Predavanje za VIII nedelju iz predmeta Korektivna gimnastika - teorija

DRŢANJE TELA

Ĉovek je kroz biološki razvoj svoje vrste (filogenezu), postepeno evoluirao od poluuspravnog

stava na dvonožni i najzad se potpuno ispravio. Ta faza razvoja trajala je hiljadama godina. Pa

ipak taj uspravni stav je najmlaĊa tekovina u prirodi, koja ni do dana današnjeg nije završena,

nego se sa roĊenjem svakog deteta naknadno javlja, tj. nastavlja, i ĉovek mora kroz svoj

individualni razvoj (ontogenezu), ponovo da je stiĉe i da joj se prilagoĊava.

Ta biološka ĉinjenica jedan je od osnovnih faktora slabe adaptacije na uspravan položaj i hod, što

je uslovljeno životnim prilikama, i što dovodi do slabljenja još neuĉvršćenog mehanizma

adaptacije, i do mnogih patoloških pojava, naroĉito kod dece u doba razvoja.

Na osnovu navedenih ĉinjenica, a i rezultata istraživanja, mnogi strani autori, a i naši takoĊe,

tvrde da su poremećaji u držanju tela, i telesni deformiteti na kiĉmenom stubu i stopalima najviše

zastupljeni. Razlog tome treba tražiti u ĉinjenici da se kiĉmeni stub i stopala, još uvek nisu

prilagodili novonastalim uslovima života.

Dakle, ĉovek u toku svoje evolucije, još nije u potpunosti savladao uspravni stav. Da je to tako,

nalazimo mišljenja antropologa da o tome svedoĉi i položaj karlice, koja je još uvek pod

odreĊenim uglom u odnosu na horizontalu. Znaĉi, kako se ĉovek tokom evolucije uspravljao

kroz svoje oblike, tako je i karlica pratila te promene.

Pošto kiĉmeni stub predstavlja centar statike i dinamike kranijalnog dela tela, a ĉvrsto je usaĊen

u karliĉna krila, to znaĉi da svako pomeranje karlice napred - nazad, povećanje ili smanjenje ugla

nagiba, dovodi do kompenzatornih promena na kiĉmenom stubu. To su u poĉetku adaptibilne

promene, promene prolaznog karaktera, koje posle izvesnog vremena pod dejstvom endogenih i

egzogenih faktora mogu da prerastu u trajne promene, koje same po sebi bitno menjaju statiku i

dinamiku celog lokomotornog sistema.

Slika 1. Uticaj poloţaja karlice na poloţaj kičmenog stuba

Položaj karlice (slika 1), koja se po mnogim antropolozima smatra kljuĉem posture, zavisi od

više faktora, ali najviše od onog na koji se može delovati, a to su mišići prednje i zadnje strane.

Ugao nagiba karlice zavisi od snage mišića, koji su pripojeni sa prednje strane karlice, a posebno

od dovoljne izduženosti mišića (m. quadratus lumborum i m. qudriceps femoris).

Slika 2. Uloga nagiba karlice u formiranju izgleda kičmenog stuba

A - Pravilan stav, ugao nagiba karlice je 60 stepeni. Spina iliaca anterior superior i symphisis

pubis nalaze se u istoj vertikalnoj ravni.

B - Nepravilan stav, okrugla leĊa. Spina iliaca anterior superior nalazi se iza vertikalne ravni u

kojoj se nalazi symphisis pubis. Karlica pada nazad, nagib se smanjuje i smanjuje se lumbalna

lordoza, ali se povećava torakalna kifoza.

C - Nepravilan stav, lordotiĉno držanje. Spina iliaca anterior superior nalazi se ispred vertikalne

ravni u kojoj se nalazi symphisis pubis. Povećava se ugao nagiba karlice.

Ovo je naĉin pomoću kojeg se utvrĊuje da li je karlica u pravilnom ili nepravilnom

položaju(slika 2).

Postoje i drugi naĉini da se to utvrdi, i od najprikladnijih i najtaĉnijih su:

Slika 3

Na slici 3-a prikazan je naĉin na koji se meri ugao nagiba karlice. To je ugao koji ĉini zamišljena

linija koja prolazi kroz simfiznu glaĉicu (symphisis pubis), i sredinu tela petog slabinskog

pršljena, i zaklapa ugao sa horizontalom. U normalnim okolnostima kod uspravnog stava taj

ugao iznosi 60 stepeni.

Na slici 3-b prikazan je drugi naĉin merenja ugla nagiba karlice. Ovde se ugao meri pomoću

sprave - inklinometar, tako da se jedan krak inklinometra stavi na symphisis pubis, a drugi na

spinu iliacu posterior superior. Ako se kazaljka zaustavi u predelu od 30 stepeni u stojećem stavu

onda je nagib karlice normalan.

O tome se mora voditi raĉuna, ako se zna da se mnoge aktivnosti u toku dana odvijaju u položaju

polufleksije, koja razume se nepovoljno utiĉe na razvoj organizma, ali posebno dobija na znaĉaju

u periodu ubrzanog rasta, kada dolazi do disharmonije u razvoju koštanog i mišićnog sistema.

Da bi se sve ovo bolje razumelo, moraju se dati odgovori na neka vrlo važna pitanja.

Jedno od prvih je: Šta je to pravilno držanje tela ?

Pod pojmom pravilno držanje tela, podrazumeva se neusiljeni stojeći poĉetni položaj, kod koga

fiziološke krivine kiĉmenog stuba ne odstupaju od normale.

U vratnom delu kiĉmenog stuba postoji fiziološka lordoza - konveksitet krivine put napred, u

torakalnom delu je izražena kifoza sa konveksitetom put nazad, i u slabinskom delu se formira

slabinska lordoza, sa konveksitetom put napred, i u krsno-trtiĉnom delu se formira fiziološka

krivina sa konveksitetom put nazad.

Držanje tela se formira na osnovu uslovnih i bezuslovnih refleksa. Uslovni refleksi se javljaju na

bazi dejstva faktora iz spoljašnje sredine, i u zavisnosti na kakvu unutrašnju podlogu (stanje

aktivnih i pasivnih snaga) naiĊe, takvo će se i držanje tela formirati. Bezuslovni refleksi se

formiraju pod uticajem faktora iz unutrašnje sredine (stanje skeleta, muskulature, kože, stanja

inervacije, stanja senzornih funkcija, na bazi stanja psihe, kao i na bazi opšteg zdravstvnog

stanja).

Kliniĉki status pravilnog držanja tela bi trebalo da izgleda ovako: glava je u položaju da je

frankfurtska ravan paralelna sa podlogom (to je ravan koju odreĊuje donja ivica orbitalne jame i

gornja ivica spoljašnjeg slušnog kanala, ili gornja ivica tragusa). Vrat je vertikalan. Ramena su

neusiljeno povuĉena prema nazad, tako da su lopatice priljubljene uz zadnji zid grudnog koša,

grudni koš je diskretno izbaĉen napred, trbuh je u nivou sa grudnim košem ili nešto iza - prema

kiĉmenom stubu. Karlica je u položaju da je ugao od 60 stepeni u odnosu na horizontalu. Donji

ekstremiteti se nehotice dodiruju sa unutrašnje strane, tako da je koleni zglob u neutralnom

položaju. Stopala se drže aktivno, izmeĊu dorzalne i plantarne fleksije, sa uglom u skoĉnom

zglobu od 90 stepeni prema potkolenici.

Kada bi se ova zamišljena linija preslikala u sagitalnoj ravni na kiĉmeni stub, onda bi ona

polazila od sredine slepooĉne kosti, dalje išla sredinom zgloba ramena, prolazila kroz treći

lumbalni pršljen, išla prednjom trećinom zgloba kuka, prolazila kroz prednju trećinu zgloba

kolena i padala 2 - 3 cm. ispred skoĉnog zgloba.

Pravilno držanje tela se ne formira samo po sebi, nego je potrebno uticati na formiranje takvog

držanja od roĊenja kroz pravilan razvoj, a zatim kasnije kroz organizovanu i sistematsku primenu

fiziĉkih aktivnosti.

Držanje tela zavisi od ravnoteže izmeĊu aktivnih i pasivnih snaga u organizmu. Ako se ova

ravnoteža poremeti, onda dejstvo sile zemljine teže dolazi do izražaja i ona još više pogoršava

stanje.

Borba za pravilno držanje tela traje ĉitav život, a naroĉito dolazi do izražaja u školskom periodu,

kada dete raste, razvija se i formira držanje tela.

Faktori od kojih zavisi u izvesnoj meri pravilno držanje tela, i koji mogu preventivno delovati su

roditelji, uĉitelj i nastavnici i profesor fiziĉkog vaspitanja i ostali faktori iz spoljašnje sredine.

Roditelj je važan faktor u prevenciji i korekciji loših držanja. Bez njega se ne može, ako se

pravilno radi.Roditelj, kao najzainteresovaniji ĉinilac za pravilan razvopj svog deteta može

mnogo pomoći, ako kod kuće vodi raĉuna o svemu, što bi moglo da negativno utiĉe na razvoj i

držanje tela (krevet, nameštaj i td.), ili ako je pomoćnik u korektivnom tretmanu uĉenika.

Uĉitelj sa svoje strane može da da doprinos na taj naĉin, što će za vreme rada, kada je sva pažnja

deteta usmerena ka savladavanju ĉitanja i pisanja, tako da ĉesto ne vodi raĉuna o položaju

sopstvenog tela, da ga opomene u odnosu na naĉin sedenja na položaj glave , ruku, ramena i leĊa

i nogu. To isto važi za ostale nastavnike i profesore.

Profesor fiziĉkog vaspitanja ima daleko složeniju i odgovorniju ulogu u formiranju držanja tela

uĉenika. On je struĉniji u tom pogledu pa treba da obrati posebnu pažnju na njihovo držanje tela.

To će biti na redovnim ĉasovima ili na posebnoj nastavi, koja je specijalno koncipirana u te

svrhe.

Treba nabrojati i još neke faktore koji mogu uticati na eventualne poremećaje u držanju.

Tako odeća u tome ima odgovarajuću ulogu. Ona se ogleda u tome da odeća ne bude ni preuska,

ni preširoka, kako bi njeni delovi koji su u direktnom kontaktu sa kožom i mišićima samo

lakododirivali telo i razvijali kožno-mišićni osećaj, i na taj naĉin doprinosili kontroli držanja tela

u prostoru.

Obuća, kao jedan od faktora spoljašnje sredine može da ima uticaje na držanje tela, zbog

direktnog kontakta sa stopalom. Ona treba da bude udobna, ni preuska, ni preširoka, tako da se

stopalo prijatno oseća u njoj, sa potpeticom od 2 cm., i sa uloŠkom, koji se skoro u svim deĉijim

cipelama ionako ugraĊuje, da bi se održao uzdužni svod stopala.

Krevet ne treba da je isuviše mekan, već je bolje da dušek bude tvrĊi, kako ne bi omogućavao

nastanak poremećaja na gornjem delu tela, nego obezbeĊivao pravilne odnose segmenata,

relaksaciju muskulature u celini, osim onih mišića ĉija blaga angažovanost održava pravilne

odnose i prilikom odmora.

Radni nameštaj kod kuće i u školi takoĊe može utiĉe na formiranje pravilnog držanja tela. Stolica

na kojoj se sedi mora da ima sedalnu površinu takvu da odgovara dužini natkolenice, a visina

treba da odgovara visini potkolenice, tako da su stopala obeju nogu punim kontaktom sa

podlogom, a ugao u skoĉnom zglobu, zglobovima kolena i kukova treba da bude 90 stepeni.

Kada uĉenik sedi u takvom položaju, obe podlaktice su na radnoj površini, a grudni koš je

udaljen oko 2 cm., od ivice radne površine. Sveska po kojoj se piše ili ĉita udaljena je oko 35

cm., od oĉiju, da bi se stvorili uslovi za normalan položaj tela pri radu.

Udžbenik ili knjige iz kojih se ĉita treba da su pod uglom od 15 stepeni u odnosu na radnu

površinu, tako da bi se obezbedili optimalni uslovi za položaj glave, ramena i lopatica, kako ne

bi došlo do njihovog odstupanja od pravilnog položaja.

Odgovorom na sledeća pitanja utvrdićete nivo vašeg znanja nakon ĉitanja predavanja.

Šta je držanje tela i karakteristike držanja?

Objasniti šta se podrazumeva pod pojmom pravilno držanje tela?

Objasniti subjektivne i objektivne faktore u održavanju držanja tela?

Objasnitti paramorfizme i dismorfizme?

METODE OCENJIVANJA I TIPOLOGIJE DRŢANJA TELA

Da bi se utvrdila držanja tela, mnogi autori su hteli da daju doprinos u rasvetljavanju tog

problema. Navešćemo neka od najpoznatijih i najviše primenjivanih.

Prema Loyd Brown-u postoje ĉetiri tipa držnja tela:

A - dobro držanje; B - dosta dobro držanje; C - loše držanje; D - vrlo loše držanje;

A - dobro držanje

položaj glave je uspravan,

ramena su pravo postavljena,

položaj grudnog koša je nešto ispred glave,

lopatice su priljubljene uz leĊa,

trbuh je uvuĉen iza linije grudnog koša,

fiziološke krivine kiĉmenog stuba su u granicama normale .

Slika 1

B - dosta dobro držanje

glava je pošla put napred, i nalazi se u liniji grudnog koša, grudni koš je lagano uvuĉen

unutra, donji deo trbuha je mlitav i ispupĉen, fiziološke krivine kiĉmenog stuba su

povećane.

C - loše držanje

Glava je povijena napred i pomerena bradom ka grudnom košu, rameni pojas je popustio,

tako da su ramena povijena, grudni koš pokazuje simptome jake udubljenosti, donji deo

stomaka je izrazito pomeren napred-ispupĉen, lopatice su drastiĉno udaljene od kiĉmenog

stuba i odvojene od zadnjeg zida toraksa-scapulae alatae, krivine kiĉmenog stuba su

izrazito van granica normale.

D- vrlo loše držanje

glava je zabaĉena nazad, rameni pojas je opušten i povijen, trbuh je mlitav i ispupĉen,

kifoza i lordoza su dosta naglašene.

S. F. V. SMOUT i R. J. S. McDOWEL daju sledeću podelu držanja tela: A, B i C držanje tela.

Slika 2

A- spada u dobro držanje tela, a B i C u loše držanje tela (sl. 2).

Kod B držanja tela naroĉito je izražena slabinska lordoza, sa izraženom hiperekstenzijom u

zglobovima kolena, a kod C držanja tela, izražena je povijenost ramene regije, tj. pogurenost sa

okruglim leĊima, izražena kifoza, a manje izražena lordoza, sa kolenima u blagoj fleksiji.

Metoda za ocenjivanje držanja tela koja je razraĊena i primenjivana na FAKULTETU ZA

FIZIĈKU KULTURU U BEOGRADU a ogleda se u sledećem: vrši se procena držanja tela u

sagitalnoj i frontalnoj ravni. Za primenu je potrebno imati: lenjir, dermografsku olovku, visak i

libelu.Ona ustvari predstavlja modifikovanu Smout i McDowel-u metodu, koja ukljuĉuje i

posmatranje tela u frontalnoj ravni. Ovu modifikovanu metodu ocenjivanja držanja tela koristi i

FAKULTET ZA SPORT I FIZIĈKO VASPITANJE U PRIŠTINI-LEPOSAVIĆU.

Posmatrnje u sagitalnoj ravni podrazumeva da je uĉenik bokom okrenut ispitivaĉu, a pri tome je

minimalno obuĉen. Visak se prinosi sa zadnje strane, dok kanap, koji imitira vertikalnu osovinu,

ne dodirne potiljaĉnu kvrgu-protuberantia occipitalis externa, a da kanap viska nehotice dodirne

torakalni deo kiĉme i padne u poĉetak sedalnog ureza i dodirne podlogu izmeĊu peta. Kada se

kanap viska smiri, izmeri se odstojanje od sedmog vratnog pršljena do kanapa. Kod fiziološke

kifoze rastojanje treba da iznosi 2,5 - 3,5 cm., a zatim u nivou najvećeg udubljenja u predelu

slabinske krivine, izmeri se rastojanje od centra krivine do kanapa viska i ono treba da iznosi kod

fiziološke lordoze 3,5 - 4,5 cm., sl. 3.

Slika 3

Posmatranje u frontalnoj ravni sa zadnje strane, podrazumeva isti poĉetni položaj, kao u

prethodnom sluĉaju, kada je uĉenik u ležernom položaju, kako se svakodnevno drži, sl. 3.

Ispitivaĉ je leĊima okrenut prema izvoru svetlosti, tako da se ne stvaraju senke i prividi na

leĊima uĉenika koga gledamo, jer bi smo tada dobili pogrešnu sliku o njegovom držanju.

Dermografskom olovkom obeleže se spinalni nastavci na kiĉmenom stubu i donji uglovi

lopatica. Visak se prinese sa zadnje strane i prisloni na sedmi vratni pršljen, a sam visak ide ka

sedalnom urezu i tada vršimo posmatranje i merenje.

Prvo posmatramo simetriĉnost ramena, njihovu reljefnost, kao i nivo desnog u odnosu na levi

akromion.

Dalje se ocenjuje i meri udaljenost levog i desnog donjeg ugla lopatice od kanapa viska. Ta

meĊusobna udaljenost mora biti jednaka, u protivnom govori da nešto nije u redu sa simetrijom i

snagom muskulature leve i desne polovine, što može da ukaže na skoliotiĉno loše držanje.

Zatim se u istom položaju meri nivo gornjih uglova lopatica, tako što se libela prinese prvom

spuštenom uglu lopatice, a sa druge strane se izmeri udaljenost podignutog ugla lopatice do ivice

libele. Ta razlika, ako postoji, ukazuje na podignutost ramena i lopatice sa strane gde je merenje

obavljeno, i govori da postoji desno torakalno skoliotiĉno loše držanje tela.

Posmatramo dalje simetriĉnost Lorencovih trouglova (unutrašnja strana ruke i boĉne strane tela).

Ako nisu simetriĉni, može da postoji skoliotiĉno loše držanje sa strane gde je Lorencov trougao

manji.

TakoĊe, metodom posmatranja, ćemo ustanoviti simetriĉnost leĊne muskulature, ako nam kao

osa simetrije posluži kiĉmeni stub. Od uĉenika tražimo dalje da napravi duboki pretklon i tada

posmatramo simetriĉnost rebarnih lukova sa zadnje strane. Ako se pojavi simetriĉna izboĉenost,

dakle i leva i desna rebarna grba, postoji stanje koje može da ukaže na teže poremećaje, pod

nazivom kifoza. Ako je ta izboĉenost rebarnih lukova asimetriĉna, onda to ukazuje na poremećaj

pod nazivom skolioza.

Da li ima poremećaja na donjim ekstremitetima pokazaće nam nivo zadnjih gornjih bedrenih

bodlji. Taj nivo merimo na identiĉan naĉin, kao i kod nivoa donjih uglova lopatica.

Sa prednje strane u frontalnoj ravni metodom opservacije utvrĊujemo da li postoji simetriĉnost

leve i desne polovine tela. Posmatramo reljefnost grudne muskulature i položaj prsnih bradavica,

kao i položaj i nivo prednjih gornjih bedrenih bodlji. Ako postoji asimetrija u pomenutim

taĉkama i nivoima, možemo govoriti o izvesnim deformacijama na kiĉmenom stubu u frontalnoj

ravni. Detaljnije o tome u poglavlju o skoliozi.

Metoda ocenjivanja držanja tela po NAPOLEONU VOLANJSKOM

Ovom metodom vrši se ocenjivanje položaja pojedinih delova tela:

držanje glave,

držanje ramena,

ržanje lopatica,

razvijenost grudnog koša,

odstupanje kiĉmenog stuba u frontalnoj ravni,

držanje trbuha,

oblik nogu,

svod stopala.

Prilikom ovakvog procenjivanja daju se odreĊene ocene, i to: ocena 0, ako nema odstupanja i

stanje položaja tela je pravilno; ocena 1, ako ima izvesnih odstupanja, za koja treba da se

zainteresuje profesor fiziĉkog vaspitanja, jer to oznaĉava da postoji neznatno odstupanje; ocena

2, pokazuje da je odstupanje izrazito, i da takva stanja treba uputiti ortopedu, jer predstavljaju

poremećaje lokomotornog sistema, koja su znatno napredovala i fiziĉkom vežbom se ne mogu

korigovati.

Kada se svi navedeni delovi tela procene i ocene i saberu ocene može se dobiti sledeća skala:

0 bodova - držanje tela se ocenjuje kao IZVRSNO-ODLIĈNO,

1 - 4 boda - držanje tela je VRLO DOBRO,

5 - 8 bodova - držanje tela je DOBRO,

9 - 12 bodova - držanje tela je SLABO,

13 - 16 bodova - držanje tela je VRLO LOŠE.

- Položaj glave: 0 boda - nos ispitanika nalazi se u ravni, koja ne dodiruje zamišljenu ravan, koja

prolazi prednjom stranom grudne kosti - manubrium sterni;

1 bod - lice se ne nalazi ispred ravni, koja dodiruje grudnu kost;

2 boda - lice se nalazi ispred ravni koja dodiruje grudnu kost;

- Držanje ramena: 0 boda - projekcija ramena dodiruje zadnju stranu vrata;

1 bod - projekcija ramena dodiruje prednju ivicu vrata;

2 boda - projekcija ramena pada ispred prednje ivice vrata;

- Oblik grudnog koša: 0 boda - grudni koš je dobro graĊen;

1 bod - grudni koš je nešto spljošten - ravan;

2 boda - grudni koš je izrazito spljošten - ravan;

- Držanje lopatica: 0 boda - lopatice se ne odvajaju od zadnjeg zida toraksa;

1 bod - lopatice se odvajaju od zadnjeg zida toraksa za jedan prst;

2 boda - lopatice se odvajaju za više od 2 prsta od zadnjeg zida toraksa;

- Boĉne krivine kiĉmenog stuba - skolioza: 0 boda - kiĉmeni stub ne pokazuje odstupanja u

frontalnoj ravni;

1 bod - kiĉmeni stub odstupa više od 2 cm., od vertikalne osovine;

2 boda - kiĉmeni stub odstupa više od 4 cm., od vertikalne osovine;

- Položaj trbuha: 0 boda - trbuh je iza linije grudnog koša;

1 bod - trbuh je u ravni sa grudnim košem;

2 boda - trbuh je u ravni koja je ispred ravni grudnog koša;

- Oblik nogu: 0 boda - kolena i pete se dodiruju, noge se celom dužinom nehotice dodiruju;

1 bod - razmak u nivou kolena i peta je veći od 2 cm.;

2 boda - razmak izmeĊu kolena ili peta je veći od 3 cm.;

- Držanje stopala, ispitanik je u položaju: stav na jednoj nozi:

0 boda - stopalo ima dobro izražen svod, otisci stopala od 1 - 4;

1 bod - svod stopala je spušten, otisci stopala od 5 - 6;

2 boda - stopalo je ravno - otisci stopala od 7 - 10, klasifikacija po Bunaku.

METOD prof. dr Miladina Radisavljevića ocenjuje držanje tela na sliĉan naĉin ali bez sabiranja

bodova i postavljanja generalne ocene, već ponaosob od regije do regije ocenjuje status ocenama

od 0 do 2 boda.

LOŠA DRŢANJA TELA - POSTURALNI POREMEĆAJI

Pod lošim držanjem tela se ne podrazumeva samo jedan poremećaj, jedna konkretna

deformacija, već više poremećaja, ĉija je zajedniĉka osobina da aktivnim zatezanjem

muskulature, oni išĉezavaju. Loše držanje se karakteriše slabošću celog organizma, naroĉito

zglobno-mišićnog aparata. Kod ovakvih stanja najviše je izražena statiĉka insuficijencija

kiĉmenog stuba, što je uslovljeno slabošću i ostalih delova lokomotornog sistema.

Poznato je da držanje tela zavisi od ravnoteže izmeĊu sile zemljine teže i snaga koje joj se

suprotstavljaju, a to su aktivne i pasivne snage.

Loše držanje se stiĉe u najranijoj mladosti i to najviše u školskom periodu. Zato je i najvažnije da

se u tom periodu i poĉne sa vežbama, koje mobilišu ĉitav lokomotorni sistem.

Jaĉanje podrazumeva aktivnosti, koje mobilišu mišiće, zglobove i zglobne veze. Jaĉanje

muskulature kiĉmenog stuba je od primarnog znaĉaja. Ĉinjenica da kiĉma mora da bude i

savitljiva, a i ĉvrsta, govori da aktivna snaga u vidu mišića mora biti stalno prisutna.

Mišići kiĉmenog stuba su: bedreno - rebarni mišić - m. iliocostalis dorsi, najduži mišić leĊa - m.

longissimus dorsi, rteniĉni mišić - m. spinalis dorsi, meĊurteniĉni mišići - mm. interspinales,

popreĉno-rtewniĉni mišić - m. transversospinalis.

Svi zajedno ĉine mišić koji se zove jednim zajedniĉkim imenom: opružaĉ leĊa - m. errector

trunci. Svi ovi mišići zajedno sa ostalim ĉine tzv. mišićni korzet, ĉijim se sistematskim jaĉanjem

ne dozvoljava pojava telesnih deformiteta.

Druga grupa mišića, koja se ne sme zapostaviti jeste, svakako trbušna muskulatura, koja u sprezi

sa prethodnom ne dozvoljava nikakve aberacije od normale.

Prema Srakaru, pod lošim držanjem podrazumevaju se sve nepravilnosti u položaju,

meĊusobnom odnosu, i obliku karlice, kiĉmenog stuba, ramena, donjih ekstremiteta, koje nisu

posledica oštećenja na kosturu, nervno-mišićnom aparatu, nego su posledica nedovoljne i

nepravilne funkcije mišića.

Mandić smatra da se loše držanje može definisati kao poĉetno razbijanje biomehaniĉke ravnoteže

kiĉmenog stuba. Grupe mišića prouzrokuju nefiziološku konturu, tj. krivljenje kiĉme

skoliotiĉnog ili kifotiĉnog tipa. Dakle, to je faza kada na koštanim delovima još nema promena,

pa se stanje mišićne insuficijencije, odgovarajućim vežbama može sa dosta uspeha vratiti u

stanje mšićne suficijentnosti sa normalnim fiziološkim krivinama kiĉmenog stuba.

Danas se mnogo govori, a i dosta se zna šta su to loša držanja, a šta su deformiteti. Bez obzira na

tu ĉinjenicu broj dece sa posturalnim poremećajima i ravnim stopalima je u stalnom porastu.

Prema mnogim istraživanjima, kako na našem podruĉju, tako i na ostalim podaci su dosta

približni kada se radi o broju dece sa posturalnim poremećajima. Skoro da svako drugo dete u

osnovnim školama ima po neki poremećaj u držanju tela.

Može se konstatovati da je i pored brige zajednice za zdravlje deteta, negde napravljen propust

na štetu deteta.

Vežbanje je najmoćnije sredstvo za pravilan rast i razvoj deteta, ukoliko odgovara, njegovom

uzrastu, potrebama, interesovanju i mogućnostima.

Mi danas imamo i uslove za to. Imamo profesore fiziĉke kulture, koji nešto mogu samostalno, ali

još efikasnije u saradnji sa ortopedima, fizijatrima, školskim lekarima i uz bolju organizaciju

školskog života, da razreše dobar deo problema u školskoj normalnoj ili specijalnoj nastavi.

Na osnovu otkrivenih promena i funkcionalnih proba može se utvrditi da li se radi o lakšoj ili

težoj formi.

Svaka deformacija poĉinje u periodu ranog detinjstva, napreduje u periodu razvoja, a zaustavlla

se sa napredovanjem, kada se koštani rast završi.

Ako je jedan deo tela sastavljen iz većeg broja kostiju i zglobova, samim tim je i pokretljiviji, ali

i podložniji uticajima iz spoljašnje sredine. Takav sluĉaj je sa kiĉmenim stubom, koji je

sastavljen od velikog broja pršljenova, koji su tokom ĉitavog života podložni uticaju i

promenama. Da bi koliko- toliko odoleo takvim uticajima i promenama, priroda je udesila da

poprimi oblik krivudave linije.

Ove krivudave linije imaju svoje fiziološke granice zakrivljenosti, koje kada se prekoraĉe,

možemo govoriti o lakšim i težim deformacijama, tipa kifoza, lordoza, ravna leĊa, skolioza,

udubljena leĊa, kifo - skolioza i kifo - lordoza.

Prirodne fiziološke krivine kiĉmenog stuba stalna su napadna taĉka sile zemljine teže, koja teži

da ih poveća. MeĊutim do pojave skolioze npr. ne dovodi gravitacija, ali ako se skolioza pojavi

kao posledica slabosti muskiulature ili nekog drugog uzroka, onda sila zemljine teže pogoršava

takvo stanje, sl. 1 i sl. 2.

Slika 1 Slika 2

Razlika između loših drţanja i defodmacija kičme

Loše držanje nije stalan oblik zahvaćenog dela tela, na kome se uoĉavaju nepravilnosti i praćeno

je vrlo ĉesto kompenzatornim promenama, susednih segmenata tela. Iskusnom struĉnjaku ne sme

da izmakne iz vida da postoji više znakova lošeg držanja. Što ih je više u jednom momentu i kod

jedne osobe, stanje je utoliko ozbiljnije.

Izvesna stanja mogu da se koriguju zauzimanjem adaptacionog - korekcionog stava, zatezanjem

muskulature, ili rasterećenjem dela tela, pa takva stanja nazivamo labavim, posturalnim -

funkcionalnim.

Prilikom struĉnijih - preciznijih merenja, na rtg-snimku, ne nalaze se pozitivni rezultati, pa takvo

dete može da se ukljuĉi u sistematski rad.

Nasuprot ovome zahvaćeni deo kiĉmenog stuba kod pravih, fiksiranih deformacija je stalan.

Tako da postoje brojni pozitivni znaci, koji ukazuju na spazam, kontrakture, i druge pokazatelje,

da je situacija daleko ozbiljnija i da treba preduzeti radikalnije zahvate.

Pokretljivost zahvaćenog dela tela je reducirana, a sa rastom i razvojem imaju tendenciju da se u

potpunosti ustale. Raznim oblicima rasterećenja i prilikom aktivnih kontrakcija stanje se nikako

ne menja. Na rtg-snimku po pravilu postoje strukturalne promene.

Postoje precizni testovi koji su subjektivnog karaktera, ali se dosta ĉesto koriste u

razgraniĉavanju, posturalnih poremećaja od deformiteta tela (sl. 3).

Ako je uĉenik u stojećem poĉetnom položaju, i od njega zahtevamo da aktivno zategne

muskulaturu, a tom prilikom nestaju poremećaji, povećane krivine u sagitalnoj ravni (torakalna i

lumbalna), takav poremećaj je funkcionalnog karaktera. Programiranom i doziranom vežbom on

se može otkloniti. Dakle to je poremećaj I STEPENA.

Ako prilikom izvoĊenja ovog testa poremećaj ne nestaje, nego je i dalje prisutan, onda je sem

muskulature zahvatio i ligamentarni aparat, od uĉenika zahtevamo da se uhvati za vratilo i

slobodno visi. Ako se prilikom ovakvog visa poremećaj koriguje i kiĉmeni stub poprima

fiziološke krivine, poremećaj je II STEPENA.

Ako se i prilikom zauzimanja visa krivine kiĉmenog stuba održavaju u znatno povećanim

granicama i ne koriguju se ni malo, to ukazuje da je poremećaj toliko napredovao i zahvatio sem

mišića i ligamenata i koštani deo, te treba potražiti pomoć ortopeda, fizijatra, a nije iskljuĉena i

akcija hirurga, jer su krivine kiĉmenog stuba poprimile patološki karakter. One u daljem razvoju

mogu konsekutivno da dovedu do težih poremećaja vitalnih funkcija unutrašnjih organa. Ovakve

poremećaje definišemo kao deformacije III STEPENA.

Slika 3 Provera stepena deformiteta na kičmenom stubu

Da bi se svaki od pomenuta tri stepena mogao pravilno obraĊivati korektivnim vežbama,

nephodno je ukazati na osnovne anatomske odnose pojedinih segmenata.

Proverite svoje znanje odgovorima na pitanja.

Definisati loša držanja-posturalne poremećaje?

Navesti i objasniti kritiĉne periode u rastu i razvoju, kada nastaju loša držanja?

Objasniti u ĉemu je razlika izmeĊu loših držanja i telesnih deformiteta?

Hvala na paţnji i srećan rad

Predavanje za VIII nedelju iz predmeta Korektivna gimnastika - veţbe

Analiza posture pravilnog stojećeg stava

Термин постура означава позицију делова тела у односу на друге делове тела.

Постура може бити статичка, попут неких статичких положаја као што су стајање, седење

или лежање. Такође, она може бити динамичка, када се тело креће из једног положаја у

други. Постура представља усклађивање односа различитих делова тела, и са механичког

аспекта често се пореди са слагањем блокова. Уколико се блокови слажу један на други у

једној линији, они ће бити релативно стабилни. Међутим, уколико се блокови не

постављају тачно један изнад другог у истој линији, фигура ће бити (остати) у равнотежи

само уколико је њено тежиште изнад површине ослонца.

Кичмени стуб се може поредити са овим системом блокова, иако није прав, он

поседује више равнотежних антериорно-постериорних кривина. Ове кривине се понашају

као шок абсорбери и смањују учесталост повреда. Грудна и сакрална кривина које су

конкавне антериорно а конвексне постериорно се налазе насупрот цервикалне и лумбалне

кривине које су конвексне антериорно а конкавне постериорно. Битно је запазити да

кривина има две стране, конкавну и конвексну, а да ли је кривина конкавна или конвексна

зависи од тога са које се стране посматра.

Када се једна или више кривина смањи или повећа значајно у односу на положај

који сматрамо добром постуром резултат је лоша постура тела. Примера ради,

хиперлордоза лумбалне кичме представља повећање лумбалне кривине, док равна доња

леђа представљају смањење лумбалне кривине. Најчешће уколико постоји повећана

лумбална кривина јавља се и повећана грудна кривина кичменог стуба. Кичмени стуб не

би смео имати латералних кривина, уколико оне постоје, то је патолошко стање названо

сколиоза.

Развој постуралних кривина

Приликом рођења, цео кичмени стуб је конкаван антериорно и ова конкавна

кривина се назива примарна кривина. Из тог разлога грудна и сакрална кривина се

сматрају примарним кривинама, током одрастања детета развијају се секундарне крвине,

односно антериорно конвексне кривине, цервикална и лумбална (Слика 90).

Позиција карлице има велики утицај на кичмени стуб, посебно у лумбалном делу.

Карлица би требала бити у неутралном положају. Ова позиција је дефинисана када су

предње-горња бедрена бодља (Spina iliaca anterior superior, у англосаксонској литератури

се налази и под скраћеницом ASIS) и задње-горња бедрена бодља (Spina iliaca posterior

superior, у англосаксонској литератури се налази и под скраћеницом PSIS) у истом нивоу у

трансверзалној равни, и када је предње-горња бедрена бодља у истој вертикалној равни са

препонском симфизом (Symphysis pubica). Када је карлица у неутралном положају када

лумбални део кичменог стуба поседује жељену кривину. Уколико је карлица ротирана

унапред, лумбална кривина је увећана, односно долази до лумбалне хиперлордозе. Када је

Слика 90. Развој кривина кичменог стуба

карлица ротирана уназад, лумбална

кривина је умањена односно долази до

појаве равних леђа (Слика 91).

Када је тежина тела правилно

распоређена на обе ноге, карличне кости

требају бити у истом нивоу, што се може

одредити по положају предње-горњих

бедрених бодљи. Током хода ипак карлица

наизменично пропада са једне и друге

стране. Латерална ротација карлице је

контролисана од стране абдуктора зглоба

кука, највише од стране средњег и малог

глутеалног мишића, док је латерално кретање тела контролисано највише од стране

еректора кичме (M. Erector spinae) и четвртастог лумбалног мишића (M. Quadratus

lumborum). Уколико приликом стојећег положаја, флексијом у зглобу колена подигнемо

стопало од пода, та страна карлице ће делимично пропасти јер остаје без ослонца.

Мишићне контракције су примарно одговорне за одржавање тела у усправном

положају, било да је у питању мировање или кретање. Мишићи који имају највећу

функцију у одржавању усправног става се називају антигравитациони или постурални

мишићи. То су мишићи опружачи кука и колена и мишићи опружачи грудне и вратне

кичме. Други мишићи, који су мање активни, али су такође важни у одржавању усправног

положаја су флексори врата и трупа и бочни флексори трупа, абдуктори и адуктори зглоба

кука, као и пронатори и супинатори стопала. Уколико би се ови мишићи опустили десио

би се колапс тела.

Плантарни и дорзални флексори скочног

зглоба су битни у контролисању приликом љуљања

човековог тела (Слика 92). Под љуљањем се мисли

на антериорно-постериорно кретање тела које се

примарно одвија у скочним зглобовима. Оно је

последица константне корекције положаја тежишта

тела у оквиру површине ослонца. Висок положај

тежишта тела и мала површина ослонца теже да

увећају антериорно-постериорно њихање тела. Ово

се најлакше примети уколико се из нормалног

стојећег става пређе у став у коме се стоји на

предњем делу стопала или на прстима стопала.

Добра постура, што значи добар међусобни

Слика 91. Утицај положаја карлице на лумбални

део кичменог стуба

Слика 92. Контрола положаја тела

дорзалним и плантарним флексорима

скочног зглова

однос положаја делова тела, је важна јер умањује стрес на костима, лигаментима,

мишићима и тетивама. Добра постура такође умањује ниво енергије потребне мишићима

како би одржали тело усправно. Примера ради, уколико је у стојећем ставу колено у

екстензији, веома мало мишићне снаге је потребно да би одржало колено у том положају,

насупрот томе уколико је колено флектирано, потребно је више енергије.

Постуру је много лакше анализирати и описати када је тело у статичком положају,

јер изузев малог обима кретања напред назад, тело се не креће. Ипак, већина законитости

које важе за постуру у статичком положај могу се применити на постуру тела приликом

кретања. Анализа постуре тела се може најбоње урадити коришћењем виска, или

коришћењем мреже. Висак се састоји из струне или канапа на чијем је висећем окрајку

тег, што под утицајем гравитације чини канап или струну савршено правом.

Латерални аспект

У стојећем положају гледаном са латералне стране, замишљена права линија, или

коришћени висак треба пролазити незнатно испред латералног малеолуса. За идеалну

позицију тела, делови тела требају бити поравнати тако да линија пролази кроз следеће

делове тела (Слика 93):

- Глава – кроз ушну шкољку

- Раме – кроз врх акромионског наставка лопатичне

кости

- Грудна кичма – испред тела грудних пршљенова

- Лумбална кичма – кроз тела лумбалних пршљенова

- Зглоб кука – кроз велики трохантер, благо

постериорно у односу на осовину ротације зглоба

кука

- Колено – благо постериорно у односу на чашицу,

благо антериорно у односу на осовину ротације

зглоба колена

- Скочни зглоб – благо антериорно у односу на

латерални малеолус када је скочни зглоб у

неутралном положају

Из разлога што је стојећи положај активност у

затвореном кинетичком ланацу позиција или кретање у једном

зглобу утиче на позицију или кретање тела у другим зглобовима.

Слика 93 Постура тела –

латерални аспект

Антериорни аспект

У стојећем положају, посматрано из антериорне позиције, линија виска треба бити

поравната тако да пролази кроз мидсагиталну раван човека, делећи на тај начин тело на

две једнаке половине. Делови тела требају бити поравнати на

следећи начин (Слика 94):

- Глава – У положају без флексије или

хиперекстензије

- Рамена – поравната без елевације или депресије

- Грудна кост – линија виска пролази средњом

линијом грудне кости

- Карлица – ниво обе предње горње бедрене бодље

је у истој равни

- Ноге – благо раздвојене

- Колена – у истом нивоу без кривљења

- Стопала – прсти гледају благо упоље

Постериорни аспект

У стојећем положају посматрано са постериорне стране, линија виска такође треба

бити поравната да пролази кроз мидсагиталну линију раван тела, делећи тело на две

једнаке половине. Делови тела требају бити поравнати на

следећи начин (Слика 95):

- Глава – У положају без флексије или

хиперекстензије

- Рамена – поравната без елевације или депресије

- Постериорни наставци пршљенова – поравнати

дуж линије виска

- Карлица – ниво обе задње-горње бедрене бодље

је у истој равни

- Ноге благо раздвојене

- Колена – у истом нивоу без кривљења

- Скочни зглобови – Ахилова тетива нормална на

подлогу

Слика 94. Постура тела –

антериорни аспект

Слика 95. Постура тела –

постериорни аспект

Одговором на следећа питања проверићете ниво вашег знања.

. Шта је постура?

2. Колико кривина поседује кичмени стуб?

3. Шта је лоша постура?

4. Какав вид постуре представља кифотично држање тела?

5. Шта је сколиоза?

6. Какав је правилан положај карлице код добре постуре тела?

7. Шта се дешава када је карлица ротирана уназад, а шта када је ротирана унапред?

8. Демонстрирајте ротацију карлице унапред и уназад.

9. Како се другачије називају антигравитациони мишићи и због чега имају такав назив?

10. Како плантарни и дорзални флексори стопала својом функцијом утичу на постуру

тела?

11. Објасните уз демонстрацију како треба да изгледа добра постура човековог тела

посматрана са антериорне стране?

12. Објасните уз демонстрацију како треба да изгледа добра постура човековог тела

посматрана са латералне стране?

13. Објасните уз демонстрацију како треба да изгледа добра постура човековог тела

посматрана са постериорне стране?

14. За све три стране, антериорну, латералну и постериорну демонстрирајте пример лоше

постуре која се често јавља.

Хвала на пажнји и срећан рад