1

Predmet: Tužilac protiv Branka Grujića i Branka Popovića – slučaj Zvornik II Viši sud u Beogradu, Republika Srbija1

Odeljenje za ratne zločine

Broj predmeta: K.V.br.6/08. Optužnica podignuta: 6.03.2008, 22.10.2008. Broj optužnice: KTRZ br.17/04, KTRZ br.9/06 Tužilaštvo: Zamenik tužioca za ratne zločine Milan Petrović Optuženi: Branko Grujić i Branko Popović Sudsko veće: Tatjana Vuković, predsednica veća Članovi veća: sudija Olivera Anđelković, sudija Vesko Krstajić (od septembra 2009. umesto sudije Veska Krstajića, član veća je sudija Dragan Mirković) Branioci optuženih: advokati Milomir Šalić i Miroslav Perković Punomoćnici oštećenih: Nataša Kandić, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP) i advokat Dragoljub Todorović, Milena Vasić, istraživač/analitičar FHP-a, Slavica Jovanović, administrativni menadžer FHP-a Posmatrači: članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom. Glavni pretres: 29.12.2008. Izveštaj: Nataša Kandić i Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih Optuženi su u pritvoru. Tužilac je pročitao optužnicu. Saslušanje optuženog Branka Grujića Funkcije koje je optuženi obavljao Optuženi je bio predsednik Privremene vlade Srpske opštine Zvornik. Privremena vlada je reorganizovana 20.05.1992. formiranjem Ratnog štaba i Ratnog sekretarijata, ali on nikada nije bio predsednik tih tela. Pomenuti organi bili su savetodavna tela Privremene vlade i trebalo je da joj pomognu u radu. Raspali su se pre nego što su održali ijednu sednicu. Zločin prema civilnom stanovništvu sela Divič Nije bio obavešten o događajima u selu Divič, opisanim u tački A optužnice, o kojima je najviše saznao na suđenju. Nikada nije ušao u zgradu Novog izvora, gde su, prema optužnici, najpre bili zatvoreni civili iz Diviča, niti naredio da se zatvoreni ljudi popišu i potpišu lojalnost srpskim vlastima. Prinudno raseljavanje civilnog stanovništva sela Kozluk i Skočić Nije bio 26.06.1992. godine u Kozluku, niti je izdavao naređenja vojsci i policiji oko iseljenja Muslimana iz Kozluka. Iseljavanje su organizovali Jovo Mijatović, visoki ratni komesar za osam opština Gornjeg Podrinja (Han Pijesak, Sokolac, Rogatica, Višegrad, Rudo, Čajniče i Srbinje), inače predesnik srpske opštine Zvornik, i Fadil Banjanović, predstavnik Muslimana iz Kozluka. Đokanović je obezbedio voz koji je prevezao Muslimane kroz Srbiju do Subotice.

1 Do 31.12.2009. godine Okružni sud u Beogradu, Veće za ratne zločine.

2

Vlada je bila upoznata da meštani Kozluka hoće da izađu, pa je donela odluku da odobrava, da neće sprečavati. Tehničko-školski centar u Karakaju Nije naredio odvajanje muslimanskih muškaraca iz sela Klisa, Đulići, Grbavci, Kučić Kula, Grebe, Šetići i drugih, 1.06.1992. godine u Bijelom Potoku. U pregovorima i dogovorima oko izlaska Muslimana iz nabrojanih sela učestvovali su Jovo Mijatović i svedok Q, koji je iz tih krajeva. Da su vojno sposobni muškarci odvojeni u Bijelom Potoku zbog razmene za oko 5.000 Srba, koji su držani na stadionu u Tuzli, saznao je 1.06. popodne od Jove Mijatovića. Jovo Mijatović je tražio Stevu Radića da bi uzeo novac da se tim ljudima kupi hrana, odeća i obuća, za dva, tri dana koliko će biti držani u Tehničko-školskom centru pre nego što se obavi razmena. Pretpostavlja da je njihovo odvajanje izvršeno na osnovu naredbe organa hijerarhijski višeg od TO Zvornik npr. Zvorničke brigade. Nije bio upoznat sa događajima u Tehničko-školskom centru. U vreme događaja Asanaciona komisija je bila u nadležnosti TO Zvornik. Pitanja predsednice veća Dan-dva pre iseljavanja ljudi, u njegovoj kancelariji, svedok Q mu je rekao da su se on i Jovo dogovorili da kolona Muslimana ide prema Sapni, do prvih muslimanskih jedinica, i da mogu povesti kola, traktore, posteljinu i sve svoje stvari. Optuženi nije pitao Jovu Mijatovića [predsednik Skupštine Srpske opštine Zvornik] ko je naredio da se izdvoje muškarci jer je Mijatović po hijerarhiji stariji od njega. Optuženom nije bilo poznato da u Tuzli postoje neki zarobljenici srpske nacionalnosti. Popodne je otišao u štab TO i tamo je sreo svedoka Q, koji je iz Tehničko-školskog centra doveo Agana Lupića, bivšeg policajca zvorničke stanice. Od Lupića je optuženi saznao da su zatvoreni civili maltretirani i da su uslovi jako loši. To ga je naljutilo, pa je videvši Mijatovića rekao vidiš, Jovo, šta ste uradili. Optuženi Marko Pavlović je pred prisutnima, svedokom Q, Jovom Mijatovićem i njim, rekao da će poslati Agana i još jednog Muslimana u Tuzlu da bi dogovorili razmenu zarobljenika. Tu je bio i svedok R. Na pitanje ko je bio nadređeni komandantu TO Zvornik, kaže da je to mogao biti Svetozar Andrić, komandant Birčanske brigade. Inače, optuženi Pavlović je 3.06. prešao u Istočno-bosanski korpus, gde je postavljen za oficira za vezu sa SR Jugoslavijom. Otprilike, mesec dana nakon što su civili ubijeni, počele su da kruže razne priče, da su za novac oslobođeni, da su pešli u Srbiju, a tek mnogo kasnije se čulo da su ubijeni. Nije tačno da je ceo grad odmah znao i pričao da su Muslimani ubijeni u Tehničko-školskom centru. Komandant TO je 28.04.1992. doneo odluku da Asanaciona komisija bude u nadležnosti TO. Nije bio upućen šta ta komisija radi. Predočavanje iskaza svedoka Ne seća se da mu je Agan Lupić rekao da su zatvorenici tučeni prilikom prolaska kroz špalir i da je u toku prebacivanja bilo pucnjave, verovatno i stradanja. Dozvoljava da je svedoka Q pitao ko je naredio da se ljudi diraju, kada je od Agana Lupića čuo da su ljudi maltretirani. Ne seća se da je rekao da treba da sačekaju komandanta Pavlovića jer bez njega ne mogu da donesu odluku o slanju emisara [Agana Lupića i Aliju Đulića koga se optuženi ne seća] u Tuzlu radi pregovora o razmeni zarobljenika. Zna da je komandant Marko Pavlović rekao da će poslati dvojicu u Tuzlu, ali nije znao ko će ih odvesti do teritorije pod muslimanskom kontrolom. U vreme događaja, nije išao u Tehničko-školski centar, ni sa svedokom Q, kako taj svedok tvrdi, ni sam, i nisu tačni navodi svedoka Mehmedalije Gojkića da je ispred Tehničko-školskog centra razgovarao sa Nurijom Jašarević, perdsednikom Mesne zajednice u Klisi. Nije nosio nikakvo pismo Marka Pavlovića u Tehničko-školski centar, kako tvrdi svedok Q. Kada je Marko Pavlović odlazio na novu dužnost u Istočno-bosanski korpus, 3.06.1992. godine, došao je u Privremenu vladu da se pozdravi i neko je pitao šta je sa ljudima u Tehničko-školskom centru i on je odgovorio da razmena nije uspela i da te ljude treba predati

3

Međunarodnom crvenom krstu ili ih prebaciti u sabirni centar u Batkoviću. Svi su članovi Privremene vlade diskutovali o tome, i on sam je bio za to da se zatvoreni civili predaju Međunarodnom crvenom krstu. Potvrđuje da je istinito da je on svedoku Q rekao kako je jednom prilikom pitao Stevu Radića da li je ljudima obezbeđena hrana i ostalo što treba, a da je ovaj cinično odgovorio da su skinuti sa hrane, da su otišli za Bijeljinu. Pitanja zamenika tužioca Na pitanje tužioca Petrovića, naveo je da je Jovo Mijatović bio predsednik Skupštine Srpske opštine Zvornik od 27.12.1991. do 27.8.1992. Muslimani su direktno tražili da pregovarju sa Jovom Mijatovićem o iseljavanju, a nije ga imenovala Privremene vlada. Pitanja punomoćnika žrtava Na pitanje punomoćnika oštećenih, advokata Dragoljuba Todorovića, objasnio je da je on obezbeđivao smeštaj srpskim izbeglicama, ali da se nije bavio pitanjima koja su se ticala zarobljenih Muslimana. Njima se bavio Jovo Mijatović. Na pitanje punomoćnice žrtava Nataše Kandić, kaže da je znao da je meštanima Kozluka oduzeto oružje, ali da nije znao da se to isto dogodilo i meštanima Diviča. Dana 3.06.1992. godine, optuženi Marko Pavlović je došao na sednicu Privremene vlade da se pozdravi zbog odlaska na novu dužnost, i nakon što je rekao da zatvoreni Muslimani još nisu razmenjeni, svi članovi Vlade su počeli da diskutuju i osudilli su to što se dogodilo. Rekli su da ljude treba predati Međunarodnom crvenom krstu ili ih pustiti kao i njihove porodice, ili ih poslati u Bijeljinu. Saslušanje optuženog Branka Popovića, alias Marko Pavlović Zločin prema civilnom stanovništvu sela Divič Nakon što su srpske snage zauzele Divič 26.04.1992, četiri puta se sreo sa predstavnicima sela. Prvi put, u štab je došao predstavnik građana Divič, po imenu Mirsad, koji je imao ovlašćenje svojih građana da komunicira s predstavnicima vlasti u Zvorniku. Tražio je potvrdu da može dvoje bolesnih ljudi da prebaci u Dom zdravlja u Zvorniku. Objasnio mu je da mu je ta potvrda potrebna zbog slobodnih strelaca, kojih ima u gradu, a ne zbog policije i vojske. Izdao mu je potvrdu i o tome obavestio JNA i policiju. Drugi put sreo je Mirsada kada je tražio dozvolu da pređe u Srbiju radi nabavke, a treći put kada mu se Mirsad žalio da je situacija u Diviču loša i da ljudi žele da se isele. Meštani su na sastanku izneli probleme koje imaju s bandama koje upadaju u selo, zbog čega je on izdejstvovao kod vojske [JNA] da se postavi još jedna barikada, i to na ulazu u selo. Četvrti i poslednji put, imao je susret s meštanima Diviča kada je na njihov poziv došao na razgovor u selo. Građani su ga obavestili da žele da se isele prema Kladnju, a on im je preporučio da se obrate Brani Grujiću, koji će odrediti čoveka koji će im u tome pomoći. Na Vidovdan, 28.06.1992, kada je Repić počinio zverstva, saznao je da su muškarci iz Diviča bili zatvorenu u Domu kulture u Čelopeku, nakon što su silom odvojeni od familija. Optuženi nije znao da su ljudi vraćeni sa puta za Kladanj, da su upućeni na Crni Vrh, te vraćeni u Zvornik, smešteni u Novi Izvor, pa potom u Dom kulture u Čelopeku. Ne zna ko je naredio i izvršio razdvajanje familija i zatvaranje muškaraca. Niko ga iz policije nije kontaktirao kako bi ga informisao o tome šta se događa u Domu kulture u Čelopeku. U to vreme, policija nije imala nikakve veze sa TO, niti kasnije s formiranom brigadom. Nije znao da je formirana specijalna policijska jedinica za obezbeđenje Doma kulture. Nije tačno da je sa Vojinom Vučković zvanim Žuća razgovarao o događajima u Domu kulture, kako taj svedok tvrdi. Tehničko-školski centar u Karakaju Događaji u Tehničko-školskom centru samo su mu delimično poznati, jer u vreme događaja nije obavljao dužnost komandanta TO. U popodnevnim satima, 1.06. krenuo je u opštinu da se pozdravi, ali je pred štabom video gužvu i ušao je unutra. Od Riđošića je saznao da dogovor nije ispoštovan i da su muškarci iz Đulića i Klise izdvojeni. Nije mu ni bilo poznato

4

da neko pregovara i da je dogovoreno iseljavanje Muslimana iz pomenutih sela prema Tuzli. Nije bilo osnova da o tome ga neko obaveštava jer je sve funkcije TO preuzela formirana Zvornička brigada. Seća se da je potpukovnik Blagojević tada rekao da treba da se napravi spisak ljudi koji idu u razmenu i da će se on kasnije vratiti da to potpiše. On je obezbedio daktilografkinju, mašinu i papir. Ne zna odakle je donet spisak, ali se seća da je daktilografkinja otkucala spisak, koji su pregovarači poneli u rozoj koverti. Video je za stolom nekog, njemu nepoznatog čoveka, za koga je rečeno da će ići u Tuzlu da odnese spisak za razmenu. Tada je prvi put čuo da u Tuzli ima veliki broj zarobljenih Srba i da će se organizovati njihova razmena za Muslimane iz Klise i Đulića. Kako se potpukovnik Blagojević nije vratio, svedok Q je predložio da on (optuženi) potpiše ovlašćenje da pregovarači u pratnji svedoka Q mogu nesmeteno da prođu preko teritorije koju drže Srbi, do linije razdvajanja, što je on i učinio. Sve drugo, saznao je iz sudskih spisa. Nije tačno, kako tvrdi tužilac, da je naredio Karakajskoj četi da obezbeđuje TŠC. Ta četa je bila u sastavu Vojske Republike Srpske i on nije bio nadležan za njeno raspoređivanje. Nije znao da su neki Muslimani dovedeni i zatvoreni u TŠC. On je 2.06.1992. otišao u Bijeljinu na dogovor. Nikad u životu nije bio u Pilici. U Zvornik se vratio 3.06. Otišao je u opštinu da se pozdravi i tada je rekao da je Zvornička brigada preuzela sve vojne zadatke. Iseljavanje Muslimana iz Kozluka U junu 1992. TO nije postojala. Optuženi Brano Grujuć mu je rekao da je Peja [oficir Arkanove jedinice Srpske dobrovoljačke garde] naredio da se Kozlučani isele. Spisak Kozlučana, koji su se iseljavali, po navici je on potpisao, iako nije bio nadležan. Na tom spisku stavljen je pečat TO, što je urađeno jer nije bilo drugog pečata. Inače, TO nije postojala u to vreme. Zatvaranje Muslimana na Poljoprivrednom dobru Ekonomija Dozvoljava mogućnost da je u maju i junu 1992. bio na lokaciji Ekonomije, ali tamo nije video zatvorene ljude. On uopšte nije video zatvorene ljude u Zvorniku tokom maja, juna i jula 1992. On je inicirao da se pronađe ilegalni zatvor na Ekonomiji, nakon što su dve sestre došle kod njega. Jedna je prijavila da joj je policija odvela supruga a druga zeta. Posle mu se obratila i g-đa Buljubašić, kojoj je suprug bio uhapšen. Zadužio je kapetana Miloja [oficir Vojske Republike Srpske] da pronađe tu lokaciju, gde se dešavaju užasne stvari, i on je doveo svedoka X, koji je bio teško pretučen. On je jedini zatvorenik koga je optuženi video. Poslao ga je u bolnicu na lečenje. Od g-đe Buljubašić je čuo da joj je suprug ubijen. Izjavio joj je saučešće. Zahvaljujući visokim oficirima JNA, formacije koje su vodili Žuća, Pivarski, Niški i Lozničani, udaljene su iz Zvornika. Zatvaranje Spomenke Stojkić Nije poslao vojnike da uhapse Spomenku Stojkić, i u tome se slaže s njom. O svemu drugom ona ne govori istinu. Predočavanje iskaza svedoka Kada je predsednica veća predočila optuženom deo odbrane optuženog Grujića u kojem on navodi je optuženi Popović inicirao da Komisija za asanaciju pređe u nadležnost TO, optuženi odgovara da to nije tačno, da je poslove na asanaciji obavljalo Komunalno preduzeće. Na predočavanje predsednice veća da niko od svedoka nije pominjao da su čekali Blagojevića da se vrati i potpiše ovlašćenje za slobodan prolaz pregovarača, kaže da je to od njega tražio svedok Q. Potpisao je ovlašćenje jer je do pre par dana bio komandant TO i s obzirom na to da je hitno trebalo završiti posao jer se smrkavalo. Ne zna ko je sastavio tekst ovlašćenja, iako ga je potpisao. Na predočavanje suda da svedok Q ne spominje da je potpukovnik Blagojević bio prisutan, odgovara da je Blagojević rekao da treba da se naprave spiskovi, a kako se nije vraćao da potpiše ovlašćenje, svedok Q je tražio od njega da to učini. Predsednica veća je predočila optuženom da je svedok Q rekao da ga je ujutru pozvao Mile Jović [Štab TO] i rekao da mu je optuženi Branko Popović naredio da ljudi budu

5

transportovani kamionima, i onda je svedok Q dao šest kamiona Autotransporta. Popodne je došao u Štab TO, gde je sreo neke vozača autobusa, koji su pričali kako su vojno sposobni muškarci odvojeni od porodica i odvedeni TŠC. Tada je naišao na Branka Grujića koji mu je rekao da je transport završen i da kamione može da stavi u redovnu funkciju. Optuženi je odgovorio da svedok Q ne govori istinu. Predsedica veća mu je predočila navode svedoka Q da je on rekao optuženiom Grujiću da vojno-bezbednosni organi imaju informacije da u Tuzli ima zarobljenih i da se mora napraviti spisak za razmeun, na šta je optuženi rekao da to nije tačno. Glavni pretres: 3.02.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih Nastavak odbrane optuženog Branka Popovića Ispitivanje i predočavanje predsednice veća Na predočene iskaze svedoka oštećenih iz Diviča da im je optuženi najpre tražio da predaju oružje a potom da se isele, optuženi je ostao pri svojoj odbrani da su oni tražili da se isele i da ih je on uputio na Branu Grujića da im u tome pomogne. Ne poznaje Sinišu Ćirković i Peru Petrovića, predsednika Mesne zajednice u Pilici, koji tvrde da su mu se obraćali u vezi s lošim uslovima u Domu kulture u Pilici, gde su dovedeni muškarci iz Klise i Đulića, i da im je on navodno rekao da je dobro što su mu se obratili i da zatvorenici nisu njihova briga. Odbacuje iskaz Dragana Mašanovića, pripadnika TO u Pilici, da mu se u fabrici Standard predstavio kao Marko Pavlović, komandant TO. Mašanović je u svom iskazu naveo da ga je tražio zbog zatvorenika u Domu kulture u Pilici. Optuženi nije dobio naredbu Svetozara Andrića, komandanta Birčanske brigade, o iseljavanju muslimanskog stanovništva i zadržavanju muškaraca za razmenu, a ne isključuje mogućnost da je upućena vojnom odseku ili kasarni. U to vreme, vojskom je komandovao Dragan Obrenović. Odbacuje navode svedoka da je bilo šta znao o leševima u dvorištu škole [TŠC] u Karakaju, i da je tamo radila Komisija za asanaciju. Tvrdi da ga ta komisija, čiji je predsednik bio Kosta Erić, a članovi policajac Pera Pavlović, sudija Petar Ristić i drugi, a u nadležnosti TO, nije obavestila da je našla leševe. U vezi s predočenom odlukom od 16.06.1992. o formiranju Jedinstvene vojno-teritorijalne komande i njegovom imenovanju za predsednika, kojom je predviđeno korišćene specijalnih jedinica, tvrdi da on ne zna za samostalne čete, osim za specijalnu izviđačko-diverzantsku jedinicu pod komandom Dragana Obrenovića, kojom je neposredno rukovodio pokojni kapaten Miloje Jović, a ta jedinica je pripadala Vojsci Republike Srpske. Upoznao je Stojana Pivarskog, kada mu je 25. ili 26.05. doneo satove i lične predmete, oduzete od zatvorenih Divičana. Nije tačno, kako tvrdi osuđeni Dragan Slavković, da je Pivarski optuženom bio desna ruka. Na početku, svi dobrovoljci su bilo pod komandom Vojina Vučkovića zvanog Žuća a on nije imao predpostavljenog. Niški je imao jedinicu, ali ni on nije bio pod komandom optuženog ili Vojske Republike Srpske. Prihvata da je početkom juna kod njega doveden pilot JNA Huso Pavarlić, da ga je lišio slobode u svojstvu komandanta TO, zbog informacija koje nisu potvrđivale priču pilota. Ipak, nije on, već su neki njegovi saradnici angažovali Dragana Slavkovića i Ivana Koraća da pilota vrate u Kraljevo i predaju njegovoj komandi. Ne može da objasni kako je moguće da je pilota lišio slobode u svojstvu komandanta i da u to vreme više nije postojao Štab TO. Negira navode svedoka Alije Đulića da ga je ispitivao 1. juna, pre nego što je sa Aganom Lupićem, u pratnji svedoka Q, upućen u Tuzlu sa spiskom Muslimana za razmenu. Bilo ko se mogao predstaviti kao Marko Pavlović, uključujući i Budu Spasojevića, koji je Aliju uhapsio.

6

U vezi s predočenom odbranom optuženog Grujića da je od Marka Pavlovića, 2.06. popodne, čuo da razmena nije gotova, odgovara da je možda tako nešto rekao ali u smislu da to treba da sprovede vojska, koja je ljude i zarobila. Za stradanje 700 civila saznao je tek 6 meseci ili godinu dana nakon događaja. Sa iseljavanjem Muslimana iz Novog Sela nema nikakve veze, jer je u tom periodu navedeni kraj bio odvojen od Zvornika, a na terenu je bio oficir JNA. Nije dobijao naredbe od optuženog Branka Grujića, osim kada je on od TO zahtevao da pripremi humke za sahranjivanje Srba stradalih u Boškovićima. Tada je optuženi angažovao rovokopače-guseničare iz Standarda. Tvdi da, iako je on formirao Komisiju za asanaciju terena, od te Komisije nije dobio ni jedan izveštaj o njenom radu. Navod iz odbrane optuženog Branka Grujića da je 1.06.1992. komandant štaba TO u Zvorniku bio optuženi Branko Popović, i u tom smislu ne pominje Vidoja Blagojevića, objašnjava time da optuženi Grujić tada verovatno nije bio obavešten o nastalim promenama. Negira da mu je svedok Stevo Ivanović rekao da zarobljene Muslimane treba osloboditi, na šta je on odgovorio da će o tome razmisliti kasnije. Sa tim svedokom gotovo i da nije kontaktirao. Ne zna ko je 01.06.1992. komandovao četom TO Karakaj. Sa predajom naoružanja Muslimana iz Đulića i Radave ima posredne veze, jer je tom operacijom rukovodio Aco Sekanić, koji je naoružanje nosio u Standard, gde je evidentirano. U Kozluk je odlazio prilikom pregovora o predaji naoružanja. Telegram od 8.07.1992, koji je poslat iz Drinjače i kojim se izveštava da su prvi pregovori završeni i da druga strana traži da major Marko Pavlović (optuženi Banko Popović) dođe radi realizacije, a da je u 12:30 poslat telegram Drinjači da major Pavlović dolazi sa puta uveče i da pregovore treba rešiti sa Brankom Grujićem, optuženi objašnjava da je najverovatnije bio pozvan, ali da tim pregovorima nije prisustvovao. Na isti način objašnjava i postojanje telegrama od 9.07.2010. iz Drinjače, kojim se saopštava da se vrše pripreme za iseljenje Novog Sela i da se Dragan Obrenović ili Marko Pavlović pozivaju radi realizacije. Pitanja punomoćnika oštećenih Ne zna ko je u Pilici ubio zarobljene Muslimane. Kada je o tome pričao sa optuženim Brankom Grujićem, on se hvatao za glavu i govorio kako je to velika tragedija. Pitanje branilaca optuženih Na pitanje advokata Miroslava Perkovića, odgovara da je za broj stradalih saznao na sudu. Saslušanje svedoka Q Svedok je u maju i junu 1992. bio direktor preduzeća Autotransport. Bio je mobilisan u vojnu jedinicu u Boškovićima. Komandant njegove jedinice bio je Pero Savinović, kome je nadređeni bio Vidoje Blagojević. Neposredno pre događaja obuhvaćenih optužnicom, iz okoline Tuzle u Zvornik je stigla grupa od 5000 do 6000 srpskih izbeglica koje su smeštene u Sportski centar. Zbog problema sa paravojnim formacijama iz Srbije, Muslimani iz Đulića i okolnih sela, hteli su da napuste svoja sela, koja su u tom trenutku bila na liniji razgraničenja. Prisustvovao je poslednjem dogovoru u Đulićima, gde su razmatrana tehnička pitanja, jer je sve ostalo dogovoreno ranije. Njegov zadatak je bio da spreči napad na kolonu iseljenika u Boškovićima. Srbe su predstavljali Jovo Mijatović, Dragomir Vasić i Sreten Milošević. Dogovoreno je da meštani krenu ka Sapni do nezučkog puta. Na zahtev Mileta Jovića, logističara TO ili JNA, obezbedio je 5 ili 6 kamiona i poslao ih u Bijeli Potok. Oko 13:00 časova krenuo je kući u Boškoviće i video kako u Bijelom Potoku ljude utovaruju u kamione. Pored kamiona njegove firme, bilo je i kamiona i autobusa preduzeća Prevoz i Agroprom. Sat i po kasnije, video je da su muškarci odvojeni od žena i dece. Rašida Lomića i njegovu porodicu odvezao je do Malog Zvornika. U kancelariji optuženog Branka Popovića sačinjen je spisak zarobljenih Muslimana, sa ciljem da budu razmenjeni za srpske zarobljenike u Tuzli. Tu se nalazio jedan od dvojice Muslimana

7

koji su određeni da spisak nose u Tuzlu- Agan Lupić i Alija Đulić. Optuženi Branko Popović je rekao da će on [Agan ili Alija], nositi spisak za razmenu, ali je odlučeno da bi trebalo da pođe još neko. Svedok je iz TŠC doveo drugog. Sutradan je njih dvojcu odvezao do linije razgraničenja u Memićima. Par dana kasnije saznao da su zarobljeni Muslimani ubijeni. Pitanja i predočavanja predsednice veća U štabu TO bili su Jovo Mijatović, Mile Jović i optuženi Branko Popović i Branko Grujić, kao i svedok R, koji je bio angažovan na kucanju spiska. Svi oni su znali da se u TŠC-u zatvoreni Muslimani. Kod TŠC-a je zatekao haotičnu situaciju. Zatvorenike su čuvali vojnici iz različitih vojnih struktura, u vojnim, paravojnim, šarenim, maskirnim i policijskim uniformama. U prostoriji gde su bili zatvorenici bilo je strahovito toplo, toliko da je kroz vrata kuljala para. Dragan Vidović, kome se javio, rekao mu je da je mnogo ljudi zatvoreno, da su uslovi strašni i da to prenese u Štab TO, što je on i učinio. Optuženi Branko Popović je spisak koji je bio otkucan pisaćom mašinom, potpisao predveče, a svedok ga je dobio u zapečaćenoj koverti. Kasnije je u sredstvima javnog informisanja video kopiju tog spiska, na kome se nalazilo 683 ili 685 imena. Agana Lupića i Aliju Đulića odveo je do linije razdvajanja. Đorđe Ćetković ili Slobodan Krstić rekli su mu da je pred TŠC, prilikom zatvaranja, ubijeno više Muslimana. Nakon 15-ak dana, po gradu se javno pričalo o ubistvu zatvorenih Muslimana. Nemoguće je da optuženi nisu znali za ova ubistva, s obzirom da je to bila opšte poznata stvar. Optuženi Branko Grujić rekao mu je da je na sastanku Privremene vlade postavio pitanje da li se zatvorenicima redovno dostavlja hrana i voda, a da su se na to članovi Kriznog štaba smejali i rekli skinuli smo ih sa hrane i vode. Pregovori srpske i muslimanske strane o iseljavanaju Muslimana iz Đulića i okolnih sela, vođeni su ispred kuće Vinka Radovića. Negira odbranu optuženog Branka Grujića da su pregovori bili formalni i da je svedok sa Jovom Mijatovićem pregovarao, razdvajao i zatvorio Muslimane. Nema saznanja da je Vidoje Blagojević, u nekom periodu komandant Zvorničke brigade, na bilo koji način uključen u ovaj događaj. U štabu TO, dok je pravljen spisak zarobljenih, Vidoje Blagojević nije pominjan. Glavni pretres: 4.02.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih Nastavak saslušanja svedoka Q Nakon iseljavanja Muslimana, u njihove kuće su se naselile srpske izbeglice iz Tuzle. U tome su učestvovali svi iz optšinskog rukovodstva, pa i optuženi. Svedok nema logično objašnjenje zašto je stricu Alije Đulića obećao da će mu pomoći da pređe na teritoriju koju kontrolišu muslimanske snage, ako je već trebalo da se na muslimansku terirotiju isele svi Muslimani. Vojni komandant u Zvorniku 1.06.1991. bio je optuženi Branko Popović. Nije mu bilo poznato da se pre iseljenja Muslimana govorilo da će svi vojnosposobni muškarci biti ubijeni, kako to tvrdi svedok Omer Selimović. Ispred TŠC-a je video dva tela ubijenih Muslimana, ali o tome nije obavestio ljude u Štabu. Nije tačna tvrdnja optuženog Branka Popovića da su 1.06.1992. u Štabu TO čekali Vidoja Blagojevića i da je taj optuženi ovlašćenje potpisao na njegovo treženje. Nje istina da se optuženi Branko Grujić svađao sa Jovom Mijatovićem i svedoku u Štabu rekao Zašto si pogazio reč, jesi li obećao ljudima da će izaći prema Sapni? Petko Panić, koji je sa policijom učesvovao u razdvajanju muškaraca od žena i dece, rekao mu je da je za to razdvajanje video naredbu. Pitanja punomoćnika oštećenih Na pitanje punomoćnika Dragoljuba Todorovića, kaže da je za promenu maršute iseljavanja Muslimana saznao tek na dan iseljenja i da je do tada mislio da će oni ići pešice.

8

Na pitanje punomoćnice žrtava Nataše Kandić, odgovara da je u pregovorima učestvovao kao lice od autoriteta i neko ko može da obezbedi bezbedan prolazak Muslimana kroz Šetiće i Boškoviće. Video je naredbu Svetozara Andrića o tome da se iseljavaju žene i deca, a da se vojno sposobni muškarci Muslimani zarobljavaju radi razmene, ali na dan iseljavanja Muslimana niko nije pomenuo Andrića. Suočenje sa optuženim Brankom Popovićem Nakon suočenja svedok je ostao pri tvrdnji da je optuženi odredio koji će ljudi nositi spisak u Tuzlu, da je rukom dopisao tekst na ovlašćenju od 1.06.1992, a kasnije saopštio svedoku da je transport završen i da su kamioni slobodni. Saslušanje svedoka Mileta Jovića JNA se sa područja Zvornika zvanično povukla 19.05.1992, ali je faktički ostala sve do 23.05.1992. tj. do formiranja Vojske Republike Srpske. TO Zvornik je reorganizovana u Zvorničku brigadu, koja je formirana 2.06.1992. Sedište Brigade bilo je u zgradi fabrike Standard. Njen komandant bio je Vidoje Blagojević, koji je u Zvornik došao 23.05.1992. Početkom juna, u periodu okupljanja jedinica, Vidoje Blagojević nije komandovao Karakajskom četom, koja je obezbeđivala Muslimane zatvorene u TŠC-u. Pitanja predsednice veća Optuženi Branko Popović nije dolazio u Standard dok je vojska bila u njemu. Nema saznanja da je Vidoje Blagojević na bilo koji način učestvovao u iseljavanju, razdvajanju i zatvaranju stanovništva. Negira iskaz svedoka Q da je bio zadužen za transport, odnosno za materijalno-tehnička sredstva i logistiku u TO, te da je tom svedoku 1.06.1992. izdao nalog da obezbedi kamione kojima će se sa Bijelog Potoka transportovati Muslimani. Dragan Obrenović je nakon povlačenja JNA otišao iz Zvornika, odakle se vratio sredinom juna. Ne zna zašto se Dragan Obrenović nalazio na platnom spisku Štaba TO, jer je isplatu plata vršila opština a ne TO. Ne zna za naredbu Komande brigade Birač Štabu TO Zvornik da se izvrši organizovano iseljavanje muslimanskog stanovništva. Prvi kontakt sa Tuzlom, radi razmene zarobljenika, uspostavljen je tek sredinom jeseni. Suočenje svedoka Mileta Jovića i Q Suočeni na okolnosti da li je Mile Jović zvao svedoka Q i naredio mu da obezbedi prevoz za muslimansko stanovništvo, svaki od svedoka ostao je pri svom iskazu. Svedok Q je dopunio iskaz da su kamioni Autotransporta često prevozili municiju, opremu i naoružanje, ali da su samo prilikom transporta Muslimana sa Bijelog Potoka prevozili ljude. Glavni pretres: 5.02.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih Saslušanje svedoka Dragomira Vasića Do 25.05.1992. živeo je u Brnjici, opština Živinice. Nakon napada hrvatskih i muslimanskih snaga, Srbi iz sela Brnjica, Lovci, Brdelji, Mladovi i Vranovići napustili su svoja sela i preko šuma prešli na teritoriju opštine Zvornik. Prvo su bili smešteni u zgradi škole u Šekovićima, a na predlog Jove Mijatovića, prešli su u Sportsku dvoranu u Zvorniku. Obišli su ih optuženi Branko Grujić [tada predsednik opštine], optuženi Branko Popović [koga je znao kao Marka Pavlovića], komandant Štaba TO, svedok Q i Jovo Mijatović, koji su im predložili da se tu zadrže. Planirali su da se nasele u 50-ak napuštenih kuća u Jardanima, ali to nisu učinili zbog lošeg stanja u kome su bile kuće. Jovo Mijatović i svedok Q obavestili su ih da su u Petkovcima zakazali sastanak sa Muslimanima iz okolnih sela, koji žele da se isele. U pregovorima sa Muslimanima, srpske izbeglice predstavljali su on, Sreten Milošević, Radomir Maksimović, a sa njima su bili i Jovo Mijatović i svedok Q. Razgovarali su u kući Vinka

9

Radovića. Isključiv zahtev predstavnika muslimanske strane bio je da im se obezbedi bezbedan odlazak. Jovo Mijatović i svedok Q su obećali da će obezbediti prevoz. Početkom juna obilazio je ranjenike i svoju porodicu koju je sklonio u Zrenjaninu, u Srbiji. Vratio se 3.06.1992. i tada mu je poručnik Maksimović rekao da je 1.06.1992. bio u komandi TO, da je prevoz obezbeđen, da su dejstvovale jedinice TO Zvornik, da su kolone Muslimana išle do Bijelog Potoka i da je odatle civilna policija organizovala njihov prevoz do Tuzle. Nakon 5-6 dana, srpske izbeglice naselile su se u Đuliće. Zvornička brigada je formirana 12.06.1992, kada je i četa iz Brnjice ušla u njen sastav. Za komandanta je postavljen izvesni Vasilić. Komandant I bataljona je bio kapetan Miladin Mijatović. Pitanja i predočavanja predsednice veća Nije znao za ubistvo zatvorenih Muslimana, jer se sve do 12.06. nalazio na liniji Brezik-Baljkovica. Komandir bataljona Miladin Mijatović je 12.06.1992. postrojio sve čete ispred škole u Petkovcima i obavestio ih da je bio na sastanku na kome je odlučeno da se formira Zvornička brigada. Negira iskaz svedoka Q da su se srpske izbeglice u napuštene muslimanske kuće naselile odmah po njihovom iseljavanju. Pokretne stvari Muslimana iz Đulića ostale su u selu, ali su u periodu od 1. do 6. juna prevezene u opštinske rezerve. Suočenje svedoka Dragomira Vasića i svedoka Q Tokom sučenja o tome da li je na sastanku koji je prethodio iseljavanju Muslimana bilo razgovora o tome da će svedok Q i Jovo Mijatović obezbediti prevoz, svedok Q je promenio svoj iskaz i potvrdio da se o tome razgovaralo. Glavni pretres: 6.02.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Dragoljub Todorović, punomoćnici oštećenih Saslušanje svedoka Vinka Radovića Situacija između Muslimana i Srba je u aprilu i maju 1992. postajala sve napetija. Zbog toga su muslimanski predstavnici, među kojima i Alija Đulić, od svedoka tražili da uspostavi kontakt sa vlastima u Zvorniku, kako bi im izneli svoje probleme. Sastanak je održan u njegovoj kući. Sa srpske strane došli su Jovo Mijatović, Dragomir Vasić i Sreten Milošević a sa muslimanske Đulić Alija i neki svedoku nepoznati ljudi. Muslimani su rekli da žele da napuste svoja sela jer se ne osećaju sigurno. Dogovorili su se da se Muslimani isele sutradan ujutru. Oko podneva, dobio je informaciju da su Muslimani već krenuli ka Bijelom Potoku. Krenuo je u Zvornik i na Bijelom Potoku je video par kamiona, vojnike, policajce, ljude u različitim uniformama. Na ulasku u grad, vojnici na barikadama su ga uputili u Vojni odsek. Tamo je u hodniku sreo Aliju Đulića i rekao mu da je došao zbog problema koje ima sa meštanima. U selo se vratio drugim putem. Stigao je kasno uveče i čuo da su nestali dečaci Jerko Ivanović i Slađan Rebić. Dvadesetak dana kasnije, dečaci su razmenjeni za musliamane iz Đulića i okoline, koji su nakon iseljavanja ostali u selu. Pitanja predsednice veća Optuženog Branka Popovića, koga je znao kao Marka Pavlovića, zna po čuvenju. Optuženog Branka Grujića znao je kao predsednika SDS-a. Noć pre iseljenja, Muslimani iz više okolnih sela okupli su se u Klisi. Momčilo Ivanović je rekao da će Muslimani biti odvedeni u Memiće, ali su kasnije saznali da su na Bijelom Potoku muškarci zatvoreni u TŠC, dok su u Memiće odvezene samo žene i deca. Tek na suđenju Erdemoviću saznao da su muškarci ubijeni. Na sastanku, koji je prethodio iseljavanju, prisustvovao je i Radomir Maksimović. Sastanak je trajao oko 45 minuta, a dogovoreno je da prevozna sredstva obezbede Jovo Mijatović ili svedok Q. Nije bilo reči da Muslimani putuju svojim prevoznim sredstvima.

10

Zbog najave da postoji grupa ekstremnijih Muslimana, Srbi su pojačali svoje straže na obodima sela. Momčilo Ivanović je poslao Maksimovića da sa 30-40 stražara obezbeđuje deo ka Klisi. U Bijelom Potoku video je kamione sa ciradama. Muškarci su bili na desnoj strani livade a žene i deca na levoj. Pet dana nakon iseljavanja Muslimana, srpske izbeglice naselile su Đuliće i Radavu. Poljoprivredna i duga tehnika, koja je bila vlasništvo Muslimana a koja je ostala u selima, popisana je i odneta u Karakaj. Pitanja punomoćnika oštećenih Za ubistvo zarobljenih Muslimana pouzdano je saznao tek na suđenju Erdemoviću. Na konstataciju punomoćnice da je to godinama kasnije, odgovara da je do tog trenutka čuo različite priče, ali da neće da ih iznosi. Glavni pretres: 23.03.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Petra Juroševića Kao pripadnik rezervnog sastava policije opštine Zvornik, radio je na području tri mesne zajednice: Gornje i Donje Pilice, Gornjeg i Donjeg Lokanja i Gornjeg i Donjeg Šepka. Dežurni policajac obavestio ga je da su zarobljeni Muslimani zatvoreni u Domu kulture u Pilici. O tome je odmah izvestio Petka Simića, komandira policije u Zvorniku, koji mu je rekao da policajci ne treba da čuvaju zatvorenike, već da to rade oni koji su ih doveli. Zatvorenike je obezbeđivao vod TO Zvornik. Čuo je da će zatvorenike odvesti u Batkoviće na razmenu. Zatvorenici su odvedeni u grupama. Tek nakon tri meseca je čuo da su ubijeni. Pitanja predsednice veća Predsednik Mesne zajednice Pilica bio je Petrović Pero, dok je komandir voda TO Zvornik, koji je obezbeđivao zatvorenike, bio Dragan Mašanović. Njih dvojica su sutradan, nakon dovođenja zatvorenika, sa svedokom otišli u Zvornik u štab TO i razgovarali da optuženim Brankom Popovićem. Dragan Mašanović je dobio ovlašćenje za obezbeđivanje zatvorenih Muslimana. Svedok je od aprila do avgusta 1992. obavljao dužnost komandira Stanice policije Pilica, koja se nalazila u Domu kulture. Njegova kancelarija je bila u prizemlju, u ranijim prostorijama upravnika Zadružnog doma, dok je na spratu sedeo Pero Petrović. Ni jedan od njih dvojice nije znao da će neko dovesti zatvorenike. Dežurni policajac Milan Lukić obavestio ga je da je zatvorenike autobusima Drinatransa dovezao Dželat, naoružani teritorijalac ili pripadnik specijalne vojske. Čuo je da su zatvorenici prebačeni iz Karakaja ili Čelopeka, da će u Domu kulture biti 2-3 dana a onda potom odvedeni u Batkoviće. Dan nakon dolaska, zatvorenik Ibro Lolić, vozač Drinatransa, u dvorištu Doma kulture sagradio je WC koji su koristili zatvorenici. Optuženi Branko Grujić bio je predsednik Skupštine opštine i stranke SDS, a verovatno i predsednik Privremene vlade. Pitanja punomoćnica žrtava Na pitanje punomonice oštećenih Milene Vasić, odgovara da se nije interesovao za sudbinu zatočenih ljudi i da nikoga nije pitao šta je sa njima. Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, kaže da je pola sata ili sat nakon zatvaranja Muslimana u Dom kulture, to javio svom pretpostavljenom Petku Paniću. Ne zna da li je on to već znao. Nakon što mu je Petko Panić rekao da ih čuva onaj ko ih je i doveo, svedok se obratio predsedniku Mesne zajednice. Saslušanje svedoka Dragana Mašanovića

11

Svedok je na početku rata bio na položajima u Bijeljini, a onda je prebačen u Pilicu. Kada je 19.05.1992. JNA napustila teritoriju Zvornika, rezervni sastav je ušao u sastav TO Zvornik i on je sa ostalim rezervistima upućen u Zvornik. Njegov vod je neko vreme, po naređenju optuženog Branka Popovića, branio selo Šetići, a onda je dobio zadatak da ide u Karakaj, gde im je komandant bataljona Dragan Gotovac rekao da idu u Drinjaču. Nakon kraćeg odmora, vojni policajci obavestili su ih da su u Domu kulture u Pilici zatvoreni Muslimani. U Domu kulture je video mnogo zatvorenika. Čuo je da su stigli autobusima Drinatransa. Zatvorenike su čuvala sva tri voda Karakajske čete. Zabranio je da se na njih puca ili da se maltretiraju. Zatvorenicima je hrana bacana kroz otvor na zidu iznad bine. Zatvorenici Ibro Lolić, vozač iz Drinatransa, i njegova dva brata sagradili su, po njegovom naređenju, WC koji su zatvorenici koristili. Ibri Loliću je bila povređena ruka i on mu je rekao da ga je u TŠC-u u Krakaju neko tukao. Zatvorenim Muslimanima voda je data tek drugog dana boravka, kada je u prostoriju gde su bili dotureno baštensko crevo. Čuo je da su vodu sipali, između ostalog, u čizme i tako je jedni drugima dodavali. Sutradan je čuo da su tokom noći pripadnici vojne policije tukli zatvorenike, oduzimali im nakit i terala ih da pevaju četničke pesme. Drugog ili trećeg dana po zatvaranju, zatvorenike je kamionima odvezla vojna policija. Kamioni su bili sa ciradama, a policajce je predvodio Miladin zvani Dželat, koji je bio pijan i izgledao strašno: neobrijan, sa brkovima i šajkačom na glavi. Pri odvođenju, napravljen je popis zatvorenika. Vojnici su oko zatvorenika napravlili obruč kako bi se sprečilo njihovo bekstvo. Sa Dželatom su bili i vojni policajci Boško iz Karakaja i Pipa iz Bijeljine. Dželat je rekao da zatvorenike vodi na razmenu. Zatvorenici su streljani u Karakaju. Pri streljanju vojnici su im pucali u leđa. Pitanja predsednice veća Dželat i Boško su mu naredili da kombijem prati prvu kolonu kamiona, koja je prevozila zatvorenike. On je to i učinio misleći da se radi o razmeni. Vozač njegovog kombija bio je Miladin Ivančić. Kolona je stala na betonski plato, pored neke zgrade. U zatvorenike su pucali Dželat, Pipa i Boško. Streljanje je gledao kratko, jer mu se ubrzo smučilo. Preostali zatvorenici su na isti način dovezeni i streljani na istom mestu. Sipisak zatvorenika pravljen je na njegovu inicijativu, jer je smatrao da to treba uraditi ako se zatvorenici razmenjuju. Nije mu poznato šta je sa tim spiskom. Vojnom policijom komandovao je svedok Sedam. Dželat je posle rata psihički oboleo, a Pipa i Boško su u međuvremenu preminuli. Vojna policija je u Dom kulture dolazila po naređenju optuženog Branka Popovića. Vojni policajci su imali ključ od ulaza. Dželat je u Domu kulture bio stalno. Zatvorenici su se nalazili u potuno nehumanoj prostoriji. Kako nije mogao da gleda mučenje zatvorenika, tražio je od optuženog Branka Popovoća dokument kojim bi to zabranio. Pred njim nije smeo da pomene ubistva zatvorenika. Pretpostavlja da je taj optuženi komandovao Draganu Gotovcu. Optuženi Branko Popović je bio nadređeni svedoku Sedam, zbog čega je svedok od njega tražio da zaštiti zatvorenike. Ispred Doma kulture je video nekoliko tela ubijenih zatvorenika Muslimana, ali ne zna šta je bilo sa njima niti sa telima ostalih ubijenih Muslimana. Mesto na kome su zatvorenici streljani nalazilo se na oko 20 kilometara od Karakaja. Pitanja punomoćnica oštećenih Na pitanje punomoćnice žrtava Nataše Kandić, odgovara da se o ubistvu zarobljenih Muslimana govorilo javno, odmah nakon što se isto desilo. Sami izvršioci su pričali o tome dok su se nakon ubistva častili pivom. Ubistvo zarobljenika nije moglo da se desi bez znanja Branka Grujića, koji je stalno odlazio u Garnizon. Dobro poznaje svedoka Sedam, koji ga je zarobio kada je odbio da ide u napad na neko muslimansko selo. Pitanja branilaca optuženih Dugo je razmišljao da li da kaže da je video streljanje Muslimana, ali je tokom ovog svedočenja prelomio i odlučio da o tome govori.

12

Napomena: Svedok je više puta ukazivao sudu da se zbog svedočenja u ovom predmetu ne oseća bezbedno i da brine za sopstvenu i bezbednost članova svoje porodice. Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom. Glavni pretres: 24.03.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Pere Petrovića Svedok je od 11.05.1992. bio predsednik Kriznog štaba, a nešto kasnije i predsednik Mesne zajednice. Srpski vojnici su početkom juna 1992, u Dom kulture u Pilici, zatvorili zarobljene Muslimane. Zatvorenici su dovezeni autobusima Drinatransa, iz nekog objekta u Karakaju. Gazdama kafana, koje su se nalazile u blizini Doma, naredio je da za zatvorenike nabave hleb. U zgradi Doma kulture nalazile su se i prostorije Opštine, Mesene zajednice i Stanice policije. Prostorije gde su boravili zatvorenici bile su neadekvatne i nehigijenske. Zatvorenicima su vojnici uveče dali hleb, a sutradan su im sa dvorišne česme preko baštenskog creva doturili vodu. U cilju sprečavanja zaraze kod zarobljenika, od kojih se osećao neprijatan miris, sa Sinišom Ćirkovićem, potpredsednikom Mesne zajednice, otišli su kod komandatna Štaba TO Zvornik optuženog Branka Popovića, tada Marka Pavlovića. Taj optuženi je obećao da će zatvorenicima obezbediti hranu, da će nastojati da reši higijenske probleme, da meštani Pilice ne treba da brinu jer se zatvorenici obezbeđuju i da takva situacija neće dugo trajati. Toga dana u dvorištu Doma kulture sagrađen je poljski WC. Vojskom koja je čuvala objekat komandovao je Dragan Mašanović, koji mu je pokazao papir na osnovu kojeg je bio zadužen da vodi brigu o zatvorenicima. U okviru TO Zvornik postojala je Vojna policija, čiji su pripadnici dolazili u Dom kulture. Jedan od njih, koga su zvali Dželat , bio je izuzetno opasan i često je maltretirao zarobljenike. Pitanja i predočavanja predsednice veća Negira iskaze svedoka Petra Juroševića i Dragana Mašanovića da je kod optuženog Branka Popovića, komandanta Štaba TO, išao sa svakim od njih pojedinačno. Zatvorenici su pri dolasku u Dom kulture u Pilici, po naređenju vojnika, pevali četničke pesme. Čuo je da su iz Doma kulture izvedena dvojica zatvorenika koji se više nisu vratili, kao i da su ispred Doma neko vreme bila tela trojice ubijenih zatvorenika. Boško je pre rata radio u fabrici Glinica. Nizak je rastom, svetle puti i kose. Pipa je bio mali i nizak, smeđe kose. Dželat, Boško i Pipa su dolazili u Dom kulture, ali ih svedok nije video. Dolazili su i Niški i Pivarski, ali ne zna u kom svojstvu. Niški je nosio masikrnu uniformu i izdavao je naređenja vojncima iz čete TO Pilica. Verovao je da su zatvorenici odvezeni u razmenu, a nakon mesec ili dva čuo je da su ubijeni. Optužerni Branko Grujić je u tom periodu kao predsednik Privremene vlade izdavao naređenja TO Zvornik. Ljudi koji su naredili da se zatvorenicima obezbede hrana i voda i da se izvedu da rade bili su u uniformama, a jedan od njih predstavio se kao pukovnik ili potpukovnik i komanant Ugljevičkog korpusa. Pitanja punomoćnica oštećenih Optuženi Branko Popović rekao je da će zatvorenici dobijati hranu dok se ne reši šta će dalje biti sa njima. Članovi porodice optuženog Branka Grujića rekli su mu da imaju neku njegovu izjavu i da nemaju problema sa tim da on svedoči, jer u izjavi nema ničega spornog u vezi sa tim optuženim.

13

Napomena: Sva odstupanja u odnosu na svoj iskaz u istrazi svedok objašnjava time da je pomešao događaj iz optužnice sa događajem iz 1995. godine, kada su neki zatvoreni Muslimani odvedeni na razmenu. Saslušanje svedoka Obrena Markovića Na dan kada su zarobljni Muslimani dovedeni u Dom kulture u Pilici, kao zamenik komandanta Trećeg bataljona (Mihajla Galića), nalazio se na položajima u Kiseljaku. TO Zvornik formirana je u aprilu 1992. i neko vreme paralelno su postojale JNA i TO Zvornik. Nakon JNA, svedok je prešao u odred TO, gde je bio komandant bataljona TO za Pilicu i Lokanj, a njegov zamenik je bio Dragan Teić. Zvornička brigada nezvanično je počela da funkcioniše 20.05.1992, a njen komandant bio je Dragan Blagojević ili Vasilić. Tada je i svedok imenovan za komandanta 3. bataljona. Komandant odreda bio je Dušan Jokić. Drugi bataljon sa štabom u Drinjači vodio je Dragan Gotovac. Krizni štabovi su postojali na teritoriji cele opštine. O događajima koji su predmet optužbe ima samo posredna saznanja.Čuo je da su zatvorenici u Domu kulture dobili hranu i vodu, i da su odvedeni na razmenu. Svedokov pokojni brat Jovan Lukić bio je pripadnik jedinice koja je bila u Novom izvoru, ali ne zna da li je on čuvao zatvorenike. Predočavanje i pitanja predsednice veća Negira svoji izjavu datu Haškom tribunalu, u kojoj kaže da mu je brat pričao da je među vojnicima koji su dovezli zatvorenike prepoznao Jovana Mitrovića. Potvrđuje da mu je brat rekao da je među vojnicima video lice sa nadimkom Dželat iz Trešića. Komandantu voda Draganu Mašanoviću, koji je čuvao Muslimane zatvorene u Domu kulture, naređenja je izdavao optuženi Branko Popović. Negira navode iz istrage da je znao da su zarobljeni Muslimani ubijeni u Gerinoj klanici i ko je Marko Pavlović. Najuticajniji među srpskim vojnicima bili su pripadnici paravojnih fomarcija. Pitanja punomoćnica oštećenih Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić kako može sa sigurnošću da tvrdi su optuženi nevini, svedok je sa punomoćnicom počeo svađu i izbegavao je odgovor. Napomena: Svedok je sve vreme davao neodređene odgovore i često se raspravljao sa predsednicom veća, tako da ga je ona u par navrata upozorila da je kao svedok dužan da kaže sve što mu je poznato, bez obzira na njegovu funkciju narodnog poslanika. Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom. Glavni pretres: 21.04.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Milana Blagojevića U periodu obuhvaćenim optužnicom živeo je u Karakaju. O događajima koji su predmet optužbe nema neposrednih saznanja. Pitanja predsednice veća Mobilisan je u sastav TO Zvornik, gde je komandovao četom TO Karakaj. Sredinom aprila 1992. postavljen je za direktora škole Veljko Lukić-Kurjak, a u novembru se ponovo vratio vojnim obavezama. Osoblje TŠC-a je videlo zatvaranje zarobljenih Muslimana u zgradu škole, a vojnci su im rekli da su zatvoreni Muslimani sa područja Sapne, Bijelog Potoka i Đulića. Zatvorenici su dovezeni autobusima Drinatransa.

14

Moma Vasiljević i Mihailo Galić su kao majori TO imali sedište u Fabrici Alhos. Svedok ih je smatrao nadređenima. Njegova četa je imala tri voda, čiji su komandiri bili Božo Radić, Milan Šakotić i Dragan Hadžistanović. Čuo je za pripadnike paravojnih formacija Niškog, Pivarskog, Slona, Spliću, koji su se izdvajali bahatim i osionim ponašanjem. Sve ih je viđao u TŠC-u. Zarobljene Muslimane vojnici su odveli prema Bijeljini. Svedok M je sakupljao tela ubijanih Muslimana po Zvorniku. Tela ubijenih Muslimana nalazila su se kod Gerine klanice. Čuo je da su tela Muslimana ubijenih u Zvorniku odn. kod Karakajskog polja, premeštena na Crni Vrh. Za dokument od 13.05.1992. godine, kojim je potvrdio da je na blagajni opštine Zvornik od Slobodana Miličića primio isplatu novca koju je odobrio optuženi Branko Popović, svedok kaže da se radi o isplati novačne pomoći. Neka vojna jedinica povučena je sa položaja iznad Karakaja i upućena da čuva zarobljenike. Pitanja punomoćnica oštećenih U momenetu kada je mobilisan, očekivali su napad Zelenih beretki, ali napada nije bilo. Kao direktor škole, naređenja je primao od Branka Grujića. Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, odgovara da u periodu kada su u TŠC-u bili zatvoreni Muslimani, nije imao kontakt sa optuženim Brankom Grujićem. U školi je bilo oko 20 profesora, ali niko nije reagovao. O tragičnim događajima razgovarao je samo sa sekretaricom Gabrijelom. Saslušanje svedoka Zdravka Blagojevića Naređenje za obezbeđenje Muslimana zatvorenih u TŠC-u izdao mu je Dragan Ristanović. Kod TŠC-a je video pripadnike paravojnih jedinica iz Srbije, koji su tukli Muslimane, šutirali ih i terali da pevaju četničke pesme. Dobrovoljci su imali beli džip i njime odvodili po dvojicu-trojicu Muslimana, a onda ih vraćali. Zatvorenici su u TŠC-u bili zatvoreni dve noći. Trećeg dana odvezeni su sa dva zglobna i dva obični autobusa. Kasnije je čuo da su ih srpski vojnici ubili u Pilici. Pitanja predsednice i članova veća Bio je jedan od komandira vodova Karakajske čete, koja je imala 88 pripadnika i delovala u sastavu TO Zvornik. Njen komandir bio je Milan Blagojević, a kasnije Dragan Tanić. Ostali komandiri vodova bili su Milan Šakotić, Božo Radić i Radovan Jovanović. Naređenje za čuvanje Muslimana zatvorenih u TŠC-u, dobili su dok su se nalazili na položajima kod Lipovca. Pripadnici vojne i civilne policije su u TŠC-u u Karakaju, u kamionima i šleperima, doveli oko 450 zarobljenih Muslimana. Raspored smena za čuvanje zatvorenika napravio je Regi. Svedok je dežurao dva puta, jednu celu i polovinu druge smene. Njegovo stražarsko mesto bilo je u neposrednoj blizini objekta, pored reke, ka tuzlanskom putu. Pripadnici paravojnih formacija Pivarski, Repić, Čupo, Bandera, Slon i Crni, batinali su i šamarali zatvorenike. Naročito okrutno zatvorenike je mučio Dželat. Većina njih bila je u crnim uniformama, a neki su nosili pletene kape. Vozili su ukradene džipove i putničke automobile. Uslovi u kojima su boravili zatvorenici bili su nepodnošljivi. Prostor je bio suviše mali i unutra je bilo izuzetno zagušljivo. Zatvorenici su dobijali hranu iz pekare 5. juli. Hleb je dovozio Miško Arapović. Zatvorenici su pretreseni i oduzete su im lične isprave. Vojnici su zatvorenicima delili papire, na kojima su oni morali da napišu ime komšije za koga misle da ima oružje. Zadatak pripadnika njegove čete bio je da spreči bekstvo zatvorenika. Ulazak pripadnika paravojnih formarcija u TŠC i odvođenje zatvorenika nikome nije prijavljivao. Pripadnici vojne i civilne policije su autobusima Drinataransa prevezli zatvorenike iz TŠC-a u Pilicu. Među njima bili su Repić, Pivarski i Josip Aćimović, vojni policajac iz Tršića, koji je jednog od zatvorenika kundakom puške udario u grudi. Mnogi zatvorenici su bili pretučeni i sa vidljivim povredama na telu. Odvođenju zatvorenika prisustvovali su i Dragan Vidović i Ivan Arapović.

15

Kod TŠC-a je video pripadnike vojne policije sa belim opasačima. Sedište vojne policije bilo je u Standardu. Komandant Zvorničke brigade, koja je takođe imala sedište u Standardu, bio je Vidoje Blagojević. Nakon predočavanja pismenog dokaza koji potvrđuje da je bio komandir čete od 1. do 30. 06.1992, svedok je rekao da je to moguće, ali da se ne seća kritičnih događaja, kao i da je to dokument koji se odnosi na isplatu plata. Pošto mu je predočen dokument o isplati plata za jun 1992, kaže da je moguće da je taj dokument potpisao pri peuzimanju plata za pripadnike voda, ali nema objašnjenje za činjenicu da je njegovo ime otkucano na dokumentu. Nakon više ponovljenih pitanja u vezi okolnosti da li je u periodu navedenom u dokumentu komandovao četom, svedok kaže da je moguće da jeste. Pitanja punomoćnica oštećenih Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, odgovara da stražari i pripadnici paravojnih formacija nisu komunicirali. Marko zvani Lopov je često ulazio kod zatvorenika. U pratnji autobusa Drinatrasa, kojima su prevoženi zatvorenici, krenuli su Dragan Vidović i Ivan Arapović. Paravojnim jedinicama komandovao je Pivarski. Pitanja branilaca optuženih Arapović Ivan je svedoku rekao da je Mehmedaliju Gojkića izveo iz TŠC-a kako bi podigao platu. Napomena: Predsednica veća je svedoku u više navrata ukazala da je pod zakletvom i pitala ga da li mu neko preti, na šta je on, vidno iznerviran, odgovorio da mu prete, ali nije rekao ko. Nakon saslušanja svedoka, veću se obratila punomoćnica oštećenih Nataša Kandič zahtevom da sudsko veće spreči brata optuženog Branka Grujića da tokom praćenja suđenja vređa i preti oštećenima. Na traženje predsednice veća, oštećeni Mevludin Lupić je rekao da su članovi porodice optuženog Branka Grujića, na jednom od prethodnih suđenja, oštećenima dobacivali da će doći drugo poluvreme, da se sudi samo za ubijene Balije, a ne i za ubijene Srbe. Na šta je brat optuženog Grujića, Vaso Grujić, rekao to je instalacija odavde, odavde je instrumentisan, od Nataše Kandić i da su članovi porodice optuženog komentarisali da je Rasim Delić pušten na slobodu, da će doći drugo poluvreme u smislu da će se suditi Muslimanima i da se nisu obraćali oštećenima, kao i da niko ne pominje 1310 Srba stradlih na području Zvornika. Predsednica veća je članove porodica optuženih i oštećenih, upozorila da se ne obraćaju jedni drugima. Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom. Glavni pretres: 22.04.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Sejde Omerovića Svedok je bio zamenik predsednika Mesne zajednice Klisa i član Kriznog štaba. Nije učestvovao u pregovorima između Muslimana i Srba, vođenim u Petkovcima. Predstavnici srpske strane su to izričito zabranili, jer je rekao da bi bilo dobro da Srbi predaju oružje Muslimanima, pa će onda oni njima da garantuju bezbednost. Rezultat tih pregovora bio je da su se dogovorili da žive u miru, ali svedok misli da su Srbi vodili pregovore da bi sprečili da Mislimani učestvuju u oružanim borbama koje su se vodile nedaleko odatle. U fabrici Alhos bio je logor u koji su zatvarani Muslimani, zarobljeni na barikadama. Muslimani nisu mogli da izlaze iz svojih sela bez odobrenja komšije Srba i informisanja Kriznog štaba i opštine Zvornik. Vinko Radović mu je odobrio da ide u Zvornik do optuženog Branka Grujića i od njega traži potvrdu. Otišao u bivšu zgradu opštine, gde se

16

predstavio kao Srbin i pitao prisutne šta čekaju i zašto ništa ne preduzimaju, s obzirom na to da se Muslimani naoružavaju. Optuženi Branko Popović mu je rekao da se javi Boži Vidoviću i Zdravku Pantiću i u toku noći preuzme oružje. U aprilu je JNA, od Muslimana iz Đulića, oduzela oružje. Predaji oružja prisustvovalo je lice sa nadimkom Niški, koga je Vinko Radović oslovljavao sa komandante. Neki meštani Šetića, Radave, Đulića, Džina i drugih okolnih sela su u danima koji prethodili 1.06.1992. došli u Klisu. Veče pre 1.06.1992. Nurija Jašarević je preneo naređenje optuženog Branka Grujića i rekao da Muslimani mogu neke pokretne stvari da utovare na svoja prevozna sredstva i odu prema Sapni. Pitanja predsednice veća Odlazak Muslimana iz Klise posmatrao je sakriven u žbunju. Video je kada su im srpski vojnici naredili da krenu ka Bijelom Potoku, na šta su meštani negodovali i od Nurije Jašarevića tražili objašnjenje. Nurija je od majora koji je komandovao tražio da se ide ka Sapni, ali ga je major oterao. Svedokova žena i njihovih četvoro dece su sa ostalim meštanima otišli na Bijeli Potok, odakle su kamionima odvezeni u Memiće. Pratio je kolonu u nameri da spase svoju decu. Neki od vojnika, za koje pretpostavlja da su bili njihove komšije Srbi, na glavama su nosili crne čarape. Traktore, vozila i ostale pokretne stvari meštana Klise i okolnih sela, odneli su Srbi iz Petkovaca, Tabanaca i Malešića, u osnovnu školu u Petkovcima. Traktor koji je pripadao svedoku uzeo je a kasnije i prodao Zdravko Pandić. Po odlasku meštana, iz štala i obora pustio je domaće životinje. Sreo je Ahmeta Hrusnića, rođaka čiju su nepokretnu majku srpski vojnici ubili na stepenicama kuće. Ubijeni su i Alija Hrustić, Osman Hasanović, Rifat Džinić, Alija Šabaza Džinić, kao i neko iz Grbavaca. Sutradan, 2.06.1992. Srbi su iz muslimanskih kuća uzeli belu tehniku. Među Srbima koji su to radili, video je Peru Radić zvanog Jarac. Iz Klise je otišao 3.06.1992. Dvojica zarobljenih srpskih dečaka razmenjena su za Muslimane iz Bijelog Potoka, Đulića, Talismana i Mrakodola. Optuženi Branko Grujić je pet do deset dana pre iseljavanja Muslimana, učestvovao u pregovorima o iseljavanju. Iz Klise je zarobljeno 134 muškarca. Tela oko 70 njih ekshumirana su u masovnim grobnicama u Glumini, Grbavcima i na Crnom Vrhu. Optuženi su Branko Grujić i Marko Pavlović, za koga je čuo da mu je pravo ime Branko Popović. Optuženi Branko Grujić pregovarao je sa Nurijom Jašarevićem i obećao mu da neće biti problema. Tog optuženog su zvali Kralj Zvornika i njegova naređenja su bez pogovora izvršavana. Svedok se u to i sam uverio. Kad god je tražio nešto od svojih komšija Dragana, Željka ili Pere Radića, uvek bi mu rekli da će videti sa Grujićem. Optuženog Branka Popovića odn. Marka Pavlovića video je u SDS-u. Pitanja punomoćnica oštećnih Aliju Đulića je izveo i odvezao svojim autom Vinko Radović. Poznato mu je da je svedok Sedam učestvovao u iseljavanju Muslimana. Smatra da bi zaštićeni svedok Q, zbog umešanosti u događajima obuhvaćenim optužnicom, trebao da bude optuženi u ovom postupku. Pitanja branilaca optuženih Na pitanje branioca optuženog Branka Grujića da li je sa punomoćnicom oštećenih Natašom Kandić razgovarao o tome šta treba da priča pred sudom, odgovorio je da nije. Optuženi Branko Grujić tvrdi da svedoka vidi prvi put. Saslušanje svedoka Omera Selimovića Početkom 1992. meštani Đulića formirali su Krizni štab. Sa meštanima iz okolnih srpskih sela vođeni su pregovori na kojima je dogovoreno da je glavni cilj zaštita civila. Drugi korpus JNA izdao je naređenje da Muslimani moraju da predaju oružje, ako žele da nastave normalno da žive i rade. Mnogo ljudi je radilo u fabrikama Alhos, Standard, Fagum, pa su stoga predali oružje srpskim vojnicima iz Drugog korpusa. Odmah po predaji oružja,

17

Srbi su sa Ćirilova brda pucali u pravcu muslimanskih sela. Stević Milorad zvani Kužnjak je sa pet metara udaljenosti pucao u njegovu kuću. Sa ostalim stanovnicima Radeve napustio je selo i otišao u Klisu. Odatle je stupio u kontakt sa komandom Armije Republike BiH. Kapetan Hajro mu je rekao da imaju saznanja da, uprkos postignutom dogovoru, Srbi neće dozvoliti da Muslimanimi iz Klise preko Sapne pređu na teritoriju pod kontrolom muslimanske vojske, već da će ih odvesti prema Zvorniku. U noći između 31.05. i 1.06.1992, sa oko 15 momaka, vratio se u Klisu i odatle, pred zoru, izveo 112 vojnosposobnih muškaraca. Oko 8 sati ujutru, u Klisu su došla dva vojna transportera. Iz jednog od njih, neki vojnik je megafonom pozivao stanovništvo da se okupi. Stanovnici Klise, Đulića, Kučić Kule, Lupa, Radave, Mahmutovića, Džine i Sjenokosa, okupili su se na raskrsnici, u roku od 15 minuta. Srpski vojnici su im naredili da formiraju kolonu i krenu ka Bijelom Potoku. Srbi iz Petkovca su već počeli da pljačkaju napuštene muslimanske kuće. On i njegovi ljudi su zarobili dvojicu momaka i predali ih ispostavi vojne komande, obavestivši ih da moraju da ih čuvaju, jer Srbi drže muslimanske zatvorenike. Pitanja predsednice veća Svedok je bio član Kriznog štaba Đulići. Predsednik Štaba bio je Alija Đulić, koji je u kući Vinka Radovića 31.05.1992. pregovarao sa svedokom Q, Dragomirom Vasićem, čovekom koji je predvodio izbeglice iz Kladnja, optuženima Brankom Grujićem i Brankom Popovićem odn. Markom Pavlovićem i drugim Srbima. Alija je tražio da dođe Crveni krst i da se Muslimani isele u pravcu Sapne, da putuju svojim vozilima u kojima bi prevezli starije ljude. Srpska strana je to prihvatila. Sem Alije Đulića, na pregovorima je bio i Zijo Terzić, kondukter iz Drinatransa. Iste večeri, prilikom odlaska na sastanak sa svedokom Q, na Bijelom Potoku, srpski vojnici zarobili su Aliju Đulića. Kapetan Hajro je dva dana ranije saznao da će Srbi zarobiti vojnosposobne Muslimane. Prilikom predaje oružja, JNA je Muslimanima dala dokument na kome je video originalni pečat Drugog korpusa. Svedok Q je iz TŠC-a u Karakaju, gde su bili zatvoreni svi zarobljeni Muslamani, u Štab TO Zvornik, odveo Agana Lupića i Aliju Đulića. Kasnije ih je odveo u Memiće kako bi pregovarali o razmeni zarobljenika. Svedok Q je znao da u Tuzli nema zarobljenih Srba. Za ubistvo zarobljenih Muslimana saznao je od petroce mladića koje je poslao u Kalesiju. Smatra da su za ovaj događaj krivi optuženi, svedok Q i Stevo Radić, jer su u to doba bili uticajni i ljudi na ključnim pozicijama u Zvorniku. Optuženi Branko Grujić je bio predsednik Privremene vlade, a optuženi Branko Popović komandant TO Zvornik. Sakib Halilović, komandant Patriotske lige opštine Zvornik, koji je svakodveno pregovarao sa optuženim Brankom Grujićem i Stevom Radićem, uveravao je svedoka da im Srbi neće nauditi, te da su, radi poboljšanja odnosa, Srbima predali 2 tone goriva. Vesil Hamzić, jedan od trojice preživelih zarobljenih Muslimana, pričao mu je da su srpski vojnici i pored nepodnošljive vrućine, u prostiji u kojoj su bili zatvoreni Muslimani, pustili grejanje, usled čega su se mnogi zatvorenici ugušili. Vojnici su jednog dana odveli 20 do 30 zarobljenika, sa objašnjenjem da ih vode u razmenu. One koji su se javili, među njima i Vesila Hamzića, odvezli su kamionom ka železničkoj stanici. Kada su odvezali ceradu, zarobljenici su videli tela ubijenih Muslimana. Odbili su da siđu, a vojnici su u njih pucali dok su bili na kamionu. Vesil Hamzić je pao, udario glavom i onesvestio se. Kada se osvestio, na njemu je bilo telo njegovog oca. Skinuo je jaknu sa ubijenog rođaka Selimović Amira, nakon čega je otišao u Klisu, pa u Zaseok. Pitanje punomoćnica oštećenih U TŠC-u je postojalo grejanje kaloriferima, koje su mogli da uključe samo srpski vojnici. Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom.

18

Glavni pretres: 18.05.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Ivana Arapovića Svedok je bio pripadnik Karakajske čete, koja je brojala 150-170 vojnika, i kojom je kamandovao Zdravko Blagojević. Četa je bila podeljena na vodove, a svedok je bio u vodu Dragana Ristanovića. U aprilu 1992. četa je bila na položajima na brdu Lipovac. Nakon toga su dobili naređenje da u Karakaju obezbeđuju Muslimane, koji su bili zatvoreni u TŠC-u. Nalazio se ispred TŠC-a, kada je došao svedok Q i rekao mu da mora da krene sa njim. Sa policajcem Živoradom Trišićem iz Orahovca, prevezli su Agana Lupića i nekog Đuru, koji je radio u Glinici, do linije razdvajanja. Dobrovoljci iz Srbije Žućo, Repić, Pivarski i Topola, su zatvorenike u TŠC-u maltretirali, batinali, izvodili, neke su vraćali, a neke ne, terali ih da pevaju četničke pesme. Njih su se bojali i pripadnici Karakajske čete. Par dana kasnije, zatvorenike je prema Pilici, autobusima Drinatransa, odvezla vojna i civilna policija i dobrovoljci. Jedan od vozača autobusa bio je Petar zvani Pupa. Pitanja predsednice veća Raspored smena pravio je Milan Šakotić. Zarobljenici su bili civili Muslimani iz Bijelog Potoka, Klise i Đulića. U radionici TŠC-a bilo je od 300 do 400 zatvorenika. Tu je bilo izuzetno zagušljivo. Nije mu poznato da se zbog vrućine više zatvorenika ugušilo. Zatvorenici su imali vodu i dva ili tri WC-a. Hleb za zatvorenike, iz pekare 5. juli, dovozio je Miško Arapović. U prostoriju sa zatvorenicima ulazili su stražari Jeremić Mlađan i Stevanović Dušan zvani Uljez, ali i dobrovoljci - pripadnici jedinica kojima su komandovali Niški, Pivarski i Repić. Dobrovoljci su zatvorenicima oduzimali novac, zlato, satove i sve to stavljali u kutiji koja je stajala na stolu. Pivarski je sa svojim ljudima ispitivao i tukao zatvorenike, izvodio i odvozio ih negde automobilom i vraćao. Isto je činio Marko Savić zvani Lopov. Zadatak stražara je bio da spreče bekstvo zatvorenika, ali nisu sprečavali da ih dobrovoljci odvode. Ispod tavanice u prostoriji u kojoj su se nalazili zatvoreneci, postavljen je mitraljez. Ljubiša Pejić je izveo Mehmadaliju Gojkića, za koga je čuo da je spašen. Nije siguran da li je sa svedokom Q u TŠC dolazio i optuženi Branko Grujić. Dragan Ristanović zvani Regi je sedeo za stolom koji se nalazio u TŠC-u. Nakon predočavanja izjava svedoka Ljubiše Pejića zvanog Čađo i Mehmedalije Gojkića, da su u TŠC-u videli optuženog Grujića, svedok kaže da mu to nije poznato. Tokom odvođenja zatvorenika autobusima Drinatransa mesto su obezbeđivali vojnici i policajci, Pivarski i Crni su stajali sa strane, a pored njih bili su pripadnici Karakajske čete. Negira svoj iskaz dat Haškim istražiteljima da ga je Pivarski terao da tuče zarobljenike. Pitanja punomoćnica oštećenih Na pitanje Nataše Kandić, tvrdi da je o ubistvu zatvorenika saznao znatno kasnije. Verovao je da su razmenjeni. Saslušanje svedoka Dragana Vidovića Kao pripadnik Krakajske čete obezbeđivao je Muslimane zatvorene u TŠC-u. Komandir njegovog voda bio je Dragan Ristanović zvani Regi, koji je pravio raspored straža. On je rekao da imaju zadatak da spreče da zatvorenici pobegnu iz TŠC-a. U radionici u kojoj su bili zatvoreni Muslimanici, postojala su dva ulaza, jedan manji sa strane i drugi veliki sa metalnim vratima. On je bio raspoređen kod velikog ulaza ka reci, na desetak metara od vrata. Verovao je da je komandant čete Zdravko Blagojević, ali je kasnije saznao da je to bio Dragan Tanić. Pitanja predsednice veća Na konstataciju predsednice veća da niko od svedoka nije pominjao Tanića kao komandanta čete, odgovara da zna da je Dragan Tanić bio komandant u nekom periodu rata, ali ga nije

19

viđao u TŠC-u. Straže nisu bile organizovane po vodovima, već se dešavalo da u isto vreme stražare pripadnici različitih vodova. Nakon obezbeđivanja škole, Karkajska četa se vratila na liniju razgraničenja kod Lipovca. Pre dolaska Karakajske čete, zarobljenike su čuvali Pivarski, Mirokijo, Mrki, Džej, Repić. Nosili su maskirne i crne uniforme, kao i razne kape, marame i poveze. Dobrovoljcima je komandovao Pivarski. Njega su se svi bojali. Prilikom prevođenja zatvorenike iz manje u veću prostoriju, stražari su ih po naređenju Pivarskog tukli. On je palicom udario trojicu ili četvoricu. Pivarski im je psovao majku srpsku i govorio da će njih polomiti ako ne udaraju. Negira iskaz svedoka Mehmedalije Gojkića da su se neki zatvorenici ugušili u manjoj prostoriji, da nisu imali vode, da su zbog toga provalili u veću prostoriju u kojoj je bila česma i da su ljudi pili vodu sa poda, kao i da je povremeno sedeo za klupom gde su zarobljenici Muslimani predavali svoja dokumenta i novac. Ispravlja svoju izjavu datu Haškim istražiteljima da je optuženi Branko Grujić bio u TŠC-u i zarobljenim Muslimanima rekao da će biti razmenjeni i da se smire do tog trenutka, u smislu da je to rekao Dragan Ristanović zvani Regi, koji je preneo Grujićevu poruku. Video je kada su zatvorenici dovezeni i zatvoreni u TŠC. Poslednjeg dana boravka zatvorenika u TŠC-u, Regi mu je rekao da će zarobljenike odvesti na razmenu u Pilicu. Zatvorenici su odvezeni autobusima Drinatransa. Akcijom odvođenja zatvorenika rukovodila je civilna policija. Svedok je, nakon ovih događaja, kupio Gerinu klanicu. Za ubistvo zatvorenika saznao je tek u Haškom trinbunalu. Pitanja punomoćnica oštećenih Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, odgovara da poznaje optuženog Branka Grujića. Petnaestak dana pre ovog suđenja, ručao je u kafani brata tog optuženog Laze Grujića, ali tom prilikom nisu pominjali suđenje. Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom. Glavni pretres: 19.05.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Koste Pejića Kao pripadnik Karakajske čete angažovan je na čuvanju Muslimana zatvorenih u TŠC-u u Karakaju. Komandant te čete bio je Milan Blagojević, a potom Dragan Tanić. Komandanti vodova bili su Dragan Ristanović i Milan Šakotić. Stigao je na stražu nakon što su Muslimani iz Bijelog Potoka i Đulića dovedeni i zatvoreni. Sražario je samo prve noći nakon njihovog zatvaranja. Iz svog dvorišta, koje je od TŠC-a udaljeno 50-ak metara, video je kada su zatvorenici autobusima Drinatransa odvezeni ka Bijeljini. Pitanja predsednice veća Pripadnici TO Zvornik nosili su sivo-maslinaste i maskirne uniforme i bili su noružani poluautomatskim puškama. Nije video tela zatvorenika koji su se ugušili i ne seća se da su neki zatvorenici odvođeni do kuća da bi pokazali gde su sakrili oružje. Osim stražara, za vreme boravka zatvorenika u TŠC-u, bili su i dobrovoljci iz Srbije Niški, Pivarski, Štuka, koji su nosili maskirne uniforme. Oni su ulazili kod zatvorenike i ispitivali ih. Hrana za zatvorenike dopremana je iz Kriznog štaba, koji je bio smešten u fabrici Alhos. Kod TŠC-a je viđao i vojne policajce sa belim opasačima i crvenim beretkama. Pričalo se da su to pripadnici jedinice Crvene beretke, kojom je komandovao kapetan Dragan.

20

Kolonu autobusa koji su prevozili zatvorenike, pratili su pripadnici civilne i vojne policije. Desetak dana kasnije, čuo je da su zatvorenici ubijeni. Nije čuo da su zarobljenici trebali da budu razmenjeni za Srbe zarobljene u Tuzli. Satove, novac i nakit, koji su vojnici oduzeli od zarobljenika, odneli su Niški ili Pivarski. U tom trenutku vojnim snagama u Zvorniku komandovao je optuženi Branko Popović odn. Marko Pavlović, komandant TO. Vojna policija pripadala je komandi u fabrici Standard, gde je u junu bila stacionirana Vojska Republike Srpske. Pitanja punomoćnica oštećenih Na pitanje punomoćnice oštećenih Milene Vasić, kaže da nije video tela ubjenih i da mu nije poznato da su se neki zatvorenici ugušili. Saslušanje svedoka Dragana Pavlovića Od 1981. radio je kao vozač u preduzeću Autotransport, u kome je svedok Q bio direktor. Na početku ratnih dejstava 1992, dobio je putni nalog da sa Bijelog Potoka preveze Muslimane, meštane Đulića. Kamionom marke Štajer sa Bijelog Potoka vozio je žene, decu i neke bračne parove. Odvezao je dve grupe do raskrsnice Osmaka i Memića, stavio im merdevine, nakon čega su izašli iz kamiona i nastavili put ka Tuzli. Nakon prve, prevezao je i drugu grupu. Na putnom nalogu bilo je navedeno da se radi o vožnji u lokalu. Autotransport se nije bavio prevozom ljudi, s obzirom na to da je imao samo kamione. Svedok je angažovan na prevozu ljudi dva puta, jednom za selo Đuliće, a drugi put za Kozluk. Video je ljude u policijskim i vojnim SMB uniformama. Nije mu poznato ko je rukovodio operacijom. Osim kamiona Autotrasporta, Muslimane su prevozili i autobisi preduzeća Drinatrans. Nije video ko naređuje da krenu, već je krenuo sa ostalima. Pitanja predsednice veća Nije video da su na Bijelom Potoku srpski vojnici Muslimanima oduzimali i uništavali lična dokumenta. Nije čuo pucnajvu i ne zna da li je tu neko ubijen. Sa njim u kabini kamiona bio je i neki policajac. Meštane Kozluka, osim kamiona, prevozili su i autobusi Drinatranasa. Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom. Glavni pretres 20.05.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Petka Panića Marinko Vasilić ga je ujutru 1.06.1992. pozvao da sa desetak policajaca ode u Bijeli Potok, jer su vlasti dogovorile da se Muslimani iz Klise i okolnih sela isele u pratnji vojske. Trebalo je da nadgledaju njihov ulazak u kamione. Na Bijelom Potoku videli su kolonu muškaraca i duž nje vojnike, dok su na ledini sa leve strane bile žene, deca i starci. Na čelu kolone muškaraca bio je Agan Lupić. Pozdravili su se i Agan mu je rekao da meštani idu u Memiće i da hoće da uđu u kamione. Jedan po jedan kamion se punio i kretao za Memiće. Vojnici su pucali ka šumi iznad Bijelog Potoka. Komandir Marinko Vasilić ga je pitao ko je i zašto pucao. Agana Lupića je nešto kasnije odveo svedok Q. Iseljavanje je završeno predveče, a odmah potom svedok je komandiru Vasiliću podneo raport. Sutradan je saznao da su na Bijelom Potoku zarobljeni neki Muslimani, koji su zatvoreni u TŠC-u u Karakaju, a nešto kasnije i da su ih pripadnici paravojnih jedinica ubili u Gerinoj klanici. Objekat u kome su Muslimani bili zatvoreni, obezbeđivala je Karakajska četa TO Zvornik, kojom je tada komandovao optuženi Branko Popović odn. Marko Pavlović. Komandiri te čete bili su Milan

21

Blagojević, Boža Radić, Zdravko Blagojević. Čuo je i da su svedok M i Petar Tanić, kod klanice, sakupljali tela ubijenih Muslimana. Načelnik policije u to vreme bio je Miloš Pantelić, a u nekom trenutku to je bio i Marinko Vasilić. Pitanja predsednice veća Na Bijelom Potoku video je veliki broj kamiona Autotransporta, čiji je direktor bio svedok Q. Tu su se nalazili i vozači Drinatransa, ali bez autobusa. Čudio se što su muškarci odvojeni od žena, dece i staraca. Na zahtev komšinice iz Tršića, tražio je od nekog vojnika da dozvoli da njeni sinovu idu sa njom. Na pitanje predsednice veća zašto je to činio, kada je verovao da svi idu u Memiće, kaže da je mislio da je bolje da deca putuju sa majkom. Na Bijelom Potoku je bilo i pripadnika čete TO Čelopek, od kojih je video pokojnog Ostoju Ikonića, kao i čete TO Grbavaca, među kojima je video Zarka Zarića. Ljubomir Kitanović zvani Crni komandovao je grupom vojnika iz Teslića, koja je delovala pri MUP-u. Ta grupa nije bila pod njegovom komandom. Nije tačno da je prilikom raportiranja Marinku Vasiliću rekao da su Muslimani zatvoreni u TŠC-u i da se tu čuvaju za razmenu za Srbe, jer je to saznao tek sutradan. Ne seća se da ga je Petar Jurošević obavestio da je oko 400 Muslimana zatvoreno u Dom kulture u Pilici, da ih je dovezao Dželat, na šta mu je on odgovorio da zatvorenike treba da čuva onaj ko ih je zatvorio. Negira da je učestvovao u razdvajanju muškaraca od žena i dece i da je potom pratio kamione koji su prevozili žene i decu. Ne zna ko je naredio odvajanje muškaraca i njihovo ubistvo. Optuženi Branko Popović odn. Marko Pavlović bio je komandant Štaba TO. Sve odluke o angažovanju vojske i policije donošene u Štabu TO odnosno donosio ih je otpuženi Branko Popović. Pitanja punomoćnica oštećenih Policija nije učestvovala u obezbeđivanju Muslimana zatvorenih u TŠC-u. Na predočavanje dokumenta koji govori o isplati zarade policajcima za obezbeđenje tog objekta, koji je potpisao Marinko Vasilić, kaže da taj dokument nije video. Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, odgovara da su grupa koju je vodio Kitanović, kao i Gogićevci, koji nisu poštovali naredbe i komandu policije, bile na platnom spisku MUP-a. Salušanje svedoka Marinka Vasilića U periodu obuhvaćenom optužnicom nije bio načelnik Stanice javne bezbjednosti opštine Zvornik, kako je to u ranijim izjavama isticao. U kancelariji Haškog tribunala u Sarajevu predočen mu je akt koji je 05.06.1992, kao načelnik policije, potpisao Miloš Pantelić. Pretpostavlja da mu je upravo on preneo naređenje da uputi 10-15 policajaca na teren, a koje je on preneo Petku Paniću, kao zameniku komandira stanice. Shvativši ozbiljnost trenutka, par sati kasnije, otišao je u Bijeli Potok i naglasio Paniću da mora da spreči izvršenje krivičnih dela. Uveče mu je Panić podneo raport i rekao da su izvršili zadatak. Te večeri ili sutradan saznao je da su muškarci odvojeni od žena i dece i zatvoreni u TŠC-u u Karakaju, a da su žene sa decom prebačene u Memiće. Muškarci je trebalo da budu razmenjeni za Srbe zarobljene u Tuzli. Spisak za razmenu odneo je Agan Lupić, koga je odveo svedok Q. Objekat u kome su Muslimani bili zatvoreni obezbeđivala je vojska. Pitanja predsednice veća Na pitanje predsednice veća zašto je 1.06.1992. odlazio u Štab TO, kaže da je svratio da bi pitao zašto su Muslimani zatvoreni u Karakaju. Saznao je da je u Tuzlu poslat spisak zatvorenih Muslimana. Moguće je da mu je Petar Panić pri raportiranju 1.06.1992. rekao da su Muslimani zarobljeni kako bi bili razmenjeni. Negira da ga je Petko Panić obavestio da je Cvjetko Jović rekao da je u Domu kulture u Čelopeku situacija strašna, da kod zatvorenika dolaze dobrovoljci, da Repić u crnom mantilu i sa nožem ulazi i maltretira zatvorenike, na šta je on rekao neka svako čuva svoju glavu, mi tu ništa ne možemo.

22

Uviđajna ekipa nije odlazila u Gerinu klanicu, a okolnost da su policajac Petar Tanić, sanitarni inpektor Pero Pavlović i Vlado Delić kod Gerine klanice videli stotine tela ubijenih Muslimana, objašnjava da je tek po odlasku iz policije saznao da su to bila tela zatvorenih u TŠC-u. Dobrovoljačke jedinice Crnog i Gogićevce iz Loznice, u Zvornik je doveo Miloš Pantelić. Zbog haotične situacije koja je vladala u Zvorniku, sa optuženim Brankom Grujićem je odlazio kod predsednika Republike Srpske. Optuženi Grujić mu je rekao da mu je predsednik obećao da će poslati specijalnu policiju koja će uhapsiti tu bandu (dobrovoljce). Negira da su zatvoreni Muslimani, na njegovu intervenciju, hranu dobili tek 30 sati nakon zatvaranja. Zatvorenicima je hranu obezbedila opštinska uprava iz hotela. Negira da ga je Cvjetko Jović obavestio da zatvorene Muslimane ne mogu da zaštite od dobrovoljaca, na šta mu je svedok rekao da će tu biti još samo nekoliko dana. Na predočavnje iskaza svedoka Dragomira Vasića da je policija obezbeđivala naseljavanje Srba u Đuliće, kaže da je to moguće i da je u to bio uključen i Crveni krst. Suočenje svedoka Petka Panića i Marinka Vasilića Nakon suočenja sa Petkom Panićem, kaže da je moguće da ga je Panić izvestio o maltretiranju Muslimana zatvorenih u Domu kulture Čelopek, ali da u to nije siguran. Suočeni na okolnost da li je Miloš Vasilić znao za tela Muslimana ubijenih u Gerinoj klanici, svedok Panić kaže da ne tvrdi da je Vasilić to znao, već da je bilo nemoguće da ne zna. Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom. Glavni pretres: 8.06.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Alije Đulića Saslušanje svedoka vrši se putem video-konferencijske veze Svedok je bio predsednik Mesne zajednice u Đulićima. U svojstvu predstavnika muslimanske strane sa Zijom Terzićem i Mujom Grahićem, vodio je pregovore o iseljenju muslimnskog stanovništva iz Klise i okolnih mesta. Pregovori su se održavali u kući Vinka Radovića, ispred koje su bili naoružani srpski vojnici u maskirnim uniformama. Sa srpske strane pregovarali su Vinko Radović, Jovo Mijatović i svedok Q. Dogovoreno je da se Muslimani isele preko Sapne. Nakon sastanka Srbi su im rekli da komanda TO Zvornika ne dozvoljava kretanje preko Sapne i da će se Muslimani na slobodnu teritoriju iseliti prema Tuzli. Sa Zijom Terzićem ponovo je otišao do kuće Vinka Radovića, gde je čuo da će ih umesto Sapne prebaciti u Tuzlu, što su meštanima Klise saopštili iste večeri. U Klisi su se tada nalazili Muslimani iz više okolnih sela, koji su oružanim dejstvima Srba isterivani iz svojih sela. Krajem aprila, pod ultimatimom srpske strane, predali su oružje, o čemu su dobili potvrdu, koju je svedok predao sudu. Pitanja predsednice veća Svedok Q je bio prisutan kada su pregovarači saznali za promenu maršute iseljenja. Zabranu kretanja preko Sapne, svedok je saopštio mnogobrjnim meštanima, koji su se okupili ispred kuće Ibre Đulića. Nije mu poznato da je Mujo Grahić došao u Klisu i preneo im da budu spremni. Negira da je za mesto okupljanja određen Bijeli Potok. On i Zijo Terzić su od svedoka Q tražili da članove njihovih familija prebaci na slobodnu teritoriju, kako bi se ljudi na slobodnoj teritoriji upoznali sa dešavanjima u Klisi. Dok je na Bijelom Potoku, sa bratom i stricem čekao svedoka Q, pojavio se automobil Golf 2 i iz njega je sa dvojicom policajaca izašao Buda Spasojević. Oni su ga silom odveli, prvo u policijsku stanicu, a onda u Štab TO Zvornik. U prostoriju u kojoj je bio zatvoren ušao je optuženi

23

Branko Popović, koji se predstavio kao major Marko Pavlović, pitao ga da li je on Alija Đulić i počeo da ga tuče. Pretio mu je da će ga zaklati i živog oguliti. Nakon što mu je svedok rekao da ima dva sina, rekao je da će pred njima i svedokom, silovati sedokovu ženu. Nakon toga, u tu prostoriju ulazilo je više osoba koje su ga tukle i maltretirale. Tu je proveo noć, a sutradan ujutru odveden je u jednu, pa u drugu prostoriju, u kojima je bilo zatvoreno pet ili šest momaka muslimanske nacionalnosti. Tu je nastavljeno maltretiranje i ispitivanje. Na zahtev vojnika, svedok je počeo da piše da nema oružje, a vojnik ga je udario i psovao ga, pitavši ga ko mu je rekao da piše latinicom, a onda ga je, kada je počeo da piše ćirilicom, ponovo udario rekavši mu da nije Srbin da bi pisao ćiriicom. Posle izvesnog vremena u prostoriju je ušao Budo Spasojević i oduzeo mu novac koji je imao kod sebe. Tu je na kratko ulazio i svedok Q. Prebacili su ga u prostoriju u kojoj je sedeo Branko Grujić, gde je ubrzo došao i svedok Q. Jedan od njih dvojice rekao je da će Muslimane, zarobljene na Bijelom Potoku, razmeniti za Srbe koji se nalaze na stadionu u Tušnju. U prostoriju je ušao Marko Pavlović i pitao otkud svedok tu, pa je neko odgovorio da se vrši razmena stanovništva iz Tuzle za ljude sa prostora Đulića i Klise. Sa svedokom Q je otišao na Bijeli Potok, jer je svedok Q trebalo da dovede svedokovu porodicu. Kada su saznali da je njegova porodica već otišla, vratili su se u prostorije TO. Tu su optuženi Branko Grujić i ostali čekali da dođe glavnokomandujući i potpiše akt o razmeni. Kada je došao glavnokomandujući odn. optuženi Branko Popović, rekao je svedoku da neće da ga pusti, jer mu je obećao da će zaklati njega i njegovu porodicu. Izašao je iz prostorije, a sa njim je izašao i svedok Q. Kada se vratio, svedok Q je rekao da će sve biti u redu i da je akt o razmeni potpisan. Predveče je u Štab TO doveden i Agan Lupić, od koga je saznao da su muškarci odvojeni od žena i dece. Sutradan ujutru je sa svedokom Q, preko Memića, otišao u Tuzlu, gde su saznali da nema zarobljenih Srba. Par dana kasnije, gradom se pronela vest da su Muslimani zatočeni u TŠC-u ubijeni. Kada je to čuo, pozvao je svedoka Q, koji mu je rekao da to nije istina. Ne seća se da je u prostorijama Štaba TO kucan spisak zarobljenih Muslimana. Nije istina da je optuženom Branku Pavloviću predao spisak Muslimana. Ne može da objasni svedočenje oštećenih koji kažu da su za preseljenje preko Bijelog Potoka saznali tek sutradan. Pitanja zamenika tužioca Potvrda na kojoj je rukom dopisano njegovo i ime Agana Lupića, kucana je u protorijama TO u vezi sa razmenom zarobljenih. Pitanja punomoćnica oštećenih Na pitanje punomoćnice oštećenih Milene Vasić, odgovara da su u Štabu TO, u vezi sa potpisivanjem potvrde, čekali optuženog Branka Popovića i nikog drugog. Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, kaže da na Bijelom Potoku nije video Agana Lupića i nije istina da je tada bio sa njim u društvu. Saslušanje svedoka Agana Lupića Saslušanje svedoka vrši se putem video-konferencijske veze Sa ostalim muškarcima Muslimanima zarobljenim na Bijelom Potoku, zatvoren je u TŠC u Karakaju. Na intervenciju svedoka Q, stražari su mu dozvolili da izađe iz TŠC-a, ali mu je svedok Q rekao da on sam ništa ne može da učini i predložio mu da odu do Štaba TO Zvornik i tamo reše šta će. U Štabu TO je video Aliju Đuliću i Branka Grujića. Svedok Q je predložio da se dogovore kako će svedoka i Aliju Đulića prebaciti na teritoriju pod kontrolom muslimanskih snaga. Svedok je tada ukazao na loše uslove u kojima Muslimani zarobljeni na Bijelom Potoku borave u TŠC-u. Optuženi Branko Grujić naredio je svedoku Q da ode do TŠC-a i uradi nešto po tom pitanju. Kada se vratio, svedok Q je rekao da su zarobljenici dobili suvi obrok i da im je obezbeđen WC i voda. Optuženi Branko Grujić i svedok Q govorili su o tome da ne mogu ništa da odluče bez komandanta. Kada je komandnat došao, svedok Q i

24

optuženi Branko Grujić objasnili su mu da je svedok bivši policajac, da su sa njim u dorbim odnosima i da traži da ode na slobodnu teritoriju. Komandant je bio mlađi čovek, crn, Srbijanac, što je zaključio jer je govorio ekavski. Bio je u novoj vojnoj uniformi. Potvrda koju je nosio Alija Đulić služila im je za prolaz. Tada su u Štabu TO sačinjeni spiskovi zarobljenih Muslimana. Komandant je pročitao spisak i pitao Aliju jel to tu, na šta mu je Alija odgovorio da je tu sve od A do Ž. Optuženi Branko Grujić i ostali u komandi Štaba TO, svedoku i Aliji Đuliću izdali su zadatak da, po prelasku na teritoriju pod kontrolom muslimanskih snaga, odu do Kriznog štaba i dostave brojeve telefona i podatke koji su potrebni za otpočinjanje pregovora. Nakon što su u Kriznom štabu u Tuzli uručili navedene brojeve telefona, svedok je pritvoren. Pitanja predsednice veća Komandant koga su u komandi Štaba čekali nije pominjao srpske zarobljenike u Tušnju. Meštani Lupića su zbog napada Srba, par dana pre iseljavanja, prešli u Đuliće. Dana 31.05.1992. u Đulićima je održan sastanak na kome su im pripadnici SDA iz Đulića, uglavnom rođaci Alije Đulića, rekli da ujutru budu na raskrsnici u Klisi, odakle će ih kamioni, preko Sapne, prebaciti na slobodnu teritoriju. Alija Đulić nije prisustvovao sastanku, jer ga je nešto pre toga odvela srpska vojska. Sutradan ujutru, umesto kamiona, pojavila su se dva ili tri pinzgauera iz kojih su izašli srpski vojnici. Muslimani su odvedeni na Bijeli Potok, gde su pripadnici rezervnog sastava policije i vojnici odvojili muškarce od žena, dece i staraca. Osim svedoka Q, do linije razgraničenja srpske i muslimanske vojske pratio ih je i neki vojnik. Srpski vojnici su im na liniji razgraničenja dali šipku i beli čaršav i rekli da će tako bez problema preći do muslimanske strane. Alija Đulić je u Štabu TO u Zvorniku, rukom napisan spisak imena izvadio iz džepa kožne jakne i predao ga komandantu. Ne zna da li je navedeni spisak prekucavan. Pitanja punomoćnica oštećenih Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, odgovara da je Alija Đulić imao spisak zatvorenika par sati po njihovom zarobljavanju. Na pitanje odakle mu taj spisak kada Alija nije bio u TŠC-u, kaže da pretpostavlja da je spisak sačinjen ranije, jer su podatke o muškarcima – nosiocima porodica, u Klisi prikupljali Alijini momci. Pitanja branilaca optuženih Sa svedokom je u Živinicama, u nekom vlažnom podrumu, bio pritvoren je i Alija Đulić. Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i posmatrač Žena u crnom. Glavni pretres: 9.06.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka-oštećenog Osam Svedok je jedan od trojice zarobljenih Muslimana koji su preživeli zarobljavanje na Bijelom Potoku i zatvaranje u TŠC-u u Karakaju i Domu kulture u Pilici. Svedok je 1.06.1992. bio u Klisi. Istog dana svi muškarci Mulsimani iz Klise i okolnih sela zarobljeni su i zatvoreni u TŠC u Karakaju. Pet dana kasnije, autobusima Drinatransa prebačeni su u Pilicu. Posle tri dana, srpski vojnici su ih naterali da se popnu u kamione i rekli im da ih vode na razmenu u Živinice. Odvezli su ih u Gerinu klanicu, naterali ih da uđu unutra i počeli da pucaju. Sticajem okolnosti je ostao nepovređen. Čuo je kako vojnici odlazeći kažu idemo po sledeću turu, a nekoliko minuta kasnije pobegao je odatle. Lutao je neznajući gde se nalazi i sutradan se ponovo vratio na isto mesto. Iz obližnje kuće video je da srpski vojnici tela ubijenih Muslimana utovarivačem ubacuju u kamion. Sledeće noći je krenuo ka slobodnoj teritoriji, ali su ga Srbi ponovo zarobili. Uspeo je da pobegne, ali je nešto

25

kasnije ranjen. Tek 12.06.1992. prešao je na slobodnu teritoriju u selo Zaseok. Nakon toga mesec dana se lečio u bolnici u Tuzli. Pitanja predsednice veća Meštani 13 okolnih muslimanskih sela predali su oružje i otišli u Klisu. Vojnici kojima je oružje pradato nosili su SMB uniforme. U Klisi je 1.06.1992. bilo oko 4.500 ljudi. Na raskrsnici su bila dva tenka i mnogo maskiranih vojnika u šarenim i jednobojnim uniformama i čarapama na glavama, za koje pretpostavlja da su bili meštani. Srpski vojnici su postavili punkt na raskrsnici u Klisi, gde su Muslimane koji su se kretali u koloni pretresali i oduzimali im stvari. Ženama su dozvolili da ponesu samo hranu za decu. Odatle su ih uputili u Đuliće, gde su ih dočekale vojska i policija. Razdvojili su muškarce od žena i dece, a muškarcima su oduzeli dokumenta, novac i cigarete. Razdvajanje su vršili vojnici u maskirnim uniformama. I sa čarapama na glavama. Vojnici su prvo zarobljene muškarce kamionima odvezli u Krakaj, a a onda žene i decu prebacili u Memiće. Nurija Jašarević je bio predesednik Mesne zajednice u Klisi. Ubijen je tri dana nakon zarobljavanja u TŠC u Karakaju. Čuo je da je su neki meštani u noći između 31.05. i 1.06.1992, preko linije razdvajanja, otišli na teritoriju pod kontrolom muslimanskih vojnih snaga. Verovao je da će ih Srbi pustiti ka Sapni. Pretpostavlja da bi Nurija obavestio meštane Klise o promeni plana, da je za to znao. On mu je rekao da se ne sekira, da dolazi UNHCR i da svi idu u Međeđu. Kod TŠC-a su im vojnici naredili da iskaču iz kamiona, stajali su sa strane i udarali zatvorenike. Pokazali su im iskasapljeno telo nekog maladića i rekli im vidite li šta rade Balije za nas. Prvu noć su proveli u jednoj prostoriji, a onda provalili u drugu i došli do česme sa vodom. Sutradan su ih vojnici ispitivali u nekoj većoj prostoriji. Za stolom na ulazu te prostorije, sedeo je čovek u civilu i pitao ga da li je predao oružje. Kada je rekao da jeste, udario ga je, a dugi vojnik ga je gurnuo u špalir vojnika koji su ga tukli. Od zadobijenih batina napuklo mu je rebro i vrtelo mu se u glavi. Neki vojnik je rekao da su ga dosta tukli i da ga više ne diraju. Ujutru je u prostoriji iz koje su provalili video tela dvadesetak ljudi koji su se ugušili. Pod prostorije je bio pod vodom, po kojoj su plivale devize i lična dokumenta zatvorenih. Vojnici su uzimali samo nemačke marke, ne poznajući ostale valute. U TŠC-u je prepoznao Miju iz Tršića, koji je zatvorenike iz Tršića izdvojio i odveo u drugu prostoriju iz koje se čuo rafal. Vojnici su ubili dvojicu zarobljenika koji su iz očaja pokušali samoubistvo strujom. Hrana koju su dobijali bila je izuzetno oskudna. Dobijali su hleb i konzerve, koje nisu imali čime da otvore. Vojnici su izdvajali i izvodili ljude koji su imali prodavnice ili radili u inostranstvu i za koje su verovali da imaju para. Neke od zatvorenika odvodili su da bi predali oružje. Jedan od zatvorenika bio je Ramiz Sinanović iz Mehmeda. Odveli su ga i nikada se nije vratio. Njegovo telo još uvek nije pronađeno. Pre odvođenja u Pilicu, vojnici su zatvorenicima rekli da će ih razmeniti u Odžacima kraj Brčkog. Autobusima Drinatransa sproveli su ih do Pilice i zatvorili u bioskopsku salu Doma kulture. Nakon tri dana, rekli su im da idu u Živinice na razmenu. On je krenuo sa prvom grupom zatvorenika. Prevoženi su kamionom. Na izlazu iz Doma kulture, vojnici su zapisivali imena, prezimena i imena očeva zatvorenika, zbog čega se svedok obradovao misleći da zaista idu u razmenu. Kamion je pratila policija, u kolima sa rotacijom. Kada se kamion zaustavio, njegov rođak je pogledao izvan cerade i rekao da su napolju svi pobijeni. Jedan od vojnika naredio im je da siđu iz kamiona, uđu u prvu prostoriju desno i okrenu se ka zidu. Uhvatio je rođaka za ruku i pao. Čudom je ostao nepovređen. U toj prostoriji streljano je oko 20 zatvorenika, a ostali su streljani u drugim prostorijama. Otišao je odatle i dok je kretao još dva puta je čuo rafalnu pucnjavu. Ubijeni su mu otac, brat i mnogobrojni rođaci. Napomena: Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom.

26

Glavni pretres: 10.06.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Milena Vasić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Dragutina Ilića Svedok je 4.06.1992. postao komandant Istočno-bosanskog korpusa, a pre njega komandant je bio Denčić. Njegova neposredno nadređena komanda bila je komanda Zvorničke brigade, čiji je komandant bio potpukovnik Vidoje Blagojević. Tokom juna, jula i avgusta te godine, često je dolazio u Zvornik, gde je posećivao komandu Brigade. Sa optuženim Brankom Grujićem, tadašnjim predsednikom opštine, i optuženim Brankom Popovićem, načelnikom Štaba TO, imao je korektne odnose. Optuženi Grujić mu je u više navrata pričao da neke grupe na čelu sa Žućom i Repićem vrše zločine, kao i da je Repić u Čelopeku odsekao uvo nekom Muslimanu i naterao ga da ga pojede. Rekao mu je i da su ih više puta proretivali, a da su oni uspevali da se vrate. U cilju sprečavanja takvih dešavanja, svedok je, u dogovoru sa Ratkom Mladićem, organizovao sabirni centar Batković i naredio da se svi zarobljenici tu dovode. Optuženog Branka Grujića nikada nije pitao ko i zašto zatvara Muslimane. Pitanja predsednice veća Nije mu bilo poznato da je 1.06.1992. iseljeno 15 Muslimanskih sela u okolini Zvornika. Na predočavanje Dnevno-operativnog izveštaja Istočno-bosanskog korpusa od 7.06.1992, u kome se pominje zatvaranje civila, i koji je on potpisao i poslao Ratku Mladiću, rekao je da se ne seća da ga je o zatvaranju iko obavestio, ali da je verovatno tako ukoliko akt sadrži njegov potpis. Sa optuženim Brankom Popovićem odn. Markom Pavlovićem, koga su zvali Crni ili Mrki, upoznao ga je optuženi Branko Grujić krajem juna 1992. Poznaje Svetozara Andrića, komandanta Birčanske brigade. Naredbu te Brigade, upućenu TO Zvornik, od 28.06.1992, koju je potpisao Andrić, a kojom se naređuje iseljavanje muslimanskog satnovništva i zarobljavanje vojno-sposobnih muškaraca radi razmene, tumači kao stvaranje veštačke karike u lancu komandovanja. Ne zna da je u periodu od 30.05. do 2.06.1992. optuženi Branko Popović, tada komandant TO Zvornik, postao oficir za vezu sa SRJ u Istočno-bosanskom korpusu, niti zna da je takva funkcija postojala. Telegram koji je TO Zvornik 15.06.1992. poslala Ugljevičkom korpusu, kojim je on komandovao, u kojem se navodi da stižu zarobljenici iz Zvornika, krenuli su pre 15 minuta, dokazuje da je njegova linija komandovanja profunkcionisala, da nikakva naređenja tom Štabu nije slao i da mu niko odatle nikada nije referisao. Svetozar Andrić mu nikada nije referisao o zarobljenim civilima. TO Zvornik funkcionisala je sve do kraja juna 1992. Na Diviču je postojao nastavni centar za obuku jedinica kojima je rukovodio kapetan Dragan Vasiljković, a koje nisu nikome bile potčinjene. Nije mu poznato da je Ratko Mladić 17.06.1992. komandi Istočno-bosanskog korpusa ukazao na probleme Birčanske brigade, kao što su 300 zarobljenika i nepostojanje logora ratnih zarobljenika. U redovnim borbenim izveštajima komande Zvorničke brigade o iseljavanu muslimanskog dela sela Kozluk, koje je Vidoje Blagojević poslao svedoku 26.06.1992, nije precizirano ko je izvršio to iseljavanje. Glavni pretres pratili su članovi porodica žrtava, članovi porodica optuženih i aktivista Žena u crnom. Glavni pretres 7.09.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih

27

Saslušanje svedoka Dragana Gotovca Optuženog Branka Popovića zna površno, a poznato mu je da je kao major pod imenom Marko Pavlović bio komandant TO Zvornik. Tokom 1996, u svojstvu advokata, pomagao je optuženom Branku Grujiću u pripremi ragovora sa Nensi Peterson, u to vreme zamenice Luiz Arbur, glavne tužiteljke Haškog tribunala. Mobilisan je 28.03.1992. u sastavu bivše JNA, gde je bio dok se ta vojska nalazila u Bosni i Hercegovini (BiH), a nakon toga bio je pripadnik Vojske Republike Srpske (VRS). Njegov pretpostavljani bili su kapetan Dragan Obrenović i pukovnik Radovan ili Milovan Tačić. Dragan Obrenović komandovao je Oklopno–mehanizovanim bataljonom, koja se nalazio u Zvorniku, Malom Zvorniku, Tuzli, na Dubravama i u Šehovićima. Tenkovi iz tog bataljona bili su raspoređeni na uzvišenju iznad Papraće, prema selu Šehovići, u Čelopeku, Bijeljini i Šepku. Po naređenju Dragana Obrenovića, 7.04.1992. godine prebacio je jedinicu u Čelopek. Nakon formiranja VRS 12.05.1992. njegova jedinica prebačena je na područje od Karakaja do Pilice. Jedinica je prešla na Drnjaču 4.06.1992. Za formiranje VRS saznao je 2.06.1992. Tada je otišao u Zvornik, gde je u prostorijama Vojnog odseka sreo pukovnika Blagojevića, koji ga je imenovao za komandanta brigade i rekao mu da od tog trenutka naređenja dobija od njega. Pripadnici njegove jedinice su za 11 dana u junu 1992. primili platu od Opštinskog sekretarijata za finansije u Zvorniku. Pored TO, na području Zvornika, nalazile su se i razne dobrovoljačke paravojne jedinice. Jednom od njih komandovao je Stojan Pivarski. Ta jedinica je naredbom Komande Zvorničke brigade bila pridodata njegovom bataljonu. Naredbu su potpisli Vasilić ili Blagojević i u njoj je pisalo da je to Brigadni vod za diverzantsko protivteroristička dejstva. Tu jedinicu sačinjavala je grupa veoma osionih i samovoljnih ljudi, sa kriminalnom prošlošću. Na traženje Pivarskog, potpisao je zahtev da pripadnici te jedinice prime platu. Nadimci Niški, Dželat, kapetan Crni, zvuče mu poznato, ali ih nije lično poznavao. Karakajska četa se nalazila u sastavu njegovog bataljona. Od 3.06.1992. njegov zamenik bio je potporučnik Bogoljub Pelemiš, čije se komandno mesto nalazilo u Zvorniku. Bogoljub Pelemiš je neposredno komandovao jedinicama koje su se nalazile u Zvorniku, između ostalih i Karakajskom četom. Nije mu poznato da je 28.05.1992. u Domu kulture u Čelopeku zatvoreno oko 160 meštana sela Divič, da su u junu 1992. postojali zatvori na poljoprivrednom dobru Ekonomija, Domu kulture i Ciglani. Čenjenice da je početkom juna 1992. muslimansko stanovništvo prinudno iseljeno iz sela u okolini Zvornika, da je ubijeno oko 700 Muslimana, da su iz sela Kozluka iseljeni Muslimani i da su se tu naselili Srbi, saznao je par godina kasnije. Dragomir Vasić iz sela Živinica predvodio je vojnu jedinicu i meštane nekog sela, koji su početkom juna 1992. došli u Zvornik i nešto kasnije se naselili u selu Đulići. Pitanja članova veća Pre pukovnika Blagojevića, njegov komandant je bio kapetan Dragan Obrenović. Karakajskom četom nije komandovao sve do kraja juna 1992. Pitanja zamenika tužioca O ubistvu 20-tak civila Muslimana na području Drinjače, sproveo je istagu i utvrdio da to nije učinio niko od pripadnika jedinice koju je on preuzeo. Pitanja punomoćnika oštećenih Punomoćnica oštećenih Natasa Kandić je sa više pitanja pokušala da dokaže da svedok ne govori istinu kada opisuje događaje u Zvorniku iz aprila 1992, kao i da podatke koji su mu poznati iznosi selektivno. Predočavanje pismenih dokaza iz spisa predmeta Svedoku je predočen dokument izdat od komandanta Zvorničke brigade Vidoja Blagojevića od 4.07.1992, kojim se potvrđuje da je dobrovoljačka jedinica Stojana Pivarskog pretpočinjena II bataljonu.

28

Suđenje su pratila četiri člana porodica oštećenih. Glavni pretres 8.09.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Neđe Mladenovića Pre rata bio je direktor Komunalnog preduzeća u Zvorniku. Početkom maja 1992. rešenjem Skupštine opštine Zvornik raspoređen je na mesto zamenika predsednika Komisije za asanaciju bojišta. Predsednik Komisije bio je Kosta Erić, a članovi Pero Pavlović i Boban Đukanović. Rad Komisije na terenu obezbeđivao je policajac Pero Tanić. Zadatak Komisije je bio da sakuplja i sahranjuje tela. Članovi Komisije su platu dobijali od Skupštine opštine Zvornik. Prvih 16 tela ubijenih Muslimana, koje su sahranili, pronađena su u gradu Zvorniku. Ona su sedam-osam dana bila smeštena u fabrici muških odela Alhos. Obdukciju tih tela radio je dr Stanković sa VMA. Oko 80-90 mrtvih tela iz Drnjače sahranjeno je 30.05.1992. Njih je kaminom Komunalnog preduzeća dovezao Ostoja Gunjević. U ime Komisije sa opštinom je komunicirao Kosta Erić, a od njega je i dobijao informaciju o tome gde se nalaze tela koje treba sahraniti. Među telima iz Zvornika i Drnjače, prepoznao je i svoje ranije prijatelje i kolege. Početkom juna 1992. Kosta Erić mu je javio da u Gerinoj klanici ima dosta tela i da treba da organizuje njihovo sahranjivanje. Nikada nije bio na tom mestu, ali je od drugih čuo da je tamo bilo više stotina tela. Znao je da su to tela Muslimana, ali nije znao kada, kako i gde su ti ljudi ubijeni. Svi sahranjeni upisivani su u spisak, koji se neko vreme nalazio u njegovoj kancelariji u Komunalnom preduzeću, a koji je odatle uzeo general Subotić. Lica čiji je identitet utvrdjen upisivana su po imenu i prezimenu, a oni čiji identitet nije utvrđen unošeni su kao NN lica. Odluku o mestu sahrane Muslimana, kao i Srba, donosila je Skupština opštine Zvornik. Na početku, Muslimani su sahranjivani u pojedinačnim humkama, na gradskom groblju Kazambašča. Kasnije, kada tu više nije bilo mesta, sahranjivanje je vršeno na Šahbegovićima i Glumini, u masovnim grobnicama. Od sredine maja do kraja juna 1992. sahranjeno je oko 800 Muslimana. Predsednica veća je predočila svedoku Odluku o obrazovanju Komisije za asanaciju bojišta, donetu od Privremene vlade Opštine Zvornik, potpisanu od strane optuženog Branka Grujića. Svedok kaže da je to odluka o kojoj je govorio. Predočena mu je i odluka od 28.04.1992, takođe potpisana od strane optuženog Branka Grujić, kojom je prethodna odluka stavljena van snage i kojom su poslovi asanacije bojišta preneti u nadležnost komandanta Štaba TO Srpske opštine Zvornik. Kaže da mu ta odluka nije poznata. Osporava navode svedoka M da ga je desetak puta slao u TŠC u Karakaju da tamo sakupi tela ubijenih Muslimana, kao i da je taj svedok više puta tela ubijenih Muslimana sakupljao noću. Optuženog Branka Popovića zna po imenu Marko Pavlović, kao komandanta TO, jer je od njega nekoliko puta dobijao propusnice za odlazak u Srbiju. Optuženi Branko Grujić je, kao predsednik Privremene vlade, morao biti upoznat sa činjenicom da postoji toliki broj ubijenih Muslimana i gde se oni sahranjuju. Pitanja zamenika tužioca Komisija za asanaciju bojišta sastajala se u restoranu društvene ishrane u Komulanom poreduzeću. Na telefonske pozive upućene Komisiji javljao se Kosta Erić. Pitanja punomoćnika oštećenih O sakupljanju i sahranjivanju mrtvih Muslimana nije podnosio izveštaje. Poginuli Srbi sahranjivani su u prisustvu porodice i skladu sa mesnim običajima, dok su Muslimani sahranjivani u masovnim grobnicama, bez prisustva članova porodice. Pitanja oštećenih

29

Na pitanje oštećenog Mevludina Lupića, odgovara da mu nije poznato da su neka tela Muslimana ubijenih u Zvorniku ukopavana na ulicama, na Berbića mezarju i Talić adi. Pri sahranjivanju prvih tela pronađenih u gradu Zvorniku prepoznao je Omera Subašića, vodovodžiju Buljubašića, Ismeta Ismića i još neke čijih se imena ne seća. Pitanja branilaca optuženih Spiskovi sahranjenih Muslimana vođeni su odvojeno od spiskova sahranjenih Srba. General Subotić je odneo samo spiskove sahranjenih Muslimana. Suđenje su pratila četiri člana porodica oštećenih. Glavni pretres 14.09.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Petra Tanića Tokom rata u BiH nalazio se u Zvorniku i kao policajac radio je na obezbeđenju Komisije za identifikaciju poginulih i Komisije za asanaciju bojšta. Pitanja zamenika javnog tužioca Dva puta je u dvorištu fabrike Alhos u Karakaju obezbeđivao dr Stankovića dok je vršio identifikaciju ubijenih. Njegov zadatak je bio da niko od nepozvanih lica ne dođe na to mesto. Sva ubijena lica, čija je identifikacija vršena, bila su muškarci Muslimani. Tu je bilo oko 100-150 tela, koja su bila u fazi raspadanja i od njih se širio neprijatan zadah. Nalog za obavljanje tih poslova dobio je od tadašnjeg komandira Marinka Vasilića ili njegovih pomoćnika Petka Panića ili Mike. Kasnije je obezbeđivao Komisiju za identifikaciju ubijenih i tada je imao zaduženje da iz Hitne pomoći poveze dežurnog doktora koji je radio identifikaciju i obezbeđuje njegov rad na terenu. Sa tom Komisijom je četiri ili pet puta odlazio u Gerinu klanicu. U isto vreme na lice mesta dolazila je i Komisija za asanaciju bojišta. Dvorište Gerine klanice, u kome su se nalazila tela, bilo je četvrtastog oblika, površine od oko 10 ari i sa sve četiri strane ograđen betonskim zidom visine oko 2 metra. Jednom prilikom bilo je neuobičajeno mnogo tela koja su stajala u dvorištu nabacana jedno na drugo. Ubijeni su bili muškarci muslimanske nacionalnosti. Pregled ubijenih je tada trajao dva dana. Nalazio se na pet-šest metara od tela i misli da u odeći ubijenih Muslimana nije bilo ličnih dokumenata. Tu je viđao i javnog tužilioca Patra Ristića, za koga zna da je nešto nakon toga psihički oboleo i otišao iz Zvornika. Tela je na Gerinu klanicu dovozio svedok M. Nakon pregleda sahranjivala ih je Komisija za asanaciju bojišta. Tela su sahranjivana na Kazanbašči i Grbavcima a kasnije na Šahbegovićima i drugim mestima. Ramin grob je sekundarna grobnica. U vreme tih dešavanja u Zvorniku i okolini bilo je mnogo srpskih paravojnih formacija koje su divljale po gradu. U zgradi Novog izvora u Zvorniku postojao je zatvor, gde su bila zatvoreni Muslimani. Upravnik tog zatvora bio je Sredo Vuković. Zatvor je postojao i u Domu kulture u Čelopeku, gde su bila zatvoreni Muslimani iz Diviča. Ispitivanje od strane predsednice veća Poznaje optuženog Branka Grujića, koji je tokom rata bio predsednik Opštine Zvornik. Optuženog Branka Popovića poznaje kao Marka Pavlovića, za koga zna da je komandovao vojnim snagama u Zvorniku. Činjenica da na Gerinoj klanici postoje tela ubijenih Muslimana je, u to vreme, bila opšte poznata stvar. Okolnost da su Muslimani zatvarani u TŠC-u u Karakaju i u Domu kulture u Čelopeku i da ih je obezbeđivala policija, saznao je naknadno. Pitanja punomoćnika oštećenih

30

Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, odgovara da Komisija za identifikaciju bojišta nikada nije radila identifikaciju ubijeni u TŠC-u. Na predočavanje izjave svedoka M da je on više puta odlazio u TŠC i odatle tela ubijenih Muslimana odvozio u Gerinu klanicu, svedok odgovara da je taj svedok u TŠC-u sakupljao tela. Pero Pavlović je bio zadužen za dezinfekciju prostora nakon uklanjanja tela. Na pitanje punomoćnice oštećenih Slavice Jovanović, kaže da su pri dolasku u Gerinu klanicu zaticali otvoren ulaz u dvorište, da ga niko nije obezbeđivao, da pre ulaska doktora u dvorište nije proveravao da li je bezbedno. Saslušanje svedoka Pere Pavlovića U maju i junu 1992. obavljao je poslove sanitarnog inspektora u Zvorniku, a bio je raspoređen i u Komisiju za asanaciju bojišta. Predsednik te komisije bio je Kosta Erić, a njegov zamenik je bio Neđa Mladenović. Komisija se sastajala u Komunalnom preduzeću. U svojstvu člana te Komisije, odlazio je na Gerinu klanicu, gde je viđao veliki broj mrtvih. Nakon identifikacije i uklanjanja tela, slao je ekipu koja je trebalo da izvrši dezinfekciju mesta. U Domu kulture u Čelopeku bilo je zatvorenih Muslimana. Za zatvaranje Muslimana u TŠC-u u Karkaju saznao je kasnije. Pitanja zamenika tužioca Njegov zadatak bio je da pripremi cisternu sa odgovarajućim rastvorom, koji je ekipa radnika Komulanog preduzeća prosipala na mesta odakle su prethodno uklonjena tela ubijenih Muslimana. Jednom prilikom je u istom danu dva puta odlazio do Gerine klanice. Tela su bila poređana odn. poslagana jedno pored i jedno na drugo. Zbog neprijatnog mirisa koji se širio od tela u raspadanju i velikog broja insekata nije mogao da priđe blizu tela. Primetio je da se dvorišu klanice nalazi veliki broj tela, tragova krvi i delova odeće. Tela su se nalazila i u zgradi klanice. Saslušanje od strane predsednice veća Optuženi Branko Popović tvrdi da ne poznaje svedoka, a da ga je za člana Komisije za asanaciju bojišta, kao i ostale članove, odredio po savetu svojih saradnika. Pitanja punomoćnika oštećenih Za potrebe dezinfekcije prostora u Gerinoj klanici nakon uklanjanja mrtvih tela ubijenih Muslimana, koristili su hlorovodonični rastvor sa jačom dozom hlornog kreča. Nije proveravo rad lica koja su neposredno radila na dezinfekciji. Uzrok povećanja koncentracije insekata u okolini Gerine kalnice, bio je postojanje velikog broja tela u različitim fazama raspadanja. Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, kaže da je svedok M bio angažovan na sakupljanju tela ubijenih Muslimana. Na sastancima Komisije koji su se održavali u Komunalnom preduzeću nije se pominjalo zatvaranje Muslimana u TŠC u Karakaju. Suđenje su pratila tri člana porodica oštećenih. Glavni pretres 15.9.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka-oštećenog Ahmeta Grahića Ubijeno je dvanaest njegovih bližih rođaka, među kojima otac i dvojica braće. Odmah nakon dešavanja u opštini Zvornik u maju i junu 1992. i nestanka velikog broja Muslimana, članovi njihovih porodica su se organizovali i počeli da tragaju za njima. Tokom 1996. formirano je Udruženje porodica nestalih, a on je izabran za predsednika. Udruženje je podatke o nestalima i ubijenima dobijalo od porodica i terenskim istraživanjem. Po podacima koje Udruženje ima, prvo masovno ubistvo na teritoriji opštine Zvornik bilo je u selu Snagovu 26.04.1992, gde je ubijeno 36 Muslimana. Onda 22.05.1992. u selu Grbavci gde

31

je ubijeno 70 Muslimana; 26.05.1992. u selu Divič je ubijeno 107 Muslimana; 27.05.1992. u selu Jusići ubijeno je 49 Muslimana; 30.05.1992. u selu Drinjača ubijeno 111 Muslimana; 12.06.1992. u selu Križevići ubijeno 41 Muslimana, u selima Skočić i Kozluk ubijeno je i nestalo 49 Muslimana. U selima Dugom dijelu, Gušerima, Novom Selu, Liplju, Jošanici, Kula gradu, Kamenici i Godima ubijeno je i nestalo 99 Muslimana. Iz sela Đulići, Klisa, Šetići, Kučić Kula, Kaludrani, Tršić i Jadran, u mestu Bijeli Potok je 1.06.1992. zarobljeno je i teretnim kamionima odveženo 604 Muslimana. Među njima je bilo 36 muške dece mlađe od 18 godina. Tom broju treba dodati i one koji su pokušali da pobegnu sa tog područja i one koji su ostali kod svojih kuća, ukupno 67. Neko vreme nakon nestanka tih ljudi, porodice su se nadale da su neki od njih živi, međutim, kako je vreme prolazilo shvatili su da su svi ubijeni. Nakon toga, počeli su da istažuju podatke o postojanju masovnih grobnica. Prva masovna grobnica pronađena je na mestu zvanom Ramin grob u selu Glumina i ona je eshumirana u periodu od 1.06. do 11.10.1998. U toj grobnici pronađeno je 274 tela, za koje je kasnije, identifikacijom utvrđeno da pripadaju osobama iz sela Grbavci, Jusići, Drinjača i Diviča. Druga masovna grobnica pronađena je na groblju Berbića mezarje. U toj grobnici je bilo 69 tela osoba nestalih iz sela Grbavci, među njima i nekih koji su prethodno zatvoreni u TŠC. Treća masovna grobnica pronađena je na groblju Kazambašča, gde je bilo 132 tela. Identifikacijom je utvrđeno da tela pripadaju Muslimanima ubijenim i nestalim iz grada Zvornika. U masovnoj grobnici u jednoj od gradskih ulica pronađeno je 30 ubijenih i nestalh Muslimana iz Zvornika. Muslimani zarobljeni na Bijelom Potoku od 1.06.1992. do 5.06.1992. bili su zatvoreni u TŠC u Karakaju. Neki su tu ubijeni, a ostali su autobusima odveženi do Pilice, ponovo vraćeni u Karakaj i streljani u Gerinoj klanici. Njihova tela prvobitno su bila pokopana u tri masovne grobnice u Šahbegovićima, ali su kasnije preneta u sekundarnu grobnicu na Crnom vrhu. U toj grobnici pronađeno je 629 tela, među kojima i telo njegovog oca. Pitanja zamenika tužioca Podatke o sudbini Muslimana zarobljenih na Bijelom Potoku i odvedenih u TŠC, prikupljali su preko predstavnika mesnih zajednica i neposredno od porodica. Udruženje je koristilo i podatke dobijene od Međunarodnog crvenog krsta i arhive MUP-a. Neke informacije dobili su i od građana srpske nacionalnosti. Pitanja branioca optuženih Tokom istraživanja Udruženje nije došlo do podataka da se neko lice koje je odvedeno sa Bijelog potoka sada nalazi u Kanadi ili na nekom drugom mestu [da je i dalje živo]. Od ukupnog broja zarobljenih do sada je identifikovano 337 tela. Ta tela su pronađena u masovnim grobnicama Crni vrh i Berbića mazare. Pitanja optuženih Na pitanje optuženog Grujića, objašnjava da je većina tela pronađenih u masovnoj grobnici Ramin grob bila u plastičnim vrećama, poređana u tri sloja, između kojih su bili slojevi zemlje. Nekoliko tela je pronađeno na kraju grobnice, a po položaju u kome su nađeni zaključuje se da su ta lica streljana na licu mesta. Ispitivanje od strane predsednice veća Za nestanak i ubistvo više stotina Muslimana koji su zarobljeni na Bijelom Potoku saznao je, preko radio amatera, vrlo brzo nakon što se to desilo. Pitanja punomoćnika oštećenih Na pitanje punomoćnice oštećenih Slavice Jovanović, kaže da nakon juna 1992. ni jedan Musliman nije ostao na teritoriji opštine Zvornik. Vejsel Hamzić, koji je preživeo streljanje u Gerinoj klanici, ali je 1993. poginuo, pričao mu je da se nalazio u trećem kamionu koji je zarobljene Muslimane iz TŠC-a u Karakaju prevozio prvo do Pilice, a onda do Gerine klanice. Kada su zarobljenici videli da su u dvorištu Klanice nalaze tela streljanih, odbili su da siđu iz kamiona, nakon čega su naoružana lica pucala u njih. Pao je negde u sredini i dok su

32

ga naoružana lica vukla sa kamiona, glavom je udario u asfalt i onesevestio se. Kada se probudio nikog nije bilo u blizini i on je pobegao odatle. Na pitanja punomoćnice Nataše Kandić, izjavljuje da je po podacima Udruženja u TŠC-u ubijeno oko 200-220 Muslimana, od kojih 140 još uvek nisu pronađeni, tako da to navodi na zaključak da postoji masovna grobnica u kojoj su sahranjena njihova tela. Po posrednim sazanjima koje ima, prilikom razdvanaja muškaraca od žena i dece na Bijelom Potoku, ubijeni su Juniz Smajlović, Alija Đinić i Emin Selimović. Pitanja oštećenih Na pitanje oštećenog Mevludina Lupića, kaže da dokumentacija i fotografije koje je Udruženje dobilo od porodica nestalih, kao i potvrde o smrti identifikovanih i sada postoje u Udruženju. Od 67 lica koja nisu sprovedena do Bijelog Potoka, njih 27 je odvedeno u TŠC. Sudu je predao spisak Udruženja porodica zarobljenih i nestalih lica općine Zvornik sačinjen 11.09.2009, koji sadrži imena 604 Muslimana zarobljenih 1.06.1992. u Bijelom Potoku i spisak Muslimana koje nisu depotrovani na Bijeli Potok, a koji su zarobljeni ili ubijeni 1.06.1992. Saslušanje svedoka Petra Ristića U periodu na koji se optužnica odnosi, bio je sudija krivičar u Opštinskom sudu u Zvorniku. Nakon 8.04.1992. obavljao je poslove istražnog sudije. Oko 15.06. prisustvovao je uviđaju ubistva pet-šest Muslimana i ubistva muslimanskog bračnog para. Predsednik suda u Zvorniku obavestio ga je da u Gerinoj klanici u Karakaju postoji veliki broj tela i naložio mu da izvrši uviđaj. U dvorištu te klanice, koje je bilo veliko kao igralište i opasano visokim zidom, video je veliki broj razbacanih tela. Tela je bilo i unutar objekta. Na telima bili su vidljivi tragovi vatrenog oružja, a oko njih bilo je mnogo krvi. S obzirom da su se u zgrušenoj krvi već nalazili crvi i da su tela bila u fazi raspadanja, zaključio je da su ti ljudi bili ubijeni nekoliko dana pre toga. Po njegovom sećanju, tu je bilo oko 20-30 muških tela. Znao je da su to Muslimani. O tom uviđaju sačinio je zapisnik i predao ga na pisarnici suda. Ubrzo nakon ovog događaja napustio je Zvornik. Nešto pre uviđaja na Gerinoj klanici, radio je uviđaj na poljoprivrednom dobru Ekonomija, gde su bili zatvoreni Muslimani. Stražari u tom zatvoru bili su pripadnici TO Zvornik. Zatvor je postojao i u zgradi Suda za prekršaje u Zvorniku. Negira navode svedoka Vlade Delića da mu je pričao da je na Karakajskom polju prisustvovao streljanju Muslimana. Pitanja članova veća Optuženog Branka Popovića zna kao Marka Pavlović, koji je za vreme rata radio u Vojnom odseku. Taj optuženi mu je jednom izdao propusnici za odlazak na uviđaj silovanja Muslimanke od strane Srba. Imao je crvenu propusnicu za izlazak i povratak u Zvornik, izdatu od Kriznog štaba Zvornik. Pitanja zamenika tužioca Zgrada Ekonomije, kod koje je vršio uviđaj, bila je veća prizemna zgrada, koja se nalazila u nekom većem dvorištu u blizini hipodroma. Pitanja punomoćnika oštećenih Poslove istražnog sudije obavljao je od 15.04.1992. do odlaskla iz Zvornika. Ekipa za uviđaj je do Gerine klanice otišla vozilom SUP-a. Na ulazu u dvorište Klanice zatekli su stražara koji im je odobrio da uđu u dvorište gde su se tela nalazila. Komisija za uviđaj je samo prebrojala tela. I pre odlaska na uviđaj znali su da su ubijena lica Muslimani i to zato što su se nalazili na teritoriji koja je bila pod kontrolom Srba. Suđenje su pratila tri člana porodica oštećenih.

33

Glavni pretres 12.10.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka-oštećene Đulafere Džinić U događajima koji su predmet optužnice izgubila je četvoricu sinova, snahu i unuče, a njen suprug je zbog pretrpljene torture i straha psihički oboleo. Do 1.06.1992. sa mužem, četvoricom sinova, tri snahe i petoro unučadi živela je u selu Klisa. Dan pre toga, Nurija Jašerević saopštio im da je sa srpskom vojskom dogovorio da se isele iz sela. Trebalo je da pripreme nešto hrane i odeće i da autima ili traktorima, preko Sapne, odu do slobodne teritorije. Međutim, srpska vojska je ušla u selo i nije im dozvolila da krenu vozilima, već im je naredila da sve ostave i pešice krenu prema Bijelom Potoku. Na Bijelom Potoku muškarci su odvojeni od žena i dece, vezane su im ruke iznad glave i uterani u kamione. Njenog sina Aliju Džinić srpski vojnici tukli su drvenim palicama spojenim lancem, a onda ga odveli u garažu Džemaila Đulića i ubili. Njen najmlađi sin Izet Džinić nije mogao da se popne na kamion i zbog toga su ga srpski vojnici petukli. Srpska vojska nosila je različite maskirne i obične zelene uniforme, a mnogi od vojnika bili su maskirani. Veruje da su to bili Srbi iz Petkovaca, Šetića i Tršića. Nedelju dana nakon događaja na Bijelom Potoku, poginuli su njena snaha i unuče. Od tada se brine o dvoje preostale unučadi, koji su ostali bez oba roditelja. Do sada su pronađena i identifikovana tela trojice njenih sinova Alije, Izeta i Rifeta, dok još uvek nije pronađeno telo njenog sina Seada. Pitanja zamenika tužioca Desetak dana pre 1.06.1992, u Klisu su došli stanovnici 17 okolnih muslimanskih sela, koje su proterale srpske snage. Na Bijelom Potoku ubijeni su i Husein Pargan i dvojica braće Grebića. Pri dolasku na Bijeli Potok srpska vojska oduzela im je sva lična dokumenta. Pitanja predsednice veća Dok su se kretali prema Bijelom Potoku, sa njihove leve i desne strane, na svakih 10 metara bio je po jedan srpski vojnik sa oružjem uperenim prema njima. Tokom puta, ubijen je Murat Džinić. U Klisu se sa mužem i dvoje unučadi vratila pre pet godina. Svih pet kuća, koje su pre rata podigli njeni sinovi, bile su opljačkane i uništene. Pitanja punomoćnika oštećenih Žene i decu su sa Bijelog Potoka odvezli kamionima i jednim autobusom. Komione i autobus vozila su lica u maskirnim uniformama. U Memićima su mlađe devojke odvojene i zatvorene u zgradi škole, odakle su puštene sutradan. Iz kuće su krenuli traktorom i kolima, ali im je odmah nakon što su izašli na ulicu, srpska vojska naredila da ostave vozila i nastave pešice. Dva auta njenih sinova oduzeli su srpski vojnici. U Klisi je ostalo 11 starijih i nemoćnih ljudi i to Nazifa Alić, Rama Alić, Nura Alić, Ajka Hrustić, Began Hrustić, Osman Hasanović, Hatka iz Hanđelića, Ajša Hrustić, Kadira Omerović i neki čijih se imena ne seća. Sve njih su istog dana ubili Srbi. Među srpskom vojskom prepozanla je jedino Vinka Radovića koji je tokom puta do Bijelog Potoka, iz ruku njenog supruga, oteo balon mleka namenjenog deci i bacio ga. Saslušanje svedoka-oštećene Šeće Delić U događajima koji su predmet optužnice izgubila je dvojicu sinova, supruga i svekra. Desetak dana pre 1.06.1991. u Klisu su došli Muslimani iz okolnih sela Šetići, Kaldrane, Džine, Sjenakos, Čališman, Tršić, Kučić Kula, Mrakodol, Mahmutović, Ramići, Tahići, Hajdarovići, Lupe, Hamzići, Radave, Bijeli potok, Đulići i Petkovci. Sve njih su iz njihovih sela proterale srpske snage. U selu je bilo mnogo ljudi, neki su spavali na ulici. Nije bilo dovoljno hrane. Nurija Jašerević je vodio pregovore sa srpskom stranom i dan pre 1.06.1992,

34

oko 3 sati popodne, obavestio ih je da je postignut dogovor da sutradan napuste selo i da preko Sapne odu na slobodnu teritoriju. Rano ujutru, srpski vojnici su tenkovima opkolili selo i Muslimane isterivali iz kuća. Srpski vojnici su oduzeli traktor kojim je krenula njena porodica i naredili im da nastave pešice. Postrojili su ih u kolonu po dvoje i naterali ih da idu prema Bijelom Potoku. Sa leve i desne strane bili su vojnici sa oružjem uprenim u njih. Na raskrsnici za Petkovce, Malešić i Bijeli Potok ubijen je Murat Đinić. Na Bijelom Potoku bilo je parkirano mnogo kamiona, a neki od njih pripadali su preduzeću Glinica. Odmah pri dolasku na to mesto, vojnici su im oduzeli lična dokumenta. Sve muškarce, među kojima dvojicu njenih sinova, Seada od 17 i Zijada od 20 godina, supruga Rasima i sevekra Hasana, vojnicu su odvojili od žena i dece, naretali da uđu u kamione i odvezli. Žene i decu, među kojima su bile ona i njena svekrva, kamionima su odvezli do Crnog Vrha. Tu je čula da srpski vojnici raspravljaju da li da ih tu ubiju ili da ih voze u Šekoviće. Odvezli su ih do Memića, gde su mlađe devojke zatvorili u zgradi škole, odakle su ih oslobodili sutradan. Nakon toga su otišli u Kalesiju, a odatle na slobodnu teritoriju. U Klisu se vratila 2000. i svoju kuću zatekla opljačkanu i spaljenu. Tela njenih sinova i supruga su pronađena i identifikovana, a još uvek nije pronađeno telo njenog svekra. Pitanja optuženih Čula je da je u ime Muslimana pregovore sa Srbima vodio i Alija Đulić. Videla ga je na Bijelom Potoku sa srpskim vojnicima, koji su magafonom dozivali njegovu porodicu. Pitanja predsednice veća Među kamionima koji su vozili žene i decu bio je i jedan autobus Drinatransa iz Zvornika. Srpski vojnici bili su obučeni u SMB i maskirne vojne uniforme, a mnogi od njih imali su crne maske na glavama. Na Bijelom Potoku videla je da Đulafera Džinić zapomaže jer su joj ubili sina. Nekoliko dana nakon odvođenja sa Bijelog Potoka, čula je da su neki Srbi rekli da će ih sve muškarce pobiti pre Bajrama. O zatvaranju i ubistvima muškaraca u TŠC-u pričao joj je svedok Osam. Pitanja punomoćnika oštećenih U Klisi su ostala neka stara i nepokretna lica i sve njih su istog dana zaklali srpski vojnici. Tela nekih od njih pronađena su u masovnoj grobnici na Crnom Vrhu. Sa Bijelog Potoka žene i decu su Srbi preko Karakaja odvezli magistralom prema Tuzli. Među vojnicima prepoznala je Vinka Radovića, Cvijana i Kiću iz Petkovaca. Kića je pre rata imao prodavnicu u kojoj je kupovala. Na Bijelom Potoku zamolila ga je da oslobodi njenog mlađeg sina, što je on odbio. Suđenje su pratila 14 člana porodica oštećenih. Glavni pretres 13.10.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedokinje-oštećene Munavere Jašić Svedokinja je do 23.05.1992. sa suprugom i troje dece živela je u Tršiću. Zbog maltretiranja od strane srpskih rezervista i ubistva Nasiba Dautovića, otišli su u Klisu. Dana 31.05.1992. saznali su da treba da napuste Klisu i da preko Sapne pređu na na slobodnu teritoriju. Sutradan su sa traktorom i najpotrebnijim stvarima krenuli iz sela. Kod raskrsnice u Klisi, gde su bili stacionirani tenkovi, srpska vojska i rezervisti oduzeli su ima traktor i naredili im da, umesto prema Sapni, idu prema Bijelom Potoku. Postrojeni su u koloni po dvoje, a sa njihove leve i desne strane na svakih desetak metara bili su srpski vojnici sa oružjem uperenim u njih. Odmah po dolasku u Bijeli Potok, vojnici su im naredeili da na jednu gomilu bace sva lična dokumenta. Muškarce, među kojima njenog supruga, odvojili su od žena i dece i naterali da se sa rukama na potiljku popnu u kamione. Ubrzo potom, odvezli su ih prema Karakaju.

35

Žene i deca su neko vreme bili na livadi. Oko 4 sati popodne i njih su naterali da se popnu u kamione. Prevezli su ih najpre do Crnog Vrha a onda u Memiće. Među srpskim vojnicima, prepoznala je Petka Panića, koga su ostali vojnici oslovljavali sa majore ili kapetane, i braću Bora i Miku Matića iz Tabanaca. Od vozača kamiona prepozanla je Slobodana Kostića. Sa decom od 13 i 9 godina, otišla je u selo Đurđevik, gde je bila sve do 2000. godine, kada se vratila u Tršić. Pitanja zamenika javnog tužioca Kamioni su se u Bijelom Potoku nalazili pre njihovog dolaska. Deset dana pre napuštanja Tršića, čula je da su Srbi iz sela odveli Nasiba i Envera Dautovića, da je Nesib ubijen, kao i da je njegovo telo vraćeno i sahranjeno u selu. Pitanja branilaca optuženih Kolona kamiona u kojima su bile žene i deca, do Crvog Vrha se kretala u pratanji kolone tenkova i oklopnih vozila. Ispitivanje od strane predsednice veća Srbi iz Tršića bili su organizovani u vojnu jedinicu koja je imala svoj štab u zgradi osnovne škole. Komandant štaba bio je Cvetko Jović ili Dragan Marković. Njen otac, Salko Ademović, Ramo Ademović, Nasib Mukić, Fatima Ademović i još neki stariji ljudi, nisu napuštali Tršić. Njih su zarobili srpski vojnici, među kojima Mile Mirković i Milan Vasiljević. Neko od Srba rekao im je da će ih odvesti do Kozluka, jer ako ih budu vodili u Krakaj biće ubijeni. Sa osobom sa nadimkom Dželat razgovarala je jednom prilikom, zna da je iz Tršića, ali ne zna njegovo ime. U Memićima su mlađe žene i devojke odvojene i odvedene u zgradu škole. Pitanja punomoćnika oštećenih Petko Panić je u Bijelom Potoku nosio uniformu. Na Crnom Vrhu je kolona kamiona u kojima su bile žene zastala kod neke provalije i mislili su da će ih vojnici tu ubiti. Sa Srbima iz Tršića nikada nije razgovarala o događajima tokom rata. Posredno je saznala da je Bajru Omerovića iz Tršića ubio neki izbeglica i da je njegovo telo pokopano pored Drine, ali još uvek nije pronađeno. Saslušanje svedokinje-oštećene Hanife Hasanović Do maja 1992. sa suprugom i dvoje dece živela je u Klisi. U vreme događaja o kome svedoči bila je u šestom mesecu trudnoće. Tada su iz okolnih sela u Klisu došli proterani Muslimani. Videla je kada su spaljena muslimanskih sela Sapna, Zaseok, Hanđelići i Vitinica. U selu Zaseok ubijena je njena sestra. Poznato joj je da su tih dana, između Srba i Muslimana vođeni pregovori i da je dogovoreno da Muslimani iz Klise preko Sapne odu do slobodne teritorije. Nurija Jašarević im je rekao da na traktore ili kola spakuju najpotrebnije stvari i da 1.06.1992. napuste Klisu. Krenuli su traktorom, ali im je kod raskrsnice srpska vojska uzela traktor, naredila da nastave pešice i da idu prema Bijelom Potoku. Postrojeni su po dvoje, a sa strane su stajali naoružani srpski vojnici. Vojnici su bili obučeni u šarene i SMB uniforme, a mnogi su nosili crne maske. Sa mesta Durakovići videla je da se u Bijelom Potoku nalazi veći broj kamiona. Među vojnicima prepoznala je Kiću Ivanovića iz Petkovaca. Njenom suprugu i ostalim muškarcima vojnici su naredili da ruke drže ukrštene na potoljku. Dok je prolazila, u jarku je videla telo Junuza Majlovića iz Čelišmana. Njena rođaka Aziza prepoznala je među vojnicima Žarka Radića. Na Bijelom Potoku ubijen je i Alija Džinić. Sa tog mesta, vojnici su odvezli muškarce kamionima, a onda žene, decu i starce preko Crnog Vrha u Memiće. Sa decom otišla je prvo u selo Dubravu, gde je provela mesec dana. Porodila se 27.09.1992. i sa decom živela u Sapni kod svojih roditelja. U Klisu se vratila 1999. godine. Pitanja zamenika tužioca

36

Od bližih rođaka ubijeni su njen suprug i rođaci Murat, Hamed, Adem, Muris, Mirsad i Amir Hasanović. Takođe, ubijeni su Husein i njegovi sinovi Rusmin i Jasmin koji je imao 16 godina, Nurija i Agan Grahić iz Čelismana, Osman, Nijaz i Fetija Kalajić. Saslušanje od strane predsednice veća Na Bijelom Potoku je osim vojnika bilo i policajaca. Za optuženog Branka Grujića čula je da su za vreme rata bio predsednik opštine Zvornik. Pitanja punomoćnika oštećenih Srpski vojnici su na Bijelom Potoku tukli muškarce Muslimane drvenim palicama, motkama i drugim predmetima. Tu je ubijen Junuz Smajlović iz Čelišmana i Husein iz Sjenokosa. U Klisi je ubiijen Murat Džinić. Nešto nakon ovog događaja čuli su da su muškarci zarobljeni na Bijelom Potoku ubijeni za Bajram. Na pitanje punomoćnice oštećenih, Nataše Kandić, kaže da joj je poznato da su nešto pre ovih događaja vođeni pregovori za predaju oružja. Suđenje je pratilo 14 članova porodica oštećenih. Glavni pretres 14.10.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedokinje-oštećene Džamile Alić Svedokinja je do početka rata u BiH živela je u Klisi sa mužem, troje dece i svekrvom. Krajem maja 1992. u Klisu su došli Muslimani iz 17 okolnih sela, koje su proterale srpske oružane snage. Predsednik Mesne zajednice Klisa, Nurija Jašarević 31.05.1992. obavestio ih je da je sa Srbima postigao dogovor da Muslimani iz Klise i drugih sela odu na slobodnu teritoriju preko Sapne. Sutradan je srpska vojska ušla u selo, oduzela im traktore i automobile i naredila im da idu prema Bijelom Potoku. Na raskrsnici prema Sapni bio je stacioniran tenk koji im je onemogućavao da idu u pravcu Sapne. Odmah po dolasku na Bijeli Potok, vojnici su muškarce, među njima i njenog supruga Hariza Alića, odvojili od žena i dece, naredili im da ruke drže na potiljku i naterali ih da se popnu u kamione. Kamionima su sa Bijelog Potoka prvo odvezeli muškarce, a onda i žene i decu. U sprovođenju Muslimana učestvovali su policajci i vojnici u šarenim maskirnim uniformama. Neki od vojnika na glavama su nosili crne maske. Među srpskim vojnicima prepoznala je Vinka Radovića i Kiću iz Petkovaca. Pitanja zamenika janog tužioca Videla je kada je u Klisi na raskrsnici ubijen Murat Džinić. Tenk koji je stajao na delu raskrsnice prema Sapni, postavio je Vinko Radović. Prema Bijelom Potoku kretali su se u koloni, a s njihove leve i desne strane pratili su ih vojnici sa puškama uperenim u njih. Od njenih bliskih osoba odvedeni su i ubijeni suprug, brat, braća od strica i bratanac njenog supruga. Kolonu kamiona koja je prevozila žene i decu pratila je policija. Ta kolona je kratko zastala na Crnom Vrhu, a onda nastavila do Memića. Ispitivanje od strane predsednice veća Iz familije Alića ubijeno je ukupno 30 muškaraca i posmrtni ostaci većine njih pronađeni su u masovnoj grobnici na Crnom Vrhu. Na Bijelom Potoku je bilo vojnika sa crvenim beretkama. Pitanja punomoćnika oštećenih Neki od starijih meštana Klise ostali su kod svojih kuća i svi su bili ubijeni. Pri dolasku na Bijeli Potok morali su da u jarku pored puta bace sva lična dokumenta i novac, a muškarci koji su nosili beretke morali su da ih bace. Saslušanje svedokinje-oštećene Fatime Jašarević

37

Do rata u BiH, sa suprugom i ćerkom živela je u selu Klisa. Oružani sukobi na tretoriji opštine Zvornik počeli su u aprilu 1992. Sredinom maja 1992. stanovnike sela Pod Pećinom, Grbavci, Hadarovići, Hamzići, Radave, Kučić Kula, Đulići, Mahmutovići, Mrakodol, Spreka, Tahići, Ramići, Čelišmani, Đine, Sjenokos, Kaldrani, Šetići i Tršić, srpska vojska je proterala u Klisu. Dva dana pre događaja na Bijelom Potoku, Nurija Jašarević, koji je pregovarao sa Srbima, obavestio ih da je dogovoreno da svi preko Sapne pređu na slobodnu teritoriju. Rekao im je da najpotrebnije stvari spakuju na traktore ili automobile i da kreću 1.06.1992. u 14 sati popodne. Njena i porodica njenog brata krenuli su traktorom. Čim su krenuli, srpska vojska im je oduzela traktor i naterala ih da, umesto prema Sapni, idu prema Bijelom Potoku. Kretali su se u koloni po dvoje, a sa strane su bili vojnici sa puškama uperenim u njih. Kada su stigli na Bijeli Potok, jedan od vojnika je rafalnom paljbom pucao u njihovom pravcu. Nju i ćerku su odvojili od supruga. On je morao da sa glave baci kapu i da ruke drži ukrštene na potiljku. Naredili su im je da sva lična dokumenta i vrednije stvari bace na jednu gomilu. Muškarce su uterali u kamione i ubrzo potom odvezli. Nešto kasnije, žene i decu su kamionima odvezli do Crnog Vrha, a onda u Memiće. Njena rođaka je na Crnom Vrhu čula razgovor vojnika iz kojeg su zaključili da su planirali da ih tu ubiju, ali su odustali zbog muškaraca koje su odveli. U Memićima su vojnici izdvojili neke mlađe žene i devojke, zatvorili ih u zgradi škole, gde su bile zadržene do stradan. Sa ćerkom je preko Kalesije otišla do Dubrave. Pitanja zamenika javnog tužioca Od njenih bližih rođaka, osim supruga, sa Bijelog Potoka su odvedeni, a kasnije i ubijeni, njen brat Osman Smajlović, svekar Avdo Jašarević, brat od strica Rezo Smajlović, sestrići Mensur Omerović i Zeharija Avdić, braća od strica njenog supruga Vehid i Elvir Jašarević i mnogi drugi dalji rođaci njenog muža. Osim Nurije Jašarevića u pregovoru sa Srbima učestvovao je i Ismet Ahmetović. Pitanja predesdnice veća Vojnici su bili obučeni u maskirne uniforme i mnogi su nosili crne maske preko lica. Bilo je i policajaca u plavim uniformama. Svi oni govorili su bosanskim akcentom. Jedan od policajaca je rekao Tri meseca nisam ni spavao ni jeo, dok vas nisam sve sakupio. Nakon 5-6 dana, na radiju Zvornik čula je da su Nurija i Avdo Jašarević, Osman Smajlović, Mujo Hasanović, Hamet Hasanović i Rezo Smajlović ubijeni. Od poznanika iz Šepka saznala je da su muškarce iz TŠC-a dovezli u Pilicu i zatvorili u neku halu, odakle se čulo zapomaganje, vriska i plač. Čula je da su naredbu za ubistva Muslimana izdavali optuženi Branko Grujić i Branko Popović. Pitanja punomoćnika oštećenih Neki stariji meštani Klise ostali su kod svojih kuća, ali su istog dana ubijeni. U kabinama kamiona koji su odvozili žene i decu nalazili su se i policajci. Kolonu kamiona sa ženama i decom u Memićima su sačekali vojnici koji su ih na Bijelom Potoku odvojili od muškaraca. Suđenje je pratilo 16 članova porodica oštećenih. Glavni pretres 15.10.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Milenka Ristanovića U vreme događaja iz optužnice bio je pripadnik Karakajske čete. Kao pripadnik te čete, držao je stražu kod Tehničko-školskog centra u vreme kada su tu bili zatvoreni Muslimani dovedeni sa Bijelog Potoka. Na tu dužnost rasporedio ga je komandir čete Milan Blagojević. Stražario je na oko deset metara udaljenosti od zgrade Tehničko-školskog centra, sa strane prema putu Zvornik-Tuzla. Na toj strani nalazila su se metalna vrata. Njegova dužnost bila je da spreči da zatvorenici izađu. Zatvorenicima je deljena hrana koja je dovožena automobilom. Do

38

metalnih vrata nekoliko puta su dolazila neka vozila i neke osobe su ulazile u salu gde su bili zatvorenici. Trećeg dana čuo je da su zatvorenici iz TŠC-a autobusima odvezeni nekud i da će biti zamenjeni za neke Srbe. Pitanja zamenika tužioca Zatvorenici su u TŠC bili dovedeni pre nego što je on došao da stražari. Bilo je zatvoreno 300-400 ljudi. Zatvorenici su iz TŠC-a odvezeni sa dva obična i jednim zglobnim autobusom. Pitanja članova veća Optužnog Grujića nije video u TŠC-u za vreme dok su se tu nalazili zarobljenici. Nije mu poznato ko je zarobljenike doveo, ko ih je i kada odveo odatale, niti šta se kasnije sa njima desilo. Nikada nije čuo za grobnicu Crni Vrh i Grbavica. Nije mu poznato da su Muslimani zatvoreni u TŠC-u kasnije ubijeni. Pitanja punomoćnika oštećenih Karakajsku četu sačinjavali su vojno sposobni muškarci koji su živeli u Karakaju. Pripadnike te čete nije ranije poznavao. Obaveštenje o držanju straže dobio je od komandira voda Milana Šakotića. Na straži je proveo dve smene po osam sati - jednom prepodne, a drugi put noću. Pitanja oštećenih Na pitanje oštećenog Mevludina Lupića, odgovara da nije ušao u TŠC dok su se zatvorenici nalazili unutra. Nikada nije čuo za Gerinu klanicu niti da su na tom mestu ubijeni Muslimani koji su prethodno bili zavtoreni u TŠC-u. Napomena: Kao pripadnik Karakajske čete, svedok je držao stražu kod ulaza TŠC na koji su uvedeni i izvedeni zatvorenici i gde su ulazili pripadnici paravojnih formacija koji su tu maltretirali, tukli i ubijali zatvorene Muslimane. Očigledno je da je svedoku poznato mnogo više od onog što tvrdi. Iz ponašanja i negativnih odgovora svedoka sasvim je jasno da on ne ne iznosi sve podatke koji su mu poznati. Predsednica veća, član veća i javni tužilac su pitali svedoka da li se plaši da kaže ono što zna o ovom događaju i upozoravali ga da je pod zakletvom. Bez obzira na to, svedok je na sva relevantna pitanja odgovarao sa ne znam, ne sećam se i nije mi poznato. Saslušanje svedoka Ljubiše Pejića U maju 1992. bio je pripadnik Karakajske čete. Komandant Dragan Ristanović zvani Regi odabrao je 1.06. 1992. nekoliko pripadnika te čete i rekao im da odu u Karakaj kod Tehničko-školskog centra i da tu dežuraju jer su unutra zatvoreni Muslimani. Kod Škole je stigao oko 16 sati popodne, a zavorenici, njih oko 400, već su bili unutra. Prvog dana dežurao je u večernjim satima u dvorištu Škole. Druga dva puta dežurao je u popodnevenim satima i nalazio se u prostoriji sa zatvorenicima. Pri dolasku na stražu iz zgrade TŠC-a čuo je viku, dranje, plač i zapomaganje. Tokom druge smene straže, video je da je u unutrašnjosti TŠC-a veoma sparno i toplo. Nije mu poznato da se neko od zatvorenika zbog toga ugušio. Zatvorenici su sedeli na podu prostorije, a on i ostali čuvari bili su u blizini ulaznih vrata. Neki od zatvorenika bili su njegove bivše kolege, a druge je poznavao iz viđenja. Zaduženje pridapnika Karakajske čete bilo je da paze da zatvoreni Muslimani ne pobegnu iz TŠC-a. Prvog dana zatvorenici nisu imali ni vode ni hrane, a sutradan im je neko dodao crevo od vodovoda sa kojeg su pili vodu. U TŠC su dolazili pripadnici neke dobrovljačke paravojne jedinica. Čuo je da su neki od pripadnika te jedinice imali nadimke Pivarski, Žuća, Niški, Zoks, Splićo, Topola, ali lično nikog nije poznavao. Dobrovoljci su tukli zatvorenike i oduzimali im novac i dragocenasiti, a pripadnici Karakajske čete nisu imali ovlašćenja da ih u tome spreče. Video je kada je dobrovoljac sa nadimkom Niški izlazio iz sale u kojoj su bili zatvorenici i nosio plastičnu kesu sa ručnim časovnicima.

39

Jedan od zatvorenika Mehmedalija Gojkić, sa kojim je ranije radio, prijavio je da je na svom radnom mestu u fabrici Glinica ostavio dva službena pištolja. Svedok i neko od dobrovoljaca krenuli su sa Gojkićem i na mestu gde je on rekao našli to oružje. Jedan pištolj uzeo je on, a drugi taj dobrovoljac. Otišli su do Gojkićeve kuće odakle je dobrovoljac uzeo vrednije tehničke stvari. Kasnije je saznao da je taj dobrovoljac oslobodio zatvorenika i da je on sada živ. Pitanja predsednice veća Tokom trajanja njegovog poslednjeg dežurstva, u TŠC je predveče došao optuženi Branko Grujić, tada predsednik Privremene vlade opštine Zvornik. On se sa stepenica, na ulazu u TŠC, obratio zatvorenim Muslimanima, rekao im je da se strpe i da će uskoro biti razmenjeni. Takođe, doneo je neku hranu koja je podeljena zatvorenicima. Sutradan su zarobljeni Muslimani odvedeni u Pilicu, a potom ubijeni. Poznato mu je da su Muslimani zatvarani i u Domu kulture u Čelopeku, Ekonomiji i Ciglani. Čuo je da su u Domu kulture u Čelopeku Muslimani ubijani, sakaćeni, da su im odsecane uši, polni organi i slično. Pitanja članova veća Okolnost da pripadnici paravojne jedinice u TŠC-u tuku i ubijaju zatvorenike bila je opšte poznata, i to je, kao predsednik opštine, morao znati i optuženi Branko Grujić. Pitanja branilaca optuženih Kod TŠC-a Karakajska četa bila je podređena dobrovoljačkoj jedinici. Inače, Karakajska četa pripadala je TO Zvornik. Kada je 2.06. ili 3.06. sa Mehamedalijom Gojkićem otišao do njegove kuće, selo je bilo prazno. Suđenje je pratilo 16 članova porodica oštećenih. Glavni pretres 12.11.2009. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Devet Saslušenje svedoka vrši se preko videokonferencijske veze Meštani sela Đulići, među njima i on, 31. 05. 1992. isterani su od strane srpskih vojnih snaga, iz sela, i otišli su u Klisu. Sutradan su svi Muslimani koji su se nalazili u Klisi odvedeni u Bijeli Potok. Sa ostalim muškarcima, zarobljenim na Bijelom Potoku, kamionima je odvezen u Tehničko-školski centar u Karakaju. Tu su srpski vojnici zatvorenike prozivali po spisku, ispitivali ih i tukli metalnim šipkama, pendrecima, motkama, kundacima pušaka. Ubrzo po dolasku, od pretrpeljih batina, umrlo je 20-ak zatvorenika. Neke zatvorenike vojnici su izveli iz Tehničko-školskog centra i oni se više nisu vratili. Pitanja zamenika tužioca Na Bijelom Potoku vojnici i lica u policijskim uniformama razdvojili su muškarce od žena, dece i starih. Tu su neki Muslimani vođeni u garaže i tučeni, a neki su ubijeni. Muškarci su oko podneva odvezeni sa oko 10-15 kamiona. U kamionu sa njim bilo je oko 30 muškaraca. Kod Tehničko-školskog centra sačekali su ih srpski vojnici poređani u špalir, kroz koji su morali da prođu i bili tučeni. Po govoru tih vojnika zaključio je da su iz Srbije. U zgradu Škole ušli su na ulazu prema putu Karkaj-Tuzla, na kome su bila gvozdena vrata. Tu je bilo zatvoreno oko 500 Muslimana. Nekoliko sati nalazili su se u jednoj manjoj prostoriji gde je bilo previše toplo i zagušljivo i tada nisu imali vodu. Odatle su prešli u veću prostoriju u kojoj su pronašli česmu sa vodom i toalet. Od zatvorenih lica seća se Muje Grahića, Seada Đulića, Senada Đulića, Hazima Đulića, Mirsada Đulića, Avdije Terzića i Zijada Terzića. Zatvorenici su ispitivani u nekoj manjoj prostoriji. Njega je ispitivalo lice za koje je po govoru pretpostavio da je iz Srbije. Sve vreme isptivanja, oko pola sata, to lice ga je tuklo po celom

40

telu. Čuo je da će biti streljan i od pretrpljenog šoka pao je u nesvest. Kada se osvestio nalazio se u negde u Srbiji. Ne seća se kako je tu dospeo. Poznato mu je da su, osim njega, od zatvorenih Muslimana preživeli svedok Osam i Mehmetalija Gojkić, a da su svi osali ubijeni. Pitanja branilaca optuženih Po zatvaranju, vojnici su im naredili da predaju novac i druge dragocenosti. Ispitivanje od strane predsednice veća Za vreme boravka u Tehničko-školskom centru dobili su deset vekni hleba za sve njih. Tela 20-ak zatvorenika, koje su srpski vojnici ubili prvog dana, odvezena su kamionom. Poznato mu je da je neko od zatvorenika pokušao da izvrši samoubistvo. Neki vojnici govorili su im da će biti odvedeni u razmenu, a drugi da će biti ubijeni. Pitanje punomoćnika oštrećenih Od Klise do Bijelog Potoka otišli su pešice u koloni po dvoje, a sa njihove leve i desne strane bili su naoružani srski vojnici. Stražari koji su ih u Tehničko-školskom centru obezbeđivali nalazili su se u prostoriji sa njima, na platformi-balkonu iznad njih i na ulazu u tu prostoriju. Zatvorenici su ubijani u prostoriji u kojoj je vršeno ispitivanje. Od ubijenih seća se zatvorenika sa prezimenom Grahić, koga je poznavao od ranije. Nakon 20-ak dana od izlaska, saznao je da su ubijeni svi zarobljeni Muslimani. Glavni pretres 13.11.2009. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Dike Joroševića Kao pripadnik čete Teritorijalne odbrane (TO) Pilica bio je angažovan na čuvanju Muslimana zatvorenih u Domu kulture u Pilici. Komandir te čete bio je Dragan Mašanović. Ne zna tačan broj zatvorenih, ali zna da je sala Doma kulture bila puna. Zatvorene Muslimane su izvodili, ispitivali, tukli i ubijali pripadnici paravojne jedinice iz Srbije. Pripadnici te jedinice ponašali su se veoma samovoljno i osiono. Od njih, seća se osoba koje je znao po nadimcima Pivarski, Niški, Boško, Splićo, Mrki, Žuti i Dželat za koga zna da je iz Tršića. Pitanja zamenika javnog tužioca Naređenje za čuvanje Muslimana zarobljenih u Domu kulture u Pilici dobili su u Farbici Standard, gde se tada nalazila njihova komanda. Do Doma kulture stigli su autobusima i tu ih je Dragan Mašanović rasporedio na stražarska mesta. Njihov zadatak bio je da paze da zarobljenici ne pobegnu, sve dok neko ne dođe po njih i odvede ih u razmenu za zarobljene Srbe. Stražario je iza sale u kojoj su bili zarobljenici, a sa njim u smeni bili su Dragan Stevanović i Ćećo Stojanović. Zatvorenici su bili iz sela oko Zvornika. Zarobljenici nisu dobijali hranu, a vodu su pili sa baštenskog creva koje je bilo prikačeno na česmi u susednom dvorištu. Nije bilo WC-a, a nikada nije video da je neko od zarobljenika izlazio iz Doma radi odlaska u WC. Ključ od tih ulaznih vrata imali su pripadnici paravojne jedinice. Pripadici paravojne jedinice terali su zarobljene Muslimane da pevaju srpske junačke pesme. Sa bočne strane Doma kulture, kod stepenica, video je četiri-pet tela ubijenih zatvorenika. Prilikom odvođenja zatvorenika, Dragan Josipović iz sela Glavičice popisivao je njihova imena. Kamion kojim su zarobljenici odvezeni vozio je Miladin Ivanić. Sa njim u kabini bili su pripadnici paravojne jedinice Dželat i Boško. Kamion je otišao u pravcu Zvornika. Istim kamionom, u više navrata, odvezeni su i ostali zatvorenici. Čuo je da su svi ubijeni. Pitanja optuženih Uniforme, oružje i municiju zadužili su u zgradi Fabrike Standard. Tu su se javljali i prilikom odlaska i povratka sa bilo kod borbenog položaja. Ispitivanje od strane predsednice veća

41

Komandant brigade u tom periodu bio je čovek koga je on znao po imenu Marko Pavlović iz Sombora [optuženi Branko Popović]. Dželat je nosio nož i poznato mu je da je on tim nožem zaklao nekog zarobljenika. Video je kada su pripadnici paravojne jedinice iz Doma odvodili zatvorene Muslimane, ali se sakrio iz straha da ga Boško i Dželat ne nateraju da ubije nekog od njih. Pitanja punomoćnika oštećenih Pripadnici paravojne jedinice kontrolisali su dotok vode zatvorenicima preko baštenskog creva prikačenog na česmu u dvorištu Vlade Rakića. Oni su često prozivali zatvorenike i odvodili ih, nakon čega se ovi nisu vraćali. Saslušanje svedoka Dragana Stevanovića Kao pripadnik čete TO Pilica, u leto 1992, bio je angažovan na čuvanju Muslimana zatvorenih u Domu kulture u Pilici. Komandir njegovog voda bio je Dragan Mašanović. Svi zatvorenici bili su muškarci civili. Na straži je bio dva puta, u trajanju od tri do šest sati. Njegovo stražarsko mesto bilo je sa zadnje strane sale u kojoj su se nalazili zatvorenici. Sa njim su stražarili Diko Jurošević i Cvijetko Stojanović. Pipadnici paravojne formacije, od koji se seća nadimaka Pivarski i Dželat, često su dolazili u kancelariju TO, koja se nalazila u zgradi Doma kulture i ulazili u salu u kojoj su bili zatvoreni Muslimani. Zatvorenicima su hranu i vodu dali drugog dana po zatvaranju. Podelio im je hleb i konzerve tako što ih je bacao kroz otvor ispod krova zgrade. U Domu kulture srpski vojnici su ubili neke od zatvorenika. Pitanja zamenika javnog tužioca Zatvoreno je oko 500 Muslimana i oni su trebali da budu razmenjeni za zatvorene Srbe. Neke od zatvorenih Muslimana znao je od ranije iz škole ili sa posla, a jedan od njih bio je i Izet Topalović. Ispitivanje od strane predsednice veća Muslimane su u Dom kulture zatvorili pridapnici paravojne formacije. Uslovi u kojima su zatvorenici boravli u Domu kulture bili su užasni. Josipović Dragan zvani Pipa iz Snagova popisivao je zatvorenike prilikom njihovog odvođenja iz Doma kulture. Zarobljene Muslimane, srpski vojnici ubili su u objektu Gerina klanica.. Optuženi Branko Grujić je morao znati da li su zatvorenici dobijali hranu. Komandant brigade u to vreme bio je optuženi Branko Popović. Pitanja članova veća Više zatvorenika, koji su odbili da uđu u Dom kulture, ubili su srpski vojnici. Pitanja punomoćnika oštećenih Naređenje za čuvanje zarobljenih Muslimana dobili su u Alhosu ili Standardu. Vrata na Domu kulture bila su zaključana, a ključ se nalazio u komandi. Glavni pretres 16.11.2009. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Cvijetina Nikolića Kao pripadnik čete TO Pilica stražario je kod Doma kulture u Pilici, dok su tu bili zatvoreni Muslimani. Na straži je bio dva ili tri puta. Zarobljene Muslimane odvela su odatle neka njemu nepoznata naoružana lica. Pitanja zamenika javnog tužioca Nalog da obezbeđuje zatvorene Muslimane izdao mu je Branko Simeunović. Njegovo stražarsko mesto bilo je sa zadnje strane Doma, prema nekoj sušari. Kada je oko 19 ili 20 časova došao na stražu, Muslimani su već bili zatvoreni. Zatvorenici su dobijali preko vodu

42

baštenskog creva. Zarobljenici su iz Doma odvedeni nakon tri-četiri dana, sa dva manja kamiona. Pitanja branilaca optuženih Kamion kojim su zatvorenici odvedeni, bio je parkiran na 10-15 metara od ulaza. Komanda TO Zvornik nalazila se u Karkaju u Fabrici Standard, a četa TO Pilica je na tom mestu dobijala borbene zadatke. Njegov zadatak kod Doma kulture bio je da pazi da zatvoreni Muslimani ne pobegnu. Pitanja punomoćnika oštećenih Nakon predočavanja izjave koju je svedok dao Haškim istražiteljima, da su pri odvođenju zatvorenih Muslimana sa vozačem kamiona bila dvojica-trojica pripadnika JNA, svedok kaže da je to nemoguće, jer JNA tada nije bila na teritoriji Zvornika. Pripadnici njegove čete su i pre i nakon formiranja Vojske Republike Srpske, nosili SMB uniforme. Saslušanje svedoka Miladina Ivanića Kao pripadnik čete TO Pilica bio je angažovan na čuvanju Muslimana zatvorenih u Domu kulture u Pilici. Dom se nalazi preko puta njegove kuće. Na straži je proveo jednu noć, od večeri do šest sati ujutru. Dragan Mašanović rekao mu je sutradan da poveze kombi jer zatvorenike vode u razmenu. Osim njega u kombiju su bili Dragan Mašanović i više pripadnika dobrovoljačke jedinice među kojima Dželat i Boško Stojanović iz Karakaja. Kombi je vozio iza kamiona u kome su se nalazili zatvorenici. Kamion je otišao do mesta zvanog Gerina klanica. Dželat i Boško su mu rekli da kombi zaustavi na oko 150 metara od tog objekta. Oni su otišli prema Gerinoj klanici, a njemu i Draganu Mašanoviću rekli da ostanu tu i ne dozvole da bilo ko ode u tom pravcu. Ubrzo je iz pravca Gerine klanice čuo rafalnu paljbu. Posumnjali su da su zatvorenici ubijeni. Odmah su se vratili u selo, kambi je ostavio kod Doma kulture i odmah potom napustio selo. Ispitivanje od strane predsednice veća Pre odlaska u Doma kulture javili su se komandi Vojske Republike Srpske, koja su nalazila u zgradi Fabrike Standard. Iste večeri kurir ga je obavestio da treba da pazi na zatvorene Muslimane. Zatvorenici su vodu dobijali preko nekog baštenskog creva koje je bilo prikačeno na česmu u susednom dvorištu. Meštani Pilice su iz znatiželje dolazili kod Doma kulture. Kod zatvorenika su često dolazila neka naoružana lice u maskirnim uniformama, sa crnim maskama na glavama. Negira navode svedoka Dika Juroševića da je vozio manji kamion i da su se u njemu nalazili zarobljenici. Negira navode svedoka Dragana Mašavonića da su iz Doma kulture, u prvom navratu, zatvorenici odvezeni sa tri kamiona, da su na betonskom platou u blizini Gerine klanice videli tela ubijenih Muslimana i da mu je taj svedok rekao da je video kada su vojnici pucali u zarobljenike. Pitanja članova veća Član veća sudija Vesko Krstajić je svedoku ukazao na nelogičnosti u njegovom svedočenju, da je nalog da kombijem prati kamion sa zatvorenicima shvatio kao molbu, da je verovao da zatvorenici idu u razmenu bez obzira što se nalaze na teritoriji pod kontrolom spskih snaga, kao i to da je sve vreme bio sa svedokom Draganom Mašanovićem, a nije video streljanje zatvorenika. Pitanja punomoćnika oštećenih U kombiju koji je vozio nije bilo naoružanih i uniformisanih lica sa belim opasačima. Glavni pretres 17. 11. 2009. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Veselina Juroševića

43

Nakon povratka sa položaja u Parlogu, četa TO Pilica, čiji je bio pripadnik, raspoređena je na obezbeđenje Muslimana zatvorenih u Domu kulture u Pilici. Kada je otišao tamo, zatvorenici su već nalazili unutra. Stražario je tokom jedne noći, sa zadnje strane Doma kod sporednih vrata. Zatvorenike je iz Doma odvela grupa naoružanih lica u maskirnim uniformama, od kojih je znao osobu sa nadimkom Dželat. Pitanja zamenika tužioca Na zgradi Doma kulture postoje dvoja vrata i to jedna glavna metalna na čelu zgrade i druga sporedna na pročelju zgrade, koja su bila zakovana drvenim daskama. Njegov zadatak bio je da Muslimane zatvorene u sali spreči da odatle izađu. Čuo je da zatvorenici traže vodu i hranu. Nije video da su zatvorenici dobijali hranu, a vodu su dobijali preko baštenskog creva koje je bilo prikačeno na česmi u dvorištu Vlade Rakića. Pripadnici dobrovoljačke jedinice, terali su Muslinane da pevaju srpske četničke pesme pre nego što bi im omogućili da piju vodu. Zatvorenici su iz Doma odvezeni u jednom danu, kamionom i kombijem. Ispitivanje od strane predsednce veća Zarobljenike su iz Doma odvezli pripadnici paravojne jedinice, koji su rekli da ih vode u razmenu. Pripadnici te jedinice imali su ključ od ulaznih vrata u Dom i ulazili su kod zatvorenika po svom nahođenju. Oni su tukli, maltretirali i odvodili zatvorenike, ali on nije imao zadatak da ih spreči da to čine. Nakom mesec-dva saznao je da zarobljeni Muslimani nisu razmenjeni već da su ubijeni. Dželat je uvek nosio nož, kojim je povredio mnoge zatvorenike, a jednog je i ubio. On je ubio i zatvorenika koji je odbio da uđe u kamion pri njihovom odvođenju iz Doma. Pre nego što su zatvorenici odvedeni iz Doma sačinjen je spisak sa njihoviom imenima i prezimenima. Pitanja članova veća Punomoćnica oštećenih, Nataša Kandić, predočila je svedoku njegovu izjavu datu istražiteljima Haškog tribunala u kojoj je on rekao da su, pri odvođenju zarobljenika, naoružana lica prvoj grupi zarobljenika u kamionu rekli da kleknu, da sledeća grupa sedne na njihova ramena, a da neradna grupa zarobljenika sedne na remena prethodnih, na šta je svedok rekao da su to njegova posredna saznanja. Zatvorenici su kao WC koristili izdvojeni deo prostorije u kojoj su bili zatvoreni. Saslušanje svedoka Rajka Juroševića Kao pripadnik čete TO Pilica bio je angažovan na čuvanju Muslimana zatvorenih u Domu kulture Pilica. Komandir te čete bio je Dragan Mašanović. Stražario je dva puta, jednom uveče i drugi put preko dana. Svi zatvorenici bili su civli muškarci. Ispitivanje od strane predsednice veća Odvođenje zatvorenika iz Doma vršeno je tokom njegove dnevne smene. Pripadnici dobrovoljačke jedinice naredili su zarobljenicima da uđu u kamion koji je bio parkiran ispred ulaza u Dom kulture. Pripadnik paravojne jedinice koga zna kao Dželata zapretio mu je da će se obračunati s njim zato što nije mogao da prisustvuje situaciji kada je Dželat tukao jednog od zatvorenika. U strahu je neko vreme proveo krijući se, pa mu dalja dešavanja na tom mestu nisu poznata. Nakon mesec ili dva čuo je da zarobljenici nisu odvedeni u razmenu već da su ubijeni. Pitanja punomoćnika oštećenih Dželat je osim oružja uvek nosio veliki nož kojim je ubadao zarobljenike. Istim nožem je pretio je i svedoku. Pri odvođenju zatvorenika sa tog mesta udaljili su se u drugi pripadnici čete TO Pilica. Glavni pretres 14.12.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih

44

Saslušanje veštaka prof. dr Željka Cirhlarža Sekundarna masovna grobnica Crni Vrh obrađivana je u periodu od 28.07. do 3.10.2003. U toj grobnici prebačena su tela iz tri primarne masovne grobnice na mestima Šahbegovići i Grbavci. Ekshumirano je 481 kompletno telo, 141 deo tela označen oznakom BP, 207 delova tela (bez ikakve veze sa kompletnim telima ili ostalim delovima tela) ozančenih oznakon GBP, kao i 129 raznih predmeta označenih oznakom A. Identifikovano je ukupno 449 osoba, među kojima je 315 osoba zarobljenih na Bijelom Potoku. Ekshumaciju i identifikaciju tela pronađenih u masovnoj grobnici Berbića Mezarje radio je tim Tribunala u Hagu. U toj grobnici pronađeno je 69 kompletnih tela, od kojih je identifikovano 65 osoba, među kojima je 48 zarobljeno na Bijelom Potoku. Pitanja zamenika javnog tužioca Metodom reasocijacije, od više delova tela, proneđenih u jednoj ili više grobnica, na osnovu morfološkoh, antropoloških i odontoloških karakteristika i DNK analize, sklapa se kompletno telo i naknadno radi njegova identifikacija. Ovom metodom je identifikovano ukupno 47 osoba sa područja opštine Zvornik. Ispitivanje od strane predsednice veća Ekshumacija tela iz masovne grobnice Ulice, kod Karakaja opština Zvornik, obavljena je u periodu od 22.05. do 25.05.2008, a identifikacija tih tela rađena je 10. i 11.07. 2008. U toj grobnici pronađeno je 24 kompletnih tela, 7 delova tela i jedan telesni ostatak. Od tog broja identifikovano je 23 osobe. Sve one su Muslimani, ubijeni u gradu Zvorniku. Veštak je predao Spisak indentifikovanih na Crnom Vrhu, Spisak identifikovanih na Bebića Mezarju, sa imenima osoba zarobljenih na Bijelom Potoku, Spisak osoba identifikovanih metodom reasocijacije, četiri izveštaja o sudsko-medicinskoj ekspertizi rađenoj metodom reasocijacije skeletnih ostataka ekshumiranih u masovnoj grobnici Crni Vrh, a koji se odnose na osobe odvedene sa Bijelog Potoka, pismenu dokumentaciju sačinjenu nakon ekshumacije tela iz masovne grobnice Ulice, ukupno 33 zapisnika, kao i 23 zapisnika o utvrđivanju identiteta ekshumiranih u navedenoj grobnici. Pitanja punomoćnika oštećenih Posmrtni ostaci osoba zarobljenih na Bijelom Potoku pronađeni su na više lokacija, a broj identifikovanih može se utvrditi upoređivanjem podataka iz spiskova identifikovanih. Na pitanje punomoćnice oštećenih, Nataše Kandić, da li je prilikom ekshumacije utvrđivano eventualno tretiranje tela hemijskim sredstvima, veštak je odgovorio da je ta mogućnost razmatrana, ali da to, zbog stanja u kome su se posmrtni ostaci nalazili, nije utvrđivano. Suđenju prisustvuje 8 članova porodica oštećenih. Glavni pretres 15.12.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Ratka Jovičića U maju i junu 1992. bio je načelnik Odseka za suzbijanje kriminaliteta pri SUP-u Zvornik. U toj službi su radili još Slobodan Stojkić i Vlado Delić. Bio je angažovan na suzbijanju privrednog kriminala, a pripadnici njegove službe na suzbijanju imovinskih delikata. Krvne delikte i ubistva radio je Centar javne bezbednosti iz Bijeljine. Nisu mu poznati događaji koji se pominju u optužnici niti da su se tokom 1992. na teritoriji optine Zvornik dešavala bilo kakva ubistva. Ispitivanje od strane predsednice veća

45

Optuženi Branko Popović je tokom maja i juna 1992. bio komandant Teritorijalne odbrane, optuženi Branko Grujić bio je predsednik opštine Zvornik, a Jovo Mijatović predsednik Izvršnog odbora.. Pitanja zamenika javnog tužioca Ne seća se da je tokom 1992. u K upisnik [Krivični upisnik] Kriminalističke službe u Zvorniku uvedeno bilo šta što je predmet optužnice. Na sastancima u Stanici policije koji su održavani svakodnevno i kojima su, osim njega, prisustvovali načelnik stanice, komandir stanice policije, načelnik policije, šef veze, šef upravno-pravnog odeljenja, nikada nije bilo reči o zatvaranju i ubijanju Muslimana u Domu kulture u Čelopeku i TŠC-u u Karakaju. Pitanja punomoćnika oštećenih Poznato mu je da su se vođe dobrovoljačkih jedinica Pivarski i Niški, u maju i junu 1992. nalazili na teritoriji opštine Zvornik. Nije kontrolisao u koje svehe su korišćeni kamioni preduzeća Glinica i autobusi preduzeća Drinatrans. Sedište Zvorničke brigade nalazilo se objektu fabrike Standard. Pripadnici dobrovoljačke jedinice zvani Gogićevci, u Zvornik su došli u vreme kada je za načelnika Stanice policije bio imenovan Miloš Pantelić. Na pitanje punomoćnice oštećenih, Nataše Kandić, kaže da je Zvornik u maju i junu 1992. bio bez većine stanovnika i izgledao sablasno. Svedok se nije izjasnio na pitanje punomoćnice da li je moguće da stanovnici desetine sela sa teritirije opštine bude iseljeno, da 700 ljudi bude zatvoreno i ubijeno, a da predsednik opštine to ne zna. Komentar: Potpuno je isključeno da svedok, kao načelnik Odseka za suzbijanje kriminaliteta SUP-a Zvornik, nije obavešten o događajima na terenu, posebno o događajima u kojima učestvuju pripadnici službe koji su mu podređeni. Logična je pretpostavka da svedok to tvrdi iz straha da sebe ne izloži krivičnom gonjenju, na šta je ukazala i predsednica veća, upozoravajući svedoka da njegov iskaz podeća na davanje odbrane. Suđenju prisustvuje 8 članova porodica oštećenih. Glavni pretres 16.12.2009. Izveštaj: Nataša Kandić i Slavica Jovanović, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Boška Milića Tokom 1992. bio je direktor preduzeća Drinatrans u Zvorniku. Početkom rata, pet autobusa tog preduzeća mobilisano je za potrebe Teritorijalne odbrane. Naredbe za angažovanje autobusa dobijao je samo iz Štaba TO i one su bile pismene. Naredbe su donosili Jovo Mijatović, svedok R, Momo Vasiljević, Dragan Riđošić, Aco Sekanić i Momo Sekanić. Na sastancima Privremene vlade, nije pominjano u koje svrhe TO angažuje autobuse Drinatransa. Naloge za angažovanje autobusa izdavao je preko dispečera Dragana Kojića. Naredbu da se autobusi dovezu kod TŠC-a u Karakaju dobio je iz Štaba TO. Kasnije je saznao da su tim autobusima prevezli zarobljene Muslimane iz Karakaja do Pilice, nakon čega su zarobljenici ubijeni. Prevoz autobusima po naredbi TO, osim prevoza zarobljenika na razmenu u Batkoviće i izbeglih lica, o čemu u spisima predmeta postoji dokaz, nije fakturisan niti naplaćivan. Na predočavanje fakture o prevozu zatvorenika iz Karakaja do Pilice, svedok kaže da na toj fakturi nema njegovog potpisa i da taj dokaz ne priznaje. Negira navode svedoka-oštećenih i svedoka Petka Panića da su se autobusi i vozači Drinatransa Boro Matić, Miko Matić, Relja Ikonić, Brano Bogućević i Pipa 1.06.1992. nalazili na Bijelom Potoku. Supruga Selimović Avdije, radnika Drinatransa, zvala ga je i molila da pomogne da njen suprug bude izbavljan iz TŠC-a, gde je bio zatvoren. Zvao ga je i Mujo Vilić sa molbom da spasi njegovog sestrća iz zatvora u Ekonomiji. Iz straha po sopstvenu bezbednost, nije preduzeo ništa.

46

Pitanja punomoćnika oštećenih Redovan autobuski prevoz od Zvornika do Klise, Đulića i ostalih sela u kojima su živeli Muslimani, prekinut je u aprilu 1992, kada su i Muslimani zaposleni u Drinatransu prestali da dolaze na posao. TO je nekada angažovala autobuse bez njegovog znanja. Pretpostavlja da su Štab TO i Privremena vlada pre izdavanja naredbe za anagažovanje autobusa usaglašavali zahtev. Prisustvovao je sastancima direktora preduzeća koji su održavani u okviru Izvršnog odbora opštine Zvornik. Tim sastancima predsedavali su Stevo Radić i optuženi Branko Grujić. Pitanja oštećenih Na pitanje oštećenog Mevludina Lupića, odgovara da mu je poznato da je vozač autobusa Mile Lukić kamionom vozio zatvorene Muslimane od Đulića do TŠC-a u Karakaju. Nije mu poznato da su zatvoreni Muslimani ubijani na mestu Gerina klanica, niti je čuo za primarne i sekundarne masovne grobnica na teritoriji optine Zvornik. Glavni pretres 16.02.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Zbog izmene u sastavu sudskog veća glavni pretres je počeo iznova pred većem: predsednica veća sudija Tatjana Vuković i članovi veća sudije Olivera Anđelković i Dragan Mirković. Nakon čitanja optuženice, optuženi su u svemu ostali pri svojim ranijim odbranama. Uz saglasnost stranaka pročitane su izjave 45 svedoka saslušanih u dosadašnjem toku postupka i pismeni dokazi i fotodokumentacija iz spisa predmeta. Glavni pretres 18.02.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Vase Erića Tokom 1992. bio je presednik Osnovnog suda u Zvorniku. Saznao je kasnije da su Muslimani sa područja opštine Zvornik zatvarani i ubijani u Domu kulture u Čelopeku, Tehničko-školskom centru u Karakaju, Sudu za prekršaje, Gerinoj klanici i drugim mestim. Pred Osnovnim sudom u Zvorniku vođeni su postupci u slučajevima ubistva Srba, ne seća se ni jednog postupka koji je vođen u slučaju ubistva Muslimana. Negira iskaz Petra Ristića, u to vreme istražnog sudije, da ga je svedok u svojstvu predesednika suda, slao na uviđaje kod TŠC-a i Gerine klanice, gde je video veliki broj tela ubijenih Muslimana. Na predočavanje izjave svedoka Petra Tanića, koji je u svojstvu policajca obezbeđivao rad Komisije za asanaciju bojišta i kod Gerine klanice da je video stotinu tela ubijenih Muslimana, svedok kaže da mu to nije poznato. Sastancima Privremene vlade na kojima je prisustvovao predsedavao je optuženi Branko Grujić. Optuženi Branko Popović, koga svedok zna po imenu Marko Pavlović, je u maju i junu 1991. bio Komandant štaba TO Zvornik. Nakon rata na teritoriji opštine Zvornik, iz masovnih grobnica, vršene su ekshumacije posmrtnih ostatataka ubijenih Muslimana. Pitanja punomoćnica oštećenih Nešto pre ratnih sukoba, u Osnovnom sudu u Zvorniku, razrešeno je dužnosti svih 6 sudija Muslimana. Ubistva Muslimana jesu bila kažnjiva, ali ne može da objasni zašto ni jedno ubistvo nije procesuirano. U tom poriodu u Zvroniku je bilo paravojnih formacija. Na pitanje punomoćnice oštećenih, Nataše Kandić, kaže da je za zatvaranje Muslimana u Domu kulture u Čelopeku i TŠC-u saznao dok su oni bili tamo, a za okolnost da su ubijeni, nekoliko dana nakon toga. Pitanja oštećenih

47

Na putu od kuće do posla prolazio je pored Suda za prekrašaje, ali nije magao da vidi šta se u toj zgradi dešava. Ne zna ko je u tom periodu bio predsednik suda za prekršaje. KOMENTAR: Svedok nije dao ni jedan odgovor na mnogobrojna relevantna pitanja. Kaže da mu nije poznat rad istražnih sudija; stvarna nadležnost za vođenje krivičnih postupaka u slučajevima ubistva; zatvaranja i ubistva Muslimana; angažovanje policije na čuvanju zatvorenih lica; aktivnosti paravojnih formacija i drugo, što mu je objektivno moralo biti poznato budući da je godinama pre i nakon tog događaja obavljao funkciju predsednika suda. Saslušanje svedoka Mihajla Galića Krajem aprila 1991. mobilisan je u sastav Reonskog štaba TO u Čelopeka, gde je bio jedan od starešina. Komandant štaba bio je Momčilo Vasiljević. Tokom juna i jula 1991. bio je angažovan na formiranju Trećeg bataljona Vojske Republike Srpske. Komandu za formiranje Trećeg bataljona izdao mu je 2.06.1992. poptukovnik Vidoje Blagojević. Pitanja predsednice veća Njegov zamenik bio je Obren Marković, komandant Zvorničke brigade bio je Milan Blagojević, a komandir čete TO Čelopek bio je Milutin Batić. Njegov zadatak na formiranju Trećeg bataljona bio je da od seoskih četa TO, koje su bile formirane po tetitorijanom principu, oformi jednu jedinicu. U sastav njegovog bataljona ušle su seoske čete TO Kiseljak, Jasenica, Skočići, Trnovica, Pećane, Ročevići, Pilica i Lokanj. Komandno mesto Trećeg bataljona bilo je u Kiseljaku. Za zatvaranje i ubijanje civila Muslimana u TŠC-u u Karakaju saznao je naknadno, a nije mu poznato da je četa TO Karakaj bila angažovana na njihovom čuvanju. Nije mu poznato da je četa TO Pilica od 5.06. do 8.06.1992. čuvala Muslimane zatvotrene u Domu kulture u Pilici. Pitanja punomoćnica oštećenih Komandno mesto na kome se nalazio svedok bilo je kilometar i po udaljeno od Doma kulture u Čelopeku u kome su bili zatvoreni Muslimani iz Diviča. Nije mu poznato da su se pripadnici TO Pilica nalazili na položaju u Parlogu, pre angažovanja na čuvanju zatvorenih Muslimana u Domu kulture u Pilici. Komandir čete TO Pilica je bio dužan da ga izveštava o tome na kojim zadacima angažuje pripadnike svoje čete. Glavni pretres 15.03.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Suočenje svedoka Petra Ristića i Vase Erića Svedok Patar Ristić, tokom 1992. istražni sudija u Osnovnom sudu u Zvorniku, u svom iskazu od 15.9.2009. tvrdio je da ga je tadašnji predsedenik tog suda Vaso Erić, tokom maja i juna 1992. izdavao naloge za sprovođenje uviđaja u slučajevima ubistava civila Muslimana kod Gerine klanice, mestu Ulice, kod Poljoprivrednog dobra Ekonomije i silovanja u školi, kao i da ga je jednom prilikom poslao kod tadašnjeg Komandanta Štaba TO, optuženog Branka Popovića, po dozvolu za odlazak na mesto uviđaja. Svedok Vaso Erić saslušan na glavnom pretresu 18.02.2010. negirao je sve navedeno i tvrdio da mu uopšte nije bilo poznato da su se, u navadenom periodu, dešavala bilo kakava ubistva Muslimana i da optuženog Branka Popovića, nije poznavao. Svedok Patar Ristić je relativizovao svoj iskaz, objašnjenjem da je zbog tadašnje prakse rada u sudu pretpostavio da ga je na uviđaje slao predsednik suda, ali da je moguće da i nije bilo tako. Zapisnike sa uviđaja i izveštaje o radu nije dostavljao lično predsedniku suda, Vasi Eriću već sudskoj pisarnici. Svedok Ristić ostao je pri tvrdnji da ga je svedok Erić poslo na bar dve istrage, dok je svedok Erić to negirao.

48

KOMENTAR: Tokom suočenja bilo je očigledno da je svedok Petar Ristić bio pod uticajem svedoka Vase Erića i da je zbog toga izmenio svoj ranije dat iskaz. Saslušanje svedoka-oštećenog Mevludina Lupića Svedok-oštećeni je tokom 1992. živeo u selu Lupe, Donji Grbavci i radio u Zvorniku i Karakaju. Na Bijelom Potoku su zarobljeni, a kasnije i ubijeni, njegov otac i više članova bliže familije. Pogoršanje međunacionalnih odnosa bilo je primetno već početkom 1992. Vojni obveznici i pripadnici rezervnog sastava policije muslimanske nacionalnosti, razduživani su i brisani sa evidencije obveznika i oduzimano im je oružje. Muslimanima iz sela u okolini Zvornika bilo je ograničeno kretanje zbog barikada koje su postavili Srbi. Preko radija su 8. marta čuli da je Zvornik zauzet od strane JNA i Arkanove dobrovoljačke jedinice. Od tog dana više nisu mogli da odlaze u Zvornik. Dana 10. ili 11. 03. 1992. iz pravca okolnih srpskih sela otvorena je vatra na njegovo selo. Mnogi meštani su tada napustili svoje kuće. Nakon četiri ili pet dana na TV Beograd ili TV Novi Sad pojavio se optuženi Branko Grujić koji je rekao da je u Zvorniku i okolini sasvim bezbedna sistuacija i pozvao sve Muslimane da se vrate svojim kućama i nastave sa normalnim životom. Nakon toga svi su se vratili u selo. Polovinom aprila, srpski vojnici su zarobili Himzu Lupića, Avdu Lupića i Mansura Dardagana i zatvorili ih zgradu fabrike Alhos. Oni su rekli da su ih tamo tukli i maltretirali, da su zidovi fabrike bili krvavi, da su videli odsečene delove tela i slično. Između 18. i 20.04.1992. održan je sastanak meštana više mulsimanskih i srpskih sela. Dana 26.04.1992. srpske vojne snage su napale selo Donji Grbavci i više okolnih sela, a takođe su splalile dva muslimanska sela. Meštani napadnutih sela otišli su u selo Mrakodol. Nakon tri dana, Srbi su im rekli da se mogu vratiti kućama jer su stanovnici sela Đulići predali oružje Srbima iz Štaba TO Zvornik. Dana 25.05.1992. ponovo su napustili selo i otišli u Klisu, gde su se već nalazili stanovnici iz desetine okolnih sela. U Klisi je među okupljenim Muslimanima vladao strah i panika. Na sastanku održanom 29. ili 30.05.1992. neko je rekao da treba da sačine spisak vojnosposobnih muškaraca. Neki od meštana, među njima i on, to su shvatli kao pretnju da će ljudi sa spiska biti ubijeni i dogovorili su se da pobegnu. Uveče 31.05.1992, sa 7-8 rođaka krenuli su je preko šume i njima nepoznatih mesta, i stigli do teritorije pod kontrolom muslimanskih snaga. Dva dana kasnije sazanao je da su ljudi iz Klise iseljeni. Nekoliko dana kasnije pronašao je deo svoje porodice i saznao je da su svi Muslimani iz Klise odvedeni na Bijeli Potok, gde je izvršeno odvajanje muškaraca od žena, dece i starijih. Svi muškarci, njih oko 700, među njima i 15-ak članova njegove familije, zarobljeni su i kamionima odvedeni u Karakaj. Iz razgovora sa Vesilom Hamzićem, jednim od trojice preživelih zarobljenih na Bijelom Potoku, saznao je da su svi ostali zarobljeni muškarci pobijeni. Svedok Osam nešto kasnije ispričao mu je da je njegov stric Mahmut bio crn od batina, a da njegov rođak Muhamed bio toliko pretučen da nije mogao da hoda. Nakon rata 1996, oko 30-ak članova porodica zarobljenih i nestalih formirali su Udruženje koje se sve do sada bavi prikupljanjem informacija o nestalima, načinu na koji su stradali i otkrivanju masovnih grobnica. Prisustvovao je otkopavanju svih masovnih grobnica na teritoriji opštine Zvornik. Nakon povratka u svoje selo 2001, intenzivirao je potragu za nestalima. Tada je otkrivena masovna grobnica Crni vrh u kojoj je su, između ostalih, ekshumirani posmrtni ostaci njegovog oca Rame Lupića, brata od strica Mahmuta Lupića, rođaka Ismeta Lupića, Ibre Lupića, Mehe Lupića, Jusufa Lupića i Adema Lupića, a sve do sada nisu pronađeni Himzo Lupić, Ređo Lupić, Mujo Lupić, Suljo Lupić, Sead Lupić i Šemso Lupić. Po podacima Udruženja zarobljenih i nestalih, u opštini Zvornik je tokom rata na različite načine ubijeno ili nestalo ukupno 1500 Muslimana. Pitanja punomoćnika oštećenih

49

Po saznanjima dobijenim iz razgovora sa Vesilom Hamzićem i svedokom Osam, saznao je da su srpski vojnici zarobljene Muslimane ubijali i u Klisi i na Bijelom Potoku. U TŠC-u u Karakaju ubijeno je oko 200 zatvorenika, među kojima i njegov stric Ramiz Lupić, Hrustan Avdić, Enes Smajlović i Avdija Smajlović. Pre dolaska zarobljenika sa Bijelog Potoka u TŠC u Karakaju, tu je bilo oko 70-80 ranije zatvorenih Muslimana. Neki zatvorenici ubijeni su u Domu kulture u Pilici. Ubistva Muslimana vršena su i fabrici Alhos, kod železničke stanice, na Poljoprivrednom dobru Ekonomija, u upravnoj zgradi fabrike Novi izvor. Komšije Srbi, od kojih su mnogi bili direktno uključeni u ovaj događaj, izbegavaju svaki razgovor o događajima koji su se odigrali za vreme rata. Sastavljanje spiska vojnosposobnih muškaraca u Klisi zahtevale su srpske vojne snage iz Kriznog štaba u Petkovcima, čiji je predsednik bio Vinko Radović. Poznato mu je da je neki spisak sastavljen kasnije, ali da se on odnosio na Muslimane zarobljene na Bijelom Potoku. Taj spisak su, navodno, u cilju razmene zarobljenika, u Tuzlu nosili Agan Lupić i Alija Đulić. Posredno zna da su na Bijelom Potoku muškarce od žena razdvajali i njihove komšije, Srbi, Dragan Stević, Andrija Ristić, Marko Ristić, Neđo Cvijetinović, Vujo Civijetinović, Sreten Ristić, Lazar Ristić, Dragan Jokić i Zoran Jokić. Svi oni bili su u uniformama i naoružani. Kao podpredsednik Udruženja zarobljenih i nestalih često je bio u prilici da članovima porodica saopštava da su posmrtni ostaci nekog od njihovih nestalih identifikovani u nekoj od masovnih grobnica. Najteže je bilo kada su to saopštavali majkama koje su izgubile četiri ili pet sinova i deci koja su ostala bez oba roditelja. Pitanja optuženih Optuženi Branko Grujić je izneo primedbu na svedočenje oštećenog sa obrazloženjem da je on organizator lažnog svedočenja protiv njega. Svedok je nedvosmisleno ponovio svoje navode da je ovaj optuženi na TV Beograd ili TV Novi Sad rekao da se izbegli meštani Zvornika i okoline vrate i da će biti bezbedni. Ta televizija je sutradan prikazivala sakupljanje mrtvih tela u Zvroniku. Saslušanje svedoka-oštećene Suvade Selimović Do maja 1992. sa suprugom i troje dece živela je u selu Đulići, opština Zvornik. U periodu od zauzimanja Zvornika od srpskih vojnih snaga, početkom aprila 1992, do kraja maja 1992. više puta su odlazili i vraćali se u svoje selo. Seoskim putevima svakodnevno su prolazile kolone tenkova srpske vojske. Meštani okolnih muslimanskih sela su dolazili i govorili im da su im Srbi splalili sela i ubili neke ljude. Suprug joj je rekao da Alija Đulić sa Srbima vodi pregovore o predaji oružja. Naoružani Srbi su obilazili sela i govorili im da treba da se sele. Poslednji put je bila u kući 31.05.1992. kada su joj srpski vojnici, među kojima je prepoznala Zorana Ristića i Petka iz Đulića, naredili da ode odatle. Predveče su čuli da je uhapšen Alija Đulić, što je stvorilo paniku, pa su odlučili da odu u Klisu. Sutradan ujutru čuli su da treba da izađu na seoski put. Srpski vojnici su Muslimane postrojavali po dvoje i usmeravali ih da idu putem prema selu Durakovići, Đulići i Bijelom Potoku. Na Bijelom Potoku videla je parkirane kamione i čula ciku ljudi. Shvatila je da vojnici odvajaju muškarce od žena i dece. Decu koja su vrištala za očevima vojnici su udarali i terali sa strane. Pri rastanku, suprug joj je predao sina od osam meseci kojeg je nosio, rekao joj da ne plače, da se razdvajaju zauvek i da su deca mala pa ne znaju šta se dešava. Vojnici su od žena i dece oduzeli zlatan nakit i novac, muškarce su naterali da se popnu u prikolice kamiona i odvezli ih u pravcu Karakaja. Među zarobljenim muškarcima bio je invalid bez noge Ismet Selimović, koji nije mogao da se popne na kamion. Srpski vojnici su ga zverski pretukli i polumrtvog ubacili u kamion. Videla je kako u kamion ulaze njen suprug, njegov otac i četvoro braće i dva sinovca. Među vozačima kamiona, prepoznala je Slavka iz Snagova i ponadala se da će im pomoći jer je bio prijatelj njenog svekra. Nešto kasnije, srpski vojnici su ženama i deci naredili da se popnu u kamione. Nije znala gde idu dok kamion nije stao, i tada je čula da su u Memićima. Vojnici su im rekli da svaka žena

50

vodi svoju decu i da će streljati svaku ženu koja bude vodila tuđe dete. Neki vojnik je pokušao da joj otme sina iz ruke jer je mislio da nije njeno dete. Videla je da vojnici odvajaju devojke i mlađe žene. Neke žene i deca su bili ranjeni. Sa decom je otišla do Kalesije, gde su ih sačekali muslimanski vojnici i odakle su autobusima odvezeni za Dubravu, gde je bila smeštena u kasarni. Sledećih osam godina provela je u izbeglištvu u Sloveniji. Prvo saznanje o smrti zarobljenih muškaraca dobila je od Vesela Hamzića, jednog od trojice preživelih. Nešto kasnije na radiju je čula vest da su svi zarobljeni muškarci ubijeni na Bajram. U nadi da su njen muž i rođaci ipak živi, tragala na svim mestima gde je postojalo i malo nade de će saznati bilo šta o njihovoj sudbini. Međutim, to je bilo neuspešno sve dok posmrtni ostaci nekih od njih najbližih nisu proneđeni u masovnim grobnicama. U masovnoj grobnici Crni vrh proneđeni su posmrtni ostaci njenog supruga, njegovog brata blizanca Huseina Selimovića, svekra Safeta Selimovića, devera Agana Selimovića i njegovog maloletnog sina Emira Selimovića. Još uvek nisu pronađeni njen dever Alija Selimović i drugi sin Agana Selimovića Amir Selimović. Iz familije Selimović ubijeno je 20 muškaraca. Pitanja punomoćnika oštećenih Na području Klise i okoline, u aprilu, maju i junu 1991. nije bilo muslimanskih oružanih snaga. Muslimani koji su imali oružje predali su ga dvedesetak dana pre događaja na Bijelom Potoku. Predaja oružja bila je uslov za puštanje struje i omogućavanje izlaska iz sela. Nakon povratka 2000. godine, niko od predstavnika vlasti u Zvorniku nije dolazio kod njih u selo, niti ih pozivao na razgovore i sastanke. Srbin iz Sarajeva koji je živeo u njenoj kući posedovao je dokument izdat od Opštine Zvornik, u kome je je stajalo da je njena kuća uknjižena na njegovo ime. Glavni pretres 16.03.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedokinje-oštećene Amire Omerović U kritično vreme imala je 15 godina. Do 1.06.1992. živela je sa ocem Fetijom Hasanovićem, majkom i bratom Amirom Hasanovićem i dedom Mujom Hasanovićem u Klisi. Početkom aprila 1992. u Klisu počele da dolaze Muslimani iz okolnih sela koji su govorili da su ih Srbi prognali iz njihovih kuća. Dan pre 1.06.1992, neko iz Kriznog štaba rekao im je svi treba da se sele prema Zaseoku i Sapni. Sutradan ujutru neko od komšija rekao im je da kreću, ali bez traktora i stvari. Na glavnoj seoskoj ulici videla je srpske vojnike u šarenim maskirnim uniformama, sa crvenim i crnim beretkama na glavama, neki su imali rukavice bez prstiju i trake oko ruku. Dok su prolazili putem, vojnici su pucali u zemlju pored njihovih nogu. Čula je da neko govori da se ne idu prema Zaseoku i Sapni već prema Bijelom Potoku. Formirana je kolona po dvoje, a sa njihove leve i desne strane stajali su srpski vojnici sa oružjem uperenim u njih. Među njima je prepoznala svog nastavnika fizičkog vaspitanja, Đorđa i prijatelja svog oca, Jovu - obojica su bili iz Petkovaca. Kada u stigli do Bijelog Potoka videla je da srpski vojnici razdvajaju muškarce od žena i dece. Njen otac je rekao njenoj majci da je jasno da će muškarci biti ubijeni. Osim njenog oca i brata na Bijelom Potoku su zarobljeni i njeni stričevi Muraz Hasanović, Hamed Hasanović, Murat Hasanović, Adem Hasanović i braća od strica Husein Hasanović, Jusuf Hasanović, Mirsad Hasanović, Rusmin Hasanović i Jasmin Hasanović. Videla je poznanika zvanog Švabo kako šutira njenog brata nogom u stomak, i čula da mu govori Dođe ti ovde meni druže. Muškarci su naterani da se popnu na kamione i odvezeni su u pravcu Karakaja. Na Bijelom Potoku videla je Dragana Lukića i Kiću i Dragana koji su imali prodavnicu Božur u Petkovcima. Sa majkom, sestrom i ostalim ženama i decom neko vreme je bila na livadi, a nešto kasnije došao je autobus i vojnici su im naredili da uđu u vozilo. Zbog prevelikog broja ljudi u autobusu nije videla gde se kreću, sve dok autobus nije stao, kada je videla da su na Crnom Vrhu, kod neke provalije. Čula je

51

razgovor dvojice vojnika, kada je jedan rekao da treba da ih tu ubiju, a drugi da prvo treba da sačekaju naređenje. Nakon pola sata, krenuli su dalje i stigli u Memiće. Spski vojnici su tu odvojili oko 70-ak devojaka i mađih žena, i nju među kojima, a ostale su pustili da pređu na teritoriju pod kontrolom musimanskih oružanih snaga. Zarobljene devojke puštene su sutradan, nakon sprovedene razmene. Pitanja predsedenice veća Posmrtni ostaci njenog oca Fetije Hasanoviaća i stričeva Huseina Hasaovića i Muriza Hasanovića, kao i brata od strica Rusmina Hasanovića, ekshumirani su u masovnoj grobnici Crni vrh. Njen brat i ostali rođaci zarobljeni na Bijelom Potoku još uvek se vode kao nestali. Pitanja punomoćnica oštećenih Sve do 31.05.1992. Srbi koji su vodili pregovore govorili su im da neće morati nikuda da idu i da će moći mirno da žive u svojim kućama. Niko od Srba, poznaninika i prijatelja njenog oca nije pokušao da pomogne ocu na Bijelom Potoku. Meštani okolnih sela koji su u aprilu i maju 1992. dolazili u Klisu, govorili su da su napustili svoje kuće jer su Srbi na njih pucali i rekli im da tu više nisu bezbedni. U tom periodu srpska vojska je često pucala i u pravcu Klise. Predaja oružja je pominjana u smislu da im [Muslimanima] u tom slučaju Srbi garantuju bezbednost. Na Bijelom Potoku muškarci su pretresani i oduzeta su im lična dokumenta. Saslušanje svedokinje-oštećene Fatimke Mustajbašić Sa suprugom i dvoje dece živela je u Tršiću kod Zvornika. Tokom arila 1991. Srbi su pucali i zastrašivali muslimansko stanovnštvo, a zahtevali su i da Muslimani potvrdama dokazuju svoje kretanje. Muslimani iz Tršića dobijali su te potvrde od komšije, Srbina, Cvijetka Jovića. Krajem maja u Tršić je došla srpska vojska koja je pucala i pljačkala ih, zbog čega su odlučili da se isele u Klisu. Nakon nedelju dana, Nurija Jašarević, koji je pregovarao sa Srbima, rekao im je da je postignut dogovor da se svi Muslimani iz Klise, sutradan isele prema Sapni. Sutradan su im srpski vojnici naredili da idu prema Bijelom Potoku. Kretali su se u kolini po dvoje, a sa strane su ih pratili vojnici sa oružjem uperenim prema njima. Na Bijelom Potoku svi muškarci, među njima i njeni sinovi Admir Mustajbašić, koji je imao 17, i Samir Mustajbašić od 19 godina, odvojeni su od žena i dece. Videla je kada je neki vojnik udario njenog sina. Muškarcima je naređeno da ruke drže na potiljku. Među srpskim vojnicima bio je i njen dotadašnji komšija i prijatelj Petko Panić, koga su ostali vojnici oslovljavali sa kapetane. Zamolila ga je da spasi njene sinove, a on joj je rekao da im se ništa loše neće desiti i da će biti odvedeni u Kalesiju na slobodnu teritoriju. Tada su zarobljena i tri njena devera Izudin Mustajbašić, Elvir Mustajbašić, Ismet Mustajbašić, kao i rođaci Mustafa Međanović, Hamir Međanović, Alija Međanović, Fehim Međanović. Na Bijelom Potoku vojnici su ubili Mustafu Grebića i Junuza Smajlovića, a mnoge muškarce su zverski tukli. Zarobljenim muškarcima su naredili da se popnu na kamione koji su odvezeni prema Karakaju. Sat vremena kasnije, žene, deca i straci su takođe odvezeni kamionima sa Bijelog Potoka. Kamioni su se zaustvaili na Crnom vrhu. Tu je čula da će ih streljati. Ipak, krenuli su dalje i stigli u Memiće, odakle su peške prešli na teritoriju pod kontrolom muslimanskih snaga. Pitanja predsednice veća Pronađeni su i identifikovani posmrtni ostaci njenog sina Admira Mustajbašića, a njen mlađi sin Samir se još uvek vodi kao nestao. Petka Panića je viđala nakon rata, ali sa njim nikada nije razgovarala. Pitanja punomoćnika oštećenih Tokom aprila i maja 1991. mnogi Muslimani iz Tršića bili su hapšeni i odvođeni u Karakaj, gde su bili tučeni. Muslimani su propusnice pokazivali Srbima i njima dokivali gde su i zašto bili. Glavni pretres 17.03.2010.

52

Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedokinje-oštećene Ismete Okanović Živela u selu Dardagan sa mužem i troje dece do 26.04.1992. Nakon što su naoružani Srbi spalili njihovu porodičnu kuću, otišli su u Kučić Kulu, a onda u Klisu, gde se nalazilo muslimansko stanovništvo iz 17 okolnih sela. Svi oni su napustili svoje kuće zbog napada srpske vojske. Dan pre iseljavanja iz Klise, Nurija Jašarević je rekao da je sa Srbima dogovoreno da se sutradan svi isele prema Sapni, kao i da će putovati svojim traktorima i automobilima. Sutradan ujutru srpska vojska koja je došla u selo naredila im je da se bez vozila kreću prema Bijelom Potoku. Tu je videla ubistvo Murata Đinića. Dok se sa mužem i ćerkom kretala u koloni prema Bijelom Potoku, sa njihove leve i desne strane stajali su srpski vojnici sa oružjem uperenim u njih. Policajci i vojnici, koji su bili obučeni u SMB i maskirne uniforme, odvajali su muškarce na Bijelom Potoku i odvodili ih do kamiona. Žene, deca i starci sedeli su na livadi, a između njih su bili raspoređeni vojnici. Neki vojnik je odvojio njenog sina Fadila Okanovića, koji je tada imao 17 godina. Pokušala je da zadrži sina, zbog čega ju je drugi vojnik više puta uradio puškom. Tada su zarobljeni i odvedeni njen sin Fadil Okanović, suprug Rama Okanović, svekar Ibro Okanović, otac Redža Lupić, brat Omer Lupić, kao i 15 članova bliže familije. Vojnici su nosili šerene maskirne uniforme, crne maske na glavama i crne rukavice bez prstiju, a bili su naoružani kraćim automatskim puškama. Zarobljene muškarcei su kamionima odvezli prema Karakaju, a nešto kasnije su došli kamioni i autobusi koji su odvezli žene i decu. Grupa od oko 50 žena i dece, u kojoj je bila i ona, nije mogla da uđe u poslednji autobus, kada je čula razgovor vojnika koji su rekli da njih treba tu da ubiju jer zbog tolikog broja ljudi ne treba angažovati autobus. Ipak, autobus je ubrzo došao i oni su krenuli. Kolona kamiona i autobusa sa ženama i decom je preko Crnog vrha u Memiće, a odatle su pešice otišli u Dubravu. Pitanja punomoćnika oštećenih Komšije i bivši prijetelji, Srbi, Boško Janković, Jovan Janković i Lazar Janković, Zoran Jokić i nekolicina iz familije Ristić, a koje je videla na Bijelom Potoku, nisu ni pokušali da joj pomognu. Na Memićima su izdvojene devojke i mlađe žene i one su provele noć u zgradi škole. Njih je odvajao isti vojnik koji je na Bijelom Potoku odvojio njenog sina. Pre odlaska u Klisu, vođeni su pregovori o predaji oružja i Srbi su im rekli da im se ništa loše neće desiti i da će mirno živeti u svojim kućama, ako budu predali oružje. Kolona autobusa sa ženama i decom kretala se u pratnji policijskih vozila. Kolona je neko vreme stajala na Crnom vrhu kod neke provalije, kada su vojnici pominjali da bi trebalo da ih tu ubiju. Pitanja predsednice veća Prvu informaciju o tome da su zarobljeni muškarci ubijeni dobili su sredinom juna, kada im je Ismet Hajdarević iz Sapne rekao da su čuli da je srpska vojska dovikivala da su muškarci ubijeni i zaklani za muslimanski praznik Kurban Bajram. Nakon šest meseci, Fehim Kahimanović joj je rekao da njenog sina i muža ne može da predloži za razmenu jer su oni mrtvi. Saslušanje svedokinje-oštećene Ismete Dardagan U aprilu 1992. Srbi iz okolnih sela pucali su na Donje Grbavce, gde je tada živela sa mužem i sinom. Zbog toga su noću napuštali kuće i spavali u šumi. Prilikom jednog oružanog napada na selo, sa još 48 komšija provela je ceo dan sakrivena u pećini u blizini sela. Nekoliko dana kasnije, Srbi su opljačkali i uništili sve kuće u selu, a nju i nekoliko njenih rođaka, zaustavili su i ispitivali srpski vojnici sa kojima je bio i njen komšija Neđa Milić. Videla je da srpska vojska granatira sela Zaseok i Nezuk. Neko vreme proveli su u selu Mrakodol, a 31.05.1992. čuli su da treba da idu u Klisu, a odatle prema Sapni, na slobodnu teritoriju. Sutradan ujutru čula je da je u Klisu ušla srpska vojska i da treba da se postroje. Krenuli su, ali im vojnici nisu

53

dozvoljavali da idu prema prema Sapni već su ih usmeravali prema Bijelom Potoku. Odmah po dolasku na Bijeli Potok, vojnici su odvojili njenog sina i supruga, a nju su naterali da se popenje na kamion. Sa kamiona je videla svog brata od strica i njegovog sina sa rukama na potiljku. Muškarce su razdvajali i policajci. Kamion sa ženama i decom, u kome je bila i ona, krenuo je u isto vreme kad i kamioni sa zarobljenim muškarcima. Preko Crnog vrha otišli su do Memića. Vojnici su im rekli da se na udaljenosti od 50 metara nalazi muslimanska vojska, kojoj treba da kažu da puste zarobljene Srbe sa stadiona u Tuzli, a ako to ne učine, oni će zarobiti ljude iz poslednjih kamiona. Muslimanski vojnici su im rekli da nema zarobljenih Srba. Sutradan ujutru je čula da su zarobljene devojke i žene iz poslednjih kamiona. Zarobljeni muškarci ubijeni su oko 10.06.1992. Pitanja punomoćnika oštećenih Nije joj poznato da je Agan Lupić nosio u Tuzlu neki spisak Muslimana zarobljenih na Bijelom Potoku. Na njihove kuće su pucali Srbi iz Cera i Ćirilova brda. Pitanja predsednice veća Na Bijelom Potoku, među srpskim vojncioma prepoznala je Lazara Jankovića, vozača autobusa Drinatrans Boška, Ostoju Ikonića i njegovog brata, i Acu kome ne zna prezime. Njena sestra je sa porodicom ostala u Đulićima i sa još oko 30-oro meštana bila neko vreme zarobljena u džamiji. Odmah po odlasku iz Klise, u njihove kuće uselili su se Srbi iz Brnjice. Posmtni ostaci njenog supruga i sina pronađeni su u masovnoj grobnici na Crnom vrhu. Glavni pretres 18.03.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedokinje-oštećene Ermine Suljić Do maja 1992. živela je sa porodicom u selu Lupe. U aprilu 1992, Srbi iz okolnih sela pucali su u pravcu njihovih kuća, pa su zbog toga otišli u Kalesiju. Agan Lupić prevezao je sa porodicom i njenu porodicu do Kalesije. Nakon nedelju dana, Agan Lupić je telefonom razgovarao sa optuženim Brankom Grujićem koji mu je rekao da je bezbedno i da mogu da se vrate svojim kućama. Pri povratku, na Crnom vrhu su videli grupu srpskih vojnika. Nakon mesec dana, seoskim putem je prolazila srpska vojska koja im je pretila, a ponovilo se i pucanje na njihove kuće, tako da su po drugi put napustili kuće i otišli u Durakoviće. Nisu mogli da se vrate jer su se u njihove kuće uselili Srbi. Krajem maja, Agan Lupić rekao im je da treba da odu u Klisu i da će odatle muslimansko stanovništvo biti preseljeno prema Sapni. Nakon nekoliko dana, u Klisu je došla srpska vojska koja je na raskrsniuci prema Sapni postvaila tekove. Nakon razgovora sa srpskim vojnicima Agan Lupić im je saopštio da ne idu prema Sapni već prema Bijelom Potoku i to bez traktora i ostalih prevoznih sredstava na kojima su im bile najpotrebnije stvari. Sav okupljeni narod postrojio se u koloni po dvoje i krenuo seoskim putem prema Bijelom Potoku. Sa njihove leve i desne strane stajali su srpski vojnici sa oružjem uperenim u njih. Kod Bijelog Potoka nalazio se veliki broj parkiranih šlepera. Tu su srpski vojnici razdvojili muškarce od žena. Kada joj je suprug predavao trogodišnjeg sina koga je nosio u naručju, vojnici su rekli da će i njega zadržati jer će on za nekoliko godina biti muškarac. Tu je zarobljen i suprugov stric Zeir Suljić, kao i 13 članova njegove bliže familije. Ona, njen sin i svekrva popeli su se u kamione koji su prvi otišli sa Bijelog Potoka. U kamionu sa njima bila je i porodica Agana Lupića. Odvezeni su do Memića, gde su im srpski vojnici dozvolili da pređu na slobodnu teritoriju. Nakon mesec dana rodila je ćerku. Neko vreme bili su smešteni u kasarni, onda u školi u Dubravama, a do povratka 2005. godine, bili su u Živinicama. Pitanja punomoćnika oštećenih Aganu Lupiću su, kao i svim muškarcima na Bijelom Potoku, ruke bile vezane na potiljku. Čula je da je on u Tuzlu nosio neki spisak zarobljenih na Bijelom Potoku, radi razmene za

54

zarobljene Srbe. Sve komšije, vojnosposobni Srbi, bili su naoružani od početkla maja 1991. Na putu do Bijelog Potka, i u samom mestu [Bijelom Potoku], srpski vojnici su tukli mnoge muškarce Muslimane, a neke su i ubili. Pitanja predsednice suda Mnogi od srpskih vojnika nosili su crne maske na glavama i svi su bili naoružani automatskim naoružanjem. Svi traktori i ostala prevozna sredstva, ostala su sa stvarima u Klisi. Na Bijelom Potoku videla je i poznanika Dragana Stevića, koji je stajao po strani i gledao kolonu koja se kretala ka Bijelom Potoku. Primedba optuženog Branka Grujića Optuženi Branko Grujić istakao je primedbu na iskaz svedokinje-oštećene u smislu da ona nije mogla da čuje njegovo ime od Agana Lupića, na šta je ona ubedljivo odgovorila da je sigurna u to da joj je Agan Lupić rekao da je razgovarao sa Brankom Grujićem iz Zvornika. Glavni pretres 30.03.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Glavni pretres nije odžan jer nije pristupio branilac optuženog Branka Popovića, advokat Miroslav Perković. Glavni pretres 12.04.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje zaštićenog svedoka R Svedok je bio tehnički sekretar optuženog Branka Popovića dok je optuženi obavljao funkciju komandanta Štaba TO Zvornik. Članovi Štaba TO bili su Miloš Petković, Aca Sekanić, Dragan Riđošić i Mile Jović, pomoćnik komandanta TO za pozadinu, koji je neko vreme imao kancelariju u fabrici Standard u Karakaju. U prostorijama Štaba TO, 1.06.1992. bila je velika gužva. Tog dana je po nalogu optuženog Branaka Popovića više puta uspostavljao telefonsku vezu sa Tuzlom u vezi razmene zatovorenika. Takođe, po nalogu optuženog Popovića, daktilografkinji je izdiktirao spisak imena Muslimana i faksom ga poslo u Štab u Tuzlu. Spisak je imao više stranica. Ljudi sa tog spiska su nuđeni za razmenu. Poznato mu je da su iseljavani Muslimani bili stanovnici sela Klisa, Đulići i drugih i da su muškarci Muslimani iz tih sela zatvoreni u Tehničko-školskom centru u Karakaju. Ne seća se, moguće je da su 1.06.1992. u Štabu TO Zvornik bili i Agan Lupić i Alija Đulić. Tog dana Vidoje Blagojević nije bio u Štabu TO, niti je pominjan u bilo kom smislu. Neko vreme pre ovog događaja, u Štabu TO govorilo se da se priprema iseljavanje stanovnika Klise i okolnih sela i da će biti obavljeno preko Bijelog Potoka. Naloge za angažovanje autobusa Preduzeća Drina-trans izdavao je optuženi Branko Popović, a on ih je prenosio telefonskim razgovorom, pozivajući direktora tog Preduzeća Boška Milića. Muslimani iz Diviča neko vreme bili su zatvoreni u staroj zgradi Suda za prekršaje. Neki od njih obavljali su radnu obavezu u fabrici Ciglana. Pripadnici paravojnih jedinica, Pivarski, Žuća, Niški, Splića, Topola, Sima Četnik i drugi, često su dolazili u Štab TO. Do formiranja Zvorničke brigade postojala je Teritorijana odbrana Zvornik, koja se sastojala od bataljona, čiji je komandant bio optuženi Branko Popović. Seoske čete TO bile su u sastavu bataljona i njihovi komandiri su optuženom Popoviću podnosili izveštaje. Isplata plate pripadnicima TO i paravojnih jedinica vršena je na način što su komandanti tih jedinica donosili spiskove u Štab TO, gde ih je optuženi Branko Popović proveravao i odobravao. Dragan Obrenović je, u periodu dok se JNA nalazila na teritoriji Zvornika, komandovao tenkovskom jedinicom, a nakon toga je duže vreme odsustvao. Početkom juna 1992. nije bio načelnik Štaba Brigade. U maju 1992. pretpostavljeni Draganu Obrenoviću bio je optuženi

55

Popović. Vojnom policijom komandovali su Vladan Matić i svedok Sedam. U Štab TO više puta su donošeni zlato, novac i satovi. Jednom je te stvari doneo pripadnik paravojne jedinice Pivarski. Po nalogu optuženog Branka Popovića, vršio je popis tih stvari i predavao ih u blagajnu opštine Zvornik. Svedoku nije poznato da su u maju 1992. odlukom Privremene vlade opštine Zvornik formirani Ratni štab i Ratni sekretarijat, ni da je optuženi Popović 2.06.1992. postao oficir za vezu sa SRJ. Pitanja optuženih Optuženi Branko Popović je svojim pitanjima pokušavao da relativizuje iskaz svedoka. Pitanja punomoćnika oštećenih Na pitanja punomoćnice oštećenih, Slavice Jovanović, svedok je rekao da su u Štab TO dolazili Muslimani i da su tu pregovarali o predaji oružja i iseljavanju, ali da su dolazili i svi ostali, jer su kako kaže svi putevi tu vodili. Dobrovoljačke jedinice iz Srbije došle su u Zvornik početkom aprila i trebalo je da se priključe regularnim vojnim snagama. Muslimani su u fabrici Alhos zatvarani u aprilu i maju 1992. Optuženi Popović odlazio je povremeno u fabriku. Na pitanje punomoćnice Nataše Kandić, svedok kaže da je od optuženog Branka Popovića dobio broj telefona u Tuzli koji je pozivao 1.06.1992. Optuženom Popoviću uspostavljao je telefonsku vezu i sa nekim čovekom iz Sarajeva, kada je brat bivšeg direktora fabrike Glinica razmenjen za nekog Muslimana iz Zvornika. Glavni pretres 13 04.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Ivana Koraća Svedok je presudom Vrhovnog suda u Beogradu 8.04.2008. pravosnažno osuđen kao neposredni izvršilac ratnog zločina: mučenja, povređivanja i ubijanja civila Muslimana u Domu kultutre Čelopek i Poljoprivrdenom dobru Ekonomija, za koji se optuženima Branku Grujiću i Branku Popoviću, po osnovu komandne odgovornosti sudi u ovom postupku. Pripadao je dobrovoljačkoj jedinici za izviđačko-diverzantske zadatake, kojom je komandovao Stojan Pivarski. Pripadnici te jedinice okupljeni su i naoružani u prostorijama Udruženja Srba iz BiH u Beogradu. Došli su u Zvornik sredinom aprila 1992. i stacionirali se u prostorijama fabrike Standard u Karakaju. Stojan Pivarski je često odlazio u komandu Teritorijalne odbrane gde je dobijao naređenja. Jedinica kojoj je pripadao nije bila paravojna jer je ista imala uređenu strukturu i bila finansirana od strane JNA, TO Zvornik i Vojske Republike Srpske. Početkom juna je zajedno sa sa Draganom Slavkovićem, po nalogu optuženog Branka Popovića, sproveo izvesnog Husu Paravlića, pilota JNA, koji je bio uhapšen od strane Štaba TO Zvornik, iz Štaba TO Zvornik do kasarne Lađevci u Kraljevu,. Početkom juna 1992. njegova jedinica nalazila se na Drinjači i brojala je oko 30-40 pripadnika, od kojih je većina bila sa teritorije Zvornika. U Drinjači je bila i komanda Drugog bataljona Zvorničke brigade, kome je formacijski pripadala njegova jedinica. Stojan Pivarski je redovno odlazio kod Dragana Gotovca i tamo dobijao zadatke. U tom periodu, u hotelu Vidikovac na Diviču, boravila je dobrovoljačka jedinica Knindže kojom je komandovao kapetan Dragan. Muslimani iz Diviča bili su zarobljeni na Poljoprivrednom dobru Ekonomija, a kasnije su prebačeni u fabriku Ciglana. Dragan Slavković je sve vreme boravka u Zvorniku nosio beli opasač i neko vreme je bio Šef obezbeđenja u fabrici Ciglana. Pitanja punomoćnica oštećenih Na intervenciju punomoćnice Slavice Jovanović, svedok je dopunio svoju tvrdnju da jedinica kojoj je pripadao nije paravojna jer je postupala po naređenjima vojnih struktura. Oružje koje

56

je oduzimano od Muslimana odvoženo je u magacin farbike Standard. Srpski vojnici nosili su crne maske, trake oko čela, rukavice bez prstiju i slično. Na pitanje punomoćnice Nataše Kandić, svedok nije znao da objasni status naoružane grupe koja je u Zvorniku delovala pod nazivom Simini. Saslušanje svedoka Slavković Dragana Saslušanje nije obavljeno jer je svedok odbio da svedoči. Glavni pretres 14.04.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Dopuna odbrane optuženog Branka Popovića O zatvaranju meštana Diviča u Dom kulture u Čelopeku nije znao ništa, a u tom periodu nije bio na dužnosti sa koje je mogao da na to da utiče. Dešavanja na Poljoprivrednom dobru Ekonomija treba podelilti na dva vremenska perioda: Ekonomiju 1, za period do 1.05.1992. i Ekonomiju 2, za period nakon tog datuma. Nikada nije bio na Poljoprivrednom dobru Ekonomija, a naknadno je saznao da su Muslimane zarobljene u Ekonomiji 2 ubili pripadnici Žućine dobrovoljačke jedinice. Zbog toga je on organizovao njihovo hapšenje, a pre toga isplatu plata i izdavanje 175 potvrda o tome da nisu činili krivična dela. Bio je jednom u zatvoru u Sudu za prekršaje, kada je dogovarao razmenu zatvorenika za nekog Srbina iz Sarajeva i kada je svedoka X odvezao do bolnice. Negira iskaze svedoka//kog svedoka? da je na Poljoprivrednom dobru Ekonomija ispitivao i tukao zatvorene Muslimane. Negira da je uhapsio Abdulaha Buljibašića zvanog Bubica i da ga je ispitivao. Nije mu poznato iseljavanje meštana Kozluka, osim da su se iselili dobrovoljno. Spisak imena Kozlučana, koji je potpisao, u Štab TO donela je neka žena iz Kozluka i tražila da ga neko potpiše zbog njihovog prelaska kroz Srbiju. Ne može da objasni zašto je u svoj ranijoj obrani pominjao da je taj spisak doneo Dragan Riđošić, niti zašto je ta žena odn. Rođošić spisak doneli upravo njemu, a ne nekom drugom. Nije znao za iseljavanje Muslimana iz Klise, Đulića i drugih sela, kao ni šta se njima dešavalo na Bijelom Potoku i u Tehničko-školskom centru u Karakaju. To je najverovatnije organizovao komandant brigade Vidoje Blagojević. Dana 1.06.1992. otišao je slučajno u Štab TO u Zvorniku. Tamo je zatekao optuženog Branka Grujića, Vidoja Blagojevića, Dragana Jokića, Svedoka Q, Aliju Đulića, a kasnije je došao i Agan Lupić. Blagojević i Jokić su ga zamolili da se u Štabu TO prekuca spisak imena Muslimana, nakon čega su otišli i rekli da će doći kasnije da potpišu. Pošto se nisu vratili na vreme, on je potpisao spisak. Ne može da objasni zašto na spisku pored njegovog imena stoji ispred svih civilnih, vojnih i policijskih vlasti, niti zašto su na spisku kao kontakti navedeni njegov i broj telefona optuženog Branka Grujića. Priznaje da je on napisao tekst dopisa te da je on autor tog teksta. Ne može da objasni kako se desilo da je tada izvršavana naredba o iseljavanju Muslimana izdata od generala Andrića, za koju tvrdi da mu nije bila poznata. Negira da mu je 1.06. 1992. svedok R više puta uspostavljao vezu sa nekim iz Tuzle. Dobrovoljačake jedinice Pivarskog, Žuće, Niškog i ostale, nikada nisu bile pod njegovom komandom. Telegram kojim se zarobljenci šalju u Batković je falsifikat jer ga nije poslao on već neko drugi. Od Drinatransa nikada nije tražio angažovanje autobusa za prevoz zatvorenika, vojske ili izbeglica, a fakture tog preduzeća su pogrešno naslovaljavane na Štab TO. Pitanja članova veća Lažno ime koristio je iz razloga bezbednosti svoje porodice, a tokom boravka u Zvorniku nisu mu bila potrebna lična dokumenta na ime Marko Pavlović. Pitanja punomoćnice oštećenih

57

Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić, kaže da ne zna ništa o razmeni devojaka i žena zarobljenih u zgradi osnovne škole u Memićima za četvoricu srpskih vojnika. KOMENTAR: Optuženi je komentarisao delove iskaza do sada saslušanih svedoka, na način da oni ne dokazuju navode iz optužnice. Predsednica veća je optuženog više puta upozoravala da njegova odbrana mora da se zasniva na njegovim saznanjima iz vremena kada su se stvari obuhvaćene optužnicom desile. Optuženi se više puta izjašnjavao da mu neki događaj nije poznat, a potom pominje konkretne situacije tog događaja. Ne može da objasni motive svedoka koji iznose navode koji ga optužuju. Optuženi Branko Grujić nagirao je navode optuženiog Popovića da su 1.06.1992. u Štabu TO bili [Vidoje] Blagojević, [Dragan] Obrenović i [Dragan] Jokić. Glavni pretres 16.04.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Vlade Matića Svedok je bio kamandir Vojne policije sa sedištem farbici Standard u Karakaju. Ta jedinica bila je zadužena za vojne intervencije. Dana 1.06.1992, oko 60 pripadnika te jedinice bilo je raspoređeno na položajima u Boškovićima, prema Vitinici. Neki od njih primetili su kretanje grupe meštana iz pravca Klise i Bijelog Potoka, prema Tršiću i Tabancima. Pozvao je komandanta Vasilića, koji mu je rekao da je sve u redu. Ne zna šta se sa tom grupom ljudi desilo. Znao je da je 1.06.1992. oko 700 Muslimana iz Klise, Đulića i okoline zatvoreno u Tehničko-školskom centru u Karakaju, ali je verovao da su razmenjeni. Kasnije je saznao da su streljani. Pitanja predsednice veća Vojna policija nije učestvovala u sprovođenju, razdvajanju i zatvaranju meštana iz Klise i okolnih sela. Neke grupe ili pojedini pripadnici srpske vojske nosili su bele opasače i lažno su se predstavljali kao vojni policajci. Nije mu poznato da su njegov zamenik Josip Aćimović i još desetak pripadnika vojne policije, odvezli oko 400 zatvorenih Muslimana autobusima Drina transa, iz Tehničko-školskog centra u Karakaju u Dom kulture Pilica. Miladin Popović zvani Dželat bio je pripadnik jedinice Vojne policije, ali ga je sredinom maja 1992. Isključio iz jedinice zbog nedoličnog ponašanja. Ne može da objasni dokument od 17.06.1992. u kome se to lice pominje kao pripadnik Vojne policije. Pitanja punomoćnika oštećenih Punomoćnice oštećenih, Slavica Jovanović i Nataša Kandić, pokušavale su da svojim pitanjima dokažu da je nemoguće da svedoku nisu poznate okolnosti iz optužnice, da on mnoge situacije opisuje drugačije od onoga kako su se one zaista desile, kao i na druge nedoslednosti u njegovom svedočenju. Pitanja ošećenih Oštećeni Mevludin Lupić je izneo okolnost da mu je poznato da je grupa Muslimana koja se 1.06.1992. kretala iz pravca Klise i Bijelog Potoka prema Tršiću i Tabancima, istog dana zarobljena i odvedena u Tehničko-školski centar u Karakaju. KOMENTAR: Svedok tvrdi da optuženog Branka Popovića poznaje samo po čuvenju, ali predsednica veća je primetila da je svedok pri ulasku vrlo srdačno pozdravio optuženog Branka Popovića. Saslušanje svedoka Sedam

58

Za vreme ispitivanja zaštićenog svedoka Sedam isključena je javnost. Glavni pretres 17.05.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Miloša Petkovića Krajem aprila 1992, na poziv Ace Sekanića, došao je u Zvornik gde je formiran Štab TO. Neko vreme bili su smešteni u fabrici Alhos, a onda u zgradu Štaba TO u gradu. Krajem maja ili početkom juna 1992. postao je pomoćnik Dragana Riđošića, komandira jedinice za obezbeđenje objekata od posebnog značaja. U oktobru iste godine imenovan je za komandira čete TO Karakaj u sastavu Zvorničke brigade, gde je ostao do 1996. godine. Prisustvovao je iseljavanju meštana Kozluka, a o ostalim događajima obuhvaćenim optužnicom nema saznanja. Pitanja Predsednice veća Na dan iseljavanja Muslimana iz Kozluka u to selo je odlazio dva puta. Prvo, na poziv Jova Mijatovića, koji je u Kozluku sa meštanima Muslimanima dogovorio njihovo iseljavanje iz sela. Drugi put je otišao po naređenju Dragana Riđošića i zatekao veći broj autobusa Drina-transa i kamiona Autotransporta. Video je da Muslimani potpisuju neki spisak. Sa Draganom Riđošićem otpratio je do mosta na Drini konvoj autobusa i kamiona kojima su Muslimani, meštani Kozluka, prevezeni na teritoriju Srbije. Optuženi Branko Popović, koga je znao kao majora Marka Pavlovića, bio je komandant Štaba TO Zvornik u periodu od aprila 1992. do formiranja Zvorničke brigade. U tom periodu bio je Popovićev pomoćnik za bezbednost. Na to mesto postavio ga je Aleksandar Sekanić - zamenik optuženog Branka Popovića. Nije u stanju da objasni okolnost da je u tom periodu primao platu u istom iznosu kao i optuženi Popović i Aca Sekanić, a veći iznos od ostalih članova Štaba. Optuženi Branko Pavlović se jednom prilikom, u prisustvu novinara, obratio meštanima Kozluka. Seoske čete TO pripadale su Štabu TO Zvornik, koji je njima i komadovao. Dragan Obrenović je u periodu boravka JNA u Zvorniku bio komandir neke oklopne jedinice, nakon čega je otišao iz Zvornika, a nakon oktobra 1992. bio je načelnik Štaba Zvorničke bigade. Odred TO bio je jedinica potčinjena Štabu TO, sa sedištem u farbici Standard. U Zvorniku su delovale dobrovoljačke jedinice Pivarskog, Niškog i Žuće, koje su bile pripojene komandi Štaba TO. Krajem jula 1992. sprovdeeno je hapšenje pripadnika tih jedinica, a tada je uhapšen i optuženi Branko Popvić. To hapšenje je bilo tajno. Pitanja zamenika tužioca Sedište Vojne policije bilo je u fabrici Standard, a komandir te jedinice bio je Vladan Matić. Između Štaba TO i opštinskih vlasti u Zvorniku postojala je komunikacija i koordinacija dejstava. Dobrovoljačka jedinica iz Loznice, koju je predvodio Milorad Gogić, delovala je u sastavu policije Zvornik. Svedok je prepoznao svoj potpis na dopisu koji je iz Štaba TO Zvornik upućen organima SRJ sa zahtevom da se omogući prelazak lica sa spiska do granične zone sa Mađaraskom, ali se ne seća zašto je on taj dokument potpisao sa naznakom za Marka Pavlovića. Pitanja optuženih Negira odbranu optuženog Branka Popovića da mu je krajem maja 1992. bio nadređen Dragan Obrenović, za koga kaže da je iz Zvornika otišao sa povlačenjem JNA, gde se vratio tek u oktobu 1992. Pitanja punomoćnica oštećenih Prilikom iseljavanja meštana Kozluka u selu je bio i svedok Sedam, čija jedinica je pripadala Zvroničkoj brigadi. Dragan Rođošić je bio raspoređen u Štabu TO i nije bio pretpostavljeni

59

svedoku Sedam. Ne zna koja komanda tog dana objedinjuje komadovanje jedinicom svedoka Sedam iz Zvorničke brigade i jedinicom Dragana Riđošića iz sastava TO Zvornik. Na pitanje punomoćnioce Nataše Kandić, kaže da kada je sa optuženim Popovićem odlazio u Liplje, nije znao da su tamo bile zatvorene neke žene. Punomoćnica je pitala svedoka šta je uticalo da tokom rata dobije poziciju pomoćnika za bezbednost i veoma visoku zaradu, kada je pre i nakon rata bio nezaposlen, ali svedok nije odgovorio. Glavni pretres 18.05.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka Milana Lukića Svedok je iz Donjeg Šepka. U junu 1992. bio je rezervni policajac i radio je u stanici policije u Pilici koja se nalazila u istoj zgradi kao i Dom kulture u kome su u tom periodu bili zatvoreni Muslimani zarobljeni na Bijelom Potoku. Tvrdi da o zatvaranju zarobljenih Muslimana ne zna ništa. Komandir stanice policije bio je Petar Jurošević, ali on [svedok] nije bio prisutan kada su iz Tehničko-školskog centra u Karakaju dovedeni zarobljeni Muslimani, kako to Jurošević navodi. KOMENTAR: Na mnogobrojna pitanja predsednice veća, zamenika tužioca i punomoćnica oštećenih, svedok je uporno odgovarao da mu o zatvaranju Muslimana u Domu kulture Pilica, ili bilo kom drugom mestu, dobrovoljačkim jedinicama, ubistvima zarobljenih Muslimana i masovnim grobincama ništa nije poznato. Suprotno tome, više svedoka tvrdi da je upravo on bio prisutan kada su Muslimani zarobljeni na Bijelom Potoku dovedeni iz Tehničko-školskog centra i zatvoreni u Domu kulture u Pilici. U nastavku glavnog pretresa čitane su izjave svedoka saslušanih u toku postupka K.B.5/05 i pismenih dokaza izvedenih pre donošenja presude i razdvajanja postupka u odnosu na optužene Branka Grujića i Branka Popovića. Glavni pretres 28. i 29.06.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje sudskog veštaka dr Mileta Stojkovića Sudsko veće je 12.4.2010. donelo rešenje kojim je od sudskog veštaka zahtevalo da se izjasni o pitanjima: koliko je vremena potrebno za formiranje jedinice u mirnodopskim, te ratnim uslovima i to kako za formiranje komande, tako i za uspostavljanje komande nad jedinicima; koji je odnos TO i redovne vojske, kako se uspostavlja odnos vojnih jedinica sa MUP-om, te kako se obavlja proces pretpočinjavanja, kako je ustrojeno komandovanje vojnom policijom i u čijem sastavu deluje; kako se angažuju dobrovoljci prema pravilima vojne doktrine, te komandovanje njima i to u odnosu na jedinice TO i jedinice vojske; kako se angažuju samostalne jedinice koje preskaču komandni lanac i ko njima komanduje; razjasniti odnos civilne vlasti i vojnih organa – TO i vojske, te koje naredbe civilna vlast može da izdaje u ratnim uslovima, a imajući u vidu podatke o ovome sadržane u pismenim dokazima, te ovlašćenja u skladu sa planom odbrane i zakonom o odbrani; prirodu odnosa TO i Zvorničke brigade, koja proizlazi iz dnevnika Brigade i naredbi sadržanih u pismenoj dokumentaciji, te da li iz tog prozlazi da je TO efektivno pretpočinjena brigadi; kakva je priroda iseljavanja stanovništva (bilo dobrovoljnog ili prisilnog), te zatvaranje civila i ratnih zarobljenika na određenoj teritoriji, imajući u vidu podelu na borbene i neborbene zadatke i ko obavlja poslove asanacije terena.

60

Pitanja zamenika tužioca Zvornička brigada u sastavu Istočno-bosanskog korpusa Vojske Republike Srpske formirana je u periodu od 30.05. do 2.06.1992. S obzirom da nije potpisan zapisnik o primipredaji dužnosti komananta TO Zvornik optuženog Branka Popovića i komandanta Zvorničke brigade Vidoja Blagojevića, kao definitivni datum formiranja Zvorničke brgade treba uzeti poslednji dan tog roka - 2.06.1992. Do tog momenta za funkcinisanje vojnih snaga na teritoriji Zvornika odgovoran je optuženi Branko Popović. Zvornička brigada je formirana od jedinica koje su prethodno bile u sastavu TO Zvronik, ali nije kompletni sastav TO prešao u sastav Brigade. Ostatak vojnih jedinica – seoske čete, nastavio je i dalje da funkcioniše kao TO Zvornik, od čega je kasnije nastala Vojno-teritorijala komanda opštine Zvornik. Primopredaja dužnosti vrši se između efektivnih komandanata oružanih snaga, u ovom slučaju su to bili optuženi Branko Popović i potpukovnik Vidoje Blagojević. Komanadat TO Zvornik, i pre i nakon formiranja Zvorničke brigade, kao i komandant VTK Zvornik, bio je optuženi Branko Popović. On, kao lice bez ikakvog stručnog vojnog znanja, u principu, nije trebalo da bude raspoređen na dužnost komandanta TO, ali ga to ne oslobađa odgovornosti, jer je u toj situaciji trebao da od toga odstupi i preda dužnost. Štab TO Zvornik imao je i četu vojne policije, kojom je, kao i svim ostalim, komandovao optuženi Branko Popović. Civilna policija je deo oružanih snaga i ona može biti upotrebljena za borbene zadatke, u kom slučaju je pretpočinjena komandantu operativne strukture. Civilna policija može delovati i u sadejstvu sa operativnim snagama vojske i to se dešava u dogovoru između vojnog komandanta, predesednika oštine i načelnika SUP. Pripadnici dobrovoljačkih jedinica su zarobljene muslimane, koje je obezbeđivala seoske čete TO Kozluk i Pilica, ispitivala i odvodila po nekom prethodnom ovlašćenju koje su mogli da dobiju jedino u Štabu TO. Oduzimanje ličnih stvari od zatvorneih lica nije dozvoljeno. U situaciji kada su te stvari oduzete, trebalo ih je evidentirati i deponovati na sigurno mesto, a kasnije vratiti vlasnicima. Vojna jedinica, ima pravo da preko civilnih vlasti u opštini, za svoje potrebe, anagažuje prevozna sredstva privrednih preduzeća, kome se refundiraju troškovi. Pitanja branilaca optuženih Branioci optuženih nisu postavljali pitanja, ali su imali primedbe na nalaz veštaka, u smislu da je isti nepotpun i da je zasnovan na prevaziđenim pripisima, kao i da zadaci veštaku nisu postavljeni jasno i u vezi sa predmetom optužnice. Pitanja optuženih Optuženi Branko Popović bio je komandant Štaba TO i VTK komandovao jedinicama TO i VTK. On je kao vojni komandant bio dužan da se svojim kapacitetima bori protiv samovlašća dobrovoljačkih jedinica ili da u tom cilju traži pomoć više komande. Optuženi Popović je kao komandant VTK imao velika ovlašćenja i komandovao je oružanim snagama koje su ostatak ranijih snaga TO. Zapovest za odbranu Biračke brigade broj 1. nije dokaz da je ta brigada bila nadređena komanda TO Zvornik, ali je mogla da predstavlja informaciju o potrebi sadejstva. Pitanja predsednice veća Navod iznad potpisa optuženog Popovića na dokumentu od 1.6.1991. ispred civilnih i policijskih i vojnih vlasti ...komandant Štaba Marko Pavlović, govori da je on u tom trenutku sebe smatrao komandantom tih formacija. Pre formiranja Vojske Republike Srpske sva vojna vlast pripadala je Štabu TO Zvornik na čelu sa optuženim Popovićem. Naređenje Biračke brigade sa potpisom majora Svetozara Andrića od 28.5.1992. je nelegalan i zabranjeni akt, jer iseljavanje i zatvaranje civila nije dozvoljeno ni u kojim uslovima. Tu naredbu optuženi Branko Popović nije bio dužan da izvrši. Telegram TO Zvornik od 15.07.1992. upućen korpusu Vojske Republike Srpske u Ugljeviku, kojim ga informiše o tome da stižu zarobljenici, predstavlja dokaz o saradnji i koordinaciji te dve vojne strukture. Opštinski Štab TO Zvornik, zbog destrukcije vojne organizacije, bio je samostalan i u donošenju i u izvrševanaju odluka. Predsednik Privremene vlade optuženi Branko Grujić nije

61

mogao da naredi komandantu Štaba TO Branku Popoviću, ali je ovaj po prorodi stvari trebao da ga izveštava i konsultuje. Sistem organizacije vojske karakteriše subordinacija i jednostarešinstvo, što podrazumeva da jedan starešina donosi odluku i prosleđuje je drugom, i to se izvršava. Nareba od 4.07.1992. potvrđuje se da se vod Pivarskog inkorporira u sastav Drugog bataljona. Taj vod je bio samostalan samo u izboru cilja, principa, načina tehničkog delovanja i vremena dejstava, ali on nije oslobođen od komandne strukture i potčinjen je komandi koja ga je formirala. Komandna linija se nikada ne prekida, a kada se to desi to nije instutucionalno rešenje, već nešto nedopustivo. Samostalne formacije koje se pominju u članu 1. Odluke o formiranju Vojno-teritorijalne komande podređene su toj komandi odn. optuženom Branku Popoviću. Privremena Vlada opštine Zvornik naređenje za iseljavanje stanovništva mogla je da izda svom organu MUP-a, ali ne i TO, kojoj je u tom smislu mogla da uputi zahtev. Načelnik policije i komandant Štaba TO, dužni su da Privremenoj vladi podnose izveštaje o svojim aktivnostima. Oficir za vezu je pozicija u operativnoj vojsci ili TO, koja predstavlja vezu između komande koja ga imenuje i drugih domaćih i inostranih struktura. Ova dužnost može da se obavalja paraleleno sa drugim poslovima, tako da je optuženi Branko Popović u isto vreme mogao biti i komandant TO odnosno VTK i oficir za vezu sa SRJ. Potvrda Privremene vlade od 10.06.1992. na osnovu koje je isplaćena plata pripadnicima jedinice Pivarski posredno potvrđuje da je ta jedinica ušla u sistem rukovođenja i komandovanja Štaba TO. Optuženi Branko Popović nije mogao biti komandant komande Štaba TO Zvornik, bez dužnosti komandovanja operativnim jedinicama, takva konstrukcija je van logičkog rasuđivanja. Komandno mesto Štaba TO ne mora nužno biti na istom mestu kao i komandno mesto komandanta jedinice. Po pravilu, ono se nalazi na nekom drugom mestu uz određene međusobne sisteme veza. Direktorima privrednih preduzeća naređenja za izvršavanje određenih zadataka za potrebe vojnih formacija može da izda komandant TO, ali se to nejčešće čini uz učešće i u komunikaciji sa opštinskim organima. Dokument Opštinskog Štaba TO Zvornik od 10.06.1992. je dokaz o postojanju tog Štaba i nakon 1.06.1992. Pitanja članova veća Komandant TO je po naredbi predsedništva SFRJ od 10.12.1991. mogao da od dobrovoljačke jedinice, koju prima u svoj sastav, traži da se potčini njegovoj komandi ili da ih, u suprotnom, uhapsi i eliminiše sa svoje teritorije. Pitanja punomoćnika oštećenih Nemoguće je da TO izvodi vojna i druga dejstva na teritirji opštine, a da to nije poznato opštinskom rukovodstvu. Faktura preduzeća Drina-transa, kojom je fakturisan trošak prevoza civila i zatvorenika, govori u prilog činjenici da su taj prevoz naručili TO ili Privremena vada Zvornika. Razrešenje pripadnika vojne policije vrši Vojno-teritorijalna komanda. Isključeno je da razrešeni pripadnik ne razduži, odnosno da sa sobom ponese svoju uniformu, oružje i bele opasače i ogrtače, kao obeležja pripadnosti toj jedinici. Stražarima, koji su bili zaduženi za čuvanaje 700 civila Muslimana zatvorenih u TŠC-u u Karakaju i u Domu kulture u Pilici, morala je biti izdata naredba da su pripadnici dobrovoljačke jedinice ovlašćeni da saslušavaju, maltretiraju, tuku i ubijaju zatvorenike. U suprotnom, stražari bi bili dužni da takvo postupanje spreče silom oružja. Korišćenje konspirativnog imena i čina majora, što je u periodu obuhvaćenim optužnicom činio optuženi Branko Popović, je lažno predstavljanje. Na osnovu dokumentacije iz spisa predmeta vidi se da je 1.06.1992. parlamentare iz redova zarobljenih lica na pregovore o razmeni zatvorenika, uputila komanda opštinskog Štaba TO Zvornik, u čijoj vlasti su se zarobljena lica nalazila. Neprihvatljivo je da optuženi Branko Popović nije znao da je u periodu od desetak dana Komsija za asanaciju terena sahranila oko 500-700 tela ubijenih Muslimana.

62

Sudski veštak nije odgovorio na pitanje punomoćnice Nataše Kandić, da li je moguće zaključiti zašto je baš optuženi Branko Popović, mimo svih pravila, imenovan za komandanta Štaba TO Zvornik, kao i u vezi sa tim, da je nešto kasnije od Istočno-bosanskog korpusa imenovan za oficira za vezu sa SRJ. KOMENTAR: Stručni nalaz od 27.05.2010. kojim se veštak izjasnio na navadena pitanja površan je i bez značajnijeg osvrta na dešavanja u Zvorniku u junu 1992. Odgovori na relevantna pitanja dobijeni su tek nakon mnogobrojnih pitanja predsednice i članova veća, stranaka i punomoćnica oštećenih. Punomoćnica oštećenih, Nataša Kandić, ukazala je i na izvesna površna zaključivanja veštaka i neprofesionalnost jer veliki deo sadržine pismenog nalaza predstavlja prepisivanje doktrinarnih dokumenata i uputstava koje je nemoguće dovesti u vezi sa predmetom optužnice. Glavni pretres 29.06.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Našata Kandić, punomoćnice oštećenih Saslušanje svedoka-oštećenog Begana Bošnjakovića Svedok je 1992. živeo sa porodicom u selu Kučić Kula, opština Zvornik. U aprilu 1992, svim Muslimanima trebale su propusnice za izlazak iz sela i iz opštine Zvornik. On je prvo dobio propusnicu na jedan dan, onda za nedelju, a zatim i stalnu propusnicu. Dana 10.05.1992. uhapšen je sa još četvoricom rođaka, i odvedeni si u stanicu policije gde su nakon saslušanja njegovi rođaci pušteni, a on zatvoren. Ispitivao ga je svedok Q, nakon čega je zatvoren u zgradi Suda za prekršaje. U sobi u kojoj je bio zatvoren sa još 16 lica, u tri navrata, u razmaku od oko 7-8 dana, dolazio je optuženi Branko Popović, koga je on tada znao kao majora Marka Pavlovića. Optuženi je ispitivao zatvorene Muslimane, a naoružani vojnici koji su dolazili sa njim, tukli su ih i maltretirali. Prilikom trećeg dolaska, taj optuženi je prozvao deset zatvorenika i naredio im da izađu. Oni su odvezeni kombijem i više nikada kasnije nisu viđeni živi. Telo jednog od njih nađeno je u masovnoj grobnici na Crnom Vrhu. Tada su odvedeni Huso Dahalić, Avdija Mahmutović zvani Šukrija, Himzo Hazimbegović, Salih Đolnić, njegov brat i njegov zet, Mujo Demirović, Šefo Gutić, Nijaz Hadžiavdić i Roma Emina iz sela Bajra. Huso Dahalić je prethodno bio zatvoren u Poljoprivrednom dobru Ekonomija, gde su mu vojnici ispekli tabane. Oko 10.06.1992. prebačeni su u zgradu Novog izvora, koja se nalazi u neposrednoj blizini zatvora u kome su bili. Nalazio se u nekoj većoj prostoriji sa oko 60 zatvorenika. Jednom prilikom, kapetan Dragan Obrenović doveo je tu nekoliko osoba sa dugim bradama, koje su po njegovom naređenju tukle i maltretirale zatvorenike. Oko 1.07.1992. Momo Ivanović odredio je za razmenu njega i još 11 drugih zatvorenika. Optuženi Branko Popović izdvojio je četvoricu od njih 12. Razmenjeni su tek nakon 7 - 8 dana. Odvezeni su autobusom preko Petkovaca do Đulića, gde je iz džamije izvedeno 45 žena i dece koji su takođe povedeni u razmenu. Razmena je izvršena u Kiseljaku sutradan, kada su iskopana tela četvorice poginulih srpskih vojnika, za koja su oni razmenjeni. Frezom je prevezao Muslimane do muslimanske teritroije, a potom i tela poginulih srpskih vojnika do teritorije pod kontrolom srpskih snaga, nakon čega je i sam otišao na slobodnu teritoriju. Pitanja perdsednice veća Optuženi Branko Popović je zarobljene Muslimane ispitivao u prostoriji u kojoj su bili zatvoreni. Zarobljenici su morali da se poređaju leđima uz zid, a zatvorenik koji je ispitivan i tučen nalazio se na sredini prostorije. Stražari su im govorili da je major Marko Pavlović [optuženi Branko Popović] komandant TO, da je glavna ličnost i da ih jedino on može pustiti iz zatvora. Čuo je kada je taj optuženi, zatvoreniku Ramizu Smajloviću [sa kojim je svedok bio u zatvoren u istoj prostoriji u zgradi Novog izvora] rekao da se javljao njegov brat iz Sarajeva.

63

Pitanja punomoćnica oštećenih Za vreme dok je bio zatvoren, njegova porodica nije imala bilo kakvih informacija o njemu. Njegova žena, dve kćerke i unučići su sa ostalim meštanima iz Klise i drugih sela 1.06.1992. odvedeni na Bijeli Potok, gde su mnogi njegovi rođaci i komšije zarobljeni, a žene i deca odvezeni u Memiće odnosno Tuzlu. Svi rođaci koji su zarobljeni na Bijelom Potoku su ubijeni, a tela nekih od njih su identifikovana u masovnoj grobnici na Crnom Vrhu. Njegova žena je na Bijelom Potoku videla Mičić Dragana iz Cera. Propusnice za kretanje u aprilu i maju 1992. morali su da imaju samo Muslimani.

1

Glavni pretres: 8.09.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Nataša Kandić, punomoćnice oštećenih Ispitivanje svedoka Sretena Lazarevića Početkom juna 1992. bio je zamenik komandira zatvora u zgradi preduzeća Novi izvor i Sudu za prekršaje gde su zatvarani zarobljeni Muslimani. Za zatvaranje Muslimana zarobljenih na Bijelom Potoku u zgradi Tehničko-školskog centra u Karakaju i ubistvu istih saznao je nakon rata. Optuženi Branko Popović (koga je tada znao kao Marka Pavlovića), Saša Robija, Anđelko Stojanović i Dragan Obrenović doveli su Abdulaha Buljubašića zvanog Bubica u prostorije zatvora u Sudu za prekršaje. On je bio u izuzetno lošem zdravstvenom stanju, a na njemu su bile vidljive povrede zadobijene batinanjem. Pola sata kasnije, optuženi Branko Popović vratio se u zatvor i Bubicu i još devet drugih zatvorenika odveo iz zatvora. Nakon par dana čuo je da su Bubica i ostali ubijeni na Crnom vrhu. Za vreme dok je bio u zatvoru Bubica mu je rekao da je bio zatvoren zgradi Ekonomije, gde su ga srpski vojnici tukli, prebijali i da su mu ugurali drveni kolac u analni otvor. Optuženi Branko Popović, odveo je sa Bubicom i Hadžiavdića zvanog Šige, Šefketa Malešića, četvoricu zatvorenika sa prezimenom Džihić, i možda nekog sa prezimenom Fazlić. Optuženi Branko Popović često je dolazio u zatvor i zatvorenike prozivao čitajući njihova imena iz sveske koju je nosio u nekoj torbi. Taj optuženi, kao komandant Štaba TO, ispitivao je lica koja je uhapsila policija, jer su te dve institucije najverovatnije imale neki prethodni dogovor i koordinaciju svojih aktivnosti. Optuženi Branko Popović stražarima nije pokazivao bilo kakvo odobrenje za ispitivanje zatvorenika. Pitanja zamenika tužioca Optuženi Branko Popović je gotovo svakodnevno dolazio u zatvor i istpitivao zatvorenike, tako da je znao u kojoj se sobi nalazi koji zatvorenik. Abdulah Buljubašić Bubica i ostalih devet zatvorenika odvezeni su manjim zelenim kamionom marke TAM. Iz straha za sopstveni život, ni optuženog Branka Popovića ni svedoka M, koji je sahranjivao tela ubijenih Muslimana, nije pitao što je bilo sa Bubicom i ostalima. Pitanja branilaca optuženih Komandanta dobrovoljačke jedinice Žute ose Vojina Vučkovića Žuću i njegovog zamenika Mikca, iz pritvora je pustio optuženi Branko Popović. Taj optuženi naredio mu je da pretuče i zatvori Spomenku Stojkić. Pitanja punomoćnika oštećenih Od početka oružanih sukoba odn. formiranja TO Zvornika do hapšenja i proterivanja paravojnih jedinica sa teritorije opštine Zvornik vojsku je predstavljao optuženi Branko Popović, po čijem nalogu su i zatvarani Muslimani. Zatvorenicima je naređivano da u napuštenim muslimanskim kućama sakupljaju građevinski materijal ili robu iz napuštenih prodavnica, što je sve nošeno u sabirni centar opštine. U nastavku glavnog pretresa čitani su pismeni dokazi i iskazi svedoka dati u istražnom postupku i u postupku K.br. 5/05. Glavni pretres 12.10.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Nataša Kandić, punomoćnice oštećenih Ispitivanje svedoka Vojina Vučkovića

2

Svedok je tokom ovog postupka saslušan 6.09.2006. godine. Dobrovoljačka jedinica Igor Marković (kasnije Žute ose), kojom je komandovao, formirana je 10.04.1992. godine i brojala je 64 pripadnika. Naređenja je dobijao od komandanta Štaba Teritorijalne odbrane, optuženog Branka Popovića, koga je tada znao kao Marka Pavlovića. Upoznao ga je 4.04.1992. godine na sastanku u hotelu u Malom Zvorniku. Štab TO Zvornik bio je pod komandom JNA sve do 19.05.1992. godine. Zvornička brigada formirana je 28.06.1992. godine i njen komandant je bio Dragan Obrenović, dok je potpukovnik Blagojević bio zadužen za njeno prethodno formiranje. Ukupno 16 pripadnika jedinice Žute ose, koje je predvodio izvesni Sima četnik, napustili su 2.05.1992. godine jedinicu i otišli na područje Dubnice i Miljanovca. Tada je, po rešenju Štaba TO Zvornik, 180 meštana raspoređeno u tu jedinicu, nakon čega su poslati na položaje u Osmacima. U periodu od 17.05. do 6.06.1992. godine nije bio na teritoriji opštine Zvornik. Od 6.06. naređenja je primao od generala Svetozara Andrića, komandanta Šehovićke brigade, dok mu je Zvornička brigada pružala logističku pomoć. Po naređenju potpukovnika Vasilića 28.06.1992. godine, jedinicu je rasporedio na položaje na Crnom vrhu. Fadil Banjanović obavestio ga je da u Kozluku postoje problemi, da se građani ne osećaju sigurno i zamolio ga da mu pruži neki vid bezbednosti. Stoga je on poslao grupu pripadnika jedinice, koja je obezbeđivala prolazak šlepera sa prehrambenim namirnicama. Njegov brat Dušan Vučković - Repić bio je pripadnik njegove jedince do 17.05.1992. godine. Tada je razrešen iz jedinice zbog toga što je zlostavljao i ubijao zarobljene Muslimane. Iz tog razloga nameravao je da ubije brata ali ga je od toga odvratio optuženi Branko Popović i rekao mu je da će protiv njega biti pokrenuta istraga. Iako nakon toga nije pripadao ni jednoj od vojnih jedinica, Dušan Vučković – Repić, nosio je uniformu i bio naoružan. Zbog toga što je njegov brat na punktu na Crnom vrhu uznemiravao ministra u Vladi Republike Srpske, svi pripadnici jedinice uhapšeni su 29.07.1991. godine. Nekoliko dana kasnije uhapšen je i optuženi Branko Popović. Jedinica kojom je komandovao svedok Sedam bila je raspoređena oko Doma kulture u Čelopeku, dok su u njenu bili zatvoreni Muslimani iz Diviča. Razoružavanje Muslimana iz Čelopeka, po naređenju Štaba TO izvršile su dobrovoljačke jedinice Pivarski i Gogićevci. Jednom prilikom slučajno je sreo vojnika koji se predstavio nadimkom Dželat i rekao mu je da je u TŠC u Karakaju ubio oko 750 Muslimana. Njegov zamenik Miodrag Pavlović, nešto kasnije, rekao mu je da se to zaista dogodilo. Pitanja branilaca optuženih Okolnost da su u junu 1992. godine jedinice Niškog, Pivarskog i Gogićevaca, bile u sastavu Štaba TO i da je njima komandovao optuženi Popović, zna jer su to govorili pripadnici tih jedinica. Čuo je da su se neki od njih lažno predstavljali kao Žuća. Sa teritorije opštine Zvornik njegova jedinica je prvi put udaljena 17.05.1992. godine kada je došla u sukob sa majorom Stuparem, komandantom Padobranske brigade JNA. Pitanja optuženih Optuženi Branko Popović bio je upoznat sa tim da pripadnici srpskih oružanih snaga maltretiraju Muslimane zatvorene u zgradi fabrike Alhos. Meštane sela Kozluk deportovala je Vojna policija, kojom je tada komandovao svedok Sedam. Ne zna da je između optuženog Popovića i Dragan Obrenovića postojao neki hijerarhijski odnos. Svuda na terenu viđao je pripadnike vojske sa belim opasačima i bio je ubeđen da je to zvanična vojna policija. Nije mu poznato da je neko bele opasače nosio samoinicijativno i bez zvaničnog odobrenja. Petko Haduković je u julu nosio beli opasač i pripadao je jedinici u kojoj su svi nosili bele opasače. Okolnost da je pripadnik njegove jedinice Saša Marinković i izvesna Lelica izvršili ubistvo Srpkinje, Muslimana i dvoje Hrvata, prijavio je optuženom Popoviću, jer je hapšenja i zatvaranja u tom periodu vršila vojska koju je predstavljao optuženi Popović. Pitanja punomoćnice oštećenih

3

Pripadnici njegove jedinice su, radi pravne sigurnosti, formalno bili radno angažovani kod preduzeća Lagum, u isto vreme bili su mobilisani u sastav TO. U tom periodu u Zvorniku je vladao opšti haos, čemu su u velikoj meri doprinosili i neki pripadnici dobrovoljačkih jedinica iz Srbije. On je predlagao da se to spreči javnim kažnjavanjem, ali mu to nisu dozvolili naređeni, sa obrazloženjem da ne treba prolivati srpsku krv. Nije mu poznato da je potpukovnik Svetozar Andrić, komandant Šehovićke brigade, izdao naređenje o iseljavanju muslimanskih žena i dece i zarobljavanje Muslimana radi razmene. KOMENTAR: Svedok je, kao i prilikom ranijeg ispitivanja, ponovio da poseduje određenu pismenu dokumentaciju – naređenja koja je kao komandant dobrovoljačke jedinice dobijao od Ratnog štaba i Štaba TO Zvornik i da će je dostaviti sudu u roku od tri dana. Na pitanje suda zašto to nije učinio u proteklih četiri godine, svedok je rekao da nije mogao zbog isteka trajanja ličnih dokumenata. Očigledno je da svedok navedenom izjavom pokušava da skrene pažnju sa sopstvene odgovornosti. Glavni pretres: 5.11.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Nataša Kandić, punomoćnice oštećenih Dopuna odbrane optuženog Branka Grujića Izjašnjavajući se na preciziranu optužnicu Tužilaštva za ratne zločine od 28.10.2010. godine optuženi Branko Grujić rekao je da se ona vrlo malo razlikuje od prethodne dve optužnice, i da tužilac ničim nije dokazao da su optuženi radnje koje im se stavljaju na teret preduzeli po prethodnom dogovoru. Ukazuje da je jasno da su radnje iseljavanja i zatvaranja muškaraca meštana Muslimana vršene po naredbi komandanta brigade Birač Svetozara Andrića. Dopuna odbrane optuženog Branka Popovića Optuženi Branko Popović kaže da je precizirana optužnica doneta na osnovu nepotvrđenih podataka i bez dokaza. Svi meštani Diviča, bez razdvajanja, upućeni su prema Kaknju, a na sve što se njima kasnije dešavalo nije bilo uticaja političkih i vojnih struktura u Zvorniku. Priznaje da je potpisao potvrdu za razmenu muškaraca zarobljenih na Bijelom Potoku, ali to je učinio sa namerom da ti ljudi što pre budu razmenjeni. U vreme iseljavanja stanovnika sela Kozluk i Skočić nije obavljao komandnu dužnost, niti je imao vlast u Zvorniku, te za to i ne snosi odgovornost. Abdulahu Buljubašiću Bubici i njegovoj ženi nije mogao da pomogne jer je njega uhapsila policija, a Jasna Buljubašić mu to nije rekla, mada je svakodnevno dolazila i molila za pomoć. Završna reč zamenika tužioca za ratne zločine Milana Petrovića Zamenik tužioca je istakao da je ovo suđenje jedno od najsloženijih suđenja iz domena krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom. Od ukupno osam inkriminisanih radnji, sve se stavljaju na teret optuženom Branku Popoviću, dok se tri od njih stavljaju na teret i optuženom Branku Grujiću. Rad pravosudnih organa Republike Srbije na otkrivanju i istraživanju ratnih zločina počinjenih na teritoriji opštine Zvornik počeo je 1994. godine u Okružnom sudu u Šapcu, a 1996. godine i istragom Tužilaštva Haškog tribunala, koja je vođena prvenstveno protiv optuženih Branka Grujića i Branka Popovića. Događaji obuhvaćeni optužnicom desili su se na teritoriji opštine Zvornik, koja je u tom periodu bila zahvaćena oružanim sukobima koji su se, kao u drugim delovima BiH, od početka 1992. godine, vodili između oružanih formacija muslimanskog i srpskog stanovništva. Oružane snage srpske strane u sukobu uspele su da

4

8.04.1992. potpuno preuzmu vlast na teritoriji opštine Zvornik. Od kraja 1991. do jula 1992. u opštini Zvornik izdvojile su se dve ličnosti kod kojih se koncentriše politička odnosno vojna moć i uticaj, a to su optuženi Branko Grujić i Branko Popović. Funkcije koje su oni u tom periodu obavljali, ovlašćenja koja su optuženi imali, kao i preplitanje i članstvo u istim organima, omogućavali su im da mogu vladati stvarnim životnim situacijama na način kako su se dogovorili, što se u situacijama opisanim u optužnici i događalo. Optuženi su imali faktičku vlast u svakoj od situacija opisanim u optužnici. U cilju uspostavljanja potpune kontrole na teritoriji cele opštine Zvornik srpska strana u sukobu je nakon razoružanja meštana sela Divič, 26.05.1992. organizovala njihovo iseljavanje sa teritorije opštine. Nakon dva neuspešna pokušaja prelaska na teritoriju pod kontrolom muslimanskih oružanih snaga, optuženi su odlučili i pripadnicima TO Zvornik naredili da 174 vojno-sposobnih muškarca Muslimana iz sela Divič, odvoje od žena, dece i starih i zatvore, prvo na fudbalski stadion, pa u upravnoj zgradi Preduzeća Novi izvor, a nakon toga u Dom kulture u Čelopeku. Optuženi Popović i Grujić zatvorene taoce posećivali su u zgradi Novog izvora, i to prvi da bi se uverili da su zatvoreni, a drugi da bi se sačinio spisak zarobljenih i od istih zahteva lojalnost srpskim vlastima. Tokom mesec dana boravka talaca u DK Čelopek pripadnici TO Zvornik ubili su više od 50 lica, dok je početkom jula 1992. godine 116 taoca prebačeno u zatvor u zgradi preduzeća Novi izvor, gde su boravili do 15.07.1992. godine, kada 83 zarobljenika biva prebačeno u logor Batković. Optuženi Grujić i Popović su 1.06.1992. godine, po prethodnom dogovoru i zajedničkoj odluci, nakon razoružavanja i napuštanja sela Klisa, Đulići i drugi, naredili razdvajanje oko 700 meštana tih sela i njihovo zatvaranje u Tehničko-školskom centru u Karakaju. Zbog zatvaranja talaca u potpuno neodgovarajućoj prostoriji, odmah po zatvaranju, ugušilo se najmanje 8 lica. Do 5.06.1992. godine pripadnici TO Zvornik na razne načine ubili su oko 200 zatvorenih Muslimana, nakon čega su ostali po naređenju optuženih prebačeni u Dom kulture u Pilici. Optuženi su 26.06.1992. godine, po prethodnom međusobnom dogovoru i zajedničkoj odluci, uz pretnju da će biti pobijeni ukoliko ne izvrše naredbu da se isele, izvršili prinudno raseljavanje meštana sela Kozluk i Skočići. Iskazima svedoka potvrđena je i odgovornost optuženog Popovića za zločin prema civilima zatvorenim u zgradi Suda za prekršaje i Novog izvora u odnosu na oštećenog Ramiza Smajlovića, za učestvovanje u ubistvu Abdulaha Buljubašića zvanog Bubica i devetorice drugih zatvorenih Muslimana, kao i odgovornost za protivzakonito zatvaranje oštećene Spomenke Stojkić. Od završetka rata do sada u primarnim i sekundarnim masovnim grobnicama na teritoriji opštine Zvornik ekshumirano je i identifikovano ukupno 352 lica koja su nakon zarobljavanja na Bijelom Potoku bila zatvorena u Tehničko-školskom centru u Karakaju, a onda u Domu kulture u Pilici. Zamenik tužioca je istakao da su odbrane optuženih sračunate na izbegavanje krivične odgovornosti, jer dovedene u vezu sa izvedenim dokazima pokazuju se kao neistinite. Završna reč punomoćnice oštećenih Slavice Jovanović U periodu april-jun 1992. godine na teritoriji opštine Zvornik, srpska strana u sukobu ubila je više od 1500 Muslimana od kojih optužnica pominje njih 800. U to vreme politički i vojno najuticajnije osobe srpske strane u sukobu bili su optuženi Branko Grujić, kao predsednik SDS; Kriznog štaba, Privremene vlade i član Ratnog štaba i Ratnog sekretarijata i Branko Popović, kao komandant Štaba TO Zvornik, na koju je funkciju, suprotno svim pravilima, pod lažnim imenom i činom majora, imenovan odlukom Privremene vlade. Optuženi su sa vođama dobrovoljačkih jedinica iz Srbije dogovarali njihov odlazak i angažman na teritoriji opštine Zvornik. A dobrovoljci, koji su na teritoriji opštine Zvornik ponižavali, mučili, zlostavljali, sakatili i ubijali zatvorene Muslimane, nalazili su se na platnom spisku opštine Zvornik, koju su kontrolisali i odobravali optuženi. Obrazac postupanja bio je uvek isti:

5

srpska strana u sukobu bi pri pregovorima sa Muslimanima zahtevala predaju oružja obećavajući im de će nakon toga moći da nastave sa dotadašnjim životom. Odmah po oduzimanju oružja usledila su nasumična hapšenja i ubijanja, pljačke i oružani napadi na muslimanska sela, što je dovodilo do koncentracije muslimanskog stanovništva. U Diviču, Bijelom Potoku i Kozluku unapred je bilo pripremljeno sve što je bilo neophodno za prevoz dece, žena i starih i zarobljenih muškaraca, pri čemu su vozači angažovanih kamiona znali gde koga treba da voze. Ovakva sinhronizacija i organizacija delovanja različitih struktura bila je nemoguća bez direktnog učešća i koordinacije optuženih kao eksponenata političke i vojne moći u Zvorniku. Nije tačno da policija i TO nisu mogli da kontrolišu postupke dobrovoljaca. Oni su uhapšeni tek kada su ponizili i opljačkali ministra u vladi Republike Srpske, a ne i dok su pljačkali i ubijali Muslimane. Jasno je da su civilne i vojne vlasti u Zvorniku do tada koristili dobrovoljce u svoje ciljeve i da su oni delovali uz njihovu saglasnost i odobrenje. Optuženi odgovaraju za živote ubijenih muškaraca. Ali šta je sa životima njihove dece koja su rasla, a neka se i rađala bez očeva, sa životima njihovih žena koje su bez igde ičega morale da nastave same, sa životima njihovih roditelja koji u starosti nisu doživeli pomoć i podršku dece koju su odgojili. Svedok Dragan Đokanović rekao je da je svojevremeno članove Privremene vlade upozoravao da će zbog onog što se tada dešavalo u Zvorniku jednog dana odgovarati pred sudom. Taj dan je došao nakon 18 godina. Ovo sudsko veće ima obavezu da sve građane Srbije i Bosne i Hercegovine, a pre svega članove porodica 1500 ubijenih Muslimana, ubedi da je pravda dostižna. Završna reč punomoćnice oštećenih Nataše Kandić Završna reč punomoćnice Nataše Kandić je iz perspekitive borca za ljudska prava i daje odgovor na pitanje da li je optužnica dokazana i da li je doprinela razjašnjenju događaja u opštini Zvornik u vremenskom periodu koji je njome obuhvaćen. Zamenik tužioca greši kada za srpske oružane snage koristi termin oružane snage, budući da je dokazano da su se upravo te snage nalazile na teritoriji Zvornika pre i nakon činjenja užasnih ratnih zločina. Zločini se ne događaju izvan konteksta situacije, bez uzroka i određenog perioda pripreme i organizacije akcija kojima se sprovode. Velika je šteta da dokazni materijal koji će nakon ovog suđenja biti dostupan javnosti, nije takav da se na osnovu utvrđivanja krivične odgovornosti optuženih može dobiti deo slike onoga što se tada dešavalo u Zvorniku. Nejasan je stav zamenika tužioca po kome on veći deo odgovornosti za inkriminisane događaje prebacuje na optuženog Branka Popovića, a manji na optuženog Branka Grujića. Zamenik tužioca takođe pogrešno zaključuje da se u slučaju Kozluka i Skočića radi o prinudnom iseljavanju. S obzirom da se radi o isterivanju ljudi iz njihovih kuća i njihovom prebacivanju na teritoriju treće zemlje, radi se o deportaciji, a ne o prisilnom iseljavanju. Prisilno iseljavanje postoji u slučaju iseljenja meštana Diviča, ali to tužilac ne obrazlaže svojom optužnicom. Tužilac čak kaže „nakon postignutog dogovora o dobrovoljnom iseljenju“. Prosto je neprimerena formulacija za situaciju kada je skoro 5000 ljudi bilo primorano da napusti selo i sve što se sa njima kasnije dešavalo. Svemu tome prethodilo je neko dogovaranje i planiranje postupaka u cilju stvaranja homogene, čisto nacionalne sredine, te stoga ne može biti reči o dobrovoljnom iseljenju. Tužilac pogrešno pominje da su zatvoreni Muslimani iz Tehničko-školskog centra prebačeni u Dom kulture u Pilici zbog nekog nezadovoljstva meštana Karakaja. Treba imati u vidu da se Pilica, na isti način, ponavlja u životima Muslimana i svih nas i 1995. godine. Premeštanje zatvorenika u Pilicu bilo je isplanirano jer je Pilica bila dobra lokacija za ono što se nameravalo učiniti kasnije. Stav organizacija za ljudska prava kako domaćih tako i inostranih jeste da kod ovakvih teških krivičnih dela nema mesta pominjanju olakšavajućih okolnosti. Nije jasno zašto je optuženi Branko Grujić uzeo državljanstvo Republike Srbije i predao se njenim vlastima i sa kojim ciljem. Svakako je jasno da to nije uzrokovano kajanjem i potrebom da se njegova lična

6

odgovornost utvrdi pred sudom. U ovom suđenju je potvrđeno pravilo da je malo svedoka srpske nacionalnosti spremno da govori o tome šta se događalo, da pomognu na rasvetljavanju događaja, da nisu spremni da priznaju patnju drugih. Retki svedoci kao Dragan Mašanović i Mića Davidović bili su spremni da otvoreno i sa emocijama svedoče o događaju obuhvaćenim optužnicom i onome što je prethodilo. Pogrešno je da se ovaj užasni zločin stavi na teret samo dvojici odgovornih, iako je postupak dokazao da postoje i drugi odgovorni. Mnogi od njih su sada na slobodi i uspešni građani. Dostojanstvo sa kojim su porodice žrtava pratili ovo suđenje vredno je poštovanja, tim pre što na to nisu uticale ni česte provokacije od strane članova porodica optuženih. Završna reč oštećenog Mevludina Lupića Članovi porodica ubijenih pratili su suđenje tokom kojeg su sve vreme slušali o strahotama, mukama i užasima koje su doživeli i kroz koje su prošli njihovi najmiliji, pre nego što su ubijeni. Takođe, slušali su i pokušaje odbrane da sve to opovrgne. Pored optuženih na optuženičkoj klupi nalazi se i bivši režim koji je imao za cilj istrebljenje čitavog jednog naroda. Ovaj postupak ima pravno-istorijski značaj, da omogući da se ni u ovoj ni u drugim zemljama ne ponovi da osobe poput optuženihGrujića i Popovića obavljaju funkcije kojima se upravlja državom, gradom, vojskom ili policijom. Verujemo da je dokazano da su optuženi počinili krivična dela koja im se stavljaju na teret. Optužnicom je dokazano da je tadašnja vlast u Zvorniku na čelu sa Grujićem i Popovićem sve probleme rešavala nasiljem i ubijanjem nedužnog muslimanskog naroda. Članovima porodica ubijenih teško je palo što optuženi ni jednog trenutka nisu pokazali saosećanje sa patnjama porodica ubijenih, a samo je nekolicina svedoka Srba bila spremna da o događajima obuhvaćenim optužnicom svedoči iskreno i istinito. Jedina ispravna odluka može biti samo osuđujuća presuda i da optuženi budu proglašeni krivima po svima tačkama optužnice. I osuda na najveću zaprećenu kaznu od 20 godina, optuženima će dati pravo na život, a pravo na život Muslimanima u opštini Zvornik bilo je ukinuto u aprilu, maju i junu 1992. godine, a to su učinili optuženi Grujić i Popović. Glavni pretres: 8.11.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Nataša Kandić, punomoćnice oštećenih Završna reč branioca optuženog Branka Grujića – advokata Milomira Šalića Više puta menjana i dopunjavana optužnica predstavlja pokušaj da se, na osnovu neke pretpostavljene krivice, iskonstruiše odgovornost optuženog Branka Grujića. Tužilac pokušava da odgovornost optuženog Grujića definiše preambulom optužnice koju ne prati pojedinačni opis krivičnih dela i konkretizacija radnji. Pod pritiskom strašnih posledica ovog zločina i namere da se određena lica zaštite od odgovornosti, postoji opasnost da se ovo suđenje pretvori u montiran proces protiv optuženog Branka Grujića. Tužilaštvo pokušava da iskonstruiše komandnu odgovornost za optuženog Grujića. Nije ponuđen nijedan dokaz koji bi utvrdio efektivnu vlast optuženog Grujića nad vojnim i policijskim jedinicama. Optuženi Grujić se na funkciji Predsednika vlade našao sticajem okolnosti. Lica koja su odgovorna za ovaj zločin, u ovom postupku su zaštićeni svedoci, sa ogromnim materijalnim bogatstvom stečenim ratnim profiterstvom. Optuženi Grujić je označen kao odgovoran za sve loše što se dešavalo u Zvorniku, a onda su traženi dokazi da se to i potvrdi. Okolnost da je otpuženi Grujić odlazio kod Muslimana zatvorenih u zgradi preduzeća Novi izvor, neutvrđena je i moguće iskonstruisana. Ali da to i jeste tačno, u toj radnji nema elemenata krivičnog dela. Optužnicom se potpuno pogrešno i netačno navodi da je optuženi Grujić odlazio u Tehničko-

7

školski centar i prisustvovao odvođenju zatvorenih Muslimana u Dom kulture u Pilici. U delu optužnice za prinudno raseljavanje meštana Kozluka i Skočić, treba obratiti pažnju da se to stanovništvo nalazilo na liniji dodira zaraćenih strana, da nije bilo bezbedno, da se sa stanovišta strategije i taktike moralo izmestiti. Inkriminisane radnje desile su se u okolnostima ratnog haosa, preteča tog događaja bilo je stradanje velikog broja lica srpske nacionalnosti u Tuzli, radi se o verskom sukobu, koji je proizišao iz neraščišćenih pitanja u prošlosti, kao i postojanja velikog broja izbeglica Srba. Završna reč branioca optuženog Branka Popovića, advokata Milorada Perkovića Optužnicom je prikazana predimenzionirana uloga optuženih u Zvorniku 1992. godine. Istorijski posmatrano, narodi sa ovih prostora nikada nisu međusobno ratovali, a da ih na to nisu pokretali strani uticaji. Veliko je pitanje šta se desi da ljudi koji decenijama žive i rade zajedno, imaju prijateljske i rođačke veze, jedni drugima postaju smrtni neprijatelji. U periodu obuhvaćenim optužnicom, na tom prostoru vladao je strah koji je svojstven anarhiji. Dešavalo se da generali i uticajni političari budu ponižavani i tučeni. Optuženi Branko Popović, kao nazovi komandant, koji nije služio vojsku, bez bilo kakvog vojnog znanja, nije mogao da komanduje jednom Arkanu, Peji, Pivarskom, Žući, Niškom-ljudima koji su komandovali sa po 20-30 naoružanih lica. Za njihovo hapšenje trebalo se pripremati 20 dana i trebalo je formirati specijalnu jedinicu. Optužnica je krajnje selektivna, a istraga nije bila usmerena na prava pitanje i zaista odgovorne osobe. Deo optužnice koji se odnosi na navodno protivpravno lišavanje slobode Spomenke Stojkić predstavalja kukavičije jaje, jer zašto bi se neko poput optuženog Pavlovića bavio onim što govori jedna čistačica. To svakako ne može biti dokaz odgovornosti za druga dela koja se optuženom Popoviću stavljaju na teret. Optuženi Grujić i Popović uopšte nisu učestvovali u pregovorima oko iseljavanja meštana Klise, Đulića i ostalih sela 1.06.1992. godine. Optuženi Popović se tog dana slučajno zatekao u Štabu TO i potpisao pismo koje su parlamentarci odneli u Tuzlu. Naređenje za odvođenje zarobljenih Muslimana iz Doma kulture u Pilici izdala je vojska. O tome svedoči i dopis u kome se kaže da Vojska Republike Srpske ima oko 600 zarobljenih Muslimana na teritoriji opštine Zvornik, a jedini zarobljenici su oni koji se pominju u ovoj optužnici. Pogrešno je svu krivicu za teške zločine počinjene u Zvorniku svaliti jedno na optuženog Popovića jer bi se time deo krivice drugih prebacio na optuženog Popovića. Završna reč optuženog Branka Grujića U Zvorniku je u toku rata bilo 1363 žrtve srpske nacionalnosti, koje se u ovom postupku ne pominju. Da se htelo da se meštani Diviča zarobe i zatvore, oni se ne bi 26.05.1992. slali prema teritoriji pod kontrolom muslimanskih oružanih snaga. Pregovore za iseljenje meštana Klise, Đulića i okolnih sela, sa srpske strane vodio je Jovo Mijatović koji ga je obavestio da je dogovreno njihovo mirno iseljenje prema Sapni. Ne zna zašto se tako nije postupalo. U isto vreme, Birčanska brigada izdala je naredbu da je dozvoljeno iseljavanje žena, dece i starih, a za vojno-sposobne muškarce nalaže se zarobljavanje radi razmene. Ne zna ko je u Zvorniku postupio po toj naredbi. Tih dana vršena je primopredaja dužnosti između Štaba TO i Zvorničke brigade, zbog čega i nije viđao optuženog Branka Popovića. Nije izvršeno bilo kakvo prinudno iseljenje meštana Kozluka. Oni su i pre toga hteli da se isele, a Privremena vlada se samo saglasila sa njihovim zahtevom. Nikada nije odlazio u zgradu preduzeća Novi izvor, niti je od zatvorenih Muslimana tražio da potpišu svoja imena i izraze lojalnost srpskim vlastima. Izjave svedoka Divičana na okolnosti njegove posete njima u zgradi Novog izvora

8

međusobno su kontradiktorne. Mnogi svedoci tvrde da su meštani Kozluka hteli da se isele i da ih na to niko nije prisilio. On lično, kao i ostalo srpsko rukovodstvo u Zvorniku, imalo je velike probleme sa pripadnicima paravojnih jedinica zbog čega su na kraju Slavoljub Tomašević, Slavko Savić i on podneli ostavke. Svedočenje svedoka Dragana Đokanovića je nepouzdano jer se zapravo on nalazio na višoj poziciji u vlasti od optuženih i sam snosi deo odgovornosti za dešavanja u Zvorniku u tom periodu. Upravo on je preko svojih uticaja i veza obezbedio voz koji je Kozlučane prevezao od Šapca do Subotice. Taj svedok svedočio je preko video-konferencijske veze jer ne sme da dođe u Srbiju iz straha od krivičnog gonjenja. Predlaže da sud donese odluku samo za dela koja je on izvršio, a ne i ona koja su izvršili drugi. Glavni pretres: 9.11.2010. Izveštaj: Slavica Jovanović i Nataša Kandić, punomoćnice oštećenih Završna reč optuženog Branka Popovića Događaji u Zvorniku predstavljaju nastavak događaja u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Ratnim sukobima u Zvorniku prethodio je dolazak Oklopno-mehanizovane brigada JNA, kojoj se priključio najveći deo naoružanog naroda, na koji način je popunjen njen sastav. Po selima su formirane male naoružane jedinice koje su čuvale svoja sela i držale odbrambene linije. Snage Vojske Republike Srpske i JNA zauzele su Divič odmah po zauzimanju Kule grada. Optuženi je sa meštanima Diviča imao veoma dobre odnose i nije ni znao da su Divičani vraćeni iz Vlasenice i poslati na Crni Vrh, odakle su ponovo vraćeni. Vratili su ih najverovatnije pripadnici Šehovičke brigade, koja je i izdala naređenje od 28.05.1992. godine. O zatvaranju i zarobljavanju muškaraca iz Diviča nije znao ništa i za to nije odgovoran. Nikada nije odlazio na Ekonomiju niti je tamo saslušavao zatvorene Muslimane. Netačno je da je u taj zatvor doveo Abdulaha Buljubašića-Bubicu, a onda ga odveo odatle, sa još devetoricom drugih zatvorenika. Za postojanje zatvora u Ekonomiji i Ciglani uopšte nije znao. Optužbe protiv njega i Branka Grujića nepotvrđene su jer za njih nije iznet ni jedan valjan dokaz. Dana 1.06.1992. godine u Štabu TO, našao se sasvim slučajno, a Blagojević ili Ilić zamolili su ga da im pomogne u kucanju nekog dugačkog spiska koji je trebalo da bude poslat u Tuzlu. Uradio je to kako bi ljudi koji su nosili spisak otišli tokom dana. Tek kasnije je saznao da su muškarci iz tih sela zatvoreni u Tehničko-školski centar. Karakajska četa je bila u sastavu Trećeg bataljona Zvorničke brigade VRS, tako da on nije odgovoran za naredbu u vezi sa obezbeđenjem tog objekta. Vojni komandant u Zvorniku u tom periodu bio je pukovnik Blagojević što potvrđuje i obaveštenje da je VRS tada u Zvorniku imala 560 zarobljenika. Početkom juna 1992. VRS bila je konstituisana, ali je često iz navike nazivana Teritorijalna odbrana. Pripadnike paravojnih jedinica koji su maltretirali zatvorene Muslimane nije bilo moguće kontrolisati. Ni komandiri ni stražari u Tehničko-školskom centru i Domu kulture Pilica nisu ga spomenuli, te stoga u tom delu treba optužnicu odbiti kao nedokazanu. Sve što je oštećena Spomenka Stojkić rekla je nerazumno i nelogično, a svedočenje svedoka Lazrevića u vezi sa njenim hapšenjem je neubedljivo. Kazluk je zahvaljujući Arkanovom zameniku Peji imao poseban status. Kozlučani nisu vratili svo oružje koje su imali. Na dan iseljenja nije bio u Kozluku, a tamo je bio dan pre toga da proveri šta treba da obezbediti za iseljenje, ali je saznao da će sve biti urađeno preko stanice policije.

9

Predložio je da bude oslobođen krivične odgovornosti. Izricanje presude: 22.11.2010. Nakon većanja i glasanja sud je utvrdio da su optuženi Branko Grujić, u svojstvu predsednika Privremene vlade i člana Ratnog štaba i Ratnog sekretarijata, i Branko Popović, u svojstvu komandanta Štaba Teritorijalne odbrane, člana Ratnog štaba i komandanta Jedinstvene Vojno-teritorijalne komande opštine Zvornik, krivi jer su u maju i junu 1992. godine, po prethodnom dogovoru i zajedničkoj odluci, u dva navrata uzeli za taoce 874 Muslimana civila, naredili protivpravno zatvaranje i nečovečno postupanje prema njima, u kojim uslovima su pripadnici seoskih četa TO Zvornik i dobrovoljačkih jedinica iz Srbije, na naročito težak i okrutan način ubili više od 800 talaca. Optuženi su oglašeni krivim i za prinudno raseljavanje muslimanskog stanovništva sela Kozluk, dok je optuženi Branko Popović oglašen krivim i za lišavanje prava na pravilno i nepristrasno suđenje, nepreduzimanje mera zaštite uzetih talaca i pomaganju neposrednim učiniocima u lišavanju života zatvorenih Muslimana. U do sada pronađenim i ekshumiranim masovnim grobnicama, identifikovano je ukupno 352 posmrtnih ostataka civila Muslimana zatvorenih po naređenju optuženih. Optuženi su na navedeni način izvršili ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. Krivičnog zakona SRJ, u saizvršilaštvu, u vezi člana 22. Krivičnog zakona SRJ, pa je sudsko veće, kojim je predsedavala Tatjana Vuković, optuženog Branka Grujića osudilo na kaznu zatvora u trajanu od 6 godina, a optuženog Branka Popovića na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina.