of 37 /37
PRIČA O CARU ŠAHRIJARU I NJEGOVU BRATU SLAVA neka je Alahu, gospodu svetova, pozdrav i blagoslov gospodaru poslanih, gospodaru i vladaru našemu Muhamedu, Alah ga blagoslovio i pozdravio blagoslovom i pozdravom večnim što traje do sudnjega dana. A posle toga: doista su predanja o prvim pokolenjima postala pouka za potonja, ne bi li čovek video kako su se poučni događaji desili drugima, i poučio se, i ne bi li se, udubljujući se u predanja o iščezlim narodima i u ono što se zbilo s njima, i sam uzdržao od greha. Hvala neka je onome što je od predanja o starima načinio pouku za potonje narode! U takva predanja spadaju i priče nazvane "Hiljadu i jedna noć" i uzvišene povesti i pouke koje one sadrže. U narodnim predanjima priča se o onome što je bilo, prošlo i davno minulo (a Alah bolje zna nepoznato, i on je premudar i preslavan i darežljiviji od svih i preblagonaklon i milostiv), i da je u drevna vremena i minule vekove i stoleća na ostrvima Indije i Kine bio car od careva iz loze Sasana, zapovednik vojske, straže, čeljadi i slugu. I imao je dva sina, jednog odraslog a drugog još mladog, i obojica su bili vitezovi- junaci, ali je stariji nadmašivao mlađega neustrašivošću. I on se zacari u svojoj zemlji i pravedno vladaše ovojim podanicima, i stanovnici njegovih zemalja i njegova carstva zavoleše ga, i beše mu ime Car Šahrijar, a njegova mlađeg brata zvahu car Šahzeman, i on je carovao u Samarkandu persiskom. I obojica su boravili u svojim zemljama, i svaki je u svome carstvu bio pravedni sudija svojim podanicima punih dvadeset godina i živeo u najvećem zadovoljstvu i radosti, i tako je to trajalo do vremena kad stariji car zažele da vidi svoga mlađega brata i kad naredi svome veziru da ode po njega i dovede ga. I vezir na to odgovori pažnjom i pokornošću i iđaše dotle dok srećno ne stiže. On dođe Šahzemanu i isporuči mu pozdrav i saopšti da mu brat tuguje za njim i da želi da ga on poseti, i Šahzeman odgovori na to pažnjom i poslušnošću i spremi se za put. On naredi da se iznesu njegovi šatori i izvedu kamile, mazge,

Priča o caru Šahrijarhu i njegovom bratu

Embed Size (px)

DESCRIPTION

U narodnim predanjima priča se o onome što je bilo, prošlo i davno minulo (a Alah bolje zna nepoznato, i on je premudar i preslavan i darežljiviji od svih i preblagonaklon i milostiv), i da je u drevna vremena i minule vekove i stoleća na ostrvima Indije i Kine bio car od careva iz loze Sasana, zapovednik vojske, straže, čeljadi i slugu. I imao je dva sina, jednog odraslog a drugog još mladog, i obojica su bili vitezovi-junaci, ali je stariji nadmašivao mlađega neustrašivošću. I on se zacari u svojoj zemlji i pravedno vladaše ovojim podanicima, i stanovnici njegovih zemalja i njegova carstva zavoleše ga, i beše mu ime Car Šahrijar...

Text of Priča o caru Šahrijarhu i njegovom bratu

PRIA O CARU AHRIJARU I NJEGOVU BRATU SLAVA neka je Alahu, gospodu svetova, pozdrav i blagoslov gospodaru poslanih, gospodaru i vladaru naemu Muhamedu, Alah ga blagoslovio i pozdravio blagoslovom i pozdravom venim to traje do sudnjega dana. A posle toga: doista su predanja o prvim pokolenjima postala pouka za potonja, ne bi li ovek video kako su se pouni dogaaji desili drugima, i pouio se, i ne bi li se, udubljujui se u predanja o iezlim narodima i u ono to se zbilo s njima, i sam uzdrao od greha. Hvala neka je onome to je od predanja o starima nainio pouku za potonje narode! U takva predanja spadaju i prie nazvane "Hiljadu i jedna no" i uzviene povesti i pouke koje one sadre. U narodnim predanjima pria se o onome to je bilo, prolo i davno minulo (a Alah bolje zna nepoznato, i on je premudar i preslavan i dareljiviji od svih i preblagonaklon i milostiv), i da je u drevna vremena i minule vekove i stolea na ostrvima Indije i Kine bio car od careva iz loze Sasana, zapovednik vojske, strae, eljadi i slugu. I imao je dva sina, jednog odraslog a drugog jo mladog, i obojica su bili vitezovi-junaci, ali je stariji nadmaivao mlaega neustraivou. I on se zacari u svojoj zemlji i pravedno vladae ovojim podanicima, i stanovnici njegovih zemalja i njegova carstva zavolee ga, i bee mu ime Car ahrijar, a njegova mlaeg brata zvahu car ahzeman, i on je carovao u Samarkandu persiskom. I obojica su boravili u svojim zemljama, i svaki je u svome carstvu bio pravedni sudija svojim podanicima punih dvadeset godina i iveo u najveem zadovoljstvu i radosti, i tako je to trajalo do vremena kad stariji car zaele da vidi svoga mlaega brata i kad naredi svome veziru da ode po njega i dovede ga. I vezir na to odgovori panjom i pokornou i iae dotle dok sreno ne stie. On doe ahzemanu i isporui mu pozdrav i saopti da mu brat tuguje za njim i da eli da ga on poseti, i ahzeman odgovori na to panjom i poslunou i spremi se za put. On naredi da se iznesu njegovi atori i izvedu kamile, mazge, sluge i telesna straa i postavi svoga vezira za namesnika u zemlji, a sam ode i uputi se u zemlju svoga brata. Ali kad nastade pono, on se seti jedne stvari koju bee zaboravio u dvoru, i vrati se, i, ulazei u dvor vide kako u njegovoj postelji lei njegova ena zagrljena s jednim crnim robom meu robovima. I kad ahzeman vide to, svet mu se zamrai pred oima, i on ree sebi: kad se to dogodilo dok jo nisam napustio grada, kako li e se ta prokletnica vladati kad odem bratu na due vreme! I on izvue ma i udari oboje i ubi ih u postelji, a potom, istoga asa i trenutka, vrati se i naredi da krenu dalje i iae dok ne stie do grada svoga brata. A kad se priblii gradu, on posla bratu glasonoe s veu o svome dolasku, i ahrijar mu izie u susret i pozdravi ga, van sebe od radosti. Njega radi on okiti grad i seae s njim, razgovarajui i veselei se, ali se car ahzeman seti ta je bilo s njegovom enom i duboka tuga ga obuze, i lice mu poute, a telo mu klonu. I kad ga brat vide u takvom stanju, on pomisli da je uzrok tome njegov rastanak sa zemljom i carstvom, i ostavi ga tako, ne raspitujui se o tome. Ali potom, jednoga dana, on mu ree: o brate moj, vidim da ti je telo klonulo i da ti je lice poutelo, ali mu ahzeman odgovori:

brate moj, u meni je iva rana, i ne ispria ta je doiveo od ene. Hou, ree tada ahrijar, da poe sa mnom u lov i hajku moda e ti se razveseliti srce, ali ahzeman se odree toga, i brat mu ode sam u lov. A u carskome dvoru su prozori gledali na vrt, i ahzeman pogleda i odjednom vidi otvaraju se vrata na dvoru i otuda izlaze dvadeset robinja i dvadeset robova, i ena njegova brata ide meu njima, izdvajajui se retkom lepotom i draima. Oni prioe vodoskoku i svukoe se i sedoe zajedno s robovima, i odjednom careva ena viknu: o, Masude! i crni rob joj prie i obgrli je, a i ona njega. I on lee s njom, i drugi robovi uinie to isto s robinjama, i ljubljahu se i grljahu, milovahu i zabavljahu dok se dan ne poe kloniti sunevu zalasku. I kad carev brat vide to, on ree u sebi: tako mi Alaha, moja nesrea je manja od ove bede! i njegova ljubomora i guga iezoe. To je mnogo gore od onoga to se meni dogodilo! uskliknu on i prestade da se odrie pia i hrane. A potom mu se brat vrati s puta, i oni se pozdravie, i car ahrijar pogleda svoga brata, cara ahzemana, i vide da mu se povratila ranija boja i da mu se lice zarumenelo i da jede bez predaha, dok je ranije jeo malo. I tada njegov brat, stariji car, ree ahzemanu: o, brate moj, video sam te poutela u licu, a sada ti se boja povratila. Ispriaj mi ta je s tobom. Ispriau ti zato sada drukije izgledam, ali mi dopusti da ti ne priam o tome kako mi se povratila boja, odgovori ahzeman, i ahrijar ree: ispriaj mi, najpre, zato si se tako promeiio i oslabio, a ja u te sluati. O, moj brate, poe govoriti ahzeman, kad si mi poslao vezira s porukom da ti doem, ja sam se spremio za put i ve bio iziao iz grada, ali se potom setih da mi je u dvoru ostalo zrno bisera koje sam ti dao. I vratih se u dvor i naoh svoju enu s crnim robom kako spava u mojoj postelji, i ubih ih i dooh tebi, razmiljajui o tome. Eto zato sam se promenio i zato sam oslabio; a kako je dolo do toga da mi se povrati boja dopusti da ti ne kaem. A kad u te rei svoga brata, ahrijar uzviknu: Zaklinjem te Alahom, ispriaj mi ko ti se povratila rumen! i ahzeman mu iopria sve to je video. I tada ahrijar ree svome bratu ahzemanu: hou da vidim to svojim oima! i ahzeman mu dade ovaj savet: naini se da ide u lov i hajku, a sakrij se kod mene pa e videti sve i uverie se svojim oima. I car odmah naredi da se razglasi da odlazi, i vojska sa atorima izie van grada, i car takoe izie, ali potom sede pod ator i ree svojim slugama neka mu viko me dolazi! Posle toga prerui se i kriom pree u dvor gde mu je bio brat, i sedeo je neko vreme kraj prozoria prema vrtu, i odjednom robinje i njihova gospodarka uoe tamo zajedno s robovima i do poziva na podnevnu molitvu injahu sve ono to je bratu ispriao ahzeman. A kad vide to, car ahrijar se izbezumi i ree svome bratu ahzemanu: ustani, otiiemo odmah, ne treba nam carstvo dok ne vidimo koga bilo kome se dogodilo to isto to i nama! Inae smrt bi za nas bila lepa od ivota! Oni izioe iz dvora na tajna vrata i putovahu i danju i nou dok ne dooe do jednog drveta to je raslo usred jedne poljanice, gde je proticao potok pored slanoga mora. Oni se napie vode iz potoka i sedoe da odahnu, a kad proe sat dnevnoga vremena, more se odjednom uskomea i iz njega se podie crn stub, visok do neba, koji se ustremi na njihovu poljanicu. I kad videe to, oba brata se poplaie i popee se na vrh drveta (a bilo je visoko), oekujui ta e biti dalje, i odjednom ugledae dina visokoga rasta, s velikom glavom i irokim prsima, a na glavi mu bee sanduk.

On izie na suvu zemlju i prie drvetu na kojem su bila braa, i sede pod njim, pa otvori sanduk i izvadi iz njega skrinju i otvori je, i otuda izie mlada ena vitka tela, blistava kao sjajno sunce, kao to je kazao, i odlino kazao, pesnik Atija: U tami je zasijala i dan blista, I svetlost joj na granama odbleskuje Blistava je kao sunce na zahodu: Bez koprene, zvezde noi zasenjuje. Sva stvorenja niice se pred njom prostru Kad se javi i velove sa njih skine. Ako gnevno, kao munjom, okom sevne, Nezadrljivo poteku kie suza. I din pogleda tu enu i ree: o, vladarko plemenitih, o ti koju sam oteo u svadbenu no, hou malo da prospavam! I on stavi glavu na enina kolena i zaspa, a ona podie glavu ka drvetu i vide kako oba cara sede na njegovu vrhu. Tada ona spusti dinovu glavu sa svojih kolena i stavi je na zemlju, i, stavi pod drvo, ree brai znacima: siite, ne bojte se ifrita! I oni joj odgovorie: zaklinjemo te Alahom, izbavi nas od njega, ali ena ree: ako ne siete, probudiu ifrita i on e vas umoriti zlom smru. I oni se poplaie i sioe eni, a ona lee pred njima i ree: zabadajte, ali to jae, ili u probuditi ifrita. I od straha car ahrijar ree svome bratu, caru ahzemanu: o, brate moj, uini to to ti nareuje! a ahzeman odgovori: neu uiniti! uini ti pre mene! i oni stadoe znacima potsticati jedan drugoga da joj priu, ali ena uzviknu: ta je to, ja vidim kako namigujete jedan drugome! Ako mi ne priete i ne uinite to, probudiu ifrita! I bojei se dina, oba brata je pokrie, a kad to svrie, ona ree: priberite se! i, izvadivi ispod pazuha vreicu, izvue iz nje ogrlicu od pet stotina sedamdeset prstenova. Znate li kakvo je ovo prstenje? zapita ona, a braa odgovorie: ne znamo! i tada im ena ree: vlasnici tih prstenova imali su me na rogovima moga ifrita. Dajte mi i vi svoja dva prstena. I braa dadoe eni svoja dva prstena s ruku, a ona ree: taj ifrit me je oteo u moju svadbenu no i stavio me u skrinju, a skrinju u sanduk. Stavio je na sanduk sedam sjajnih katanaca i spustio me na dno uzburkana mora, gde se bore talasi, ali nije znao da eni, ako to zahte, ne moe odoleti niko, kao to je rekao jedan pesnik: Nemoj verovati enama, Obeanju im ni kletvama; I kad prataju i kad su zle,

Sve je kod njih samo pohota. U ljubavi su licemerne, A la u skutu im skriva se. I u ivotu Josifovu Njihove lai nai e Ta zna da je Adam, otac tvoj, Zbog ene iz raja izgnan. A drugi je rekao: O nesreni, i kad me grdi drag si mi! Ta nisam tako grean kao ti to kae. Kad zavoleh, uinih tada samo Ono to i ranije ljudi injahu. Divljenja velikog dostojan je onaj Koji ari ena ne podlee nikad. uvi te njene rei, oba cara se udom zaudie i rekoe jedan drugome: eto, i ifritu se dogodilo neto gore nego nama! Tako to jo se nije nikome dogodilo! I oni se odmah udaljie od nje i vratie se u grad cara ahrijara, i on ue u svoj dvor i otsee glavu svojoj eni i robovima i robinjama. I car ahrijar stade svake noi uzimati po jednu nevinu devojku i, poto bi je imao, ubio bi je, i tako je to trajalo tri godine. I ljudi zavapie i izbegoe sa svojim kerima, i u gradu ne ostade nijedna devojka za brani ivot. I gle, car potom naredi veziru da mu, po obiaju, dovede devojku, te vezir izie i stade traiti, no ne nae devojke, i vrati se u svoj stan ljut i potiten, bojei se zla od cara. A u careva vezira bile su dve keri starija, po imenu ahrazada, i mlaa, po imenu Dunjazada. I starija je itala knjige, letopise i ivote starih careva i predanja o negdanjim narodima, i ona je, vele, okupila hiljadu letopionih knjiga u kojima se govori o starim narodima, negdanjim carevima i pesnicima. I ona ree ocu: zato si, vidim, tuan i potiten i ophrvan brigom i bolom? Znaj da je neko rekao: Onom koga more brige Reci da bol nije vean! Ko to doe kraj veselju, Tako nam i brige prou.

I, uvi te rei svoje keri, vezir joj ispria, od poetka do kraja, ta se dogodilo s njim i carem, te ahrazada uzviknu: tako ti Alaha, oe, udaj me za toga cara, a ja u ili ostati u ivotu, ili u iskupiti decu muslimana i izbaviti ih od cara. Tako ti Alaha, uzviknu vezir ne izlai se nikad opasnosti! ali ahrazada ree: to svakako mora biti! i vezir ree: bojim se da ti se ne dogodi ono to se dogodilo biku i magarcu sa zemljoradnikom. A ta je to bilo s njima? zapita ahrazada. PRIA O BIKU I MAGARCU ZNAJ, keri moja, ree vezir, da je jedan trgovac stekao bogatstvo i stada stoke, i imao enu i decu, a Alah veliki obdario ga je znanjem jezika i govora ivotinja i ptica. I taj trgovac ivljae na selu i imaae na domu bika i magarca. I jednom bik doe u magarevu staju i vide da je pometena i poprskana, a u magarevu koritacu bee ovejani jeam i ovejana slama, i on sam lei i odmara se, i samo ga pokatkad gazda jae, ako se to dogodi, i odmah se vraa. I jednoga dana trgovac u kako bik kae magarcu: Blago tebi! Ja se zamaram, a ti se odmara i jede ovejani jeam, i ugaaju ti, i samo te pokatkad domain jae i vraa se. A ja moram veito orati i okretati vodenini kamen. I magarac odgovori: Kad izie u polje i kad ti metnu jaram na vrat, lezi i ne dii se, ak i ako te budu tukli, ili ustani, pa opet lezi. A kad te dovedu natrag i dadu ti bob ne jedi ga, zato to si bolestan, i ne dotii se hrane i vode za dan, dva ili tri, pa e se odmoriti od rada i tereta. A trgovac sluae njihov razgovor. I kad obanin donese biku veernji obrok, on jede sasvim malo, a izjutra, kad obanin doe da potera bika na oranje, nae ga bolesna, i raalosti se i ree: Eto zato bik nije mogao jue raditi! A potom ode trgovcu i ree mu: O, gospodaru, bik nije za rad: sino nije pojeo obrok i nita nije uzeo u usta. A trgovac je ve znao u emu je stvar, te ree: Idi, uzmi magarca i ori s njim, umesto s bikom, ceo dan. I kad se, pred kraj dana, magarac vrati, poto je orao ceo dan, bik mu zahvali, za ljubav to ga je toga dana spasao rada, ali mu magarac ne odgovori nita i kajae se mnogo. I sutradan zemljoradnik doe i uze magarca i orae s njim do uvee, i magarac se vrati odrana vrata, mrtav umoran. Bik, zagledav magarca, zahvali mu i pohvali ga, a magarac uzviknu: Leao sam opruen, ali mi je brbljivost naudila! Znaj, dodade on, da sam ti iskren savetodavac; uo sam da je na gazda rekao: Ako bik smesta ne ustane, dajte ga mesaru da ga zakolje i da mu isee kou na komade. I ja se bojim za tebe i skreem ti panju na to. Eto, tako je! I kad bik u magareve rei, zahvali mu se i ree: Sutra u poi s njima! a zatim pojede

svu krmu, pa ak oliza i jasle. A njegov domain je uo ceo njihov razgovor. I kad nastade dan, trgovac i njegova ena izioe do staje i sedoe, i obanin doe, pa uze bika i izvede ga, a kad ugleda svoga gospodara, bik podie rep, pusti vetrove i poe skakati, a trgovac se tako nasmeja da pade ni-ice. emu se smeje? upita ga ena, i on odgovori: video sam i uo tajnu, ali je ne mogu odati umro bih onda. Ti mi na svaki nain mora poveriti tu tajnu i zato si se smejao, pa makar umro! odgovori mu ena, ali trgovac odgovori: ne mogu ti poveriti tu tajnu, jer se bojim smrti. I ona povika: Ti se zacelo meni smeje! i dotle ga je napadala i dosaivala mu, dok se on nije pokorio i oneraspoloio, i onda on sazva svoju decu i posla po sudije i svedoke, elei da napie zavetanje, pa da potom poveri eni tajnu i umre, poto je voleo svoju enu velikom ljubavlju, jer je bila ki njegova strica i majka njegove dece, a on je ve proiveo sto dvadeset godina ivota. Potom trgovac posla ljude da mu dovedu sve roake i sve koji su iveli u njegovoj ulici i ispria im ovu povest, dodavi da e umreti kad nekome poveri tajnu. I svi prisutni rekoe njegovoj eni: Tako ti Alaha, mahni se toga, da ti ne umre mu i otac tvoje dece! no ena uzviknu: neu ga ostaviti dok mi ne kae! Neka umre! I svi zautae. I tada trgovac ustade i poe ka staji, da uini avdes, pa da im po povratku kae sve i da umre. A trgovac je imao petla s pedeset kokoiju, a imao je jo i psa. I gle, on u kako se pas dere i ruga petlu, govorei mu: Ti se raduje, a na gazda se sprema da umre. Kako to? zapita petao, a pas mu ponovi sve, i tada petao povika: Alaha mi, na gazda ima malo pameti. Ja, eto, imam pedeset ena as se s jednom mirim, as gledam da se drugoj svidim, a domain ima samo jednu enu, pa ne zna kako da izie na kraj s njom. Treba samo da uzme dudove prutove, da ue u iler i da bije enu dok ne umre ili se ne zarekne da ga vie nee ni o emu pitati. A trgovac u ta petao ree psu, priae vezir svojoj keri ahrazadi, i ja u uiniti s tobom ono isto to je on uinio sa svojom enom. A ta je uinio? zapita ahrazada, a vezir nastavi: Nalomivi prutove s duda, on ih sakri u iler i dovede tamo svoju enu, govorei joj: hodi ovamo, rei u ti sve u ileru, pa u umreti i niko me nee videti. I ona ue s njim u iler, a onda trgovac zatvori vrata i tako stade tui svoju enu da se ona onesvesti i povika: Kajem se! A potom poljubi muu ruke i noge i pokaja se, pa izie zajedno s njim, i svi okupljeni i njeni roaci obradovae se, i oni nastavie prijatan ivot do same smrti. I kad u rei svoga oca, vezirova ki ree: ono to ja hou, mora biti! i tada je vezir spremi i odvede je caru ahrijaru.

A ahrazada poui svoju mlau sestru i ree joj: Kad budem otila caru, poslau po tebe, a kad doe i vidi da je car zadovoljio svoju potrebu mnome, reci: o, sestrice, porazgovaraj s nama i ispriaj nam to, ne bi li nam bre prola no, a ja u ti rei neto u emu e, ako Alah da, biti nae osloboenje. I tako je vezir, ahrazadin otac, dovede caru, i car, ugledavi ga, obradova se i zapita ga: Jesi li mi nabavio ono to mi je potrebno? i vezir ree: da! I ahrijar zahte da uzme ahrazadu, ali se ona zaplaka, a kad je on upita: ta ti je? ahrazada ree: o, care, imam malu sestru, pa hou da se s njom oprostim. I car tada posla po Dunjazadu, te ova doe sestri, i zagrli je i sede na pod pored postelje, i tada ahrijar oduze nevinost ahrazadi, pa sedoe da razgovaraju. I mlaa sestra ree ahrazadi: Tako ti Alaha, sestrice, ispriaj nam to, ne bi li nam to pre protekli besani asovi noi. Od svega srca i drage volje, ako mi to dopusti car bez mane, odgovori ahrazada, a kako je cara morila nesanica, on se obradova to e uti priu i dopusti joj da govori. BAJKA O TRGOVCU I DUHU PRVA NO AHRAZADA ree: Priaju, o sreni care, da je bio jedan trgovac meu trgovcima i da je bio veoma bogat i imao mnogo posla u raznim zemljama. Jednom on uzjaha i uputi se u neku zemlju po dugove, i savlada ga vruina, te sede pod drvo, i, maiv se rukom za torbu na sedlu, izvue pare hleba i urmi i poe jesti urme s hlebom. I pojede urmu, pa baci koticu i odjednom ugleda ifrita, visoka rasta, a u rukama mu isukan ma. I ifrit se priblii trgovcu i ree mu: Ustaj, ubiu te, kao to si ti ubio moga sina! Kako sam mogao ubiti tvoga sina? zapita trgovac, a ifrit odgovori: kad si pojeo urmu i bacio koticu, ona je pala na grudi moga sina, i, kako je iao, tako je i umro, ba u tom asu. Doista, svi smo mi Alahovi i vratiemo mu se! uzviknu trgovac. - Nema moi ni sile ni u koga sem u Alaha, visokoga, velikoga! Ako sam ti ubio sina, ubio sam ga nehotice. Molim te da mi oprosti! Ja te na svaki nain moram ubiti, ree din i povue trgovca, pa, oborivi ga na zemlju, podie ma da ga udari. I trgovac zaplaka i uzviknu: Predajem se u Alahove ruke! i izgovori: U sudbe dva su dana dan kobi i dan mira; I ivot dva dela ima: vedar je il' tuan on. Onome to mene zbog sudbe varljive kori, Reci da sudba mrzi one to in visok imaju.

Ne vidi li da vihor, to se zemlji sputa, Kad duhne, samo jako drvo na tle obara. Ne vidi li le po povrini mora plovi, A na dnu dubokom morskom kriju se biseri. I ako me sudbina rukom kadgod dotakne I u dugom me gnevu svome bedom porazi, Znaj, nebeskim svetlilima ni broja ne zna se, Al' od njih samo sunce se i mesec zamrae. Mnogo je rastinja zelenog, sveeg, uvelog, Al' ovek kamen baca na drvo to nosi plod. Zadovoljan ti bejae dok ivot bee lep, I zla to ga sudba nosi nisi se bojao. A kad trgovac zavri te stihove, din mu ree: Ne govori vie! Tako mi Alaha, moram te ubiti na svaki nain! I trgovac ree: znaj, o, ifrite, da imam duga i da imam mnogo novaca, i dece, i enu, i tue zaloge. Dapusti mi da odem kui, vratiu dug svima i vratiu ti se na poetku godine, i obeavam ti i zaklinjem se Alahom da u se vratiti, i ti e initi sa mnom to bude hteo. I Alah ti je jemac za ovo to ti kaem. I din mu poverova kad se zakle, i pusti ga, a trgovac se vrati u svoju zemlju i povri sve svoje poslove, i vrati dug onima kojima je bio duan. On obavesti o svemu svoju enu i decu i napisa zavetanje i proive s njima do kraja godine, a zatim uini avdes, uze pod miku svoj pokrov pa, oprostivi se s porodicom, susedima i svim roacima, izie protiv svoje volje, i oni poee za njim kukati i lelekati. I trgovac iae dok ne doe do one umice (a toga dana bee poela nova godina), i dok je sedeo i plakao zbog onoga to mu se dogodilo, odjednom mu prie veoma star starac, i s njim, na laniu, gazela. I on pozdravi trgovca i poele mu dug ivot i zapita ga: Zato sedi sam na tome mestu, kad tu obitavaju dinovi? I trgovac mu ispria ta mu se dogodilo s onim ifritom, a starac, gazelin vlasnik, zaudi se tome i uzviknu: Alaha mi, o moj brate, tvoja je vera doista velika i tvoja pria udna, i da je napisana iglama u uglovima oiju, posluila bi kao pouka onima koji se ue! Potom starac sede pored trgovca i ree: Alaha mi, o moj brate, neu otii od tebe dok ne vidim ta e ti se dogoditi s tim ifritom! I on sede pored njega i obojica razgovarahu, pa trgovca obuze strah i uas, i duboka tuga i velika nedoumica, a gazelin vlasnik bee kraj njega. I odjednom im prie drugi starac, a s njim behu dva psa, i on se pozdravi s njima (a psi behu

crni, soja lovakih pasa), i, poto ih pozdravi, on ih zapita i obavesti se: Zato sedate na tome mestu, kad je to obitavalite dinova? I ispriae mu sve, od poetka do kraja, i ne stigoe ni da sednu kako valja, kad im odjednom prie trei starac, a s njim bee arena mazga. I starac ih pozdravi i zapita ih ta e tu, te mu oni ispriae sve, od poetka do kraja, a od ponavljanja nema koristi, gospodo moja, i on sede s njima. I odjednom iz pustinje naie ogroman stub praine to se kovitlala, i kad se praina razie, pokaza se da je to din, i da mu je u ruci isukan ma, a iz oiju mu vrcaju varnice. I, priavi im, din povue za ruku trgovca to je bio meu njima i uzviknu: Ustaj, ubiu te, kao to si ti ubio moje dete, poslednji uzdah moga srca! i trgovac zarida i zaplaka, i tri starca udarie u pla, ridanje i vapaje. I prvi starac, gazelin vlasnik, odvoji se od ostalih i, poto poljubi ifrita u ruku, ree mu: O, dine, caroka kruno dinova! Ako ti ispriam svoju povest s ovom gazelom, i ako nae da je neobina, hoe li mi pokloniti treinu krvi ovoga trgovca? Hou, stare, odgovori ifrit, ako mi napria povest i ako mi se ona uini neobina, pokloniu ti treinu njegove krvi. Pria prvog starca - ZNAJ, o ifrite, ree tada starac, da je ova gazela ki moga strica i moja put i krv. Ja sam se oenio njome kad je bila mlada i proiveo sam s njom oko trideset godina, ali mi nije rodila dete, i onda sam uzeo nalonicu, a ona me obdari sinom slinim mesecu u vreme utapa, i oi i obrve njegove behu savreni. I porastao je i postao velik i napunio petnaest godina, a tada mi se dogodi da poem u jedan grad, te odoh s raznom robom. A ki moga strica, ova gazela, jo od malih nogu bee nauila vradbine i arolije, i ona pretvori maliana u tele, a onu robinju, njegovu majku, u kravu, i dade ih pastiru. I ja dooh s puta posle dueg vremena i zapitah o svome detencetu i o njegovoj majci, a ki moga strica ree mi: ena ti je umrla, a sin ti je odbegao, i ja ne znam kuda je otiao. I ja prosedeh godinu dana tuna srca, uplakanih oiju, dok ne doe veliki Alahov praznik, i tada poslah po pastira i naredih mu da dovede ugojenu kravu. I pastir dovede ugojenu kravu (a to bee moja robinja koju je zaarala ova gazela), i ja prikupih skutove i uzeh u ruke no, elei da je zakoljem, ali krava stade rikati, jeati i plakati, i ja se zaudih tome i obuze me alost. I ja se odmakoh od nje i rekoh pastiru: Dovedi mi drugu kravu, a ki moga strica povika: Ovu kolji! Ja nemam bolje ni deblje od nje. I ja prioh kravi da je zakoljem, no ona zarika, i tada ustadoh i naredih onome pastiru da je

zakolje i odere. I pastir zakla i odra kravu, ali ne nae na njoj ni mesa ni loja, ve samo kou i kosti. I ja se pokajah, kad od kajanja ve nije bilo koristi, i dadoh je pastiru i rekoh mu: Dovedi mi ugojeno tele! I pastir dovede moga sina, a kad me tele ugleda, ono prekide ue i pritra mi i stade se eati o mene, plaui i jeei. Tada me obuze alost, te rekoh pastiru: Dovedi mi kravu, a njega ostavi, ali ki moga strica, ova gazela, viknu na mene i ree: To tele treba na svaki nain zaklati na dananji dan: ta to je dan sveti i blagosloven, a meu naim teladima nema debljeg ni boljeg od ovoga! Pogledaj kakva je bila krava koju zaklah po tvome nareenju, rekoh joj. Vidi, prevarili smo se i nismo od nje imali ba nikakve koristi, i ja se mnogo kajem to sam je zaklao, a sada ovoga puta, neu ni da ujem to niti u zaklati ovo tele. Zaklinjem te Alahom velikim, milosrdnim, milostivim da ga na svaki nain zakolje na dananji sveani dan, a ako to ne uini, nisi mi vie mu, niti sam ja tvoja ena! uzviknu ki moga strica, i uvi od nje te teke rei i ne znajui ta smera, ja prioh teletu i uzeh u ruku no... Ali ahrazadu zastade jutro, te ona prekide priu koju je zapoela po carevu odobrenju, a njena sestra uzviknu: O, sestrice, kako je divna, lepa i prijatna, i slatka tvoja pria! A ahrazada ree: Nije to nita prema onome to u vam popriati idue noi, ako ostanem u ivotu i ako me car potedi! I car tada pomisli u sebi: tako mi Alaha, neu je ubiti dok ne sasluam kraj njene prie! Zatim provedoe tu no do jutra zagrljeni, pa car ode u divan, a vezir doe s pokrovom pod mikom, i zatim je car sudio, postavljao i smenjivao do kraja dana i nita nije naredio veziru, i vezir se zaudi tome. A zatim se divan zavri, te car ode u carske odaje. A KAD NASTADE DRUGA NO Dunjazada ree svojoj sestri ahrazadi: O sestrice, zavri nam svoju priu priu o trgovcu i duhu, I ahrazada odgovori: S ljubavlju i zadovoljstvom, ako mi to dopusti car! I car ree: Priaj! I ahrazada nastavi: Doprlo mi je do uiju, o sreni care i pravini gospodaru, da je starevo srce ustreptalo kad je hteo zaklati tele i da je rekao pastiru: Ostavi to tele sa stokom. - (A sve to sluao je din i udio se njegovim prekrasnim reima.) I bi tako, o, care nad dinovima-carevima, - nastavi gazelin gazda, i ki moga strica, evo ova gazela, pogleda i vide to i ree mi: Zakolji tele, debelo je! ali meni nije bilo lako da ga zakoljem, te naredih pastiru da uzme tele, i pastir ga uze i ode s njim.

A idueg dana ja sedim, kad odjednom mi prilazi pastir i kae mi: Gospodaru moj, rei u ti neto to e te obradovati, a meni e dati nagradu za prijatnu vest! Dobro, odgovorih, a pastir ree: O, trgove, ja imam ericu koja je u ranom detinjstvu nauila arolije od jedne starice to stanuje kod nas. I eto, jue, kad mi ti dade tele, ja dooh svojoj keri i ona pogleda tele i pokri lice i zaplaka se, a potom se nasmeja i ree: O, oe, malo me ceni kad mi dovodi tuince-mukarce! A gde su ti tuinci? zapitah je, i zato si plakala i smejala se? To tele to je s tobom sin je naega gospodara, odgovori mi ki. Ono je zaarano, a s njim su zaarali i njegovu majku, enu njegova oca. Eto zato sam se smejala, a plakala sam za njegovom majkom, koju je zaklao njegov otac. I ja se udom zaudih tome, i im videh da se sunce rodilo, dooh k tebi, da ti to kaem. uvi te rei od pastira, o dine, ja pooh s njim, bez vina pijan od radosti i veselja to me obuzee, i dooh u njegovu kuu, i pastirova ki me pozdravi i poljubi mi ruku, a tele mi prie i stade se eati o mene. I ja rekoh pastirovoj keri: Da li je istina to to veli o teletu? A ona odgovori: Da, gospodaru moj, to je tvoj sin i najbolji deo tvoga srca. O, devojko, rekoh tada, ako ga oslobodi, pripae ti sva stoka i imanje to su sada u rukama tvoga oca. Ali se devojka nasmei i ree: O, gospodaru moj, ja ne udim za novcem i to u uiniti samo ako pristane na ova dva uslova: prvo, daj mi ga za mua, a drugo dopusti mi da zaaram onu koja je njega zaarala, i da je zatoim, inae e mi pretiti opasnost od njenih spletaka. uvi od pastirove keri te rei, o, dine, ja rekoh: I povrh toga to trai, pripae ti sva stoka i imanje to su u rukama tvoga oca. to se tie keri moga strica, ne branim ti njenu krv. A kad to u, pastirova ki uze iniju i napuni je vodom, a zatim nad vodom izgovori maiske rei i poprska njome tele, govorei: Ako te je veliki Alah stvorio kao tele, ostani u tome obliku i ne menjaj se, a ako si zaaran, primi svoj raniji oblik po volji velikog Alaha! I odjednom se tele strese i pretvori u oveka, i ja pohrlih k njemu i uzviknuh: Zaklinjem te Alahom, ispriaj mi ta je uinila s tobom i tvojom majkom ki moga strica! I on mi ispria ta se s njim zbilo, a ja rekoh: - O, dete moje, Alah je poslao onoga koji te je oslobodio i povratio ti ono na to si imao

pravo. Posle toga, o, dine, oenio sam ga pastirovom erkom, a ona je zaarala ker moga strica, ovu gazelu, i rekla: To je divan oblik, i nije divljaan, i pogled na nj ne uliva odvratnost. I pastirova ki provodila je s nama dane i noi, i noi i dane, dok je Alah ne uze k sebi, a posle njene smrti moj sin ode u zemlju Indiju, to jest u zemlju onoga trgovca, s kojim si imao to si imao, i ja sam uzeo ovu gazelu, ker moga strica, i poao sam s njom iz zemlje u zemlju, ne bi li saznao ta je bilo s mojim sinom, a sudba me je dovela na ovo mesto, pa sam ugledao trgovca gde sedi i plae. Eto, to je moja pria. To je udna pria, ree din, i ja ti poklanjam treinu trgoveve krvi. I tada pristupi drugi starac onaj to je imao lovake pse, i ree dinu: ako ti ispriam ta mi se dogodilo s dvojicom moje brae, ovim psima, i ako nae da je moja pria udnija i neobinija, hoe li mi pokloniti jednu treinu njegove krivice? Ako tvoja pria bude udnija i neobinija, treina e biti tvoja, odgovori din. ZNAJ, o, gospodaru dinova-careva, otpoe starac, da su ova dva psa moja braa, a da sam ja trei brat. Otac nam je umro i ostavio nam tri hiljade dinara, i ja sam otvorio duan da trgujem, i svaki od moje brae takoe je otvorio duan. I ja sam malo vremena proveo u duanu, a moj stariji brat, jedan od ovih pasa, prodade sve to je imao u duanu za hiljadu dinara, pa, kupivi robe i svakojakog dobra, ode na put. Bio je otsutan itavu godinu dana, i odjednom, kad jedanput bejah u duanu, pored mene zastade jedan prosjak. Rekoh mu: Alah ti pomogao! a prosjak uzviknu plaui: Ve me ne poznaje! i tada se zagledam u nj i odjednom vidim da mi je to brat! I ustadoh i pozdravih ga i, uvodei ga u duan, zapitah ga ta je s njim, a on odgovori: Ne pitaj novac je otiao i srea me je izneverila. I ja odvedoh svoga brata u kupatilo i obukoh ga u haljine iz svoje odee i dovedoh ga u svoju kuu, a potom prebrojih pazar u duanu i videh da sam zaradio hiljadu dinara i da imam kapital od dve hiljade. Podelih taj novac s bratom i rekoh mu: Gledaj da ne putuje i da ne ode u tuinu, i moj brat uze novce, sav radostan, i otvori duan. I ja proiveh noi i dane, a zatim, posle ovoga, moj drugi brat, a to je drugi pas, prodade svoje imanje i sve to je imao i prohte mu se da putuje. Zadravasmo ga, ali on ne ostade, i, poto kupi robu, ode s putnicima. Nije ga bilo s nama itavu godinu dana, a potom mi doe onakav isti kakav je bio i stariji brat, i ja mu rekoh: O, brate nisam li te savetovao da ne odlazi? a on zaplaka i uzviknu: O brate, tako je bilo sueno, i ja sam, eto, sada siromah, nemam ni dirhema, i go sam, ni koulje nemam. I ja ga uzeh, o, dine, i odvedoh ga u kupatilo i obukoh u jedno od svojih odela, i potom pooh s njim u duan, gde jedosmo i pismo, i posle toga mu rekoh: O, brate, ja svodim

raun svoga duana jedanput o svakoj novoj godini, i sav prihod, ma koliki bio, bie moj i tvoj. I ja prebrojih, o ifrite, pazar svoga duana, i naoh dve hiljade dinara, i stadoh hvaliti tvorca, hvala mu i slava! A potom dadoh bratu hiljadu dinara, a meni ostade hiljada, i moj brat otvori duan, i mi poivesmo mnogo dana. Ali, posle nekog vremena, dooe braa, elei da poem s njima, no ja to ne uinih i rekoh im: ta ste zaradili putujui, ta bih ja mogao zaraditi? i ne htedoh ih posluati. I mi ostasmo u svojim duanima, prodajui i kupujui, i braa mi svake godine predlagahu da putujemo, a ja ne pristajah, dok ne proe est godina. I tada im dopustih da odu i rekoh: O, brao, evo i ja u poi s vama, ali dajte da vidimo koliko imate para, i ne naoh nita kod njih naprotiv, sve behu spiskali, odajui se deranju, pijenju i nasladama. No ja ne prestadoh govoriti s njima i, ne rekav im ni rei, svedoh raun svoga duana i pretvorih u novac svu robu koju sam imao i sve svoje imanje, i videh da imam est hiljada dinara. I ja se obradovah i podelih novac napola, pa rekoh brai: evo tri hiljade dinara za mene i za vas, s tim emo trgovati, a druge tri hiljade zakopah, pretpostavljajui da mi se moe dogoditi ono isto to i njima, i tada u doi, a ostae mi tri hiljade dinara, da ponovo otvorim duan. Moja braa se sloie s tim, i ja svakome dadoh po hiljadu dinara, a meni ostade hiljada, i mi nakupovasmo potrebnu robu i opremismo se za put i najmismo lau, i tamo odnesmo svoje stvari. I putovasmo jedan dan, i drugi dan, i putovasmo itav mesec, dok ne stigosmo s robom u jedan grad. Na svaki dinar zaradismo po deset i htedosmo otii, ali ugledasmo na morskoj obali devojku obuenu u prnje, koja mi poljubi ruku i ree: O, gospodaru moj, jesi li sposoban za milost i dobroinstva, koje u ti uzvratiti zahvalnou. Da, odgovorih joj, ja volim milost i dobroinstva, ak i ako mi se ne zahvali. I tada devojka ree: O, gospodaru, oeni se mnome i vodi me u svoju zemlju. Dau ti svoju duu, budi milostiv prema meni, jer ja sam od onih koji znaju ta je dobro i dobroinstvo, i biu ti zahvalna. I neka te ne zavede moje stanje. I kad uh rei te devojke, moje srce polete k njoj i uinih ono to je ugodno Alahu velikome, slavnome, i uzeh devojku i odenuh je i prostreh joj u lai dobru postelju, i starah se o njoj, i potovah je. A potom poosmo, i u mome srcu pojavi se velika ljubav prema devojci, i ja se ne rastajah od nje, ni danju ni nou. Zanemarih svoju brau zbog nje, te oni postae surevnjivi i pozavidee mi na bogatstvu i izobilju moje robe, i na njihove oi, udne naega novca, ne sputae se san.

I braa se poee dogovarati da me ubiju i da uzmu moj novac, i rekoe: Ubijmo brata, pa e sav novac biti na, i avo uresi to delo u njihovim mislima. I oni prioe dok sam spavao pored svoje ene, i podigoe me zajedno s njom i bacie nas u more, a moja se ena probudi i strese i postade ifritka, i ponese me i iznese na ostrvo. Zatim se ona sakri za kratko vreme, pa, vrativi mi se pred jutro, ree mi: Ja sam tvoja ena i ja sam te iznela i spasla od smrti, po volji Alaha velikoga. Znaj da sam ja ena-din, i kad sam te ugledala, moje te je srce zavolelo radi Alaha, a ja verujem u Alaha i u njegova proroka, blagoslovio ga i uvao Alah! I ja sam ti prila onakva kakvu si me video, a ti si me uzeo za enu, i, eto, spasla sam te od davljenja. No ja sam se rasrdila na tvoju brau i treba da ih ubijem na svaki nain. uvi te rei, ja se zaudih i zahvalih joj se za njen postupak i rekoh joj: to se tie ubistva moje brae, to ne! I ispriah joj sve to sam imao s njima od prvih vremena do kraja, i, saznavi to, ona ree: Ja u noas odleteti k njima i potopiu njihovu lau i pogubiu ih. Tako ti Alaha, rekoh joj, ne ini to! Ta poslovica kae: O, ti to ini dobra ravome, znaj da je zloinac dovoljno kanjen svojim delima! Bilo kako bilo, oni su moja braa. Ja ih moram ubiti na svaki nain, ree ena-din, i ja je stadoh moliti, a tada me ona podie i polete i spusti me na krov moje kue. I ja otvorih vrata i izvadih iz zemlje ono to bejah sakrio i otvorih svoj duan, poelevi ljudima mira i kupivi robe. Kad nastade vee, vratih se kui i naoh ova dva psa privezana u dvoritu, a oni me ugledae, pa ustadoe i zaplakae se i pribie se uza me. I ne stigoh ni da se osvriem, a moja ena ree: Evo ti brae. A ko je s njima to uinio? zapitah je, a ona odgovori: Ja sam poslala po svoju sestru, i ona je to uinila s njima, i oni se nee osloboditi pre no to proe deset godina u ovakvom stanju, i ugledah ovog deliju i zaeleh da ne odem odavde pre no to vidim ta e s njim uiniti. Eto moje prie. udna je to povest, i ja ti poklanjam treinu trgoveve krvi i njogove krivice, ree din. Tada ree trei starac, mazgin gazda: Ispriau ti povest neobiniju od ove dve, a ti mi o, dine, pokloni ostatak njegove krvi i krivice.

Dobro, odgovori din. O SULTANE i glavo svih dinova, otpoe starac, znaj da je ova mazga bila moja ena. Ja sam otiao na put i bio otsutan itavu godinu dana, a potom sam prestao putovati i vratio se nou eni, i onda ugledah crnoga roba kako lei s njom u postelji, a oni razgovarahu, igrahu, smejahu se, ljubljahu se i vragovahu jedno s drugim. I kad me ugledae, moja ena urno ustade s ibrikom vode, prozbori nad njim neto i poprska me, i ree: Napusti taj lik i uzmi oblije psa! I ja odmah postadoh pas, a moja ena me otera iz kue. I ja izioh na vrata i iah sve dotle dok ne dooh do duana jednoga mesara. I prioh i poeh jesti kosti, a gazda me primeti, pa me uze i odvede u svoju kuu, i kad me ugleda mesareva ki, ona sakri lice od mene i uzviknu: Ti dovodi mukarca i dolazi s njim! A gde je mukarac? zapita je otac. Ona ree: Taj pas je mukarac koga je zaarala njegova ena, i ja ga mogu osloboditi. I kad u kerine rei, njen otac uzviknu: Tako ti Alaha, keri moja, oslobodi ga! Ona uze ibrik s vodom i prozbori neto nad njim i malo me poprska i ree: Promeni to oblije i uzmi svoj raniji lik! I meni se povrati prvobitni lik, te poljubih devojci ruku i rekoh joj: elim da zaara moju enu, kao to je ona zaarala mene. I devojka mi dade malo vode i ree: Kad vidi svoju enu da spava, poprskaj je malo ovom vodom i reci joj to zahte, i ona e postati ono to bude poeleo. I ja uzeh vodu i odoh svojoj eni koja spavae, te je poprskah vodom i rekoh: Ostavi taj lik i uzmi oblije mazge! I ona odmah postade mazga, evo ova koju gleda svojim oima, o, sultane i glavo dinova! I on zapita mazgu: Je li to istina? A mazga zatrese glavom i ree znacima koji su znaili: Da, tako mi Alaha, to je moja povest i povest svega onoga to se sa mnom zbilo. I kad trei starac zavri priu, din se zatrese od uzbuenja i pokloni mu treinu trgoveve krvi ...

Ali tu ahrazadu zastade jutro te ona prekide priu koju je zapoela po carevu odobrenju, a sestra joj ree: O, sestrice, kako je prijatna tvoja pria, i lepa, i zanosna i nena, I ahrazada odgovori: Nita to nije prema onome to u vam ispriati idue noi, ako budem iva i ako me potedi car. Tako mi Alaha uzviknu car neu je ubiti dok ne ujem kraj njene prie, jer je doista udna! A potom provedoe tu no do jutra zagrljeni, pa car ode u divan, i dooe vojnici i vezir, i divan se ispuni ljudima. I car je sudio, postavljao i otputao, i zabranjivao i nareivao do kraja dana, i tada se divan razie, a car ahrijar ode u svoje odaje. I kad se priblii no, on zadovolji svoju potrebu s vezirovom erkom, A KAD NASTADE TREA NO ree joj sestra Dunjazada: O, sestrice zavri nam priu, i ahrazada odgovori: S ljubavlju i drage volje: doprlo mi je do uiju, o sreni care, da je trei starac ispriao dinu povest neobiniju od drugih dveju, i din se udom zaudio i zatresao se od uzbuenja, pa je rekao: Poklanjam vam ostatak trgoveve krivice i predajem vam ga. I trgovac se obrati starcima i zahvali im a oni mu estitae osloboenje, i svaki se od njih vrati u svoju zemlju. Ali ta pria nije udnija od bajke o ribaru. A kako je to bilo? zapita car. - Doprlo mi je do uiju, o sreni care, ree ahrazada, da je bio neki ribar koji bee daleko zamakao u godine i da je imao enu i troje dece, a iveo je u bedi. I imao je obiaj da svakoga dana baca mreu po etiri puta, a ne vie. I gle, jednom, jednoga dana, on izie u podnevno doba i doe na obalu morsku i ostavi svoju korpu, pa, prikupivi skutove, ue u more i baci mreu. Prieka da se mrea zaustavi u vodi, pa prikupi uzice i oseti da je mrea teka, te je povue, ali je ne mogade izvui, i tada s krajem ueta izie na obalu, nabi kolac, priveza mreu, pa, svukavi se, stade roniti oko mree i dotle se bavljae oko nje dok je najzad ne izvue. I obradova se i izie i obue se, pa prie mrei, ali u njoj nae uginula magarca koji bee pokidao mreu. Kad to vide, ribar se rastui i uzviknu: Nema moi ni sile sem u Alaha visokoga, velikoga! Doista, udna je to hrana! ree potom, pa izgovori: O, ti to roni sad kroz tamu noi i smrti,

Umeri napore svoje: ne daje ploda trud. Zar ne vidi more ti, i k njemu gde ribar ide Spreman da lovi sam pod mreom nonih svetlila? U puinu stupa sad, i iba ga talas jak, I pogleda ne skida s mrea svojih baenih. Kad mirno prospava no, zadovoljan e biti Ribom to grlo joj probi gvoe smrtonosno. I lov prodae onom to bee mu miran san U toplom kutu nekom, u dobru i milosti. O, hvala nek je tvorcu! On je tako sudio: Da jedni s mukom love, a drugi da jedu lov. Potom ree: brzo! Milosti e zacelo biti ako ushte Alah veliki! I izgovori: A snae l' te nesrea, ti se tad zaodeni Strpljenjem ljudi slavnih; veruj, to je mudrije. Robov'ma se ne ali: na dobrog e alit' se Onima to za tebe dobri biti ne mogu. Potom izvue magarca iz mree i iscedi mreu, i poto iscedi mreu, razmrsi je i ue u more, pa ree: u Alahovo ime! I baci mreu. Poeka da se mrea zaustavi, a ona otea i zatee se jae no ranije, te ribar pomisli da je u njoj riba, pa priveza mreu, svue se, ue u vodu i ronjae sve dotle dok ne oslobodi mreu. Muio se oko nje dok je nije izvukao na suvo, ali u njoj nae veliki krag, pun peska i mulja, a kad to vide, ribar se rastui i izgovori: O svirepa sudbo dosta! Zar malo bi? Blaa budi! Ja pooh da hranu traim, A vidim da nje ve nema. Tma je glupih me' zvezdama, U praini mudrih tma je! Potom baci krag i iscedi mreu i oisti je i, pomolivi se Alahu da mu oprosti, vrati se i po trei put moru i opet baci mreu. I poto poeka da se mrea zaustavi, izvue je, ali nae u njoj crepove i parad stakla i kosti, i tada se mnogo razljuti, i zaplaka se i izgovori: To sudba ti je: nad delima vlasti nema ti; Ni srea ni ari mo ve nita ti nee dat'.

I srea i kob odavno svima su razdane, I jedan kraj ubog je, a drugi je bogat sav. Dok varljiva sudbina ljude asne progoni, Visoko die podlace, dostojne prezira. O smrti, doi mi! ivot je bedan zacelo Kad soko k zemlji pada, a guske k nebu uzleu! I ne udi se kad u bedi vidi dostojnog, Dok zao ini to hoe i svima vlada on. I jedna ptica krui s istoka i zapada Nad svetom, a druga svega ima, ne miu' se. Poto podie glavu k nebu i ree: Boe, ti zna da bacam mreu samo etiri puta na dan, a ja sam je ve bacio triput, i nita ne ulovih. Polji mi hrane ovoga puta, o boe! Zatim ribar izgovori Alahovo ime i baci mreu u more i, poto poeka da se zaustavi, povue je, ali je ne mogade izvui, i vide da se mrea zaplela na dnu. Nema moi ni sile sem u Alaha! uzviknu ribar i izgovori: Pljujem na ivot, ako takav bude! U njemu poznah samo bedu i bol. Ako je ivot ljudski zorom vedar, Ve uvee ga aa smrti eka. A nekad esto pitahu se ljudi: Najsreniji ko je? I to bejah ja. I on se svue i zaroni za mreom i muae se oko nje dok je ne iznese na suvo, a kad otvori mreu, nae u njoj krag od utoga bakra, i grli na njemu bee zapeaen olovom, na kojem bee otisak prstena gospodara naega Sulejmana-ibn-Dauda, mir im obojici! Potom podie krag i uini mu se teak i vide da je dobro zatvoren, te ree u sebi: Hajde da pogledam ta je u tom kragu! Otvoriu ga i videti ta je u njemu, a potom u ga prodati! I izvue no i poe sei olovo dok ga ne skide s kraga, pa stavi krag na zemlju, okrenuvi ga na bok, i prodrma ga ne bi li se izlilo ono to bee u njemu, ali otuda ne potee nita, i ribar se udom zaudi. A potom iz kraga poe izbijati dim koji se podie do nebeskih oblaka i rairi se po zemljinu licu, a zatim sav dim izie i zgusnu se i sagore i zatreperi i pretvori se u ifrita s glavom u oblacima a nogama na zemlji. I glava mu bee kao kube, ruke kao vile, noge kao katarke, usta prava peina, zubi kao kamenje, nozdrve kao trube, a oi kao dve buktinje, i bee turoban i gadan.

I kad ribar ugleda tog ifrita, zaklecae mu kolena, zacvokotae mu zubi i osui mu se grlo, i on ne vide puta pred sobom, a ifrit, spazivi ga, uzviknu: Nema boga sem Alaha, a Sulejman je Alahov prorok. Potom povika: O, Alahov proroe, nemoj me ubiti! Neu se vie protiviti tvojoj rei ni ogluiti se o tvoju zapovest! I ribar mu ree: O, dine, ti kae: Sulejman je Alahov prorok, a ima hiljadu i osam stotina godina kako je Sulejman umro, i mi ivimo u poslednje doba. Kakva je tvoja povest i ta ti se dogodilo i zato si uao u ovaj krag? A kad u ribareve rei, din uzviknu: Nema boga sem Alaha! Raduj se, o ribare! ime e me obradovati? zapita ribar, a ifrit odgovori: Time to u te umoriti ovoga asa najgorom smru. Za takvu vest, o, stareino ifrita, zasluuje da izgubi Alahovu zatitu, povika ribar. O, prokletnie, zato me ubija i emu e ti moja smrt, kad sam te oslobodio iz kraga i spasao te sa dna morskog i doneo te na suvo? Izaberi kakvom smru eli da te usmrtim i kakvom mukom da te muim! ree ifrit, a ribar uzviknu: U emu je moj greh i zato me tako nagrauje? uj moju povest, o, ribare, ree ifrit:, i ribar ree: Govori i budi kratak u govoru, jer mi je dua ve u nosu! Znaj, o, ribare, da sam ja jedan od dinava-otpadnika i da sam se odmetnuo od Sulejmanaibn-Dauda (mir im obojici!). Ja sam Sahr, din. I Sulejman posla svog vezira, Asafa-ibn-Barahiju, i on me silom dovede, poniavajui me protiv moje volje. On me dovede pred Sulejmana, a Sulejman, ugledavi me, pozva Alaha u pomo i ponudi mi da primim veru i da potpadnem pod njegovu vlast, ali ja to odbih. I onda on naredi da donesu ovaj krag i zatvori me i zapeati olovom, utisnuvi u nj najvee od Alahovih imena, pa me ponee i bacie usred mora. I tamo sam proveo sto godina i kazao u svom srcu: Svakoga ko me spase obogatiu za veita vremena, ali proe sto godina i niko me ne oslobodi. I proe i druga stotina, a ja rekoh: Svakome ko me oslobodi otkriu riznice zemlje, no niko me ne oslobodi. I nada mnom proe jo etiri stotine godina, i ja rekoh Svakome ko me oslobodi ispuniu tri elje, no niko me ne oslobodi, i tada se ja razgnevih silnim gnevom i rekoh u dui svojoj: Svakoga ko me oslobodi ubiu i dau mu da izabere smrt kojom e umreti!

I eto, ti si me oslobodio, i ja ti nudim da izabere smrt kojom e umreti. Kad u ifritove rei, ribar uzviknu: O udo Alahovo! A ja sam tek sada doao da te oslobodim! Izbavi me od smrti, Alah e tebe izbaviti, ree on ifritu, ne upropauj me. Alah e dati vlast nad tobom onome koji e tebe pogubiti. Tvoja je smrt neizbena, pa izberi kakvom e smru umreti, ree din, a kad se uveri u to, ribar se ponovo obrati ifritu i ree mu: Smiluj se na mene u znak zahvalnosti to sam te oslobodio! Ali ja u te ubiti ba zato to si me oslobodio! uzviknu ifrit, a ribar ree: O eie ifrita, ja ti inim dobro, a ti mi uzvraa zlim. Ne lae izreka pokazana u ovim stihovima: Mi dobri za njih besmo, a zlim nam uzvratie: To dela su bestidnih, tako mi ivota mog! Uini l' kogod dobro oveku nedostojnu, Uzvratie mu kao da hijeni dade krov. Kad u ribareve rei, ifrit uzviknu: Ne odugovlai, tvoja je smrt neizbena! i ribar pomisli: To je din, a ja sam ovek, i Alah mi je dao savreni um. Eto, ja u smisliti kako da ga ubijem svojim lukavstvom i umom, dok on to smilja svojom podmuklou i nevaljalstvom. Potom ree ifritu: Je li moja smrt neizbena? a ifrit odgovori: Jeste, i onda ribar uzviknu: Zaklinjem te najviim imenom to je urezano na prstenu Sulejmana-ibn-Dauda mir im obojici! pitau te o jednoj stvari, pa mi reci istinu. Dobro, ree ifrit, pitaj me i budi kratak! I on zadrhta i zatrese se od samog pomena najvieg imena, a ribar ree: Ti si bio u ovome kragu, a u kragu se ne mogu smestiti tvoje ruke i tvoje noge. Pa kako si mogao ceo u nj ui? ta, ti ne veruje da sam bio u njemu? povika ifrit. Nikada neu verovati dok te ne vidim u njemu svojim roenim oima, odgovori ribar ... i ahrazadu zastade jutro, te ona prekide priu koju je zapoela po carevu odobrenju, A KAD NASTADE ETVRTA NO

Sestra joj ree: Zavri nam priu, ako ti se ne spava, i ahrazada nastavi: Doprlo mi je do uiju, o sreni care, da je ribar rekao ifritu: Nikako ti neu poverovati dok te ne vidim u njemu svojim oima. I onda se ifrit strese i postade dim nad morem i zgusnu se i malo pomalo poe ulaziti u krag, dok sav dim ne ue u krag, a ribar odjednom brzo uze olovni zapua s peatom i zatvori otvor na kragu, pa viknu na ifrita i ree: Izberi kakvom e smru umreti! Tako mi Alaha, baciu te u more i sagradiu ovde kuu, pa ako ko bude doao ovamo, ja mu neu dati da lovi ribu i rei u: tu je ifrit, i on svakome ko ga izvadi predlae da izabere kako eli da umre i kako da ga ubije! uvi ribareve rei i videvi da je zatvoren, ifrit htede da izie, ali ne mogade, jer mu ne dade Sulejmanov peat. I on shvati da ga je ribar nadmudrio, pa ree: alio sam se s tobom! ali ribar uzviknu: Lae, o, najprezreniji meu ifritima i najprljaviji i najnitavniji meu njima! a potom ponese krag ka morskoj obali, i ifrit vikae: Ne! Ne! a ribar govorae: Da! I ifrit ublai svoje rei i postade smiren i ree: ta hoe da uini sa mnom, o ribare? i ribar odgovori: Baciu te u more; kad si u njemu proveo hiljadu i osam stotina godina, ostaviu te da u njemu boravi do sudnjega asa. Ne govorah li ti: potedi me, potedee te Alah, ne ubij me, ubie te Alah! ali ti ne uslii moju molbu i htede samo da me prevari, a Alah te dade meni u ruke, te ja tebe prevarih. Otvori mi, pa u te obasuti dobroinstvima, ree ifrit, ali ribar uzviknu: Lae, prokletnie! Ja i ti slini smo veziru cara Junana i lekaru Dubanu.

A ko je taj vezir cara Junana i ko je lekar Duban, i kakva je njihova povest? zapita ifrit. POVEST O VEZIRU CARA JUNANA ZNAJ, o ifrite, ree ribar, da je u stara vremena i u toku minulih vekova i stolea bio u gradu Persijanaca i u zemlji Rumana car po imenu Junan. I bio je bogat i velik i imao je vojsku i telesnu strau svake vrste, ali je na telu imao gubu, a znaoci i lekari nisu je mogli izleiti. I car je pio lekove i prakove i mazao se melemima, ali mu to nimalo nije pomoglo, i nijedan lekar ne mogade ga izleiti. A u grad cara Junana doe lekar, ovek u dubokoj starosti, koji se zvao lekar Duban. On je proitao grke, persiske, vizantiske, arapske i siriske knjige, i znao je lekarstvo i zvezdarstvo i usvojio njihova pravila i naela i njihovu korisnost i tetnost, a poznavao je i sve biljke i trave, svee i suve, korisne i tetne, i izuio je filozofiju i savladao ove nauke, lekarske i druge. I kad doe u grad i proboravi u njemu malo dana, lekar u o caru i o tome da mu je telo obolelo od gube kojom ga kuae Alah, i o tome da je znaoci i lekari nisu mogli izleiti. I kad to doe do lekarevih uiju, on provede no u poslu, a kad nastade jutro i zasja svetlou i zablista, on obue svoje najlepe odelo i ode caru Junanu. I poljubivi pred njim zemlju, lekar mu poele venu slavu i sreu, i to iskaza ne moe biti lepe, a potom upoznade cara sa sobom i ree: O, care, saznao sam da te je zadesilo ono to ima na telu i da mnogi lekari ne znaju kako da te izlee. Ali ja u te izleiti, a, care, i neu te pojiti lekovima ni mazati melemima. Kad u te rei, car Junan se zaudi i uzviknu: A kako e to uiniti? Alaha mi, ako me izlei, obogatiu i tebe i decu tvoje dece i obasuu te dobroinstvima, i sve to bude zahteo bie tvoje, i posadiu te za svoju trpezu i bie moj ljubimac! Potom car Junan dade lekaru poasno odelo i bee milostiv prema njemu i zapita ga: Izleie me od te bolesti bez lekova i melema, je li? a lekar odgovori: Da, izleiu te. I car se udom zaudi, a zatim upita: O, lekaru, koga dana i u koje vreme e biti to to mi ree? Pouri, sine moj! Sluam i pokoravam se, odgovori lekar, bie to sutra. A zatim on sie u grad i najmi kuu i smesti u njoj svoje knjige i lekove i lekovito bilje, a potom izvadi lekovite biljke i zaine i naini od njih jedan eki koji izdubi pa u nj uglavi

dralicu i pored ekia veto naini jedno ule. A kad sve to naini i zavri, lekar ode caru sutradan izjutra i, kad doe, poljubi pred njim zemlju i naredi mu da ode na trkalite jaui i da se igra uletom i ekiem. A sa carem behu emiri, dvorani i veziri i velikai carstva, i car jo i ne stie na trkalite, kad mu prie lekar Duban i dade mu eki i ree: Uzmi ovaj eki i uhvati ovako dralicu i juri po trkalitu i dobro izmahuj i udaraj po uletu, dok ti se ruka i telo ne preznoje i dok ti lek ne pree iz ruke u telo i ne razlije se po njemu. A kad to svri i kad lek pone dejstvovati u tebi, vrati se u dvor i idi u kupatilo da se okupa, pa lezi da spava. I tako e se izleiti. I onda car Junan uze od lekara eki i uhvati ga rukom i sede na konja i baci ule preda se, pa pojuri za njim i stie ga i snano udari, stegnuvi rukom dralicu ekia. I dotle je udarao po uletu i jurio za njim dok mu se ruka i sve telo ne oblie znojem i dok lek ne istee iz dralice. I lekar Duban vide da se lek razlio po carevu telu, te preporui caru da se vrati u dvor i da istoga asa ode u kupatilo. I car Junan se odmah vrati i naredi slugama da mu oiste kupatilo, te ga oni oistie, i posteljniari pourie, i robovi dotrae caru, prestiui jedan drugoga, i pripremie rublje za nj. I car ue u kupatilo i dobro se okupa i obue odelo u kupatilu, a zatim izie i poe u dvor i lee da spava. Eto ta je bilo s carem Junanom. to se tie lekara Dubana, on se vrati kui i prespava no, a kad nastade jutro, doe caru i zamoli ga da mu dopusti da ue. I car mu naredi da ue, te lekar ue i poljubi zemlju pred njim i izree pevajui, ciljajui na cara, ove stihove: Sve vrline vee su jo kad im se naziva Ocem ti, a drugi se tako zvati ne moe. O ti, to lik ti sjajem svojih ognjeva Mrak zloga dela sa ela sudbine razgoni, Nek blista i nek sija lik tvoj veito, Ma lik vremena bio gnevan i tmuran doveka! Orosio si me dobrom svakim i milou, I osveio si me ko oblak kini bregove. U puinu si tedro blaga bacao I tako se uzdig'o u visine eljene. I kad on izgovori te stihove, car ustade na noge i zagrli ga i posadi pored sebe i pokloni mu skupoceno odelo. (A car je, iziavi iz kupatila, pogledao svoje telo i na njemu nije naao ni traga gube, i ono bee postalo isto kao belo srebro, i car se tome neizmerno obradova, a njegove se grudi ispravie i rairie).

A kad nastade jutro, car doe u divan i sede na carski presto, a dvorani i velikai njegova carstva ustadoe pred njim, i doe lekar Duban, a car, ugledavi ga, urno ustade i posadi ga pored sebe. I gle, postavie raskone stolove i donee jela, i car jeae zajedno s Dubanom, i ne prestade razgovarati s njim celoga toga dana. A kad nastade no, car dade Dubanu dve hiljade dinara, sem poasnih odela i darova, i posadi ga na svoga konja, pa Duban ode svojoj kui. A car Junan se neprestano divljae njegovoj vetini i govorae: Ovaj me izlei, leei me spolja, i ne maui me nikakvim melemom! Alaha mi, to je prava mudrost, i ja treba da ukaem tom oveku potovanje i ljubav i da od njega nainim svoga sabesednika i svoga sadruga za trpezom za vena vremena! I car Junan provede no zadovoljan, radujui se zdravlju svoga tela i osloboenju od bolesti, a kad nastade jutro, on izie i sede na presto, i velikai njegova carstva ustadoe pred njim, a veziri i emiri sedoe levo i desno od njega. Potom car Junan zatrai da mu dovedu lekara Dubana, i ovaj ue i pred njim poljubi zemlju, a car ustade pred lekarem i posadi ga pored sebe. On se prihvati jela s njim i poele mu dug ivot i predade mu darove i odela i razgovarae s njim sve dok ne nastade no, a onda car naredi da mu dadu jo pet poasnih odela i jo hiljadu dinara, pa lekar ode kui, zahvalivi caru. A kad nastade jutro, car ue u divan, okruen dvoranima, vezirima i emirima. A car je imao jednoga vezira odvratna izgleda, rava i porona, krta i zavidljiva, sazdana od zavisti. I kad taj vezir vide da se car zbliio s lekarom Dubanom i da mu je odavao onakve poasti, on mu pozavide i prikri svoju zlobu prema njemu. A zna se da se o tome veli: Niije telo nije poteeno zavisti i reeno je: Nepravda tinja u srcu; njena se snaga ispoljava, a njena slabost skriva. I eto, taj vezir doe caru Junanu, pa, poljubivi zemlju pred njim, ree: O, care naega veka i vremena, ti si car u ijoj sam milosti odrastao, a ja imam za tebe veliki savet. I ako ga sakrijem od tebe, biu sin preljube; ako pak naredi da ti ga kaem, ja u ti ga rei. I cara uzbudie vezirove rei, te zapita: Kakav je taj savet? A vezir odgovori: O, estiti care, stari su kazali: onome koji ne misli na posledice, sudba nije prijatelj. A ja vidim da car ne ini kako valja darujui svoga lekara i onoga koji gleda da mu uniti carstvo. A car je bio milostiv prema njemu i ukazao mu najvee potovanje i suvie se sprijateljio s njim, te se bojim za cara. I car, uznemirivi se i promenivi se u licu, zapita vezira: O kome govori i na koga cilja?

A vezir ree: Ako spava, probudi se! Ja ciljam na lekara Dubana. Teko tebi, ree car, ta to je moj prijatelj, i on mi je drai od svih ljudi, jer me je izleio neim to sam uzeo u ruku, i iscelio me je od bolesti s kojom lekari nisu mogli izii na kraj. Takvoga kao to je on nee nai u nae vreme nigde na svetu, ni na istoku ni na zapadu, a ti tako govori o njemu. Od dananjega dana u mu davati nagradu i platu i odreujem mu hiljadu dinara meseno, ali, i kad bih podelio s njim svoje carstvo, bilo bi doista malo. I mislim da ti to govori samo iz zavisti, i da to lii na ono to sam saznao o caru as-Sindbadu... I ahrazadu zastade jutro, te ona prekide priu koju je zapoela po carevu odobrenju,