskritskom jeziku ptica je opisana kao 'dvaput rođena' – jednom u svojoj ograničenoj ljusci, a potom najzad u slobodi bezgraničnog neba. Oni iz našeg naroda koji veruju u oslobođenje čovekovog ograničenog bića i postizanje slobode duha rezervišu taj epitet za sebe. U svim oblastima života čovek ispoljava tu dvojnost – svoje postojanje u području očiglednih činjenica i njegovo prevazilaženje u domenu dubljeg značenja. Pošto je taj instinkt bitno svojstven njegovom umu koji mu stalno predlaže prelaženje granice, on nikada nije prihvatio kao krajnje ono što je očigledno, i neprestano se borio da probije oklop svojih ograničenja. U tom nastojanju on se često protivi instinktima svoje vitalne prirode, pa čak i sa likovanjem nipodaštava stroge kaznene zakone biološkog carstva. Najveće blago njegove civilizacije stečeno je tako što je slušao taj instinkt u svojoj neprekidnoj pustolovini Beskrajnog Dalje. Njegovo dostizanje istine seže daleko iznad njegovih potreba, a ispunjenje njegovog bića stremi da pređe granicu njegove lične koristi. To mu dokazuje njegovu beskrajnost i čini da njegova religija za njega bude stvarna zahvaljujući njegovom vlastitom ispoljavanju u istinitosti i vrlini. Religija je mogućna jedino za čoveka, pošto njegova evolucija teče od uspešnosti u prirodi ka savršenstvu duha. Prema nekim tumačenjima učenja vedante, Braman je apsolutna Istina, nelično To, u kojem ne može biti razlikovanja ovog i onog, dobra i zla, lepog i njegove suprotnosti, pošto nema nikakvo drugo svojstvo izuzev svog neizrecivog blaženstva u večnoj samoći svoje svesti potpuno lišene svih stvari i misli. Ali, budući da naša religija može da ima značaja isključivo u ovom pojavnom svetu shvaćenom od strane našeg ljudskog bića, to neuslovljeno poimanje Bramana je van predmeta moje rasprave. Ono što sam pokušao da izložim u ovoj knjizi je činjenica da je božanska Stvarnost, kako god da je nazivana, našla svoje najviše mesto u istoriji naše religije zahvaljujući svom ljudskom karakteru, dajući smisao ideji o grehu i svetosti, i pružajući neprolaznu osnovu svim idealima savršenstva koji su usklađeni sa čovekovom prirodom. Kao što sam već rekao, mi u našoj zemlji imamo mnogovekovno predanje da čovek baveći se jogom može da prekorači granice svoje ljudske prirode i nađe se u čistom stanju svesti o svom nepodeljenom jedinstvu sa Parabramanom. Ne postoji niko ko bi imao pravo da protivreči

tom uverenju; pošto je to stvar direktnog iskustva a ne logike. Svuda u Indiji je poznato da ima pojedinaca koji poseduju moć da privremeno postignu stanje Samadija, potpuno utapanje svog bića u beskrajnosti, stanje koje je neopisivo. Mada prihvatamo njihovo svedočenje kao istinito, hajde da istovremeno verujemo i u svedočenje drugih koji su osetili najdublju ljubav – koja je snažno osećanje jedinstva – prema Biću koje u sebi sadrži sve što je ljudsko u znanju, volji i delovanju. A to biće je Bog, koji nije samo ukupan zbir činjenica, nego cilj koji se nalazi neizmerno iznad svega što je sadržano u prošlosti i sadašnjosti.