RABINDRANAT TAGORE

SAKUPLJANJE PLODOVA

prepevali Aleksandar Đusić i Aleksandar Ljubiša

I

Zatraži od mene, i sakupiću svoje plodove i u prepunim ih korpama doneti u tvoje dvorište, mada su se neki usput izgubili, a neki još nisu zreli.

Jer godišnje je doba otežalo od obilja, u hladu se čuje žalobna pastirska frula.

Naredi mi i razapeću jedra na reci. Martovski vetar razdražuje, podiže snene talase i tera ih da žamore.

Bašta je dala sve što je imala, i u večernji umoran čas sa zalaskom sunca stiže poziv iz tvoje kuće na obali.

II

Moj život u mladosti beše poput cveta – cveta koji otpušta laticu ili dve iz svoga obilja i ne oseća nikakav gubitak kada prolećni lahor dođe da prosi na njegovim vratima.

Sada, na kraju mladosti, moj život je poput ploda, i nema šta da štedi, već čeka da se sav ponudi sa izdašnim teretom slasti.

III

Je li praznik leta samo za sveže cvetovea ne i za one uvele, i za sasušeno lišće?

Da li je pesma mora podešena samo sa podižućim talasima? Zar ne peva i sa talasima koji padaju?

Ćilim na kojem stoji moj kralj draguljima je protkan,ali tu je i strpljivo busenje što čeka da ga njegova stopala taknu.

Malo je mudrih i uzvišenih koji sede kraj mog Gospodara, ali on ipak uze mene glupana u svoje naručje i načini me svojim slugom za sva vremena.

IV

Probudio sam se jutros i zatekao njegovo pismo. Ne znam šta mi ono kaže, jer ne umem da čitam.

Ostaviću mudraca samog sa njegovim knjigama, neću ga gnjaviti, jer ko zna bi li i on uspeo da pročita ono što u pismu piše.

Držaću ga na čelu, privijati na grudi. A kada noć se stiša i jedna za drugom izađu zvezde, raširiću ga na krilo i ostati nem.

Čitaće mi ga naglas šušteće lišće, skandiraće ga nabujala reka, sedam mudrih zvezda pevaće mi ga s neba.

Ne mogu da poznam ono za čime tragam, ne mogu da pojmim ono što bih da naučim; ali ovo nepročitano pismo olakšalo mi je tereti misli mi pretvorilo u pesme.

V

I šaka prašine mogla je da skriva tvoj znak dok nisam otkrio njegovo značenje.

Sada, kada sam mudriji, razaznajem ga u svemu što ga je ranije krilo.

Naslikan je na cvetnim laticama; talasi ga dojavljuju iz pene; bregovi ga drže na svojim vrhovima.

Okretah glavu od tebe, te naopako čitah poruke i značenja im ne znadoh.

VI

Izgubio sam svoj pravac još tamo gde su putevi napravljeni.

Na širokoj vodi, na plavome nebu nema ni traga puta.

Staza je skrivena krilima ptica, vatrama zvezda, cvećem putujućih sezona.

I pitam svoje srce ne zna li njegova krv tajnu nevidljivog puta.

VII

Avaj, ne mogu da ostanem u kući, i dom za mene više nije dom, jer večni Stranac doziva, eno dolazi putem.

Odjek njegovih koraka udara mi u grudi, i boli me!

Diže se vetar, more ječi i uzdiše. Ostavljam sve svoje brige i sumnje da sledim beskućni pravac, jer Stranac me zove, eno dolazi putem.

VIII

Budi spremno da se otisneš, srce moje, i pusti neka okleva ko mora.

Tvoje je ime prozvano sa jutarnjeg neba. Ne čekaj ni na koga!

Pupoljak čezne za noći i rosom, ali rascvetali cvet vapi za slobodom svetla.

Razvali tu oplatu, srce moje, pokaži se i pođi!

IX

Dok sam živeo kraj svoga nagomilanog blaga, osećao sam se kao crv što se u mraku hrani voćkom u kojoj je rođen.

Napuštam ovu tamnicu truleži.

Nemam želju da se vraćam ustajalom miru,krećem u potragu za večnom mladošću; odbacujem sve što nije jedno sa mojim životom i što nije veselo poput mog smeha.

Jurim kroz vreme i – o! srce moje – u tvojoj kočiji igra pesnik, peva i skita.

X

Uzeo si me za ruku i privukao k sebi, postavio me na visoko sedište pred svima, te postah bojažljiv, nesposoban da se pokrenem i idem svojim putem; podozriv, pazeći na svaki korak da ne bih nagazio ni na jedan trn njihove nemilosti.

Oslobođen najzad! Stigao je udar, oglasio se bubanj poruge, sedište mi je srušeno u prašinu.

Moje staze su preda mnom otvorene. Krila mi puna čežnje za nebom.

Pridružiću se ponoćnim meteorima, baciću se u bezdanu senku.

Nalik sam oblaku nošenom letnjom olujom koji, odbacivši zlatnu krunu, veša grom kao mač o lanac munja.

U mahnitoj radosti jurim prašnjavom stazom prezrenih; bližim se tvome konačnom prijemu.

Dete pronalazi majku tek kada napusti njenu utrobu.

Tako i ja, kada sam razdvojen od tebe, izbačen iz tvog domaćinstva, dobijam priliku da ti vidim lice.

XI

Ukrašava me samo da bi me ismejao, ovaj moj dijamantski lanac.

Pravi mi modrice kad mi je na vratu, davi me kad hoću da ga raskinem. Hvata me za grlo, pevanje mi guši.

Kada bih samo mogao da ga tvojoj ruci pružim, Gospode moj, bio bih spasen.

Preuzmi ga od mene, umesto njega me vencem za sebe veži, jer stidim se da stanem pred tebe sa ovim dijamantskim lancem na vratu.

XII

Daleko dole tekla je Jamuna, brza i bistra, a gore se mrštila strma obala. Okolo behu okupljeni bregovi tamni od drveća i izbrazdani potocima. Govinda, čuveni učitelj Sika, sedeo je na steni čitajuć' svete spise, kada Ragunat, njegov učenik ponosan na svoje bogatstvo, dođe i pokloni mu se, pa reče: ''Doneo sam bedni poklon nedostojan tvoga prihvatanja.'' Rekavši to pokaza mu par zlatnih narukvica optočenih dragim kamenjem. Učitelj uze jednu od njih, zavrte je oko prsta, a iz dijamanata se rasuše snopovi svetla. Narukvica mu naglo iskliznu iz ruke pa se niz obalu otkotrlja u vodu. ''Avaj!'', vrisnu Ragunat i skoči u reku. Učitelj se vrati svojoj knjizi, a voda zadrža i sakri ono što je otela, i nastavi da teče svojim tokom. Slabila je danja svetlost kada se Ragunat vratio učitelju iscrpljen i mokar. Dahćući reče: ''Još uvek mogu da je povratim ako mi pokažeš gde je pala.'' Učitelj uze preostalu narukvicu i bacivši je u vodu reče: ''Tamo je.''

XIII

Kretati se znači svakog se trena sastajati s tobom, Saputniče!To znači pevati u ritmu tvojih stopala.

Koga dodirne tvoj dah, taj ne jedri uz okrilje obale. On bezbrižno širi svoje jedro prema vetru i jezdi po uzburkanoj vodi.

Onaj ko širom otvara vrata i kroči napred - taj nailazi na tvoju dobrodošlicu.

On ne zastaje da izračuna svoj dobitak ili da oplakuje gubitak; srce mu udara u doboš za njegov marš, jer tako će sa svakim korakom marširati uz tebe, Saputniče!

XIV

Moj delić onog najboljeg u ovom svetu iz tvojih će ruku doći: takvo je bilo tvoje obećanje.

Stoga mi tvoj sjaj u suzama blista.

Odbijam da me drugi vode da ne bih promašio tebekoji na nekom uglu puta čekaš da mi budeš vodič.

Idem tvrdoglavo svojim putem dok te moja ludost sama ne namami na moj prag.

Jer imam tvoje obećanje da će moj delić onog najboljeg u ovom svetu iz tvojih ruku doći.

XV

Tvoj je govor jednostavan, Gospodaru moj, ali ne i onih koji govore o tebi.

Razumem glas tvojih zvezda i ćutanje tvog drveća.

Znam da mi srce žudi da se otvori poput cveta; da mi se život ispunio na skrivenom izvoru.

Tvoje pesme, kao ptice iz samotne zemlje snega, poleću da sagrade gnezda u mome srcu da bi se zaštitile od aprilskih vrućina, a ja sam voljan da sačekam to veselo doba godine.

XVI

Znali su put i pošli da te traže duž uske staze, dok sam ja u neznanju na sve strane lutao po noći.

Nisam znao da treba da te se plašim u mraku, te sam na tvoj prag došao neupućen.

Mudri me ukoriše i narediše mi da odem pošto nisam stigao stazom.

Pokolebah se i okrenuh, no ti me čvrsto zadrža, pa njihovo negodovanje svakim danom beše sve glasnije.

XVII

Izneo sam svoju zemljanu lampu iz kuće i viknuo: ''Dođite, deco, ja ću vam osvetliti put!''

Noć beše još uvek tamna kada se vratih, ostavljajući drum njegovoj tišini, i zaplakah: ''Osvetli mi, Vatro, moja zemljana lampa razbijena leži u prašini!''

XVIII

Ne: nije na tebi da pupoljke otvaraš u cvetove.Protresi pupoljak, rasturi ga; iznad tvoje moći je da ga nateraš da cveta.

Tvoj ga dodir prlja, kida mu latice na komadiće i rasipa ih u prah.Ali nikakve se boje ne pojavljuju, i nikakav miris.Oh, nije za tebe da pupoljak otvaraš u cvet.

Onaj ko može da otvori pupoljak, čini to tako jednostavno.Samo baci pogled na njega, i životni sok poteče žilicama.Na njegov dah cvet širi svoja krila i leprša na vetru.Boje nadiru kao čežnje srca, miris odaje slatku tajnu.

Onaj ko može da otvori pupoljak, čini to sasvim jednostavno.

XIX

Sudas, baštovan, otkinu iz svog bazena poslednji lotos preostao posle zimske pustoši, i ode pred kapiju palate da ga proda kralju. Tamo srete putnika koji mu reče: ''Kaži svoju cenu za poslednji lotos – poklonio bih ga Gospodu Budi.'' Sudas reče: ''Ako platiš jedan zlatnik, biće tvoj.'' Putnik krenu da plati, ali toga časa pojavi se kralj i, pošto je i on bio pošao da vidi Gospoda Budu, htede da kupi cvet. ''Bilo bi lepo položiti pred njegova stopala lotos koji je zimi cvetao'', pomisli. Kada mu baštovan saopšti da mu je ponuđen zlatnik, kralj mu ponudi deset, ali putnik na to udvostruči cenu. Baštovan, budući gramziv, pomisli da može izvući još veću dobit od onoga zbog koga su se nadmetali. Pokloni im se i reče: ''Ne mogu da prodam ovaj lotos.'' U tihom hladu mango gaja van gradskih zidina, Sudas stade pred Gospoda Budu, na čijim usnama beše ćutnja ljubavi, a oči mu sijahu mirom kao jutarnja zvezda rosom umivene jeseni. Sudas mu pogleda u lice i položi lotos na njegova stopala, pa saže glavu u prašinu. Buda se osmehnu i upita: ''Koja ti je želja, sine moj?'' Sudas uskliknu: ''Najmanji dodir tvojih stopala.''

XX

Učini me svojim pesnikom, o, Noći, Noći pokrivena velom!

Ima onih koji su vrlo dugo bez reči sedeli u tvojoj senci; daj da obznanim njihove pesme.

Podigni me na tvoju kočiju bez točkova, koja se bešumno kreće od sveta do sveta, ti kraljice u palati vremena, ti mračno divna!

Mnogi je znatiželjni um krišom ulazio u tvoje dvorište i tumarao kroz tvoju neosvetljenu kuću tražeći odgovore.

Iz mnogih su srca, probodenih strelama radosti iz ruku Neznanca, prsnule blistave pesme, uzdrmavši tamu iz temelja.

Mnoge duše lišene sna zure u zvezdanu svetlost diveći se riznici koju su iznenada pronašle.

Učini me svojim pesnikom, o, Noći, pesnikom bezdane tišine.

XXI

Jednoga dana upoznaću Život unutar sebe, radost koja se krije u mome životu, mada mi dani zapliću put svojom ništavnom prašinom.

Letimično ga sagledah, i njegov isprekidan dah nalete na mene, učinivši mi misli miomirisnim na čas.

Jednoga dana srešću Radost izvan sebe koja obitava iza zastora od svetla – i stajaću preplavljen samoćom u kojoj su sva stvorenja viđena očima njihovog tvorca.

XXII

Ovo jesenje jutro zamoreno je viškom svetla, i ako ti pesme postanu isprekidane i malaksale, dodaj mi svoju sviralu nakratko.

Poigraću se s njom kako me ćef ponese – čas je uzeti na kolena, čas je dotaći usnama, čas spustiti na travu pokraj sebe.

No, u svečanoj večernjoj tišini nabraću cveća, okitiću je vencima, ispuniti je miomirisom, obožavaću je uz upaljeni fenjer.

Zatim ću doći po noći i vratiću ti tvoju sviralu.

Zasviraćeš na njoj muziku ponoći dok usamljen mesečev srp među zvezdama skita.

XXIII

Pesnikov um ponesen lebdi i pleše na talasima života sred glasova vetra i vode.

Sada kada je sunce zašlo i potamnelo nebo se navlači nad more kao klonule trepavice na umorne oči, vreme je da skloni svoje pero i pusti da mu misli potonu na morsko dno, sred večne tajne te tišine.

XXIV

Tamna je noć, dubok je tvoj san u tišini mog bića.

Probudi se, Ljubavni Bole, jer ne znam kako da otvorim vrata, te stojim napolju.

Vreme je stalo, zvezde vrebaju, vetar se stišao, tišina je mučna u mome srcu.

Probudi se, Ljubavi, probudi! Do vrha napuni moju praznu čašu, i dahom pesme uznemiri noć.

XXV

Jutarnja ptica peva.

Odakle joj reč jutra pre no što jutro svane, dok zmaj noći još uvek drži nebo u svojim hladnim crnim kolutima?

Reci mi, jutarnja ptico, kako je, kroz dvostruku noć neba i lišća, našao svoj put do tvoga sna taj vesnik pristigao sa istoka?

Svet ti nije verovao kad si uskliknula: ''Sunce pristiže, noć je pokojna.''

O, spavaču, probudi se! Otkrij čelo, iščekujući prvi blagoslov svetla, i s radošću i verom zapevaj s pticom jutra.

XXVI

Prosjak u meni podiže mršave ruke ka nebesima bez zvezda i gladnim glasom zaurla u uho noći.

Molitve mu behu upućene slepoj Tami što ležaše kao pali bog u pustome nebu izgubljenih nada.

Žudni urlik kruži oko provalije očajanja - ptica koja kriči i obleće oko praznog gnezda.

Ali kada je jutro spustilo sidro na obod Istoka, prosjak u meni poskoči i uzviknu: ''Blagosloven li sam što me je gluva noć odbila – što riznica joj beše prazna.''

I vikao je: ''O, Svete, o, Svetlosti, dragoceni ste,a dragocena je i radost što vas najzad otkrih!''

XXVII

Sanatan je vrteo svoje brojanice pokraj Gange kada mu priđe jedan bramin u ritama i reče: ''Pomozi mi, siromašan sam!'' ''Ovaj čanak za prošnju je sve što mi pripada'', odvrati Sanatan, ''razdelio sam sve što sam imao.'' ''Ali moj gospod Šiva došao mi je u san i savetovao me da se tebi obratim'', tvrdio je bramin. Sanatan se iznenada priseti kako je podigao dragi kamen među oblucima na rečnoj obali, i misleći da nekome može zatrebati sakrio ga u pesku. On pokaza braminu to mesto, i ovaj se zapanji kad ga iskopa. Bramin sede na zemlju i u osami razmišljaše dok sunce ne zađe za drveće, a pastiri se sa stokom ne vratiše kućama. Zatim ustade, polako priđe Sanatanu, i reče: ''Učitelju, daj mi najmanju česticu tog bogatstva koje prezire sve bogatstvo sveta.'' Pa hitnu dragi kamen u vodu.

XXVIII

Ponovo i ponovo sam dolazio na tvoju kapiju ispruženih ruku, moleći za još i još.

Davao si i davao, ponekad vrlo štedljivo, a nekad preko mere.

Neke sam stvari uzimao, a neke ostavljao; neke su bile teške u mojim rukama; neke pretvorih u igračke i razbih kad mi dodijahu; sve dok krhotine i zalihe tvojih darova ne postaše ogromne, zaklanjajući i tebe, sve dok mi stalno iščekivanje ne iznuri srce.

Uzmi, o, uzmi! – samo za to sad molim.

Raznesi sve iz ove prosjačke činije:ugasi svetiljku ovog upornog čuvara:uhvati me za ruke i podigni iz ove narastajuće hrpe tvojih darova.u ogoljeni beskraj samo tvog prisustva.

XXIX

Postavio si me među poražene.

Znam da nije za mene da pobedim, al' nije ni da napustim igru.

Baciću se u vir mada znam da ću potonuti na dno.Odigrati igru samouništenja.

Staviću na kocku sve što imam, a kada izgubim i poslednju paru uložiću i sebe, i verujem da ću baš zahvaljujući tom totalnom porazu odneti pobedu.

XXX

Osmeh veselja razlio se nebom kada si mi srce odenuo u dronjke i poslao ga na drum da prosi.

Ono je išlo od vrata do vrata, i mnogo puta sa gotovo punim čankom beše pokradeno.

Na koncu mučnog dana stiglo je do kapije tvoje palate, držeći svoj ubogi čanak, a onda si izišao, uzeo ga za ruku i posadio kraj sebe na presto.

XXXI

''Ko će među vama preuzeti obavezu hranjenja gladnih?'', zapitao je Gospod Buda svoje sledbenike kada je glad harala u Šravastiju. Ratnakar, bankar, obori glavu i reče: ''Potrebno je mnogo više od sveg mog bogatstva da se nahrane gladni.'' Đajsen, zapovednik kraljeve vojske, reče: ''Rado bih dao i svoju sopstvenu krv, ali ni u mom domu nema dovoljno hrane.'' Darmapal, koji je imao mnogo zemlje, reče uzdišući: ''Demon suše opustošio mi je njive. Ne znam kako da kralju isplatim porez.'' Tada ustade Suprija, kći lutajućeg monaha. Pokloni se svima i krotko izjavi: ''Ja ću nahraniti gladne.'' ''Kako!'', uzviknuše iznenađeni. ''Kako misliš da ćeš ispuniti taj zavet?'' ''Siromašnija sam od svih vas'', reče Suprija, ''i u tome je moja snaga. Moja riznica i moje skladište su u svakoj od vaših kuća.''

XXXII

Moj kralj beše mi nepoznat, i zato sam, kada je zatražio svoj danak, bio toliko drzak da pomislim kako ću se sakriti ostavivši dugove neplaćene.

Izbegavao sam ga i krio se danju iza posla a noću iza snova.

Ali njegovi zahtevi pratili su me pri svakom mom udahu.

Tako shvatih da sam ja njemu poznat, i da nije preostalo nijedno mesto koje bi bilo samo moje.

Sad žudim da sve svoje položim pred njegove noge, i steknem pravo na svoje mesto u njegovom carstvu.

XXXIII

Kada sam pomislio da ću te uobličiti kao figuru iz svog života, da te ljudi obožavaju, donesoh svoj prah i želje, sve svoje šarene zablude i snove.

Kad te zamolih da od mog života iz svog srca stvoriš obličje koje ćeš voleti, doneo si svoju vatru i silu, i istinu, divotu i spokoj.

XXXIV

''Vaše Veličanstvo'', saopšti neki službenik kralju, ''svetac Narotam nikada se nije udostojio da uđe u kraljevski hram. ''On peva slavu Božju pokraj javnog druma. Hram je opusteo. Ljudi se okupljaju oko njega kao pčele oko beloga lotosa, ne mareći za ovaj zlatni ćup sa medom.'' Kralj, uzrujavši se, ode do mesta gde je Narotam sedeo na travi, pa ga zapita: ''Oče, zašto ostavi moj hram sa zlatnom kupolom, te sede napolju u prašinu da propovedaš Božju ljubav?'' ''Zato što se Bog ne nalazi u tvome hramu'', reče Narotam. Kralj se namrgodi i reče: ''Znaš li ti da je dvadeset miliona u zlatu potrošeno za izgradnju te umetničke divote, i da je raskošnim obredima posvećena Bogu?'' ''Da, znam to'', odgovori Narotam. ''Beše to one godine kada su hiljade tvojih podanika čije su kuće izgorele uzalud stajale pred tvojim vratima moleći za pomoć. ''I reče Bog: 'Bedni stvor koji nije u stanju da pruži utočište i zaštiti svoju braću, hoće da gradi moju kuću!' Te odabra svoje mesto među nezaštićenima pod drvećem kraj puta. ''A u tom zlatnom mehuru nema ničeg do silnog dima nadmenosti.'' Kralj zaurla: ''Napusti moju zemlju!'' A svetac mirno reče: ''Tako je, proteraj i mene kud si proterao mog Boga.''

XXXV

Truba u prašini leži.Vetar zamire, svetlo je ugašeno. Oh, zli dane!

Dođite, borci, donesite barjake, dođite pevači sa ratničkim pesmama! Dođite, hodočasnici, marširajte brže! Truba u prašini leži i čeka na nas.

Sa večernjim ponudama išao sam ka hramu,tražeći mesto za predah posle celodnevnog teškog rada,nadajući se da će mi rane biti isceljene a mrlje sa odeće sprane.Tada u prašini nađoh tvoju trubu.

Nije li baš to bio čas da upalim svoj fenjer? Nije li noć tad zapevala svoju uspavanku zvezdama?

O, ti, krvavo-crvena ružo, moji makovi sna izbledeli su i uveli!

Bejah uveren da su moja lutanja okončana i svi dugovi plaćeni, kad nenadano nabasah na tvoju trubu u prašinu palu.

Dirni mi učmalo srce čarima svoje mladosti!Nek se sva moja radost u vatri razbukti. Nek strele buđenja prolete kroz srce noći, nek jezivo uzbuđenje strese ovo slepilo i ukočenost.

Dođoh da podignem tvoju trubu iz prašine.Za mene više nema sna – moj put će odsada voditi kroz kiše strela.

Neki će istrčati iz svojih kuća i stati na moju stranu – neki će plakati.Neki će se prevrtati i ječati u groznim snima.Jer tvoja će se truba oglasiti večeras.

Tražio sam od tebe mir, a našao samo porugu.I evo me sad pred tobom – pomozi mi da navučem oklop!

Neka žestoki udari nevolje ukrešu vatru mog života.Neka mi zalupa bolno srce, bubanj tvoje pobede.

Moje ruke moraju biti potpuno prazne da bi podigle tvoju trubu.

XXXVI

Kada, mahniti od veselja, digoše prašinu da uprljaju tvoju odoru, o, Predivni, osetih gađenje u srcu.Doviknuh ti: ''Uzmi svoju šibu i kazni ih!''

Jutarnja svetlost pade im na oči, crvene od noćne terevenke; stanište beloga krina dočekalo je njihov vreli dah; zvezde su kroz dubinu svete tame zapanjene gledale njihovo bančenje – njih koji su podigli prašinu da ti odoru uprljaju, o, Predivni!

Tvoje sedište sudije beše u cvetnoj bašti, u ptičjim notama s proleća: na senovitim rečnim obalama, gde drveće šumi odazivajući se na šum talasa.

O, moj Prijatelju, kako jadni behu u svojoj strasti.Šunjahu se u mraku da ugrabe tvoje ukrase da okite vlastite žudnje.Kad te pogodiše i naneše ti bol, to pogodi i mene, te povikah: ''Uzmi svoj mač, Ljubljeni moj, i presudi im!''

Ali tvoja pravda obazriva beše. Majčine suze proliše se na tu njihovu drskost; neuništiva vera Ljubljenoga skrila je njihova pobunjenička koplja u vlastite rane.

Tvoja presuda beše u nemom bolu besane ljubavi: u rumenilu stida neporočnog: u suzama noći unesrećenog: u bledom jutarnjem svetlu praštanja.

O, Strašni, u svojoj nesmotrenoj pohlepi uzveraše se noću uz kapiju,

provališe u tvoje skladište da te pokradu.

Ali težina njihovog plena posta ogromna, preteška da se odnese ili premesti. Ja na to uzviknuh: ''Oprosti im, o, Strašni!''

Tvoje praštanje rasprslo se u oluje, oborilo ih na zemljui prosulo njihov plen u prašinu.

Tvoje praštanje beše u tom pljusku s grmljavinom; u toj kiši krvi; u jarosnom crvenilu sunčevog zalaska.

XXXVII

Upagupta, sledbenik Bude, zaspao je u prašini pokraj gradskih zidina Mature. Sva rasveta beše pogašena, sva vrata zatvorena, a zvezde skrivene mračnim avgustovskim nebom. Čija su to stopala zveckala lančićima oko gležnjeva, naglo mu dirnuvši grudi? Prenuo se iz sna, a svetlost ženinog fenjera pala je na njegove blage oči. Beše to plesačica, okićena draguljima, ogrnuta u bledoplavi plašt, pijana od vina svoje mladosti. Spustila je fenjer i ugledala mladalački lik asketske lepote. ''Oprosti mi, mladi isposniče'', rekla je, ''i budi tako ljubazan da dođeš u moj dom. Prašnjava zemlja nije podesan ležaj za tebe.'' Isposnik odgovori: ''Ženo, produži svojim putem; kad bude vreme, doći ću ti.'' Crna noć naglo pokaza zube u blesku munje. U uglu neba zarežala je oluja, i žena uzdrhta od straha....... Krošnje drveća pored puta bolno su žudele za cvetanjem. Veseli zvuci flaute stizahu izdaleka kroz topli prolećni zrak. Građani otiđoše u šume, na svetkovinu cveća. Nasred neba blistao je mesec i zurio u senke zanemelog grada. Mladi isposnik hodao je opustelom ulicom, dok su sa krošnji mangoa nad njegovom glavom ludo zaljubljene koel ptice uporno ponavljale svoju besanu jadikovku. Upagupta prođe kroz gradske kapije i zastade u podnožju bedema. Kakva to žena leži u senci zida pred njegovim nogama, pogođena crnom kugom, tela prekrivenog gnojnim ranama, na prečac proterana iz grada? Isposnik sede pokraj nje, položi joj glavu na svoja kolena, ovlaži joj usne vodom i melemom premaza telo. ''Ko si ti, milostivi?'', zapita žena.

''Došao je, naposletku, trenutak da te posetim, i evo ovde sam'', odgovori mladi isposnik.

XXXVIII

Ovo nije puko ljubavno udvaranje među nama, moj ljubavniče.

Opet su i opet na mene nasrtale i vrištale olujne noći, gaseći moju lampu: nakupiše se mračne sumnje, zaklonivši sve zvezde sa moga neba.

Opet su i opet nasipi bili razvaljivani, puštajući da poplava odnese moju žetvu, a kuknjava i očajanje parali su mi nebo s kraja na kraj.

Ono što sam naučio jeste da u tvojoj ljubavi ima bolnih udaraca, ali nikada hladne ravnodušnosti smrti.

XXXIX

Zid se nadvoje lomi i svetlo, poput božanskog smeha, provaljuje unutra. Pobeda, o, Svetlosti! Srce noći je probodeno!

Svojim sevajućim mačem raskini nadvoje splet sumnje i nemoćnih žudnji!

Pobeda! Dođi, Nepomirljiva! Dođi, ti, strašna u svojoj belini.

O, Svetlosti, tvoj bubanj odjekuje u pohodu ognja, tvoja crvena baklja dignuta je visoko; smrt umire u eksploziji sjaja!

XL

O, vatro, brate moj, tvoju pobedu pesmom proslavljam.Ti si žarko crveno obličje strašne slobode.

Mašući rukama kroz nebo, plahovitim prstima prelaziš preko strune harfe; divna je ta tvoja muzika za ples.

Kad moji dani budu okončani i otvore se dveri, pretvorićeš u pepeo ovu užad od ruku i nogu.

Moje telo biće jedno sa tobom, srca zahvaćenog kovitlacem tvoje pomame, i usijanost koja beše moj život buknuće i izmešati se sa tvojim plamenom.

XLI

Lađar je vani, prelazi burno more noću.Jarbol je bolan od prepunih jedara raširenih silovitim vetrom.

Ugriženo zubom noći, nebo pada na more, zatrovano crnim strahom. Talasi čelima naleću na tamu, a Lađar je vani, preseca pučinu burnu.

Lađar je vani, ne znam zbog kakvog dogovorenog sastanka prepada noć iznenadnom belinom jedara.

Ne znam na koju se obalu, na kraju, iskrcava da bi dopro do tihog dvorišta, tamo gde lampa gori, i pronašao nju koja sedi u prašini i čeka.

Kakva je to potraga što lađu mu nagoni da ne mari za oluju ni za mrak? Je li natovarena draguljima i biserjem?

Ah, ne, Lađar sa sobom ne donosi blago,već samo belu ružu u ruci i pesmu na usnama.To je za nju koja usamljena bdi uz lampu što gori.

Ona živi u kolibi kraj puta. Raspuštena kosa vijori joj na vetru i oči sakriva. Oluja urla kroz razvaljena vrata, u zemljanoj lampi svetlo treperi i senke na zidove baca.

Kroz zavijanje vetrova ona začu kako je Lađar po imenu doziva, nju čije je ime nepoznato.

Davno se on otisnuo. I još će mnogo vremena proći pre no što dan svane i on joj zakuca na vrata.

Neće zalupati bubnjevi i niko neće znati.Samo će svetlost ispuniti kuću,blagoslovena će prašina biti, a srce radosno.

U tišini nestaće sve sumnje kada Lađar na obalu stigne.

XLII

Grčevito se držim za ovaj živi splav, svoje telo, u uzanom toku reke mojih zemaljskih godina.

Napuštam ga kad prelazak se svrši. A onda?Ne znam jesu li tamo svetlost i tama iste.

Neznanac je beskrajna sloboda: nemilosrdan je u svojoj ljubavi. Školjku drobi radi bisera, nemog u tamnici neznanja.

Jadno srce, ti razmišljaš i plačeš zbog prošlih dana! Raduj se što dani pristižu! Kucnuo je čas, hodočasniče! Vreme je da prebrodiš raskrsnicu!

S njegovog lica ponovo spašće veo, i srešćete se.

XLIII

Nad moštima Gospoda Bude kralj Bimbisar podigao je svetilište, pozdrav u belom mermeru. Tamo bi uveče dolazile sve neveste i kćeri iz kraljeve kuće da ponude cveće i zapale lampe. Kad njegov sin u svoje vreme posta kralj, u krvi je zatro očevu veru, i žrtvene vatre palio svetim knjigama. Jesenji dan na umoru beše. Bližio se čas večernje molitve. Šrimati, sluškinja kraljice, verna Gospodu Budi, okupavši se u svetoj vodi i ukrasivši zlatni poslužavnik svetiljkama i svežim belim cvećem, tiho podiže svoje tamne oči ka kraljičinom licu. Kraljica se naježi u strahu i reče: ''Zar ne znaš, ludo, da smrt je kazna svakome ko se klanja u Budinom svetištu? Takva je kraljeva volja.'' Šrimati se pokloni kraljici, i otišavši od njenih vrata dođe i stade pred Amitu, novovenčanu mladu kraljevog sina. Sa ogledalom od uglačanog zlata u krilu, nevesta je plela svoje duge tamne uvojke i crvenom bojom nanosila tačku dobre sreće kod razdeljka. Zadrhtaše joj ruke kad ugleda mladu služavku, te povika: ''Dovodiš me u strašnu opasnost! Odlazi ovoga trena.'' Princeza Šukla kraj prozora je sedela i čitala romantično štivo pri svetlu zalazećeg sunca. Žacnula se kada na svome pragu ugleda služavku sa svetim ponudama. Knjiga joj pade iz krila, i ona šapnu Šrimati na uho: ''Ne srljaj u smrt, odvažna ženo!'' Šrimati je išla od vrata do vrata. Podigla je glavu i uzviknula: ''O, žene kraljevske kuće, pohitajte! Vreme je za Božju službu!'' Neke joj u lice zalupiše vrata, neke je ispsovaše.

Poslednji odsjaj danjega svetla nestajao je sa bronzane kupole na kuli dvorca. Tamne su se senke taložile po uglovima ulica: stišala se gradska vreva: gong u Šivinom hramu objavio je čas večernje molitve. U tami jesenje večeri, poput dubokog bistrog jezera treperio je zvezdani svod. Čuvari dvorskog parka preneraziše se kada kroz krošnje spaziše niz svetiljki kako gore u svetilištu Bude. Pojuriše isukavši mačeve i povikaše: ''Ko si ti, budalo što ne mariš za smrt?'' ''Ja sam Šrimati'', odgovori milozvučni glas, ''sluškinja Gospoda Bude.'' Već sledećeg trena krv njenog srca obojila je u crveno hladni mermer. U tihom zvezdanom času zamrla je svetlost poslednje svetiljke bogosluženja u podnožju svetilišta.

XLIV

Dan koji stoji između tebe i mene poslednji put se klanja na rastanku.

Noć preko lica navlači veo, i prikriva jedini fenjer što u mojoj odaji gori.

Tvoj tamni sluga bešumno stiže i prostire svadbeni ćilim da na njemu sama sa mnom sediš u tišini, bez reči, do kraja noći.

XLV

Probdeh noć na postelji od tuge, umoriše se oči. Moje potišteno srce još nije spremno da dočeka jutro prepuno veselja.

Navucite veo preko ove obnažene noći, odvratite od mene ovaj nagli blesak i života ples.

Nek' me blage tame plašt skloni u svoje nabore, i nakratko mi zakloni bol od pritiska sveta.

XLVI

Prošlo je vreme kada sam mogao da joj se odužimza sve što od nje primih.

Njezina noć našla je svoje jutro i ti je uze u svoje ruke: tako tebi donosim svoju zahvalnost i darove što njoj behu namenjeni.

Za sve rane i uvrede koje njoj naneh od tebe tražim oproštaj.

Tebi predajem ovo cveće moje ljubavi što u pupoljku osta dok ona čekaše da se otvori.

XLVII

Nađoh par svojih starih pisama u njenoj kutiji– nekoliko sićušnih igračaka za igru njenog sećanja.

Bojažljivog srca, pokušala je da ove tričarije otrgneod burnog toka vremena, i rekla: ''Ovo je samo moje!''

Ah, više nikoga nema da polaže pravo na njih ko bi mogao nežnu pažnju da im ukaže, a pisma su još tu.

Sigurno na ovom svetu još ima ljubavi da je spase od potpunog gubitka, ljubavi jednake ovoj njenoj koja sačuva ta pisma sa takvom nežnošću.

XLVIII

Lepotu i red unesi u moj samački život, ženo, k'o što ih unese u moju kuću dok živela si.

Pometi prašnjave krhotine sati, vrčeve napuni prazne, i popravi sve što beše zapušteno.

Potom otvori skrivena vrata svetilišta, zapali sveću, i daj da sretnemo se u tišini pred našim Gospodom.

XLIX

Ogroman beše bol dok si mi strune štimovao, moj Gospodaru!

Započni muziku svoju i daj da zaboravim na njega;daj da u lepoti osetim šta si to imao na umu tih nemilosrdnih dana.

Noć na izmaku okleva pred mojim vratima, nek' rastanem se s njom sa pesmama.

Pretoči svoje srce u strune mog života, Gospodaru, kroz melodije što s tvojih zvezda silaze.

L

U munjevitom blesku spoznah svu neizmernost tvoje kreacije u mom životu – stvaranje posredstvom mnogih smrti, iz sveta u svet.

Kad god svoj život vidim u vlasti besmislenih sati zaplačem što te nisam dostojan – ali, kada ga vidim u tvojoj vlasti, znam da je isuviše dragocen da bi se proćerdao među senkama.

LI

Znam da će mi na potamnelom kraju nekog dana sunce poželeti zbogom.

Pastiri će svirati u frule pod banjan drvećem, i goveda će pasti na padini kraj reke, a moje će dane prekriti tama.

Ovo je moja molitva – da pre odlaska saznam zašto me planeta pozva u svoje naručje.

I što mi je njena noćna tišina govorila o zvezdama, a njeno dnevno svetlo mi misli rascvetavalo.

Mogu li, pre nego odem, da se zadržim nad svojim poslednjim refrenom, upotpunjujući mu sklad, i može li da bude upaljena lampa da vidim tvoj lik i venac ispleten da te kruniše.

LII

Kakva je to muzika u čijem se ritmu ljulja svet?Smejemo se kada udara o greben života, ježimo se od užasa kad vraća se u tamu.

Ali isto je kretanje koje dolazi i odlazi u ritmu beskrajne muzike.

Svoje blago u svojoj šaci kriješ, a mi vičemo da smo opljačkani.Ali otvaraj i zatvaraj šaku kako ti volja, dobitak i gubitak su isti.

U igri koju igraš sa sopstvenim bićem, dobijaš i gubiš u isti mah.

LIII

Ljubih ovaj svet svojim očima i udovima; obavijah ga unutar svog srca u bezbroj nabora; natapah njegove dane i noći mislima, dok svet i moj život ne postaše jedno – i volim svoj život jer volim ovu nebesku svetlost tako u mene utkanu.

Ako napustiti ovaj svet bude jednako stvarno kao i voleti ga – onda mora da postoji smisao u životnom sastanku i rastanku.

Kad bi ta ljubav bila izneverena u smrti, onda bi rak te nevere razjeo sve stvari, a zvezde bi se sparušile i pocrnele.

LIV

Reče mi Oblak: ''Nestajem''; Noć reče: ''Utapam se u ognjenu zoru.''

Bol reče: ''Ostajem u dubokoj tišini kao otisak njenog stopala.''

''Iščezavam sa ispunjenjem'', reče moj život.

Zemlja kaza: ''Moja svetla svakog trena ljube ti misli.''''Prolaze dani'', Ljubav reče, ''ali ja čekam na te.''

Smrt reče: ''Upravljam pramac tvoga života na onu stranu mora.''

LV

Tulsidas, pesnik, lutao je zadubljen u misli pored Gange, onim pustim mestom gde spaljuju mrtvace. Naišao je na jednu ženu koja je sedela pored nogu leša svoga muža, svetlo obučena kao za venčanje. Ona ustade kada ga ugleda, pokloni mu se i reče: ''Odobri mi, Učitelju, svojim blagoslovom, da sledim svoga supruga na nebo.'' ''Čemu takva žurba, kćeri moja?'', upita Tulsidas. ''Nije li i ova zemlja Onoga koji je stvorio nebo?'' ''Ne žudim ja za nebom'', reče žena. ''Hoću svog muža.'' Tulsidas se nasmeši i reče joj: ''Vrati se svojoj kući, dete moje. U roku od mesec dana naći ćeš svoga muža.'' I žena se vrati s radošću i nadom. Tulsidas joj je dolazio svakoga dana i prenosio joj uzvišene misli, sve dok joj se srce do vrha ne ispuni božanskom ljubavlju. Nije proteklo ni punih mesec dana kada joj dođoše komšije s pitanjem: ''Ženo, jesi li našla svoga muža?'' Udovica se osmehnu i reče: ''Jesam.'' Sa velikom radoznalošću upitaše: ''Pa gde je on?'' ''U mom je srcu gospodar moj, sa mnom istovetan'', reče im žena.

LVI

Na tren si prešla na moju stranu i dirnula me predivnom misterijom žene, koja se nalazi u samom srcu stvaranja.

Ona što Bogu uvek uzvraća njegov miomiris; ona je vazda sveža lepota i mladost prirode; igra u žuborećim potocima i peva u jutarnjem svetlu; podižući talase doji žednu zemlju; u njoj se Večiti cepa nadvoje u radosti koja ne može da se uzdrži, i izliva se u ljubavnom bolu.

LVII

Ko je ona koja boravi u mom srcu, žena zauvek neutešna?

Udvarao sam joj se, ali nisam uspeo da je osvojim. Okitio je vencima i pevao joj slavopojke. Na licu joj osmeh zasja na tren, pa nestade. ''Nema mi radosti od tebe'', kriknu, žena u žalosti.

Kupio sam joj dragulje, ukrase za noge, hladio je lepezom posutom dragim kamenjem; napravih joj postelju na postolju od zlata.U očima joj zatitra tračak zadovoljstva, pa se izgubi.''Ne nalazim radosti u tome'', zaplaka ona, žena u žalosti.

Posadio sam je u vozilo trijumfa i vozio je s kraja na kraj zemlje.Klanjala su joj se opčinjena srca, i usklici odobravanja prolamali se nebom. Ponos joj zaiskri u očima na tren, pa se ugasi u suzama. ''Ne radujem se pobedi'', zavapi, žena u žalosti.

Zapitah je: ''Reci mi za kim tragaš?''''Iščekujem onog s imenom nepoznatim'', rekla je samo.

Dani prolaze a ona plače i ponavlja: ''Kada će doći moj voljeni kojeg ne poznajem, i postati mi zauvek znan?''

LVIII

Tvoja je svetlost što silovito izbija iz mraka, i blagodat što niče iz rascepljenog srca borca.

Tvoja je kuća svetu pristupačna, tvoja ljubav na bojno polje zove.

Tvoj je dar koji je dobitak i kada gubitak je sve, i život koji teče kroz kaverne smrti.

Tvoja su nebesa što leže u najobičnijoj prašini, i ti si tu za mene, ti si tu za sve.

LIX

Kada se umorim od putovanja i ožednim od sparnog dana, kada utvarni časovi sumraka bacaju senke na moj život, tada ne vapim samo za tvojim glasom, prijatelju, već i za dodirom tvojim.

Muka mi je u srcu od sveg ovog obilja koje ti ne dadoh.

Ispruži šaku kroz noć, pusti da je uhvatim, napunim je i čuvam; dozvoli da osetim njen dodir s kraja na kraj ove moje samoće sve veće.

LX

Miris u pupoljku jeca: ''Jao meni, umire dan, srećni dan proleća, a ja sam zarobljenik u laticama!''

Ne gubi srčanost, plašljivo moje! Pući će tvoje spone, pupoljak će se otvoriti u cvet, a kada iščezneš u potpunom zanosu proleće će i dalje živeti.

Miris dahće i treperi u pupoljku, plačući: ''Jao meni, prolaze sati, a ja još ne znam kuda idem, ni šta je to što tražim!''

Ne gubi srčanost, plašljivo moje! Prolećni povetarac krišom je čuo tvoju želju, neće se svršiti dan pre no što ispuniš svrhu svog postojanja.

Mračnom mu se čini budućnost, pa u očaju miris zakuka: ''Jao meni, zbog čije je greške moj život tako besmislen?Ko će mi reći, zašto uopšte postojim?''

Ne gubi srčanost, plašljivo moje! Bliži se savršeno praskozorje u kojem ćeš izmešati svoj život sa sveukupnim životom, i najzad doznati svoju svrhu.

LXI

Ona je još uvek dete, milostivi gospodaru.Nestašno trči po tvome dvorcu i igra se, i pokušava da igračkom učini i tebe.

Ona ne mari kad joj se kose razbaruše i neuredna odeća po prašini se vuče. Zaspi dok joj govoriš i ne sluša– a cvet koji joj jutros dade pada joj iz ruku u prašinu.

Kad krene oluja i tama prekrije nebo, ne može da spava; lutke su razbacane po podu, dok se u užasu privija uz tebe.

U služenju, boji se, mogla bi te razočarati.A ti je sa osmehom posmatraš u igri. Ti je znaš.

Dete što sedi u prašini je tvoja buduća nevesta; njena će igra, vremenom umirena, prerasti u ljubav.

LXII

''Šta osim neba postoji, o, Sunce, što može da sadrži tvoj lik?''

''Sanjam o tebi, ali nemam nade da ću ikad da te služim'', zaplaka rosna kap i reče: ''Isuviše sam mala da te primim u sebe, uzvišeni gospodaru, moj život je sav u suzama.''

''Iako osvetljavam beskrajno nebo, ja mogu da se predami majušnoj kapi rose'', Sunce na to reče. ''Biću tek svetlosna iskra i ispuniti te, i tvoj će životić postati nasmejano nebesko telo.''

LXIII

Nije za mene ljubav koja ne zna da se obuzda, već nalik penušavom vinu iz boce kulja i zalud se rasipa.

Pošalji mi ljubav prohladnu i čistu poput tvoje kiše koja blagosilja žednu zemlju i puni naše zemljane ćupove.

Pošalji mi ljubav koja bi se ulila u srce bića, i odande se razlila kao nevidljiv biljni sok kroz razgranato drvo života, donoseći na svet voće i cveće.

Pošalji mi ljubav koja srce čini punim i spokojnim.

LXIV

Sunce je preko zapadne obale reke zašlo među krošnje. Momci isposnici dognaše stoku kući, pa posedaše oko vatre da slušaju učitelja, Gotamu, kad neobičan dečko stiže, pozdravi ga dajući mu voće i cveće i, poklonivši se nisko pred njim, piskavim glasom reče: ''Gospodaru, došao sam ti da me primiš na stazu najviše Istine. Moje ime je Satjakama.'' ''Blagoslovi neka su s tobom'', reče učitelj. ''Kojem rodu pripadaš, sinko? Samo je bramin podesan da stremi ka najvišoj mudrosti.'' ''Učitelju'', odgovori momčić, ''ne znam kojeg sam roda. Idem da pitam majku.'' Rekavši to on ode i, pregazivši plitki potok, vrati se majčinoj kolibi što beše na kraju peščane pustare, na ivici zaspalog sela. Fenjer je tinjao u sobi, a majka je stajala na vratima, čekajući u mraku na povratak sina. Privi ga na grudi, poljubi u glavu, i upita: ''Kako je bilo kod učitelja?'' ''Kako se zove moj otac, draga majko?'', zapita dečko. ''Jer samo je bramin podesan da stremi ka najvišoj mudrosti, reče mi Gospod Gotama.'' Žena obori pogled, i šapatom reče: ''U mladosti sam bila siromašna i imala mnoge gospodare. Stigao si u naručje svoje majke Đabale, mili moj, dok još nije imala muža.'' Prvi sunčevi zraci zablistaše na vrhovima krošnji pustinjačkog prebivališta u šumi. Tu učenici, zamršenih kosa još mokrih od jutarnjeg kupanja, sedeše pod prastarim stablom ispred učitelja.

Tad stiže Satjakama. Do zemlje se pokloni stopalima mudraca, i stajaše bez reči. Uzvišeni učitelj zapita ga opet: ''Kaži, kojem rodu pripadaš?'' ''Milostivi gospodaru'', odgovori on, ''ne znam. Kada upitah majku, ona mi reče: 'Dvorila sam mnoge gazde u mladosti, i ti si stigao u naručje svoje majke Đabale dok još nije imala muža'.'' Podiže se žagor nalik srditom zujanju pčela u košnici; to učenici mrmljahu o drskosti tog izopštenog momka. Učitelj Gotama ustade sa svoga sedišta, ispruži ruke, privi dečka na grudi i reče: ''Ti si najbolji od svih bramina, čedo moje. Ti poseduješ tu najplemenitiju baštinu - očevinu istine.''

LXV

Možda u ovome gradu postoji jedna kuća pred kojom se ovoga jutra kapija zanavek otvara na dodir izlazećeg sunca, gde je zadatak svetlosti izvršen.

Cvetovi se otvoriše u živim ogradama i baštama, i možda postoji neko srce koje je ovoga jutra baš u njima otkrilo dar koji putuje od iskona.

LXVI

Slušaj, srce moje, u njegovoj je svirali muzika mirisa divljeg cveća, sjajnoga lišća i svetlucave vode, senki u kojima zuje pčelinja krila.

Svirala krade osmeh sa prijateljevih usana i rasprostire ga preko mog života.

LXVII

Ti uvek stojiš sam izvan bujice mojih pesama.Talasi mojih melodija zapljuskuju ti stopala, ali ne znam kako da i sam doprem do njih.

Ovo moje igranje s tobom je igra izdaleka. Razdvojenost rađa patnju što se pretapa u melodiju kroz moju sviralu.

Iščekujem taj čas: tvoj čamac prelazi na moju obalu i ti uzimaš moju sviralu u svoje ruke.

LXVIII

Ovoga jutra prozor mog srca otvorio se naglo, prozor što gleda na tvoje srce.

Začudio sam se opazivši da je ime po kojem me znaš ispisano u aprilskom lišću i cveću, i ćutke seo.

Na tren beše pomeren zastor između mojih pesama i tvojih.

Otkrih da tvoja jutarnja svetlost beše prepuna mojih rođenih pesama neispevanih; pomislih da ću ih naučiti kraj tvojih stopala – i ćutke sedoh.

LXIX

Bio si u središtu moga srca, i zato te ono nije pronalazilo u svojim lutanjima; uporno si se krio od mojih ljubavi i nada, jer uvek beše u njima.

Bio si najdublja radost u igri moje mladosti, i dok sam ja bio obuzet igrom radost je minula neprimećena.

Pevao si mi u zanosima moga života, a ja zaboravljah pesmom da ti uzvratim.

LXX

Kad držiš svoju svetiljku na nebu, ona baca svetlost na moje lice, a njena senka pada po tebi.

Dok držim svetiljku ljubavi u svom srcu, njena svetlost pada na tebe, a ja ostajem pozadi, u senci.

LXXI

O, talasi, talasi što proždirete nebo, blistavi na svetlu, razigrani od života, talasi kovitlajuće radosti, talasi večno nadirući.

Zvezde se njišu na vama, sve nijanse misli isterali ste iz dubina i razbacali po žalu života.

Rađanje i umiranje dižu se i padaju u vašem ritmu, dok galeb moga srca širi krila i klikće od ushićenja.

LXXII

Iz celog sveta potekla je radost da stvori mi telo.

Luče svih nebesa ljubljahu je i ljubljahu dok se ne probudi.

Cveće užurbanih leta uzdisaše u njenom dahu i glasovi vetrova i vode pevahu u njenim kretnjama.

Strast strujanja boja u oblacima i šumama ulivala se u njen život, muzika svih stvari joj milovanjem oblikovala udove.

Zapalila je svoju lampu u mom domu – ona je moja nevesta.

LXXIII

Proleće mi je lišćem i cvećem zašlo u telo.

Tu pčele zuje celoga jutra, a vetrovi se dokono igraju senkama.

Izvor slatke vode izbija iz dubine mog srca.Oči su mi natopljene ushićenjem k'o rosom jutro, život mi treperi u svim udovima k'o zvonke strune laute.

Lutaš li usamljen obalom mog života koju plavi plima, ljubitelju mojih beskrajnih dana?

I da l' moji snovi lepršaju oko tebe kao noćni leptiri raznobojnih krila?

I jesu li tvoje te pesme što odjekuju pod tamnim strehama mog bića?

Ko osim tebe može čuti ovo brujanje prepunih časova što mi u venama šumi, vesele korake što u prsima mi plešu, buku nestrpljivog života što lepeće krilima u mom telu?

LXXIV

Moji su okovi presečeni, moji dugovi plaćeni, vrata su otvorena, odlazim na sve strane.

A oni čuče u svome ćošku i tkaju mrežu sati bez sjaja, zbrajaju svoje novčiće sedeći u prašini i zovu me natrag.

Ali mač mi je skovan, oklop navučen, konj moj žudi za trkom.

Osvojiću svoje kraljevstvo.

LXXV

Tek nedavno stigoh u tvoj svet, nag i bezimen, sa svojom tužbalicom.

A danas, glas mi je veseo, dok se ti, moj gospodaru, držiš po strani i praviš mesta da raširim svoj život.

Čak i kada ti donosim pesme na dar, gajim tajnu nadu da će ljudi doći i da će zbog njih zavoleti i mene.

A tebi se sviđa što vidiš da volim ovaj svet u koji me dovede.

LXXVI

Plašljivo se šćućurih u bezbednu senku, ali sad, kad mi veliki talas radosti nosi srce na kresti, ono se pripija uz okrutnu hrid bolesti.

Sedeh sam u uglu svoje kuće smatrajući je pretesnom za ijednog gosta, ali sad kad su vrata širom otvorena nekom nepozvanom radošću, uveravam se da ima mesta za tebe i za ceo svet.

Hodao sam na prstima, brinući o ličnom izgledu, namirisan i ukrašen – ali sada kad me je veseli vihor oborio u prašinu, smejem se i valjam kraj tvojih nogu poput deteta.

LXXVII

Svet je tvoj jednom za svagda.

I zato što ti ničega ne manjka, moj kralju, ne možeš ni da uživaš u svom bogatstvu.

A to je kao da nemaš ništa. Zato mi malo po malo prepuštaš što je tvoje, da bi neprekidno osvajao svoje kraljevstvo u meni.

Dan za danom kupuješ svoj izlazak sunca od mog srca, i nalaziš svoju ljubav isklesanu u obliku mog života.

LXXVIII

Pticama si dao pesme, ptice ti pesme uzvratiše.

Meni si dao samo glas, a zahtevao više, i evo - ja ti pevam.

Svoje si vetrove učinio laganim, pa ti oni s lakoćom i služe. Moje si ruke otežao da bih ih s mukom učinio lakšim i, konačno, stekao potrebnu slobodu za služenje tebi.

Svoju Zemlju si stvorio ispunivši joj senke fragmentima svetla.Tu si zastao; ostavio me praznih ruku u prašini da crtam tvoje nebo.

Svima drugima daješ; od mene tražiš.Žetva mog života na suncu i kiši zridok ne požanjem više no što si posejao tii ne razgalim ti srce, Gospodaru zlatne žitnice.

LXXIX

Neka ne budem onaj što se moli da bude zaštićen od opasnosti, već da bude neustrašiv kad se suoči sa njom.

Neka ne preklinjem za umirenje bola, nego za srčanost da ga nadvladam.

Na bojnom polju života, nek' se ne uzdam u saveznike, nego u svoju vlastitu snagu.

Neka u mučnom strahu ne zapomažem da budem spašen; neka se uzdam u strpljenje i osvojim slobodu.

Daj da ne budem kukavica koja tvoju naklonost oseća samo u svome uspehu, no neka svakako budem u domašaju tvoje ruke u neuspehu.

LXXX

Nisi poznavao sebe dok samo tebe je bilo, i nije bilo poruka ni naloga; samo je vetar leteo sa ove obale na drugu.

Pojavih se i ti se prenu, pa nebeski svod procveta svetlima.

Učinio si da se otvaram u mnogim cvetovima; ljuljao me u kolevkama mnogih oblika; krio me u smrti i ponovo me otkrivao u životu.

Pojavih se i srce ti se uskomeša; patnja ti dođe, a i radost.Dodirnu me i ljubavlju se ozari.

Ali na očima mi osta skrama stida a u grudima trepet straha; lice mi pokriveno velom iza kojeg plačem kad ne mogu da te vidim.

A ipak znam za neizmernu žudnju tvog srca da me vidiš, žudnju koja mi zorom dolazi na vrata i nikako ne prestaje da kuca.

LXXXI

Na svojoj bezvremenoj straži osluškuješ prilaženje mojih koraka dok ti se radost prikuplja u jutarnjem polumraku i rasprskava u planuću svetla.

Što sam ti bliže zaneseniji si u igri morskih talasa.

Tvoj svet je razgranati mlaz svetlosti koja ti puni šake, ali tvoja nebesa su u mom skrovitom srcu, gde polako otvaraju svoje pupoljke stidljive ljubavi.

LXXXII

Izgovoriću tvoje ime, sedeći sam među senkama mojih nečujnih misli.

Izgovoriću ga bez reči, izustiću ga bez svrhe.

Jer sam kao dete koje stotinu puta zove majku, zadovoljno što može da kaže 'majko'.

LXXXIII

I

Osećam da sve zvezde sijaju u meni. Svet poput bujice provaljuje u moj život.

Cveće cveta u mom telu. Sva mladost kopna i vode poput tamjana se dimi u mojoj duši, a dah svih stvari svira na mojim mislima kao na fruli.

II

Dok svet spava stižem na tvoja vrata. Zvezde su neme, plašim se da zapevam. Čekam i osmatram, dok tvoja senka ne prođe pored balkona noći, i vraćam se punog srca.

Potom izjutra pevam pokraj druma. Cveće u živici daje mi odgovor i jutarnji vazduh sluša, putnici naglo zastaju i gledaju me u lice, misleć' da sam ih dozivao po imenima.

III

Ostavi me pred svojim vratima da zauvek tvojim željama služim. Pusti me da krstarim po tvom Kraljevstvu čekajući tvoj poziv.

Ne dozvoli da potonem i nestanem, da ikada klonem. Neka mi život ne bude pocepan u dronjke zbog rasipnosti – tog krajnjeg siromaštva.

Neka me ne opkole sumnje – kćeri rasejanosti.

Neka ne pratim mnoge staze da bih prikupio mnoge stvari.Neka ne zarobim srce u jaram k'o mnogi.

Glavu nek' držim visoko i smelo, ponosan što tvoj sam sluga.

LXXXIV

VESLAČI

Čuješ li metež smrti u daljini, poklič usred ognjenih reka i otrovnih oblaka - kapetanov signal krmanošu da okrene brod ka bezimenoj obali, jer prošlo je to vreme – ustajalo vreme u luci –kada se ista roba kupuje i prodaje beskrajno kružeći,kad se jalove stvari gomilaju do iznemoglosti i praznine smrti.

Bude se u naglom strahu i pitaju: ''Drugovi, koji je izbio sat?Kad će započeti zora?'' Oblaci su zaklonili zvezde –ko je tu ko može da primeti pozivajući prst dana?Istrčavaju sa veslima u rukama, postelje su opustele, mati se moli, žena bdi pored vrata; jauk rastanka do neba se diže,i čuje se kapetanov glas u mraku: ''Dođite, mornari, vremenu u luci došao je kraj!''

Svi crni đavoli sveta pokuljaše i preplaviše svoje obale,pa ipak, veslači, zauzmite svoja mesta sa blagoslovom bola u duši!Koga okrivljujete, braćo? Sagnite glave! Greh beše vaš i naš.Jara koja u Božjem srcu raste čitavu večnost –kukavičluk slabih, oholost jakih, gramzivost gojaznog blagostanja, zloba nepravičnih, gordost rase, i uvreda čoveka –smrskala je Božji mir, besneći u oluji.

Neka oluja raznese u deliće svoje srce poput zrele mahune, sejući gromove. Prekinite razmetanja, ukore i hvale.Sa spokojem neme molitve na čelima zaplovite ka bezimenoj obali.

Upoznavali smo grehe i nesreće svakoga dana, i smrt smo upoznali;svi oni preleću iznad našeg sveta kao oblaci, rugajući nam se usput, sevajući smehom.

Odjednom zastaju, postaju čudovište,i mornari moraju stati pred njih i reći: ''Ne bojimo te se, Nakazo! Jer svaki dan smo proživeli pobeđujući te, i umiremo sa verom da Mir je istinit, kao i Dobro, kao i večiti Jedan!''

Ako Besmrtni ne obitava u srcu smrti,ako radosna mudrost ne cveta raskidajući oplatu tuge,ako greh ne umire sa priznanjem,ako se gordost ne slama pod teretom odlikovanja,odakle onda dolazi nada koja tera ove mornare iz njihovih domova kao zvezde koje jurišaju ususret smrti s jutarnjom svetlošću?Hoće li vrednost krvi mučenika i majčinskih suza biti sasvim izgubljena u zemaljskom prahu, ne stekavši Nebo čak ni po tu cenu?A kada Čovek raskine ograničenja smrtnika, nije li Bezgranični tog trena otkriven?

LXXXV

PESMA PORAŽENIH

Moj Gospodar naložio mi je da, dok stojim na ivici druma, otpevam pesmu Poraženosti, jer to je nevesta koju On krišom prosi.

Ona je navukla tamni veo, krijući od gomile lice, a sve vreme joj u tami dragulj na grudima blista.

Napustio ju je dan, i Božja noć čeka na nju sa upaljenim svetiljkama i cvećem vlažnim od rose.

Ćutljiva, pogleda oborenog, ostavila je svoj dom za sobom; iz njega se razleže to naricanje u vetru.

No tom liku ljupkom od posramljenosti i patnje zvezde pevaju ljubavnu pesmu večnosti.

U samotnoj odaji otvoriše se vrata, začu se zov, a srce tame zadrhta u strahu od skorog sastanka.

LXXXVI

ZAHVALNICA

Oni što stupaju stazom oholosti gazeći sve skromne živote, prljajući nežno zelenilo zemlje otiscima svojih stopa u krvi- neka se raduju, i hvala ti, Gospode, što dan je njihov.

No, ja sam zahvalan što moja sudbina leži sa smernima, koji trpe i podnose breme sile, i kriju lica i guše svoje jecaje u mraku.

Jer svaki treptaj njihovog bola zadrhtao je u tajnoj dubini tvoje noći, i svako vređanje njih uneto je u tvoju veličanstvenu tišinu. I njihovo je sutra.

O, Sunce, podigni se i obasjaj krvareća srca što se otvaraju u jutarnjem cveću, dok svetlost baklje bahatog pirovanja zamire u pepelu.

KRAJ