Vladimir Ilič Lenjin

R A D O V I - I

Istorijska sudbina učenja Karla Marksa

Iz članka „Vojni program proleterske revolucije“

Imperijalizam i rascep socijalizma

zadacima proletarijata u ovoj revoluciji

Oproštajno pismo švajcarskim radnicima

Pisma o taktici

Proleterska milicija

Socijal-šovinisti i internacionalisti

Istorijska sudbina učenja Karla Marksa

Glavno u Marksovu učenju jeste objašnjenje svetsko-istorijske uloge proletarijata kao stvaraoca socijalističkog društva. Da li je tok događaja u celom svetu potvrdio to učenje, pošto ga je Marks izložio?

Prvi put ga je Marks izneo 1844 godine. „Komunistički manifest“ Marksa i Engelsa, koji je izišao 1848 godine, daje već celovito, sistematsko, sve do danasnajbolje izlaganje tog učenja. Svetska istorija od tog vremena deli se jasno na tri glavna perioda: 1) od revolucije 1848 godine do Pariske komune (1871); 2) od Pariske komune do ruske revolucije (1905); 3) od ruske revolucije.

Bacimo pogled na sudbinu Marksova učenja u svakome od tih perioda.

I

U početku prvog perioda Marksovo učenje nipošto ne preovlađuje. Ono je samo jedna od neobično mnogobrojnih frakcija ili struja socijalizma. Preovlađuju pak takvi oblici socijalizma koji su u osnovi srodni našem narodnjaštvu: neshvatanje materijalističke osnove istorijskog kretanja, neznanje da se izdvoji uloga i značaj svake klase kapitalističkog društva, prikrivanje buržoaske suštine demokratskih preobražaja raznim, tobože cocijalističkim, frazama o „narodu“, „pravednosti“, „pravu“ itd.

Revolucija 1848 godine zadaje smrtni udarac svim tim bučnim, šarenim, drečećim oblicima predmarksovskog socijalizma. Revolucija u svim zemljama pokazuje razne klase društva u akciji. Streljanje radnika koje je izvršila republikanska buržoazija u junskim danima 1848 godine u Parizu konačno određuje socijalističku prirodu samog proletarijata. Liberalna buržoazija boji se sto puta više samostalnosti te klasenego ma koje reakcije. Kukavički liberalizam vuče se pred njom pobaučke. Seljaštvo

se zadovoljava ukidanjem ostataka feudalizma i prelazi na stranu reda, tek ponekadse kolebajući između radničke demokratije i buržoaskog liberalizma. Sva učenja o ne klasnom socijalizmu i o ne klasnoj politici pokazuju se kao čista besmislica. Pariska komuna (1871) dovršava taj razvitak buržoaskih preobražaja; republika, to jest onaj oblik državnog uređenja u kome se klasni odnosi pojavljuju u najmanje prikrivenom obliku, za svoje učvršćenje ima da zahvali samo herojstvu proletarijata. U svim ostalim evropskim zemljama zamršeniji i nedovršeniji razvitak dovodi do istog takvog buržoaskog društva kakvo se bilo formiralo. Krajem prvog perioda (1848-1871), perioda bura i revolucija, predmarksovski socijalizam umire. Rađaju sesamostalne proleterske partije: prva Internacionala (1864-1872) i nemačka socijal-demokratija.

II

Drugi period (1872-1904) razlikuje se od prvoga „mirnim“ karakterom, otsustvom revolucija. Zapad je s buržoaskim revolucijama svršio. Istok još nije dorastao do njih. Zapad ulazi u period „mirne“ pripreme za epohu budućih preobražaja. Svuda se formiraju socijalističke partije, proleterske po svojoj osnovi, koje se učeiskorišćavati buržoaski parlamentarizam, stvarati svoju dnevnu štampu, svoje prosvetne ustanove, svoje sindikate, svoje zadruge. Marksovo učenje odnosi potpunu pobedu i ide u širinu. Polako, ali neprestano, napreduje proces odabiranja i prikupljanja snaga proletarijata, pripreme za bitke koje dolaze.

Dijalektika istorije jeste takva, da teoretska pobeda marksizma primorava njegove neprijatelje da se prerušavaju u marksiste. U sebi truli liberalizam pokušava da oživi u obliku socijalističkog oportunizma. Period pripreme snaga zavelike bitke oni tumače u smislu odricanja od tih bitaka. Poboljšanje položaja robova za borbu protiv najamnog ropstva oni objašnjavaju u tom smislu da robovi treba da svoja prava na slobodu prodadu za groš. Bojažljivo propovedaju „socijalni mir“ (tj. mir s gospodarima robova), odricanje od klasne borbe itd. Međusocijalističkim parlamentarcima, raznim činovnicima radničkog pokreta i „simpatizerskom“ inteligencijom oni imaju vrlo mnogo pristalica.

III

Nisu oportunisti stigli ni da se nahvale „socijalnim mirom“ i nepotrebnošću bura pri „demokratiji“, kad se u Aziji otvorio nov izvor najvećih svetskih bura. Posle ruske revolucije sledile su turska, persijska, kineska. Upravo sada živimo u eposi tih bura injihovog „odraza nazad'“ na Evropu. Ma kakva bila sudbina velike kineske republike,na koju sada oštre zube razne „civilizovane“ hijene, nikakve snage u svetu neće uspostaviti stari feudalizam u Aziji, neće zbrisati s lica zemlje herojski demokratizamnarodnih masa u azijskim i polu azijskim zemljama. Neke ljude, koji nisu zapažali uslove pripreme i razvitka masovne borbe, duga odgađanja odlučne borbe protiv kapitalizma u Evropi dovodila su do očajanja i do anarhizma. Sada vidimo kako je

anarhističko očajanje kratkovido i malodušno. Ne očajanje, već bodrost treba crpsti iz činjenica da je Azija sa svojih 800 miliona uvučena u borbu za te iste evropske ideale. Revolucije u Aziji pokazale su nam onu istu beskarakternost i podlost liberalizma, onaj isti isključivi značaj samostalnosti demokratskih masa, ono isto jasno razgraničenje proletarijata od svake buržoazije. Onaj ko posle iskustva i Evrope i Azije govori o neklasnoj politici i o neklasnom socijalizmu, toga treba prostostaviti u kavez i pokazivati naporedo s kakvim australijskim kengurom.

Posle Azije počela se micati — samo ne na azijski način — i Evropa. „Mirni“ period 1872- 1904 godine zauvek je otišao u nepovrat. Skupoća i jaram trustova izazivaju neviđeno zaoštravanje ekonomske borbe, koja je krenula s mesta čak liberalizmom najviše demoralisane engleske radnike. Pred našim očima sazreva politička kriza čak u „najtvrđoj“ buržoasko-junkerskoj zemlji, Nemačkoj. Besno naoružavanje i politika imperijalizma čine od savremene Evrope takav „socijalni mir“, koji je najviše nalik na bure baruta. A raspadanje svih buržoaskih partija i sazrevanje proletarijata stalno napreduje.

Posle pojave marksizma svaka od triju velikih epoha svetske istorije donosila mu je nove potvrde i nove trijumfe. Ali će još veći trijumf doneti marksizmu, kao učenju proletarijata, istorijska epoha koja dolazi.

Štampano u „Pravdi“. br. ,50, 1 marta 1913 g. V. I. Lenjin, Dela, 3 izd., sv. XVI, str. 331—333.

Iz članka „Vojni program proleterske revolucije“

Onoga ko će reći da je to teorija odvojena od života, podsetićemo na dve svetsko-istorijske činjenice: na ulogu trustova i fabričkog rada žena, s jedne strane, i na Komunu 1871 g. i Decembarski ustanak 1905 u Rusiji, s druge strane. Stvar je buržoazije da razvija trustove, da goni decu i žene u fabrike, da ih tamo muči, demorališe, osuđuje na neizrecivu bedu. „Mi ne „zahtevamo“takav razvitak, mi ga ne „podupiremo“, mi se borimo protiv njega. Ali kako se borimo? Mi znamo da su trustovi i fabrički rad žena progresivni. Mi nećemo natrag, ka zanatstvu, ka pred monopolističkom kapitalizmu, ka kućnom radu žena. Napred preko trustova itd. i preko njih ka socijalizmu!

Ovaj argumenat može se primeniti, sa odgovarajućim izmenama, i na današnju militarizaciju naroda. Danas imperijalistička buržoazija militarizuje ne samo čitav narod nego i omladinu. Sutra će ona možda pristupiti militarizaciji žena. Mi na to odgovaramo: utoliko bolje! Ukoliko brže, utoliko bliže oružanom ustanku protiv kapitalizma. Kako se mogu socijal-demokrati dati zaplašiti militarizacijom omladine itd., ako ne zaboravljaju primer Komune? To nije „teorija odvojena od života“, nije mašta, nego činjenica. I bilo bi zaista sasvim rđavo kad bi socijal-demokrati, uprkos svim ekonomskim i političkim činjenicama, počeli sumnjati u to, da imperijalistička epoha i imperijalistički ratovi neizbežno moraju dovesti do ponavljanja tih

činjenica.Jedan buržoaski posmatrač Komune pisao je u jednom engleskom listu: „Kad bi se francuska nacija sastojala samo od žena, kakva bi to bila užasna nacija“! Žene i deca od 13 godina borili su se za vreme Komune uz muškarce. A drukčije neće biti ni u predstojećim bitkama za obaranje buržoazije. Proleterske žene neće pasivno gledati kako dobro naoružana buržoazija puca na rđavo naoružane ili nenaoružane radnike. One će se latiti oružja kao i 1871 g., i iz sadašnjih zaplašenih nacija — tačnije: iz sadašnjeg radničkog pokreta, koji su više dezorganizovali oportunisti nego vlade — izrašće sasvim sigurno pre ili kasnije, ali sasvim sigurno internacionalni savez „užasnih nacija“ revolucionarnog proletarijata.

Militarizacija prožima sada sav javni život. Imperijalizam je ogorčena borba velikih sila za podelu i novu podelu sveta, — zato on mora neizbežno voditi daljoj militarizaciji u svima zemljama, pa i u neutralnim, pa i u malim. Šta će protiv toga raditi proleterske žene? Zar samo proklinjati rat i sve što je vojničko, samo zahtevati razoružanje? Nikad se žene ugnjetene klase, koja je zaista revolucionarna, neće pomiriti s takvom sramnom ulogom. One će govoriti svojim sinovima: „Ti ćeš skoro odrasti. Daće ti pušku.Uzmi je i dobro nauči ratnu veštinu. Ta nauka je potrebna proleterima, ne da pucaju u tvoju braću, radnike drugih zemalja, kako se to čini u sadašnjem ratu, i kako ti savetuju izdajnici socijalizma, nego zato da se bore protiv buržoazije svoje vlastite zemlje, da učine kraj eksploataciji, bedi i ratovima, ne putem lepih želja, nego putem pobede nad buržoazijom i putem njenog razoružanja.“!

V. I. Lenjin, Dela, knj. XIX, str. 327—328, rusko izdanje.

Imperijalizam i rascep socijalizma

Postoji li veza između imperijalizma i one strahovito odvratne pobede koju je održaooportunizam (u obliku socijal-šovinizma) nad radničkim pokretom u Evropi?

To je osnovno pitanje savremenog socijalizma. I pošto smo u našoj partijskoj literaturi potpuno utvrdili, prvo, imperijalistički karakter naše epohe i ovog rata;drugo, nerazdvojnu istorijsku vezu socijal-šovinizma sa oportunizmom, kao i

njihovu jednaku idejno-političku sadržinu, možemo i moramo preći na analizu tog osnovnog pitanja.

Početi treba od što je moguće tačnije i potpunije definicije imperijalizma. Imperijalizam je naročiti istorijski stadij kapitalizma. Ta naročitost je trojaka: imperijalizam je: (1) — monopolistički kapitalizam; (2) — parazitski ili truleći kapitalizam; (3) — umirući kapitalizam. Smena slobodne konkurencije monopolom je osnovna ekonomska crta, suština imperijalizma. Monopolizam se ispoljava u 5 glavnih vidova: 1) karteli, sindikati i trustovi; koncentracija proizvodnje dostigla je

takav stepen, da je rodila te monopolističke saveze kapitalista; 2) monopolni položajkrupnih banaka: 3—5 džinovskih banaka gospodare čitavim ekonomskim životom Amerike, Francuske, Nemačke; 3) zahvatanje izvora sirovina od strane trustova i finansijske oligarhije (finansijski kapital je monopolistički industrijski kapital koji se stopio s bankovnim kapitalom); 4) podela sveta (ekonomska) koju vrše međunarodnikarteli je otpočela. Takvih međunarodnih kartela koji vladaju čitavim svetskim tržištem i koji ga dele „na lep način“, — dok ga rat ne podeli ponovo — ima već preko stotinu! Izvoz kapitala, kao naročito karakteristična pojava za razliku od izvozarobe u nemonopolističkom kapitalizmu, stoji u tesnoj vezi s ekonomskom i političko-teritorijalnom podelom sveta. 5) Teritorijalna podela sveta (kolonije) se završila.

Imperijalizam, kao najviši stadij kapitalizma Amerike i Evrope, a zatim i Azije, potpuno se formirao u godinama 1898—1914. Špansko-američki rat (1898), englesko-burski rat (1900—1902), rusko-japanski rat (1904—1905) i ekonomska kriza u Evropi 1900 g. — to su glavni istorijski međaši nove epohe svetske istorije.

Da je imperijalizam parazitski ili truleći kapitalizam, to se ispoljava, pre svega, u tendenciji truljenja, koja je obeležje svakog monopola u sistemu privatne svojine sredstava za proizvodnju. Razlika između republikansko-demokratske i monarhističko-reakcionarne imperijalističke buržoazije briše se baš zato što i jedna idruga žive trunu (što niukoliko ne isključuje neobično brz razvitak kapitalizma u pojedinim granama industrije, u pojedinim zemljama, u pojedinim periodima). Drugo,truljenje kapitalizma ispoljava se u stvaranju ogromnog sloja rentijera, kapitalista kojižive od „sečenja kupona“. U četiri najrazvijenije imperijalističke zemlje, Engleskoj, Severnoj Americi, Francuskoj i Nemačkoj, kapital u vrednosnim papirima iznosi od 100 do 150milijardifranaka, što predstavlja godišnji prihod od najmanje 5— 8 milijardi za svaku zemlju. Treće, izvoz kapitala je parazitizam na kvadrat. Četvrto, „finansijski kapital teži za gospodstvom, a ne za slobodom“. Politička reakcija na čitavoj liniji je svojstvo imperijalizma. Korupcija, podmićivanje u džinovskim razmerama, parama svih vrsta. Peto, eksploatacija ugnjetenih nacija, koja je nerazdvojno vezana s aneksijama, i naročito eksploatacija kolonija od šačice „velikih“ sila, sve više pretvara „civilizovani“ svet u parazita na telu stotina miliona necivilizovanih naroda. Rimski proleter živeo je na račun društva. Sadašnje društvo živi na račun savremenog proletera. Tu duboku Sismondijevu primedbu Marks je naročito podvlačio. Imperijalizam unekoliko menja stvar. Privilegovani sloj proletarijata imperijalističkih sila živi jednim delom na račun stotina miliona necivilizovanih naroda.

Razumljivo je zašto je imperijalizam umirući kapitalizam, kapitalizam na prelazu k socijalizmu: monopol koji izrasta iz kapitalizma već je umiranje kapitalizma, početak njegovog prelaza u socijalizam. Džinovsko podruštvljenjerada koje vrši imperijalizam (ono što apologeti, buržoaski ekonomisti, zovu „preplitanje“) znači isto.

Dajući ovakvu definiciju imperijalizma, mi dolazimo u potpunu opreku sa K. Kauckim, koji odbija da u imperijalizmu vidi jednu „fazu kapitalizma“ i koji definiše imperijalizam kao politiku kojoj finansijski kapital „daje prvenstvo“, kaotežnju „industrijskih“ zemalja da anektiraju „agrarne“ zemlje(1). Ova definicija Kauckog je teoretski skroz naskroz pogrešna. Osobenost imperijalizma jeste baš gospodstvo finansijskog, a ne industrijskog kapitala, težnja za aneksijamasvakojakih zemalja, a ne samo agrarnih. Kaucki odvaja politiku imperijalizma od njegove ekonomike, odvaja monopolizam u politici od monopolizma u ekonomici, da bi utro put svom banalnom buržoaskom reformizmu, kao što je „razoružanje“, „ultra-imperijalizam“ i tome slične besmislice. Smisao i cilj tog teoretskog falsifikata potpuno se svodi na to da se zabašure najdublje protivrečnosti imperijalizma i tako opravda teorija „jedinstva“ s apologetima imperijalizma, s otvorenim socijal-šovinistima i oportunistima.

Na tom prekidu Kauckog s marksizmom mi smo se već dosta zaustavljali i u „Socijal-demokratu“, i u „Komunistu“. Naši ruski kauckijanci, „okisti“ na čelu s Akselrodom i Spektatorom, ne izuzimajući ni Martova i u znatnoj meri Trockog, — više su voleli da pitanje o kauckijanstvu, kao pravcu, zaobiđu ćutanjem. Da brane ono što je Kaucki pisao za vreme rata, nisu se usudili, i izvlačili su se ili prosto hvaljenjem Kauckog (Akselrod u svojoj nemačkoj brošuri, za koju je O. K. obećao da će je štampati na ruskom), ili privatnim pismima Kauckog (Spektator), u kojima on uverava da pripada opoziciji i jezuitski pokušava da oduzme svaki značaj svojim šovinističkim izjavama.

Napomenimo da u svom „shvatanju“ imperijalizma, — koje se svodi na njegovo ulepšavanje — Kaucki ide natrag ne samo u poređenju s Hilferdingovim „Finansijskim kapitalom“ (ma koliko da sam Hilferding danas svesrdno brani Kauckog i „jedinstvo“ sa socijal-šovinistima!) nego i u poređenju sa socijal-liberalom Dž. A. Hobsonom. Taj engleski ekonomist, koji nema ni najmanje

pretenzija na to da se zove marksist, kudikamo dublje definiše imperijalizam i otkriva njegove protivrečnosti u svom delu iz 1902 godine(2). Evo šta je pisao taj pisac (kod kojeg možemo naći gotovo sve pacifističke i „pomirljive“ banalnosti Kauckog) po naročito važnom pitanju o parazitizmu imperijalizma:

Po Hobsonovom mišljenju, snagu starih imperija slabile su okolnosti dvojake vrste: 1) „ekonomski parazitizam“ i 2) sastavljanje vojske od zavisnih naroda. „Prva okolnost je običaj ekonomskog parazitizma, usled kojeg vladajuća država iskorišćava svoje provincije, kolonije i zavisne zemlje za bogaćenje svoje vladajuće klase i za podmićivanje svojih nižih klasa, da bi one ostale mirne“. U pogledu druge okolnosti Hobson piše:

„Jedan od najčudnijih simptoma slepila imperijalizma“ (u ustima socijal-liberala Hobsona te pesme o „slepilu“ imperijalista su umesnije nego kod „marksista“ Kauckog) „jeste ona bezbrižnost s kojom Velika Britanija, Francuska i druge imperijalističke nacije stupaju na taj put. Velika Britanija otišla je najdalje. Većinu bitaka kojima smo osvojili našu indijsku imperiju izvojevale su naše trupe sastavljene od urođenika; u Indiji, a u poslednje vreme i u Egiptu, velike stajaće vojske nalaze se pod komandom Britanaca; gotovo sve ratove koji su u vezi s našim osvajanjem Afrike, osim njenog južnog dela, vodili su za nas urođenici“.

Perspektiva podele Kine izazivala je kod Hobsona ovakvu ekonomsku ocenu: „Veći deoZapadne Evrope mogao bi tada dobiti izgled i karakter koji sada imaju pojedini delovi tihzemalja: jug Engleske, Rivijera, ona mesta Italije i Švajcarske u kojima je poseta turista najveća i u kojima stanuje najviše bogataša, naime: hrpica bogatih aristokrata koji dobijaju dividende i penzije iz dalekog Istoka, pored njih nešto veća grupa nameštenika i trgovaca i još veći broj kućne posluge i radnika u transportnoj industriji i u industriji koja se bavi konačnom izradom fabrikata. Međutim, glavne industrijske grane bi nestale, i masovni proizvodi ishrane, masovni polufabrikati priticali bi, kao danak, iz Azije i Afrike“. „Eto kakve mogućnosti otvara pred nama jedan širi savez zapadnih država, jedna evropska federacija velikih sila: ona ne samo što ne bi kretala napred stvar svetske civilizacije, nego bi mogla značiti ogromnu opasnost zapadnog parazitizma: izdvajanje grupe naprednih industrijskih nacija, kod kojih više klase vuku ogroman danak iz Azije i Afrike i pomoću tog danka drže velike pripitomljene mase nameštenika i slugu, koji više nisu uposleni u proizvodnji masovnih poljoprivrednih i industrijskih proizvoda, nego se bave ličnim posluživanjem ili sporednim industrijskim radom pod kontrolom nove finansijske aristokratije. Neka se oni koji su skloni da na takvu teoriju“ (trebalo je reći: perspektivu) „odmahnu rukom, kao na teoriju koja ne zaslužuje pomena, udube u ekonomske i socijalne uslove onih okruga današnje južne Engleske koji su već dovedeni u takav položaj. Neka razmisle kakvo bi ogromno

proširenje takvog sistema postalo moguće, kad bi Kina bila potčinjena ekonomskoj kontroli takvih grupa

finansijera, „ulagača kapitala“ (rentijera), njihovih političkih i trgovačko-industrijskih nameštenika, koji vuku profite iz potencijalno najjačeg rezervoara koji je svet ikada video, da bi te profite trošili u Evropi. Razume se, situacija je odveć složena, igra svetskih sila i suviše se teško može sagledati, da bi se ovo iliono tumačenje budućnosti u jednom jedinom pravcu učinilo vrlo verovatnim. Ali oni uticaji koji danas upravljaju imperijalizmom Zapadne Evrope kreću se u tom pravcu, i, ako ne naiđu na protivdejstvo, ako ne budu skrenuti u drugu stranu, oniće raditi baš u pravcu takvog završetka procesa“. Socijal-liberal Hobson ne vidi da to „protivdejstvo“ može pružiti samo revolucionarni proletarijat i samo u obliku socijalne revolucije. Zato on i jeste socijal-liberal! Ali on je još 1902 g. odlično prišao i k pitanju značaja „Sjedinjenih Država Evrope“ (na znanje kauckijancu Trockom!) i svega onog što zabašuruju licemerni kauckijanci raznih zemalja, naime: da oportunisti (socijal-šovinisti) rade zajedno s imperijalističkom buržoazijom baš u pravcu stvaranja imperijalističke Evrope na grbači Azije i Afrike, da oportunisti objektivno predstavljaju deo sitne buržoazije i nekih slojeva radničke klase koji je podmićen sredstvima iz imperijalističkog ekstra profita, pretvoren u pse-čuvare kapitalizma, u kvarioce radničkog pokreta.

Na tu ekonomsku, najdublju vezu baš imperijalističke buržoazije sa oportunizmom, koji je sada (da li zadugo?) održao pobedu nad radničkim pokretom, mi smo ukazivali više puta, ne samo u člancima nego i u rezolucijama naše partije. Otuda smo izvodili, pored ostalog, neizbežnost rascepa sa socijal-šovinizmom. Naši kauckijanci više su voleli da zaobilaze pitanje! Martov je, na pr., još u svojim referatima operisao sa sofizmom koji je u „Izvestijama sekretarijata O. K. u inostranstvu“ (br. 4 od 10 aprila 1916 g.) izražen ovako:

... „Stvar revolucionarne socijal-demokratije stajala bi vrlo rđavo, čak beznadno, kad bi grupe radnika koje su se po intelektualnom razvitku najviše približile „inteligenciji“ i koje su najkvalifikovanije fatalno odlazile od nje k oportunizmu“ ...

Pomoću glupe reči „fatalno“

i izvesnog „malog podmetanja“ zaobiđena je

činjenica da su izvesni slojevi

radnika otišli k oportunizmu i imperijalističkoj

buržoaziji! A sofistima iz O. K. i treba jedino da zaobiđu tu činjenicu! Oni se izvlače „stereotipnim optimizmom“ kojim se sada šepuri i kauckijanac Hilferding i mnogi drugi: objektivni uslovi, vele, garantuju jedinstvo proletarijata i pobedu revolucionarne struje! Mi smo, vele, „optimisti“ u pogledu proletarijata!

A u stvari oni, svi ti kauckijanci, Hilferding, okisti, Martov i komp., su optimisti ... u pogledu oportunizma. U tome je suština!

Proletarijat je dete kapitalizma — svetskog, a ne samo evropskog i ne samo imperijalističkog. U svetskim razmerama — 50 godina ranije ili 50 godina kasnije je s gledišta tih razmera sporedno pitanje — „proletarijat“, razume se, „biće“ jedinstven, i u njemu će „neizbežno“ pobediti revolucionarna socijal-demokratija. Nije u tome pitanje, gg. kauckijanci, nego u tome što se vi sada, u imperijalističkim zemljama Evrope, lakejski odnosite prema oportunistima, koji su tuđi proletarijatu kao klasi, koji su sluge, agenti, provodnici buržoaskog uticaja, i bez oslobođenja od kojih radnički pokret ostaje buržoaski radnički pokret. Vaše propovedanje „jedinstva“ s oportunistima, s Leginima i Davidima, s Plehanovima ili Čhenkelima i Potresovima itd., jeste, objektivno, odbrana porobljavanja radnika koje vrši imperijalistička buržoazija posredstvom svojih najboljih agenata u radničkom pokretu. Pobeda revolucionarne socijal-demokratije u svetskim razmerama apsolutno je neizbežna, ali ona ide i doći će, događa se i dogodiće se samoprotiv vas, biće pobeda nad vama.

One dve tendencije, čak dve partije u savremenom radničkom pokretu, koje su se tako otvoreno razišle u celom svetu 1914—1916 g., pratili su Engels i Marks u Engleskoj u toku niza decenija, otprilike od 1858 do 1892 godine.

Ni Marks ni Engels nisu doživeli imperijalističku epohu svetskog kapitalizma, koja počinje tek od 1898—1900 godine. Ali već od polovine XIX veka osobenost je Engleske da su u njoj postojale bar dve najkrupnije karakteristične crte imperijalizma: (1) prostrane kolonije i

(2) monopolistički profit (usled monopolnog položaja na svetskom tržištu).

I u jednom i u drugom pogledu Engleska je tada bila izuzetak među kapitalističkim zemljama, i Engels i Marks, analizirajući taj izuzetak, potpuno su jasno i određeno isticali njegovu vezu s pobedom (privremenom) oportunizma u engleskom radničkom pokretu.

U pismu Marksu od 7 oktobra 1858 g. Engels je pisao: „Engleski proletarijat faktički se sve više i više buržoazira, tako da ta najburžoaskija od svih nacija hoće, očigledno, da na kraju krajeva dovede stvar dotle da ima buržoasku aristokratiju i buržoaski proletarijat pored buržoazije. Razume se, kod takve nacije koja eksploatiše ceo svet, to je do izvesne mere zakonito“. U pismu Zorgeu od 21 septembra 1872 g. Engels saopštava da je Hejlz (Hales) napravio u federalnom veću Internacionale veliki skandal i sproveo da se Marksu izglasa prekor zbog njegovih reči da su se „engleske radničke vođe prodale“. Marks piše Zorgeu 4 aprila 1874 g.: „Što se tiče gradskih radnika (u Engleskoj), to treba žaliti što sva banda vođa nije dospela u parlament. To bi bio najsigurniji put da se rešimo te poganije“. U pismu Marksu od 11 avgusta 1881

g. Engels govori o „najgorim engleskim tredjunionima, koji se daju voditi od ljudi koje je buržoazija kupila ili ih u najmanju ruku plaća“. U pismu Kauckom od 12 septembra 1882 g. Engels je pisao: „Pitate me šta misle engleski radnici o kolonijalnoj politici? Ono isto što misle o politici uopšte.“ Ovde nema radničke partije, ima samo konzervativnih i liberalnih radikala, a radnici se zajedno s njima mirne duše koriste kolonijalnim monopolom Engleske i njenimmonopolom na svetskom tržištu“.

7 decembra 1889 g. Engels piše Zorgeu:... „Najodvratnije je ovde (u Engleskoj) buržoaska „respectability“ (strahopoštovanje), koja je radnicima prešla u krv i meso

... čak Tom Men, kojeg ja smatram najvaljanijim od svih, rado govori o tome da će doručkovati s lordom-merom. Kad upoređuješ s tim Francuze, — vidiš šta vredi revolucija“. U pismu od 19 aprila 1890 g.: „pokret (radničke klase u Engleskoj) napreduje pod površinom, zahvata sve šire slojeve, i to većim delom baš među dosad nepokretnom najdonjom (kurziv je Engelsov) masom, i više nije daleko dan kad će ta masa odjedanput naći sama sebe, kad će joj postati jasno da je baš ona ta kolosalna masa koja se kreće“. 4 marta 1891 g.: „neuspeh saveza brodogradilišnih radnika koji seraspao, „stari“, konzervativni tredjunioni, bogati i baš zato plašljivi, ostaju sami na bojnom polju“ ... 14 septembra 1891 g.: na njukaslskom kongresu tredjuniona pobeđeni su stari junionisti, protivnici 8-časovnog radnog dana, „i buržoaske novine priznaju poraz buržoaske radničke partije“ (kurziv je svuda Engelsov)...

Da je Engels te misli, ponavljane u toku decenija, izrekao i javno, u štampi, dokazuje njegov predgovor drugom izdanju „Položaja radničke klase u Engleskoj“, iz 1892 godine. Tu se govori o „aristokratiji u radničkoj klasi“, o „privilegovanoj manjini radnika“ nasuprot „širokoj masi radnika“. Samo je „mala, privilegovana, štićena manjina“ radničke klase imala „dugotrajne koristi“ od privilegovanog položaja Engleske u godinama 1848 do 1868, „Široka masa se u najboljem slučaju koristila samo kratkotrajnim poboljšanjem“... „Sa slomom industrijskog monopola Engleske engleska radnička klasa izgubiće svoj privilegovani položaj“... Članovi „novih“ juniona, saveza nekvalifikovanih radnika, „imaju jedno neizmerno preimućstvo: njihova psiha predstavljajoš devičansko tlo, potpuno slobodno od nasleđenih, „respektabilnih“ buržoaskih predrasuda, koje pomućuju glave bolje situiranih „starih junionista“... „Takozvanim radničkim predstavnicima“ zovu u Engleskoj ljude „kojima se oprašta njihova pripadnostradničkoj klasi, jer su oni sami spremni da to svoje svojstvo utope u okeanu svog

liberalizma“ ... Namerno smo naveli dosta podrobne citate iz direktnih izjava Marksa i Engelsa, da bi ih „čitaoci mogli proučiti

u celini. A njih treba proučiti, u njih vredi pažljivo se udubiti. Jer tu je srž one taktike u radničkom pokretu koju nalažu objektivni uslovi imperijalističke epohe.

Kaucki je već i tu pokušao da „zamuti vodu“ i da zameni marksizam slatkastom pomirljivošću sa oportunistima. U polemici protiv otvorenih i naivnih socijal-imperijalista (kao što je Lenč), koji opravdavaju rat od strane Nemačke kao rušenje monopola Engleske, Kaucki „ispravlja“ tu očiglednu laž posredstvom druge, isto toliko očigledne laži. Na mesto cinične laži on stavlja sladunjavu laž! Industrijski monopol Engleske davno je slomljen, kaže on, davno je razrušen, njega ne treba i nije moguće rušiti.

U čemu je laž tog argumenta?

U tome što je, prvo, zaobiđen kolonijalni monopol Engleske. A Engels je, kao što smo videli, već 1882 godine, pre 34 godine, potpuno jasno ukazao na nj! Ako je industrijski monopol Engleske razrušen, kolonijalni monopol je ne samo ostao, negose izvanredno zaoštrio, jer je čitava zemlja već podeljena! Pomoću svoje sladunjavelaži Kaucki krijumčari buržoasko-pacifističku i oportunističko-malograđansku ideju dase „nema zašto ratovati“. A naprotiv, kapitalisti imaju sada ne samo zašto da ratuju, nego i ne mogu da ne ratuju, ako žele da sačuvaju kapitalizam, jer bez nasilne ponovne podele kolonija nove imperijalističke zemlje ne mogu dobiti privilegije, kojima se koriste starije (i slabije) imperijalističke sile.

Drugo. Zašto monopol Engleske objašnjava pobedu oportunizma (za neko vreme) u Engleskoj? Zato što monopol daje ekstraprofit, tj. višak profita iznad normalnog, u celom svetu uobičajenog kapitalističkog profita. Od tog ekstraprofita kapitalisti mogu baciti delić (i čak ne mali!) da potkupe svoje radnike, da stvore nešto poput saveza (setite se čuvenih „alijansa“ engleskih tredjuniona s njihovim poslodavcima, opisanih kod Veba) — saveza radnika date nacije sa svojim kapitalistima protiv ostalih zemalja. Industrijski monopol Engleske razrušen je još krajem XIX veka. To je neosporno. Ali kako se vršilo to rušenje? Da li tako da je nestao svaki monopol?

Kad bi bilo tako, onda bi pomirljiva (prema oportunizmu) „teorija“ Kauckog dobijala

izvesno

opravdanje.

Ali

stvar

i

jeste

u

tome

što

to nije tako.

Imperijalizam je monopolistički

kapitalizam.

Svaki

kartel, trust, sindikat,

svaka

džinovski

krupna banka je monopol.

Ekstraprofit

nije

nestao,

nego je

ostao.

Eksploatacija svih ostalih zemalja od strane jedne, privilegovane, finansijski bogate zemlje ostala je i pojačala se. Šačica bogatih zemalja — njih svega četiri ako govorimo o samostalnom i doista džinovski krupnom, „savremenom“ bogatstvu: Engleska, Francuska, Sjedinjene Države i Nemačka — ta šačica je razvila monopole

u golemim razmerama, vuče ekstraprofit u visini od stotina miliona, ako ne i milijardi,„jaše na grbači“ stotina i stotina miliona stanovnika drugih zemalja, bori se između sebe za deobu naročito obilnog, naročito masnog, naročito lakog plena.

Baš u tome je ekonomska i politička suština imperijalizma, čije najdublje protivrečnosti Kaucki ne otkriva, nego zabašuruje.

Buržoazija „velike“ imperijalističke sile može ekonomski potkupljivati gornje slojeve „svojih“ radnika, bacajući u tu svrhu stotinu-dve miliona franaka godišnje, jer njen ekstraprofit iznosi, verovatno, oko jedne milijarde. A pitanje kako se ta mala milostinja deli među radnicima-ministrima, „radnicima-poslanicima“ (setite se sjajne analize tog pojma kod Engelsa), radnicima članovima vojno-industrijskih komiteta, radnicima-činovnicima, radnicima organizovanim u usko cehovske sindikate, nameštenicima itd. itd., to je već pitanje drugog reda.

U godinama 1848—68 i delimično kasnije monopol je posedovala samo Engleska, zato je u njoj oportunizam mogao pobediti na desetine godina; drugih zemalja ni s bogatim kolonijama ni s industrijskim monopolom nije bilo.

Poslednja trećina XIX veka bila je prelaz na novu, imperijalističku epohu. Posednik monopola je finansijski kapital ne jedne zemlje, nego nekoliko, vrlo malobrojnih, velikih sila. (U Japanu i Rusiji monopol vojne snage, goleme teritorije ili naročite zgode za pljačkanje inorodaca, Kine itd. predstavlja delimično dopunu, delimično zamenu za monopol savremenog, najnovijeg finansijskog kapitala.) Iz te razlike proističe to da je monopol Engleske moga dobiti desetinama godina neosporavan. Monopol savremenog finansijskog kapitala besno se osporava; otpočela je epoha imperijalističkih ratova. Tada se radnička klasa jedne zemlje mogla potkupiti, pokvariti za desetine godina. Sada je to neverovatno, možda čak i nemoguće, ali zato manje (nego u Engleskoj 1848—68 g.) slojeve „radničke aristokratije“ može potkupljivati i potkupljuje svaka imperijalistička „velika“ sila. Tada se “buržoaska radnička partija“, po vanredno dubokom Engelsovom izrazu, mogla formirati samo ujednoj zemlji, jer je samo ona imala monopol, ali zato zadugo. Sada je “buržoaska radnička partija“ neizbežna i tipična za sve imperijalističke zemlje, ali je, zbog njihove očajne borbe oko deobe plena, neverovatno da bi takva partija mogla

zadugo pobediti u nizu zemalja. Jer trustovi, finansijska oligarhija, skupoća i ostalo, omogućavajući da se potkupljuju šačice vrhova, sve jače pritiskuju, ugnjetavaju, upropašćuju, muče masu proletarijata i polu proletarijata.

S jedne strane, tendencija je buržoazije i oportunista da šačicu najbogatijih, privilegovanih nacija pretvore u „večne“ parazite na telu ostalog čovečanstva, da „počivaju na lovorikama“ eksploatacije Crnaca, Indijaca i dr., držeći ih u

potčinjenosti pomoću modernog militarizma, snabdevenog velikolepnom ubojnom tehnikom. S druge strane, tendencija je masa, koje su jače ugnjetavanenego pre i koje podnose sve muke imperijalističkih ratova, da stresu sa sebe taj jaram, da obore buržoaziju. Istorija radničkog pokreta neizbežno će se sada razvijati u borbi između tih dveju tendencija. Jer prva tendencija nije slučajna, nego je ekonomski „fundirana“. Buržoazija je već rodila, othranila, obezbedila sebi „buržoaske radničke partije“ socijal-šovinista u svim zemljama. Razlike između oformljene partije, na pr. Bisolatijeve u Italiji, partije potpuno socijal-imperijalističke, i, recimo, polu oformljene bezmalo-partije Potresova, Gvozdeva, Bulkina, Čheidzea, Skobeljeva i komp., te razlike nisu bitne. Važno je to da je ekonomski prelaz sloja radničke aristokratije buržoaziji sazreo i završen, a ta ekonomska činjenica, to pomeranje u odnosima između klasa, naći će sebi politički oblik, ovakav ili onakav, bez naročitog „napora“.

Na navedenoj ekonomskoj osnovi političke ustanove modernog kapitalizma — štampa, parlament, udruženja, kongresi itd. — stvorile su za pune poštovanja, smerne, reformističke i patriotske nameštenike i radnike političke privilegije i milostinje koje odgovaraju ekonomskim privilegijama i milostinjama. Unosna i mirna mesta u ministarstvu ili vojno-industrijskom komitetu, u parlamentu i u raznim komisijama, u redakcijama „solidnih“ legalnih novina ili u upravama ne manje solidnih i „buržoasko-poslušnih“ radničkih saveza — eto čime imperijalistička buržoazija privlači i nagrađuje predstavnike i pristalice „buržoaskih radničkih partija“. Mehanika političke demokratije dejstvuje u istom pravcu. Bez izbora se u naše vreme ne može; bez masa se ne može biti, a u eposi štampanja knjiga i parlamentarizma mase se ne mogu voditi za sobom bezširoko razgranatog, sistematski sprovedenog, solidno opremljenog sistema laskanja, laži, varanja, žongliranja pomodnim i popularnim rečima, obećanja, i desno i levo, svakojakih reformi i svakojakih blagodeti radnicima, — samo da se odreknu revolucionarne borbe za obaranje buržoazije. Ja bih taj sistem nazvao lojd-džordžizmom, po imenu jednog od najistaknutijih i najveštijih predstavnika tog sistema u klasičnoj zemlji “buržoaske radničke partije“, engleskog ministra Lojd Džordža(3). Prvoklasni buržoaski maher i politički probisvet, popularni govornik, koji ume govoriti kakve mu drago, čak i revolucionarne govore pred radničkom auditorijom, koji je sposoban da izdejstvuje znatnu milostinju poslušnim radnicima u vidu socijalnih reformi (osiguranje itd,), Lojd Džordž

prekrasno služi buržoaziji i služi joj baš među radnicima, sprovodi njen uticaj baš kod proletarijata, tamo gde je najpotrebnije i najteže moralno potčiniti sebi mase.

A zar ima velike razlike između Lojda Džordža i Šajdemana, Legina, Hendersonai Hajndmana, Plehanova, Renodela i komp.? Od poslednjih, reći će nam, neki ćese vratiti Marksovom revolucionarnom socijalizmu. To je moguće, ali to je samo ništavna razlika u stepenu, ako pitanje uzimamo u političkom, tj. masovnom merilu. Pojedini od sadašnjih socijal-šovinističkih vođa mogu se vratiti proletarijatu. Ali socijal-šovinistička ili (što je isto) oportunistička struja ne može ninestati ni „vratiti se“ revolucionarnom proletarijatu. Tamo gde je među radnicima popularan marksizam, tamo će se ta politička struja kleti i zaklinjati imenom Marksa. To im se ne može zabraniti, kao što se ni trgovačkoj firmi ne može zabraniti upotreba koje mu drago etikete, koje mu drago table, koje mu drago reklame. U istoriji je uvek bivalo da su imena revolucionarnih vođa, popularna kod ugnjetenih klasa, njihovi neprijatelji pokušavali da prisvoje posle njihove smrti, — radi obmanjivanja ugnjetenih klasa.

Činjenica je da su „buržoaske radničke partije“, kao politička pojava, stvorene već u svim kapitalističkim razvijenim zemljama, da bez odlučne, nemilosrdne borbe na čitavoj liniji protiv tih partija — ili, svejedno, grupa, struja, itd. — ne može biti govora ni o borbi protiv imperijalizma, ni o marksizmu, ni o socijalističkom radničkom pokretu. Čheidzeova frakcija, „Naše Delo“, „Golos Truda“ u Rusiji i „okisti“ u inostranstvu — nisu ništa drugo do podvrsta jedne od takvih partija. Mi nemamo ni najmanje razloga da mislimo da te partije mogu nestati pre socijalne revolucije. Naprotiv, ukoliko ta revolucija bude bliža, ukoliko se bude snažnije razgorela, ukoliko oštriji i jači budu prelazi i skokovi u njenom toku, utoliko će u radničkom pokretu veću ulogu igrati borba revolucionarne, masovne bujice protiv oportunističke, malograđanske bujice. Kauckijanstvo nije nikakva samostalna struja,jer nema korena ni u masama ni u privilegovanom sloju koji je prešao buržoaziji. Ali opasnost kauckijanstva je u tome što se ono, iskorišćavajući ideologiju prošlosti, upinje da pomiri proletarijat s „buržoaskom radničkom partijom“, da odbrani jedinstvo s njom, da time podigne njen autoritet. Za otvorenim socijal-šovinistima mase više ne idu: Lojd Džordža su u Engleskoj izviždali na radničkim zborovima, Hajndman je istupio iz partije, Renodele i Šajdemane, Potresove i Gvozdeve štiti policija. Prikrivena odbrana socijal-šovinista od strane kauckijanaca je najopasnija.

Jedan od najrasprostranjenijih sofizama kauckijanstva je pozivanje na „mase“. Mi, veli, nećemo da se otrgnemo od masa i masovnih organizacija! No udubite se u to kako je Engels postavio to pitanje. „Masovne organizacije“ engleskih tredjuniona

bile se u XIX veku na strani buržoaske radničke partije. Marks i Engels nisu se zato s njom mirili, nego su je raskrinkavali. Oni nisu zaboravljali

(1) da organizacije tredjuniona neposredno obuhvataju manjinu proletarijata. I

u Engleskoj tada, i u Nemačkoj sada, u organizacijama nema više od ⅕ proletarijata. Ozbiljno misliti o tome da je u kapitalizmu moguće uključiti u organizaciju većinu proletera, to ne ide.

(2) — i to je glavno — pitanje nije toliko u broju članova organizacije, koliko u realnom, objektivnom značaju njene politike: predstavlja li ta politika mase, služi li masama, tj. oslobođenju masa od kapitalizma, ili predstavlja interese manjine, njeno mirenje s kapitalizmom? Baš ovo poslednje bilo je tačno za Englesku u XIX veku, — tačno je sada za Nemačku itd.

Od „buržoaske radničke partije“ starih tredjuniona, od privilegovane manjine Engels razlikuje “najdonju masu“, stvarnu većinu, apeluje na nju, jer ona nije zaražena „buržoaskom respektabilnošću“. Eto u čemu je suština marksističke taktike!

Mi ne možemo — i niko ne može — tačno sračunati koji deo proletarijata ide i koji će poći za socijal-šovinistima i oportunistima. To će pokazati jedino borba, to će konačno rešiti jedino socijalistička revolucija. Ali mi znamo pouzdano da „branioci otadžbine“ u imperijalističkom ratu predstavljaju samo manjinu. I zato je naša dužnost, ako hoćemo da ostanemo socijalisti, da idemo niže i dublje, pravim masama: u tom je sav značaj borbe protiv oportunizma i sva sadržina te borbe. Pokazujući da oportunisti i socijal-šovinisti na delu izdaju i prodaju interese mase, da brane privremene privilegije manjine radnika, da sprovode buržoaske ideje i uticaj, da su na delu saveznici i agenti buržoazije, — mi samim tim učimo mase da raspoznaju svoje stvarne političke interese, da se bore za socijalizam i za revoluciju kroz sve, duge i mučne, peripetije imperijalističkih ratova i imperijalističkih primirja.

Razjašnjavati masama neizbežnost i neophodnost rascepa s oportunizmom, vaspitavati ih za revoluciju nemilosrdnom borbom protiv njega, iskorišćavati iskustvorata za otkrivanje svih gadosti nacional-liberalne radničke politike, a ne za njihovo prikrivanje, — to je jedina marksistička linija u svetskom radničkom pokretu.

U sledećem članku pokušaćemo da rezimiramo glavne karkteristične osobine te linije

— nasuprot kauckijanstvu.

Jesen 1916 g. Dela, sv. XIX, str. 301—313

Napomene

(1)„Imperijalizam je proizvod visoko razvijenog industrijskog kapitalizma. On sesastoji u težnji svake industrijske kapitalističke nacije da potčinjava i prisajedinjava sebi sve veće agrarno područje, bez obzira na to koje ga nacijenaseljavaju“ (Kaucki u “Neue Zeit“ 11/IX 1914).

(2)J. A. Hobson. “Imperialism“, London, 1902.

(3)Nedavno sam u jednom engleskom časopisu naišao na članak jednog torijevca, političkog protivnika Lojda Džordža: „Lojd Džordž s gledišta jednog torijevca“. Rat je tom protivniku otvorio oči te je video kakav je odličan sluga buržoazije taj Lord Džordž! Torijevci su se s njim pomirili!

O zadacima proletarijata u ovoj revoluciji

Došavši tek 3 aprila noću u Petrograd, ja sam mogao, naravno, samo u svoje ime i s rezervama koje traži nedovoljna pripremljenost održati na skupštini od 4 aprila referat o zadacima revolucionarnog proletarijata.

Jedino što sam mogao učiniti da olakšam rad sebi i dobronamernim oponentima bilo je da spremim pismene teze. Ja sam ih pročitao i njihov tekst predao drugu Cereteliju. Čitao sam ih veoma lagano i dva puta: prvo na skupštini boljševika, zatim na skupštini i boljševika i menjševika.

Objavljujem ove svoje lične teze, propraćene samo najkraćim komentarima, koji su kudikamo detaljnije bili razvijeni u referatu:

Teze

1. U našem stavu prema ratu, koji što se tiče Rusije i pod novom vladom Ljvova i K° bezuslovno ostaje pljačkaški imperijalistički rat usled kapitalističkog karaktera te vlade, ne mogu se dozvoliti ni najmanji ustupci „revolucionarnom odbranaštvu“. Na revolucionarni rat, koji stvarno opravdava revolucionarno odbranaštvo, svesni proletarijat može pristati samo pod uslovom: a) prelaza vlasti u ruke proletarijata i bliskih mu siromašnih delova seljaštva; b) odricanja od svih aneksija na delu, a ne na rečima; v) potpunog raskida na delu sa svim interesima kapitala.

S obzirom na nesumnjivu dobronamernost širokih slojeva masovnih predstavnikarevolucionarnog odbranaštva, koji pristaju na rat samo po sili prilika, a ne radi osvajanja, s obzirom na to što ih je buržoazija obmanula, treba naročito temeljno,uporno, strpljivo objašnjavati im njihovu pogrešku, objašnjavati neraskidivu vezu

između kapitala i imperijalističkog rata, dokazivati da svršiti rat istinski demokratskim, ne nasilničkim, mirom nije moguće, bez obaranja kapitala. Organizovanje najšire propagande tog gledišta u operativnoj armiji.

Bratimljenje.

2. Specifičnost sadašnjeg momenta u Rusiji sastoji se u prelazu od prve etape revolucije, etape koja je dala vlast buržoaziji usled nedovoljne svesnostii organizovanosti proletarijata, — na drugu njenu etapu, koja mora dati vlast uruke proletarijata i siromašnih slojeva seljaštva.

Taj prelaz karakteriše se, s jedne strane, maksimumom legalnosti (Rusija je sad najslobodnija zemlja na svetu od svih zaraćenih zemalja), s druge strane, nepostojanjem nasilja nad masama i, najzad, njihovim poverljivo-nesvesnim odnosom prema vladi kapitalista, najgorih neprijatelja mira i socijalizma. Ta specifičnost traži od nas veštinu prilagođavanja naročitim uslovima partijskog rada među neviđeno širokim masama proletarijata koje tek što su se politički probudile.

Nikakve podrške Privremenoj vladi, objašnjavanje potpune lažnosti svih njenih obećanja, naročito što se tiče odricanja od aneksija. Demaskiranje, a ne „zahtev“ koji je nedopušten, koji seje iluzije, da ta vlada, vlada kapitalista, prestane biti imperijalistička.

Priznanje činjenice da je u većini sovjeta radničkih deputata naša partija u manjini, i zasad u slaboj manjini, prema bloku svih sitnoburžoaskih oportunističkih elemenata od N.-S., S.-R. do O. K.[A](Čheidze, Cereteli itd.), Steklova itd. itd., koji su pali pod

uticaj buržoazije i sprovode njen uticaj na proletarijat.

Objašnjavanje masama da su sovjeti radničkih deputata jedino mogući oblik revolucionarne vlade i da zato naš zadatak, dok ta vlada pada pod uticaj

buržoazije, može biti samo strpljivo, sistematsko, uporno, praktičnim potrebama masa naročito prilagođeno, objašnjavanje pogrešaka njihove taktike.

Dok smo u manjini, mi kritikujemo i objašnjavamo pogreške, propovedajući u isto vreme nužnost prelaza celokupne državne vlasti na sovjete radničkih deputata, da bi se mase putem iskustva oslobodile svojih pogrešaka.

Ne parlamentarna republika, — vraćanje na nju od sovjeta radničkih deputata bilo bi korak nazad, — nego republika sovjeta radničkih, nadničarskih i seljačkih deputata u celoj zemlji, odozdo do gore.

Uklanjanje policije, vojske, činovništva[B].

Plata svim činovnicima, koji imaju da budu izborni i u svako doba smenljivi, neveća od prosečne plate dobrog radnika.

U agrarnom programu prenošenje težišta na sovjete nadničarskih deputata.

Konfiskacija celokupne spahijske zemlje.

Nacionalizacija celokupne zemlje u državi, — zemljom raspolažu mesni sovjeti nadničarskih i seljačkih deputata. Izdvajanje sovjeta deputata siromašnih seljaka.Stvaranje od svakog krupnog imanja (u veličini od oko 100 do 300 desetina prema mesnim i drugim uslovima i prema oceni mesnih ustanova) uzornog gazdinstva pod kontrolom nadničarskih deputata i na račun društva.

Neodložno spajanje svih banaka u zemlji u jednu opšte nacionalnu banku i uvođenje kontrole nad njom od strane sovjeta radničkih deputata.

Ne „uvođenje“ socijalizma kao naš neposredni zadatak, nego prelaz odmah samo na kontrolu od strane sovjeta radničkih deputata nad društvenom proizvodnjom i raspodelom proizvoda.

Partijski zadaci:

neodložno sazivanje kongresa partije; promena programa partije, najglavnije: o imperijalizmu i imperijalističkom ratu,

stavu prema državi i naš zahtev „države-komune“[V], ispravljanje zastarelog

minimalnog programa; promena naziva partije[D].

Obnavljanje Internacionale.

Inicijativa za stvaranje revolucionarne Internacionale, Internacionale protiv socijal-šovinista i protiv „centra“[Đ].

Da bi čitalac shvatio zašto sam morao istaći naročito, kao redak izuzetak, „slučaj“ dobronamernih oponenata, molim da se s ovim tezama uporede ove reči gospodina Goldenberga: Lenjin „je pobo zastavu građanskog rata među revolucionarnu demokratiju“ (citirano u „Jedinstvu“ g. Plehanova, br. 5).

Biser, zar ne?

Ja pišem, čitam, razlažem: „s obzirom na nesumnjivu dobronamernost širokih slojeva masovnih predstavnika revolucionarnog odbranaštva ... s obzirom na to što ih je buržoazija obmanula, treba naročito temeljno, uporno, strpljivo objašnjavati im njihovu pogrešku“... A gospoda iz buržoazije, koja sebe nazivaju socijal-demokratima, koja ne spadaju ni u široke slojeve ni u masovne predstavnike odbranaštva, imaju obraza da prenose moje poglede, da ih izlažu ovako: „pobo (!) zastavu (!) građanskog rata“ (o njemu nema ni reči u tezama, nije bilo ni reči u referatu!) „među (!!) revolucionarnu demokratiju“...

Šta je ovo? Čime se ovo razlikuje od pogromaške agitacije? — od „Ruske volje“?

Ja pišem, čitam, razlažem: „Sovjeti radničkih deputata su jedino mogući oblik revolucionarne vlade, i zato naš zadatak može biti samo strpljivo, sistematsko, uporno, praktičkim potrebama masa naročito prilagođeno, objašnjavanje pogrešaka njihove taktike“...

A oponenti izvesne sorte izlažu moje poglede kao poziv na „građanski rat među revolucionarnom demokratijom“!!

Ja sam napadao Privremenu vladu zato što ona nije odredila ni hitan ni uopšte bilo kakav rok za saziv Ustavotvorne skupštine, izvlačeći se obećanjima. Ja sam dokazivao da bez sovjeta radničkih i seljačkih deputata saziv Ustavotvorne skupštine nije obezbeđen, njen uspeh nije moguć.

Meni se pripisuje shvatanje da sam ja protiv hitnog sazivanja Ustavotvorne skupštine!!!

Ja bih nazvao to „buncanjem“ da me deceniji političke borbe nisu naučili da na dobronamernost oponenata gledam kao na redak izuzetak.

G. Plehanov je u svom listu nazvao moj govor „buncanjem“. Vrlo dobro, gospodine Plehanove! Ali pogledajte kako ste nezgrapni, nespretni i nedovitljivi usvojoj polemici. Ako sam ja dva sata buncao, kako su to „buncanje“ trpele stotineslušalaca? Dalje. Zašto vaš list posvećuje čitav stubac izlaganju „buncanja“? Ćoškasto je, sasvim ćoškasto je to nekako kod nas.

Kudikamo je lakše, naravno, vikati, psovati, galamiti, nego pokušati reći, objasniti, setiti se kako su mislili Marks i Engels 1871, 1872, 1875 godine o iskustvu Pariske komune i o tome kakva je država proletarijatu potrebna. Bivšimarksist g. Plehanov ne želi, verovatno, da govori o marksizmu.Ja sam citiraoreči Roze Luksemburg, koja je 4 avgusta 1914 nemačku socijal-demokratiju

nazvala „smrdljivim lešom“. A gospoda Plehanovi, Goldenbergi i K° „vređaju se“... zbog koga? — zbog nemačkih šovinista koji su nazvani šovinistima!

Zapetljali su se jadni ruski socijal-šovinisti, socijalisti na rečima, šovinisti na delu.

N. Lenjin „Pravda“ br. 26, 20 (7) aprila 1917 Lenin, Sočineniя 1917 goda v treh tomah, t. I, 1938 g., str. 96—99.

Napomene

[A]N.-S. — narodni socijalisti, S.-R. — socijalisti-revolucionari, O. K. -

Organizacioni komitet - rukovodeći centar menjševika. - Red.

[B]Tj. zamena stajaće vojske opštim naoružanjem naroda. [V]Tj. države po

uzoru na Parisku komunu.

[G]Umesto „socijal-demokratija“, čije su zvanične vođe u celom svetu izdale

socijalizam prešavši buržoaziji („odbranaši“ i kolebljivci „kauckijanci“), treba dase nazovemo Komunistička partija.

[D]„Centrom“ se u međunarodnoj socijal-demokratiji zove struja koja se koleba

između šovinista (= „odbranaša“) i internacionalista, to jest: Kaucki i K° u Nemačkoj, Longe i K° u Francuskoj, Čheidze i K° u Rusiji, Turati i K° u Italiji, Magdonald i K° u Engleskoj itd.

Oproštajno pismo švajcarskim radnicima

Drugovi švajcarski radnici!

Odlazeći iz Švajcarske u Rusiju radi nastavljanja revolucionarno - internacionalističkog rada u svojoj otadžbini, mi, članovi Ruske socijal—demokratske radničke partije, ujedinjene oko Centralnog komiteta (za razliku od druge partije, koja nosi isto ime, ali koja je ujedinjena oko Organizacionog komiteta),šaljemo vam drugarski pozdrav i izraz dubokog priznanja za drugarski ondos prema emigrantima.

Dokle su vas otvoreni socijal—patrioti i oportunisti, švajcarski „grtlijanci’’, koji su, kaoi socijal—patrioti svih zemalja prešli iz tabora proletarijata u tabor buržoazije, dokle su vas ti ljudi otvoreno pozivali da se borite protiv štetnog uticaja inostranaca na švajcarski radnički pokret – dok su prikriveni socijal—patrioti i oportunisti, koji čine većinu među vođama švajcarske partije, vodili u skrivenom obliku istu takvu politiku – dotle mi moramo izjaviti da smo od strane revolicionarnih socijalističkih radnika

Švajcarske, koji stoje na internacionalističkom gledištu, nailazili na plamene simpatije i da smo za sebe izvukli mnogo koristi i drugarskog opštenja sa njima.

Mi smo uvek bili osobito oprezni kad smo govorili o onim pitanjima švajcarskog pokreta za čije je upozoravanje potreban dug rad u lokalnom pokretu. Ali oni od nas koji (a taj broj ne iznosi više nego deset do petnaest ljudi) bili članovi švajcarske socijalističke partije, smatrali su za svoju dužnost da u opštim i bitnim pitanjima međunarodnog socijalističkog pokreta odlučno zastupaju svoje gledište, gledište „Cimervaldske ljevice’’, da se odlučno bore ne samo protiv socijal—patriotizma, nego i protiv pravca takozvanog „centra’’, kome pripadaju R.Grrim, F. Pnajder, Žak Šmid i drugi u Švajcarskoj, Kauciki, Haze, „Arbeitgemeinschaft’’ u Njemačkoj, Longe, Presman i drugi u Francuskoj, Snuden, Ramzej Makdonald i drugi u Engleskoj, Turati, Traves i njihovi prijatelji uItaliji, gorepomenuta partija

„Organizacacionog komiteta’’ (Akselrod, Martov, Čheizde, Skobeljev i drugi) u Rusiji.

Mi smo solidarno radili sa onim revolucionarnim socijaldemokratima Švajcarske koji su se okupili delimično oko časopisa „Freie Jugend’’[A], koji su sastavlali i

širili motive referenduma (na njemačkom i francuskom jeziku), sa zahtjevom da se u aprilu 1917. g. sazove kongres partije radi rješavanja pitanja o stavu prema ratu – koji su na ciriškom kantonalnom kongresu u Tesu predložili rezoluciju mladih i „levih’’ po pitanju rata[B]– koji su izdali i širili u nemim mjestima

francuske Švajcarske (u martu 1917. godine) letak na francuskom i njemačkom jeziku – „Naši uslovi za mir’’ itd. Mi šaljemo bratskim pozdrav onim drugovima s kojima smo radili ruku pod ruku, kao istomišljenici. Za nas nije podlegao i ne podleži ni najmanjoj sumnji da imperijalistička engleska vlada neće ni po koju cenu propustiti u Rusiju ruske internacionaliste, nepomirljive protivnike nastavljanja imperijalističkog rata od strane Rusije.

U vezi sa tim mi se moramo ukratko zadržati na našem shvatanju zadataka ruske revolucije. Mi smatramo da to treba učiniti utoliko pre što se preko švajcarskih radnika možemo i moramo obratiti njemačkim, francuskim i italijanskim radnicima, koji govore istim jezicima kojim i stanovništvo Švajcarske, stanovništvo koje je dosada uživalo dobra mira i relativno najveće političke slobode.

Mi ostajemo apsolutno vjerni izjavi koju smo dali u Centralnom organu naše partije, u listu „Socijal—demokrat’’, koji je izlazio u Ženevi, u 47 broju, od 13 oktobra 1915. godine. Mi smo tamo rekli, ako u Rusiji pobedi revolucija i na vlast dođe republikanska vlada koja želi da nastavi imperijalistički rat, rat u savezu sa imperijalističkom buržoazijom Engleske i Francuske, rat radi osvajanja Carigrada, Jermenije, Galicije itd. Itd, da ćemo mi biti najodlučniji protivnici takve vlade, da ćemo mi biti protiv „odbrane otadžbine’’ u takvom ratu. Približno takav slučaj je nastupio. Nova vlada Rusije, koja je vodila pregovore sa bratom Nikole II o uspostavljanju monarhije u Rusiji i u kojoj najglavnije, presudne položaje zauzimaju monarhisti Ljvov i Gučkov, ta vlada nastoji da obmane ruske radnike pomoću parole„Nemci moraju svrgnuti Viljema’’ (pravilno! Ali zašto se ne bi dodalo: Englezi, Italijanii drugi – svoje kraljeve, a Rusi svoje monarhiste, Ljvova i Gučkova??). Ta vlada nastoji da pomoću takve parole i ne objavljujući one imperijalističke, pljačkaške

ugovore koje je carizam zaključio sa Francuskom, Engleskom i drugima, i koje je vlada Gučkova—Miljukova—Kerenskog potvrdila – prikaže svoj imperijalistički rat s Njemačkom kao „odbrambeni’’ (tj. kao pravedni i opravdan čak i sa gledišta proletarijata) - da kao „odbranu’’ ruske republike (koje u Rusiji još

neme i koju Ljigovi i Gučkovi još nisu čak ni obećali da će osnovati!) prikažu odbranu pljačkaških, imperijalističkih, razbojničkih ciljeva ruskog, engleskig itd. kapitala.

Ako govore istinu posljednje telegrafske vesti, koje ukazuju na to da je izmeđuotvorenih ruskih socijal—patriota (tipa g. g. Plehenova, Zesuličeve, Potresova itd.) i partije „centra’’, partije „Organizacionog komiteta’’, partije Čheizea, Skobeljeva i drugih, došlo do nečega nalik na zbliženje na bazi parole: „dogodNemci ne svrgnu Viljema, naš rat je odbramben’’ – ako je to istina, onda ćemomi sa udvostručenom energijom povesti borbu protiv partije Čheidza, Skobeljeva i drugih, borbu koju smo mi i ranije uvek vodili sa tom partijom zbog njenog oportunističkog, kolebljivog, nesigurnog političkog držanja.

Naša je parola: nikakve podrške vladi Gučkova—Mijukova! Obmanjuje narod onaj koji govori da je takva podrška potrebna radi borbe protiv uspostavljanja carizma. Naprotiv, upravo je Gučkovljeva vlada već vodila pregovore o uspostavljanju monarhije u Rusiji. Samo su naoružavanje i organizacija proletarijata kadri da spreče Miljukove i Koda uspostave monarhiju u Rusiji. Samo je revolucionarni proletarijat Rusije i čitave Evrope, koji ostaje veran internacionalizmu, kadar da izbavi čovečanstvo od strahota imperijalističkog rata!

Mi ne zatvaramo oči pred ogromnim teškoćama koje očekuju revolucionarno— internacionalističku avangardu proletarijata Rusije. U takvo vreme koje mi doživljavamo moguće su najoštrije i najbrže promjene. U 47 broju „Socijal— demokrata’’ mi smo jasno i otvoreno odgovorili na pitanje koje se samo sebi nameće: šta bi naša partija uradila kad bi je revolucija još ovoga časa dovela na vlast? Mi smo odgovorili: (1) mi bismo smjesta ponudili mir svima zaraćenim narodima, (2) objavili bismo naše uslove mira, koji se sastoje u momentalnom oslobađanju svih kolonija i svih ugnjetenih ili ne punopravnih naroda, (3) odmah bismo otpočeli i doveli do kraja oslobađanje naroda koje ugnjetavaju Velikorusi, (4) mi ni na trenutak ne obmanjujemo sebe da bi takvi uslovi bili neprihvatljivi ne samo za monarhističku, nego i republikansku buržoaziju Njemačke, i ne samo Nemačku, nego i za kapitalističke vlade Engleske i Francuske.

Mi bismo morali voditi revolucionarni rat protiv njemačke, i ne samo njemačke buržoazije. Mi bismo taj rat poveli. Mi nismo pacifisti. Mi smo protivnici imperijalističkih ratova oko podele plena između kapitalista, ali smo mi uvek proglašavali za apsurd to, kada bi se revolucionarni proletarijat odrekao revolucionarnih ratova koji mogu biti nužni u interesu socijalizma.

Zadatak koji smo mi ocrtali u 47 broju „Socijal—demokrata’’ džinovski je velik. On se može rešiti samo u dugom nizu velikih klasnih bitaka između proletarijata i

buržoazije. Ali nisu naša nestrpljivost, nisu naše želje, već objektivni uslovi, stvoreni imperijalističkim ratom, doveli čitavo čovječanstvo u ćorsokak, stavljali ga pred dilemu: ili da dopusti da pogine još nekoliko miliona ljudi i da do kraja razori svu evropsku kulturu, ili da pravda vlast u svim civilizovanim zemljama u ruke revolucionarnog proletarijata, da ostvari socijalističku revoluciju.

Ruskom proletarijatu pala je u dio velika čast da otpočne niz revolucija, koje sa objektivnom nužnošću rađa imperijalistički rat. Ali je nama apsolutno tuđa misao da smatramo ruski proletarijat izabranim proletarijatom među radnicima drugih zemalja.Mi vrlo dobro znamo da je proletarijat Rusije slabije organizovan, pripremljen i svestan od radnika drugih zemalja. Ne neka posebna svojstva, nego samo specijalno nastali istorijski uslovi učinili su ruski proletarijat za izvjesno, možda veoma kratko vreme inicijatorom revolucionarnog proletarijata čitavog sveta.

Rusija je seljačke zemlja, jedna od najzaostalijih evropskih zemalja. Socijalizam u njoj ne može neposredno i momentalno pobediti. Ali seljački karakter zemlje, uz ogroman sačuvani zemljišni fond plemića—spahija, na bazi iskustva iz 1905 godine, može buržoakso—demokratskoj revoluciji u Rusiji dati ogroman zamah i pretvoriti našu revoluciju u prolog svjetske socijalističke revolucije, u stepenik koji vodi ka njoj. U borbi za te ideje, koje su u potpunosti potvđene i na iskustvu iz 1905 godine, i na onom iz proljeća 1917 godine, formirala se naša partija, nepomirljivo ustajući protiv ostalih partija, i za te ideje mi ćemo se i ubuduće boriti. U Rusiji socijalizam ne može neposredno i momentalno pobediti. Ali seljačka masa može dovesti neminovnu i sazrelu agrarnu revoluciju do konfiskacje čitavog nesagledivog spahiskog zemljišnog posjeda. Tu parolu mi smo uvek postavljali, i nju su sada u Petrogradu postavili i Centralni komitet naše partije, i list naše partije „Pravda’’. Za tu parolu proletarijat će se boriti, nimalo ne zatvarajući oči pred neminovnošću ogorčenih klasnih sukoba između poljoprivrednih najamnih radnika i njima bliskih najsiromašnijih seljaka, s jedne strane, i imućnih seljaka, koje je ojačala Stolipinova agrarna „reforma’’ (1907

– 1914. godine), s druge strane. Ne treba zaboravljati da su 104 seljačka poslanika i u prvoj (1906) i u drugoj (1907) Dumi iznela revolucionaran agrarniprojekt, koji zahteva nacionalizaciju svih zemljišta i raspolaganje njima preko mjesnih komiteta, izabranih na bazi punog demokratizma.

Takva revolucija, sama po sebi, ne bi još bila ni najmanje socijalistička. Ali bi ona dala ogromnog podstreka svetskom radničkom pokretu. Ona bi vanredno ojačala pozicije socijalističkog proletarijata u Rusiji i njegov uticaj na poljoprivredne radnike inajsiromašnije seljake. Ona bi gradskom proletarijatu omogućila da razvije, oslanjajući se na taj uticaj, takve revolucionarne organizacije kao što su „sovjeti

radničkih poslanika’’, da njima zamjeni stara oruđa za ugnjetavanje, koja su pripadala buržoaskim državama, vojsku, policiju, činovništvo, da sprovede – pod pritiskom nepodnosivo teškog imperijalističkog rata i njegovih posledica – niz revolucionarnih mera u cilju kontrole proizvodnje i raspodele proizvoda.

Ruski proletarijat ne može samo svojim snagama pobedonosno završiti socijalističku revoluciju. Ali on može ruskoj revoluciji dati takav zamah koji će stvoriti najbolje uslove za nju, koji će je u izvjesnom smislu otpočeti. On može da olakša situaciju za stupanje u odlučne bitke svoga glavnog, najvernijeg, najpouzdanijeg saradnika, evropskog i američkog socijalističkog proletarijata.

Neka se maloverni predaju očajanju povodom privremene pobjede u evropskom socijalizmu takvih odvratnih lakeja imperijalističke buržoazije kao što su Šajdemani, Legini, Davidi i Ko u Njemačko, Samba, Ged, Renodel i Ko u Francuskoj, fabijanci i „laburisti’’[C]u Engleskoj. Mi smo čvrsto ubeđeni da će

talasi revolucije brzo smesti tu prljavu pjenu na svetskom radničkom pokretu.

U Njemačkoj već vri raspoloženje proleterske mase, koja je čovječanstvu i socijalizmu tako mnogo dala svojim upornim, istrajnim, energičnim organizacionim radom tokom dugih decenija evropskog „zatišja’’ 1871—1914 godine. Budućnost njemačkog socijalizma ne predstavljaju izdajnici Šajdemani, Legini, Davidi i Ko, niti takvi kolebljivci, beskarakterni političari, prisutni šablonerijom „mirnog’’ perioda, kao što su to g.g. Haze, Kaucki i njima slični.

Ta budućnost pripada onom pravcu koji je dao Karla Libknehta, koji je stvorio „grupu Spartak’’, koji je vodio propagandu u bremenskoj „Arbeiterpolitik’’.[D]

Objektivni uslovi imperijalističkog rata služe kao garantija za to da se revolucija neće ograničiti na prvu etapu ruske revolucije, da se revolucija nećeograničiti na Rusiju. Njemački proletarijat je najverniji, najpouzdaniji saveznik ruske i svetske proleterske revolucije.

Kada je naša partija dala u novembru 1914. godine parolu: „pretvaranje imperijalističkog rata u građanski rat’’ ugnjetenih protiv ugnjetača, za socijalizam – ta parola bila je dočekana sa neprijateljstvom i zlobnim podsmesima od strane socijal—patriota, sa nepoverljivo—skeptičkim, beskarakterno—isčekujućim ćutanjem od strane socijal—demokrata „centra’’. Nemački socijal—šovinist, socijal—imperijalist David nazvao ju je „ludačkom’’, a predstavnik ruskog (i anglo—ruskog) socijal—šovinizma, socijalizma na rečima, imperijalizma na djelu, gospodin Plehanov, nazvao ju je „smešnom fantazmagorijom’’ (Mittelding zwischen Traum und Komodie).[E]A predstavnici centra ograđivali su se ćutanjem ili vulgarnim

vicevima povodom te „prave linije, povučene u bezvazdušnom prostoru’’.

Sada, posle marta 1917. godine, samo slepac ne može vidjeti da je ta parola tačna. Pretvaranje imperijalističkog rata u građanski rat postaje činjenica.

Neka živi proleterska revolucija u Evropi, koja sada počinje!

Po nalogu drugova koji odlaze, članova Ruske socijal—demokratske partije (ujedinjene oko Centralnog komiteta), koji su ovo pismo usvojili na sastanu od8. aprila (po starom) 1917. godine.

N. Lenjin

Beleške

[A]„Freie Jugend’’ („Slobodna omladina’’) – organ švajcarske socijal—

demokratske organizacije omladine; izdavan je u Cirihu, od 1906. do 1918. godine. Za vreme svetskog imperijalističkog rata (1914—1918) pripadao Cimervadlskoj levici. [B]Misli se na „Predlog o izmenama u rezoluciji po pitanju

rata’’, koji je napisao V.I.Lenjin i koji je u ime švajcarskih levih socijal—demokrata podnesen na kantonalnom kongresu u Tesu, koji je održan 11—12 februara 1917. godine. [C]„Laburistima’’ Lenjin naziva laburiste—članove

Radničke partije (Labour Partry) [D]„Arbeiterpolitik’’ („Radnička politika’’) –

nedeljni legalni časopis; izdavala ga je bremenska grupa njemačkih levih socijal—demokrata, od 1916 do 1919. godine. [E]Nešto između sna i komedije. – Prev.

Pisma o taktici

Predgovor

4 aprila 1917 morao sam da održim u Petrogradu referat o temi u naslovu — najpre na skupštini boljševika. To su bili delegati Sveruskog savetovanja sovjeta radničkih i seljačkih deputata, delegati koji su morali da otputuju, i zato mi nisu mogli dati više vremena. Kad je skupština završena, predsednik skupštine, drug G. Zinovjev, predložio mi je, u ime cele skupštine, da ponovim svoj referat odmah na skupštini i boljševičkih i menjševičkih delegata, koji su želeli da pretresu pitanje ujedinjenja Socijal-demokratske radničke partije Rusije.

Ma koliko da mi je teško bilo odmah ponavljati svoj referat, smatrao sam da nemam pravo da odbijem kad su to zahtevali i moji istomišljenici i menjševici, koji mi zbog svog odlaska stvarno nisu mogli dati vremena.

U toku referisanja pročitao sam svoje teze koje su bile objavljene u broju 26 „Pravde“ od 7 aprila 1917.

I teze i moj referat izazvali su neslaganja kod samih boljševika i u samoj redakciji „Pravde“. Posle niza savetovanja, mi smo jednoglasno došli do zaključka da je najcelishodnije otvoreno prodiskutovati ta neslaganja, dajući na taj način materijal za sverusku konferenciju naše partije (Socijal-demokratske radničke partije Rusije, sa CK na čelu) koja je imala da se sastane 20 aprila 1917 u Petrogradu.

Izvršavajući tu odluku o diskusiji ja i objavljujem sledeća pisma, ne pretendujući da ona budu svestrano proučavanje pitanja, nego želeći samo da istaknem glavne argumente, naročito bitne za praktične zadatke pokreta radničke klase.

Pismo I

Ocena momenta

Marksizam zahteva od nas najprecizniju, objektivno proverljivu analizu odnosa klasa i konkretnih osobenosti svakog istorijskog momenta. Mi boljševici uvek smo nastojali da budemo verni tom zahtevu, koji je apsolutno obavezan s gledišta svakog naučnog fundiranja politike. „Naše učenje nije dogma, već rukovodstvo za akciju“ — tako su uvek govorili Marks i Engels, podsmevajući se s pravom učenju napamet i prostom ponavljanju „formula“, koje mogu u najboljem slučaju samo da obeleže opšte zadatke, zadatke koje konkretna

ekonomska i politička situacija svake posebne faze istorijskog procesa nužno modifikuje.

Kojim, onda, tačno utvrđenim, objektivnim činjenicama treba sad da se rukovodi partija revolucionarnog proletarijata da bi odredila zadatke i oblik svoje akcije?

I u svom prvom „Pismu iz daleka“ („Prva etapa prve revolucije“), objavljenom u „Pravdi“ br. 14 i 15 od 21 i 22 marta 1917, i u svojim tezama ja formulišem „specifičnost sadašnjeg momenta u Rusiji“ kao fazu prelaza od prve etape revolucije na drugu. I zato sam ja za osnovnu parolu za „zadatak dana“ u tom momentu smatrao: „radnici, vi ste pokazali čuda od proleterskog, narodnog heroizma u građanskom ratu protiv carizma, vi treba da pokažete čuda od proleterske i opštenarodne organizacije, da biste pripremili svoju pobedu u drugoj etapi revolucije“ („Pravda“ br. 15)[A].

A u čemu se sastoji prva etapa?

U prelazu državne vlasti na buržoaziju.

Do februarsko-martovske revolucije od 1917 državna vlast u Rusiji bila je u rukama jedne stare klase, naime: feudalno-plemićko-spahijske, s Nikolajem Romanovom na čelu.

Posle te revolucije vlast je u rukama druge, nove, klase, naime: buržoazije.

Prelaz državne vlasti iz ruku jedne u ruke druge klase jeste prvo, glavno, osnovno obeležje revolucije kako u strogo naučnom tako i u praktično-političkom značenju tog pojma.

Utoliko je buržoaska ili buržoasko demokratska revolucija u Rusiji završena.

Ovde ja čujem buku oponenata koji sebe rado nazivaju „starim boljševicima“: zarmi nismo uvek govorili, da buržoasko demokratsku revoluciju završava tek „revolucionarno demokratska diktatura proletarijata i seljaštva“? zar se agrarna revolucija, takođe buržoasko demokratska, završila? zar nije, naprotiv, fakat da ona još nije počela? Ja odgovaram:, boljševičke parole i ideje istorija je potpuno potvrdila u opštem, ali konkretno stvari su ispale drukčije nego što je mogao (ma ko) očekivati, originalnije, specifičnije, šarenije.

Ignorisati, zaboravljati taj fakat značilo bi biti kao oni „stari boljševici“ koji su već više puta igrali žalosnu ulogu u istoriji naše partije, ponavljajući nabubanuformulu, umesto proučavanja specifičnosti nove, žive stvarnosti.

„Revolucionarno demokratska diktatura proletarijata i seljaštva“ već se ostvarila(1)u ruskoj revoluciji, jer ta „formula“ predviđa samo odnos klasa, a ne konkretnu političku instituciju kao realizaciju tog odnosa, te saradnje. „Sovjet radničkih i vojničkih deputata“ — eto vam „revolucionarno demokratske diktature proletarijata i seljaštva“ koju je život već ostvario.

Ta formula već je zastarela. Život ju je iz carstva formula uveo u carstvo stvarnosti, odenuo je krvlju i mesom, konkretizovao i samim tim modifikovao. Na dnevnom redu je već drugi, nov zadatak: cepanje proleterskih (antiodbranaških, internacionalističkih, „komunističkih“, koji su za prelaz na komunu) elemenata u samoj toj diktaturi i elemenata sitno sopstveničkih ili sitnoburžoaskih (Čheidze, Cereteli, Steklov, eseri i drugi revolucionarni odbranaši, protivnici kretanja premakomuni, pristalice „podržavanja“ buržoazije i buržoaske vlade).

Ko sad govori samo o „revolucionarno demokratskoj diktaturi proletarijata i seljaštva“, taj je zaostao za životom, taj je usled toga prešao faktički sitnoj buržoaziji

protiv proleterske klasne borbe, toga treba dati u arhiv „boljševičkih“ dorevolucionarnih retkosti (koji bismo mogli nazvati: arhiv „starih boljševika“). Revolucionarno demokratska diktatura proletarijata i seljaštva već se ostvarila, ali se ostvarila neobično originalno, s čitavim nizom u najvećoj meri važnih modifikacija. Ja ću o njima govoriti posebno, u jednom od daljih pisama. Sad je preko potrebno pojmiti tu neospornu istinu da marksist mora uzimati u obzir živi život, tačne činjenice stvarnosti, a ne hvatati se i dalje za teoriju jučerašnjeg dana, koja, kao i svaka teorija, u najboljem slučaju samo obeležava osnovno, opšte, samo se približava obuhvatanju složenosti života.

„Teorija je, prijatelju moj, siva, a zeleno je večno drvo života“. Ko pitanje o „završenosti“ buržoaske revolucije postavlja po starome, taj živi marksizam prinosi na žrtvu mrtvom slovu.

Po starome ispada: iza vladavine buržoazije može i mora doći vladavina proletarijata i seljaštva, njihova diktatura.

A u živom životu već

je ispalo drugačije: dobilo se neobično

originalno, novo,

neviđeno preplitanje jednog

i

drugog.

Postoji paralelno, zajedno,

u

jedno isto

vreme i vlast buržoazije

(vlada

Ljvova

i Gučkova) i revolucionarno

demokratska

diktatura proletarijata

i

seljaštva,

koja dobrovoljno predaje

vlast

buržoaziji,

dobrovoljno se pretvara u njen dodatak.

Jer ne treba zaboravljati da je faktički u Petrogradu vlast u rukama radnika i vojnika; nasilje nad njima nova vlada ne čini i ne može činiti, jer ne postoji ni policija, ni od naroda odvojena vojska, ni činovništvo koje svemoćno stoji iznad naroda. To je fakat. To je baš onaj fakat koji je karakterističan za državu tipa Pariske komune. Taj fakat ne može stati u stare sheme. Treba umeti prilagoditi sheme životu, a ne ponavljati sad već besmislene reči o „diktaturi proletarijata i seljaštva“ uopšte.

Priđimo pitanju s druge strane, da bismo ga bolje osvetlili.

Marksist ne sme silaziti s terena precizne analize klasnih odnosa. Na vlasti je buržoazija. A zar seljačka masa — zar ona ne predstavlja tako isto buržoaziju drugog sloja, druge vrste, druge prirode? Iz čega proizilazi da taj sloj ne može doći na vlast „završavajući“ buržoasko demokratsku revoluciju? Zašto je to nemoguće?

Tako rezonuju često stari boljševici.

Ja odgovaram: to je sasvim moguće. Ali marksist u analizi momenta mora polaziti ne od mogućeg, nego od stvarnog.

A stvarnost nam pokazuje fakat da slobodno izabrani vojnički i seljački deputati slobodno ulaze u drugu, pobočnu vladu, slobodno je dopunjuju, razvijaju, dograđuju.I tako isto slobodno predaju vlast buržoaziji — pojava koja ni najmanje ne

„narušava“ teoriju marksizma, jer mi smo uvek znali i često isticali da se buržoazija drži ne samo pomoću nasilja, nego i zahvaljujući nesvesnosti, konzervativnosti, utučenosti, neorganizovanosti masa.

I pred takvom stvarnošću današnjeg dana direktno je smešno okretati glavu od fakta i govoriti o „mogućnostima“.

Postoji mogućnost da seljaštvo uzme svu zemlju i svu vlast. Ja ne samo što ne zaboravljam tu mogućnost, što ne ograničavam svoj vidokrug samo na današnji dan, nego direktno i precizno formulišem agrarni program, uzimajući u obzir novupojavu: dublji rascep između nadničara i siromašnih seljaka i seljaka-gazda.

Ali postoji i druga mogućnost: postoji mogućnost da seljaci poslušaju savete sitnoburžoaske partije esera, koja je pala pod uticaj buržoazije, koja je prešla na odbranaštvo, koja savetuje da se čeka do Ustavotvorne skupštine, iako dosad čak ni vreme njena saziva nije određeno !

Postoji mogućnost da seljaci održe, produže svoju pogodbu s buržoazijom, pogodbu koju su sad sklopili preko sovjeta radničkih i vojničkih deputata ne samo formalno nego i faktički.

Postoje razne mogućnosti. Bila bi najveća pogreška zaboravljati na agrarni pokret i agrarni program. Ali bila bi isto takva pogreška zaboravljati na stvarnost, koja nam pokazuje fakat sporazuma — ili, ako upotrebimo precizniji, manje pravni, više ekonomsko-klasni izraz — fakat klasne saradnje buržoazije i seljaštva.

Kad taj fakat ne bude više bio fakat, kad se seljaštvo odvoji od buržoazije, uzme zemlju protiv nje, uzme vlast protiv nje, — to će onda biti nova etapa buržoasko demokratske revolucije, i o njoj će biti govora posebno.

Marksist koji, zbog mogućnosti takve buduće etape, zaboravlja svoje obaveze sad, kad se seljaštvo sporazumeva s buržoazijom, pretvorio bi se u sitnog buržuja. Jer on bi faktički propovedao proletarijatu poverenje u sitnu buržoaziju („ona, ta sitna buržoazija, to seljaštvo, mora se odvojiti od buržoazije još u okviru buržoasko demokratske revolucije“). On bi zbog „mogućnosti“ prijatne i slatke budućnosti, budućnosti u kojoj seljaštvo n e ć e biti prirepak buržoazije, u kojoj eseri, Čheidze, Cereteli, Steklovi neće biti dodatak buržoaske vlade, — on bi zbog „mogućnosti“ prijatne budućnosti zaboravio naneprijatnu sadašnjost, u kojoj je seljaštvo još jednako prirepak buržoazije, u kojoj eseri i socijal-demokrati još jednako igraju ulogu dodatka buržoaske vlade, „opozicije njegova veličanstva“ Ljvova.

Takav čovek, uzet primera radi, ličio bi na sladunjavog Luj Blana, na slatkog kauckijanca, ali ne nikako na revolucionarnog marksista.

Ali zar nam ne preti opasnost da padnemo u subjektivizam, u želju da „preskočimo“ preko nezavršene revolucije buržoasko demokratskog karaktera— koja još nije iživela seljački pokret — na socijalističku revoluciju?

Kada bih ja rekao: „bez cara, a vlada radnička“, — ta opasnost bi mi pretila. Ali ja nisam rekao to, ja sam rekao drugo. Ja sam rekao da druge vlade u Rusiji (ne računajući buržoasku) ne može biti osim sovjeta radničkih, nadničarskih, vojničkih i seljačkih deputata. Ja sam rekao da sad vlast u Rusijimože preći od Gučkova i Ljvova samo na te sovjete, a u njima baš preovlađuje seljaštvo, preovlađuju vojnici, preovlađuje sitna buržoazija, govoreći naučnim marksističkim terminom, upotrebljavajući ne običnu, ne svakidašnju, ne profesionalnu, nego klasnu karakteristiku.

Ja sam se u svojim tezama apsolutno osigurao od svakoga preskakanja seljačkog iliuopšte sitnoburžoaskog pokreta koji se nije izživeo, od svake igre s „uzimanjem vlasti“ od strane radničke vlade, od svake blankističke avanture, jer ja sam direktno ukazao na iskustvo Pariske komune. A to iskustvo je, kao što je poznato i kao što je detaljno objasnio Marks godine 1871 i Engels godine 1891, potpuno isključilo blankizam, potpuno obezbedilo direktnu, neposrednu, bezuslovnu vladavinu većine iaktivnost masa samo u granicama svesnog istupanja same većine.

Ja sam u tezama potpuno određeno sveo stvar na borbu za uticaj u samim sovjetima radničkih, nadničarskih, seljačkih i vojničkih deputata. Da bih isključio svaku sumnju u tom pogledu, ja sam dva puta istakao u tezama potrebu strpljivog, upornog, “praktičnim potrebama masa prilagođenog“, rada „na objašnjavanju“.

Neznalice ili renegati marksizma, kao g. Plehanov itd., mogu galamiti o anarhizmu, blankizmu itd. Ko hoće da misli i da se uči, taj ne može ne shvatiti da je blankizam

osvajanje vlasti od strane manjine, a da su sovjeti radničkih

itd.

deputata notorno direktna i neposredna organizacija većine naroda. Rad koji

je

sveden na borbu za uticaj u samim tim sovjetima ne može, direktno ne može zabasati ublato blankizma. On ne može zabasati ni u blato anarhizma, jer je anarhizam poricanje nužnosti države i državne vlasti za epohu prelaza od vladavine buržoazije na vladavinu proletarijata. A ja, s jasnoćom koja isključuje svaku mogućnost nesporazuma, zastupamnužnost države za tu epohu, ali, držeći se Marksa i iskustva Pariske komune, ne običneparlamentarno-buržoaske države, nego države bez stajaće vojske, bez policije suprotstavljene narodu, bez činovništva stavljenog iznad naroda.

Kad g. Plehanov viče iz sveg grla u svom „Jedinstvu“ o anarhizmu, time je samo još jedanput dokazano da je on raskinuo s marksizmom. Na moj poziv u „Pravdi“ (br.

26) da kaže šta su učili Marks i Engels o državi 1871, 1872, 1875 godine, g. Plehanovu ostaje i ostaće da odgovori ćutanjem o suštini pitanja i dernjavom u duhu ozlojeđene buržoazije.

Učenje marksizma o državi bivši marksist g. Plehanov apsolutno nije razumeo. Između ostalog, klica tog neshvatanja ima i u njegovoj nemačkoj brošuri o anarhizmu.

***

Da vidimo sad kako drug J. Kamenjev u belešci u „Pravdi“ br. 27 formuliše svoja „neslaganja“ s mojim tezama i gore izloženim pogledima. To će nam pomoći da ih bolje razumemo.

„Što se tiče opšte sheme druga Lenjina, — piše drug Kamenjev, — nama ona izgleda neprihvatljiva ukoliko polazi od toga da je buržoasko demokratska revolucija završena i ukoliko je sračunata na neodložno pretvaranje te revolucije u socijalističku“...

Ovde su dve velike pogreške. Prva. Pitanje o „završenosti“ buržoasko demokratske revolucije postavljeno je netačno. Tom pitanju data je apstraktna, prosta, jednobojna, ako se tako može reći, formulacija, koja ne odgovara objektivnoj stvarnosti. Ko formuliše pitanje tako, ko pita sad: „je li završena buržoasko demokratska revolucija“ i ništa više, — taj lišava sebe mogućnosti da shvati neobično složenu, u najmanju ruku „dvobojnu“ stvarnost. To — u teoriji. A u praksi — taj bespomoćno pada sitno buržoasku revolucionarnost. U stvari. Stvarnost nam pokazuje i prelaz vlasti na buržoaziju („završena“ buržoasko demokratska revolucija običnog tipa) i postojanje naporedo s pravom vladom pobočne vlade, koja predstavlja „revolucionarno demokratsku diktaturu proletarijata i seljaštva“. Ova druga „takođe-vlada“ sama je ustupila vlast buržoaziji, sama se vezala za buržoasku vladu.

Obuhvata li tu stvarnost staroboljševička formula druga Kamenjeva: „buržoasko demokratska revolucija nije završena“?

Ne, formula je zastarela. Ona je sasvim neupotrebljiva. Ona je mrtva. Uzaludni će biti napori da se ona vaskrsne.

Drugo. Pitanje praktično. Nepoznato je da li je sad u Rusiji još moguća posebna, „revolucionarno demokratska diktatura proletarijata i seljaštva“ odvojena od buržoaske vlade. Na nepoznatom bazirati marksističku taktiku ne smemo.

Ali ako je to i moguće, onda tome vodi jedan i samo jedan put: brzo, odlučno, definitivno odvajanje proleterskih, komunističkih elemenata pokreta od elemenata sitnoburžoaskih. Zašto?

Zato što se sva sitna buržoazija ne slučajno, nego nužno okrenula šovinizmu (= odbranaštvu), „podržavanju“ buržoazije, zavisnosti od nje, strahu da bude bez nje itd. itd.

Kako se može „gurnuti“ sitna buržoazija put vlasti, ako ta sitna buržoazija već sad može, ali neće da uzme vlast?

Samo odvajanjem proleterske, komunističke partije, proleterskom klasnom borbom koja ne zna za plašljivost tih sitnih buržuja. Samo zbijanje proletera, na delu, a ne na rečima, slobodnih od uticaja sitne buržoazije može tako „ugrejati“ tlo pod nogama sitne buržoazije da će ona pod izvesnim uslovima moratida uzme vlast; nije isključeno čak ni to da će Gučkov i Miljukov biti — opet pod izvesnim uslovima — za isključivu vlast, za jednovlašće Čheidzea, Ceretelija, esera, Steklova, jer svi su oni na kraju krajeva „odbranaši“!

Ko odvaja sad, odmah i definitivno, proleterske elemente sovjeta (tj. proletersku, komunističku, partiju) od elemenata sitnoburžoaskih, taj pravilno izražava interese pokreta za oba moguća slučaja: i za slučaj da Rusija još preživi posebnu, samostalnu, buržoaziji nepodčinjenu „diktaturu proletarijata i seljaštva“, i za slučaj da se sitna buržoazija ne bude mogla otrgnuti od buržoazije i da će se večno (tj. do socijalizma) kolebati između nje i nas.

Ko se u svom radu rukovodi samo prostom formulom „buržoasko demokratska revolucija nije završena“, taj samim tim uzima na sebe neku vrstu garancije za to da sitna buržoazija sasvim sigurno može biti nezavisna od buržoazije. Taj se samim timu ovom momentu bespomoćno predaje na milost i nemilost sitnoj buržoaziji.

Uzgred budi rečeno. Što se tiče „formule“ diktature proletarijata i seljaštva nijeipak zgorega podsetiti da sam ja u „Dve taktike“ (jul 1905) specijalno isticao (str. 435 u zborniku „Za 12 godina“):

„Revolucionarnodemokratska diktatura proletarijata i seljaštva ima, kao i sve na svetu, prošlost i budućnost. Njena prošlost je samodržavlje, feudalizam, monarhija, privilegije... Njena budućnost — borba protiv privatne svojine, borba najamnog radnika

protiv poslodavca, borba za socijalizam“...[B]

Pogreška druga Kamenjeva jeste u tome što on i 1917 godine gleda samo na prošlost revolucionarno demokratske diktature proletarijata i seljaštva. A za nju je faktički već počela budućnost, jer su se interesi i politika najamnog radnika i sitnog sopstvenika faktički već razmimoišli, i to na tako važnom pitanju kao što je „odbranaštvo“, kao što je stav prema imperijalističkom ratu.

I tu sam došao do druge pogreške u navedenom rezonovanju druga Kamenjeva. On mi prebacuje da je moja shema „sračunata“ na „neodložno pretvaranje te (buržoasko demokratske) revolucije u socijalističku“.

To je netačno. Ja ne samo što ne „računam“ na „neodložno pretvaranje“ naše revolucije u socijalističku, nego direktno predupređujem, direktno kažem u tezibr. 8:.. “Ne“ uvođenje „socijalizma kao naš neposredni zadatak“...

Zar nije jasno da čovek koji računa na neodložno pretvaranje naše revolucije u socijalističku ne bi mogao ustati protiv uvođenja socijalizma kao neposrednog zadatka? I ne samo to. Čak je uvesti u Rusiju „državu-komunu“ (tj. državu koja je organizovana po tipu Pariske komune) nemoguće „ neodložno “, jer je za to potrebno da većina deputata u svim sovjetima (ili u većini sovjeta) jasno uvidi svu pogrešnost i svu štetnost taktike i politike esera, Čheadzea, Ceretelija, Steklova i drugih. A ja sam potpuno precizno rekao da „računam“ u toj oblasti samo na „strpljivo“ (zar je potrebno biti strpljivda se postigne promena koja se može ostvariti „neodložno“?) objašnjavanje!

Drug Kamenjev se malko „nestrpljivo“ džilitnuo i ponovio buržoasku predrasudu o Pariskoj komuni: da je ona htela da uvodi socijalizam „neodložno“. To nije tako. Komuna je, na žalost, suviše oklevala s uvođenjem,socijalizma. Stvarna suština Komune nije u tome u čemu je obično traže buržuji, nego je ona u stvaranju naročitog tipa države. A takva država se u Rusiji već rodila, to i jesu sovjeti radničkih i vojničkih deputata!

Drug Kamenjev nije se udubio u fakat, u značaj postojećih sovjeta, u njihovu istovetnost po tipu, po socijalno-političkom karakteru s državom Komune i, umesto proučavanja fakta, uzeo je da govori o tome na šta ja tobože „računam“ kao na „neodložnu“ budućnost. Tako smo dobili, na žalost, ponavljanje metoda mnogih

buržuja: od pitanja šta su sovjeti radničkih

i

vojničkih deputata, da li su oni

po

tipu viši nego parlamentarna republika, da

li

su oni korisnijiza narod, da li

su

oni demokratskiji, da li su oni podesniji za borbu, na pr., protiv bezbrašnice itd.— od tog nasušnog, realnog pitanja, koje je na dnevni red postavio život, pažnja se skreće u stranu, na prazno, kvazinaučno, faktički besadržajno, profesorski mrtvo pitanje o „računanju na neodložno pretvaranje“.

Prazno, pogrešno postavljeno pitanje. Ja „računam“ samo na to, isključivo na to da će radnici, vojnici i seljaci bolje nego činovnici, bolje nego policajci, izići na kraj s praktičnim teškim pitanjima povećanja proizvodnje žita, bolje raspodele njegove, boljeg snabdevanja vojnika itd. i t.sl.

Ja sam duboko uveren da će sovjeti radničkih itd. deputata brže i bolje sprovesti u život inicijativu mase naroda nego parlamentarna republika (o poređenju jednog i drugog tipa države detaljnije u drugom pismu). Oni će bolje, praktičnije, tačnije rešiti kako se mogu učiniti i koji se mogu učiniti koraci k socijalizmu. Kontrola nad bankom, spajanje svih banaka u jednu, to još nije socijalizam, ali je korak k socijalizmu. Takve korake čini danas junker i buržuj u Nemačkoj protiv naroda. Njih će kudikamo bolje moći učiniti sutra u korist naroda Sovjet vojničkih i radničkih deputata, ako u njegovim rukama bude celokupna državna vlast.

A što primorava na takve korake? Glad. Dezorganizovanost privrede. Opasnost od kraha. Strahote rata. Strahote rana što ih rat zadaje čovečanstvu. Drug Kamenjev završava svoju belešku izjavom da se on „nada da će u širokoj diskusiji odbraniti svoje gledište kao jedino moguće za revolucionarnu socijal-demokratiju, ukoliko ona hoće i mora da do kraja ostane partija revolucionarnih masa proletarijata, a ne da se pretvori u grupu propagandista-komunista“.

Meni se čini da se iz tih reči vidi duboko pogrešna ocena momenta. Drug Kamenjev suprotstavlja „partiju masa“ „grupi propagandista“. Ali „mase“ su baš sad pale u zanos „revolucionarnog“ odbranaštva. Zar nije priličnije i za internacionaliste da se u takvom momentu umeju odupreti „masovnom“ zanosu, nego da „žele ostati“ s masama, tj. da se povedu za opštom strujom? Zar nismo u svim zaraćenim evropskim zemljama videli kako su se šovinisti pravdali željom „da ostanu s masama“? Zar nije obavezno umeti izvesno vreme biti u manjini protiv „masovnog“ zanosa? Zar nije rad

bašpropagandistaupravo

u

sadašnjem

momentu

centralnatačka

za oslobađanje proleterske linije

od

„masovnog“

odbranaškog

i sitnoburžoaskog

zanosa? Baš sjedinjenost masa, i proleterskih i neproleterskih, bez razlikovanja klasnih razlika u samim masama, bila je jedan od uslova odbranaške epidemije. Prezrivo govoriti o „grupi propagandista“proleterske linije ne dolikuje baš mnogo.

Napisano polovinom aprila 1917. Prvi put objavljeno kao zasebna brošura 1917 u izd. „Priboй“. Lenin, Sočineniя 1917 goda v treh tomah, t. I, 1938 g., str. 108—117.

Napomene

(1)U izvesnoj formi i do izvesnog stepena.(2)Da se moje reči ne bi krivo protumačile, reći ću odmah, istrčavajući napred: ja sam apsolutno za to da nadničarski i seljački sovjeti odmah uzimaju svu zemlju, ali da najstrože sami čuvaju red i disciplinu, da ne dopuštaju ni najmanjeg kvarenja mašina, zgrada, stoke, da ni u kom slučaju ne dezorganizuju privredu ni proizvodnju žita, nego da je povećavaju, jer

vojnicima je potrebno dva puta više hleba, i narod ne sme da gladuje. [A]Vidi:

Soč., t. XX, str. 19. — Red. [B]Vidi Soč., t. IX, str. 66 i 67. — Red.

Proleterska milicija

14. aprila je naš list[Pravda]objavio izveštaj korespondenta u Kanavinu, Nižni-Novgorod guberniji, o tome da je "radnička milicija koju plaća uprava fabrike uvedena u praktično sve fabrike".

Kanavino oblast, javlja naš korespondent, ima šesnaest fabrika i oko trideset hiljada radnika, ne računajući zaposlene u železnici. Organizacija radničke milicije koju plaćaju kapitalisti stoga obuhvata značajan broj najvećih preduzeća u regionu.

Organizacija radničke milicije koju plaćaju kapitalisti je mera ogromnog - ne bi bilo preterivanje reći, gigantskog i odlučujućeg - značaja, i praktički i principijelno. Revolucija se ne može obezbediti, njena dostignuća se ne moguosigurati, njen dalji razvoj je nemoguć, dok ova mera ne postane opšta, dok se ne sprovede svuda širom zemlje.

Buržoaski i zemljoposednički republikanci, koji su to postali pošto su shvatili da je bilo nemoguće da vladaju ljudima drugačije, pokušavaju da uspostave republiku koja bi bila monarhistička koliko god je to moguće; nalik na onu u Francuskoj, koju je Ščedrin nazvao republikom bez republikanaca.

U ovom trenutku, kada su zemljoposednici i kapitalisti shvatili snagu revolucionarnih masa, najvažnija stvar za njih je da zaštite najosnovnije institucije starog režima, da sačuvaju stare instrumente ugnjetavanja: policiju,

birokratiju, stajaću vojsku. Oni pokušavaju da reduciraju "civilnu miliciju" na instituciju starog tipa, to jest, male odrede naoružanih ljudi koji su odvojeni od naroda i što je moguće bliži buržoaziji i pod komandom ljudi iz buržoazije.

Minimalni program Socijal-demokrata poziva na zamenu stajaće armije univerzalnim naoružavanjem ljudi. Najveći deo zvaničnih Socijal-demokrata u Evropi i većina naših menjševičkih lidera, kako bilo, "zaboravila" je ili gurnula u stranu program Partije, zamenjujući šovinizmom ("defensizmom") internacionalizam, reformizmom revolucionarnu taktiku.

A baš sada je, u revolucionarnom trenutku, najurgentniji i najesencijalniji zadatak dase izvrši opšte naoružavanje naroda. Tvrditi da, dok imamo revolucionarnu armiju, nema potebe za naoružavanjem proletarijata, ili da "neće biti dovoljno" oružja da se podeli, nije ništa više od obmane i prevare. Stvar je u tome da se počne sa

organizacijom opšte milicije odmah, kako bi svi naučili da koriste oružje čak i kada "ne bi bilo dovoljno" da se podeli, jer nije uopšte nužno da ljudi imaju dovoljno oružja da se svi naoružaju. Ljudi moraju naučiti, svi do jednog, kako da koriste oružje, oni moraju pripadati, svi do jednog, miliciji koja treba da zameni policiju i stajaću vojsku.

Radnici ne žele armiju koja će biti odvojena od ljudi; ono što oni žele je da radnici i vojnici srastu u jednu miliciju koja se sastoji iz svih ljudi.

Ako se u ovome ne uspe, aparat ugnjetavanja će ostati na snazi, spreman da danassluži Gučkovu i njegovim prijateljima, kontrarevolucionarnim generalima, a sutra Ratku Dmitervu ili nekom pretendentu na presto i graditelju monarhije plebiscitom.

Kapitalistima je potebna republika sada jer ne mogu drugačije "upravljati" ljudima. Ali ono što njima treba je "parlamentarna" republika, tj. ona gde bi demokratija bila ograničena na demokratske "izbore", na pravo slanja pojedinaca u parlament, koji, kako je Marks zgodno primetio, predstavljaju narod i ugnjetavaju narod.

Oportunisti savremene Socijal-demokratije koji su Marksa zamenili Šidelmanom, zapamtili su da vladavina parlamentarizma "treba da se koristi" (što je apsolutno tačno), ali su zaboravili šta je Marks učio o proleterskoj demokratiji i kako se ona razlikuje od buržoaskog parlamentarizma.

Ljudima je potrebna republika da bi naučili mase metodima demokratije. Nama ne treba samo reprezentacija duž demokratskih linija, već izgradnja celokupne državne administracije od dna do vrha od strane samih masa, njihove efektivne participacije u svim životnim situacijama, njihova aktivna uloga u administraciji. Zamena starih organa ugnjetavanja, policije, birokratije, stajaće vojske, univerzalnim naoružavanjem naroda, stvarno univerzalnom milicijom, jedini je način da se garantuje maksimum bezbednosti zemlji od restoracije monarhije i da joj se omogući da čvrsto ide napred, sistematski i odlučno ka socijalizmu, ne "uvodeći" ga odozgo, već uzdižući široke mase proletera i polu-proletera do umetnosti vođenja države, do upotrebe cele državne moći. Javna služba putem

policije koja stoji iznad naroda, kroz birokrate, koji su najvernije sluge buržoazije,i kroz stajaću armiju pod komandom zemljoposednika i kapitalista - to je ideal buržoaske paralmentarne republike, koja služi da ovekoveči vladavinu Kapitala.

Javna služba kroz stvarno univerzalnu narodnu miliciju, sačinjenu od muškaraca i žena, miliciju sposobnu da delimično zameni birokrate - ovo, kombinovano sa principom izbora činovnika i smenjivosti svih javnih službenika, sa plaćanjem za njihov rad u skladu sa proleterskim, a ne "gospodarskim", buržoaskim standardima, je ideal radničke klase.

Ovaj ideal ne samo da je postao deo našeg programa, ne samo da je osvojio mesto u istoriji radničkog pokreta na zapadu, u iskustvu Pariske Komune; ne smo da je bio procenjen, naglašen objašnjen i preporučen od strane Marksa, većje fatički sporoveden u praksi od strane ruskih radnika u 1905. i 1917. godini.

Sovjeti radničkih deputata, u smislu značaja, u simslu upravljanja koje stvaraju, institucije su upravo te vrste demokratije koja svršava sa starim organima ugnjetavanja, i stupa na put univerzalne milicije.

Ali kako milicija može postati opšta kada su proleteri i semi-proleteri uterani u fabrike, slomljeni neizdrživim radom za zemljoposednike i kapitaliste?

Postoji samo jedan put: radnička milicija mora biti plaćena od strane kapitalista. Kapitalisti moraju plaćati radnicima za sate i dane koje provode u javnoj službi.

Ovaj pouzdani metod su usvojile same radničke mase. Primer Nižni-Novgorodradnika bi trebalo da postane model za celu Rusiju.

Drugovi radnici, pomozite seljacima i ostatku naroda da uvidi potrebu za opštom milicijom umesto policije i stare birokratije! Uvedite takvu i samo takvumiliciju! Uvedite je kroz sovjete radničkih deputata, kroz sovjete seljačkih deputata, kroz organe lokalne samouprave koja se nalazi u rukama radničke klase. Ni u kom slučaju se ne zadovoljite buržoaskom milicijom. Uključite ženeu javne službe na ravnopravnoj osnovi sa muškarcima. Pobrinite se da kapitalisti plaćaju radnicima dane posvećene javnoj službi u miliciji!

Naučite metode demokratije kroz praksu, sada, svojim snagama, odozdo - podignite mase do efektivne, trenutne, univerzalne participacije u upravljanju -ovo i samo ovo će obezbediti potpun trijumf revolucije i svrhovit, sistematski napredak bez zastranjivanja.

Social - šovinisti i internacionalisti

Pošto su izdali socijalizam i prešli na stranu „svojih’’ kapitalista, socijal-šovinisti su se prirodno pocijepali na grupe, u skladu sa grupisanjem kapitalista u ratu. Isto je tako prirodno i to što je taj rascjep privremen. Plehanov ne želi da se savetuje sa Šajedmanom, ali taj isti Plahanov brani „Internacionalu’’ socijal-šovinista, koja je izdala socijalizam. Drugim riječima: Plehanov je za rascep sa Šajedemanima za onovrijeme dok su ti kapitalisti - čiji su agenti i Plehanov, i Šajdeman - između sebe pocijepani. Plehanov je za jedinstvo sa Šajedemanima onda kada se „gospoda’’ (tj.

kapitalisti obiju zemalja) budu pomirili. Ne može se poricati da u Plehanovoj poziciji ima doslednosti: to je doslednost u izdaji socijalizma, doslednost služenja kapitalistima ne iz straha već po savesti.

Isto tako nije čudo što predstavnici međunarodne socijalističke struje „centra’’ (Kaucki i dr.), koji su za „jedinstvo’’ sa socijal-šovinistima uopšte, pristaju na konferenciju koju organizuje Šajdemanov agent Borgberg, ili što sami organizuju (kao Izvršni komitet Petrogradskog sovjeta radničkih i vojničkih deputata) međunarodnu „socijalsitičku’’ konferenciju zajedno sa Šajdemanimai Plehanovima. [A] Nije čudo što su se naši ruski predstavnici „centra’’,

zastupljeni „Radničkim listom’’, veoma rasrdili na našu partiju zbog njenog otkaza da učestvuje na Borgbergovoj konferenciji.

Sinoć smo dobili telegram od našeg štoholmskog dopisnika: „Haze, Longe učestvuju nakonferenciji. „Spartak’’ odbio.’’

Grupom „Spartak’’, ili grupom „Internacionala’’ zovu u Njemačkoj onu grupu kojojpripada Karl Libkneht. U posljednje vrijeme prilično su šuškali, osobito ljudi zainteresovani za to da se sve karte promešaju - kako se Libknehtova grupa ujedinila sa kauckijancima u novoj „nezavisnoj socijal-demokratskoj partiji njemačke’’ [B]. Ustvari Libknehtova se grupa nije u potpunosti ujedinila sa

kauckijancima, već je sačuvala organizacionu samostalnost, stupivši samo u privremen i uslovni blok protiv socijal-šovinista. Gornji telegram potvrđuje to još jednom više. Kada je stavljana na dnevni red jedna praktična stvar, kad je trebalo odmah dati precizan i jasan odgovor, hoće li se ići zajedno sa Šajdemanima i njihovim agentima - savez K. Libnehta i njegove grupe sa Kauckim i Ko smjesta se raspao.Naša nas rezolucija o Bergbergu „izoluje’’ - plašili su se neki drugovi.

Ne, drugovi! Ona nas izoluje od kolebljivaca. Nema drugog načina da se pomogne kolebljivcima osim toga da sami prestanemo da se kolebamo.

Pravilnost naše rezolucije protiv Borgberga potvrdili su događaj vanredno potpuno i neverovatno brzo. Kauckojanic, nemački (Haze) i francuski (Longe) i dalje se još kolebaju, pristajući na savjetovanja sa socijal-šovinistima, ne odlučujući se da se konačno ograde od njih.

Uzimajući na sebe inicijativu za takvo konačno razgraničenje, naša partija je već počela da okuplja elemente III Internacionale. Poklapanje naše taktike sa taktikom grupe K. Libnehta nije slučajnost, nego jedan od koraka na putu ka stvaranju III Internacionale.

„Pravda’’, br. 444, od 12. maja 1917.

Beleške

[A] Riječ je o odluci Petrogradskog sovjeta radničkih i vojničkih sputata, kojim su u to

vrijeme rukovodili menjševici i eseri, o uzimanju učešća u pripremama konferencije socijalista zaraćenih zemalja po pitanju mira. Konferencija je sazivana na inicijativu agenata njemačkog imperijalizma, danskog spcoka-demokrata Borgberga. Na Aprilskoj konferenciji RSDRP(b) Lenjin je oštro istupio protiv Borgbergovog prijedloga, rasklinkavši njegov imperijalistički karakter. Konferencija je prihvatila

rezoluciju koju

je Lenjin predložio. Nameravana konferencija nije održana.

[B] „Nezavisna

socijal-demokratska partija Njemačke’’ - centumaška partija,

obrazovana aprila 1917. g. Jezgro partije činila je kaucijanska organizacija „Radna zajednica’’. „Nezavisni’’ se propovijedali jedinstvo sa otvorenim socijal-šovinistima, opravdavali ih i štitili, zahtijevali odricanje od klasne borbe. Oktobra 1920 g. na kongresu Nezavisne socijal-demokratske partije u Haleu, došlo je do rascjepa. Znatan dio partije ujedinio se decemba 1920 g. sa Komonističkom partijom Njemačke. Desni elementi obrazovali su zasebnu partiju i uzeli stari naziva - Nezavisna socijal-demokratska partija, koja je postojala do 1922 godine.