Mилена ЈесенскаПУТ ДО ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Наслов оригинала:Milena Jesenská

CESTA K JEDNODUCHOSTI

Mилена Јесенска

ПУТ ДО ЈЕДНОСТАВНОСТИ

– Седмо издање –

Превела с чешког:Содја Зупанц

ПРОСВЕТА

5

Драгом татипосвећујеМилена

ПУТ ДО ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Најчудније је од свега што једноставне ствари упознајемо тек на крају. Дајте детету да изабере између неукрашеног и украшеног предмета, сигурно ће изабрати украшени, а ако му дате да изабере између неколико предмета, узеће онај који је најмање једноставан. У центру града налазе се најскупље и најексклузивније продавнице у чијим су излозима сасвим једнос-тавне, просте ствари. „Никакве су“, рекла би нека баба са села, „а коштају ко светог Петра кај­гана“. Како идемо ка предграђу, ватрена чежња за украси ма расте: хаљине добијају дугине боје, волане, јефтине чип кице, на шеширима су тоне перја и вештачког цвећа, на посуђу се пресија-вају најразличитије сличице, код цвећара нема цветова, само букети, у књижари разгледнице са војником, стихом и црвеном ружом. На селу више уопште не постоји ништа једноставно. На свему нешто виси, светли, на све је нешто при-лепљено, све има неки украс, једноставној фор-ми је увек нешто додато, сетите се само дечјих сламених, тако типичних шеширића са веш­тачким споменком, белим радама и машницом!

6 7

Дечја лица из гледају под њима тако проклето беспомоћна и тако зачарано глупа, да на први поглед са болом осетите колико ће једнога дана бити потребно унутрашње енергије таквом чо-вечуљку да од дивљења према свом шеширићу препуном цветића стигне до љубави према јед-ноставном шеширу од лепе сламе, а ко зна да ли ће му то икада уопште успети. Сећам се велике трагедије из свога детињства када ми је мајка узела плаворозе чешљић са вашара и дала ми прави од корњачевине. И како ме мучила и по­нижавала матроска јакна док сам желела блу-зу са мноштвом трачица и чипке какву је има-ла Фанда, моја комшиница, која је са дванаест година имала фризуру и вештачке уметке, а у џепу сукње изгужвана писамца неког студента. А када схватим да је свако од нас прошао кроз такав бол, а касније доживео стварне шамаре судбине и унутрашње горке борбе и горка при-знања док није схватио лепоту и племенитост једноставности, и да је вероватно одједном из-гледало као да је на свету којим је већ данима ишао, доживео нови свет; не могу а да не ка-жем нешто веома парадоксално: једноставност уопште није једно ставна. Вероватно је то зато што у нама спава део живе, мозгом неконтро-лисане халапљивости дивљих несавла даних створова, какви смо некада давно били, и да за све и увек наше срце говори: Још, још, још! Не можемо да се зауставимо и увек се плашимо да имамо мало. Ако имамо много, плашимо се да ћемо изгубити. Ако изгубимо, пла ши мо се

да нећемо поново добити. Увек се плашимо за имовину. У дубини душе је рупа која води ка још дубљем дну. Ако проживимо један сат срећно, вриштимо: још један сат. А ако имамо шешир, желимо на њему још и цвет. Ако имамо хиља-дарку, хоћемо још једну, а ако имамо две, тре-бају нам две стотине.

Не постоје мале и малецне особине. Мале и малецне особине уситниле су се од великих особина и без контроле испливале на повр-шину. Све, баш све извире из уну трашњости и учити људе укусу, а оставити им неумерено срце, вероватно је исто тако смешно као ста-вити на себе сат, па прслук, а онда капут. Али, умереност је компли кована особина и најтежа врлина, зато што подразумева унутрашњу си-гурност. Нико се није родио сигуран, си гурност је лепа, она се осваја, заслужује, скупо плаћа, а састоји се, пре свега, од свесног и исправног оцењивања свих вредности. До ње долазе људи који су научили да губе без очајавања, који су научили да добијају а да се не преједу и да тиме не пуне рупе своје халапљивости, људи који су научили да деле и коначно научили да сигур-ност човека није у поседовању материјалних ствари, него у поседовању широког срца. Широ-ко срце се увек без гре шке заустави код праве суштине ствари; а у свим ситу ацијама, и мале-ним и важним, испитује најдубље и нај простије основе. Што дубље тражи, тим сужава круг открића и на крају се као магнет заустави код онога што је једноставно и што се подразумева.

8 9

Боже мој, после колико борби и сукоба, после каквих лутања и пипања у мраку налазимо оно што је јасно као дан. То је светиљка којом тре-ба да осветлимо свет. Треба се окренути и ос-ветлити све ћошкове којима смо икада прошли, прегледати у њеној светлости све што смо ика-да видели, а онда темељно пре гледати себе, поново, и на крају, и опет најмање још сто пута. У почетку се у човеку распрше сви досадашњи пој мови као прашина у зраку сунца. То је, пре свега, тешко и боли. Али, ако не попустите, све ће да се среди само од себе, све ће се сјединити у центрифугални покрет и све ће доћи на своје место. И ваше срце ће почети да изгледа као јед-ноставно срце. Такво савршено срце имају неке жене које никада ни о коме не говоре ружно, све разумеју и саме могу да се одупру, иако нико и није свестан да оне то чине.

Ко једном научи да буде умерен у најдубљем смислу речи, никада, на пример, неће волети лажне бисере. Штавише, никада му неће пасти на памет да би могао да их воли и ни у ком слу-чају неће бити поносан што их не воли. Биће му тако нормално што их не воли, тако да за њега неће ни постојати на свету.

Наравно, вештачки бисери су сасвим безна-чајна ствар. Али, ако је у реду наш однос према безначајним стварима, колико ли је то тек наш однос према важним стварима?

СПОЉА И ИЗНУТРАМрзим реченицу: није он крив. Немојте при

том да твр дите да имате добро срце. Добро срце воли људе и нема потребу да их извињава, а камоли да им моралише или да их критикује. „Није он крив“ је лицемерна доброта сми шље­на за дивљење и, пре свега, штетна. Иако нис-мо ни за шта криви, ипак свет тражи и ми сами тражимо да будемо криви. У тренутку када смо интелектуално толико напре довали да може-мо да се сналазимо у свету, можемо да ми слимо, измишљамо и одлучујемо, у том тренутку смо го то ви људи, створени од хиљаду тајних и не-зависних догађаја. Створени од васпитања, око-лине, важних до живљаја из детињства, наслеђа и разних физиолошких утицаја. И тако, у ства-ри, сами себе прихватамо тек када смо такви какви смо, али од нас се тражи не да живимо према томе какви јесмо него према ономе как-ви би тре бало да будемо. Али како је та судбина иста за све људе, као рођење и смрт и опасност од болести, то у ствари и није сопствена судби-на него стварност, и остаје нам једина и велика дужност: сврстати се међу остале. Све што се тражи од човека и вероватно највиши степен

10 11

људске хра брости и људског рада на самоме себи може се изразити реченицом: сврстати се међу остале. То значи да треба урадити управо обрнуто од онога што чини природа, са собом урадити управо обрнуто од онога што нам је од природе дато. То значи да је потребно у себи не-говати све што од нас чини доброг друга свим људима, а зауздавати све оно што нас тера да бринемо о личној користи на штету друштвене. Тако је свако крив за све. Морамо да схватимо да немамо сви исти проблем и да постоје људи којима задатак да преузму одговорност за оно што раде представља радост и задовољство, а постоје и људи којима је то страшно тешко.

Тако је свако крив и за своје лице и за своје тело и за израз очију и за хармоничност или једноставност својих покрета. Тело је могуће мењати исто као и мозак, мисли и душу. Као што се нико никада не роди потпуно глуп, нико се не роди ни потпуно ружан. На лицу је написано јасним и видљивим словима колико сте радили на себи и колико то осветљава ваше лице. Ради-ти на себи једино је што можемо да урадимо да бисмо истовремено дошли до практичне и идеј-не користи: сврстати се међу остале.

Највећа лепота у човеку јесте хармонич-ност. Не ми слим тиме на спољашњи изглед. Мислим на унутрашњу усклађеност и равноте-жу негативних и позитивних осо бина у једин-ствену изражајну целину. Ако, на пример, гле­дате мачку, гледате нешто сасвим савршено, а ипак то што је савршено није мачка. Не уме ни

да лети, ни да лаје, ни да говори, ни да рачуна, мислим да постоје још многе ства ри које не уме. Али оно што ради, ради савршено и никада јој не падне на памет да проба да уради нешто што не може, на пример, да игра. Постоје људи који све раде са вршено, потпуно складно и који могу толико да се са влађују и да сами себе кри-тикују, и да поседују пуно живе природности тако да никада не раде ништа што не разу меју. Зато никада нису ружни, зато што је ружна је-дино неспретна, смешна и незасита сујета. Они су целовити и имају савршену форму. Некада је имају свесно и знају да су је освојили, а некада је имају узгред, али увек се крећу с дивном си-гурношћу некога ко сваки пут уради оно право. Говоре исправно, поступају исправно, понашају се ис правно и облаче се на прави начин. Можда никада нису прегледали модни часопис и мож-да нису имали ни толико времена ни пара да о томе брину. Али, њихова унутрашња органи-зација је у свесном реду. Знају шта хоће и знају шта је добро желети. Све остало се природно подређује тој цен тралној чистоти као код парне вршалице која самостално одваја плеву од зрна, ради усредсређено и за собом чисти и користи све наменски, у правом тренутку.

Све што човек чини зависи од његовог унутрашњег рада на себи. Како изгледа, како се креће, како носи одећу и како држи стопала, како се смеје и како стиска руку; све истиче из једног извора, из богатства и сређености уну­трашњег живота. Одело не чини човека (коли-

12 13

ко је људи после рата желело да их одело учини човеком? А да ли им је то успело?). Скоро бих рекла да одело више открива него што скрива човека. Сигурна сам да истински вредан чо-век ништа не губи и када је лоше одевен. Зато што има толико пуног, згуснутог, јединстве-ног израза да је много лепши од човека који на себи има све пажљиво уштиркано, како треба. Уопште не желим да кажем да спољашњост није важна, напротив. Хоћу једино да кажем да спољашњост није спољашњост, него последица унутрашњег. Човек са богатим и дивним садр-жајем реши проблем свог изгледа једноставно и лако (што је скоро исто што и добро) и ни када на себе не стави смешне и изгужване крпе, јер су му једноставност и сређеност потребне као ваздух. А људима лажних садржаја и људима без садржаја неће помоћи да буду лепи и про-фињени ни у најскупљем оделу. Ако на оделу не буде ни најмање грешке у шивењу, недостајаће нешто рукавима и кроју, нешто недефиниса-но што иначе зрачи из људи који нешто вреде. Како се оно каже: ,,Коме није бог дао, у апотеци неће купити“.

ОГЛЕДАЛО У КОМЕ СЕ ОГЛЕДАМО

Једном сам видела на шареним корицама неког илустро ваног часописа дивну сличицу. Пред огледалом је стајала госпођа, тип „скороје-вићке“, препознатљиве на сто мета ра. Као од јастучића направљена и сва од сала, сало цури из ципелица, из затегнуте сукње (радо бих ре-кла, али не смем: као да је пуњена), још затег-нутија блуза, а позади испод шешира сало које прави фалте, прстићи кратки и дебели, вешти-ца из „Ивице и Марице“ би се обрадовала. Особа у огледалу била је обучена потпуно исто, и коса и лице и положај, све је некако одговарало. Али, унутра у огледалу било је младо створење које се смеје, танко као прут, а лепо као дрво у про-леће, девојка лепа у сваком погледу, управо тако савршена како је она прва непо прављиво руж-на. Испод прве фигуре је писало: „Таква јесте“, а испод друге, те унутра у огледалу: „Тако себе ви ди“, и морам да признам да никада нисам ви-дела бољу сличицу.

Када жене не би биле смешне, никада не би биле ружне. Бити ружна од Бога може да се поправи. То могу да спасу пријатне, добре очи,

14 15

љубазан израз лица, лепа, свежа коса и уопште нешто мило што би вредело помило вати. Мно-го је гори смешни, необјашњиви неспоразум који женама извире са лица. Увек мислимо о себи да смо нешто што нисмо. Мислимо да смо заводљиве, а биле бисмо шармантне када не бисмо мислиле тако. Мислимо да смо демонске, а у ствари смо мале, незасите и неса владане животињице. Замишљамо да смо драмске умет­нице, а често смо само извештачене мајмунице. Изгледа нам да смо добре мајке, а гушимо децу егоцентричном љубављу. Тврдимо да смо одли-чне домаћице, а у ствари смо тирани у кући.

А како себе мазимо! Како се радо мучимо, једва че камо да будемо „дубоке“ и „осећајне“, називајући мигрену осетљивошћу а хистерију продубљеношћу.

А то је све зато што не умемо да се видимо у огледалу. Посматрајте жене када ваде пудрије-ру и огледалце. На лицу им увек засија израз за-довољства, иако можда само за тренутак. Али промене израз лица пре него што се погледају у огледало. Никада жена не изгледа тако оз биљно као када се спрема да се погледа у огледало. На-вуче свој најбољи израз, најслађе и најлепше лице које може да направи. И тек онда се погле-да. Вероватно зато никада и не види каква је.

Прво што би требало урадити било би да станемо пред велико огледало и кажемо прос-то и искрено: оваква јесам, а оваква нисам. Ово имам, а ово немам. Ово могу, а ово не могу, зна-чи да то никада нећу радити. Ја сам словенски

плећати тип и никада нећу носити француске хаљинице скројене за ситни француски стас. Имам округло чешко лице и никада нећу себи да тапирам косу. Имам јаке ли стове на ногама и никада нећу сести тако као да су дивни.

Са карактером морамо да пробамо без огле-дала. Не када то страшно боли. Страшно је теш-ко признати себи да нешто не умемо! Страшно је тешко то уопште сазнати. А ако и сазнамо, тешко је одговарајуће се понашати. Нека кво је трагично проклетство да човек и све његове ам би ције зависе управо од ствари које не уме. Познајем жену, лепу, богату, талентовану, али нема глас. А њена је највећа жеља да постане оперска певачица. Има довољно пара да купи најбоље позорнице и плати најславније учи-теље све та и понекад плати сулуду суму да би могла негде да наступи. Потплаћени критича-ри обасипају је похвалама, а плаћени тапшачи не престају да аплаудирају, концерт је бескрај-но мучан и болно јадан, али та је жена увек са-вршено срећна. Кад тога не би било, била би краљица победница око које сви облећу, имала би све што је по требно. А овако је само смешна америчка фигура која нема искрене пријатеље: ко би имао храбрости да јој каже да грозно пева? За искреност је исувише богата.

Мислим да нико не може да успе без ове опе-рације: извадити из себе изгубљена и лажна, амбициозна мес ташца, ране пустити да зарасту и храбро признати шта се све нема. Када се то учини, најтежи успон остаје иза нас. Испред

16 17

нас је једноставан и широк пут. Остаје нам само да своје способности и лепоту свесно негујемо а своје лоше особине пустимо да закржљају и своје мане сакријемо у ћошак, где неће сметати никоме осим нама самима. После од њих остаје само мали завежљај који носимо сами, на своју одговорност. Можда ће некоме успети да га не-где заборави или, што је још храбрије, баци уз-викујући: Ко начно су ми руке слободне!

ДАМА И МОДЕРНА ЖЕНАДама је тачан појам за одређену врсту жена.

Реч похвална и пуна поштовања, старог, со-лидног значења. Када неко ка же дама, предста-ви себи жену из енглеског илустро ваног часопи-са. Некада је иза ње видљив или невидљив ду-боки, сеновити, уснули парк са старим дрвећем, стара породична кућа с ходницима, намештајем и портретима на зидовима из којих одише дух прадедова. Све аристо кратски темељито, ста-ро, високог квалитета. Наслеђене фотеље и наслеђене шољице за чај, изнад камина слика бабе у уштирканом белом оковратнику, а испод прозора платан који је засадио прадеда. Свему томе припадају не чујне слуге добро избријаних лица са којима се поступа полунехајно а полуфа-милијарно и који воде кућу да нико не зна како и не смеју да умру, јер би без њих све стало.

У малом, то може да буде стан на Малој Страни у Пра гу, сат са клатном изнад канабета, графика „Коњске ка пије“ изнад камина и стара служавка Розалија у кухињи. Читава атмосфе-ра не одаје идеју да би се ту икада десило неш-то што не треба. Она одаје часност, благу стро-гост и помало устајали морал. Седите у њој са

18 19

измешаним осе ћањима: као да су се врата све-та затворила иза вас и као да никада кроз њих нећете чути грмљавину модерне гужве, топло вам је и на сигурном сте, а ипак осећате се као за робљеници. Смејете се на то као што се деча-ци од дванаест година осмехују на своју бакицу. Бакица им изгледа поде тињила, слатко једнос-тавна и говоре са њом као са дете том, и у праву су. Али, наравно, бакица се за њима окрене са осмехом, мислећи: Ви, штенад, децо зелена – и она је у праву.

Улицом иде млада жена и одмах знате: код куће су вероватно ти наслеђени тањирићи и из-резбарени сто од јаворовог дрвета. Људи је по-штују и она то заслужује. Кроз живот носи своју наслеђену душевну имовину са племе ни тошћу добре расе, уз мало користи и без екстраваган-ције. Замислите се над њом и сигурно знате да она себи неке ствари никада не би допустила: никада туда не би ишла сама касно увече, ника-да на себе не би ставила црвени шешир, ника-да не би изговорила псовку, и никада не би, са урођеном мирном добротом, разумела ружну шалу. Погодићете да уме да стане код судопере и опере судове. А када неко зазвони, а она иде да отвори, можете да се кладите да онај који до-лази каже: Љубим руке – иако она има крпу и коцкасту кецељу. Сигурна сам да никоме у ли це не каже ништа ружно, и више од тога, да ни њој никада нико ништа ружно не каже. Ако почне-те да разговарате о неком актуелном проблему она вам одговара љубазно, не удубљујући се у

тему, ни глупо, ни паметно, а у гласу осе ћате тихи прекор као да сте рекли нешто што се не говори. Уопште нећу да кажем да је заостала. Она је мудра, сређена, доста мимо света, а при том, у центру свог, дивног света. Изгледаће вам управо тако вредна и крхка као стара ваза од божанственог порцулана која стоји на комоди од оног тренутка када ју је бакица Емилија тамо ставила. Успут вам само стидљиво падне на па-мет да је та ваза, иако тако лепа и вредна, за да-нашње животне потребе помало – непотребна. Таквим женама никада не успева да узму удео у развоју света. Развој света је бучна, страшна и гро мовита ствар, то је мешалица у којој се и вре-ме меша исто тако бучно. У кућицама са старим портретима и остарелим служавкама Розалија-ма за то не морају да чују. Прошлост им је поста-вила сигурно тло под ногама и заштитни кров над главом, њихов живот тече мудро и тихо као река сво јим коритом. Споља изгледа као да уза-лудно тече. А њима изнутра, са прозора кућице, борбе света изгледају уза лудне.

То је онај тип жена недавних времена, данас је тешко такве жене подизати. Иако вредно и племенито, данас такво васпитање ипак изуми-ре. Не изумире зато што се не рађају жене спо-собне да одрасту до те добре форме, већ зато што не рађају времена у којима би биле потребне.

Људи увек страшно радо живе окренути старим узо рима. Над свим што се дешава, сле-жу раменима, воле све што је добро и савршено и не желе да прихвате да је упра во то завршено

20 21

и истрошено. Називају нове ствари модер ним, говоре то са осмехом и са мало презира, понос-ни што томе не припадају. Модерно доба је лоше доба, а модеран човек лакомислен и неспосо-бан. Модерне игре су ружне игре, а модерна уметност је смешна уметност. Модерна жена је жена без трунке женствености. А трунком жен­ствености сматра се девојка манастирски вас-питана, пуна предрасуда прошлог века. Стави-те ту девојку у центар да нашњег модерног све-та и тражите да васпита храбру, јаку децу и да задржи корак са својим мужем, духовно или са­мо на улици. А ако је ставите у болну ситуацију, никада не ће схватити узроке бола и називаће га „разочарањем“, „чврстом руком реалности“ и „изгубљеним илузијама“. Њен живот после тога одлази изван граница сваког успеха.

Тврдите да се модерна девојка шминка и само игра и да није ни за шта. Али, девојке које се шминкају, играју и нису ни за шта увек су постојале у свим временима. Пот пуно забора-вљате на нови, стварно модеран, леп тип жене који вам одраста пред очима, а да тога нисте ни свесни. На жене самосталне, радне, сигурне, храбре, које могу човеку да буду пријатељ, друг, помоћник и које могу да живе на своју одговор-ност и од сопственог рада. Које се не боје посла, стоје код неког пулта, радног стола или маши-не. Управо тако стрпљиво, храбро и успешно цео дан као мушкарци, оне гледају мирно живо-ту у очи, онаквом какав јесте, и не треба им та трунка женствености (та вештачка несвесност

подизана у стакленој башти) да би остале жене дубоко осећајне. Жена не изгуби своју женстве-ност ни када ради – ни када зна шта је то живот. Напротив, про дубљује је из површне сентимен-талности до дубоког чис тог извора животне снаге.

Познате је на први поглед, на први стисак руке. Те жене имају отворено, смирено лице и једноставно, неизве штачено понашање, сигу-ран корак и одважне очи. Исто тако, као што оне прве изгледају сигурне да им нико ништа не може. Али, ове не штити видљива племени-тост одгајања, штити их сопствена одлучност и оно неде фи ни сано „нешто“ што свака пристој-на жена шири око себе као цвеће мирис. Нико за њих неће рећи да су даме – за њих би то била исувише мала реч. Али, свако им радо стисне руку и у души им се поклони.

22 23

ЂАВО У КАМИНУЗашто су сви, или скоро сви, савремени

бракови несрећни (као да су они несавремени срећни), једно је од модерних питања око кога се озбиљно третирано окреће сва лите ратура, а неозбиљно узето сваки разговор уз five o’clock tea. Свако питање на свету добро је и за ћаскање у друштву и за филозофски есеј, а теме такорећи са улице, узимамо и ми новинари. Код овог питања се ипак зачудим. Не да не могу да одговорим зашто су модерни бракови несрећ-ни – зашто би новинар остао дужан одговора? Него се увек питам: зашто би требало да буду срећни?

Управо ту све почиње. Два човека – две мале, усам љене, безнадежне, проблемима и без-излазностима живо та изложене људске вашке, два мала човека на огромној кугли земаљској, незаборавно, страшно и неспокојно ве ликој, оба по природном, уобичајеном праву несрећ-ни – треба да буду нагло, одједном, на пример, у пола десет пре подне, затворени у једном стану, у једном имену, у једном власништву, у једној судбини, треба да буду одједном, одмах – и то само зато што су сада двоје – срећни?

Изгледа ми да у тренутку када се двоје људи венчава и мисли да то раде да би заједно били срећни, одмах у том тренутку затварају могућ-ност да буду срећни. Венчавати се ради среће је исто тако профитабилно као венчати се за два милиона, за ауто или титулу. Ако се нешто у жи-воту освети, онда су то рачуни и цифре у душе-вним питањима. Двоје људи могу да имају само један разуман разлог да се венчају, а то је да не могу да се не венчају. Да једноставно не могу једно без другога да живе. Без икакве роман-тике, сентимента, трагедије, тај разлог постоји. Постоји ипак сваки дан, да ли је то љубав или нешто друго, то је сигурно најјачи и најистини-тији осећај на свету. Али каква гомила људи уп-раво то у животу потлачи и преко тога пређе.

Двоје људи се венчава да би живели зајед-но. Пази, зашто нам је уз тај огроман, немерљи-ви дар за ту могућ ност потребна још и срећа? Зашто се људи не задовоље искреном, неукра-шеном величином него радије бирају украшену лаж? Зашто себи обећавају нешто што ни они сами, а ни свет природе, небо, судбина, живот не могу испунити и што нико никада нигде не може испунити? Зашто реалном, збиљском, зе-маљском уговору додају укра се фантазије као што је срећа? Зашто од другога траже нешто што сами могу да дају? Зашто уопште траже још нешто од догађаја тако великог, тако озбиљног, тако дубо ког као што је заједнички живот?

Када бисмо се поставили према браку са одговор ношћу пре него што се венчавамо, схва-

24 25

тили бисмо скоро сигурно неколико ствари о којима пре тога нисмо мисли ли, на пример, да заједнички живот није никако лакши, већ тежи од живота у самоћи. Појединац наплаћује своју усамљеност многим олакшицама, на пример: половичном одговорношћу, слободом или неза-висношћу, или самом могућношћу да оде у Аус-тралију кад пожели. Брак је тако тешка ствар, да је преко потребно одрећи се свега што вам обећава већ у тренутку када се везујете. А то је други проблем о који се разбија модеран брак: људи се венчавају иако се још увек нису једно за друго позитивно одлучили, или боље рече-но, иако још увек нису одлучили да се одрекну свих других људи.

Упознати човека је фантастично тешка ствар. Мислим да не претерујем када кажем да је могуће упознати човека први пут после пола сата разговора и други пут после десет година заједничког живота. Такође мислим да је скоро не могуће да двоје људи пред свадбу слуте ко су и кога узи мају. Када би и знали све своје поступке, познавали своје идеје, своја одушевљења, своја убеђења, веровања, не знају ипак своје чарапе, поспане очи, свој начин гргљања при јутарњем прању зуба ни свој начин давања напојнице кел неру – зато што у дубини човек блефира, а на површини га упознаш. Свако венчање значи у себи скрива хиљаду ризика разочарања и све могућности унутрашњих насука вања против којих постоји само једно оружје: узети те ризи-ке унапред на себе. Светска конвенција тражи

да у име љубави људи између себе допуштају сву разноврсност унутрашњег развоја као што је националност, политичко и верско опре-дељење, и ми то допуштамо. Али, хајде да иде-мо дубље, допустимо човекове површне мане, одложи мо модерну карењиновску хистерију и дозволимо клем па ве уши и накриво завеза-ну кравату. Сваки човек је ог ра ничени свет за себе. Чиме је човек ограниченији, тиме је цело-витији. Колико има мање могућности, талента, толико их има дубље и сигурније их има. А ако има и само један таленат, тај је највреднији. И као што од светлокосог човека не може да се тражи да у исто време има – можда у уторак и у петак, ради промене тамну косу, исто тако од педанта не може да се тражи да игра шими, од глупака да разуме Кјеркегора, од сликара да га занима математика, од тужног човека да пева песмице, од самотњака да на прави забаву. То је веома једноставна логика, а зачудо мало људи то разуме. Обично људи једни другима заме рају управо оно што је основа њиховог унутрашњег живота и не падне им на памет да је улога бра-ка управо у томе да се поднесе суштина парт-нера, и чак поднесе тако да партнер осети да има право да буде такав. На крају крајева, то је само потврда себе коју човек тражи од другог човека, доказ да је вољен „иако“. То „иако“ по-седује свако од нас и управо зато је несрећан. Људи не живе заједно – никада то нећу верова-ти – једино из сексуалних, еро тич ких, новча-них, социјалних разлога. Људи живе заједно да

26 27

би имали пријатеља. Да би у усамљености света имали некога ко би потврдио оправданост њи-ховог постојања са свим грешкама и недоста-цима – јер шта је пријатељство, него подршка несигурном ја? Да би имали некога ко ће да их поштеди кажњавања, освете, лошег мишљења, правед ности, гриже савести. Стварно мислите да дом има друге задатке него да заштићује и заштићује и заштићује, чува човека пред све-том и, пре свега, пред унутрашњим огле далом. Највеће обећање које жена може дати човеку и човек жени јесте та дубока реченица која се го-вори деци са осмехом: „Не дам те“. Зар то није више од: „Волећу те до смрти“ и „Бићу ти веран заувек“? „Не дам те“ – у томе је све, пристојност човека према човеку, дом, верност, при падање, одлучност, пријатељство. Како су огромна так-ва обећања према мизерној срећи. У неколико речи, скоро ми изгледа да су наши бракови не-срећни само зато што их чинимо веома лаким. Веома је лагодно примити од некога обећање које овај не може да испуни, а за годину дана, ако га није испунио, наљутити се и побећи. Ми-слим да би било много теже, такође и часније, обећати оно што се може обећати и стварно ис-пунити. Сва та фантастична обећања су само изговори који се разбију у првој стварно тешкој ситуацији када је неопходно да се пристојно поступи. А зашто људи не обећавају да никада неће бити лењи – да донесу кући у џепу помо-ранџу, букетић љубичица, потпу но нову оловку или кесицу сувог грожђа? Зашто не обе ћавају

да ће се ујутро на доручку појављивати опра-ни, ми ришући на воду и сапун, свежи и пажљи-во обучени и дан после златне свадбе и сваки дан између венчања и златне свадбе? Зашто не обећавају да ће у љутини радије ударити, него се сећати неке ситне глупости, неукуса, руж-ноће? Зашто не обећавају да ће увек да се за-нимају једно за друго и за своја интересовања, свеједно да ли је то историја уметности, фуд-бал или збирка лептира? Зашто не обећавају да између себе остављају слободу ћутања, слобо-ду самоће, слободу простора? Зашто не обећа-вају све те тешке, мале ствари које могу да се испуне, а које се никада не испуњавају, уместо што обећавају ствари тако споредне као што је срећа?

Ако брак треба да има смисла, мора да буде постављен на широј и истинскијој основи него што је жеља за срећом. Боже мој, не бојмо се то-лико тог мучења, мало бола и несреће. Пробајте то једном, станите у звезданој ноћи ли цем ка небу и гледајте га концентрисано, заинтересо-вано читавих пет минута. Или станите негде на брда с чије висине може да се види парче земље као са неба. И видећете да за тренутак поверује-те у важност живота и неважност среће. Срећа! Кад би могућност за срећу лежала само у нама самима, кад би таленат за срећу био посебан та-ленат као што је, на пример, таленат за певање, писање, обућарство, политику! Дајте једном човеку све што тражи, заогрните га љубављу, похвалама, олакшицама и свачим што жели, а

28 29

ипак неће бити срећан. А туците другог човека док не престане да дише, можда ће да се деси да иде улицом, види гомилу свеже шаргарепе попрскане водом, дивне црвене шаргарепе са зеленим репом – и већ ће бити срећан.

Постоје две могућности за живот; или ис-пуњавати своју судбину, одлучити и стати са осталима, препознати судбину и испунити је олакшицама и тешкоћама, према срећи и према несрећи, храбро, часно, без погађања, по корно, великодушно. Или тражити своју судбину, али тражењем не само што губиш снагу, време, илу-зије, ин стинкт, тражењем губиш и сопствену вредност. Стално си сиромашнији, оно што до-лази увек је горе од онога што је било.

И коначно: за тражење је потребна вера, а за веру ви ше снаге него за живот.

РАДОСТ ЗА ДЕСЕТ КРУНАНа мом писаћем столу стоји у ћошку,

наслоњена на зид, репродукција Гогенове сли-ке. Велико пространо небо, испод њега море и тројица нагих мушкараца на коњима, на два црна и једном белом, пробијају се кроз траву ка плими. Ко зна, вама се можда уопште ова слика не би допала. То је проста и једноставна сличица, троје људских леђа, троје леђа живо-тиња, покрет мишића, линија мора. Али то је тако нежно, тако деликатно, да вас срце заболи. Приказује страну земљу, непознато небо, чове-ка који је видео свет у тако слатким бојама да је небо видео розе, резедо море и три коња и тројицу мушкараца као тужну, меланхоличну песму боја испред тога свега. Волим ту сличи-цу не само зато што је лепа, не само зато што приказује далеки свет, непознате крајеве, већ и зато што је то парче света који толико волим, мало чудо боја, крик, израз свемира. Купила сам је у једној малој књижари, стајала је пра-шњава у излогу и коштала десет круна. То ми је ипак причинило више радости од неког скупог поклона, више него нека велика слика у злат-ном раму. Када више не могу да извучем енер-

30 31

гију и радост из ње, ставим је у писаћи сто и за неколико месеци када се опет случајно сретне-мо, врати ми се осећај љубави, мало сентимен-тално сећање на дане које смо заједно провели. На дну мог писаћег стола је слична сличица, исцепана из неког часо писа, зове се: „Сунцу у сусрет“. На њој су мушкарац и жена који иду по плажи држећи се за руке, сунцу и ветру у сусрет. Није ни лепа, ни вредна, баш веома кич слика. Али, ипак, никада нећу имати одважности да је бацим у ђубре, јер је сва страст девојчице од тринаест година, све наивне представе младе девојке су на њој и када се осмехујем на ту сли-чицу, осмехујем се на своју младост, преко свих година одрастања.

Како мало воли свет онај који тврди да је за радост потребан новац! Како су сиромашни они који срећу нов цем плаћају! Како греше ти којима треба услов да би се радо вали. Скоро је срећа стајати са мало пара, можда и слом ље­ног срца, са тугом и бригама на ћошку улице, у куту парка или између два поља и пустити свет да пролази. Чудно, стварно, како је могуће осиромашити човека када није мо гуће украсти његове жеље и снове. Ставите руке под главу и загледајте се у свет, у возове који се уливају у огромне ста нице, у бучне улице којима тече жи-вот, у ша рене морске обале којима шетају лепе жене, музику у лет њим баштама са електрич-ним лампама, мале бакалнице где на вратима звони звонце, где мирише на ванилу и киселе краставце, тениске терене великих башта, мале

баште око кућица железничара где цветају ђурђевци, руже и различак, огром не железне конструкције, облаке који плове по небу, Кип Слободе како светли у води испред Њујорка, малу мачку преко пута трафике – у цео свет! Ви сте несрећни, сами, тужни? Ох, зашто нисте скитница мало више? Скитати је велика, дуго-трајна срећа. Скитање човека однесе од туге до страних земаља, а када једном упознате радост скитања, никада више нећете бити несрећни до смрти, јер ћете сазнати да је свет велики а ми малени и да у том сазнању лежи спас. И ствар-но, скоро је срећа стајати на улици, на поднев-ном сунцу и бити спојен са светом срцем које га толико воли. Скоро је срећа почињати ни од чега, из почетка.

Да ли сте икада сели у потпуно празну ка-фану у пред грађу, пијуцкали лимунаду и пре-листавали илустровани часопис? Илустровани часописи и дебели магазини су нешто најлепше што знам. У њима је цео свет, лепе жене, хаљи-не, пругаста зебра, воз у пуној брзини, колица са во ћем на улици у Чикагу, ауто господина X кога никада не ћете упознати, мачка глумице Y о којој сте толико слу шали, модерно уређена соба са белим завесама које је подигао ветар, букети у вазама, неки замак. Окрећете страни-це и мислите на свет. За моменат сте побегли из своје собице у свет. Враћате се кући обогаћени, а ако не знате да су неиспуњене жеље исто тако веселе као испу њене, онда не разумете радост. Париз не може да буде тако леп као моја петна-

32 33

естогодишња жеља за њим. А ако га никада и не видим у животу, ипак је за мене била утеха у тешким тренуцима: ако све пропадне, отићи ћу у Париз. Посао ћу наћи у великом хотелу на булевару, да перем судове, већ чујем како чис-ти тањири ударају о судоперу, видим себе како излазим са посла са земичком и ситни шем у џепу, на улицу пуну лепих и елегантних људи. Па риз! Париз! Париз! Тамо сам, у центру, ух-ваћена, сакривена, предата, слободна. Париз и ја! Са тим сном, са тим последњим излазом, шта је могло да ми се деси? И шта ако никада не от-путујем у Париз? Вероватно је то ружан, бучан, град, па шта?

Да ли сте већ имали среће да се возите? У ве-ликом граду има стотине возила која се крећу. Трезвени људи који не знају за снове, ни тај чу-дан укус бола и среће који вас одједном изне-нади као пљусак, желе да ме убеде да возила постоје да бисмо се брже селили са места на ме-сто. Да ли је заиста сва романтика на свету већ умрла? Зар није срећа ући у метро у непознатом граду у непознатој улици (тамо су прозори, про-давнице, пла кати, људи, возови, пр љавштина) и возити се? Возити се без циља у мору времена, до последње станице? Слабо осветљен тунел, бука, плакати, непознати људи. Воз на тренут-ке изађе из дубине, исплива на површину, пре-сече улицу, ухвати мало свежег ваздуха и поно-во, нова улица, нови људи, просјак, кобила, кола са гајбама, поглед на град. Срце затрепери зади-вљено од силне радозналости, очи не могу да се

на гле дају. А да ли сте се икада возили на кро-ву аутобуса? Глава вам је скоро међу звездама, улица под ногама, ноћни шетачи као сенке пред вама, хиљаде утихнулих, немих прозора лицем у лице, хиљаду затворених судбина иза блока кућа, кафане са баштама, шарене лампице, чаше са лимунадом. Зар није дивно возити се увече у луна парку на каруселу, деца вриште, поље на крају града, гомила цигле и разбијеног посуђа мало даље, гола и шарена периферија, то тамо позади последњи обриси града, а тај сјај на небу што заклања звезде, то је град који гори у ноћи. Тамо ћеш да се вратиш у своју кутијицу са чети-ри зида, три спрата горе по степеништу у круг, на једној од степеница бубашваба. Ушуњаш се у собу, а на плафону нађеш како виси незаврше-на мисао и незавршено осе ћа ње, узмеш их оба и весело избациш кроз прозор на кал дрму, јер се добро осећаш зато што си се на периферији возио на белом слону са црвеном капицом. А можда ће вам се некада десити да у фијакеру са малом белом кобилом идете по граду без циља, или то само тако изгледа, у ствари, у сновима идете некоме кога волите, све ближе и ближе, гледате на улицу, али и тамо видите само ње-гово лице, говорите „Добар дан“ у ваздух, и још многе ситне глупости. Како сте ту изгубљени, усамљени, глупави, и коњић се љуља и забацује гриву и ви можда никада нећете стићи тамо где читавог живота идете, али није штета, јер ће вас свет узети, заштитити, изненадити, испу-нити и онда вас само испљуне и то је крај.

34 35

Да ли сте некада провели дан у малом гра-ду? Све је концентрисано на малом тргу у цен-тру одакле иду улице право до поља. Ту је ка-фаница са црвеним сомотом и са неким смеш-ним часописима који пишу о невероватним, заборављеним догађајима који свету ништа не значе. Про читаћете да се и ту људи бесе због несрећне љубави и уби јају децу која су се слу-чајно родила, одмах поред програма биоскопа који пушта старе филмове. Око кафане су мале радње – саламе, дописнице, ципеле и канапи, сир ементај лер и киселе бомбоне – све можеш тамо одједном да на ђеш. Пролазе људи које си негде већ видео, на сликама, у сну, у бајци, про-лазе празнични, мудри, достојанствени, смеш-ни, узимају живот за озбиљно. А предвече, још у сумрак, још у сребрносивом светлу виси вели-ки, глупи, августовски месец, тачно изнад сре-дине крова преко пута, исти месец који управо у том тренутку виси изнад Монте Карла, изнад Париза, изнад Мисисипија и изнад стана неко-га на кога често мислите, километрима далеко, зами слите. Станица је малена, близу поља, две брезе и један човек са црвеном капицом, а возо-ви туда пролазе као случајно. У једном од њих отпутујеш, градић се изгуби и већ не можеш да верујеш да је икада постојао.

Пут предвече! Бели уски путеви изван гра-да, ауто путеви кроз поља, вечерња звона из града, зар то није срећа? Верујте ми, на свету не постоји узбуђење коме чврста, добра ше-тња по непознатом путу не би дала ритам. На

путу можете да преживите све несреће. Један­два, је дан­два. Несрећа се претвара у правилне кораке, у ред, један­два, један­два. Несрећа се бори са ногама, срце говори: то боли, то боли, а ноге кажу: свет је ту, свет је ту. Срце се пола-ко отвара, нешто се у њему окреће, промени, а онда се смири и одједном, срце се насмеје, ноге су исцр пле бол, нема га више, свет је ту, свет је ту. Али, сада се не заустављајте, сада не, иначе ћете одмах опет да будете несрећни. Сада иди-те даље, стално напред, сатима далеко док се не уморите. Ако се тек тамо зауставите, наћи ћете у тој тишини која ће нагло да се разлегне око вас када ноге ућуте, можда – ох, не могу то да вам обећам – две сузице, можда три, ако има-те среће.

36 37

ДУЖНОСТ БИТИ СРЕЋАНЧовек је чудно биће. И када много размишља

о озбиљним и тужним стварима и има страшно много брига, нешто, негде, некако ипак, одјед-ном засветли и човек је срећан. На пример, жури-те ујутро на посао, јутро је јако хладно и магло-вито, али одједном, ружна улица у којој живите више није ружна, горе се пробија сунце на купо-лу цркве мутним, штурим одблеском и вама од­једном заигра срце и запевушите неку песмицу, и игра вам се, трчи и скакуће, људе гледате љу-базно, врата канцеларије широм отворите, тамо нађете мрзовољна лица неиспаваних колега и зацвр кућете: „Добро јутро“, тако да сивом кан-целаријом запири ветрић доброг расположења. А то вам се деси усред нај већих брига и мука сва-кидашњице, препадне вас неоче кивано као раз-бојник и каже вам: „Ако на свету уопште постоји срећа, то су управо ти моменти дивље радости и ништа друго“. Један минут радости ишчисти у вама часове мучења и помогне вам да се дигнете на ноге, више од бесконачног размишљања и од-лучивања. Чим долети, нађете одједном сва ре-шења, и осетите победоносну ра дост. А та побе-доносна радост дода вам сигурност у себе. Свака кап сигурности у себе је као кап здраве, чисте,

младе крви. Не знам ко је то рекао да – што се чо-век више мучи, више вреди – али, ко год то био, страшно је лагао. Мучење мори, гризе, убија. Ра-дост нас умива и диже нам главу.

Кажете ми: Погледај богате људе, имају све што по желе, највеће радости, а ипак, међу њима има мало вред них људи.

Али, ја не говорим о богатима, хировити-ма, размаже нима и лењима. Говорим о овозе-маљској радости која окрене штене на леђа, која тера маче за клупком, говорим о бесплатним радостима, о радостима људским, простим, јед-ноставним. То су радости урођене и чудне, као што је све урођено чудно, то је дивља радост коју нам доносе боје, сунце, пријатности, песме, ритам, здраво воће. Говорим о радостима без повода и разлога.

Наше време донело нам је мало идеала. Али, вратиће нам се то. Сви идеали ранијих времена, данас су се пре творили у рационалне, доступне, приземне ствари. Не очекује се од нас да будемо добри за царство небеско, него да будемо добри сада, за земљу овде и сада за људе око нас. Све моралне идеје нису у ствари ништа друго него некакво племенито изражавање унутрашњег полицијског реда и мудре одмерености да бис-мо се средили сами са собом и једни са други-ма. То је скоро исто као када неко каже „грех“ или „шокинг“ – између те две речи је само сто го дина, а обе значе нешто што чини нажао дру-гима. Реч „шокинг“ већ добија кисео и убуђали укус и тражимо нову, бољу реч коју морамо да

38 39

измислимо, јер све јасније и снаж није умемо да кажемо: свима бити пријатељ.

То је у ствари васпитање за будућност, васпи-тање за снагу, рад и умереност који нису могући без великог труда. Треба и себе и друге васпита-вати са радошћу и без разма жености, генерације залутале у заблуде из којих смо се једва извукли. Треба да ојачамо, а не да јадикујемо.

Ако седнемо и замислимо се, наићи ћемо на загонет ност света и на наш конформизам који тако радо искори шћава ту загонетност. Онда филозофирамо о узалудности света и о непра-ведности природе и људи, растужимо се и ка-жемо: „Ја бих радио, али не могу кад сам тако несрећан“. А кад нам нешто не успе онако како смо замислили, каже мо: „Успело би то, али у да-нашње време успевају само преваранти. Ја сам, знате, осећајан, глупо поштен човек и нисам модеран.“ И још хоћемо да нас похвале што нам није успело.

Чим нам успе да се обрадујемо тек тако, ус-пеће нам одједном све. Радост скраћује мисли, поставља их на ноге и учи их да трче. Облачи им чизме од сто миља, хоп, пре него што сте се надали, већ сте тамо где нисте могли да стигне-те мучењем. У тренутку вам се разјасни нешто што је било као клупко замршено када нисте желели и када нисте покушавали да се радује-те. Нешто се у вама растрчи и понесе вас. И пре него што очекујете, нешто ће вам успети и дру-ги пут и трећи, и онда ће се јавити радост де-лања и рада, та најдуготрајнија и најплоднија радост, која спасава живот.

НЕПОЗНАТЕ ГОСПОЂЕПрошле недеље, нашла сам на писаћем сто-

лу писмо чији је крај на необјашњив начин не-достајао. Зато не знам ни име ни стање жене која га је написала. Нисам сазнала ни зашто су баш мени адресовани ти, на брзину написани, љути и криви редови симпатичног рукописа, а питање које поставља тако је неуобичајено, да сам пожелела да јој посветим цео један стубац, тим пре, што је шкакљиво и ти че се свих нас.

То питање гласи: Шта треба да ради жена којој муж није веран?

Као и све на свету и неверство зависи од многих ства ри. Не верујем у општи морални ко-декс. Колико има срца на свету, толико способ-ности, толико кривица и толико болова. Ника-да не бих смела, из поштовања према човеку, да кажем: урадите ово или оно. Али, ипак имамо толико заједничког, као што је проблем брач-ног неверства на који наиђе скоро сваки брак.

Пре свега, мислим да треба схватити да не-верство мужа и неверство жене нису кривица, рецимо, истог нивоа. Као прво, нису исте физи-олошки, зато што жена има другачије обавезе и одговорности у односу на свој сексуални живот

40 41

од мушкарца. Жена може да постане мајка, а материнство је њен главни задатак који захте-ва чистоту и зауздавање сексуалног живота и тамо где је то тешко. Мушкарац је слободан, фи-зиолошки. За њега сексуални живот не значи и задовољство и дужност, и одрицање. За њега је сексуални живот само радост и потреба у тој мери док је радост. Хоћу само да кажем: чин који је код жена пун озбиљних физио лошких после-дица, мушкарца физиолошки не обавезује. Уп-раво то је одлучујућа разлика.

Далеко од тога да желим уопштено да бра-ним не вер ство. Брак има смисла управо када је спојен са верношћу. Верност није само чистота, верност је услов искрености, отварању пута пријатеља према пријатељу, блиског људ ског односа. Али, наравно, сви смо ипак људи.

Непозната тужна госпођо, ви који сте ми написали тако несрећно писмо, не будите тако неправедни према човеку кога волите и који је отац ваше деце. Пре свега се замислите над со-бом. Сетите се свега што је претходило. Можда нисте били довољно пажљиви? Можда нисте били довољно стрпљиви и љубазни? Можда се нисте довољно занимали за његове мале жеље и мале бриге које слушате већ годинама, свакога дана? Можда су вам досадиле? Мо жда се нисте довољно трудили да му се допаднете? Можда сте у журби, у бригама и пословима заборавили да будете лепи и шармантни? Ваљда сте, умор-ни од брига, забо равили да жуди да вас нађе насмејану и пуну разумевања? Мушкарци су ве-

лики дечаци, и само изгледа да разумеју живот. У ствари, разумеју само себе. Али, ако волите, зар је то битно?

А када сте сазнали за његово неверство, како сте се према њему понашали? Видите, можда је то горко, жена која стари, која има децу, мора да одвоји мало мајчинске љубави за свог највећег дечака, свога мужа. Да ли се сећате како су наше мајке ћутале на све борбе наших дечјих срца, а како смо ми мислили да оне ништа не знају и да нас не разумеју? А касније би их једна реч ода-ла, да су све знале, да су се тресле од страха због нас и да су само чврсто биле уверене да ћемо по-бедити и чекале да се вратимо. Да ли се сећате како су нас примале када смо се стварно враћа­ли? Без речи оптуживања и као да се то под-разумевало. Одједном смо чули: шта ја тражим по свету када је овде мој дом? Видите, то је мож-да оно што је потребно. Муш карац који стоји на раскрсници између две жене увек осе ћа сукоб два осећања: љубави и пријатељства према јед-ној и жеље према другој. Мушкарци не подносе конфликте. Сваки конфликт чини их себичним. А њихов пут једно ставно крене онуда где је пријатније. Жена вреднија и вољенија губи на цени ако има уплакано лице, измучене очи, ако око себе шири атмосферу бола, а посебно онда када се пореди са веселом девојком. Ако жели-те да задр жите свога мушкарца, будите пријат-нији од његове љубав нице. То је заиста тешка улога. Жена коју познаје тако дуго, свакодневна и обична, и девојка која дотрчи на сат времена и

42 43

нестане – каква тешка улога за ону прву, а како лака за другу! Али, ви га волите, госпођо. Ви га волите и он вама нешто значи. Значе вам и деца и мир у кући. Па, онда морате да будете храбри.

Мушкарци су, понављам вам, велика деца. Морају да испробавају своје снаге као мали ос-новци. Треба им по тврда њиховог постојања. Морају понекад да чују да су лепи, јаки, одлич-ни. Морају да докажу да су још увек мла ди. Не-када је то невина жеља за нечим непознатим, нека да радозналост, некада симпатија. Верујте ми, то обично не иде много дубоко, а често се дешава да преварена жена својим понашањем постигне управо обрнуто од онога што је же-лела. Љубазан осмех и стрпљење брзо би вашег мужа излечили од романтике. Неки трагични гест, сцена, преба цивање, претње, направе од комарца магарца. Загорчате му живот, а то вам ниједан мушкарац неће опростити.

Зар нисте некада обећавали да ћете му бити пријатељ? А верујем да сте и били, у свим бригама. Данас стојите на граници која мож-да још није старење, али старост се већ осећа. Имате децу и жена сте. Сигурно сте спремни на дане старења. Не знате колико олуја изазива у мушкарцу страх да ће да остари. Мислим да мушкарци кроз кризу пролазе два пута у живо-ту, једном у пубертету, једном пред старост. Дом, жену, децу, све могу да забораве. Њима влада само страх. Беже у страст, можда велику и јаку. Па онда, сада будите његов пријатељ, схватите

га, осмехујте му се и сачекајте. Видећете да ће да се врати.

Не грдите, госпођо. Само зато што сте не-срећни. Они који вас чине несрећним нису под-ли. Само зато што сте у праву, нисте богати. Верујте ми, некада је страшно, мизер но мало бити у праву. За то не можете ништа да купите. Можда су и ти који вас угрожавају исто у праву. Обично су људи у праву и сви су јадни, а ипак једни друге угрожавају. Схватите, није важно ко је у праву, важно је срце. Стварно, само је срце важно. Па онда, будите широкогруди, немојте да се бојите мало бола и љубоморе. Будите до-бри. Волите њега, а не себе.

Сви закони о разводима, брачном неверству, прељуби итд. су, извините, али морам да кажем, ни за шта. Шта се њима постигло на свету, пог-ледајте око себе, свако живи по тајним сексуал-ним силама и свако је под утицајем закона који ни сам не разуме. Или ће жена да се потруди да буде таква да би мушкарац желео да јој буде ве-ран или она мора да поднесе његово неверство ако не жели да га изгуби. Али, за сваку кривицу је потребно двоје: крив је и онај који је зло учи-нио и онај коме је учињено зло.

44 45

КАВАЉЕРКада сам имала око четрнаест година, до-

била сам прави букет, први букет купљен код „Дитриха“, са визиткартом на којој је писало госпођици и сви су то могли да виде, добила сам га за први пољубац од првог каваљера. Жели-те да сазнате како се све то десило? То је више тужан него весео догађај и дан­данас га се са уздахом сећам: татин пријатељ, стари скијаш и спортиста, пословођа М. веома се разболео, и месец је дана постојала опасност да ће потпуно изгубити вид. Био је човек „старе школе“, играо је валцер, био је нежења, поштен, искрен човек који ни у љубави ни у пословима није био ку-кавица, и није желео само корист. Укратко, ка-ваљер каквих је данас све мање. Тада сам га по-сетила у болници и у дечјој лудости, купила му букет љубичица. Када су ме увели код болесни-ка који је имао за вој преко очију и седео у там-ној соби не радећи ништа по цео дан, у страшној неизвесности да ли ће икада опет про гледати, ухватио ме је – због тог букетића купљеног успут, без размишљања – страшан стид. Није могао да га види. Мучило ме је што том човеку поклањам нешто што ће га пре растужити него

обрадовати, што ће га само подсетити колико је несрећан. У жељи да грешку исправим и да му у том тренутку поклоним нешто што би осетио и са завојем преко очију, загрлила сам га око врата и пољубила. Био је то мој први пољубац и није био добар. Био је то необријан пољубац који је у жару, неприпремљен, погодио мало више нос, а оданде пао на браду. А осим тога, кад је већ био готов, било је страшно тешко нешто рећи или објаш њавати и после неколико промумланих речи да „није то тако...“, јер нисам знала да ли се њему допало или не, те кле су ми дечје сузе по лицу. Али, код куће ме већ чекао букет предивног, зимског јоргована и писало је госпођици. На визиткарти је писало неколико речи о „најлепшем по клону болеснику“, доказ да је веома добро знао „како је то“. А тата ми је тада рекао: „Видиш, то је каваљер“.

Каваљер! Тип човека који се данас ретко налази. На путевима, у хотелима, на станица-ма, плажама, улицама, свуда постоје мушкарци од којих жена која не жели да јој досађују, мора да се брани. И услуге, као чаша вина донета до купеа, ношење кофера или пакета, постају до-сађивање, јер су пропраћене погледом, осмехом који показује да нису учињене бесплатно – а то је битна разлика. Поступци ка ва љера у својој су основи обавеза да се женама чине услу ге, дужност која се подразумева. Сви поступци да-нашњих „каваљера“ у ствари су сусретљивост мушкарца према лепој жени. А то је велика раз-лика, зар не?

46 47

Истина је да се свет мења, као и људи, и да данашња жена није више тако несамостална, ни затворена, ни осет љива као што је раније била. Данашња самостална, модер на девојка пона-ша се сасвим другачије. Свој руксак носи сама. Плаћа сама за себе. Зарађује и издржава се сама. Зна све о берзама, курсевима, финансијским трансакцијама, може да води трговинске по-слове од муштерија до порез ника, говори неко-лико језика, учествује у политич ким из борима, чита новине и прати политику, вози ауто и иде на предавања. У поређењу с тим, послати буке-тић, уступљено место у трамвају или новине до-нете у брзом возу изгледају смешно и неважно. Зашто би мушкарац морао да чини услуге жени која свим силама показује равноправност своје самосталности? Зашто би у трамвају мушкарци стаја ли, а жене седеле, када жене више не желе да буду зашти ћене? Зашто би мушкарци мора-ли да се муче око тих сва кодневних ситница, када жене не признају да су слабије?

Али, није баш све тако, иако у томе има неш-то мало истине. Каваљерска услуга мушкарца према жени није социјална помоћ. Суштина мушке помоћи жени јесте у еротском флуиду. То је део захвалности коју племенити мушка-рац осећа према жени, мајци, љубавници. А што је жена самосталнија, таква јој част више при-пада и никада је неће прихватити као потцењи-вање своје самосталности, већ као поштовање указано њеној женствености.

Истина је да од жене зависи како се мушкар-ци према њој понашају. Постоје жене према

којима је смешно пона шати се каваљерски. Нажалост, има их пуно. Потребно им је нешто друго, а не суздржано поштовање. Али, знам си­гурно да само у ретким случајевима жена није одговорна за мушкарчево понашање према њој. Хоћу само да кажем: жалимо се да каваљери изумиру, с правом, не видимо их око себе. Али, да није можда кривица у нама? Зар не бисмо могле да се понашамо баш тако да мушкарцима не преостане ништа друго осим да се понашају као каваљери? Шта мислите? Сигурно је боље прво себе окривити и када нешто изгубимо, схватити зашто смо изгубили.

48 49

ДВА ПИСМА од којих би аутор направио новелу када би умео

Драги пријатељу!Постављаш ми питање на које не могу да ти

одго ворим. Како бих ја, не знајући ни твој однос према жени, ни твој однос према љубавници, могао да те посаветујем да ли треба да се раз-ведеш и поново ожениш или треба да останеш са својом женом? Неће ми помоћи ни то што те, као што пишеш, познајем као свој џеп, што знам и Хелену, твоју жену, и Соњу, твоју љубавницу. Иако врло добро знам твоју ситуацију, иако себи говорим да за развод не постоје спољашње препреке, да сте ти и твоја жена фи нан сијски независни, да немате децу, да немате ни зајед-ничке материјалне везе, као ни заједнички по-сао – шта то уопште значи и шта то уопште го-вори? Ништа. У твојој најинтимнијој одлуци не може нико да те посаветује, ни да ти помогне, то је тајна твојих осећања, нерава, срца, душе, никоме не можеш да је опишеш, а и када би је описивао – нико не може да схвати другога дубље него што досеже његово лично искуство.

Не могу, значи, уопште да те саветујем. Испри-чаћу ти моје сопствено искуство које, као и сва искуства, не може да се искористи. Али, у си-туацији када је некоме потребно наше разуме­вање, можда је добро изнети га на светло и то је једино што могу да учиним за тебе.

Ти свет још увек видиш као млади људи. Још увек верујеш или свом снагом покушаваш да верујеш да живот некуда води, да године некуда теку, да се стиче неки резултат, да се постиже нешто коначно. Чим једном на живот погледаш како треба, видећеш да је живот само рођење и смрт и време између тога. И одмах ћеш моћи да оцениш ствари којима данас не придајеш вредност: уну трашњи ред и душевни мир. То је вероватно као про дав ница са рено-меом, са натписом на углу улице, наслеђена од прадеде. Иде невидљивом пругом и додаје жи-воту нешто солидно. Солидност није покретна, ни променљива и баш је зато безнадежна. Али безнадежне ствари су веома мудре ствари, ако прихватиш да је нада осећај смишљен за људе који не могу да прихвате садашњост. Поред те солидности живота, осећања као љубав, жеља „почети нови живот“, заљубљивање, делују као наивне глупости. Солидност и та осећања нису исто и не могу да замене једно друго. На крају крајева, нема велике разлике ако проиграш жи-вот са надом или ако га проиграш без наде, јер га, момче, на крају проиграш, буди сигуран, јер оста риш и умреш. То је једина изгубљена игра коју људски мо зак може да допусти. Губи је тело и нема повратка.

50 51

Још нешто видиш, зачудо, као да ниси одрас-тао: стално ти се чини да имаш другачију, изу-зетну судбину, изузетан живот, изузетну душу и изузетна осећања. Драги мој, сви смо ми има-ли мајку и оца и сви имамо парче зем ље где ће нас закопати. Поред тих великих, централних заједничких ствари, скоро није ни важно да ли имамо црну или плаву косу, да ли имамо про-давницу на тргу или кућу на мору. Овако или онако, сви се бојимо смрти и сви се бранимо од тог страха како ко уме, волимо, радимо, имамо идеје, боримо се, једноставно користимо вре-ме онако како смо надарени. Кроз твоје је муке прошао скоро свако и скоро је свако доживео твоје страсти. Ако то схва тиш, биће ти лакше, прво зато што видиш да је већина људи то пре-живела и да је извесно да ћеш и ти преживети и да ће некако, ко зна како, све то проћи. А као друго, видећеш да сви у сличној ситуацији ура-де неку глупост. Да ћеш вероватно и ти да је на-чиниш, а да ћеш ипак даље живети. Чудно је то и ти ћеш се вероватно наљутити на мене. Али замисли, мирно замисли, за годину дана сијаће исто сунце на ливаду пуну цвећа и постојаће за-вијутак реке у равници.

Зашто тврдим да ћеш учинити неку глупост? Зато што је свако одлучивање између две ства-ри глупост. Треба да живиш тако да не дођеш у ситуацију да мораш да одлу чујеш. Највећа греш-ка уопште и јесте себи допустити да се буде у тој ситуацији. Остало више и нису грешке, већ по­сле дице првог корака који са собом носи читав

низ даљих грешака над којима више немаш моћ. Али, данас, када тре ба да одлучиш између две жене, ти си, у ствари, у не как вој пуној и срећној ситуацији, јер имаш целину са стављену од обе половине. Рупе које има твој брак до пу­ њаваш односом са другом женом, а слабости тог од-носа, ојачаваш браком. Себи дозвољаваш нове грешке, уколико један од та два односа видиш као самосталну целину. Вредност човека јесте у ономе што га ограничава, једино се у ограни-чењима савршено развијају његове особине. То је као кад би се човек специјализовао за нежност, озбиљност, распуштеност или осетљивост. Неке од особина преовла давају, а друге недостају, као што хемичар нема појма како се поткива коњ, а добра чистачица не зна како се прави парна машина. Сваки човек одише атмосфером своје глав не особине. Постоје људи са којима је весело, људи према којима осећате поштовање, постоје људи са којима сте храбри, и други, са којима гу-бите наду. Ако имаш две же не, имаш два света и није случајно – колико инстиката за равнотежу постоји у човеку – да су то управо супротни све­тови који се допуњавају. За коју год од жена да се опре делиш, изгубићеш ону другу, што значи да ћеш изгубити други свет и то онај који је до-пуњавао. Нећеш имати једну жену, већ само јед-ну без оне друге, или – једну и жељу за другом. Драги мој, дозволи да кажем нешто цинично: си-гурно ћеш зажалити како год да одлучиш.

Заборављаш једну важну ствар – да је брач-на љубав у основи различита од оне друге љу-

52 53

бави и да не зависи од човека. Брак је такорећи званично склопљен заувек зајед ничким бри-гама, заједничким намештајем. Једном сте тај хаос купили, а током година он се повећавао, до-бијао лице и постајао жива ствар. Кроз тај свет текла је љубав која није била угрожена светом, већ сама собом. Када се гасила, оживљавале су је заједничке шољице, заједнички рачуни за угаљ и нова заједничка омиљена слика у углу собе, по езија свакодневице, тиха сигурност по-знатог. Љубав пре ма љубавници нећеш зауста-вити ако почне да нестаје тим малим стварима. У тренутку када на својој љубавници почнеш да мрзиш оно што си раније волео – крхке прсте некада тако нежне, данас тако ружно несигур-не, мале уши, пре годину дана тако дивне, а да-нас тако чудно сиве – у том тренутку је крај. Не постоји заједничка основа за живот, само гола љубав, као човек коме су све украли. Када би Соња била твоја жена, а Хелена љубавница, не би их волео истом љубављу као што их данас волиш, већ обрнутом. Соња би била она од које би зависио, пун саосећања и захвалне људско-сти, а Хелена звезда која те греје, са којом би ти свет изгледао отворен.

Рецимо да све кажеш својој жени и да је на-пустиш због „новог живота“, како ти кажеш, из-међу старог и новог живота је, драги мој, страш-на граница на којој мораш да се опростиш од старог живота. У тренутку када погледаш у то лице које те је годинама свакодневно пратило, смејало се, плакало, певало и све то заједно са

тобом, наћи ћеш у њему сећања на све што си са њиме доживео: хоћеш да кажеш да то познато лице више никада нећеш видети, да речи тајног речника више никада нећеш изговорити и да се више никада нећеш враћати кући знајући већ на степеништу како ће да те дочека? Тај човек је годинама живео поред тебе, а сада одмах, одјед-ном, треба да неста не? Једнога ће дана бити бо-лестан и плакаће, биће сиро машан и напуштен. Једнога ће дана умирати тај човек кога толико познајеш. Обузеће те страшан бол. Више него бол. Најстрашнији пакао. Читава борба живо-та и љубави имала је само један смисао: имати пријатеља у старости и смрти. А данас напуш-таш тај једини смисао? Толико ћеш патити да ће ти изгледати да ти на свету нико није драг осим тог пријатеља кога више не волиш. А ако будеш имао довољно снаге да је ипак напустиш, упа-шћеш у други свет, исцрпљен као рањена звер.

Можда ћеш се тамо дочекати на ноге као мачка, и оздравити. А шта ће бити после, госпо-де боже? Поново „нови живот“? Опет иста борба човека и љубави? Опет хаос, шољице, рачуни за угаљ? А у најбољем случају, после дугих година, опет ћеш добити пријатеља у старости и смрти. А зашто ниси остао?

Драги пријатељу!

Хвала ти сто пута за твоје искрено писмо. Када бих могао да натерам своје срце да осећа

54 55

оно што ћу осећати за годину дана или две, или десет година, вероватно бих ми слио исто што и ти. Вероватно би мудро било мислити унапред, мислити као неко искусан, док то још нисмо. Када би се интензитет живота могао спојити са мудрошћу старости, свет би вероватно друга-чије изгледао. Ти си пот пуно у праву, веруј ми, али то сам нисам доживео. Ипак, пробаћу, али не обећавам себи победу, немам ни где нити над чим да победим, сам одлазак је победа. Испраз-нио сам свој живот као чашу воде и пунићу је поново, Знам, од важност се награђује, одваж-ност се и кажњава. Знам, све има две стране. Знам да се за све страшно плаћа и на обе стране, а да увек дође туга за прошлошћу. Али, ствар-но, увек у пролеће сија сунце по ливади пуној цвећа. Ако је то једина сигурност на свету, хоћу да се за њу држим гр чевито.

Дакле, пријатељу мој, одлазим у Париз, а онда у Лон дон, а онда ко зна где. Ко зна када ћу да се вратим и ко зна шта ћу тамо да доживим. Нити се бојим нити се радујем, и само чекам спреман за даљи живот. Веома је могуће да ћу за годину дана рећи пријатељу који ме буде молио за савет то исто што си ти мени рекао. Али, то је управо оно што стоји изван те двостраности света и ван свих искустава као чврст закон из-над нас: да не можемо да се побољшамо. Да не знамо док не испробамо. Да не можемо да живи-мо боље од оних који су живели пре нас.

Твој Јиржи

НЕКОЛИКО ВЕОМА ЗАОСТАЛИХ БЕЛЕШКИ О ТОЈ

ЕМАНЦИПАЦИЈИВећином, светски проблеми не зависе од

природе, реша вају се преко новина, акција, бор-би и предавања, сами од себе, својом сопстве-ном тежином и незадрживим током времена. Све су дебате заправо излишне самим тим што иза сваке дебате стоји један одређени човек са одређеним лицем, образовањем, зацртаном судбином и било би вели ко питање да ли човек зависи од човека или човек од мишљења – јед-ноставније речено: може ли човек ишта про-тив таквог мишљења или може ли одређено мишљење управо без тог човека? Али, на крају крајева, читава мо дерна индивидуална психо-логија слична је псу који јури властити реп, а овај лепи увод посвећен је бујици оспо равања коју ће донети овај чланак.

Дакле, о тој равноправности мушкар-ца и жене. Увек ми се то чинило веома прос-тим (подсећам да је овај фељ тон најскромније мишљење сиромашне новинарке, а не прилог друштвеном спору): за једнака и иста права

56 57

по требна су једанака и иста достигнућа. За мо-гућност једна ких достигнућа, потребне су исте способности. Наспрам свих залагања и доказа о једнакости способности стоји велики, неза-менљиви и застрашујући несумњиви при родни закон: жени је потребно девет месеци да роди дете, а мушкарцу само неколико тренутака да га оплоди. Не мислим да те основне и суштин-ске ствари могу нечим да се заобиђу. И када би – молим лепо – и када би ту чисто физичку пре преку било могуће превазићи у практичном животу, и када би жена у канцеларији, у фабри-ци, у на учној лабо раторији, у државној служби, у политици или на спортском пољу могла, сме-ла само у интересу детета – могла да не брине о својој трудноћи и настави свој рад без паузе, као да није трудна – не може то да игнорише уну тра шњошћу, једно ставно зато што нам фи-зичке границе нису дате тек тако, зато што се оне ипак пресликавају у нашој души, у нашим мозговима, тако да им мењају вред ност, не-видљиви, тајни закони у нама који измичу свим програ ми ма. Нисам си гурна да ли је Господ Бог знао какву бес мислицу прави када је створио човека. Али ипак, није створио једног човека, начинио је двоје људи. Када би уопште могло да се говори о истоветности и равноправ ности, не би било потребно да се тело жене толико разли­кује од тела мушкарца, да телесне функције жене буду тако мало сличне телесним функци­јама мушкараца, не би све то било на свету тако сређено да буде потребна, на пример, одећа.

Могуће је добро дебато вати против свега што је створио човек: против парламента, против ску-поће, угње тавања сиромашних људи, против проституције итд. Али је бесмислено борити се против природе која постоји, која врло мало зависи од људских жеља и која мушко­женски принцип ставља свуда – међу слонове, врапце, сомове и беле раде исто као и међу људе. Какав год да је тај принцип, веома је тешко поверова-ти да је случајан. И исто је тако тешко поверо-вати да би било могуће да можемо да превари-мо тај принцип, чак и нај гени јалнијом идејом на свету.

Увек ми је то прокламовање равноправно-сти и једна кости деловало као потцењивање жена. Не знам ко би на свету могао да одлучује ко је способнији, мушкарци или жене, и каква је то идеја да се праве таква такмичења? Али, увек ми изгледа као потцењивање када се не-коме одузме његово место на свету, а додели неко друго, мање или веће, свеједно. За човека је увек најдостојније да ради оно што може и уме. И није истина да свет и земља немају места за сву своју децу; ако је дете поштено и храбро, оно може да нађе себе. Чврсто верујем да сва-ки човек на зе маљ ској кугли уме нешто, било шта. Искрено верујем да сваки човек на свету може да живи ако ради оно што уме. То је ско-ро природни закон и Земља би морала да нес-тане од срамоте када би било другачије. Али, на свету не може да се потцењује ништа што је темељно. Не схватам, заиста не схватам зашто

58 59

је мање уметност направити добре ци пеле него одржати добар говор у парламенту, зашто је занемар љивије скувати одличне кнедле, нацр-тати добар плакат, истругати дрвени сто, него саградити кућу, написати драму или стварати законе? Зар ципеле нису потребне исто као и за-кони? Зар нису сваки посао и рад мали део лан-ца велике културе и зар није сваки рад частан, потребан и леп, ако је часно, потребно и лепо обав љен? Мислим да је једна од тајни људског неспокојства то што многи људи не схватају да се испуњавање обавеза и уживање преплићу или бар допуњавају и условљавају. Зато ника-да нисам могла да схватим зашто се такозвани женски послови толико потце њују. Ваљда жена није на свету само да би се старала о домаћин-ству? Зар домаћин ство и дом нису мала држава а жена душа у њима? Веома је површно тврди-ти да вођење домаћинства чини само кување, шивење, прање веша и велико спремање. Сви су ти послови у ствари споредни. Зар није већ само по себи велики задатак то стрпљење, та љубав и нека чудотворна мудра сила, подвргавати се тако узалуд ном послу, сила која сваког дана нес-таје без трага да би свакодневно опет била нуж-на иако никуда не води? Оно главно јесте душа жене, израз њене личности, њене спо собности, њена неж на, тиха надареност да ствара у овом свету између неко лико зидова. Боже мој, схва-тимо већ јед ном да не постоје мале и велике ствари. Да постоји само тај један живот, једна велика животна струја, живот леп и тужан и

под једнако моћан код свих људи и свуда. Није ситница про менити у свету простор између че-тири зида, а тако да се муж радо и весело враћа, деца расту у здраве, способне људе поштеђене конфликата младости и васпи та ња, при ја тељи се не осећају непријатно у ружној атмосфери ерот ске борбе или еротске равнодушности или еротске пер фидности, тако да може да се дише, живи, ради, верује у живот. Само жене које то могу и умеју, знају колико жртава и огромног одрицања, рада, духовне снаге одузима такав животни успех. Зар не мислите да је то успех већи него, на пример, говор у парламенту?

Родити децу није тешко. То уме – много храбрије и, наравно, мудрије – свака мачка. Вас-питати децу је огром на ствар. Зар мислите да то свака мајка ради тако добро као било која мачка? Погледајте једном пажљиво како је она строга, здрава, несентиментална а при томе пуна љубави, потпуно одговорна и како обраћа пажњу на хиги јену – та мама, а само је четворо-ножна животињица која у време када треба да роди, доји и брине о својој деци, не дозвољава себи ниједну помисао на свога мужа. Мачор је за њу сасвим непотребна ствар, увек на сметњи, велико, израсло маче за које је потребно стр-пљење. Али, деца су суштина, задатак, понос и смисао њеног живота. Не при чајте ми да су жи-вотиње мање вредне од људи. Ако тако говори-те, не знате ништа о њима. Већ сама чињеница да је животиња лепа, а тако је мало лепих људи, доказује да животиња има право, а човек греши.

60 61

Где код човека мо жете да нађете такву телесну хармонију као, на пример, код тигра, коња, пса или јастреба?

Васпитати дете не значи пребити га када исфлека столњак. Васпитати дете значи, у пр-вом реду, бити сигу ран човек, бити сређен, од-важан, свестан и никако лењ човек. Значи има-ти страшно велико срце. А зар је то ситница?

И зар улога жене, место жене поред мушкар-ца није велико? Уз сву своју огромну енергију, интелектуалне успехе, мушкарци ипак остају деца која у жени траже мајку, пријатеља, некога ко све то носи подупирући читаву конструкцију живота. Слаби су веома издржљиви. Ако је жена слабија од мушкарца, њена способност подно-шења сигурно је изграђена управо на физичкој чињеници де вето месечне трудноће и болног порођаја – нешто што прелази границе моћи мушкарца. Та храброст слабости, та храброст и одважност природне пасивности – пасив ности исто тако диктиране физичким и сексуалним обликом жене – зар то није јарбол који увек из-држи, сила која никада не разочара, рука која увек спасе?

Понављам и свуда то опет налазим: такви се пробле ми обично решавају сами од себе. Једна је од драгоцених женских особина то што жена постаје оно што је потребно да буде. Ако треба да се заради новац, да се издржавају деца, може сигурније, можда и савесније и издржљивије да заради новац, да издржава себе, децу и мужа. Може да води фабрике, вози аутомобил, возове,

може да студира, може да ради у канцеларији; може храбро да се бори за живот, а у време рата доказале смо то небројено пута и доказујемо то увек изнова. Али, сви ти послови остају само послови и не постају – код праве жене – позив. У дубини свога срца, жена увек остаје жена и мајка. Остаје жена и поред читаве гомиле жен-ских питања и то што остаје жена јесте њена највећа вредност.

62 63

НЕКОЛИКО ДРУШТВЕНИХ ЗАКОНА

Само на први поглед, друштвени закони не зависе од зако на срца. У ствари, свему што друштво забрањује и запо веда темељ је дубоки обзир човека према човеку, дубоки закон љуба-зности. Прво правило друштвених веза јесте: штедети друге и бити пријатан према њима. У извесном смислу то је закон виши од закона љу-бави, јер се подра зумева и лако је чинити добро вољеним људима. Али, би ти пријатан и према онима које не волимо, бити обзиран и према неважним, управо је то успех. А сваки је успех важан, успех телесне снаге, духа или талента, баш као и успех у васпитању срца.

Правилно понашање у друштву за мене није ужегло моралисање ситничара, ни кон-венционални обзир било које друштвене класе чији су ставови закржљали у неке бесмислене захтеве и неку глупу формулицу за оцењивање људи. Кад кажем друштвени, мислим на најши-ре значење те речи. Моралисање о лепом по-нашању у добром дру штву исувише је јадно и исувише полтронско да бисмо се њиме уопште бавили. Говоримо о понашању у великом људ-

ском друштву чији смо чланови и о љубазности човека према човеку, пријатеља према прија-тељу без обзира на боју коже. Јаког човека пре-познаћете по начину на који се понаша према слабом. Човек који чврсто стоји на ногама нема потребу да вређа слабијег нити да повлађује јачем. И за прве и за друге чува мирно разуме-вање. Обично нај више у томе греше жене. Жена која не може да поднесе дру гу жену у друштву, одаје како је несигуран њен поло жај. Жена која не може да призна да друга жена има више духа, да је лепша, да је шармантнија, губи све зато што показује љубоморну бојазан за своје предности. Жена која злонамерно говори о дру-гој жени, која оцрњује другу же ну, заслужује да је не примећујемо. Све смо изложене жа лости, слабости, старењу, ружноћи, напуштености. Ко би требало да саосећа са нама ако не оне којима прети иста опасност.

Немојте да штедите хвалу и будите опрез-није у осу ђивању. Лепа, пријатна реч још никога није повредила. Оговарање боли и кад потиче од најнебитнијег човека. Морате схватити да немате право да критикујете, да не мате право на искреност. Искреност је могућа само између најинтимнијих пријатеља. Искреност је једно од најтежих, најважнијих људских добара – највећа казна и највећа награда, најстрашније пони-жење, најопасније оружје. Смеју да је употребе само одабрани и они који су свесни да човек не може да буде објективан и да је искреност за­право субјективна ствар коју не делимо свима

64 65

чак ни када траже, можда само шкрто. Никада нисмо такви да бисмо могли да грдимо грешке других, али увек смо такви да би нас могли из-грдити. Будите сигурни да постоји и оно што само ви видите у пригушеном светлу, нешто због чега морате дати предност другима.

Никада не заборавите да на свету нисте сами. То је врло важно. Подредите се, али весе-ли, без мрзовољног лица. У друштву не постоји вођа и не постоје наређења. Ту владају жеље сваког понаособ. И када бисте хиљаду пута же-лели да радите нешто друго, не показујте мр-зовољност. Не зависи све од вас. Нисте тако ва-жни. Немојте да гун ђате када сте уморни, а дру-ги желе да иду даље. Не гња вите друге када вас боли глава. Сакријте своју тугу, своје приватне погледе. Не брините толико за себе, брините за друге. Ако сви будемо тако радили, постићи ћемо дивну хармонију. И видите, то нимало не личи на оно што је увек било највише потребно на свету: Не мисли на себе, мисли на друге.

Сачувајте дистанцу. Научите да се свако-дневно сре ћете са људима тако да о себи ништа не покажете. Ако не можете да сакријете своју приватност, не поверавајте ни шта. Ако пређе-те границу поверљивости, изложићете се кри-тици, саучешћу и зависти. Ако успоставите пробле матичне односе и када то не желите, от-ворићете људском неразумевању слободан пут до свог дома. Испуштате однос из руке, немате више ви контролу над њим, већ он над вама. То је грешка. Често поверавање је, уз то невер ство

према двоје­троје правих пријатеља и неукусно је пре ма себи самом.

Ако не познате човека ни по чему другом, препоз наћете га по његовом односу према нов-цу. Племенити људи могу да буду и они ште-дљиви и они расипни. Али људи који се клањају новцу, туђем или свом, сигурно нису племени-ти. За чистог човека паре значе нужност и сред­ство. За нечистог значе циљ. Немојте се стиде-ти ако имате мало новца и једете сардине док остали једу печење. Али, стидите се ако диже-те нос пред нечим што јесте или треба да буде довољно добро за остале. Стидите се да дока-зујете да сте „навикли на нешто боље “. Стиди-те се нескром ности. Само они најпростији, који мисле да су бољи од осталих, само најгрубљи трутови неће захвалити за лоше јело и постељу од сена, ако није кревет. Страшно се одајете ако мислите да су паре оно што је услов за ноблес.

Други камен спотицања на испиту људских особина јесте вино. У љутњи су људи искрени, али увек ограни чено. Али, пијанство отвара тај-не душе. Пијанством откри вате своје праве осо-бине и скалу својих осећања свог од носа према њима. Немојте се никада опити ако се бојите да се откријете.

Велика је грешка мишљење да треба савла-дати дру штвена правила да бисмо били васпи-тани људи. Уопште не тврдим да спанаћ треба јести ножем или да треба стављати ноге на сто. Али, зачудо, у бајку о непризнатим и угњете-ним не желим да верујем. Читавог живота око

66 67

себе гледам и видим да права племенитост, права велико душност вреди. То је стварно вео-ма једноставан закон света: човек код људи постиже оно што је заслужио. Не верујем да ли-цемери успевају више него отворени људи. Не верујем да је свет тако лош да до циља стижу само ништарије. Напротив, верујем да они који то са муче ничким лицем тврде искоришћавају своје веровање само да би оправдали своје сла-бости. Нека ти који су запали у невољу траже кривца прво у себи. Једино ће им то помоћи да се опет уздигну.

Друштво није само затворени круг који се састаје на поподневном чају. Друштво је цео свет. Возач трамваја и чистач ципела, и кувари-ца, и министар, и господа и радник. Сачувајте друштвени такт према свакоме. Не гурајте се никада напред, чак ни тамо где вас не знају, не будите груби ни према некоме нижег звања. Будите при јатни према свима, уздржани према свима и свуда. Никада не заборављајте да нисте сами и да нисте најважнији. Будите увек строги према себи и попустљиви према дру гима. Мора-те имати два мерила за себе и за свет. Ако имате двоје­троје људи на свету, али шта говорим, ако имате макар једног човека пред којим можете да будете слаби, јадни, несрећни, а да вам он не чини зло – богати сте. Попустљивост смете да тражите само од љубави. Ни када од других и, пре свега, никада од себе.

Оставите другима слободу која је и вама потребна. Не тражите од њих да воле оно што

ви волите. Не тражите да имају исте погледе на ствари као и ви. Не тражите да имају исте инте-ресе као ви. Задржите своје, поштујте њихово. Ако се нађете у тачки разумевања, тим боље. Њихова дела не смеју условљавати ваше симпа-тије, већ њихова уну трашња вредност. Гледајте дубље, тражите позадину њи хо вих поступака. Оцењујте њихово срце, њихове душе, њихову искреност и опраштајте им то што радо једу бели лук иако ви не можете ни да га помири-шете. Никада немојте ломити људе ако сте јачи. Никада не тражите да раде против своје воље оно што ви желите. Тиме их губите и ако са вама остају читавог живота. Будите опрезни, бу дите веома опрезни са сваким човеком и схватите каква је страшна раздаљина, каква је непре-гледна раздаљина од човека до човека. Толика, да тек са великим напором мо жете да приђете један другоме, али само једним малим ружним поступком можете да се удаљите заувек.

68 69

ДЕКОРАЦИЈА„Жена је декоративна по природи и њена је дужност да се брине за своју де кора­тивност. Надам се да ћете памтити стару француску пословицу: ненашминкана жена, необријани мушкарац.”

часопис Ч. С. бр. 3

Другим речима, жена је леп украс и њена је дужност да на то не заборави. Посебно док ради нешто корисно, на при мер, када кува, ради у фабрици, када купа децу или шије одећу за целу породицу – добро је да не заборави да буде лепа. У време у ком се тата сатире од посла и са много муке зарађује мало пара, у време док деца рас-ту и док се, пре свега, мора мислити о томе, да им ништа не недостаје у исхрани и хигијени, биће добро ако мама купи шминку – зато што је женина дужност да буде лепа. Млада девојка која иде на факултет, у гимназију или у средњу школу и размишља како да постане независна, нека, пре свега, не заборави да се нашминка. За-иста, никада нисам мислила да би модне ревије могле бити важне, али почињем да верујем да јесу важне. У време у ком се тако несрећно бри­

немо да девојке не постану непотребне и неса-мосталне, у време спортског развоја и телесне хигијене од које оче кујемо да одгоји здраве и лепе жене, храбре и разумне мајке и раднице, говоримо девојци: Не заборави да си на свету украс и да је твоја дужност да се нашминкаш.

Не знам како је то природа уредила, човек се у то не разуме. Али је сигурно да је жени наре-дила да рађа децу и не знам да ли је то лепо. Ско-ро ми се чини да је то само страшно тешко, а не лепо и да постаје лепо тек када све прође и када у колевци спава детенце. Сигурно не мислим да жена која слуша природу и ради оно што јој је природа наредила – гаји дете – има толико вре-мена да брине о својој дужности да буде декора-тивна. Са муком ће успети да буде чиста, мила и сређена, а преосталу ће енергију си гурно ис-користити на веома недекоративне ствари – на храњење и васпитавање детета и многе друге ствари у вези са њим – а њих је страшно много. На пример, преморени и нимало расположени тата коме треба да се помогне да живи и који би се чудио када би га жена дочекала речима: „Слушај, драги, по природи сам декоративна и моја је дужност да о томе бринем“. Исцепане чарапе, празни стомаци и неурађени домаћи задаци неколицине дечака и брига о свему што се тиче малог домаћег краљевства и свега што зависи од маме, такође никоме неће оставити слободног времена. И ко ће да реши ту тешку загонетку која је жена боља – она која је на себе преузела неку дуж ност и тако са свим осталим

70 71

радним људима носи део одговорности пома-жући другима – или она која брине о „дужности да буде декоративна“?

У Бечу, за нашминкану девојку кажу: „gut, gemalt, halb gewonnen“ – што можемо да преве-демо као: добро на шмин кано лице је добра зам-ка – и сигурно не морам да вам објашњавам шта то значи нити да вам говорим да се жена која не мисли на сличне глупости неће шминкати. Сигурна сам да је тај успех нашминканих лица веома сум њив и када би нашминкане жене слу-шале мушкарце када искрено причају, чуле би како им се то, у ствари, уопште не свиђа. Про-бајте то једном, а ако ваш муж буде говорио о некој нашминканој девојци, сетите се своје улоге – бити декоративна. Купите кармин и ставите га на усне. Одмах ћете чути нешто што вам нећу ни писати и одмах ћете сазнати как-во мишљење мушкарци имају о нашминканим женама. Мушкарци имају два мерила за жене: једно за своју, а друго за остале. Чини вам се да је то неправедно, у ствари је праведно, зато што мушкарац на своју жену гледа мекше, говори себи: То је моја драга, мој друг, то је наша мами-ца – наравно да је тада строги пуританац, а ако не знате какво је то олакшање за вас и каква почаст, то значи да никада нисте схватиле како је мушкарцу потреб но да буде поносан на своју жену.

Не кажем да треба да идете около са лицем које се после топле воде и пуно трљања цакли као тек опрани прозор. Такође, није потреб-

но ни да на врху носа носите огледалце. Добра крема за кожу, добро умивање и нега лица, до-бар пудер (са мером), масажа лица и, пре свега, добар сапун и умивање неколико пута дневно – сигурно су довољна нега и тако ћете постићи знатно више него шмин ком која никада не де-лује нежно и никада лепо не украси лице, али вам га зато тако уништи да после без шминке стварно не можете. Направиће вам боре у годи­нама када за то још није време и уништити кожу тако да је никада не излечите. На младом лицу, где је непотребна, шминка изгледа (у најбољем случају) пикантно. На стари јем лицу изгледа убого и тужно. Не сакрива боре и само открива страх од старости. И веома се лако може десити да жена која је мирно остарила у поређењу са „младом“, нашминканом женом, изгледа ствар-но младо свеже и веома нежно. Лице је сведок који не може да се поткупи и све што сте пре-живели остаје на њему записано заувек. Шмин-ка на њему оставља ружне трагове, а ако је ко­ри стите још и наивно и дечје, трагови су тешки и не откри вају ништа лепо.

Не знам како бисмо изгледале као декора-ција живота, али мислим да нам то не би прис-тајало. Сигурно бисмо се при том страшно до-сађивале. Замислите када бисмо жи веле живот као анђели на фасадама из периода сецесије, зими, лети, дању, ноћу нешто украшавале, увек бисмо се исто понашале док са нас не почну да отпадају парчићи не би нам преостало ништа друго него да се и даље смеш камо, јер више

72 73

ништа друго не бисмо ни умеле. Хвала лепо за такву улогу у животу. Сигурно је то веома теш-ко. Радије ћу узети први посао који ми дође под руку, потом следећи, и опет нови; радије бих да остарим људски и нормално; да на средини жи-вота добијем лице пуно бора и борица које ос-мех чине тако веселим као фалте на уштирка-ној крагни и које ће једнога дана од нас напра-вити живу, ако нам још успе и веселу, модерну бакицу!

О УМЕТНОСТИ РАДОВАЊААко вам се деси нешто лоше, ако сте болесни,

ако сте тужни, забринути, ако је пред вама суд-боносни тренутак, укратко, ако сте несрећни и ако се поверавате људима, добићете од њих раз-личите утехе. Једни мисли да то што вам се деси-ло по сваку цену морају да обоје у ружичасто. Ако сте болесни кажу да ћете се излечити, туга ће, кажу, за коју годину проћи. За мртве кажу да им је тамо боље, за дугове да то није тако страшно. Тврдоглаво одбијају да виде и чују ишта друго сем да вама уопште није тако лоше као што ми-слите и да то уопште није тако као што се вама чини. Тек што отворите уста, већ све знају, све разумеју и одмах просуђују да ће све то на добро изаћи. Имају ми шљење о свему и са увредљивим се немаром нимало не труде да схвате како је вама. Рећи нешто песимистично сматрају веома нетактичним, а рећи нешто саосећајно непријат-ним, „шокинг“. Бити тужан је, у ствари, само по себи „шокинг“, друштво препоручује стање бла-ге весе лости, неагресивне самосвести и извес-тан, преко потребан оптимизам довољан да не причамо грозне ствари, већ увек јасне, нежне, оне које никоме не сметају.

74 75

Али, постоје и гори људи. Одмах вас саве-тују. Све што сте до сада учинили против своје несреће је бесмислено. Они то веома добро знају и, уопште, неопростива је грешка што им се ни-сте раније обратили. Морате то да урадите тако и тако. За недељу дана бол ће престати. Имају потпу но исти рецепт и за колено које боли и за сломљено срце. Све су то ситнице. Изваде ноте-шчић и дају вам адресе, ре цепте, огласе, називе крема, бања, људи.

Знам и још горе људе. Чим изговорите прву реченицу, чак пре него што је завршите, већ вас узимају под руку, одмахују и почињу: „Није то ништа. Кад сам био тамо и тамо, десило ми се то и то!“ Следи бескрајна прича о сопственој не-срећи и на крају ви преузимате улогу теши теља (а то и заслужујете!). Тешите пријатеља пола сата, чујете још једну подједнако тужну при-чу, опет га тешите и на крају остајете на улици потпуно сами. Гледате како ваш пријатељ нес-таје иза угла као да му је пао камен са срца, јер му је пошло за руком да некоме саопшти како је био страшно несрећан и како му је било потреб-но сажаљење, како се страшно мучио и зато што се коначно неко над њим сажалио. Одлази, а на његовом лицу сија свест о томе да је фан-тастичан, необичан, а ви стојите насред улице, усамљени, тужни и напуштени, као очерупано пиле.

Ипак, најгори су они који човеку кажу ис-тину у очи. „То је зато што си тако ружна!“ – кажу вам, или: „То је зато што си потпуно сле-

па, твој муж те вара, а ти о томе немаш појма“. Такви људи често „не могу да гледају ваш жи-вот“ и „морали су то да кажу зато што вас су-више воле“. Већином сматрају да човек постиже највише ако свој живот види „онаквим какав јесте“ (тј. како га они виде). „Ти себе ла жеш да га волиш, веруј ми, ти га уопште не волиш.“ Они никада нису лагали, никада никога нису прева-рили, никада нису закаснили, никада нису по-грешили; то је тих деведесет девет проклетих праведника. Они су као бер лин ске канце ларије: чисти, тачни, брину о својим обаве зама, нетак-тични идиоти. Никада нису имали ништа про­тив својих обавеза. Али, никада и не би учини-ли ишта више.

Чудно је како мало људи уме да каже неш-то пријатно. Ту и тамо се још појаве људи који желе и труде се да кажу нешто пријатно, али тиме што говоре тако вас страшно потцењују, баш као и они који вас дарују неукусним покло-нима. Имају добре намере, али банално срце и глупи су. Не знају шта вас радује и постиде вас. Стојите пред њи ма и стидите се уместо њих; непријатно вам је да негоду јете, а срамота вас је да се са њима сложите, осећате да је потпуни неспоразум то што стојите на углу и разговара-те. Осећате да су земља на којој растете и ваздух који удишете тако различити да не могу да се споје. Највише се стидите због оног најружнијег у себи, у дубини душе вам се све то свиђа; а када одлазите, треба вам мало душевне снаге да би-сте се отресли и рекли: То је страшан човек!

76 77

Једна од најувредљивијих ствари јесте оно проклето претварање да се ништа не дешава. Десило ти се нешто страшно ружно и ти то вео-ма добро знаш. Али, сви се твоји пријатељи и познаници по сваку цену праве да то не виде. По погледу и по траговима сенке у очима познајеш сасвим јасно не само да су приметили, већ и да су савршено разумели. Али, те малене нијансе у очима веома су увред љиве. Не може то тако добро ни да се опише, али то си гурно сви добро знате.

Где су ти стварно пријатни људи који ствар-но умеју да обрадују? И како то уопште раде, без муке, и када их нико не моли, једноставно вас обрадују и увек вам кажу оно право, управо оно што вам треба? Не мислим да нешто тако може да се научи. Да би се то умело, мора се посе довати толико вредних људских особина и потребно је бити одличан човек и управо је зато то тако ретко. Пре свега, најтежа особина уопште: не потцењивати друге. Вероватно сте већ и сами приметили како је тешко човека ви-дети у добром светлу, а лако видети га у лошем. Да би другоме признао добре особине, и сам мораш имати неке. Људи који немају добрих особина, завиде другима на њима. Људи који их имају не морају никоме да завиде; као да су сити, нису гладни нечијих особина. Сити су и зато имају чисто срце и осмех за свакога.

Такав човек мора да има још једну лепу осо-бину: мора имати машту која му помаже да за-мисли проблеме другог човека. Људи обично

схватају само оно што су сами искусили. Нешто потпуно различито не могу да замисле и упра-во због тога што нешто не могу да замисле, од-мах га критикују или сматрају небитним. „Како тај човек уопште може да живи са оном женом“ – кажу – „Како је само могуће да то осећају ова-ко или онако?“ И тиме желе да искажу да је то несхватљиво лоше. Јер виде само уски круг својих могућности и границе сопственог срца.

Већина људи не само што друге потцењује већ и себе прецењује. Своје добре особине виде у веома необичном, узвишеном светлу. За своје лоше особине имају читаву гомилу оправдања. Та су оправдања обично исправна, само што свако извињава само себе и никада не би по ис том принципу помогао неком другом. Осим тога, људи себи обично наметну неки уски „мо-рални“ свет око себе, само зато што не би успели да добро живе и тамо где не би било ускогрудо-сти. Ово и оно за њих је храбро, оно пле менито, а нешто треће гордо. Управо су тако непобитно убеђени да знају шта је кукавичлук, подлост, шта је ружно. Човеку са таквим убеђењем је лако. Зато што више ни о чему не мора да раз-мишља. Неће се замислити над чудес ношћу људске душе и пред тајном људског делања – њему ништа не чини исувише тајанственим и никада себи не допушта да нешто не разуме. Мисли да је паметан и пра ведан – у ствари је глупи магарац.

Заправо, веома је једноставно обрадова-ти другога. Људима не треба ништа више сем

78 79

мало истинске заин тере сованости. Познајем психијатра чија је чекаоница увек препуна, и кад у њу уђете, дође вам да кажете: Тај је лекар сигурно нервозан човек и никада нема довољ-но времена. Али, када уђете код њега, наћи ћете мирног, спорог човека. Почнете да причате шта вас мучи и стра шно журите, иза леђа вам седи та пуна, нестрпљива чека оница. Али, он је спо-којан и изгледа као да му се нигде не жури. Мо-жете да се распричате без краја и конца, све га занима. Пита, разговара и тек када му стварно све испри чате, пушта вас, не одајући ни најмањи знак нестрпљења. Ако га сретнете на улици, а он негде страшно жури, ипак ће вас саслушати и ви никада нећете сазнати да је био несрећно нестрпљив; сигурна сам да је то камен темељац његове популарности и његових одличних ме-дицинских успеха.

Сигурно се свима вама десило да је неко према вама био добар и да то памтите за цео живот. Можда вам се само осмехнуо у правом тренутку. А за некога другог знате да је за вас стварно нешто учинио, а ипак не можете себе да натерате да му се захвалите. То је вероватно зато што је тако мало добрих људи. Вероватно их је тако мало јер је доброта према свакоме најпрочишћенија, најтежа људска особина.

УЗРОК ИЛИ ПОСЛЕДИЦАСигурно није случајно што постоји тако

мало активних и способних људи. После рата и послератне буре, у каквом­таквом привидном миру и у варљивој стабилности, сви ми чији се интелект развијао последњих десет година, суоча ва мо се са тешким питањем: Како живе-ти? Нашој гене рацији, судбина је уместо енер-гије подарила, проклетство интелектуалних противречја. Видели смо како се срушио стари свет. Ово што је око нас није нови свет. На нама је да га створимо. Али, управо смо ми погођени духовном ката строфом. И не можемо себе да натерамо на делање. Из гледамо као кликери на нагнутој равни, падамо само зато што припада-мо бившем свету.

Вероватно је то последица дубоке потребе из које су се управо последњих година родиле нове психолошке методе које стварају револу-цију у досадашњим открићима у области пси-хологије. Суштина психолошке методе и ме тоде индивидуалне психологије (професор Фројд и доктор Адлер) лаички речено јесте у констато-вању људске под свести. Узроци људских посту-пака нису слободни ни потпуно свесни. У човеку

80 81

се нагомилавају доживљаји из детињства, а они стварају духовну конституцију тако чвр сто, да је човек у њиховој моћи. Можда их је већ забора-вио, али у његовој су подсвести ти доживљаји постали под свесни погон његових поступака и утичу на све што ради. По професору Фројду, ти су доживљаји само сексуални, остали важни до-живљаји у човеку не постоје. По доктору Адле-ру, у човеку постоји група разних доживљаја, не само сексуалних. Оба се смера слажу у томе да се човек не понаша једноставно, већ да сваки његов поступак, сваки његов покрет показује подсвесне инстинкте који латентно живе у сва-коме од нас, и које су створили доживљаји из детињства. Оно што је одраз у човековој свести, само је слаби одблесак, нејасан, несвестан, не-истинити покретач поступка. Исто, само не на-учно, већ уметнички, говори Достојевски: човек је увређен и понижен. Човек не дожив љава бол, већ му се бол дешава, долази споља и мимо ње-гове воље, деспотски, и под његовим утицајем човек постаје оно што јесте. Мрзи, краде, воли, чини добро, не како без сопствене одлуке, већ под утицајем. Иако под сопственим утицајем, то је друго ја саздано под притиском туђих ути-цаја, доживљаја који нису израз моје воље. То нисам ја који нешто ради, већ моје подсвесно ја које ме на то присиљава.

Човек који у то верује може изазвати са-жаљење. Чо век гоњен околностима, немоћан, без наде. Али, такође, ако верује, може доћи у опасност. Јер, ако о томе раз миш љамо до краја,

до последица, то веровање води право до неак-тивности и пропасти.

Лекар, психолог, каже: Препознај подсвесне узроке својих поступака. Ако их пронађеш, про-наћи ћеш и гре шку у свом душевном организму. То што ниси енергичан и активан члан људске заједнице грешка је твог духовног организма. Чим схватиш где је проблем, поправићеш бо-лесну особину која ти смета да живиш здраво и почећеш да живиш здраво. Али: како ћу објас-нити своју ПОДсвест? Моја ПОДсвест је нешто што управо живи ПОД мојом свешћу. Управо по тој лекарској методи, људски дух функ ционише тако што сва нова искуства за које човек не жели да зна, аутоматски гура у подсвест. Ако је стварно тако, а врло је вероватно да је баш тако, тај је одбрамбени меха низам у човеку сигурно организован тако да човек ис крено не познаје своју подсвест и вероватно је зато не с пособан да сам нађе искуства у својој подсвести – постоје под свесни разлози, иначе не би били несвесни. Мора неко да му помогне, а за то постоји лекар. Да – али, лекар­психолог је такође само човек чији организам функци онише на исти начин и чије неслободно мишљење такође зависи од догађаја из детињства, баш зато што је то психоанализа која негира човеку било какву инди виду алност и слободу мишљења. Његово мишљење о мени и уопште, о свету, о томе шта треба или не треба да буде, субјективно је и ја не морам да му верујем. Ако ми, на пример, до-казује да сам пасивна особа зато што не желим

82 83

да активно учествујем у људском друштву и да је та лоша воља подсвесна, могу да му одгово-рим да за то нисам крива, да то он мисли, а да му ја опраштам зато што знам да је сваки чо-век последица и роб својих доживљаја. То баш нема много смисла ако само разговарамо, и оно прво на шта ћемо наићи после мало дубљег раз-мишљања јесте да ништа не може да се учини. Он не зна да ли је то истина или не, али то не сме да буде истина док год извршавамо своје дужности, посао, и док год желимо да живимо. Постоје неке истине, али не смемо си приушти-ти луксуз да их износимо наглас.

Допустимо да на свету постоји неко ко би могао да стварно јасно и објективно објасни моју подсвест и да ми стварно изложи узроке мојих поступака: ионако ми неће помоћи. Про-налажењем узрока уопште их нећу од стра нити. Ако чиним нешто терана мржњом према људ-ском друштву и ако то схватим, ипак нећу моћи да одједном заволим људско друштво. Ако себи допуштам неке грешке зато што је неко мучио и терорисао моју самосвест и ако је у мени ис-кривио здраву веру у успех мојих поступака, ако сазнам да то има везе са мном овако а не онако, том свешћу још увек не могу да излечим своју болесну само свест. Узрок је део организма духовног тела. Да би слом љени део оздравио, потребна је бар несаломљива воља, а ту дола-зимо до оног „али“ у психоаналитичкој методи: Ако свака наша особина зависи од туђих ути-цаја, онда и наша воља зависи од туђих утицаја!

Ако сам до данас функци онисао са болесном, сломљеном вољом, по психоаналити чарима то има узроке у мојим доживљајима из детињства. Воља није роба која се продаје или наручује, већ особина која је расла паралелно са мном и, ако је паралисана, неће је оживети пука свест да је немам. Док о својој подсвести нисам знао ништа, духовни апарат у мени сређивао је све то да бих могао да живим. Живео сам, био сам, постојао сам, мислио сам да сам то ја, била је то мање­више, нека особа којој погрешно говорим ја. Чим сам сазнао за своје подсвесне погоне, не могу да живим, уништен сам. Не могу да укло-ним те погоне зато што их нисам ни створио. Такође, не могу ни да их заборавим ни да се вра-тим на природну реакцију пређашње природне наивности. Када би ми неко, на пример, објас-нио да се понашам деспотски – зато што сам имао страшно сиромашну, кратку младост која ме је ранила заувек и натерала да те недостатке данас, када сам одрастао, надокнадим на дру-гима – вероватно бих се снажно супротставио мишљењу да се понашам деспотски. Знаћу из каквих ружних извора потиче та особина, али своју сиромашну младост која ме је тако обли-ковала, сигурно нећу моћи да изменим. Такође, нећу моћи да променим нити да исправим своју потребу да се понашам деспотски, зато што је створена по закону и, зато што је она у мени си-гурно уравнотежена тако да ми до пушта да жи-вим после тако сиромашног детињства. Нећу више никада у животу моћи да учиним нешто

84 85

што сам чинио до сада, нећу желети, а друга-чије да поступам нећу моћи. У читавом ланцу нужних утицаја, није се променио ни један.

Пада ми на памет кратка Мејринкова при-ча о крас тачи и стоноги. Крастача напише сто-ноги дугачко писмо: Драга стоного, буди тако љубазна и објасни ми како то уопште радиш: коју ногу дижеш када помераш двадесет пету, а коју савијаш када дижеш тридесет трећу, шта чини осма када истежеш деведесету, како се савија петнаеста када искорачи деведесет де-вета, како подупиреш четрде сет шесту када закорачиш на педесет пету и колико високо дижеш другу ногу када је стота већ на земљи? Јадна је стонога то прочитала и када је хтела да схвати како то ради, потпуно се скаменила. Док ништа није знала, трчала је као што то раде све стоноге. Када је схватила или када се трудила да схвати како то ради, није више могла да се креће и плашим се да и до данас седи.

ТРЕНИНГ МИШИЋА И ТРЕНИНГ ОСОБИНА

Када се понекад замислимо над собом, када нисмо задо вољни собом и када испитујемо заш-то смо баш такви, а не другачији, схватамо, ако смо искрени, да је то у нама попут куће од цига-ла: једна особина улеже у другу, на један степе-ник належе други, једна особина подупире дру-гу једна особина подупире други и условљава је. На први се поглед чини као да је сасвим лако ружну особину извући и бацити је. Ако бисмо то покушали, срушили бисмо осо бину поред и ону изнад. У целој конструкцији настала би рупа и постојала би опасност да се сруши. Ако још боље погледамо, видећемо да у нама не постоје случајне осо бине, да свако специфично заш-то има своје зато и да то иде у бескрај. Могли бисмо томе да додамо, на пример, и своје деде а можда и даље претке, а понекад бисмо могли да бацимо кривицу на наслеђе, нешто на васпи-тање, а нешто на остале утицаје. Могли бисмо да искористимо и неке психолошке методе и да догурамо тако далеко да на крају стварно саз-намо какви смо. Ствар је у томе шта ћемо да ра-димо са тим важним сазнањем? Мени се чини да

86 87

је потпуно свеједно да ли сам бес наследила од баке или сам бесна зато што ме је у детињству тата истукао (зависно од тога ком се смеру мо-дерне психологије приклањам), али је сигурно да бих желела да га се ослободим и да то делује тешко и скоро немогуће. Обично су људи веома поносни што су себи појаснили узроке својих лоших особина и сигурно стоје много боље од оних који не чине ни толико – задовољавају се тиме што то понекад констатују. Али, нама је потребно решење, и то брзо. Потребно је да га извучемо, свако за себе, и свако сам, из сопстве-них недо статака. Страшно је важно да будемо здрави и добри до крајњих могућности, и међу нама не постоји човек који није важан. Зато што само здрави људи могу да васпи та вају здраву, нову генерацију, могу да чине здраву целину, а само здрава целина чини здрав, нови свет. Ми имамо дужност према самима себи само зато што постоји наша дужност према осталима, а у том погледу не постоји ништа мало и безначај-но да не би било вредно труда и рада.

У наше време чини се веома много за вас-питање и спорт. И постижу се велики успеси. Плашим се да тиме наше време чини грешку супротну оној коју је чинио век сувишне есте-тике, век пре нас. Зато што брине само о јед ној страни људског васпитања, а запоставља дру-гу. Од него ваћемо савршена тела, а пуштамо да закржљају дис циплина и духовно сазнање, а то је таква закржљалост као када бисмо били образовани а не бисмо познавали свеж ваздух,

смислени покрет. Наравно, духовно образо ва­ње више зависи од снаге појединца него спорт-ско вас питање које је у исто време и забава и радост, али ипак би било добро и духовно вас-питање учинити веселим и при ступачним ши-роким масама, не ограничавати га на учење, учинити га забавним.

Ако бринемо за себе, не смемо, пре свега, ни-када да изговоримо реченицу: Ја сам већ такав какав сам, шта да се ради? Иако сам такав, могу ипак много да учиним. Рецимо да по природи имам слабу и неразвијену руку која би могла да чини мање него моја друга рука. Лекар би ми рекао: Вежбајте, радите те и те вежбе! Дижи-те руку и исправљајте је, чините то десет пута дневно! Када бих то чинила десет пута дневно, за месец би се дана показало да је моја рука оја-чала. И после дугог труда, ипак би се развила као моја друга рука. У почетку би то болело и не бих радо вежбала. Али, чим бих приметила макар и најмањи успех, то би ме ободрило и за-боравила бих на бол. Била бих поносна на своју нову снагу и чинило би ми велику радост што нисам богаљ, већ здрави, крепки човек као ос-тали.

Та је закржљала рука као закржљала особи-на. Недо стаје у душевном систему баш као и ми-шићи руке у теле сном систему и на опште мо-гућности утиче исто колико и рука на телесне могућности. Ако се не предамо и не по миримо са пуким констатовањем да смо по томе на баку, ако не будемо превише мислили одакле нам та

88 89

особина и ако почнемо строг, тежак тренинг, десиће нам се исто што и са том руком: у почет-ку ће бити веома непријатно и болно, сметаће нам свуда, избациће нас из шина и уздр маће наш унутрашњи мир. Чим приметимо прве зна-ке успеха – да, на пример, цептимо од беса, али да нисмо показали нити на било коме искали-ли свој бес, појавиће се жеља која добре намере води од пакла до успеха, а после ће то сваки дан ићи помало напред и на крају ће доћи дан када се у нама уопште неће будити бес и када ће нас за пањити разлика између онога какви смо да-нас и какви смо раније били.

То је тако са свим стварима и то је једино „што се може учинити“. Можемо да вежбамо поштење као што боксери вежбају ударце уда-рајући у кожну врећу, као што такми чари тре-нирају своје мишиће, као што тркачи вежбају дисање. То је подједнако напорно, али и исто толико важно.

ИНДИВИДУАЛНОСТ И ИНДИВИДУАЛЦИ

Данас на свету влада велики страх. Шта ће бити са том индивидуалношћу? Развија се колективно васпитање, израда колективних предмета; како расте број људи, стал но нас је све више, одоздо се људи дижу горе, а одозго па дају, поравнавамо се, господари израде наве-лико, пред ­ мета и мишљења. Фабричка израда ствара хиљаде истих предмета, имамо утисак да све што је наше припада у исто време и не-ком другом или бар може да припада и неком другом, приступачно је многима, немамо ни-када ништа искључиво за себе и ни за шта не можемо да кажемо да припада само нама. Људи који се враћају из Америке жале се на масу ис-тих ствари и на масу људи једнообразно вас-питаних у истој средини. Говоре о назадовању културе, систематском гушењу индивидуалног развоја. Проносе бригу за будућност тврдећи да ће у тренутку када сви бу демо исти, нестати свет.

Чини ми се да су то сувишни страхови, ре-кла бих да су сасвим неважни. У првом реду мислим да веома пре цењујемо такозвану ин-

90 91

дивидуалност. Код нас се људи муче да буду индивидуални, а само из страха да нису до-вољно индивидуални мрзе једни друге. Међу уметни цима свако заступа неки правац, сваки чешки уметник значи један смер, а међу поли-тичарима скоро сваки засту па другу странку. Сваки чешки политичар има своју пар тију. Дође нови човек, смисли мало одступање од основне идеје и одмах себе прогласи за јединог истин-ског заш титника и оснује нову странку. Људи око њега, наравно, не могу да поднесу да их неко води и да се организују у једну целину и одмах показују склоност ка индивиду алности, измишљају за ту већ измењену идеју нову изме-ну и на крају – увек се нађе длака у супи. Тако се рашчла њујемо и разврставамо, постајемо мали и безначајни и нигде не постоји толико стра-нака и смерова као код нас. Зато смо индиви-дуалци и певамо свако своју песму. Ако погле-дамо ближе, међу њима је исувише мало људи који би свету могли да кажу нешто заиста ново, суштинско, оно што није већ изговорено и сва индивидуалност почива у томе да нађемо своје место за рад у људској средини.

Жене од те болести болују више него мушкарци. Боли их што морају да носе исте или сличне хаљине, што морају да живе у сличним кућама, што морају да купују сличан намештај, немају чиме да се поносе, а ретко им успева да имају нешто боље од нечег што има друга жена. Понекад се чини безнадежним то надокнађи-вање недостатка индивидуалности, на пример,

нечим непрактичним, неко рисним и непотреб-но скупим, али по сваку цену ориги налним. Визиткарте се штампају са сопственим, можда неразговетним рукописом, иако визиткарта постоји зато да би могла да се чита. Писма се пишу на тамно љуби частом папиру само да би била другачија и зато што сваки разуман чо-век користи бели папир. Хаљине се осликавају и разноразно уништавају и онда су неудобне и скупе, али чудне и уочљиве. Како је мала та индивидуалност која се доказује таквим сред-ствима.

Мислим да необичан човек своју разли-читост не по казује спољним изгледом, већ поступцима. Ствара нео би чне ствари, необич-но ради свој посао, има свој начин говора и свој начин понашања, читавим његовим бићем вла-дају неки тајни закони који су га створили уп-раво так вим, а не другачијим и то је очигледно у свему што ради. Индивидуалност која се из-ражава љубичастим папиром веома је сумњи-ва. Зашто – реците ми, зашто баш љуби часта? Зашто не зелена, црвена или плава? То је руж-но исто колико и непрактично и подједнако је „чудно“. Не постоји у томе никаква прека потре-ба духа, нити органска нужност, то је размаже-ни хир тврдоглавца који по сваку цену хоће да има ту „малу, али своју“ стварчицу.

Људима индивидуалцима није лако. Дока-зе за своју индивидуалност неће добити у про-давници за неколико круна, већ је заслужују и папрено плаћају духовним вред ностима. Ако

92 93

су заиста божански индивидуални, си јају соп-ственим изразом и можете да их обучете у дла-ку исто као двадесеторо других људи, довољно је да учине корак напред, да се насмеју или нам-рште, да кажу једну рече ницу, да пруже руку, а сигурно су довољне и много безна чајније ства-ри – ипак ћете већ на први поглед видети да је тај човек особит и свој, и да његова особитост потиче из дубоког унутрашњег извора.

ИЗДРЖЉИВОСТ, НАЈКРАЋИ ПУТ ОД БОЛЕСТИ

Када се здрав и издржљив човек удари у ко-лено или по квари стомак, насмеје се, отресе и за кратко време му је опет добро. Када се раз-маженом човеку поквари стомак, одмах позо-ве доктора. Лекар дође, послуша пулс, погледа грло и препише лекове и дијету. Каже: „Имате слаб желу дац. Немојте да пијете кафу и алко-хол, једите радије ку вано месо него печено, па-зите на добро варење“. Размажен човек може да буде болестан по вољи, колико му је драго. Чим га нешто мало заболи, довољно је да каже: „Прекјуче сам се прејео печења, зато ме то боли“ – и већ може у кревет. Може да разгласи: „Мој желудац је слаб, веома осетљив. Пре две године, био сам озбиљно болестан и тада ми је доктор забранио да пијем пиво. Не смем да пијем пиво ни данас, чим попијем, већ га осећам у желуцу. То је страшно тужно, мали осетљив желудац. Да није тако осет љив, одавно бих отпутовао у иностранство и научио то и то. Али, бојим се. У иностранству тако чудно кувају, сигур но бих се разболео“. И тако до бескраја. Читавог живота.

94 95

Када бисмо хтели, моги бисмо да будемо бо-лесни скоро увек. Када бисмо хтели, могли бис-мо да идемо по свету и пуштамо да нас сажаље-вају. Знате тај тип људи који то ради? Зими им је исувише хладно, а лети исувише топло. Кад имају пуно посла фркћу да не могу да га савла­дају, а када имају мало, фркћу да не могу да се издржавају. Када им се нешто деси, говоре: Ја то не могу да дозволим. А тиме мисле да би оста-ли људи то дозволили. Од незадо вољства праве приступ животу, и већ сам сто пута по мисли ла да то није лоша идеја и да тиме може свашта да се добије. Бар некакво оправдање за сопстве-ну неспо со бност. Ти људи такву хипохондрију неће да напусте. Када би је напустили и поста-ли потпуно обични, нормални људи, показало би се да су превише нормални, можда и нормал-нији него што би им се допадало.

Зар већ нисте себе ухватили како се прави-те да вас нешто боли више него што вас заиста боли? Можда тек сами пред собом. Говорите да је страшно, неподношљиво и неописиво, а ипак добро знате да би могло да се одагна само јед-ним: Лоше је. У дубини срца знате да ћете то издр жати и такође знате да не можете да учи-ните ништа друго него да једноставно издржи-те, али ипак ходате по соби, кукате и плачете. Мислим да је сваки човек доживео тре нутак у коме му се заиста чинило да не може да поднесе бол, али они су у животу ретки. Зачудо, у нама остављају утисак херојског тренутка. Имамо утисак да смо учинили нешто фантастично и у

неком смислу то и јесте тако. А када се то опет догоди, тешко нам је да нађемо то херојство и плашимо се да се не боримо довољно несенти-ментално да бисмо победили бол. Издржавамо у болу дуже него што је потребно и дивимо се себи. Несрећан човек није за див љење, несрећан је човек за жаљење. Могуће је сажаљевати га и саосећати са њим. Могуће је и дивити му се, ако свој бол подноси достојанствено, али сада не говорим о та квима.

Постоје људи који су као од камена. То су само они који имају чврсто мишљење о животу и раду и који желе да стварају и раде, чак и не-важне ствари. Успева им да очврсну невидљиве мишиће срца, баш као што им успева и да оч-врсну мишиће својих руку. А када им се нешто деси, то некако преживе, богзна како, и живе даље, без икаквих последица. Када је човек до-бре воље душевно повређен, претрпи своје бо-лове и отера их. Дословно их убије и прескочи. Мислим да то не може да успе некоме ко је рас-тао у убеђењу да је најважнији на свету. Чим се таквом човеку нешто деси, он не може ништа друго него да се затвори са својим болом и да га негује, он нема зашто да се брани од њега. Када вам успе да поверујете да је свеједно да ли сте срећни или нем а то вам вероватно успева, када схватите колико је много људи којима је горе него вама и колико људи не би имало време-на ни пара да негује само жаљење и да се одаје својим размаженостима, наћи ћете у себи вољу за животом и вољу за здрављем. Чим та воља

96 97

постоји, појавиће се и остале, инстинктивно као код живо тиње која се, када је рањена, лечи сама, тајном земаљском мудрошћу. Некада неш-то ухватите и то средите, и прође неко време и још неколико успелих победа над собом да чак и не знате како, али од вас је постао чврст човек који воли живот и не бежи од њега у магарећу клупу.

КЛЕТВА ДОБРИХ ОСОБИНААко неко и успе да стекне неку добру осо-

бину, то још увек не значи да је пријатан чо-век. Чудно је, али много сам пута видела да су људи који иначе нису тако лоши, али имају неку страст, лошу навику или неки важан недоста-так који их је веома мучио, знатно пријатнији од коректних и савршених људи. То је природ-но: ако имам утисак да у себи имам нешто због чега би требало да се извињавам и што можда није потпуно у реду, много сам толерантнија према другима и са потпуно другог гледишта видим грешке и недостатке других људи. Деси вам се, на пример, нешто лоше и тако се замота, да на крају уопште више не знате шта је добро, а шта лоше. Бол вам сузи видике као наочњаци коњима, све је јачи што дуже траје, неда вам да разумно размишљате – једноставно вас измучи и ви, иако то не желите, чините нешто што мож-да никада не бисте учинили када не бисте били тако на смрт уморни и када вам већ не би било свеједно и када не бисте у себи осећали преку потребу да све то окончате, да се заврши по сва-ку цену, макар и са више силе него што је то по-требно. Споља све изгледа другачије, и људима

98 99

који то виде са стране, увек је лакше. Можда ће вас осудити и можда ће бити у праву. Али, одјед-ном, наилазите на човека који је према вама без разлога добар и љубазан. Има потпуно друга-чију судбину од вас и никада му се није десило ништа слично, али једном је на својој кожи осе-тио како је лако осудити. Доживео је, на пример, и зна какви се необјашњиви не споразуми с вре-меном, испречити међу људима и како је болно немоћно се бранити и не одбранити се. И тако, из чистог мира, он је према вама љубазан.

У том је смислу скоро предност имати нека-кав недо статак. У смислу људске доброте, то је сигурно предност. Најлошији људи су они савр-шени и коректни. Не знам људе који су зли више од Немаца, а они су сама коректност и савршен-ство. Коректни људи често имају компликовани душевни апарат за мучење других. Причињава им скоро радост када могу да докажу своје са-вршенство, а најбоље га доказују на туђем не-савршенству. Такав један савршени чиновник најтврдоглавији је човек на свету. Дотрчите на железничку станицу, на пример, зато што сте се недо пустиво дуго опраштали од некога и хоће-те да чиновник од вас узме кофере. Ако пише да на коферима мора да буде цедуља са вашим именом и адресом, а ви ту цедуљу не мате, он не може да преузме кофере. Рећи ће вам: „Нађите перо“. Што вам се на лицу више види изнерви-раност, он је тврдоглавији. Чини ми се да на поштама, станицама и канцеларијама седе све сами савршени људи.

Такође може вам се десити да живите код газдарице која обожава чистоћу. То је страшно. Обожавати чистоћу само по себи није страшно, али може да буде чистилиште на земљи за дру-ге људе који чистоћу воле на потпуно смирен начин. Такве би ствари могле да буду веселе, али су понекад веома озбиљне, највише тамо где те добре осо бине изазивају сукоб између деце и одраслих. Тата никада у животу није ла-гао и то је стварно дивно. Али зато што син из-говори малу лаж, још увек није потребно рећи да је дечко лажов. Тата који је поносан на своју истинољубивост и у заслуженом самохвали-сању својом часношћу бива тако зао и окрутан, боље да је једном у животу такође био у ситу-ацији да слаже. Данас не би био према сину тако ок рутно строг.

Ваљда знате колико гадни људи могу да буду када имају неку добру естетску навику. Не само да мисле – када имају чисте нокте – да су достигли врхунац савршенства – већ и људе деле на оне са чистим ноктима и на оне са мање чистим ноктима! „Ја перем руке сваки дан“ – го-воре умишљено, у свакој прилици. Када дођу до викендице у планини где нема одмах воде, не пропусте прилику да твр де: „Мени овде није лепо када не могу да оперем руке. Видите, та-кав сам“. Када се говори, на пример, о неком та-лентованом човеку и сви га хвале – „Али када има тако прљаве руке!“ – каже ваш пријатељ и не говори тиме ни шта друго него да он сам има чисте.

100 101

Мислим да је најбољи човек ког сам икада упознала био један странац са којим сам се чес-то сретала у друштву. Нико о њему није знао много, нико није мислио да је необичан. Једном се десило да га је неко окривио за нешто, а да се он уопште није бранио. Зато што је имао пош-тено мужевно лице и зато што је окривљавање било тешко, нисам желела да верујем, било ми је страшно жао при помисли да би тај момак са тако искреним лицем и спокојним очима које гледају право у ваше, могао да учини нешто тако ружно и питала сам како је то све у ствари било. Испоставило се да се није бранио зато што се читава ствар десила потпуно другачије, а да се бранио морао би да открије нешто веома лепо о себи, чиме би се свако други и без такве прили-ке похвалио. Никада нисам видела ништа слич-но. Касније сам схватила да је то нај чуднији чо-век ког сам упознала и ништа ме у животу није тако променило као један поглед до дна његовог срца. Био је веома племенит, али бих рекла да је то скривао као неко ко се стиди што је у пред-ности над другима. Никада није урадио ништа што би показало какав је, а најлепше ствари чи-нио је тихо, са стидом, у потаји, али стварно у потаји, никада тако да изгледа као потаја. Када је умро – био је стварно сувише добар за овај свет и не бојим се те фразе, овде заиста искрено стоји – читала сам једном у његовом дневнику један мали догађај из детињства. И зато што ми се то чини као нешто најлепше што сам икада чула, ис причаћу вам га за крај:

Када је био мали – био је веома сиромашан – добио је од маме шестак. Никада пре тога није имао читав шестак и то је био велики догађај. Он га је заслужио и зато је то било тако важно. Када је кренуо улицом да нешто за њега купи, видео је просјакињу која је била тако јадна да се страшно уплашио и одмах га је обузела страсна жеља да јој да свој шестак. То је било у време када шестак није био мала свота, за просјакиње и за мале сиромашне дечаке. Он се толико пла-шио похвала и захвалности којима би га просја-киња засула, као и пажње коју би то скренуло, да је разменио свој шестак. Просјакињи је дао крејцар, оптрчао цео блок кућа и опет, долазећи са друге стране, дао јој други крејцар и тако је то урадио десет пута док јој по штено није дао свих десет новчића да себи није оставио ни један је-дини, а онда се расплакао од нервозе, потпуно исцрпљен од тог душевног напора. Мислим да је то нај лепша бајка коју сам икада чула, а када сам је читала, схватила сам да је никада, до краја живота нећу забо равити.

102 103

МИЛЕНИН ПУТ ДО ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Питањем: Ко је била Милена Јесенска? Марта Маркова за почиње поговор другог чешког издања (1995) књиге Пут до једноставности Милене Је-сенске, књиге која је први пут издата давне 1926. године. Овим истим питањем она и завршава свој текст, као да ни сама, после читања и тума чења, није сигурна да је довољно представљена ова изу зетна жена и као да је остала тајна.

Ми на овим просторима не можемо се похва-лити не ком бољом обавештеношћу шире јавно-сти, па ни поједи наца о Милени Јесенској. Ово је прво српско издање неке књиге ове новинарке и списатељице, Кафкиног преводи оца на чеш-ки и пријатељице. Опште место препознавања о коме је уопште реч и ко је та жена, представљају 134 писма која је Франц Кафка упутио управо њој, објављена као и остала Кафкина дела, зах-ваљујући његовом прија тељу Максу Броду. То је та Милена којој је Кафка написао:

„Будући да волим Тебе (волим те, дакле, Ти која тешко схваћаш, и као што море воли сићу-шан облутак на свом дну, управо тако и моја љу-бав преплављује Тебе – па нека сам опет код Тебе облутак ако то небеса допуштају), волим и ције-

ли свијет којем припада и Твоје лијево раме, не, најприје је било десно и зато га љубим кад ми се прохтије (и кад си Ти толико добра да смакнеш блузу с њега), и којем припада и лијево раме, и Твоје лице нада мном у шуми, и Твоје лице пода мном у шуми, и мировање на Твојим готово об-наженим грудима. И зато имаш право кад кажеш да смо већ били једно, и ја се уопће тога не бојим, штавише, то је моја једина срећа и мој једини по­нос, и ја то нипошто не ограничујем на шуму.“*

Међутим, своју смо знатижељу задовољава-ли гледа јући позоришну представу „Милена из Прага“ Олге Савић у Југословенском драмском позоришту у Београду, њоме се бавила и књижев-ница Ана Шомло у својој књизи Ми ленина писма Кафки, Милени Јесенској је посвећена и телеви-зијска драма емитована 1994. године, на педесето­годишњицу њене смрти, у режији Слободана Радовића; и, веома много, захваљујући слависти Бисерки Рајчић, не умор ном истраживачу и позна-ваоцу словенске културе, њених важних градова, значајних средина и знаменитих личности.

Али, ни код нас није преведена књига Марга-рете Бубер­Нојман Кафкина пријатељица Милена која се на Западу појавила почетком шездесетих година (у Прагу тек тридесет година касније!), нити књига успомена Милени не ћерке Јане Чер-не Адресат Милена Јесенска, као ни једна једина књига или чланак саме Милене Јесенске.

Као што се носила са временом у коме је жи-вела, а била је другачија и ретко је наилазила на разумевање ишавши исувише испред свих у својим захтевима, пре свега према самој себи, али и према другима – тако се Ми лена носи и са

104 105

временима после смрти – увек је потис кивана пажња коју је заслуживала, јер је њена посебност, и то што је другачија, за многе била ужасавајуће ексцен трична. Ко зна шта их је више плашило: снага њене инди видуалности способне за мно-ге напоре и подухвате или напрезање од пада, чак повремена склоност ка депресији и дроги, смлаћивању до болести.

Милена Јесенска родила се у Прагу, 10. авгус-та 1896. године, у чувеној чешкој аристократској породици, и сама је, како каже Вили Хас који су је познавао „каткад дело вала као аристократкиња из 16. или 17. века, личност какве је Стендал узи-мао из старих италијанских хроника“ страст вена, одважна, хладна и мудра у својим одлукама, али безобзирна у бирању средстава кад је у питању била њена страст – а она је у њеној младости била ваљда готово увек у питању“. Име њене породи-це исписано је на великој мер мер ној плочи на старој већници у Прагу, у спомен њеном претку, чешком родољубу, ког су после битке на Бије-лог Гори погубили Хабсбурговци. Миленин отац био је профе сор Карловог универзитета, имао је амбуланту и бавио се зубном хирургијом; веома строг, своју је једину ћерку вас питао у патријар-халном духу. Мајка јој је рано умрла. Милена је похађала чувену чешку класичну гимна зију „Ми-нерва“, а затим је покушала да студира медицину, али није завршила. Ускоро упознаје десет година старијег Ернста Полака који је уводио у немачки јеврејски инте лектуални круг који се састајао у уметничким кафеима „Унион“ и „Арко“ у Прагу. Упркос очевом противљењу, Ми лена ће побећи и тајно се удати за Полака и они одлазе у Беч 1918.

године. У Бечу, Милена улази у бечки инте лек­туални круг, упознаје Франца Верфела, Макса Брода, Ви лија Хаса, Рудолфа Фукса, Карла Крауса, Хермана Бро ха, Ота Гроса, Франца Кафку; са По-лаком живи веома си ро тињски и мучно и почиње да пише текстове за прашке новине, пре свега из финансијских разлога, али убрзо ства ра свој спе-цифичан стил и рукопис. Почела је да објављује у прашкој „Трибуни“ од 30. децембра 1919. годи не са потпи сом М. П. а њен први текст био је посвећен Божићу у Бечу.

У Бечу је стално у материјалним неприлика-ма, пише, преводи, неко време чак ради на желез-ничкој станици као носач! Ево о томе нешто из Кафкиног писма:

„Не, нисам се непрестано смијао, о ношењу пр-тљага не кажем ништа, ја у то, наиме, не могу по-вјеровати, а ако повјерујем, не могу то замислити, а ако могу замислити, Ти си толико лијепа – не, то више није била љепота, то је небо заблудјело – као у „недјељу“ и ја разумијем оног „гос подина“ (ваљда је дао 20 круна и примио натраг 3). Али опет не могу у то повјеровати, а ако се то ипак до-годило, признајем да је било исто толико страш-но колико и величанствено. Али, да ништа не је-деш и да си гладна (док мене овдје кљукају преко сваке мјере, иако уопће нисам гладан) и да имаш колобаре испод очију (који се ипак не могу рету-ширањем унијети, они ми одузимају пола ужит ка у слици, али остаје још доста ужитка ради којег бих Ти хтио толико дуго љубити руку да Ти више у овом животу не падне на ум да преводиш или да носиш пртљагу са станице) – то Ти, дакле, не могу опростити нити ћу Ти икад опростити, па чак ако

106 107

будемо за сто година једном сједили испред наше колибе, још ћу Ти гунђати због тога. Не, не шалим се. Па каква је то протурјечност, Ти тврдиш да ме волиш, дакле да си за мене, а гладујеш против мене, док овдје лежи сувишан новац, а ондје је Бијели пијетао.”

Милена запада у тешкоће и кризе, узима дро-гу коју је већ пробала у раној младости, укравши је из очеве орди нације. У то време чита и прва Кафкина дела и почиње да их преводи на чешки. Кафка се већ лечио од туберкулозе, она га посећује у Мерану и ту започиње њихова љубав која траје и после раскида – Милена још две године одлази на пошту очекујући његово писмо. Кафка, тешко болестан, умире 1924. године. Милена се разводи од Полака и враћа у Праг. Помирила се са оцем и ушла у круг прашких аван гардиста (К. Тајге, В. Незвал, К. Конрад, И. Секанина, Ј. Фучик, З. Калан-дра) и удаје се за архитекту Јаромира Крејцара, члана Баухауса, који пројектује чувене објекте као и чешки павиљон на светској изложби у Па-ризу 1936. године. Милена пише и постиже своје највеће успехе. Објављује књиге Миленини рецеп-ти 1925. год. Пут до једоставности 1926. год. и Чо-век чини одело 1927. године. Родила је девојчицу Јану (коју су звали Хонза, што је надимак за име Јан, јер су очекивали дечака!). Милена све чешће побољева и поново прибегава дроги. Већ ангажо­вана у антифашистичком покрету, улази и у ко-мунистичку партију као већина авангардиста.

Тридесете године века веома су тешке за њу – развод од Крејцара, брига за егзистенцију, болест, депресија. У периоду од 1937­39. године поново пише сјајне текстове за прашки часопис „Сада-

шњост“. По окупацији Чехосло вач ке, 1939. годи-не, започиње хапшење Јевреја и интелекту а лаца. Ухапшена је и Милена Јесенска. 11. новембра 1939. године и одведена у логор у Равенсбрику, где уми-ре маја 1944. године.

Миленина пријатељица из логорских дана, Маргарета Бубер­Нојман била је опчињена њеном добротом и људ скошћу и записала је у својој књи-зи:

„Милена и ја постале смо од првог часа прија-тељице и остале смо пријатељице до гроба, четири горке логорске године. Већ првог дана обузео ме је потмуо страх кад сам погледала у њено напаће-но лице. Она је из истражног затвора у Дрездену дошла болесна. Мислила је да је по среди реумати-зам. Руке су јој биле натечене, непрестано је има-ла болове, смрзавала се у логорашким дроњцима при прозивању које је трајало сате и сате, ноћу се никако није могла угрејати испод танких покри-вача. Али је она била јака жена и свагда је умела растерати моје бриге. Го дине 1940. није још била скршена, била је храбра и поду зетна и далеко од сваког затвореничког менталитета... Милена није никад постала „затвореница“, није могла отупети ни поживчанити као многе друге...“

А Бисерка Рајчић пише о Милени каква је била после I светског рата:

„Милена предњачи. Шокира. Препливава Влта­ву у оделу да би стигла на време на састанак! По-лиција је кажњава што бере магнолије у парку. Стилизована. Пома ло афектирана. Како би друга-чије кад је још у моди Климт. Дружи се са Чесима, Немцима и Јеврејима, уметницима и интелекту-алцима. Зрачи космополитизмом. На свој начин

108 109

комуникативна. Буни се против конвенција Фи-листерства. Крајњи је индивидуалиста... Кажу да у раној младости није била лепа, али је била за-нимљива. Имала диван, ритми чан ход. Грациозне покрете руку. Једно време облачила се у духу Иси-доре Данкан. Ишла распуштене косе. Обожава ла цвеће. Често га носила на себи и чудесно аранжи-рала у кући. Облачила се с непогрешивим укусом. Говорила је да облачи своју душу, а не тело. Дело-вала увек женствено.”

Књига Пут до једноставности (1926) Милене Јесен ске, коју чине њени текстови који су обја-вљивани у нови нама, ни после 70 година не губи на актуелности. Јед но ставни и јасни, ови су тек-стови записи о једном времену, али драгоцени сваком човеку у сваком времену јер дају подршку животу, откривају оне мале ствари које га чине, мотивишу и нуде енергију сваком новом дану; а можда, највише од свега, ова књига даје слику Милениног соп ственог животног става и слику ње саме: свестране, радо знале, добронамерне и племените – сажет опис њеног сопственог пута до онога што је била – до праве људске мере до јед-ноставности. Пут који је најтеже савладати, осо-бине до којих је најтеже доћи, јер је потребан ог-роман рад на себи и несебична љубав према дру-гима, али не само према онима које иначе волимо, већ према читавој људ ској заједници, према, како каже Милена „свима оста лима“. Претеривање? Утопија? Не. Само снажна и зах тевна индивиду-алност која је то могла и да оствари и која каже:

„Јаког човека ћете препознати по начину на који се понаша према слабом. Човек који осећа чвр-сто тло под ногама нема потребу да вређа слабијег

нити да повлађује јачем... Немојте да штедите хва-лу и будите опрезнији у осуђивању“.

Своју најлепшу причу сачувала је за крај књиге – причу о „најбољем човеку ког сам ика-да упознала“ – да би касније схватила „да је то најчуднији човек ког сам упо знала и ништа ме у животу није тако променило као један поглед до његовог срца. Био је веома племенит, али бих рекла да је то сакривао као неко ко се стиди што има предност пред другима. Никада није урадио ништа што би показало какав је, а најлепше ства-ри је чинио тихо, са стидом, у потаји...“

Не откривајући да је реч о Францу Кафки, Милена наставља и прича причу о просјакињи и малом дечаку. А ево како је ту причу сам Кафка испричао Милени у једном од својих писама:

„Једном сам у детињству добио сексер и сва-како сам га желио дати једној старој просјакињи која је сједила између Великог и Малог Ринга. Међутим, та ми се свота чинила голема, свота коју ваљда још нитко никад није дао неком просјаку, па ме је било стид пред просјакињом да учиним тако нешто нечувено. Али сам јој свеједно то мо­рао дати, па сам промијенио сексер, дао просја-кињи један крајцар, оптрчао цијели комплекс вијећнице и наткри веног дрвореда на Малом Рин-гу, дошао опет слијева као посве други добротвор, дао просјакињи опет један крајцар, опет потрчао и поновио то исто сретно десет пута. (Или неш-то мање, јер ми се чини да је просјакиња послије изгу била стрпљење и изгубила се.) У сваком слу-чају, био сам на крају и морално толико исцрпљен да сам одмах отрчао кући и толико дуго плакао док ми мајка није поново дала сексер.

110 111

Видиш да немам среће с просјацима, али свеједно изјављујем да сам спреман да цијели свој садашњи и бу дући имутак полако исплатим једној просјакињи ондје код опере у најмањим бечким новчаницама, под увјетом да Ти стојиш уза ме и да осјећам Твоју близину.

Франц“

Уз ову књигу Милене Јесенске, снажно осећа-мо њену близину и њен дух и претражујемо по себи хватајући соп ствене животне искре.

Содја Зупанц

САДРЖАЈПУТ ДО ЈЕДНОСТАВНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . 7СПОЉА И ИЗНУТРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11ОГЛЕДАЛО У КОМЕ СЕ ОГЛЕДАМО . . . . . . . . . . 15ДАМА И МОДЕРНА ЖЕНА . . . . . . . . . . . . . . . . 19ЂАВО У КАМИНУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23РАДОСТ ЗА ДЕСЕТ КРУНА . . . . . . . . . . . . . . . . 29ДУЖНОСТ БИТИ СРЕЋАН . . . . . . . . . . . . . . . . 35НЕПОЗНАТЕ ГОСПОЂЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39КАВАЉЕР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43ДВА ПИСМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47НЕКОЛИКО ВЕОМА ЗАОСТАЛИХ БЕЛЕШКИ О ТОЈ ЕМАНЦИПАЦИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53НЕКОЛИКО ДРУШТВЕНИХ ЗАКОНА . . . . . . . . . 59ДЕКОРАЦИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65О УМЕТНОСТИ РАДОВАЊА . . . . . . . . . . . . . . . 69УЗРОК ИЛИ ПОСЛЕДИЦА . . . . . . . . . . . . . . . . . 75ТРЕНИНГ МИШИЋА И ТРЕНИНГ ОСОБИНА . . . . 81ИНДИВИДУАЛНОСТ И ИНДИВИДУАЛЦИ . . . . . . 85ИЗДРЖЉИВОСТ, НАЈКРАЋИ ПУТ ОД БОЛЕСТИ . . 89КЛЕТВА ДОБРИХ ОСОБИНА . . . . . . . . . . . . . . . 93

МИЛЕНИН ПУТ ДО ЈЕДНОСТАВНОСТИ . . . . . . . . 97