1

PSIHOLOGIJA

Mariana Tišma

Izdvojena poglavlja – dodatna literatura

Fakultet za sport i turizam

Novi Sad

2

Predgovor U savremenoj nastavi nastavnik (trener) predstavlja saradnika, savetnika i vaspitača,

stručnjaka koji organizuje vaspitno-obrazovni proces, poučava učenike/sportiste, svojim postupcima im pomaže da svesno, sa razumevanjem i aktivno usvajaju nastavne sadržaje, razvijaju sposobnosti i ukupne potencijale.

Zahvaljujući svim navedenim ulogama i funkcijama nastavnika/trenera može se

zaključiti da se radi o jednom vrlo lepom, značajnom i odgovornom pozivu u okviru kojeg će se svako, ko se za njega opredeli, susretati sa mnogim izazovima. Kako motivisati učenike da se pokrenu na aktivnost ili da u njoj napreduju? Kako im pomoći da prevaziđu strah od neuspeha, stid zbog slabijeg izvođenja, ljutnju zbog tenutnog nenapredovanja i mnoge druge emocije koje se javljaju kao reakcija na trenutnu situaciju ili stanje u kojem se učenik nalazi? Kako da od grupe pojedinaca napravite tim čiji će članovi međusobno sarađivari, pomagati i bodriti jedni druge? Koje osobine ili crte ličnosti treba da prepoznate i kako na osnovu njihove procene da se ophodite prema svakom učeniku/sportisti ponaosob? Šta je karakteristično za koji razvojni period učenika/sportiste, šta u kom periodu možete od njih očekivati, šta je deo prolazne faze, a šta rezultat njihovog bojkota i nerada...? Na sva ova, ali i mnoga druga pitanja, možete pronaći odgovor ukoliko pažljivo pročitate knjigu koja je pred vama.

Knjiga je namenjena nastavnicima fizičkog vaspitanja i trenerima, ali može biti od

velike koristi svim direktnim i indirektnim učesnicima u sportu i fizičkoj aktivnosti. U daljem tekstu će sledeće reči biti korišćene kao sinonimi: trener i nastavnik fizičkog vežbanja, učenik i spotrista (vrhunski, prosečni, rekreativac), čas fizičkog vaspitanja i trening.

Autor

3

1. PREDTAKMIČARSKA STANJA SPORTISTA

Pitanja na koja biste trebali znati odgovore nakon što savladate ovo poglavlje: 1. Koja su najčešća predtakmičarska stanja kod sportista? 2. Šta podrazumevamo pod startnom groznicom, šta pod startnom apatijom, a

koje stanje dovodi do vrhunca izvođenja? 3. Šta je samopouzdanje? 4. Opišite strah od neuspeha i strah od uspeha. 5. Šta je anksioznost? Koja je razlike između anksioznosti kao crte i anksioznog

stanja sportiste? 6. Šta podrazumevamo pod nivoom aktivacije?

Startna groznica se u ponašanju sportista (Bunil prema Lazarević, 2003) ispoljava

kao prenadraženost, nervoza, uzbuđenost, nekontrolisana afektivna reakcija, stvaranje konfliktnih situacija. Ovakvo stanje ima za posledicu smanjenje pažnje i koordinacije pokreta, neracionalno i ishitreno donošenje odluka pa samim tim i smanjenje učinkovitosti. Ovakvo stanje odgovara previsokom nivou aktivacije koji je prisutan kod sportiste pred takmičenje.

Startna apatija se

načešće javlja kod sportiste kao dogovor na dugačak period visokog nivoa aktivacije pred takmičenje. Apatija se manifestuje kao umor, bezvoljnost, nedostatak energije (iako je sportista dobro fizički pripremljen), izbegavanje takmičenja, odustajanje, lako povređivanje, ravnodušnost za

rezultat. Vrhunac izvođenja je stanje sportiste u kojem on dozvoljava stvarima i događajima

da se da „teku“ umesto da ih on usmerava ili kontroliše. To je period najvećeg postignuća kada se sportista samoostvaruje kroz ispoljavanje svojih sposobnosti i potencijala. Ovo stanje sportisti opisuju kao prekid filma, sećaju se samo početka i kraja svog izvođenja. U takvom stanju imaju utisak da mogu postići bilo šta bez većeg napora. U tim situacijama sportista je maksimalno koncentrisan samo na relevantne draži i događaje, a sve drugo ostaje van njegove svesti, usled toga su njegove reakcije automatske i brze.

Samopouzdanje podrazumeva pozitivno vrednovanje sebe i verovanje u sopstvene sposobnosti. To je stanje u kojem je sportista uveren da može slobodno i potpuno ispoljiti svoje sposobnosti. Samopouzdana osoba prihvata sebe onakvog kakav jeste, teži ka razvoju osobina i sposobnosti za koje smatra ga vode u pavcu samoaktualizacije

4

(samoostvarivanjem- težnja za uspostavljanjem, aktualizacijom i razvojem, sopstvenih suštinskih mogućnosti). Sportisti sa visokom stepenom samopouzdanja pokazuju visok nivo sportske uspešnosti.

Strah od uspeha i strah od neuspeha. Strah je osećanje koje se javlja u situacijama kada procenjujemo da je ugrožena neka naša vrednost i da ne bismo mogli da se adekvatno suprotstavimo objektima ili situacijama koje nas ugrožavaju. Ova emocija nas podstiče ili na beg od onoga što nas ugrožava ukoliko procenimo da je to za nas nepobedivo ili na borbu protiv toga ukoliko procenimo da postoje neke šanse da to pobedimo. Kod sportista su vrlo česti strah od uspeha i strah od neuspeha. Strah se može manifestovati na više načina, najčešći su: agresivnost tj. borba, ili pasivnost, povlačenje odnosno beg. Kod sportista se najčešće javljaju strah od neuspeha, strah od uspeha, strah od toga da će izneveriti svoja ili tuđa očekivanja, da će biti odbačeni, ismejani... Često se javlja i anksioznost (strepnja od neizvesnog ishoda) koja je za sportiste teža za savladavanje od samog straha.

Strah od uspeha i strah od neuspeha su stanja koja se kod sportista doživljavaju kao konflikt između želja, težnja i potreba da se postigne uspeh, odnosno određeni cilj i stepen zabrinutosti da se taj cilj ne može postići, odnosno strah od posledica postizanja određenog cilja (Lazarević, 2003).

McElroy i Willis (Cox, 2000) su u svojim istraživanjima dobili rezultate koji govore u prilog tome da se kod žena javlja strah od uspeha u situacijama kada se takmiče protiv muškaraca za tradicionalno muške ciljeve. Ovaj strah nastaje, kako autori ističu, jer se žene pribojavaju da pobeda u dominantno muškom okruženju može rezultirati gubitkom ženstvenosti i socijalnim odbacivanjem od strane pripadnika oba pola. Ono što se pokazalo u praksi jeste da strah od uspeha poseduje dosta sportista oba pola. Ovaj strah se manifestuje fenomenom „večito drugi“.

Anksioznost (nelagoda, teskoba, trema) – vrsta straha koja se javlja kada procenimo da celokupna životna situacija prevazilazi naše sposobnosti, procenjujemo da nismo u stanju da izađemo na kraj sa životnim poteškoćama. Pošto je kontekst ove emocije tako uopšten, često nismo u stanju da odredimo uzrok straha pa imamo doživljaj da se javlja iznenada, ničim izazvan (Milivojević, 2003).

U strukturi nedovoljne emocionalne stabilnosti sportista anksioznost zauzima najveću i najvažniju varijansu. Anksioznost se opisuje kao strepnja, zabrinutost, napetost, neskladnost između, s jedne strane, želje, težnje potrebe da se postigne cilji i straha da se taj cilj ne može postići, kao i posledice koje će takav neuspeh proizvesti s druge strane (Lazarević, 2003).

Frojd je definisao anksioznost kao neprijatan subjektivni osećaj (emocionalno stanje) koji se može opisati stalnom zabrinutošću, tj. “nervozom”. Nju čini kombinacija bihejvioralnih i fizioloških manifestacija. Njegova teorija o signalima opasnosti navodi dva

5

glavna izvora: spoljašnji svet i sopstveni unutrašnji impulsi. Kada opasnost dolazi spolja, to izaziva objektivnu anksioznu reakciju, koju Frojd poistovećuje sa strahom. Objektivnu anksioznost, ili strah, definiše kao neprijatno emocionalno stanje koje nastaje u slučaju anticipacije moguće ugroženosti iz spoljašnje okoline (šteta ili povreda). Kod ovog oblika anksioznosti emocionalna reakcija je u svom intenzitetu proporcionalna spoljašnoj opasnosti koja je pokreće. Opisuje je kao psihobiološki proces sastavljen od tri međuzavisne komponente. Prva je realna opasnost iz spoljašnjeg sveta (stresor), druga je percepcija pomenute opasnosti kao realno ugrožavajuće i treće su neprijatne emocionalne reakcije (anksioznost) čija amplituda intenziteta zavisi od objektivne opasnosti. Sopstveni unutrašnji impulsi takođe mogu biti izvor opasnosti. Naime, potisnute neprihvatljive želje iz podsvesti vrše pritisak za proboj u svesno. Usled toga dolazi do povišenja anksioznosti. Ovaj drugi izvor, po Frojdu, jeste kod neurotičnih osoba. Emocionalni odgovor na traumatične događaje određuje individualna specifična reaktivnost i interpretativnost (Lazarus, 1966). Emocionalna ekspresivnost je uslovljena nekim neuronalnim karakteristikama, individualnim temperamentom, uverenjima i kulturalno je modulisana (Ekman, 1993). Pozitivna emocionalna stabilnost i samopouzdanje su označeni kao centralni u uspešnoj integraciji traumatskih događaja (Joseph, 1995) Neurotična dimenzija ličnosti je genetski uslovljena i utiče na odbrambene mehanizme i reaktivnost (Costa, 1994). Crta anksioznost, kao jedan aspekt neuroticizma, stabilna je osobina, i kao i depresivnost uzrokuje pojavu poremećaja vezanih za stres (Kendler i sar., 1995). Uverenost o predstojećoj nesreći i bespomoćnost kreiraju PTSP (post traumatski stresni poremećaj) (McCormick i sar., 1989). Nasuprot tome, stabilni sudovi o sebi, sopstvenoj uspešnosti, religijskim osećanjima i političkim uverenjima označeni su kao protektivni faktori (Saul i sar., 1997). Uverenje da se kontrola nad životnim događajima nalazi u sopstvenim rukama a ne u spoljašnjem svetu (lokus kontrole) takođe je protektivni faktor (Frenkel i sar., 1995). Nešto više o ovom stanju biće napisano u delu o emocijama u sportu.

Aknksioznost kao crta je strukturalna, relativno trajna i stabilna dispozicija ili tendencija da se brojne situacije opažaju kao preteće ili ugrožavajuće, iako to realno nisu ili ne moraju biti. Osobe sa izraženom crtom anksioznosti u brojnim situacijama ispoljavaju određene reakcije koje često ne odgovaraju intenzitetu stvarne opasnosti.

Anksioznost kao stanje se javlja kao osgovor na neku sportsku situaciju. Ono se karakteriše kao svesno osećanje strepnje, brige, napetosti, uzbuđenja. Stanje anksioznosti se menja u zavisnosti od trenutka. Npr. što je bliži početak kamičenja ono je izraženije, a često po početku takmičenja se smanjuje ili potpuno nestaje, pa opet može da se pojavi ukoliko dođe do iznenadnih situacija tokom meča. Anksioznost varira u odnosu na to da li ga sportista percipira kao važnije ili manje važno i u odnosu na to da li je ishod takmičenja za njega manje ili više izvestan. Ukoliko je takmičenje procenjeno kao izuzetno važno, a njegov ishod neizvesniji, sportista će osećati viši stepen anksioznosti.

6

Nivo motivisanosti (aktivacije) – Aktivacija - povećana mobilizacija energije. Da bismo se nekako pronašli neophodo je da dođe do povećanja aktivacije. Povećanje aktivacije se nekada može manifestovati i neponašanjem (npr. Žvotinja koja se u opasnosti pravi mrtva), iako se ona u većini slučajeva manifestuje kroz neko ponašanje. Nivo aktivacije ima uticaj na brzinu, intenzitet i koordinaciju motorne veštine, ali ne u obliku pravolinijskog odnosa. Ova teorija nam govori u prilog tome da efikasnost u izvođenju neke motorne aktivnosti raste sa povećanjem nivoa aktivacije, ali samo do jednog određenog stepena, posle kojeg je povećavanje nivoa aktivacije kontraproduktivno za sportski učinak. Količina optimalnog nivoa aktivacije je različita. Ona zavisi od vrste sporta (objektivne težine i složenosti) i ličnih karakteristika sportiste (subjektivne težine veštine). Za sportove u kojima je neophodna snaga, izdržljivost i brzina, potreban je i veći nivo aktivacije. Tamo gde je za dobar učinak neophodna fina motorika, dobra koordinacija i visoka koncentracija, optimalni nivo aktivacije je niži.

• Ukoliko je motivacija prejaka osoba izgara od želje da nešto postigne i počinje

sama sebi da stvara prevelik psihološki pritisak koji je sputava u uspehu. • Ukoliko je motivacija suviše niskog intenziteta nema dovoljnu snagu da sportistu

pokrene na aktivnost, tj. dolazi do želje za odustajanjem.

Prethodni termin možemo povezati sa optimalnim nivoom aktivacije tj. u skladu sa našim razmišljanjem (procenom sportske situacije, motigvacijom, strahom od uspeha ili neuspeha...) nastaju određeni telesni simptomi kao posledica povećavanja nivoa adrenalina u organizmu sportiste kojem je primarna uloga da osobi obezbedi dodatnu snagu, izdržljivost i brzinu. Međutim, ukoliko je nivo aktivacije previsok za sportistu on postaje kontraproduktivan. Dolazi do disbalansa u disanju, disbalansa kiselosti krvi što proizvodi grčenje ramenih i vratnih mišića, podrhtavanja ekstremiteta, osećaj knedle u grlu, pojačano lupanje srca, osećaj „kuvanja“ u stomaku, pojačanje produkcije fizioloških izlučevina, itd. Svi ovi simptovi proizvode osećanje neprijatnosti, povećavaju kognitivnu anksioznost, odvraćaju pažnju sa cilja, tj. značajno onemogućavaju sportistu da pruži svoj maksimum. Takođe, ukoliko je nivo aktivacije nizak, sportista će delovati vrlo nemotivisano, tj. tokom nastupa neće pokazati svoj mogući maksimum.

http://altered‐states.net

7

2. UČENJE I OVLADAVANJE SENZOMOTORNIM VEŠTINAMA

Pitanja na koja biste trebali znati odgovore nakon što savladate ovo poglavlje: 1. Šta je pamćenje? 2. Kako biste opisali proces zaboravljanja? 3. Šta je retroaktivna inhibicija? 4. Na osnovu kojih faktora možemo proceniti stepen napredovanja u

savladavanju motoričke veštine? 5. Šta je plato u učenju? 6. Šta je transfer u učenju? 7. Koje tehnike i strategije učenja poznajete? Koje je najbolje koristiti u kojim

situacijama? 8. Šta su veštine? Koje veštine poznajete? 9. Šta su psihosenzorne sposobnosti? 10. Šta su intelektualne sposobnosti? 11. Šta je inteligencija? Kojke vrste inteligencija poznajete? 12. Koja su pravila demonstracije nove sportske veštine?

Pojam pamćenja je usko povezan sa pojmom učenja. Mnogi autori su često ta dva

pojma naizmenično koristili svodeći ih jedan pod drugi. Ebinghaus je u svojoj knjizi „O pamćenju” tretirao problem učenja u okviru razmatranja problema pamćenja. Mnogi su učenje, „fiksiranje utisaka”, zadržavanje naučnog i „tragove u mozgu” izjednačavali sa procesom učenja. Proces učenja i pamćenja se višestruko i višeslojno dopunjuju, prožimaju i nadovezuju.

Logički gledano, najpre se nešto mora steći da bi trajalo, te procesi učenja logički predhode procesu pamćenja. Medutim, problemi nastaju prilikom merenja. Isti testovi se koriste za merenje i naučenog i zapamćenog. Kako se onda snalazimo? - ako se test daje neposredno posle izlaganja gradiva koje treba da se nauči smatramo da on predstavlja test učenja. - ako se test daje izvesno vreme posle završenog procesa učenja onda on ispituje trajanje, odnosno pamćenje onoga sto je naučeno. Dakle isti test se različito tretira u zavisnosti od organizacije ispitivanja, odnosno zavisi od vremenske dimenzije. Medutim, ne treba zaboraviti da je to samo naučna konvencija i da su ova dva, kao uostalom mnogi psihički procesi, mnogo složeniji nego što nauka to prikazuje. Kada ranije naučeni materijal nismo u stanju da reprodukujemo i prepoznamo, kada više nema uštede prilikom novog učenja ili je ona minimalna govorimo o zaboravljanju.

8

2.1. PAMĆENJE Pamćenje definšemo kao mogućnost usvajanja, zadržavanja i korišćenja informacija.

Pri obradi informacije u procesu pamćenja postoji određeni tok kretanja Učenjem se stvaraju „tragovi“ u mozgu. Pamćenje je trajanje tih tragova, a zaboravljanje njihovo slabljenje ili nestajanje.

Postoje tri faze pamćenja kroz koje prolazi informacija: senzorno, kratkotrajno i dugoročno, kao i pet kontrolnih procesa: pažnja, ponavljanje, kodiranje, pronalaženje i prisećanje.

Senzorno pamćenje vrlo kratko zadržava informacije u nepromenjenom obliku (vid ~0.5 sekunde, sluh ~2 sekunde). Značaj senzornog pamćenja je u tome što omogućava uspešno prepoznavanje oblika, a to prepoznavanje se temelji na interakciji s dugoročnim pamćenje, jer su u dugoročnom pamćenju usladištena obeležja koja služe prepoznavanju oblika. Treba napomenuti i da je kapacitet senzornog pamćanja praktično neograničen.

Kratkotrajno pamćenje dobija informacije iz senzornog, gde se one mogu u nepromenjenom obliku ponavljanjem zadržati beskonačno dugo. Ukoliko informacije zadobiju pažnju, kodiranjem prelaze u dugotrajno pamćenje. Kratkotrajno pamćenje služi nam za obavljanje tri različite funkcije:

1. Kratkotrajno pamćenje informacije koja nam neće kasnije trebati (ponavljanje). 2. Kodiranje radi skladištenja u dugotrajnom pamćenju. 3. Radno pamćenje – povratak informacije koja nam trenutno treba iz dugoročnog

pamćenja (prisećanje). Kapacitet kratkotrajnog pamćenja je između pet i devet čestica (7 +/- 2). Prelazak informacije iz KP u DP zavisi od osmišljenosti i ponavljanja, kao i od pažnje.

Dugotrajno pamćenje zapravo je ono što laici podrazumevaju pod pamćenjem. Kapacitet dugotrajnog pamćenja praktično je neograničen, a informacije uskladištene u njemu mogu ostati tu ceo život. Ima psihologa koji smatraju da sve informacije koje čovek pohrani tamo ostaju sve do smrti, ali zbog nemogućnosti pronalaženja imamo utisak da smo ih zaboravili. Danas se često koristi podela dugoročnog pamćenja na deklarativno i proceduralno. Podela potiče od Andersona (1976.) koji je razvio kompjutersku simulaciju modela kognitivnih procesa. Deklarativno pamćenje se odnosi na znanje činjenica, a još se deli na epizodičko koje sadrži informacije o tome gde i kada se nešto dogodilo, i semantičko koje se odnosi na znanje o svetu oko nas. Semantičko pamćenje zavisi od formalnog obrazovanja, i srazmerno dugo se povećava s uzrastom, pogotovo u slučaju intenzivnog bavljenja intelektualnim aktivnostima. Epizodičko ima snažnu ličnu dimenziju, za razliku od semantičkog, koje predstavlja znanje bez toga ličnog aspekta. Proceduralno pamćenje odnosi se na znanje o tome kako nešto treba učiniti. Primer deklarativnog pamćenja je poznavanje činjenica. Za njega je odgovorna kora velikog mozga (neokorteks). Proceduralno pamćenje podrazumeva veštine koje se obavljaju automatski, bez posebnog intelektualnog truda: plivanje, vožnja bicikla, ples. Ovim aktivnostima upravljaju subkortikalne strukture mozga.

9

Pamćenje može biti: • S obzirom na nameru: namerno, nenamerno. • S obzirom na sadržaj: motorno (pokreti, radnje veštine), mentalno

(slikovito, verbalno-logičko; auditivno, vizuelno). • S obzirom na dužinu: kratkoročno, dugoročno.

2.2. ZABORAVLJANJE O zaboravljanju govorimo kada se ranije naučeni materijal ne može više

reprodukovati, prepoznati ili nema uštede pri ponovnom učenju. UZROCI ZABORAVLJANJA:

1. Spontano zaboravljanje – Ako se neko gradivo ne ponavlja ili ako se znanja ne upotrebljavaju ona će polako nestajati. 2. Aktivno zaboravljanje – rezultat je međusobnog ometanja dva gradiva. Razlikujemo: • Retroaktivnu inhibiciju – kada sadašnje učenje ometa pamćenje ranije naučenog (npr: zaboravimo lik bivšeg komšije zbog toga sto smo sreli kasnije nekog ko jako liči na njega) Zaboravljanje je veće ukoliko je prethodno naučeno gradivo sličnije gradivu koje učimo. Duži vremenski interval između dva učenja obezbeđuje manje zaboravljanje. Što je gradivo bolje naučeno manja je mogućnost zaboravljenja. Ukoliko je gradivo bolje organizovano u celine manja je mogućnost zaboravljanja Proaktivna inhibicija – Ranije naučen materijal ometa pamćenje onoga što se sada uči.

Ebinghaus je prvi na osnovu svojih izučavanja dao krivu zaboravljanja. Tako

primećujemo da je zaboravljanje najbrže u početku, u prvim minutima i časovima posle učenja, a da zatim zaboravljanje ide sve sporije i sporije. Veoma je važno šta se uči. Na primer, učenje besmislenih slogova daje najoštriju krivu zaboravljanja, dok se zaboravljanje proze, poezije i naročito suštinskih ideja nekog gradiva drugačije odvija. U Ebinghausovim istraživanjima zaboravljanja suštinskih ideja nije bilo u toku 30 dana.

10

Ebinhausova kriva zaboravljanja Proces zaboravljanja počinje odmah po prestanku učenja. Prvo je intenzivno, a

potom sve sporije i sporije. Gubljenje naučenih sadržaja i nemogućnost njihovog reprodukovanja i prepoznavanja. Može biti:

• Privremeno ili trajno • Potpuno ili delimično

2.3. UČENJE Manje ili više trajno menjanje jedinke pod uticajem njene lične aktivnoti. Učenje treba razlikovati od sazrevanja. Sazrevanje je pre svega uslovljeno razvitkom organizma, a učenje ličnom aktivnošću individue.

Pokretači aktivnosti učenja mogu biti spoljašnji (pohvala, nagrada...) i unutrašnji (radoznalost, nivo aspiracije) motivi.

Faktori od značaja za napredovanje u učenju Motivacija

Crte ličnosti Sposobnosti

Organizacija Postupci učrnja Metode učenja Napredovanja u učenju moguće je utvrditi

• Merenjem količine savladanih pokreta • Merenjem brzine prilikom izvođenja motorne radnje • Ipitivanjem tačnosti prilikom izvršavanja neke veštine

Tempo u učenju:

Grafikon 4.1. (levo) Karakteristično kod učenja lakih veština (negatino ubrzanje) (u početku brže a kasnije sve sporije)

11

Grafikon 2 (sredina) Kod učenja teških i složenih veština (pozitivno ubrzanje) Grafikon 3. (desno) Kombinacija prethodna dva modela (pozitivan + negativan tempo)

Taktike učenja • Na početku treba učiti samo ispravnost pokreta neke veštine, pa tek nakon par

godina potencirati brzinu? • Sportske veštine od početka treba vežbati u brzini i u ispravnosti pokreta? • Isticanje brzine ne dovodi nužno do sticanja pogrešnih pokrata. • U veštinama u kojim je faktor akumulacije snage najvažniji, isticanje brzine je

korisno. • U veštinama u kojima je brzina bitan faktor treba je što pre potencirati. • U veštinama u kojima su dominantne brzina i tačnost treba što pre početi sa

uvežbavanje obe arakteristike. Plato u učenju Plato u učenju podrazumeva zastoj, odnosno nenapredovanje. On može da se javi u

toku ili na kraju učenja. • Na kraju učenja zbog psihofizičkih ograničenja • U toku učenja zbog:

1. prelaska sa jednostavnih na složene veštine, 2. slabljenja motivacije, 3. umora. Sportista/učenik dolazi do platoa usled praktičnih ili optimalnih granica. Praktična

granica - kada osoba posle dužeg vremena vežbanja misli da je dostigla svoj maksimum. Optimalna granica: granica do koje se dolazi uz pomoć svih pedagoško-psihološko- metodičkih tehnika i zapravo pomažu sportisti/učeniku da prevaziđe praktičnu granicu i dođe u stanje većeg stepena naučenosti (Lazarević, 2001).

Izuzetno je važno biti svestan činjenice da je plato u učenju prolazno stanje i da može prestati nakon otkrivanja i uklanjanja njegovog uzroka. Nikako ga ne treba tumačiti kao krajnji domet sportiste niti rezultat njegovog namernog nedovoljnog zalaganja. Nekada je dovoljno dati osobi odmor, promeniti tok časa/ treninga, učiniti vežbanje interesantnijim, raznovrsnijim kako bi došlo do ponovnog napredovanja.

Transfer u učenju Pod transferom u učenju se podrazumeva uticaj ranijeg učenja na kasnije učenje

• Pozitivni transfer - prethodno učenje pomaže u sticanju novih znanja i veština

12

• Negativni transfer - prethodno učenje otežava sticanje novih znanja i veština Transfer dva učenja biće veći ukoliko imaju sličniji sadržaj i ukoliko se koriste isti

principi, metode i tehnike.

2.4. STRATEGIJE I TEHNIKE UČENJA Kao što je već rečeno, učenje predstavlja proces koji dovodi do promene u

mentalnom (unutrašnjem) ili spoljašnjem ponašanju (motorno učenje, veštine). Učenjem se formiraju tragovi u mozgu koji ostaju kao deo iskustva ličnosti i mogu različito dugo trajati, što opet zavisi od namene za koju se uči.

Metode učenja

Pod metodama učenja podrazumevamo način ovladavanja gradivom ili demonstracije, usvajanja i vežbanja određene psihomotorne aktivnosti.

• Vremenski raspoređeno (sa pauzama) kod teških i složenijih sadržaja čije savladavanje iziskuje visoku koncentraciju i angažovanost.

• Vremenski koncentrisano učenje. • Metoda celine (sintetička metoda): jednostavnije veštine koje pretstavljaju

jedinstvenu celinu, lakše gradivo. • Učenje iz delova (analitička metoda): učenja složenijih veština, zahtevnijeg

gradiva. Nakon savladavanja delova oni se moraju integrisati u celinu

Najbolje: celina-delovi-celina

Optimalni uslovi

• Trebalo bi imati svoje mesto za učenje sa adekvatnom rasvetom • Tiha klasična muzika ili neki instrumental po izboru • Unošenje što više voća i povrća koje sadrži C vitamin • U pauzama učenja provetriti prostoriju, i praktikovati blagu fizičku aktivnost • Narandžasta i žuta boja pozitivno utiču na koncentraciju

Preporuka za efikasno učenje

• Pregled gradiva koje želimo savladati (sadržaj, naslovi, podnaslovi, grafikoni...). • Brzo čitanje gradiva u celini, podvlačimo samo najvažnije, izvlačimo ključne

reči. • Podelimo gradivo u celine, učimo po celinama, dopunjavmo ključne reči glavnim

tezama. • Učimo 35-45 minuta, pa pauza 5-10 minuta.

13

• Ponvljanje: kroz 1 sat, kroz 1 dan, kroz nedelju dana, kroz mesec dana.

Otpori prilikom učenja se javljaju kada nam se ne uči jer bismo radije radili nešto drugo i/ili kada predviđamo neuspeh, kad smo pod psihičkim pritiskom. Otpori u proseku traju oko 15 minuta, nakon toga popuštaju, tako da ukoliko osoba istraje dovoljno dugo u nameri da uči nakon tog perioda će u toj nameri i uspeti.

2.5. SENZOMOTORNE I INTELEKTUALNE VEŠTINE Pod veštinom se podrazumeva uvežbanost i sposobnost izvođenja posebne vrste

senzomotornih pokreta koje je pojedinac razvio.

Određeni delovi i/ili složeni oblici ponašanja koji imaju adaptivnu funkciju, pod uticajem učenja i vežbanja se integrišu u sklopove i nizove radnji.

Senzomotorne ili motorne veštine mogu biti:

• manipulativne, • mehaničke, • sportske • kognitivne: rešavanje problema, verbalno istraživanje • socijalne: vešto ophođenje u interakciji sa drugima

Sportske veštine su namerno, cilju usmerene motorne radnje koje doprinose

postizanju rzultata sa visokim stepenom izvesnosti, često za najkraće vreme i/ili uz namanju unutrašnju energiju.

Karakteristike sprtske veštine:

• Efikasnost • Fleksibilnost • Perceptivna sposobnost • Vremenska organizacija • Svesna motorna radnja

Za vreme učenja motorne veštine, pokreti koje učimo se nalaze u centru naše svesti. Kada naučena radnja dostigne nivo dobro naučene veštine samo njeno izvođenje više ne mora biti u centru naše svesti, ali uvek je pod svesnom kontrolm. Kada je veština savladana pojedinac može da se usredsredi na druge stimulanse značajne za zadatak koj se želi postići

Elementi koji učestvuju u procesu učenja motornih veština

1. Psihosenzorne sposobnosti

14

Od njih zavisi kvalitet naše percepcije tj. brzine i tačnosti uočavanja predmeta i pojava. Ogledaju se u brzini, tačnosti i spretnosti izvođenja pokreta i obavljanja radnji.

• Preciznost kontrole tj. brzina i tačnost pokreta • Koordinacija pokreta • Psihomotorna orjentacija • Vreme reakcije • Manuelna spretnost • Procena kontrole tj. mogućnost prilagođavanja promeni brzine i kontrole

2. Psihomotorna snaga sastoji se od: • Eksplozivne snage (eksplozivnost pokreta u kratkom vremenu). • Repetitivne snage (sposobnost izvođenja što većeg broja pokreta u kratkom

vremenskom periodu). • Statičke snage (sposobnost da izdržimo neko opterećenje nemenjajući položaj

tela).

3. Intelektualne sposobnosti Mentalne sposobnosti kojima je zajedničko da se aktiviraju prilikom

rešavanja problema koji se ne mogu rešiti samo na osnovu senzornih i motornih sposobnosti. One se poistovećuju sa kognitivnim sposobnostima, a katkada samo sa sposobnošću učenja uviđanjem, mišljenjem i suđenjem. Najviše dolaze do izražaja u pristupu i efikasnosti rešavanja problema, tj. u oblasti mišljenja

Inteligencija se različito definiše

• Sposobnost prilagođavanja sredini • Sposobnost rešavanja problema • Sposobnost učenja • Sposobnost apstraktnog mišljenja

Bitne karakteristike inteligencije su: • Elastičnost (pronalaženje novih rešenja) • Kritičnost (pronalaženje dobrih i loših strana nekog zaključka) • Samostalnost (uočavanje problema i samostalno iznalaženje rešenja) • Konkretnost (uzimanje u obzir realnih uslova) • Širina mišljenja u različitim područjima • Dubina (prodiranje u suštinu pitanja) • Brzina (brzo rešavanje problema)

15

Raspodela stanovništva po stepenu inteligencije:

• iznad 140 - veoma visoka - 1% • 120 do 139 – visoka - 11% • 110 do 119 - iznad proseka - 18% • 90 do 109 – prosečna - 43% • 80 do 89 - ispod proseka - 18% • 70 d0 79 – niska - 6% • Ispod 70 – zaostala - 3%

www.mensa-bih.org

Emocionalna inteligencija se definiše kao sposobnost prepoznavanja i nošenja s vlastitim i tuđim osećajima, te sposobnost mirnog rešavanja sukoba. Povezana je s tzv. socijalnom inteligencijom. Ona pomaže u lakšem razumevanju vlastitih i tuđih osećaja, uspostavljanju boljih odnosa s ljudima – prijateljima, roditeljima, nepoznatim osobama... Predstavlja jedan od ključnih faktora u boljem snalaženju osobe sa samom sobom, kako bi lakše donosila odluke, izlazila na kraj s preprekama, pobedama i porazima, odnosno doprinosi tome da osoba bude srećnija u svakom pogledu.

Emocionalna inteligencija ima nekoliko segmenata:

• ...samosvest. To je najvažnija osobina emocionalne inteligencije. Što bolje poznajete sebe i svoja osećanja, lakše ćete kontrolisati svoje ponašanje i odlučivati kako ćete se ponašati u nekoj situaciji. Što ste svesniji svojih ciljeva i toga kakva osoba želite da budete, imaćete i veću volju da to ostvarite. Osobe s nedostatkom samosvesti obično ne znaju šta žele, zbunjene su zbog svojih osećanja i često postanu baš onakve osobe kakve ne žele postati. Često se pitaju kako to da ih drugi doživljavaju na određeni način i zašto su takve kakve jesu...

• ...samokontrola nam pomaže da učimo iz svojih osećanja, da ih gledamo što racionalnije i usmeravamo ih tako da nam koriste a ne štete. Npr. da ne pravimo impulsivne ispade ili 'drame' (tipa vikanje i vređanje nekoga u žaru uverenosti da nam ta osoba namerno želi zlo) zbog kojih kasnije ionako zažalimo, već da delujemo 'civilizovano', ali svesno i s namerom.

• ...samomotivacija podrazumeva usmeravanje snage naših osećanja prema cilju. Uključuje i maštanje o ostvarenju cilja, preduzimanja akcija da se to i ostvari. Samomotivacija je snaga i put do ostvarenja želja. Kad nešto jako želite, malo pomalo idite prema tom cilju i nikad ne odustajte. Upornost je već pola uspeha.

• ...empatija - razumevanja i nošenje sa svojim osećanjima. Emocionalno pametna osoba je svesna i tuđih osećanja i može sagledati neki problem iz perspektive druge osobe. To joj pomaže da bolje shvati situaciju, razume druge i njihov

16

odnos prema nečemu, te da lakše reši eventualne probleme. Na kraju krajeva, i da se bolje oseća jer razume razloge događanja i tuđih postupaka.

4. Psihološki faktori i uslovi razvoja i izvođenja motornih veština 1. Perceptivna organizacija - Bauer (1974): Razvoj deteta se

odvija istovremeno unutar više paralelnih kanala: verbalni, motorni, perceptualni, kognitivni. Insistira se na nezavisnom razvoju perceptivnih motornih svojstava, da bi tokom sazrevanja došlo do spajanja sadejstva između perceptivnih i motornih svojstava. Interakcije se proširuju i na druge dispozicije: ličnost, inteligenciju, motivacju. Neuspešno izvođenje motorne veštine je često posledica perceptivne dezorganizacije, tj. kada pojedinac nije u stanju da u svoj opažajni prostor obuhvati sve relevantne stimuluse, kao i da na njih adekvatno odreaguje. Perceptivna organizacija se stiče tokom procesa učenja, ali i tokom izvođenja određenih veština. Perceptivna organizacija zavisi od sposobnosti pojedinca da opaža stimuluse koji su spoljašnje, ali i unutražnje prirode. Na osnovu prethodnog učenja formira se vremenski i prostorni referentni okvir koji bitno utiče na to šta će biti opažno. Vremenska organizacija je usaglašenost započinjanja i završavanja motornih pokreta u odnosu na unutrašnje i spoljašnje uslove. Ona se sporo stiče a brzo gubi pod uticajem umora, bolesti, emocionalne nestabilnosti. Umnogome zavisi od perceptivnih sposobnosti, tj. sposobnosti da se opažaju, diferenciraju i selektuju relevantne draži

Faktori koji značajno utiču na percepciju, učenje i izvođenje motorne veštine su:

• Selekcija informacija • Diskriminacija i selekcija motornih pokreta • Organizacija pokreta u sekvence i vremenske faze • Smanjenje napora prilikom izvođenja • Eliminacija nepotrebnih pokreta • Koordinacija pokreta

Prilikom motorea kontrole pokreta učestvuju sledeći elementi:

2. Anticipacija - sposobnost da se predviđa i najispravnije procenjuje ono što treba da se desi

3. Pažnja – usmerenost psihičke energije u jednom određenom pravcu (spoljašnje ili unutrašnje draži). Najvažnije osobine pažnje prilikom izvođenja sportske veštine:

• Selektivnost

17

• Kontinuitet • Intezitet

4. Psihološko vreme reakcije – ljudski organiza može da primi određenu kličinu informacija u jednom trenutku (7±2), i na njih da odreaguje određenom brzinom. Ukoliko se u međuvremenu javi nova informacija reakcija na nju će biti otežana ili usporena.

Za učenje sportskih veština značajni su sledeći faktori: 5. Predstava – osnova za formiranje plana šeme koja obezbeđuje izvođenje pokreta

i modifikaciju pokreta do konačne forme. Formiranjer predstave prolazi kroz dve faze. 1. F. Stvaranja i razvoja predstave. 2. F. Usavršavanja i preciziranja motornih predstava. Kada se dostigne nivo uvežbanosti, predstava o toj radnji može da se pojavi: ili kao uprošćena slika ili kao predstava detalja.

6. Ideomotorna akcija – jasna predstava neke veštine nakon koje akcija može da se izvede.

Demonstracija motorne veštine

Demonstracija nove veštine mora da se odvija po sledećim principima:

• Treba da bude izvedena u istom položaju u kojem su sportisti/đaci. • Važno je obezbediti uslove za rad tako da svi mogu dobro da vide elemente

pokreta. • Demonstraciju izvodi onaj ko tu veštinu izvanredno obavlja. • Celina veštine ne sme da bude izvedena suviše brzo. • Voditi računa o uticaju emocionalnog faktora. • Veštinu izvoditi lagano, više puta je opisati rečima, analizirati je i izvoditi po

delovima. Šta to znači u praksi, odnosno na treningu ili času? Prvo izvedete veštinu u celini brzinom kojom ona i treba da se izvodi okrenuti licem

ka učenicima/sportistima. Kada ste ih na taj način upoznali sa novom veštinom, podelite je u delove i polako im pokazujete prvi deo (npr. prvo samo rad nogu) i to tako što ćete biti ukrenuti leđima da bi mogli lakše da vas prate ne razmišljajući o tome koju nogu treba da pomere već samo o elementima veštine kojom treba da ovladaju. Nakon što ovladaju prvim segmentom pokazujete im sledeći, potom spajate prvi i drugi, pa kad uspeju oba dela da usvoje ubacujete im sledeći i tako dok ne ovladaju kompletnom veštinom.

Ukoliko neko od učenika nije u mogućnosti da vidi demonstratora biće frustriran pa će ga emocije koje oseća ometati u ovladavanju i uvežbavanju nove veštine, zbog toga je od velikog značaja da svi imaju jednake uslove. Ukoliko ima puno onih koji uče možete ih podeliti u nekoliko grupa. Time dobijate nekoliko korisnih efekata: svi učenici vide demonstratora dog ovladavaju početnim koracima, imaju prilike da uvežbavaju i ispravljaju

18

sopstvene greške dok posmatraju rad druge grupe, a imaju u period pauze između dva učenja što im omogućava da ponovo kada dođu na red budu maksimalno skoncentrisani.

Nakon što ste svima pokazali segment kojim treba da ovladaju dozvolite im neko vreme da ga samostalno uvežbavaju, a vi to vreme iskoristite da obiđete svakog pojedinca i pružite mu povratnu informaciju o tome koliko je uspešan u tom procesu, odnosno šta treba da koriguje (npr. savi više kolena, stegni trbušnjake, ispravi leđa...).

Demonstrator može biti trener/nastavnik ili neko od učenika/sportista za koga procenite da će veštinu najbolje demostrirati. Takođe, nakon perioda početnog uvežbavanja možete ih podeliti u parove tako da oni koji su brže i bolje ovladali tehnikom pomognu onima koji u istom procesu kaskaju iz bilo kojih razloga. Time ih usmeravate jedne na druge, razvijate saradljivost u grupi, takođe i jedni i drugi imaju i psihološki benefit, manje napredni nisu frustrirani svojim neuspehom jer im neko direktno pomaže u ovladavanju veštine i pruža podršku, a oni koji su njome pre ovladali se ne dosađuju već imaju satisfakciju od toga što sada oni nekog obučavaju.

Oni koji veštinom brzo ovladaju će osećati prijatne emocije (ponos, zadovoljstvo, satisfakciju...) koje utiču na razvoj samopouzdanja i unutrašnje motivacije. Međutim, oni koji u ovladavanju budu imali problema će se osećati frustrirano, ljuto, braniće se dosadom... Prema tome, ukoliko se susretnete sa tim neprijatnim emocijama znajte da se radi o vežbaču koji pokušava da izađe na kraj sa strahom od neuspeha, padom samopouzdanja i stida i da mu u toj borbi sa samim sobom treba pomoć, podrška i dodatna instrukcija kako da veštinom ovlada, a nikako kritika i kazna što u tome još uvek nije uspeo.

Bitni faktori za uspeh učenja motornih veština su:

• Kinestetički i statički osećaji – čulni organi za kinestetičke osećaje nalaze se u mišićima, zglobovima i tetivama, a statički u unutrašnjem uhu. Oni šalju informaciju u kom položaju se nalazi naše telo i ukoliko je vežbač dobio u toku ovladavanja motornom veštinom povratnu informaciju o tome u kom momentu mu je telo bilo u dobrom položaju i taj osećaj zapamtio, on će biti u mogućnosti da ga ponovi i time sam sebe koriguje tokom uvežbavanja.

• Uloga mišljenja - da bi vežbač mogao da uradi pravilno neku fizičku aktivnost on treba da bude u mogućnosti da je pravilno zamisli.

• Uloga reči tj. govora, formiranje pojmova, samonaredbe - sadržaj da bi se zapamtio treba da bude dobro osmišljen u tome značajno može pomoći i govor (npr. leva, desna, leva, skok, šut)

• Ponavljanje • Povratne informacije (kao motivacioni podsticaj, nagrada il kazna).

U prvim fazama učenja važno je davati informacije o tome kako je veština izvedena, a ne o efektu i rezultatima. Kada se uči nova veština kritika trba da bude retka, a pohvala češća. Kada se želi promena tehnike kritika igra važnu ulogu.

19

3. EMOCIJE: OSNOVNE I SLOŽENE EMOCIJE; KAKO NASTAJU I KAKO IH IZRAŽAVAMO

Pitanja na koja biste trebali znati odgovore nakon što savladate ovo poglavlje:

1. Šta je emocija? 2. Koja je struktura emocija? 3. Koja je funkcija emocija? 4. Proanalizirajte jednu svoju emociju na osnovu kruga emocija (KER) 5. Proanalizirajte nastanak emocije na osnovu procene situacije

Definicija emocija

Emocija je reakcija subjekta na stimulus koji je ocenio kao važan, a koja visceralno, motorno, motivaciono i mentalno priprema subjekta za adaptivnu aktivnost.

Struktura emocija • ORGANSKE PROMENE (promene pulsa i krvnog pritiska, širenje i skupljanje

krvnih sudova, promene u disanju, promene električnog potencijala kože, mišićna

tenzija)

• SUBJEKTIVNI DOŽIVLJAJ EMOCIJE

• PROMENE U PONAŠANJU (gestovi, pokreti, mimika, način govora, itd.)

Funkcije emocija • Adaptacija • Komunikacija

Adaptaciona funkcija emocija NIVOI PRIPREME ZA ADAPTIVNU AKTIVNOST:

• VISCERALNI (aktivacija autonomnog nervnog sistema i endokrinog sistema) • MOTORNI (povećanje mišićne tenzije) • MOTIVACIONI (emocija pokreće ponašanje) • MENTALNI (aktiviranje mentalnih operacija pomoću kojih se procenjuje

mogućnost adaptacije

Kognitivna obrada emocionalne situacije • PRIMARNA PROCENA: određivanje značenja i značaja situacije • SEKUNDARNA PROCENA: određivanje značenja emocionalne reakcije i biranje

oblika akcije • TERCIJALNA PROCENA: određivanje smisla i uzroka emocija

Komunikacioni smisao pojedinih emocija:

20

Emocija Poruka Očekivana reakcija

Ljutnja Promeni ponašanje! Krivica i izvinjenje

Strah Ugrožava me nešto jače od mene! Zaštita

Ljubav Ti si vredno biće i želim te u svom intimnom svetu Uzvraćanje ljubavi

Ljubomora Plašim se da ćeš otići s drugim Potvrda ljubavi

Slika koja sledi (Slika 5.1) može pomoći u razumevanju nastanka emocija. Posebna pažnja će biti poklonjena osećanju frustracije. Prvo što se na slici može zapaziti jeste da jedna ista situacija, u zavisnosti od toga kako je sportista tumači (šta se desilo, šta to za mene znači) može dovesti do emocija različitog kvalteta. Ukoliko sportista takmičarsku situaciju tumači kao mogućnost da se obruka jer misli da su drugi bolji i spremniji od njega, predviđa da će svojim učinkom razočarati kako sebe tako i druge, da će ga osuđivati, manje ceniti... to predviđanje neuspeha osujećuje njegovu želju za pobedom iz više razloga.

Slika 5.1. Model kružne emocionalne reakcije – KER (Milivojević, 2003)

Kao prvo, zato što predviđa katastrofu pa mu takvo razmišljanje proizvodi neprijatne emocije. Takve emocije dovode do telesnih reakcija poput plitkog disanja koje sa sobom donosi: grčenje u predelu vratnih i ramenih mišića što automatski negativno utče na

21

finu motoriku, a uz to sportista oseća kao da gube snagu u rukama, potom osećaju jako lupanje srca, “kuvanje” u stomaku, pojačana potreba za fiziološkim izlučivnjem, klecanje kolena, podrhtavanje ekstremiteta, a može doći do potpune blokade. Drugo, usled takvog razmišljanja sportista nije u stanju da se maksimalno skoncentriše na samo takmičenje pa smanjuje mogućnost da u datoj situaciji iznađe najbolje moguće rešenje.

Intenzitet emocije zavisi od njegove procene koliko mu je to što njegova želja može biti osujećena važno. Ukoliko proceni da mu nije važno, zanemariće prepreku i nastaviti da se bori kao da ona i ne postoji. Ukoliko proceni da mu je važno na skali od 1 do 10 oko 5, 6 to će ga motivisati da uloži dodatan napor u prevazilaženju prepreke kako bi ipak stigao do celja. Međutim, ukoliko sportista proceni da mu je to što se dešava jako važno (9 ili 10) tada će intenzitet emocije kao i telesne reakcije biti toliko visoki da će ga značajno ometati u takmičarskom postignuću. To će ga podstaći na želju za begom iz, za njega nepodnošljive situacije tj. doći će do pada motivacije, samopouzdanja i koncentracije, a samim tim i borbene spremnosti.

Ukoliko sportista ne uspe da savlada svoje intenzivne neprijatne emocije on gubi i do 50% svojih ukupnih kapaciteta što usled nedostatka koncentracije, što usled emocija i pratećih telesnih reakcija.

Na slici se takođe vidi da svaka emocija prouzrokuje određenu impulivnu reakciju, odnosno ono što bi sportista najradije uradio s obzirom na procenu situacije. Već je pomenuto da frustracija motiviše ili na ulaganje dodatnih napora ili na potpuno odustajanje.

Momenat u kojem sportisti može da uspe u ostvarenju željenog cilja, bez obzira na emociju frustracije, je momenat u kojem mu se pruža šansa da osmisli neko konstruktivno rešenje, i uspe da savlada svoju težnju ka impulsivnoj reakciji. U ovoj fazi on treba da prekine sled negativnog razmišljanja (samo da ne izubim, šta ako izgubim, izgubiću...) i skoncentriše se na trenutnu situaciju, počne pozitivno da razmišlja (ja to mogu, daću sve od sebe, uspeću...).

Nakon ovog razmišljanja sportista stupa u akciju u skladu sa novim razmišljanjem koji ga dovodi do nove situacije. Novonastala situacija za njega više ne mora izgledati ugrožavajuće, šta više, može postati afirmišuća.

Na Slici 5.2 možemo videti primere četiri potencijalna načina emocionalnog reagovanja na frustraciju. Uzmimo za primer ponovo situaciju takmičenja na kojem se očekuje od sportiste da pobedi. Ukoliko njegova procena situacije govori u prilog tome da je pobeda moguća razviće mu se prijatne afirmišuće emocije koje će ga dodatno motivisati da pruži svoj maksimum i što pre stigne do svog cilja.

Ukoliko on proceni da je konkurencija jaka, da su drugi spremniji od njega, njegova želja za pobedom će biti osujećena (ugrožena) i sportista će biti frustriran činjenicom da postoji mogućnost da razočara sebe i druge. Najbolje što u ovoj situaciji može da uradi jeste da učini sve što je u njegovoj moći i da se skoncentriše na sebe i svoj cilj.

Međutim, ukoliko to nije u mogućnosti da postigne, sledeća mogućnost je da racionalno sagleda situaciju u kojoj se nalazi i da proceni da li je to što ugrožava ostvarenje

22

njegove želje za pobedom nešto na šta može da utiče, tj. da li je promenljivo ili ne. Ukoliko proceni da je promenljivo emocija (npr. ljutnja) koja se javlja će ga motivisati da (u ovom slučaju od sebe) zahteva promenu, odnosno da pronađe rešenje za uklanjanje prepreke.

Ukoliko pak proceni da je situacija u kojoj se nalazi za njega nepromenljiva, sledeći korak je procena da li je loš ishod kao i neprijatnost koja taj ishod prati za njega nešto što može da izbegne ili ne. Ukoliko proceni da je situacija izbežna emocija koja se javlja (npr. strah) će ga motivisati na povlačenje, izbegavanje, beg. Kao rezultat ovoga sportista smanjuje vrednost svoje želje kako bi smanjio neprijatnost koja proizilazi iz njenog osujećenja. Neadekvatna reakcija bi nastala kada bi usled straha od neuspeha sportista počeo da izbegava svaku narednu situaciju koja ga podseća na ovu.

Ukoliko sportista proceni da je situacija osujećenja želje za njega neizbežna emocija koja će se javiti (npr. tuga) će ga motivisati na pasivnost i razvijanje tolerancije na frustraciju kako bi na što brži i što adekvatniji način mogao da prevaziđe neprijatnost koju usled osujećenja želje oseća i nastavi dalje. Neadekvatna reakcija na ovu situaciju je trajno povlačenje u sebe, dugotrajno osećanje tuge ili depresije, napuštanje sporta.

SITUACIJA Npr. takmičenje

UGROŽAVAJUĆA (frustrirajuća) AFIRMIŠUĆA jaka konkurencija uspeću da ostvarim svoj cilj

PROMENLJIVA NEPROMENLJIVA ZADOVOLJSTVO

jak sam i ja, nisam dovoljno trenirao, boriću se do kraja svi su mnogo jači od mene kretanje ka, prilaženje IZBEŽNO NEIZBEŽNO ustvari mi se ni ne takmiči poraz je neminovan

AGRESIVNOST BEG PASIVNOS Napad potiskivanje želje, predaja

pad motivacije LJUTNJA STRAH TOLERANCIJA NA FRUSTRACIJU

23

uklanjanje prepreke povlačenje pred preprekom odlaganje zadovoljenja želje

Slika 5. 2. Tok primarne kognicije i izbor adaptivne emocionalne reakcije (Milivojević, 2003)

Redosled javljanja emocija tokom razvoja

Slika 5.3. razvojni put emocija

Bazične emocije

Autor Bazične emocije Osnova za zaključivanje

Ekman Ljutnja, gađenje, strah, radost, tuga, iznenađenje

Univerzalna facijalna ekspresija

Džejms Strah, tuga, ljubav, bes Telesna pobuđenost

Maurer Bol, zadovoljstvo Nenaučena emocionalna stanja

Plučik Prihvatanje, ljutnja, očekivanje,

gađenje, radost, strah, tuga, iznenađenje

Povezanost sa adaptivnim biološkim

procesima

24

EMOCIJE U SPORTU:

Kako emocije imaju adaptivnu funkciju i kako nam svaka od njih nešto poručuje, veoma je važno da svaka osoba prepozna koju emociju oseća spram toga kako tumači situaciju u kojoj se nalazi da bi mogla odluči kojim putem adaptacije treba da krene, odnosno da bi mogla emocije da koristi kao svog saveznika. Emocije sa kojima se sportisti često susreću su sledeće:

• ZADOVOLJSTVO - osećanje koje osećamo kada ostvarimo neku za nas važnu vrednost.

• FRUSTRACIJA - (nezadovoljstvo) je neprijatno osećanje koje osećamo u situaciji u kojoj smo sprečeni da zadovoljimo neku svoju aktuelnu važnu želju. Uzrok može biti u spoljašnjim okolnostima, ali i u unutrašnjim zabranama.

• STRAH - osećanje koje osećamo u situacijama u kojima procenjujemo da je ugrožena neka naša vrednost i da ne bismo mogli da se adekvatno suprotstavi objektima ili situacijama koje nas ugrožavaju. Ova emocija nas podstiče ili na beg od onoga što nas ugrožava ukoliko procenimo da je za nas nepobedivo ili na borbu protiv njega ukoliko procenimo da postoje neke šanse da to pobedimo.

• ANKSIOZNOST - vrsta straha koja se javlja kada procenimo da celokupna životna situacija prevazilazi naše sposobnosti, procenjujemo da nismo u stanju da izađemo na kraj sa životnim poteškoćama. Pošto je kontekst ove emocije tako uopšten, često nismo u stanju da odredimo uzrok straha pa imamo doživljaj da se javlja iznenada, ničim izazvano.

• LJUTNJA - osećanje koje se javlja kada procenimo da se neko nepravedno ponaša prema nama i time ugrožava neku našu vrednost. Svrha ljutnje je u tome da nas motiviše na one akcije kojima ćemo naterati drugoga da promeni svoje ponašanje.

• INFERIORNOST - Kada smo za sebe uvreni da smo biće bez nekih potrebnih ljudskih vrednosti tj. to je osećanje nedovoljne vrednosti, manje vrednosti ili niže vrednosti. Inferiornost je uvek reakcija na samoprezir. Razlika od osećanja bazvrednosti je u tome što inferiorna osoba veruje da ipak ima neku vrednost, dok je bezvredna uverena da nema nikakvu. Ovo osećanje treba razlikovati od osećanja neprihvaćenosti, odbačenosti i stida.

• DOSADA - osećanje koje osećamo u situaciji u kojoj ne možemo da zadovoljimo nijednu svoju želju. Kada je uzrok u situaciji - situaciona dosada; kada je uzrok u našoj nemogućnosti da ustanovimo koje su nam želje - strukturalna dosada.

• DEPRESIJA - osećanje koje se javlja u situacijama kada procenjujemo da smo svojom greškom izgubili smisao života, da smo upropastili sopstveni život, pa se opraštamo od njega. U depresivnom raspoloženju učestvuju osećanja samoprezira, samomržnje, separacionog straha, krivice, očaja i anksioznosti.

• STID- strah od odbacivanja koji osećamo u situacijama u kojim procenjujemo da smo nekim svojim postupkom potvrdili negativnu sliku o sebi pred značajnom osobom.

25

• OČAJ - osećanje koje osećamo kada shvatimo da više nema nade da zadovoljimo neku svoju suštinsku želju ili da sačuvamo neku svoju visoku vrednost. Očaj često vodi u totalnu ravnodušnost i pasivno prepuštanje sudbini.

• LJUBAV - prijatno osećanje koje osećamo prema onom objektu kojeg doživljavamo kao izuzetno vrednog i kojeg smatramo sastavnim delom svoga intimnog sveta. Razlikujemo osećanja: voleti, biti voljen; ljubav prema sebi, ljubav prema drugome; uslovnu i bezuslovnu ljubav... Ljubav je ulaganje u sopstvene i tuđe potencijale.

• ZALJUBLJENOST - za razliku od ljubavi koja je zasnovana na poznavanju druge osobe, zaljubljenost je bazirana na projekciji idealizovane predstave o drugooj osobi. Zaljubljenost traje onoliko dugo koliko je moguće održati projekciju. Posebna kategorija je samozaljubljenost

26

4. KARAKTERISTIKE RAZVOJNIH PERIODA

Pitanja na koja biste trebali znati odgovore nakon što savladate ovo poglavlje: 1. Šta je intermitentnost u razvoju? 2. Navedite glavne karakteristike za svaki uzrasni period. 3. Kako biste organizovali trening za svaki uzrasni period ponaosob? 4. Kako biste organizovali takmičenje za svaki uzrasni period ponaosob? 5. Šta podrazumevammo pod zrelom ličnošću?

Periodizacija

• Odojče 0-1 god. • Rano detinjstvo 1-6 god. • Srednje detinjstvo 6-10 god. • Pozno detinjstvo (pubertet) 10-13 god. • Rana mladost 13-15 god. • Pozna mladost 15-20 god. • Zrelost posle 20. godine

1.1. PSIHOFIZIČKI RAZVOJ DECE 7-11 GODINA Srednje detinjstvo (6/7-10/11 godina)

Period mirnog razvoja detinje ličnosti, bez burnih promena

Intermitentnost u razvoju - jedan oblik ponašanja ne postaje stalan čim se javi prvi put.

Opažanje:

Sve više uče da razlikuju stvarnost od prividnog sveta. Imaju celovito opažanje tj. nešto im se ili upotpunosti sviđa ili ne. Tek na kraju

ovog perioda razvija se sposobnost analize i sve više shvata odnose. Opažanje prostora im je sve tačnije, tj. njegove veličine, kvaliteta, boje i oblika. Opažanje vremena im se sve više razvija.

Pamćenje:

Sve više dolazi do izražaja logičko pamćenje i mišljenje. Bolje pamte osmišljene sadržaje.

Pažnja:

27

Mogu da budu koncentrisani do 40 minuta. Trajnost pažnje je najbolja u jesen i preko zime, popušta na proleće, a nejlošija je u letnjem periodu. Najbolje su koncentrisani kada im je sasvim jasno šta treba da urade .Tempo učenja ne sme da bude ni suviše brz ni suviše spor (što je sportista stariji potreban mu je i brži tempo).

Mišljenje:

Više je iskustveno nego situaciono. Sve su više sposobni za apstraktno mišljenje, ali još uvek samo vezano za pojmove, situacije i objekte koji ga okružuju. Još uvek nema sposobnost dobrog uopštavanja. Počinje da uočava uzročne veze iz okoline. Voli da uči nove reči i pojmove.

Emocionalni razvoj:

• Osećanja su stabilnija nego na prethodnom uzrastu ali još uvek sklona brzim i burnim promenama.

• Gnev - vezan za osećanje pravde. • Ljutnja - vezana za sopstvene neuspehe i slabosti, poniženja. Ljutnja

generalno kratko traje i brzo se zaboravlja. • Optimizam - karakterističan za decu u ovom periodu. • Dečaci mogu biti veoma drski usled svoje samouverenosti. • Javlja se strah od neuspeha. • Agresivnost - ispoljava se ukoliko se dete nije dobro uklopilo. • 5-7 godine razvija se tvrdoglavost i prkos. • 9-11 godine period primetne stabilnosti (potiskivanje fantazije, odanost

drugarima). • Sa 11 god. želja za učešćem u organizovanim sportovima kulminira.

Socijalni razvoj:

• Pravi preferencije na osnovu procene toga kako je ono prihvaćeno od strane drugih. • Tek oko 10-te godine stiče sposobnost potpune kontrole svog ponašanja. • Ukoliko nije dobro prihvaćeno u okviru porodice teško će se uklopiti u

bilo koji drugi kolektiv. • POPULARNA DECE: dobri drugari, dobri đaci, ne vole da se tuku,

dobri su u slobodnim aktivnostima, inteligentnija su, lepša, lepo se oblače.

• NEPOPULARNA DECA: agresivna, sebična, nemaju smisla za kolektivni rad i slabi učenici.

1.2. PSIHOFIZIČKI RAZVOJ DECE 12-15 GODINA

28

Karakteristike ovog perioda

• Period burnog razvoja • Konflikt: fizička zrelost za seksualna iskustva i reprodukciju, a socialno-

emotivna nezrelost. • Protivrečnost između osećanja i akcija. • Smenjuju se periodi samouverenosti i neverovanja u sebe. • Revolt protiv autoriteta. • Razvija se odanost. • Dolazi do identifikacije sa trenerom.

Motorni razvoj

Motorika i motorne funkcije su nešto slabije usled fizioloških promena u organizmu.

Opažanje

• Pojačava se sposobnost opažanja prostora i vremena. • Javlja se želja da putuju sami. • Sve veća interesovanja za pojedine narode, njihovu kulturu. • Naglo se razvija opažanje estetike.

Pamćenje

• Pamte sve više i sve bolje. • Razvija se logično pamćenje, dok mehaničko slabi. • Razvoj govora potpomaže verbalno pamćenje. • Interesovanja usmeravaju pažnju i poboljšavaju pamćenje.

Pažnja

• Mogu da budu skoncentrisani oko 45 minuta, ali samo ukoliko su zainteresovani.

Mašta

• Postaje sve određenija i odnosi se na spoljašnju sredinu. • Razvija se stvaralački karakter mašte. • Problem nastaje ukoliko se povuku u svoj svet mašte kako bi pobegli od

stvarnosti.

29

Mišljenje

• Prerasta u potpuno apstraktno. • Pokušavaju mišljenjem da uspostave red u svom saznanju. • Generalizuju sve uspešnije. • Uočavaju uzročno posledične odnose, izvode zakonitosti. • Razvija se kritičnost i samokritičnost. • Budi se osećanje za socijalnu pravdu. • Važno je pratiti njihove trenutne sposobnosti i interesovanja jer samo tako

možemo postići kavalitetan napredak.

Govor

• Povećava se fond reči na oko 7200 (do tada bilo do 5400). • Svaka reč postaje sve bogatija prema značenju i odnosu. • Zainteresovaniji za stručnu terminologiju. • Kroz govor dece možemo otkriti mogo o njihovoj celokupnoj ličnosti.

Emocionalni razvoj

• Izvor osećanja pored porodice, sve više postaju škola i vanškolske aktivnosti. • Polako stiču mogućnost kontrole svojih emocija. • Mogu da savladaju ljubomoru, gnev, strah, ljutnju. • Preovlađujue osećanje radosti i zadovoljstva. • Raduje ih svaki uspeh, kada mogu da pokažu svoju snagu i veštnu kako bi ih

drugovi cenili. • Tužni su ukoliko nisu uspešni, ako ih društvo ne podrži, ne voli i ne poštuje, ili

ukoliko imaju neprijatnu situaciju u okviru porodice. • Strah od neuspeha i kažnjavanja, kao i od gubitka naklonosti prijatelja.

Socijalni razvoj

• Sve im je bitnije mišljenje vršnjaka. • Najbitnije im je da pripadaju određenim grupama. • U grupama postoje pravila, podeljene su uloge. • Grupa im pruža oslonac i osećanje sigurnosti kao i podijum za razvoj slike o sebi. • Članove grupe odlikuje grupna saves.t • Svaki pojedinac u grupi je osetljiv na mišljenje ostalih članova, na njihovu

kritiku, pohvalu i kaznu. • Grupe dečaka su odvojene od grupe devojčica iako se međusobno sve više

privlače.

30

Moralni razvoj

• Postiže se visok stepen moralne svesti. • Razvijaju se osećanje za pravičnost i osećanje patriotizma. • Rado primaju moralne poruke, ali su veoma kritični prema naređenju i zabrani. • Razvija se hrabrost, neustrašivost i spremnost za pomaganje svega što je

pravedno. • Skloni su lažima kako bi stekli veći ugled u grupi.

4.3. PSIHOFIZIČKI RAZVOJ OD 16-19 GODINA -ADOLESCENCIJA-

3 perioda adolescencije

• Predadolescencija ili predpubertet (11-14 god.) • Rana adolescencija ili pubertet (15-18 god.) • Kasna adolescencija ili omladinsko doba (19-24 godine)

Opšte karakteristike

• Obuhvata sve psihičke i telesne promene do kojih dolazi između detinjstva i zrelosti.

• Faza afirmacije. • Impulsivnost, brzina i pokretljivost rastu, ali ujedno postaju sve osetljiviji i

emotivno i intelektualno nestabilniji. • Stabilizacija tek oko 21. godine.

Telesni razvoj • Nagli rast i razvoj koji (naročito kod devojčica) izaziva slabost muskulature, loše

držanje tela i nespretnost pri kretanju. • Snaga mišića se povećava. • Pun razvoj u motornoj snazi devojčice postižu oko 15. godine, a dečaci oko 16. • U ovom periodu i svi unutrašnji organi povećavaju svoj kapacitet i do nekoliko

puta.

Motorni razvoj • Pored snage razvija im se i koordinacija, brzina pokreta, okretnost. • Muškarcima je bitniji razvoj motornih veština jer se oni afirmišu kroz sportski

uspeh i različite fizičke aktivnosti. • Devojčica ranije odustaju od sporta jer imaju i druga polja za afirmaciju.

31

• Nespretnost se javlja zbog nedostatka novog iskustva (zbog socijalnih i bioloških faktora).

Motivacija • Želja za afirmacijom, uspehom. • Želja za dokazivanjem, prihvatanjem od strane vršnjaka. • Želja za socijalnim statusom i ugledom. • Kod oba pola se primećuje znatno osipanje jer im se javljaju druga interesovanja.

Pamćenje: • Uglavnom logičko. • Kod nekih, koji nisu uspeli da svoje kognitivne procese razviju, još uvek pamte

mehanički. • Emocionalno pamćenje.

Mašta: • Postaje bolje kontrolisana i drugačije emocionalno obojena nego pre. • Koriste maštu prilikom učenja.

Mišljenje: Razvija se: • Kritičko mišljenje (sve više samostalno) • Stvaralačko mišljenje • Razvijaju svoje stavove, svoj pogled na svet

Interesovanja: • Naglo raste interesovanje za sport. • Zainteresovanost za fizički izgled.

Emocije: • Ljubav, zaljubljenost • Radost • Strah • Anksioznost • Zbunjenost i stidljivost

4.4 SENIORI - ZRELO DOBA

• Psihičke oscilacije nakon 25-te godine. • Analiza sopstvene životne i profesionalne situacije. • Analiza postignuća i neiskorišćenih životnih šansi, • Često su preosetljivi i uvredljivi, • Ukoliko ne pronađu polje novih interesovanja može doći do mentalnih i

emocionalnih krahova,

32

• Pažnja im je rasuta. • Konfuzni su. • Sve više razmišljaju o porodici i budućem životu. • Javljaju se prve egzistencijalne krize. • Psihičke snage su u blagom opadanju. • Svest o zalasku karijere je bolna i teško prihvatljiva.

Zrela ličnost Osobu možemo oceniti kao zrelu ličnost ako je došlo do:

1. Dovoljne razvijenosti osnovnih psihičkih funkcija i dispozicija, 2. Dovoljne povezanosti i usklađenosti među nasleđenim i dispozicionim svojstvima, zadovoljavajuće integrisanosti u društvo.

Ovakvo određenje ističe tri odlike zrelosti ličnosti:

• Intelektualnu, • Emocionalnu i • Konativno-socijalnu zrelost.

Međutim, opravdaniji pokazatelji zrelosti su: odnos prema svetu, prema sebi i prema

drugima. • Za odnos zrele ličnosti prema svetu karakteristično je interesovanje za zbivanja u

svetu, sposobnost za objektivnost ocena i odsustvo predrasuda. • Odnos prema sebi odlikuje realno ocenjivanje samog sebe i prihvatanje sebe

onakvog kakav jeste. • U odnosu prema drugima zrela ličnost pokazuje poštovanje tuđe ličnosti,

osetljivost za potrebe drugih i postupanje prema takvim merilima i moralnim principima koji mogu važiti kao opšti.

Sposobna je da sa drugim ličnostima uspostavi usaglašene, tj. harmonične odnose,

što podrazumeva visok stepen izjednačenja sopstvenih želja i interesa sa željama i interesima drugih ljudi sa kojima se živi i sarađuje, ili često komunicira.

To je moguće samo ako u ličnosti postoje izražene sposobnosti i volja da se poštuje i uvažava tuđa ličnost, onako kako se želi da drugi to na isti način uzvraćaju.

Sposobna je da društvu uvek da više nego što ono od nje očekuje. To označava visoki stepen altruizma, težnju da se drugima pruži sve što je čovek sposoban da im da, kako bi se postigla dobrobit svih ili većine ljudi.

Pouzdana je, tj. uživa nepodeljeno poverenje drugih, ne izneverava očekivanja, odgovorno izvršava prihvaćene zadatke, diskretna je i nenametljiva.

33

U životu i radu je uporna, izdržljiva. Ume sebi da postavi ostvarive ciljeve i da se za njih neumorno zalaže, ne plaši se teškoća, neuspeha i odricanja, nego ih smatra podsticajima za još veće zalaganje.

Odlučna je i puna volje za životom i uspehom, što govori da je amibiciozna, ali uvek svesna svojih mogućnosti i dometa.

Ne zavisi od tuđe pomoći, sposobna je da samostalno donosi odluke, elastična je, uvek u svemu uzima u obzir vreme, uslove za realizaciju ciljeva, tuđe stavove i mišljenja, pa je u visokom stepenu spremna i sposobna za kompromise.

Celishodno kontroliše upražnjavanje svojih prirodnih nagona (glad, žeđ, seksualna potreba i dr.) i nikada ih ne ostvaruje na štetu drugoga.

34

5. GRUPA I ORGANIZACIJA

Pitanja na koja biste trebali znati odgovore nakon što savladate ovo poglavlje:

1. Šta je grupa a šta tim? 2. Kako napraviti tim od grupe pojedinaca? 3. Šta je grupna kohezivnost? 4. Koja je razlika između tima i pseudotima? 5. Koje vrste rivaliteta u timu postoje?

Pojedinac skoro ceo život provodi u grupi i organizaciji: rađa se i socijalizuje, obrazuje i radi, provodi vreme u igri i drugim aktivnostima slobodnog vremena zajedno sa drugima, učestvuje u sportskim i drugim stvaralačkim aktivnostima, sarađuje i nadmeće se sa drugima iz svoje i drugih grupa, obavlja razne uloge u svojoj grupi i kulturi, doprinosi grupnom razvoju i uživa plodove zajedničkog rada, doživljava zajedničke uspehe, razvija i afirmiše svoju ličnost kroz rad i interakciju sa članovima svoje grupe i organizacije...

Poznavanje i uvažavanje osobina i sposobnosti pojedinca – kao člana grupe predstavlja važan zadatak menadžera da bi adekvatnije planirao, organizovao, motivisao, usmeravao i kontrolisao doprinos svakog člana ostvarivanju grupnih ciljeva. Drugi, isto tako važan zadatak menadžera je da upozna psihološke aspekte i zakonitosti ponašanja pojedinca u grupi i ponašanja grupe kao celine, zatim grupne procese i regulativne mehanizme, strukturu i dinamiku grupe i organizacije, grupnu i organizacijsku kulturu, psihološke aspekte rukovođenja grupom i organizacijom, procese interakcije i komunikacije, psihološke i obrazovne činioce razvoja grupe i organizacije (Đurić, 2007).

9.1. Struktura i dinamika grupe i organizacije

Grupa i organizacija razvijaju tokom rada svoju strukturu, izraženu u podeli uloga i položaja i u normama kojima regulišu odnose među članovima. Tako se stvaraju organizacioni uslovi za ostvarivanje ciljeva radi kojih su grupa i organizacija formirane. Da bi jedna grupa nastala, održala se i da bi dobro funkcionisala mora da zadovoljava potrebe pojedinca i zajedničke potrebe članova grupe, a neretko i neke potrebe šire zajednice (opštine, grada, nacije, države).

Posebno se naglašavaju dve vrste aktivnosti: jedne, doprinose stvaranju povoljne grupne klime radi skladnog funkcionisanja grupe; druge su usmerene na izvršavanje zadataka i postizanje grupnih ciljeva. Često se ove aktivnosti neopravdano pripisuju samo rukovodiocima, a ispoljavaju kao njihova orijentacija ka ljudima ili usmerenost ka zadacima. Mada su to važne rukovodne aktivnosti, one su karakteristične i za ostale članove grupe.

35

Grupni odnosi, kao relativno trajna stanja međusobnih odnosa unutar grupe i grupni procesi, kao promene zbivanja i ponašanja u grupi pripadaju području grupne dinamike. Odnosi među članovima grupe, grupni procesi, zatim kohezivnost i druge karakteristike grupe nisu statična već dinamična obeležja grupe. Dinamika grupe podrazumeva promenu međusobnih odnosa članova, koji izazivaju i omogućuju promene relativno stabilne grupne strukture. Grupni odnosi i procesi imaju motivacionu snagu koja, povezana sa drugim motivima, doprinosi pokretanju, usmeravanju i energizovanju individualnog i grupnog ponašanja i funkcionisanja grupe.

Pojmom grupna dinamika označavaju se međusobni odnosi članova grupe, grupni procesi i aktivnosti u ostvarivanju ciljeva grupe i promene koje nastaju u grupi. Grupni procesi obuhvataju raznovrsne interakcije između članova grupe i između grupa, kao i promene ponašanja i odnosa do kojih dolazi u ostvarivanju grupnih ciljeva i zadataka. Mada grupa ima relativno stabilnu strukturu i hijerarhiju položaja i uloga, unutar i između grupa odvijaju se brojni grupni procesi: međusobna opažanja članova jedne i pripadnika druge grupe, uzajamno ocenjivanje osobina i ponašanja osoba, razvijanje i ispoljavanje emocionalnog odnosa naklonosti ili nenaklonosti prema drugima, formiranje stavova i vrednosti i dr.

U ostvarivanju grupnih ciljeva i zadataka za regulisanje međusobnih odnosa važnu ulogu imaju grupne norme. Pod ovim pojmom podrazumevaju se izvesna pravila – običajna ili dogovorena i legislativno uređena, kojima se regulišu odnosi među članovima grupe. Usvajanje grupnih normi zasniva se, dobrim delom, na konformisanju pojedinaca grupnim pravilima, što doprinosi održavanju i funkcionisanju grupe, kao i usmeravanju članova na ostvarivanje grupnih ciljeva.

Grupnim normama se posebno regulišu očekivana i prihvaćena ponašanja članova grupe. Takva očekivana i prihvaćena ponašanja pojedinca koji je na određenom položaju nazivaju se ulogama. Grupne norme, mada podrazumevaju određene standarde, mogu se menjati i imati različite vrednosti za pojedine članove grupe. One služe kao standardi i merila za procenu sopstvenog ponašanja i ponašanja drugih članova. Takođe, norme doprinose većem angažovanju članova grupe u postizanju grupnih ciljeva i većoj kohezivnosti grupe. Zato grupa vrši pritisak na članove da se ponašaju u skladu sa normama, te konformisanje pojedinaca pravilima predstavlja dominantni proces usvajanja grupnih normi.

Pripadnost grupi doprinosi zadovoljavanju potreba pojedinca, ali mu pruža i zadovoljstvo izvršavanjem (igranjem) grupnih uloga. To doprinosi samopotvrđivanju ličnosti i razvoju socijalnih motiva. Isto tako, pripadnost grupi utiče na razvoj osećanja sigurnosti, koje se učvršćuje identifikacijom pojedinca sa grupom. Uspeh grupe doživljava se kao lični uspeh; grupni neuspeh izaziva neraspoloženje i tugu; napad na grupu doživljava se kao atak na ličnost. Sve to može snažno da motiviše članove grupe na unutargrupnu saradnju i povećanje kohezivnosti.

36

Među brojnim činiocima koji utiču na grupnu atmosferu i međusobne odnose članova sportske grupe i na njihovu aktivnost u postizanju visokih rezultata, posebno su važni: usvajanje grupnih ciljeva i kohezivnost grupe.

9.2. Timski rad i kohezija grupe

Kohezivnost grupe uopšte, pa i sportske, može se shvatiti kao “rezultanta svih snaga koje deluju na članove da ostanu u grupi” (Festinger, 1950). U osnovnom značenju termina, kohezivnost grupe se odnosi na povezanost članova grupe. Određuje se na više načina:

- kao privlačnost i prihvaćenost grupe za njene članove, - kao jedinstvo članova, - kao grupni moral, - kao motivisanost članova grupe u izvršavanju zadataka i dr.

Ponekad se u opisu kohezivnosti grupe koriste i drugi termini, mada nisu sinonimnog značenja, kao što su solidarnost i kompatibilnost. Terminom kohezivnosti grupe označava se težnja članova da ostanu u grupi, lojalnost grupi, identifikacija sa grupom, zalaganje za ostvarivanje grupnih ciljeva.

U proučavanju kohezivnosti grupe, često se kao merila koriste različiti pokazatelji. Operacionalizacijom pojedinih izvora ili determinanti kohezivnosti, moguće je izdvojiti više užih činilaca, među kojima su sledeći:

- stepen uzajamne privlačnosti među članovima grupe i njihove vezanosti za grupu, - sličnost stavova, vrednosti, interesovanja i odnosa prema grupnim ciljevima, - grupni ciljevi i njihova usklađenost sa ličnim potrebama, identifikacija sa grupom, - saradnja kao dominantni odnos među članovima grupe u ostvarivanju grupnih ciljeva, - zadovoljstvo članova grupe aktivnošću koju obavljaju, - način rukovođenja grupom i donošenje važnih odluka: demokratski stil rukovođenja i participacija članova u odlučivanju doprinose kohezivnosti grupe više nego autokratski stil rukovođenja i odsustvo participacije članova grupe, - jasna određenost sistem položaja i uloga u grupi i mogućnost napredovanja u zavisnosti od doprinosa grupnim ciljevima, - grupna atmosfera: srdačni i prijateljski međusobni odnosi u grupi doprinose većoj kohezivnosti, dok nepoverenje i sukobi među članovima smanjuju kohezivnost grupe, - veličina grupe: veća kohezivnost je u manjoj grupi, gde su interakcije i komunikacije neposredne, u poređenju sa velikim grupama u kojima dominira posredna interakcija.

37

Koncept timskog rada je tradicionalno vrlo značajan u mnogim kompanijama i organizacijama. Stoga veoma često čujemo da neko govori o timskom radu ili pojedincu kao delu tima. Međutim, iako se veoma često i naširoko govori o timskim naporima, ciljevima i rezultatima, suštinski se timski rad relativno retko sreće u praksi. Mnogi ljudi, kako u životu tako i u poslu, iako fizički i poslovno vezani za okruženje, najčešće nastupaju kao individualci i nemaju pravo iskustvo rada u timu. Ljudi mogu, na primer, raditi godinama na istom odeljenju, u istoj organizaciji, sastajati se u okviru istih rukovodnih grupa, raditi na zajedničkim projektima, pa i fizički biti u kontaktu na radnim mestima, a da pri tome nikada ne postanu suštinski deo tima.

Sastati se i okupiti se oko nečega jeste preduslov ali nije suština tima. Ostati na okupu vezan nekom idejom ili projektom već samo po sebi predstavlja značajan korak ka suštinskom timu i timskom radu. Međutim, raditi zajedno u uslovima uzajamnog poverenja, fleksibilnosti i svesrdne podrške svakom članu tima i njegovom napredovanju ka zajedničkim ciljevima predstavlja suštinu timskog rada.

Skupina se često upotrebljava kao sinonim za grupu iako je posredi različit koncept. Skupinu čine ljudi koju povezuje prostor ili zajedničke osobine, ali nisu psihološki svjesni svoje povezanosti niti sebe doživljavaju kao grupu. Npr. osobe koje na stanici čekaju autobus čine skupinu.

Grupa je posebna vrsta skupine. Grupu čine ljudi koji svesno deluju zajedno kako bi postigli određeni cilj ili zadovoljili određene potrebe. Dakle, grupu čine ljudi koji zajednički deluju, psihološki su svesni jedni drugih i sebe doživljavaju kao grupu.

Tim je specifična vrsta grupe, a čini ga manji broj ljudi komplementarnih vještina koji imaju zajedničku svrhu i cilj, te kolektivnu odgovornost za obavljanje određenih zadataka koji doprinose postizanju organizacijskih ciljeva i uspešnosti. Iz navedenog je evidentno da su svi timovi grupe, a sve grupe nisu timovi, jer su timovi specifične vrste grupa.

Izgradnja tima pomaže da grupa funkcioniše kao jedinstvo, na bazi morala, uzajamnog poverenja, kohezivnosti, komunikacija i produktivnosti. Filozofija i suština tima može se iskazati figurativno formulom gde je 2+2=5, odnosno – timskim radom se uvek ostvaruje veći efekat nego što je zbir efekata pojedinaca (Together Everybody Achieves More != u zajedništvu svako postiže više).

38

Slika 9.1 Razlike između grupe i tima

Fudbal je veoma popularan sport i baš zato može poslužiti kao dobra analogija sa timskim radom u poslu. Naime, ekipe koje pobeđuju nisu neminovno sastavljene od izuzetnih pojedinaca ali sigurno timski rad, jasna podela posla, komplementarnost, entuzijazam i posvećenost cilju daju kvalitet potreban za pobedu i obrnuto, postoje mnoge situacije u kojima utakmice igraju ekipe od sakupljenih najboljih igrača sveta, a da je pri tome krajnji rezultatski efekat zanemarljiv.

Ako bismo hteli da definišemo tim, onda bi to bilo na sledeći način: tim je skup pojedinaca koji se oslanjaju na saradnju, poverenje i komunikaciju da bi postigli postavljene ciljeve i zadatke. Odnosno, tim je mala formalna grupa čiji članovi imaju komplementarne veštine i kompetencije, okupljeni su oko zajedničkog cilja ili skupa radnih ciljeva za čije ostvarenje su podjednako svi odgovorni.

pozitivna

Individualnaipodeljena

komplementarne

Kolektivninastip

veštine

odgovornost

sinergija

cilj

Nasumične,raznolike

individualna

Neutralna (ponekadnegativna)

Podelainformacija

Radnitim Radnagrupa

P. Hall 2002. godine

39

Grupa postaje tim kada:

- njeni članovi imaju osećaj da im njihov sopstveni rad pripada, kao i osećaj posvećenosti,

- teže ka zajednički postavljenim ciljevima, - postoji opšte razumevanje o tome da se lični i timski ciljevi najbolje mogu dostići

uz pomoć uzajamne podrške, - svi učestvuju u procesu donošenja odluka, - svojim ličnim znanjima, kvalitetima i stručnošću članovi doprinose uspehu u radu, - postoji atmosfera poverenja i ohrabrivanja da se izraze ideje, mišljenja, neslaganje,

osećanja i pitanja, a članovi pri tome ulažu napore da se međusobno razumeju, - članovi se podstiču da razviju svoje veštine i da ih primenjuju u toku rada, - konflikti se smatraju normalnim aspektom interakcije i mogućnošću za razvoj

novih ideja, kreativnosti i napretka.

Slika 9.2 Razlika između radnog tima i pseudotima

Radnitim

• Razumevanje ciljeva timskog rada (svi uključeni u postavljanje ciljeva).

• Svi aktiviraju svoje sposobnosti u pravcu ciljeva tima.

• Radno okruženje zasnovano na poverenju i saradnji.

• Članovi komuniciraju otvoreno i pošteno.

• Konflikt je sredstvo podizanja kvaliteta. Rešava se brzo i efektivno.

• Članovi participiraju u donošenju odluka.

• Svi članovi tima razmišljaju i rade.

• Tim podiže vrednost svakog pojedinca.

• Visoka autonomija tima.

Pseudotim

• Postoji samo zbog formalnih razloga, a svako ima svoj cilj.

• Svi rade ono što im se kaže, sugestije nisu dobrodošle.

• Radno okruženje zasnovano je na nepoverenju i oprezu.

• Članovi komuniciraju vrlo oprezno.

• Konflikt je teško rešiv problem.

• Članovi ne participiraju u donošenju odluka.

• Podela na one koji rade i one koji “lape”.

• Merenje pojedinačnih performansi.

• Nezainteresovanost za deljenje znanja s drugima.

40

9.3. Kohezivnost sportskog tima

Motivacija svakog člana tima u timskom radu počiva na dve grupe vrlo značajnih elemenata. Prvo, to je potreba pojedinca da pripada i bitno doprinosi timu, odnosno realizaciji timski postavljenih ciljeva i rezultata koji se nameravaju postići. Sa druge strane, na individualnu motivaciju svakog člana tima značajno utiče atmosfera u timu koja je obeležena sa više elemenata, kako psihološke, tako i konkretne materijalne sfere. Na trenutak bih želeo da se zadržim na atmosferi u grupi kao značajnom motivacionom faktoru pojedinca i tima uopšte.

Sportska ekipa pripada malim grupama čiji se članovi dobro poznaju, među kojima postoji neposredna interakcija i afektivni odnosi, imaju zajednički cilj, slične stavove, vrednosti i način komunikacije, udružili su se na osnovu međusobne privlačnosti i sličnih potreba.

Psiholozi naglašavaju važnost interakcije trenera – kao sportskog stručnjaka i menadžera, s jedne i sportista, s druge strane, u razvijanju kohezivnosti grupe. Neki istraživači ističu uticaj trenera i menadžera, posebno u dva smera: prvi se odnosi na uspostavljanje harmoničnih međusobnih odnosa članova ekipe; drugi, na prevazilaženje i rešavanje konflikata u ekipi.

Mada je interakcija među članovima sportske grupe izuzetno značajna u svim vrstama sporta, posebno je njen veliki uticaj na kohezivnost ekipa u kolektivnim sportovima. U tom smislu, proučavan je odnos između kohezivnosti i uspeha ekipe. Često se uspeh isključivo pripisuje koheziji ekipe, koja se ponekad naziva “duhom ekipe” ili “kolektivnim jedinstvom”. Međutim, ne postoji tako neposredan odnos između kohezivnosti i uspeha sportske ekipe. Navode se primeri ekipa u kojima unutrašnji konflikti ne umanjuju efikasnost tima. Mada dominiraju shvatanja o pozitivnoj korelaciji između kohezivnosti i uspeha ekipe, postoje primeri ekipa u kojima unutrašnji konflikti ne umanjuju efikasnost. Pozitivna ili negativna povezanost unutargrupnih konflikata sa uspehom u sportu često zavisi i od vrste sporta, važnosti zajedničkog cilja i sastava ekipe. Dok u individualnim sportovima konflikt može imati pozitivno dejstvo na sportski rezultat, dotle je uticaj konflikata u kolektivnim sportovima pretežno negativan.

Uticaj konflikta na efikasnost ekipe zavisi takođe od njegovog uzroka, trajanja i intenziteta. Obično u početku unutargrupna tenzija vodi povećanju uspeha, sve do postizanja maksimuma. Kada se tenzija dalje poveća, uspeh opada. Zbog toga je važno da se nivo tenzije i konflikata unutar grupe kontroliše i prati njen uticaj na sportski uspeh. Pri tome, obično unutargrupna tenzija ima pozitivno dejstvo na uspeh dok se ostvaruje zajednički cilj ekipe. Ukoliko su i individualni ciljevi kompatibilni sa zajedničkim, tenzija nema veći negativni uticaj na njihovo ostvarivanje. Kada preovlada usmerenost članova

41

ekipe na postizanje individualnih ciljeva, tenzija ima negativno dejstvo na međusobne odnose i na efikasnost ekipe.

Uticaj unutargrupne tenzije na sportsko postignuće, dakle, ne poklapa se sa uticajem kohezivnosti grupe. Kao što je pomenuto, kohezivnost grupe je složen fenomen. Otuda, izvesna tenzija među članovima ekipe ne mora smanjiti njenu koheziju. Zato je sportski uspeh više određen grupnom kohezijom nego odsustvom interpersonalnih konflikata i tenzije među članovima. Martens i Peterson pretpostavljaju da između kohezije, sportskog uspeha i zadovoljstva članova učešćem u zajedničkoj aktivnosti postoji veoma složen odnos. To nije samo jednosmerni uticaj od kohezije, prema uspehu i od njega ka zadovoljstvu, već postoji i povratno dejstvo: od zadovoljstva ka uspehu i odatle ka grupnoj koheziji. Zato, međusobni uticaj zadovoljstva grupnom pripadnošću, kohezivnosti grupe i sportskog uspeha treba proučavati u sklopu dejstva i drugih činilaca, kao što su moral grupe, motivacija, mreža komunikacije, lične osobine članova grupe, trenera i menadžera, položaji i uloge koje pojedinci imaju u grupi i dr.

Kako trener može doprineti grupnoj kohezivnosti?

Upoznati svakog igrača sa dužnostima ostalih članova ekipe i istaći važnost svačije uloge u postizanju krajnjeg cilja.

Treba pojačati međusobnu komunikacuju na svim nivoima. Trener treba da ima što više informacija o svakom igraču. Izgraditi osećaj ponosa kod igrača. Razviti osećaj pripadnosti i grupnog identiteta kod igrača. Postavljati ciljeve ekipe i slaviti njena postignuća. Nemoguće je očekivati potpuni socijalni mir. Treba rasformirati klike ukoliko postoje podsticanjem druženja i bliskosti.

5.4 . Saradnja i takmičenje u grupi i organizaciji

U procesu ostvarivanja grupnih ciljeva i zadataka nastaju različiti oblici unutargrupne interakcije. Oni mogu biti:

- odnosi saradnje (kooperacije, prilagođavanja ili akomodacije i stapanja ili asimilacije) i

- odnosi suprotstavljanja (takmičenja ili kompeticije i sukoba ili konflikata).

Na isti način, moguće je klasifikovati i odnose između grupa i organizacija. U odnosima saradnje članovi jedne grupe podržavaju jedni druge, zajedno učestvuju u grupnoj aktivnosti da bi lakše i efikasnije ostvarili zajednički cilj. Saradnja osoba je dominantni međusobni odnos članova grupe i ljudi uopšte, a izražava se u zajedničkoj aktivnosti i usklađivanju ponašanja. Cilj kooperativnog ponašanja pojedinca, međutim, ne mora biti isti za sve članove grupe, mada preovlađuju zajednički ciljevi i zadaci. Npr. u sportskoj ekipi neohodna je saradnja među igračima da bi ostvarili pobedu. Odsustvo

42

saradnje, izraženo u egoizmu i individualizmu pojedinca, obično vodi u sportski poraz ekipe.

Odnosi prilagođavanja ili adaptacije pripadaju kooperativnoj interakciji, u kojoj se novi član grupe prilagođava na uslove, norme i ciljeve nove zajednice. Ovi procesi podrazumevaju bar delimičnu adaptaciju starih članova grupe na novog člana. Procesi adaptacije su, dakle, obostrani, mada se novom članu postavljaju veći zahtevi za prilagođavanjem nego celoj grupi. Prilagođavanje kao kooperativni proces obuhvata i promene koje nastaju izmenjenim uslovima grupe. Npr. kada se članovi sportske grupe motivišu na ostvarivanje visokog rezultata ili za opstanak u određenom nivou takmičenja, daju se detaljna uputstva pojedincima o njihovom specifičnom i kolektivnom zadatku, o zajedničkim aktivnostima i potrebnoj saradnji. Kada se u sportsku ekipu uvede novi član, od njega se zahteva da se prilagodi timu i njegovom stilu igre, da prihvati i preuzme neke uloge i aktivnosti koje eventualno ranije nije obavljao. Dolazak novog igrača u ekipu, međutim, može da znači i zahtev pojedincima ili celoj ekipi za prilagođavanje izmenjenoj grupnoj strukturi. Na primer, ako se u ekipu koju karakteriše nedovoljna efikasnost, uvede novi igrač kao izraziti golgeter, pretpostavka je da će cela ekipa menjati način igre, što će zahtevati prilagođavanje svih njenih članova.

Drugi aspekt interakcije, zasnovan na većem ili manjem suprotstavljanju pojedinaca unutar grupe ili između grupa, izražava se u takmičenju, sukobljavanju i konfliktima različitog intenziteta. Psihološka istraživanja potvrđuju da, kooperativno ponašanje doprinosi pozitivnoj grupnoj atmosferi i kohezivnosti, međusobnom poštovanju i podržavanju, priznavanju doprinosa i zasluga drugih, isticanja njihovih sposobnosti i vrednosti, podsticanje lične afirmacije i samopotvrđivanja, što sve utiče na smanjenje tenzije među članovima grupe i većoj grupnoj efikasnosti.

Nasuprot tome, kompetitivni odnosi i ponašanje članova u grupi povećavaju unutargrupnu tenziju, udaljavaju članove jedne od drugih, razvijaju podozrenje i sumnjičavost, smanjuju pozitivnu emocionalnu usmerenost i kohezivnost grupe, povećavaju surevnjivost, egoizam i težnju za ličnim isticanjem, a ponekad i sprečavaju afirmaciju drugih, smanjuju grupnu efikasnost i zadovoljstvo pojedinaca članstvom u grupi.

Mada su navedene dve tendencije ponašanja saradnje i takmičenja različite, njihovi doprinosi nisu tako direktni niti jednoznačni. Osobine ličnosti, grupna atmosfera, mogućnost kontrole tenzije i konflikata, vrsta aktivnosti i privlačnost (vrednost) cilja zajedničke aktivnosti i drugi situacioni činioci, deluju na diferencirani uticaj saradnje i takmičenja na interakciju među članovima grupe.

Neki vid saradnje među članovima grupe je neophodan da bi grupa uopšte postojala. Npr. članovi sportske ekipe su upućeni na saradnju da bi ostvarili cilj – sportsku

43

pobedu. Njihova saradnja ima funkciju sredstva da grupa opstane u takmičenju i uopšte kao sportska grupa. Takođe, svaka kompeticija među članovima grupe ne mora da proizvede samo negativne efekte, već može da ima i pozitivno dejstvo. Npr. može da dovede do realističnije procene mogućnosti sportske ekipe i adekvatnosti postavljenih ciljeva, kao i doprinosa pojedinca grupnoj efikasnosti.

Efekti saradnje i takmičenja na međusobne odnose članova, na kohezivnost i efikasnost grupe zavise od stepena izraženosti ovih odnosa. Mada je saradnja neophodna, neki oblik suprotstavljanja i takmičenja unutar grupe uvek postoji. To može biti posledica težnje pojedinca za ličnom afirmacijom ali i nerazumevanja ovog ili drugog nastojanja pojedinca od strane drugih članova ekipe. Npr. neki član ekipe želi da, osim bavljenja sportom, stekne i visoko profesionalno obrazovanje u drugoj oblasti, što može da izazove podsmeh ili ometanje drugih igrača za vreme putovanja ili zajedničkih priprema.

Rezultati nekih socijalno-psiholoških istraživanja potvrđuju da kompeticija može biti jači motiv od kooperacije.Polazeći od geštaltističke teorije o celovitosti psihičkih procesa, Dojč je analizirao i eksperimentalno proveravao efekte kooperacije i kompeticije na socijalno ponašanje i interakcije u malim grupama. Konstatovano je, između ostalog, da kooperacija članova grupe utiče, povoljnije nego kompeticija, na organizaciju grupe - usled bolje podele posla i veće iskorišćenosti sposobnosti ljudi i sredstava; na veću povezanost članova - usled međusobnog poverenja, bolje komunikacije i uzajamne naklonosti članova grupe; bolju motivaciju - usled većeg ulaganja napora da se postignu grupni ciljevi; na uvažavanje potreba i poštovanja mišljenja drugih članova grupe, te na veću produktivnost i kvalitet rada.

U realnim uslovima grupnog ponašanja, ne postoje čiste kooperativne i čiste kompetitivne situacije. Kooperativni i kompetitivni odnosi se prepliću, te u nekim situacijama i aktivnostima postoje i jedni i drugi, ali jedni su dominantniji u jednom, a drugi u drugom aspektu aktivnosti. Otuda i pomenute rezultate treba shvatiti kao opšte efekte, a njihov stepen izraženosti potrebno je analizirati u realnim uslovima grupnih aktivnosti. Navedena saznanja mogu poslužiti treneru i menadžeru u sportu da izgradi lični sistem i metod za procenu dominacije kooperativnih ili kompetitivnih odnosa u sportskoj ekipi.

Takmičenje, međutim, ne mora uvek imati samo manje efekte od saradnje, pošto ono može snažno da doprinese povećanju motivacije, kako pojedinaca tako i grupa. Npr. ako se u ekipi zadržavaju pojedinci bez obzira na njihov doprinos uspehu, to deluje nepovoljno na motivaciju pojedinca i ekipe, kao i na rezervne igrače. U takvim uslovima, u posebno teškom položaju su rezervni igraci pošto uviđaju da veoma teško mogu dobiti mesto u prvoj postavi ekipe (sindrom”večite rezerve”). Prevazilaženje ovog stanja moguće je kada se mesta u ekipi “drže otvorenim” za učešće najspremnijih igrača u datom trenutku.

Težnja ka takmičenju jednog člana ekipe može doprineti podsticanju slične orijentacije kod drugih pojedinaca i nastojanja da i oni što potpunije ostvare svoje zadatke.

44

Međutim, preterana orijantacija ka takmičenju može da dovede do sukoba sa drugima i do smanjenja motivacije ekipe. Zato se nivo tenzije koju takmičenje podiže kod sportista mora držati pod kontrolom. Njeni efekti na motivaciju i učinak su u početku pozitivni, a kasnije mogu da izazovu sukobe i smanje učinak grupe. Npr. u toku utakmice, trener može da podstiče oštru igru u želji da podstakne borbenost svojih igrača. Posle ovakvog uputstva, oni zaista nogu da igraju mnogo oštrije i da, oslobađajući agresiju, dezorganizuju igru svoje ekipe, te da izgube utakmicu u kojoj su prethodno imali povoljniji rezultat od protivnika. Da bi se neutralisalo moguće negativno dejstvo preterane težnje za takmičenjem, psiholozi predlažu takmičenje “sa samim sobom”. Ovaj oblik takmičenja podrazumeva nastojanje pojedinca da ostvari veći učinak od svog ranijeg nivoa postignuća. Takvo takmičenje ne vodi isticanju pojedinca i poređenju sa drugima, te nema negativne efekte na interpersonalne odnose u grupi. U sportskoj ekipi ovaj vid takmičenja može da ima funkciju obezbeđenja mesta u timu nastojanjem sportiste da se usavršava i razvija. Ipak, međuindividualno takmičenje ne može se potpuno eliminisati niti je to potrebno. Ovo i zbog toga što se u našoj kulturi deca vrlo rano vaspitavaju u takmičarskom duhu, što se njihova aktivnost ocenjuje, upoređuje i nagrađuje u cilju razvijanja njihove motivacije postignuća.

45

Literatura

1. Aronson, E., Wilson, T.D., Akert, R.M. (2005): Socijalna psihologija, četvrto izdanje, Zagreb, Mate, Bibloiteka psihologija

2. Bajraktarević, J. (2006): „Psihološki aspekti prevencije ozleda u sportu“, Zbornik radova 4. godišnje međunarodne konferencije „Prevencija ozleda u sportu“, Kondicijska priprema sportaša 2006, Zagreb, 24.-25.02.2006. (str.67-75), Kineziološki fakultet, Zagreb

3. Baker J, Côté J, Hawes R. The relationship between coaching behaviours and sport anxiety in athletes. Scand J Med Sci Sports. 1999 dec; 9 (6):333-43.

4. Barjaktarević, J. (2004): Tajne uspeha u sportu: psihološka priprema, Sarajevo, Prosperitet

5. Barjaktarević, J. (2004): Tajne uspeha u sportu: teorija i empirija, Sarajevo, Prosperitet

6. Berger, D. (2002): Zdravstvena psihologija, Beograd, Centar za primnjenu psihologiju 7. Berger, J. (1995): Psihološki potporni sistem- Model bazičnih oslonaca ličnosti,

Prometej, Beograd 8. Berkowitz, L. (1989): Frustration - Aggression Hypothesis: Examination and

Reformulation. Psychological Bulletin, 106, 59 - 73. 9. Bern, E. (1961): Transactional analysis in psychotherapy, NY, Grove Press 10. Brenner S. J. Overuse Injuries, Overtraining, and Burnout in Child and Adolescent

Athletes, American Academy of Pediatrics Council on Sports Medicine and Fitness.Pediatrics. 2007 Jun;119(6):1242-5. Review.

11. Brown,M.O., McGill,K.L. (1989): The cost of good fortune: When positive lief events produce negative health concequences, Jurnal of Personality and social Psychology, 57, 1103-1110

12. Budget J, Fatigue and underperformance in athletes: the overtraining syndrome. Br J Sports Med 1998; 32: 107-110

13. Budgett R. The overtraining syndrome. BMJ 1994;309:4465–8. 14. Budgett R. The overtraining syndrome. Br J Sports Med 1990;24:231–6. 15. Buss, A. H. (1988). Personality: Evolutionary Heritage and Human Distinctiveness.

Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum Associates. 16. Buss, D. (1999). Human Nature and Individual Differences: The Evolution of Human

Personality. In: L.A. Pervin & O.P. John (Eds.). Hanbook of Personality: Theory and Research, New York: The Guilford Press, 31 - 56.

17. Costa PT. and Metter EJ. Personality stability and its contribution to successful aging. Journal of Geriatric psychiatry 1994; 27:41-59.

18. Costill DL, Flynn MG, Kirway JP, et al. Effects of repeated days of intensified training on muscle glycogen and swimming performance. Med Sci Sports Exerc 1988;20:249–54.

19. Cox, R. (2005): Psihologija sporta:koncept i primena, Jastrebarsko, Naklada Slap 20. Cresswell SL, Eklund RC. The athlete burnout syndrome: possible early signs. 1: J Sci

Med Sport. 2004 Dec;7(4):481-7.Links

46

21. Cresswell SL. Possible early signs of athlete burnout: a prospective study. J Sci Med Sport. 2009 May;12(3):393-8.

22. Čokorilo R., Tišma M., Procena trenera s obzirom na stil vođenja treninga, Novosadski NIS Maraton 2005 godine;

23. Dunđerović, R. (1996): Psihologija sporta, Novi Sad 24. Dunđerović, R. (2007): Osnovi psihologije menadžmenta,Cekom books, Novi Sad 25. Dyment P. Frustrated by chronic fatigue? Physician and Sports Medicine 1993;21:47–

54. 26. Đorđević, B., Đorđević, J. (1988): Učenici o svojstvima nastavnika; Beograd: Prosveta. 27. Đorđević, B., Đorđević, J. (1992): Svojstva univerzitetskih nastavnika; Beograd:

Naučna knjiga. 28. Đorđević, D. D. (1973): Priručnik iz razvojne psihologije, Čačak, Dečije novine 29. Đurić, Đ. (2007): Pojedinac i grupa, Novi Sad, Fakultet za sport i turizam 30. Ekman P. Facial expression and emotion. Am Psychol 1993;48:384-392. 31. Frenkel E, Kugelmass S, Nathan M. and Ingraham LJ. Locus of control and mental

health in adolescnce and adulthood. Schisophrenia Bull 1995;21:219-226. 32. Fry RW, Morton AR, Keast D. Periodisation and the prevention of overtraining. Can J

Sports Sci 1992;17:241–8. 33. Głebocka A, Lisowska E. Professional burnout and stress among Polish physicians

explained by the Hobfoll resources theory. : J Physiol Pharmacol. 2007 Nov;58 Suppl 5(Pt 1):243-52

34. Goleman, D. (1997): Emocionalna inteligencija, Geopoetika, Beograd 35. Gregson,R.S., Graves, B. (2000): Stress Management: Perspectives on Mental Health,

LifeMatters 36. Havelka, N. (2000): Učenik i nastavnik u obrazovnom procesu; Beograd: Zavod za

udzbenike i nastavna sredstva. 37. Horn, T. (2002): Advance in sport psychology, Miami university, Human Kinetics 38. Joseph S, Williams R. and Yule W. psychosocial perspectives on post-traumatic stress.

Clin Psychol Rev 1995;15:515-544 39. Katel, R. (1978): Naučna analiza ličnosti, Beograd, Izdavačko-grafički zavod 40. Kejn, DŽ. E. (1972): Psihologija i sport, psihološki vidovi fizičkog vaspitanja i sporta,

Beograd, Nolit 41. Kendler KS, Kessler RC, Walters EE. and others. Stressful life events, genetic liability,

and onset of an episode of Major depression in women. Am J Psychiatry 1995;152:833-842.

42. Kenttä G, Hassmén P, Raglin JS. Training practices and overtraining syndrome in Swedish age-group athletes. Int J Sports Med. 2001 Aug;22(6):460-5

43. Klitzing, W.S. (2003): Coping with chronic stress:leisure and womenwho are homeless, Illinois State University

44. Kostović, S. (2005): Vaspitni stil nastavnika; Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.

47

45. Kuljić B. Faktori rizika u razvoju akutnog stresnog poremećaja nakon ranjavanja (doktorska teza). Beograd: Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet, 2000b.

46. Kuljić B. Psihobiološke osnove akutnog stresnog poremećaja i posttraumatskog stresnog poremećaja, Psihijatrija danas /2000a/32/2-3/73-93/

47. Lazarević, Lj., Havelka, N. (1981): Sport i ličnost, Beograd, Sportska knjiga 48. Lazarević,Lj. (2001): Psihološke osnove fizičke kulture, Beograd,Viša škola za

sportske trenere 49. Lazarević,Lj. (2003): Psihološka priprema sportista, Beograd, Viša škola za sportske

trenere 50. Lazarus RS, Folkman S. Stress, appraisal, and coping. New York: Springer, 1984. 51. Lazarus RS. How emotions influence performance in competitive sports. Sport Psychol

2000a: 14: 229–252. 52. Lazarus RS. psychological stress and the coping process. New York:McGraw-Hill,

1966. 53. Lazarus RS. Stress and emotion: a new synthesis. New York: Springer, 1999. 54. Lazarus,R.S., Folkman, S. (1984a): Coping and adaptation, In: W.D. Gentry (Eds.):

„The Handbook of behavioral medicine”, (pp 282-325), New York, Guilford Press 55. Lazarus,R.S., Folkman, S. (1984b): Stress, appraisal, coping, New Zork, Springer 56. Lonsdale C, Hodge K, Rose E. Athlete burnout in elite sport: a self-determination

perspective. J Sports Sci. 2009 Jun;27(8):785-95. 57. Macklin ML, Metzger LJ, McNally RJ, Litz BT, Lasko NB, Orr SP and others: Lower

precombat intelligence is a risk factor for posttraumatic stress disorder. J Consult Clin Psychol 1998; 66:323-326.

58. McCormick RA, Taber JI and Kruedelback N. The relationship between attributional style and posttraumatic stress disorder in addicted patients. J Trauma Stress 1989;2:477-487.

59. Milivojević, Z. (2003): Emocije, Novi Sad, Prometej 60. Morgan WP, Costill DC, Flynn MG, et al. Mood disturbance following increased

training in swimmers. Med Sci Sports Exerc 1988;20:408–14. 61. Morgan, A. P. (2004): Sport and exercise psychology, London and New York,

Routledge 62. Nicholls A. R., Jones C. R., Polman R. C. J., Borkoles E., Acute sport-related

stressors, coping, and emotion among professional rugby union players during training and matches Scand J Med Sci Sports 2009: 19: 113–120

63. Nicholls AR, Holt NL, Polman RCJ, Bloomfield J. Stressors, coping, and coping effectiveness amongn professional rugby union players. Sport Psychol 2006: 20: 314–329.

64. Nicholls AR. A longitudinal phenomenological analysis of coping effectiveness among Scottish international adolescent golfers. Eur J Sport Sci 2007a: 7: 169–178.

65. Orlick, T. (2004 ): Mentalni trening za sportaše, Zagreb, Gopal 66. Pajević, D. (2003): Psihologija sporta i rekreacije, Beograd, GrafoMark 67. Palekčić, M. ( 1985 ). Unutrašnja motivacija i školsko učenje, Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva, Beograd.

48

68. Paranosić, V. (1982): Psihologija sporta - rasprave, Beograd 69. Perić, D. (2006): Metodologija naučnih istraživanja, Novi Sad, tims 70. Puni, A. C. (1965): Ogledi iz psihologije sporta, Beograd, Zavod za izdavanje

udžbenika Socijalističke Republike Srbije 71. Reilly, T. (1996): Sience and soccer, London, E&FN Spon 72. Rot, N. ( 1994 ). Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Beograd. 73. Rot, N., (1999): Psihologija grupa, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva 74. Saul J. Helping the children of war (book review). Lancet 1997;349:1259. Bandura, A.

Self efficacy: the exercise of control. New York: Freeman, 1997. 75. Seta, C.E., Wang,M.A. (1990): Feelings of negativity and stress: an averaging-

summation analysis of impressions of negative life experiences. Personality and Social Psychology Bulletin, 17, 376-384

76. Silva, J. M., Weinberg, R. S. (1984): Psychological foundations of sport, Ilinois, Human kinetics publishers, INC

77. Singer, R. N. (1984): Sustaining motivation in sport, Florida state university 78. Smith C, Kirby P, Noakes TD. The worn-out athlete: a clinical approach to chronic

fatigue in athletes. J Sports Sci 1997;15:341–51. 79. Taylor, S.E. (1995): Health Psychology, McGraw-Hill, Inc. (third edition) 80. Tišma M, Psihološki izvori pretreniranosti, Treći međunarodni kongres „ekologija,

zdravlje, rad, sport” Banja Luka, 2009 sep;796:503:613 81. Tišma M, psihološki izvori pretreniranosti, тимс Акта 2009;3:112-118 82. Tišma M., Kako razviti toleranciju na frustraciju, 7. Godišnja međunarodna

konferencija Kondicijska priprema sportaša (trening izdržljivosti), Zagreb, 20-21 februar 2009. Godine

83. Tišma, M. (2007): Dominantn afektivno-motivacione dispozicije sportista u individualnim sportovima, magistarska teza, Fakultet za sport i turizam, Novi Sad

84. Vanek, M., Krati, B. (1974): Psihologija i vrhunski sport, Beograd, Savez za fizičku kulturu Jugoslavije

85. Watson,D. i Pennebaker, J.W., (1989): Health complaints, stress, and distress: Exploringthe central role of negative affectivity. Psychological Review, 96, 234-254.

86. Weinberg, R. S. (1988): The mental advantage: Developing zour psichological skils in tennis, Ilinois, Leisure press

87. Zotović, M. (2004): Prevladavanje stresa: konceptualna i teorijska pitanja sa stanovišta transakcionističke teorije, Psihologija Vol. 37(1), str 5-32

88. Zuckerman, M (1979). Sensation Seeking: Beyond the Optimal Level of Arousal. New York, John Wiley.

89. Zuckerman, M. & Kuhlman, M. D. (2000). Personality and Risk- Taking: Common Biosocial Factors. Journal of Personality, 68 (6), 999-1029.

90. Zuckerman, M. (1994). Behavioral Expressions and Biosocial Bases of Sensation Seeking. Cambridge, Cambridge University Press.

49

91. Zuckerman, M., Joireman, J., Kraft, M., Kuhlman, M. D. (1999), Where do motivational and emotional traits fit within three models of personality? Personality and Individual Differences, 26, 487-504.