_________________________________________________________________________________________________________________

I. УВОД

Најпознатија и најстарија решења проблематике организације политичке власти

односе се на теорију о њеној подели и на критику те теорије и праксе на коју је утицала.

Савремена држава је настала у процесу негирања апсолутистичких облика

политичког уређења. У току XVII и XVIII века власт оличена у земљишној

аристократији и монархији постепено је ограничавана учешћем представника средњег и

мањег племства а доцније се нашла у сукобу са интересима и потребама нове класе –

буржоазије, која је захтевала своје учешће у власти и друштвено политички и уставни

преображај друштва и старог режима. Тај преображај у форми идејно - политичког

плана укалупљен је у теорији о подели власти.

Твораца теорија о подели власти је додуше било више, али се овде по значају

издвајају Џон Лок и Шарл Монтескје уз констатацију да је Монтскје био нешто

доследнији. Наиме, Лок је дао дуалистичку а Монтескје тријалистичку визију о

државним властима. Док је за Лока судска функција чинила део функције егзекуције

закона, Монтескје је и судку власт поставио у сасвим независтан положај и од

законодавне и од извршне власти. Примена принципа поделе власти претходних аутора

догодила се у Енглеској и није се састојала у драстично искључивој подели власти

између извршног органа(монарха) и законодавне власти, већ у јачању парламента и

његове законодавне функције. Реализовати суштину идеје о подели власти значило је

да је у том механизму долазило до њене равнотеже, мада се поткада могло приметити

јачање једне власти на рачун друге. Лок и Монтескје под овим принципом такође нису

подразумевали потпуно одвајање органа и функција власти. Идеју о поменутој

равнотежи Монтескје је нарочито репрезентовао у свом знаменитом делу „О духу

закона“(1748.) говорећи о балансу власти, да је она јединствена и да између органа

власти у разноразним функцијама мора доћи до колаборације, везе на одређени начин.

Из овога можемо извући да начело поделе власти никако не може носити своје потпуно

чисто одело, да се оно не може остварити у крајњој граници. Могуће је само говорити

који елементи преовлађују, имају примат, о томе да ли је присутнији и у којој мери

принцип поделе власти или ипак доминара прицип њеног јединства. Уколико полазимо

од принципа поделе власти онда диференцирамо Парламентарни систем и

Председнички, који се управо везује за САД, мада га има и у другим државама уз више

или мање сличности са америчким моделом.

1

_________________________________________________________________________________________________________________

II. ПРЕДСЕДНИЧКИ СИСТЕМ САД-А

1. НАСТАНАК И РАЗВОЈ

Када су Енглези 1607. године основали Вирџинију, своју прву колонију на северно-

америчком континенту, нису ни слутили да ће бити иницијатори настанка једне моћне

државе која данас има једну од водећих улога у обликовању целокупног глобалног

политичког система. Тадашњи становници британских колонизованих подручија

„шибани“ разним наметима и дажбинама, који су своје оправдање тражили и имали у

закону (пример: Закон о шећеру, таксама, Квебеку итд.) покренули су, тада се чинило,

подухват мегаломанског карактера: борбу за независност. Самоуправа и продор

просветитељске идеологије подигли су самосвест колонија, што ће стварати све

неподношљивији несклад са економском зависношћу. Управо ће и тај несклад скопчан

са серијом несугласица са матицом одвести тринаест колонија у малопре поменути рат

за независнот. Остало је дело историје. Специфичност начина настанка државе и

нарасла америчка самосвест, самосвест једне melting pot нације родиће и једну

специфичну државну организацију и примену принципа поделе власти – председнички

систем.

Иначе, он је настао Устaвом САД из 1787. године, званично ратификованог 17.

септембра исте године на Филаделфијском скупу. Круцијална црта државног уређења

по Уставу САД је подела власти, вертикална и хоризонтална. Америчка стварност је

била та која је лансирала потребу за вертикалном влашћу с обзиром на постојање

доминантног осећања да се морају обезбедити права појединих држава. Стара Грчка и

Швајцарска су били полазни идеали на путу изналажења њеног решења, но оно је ипак

пронађено у историји Енглеске, тј. у односу између њене централне власти и локалне

управе. Створивши државу сложеног модела, са вертикалном поделом власти, САД су

постале колевка федерализма. Даље, угледавши се на идеје Монтескјеа, творци Устава

су извршили и хоризонталну поделу власти на: законодавну, извршну и судску. Тако је

законодавну функцију даривао дводомом Конгресу Сједињених Држава, извршну

Председнику Сједињених Држава Америке а судску Врховном суду и оним нижим

судовима које Конгрес може повремено оснивати.

Као што је парламентарни систем „пронађен“ у Енглеској представљао пример за

углед широм света тако је и председнички систем САД био у много случајева

2

_________________________________________________________________________________________________________________

инспирација у конципирању облика државне власти, а понекад је чак и посебно

копиран. Једно подручје у коме је, са незнатно модификација примењен јесте Средња и

Јужна Америка. То подручје се дуго налазило, па се у знатној мери налази и данас под

јаким политичким и економским утицајем САД. Као последица тога дошло је ако не до

наметања, барем до препоручивања сопствених институција. Наиме, већина ових

земаља је у процесу стицања своје независности прошла трновит пут, период

високоцентрализованих, конзервативних и диктаторских режима у којима су људске

слободе гажене, а општи културни и економски ниво земље био на минимуму.

Прошавши по правилу кроз револуционарну фазу збацивања репресивног аутократског

система, ове земље су амерички поистовећивале са режимом напретка и благостања, те

су га и масовно прихватале. Међутим, у пракси ово „асимиловање“ америчког

председничког система није функционисало и не функционише. Управо због тога

латиноамеричко преобраћање и копирање „очевих синова“ представља школски

пример неадекватне и неуспеле трансплатације институција једне земље у друге земље

чије друштвене, економске и културне артерије никако не пружају погодно тле за такво

пресађивање. Отуда режими у овим земљама више карикирају него што копирају

председнички систем САД. Његова копија постоји и у другим деловима света – Африци

и Азији. Занимљив пример пружа Либерија, прва слободна земља у Африци после

Етиопије. Она је настала насељавањем америчких Црнаца који су се почетком XIX века

вратили у земљу својих предака и ту, 1847. основали независну републику. Устав ове

афричке земље који је и дан данас на знази, верна је копија Устава САД, тако да је

председнички систем у Либерији фактички истоветан са овим у САД. Председнички

систем постоји и у једној земљи на супротном крају света, у Филипинима, где је он

уведен Уставом од 1935.1 Најзад, у поседње време имамо појаву да се у појединим

новоослобођеним афричким земљама уводи председнички систем (нпр. у Тунису или

Алжиру, или у већини франкофонских земаља црне Африке, чија су уставна уређења

копија француског Устава од 1958.). Из претходно изложеног закључујемо да је

председнички систем пуштао корене широм света, а да му је клица заметнута у

Сједињеним Америчким Државама. Он показује данас више него парламентаризам низ

облика и варијанти: од слабог до јаког председника, укључујући ту и апсолутног шефа

државе. Посебан облик председничког система који данас функционише у поменутим

земљама назива се ,,президенцијализам”.

1 М. Јовичић, Уставни и политички системи, велики уставни системи, савремени политички системи, Београд, 2006., стр. 636.

3

_________________________________________________________________________________________________________________

2. НОСИОЦИ ВЛАСТИ

Носиоци три власти у САД су: Конгрес – законодавне, Председник - извршне и

Врховни суд – судске. С обзиром на улогу и овлашћења председника, облик државне

власти примењен у САД, назива се председничким, па је пожељно даља излагања

започети са председником.

2.1. ПРЕДСЕДНИК – Положај председника САД регулисан је другим обимним

чланом Устава.

За председника САД може бити бирано лице које је грађанин САД по рођењу, које

је напунило 35 година и које је становник САД барем 14 година. Избори за председника

су посредни. Он се бира на четири године са могућношћу још једног реизбора. Устав

није помињао реизбор, али је Вашингтон створио, а Џеферсон потврдио, преседан да

једно лице може бити Председник у највише два мандата (Френклин Рузвелт је оборио

овај преседан. Он је биран четири пута, оставши тако на положају председника од

1932. до смрти 1945. Ограничење на два председничка мандата, потом је, 1951.,

утврђено XXII уставним амандманом).2 Он се бира од стране посебног изборног тела у

које бирачи сваке федералне јединице именују онолико изборника (електора) колико

износи број представника те јединице у оба дома Конгреса (број изборника данас се, у

појединим јединицама, креће између 3 и 47). За овакав начин избора Американци су се

одлучили из два разлога. Наиме, по њима, због поделе власти, Председника као

носиоца извршне власти није могао да бира Конгрес, јер би то законодавну власт

учинило надмоћном, а са друге стране, сматрало се да би Председник кога би бирао

народ био склон демократији па и тиранији.

Раније су електори гласали за два кандидата, од којих је један морао да буде из

друге државе, не наглашавајући при том којег од њих гласају за председника а којег за

потпредседника. Изборници су гласали тајно, у својим државама, па је списак са бројем

гласова за сваког од кандидата печаћен и слат у седиште владе САД, односно

председнику Сената, који је у Конгресу отварао спискове, након чега су пребројавани

гласови. Председник је постајало оно лице које је добило највећи број гласова, али не

мањи од натполовичне већине укупног броја изборника. Међутим, на изборима од

1800. Томас Џеферсон, председнички кандидат и Арон Бер, потпредседнички кандидат,

2 М. Павловић, Правна историја света, четврто измењено и допуњено издање, Крагујевац, 2005., стр.321.

4

_________________________________________________________________________________________________________________

добили су једнак број гласова. Због тога је Представнички дом морао да одлучи, који ће

од њих двојице постати председник. Изабран је Џеферсон, али се избор био толико

отегао да је постојала забринутост хоће ли председник уопште бити изабран до дана

инаугурације.3 Доношењем амандмана XII 1804. године, на Устав САД, та забуна је

отклоњена, јер се налаже да сваки електор гласа по једно лице за председника и по

једно лице за потпредседника.

Председник САД је шеф државе, шеф извршне власти, врховни командант,

руководилац спољне политике САД. Као шеф извржне власти председник именује

старешине управних ресора, судије, амбасадоре, највише чиновнике и службенике у

земљи. Његова функција носиоца извршне власти одговара овлашћењима владе и првог

министра (премијера) из парламентарног система, с тим што је његова власт чак шира и

јача од ових.

Старешине управних ресосра су председникови сарадници и они образују

неформални кабинет који се данас састоји од 14 департмана (управних ресора). На челу

департмана налазе се старешине, од којих сви осим старешине департмана правде (који

носи назив attorney general – општи правозаступник), носе назив секретара. Настанак,

функционисање и дужина мандата кабинета зависи искључиво од председника

републике и током њега су дужни да спроводе политику председника. Председник бира

чланове кабинета директно (ванпарламентарним путем) са одобрењем Сената, и

углавном су то његови следбеници, лични пријатељи а ређе управни стручњаци или

представници одређених политичких струја у законодавном телу. Чланови

законодавног тела не могу истовремено бити и чланови кабинета. Овде ваља уочити

још једну велику разлику у односу на парламентарни систем, а то је да секретари,

чланови кабинета, које председник именује и разрешава својевољно, не сносе никакву

одговорност пред парламентом, тачније Конгресом. Напротив, они се тамо уопште и не

појављују, нити имају икакав однос са њим. Исто тако, извршна власт нема никакве

законодавне иницијативе, то право у целости припада искључиво члановима Конгреса.

За амерички кабинет, који се у публицистици често назива и „администрација“

Џемс Брајс је истицао да „не подсећа толико на енглеске и француске кабинете колико

на групу министара који су окруживали цара или султана или који су извршавали

наређења римских императора, попут Константина или Јулијана“. Односе у кабинету

добро илуструје изјава коју је дао у ондашњем, за половину мањем од данашњег,

3 Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, једанаесто поправљено и осавремењено издање, Београд, 2006., стр 223.

5

_________________________________________________________________________________________________________________

кабинету, који се супроставио његовом предлогу, председник Линколн: „Седам је за не,

а један је за да; дакле, одлука је за да“.4

Савезну егзекутиву, осим ових десетак департмана, сачињава и велики број

различитих комисија, бироа, уреда, агенција и слично, и сви се они налазе под

непосредним руководством председника и баве се низом значајних функција које су

често значајније од класичних функција којима се баве владини департмани (нпр.

Комисија за међудржавну трговину, Комисија за атомску енергију, Национална управа

за радне односе, CIA – Централна обавештајна агенција итд.). У координисању и

контролисању рада свих ових различитих тела, председнику помаже тзв. Извшна

канцеларија, у којој ради читав штаб стручњака и саветника, људи који уживају његово

поверење, и са којима председник доноси одлуке које су у не малом броју случајева

важније од оних које се доносе у влади. У састав извршне канцеларије улазе најпре тзв.

Бела кућа (саркастично названа „кухињски кабинет“) а затим и два веома значајна тела,

Биро за управљање и буџет и Савет националне безбедности, у којима се доносе одлуке

круцијалне важности, често са међународним реперкусијама. Апарат Извршне

канцеларије је у непрекидном порасту и данас броји више хиљада службеника. Само

постојање поменуте канцеларије и њена функција помоћног карактера председнику,

директно указује на значај једне овакве институције коју Устав уопште и не познаје, а

која заправо преузима на себе много онога што је ствар ресора, односно „званичне“

владе САД.

Потпредседник, који је изабран истовремено са председником и на његов предлог,

током трајања председниковог мандата нема никакаву политичку улогу, осим ако му је

председник не додели у појединим ситуацијама.

Председник САД је политички неодговоран. Када је изабран, на четири године, он

остаје на своме положају све до истека мандата, без обзира на квалитет политике коју

води, на успешно или безуспешно управљање. Једине консеквенце које председник

може имати за свој рад састоје се у томе, да на следећим изборима уколико се

кандидује, не буде изабран. Оваква политичка неодговорност је углавном типична и за

председнике оних република у којима је заступљен парламентарни ситем. Међутим, у

парламентарном систему постоји политичка одговорност владе и ова одговара

парламенту за рад егзекутиве у потпуности, па и председника републике. Овде у

председничком систему, као што је речено влада није одговорна пред Парламентом,

тако да извршна власт заједно са председником на челу, не сноси било какву 4 Р. Марковић, оп. цит., стр. 224.

6

_________________________________________________________________________________________________________________

одговорност за свој рад. Дошавши једном на власт, у току свог мандата, Председник и

њему подређена егзекутива могу владати како хоће, и како желе, без евентуалног

зазирања да ће бити „прозвани“ за политичку одговорност. Када је већ реч о

одговорности, једина која је могућа у овом систему јесте кривична. Наиме, Уставом је

прописано да Председник и други функционери могу бити смењени у поступку

импичмента (од ipeach – посумњати, окривити), који се покретао у случају издаје,

примања мита или других тешких кривичних дела. Њих за та дела може оптужити

Представнички дом, а суди Сенат под преседавањем председника Врховног суда. Сенат

доноси пресуду двотрећинском већином. Суђење Председнику САД представљало је

ванредну ситуацију, у којој је Потпредседник заинтересована страна, па је зато Уставом

прописано да „када се суди Председнику Сједињених Држава, Сенатом преседава

председник Врховног суда“.5 Одговорност представника је најслабији шраф механизма

у америчком председничком систему. Он има веома велика овлашћења, која су праћена

веома слабим системом његове одговорности. Тај систем је конструисан по угледу на

систем министарске одговорности у Енглеској, али амерички Председник, сложићемо

се лако, никако није и не може бити исто што и енглески министар. Скупити већину у

Представничком дому, па и двотрећинску већину у Сенату, против шефа огромне

државе, изабраног у посебном поступку, без сумње представља подухват са унапред

предвиђеном пропашћу. Због тога се током америчке историје судило само једном

Председнику, Ендрију Џонсону, 1867: и он је, захваљујући фалинки само једног гласа

који је недостајао за двотрећинску већину, избегао осуду инпичмента. Од модернијих

Председника, 1974., Никсон је био принуђен да се, у вези с тзв. афером Вотергејт, под

претњом покретања импичмента, повуче са функције. Такође, под импичментом се

налазио свима нама добро познати Бил Клинтон.

Носилац извршне власти, тј. Председник, није лишен ни извесних овлашћења у

односима са друге две власти. Тако, сваки законски предлог који је прихваћен у оба

дома Конгреса подноси се њему. Он може да изгласани закон са својим сугестијама и

примедбама врати оном дому у коме је направљен, тј. има одложни (суспензивни вето).

Ако после поновног претреса домови усвоје тај закон, он постаје пуноважан без обзира

на председниково противљење. Такође, ако већ изгласани законски предлог

Председник не врати у року од десет дана од како је достављен, сматра се да га је

потписао, па тако постаје закон. Тај Председников рок од десет дана за враћање

достављеног му законског предлога изнедрио је посебу врсту вета: „џепни“ или мини 5 М. Павловић, Правна историја света, четврто измењено и допуњено издање, Крагујевац, 2005., стр. 322.

7

_________________________________________________________________________________________________________________

вето. Он се јавио као последица спорости у раду и компликованости законодавног

потупка, због чега је доста закона остајало да се усвоји у последњим данима заседања

Конгреса. Међутим, у последњих десетак дана заседања, Председник није морао да

реагује на достављни му законски предлог. Он је могао да га „стави у џеп“. У том

случају, у идућем заседању Конгреса, поступак доношења тог закона морао је да крене

испочетка. Ово право суспензивног и мини вета представља моћно оружије у рукама

Председника, с обзиором да је у условима двопартијског састава Конгреса често тешко

обезбедити двотрећинску већину у домовима. И заиста, низ закона на које је, нарочито

у ранијим периодима Председник ставио вето, никада, приликом њиховог усвајања

нису изгледали онако како су изгласани у Конгресу. С друге стране, оваква

председникова овлашћења ипак имају своју противтежу у извесним овлашћењима

Конгреса, односно Сената, о чему ће се касније говорити.

Председников однос са судском влашћу састоји се у томе што он именује судије

Врховног суда, њих деветорицу, истина уз сагласност Сената.

Једно од председникових овлашћења које се не сме никако занемарити односи се на

његово право да бринући се о тачности у извршавању закона, доноси подзаконске

прописе. На тај начин, све већи значај тзв. делегираног законодавства долази до

изражаја и у САД, као и у већини других држава.

Поред права вета, који му омогућава да утиче на одлуке Конгреса, а о коме је већ

било речи, Председник склапа међународне уговоре, али без ратификације Сената

уговор не постаје закон. Без обзира што председник нема законске улоге и што се пред

Конгресом појављује само када га он позове, Устав ипак предвиђа право председника

да сваке године у почетку конгресне сесије поднесе извештај о „стању нације“. Овај

извештај постепено је постао не само скуп сугестија већ и конкретних предлога за

доношење закона и политику Конгреса. Конгрес то може да осујети, али је све већи

број закона и одлука Конгреса које је не само иницирао већ и саставио Председник,

односно које су предложиле и формулисале владе.6

У савременом друштву, у коме постоји врло разноврсна и моћна мрежа тзв.

„масовне комуникације“ (радио, телевизија, штампа и други облици непосредног

обраћања јавности), председник настоји да за своју политику придобије јавно мњење, а

нарочито активне и утицајне факторе тог јавног мњења. Поред других циљева,

6 Ј. Ђорђевић, Политички систем, прилог науци о човеку и самоуправљању, ново допуњено и измењено издање, Београд, 1977., стр. 569.

8

_________________________________________________________________________________________________________________

председник користи ова средства и да би извршио свој притисак на рад парламента и да

би обезбедио да се предлози извршне власти у парламенту не одбаце.7

Од усвајања Устава, четрдесет и двоје су били председници САД. Они су укупно

одслужили педесет и пет четворогодишњих мандата. Први је био Џорџ Вашингтон.

Гловер Кливленд је служио у два неузастопна мандата, и рачуна се као 22. и 24.

председник. Због овога, сви представници након 23. имају редни број повећан за један.

Тренутни председник Барак Обама, 43. особа изабрана за председника и 44.

Председник, је инаугурисан 20. Јануара, 2009. наследивши Џорџа В. Буша.

2.2. КОНГРЕС – Прва одредба Устава САД гласи: ,,Сва, овим Уставом додељена,

законодавна власт припада Конгресу Сједињених Држава, који се састоји од Сената и

Представничког дома“.

Пошто су САД прва федерација, оне су биле и прве које су у савезни парламент

увеле дом – Сенат, који ће окупљати представнике федералних јединица и формално

бити заступник њихових интереса у федерацији. Образовање Сената било је резултат

компромиса између великих и малих федералних јединица. Наиме, приликом припреме

Устава од 1787. представници великих федералних јединица били су заступници идеја

да у будући савезни парламент чланови треба да буду бирани по појединим

федералним јединицама сразмерно броју њихових становника, а представници малих

јединица су заступали идеју о савезном парламенту у коме би федералне јединице биле

представљене подједнаким бројем чланова, независно од броја својих становника.

Пошто није могло доћи до компромиса, они су нашли излаз у образовању дводомног

парламента – Конгреса, у коме један дом, тзв. Представнички дом чине чланови који се

бирају широм САД и то по један на одређени број становника, док у други дом, тзв.

Сенат, свака федерална јединица, без обзира на величину, шаље по два члана. Оваква

структура Конгреса остала је непромењена све до данас, а при том је постала и узор за

дводомне парламенте каснијих федерација које су масовно следиле амерички пример, а

у великом броју њих примењено је и начело о паритетној заступљености федералних

јединица у дому који је означаван као представник њихових интереса. Први амерички

председник Вашингтон је дводомни парламент илустративно упоредио са шољом и

тацном. Једном приликом, у разговору за доручком, Џеферсон је сугестирао

Вашингтону због оваквог изгледа законодавног тела. Вашингтон му је опонирао

питањем: ,,Зашто сипаш ту кафу у шољу са тацном?“ ,,Да је расхладим“ – одговорио је 7 Ј. Ђорђевић, оп. цит., стр.569.

9

_________________________________________________________________________________________________________________

Џеферсон. ,, Баш тако - закључио је Вашингтон – ми сипамо законске предлоге у шољу

са сенатском тацном да их расхлади.“8

Битну карактеристику рада Конгреса представља постојање и улога одбора, као

помоћних радних тела Представничког дома и Сената. У Представничком дому

оваквих сталних одбора има 19, а Сенату 16 и сваки од њих је специјализован за

одређену материју, нпр. савезне приходе, пољопривреду, оружане снаге, спољне

послове, просвету итд. Сваки законски предлог поднет Конгресу мора да буде

расправљан у одређеном одбору и тек у случају позитивног мишљења одбора он се

износи пред Конгрес. Унутар одбора се спроводе „јавне дискусије“ о предложеним

законима, на којима присуствују предлагачи, представници владиних ресора, разни

стручњаци и др. С обзиром да министри немају приступа у домове Конгреса, они су у

контакту са одговарајућим одбором и у њему заступају интересе свог ресосра, одбори

су дакле, место сусрета министара и парламентараца, ушће носиоца две власти –

извршне и законодавне.

Осим ових сталних одбора, у Конгресу се образује и низ ad hoc одбора, тзв.

истраживачких одбора. Они на захтев Конгреса, са испитивачком пажњом приступају

свестраном претресу и испитивању оних проблема који би евентуално могли бити

круцијални за законско решење или за било које питање које се тиче јавног живота. У

вези са тим, одбори имају право да позову на сведочење било ког грађанина САД,

укључујући и јавне функционере и сви су они дужни да се одазову позиву, и да, под

заклетвом, сведоче пред одбором.

Преgставнички gом – У Представнички дом Конгреса, на сваке две године, свака

држава, на сваких 30.000 становника, је имала да шаље по једног посланика. До пописа

становништва било је одређено нпр. да Вирџинија има право на десет, Конектикат на

пет, а Делавер на једног посланика. Начин састављања Представничког дома није

измењен до дана данашњег, с тим што због већег броја становника броји 435 чланова,

који су распоређени сразмерно броју становника појединих федерација уз корекцију да

свака мора имати барем по једног представника. Његов број је ипак фиксиран посебним

законом из 1911. године, иако Конгрес има могућност да законом тај број измени. У

Представнички дом нико не може бити изабран ако није навршио 25 година живота,

није био седам година грађанин САД, и ко у време избора није становник државе у

којој се бира. Посланици се бирају на период од две године путем општих и 8 Ј. А. Hawgood, Modern Constitutions since 1787, London, 1939, стр. 19.

10

_________________________________________________________________________________________________________________

непосредних избора. Управо је тај њихов мандат био изложен бројним критикама,

углавном у прошлости. Критике су се односиле пре свега на његову краткотрајност, јер

он, како критичари кажу, не омогућава посланику да се довољно упозна са

парламентарним поступком и не дозвољава му да креира иоле шири програм.

Фаталност која прати периоду од две године потиче отуда што баш онда кад посланик

упозна свој рад, он треба да се посвети напорима око поновног избора, који му није

сигуран.9

Као што је истакнуто раније, на захтев Представничког дома (ако је тај захтев

поткрепљен одговарајућом већином) може се покренути поступак импичмента.

Сенат – По два сенатора из сваке државе бирана су за Сенат од њихових

законодавних тела. Од 1913. и ови избори су постали непосредни, сенаторе као и

чланове представничког дома одтад бирају бирачи.

Да би одређено лице било сенатор мора да испуњава следеће услове: напуњених

тридесет година жинота, деветогодишње држављанство, и настањеност у држави у

којој се врши избор. Сенат има данас 100 чланова, изабраних на мало пре поменути

начин. Сами избори се организују на нивоу сваке федералне јединице на којима се

бирају по два сенатора. Сенатори се бирају на шест година али једна трећина сенатора

се обнавља по истеку друге године. У циљу компромиса Устав је предвидео да се

сенатори поделе што је могуће равномерније у три групе. Места сенатора прве групе

упражњавају се по истеку друге године, сенатора друге групе по истеку четврте године,

а треће групе по истеку шесте године, тако да се сваке године може бирати по једна

трећина. Избори посланика и трећине сенатора на сваке две године требало је да

задовоље демократску јавност; посредни избори сенатора и њихов шестогодишњи

мандат требало је да задовоље аристократску јавност. Из овога се да закључити да

Сенат није био само израз америчке федералистичке струје, већ и резултат

елитистичких, аристократских схватања.

Са политиколошког гледишта, овакав састав Сената, који осликава његов

конзервативан карактер, фаворизује релативно заостале, ретко насељене,

пољопривредне регионе који су презаступљени у односу на федералне јединице са

већим бројем становника, у којима постоји концентрација индустрије, у којима се

налазе велики градови, већи број радника који су често заступници прогресивнијих

ставова, који се залажу за напредније радно и социјално законодавство итд. Њихови 9 Х. Ласки, Политичка граматика, Београд, 1935, стр. 72-73.

11

_________________________________________________________________________________________________________________

напори често остају јалови услед чињенице да и највећа и најмања федерална јединица

имају свака по два гласа.

Два дома Конгреса су начелно равноправна: сваки законски предлог да би

„обукао“ одело пуноважног закона, мора да буде усвојен у идентичном тексту у оба

дома, што је исти случај и за усвајање уставних амадмана. Изван овакве

равноправности домова у законодавној и уставотворној сфери, у неким питањима

Сенат – управо као заступник интереса федералних јединица- има извесну предност.

Тако Сенат, преко Конгреса, има посебна средства утицаја на председника, на пример

Сенат може одбити номинације високих функционера које је извршио Председник. При

том у САД постоји установа тзв. сенаторске предусетљивости (senatorial courtesy), која

значи да председник не може именовати једно лице за вршиоца одређене савезне

функције, ако претходно није затражио „мишљење и пристанак“ сенатора који потичу

из исте државе из које потичу лица које председник намерава именовати. У случају да

су ти сенатори против председниковог кандидата, или председник приликом његовог

постављања на дужност није затражио мишљење и пристанак, онда ће остали чланови

Конгреса, позивајући се на међусобну солидарност и „сенаторску предусетљивост“,

ускратити председнику свој пристанак. Сенат има веома широка овлашћења и у сфери

егзерне политике. Двотрећинском већином гласова присутних својих чланова он

ратификује неке међународне уговоре које је склопио председник. Служећи се тим

правом, Сенат је одбио да ратификује неке значајне међународне уговоре од нимало

мале важности, какав је нпр. био Версајски мировни уговор из 1920, који очигледно

није био у интересу „велико достојних“ сенатора. Овакву „ћуд“ не показује само Сенат

САД, тачнје Конгрес, она је психолошки вид политике у сваком режиму оштрије

поделе власти у коме се борба за престиж скоро неизбежно јавља, а она је запажена и

изван ових режима.

2.3. ВРХОВНИ СУД КАО УСТАВНИ СУД – Носилац судске власти у САД је

Врховни суд. Он се сатоји од председника и осам судија које именује Председник уз

сагласност Сената. Судијска функција траје доживотно, тј. „докле код се добро држе“.

Уставом САД наведени су случајеви који спадају у надлежност Врховног суда, и то

од дипломатских до спорних случајева између грађана различитих држава. У

случајевима који се тичу амбасодора и других дипломатских представника и конзула, и

12

_________________________________________________________________________________________________________________

у случајевима у којима је држава странка, Врховни суд је првостепена инстанца. У свим

осталим он има апелациону надлежност.

Поред првостепене и апелационе надлежности, Врховни суд има још једну, у

суштини најважнију, а са гледишта функционисања политичког система

најинтересантнију функцију – функцију тумачења Устава. Ова његова надлежност

Уставом није изричито прописана. Овлашћења Врховног суда да даје оцену да ли је

један закон сагласан са Уставом, Џорџ Маршал је извео из уставних формулација о

обавезности самог савезног Устава. Врховни суд, наравно, није у стању да донесе неки

нови закон, али је зато у стању да уколико га прогласи неуставним, спречи његову

примену и тако посредно принуди законодавца на доношење другог закона који ће бити

у складу са ставом суда. Дешава се да суд проглашава неуставним и оне законе који то

нису у ствари, и тиме прекорачује своју власт. Због тога многи говоре о „влади суда“ у

САД, тј. сматрају да је сувереност прешла са парламента на суд. То, разуме се, није

тачно, јер суд никад не може сам донети никакав закон; утицај суда је чисто негативан

– он може спречити примену неког закона који неће.10 У сваком случају, суд има

широку власт спречавања, чак већу и од председниковог права вета.

III. ЗАКЉУЧАК

10 Р. Д. Лукић, Теорија државе и права, I. Теорија државе, Београд, 1995., стр. 405 - 406.

13

_________________________________________________________________________________________________________________

Да се овде не би радило о власти једног човека, која је својствена аутократским

режимима, никако демократским, у које спада и амерички председнички систем,

Уставно судска надлежност Врховног суда, Председников вето, пристанак Сената,

осмишљени су као систем чисте поделе власти, у којима из наведеног разлога долази до

“мешања” власти. То “мешање”, у ствари замишљено је као систем “кочница и

равнотежа (cheks and balances) између појединих власти, којима се онемогућава да

једна наспрам друге две успостави хегемонију. Тако законодавна нпр. „кочи“ извршну

– Председника, импичментом и пристанком на Председникова именовања; извршна

власт „кочи“ законодавну одложним ветом; Врховни суд као чувар савезног устава

„кочи“ законодавну власт.

На председнички систем САД стављане су разне примедбе. У време његовог

успостављања нарочито је Џеферсон био против „једне и недељиве“ власти оличене у

лицу председника. Он је предлагао да се он оивичи колегијалном вољом једног

извршног савета (владе). Слутио је да Хамилтон у потаји тежи успостављању, за

Американце озлоглашене, монархије по европском моделу, дакле апсолутне монархије.

Међутим, Хамилтон само није могао да схвати да образован човек може веровати у

успех владавине народа, па је Џеферсона називао „срамотним лицимером“. У суштини,

Џеферсон и Хамилтон су имали различите филозофске ставове. Први је веровао да

човек има урођено осећање за правду. Други је човека изједначавао са суровим,

похлепним створењем, чија прљава природа сама по себи тежи „приграбљању“

владавине. На крају превагу је однео Хамилтонов став. Зашто тај став, преточен у

председнички систем, није довео до диктатуре, може се објаснити низом фактора: или

демократском традицијом Американаца, или одсуством војне традиције која би била

подлога за повојничење, или пак хоризонталном и вертикалном поделом власти. Све у

свему, посматрајући ствари у развоју, за ових близу две стотине година, очигледно је да

овај систем све више заслужује свој назив „председнички ситем“. Опште појавни

пораст улоге егзекутиве, доводи у САД до све већег положаја председника. Он већ по

самом Уставу располаже значајним функцијама, које су у пракси још више развијене.

Овај систем, карактеристичан за једну велику земљу, поприлично велике

територије и младе нације, несумњиво се може приписати њеној особености,

политичкој свести и народном карактеру. Разуме се, све то у склопу општих

условљености – политичких, економских, социјалних, међународних – које опредељују

функционисање политичких механизама ове земље.

14

_________________________________________________________________________________________________________________

ЛИТЕРАТУРА

15

_________________________________________________________________________________________________________________

1. ЂОРЂЕВИЋ, Јован, Политички систем, прилог науци о човеку и

самоуправљању, ново допуњено и измењено издање, Београд, 1977.

2. ЈОВИЧИЋ, Миодраг, Уставни и политички системи, велики уставни

системи, савремени политички системи, Београд, 2006.

3. ЛАСКИ, Херолд, Политичка граматика, Београд, 1935.

4. ЛУКИЋ, Радомир, Д., Теорија државе и права, I. Теорија државе, Београд,

1995.

5. МАРКОВИЋ, Ратко, Уставно право и политичке институције, једанаесто

поправљено и осавремењено издање, Београд, 2006.

6. ПАВЛОВИЋ, Марко, Правна историја света, четврто, измењено и допуњено

издање, Крагујевац, 2005.

7. HAWGOOD, John, A., Modern Constitutions since 1787, London, 1966.

16