Predavanja Iz Grafickih Standarda 2013-2014 v2.PDF

Dr Predrag Živković,

vanredni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu

Grafički standardi - predavanja na Grafičkom fakultetu u Kiseljaku -

Beograd, mart 2014.

Grafički standardi 2013-2014 Sadržaj

Fakultet: Grafički fakultet u Kiseljaku

Šifra predmeta: 04.139-B Naziv predmeta: GRAFIČKI STANDARDI

Nivo: dodiplomski studij Godina: III Semestar: VI Broj ECTS kredita: 4

Status: obavezni Broj sati sedmično: 2+1 Ukupan broj sati: 30P+15V

1. CILJ PREDMETA Upoznavanje studenata sa osnovama standardizacije u oblasti grafičkog inžinjerstva i dizajna.

1.1.Ishod učenja Stečena znanja koriste se u daljem obrazovanju. Studenti se formiraju u kompleksne grafičke inžinjere, društveno odgovorne, sposobne da koriste postojeće standarde i daju doprinos njihovom poboljšanju.

1.2 Predmeti koji su preduslov za polaganje

Nema.

1.3 Osnovne tematske jedinice

1.Osnovni principi standardizacije, simboli. 2.Evaluacija vizuelne simbolike.Odabir imena. Kreiranje logotipa i znaka. 3.Fenomen boje. Boje (Hromatika). 4.Tipografija (fontovi). Aspekti vizuelnog identiteta. 5.Knjiga grafičkih standarda. Način primjene standarda. Pogodnosti i nedostaci postojećih standarda. 6.Knjiga primjene i definicije znaka i logotipa. 7.Knjiga aplikacija (definicije memoranduma, faksova, vizitki, interna signalizacija firme...). 8.Knjiga propagandnih materijala (draft nacrti dizajna za advertising). 9.Obaveze oko primjene standarda.

10.Osnovni elementi vizuelnog identiteta.

2. NAČIN ORGANIZIRANJA NASTAVE

Opis aktivnosti (%)

2.1. Način izvođenja nastave 1.predavanja 2.vježbe 3.diskusije 4.prezentacije

40 % 20 % 20 % 20 %

2.2. Broj sati opterećenja studenta

1.Predavanja – direktna nastava 2.Predavanja – zajedničke vježbe 3.Samostalno učenje 4.Izrada i obrana seminarskog rada 5.Ostale aktivnosti

UKUPNO

30 (1,11) 15 (0,55) 25 (0,94) 15 (0,55) 23 (0,85) 108 sati 4 ECTS

Učešće u ocjeni (%)

2.3. Način ocjenjivanja 1.prisustvo na nastavi 2.seminarski rad/drugi oblici aktivnosti 3.parcijalni testovi 4.završni test

0 – 10 % 0 – 15 % 0 – 30 % 0 – 45 %

3. LITERATURA Osnovna literatura: Skripta: 1.Novaković, D.: Grafički standardi, Fakultet tehničkih nauka Novi Sad, Departman za grafičko inžinjerstvo i dizajn; Novi Sad, (elektronski oblik)

Dopunska literatura: Priručnici: 1.List of ISO-qualiti management and quality assurance documents as of march 1997. 2.Standardi Europske unije. 3.Priručnik za grafičke standarde, Sveučilište u Rijeci, 2008;


Sadržaj 1. STANDARDIZACIJA ................................................................................................................................................ 6

1.1. Pojam standardizacije .................................................................................................................................................................. 6

1.2. Donošenje nacionalnih i međunarodnih standarda ...................................................................................................................... 8

1.3. Uvođenje postojećeg standarda u primenu .................................................................................................................................. 9

1.4. Donošenje i primena internih standarda .................................................................................................................................... 10

2. STANDARDI. ........................................................................................................................................................... 12

2.1. Međunarodna organizacija za standardizaciju ISO i međunarodni standardi ........................................................................... 13

2.1.1. Osnivanje i uloga .................................................................................................................................................................................................... 13 2.1.2. Tehnički komiteti ................................................................................................................................................................................................... 14

2.1.3. Saradnja sa drugim organizacijama ........................................................................................................................................................................ 16 2.1.4. Primer međunarodnog standarda ............................................................................................................................................................................ 17

2.2. Nacionalni standardi .................................................................................................................................................................. 17

2.3. Standardi udruženja ili grupacija ............................................................................................................................................... 17

2.4. Opšteprihvaćeni standardi pojedinih kompanija ........................................................................................................................ 18

2.5. Interni standardi ......................................................................................................................................................................... 19

3. PREGLED SERIJE STANDARDA ISO 12647 ....................................................................................................... 22

3.1. Part 1: Parameters and measurement methods -Prvi deo: Prametri i merne metode ................................................................. 22

3.2. Part 2: Offset lithographic processes - Drugi deo: Proces ofset štampe .................................................................................... 23

3.3. Part 3: Coldset offset lithography on newsprint - Treći deo: Novinska ofset štampa ............................................................... 25

3.4. Part 4: Publication gravure printing - Četvrti deo: Duboka štampa ilustrovanih izdanja ......................................................... 26

3.5. Part 5: Screen printing - Peti deo: Sito štampa .......................................................................................................................... 28

3.6. Part 6: Flexographic printing - Šesti deo: Flekso štampa .......................................................................................................... 28

4. STANDARDIZACIJA PDF FAJLOVA ................................................................................................................... 30

4.1. Potencijalni problemi u primeni PDF fajlova u grafičkoj industriji .......................................................................................... 30


4.2. Serija standarda ISO 15930........................................................................................................................................................ 31

4.3. Drugi metodi standardizacije PDF fajlova ................................................................................................................................. 32

5. PSO (PSG, PSN) SERTIFIKACIJA.......................................................................................................................... 49

6. PRIPREMA ZA PSO SERTIFIKACIJU .................................................................................................................. 53

6.1. Priprema za sertifikaciju prijema fajlova ................................................................................................................................... 54

6.2. Priprema za sertifikaciju izrade sopstvenih fajlova ................................................................................................................... 55

6.3. Priprema za sertifikaciju prikaza izgleda krajnjeg otiska na monitoru (softproofing) .............................................................. 55

6.4. Priprema za setifikaciju izrade probih otisaka ........................................................................................................................... 57

6.5. Pripema za sertifikaciju izrade štamparskih formi .................................................................................................................... 60

6.6. Priprema odeljenja štampe za sertifikaciju ................................................................................................................................ 61

6.7. Priprema za sertifikaciju uslova posmatranja za vizuelnu kontrolu otisaka .............................................................................. 63

6.8. Organizacija i dokumentacija..................................................................................................................................................... 63

7. PSO SERTIFIKACIJA .............................................................................................................................................. 65

7.1. Sertifikacija prijema fajlova ....................................................................................................................................................... 65

7.2. Sertifikacija izrade sopstvenih PDF fajlova:.............................................................................................................................. 65

7.3. Sertifikacija prikaza izgleda krajnjeg otiska na ekranu - Soft proof: ........................................................................................ 66

7.4. Sertifikacija izrade probnog otiska: ........................................................................................................................................... 66

7.5. Sertifikacija izrade štamparskih formi: ...................................................................................................................................... 67

7.6. Štampanje: .................................................................................................................................................................................. 67

7.7. Osvetljenje za vizuelnu procenu ................................................................................................................................................ 68

8. DRUGE METODE STANDARDIZACIJE PROIZVODNOG PROCESA U ŠTAMPARIJAMA ........................ 70

8.1. GRACoL .................................................................................................................................................................................... 70

8.2. GRACoL7 .................................................................................................................................................................................. 73

8.3. SWOP ......................................................................................................................................................................................... 74

8.4. SNAP .......................................................................................................................................................................................... 78

8.5. PROP .......................................................................................................................................................................................... 79


9. OSNOVNI MARKETINŠKI POJMOVI .................................................................................................................. 80

9.1. Brend (Brand) ............................................................................................................................................................................. 80

9.2. Brendiranje (Branding) .............................................................................................................................................................. 81

9.3. Korporativno brendiranje (Corporate branding) ........................................................................................................................ 81

9.4. Robna marka (Trade mark) ........................................................................................................................................................ 82

9.5. Logotip, znak, logo .................................................................................................................................................................... 83

9.6. Vizuelni identitet ........................................................................................................................................................................ 84

10. KNJIGA GRAFIČKIH STANDARDA .................................................................................................................... 87

11. STANDARDIZACIJA BOJA U KNJIZI GRAFIČKIH STANDARDA. ................................................................ 90

12. STANDARDIZACIJA FONTOVA U KNJIZI GRAFIČKIH STANDARDA ........................................................ 94

13. STANDARDIZACIJA PRIMENE I DEFINICIJE LOGOTIPA, ZNAKA I LOGOA ............................................ 96

14. STANDARDIZACIJA POSLOVNE DOKUMENTACIJE ...................................................................................102

15. PRIMERI DEFINISANJA ELEMENATA KORPORATIVNOG INDENTITETA .............................................105

Grafički standardi 2013-2014 6

1. Standardizacija

1.1. Pojam standardizacije

U literaturi se mogu naći brojne definicije standardizacije raznih autora i institucija, i sve se mogu

prihvatiti kao tačne, jer se svaka odnosi na neki aspekt standardizacije:

Proces definisanja i primene uslova neophodnih da bi se obezbedilo da dati skup zahteva bude

ispunjen, uz minimum varijacija, na reproduktivan i ekonomski prihvatljiv način, zasnovano na

najboljoj savremenoj tehnologiji.

Proces racionalizacije proizvodnje putem smanjivanja većeg broja oblika proizvodnje na manji

broj tipičnih obrazaca (standarda) istog kvaliteta, oblika, veličine, težine, itd (slika 1.1).

Dovođenje u saglasnost sa prethodno formulisanim standardom.

Proces uvođenja standarda, koji sadrže tehničke specifikacije ili druge precizne kriterijume koji se

moraju primenjivati konzistentno kao pravila, smernice ili definicije karakteristika. Ovim se

osigurava da materijali, proizvodi, procesi i usluge odgovaraju svojoj nameni.

Uspostavljanje usaglašenih pravila i normi za višekratnu primenu, kojima se postiže optimalan

stepen uređenosti u određenoj oblasti.

Skoro sve oblasti ljudskog delovanja se mogu standardizovati:

Proces proizvodnje. U okviru ovih predavanja biće detaljnije obrađena oblast grafičke prozvodnje.

Karakteristike proizvoda. U okviru ovih predavanja biće detaljnije obrađene karakteristke otisaka,

kao poluprozvoda grafičke industrije.

Način pružanja usluga. Na primer, ukoliko odete u bilo koji restoran koji pripada nekom od lanaca

restorana brze hrane raširenih po celom svetu, bićete usluženi na isti način, i, da lokalno


stanovništvo nema svoje prepoznatljive karakteistike, teško bi mogli da zaključite u kom kraju sveta

se nalazite.

Način odevanja. Ovaj vid standardizacije je poznat odavno, na primer, još pre dve-tri hiljade godina

je odeća rimskih vojnika bila standardizovana. Danas se standardizacija odevanja primenjuje u

skoro svim zvaničnim službama (vojska, policija, pošta), ali i u mnogim kompanija, kao unforma

(mornarica, avio kompanije, železničari, osoblje gradskog saobraćajnog preduzeća), ili kao tzv.

dress code - način oblačenja, koji podrazumeva da u banku ili sud ne možete doći obučen kao dete

cveća, već morate imati odeću koja se ukapa u propisana pravila - standarde. Ovi standardi mogu

biti pisani, ali i nepisani. Na primer, ukoliko neki visokopozicionirani menadžer u mladoj i

dinamičnoj kompaniji, koja se bavi, na primer, razvojem zabavnog softvera, dolazi na posao u

džinsu i patikama, onda će i zaposleni u najvećem broju slediti taj primer, i na taj način biće

uspostavljen neformalni i nezvanični standard odevanja.

Jezik. Na primer, nemački jezik je standardizovan na prostoru od severnog mora do južnih alpa, i,

bez obzira što se izgovor menja zavisno od toga da li ste na severu ili jugu Nemačke, u Austriji, ili

Švajcarskoj, svi zvanično pišu po istom pravopisu i jezik zovu jednim imenom. Na ovaj način

ostvarene su velike uštede i olakšana je komunikacija u brojnim oblastima.

Način komunikacije. Ovo je veoma široka oblast, jer komunikacije obuhvataju radiodifuziju,

televizija, kablovsku televiziju, internet, elektronsku poštu, direktne radio veze, fiksnu telefoniju,

telefaks... Da bi se učesnici u komunikaciji razumeli, ova oblast mora biti izuzetno dobro

standardzovana.

Ponašanje ljudi u raznim situacijama. Ovo je definisano nezvaničnim standardima, koji se zovu bon-

ton.


Pod standardizacijom se, krajnje pojednostavljeno rečeno, u suštini mogu podrazumevati dva

procesa:

Donošenje (definisanje, kreiranje) standarda.

Primena standarda.

1.2. Donošenje nacionalnih i međunarodnih standarda

Da bi se definisao i u primenu uveo novi nacionalni ili međunarodni standard, neophodno je da se

steknu određeni uslovi:

Da postoji "kritična masa" zainteresovanih stručnjaka iz određene oblasti, koji su spremni da ulože

dosta rada, truda, znanja i iskustva da bi kreirali novi standard.

Da su stručnjaci organizovani kroz neku organizaciju za standardizaciju, na nivou grupacije, države

ili međunarodnom nivou, na primer DIN ili ISO.

Donošenje standarda se sastoji iznekoliko koraka:

Pokretanje inicijative za izradu standarda.

Kreiranje nacrta standarda.

Rasprava unutar tehničkog komiteta ili radne grupe.

Korigovanje nacrta standarda.

Podnošenje verzije standarda na uvid javnosti.

Prikupljanje primedbi i zapažanja od strane zainteresovane stručne javnosti.

Korigovanje standarda i usaglašavanje na tehničkom komitetu.

Objavljivanje prve verzije standarda.

Praćenje efekata primene standarda.

Revizija.


Poslednja dva koraka se u životu nekog standarda mogu desiti više puta.

Prilikom donošenja novog standarda mora se voditi računa o brojnim stvarima:

Standard ne sme biti previše strog, jer će to onemogućiti njegovu masovnu primenu, ili će standard

biti potpuno neprimenjiv. Međutim standard treba da bude dovoljno strog da ispuni svoju funkciju.

Standard mora biti napisan jasno, jednostavno, precizno i tačno.

Standard mora koristiti konzistentnu i jasno definisanu terminologiju. Često se prvi u nekoj seriji

standarda bavi upravo terminologijom, da bi se znalo kako se šta zove.

Standard mora da omogući unificiranje, smanjenje broja varijacija u proizvodnji, smanjenje broja

mogućih slučajeva. Na primer, uvođenjem standarda za formate papira i štamparima i

proizvođačima papira i štamparskih mašina je olakšan rad, povećana efikasnost i ekonomičnost,

smanjeni su gubici usled neiskorišćenog materijala i olakšana je komunikacija između svih učesnika

u reprodukcionom lancu.

1.3. Uvođenje postojećeg standarda u primenu

Ovde možemo razlikovati nekoliko slučajeva, prema nivou standardizacije koji treba ostvariti u

nekoj grafičkoj organizaciji:

Uvođenje pojedinačnog standarda u primenu u jednom segmentu rada organizacije. Na primer, sa

ISO standardom se može usaglasiti izrada probnog otiska u štampariji, što samo po sebi ne znači

mnogo, ali je dobro kao prvi korak u procesu standardizacije.

Uvođenje grupe tehničkih standarda u cilju standardizovanja celog procesa proizvodnje ili pružanja

usluga, u skladu sa međunarodnim standardima. Na primer, štamparija koja se priprema za PSX

sertifikaciju (Process Standard Offset, Newspapaer ili Gravure - ofset, novinska štampa, duboka


štampa) će usaglasiti sedam faza svoje proizvodnje sa odgovarajućim ISO i drugim standardima,

među kojima je jedan od najvažnijih neki od standarda iz serije ISO 12647.

Uvođenje sistema kvaliteta, sa sertifikacijom, koji se bavi svim aspektima poslovanja organizacije.

Na primer, štamparija može kao prvu fazu da uvede sistem kvaliteta ISO9001, u cilju da uredi svoje

poslovanje, a kao sledeću fazu u procesu standardizacije da uvede i neke tehničke, grafičke

standarde.

Uvođenje grupe tehničkih standarda sa PSX sertifikacijom. Ukoliko se štamparija dobro pripremi i

usaglasi svoju proizvodnju po svih sedam tačaka PSX sertifikacije, onda je sledeći logičan korak

prijavljivanje za sertifikaciju. Pozitivan ishod sertifikacije predstavlja verifikaciju uspešnosti

štamparije i kod potencijalnih klijenata izaziva veće poverenje, a često predstavlja i uslov da bi se na

tenderu dobio posao.

Svaka štamparija koja planira da štampa za izvoz u razvijene zemlje pre ili kasnije suočiće se sa

pitanjem: "Da li Vaša štamparija štampa u skladu sa ISO 12647-x", ili "Da li Vaša štamparija poseduje

PSX sertifikat.

O proceduri pripreme za PSX sertifikaciju biće više reči u narednim poglavljima.

1.4. Donošenje i primena internih standarda

Interni ili kućni standardi mogu da se odnose na:

Tehničke specifikacije procesa, poluproizvoda ili krajnjeg prozvoda.

Definisanje karakteristika elemenata vizelnog identiteta organizacije.

Druga tačka biće detaljnije obrađena u narednim poglavljima.

U okviru donošenja tehničkih specifikacija, može se propisati mnogo stvari, od kojih će ovde samo

kao primer biti navedeno nekoliko:


Referentne vrednosti i dozvoljena odstupanja optičkih gustina punih tonova procesnih boja na

određenoj vrsti podloge.

Referentne vrednosti i dozvoljena odstupanja CIEL*a*b* koordinata polja punih tonova procesnih

boja.

Dozvoljeno povećanje tonske vrednosti rastera na otisku u odnosu na vrednosti na štamparskoj

formi ili u fajlu.

Način uzorkovanja.

Način merenja.

Način obrade i arhiviranja rezultata merenja

Viskozitet boje (ovo je posebno važno u dubokoj i flekso štampi)

Interne standarde najčešće donose ambiciozni inženjeri, samoinicijativno, ili po nalogu rukovodstva.

Kao što je bilo koji zakon bolji od bezakonja, tako je i bilo kakva standardizacija bolja od situacije u kojoj

se proizvodnja odvija bez bilo kakvih pisanih pravila.

Interni standardi mogu da se donose i primenjuju s različitim ambicijama:

Kao izraz težnje da se dostignu neki univerzalniji standardi; ili

Da se makar utvrdi i opiše postojeće stanje i mogućnosti prozvodnog sistema, kako bi se

proizvodnja odvijala bez velikih oscilacija postignutih parametara kvaliteta.


2. Standardi. Standardi mogu biti:

Pisani i

Nepisani (podrazumevani).

Nepisani standardi su, na primer, narodni običaji. Tipičan primer nepisanog standarda u

komunikaciji je običaj da se na pozdrav otpozdravi, ili da se na "hvala" odgovori sa "molim" ili "nema na

čemu". Ovi nepisani (običajni) standardi mogu biti i veoma kompleksni, na primer način obraćanja i

pozdravljanja u japanskim kompanijama, gde se, iako to nigde ne piše, zna pod kojim uglom se ko kome

klanja, zavisno od pozicije na hijerarhijskoj lestvici.

Pisani standardi su dokumenti koji sadrže zahteve, specifikacije ili druge precizne kriterijume.

Standardi treba da se sistematično koriste kao pravila ili definicije po kojima se proizvodi, obrađuje ili

pružaju usluge. Primena standarda treba da obezbedi da se materijali, proizvodi, procesi i usluge koji

nastaju ili se pružaju prema tim standardima, mogu koristiti za predviđenu namenu, odnosno da budu

usaglašeni sa postavljenim zahtevima.

Standardi mogu biti:

Međunarodni (ISO).

Nacionalni (DIN, BS, ANSI, GOST, JUS, SRPS).

Standardi udruženja, grupacija ili pojedinih kompanija (BVD-FOGRA, PANTONE, PSO).

Interni (kućni, kompanijski) standardi.


2.1. Međunarodna organizacija za standardizaciju ISO i međunarodni standardi

2.1.1. Osnivanje i uloga

U oktobru 1946. delegacije iz 25 zemalja, na sastanku na Institutu za građevinarstvo u Londonu,

odlučile su da osnuju internacionalnu organizaciju, čiji bi cilj bio da internacionalno koordinira i unificira

industrijske standarde. ISO organizacija je zvanično počela sa radom 23. februara 1947. Ona predstavlja

mrežu 162 nacionalnih instituta za standardizaciju, sa sedištem u Ženevi. Organizacija sarađuje i sa

vladinim i sa privatnim ustanovama, a sama je inače nevladina organizacija. Osnovna funkcija ove

organizacije jeste da koordinira rad na razvoju, donošenju i distribuciji novih standarda. Pošto Internacionalna organizacija za standardizaciju ima različite akronime na različitim jezicima

(IOS na engleskom - International Organization for Standardization, OIN na francuskom - Organisation

Internationale de Normalisation, itd.) osnivači su odlučili da joj daju ime za svaku priliku. Odabrali su

ISO, poreklom od grčke reči isos, što znači jednak. Bez obzira na zemlju i jezik, skraćenica naziva

organizacije će uvek biti ISO.

ISO u svom portfoliju trenutno ima više od 17.500 internacionalnih standarda i ostalih normativnih

dokumenata. ISO program rada se kreće od standarda za tradicionalne aktivnosi, kao što su poljoprivreda i

inženjering, preko medicinskog inženjeringa, proizvodnje i distribucije, do transporta, medicinskih

sredstava, informacija i informacionih tehnologija, sve do standarda za dobru praksu u proizvodnji i

pružanju usluga.

Rad organizacije ISO utiče na pozitivne promene u svetu u kome živimo. ISO standardi dodaju

vrednost svim vrstama poslovnih operacija. Oni doprinose razvoju, proizvodnji i distribuciji proizvoda i

usluga, čineći ih efikasnijim, bezbednijim i čistijim. Oni takođe pružaju sigurnost kupcima i korisnicima

usluga i čine njihov život lakšim.


ISO je odgovoran za razvoj, održavanje i izdavanje standarda, ali ISO ne vrši procenu sistema

menadžmenta niti organizacije, odnosno proveru usaglašenosti sa zahtevima standarda. ISO, dakle ne vrši

poslove eksternih provera niti sertifikacije. Provere i serfitikacije sistema menadžmenta vrši, nezavisno od

ISO-a, više od 2.500 sertifikacionih tela širom sveta, nad kojima ISO nema autoritet niti kontrolu.

2.1.2. Tehnički komiteti

U okviru organizacije ISO, na primer, standardi se donose na osnovu inicijative Tehničkih komiteta

(Technical comitee-TC) za pojedine oblasti. Tehnički komiteti se sastoje od nacionalnih delegacija iz

zainteresovanih zemalja. Nacionalne delegacije sastavljaju nacionalni komiteti ili instituti za

standardizaciju, koji biraju stručnjake iz preduzeća, strukovnih udruženja ili državnih organa.

Dakle, svako ko se na nekom polju istakao u stručnom pogledu, ako pokaže zainteresovanost i

inicijativu, i ako je država ili grupacija spremna da snosi troškove njegovog putovanja i boravka tokom

sednica tehničkih komiteta, ima šansu da učestvuje u kreiranju međunarodnih standarda.

ISO se sastoji od više od 190 tehničkih komiteta. Finansira se od članarina koje plaćaju države

članice za učešće nacionalnih organizacija za standardizaciju u radu ISO organizacije, kao i od prodaje

standarda.

Od značaja za grafičku i ambalažnu industriju je rad sledećih tehničkih komiteta:

Tehnički komitet TC 6: Papir, karton i celuloza (Paper, board and pulps) sa 67 standarda koji su

objavljeni ili su u razvoju.

Potkomitet TC 6/SC 2: Metode testiranja i specifikacije kvaliteta papira i kartona (Test methods and

quality specifications for paper and board) sa 82 standarda koji su objavljeni ili su u razmatranju.

Potkomitet TC 35/SC 9:Opšte metode testiranja boja i lakova (General test methods for paints and

varnishes), u kome je obrađen veći broj standarda, od kojih se jedan odnosi na štamparske boje.


Tehnički komitet TC 130: Grafička tehnologija (Graphic Technology) sa 71 standardom koji je

objavljen ili u razmatranju.

Tehnički komitet TC 132: Ambalaža (Packaging) sa 40 standarda koji su objavljeni ili u

razmatranju.

Oblast rada TC 130 direktno se odnosi na grafičku tehnologiju, i njome je obuhvaćeno sledeće:

Laboratorijska priprema probnih otisaka za ispitivanje štamparskih boja.

Metode ispitivanja i referentne vrednosti raznih karakteristika štamparskih boja.

Karakteristike registar sistema.

Procesna kontrola izrade ofset ploča, separacija, probnih otisaka i otisaka sa štamparske mašine.

Karakteristike ofset ploča i ofset gume.

Terminologija.

Razmena digitalnih podataka, razni formati fajlova.

Bezbednosni zahtevi za sisteme u grafičkoj industriji

metode merenja.

Uslovi koje moraju da ispune monitori za simulaciju izgleda otiska (softprufing) i uslovi

posmatranja.

Uslovi izrade probnog otiska korišćenjem digitalnih podataka.

Karakteristike mernih uređaja za merenje otisaka.

Razmena digitalnih podataka korišćenjem PDF/X formata.

Kolor menadžment zasnovan na ICC profilima.


2.1.3. Saradnja sa drugim organizacijama

Na poslovima internacionalne standardizacije, ISO sarađuje sa svojim partnerima: Međunarodnom

elektrotehničkom komisijom (International Electrotechnical Commission - IEC) i Međunarodnom

telekomunikacionom unijom (International Telecommunication Union - ITU). Ove tri organizacije, sve iz

Ženeve, formirale su World Standards Cooperation (WSC), kako bi delovali strateški u izradi i

promovisanju internacionalne standardizacije.

ISO održava bliske veze sa Svetskom trgovinskom organizacijom (World Trade Organization -

WTO), koja posebno ceni doprinos ISO standarda u redukovanju tehničkih barijera u trgovini. Kada se

radi o harmonizaciji propisa i javnih politika, ISO sarađuje i sa Ujedinjenim nacijama (United Nations -

UN) i njenim specijalizovanim agencijama i komisijama, kao što su:

CODEX Alimentarius, sa kojom sarađuje na pitanjima bezbednosti hrane, merljivosti, upravljanja i

sledljivosti;

UN Ekonomskom komisijom za Evropu (UN Economic Commission for Europe - UN/ECE), na

bezbednosti motornih vozila i transportu opasne robe;

Svetskom zdravstvenom organizacijom (World Health Organization -WHO), za tehnologiju u

zdravstvu;

Internacionalnom pomorskom organizacijom (International Maritime Organization -IMO), na

bezbednosti trasporta;

Svetskom turističkom organizacijom (World Tourism Organization - UNWTO), na kvalitetu

turističkih usluga.

ISO takođe redovno sarađuje sa najvažnijim internacionalnim organizacijama za metrologiju,

kvalitet i procenu usaglašenosti.


2.1.4. Primer međunarodnog standarda

Kao primer međunarodnog standarda može se uzeti serija ISO 12647: Graphic technology —

Process control for the production of half-tone colour separations, proof and production prints (Grafička tehnologija – Procesna kontrola izrade separacija, probnih otisaka i otisaka na štamparskoj

mašini), u sedam delova, koji definišu terminologiju i osnovne pojmove, ofset štampu, novinski ofset,

flekso štampu, duboku štampu, sito štampu i digitalnu štampu probnih otisaka.

Okosnicu standardizacije grafičkih preduzeća čini serija standarda ISO 12647 (sika 2.1), koja će biti

detaljnija obrađena.

2.2. Nacionalni standardi

Nacionalni standardi donose se u odgovarajućim zavodima ili institutima za standardizaciju na nivou

pojedinih država. Nacionalni standardi pojedinih država predstavljaju osnovu za usaglašavanje na

međunarodnom nivou. Naravno, razvijenije zemlje imaju razvijeniji sistem standarda, pa samim tim i veći

uticaj prilikom donošenja međunarodnih standarda. Tako, na primer, ISO standardi za grafičku industriju

nastali su, pre svega, na osnovama nemačkih, britanskih i američkih standarda.

Po donošenju međunarodnih standarda, nacionalne institucije za standardizacije prevode

međunarodni standard na zvaničan jezik te države i proglašavaju njegovu primenu u domaćoj industriji ili

nekom sektoru pružanja usluga.

2.3. Standardi udruženja ili grupacija

S obzirom na ogroman broj oblasti proizvodnje i pružanja usluga, koje treba standardizovati,

nemoguće je da jedno telo kao što je ISO, pa čak i uz pomoć nacionalnih ustanova za standardizaciju,

može kvalitetno da definiše standarde u svim oblastima. Zbog toga je od izuzetnog značaja rad pojedinih


ustanova koje rade u okviru strukovnih udruženja ili grupacija proizvođača koji se bave nekom uže

definisanom delatnošću. Veoma često propisi koje donose ovakve, usko stručne i zainteresovane ustanove,

postaju nacionalni, pa čak i međunarodni standardi.

Tipičan primer jeste Savezno udruženje štampara (Bundes Verband Druck - BVD), koje deluje u

Nemačkoj i u čijem sastavu radu čuveni institut Forschung gesellschaft Druck e.V. - FOGRA, iz koga je

potekao veliki broj DIN (Deutsche Industrie Normen), a zatim i ISO standarda.

Za grafičku industriju posebno je važan pojam PSO (Process Standard Offset), PSG (Gravure-

duboka štampa) i PSN (Newspaper-novinska štampa) sertifikacije. Ovo nisu tipični standardi, već sistem

koji objedinjuje primenu najznačajnijih ISO i drugih standarda neophodnih da bi se proizvodnja u

štampariji na najracionalniji način kompletno usaglasila sa postojećim standardima. PSX sertifikate (slika

2.2) dodeljuju ugledni instituti i slične ustanove koje se bave standardizacijom u grafičkoj industriji

(FOGRA, UGRA, IGT, IFRA), ali svi to rade na sličan način, prema istoj proceduri, pa se može reći da se

PSX standardizacija obavlja na nivou grupacije grafičkih instituta.

2.4. Opšteprihvaćeni standardi pojedinih kompanija

Postoji određen broj standarda koji su napravile pojedine kompanije, prvobitno za lokalnu upotrebu,

ali su, usled:

povoljnog spleta okolnosti na tržištu,

dominacije te kompanije na tržištu, ili

zbog toga što su ponuđena rešenja bila toliko dobra,

ti standardi postali opšteprihvaćeni. Tipičan primer za ovo jeste kompanija PANTONE, koja je napravila

jedan od sistema za mešanje boja. Međutim, sticajem okolnosti, PANTONE sistem mešanja boja je danas


dominantan sistem koji primenjuju svi ozbiljniji proizvođači grafičkih boja, i ugrađen je u većinu softvera

koji se koriste u grafičkoj industriji.

Može se navesti još jedan primer, u kome je jedna kompanija, ADOBE, uspela da se njena rešenja

nametnu kao standardna u nekoliko oblasti:

PostScript (PS, jezik za opis stranice);

Portable Document Format (PDF, jezik za ops stranice) i

AdobePhotoShop. S obzirom da ga koristi ogromna većina ljudi koji se bave grafičkim dizajnom i

pripremom za štampu, ali i korisnici iz drugih oblasti, može se reći da je to standardni program za

obradu bitmapa. Posoje i drugi programi za istu namenu, ali je njihova zastupljenost u

profesionalnoj grafičkoj delatnosti, u odnosu na Adobe PotoShop, praktično zanemarljiva.

Danas svaki proizvođač opreme i softvera za izradu filma, štamparskih formi ili digitalnu štampu

vodi računa da njegovi proizvodi mogu da naprave ili reprodukuju PS i PDF fajlove.

2.5. Interni standardi

Interni standardi se donose na nivou kompanije, ili čak u manjim organizacionim jedinicama. Oni se

donose i primenjuju u slučajevima kada:

Ne postoje odgovarajući standardi doneti na višem nivou, a koji se odnose na delatnost organizacije.

Ne mogu da se primene postojeći standardi.

Postojeći standardi koji se odnose na rad kompanije nisu dostupni ili odgovarajući.

Internim standardima mogu biti definisane i propisane mnoge stvari, od kojih su neke možda

definisane i međunarodnim ili nacionalnim standardima. Međutim, u slučaju da se donese i primeni interni

standard, ciljane vrednosti i tolerancije će biti svojstvene samo datoj organizaciji koja ih je definisala, i

biće različite od svih drugih organzacija.


U ovu grupu standarda svrstavaju se i grafički standardi (slike 2.3, 2.4) koji se odnose na definisanje

elemenata vizuelnog identita neke organizacije, koji će biti detaljno obrađeni u narednim poglavljima.


Slika2.3 Knjiga grafičkih standarda Slika 2.4 Izvod iz knjige grafičkih standarda organizacije

Kiwanis International, koja se bavi poboljšanjem života dece


3. Pregled serije standarda ISO 12647 Serija standarda ISO 12647 predstavlja jedan od najvažnijih standarda za grafičare, jer defniše

uslove štampaanja i parametre kvaliteta koji se moraju dostići na otisku, čime se izbegava proizvoljnost u

odlučivanju prilikom podešavanja mašine za štampu i, uopšte, vođenja proizvodnog procesa.

Svrha ovih standarda jeste da opiše minimalni skup primarnih procesnih parametara

neophodnih da se jedinstveno definišu vizuelne karakteristike i odgovarajuće tehničke

karakteristike probnog otiska ili otiska sa štamparske mašine, dobijenih direktno iz forme načinjene

nekim digitalnim (CtP) postupkom ili kopiranjem sa filmova koji na sebi nose rastrirane separacije. Serija standarda ISO 12647, koji nosi naziv Graphic technology - Process control for the

production of half-tone colour separations, proof and production prints - sastoji se iz sedam delova:

3.1. Part 1: Parameters and measurement methods -Prvi deo: Prametri i merne metode

Prvi deo iz serije sandarda ISO 12647 definiše minimalni broj procesnih parametara koji na

jedinstven način određuju četvorobojnu rasterski reprodukovanu ilustraciju, što se koristi i u ostalim

delovima ove serije. Parametri su izabrani na osnovu sledećih faza u proizvodnom procesu:

Separacija boja;

Izrada štamparske forme;

Izrada probnog otiska;

Štampanje tiraža;

Površinska obrada.

Prvi deo iz serije standarda ISO 12647 obuhvata sledće:


Termine i definicije, na primer na primer: CIELab bojeni prostor, odstupanjeu boji, tonska vrednost

rastera, povećanje tonske vrednosti rastera, sivi balans, linijatura rastera, ugao rastera, optička

gustina, štamparska forma, odobreni otisak, probni otisak...

Skup zahteva koji moraju biti ispunjeni, a odnose se na brojne primarne i sekundardne parametre.

Metode merenja i testiranja.

Pod primarnim parametrima podrazumevaju se oni parametri koji direktno određuju vizuelne

karakteristike slike. U primarne parametre mogu se svrstati tonska vrdnost rastera, optička gustina,

odstupanje u boji...

Sekundarni su oni parametri koji imaju indirektan uticaj na izgled odštampane slike, tako što utiču

na promenu vrednosti primarnih parametara. U sekundardne parametre se ubrajaju debljina separacionog

filma, orijentacija slike, polarnost filma, hrapavost filma, prisustvo oznaka pasera i boja, redosled

štampanja...

Na kraju su data dva aneksa, od kojih je prvi normativan i propisuje formu sastavljanja izveštaja o

merenjima određenih procesnih parametara.

3.2. Part 2: Offset lithographic processes - Drugi deo: Proces ofset štampe

Ovaj deo serije standarda ISO 12647 definiše referentne vrednosti primarnih parametara navedenih i

definisanih u prvom delu serije, i definiše tehnička svojstva rasterskog (autotipijskog) otiska načinjenog

ofset štampom. Standard predviđa da će se , ukoliko se postignu referentne vrednosti u okviru dozvoljenih

tolerancija, ostvariti dobro vizuelno podudaranje boja sa probnog otiska i otiska iz tiraža.

Osim definicija iz prvog dela serije standarda, u drugom delu se uvodi još nekoliko:

Pozitiv ploča.

Negativ ploča.


Četvorobojna štampa obrazaca.

Komercijalna/specijalna ofset štampa.

Hitset (heat-set) ofset štampa.

Tonska vrednost rastera na formi.

ISO 12647-2 (komercijalna ofset štampa) deli papir na pet kategorija

Sjajni premazni bezdrvni papir, Tip 1.

Mat premazni bezdrvni papir, Tip 2.

Sjajni premazni u rolni, Tip 3.

Nepremazni, beli, Tip 4.

Nepremazni, žućkasti, tip 5.

U daljem tekstu standarda definisani su zahtevi, odnosno referentne vrednosti za fajlove, separacione

filmove i štamparske forme:

Kvalitet separacionih filmova i štamparskih formi.

Ugla rastera.

Oblika rasterske tačke i njenog odnosa prema tonskoj vrednosti rastera.

Dozvoljenog odstupanja dimenzija motiva na filmu ili štamparskoj formi između dve separacije.

Ukupne tonske vrednosti rastera na jednom mestu.

nijature rastera.

Pole definisanja uslova za izradu štamparskih formi, defnisani su zahtevi za izradu probnih otisaka i

otisaka iz tiraža:

Boja podloge.

Sjaj podloge.


Spektrofotometrijske karakteristike procesnih boja i njihovih kombinacija.

Sjaj punog tona procesnih boja na otisku.

Granične vrednosti linijature rastera za koje važi ovaj standard.

Povećanje tonske vrednosti rastera naotisku za različite slučajeve štampanja.

Dozvoljene tolerancije i rasejanje tonskih vrednosti na otisku u srednjim tonovima.

Na kraju je propisan način pisanja izveštaja o uslovima pod kojima je štampano, i data su tri

informativna aneksa (kao najava budućih revizija o:

Metodama određivanja spektrofotometrijskih karakteristka bojana otisku.

Vezi između povećanja tonske vrednosti rastera na otisku od linijature rastera.

Sivom balansu

3.3. Part 3: Coldset offset lithography on newsprint - Treći deo: Novinska ofset štampa

Namena i struktura ovog i ostalih standarda iz serije je slična drugom delu, koji je opisan u tački 3.2.

U trećem delu uvedena je definicija pojma koldset ofset štampe.

ISO 12647-3 (novinska štampa) propisuje referentne kolorimetrijske i optičke vrednosti za samo

jednu vrstu novinskog papira, ali daje dve tipične i normirane karakteristike prenosa tonskih vrednosti, za

povećanje tonske vrednosti u srednjim tonovima od 26% i 30%.


Slika 3.1 Dve tipične karakteristike prenosa tonskih vrednosti za standardizovanu novinsku štampu

U informativnim aneksima na kraju standarda navedeno je sledeće:

Tolerancije za sekundarne boje (dobijene kombinacijom primarnih - procesnih boja).

Tipične optičke gustine punih tonova procesnih boja na novinskom papiru, sa kojima se ispunjavaju

zahtevi u pogleduj spektrofotometrijskih karakteristika procesnih boja.

Specifikacija ICC profila koji se odnose na novinsku ofset štampu, a koji se mogu preuzeti sa veb

stranice ICC konzorcijuma.

Sivi balans.

3.4. Part 4: Publication gravure printing - Četvrti deo: Duboka štampa ilustrovanih izdanja

U četvrtom delu uvedene su sledeće definicije:


Poboljšani novinski papir.

Korak graviranja.

Pun ton procesne boje u dubokoj štampi.

Standard za duboku štampu publikacija (ISO 12647-4), na žalost ne pokriva oblast štampanja

providnih ambalažnih materijala. Podloge koje se prema ovom standardu štampaju u dubokoj štampi su

podeljene u četiri grupe:

S1, premazni papir gramature preko 70 g/m2.

S2, LWC, premazni papir male gramature.

S3, superkalandrovani papir.

S4, poboljšani novinski papir

U informativnom aneksu na kraju standarda navedena je specifikacija dva gamuta postupka duboke

štampe karakteristična za:

Gamut koji se može dobiti sa štamparskim bojama koje su usaglašene sa ISO2846-3, koji je veoma

sličan gamutu ofset štampe.

Širi gamut, koji je nazastupljeniji u evropskim štamparijama, i čija je specifikacija najavljena za

neku od sledećih revizija standarda IS2846-3.

Ovaj standard daje vrednosti povećanja tonske vrednosti rastera samo kao informativne, i predviđa

da se izrada štamparskih formi i probnih otisaka zasniva na primeni ICC profila. Standardom za duboku

štampu predviđena su dva tipa gamuta (bojenog prostora koji se može reprodukovati), svaki za četiri vrste

podolga, što daje ukupno osam normiranih kombinacija kolorimetrijskih vrednosti boja punih tonova na

otisku.


3.5. Part 5: Screen printing - Peti deo: Sito štampa

Ovaj standard takođe ima sličnu strukturu kao i ostali standardi iz serije.

Kao posebno važno pitanje, standard propisuje uglove rastera, u cilju izbegavanja Moare efekta sa

strukturom mrežice sita.

Definisan je raspon linijatura za primenu u sito štampi, kao i linijature i tonske vrednosti rastera za

kreiranje polja za kontrolu sivog balansa.

Prilikom definisanja spektrofotometrijskih karakteristika punih tonova procesnih boja, date su

referentne vrednosti za tri karakteristična gamuta:

Gamut 1 se odnosi na štampu sa manjim zasićenjem, što je karakteristično za jako upojne materijale.

Gamut 2 se odnosi na štampu sa srednjim zasićenjem boja, koji podseća na ofset štampu.

Gamut 3 se odnosi na štampanje sa velikim zasićenjem boja, kao što su na primer, propagandni

materijali.

Za svaki tip gamuta normirane su referentne kolorimetrijske vrednosti boje punog tona na otisku.

U informativnom aneksu na kraju standarda navedene su tipične referentne vrednosti optičkih

gustina procesnih boja na otisku za tri tipa gamuta, mereno u po različitim specifikacijama (koje nisu

normativne).

3.6. Part 6: Flexographic printing - Šesti deo: Flekso štampa

Šesti deo serije standarda direktno se može primeniti na:

Flekso štampu različitih izdanja, među kojima su časopisi, katalozi, komercijalni materijali.

Štampu ambalažnih materijal, među kojima su etikete, kutije i razne folije.

Izradu rasterskih i probnih otisaka sa kontinualnim tonovima, koji treba da omoguće uvid u kolorne

karakteristike flekso štampe.


Definisano je pet tipova podloga za štampanje, i za svaki tip određene karakteristike i referentne

vrednosti sa dozvoljenim tolerancijama. Tipovi podloga za flekso štampu su:

Talas karton (premazni ili nepremazni).

Premazni papir.

Nepremazni papir:

Film/Folija.

Za svaki tip podloge definisani su:

Ukupna tonska vrednost rastera na jednom mestu.

Raspon linijatura rastera koji se može koristiti za štampanje.

Boja i sjajnost podloge.

Spektrofotometrijske karakteristike punih tonova procesnih boja i njihovih kombinacija.

Povećanje tonske vrednosti rastera na otisku.

Rasejanje tonskih vrednosti šarenih boja u srednjim tonovima.


4. Standardizacija PDF fajlova Druga, za grafičku industriju izuzetno značajna grupa ISO standarda bavi se razmenom digitalnih

podataka zapisanih u obliku PDF (Portable Document Format) fajla. Standardizacija PDF fajlova je

izuzetno značajna s obzirom da je PDF postao opšte prihvaćeni način zapisivanja izgleda stranice za veliki

broj različitih namena, a ne samo za grafičku pripremu.

4.1. Potencijalni problemi u primeni PDF fajlova u grafičkoj industriji

U suštini, postoje tri grupe potencijalnih problema u primeni PDF fajlova u grafičkoj industriji:

PDF u početku uopšte nije bio namenjen grafičarima, već mnogo širem krugu korisnika koji je

koristio elektronske dokumente. Danas je PDF široko primenjen u grafičkoj industriji, ali se

normalno koristi i za druge poslove. Na primer, koristi se za pregled i razmenu dokumenata između

autora dokumenta i urednika izdanja, i može, u tom slučaju da sadrži komentare i napomene, koji ne

bi smeli da se pojave na konačno odštampanoj stranici. Dakle postoji određen broj elemenata koje

PDF fajl može da sadrži i koji su korisni i potrebni, ali se nikako ne bi smeli naći u PDF fajlu koji se

koristi u pripremi za štampanje.

PDF omogućava grafičarima da mnoge stvari definišu na više načina, tako da svaka štamparija

može da formira svoj skup podešavanja, odnosno interni standard. Naprimer, da li da se dozvoli

kompresija bit mapa ili ne; da li da se koristi subset fontova ili fontovi moraju biti potpuno uključeni

u sastav PDF fajla; RGB ili CMYK; na koliko dpi se smeju remapirati bit mape; koja verzija PDF-a,

1.3, 1.4; itd? Na ovaj način, na primer, jedna agencija koja sarađuje sa više štamparija mogla bi

imati isto toliko različitih podešavanja PDF-a, da bi to moglo da postane problem za primenu i

poveća verovatnoću pojave greške.


Softver koji se koristi za kreiranje stranica i generisanje PDF fajlova napreduje mnogo brže nego

uređaji za RIP-ovanje, pa se u praksi često javjaju problemi ako se PDF, snimljen nekim

savremenijim softverom, RIP-uje na starijem RIP-u. Može se desiti da stariji RIP ne interpretira

dobro savremenije dfinicije u PDF fajlu, ili čak da uopšte ne može da ga izripuje.

4.2. Serija standarda ISO 15930

Da bi se iz PDF dokumenata za primenu u kompjuterskoj pripremi za štampanje isključile brojne

nepoželjne funkcije, i da bi se definisao način podešavanja PDF fajla koji će odgovarati svim učesnicima u

lancu grafičke proizvodnje, zainteresovani eksperti su definisali skup kritičnih parametara i, najpre 1999.

godine kao ANSI standard, a zatim 2001. godine u okviru ISO, pretočili preporuke u prvi standard iz ove

oblasti, ISO 15930-1. PDF fajlovi pripremljeni prema ovoj specifikaciji označavaju se kao PDF/X-1 i

PDF/X-1a. Oznaka X potiče od reči eXchange, što znači razmena.

PDF/X se može uporediti sa saobraćajnim propisima, koji omogućavaju svima da se kreću brže, sa

manje zastoja, sudara i štete.

Međutim, veoma brzo se ispostavilo da ipak nije moguće jednim standardom zadovoljiti različite

potrebe, pa je već 2002 godine donesen donesen je ISO 15930-2, sa novom specifikacijom, PDF/X-3, koji

je bio namenjen onima koji su se bavili ICC zasnovanim sistemima za upravljanje bojom (dozvoljavao je

RGB i Lab bojeni prostor). S obzirom da se uvidelo da jedan standard neće moći da zadovolji sve potrebe,

te iste godine donesene su i smernice za razvoj novih PDF standarda.

Godine 2003. donesen je ISO 15930-5, koji je namenjen delimičnoj razmeni podataka, odnosno

transferu nezavršenih fajlova (na primer, unutar redakcije), koji može da sadrži i prikaz bit-mapa u niskoj

rezoluciji, radi ubrzavanja protoka i manjih potreba za memorijom. Fajl zapisan prema ovoj specifikacijai

naziva se PDF/X-2.


4.3. Drugi metodi standardizacije PDF fajlova

Praksa je pokazala da mnogi štampari nisu bili zadovoljni opštom ISO specifikacijom PDF fajla, i da

su želeli da je dorade prema svojim specifičnim potrebama, što bi opet moglo dovesti do haosa. Ponovo se

okupila grupa eksperata, danas poznata kao Radna grupa Gent (Ghent Working Group – GWG, dobila ime

po gradu u Belgiji gde je održan skup), koja je razvila PDF/X+ specifikaciju prema specifičnim

potrebama, ali ne svake štamparije posebno, već za grupe štamparija koje se bave specifičnim oblastima

(tabela 4.1).

Učesnici u pripremi za štampanje treba da poznaju standarde koji specificiraju zapisivanje PDF

fajlova, bez obzira što danas veliki broj programa nudi opciju snimanja PDF fajla kao raznih PDF/X- i

PDF/X+ formata, ili što postoje čak i besplatni softveri koji će PDF fajlove prevesti u PDF/X fajlove. Ovo

je neophodno da bi se štamparija mogla odlučiti za onaj format zapisivanja koji će u najvećoj meri

odgovarati njenim potrebama, a da bi se izbeglo kreiranje sopstvene specifikacije.


Tabela 4.1 Specifikacije GWG.


IB


5.Nivoi standardizacije u štampariji Standardizacija se može definisati na više načina. Neke od mogućih definicija su:

Proces definisanja i primene uslova neophodnih da bi se obezbedilo da dati skup zahteva bude

ispunjen, uz minimum varijacija, na reproduktivan i ekonomski prihvatljiv način, zasnovano na

najboljoj savremenoj tehnologiji.

Racionalizacija proizvodnje putem smanjivanja većeg broja oblika proizvodnje na manji broj

tipičnih obrazaca (standarda) istog kvaliteta, oblika, veličine, težine, itd.

Dovođenje u saglasnost sa prethodno formulisanim standardom.

Proces uvođenja standarda, koji sadrže tehničke specifikacije ili druge precizne kriterijume koji se

moraju primenjivati konzistentno kao pravila, smernice ili definicije karakteristika. Ovim se

osigurava da materijali, proizvodi, procesi i usluge odgovaraju svojoj nameni.

Uspostavljanje usaglašenih pravila i normi za višekratnu primenu, kojima se postiže optimalan

stepen uređenosti u određenoj oblasti.

U pogledu standardizacije postupka proizvodnje i karakteristika grafičkih proizvoda, grafičko

preduzeće može da radi na nekoliko nivoa.

5.1.Nestandardizovano

Ovo je kod nas najčešći slučaj. Kvalitet proizvodnje u najvećoj meri zavisi od iskustva, umešnosti i

motivisanosti učesnika u procesu proizvodnje. U ovako (ne)organizovanoj proizvodnji na otisku se ne

može dobiti predvidiv i reproduktivan rezultat (slika 32.1).

Nedostaci su brojni, među kojima se ističu dugo trajanje podešavanja mašine do odobrenja otiska,

izgled boja na otisku može se znati tek kada je štampanje završeno, verovatnoća pojave greške je velika,


ne postoje referentne vrednosti pa učesnici u lancu proizvodnje nemaju sigurnost da li dobro rade ili greše,

učestanost nezadovoljstva klijenta je veća, pa i pojava da se vraća tiraž.

Slika 32.1 Rezultati

nestandardizovane

proizvodnje

Prednosti ovakvog načina proizvodnje postoje samo u slučaju da klijent ne postavlja nikakve zahteve

u pogledu izgleda otiska i njegove ujednačenosti kroz tiraž ili pri ponavljanju tiraža.

5.2.Interna standardizacija

U ovom slučaju postoje interni standardi, koje najčešće u svom preduzeću uspostavljaju ambiciozniji

grafički inženjeri. Kod nas postoji nekoliko firmi koje imaju uspostavljene neke interne standarde.

Na primer, internim standardom se mogu definisati optičke gustine punih tonova procesnih boja, pa

se onda odštampa ton karta koja posle služi za orijentaciju kakve će se boje dobiti na otisku za određene

tonske vrednosti rastera definisane u fajlu (slika 32.2). Dokumentacija i pismene procedure najčešće ne

postoje ili nisu na zadovoljavajućem nivou.

Prednost interne standardizacije u odnosu na nestandardizovanu proizvodnju je u tome što će izgled

otisaka od posla do posla biti ujednačeniji i što će klijent moći da stekene približnu sliku o izgledu boje

kakva će se dobiti na otisku.


Nedostatak je što je svaki interni standard važi u sopstvenom mikro okruženju i različit je od inter-

nog standarda iz druge štamparije. Zbog toga klijenti teško mogu dobiti iste rezultate na različitim mesti-

ma, osim ukoliko nisu lično prisutni prilikom odobravanja otiska, što opet ne garantuje da će se dobiti ono

što se očekuje (slika 32.2).

Slika 32.2 Ton karta, kao orijentir za rezultate u

pogledu boja koje će se dobiti u štampi

Slika 32.3 Ako svaka štamparija ima svoj

standard, klijent će teško moći da u dve štamparije

dobije isti rezultat od iste pripreme

Drugi veliki nedostatak najčešće je nepostojanje strogih procedura čime se ostavlja mogućnost

proizvoljnosti u proizvodnji, što nikako ne ide u prilog standardizovanju proizvodnog procesa.


5.3.Delimična standardizacija

Pod delimičnom standardizacijom podrazumevamo usaglašavanje jednog dela proizvodnog procesa,

pri čemu znatan deo nije usaglašen sa međunarodnim standardima. Na primer, u Srbiji postoji više grafič-

kih preduzeća koja su uvela ISO 9000 i ISO 14000, čime su rešila pitanja upravljanja i organizacije posla,

protoka informacija, arhiviranja dokumetacije i pitanja zaštite životne sredine. Međutim, konkretna tehnič-

ka pitanja vezana za grafičku prizvodnju ovim standardima nisu obuhvaćena.

Drugi slučaj jeste da je grafičko preduzeće standardizovalo jedan deo proizvodnog procesa, na pri-

mer simulaciju izgleda otiska na kalibracionom monitoru (softpruf) ili probni otisak, pri čemu su, na pri-

mer štampanje i izrada štamparskih formi ostali neusaglašeni sa međunarodnim standardom (slika 32.4).

Slika 32.4 Ilustracija delimične

standardizacije po ISO standardu

Ovaj nivo predstavlja značajan napredak, ali ga treba shvatiti samo kao prelazno rešenje, do potpu-

nog usaglašavanja sa međunarodnim standardima koji propisuju tehničke karakteristike procesa proizvod-

nje i proizvoda, i uvođenja totalnog sistema kvaliteta.


5.4.Standardizacija kompletnog procesa štampanja bez eksterne verifikacije

Međunarodni standardi su danas svima dostupni. Svaka štamparija može da organizuje svoju proiz-

vodnju u saglasnosti sa standardima koji propisuju način rada sa fajlovima, simulaciju izgleda otiska na

kalibracionom monitoru (softpruf), izradu probnog otiska, uslove štampanja i uslove posmatranja prilikom

vizuelne ocene izgleda otiska i probnog otiska (slika 32.5).

Ovaj nivo standardizacije procesa proizvodnje predstavlja dobru osnovu za stabilnu proizvodnju bez

velikih oscilacija i sa mogućnošću predviđanja izgleda boja kakve će se dobiti na otisku. Međutim, ono što

nedostaje jeste sertifikat nadležne ustanove – opšteprihvaćena potvrda da je grafičko preduzeće dostiglo i

da je u stanju da održi pomenuti nivo standardizacije proizvodnog procesa i kvaliteta grafičkih proizvoda.

5.5.Standardizacija kompletnog procesa štampanja sa eksternom verfikacijom (ProcessStandard Offset – PSO, ProcessStandard Newspaper –PSN ili ProcessStandard Rotogravure – PSR).

Grafičko preduzeće koje je svoju proizvodnju tehnički uredilo prema međunarodnim grafičkim stan-

dardima, može da dobije sertifikat od neke ugledne organizacije sertifikovane za izdavanje sertifikata, kao

što su UGRA, FOGRA, IFRA, IGT i druge (slika 32.6). Dobijanje sertifikata donosi nekoliko prednosti,

među kojima želimo da naglasimo sledeće dve:

Sertifikat uverava klijenta da je štamparija zaista uskladila proizvodni proces sa međunarodnim

standardima i da će njen otisak biti skoro isti kao da je načinjen u nekoj sertifikovanoj nemačkoj ili

švajcarskoj štampariji.

Dobijanje sertifikata podrazumeva i povremene provere štamparije od strane sertifikacionog tela,

čime se štamparija obavezuje (primorava) da održava zadati nivo tehnološke discipline.


Slika 32.6 Certifikati, UGRA, FOGRA


6. Sistem upravljanja kvalitetom ISO 9000 Organizacija ISO (Internationala Standard Organization) sa sedištem u Ženevi, sastoji se od većeg

broja tehničkih komiteta (Technical Comitee, TC), zaduženih za razne oblasti ljudskog delovanja. ISO

standardi se razvijaju i donose od strane tehničkih komiteta. Tehnički komiteti se sastoje od nacionalnih

delegacija iz zainteresovanih zemalja. Nacionalne delegacije sastavljaju nacionalni komiteti ili instituti za

standardizaciju, koji biraju stručnjake iz preduzeća, strukovnih udruženja ili državnih organa.

Godine 1979 formiran je tehnički komitet ISO/TC 176, Menadžment kvalitetom i obezbeđenje

kvaliteta, koji je u početku imao 20 članica aktivnih članica i 14 posmatrača, da bi danas imao 80 aktivnih

članica i 21 posmatrača. Prvi standard iz serije ISO 90000 objavljen je 1987.

Serija standarda ISO 9000 predstavlja međunarodni konsenzus o dobroj praksi upravljanja

kvalitetom. Sastoji se od standarda i smernica koje se odnose na sisteme menadžmenta kvalitetom i drugih

dopunskih standarda.

6.1. Pojava i razvoj serije standarda ISO 9000

ISO 9000 je prvi put objavljen 1987. godine. Zasnovan je u najvećoj meri na seriji britanskih

standarda BS 5750, koji su predloženi organizaciji ISO 1979. godine. Ovi standardi potiču od serije

standarda MIL-Q-9858, koje je 1959. godine publikovalo britansko Minstarstvo odbrane. Revizija ovih

standarda iz 1969. godine prihvaćena je kao NATO AQAP serija standarda. Sledeća revizija iz usledila je

1974. godine, i kao rezultat nastala je serija standarda BS 5750, koja je 1979. predložena organizaciji ISO.

Na seriju standarda ISO 9000:1987 veliki uticaj imali su i postojeći američki i drugi vojni standardi

("MIL SPECS"), tako da je sve bilo prilagođeno prozvodnji, sa naglaskom na procedure više nego na

kompletan proces upravljanja, što je tada bila prevlađujuća tendencija.


ISO standardi broj dobijaju automatski, prema redosledu objavljivanja. Međutim, u slučaju ove

serije standarda, zbog procenjenog značaja i da bi ga ljudi lakše upamtili, dodeljen je prvi sledeći okrugli

broj, a to je 1987. godine bio broj 9000.

6.2. ISO 9000: 1987

Serija standarda ISO 9000:1987 imala je istu strukturu kao UK standardi BS 5750, sa tri modela

sistema za upravljanje kvalitetom, koji su bili primenjivani u zavisnosti od aktivnosti kojima se bavila

organizacija:

ISO 9001:1987 Model for quality assurance in design, development, production, installation, and

servicing primenjivao se u kompanijama i organizacijama koje su se bavile proizvodnjom novih

proizvoda.

ISO 9002:1987 Model for quality assurance in production, installation, and servicing sadržavao je u

osnovi isti materijal kao ISO 9001, ali nije pokrivao proizvodnju novih proizvoda.

ISO 9003:1987 Model for quality assurance in final inspection and test obuhvatao je samo

inspekciju gotovih proizvoda, ne uzimajući u obzir na koji je način proizvod napravljen.

6.3. ISO 9000: 1994

U reviziji iz 1994 naglašeno je osiguranje kvaliteta kroz preventivne akcije, umesto da se samo

proveravaju gotovi proizvodi. nastavljena je tendencija da se usaglašenost dokazuje dokumentovanim

procedurama. Kao i u slučaju prve verzije iz 1987, kao nedostatak pokazalo se gomilanje dokumentacije i

komplikovana ISO birokratija. Ipak, mnoge kompanije su uspele da prilagode i unaprede svoje procese

uvođenjem sistema kvaliteta.

Ovaj standard se primjenjuje kada preduzeće ima celokupan proizvodni ciklus proizvoda, od

dizajniranja do servisa. Elementi standarda su:


Odgovornost uprave

Sistem kvaliteta

Ocena ugovora

Upravljanje zamisli

Upravljanje dokumentima

Nabavka

Proizvod dobijen od kupca

Sledljivost proizvoda

Upravljanje procesima

Pregled i ispitivanje

Oprema za pregled i merenje

Stanje pregleda i merenja

Upravljanje neusaglašenim proizvodima

Popravne radnje

Rukovanje, skladištenje, pakovanje, čuvanje, isporuka

Zapisi o kvalitetu

Interni audit

Edukacija

Servis

Statističke tehnike

6.4. ISO 9000: 2000

Godine 2000. došlo je do revizije norme ISO 9000 iz sledećih razloga:


Neznanja.

Podcenjivanja.

Certifikata kao jedinog cilja raznih preduzeća.

Pogrešne interpretacije tri osnovna modela.

Prevelikog broj dodatnih normi, prejake veza s materijalnom proizvodnjom, statičnosti.

Nedovoljnog uvažavanja kupaca itd.

U reviziji ISO 9001:2000 izvršeno je kombinovanje tri standarda 9001, 9002, i 9003 u jedan, nazvan

9001. Standard se bavi proizvodnjom, ali u slučaju da se kompanija bavi i osvajanjem novih proizvoda,

onda su uključene i procedure konstruisanja i razvoja. Verzija iz 2000. predstavlja radikalnu promenu

načina razmišljanja uvođenjem koncepta procesnog menadžmenta (process management – praćenje i

optimizivanje zadataka i aktivnosti kompanije, umesto samo inspekcije finalnih proizvoda). Takođe je

predviđeno uključenje najviših rukovodilaca, da bi se kvalitet integrisao u poslovni sistem i da bi se

izbeglo prenošenje ovlašćenja u vezi sa kvalitetom na niže nivoe upravljanja. Još jedan cilj predstavlja

unapređenje efektivnosti kroz merenje performansi procesa, ciljeva i aktivnosti. Takođe, u standard je

ugrađeno i očekivanje kontinualnog unapređenja procesa i praćenje nivoa zadovoljstva klijenata.

ISO 9000:2000 propisuje i obaveznu dokumentaciju sitema za upravljanje kvalitetom koja se sastoji

od sledećeg:

Politika i ciljevi.

Priručnik kvaliteta.

Šest obaveznih procedura.

Upravljanje dokumentima.

Upravljanje zapisima.

Interni audit.


Upravljanje neusaglašenim proizvodima. Korektivne radnje.

Preventivno delovanje.

Najmanje jedan vlastiti proces.

21 zapis.

6.5. ISO 9000: 2004 i 2008

I ISO 9000 je podložan stalnim usavršavanjima i revizijama, na osnovu povratne informacije o

efektima implementacije postojećih standarda. Poslednje dve revizije uvedene su 2004. i 2008, i donele su

manje promene u cilju povećanja međusobne konzistentnosti između standarda i unapređen je sistem

menadžmenta kvalitetom.

Standard ISO 9001:2008 pruža skup standardizovanih zahteva za sistem menadžmenta kvalitetom,

bez obzira na ono što je korisnik organizacija radi, njegovu veličinu, i da li je u privatnom ili javnom

sektoru. To je samo jedan iz familje standarda prema kome organizacije mogu biti certifikovana - iako

certifikacija ne predstavlja obavezan zahtev standarda. Drugi standardi iz ove familije pokrivaju određene

aspekte, kao što su osnove i rečnik, poboljšane performansi, dokumentacija, obuka, i finansijski i

ekonomski aspekti.

Jedan od glavnih razloga za primenu je ISO 9000:2008 je to što će se na taj način povećati

zadovoljstvo klijenata, a bez zadovoljnih (i lojalnih) klijenata preduzeće ne može opstati. ISO 9001:2008

obezbeđuje isprobani i provereni okvir za kreiranje sistematskog pristupa upravljanju procesima u preduze

ću, tako da ono konstantno proizvodi proizvode koji će ispunjavati očekivanja klijenata.

Model ISO 9001:2008 se primenjuje u najrazličitijim preduzećima, od najmanjih sa nekoliko

zaposlenih, do multinacionalnih proizvodnih kompanija i državnih administracija. Osnovni razlog koji

omogućava ovako široku primenu leži u tome što ISO 9000:2008 traži da se jasno definišu zahtevi koje


sistem kvaliteta mora da ispuni, ali ne diktira način na koji će oni biti ispunjeni u pojedinačnom

preduzeću. Ovo ostavlja dosta prostora i daje fleksibilnost različitim preduzećima u razlitim sektorima i

različitim nacionalnim kulturama da primene ovaj standard.

ISO 9000:2008 zahteva da preduzeće samo obavlja provere usaglašenosti svog sistema kvalilteta, da

bi se uverilo da na odgovarajući način upravlja svojim proizvodnim procesima.

Osim toga, preduzeće može daponudi i svojim klijentima da obave proveru, i na taj način poveća

klijentovo poverenje u njih kao pouzdanog dobavljača.

Konačno, preduzeće može da se obrati nezavisnom certifikacionom telu da izvrši proveru i izda

certifikat o usaglašenosti, što predstavlja veoma popularno sredstvo za podizanje ugleda preduzeća kod

klijenata i popravlja poziciju na trežištu. Na ovaj način najčešće otpada potreba da klijenti obavljaju

proveru svog certifikovanog dobavljača, što je posebno značajno za uspostavljanje novih poslovnih

odnosa, ili kada su isporučilac i klijent geografski veoma udaljeni, ili se nalaze u različitim državama.

6.6. Provera i certifikacija

Da bi se preduzeće certifikovalo prema ISO 9000, neophodno je da se obrati nekoj od ovlašćenih

ustanova koje su od strane akreditacionih tela akreditovane za certifikaciju. Sama organizacija ISO se ne

bavi ovim poslom.

Dobijanju certifikata prethode pripremne aktivnosti, koje su utoliko obimnije, ukoliko su aktivnosti

u preduzeću u početku lošije organizovane. Za pripremu se najčeće angažuju konsultanti, različiti od

certifikatora, koji u tesnoj saradnji sa stručnjacima iz preduzeća, uz neposredno učećšće i punu podršku

najvišeg rukovodstva preduzeća, analiziraju kompletan proizvodno-poslovni proces u preduzeću, i daju

preporuke za njegovu reorganizaciju i usaglašavanje sa brojnim zahtevima koji su specificirani u ISO

standardu.


Kada konsultanti završe posao na odovarajući način, u preduzeću ne bi trebalo da postoje bilo kakvi

problemi koji bi ometali dobijanje certifikata, za čije je dobijanje neophodno da preduzeće prođe proveru

od strane certifikaciong tela. Jednom dobijen certifikat ima ograničeno trajanje i mora se obnavljati u

pravilnim vremenskim intervalima. U certifikatu je veoma precizno definisano na koje se delatnosti

odnosi, tako da neko preduzeće može certifikovati i samo jedan deo svog proizvodno-poslovnog procesa.

Postoje dve vrste provere:

Eksterna provera, od strane certifikacionog tela.

Interna provera, od strane posebno obučenih ljudi iz samog preduzeća.

Interna provera je uvedena da bi se sistem osposobio za kontinualno proveravanje, posle čega je

moguće i unapređenje procesa i prevencija identifikovanih problema. Usvojeno je mišljenje da je to

zdraviji pristup, da interni eksperti (ljudi iz preduzeća) budu osposobljeni da proveravaju druge delove

svog poslovno-proizvodnog procesa (van njihove neposredne oblasti rukovođenja), tako da se njihovim

procenama da određeni nivo nezavisnosti.

U okviru ISO 9000:1994, provera je obavljanja ispitivanjem usaglašenosti sa utvrđenim normama,

kroz sledeća pitanja:

Objasni šta radiš (opis poslovno-proizvodnog procesa).

Pokaži gde je to opisano (navođenje dokumentacije o procedurama)

Dokaži da se to zaista tako radi (prikazivanje dokaza u vidu dokumentovanih zapisa).

ISO 9000:2000 usvojio je nešto drukčiji pristup. Ispitivači iz certifikacionog tela idu dalje od

konstatovanja usaglašenosti, oni se fokusiraju i na rizike, status i značaj onoga što ispituju. Ovo znači da

se od njih očekuje da veću pažnju posvete onome što je efektivno, u praksi ostvarivo i značajno, umesto da

jednostavno konstatuju usaglašenost sa formalno propisanim specifikacijama.


Razlike između provere po ISO 9000:1994 i ISO 9000:2000 može ilustrovati sledeći primer: Po ISO

9000:1994 često se postavlja pitanje: “Da li radite na način kako je propisano u uputstvu?”, dok po ISO

9000:2000 pitaju: “Da li Vam ovaj proces pomaže da ostvarite postavljene ciljeve? Da li to dobar proces,

ili postoji način da se to uradi bolje?”

Za ostvarivanje strategije kvaliteta pored ISO 9000, potrebno je i usaglašavanje sa još nekim

standardima, među kojima su:

ISO 14001, Menadžment životnom sredinom.

OHSAS – ISO18001, koji definiše specifične zahteve vezane za upravljanje zaštitom na radu i

zaštitom zdravlja i sigurnost rada.

ISO 22000 – sistemi upravljanja bezbednošću hrane.

QS 9000 i VDA 6.1, model predložen od strane automobilske industrije Amerike i Evrope.


7. PSO (PSG, PSN) sertifikacija Grafički standardi su brojni, a očekuje se da će u budućnosti njihov broj biti još veći. Njima je,

između ostalog, normirano sledeće:

Terminologija.

Laboratorijska priprema probnih otisaka za ispitivanje štamparskih boja.

Metode ispitivanja i referentne vrednosti raznih karakteristika štamparskih boja.

Karakteristike registar sistema.

Procesna kontrola izrade ofset ploča, separacija, probnih otisaka i otisaka sa štamparske mašine.

Karakteristike ofset ploča i ofset gume.

Razmena digitalnih podataka, razni formati fajlova.

Bezbednosni zahtevi za sisteme u grafičkoj industriji

Metode merenja.

Uslovi koje moraju da ispune monitori za simulaciju izgleda otiska (softprufing) i uslovi

posmatranja.

Uslovi izrade probnog otiska korišćenjem digitalnih podataka.

Karakteristike mernih uređaja za merenje otisaka.

Razmena digitalnih podataka korišćenjem PDF/X formata.

Kolor menadžment zasnovan na ICC profilima.

Broj ovih standarda je velik (preko 70) i još će se povećavati sa daljim razvojem grafičke industrije.

Postavlja se pitanje da li grafičari moraju da imaju i koriste sve ove standarde? Na svu sreću, odgovor je

negativan, s obzirom da su različiti standardi iz ove grupe namenjeni različitim učesnicima u

reprodukcionom lancu.


Veliki broj standarda namenjen je prozvođačima mašina, opreme, mernih uređaja i repromaterijala

koji se koriste u grafičkoj industriji. Štamparija koristi ove standarde samo izuzetno, u slučaju kada želi da

proveri sumnje da neki od standarda nije poštovan prilikom izrade repromaterijala ili opreme koje koristi u

proizvodnji.

Ukoliko je sve kako treba, štamparija će, na primer, kupiti denzitometar koji je usaglašen sa odgova-

rajućim standardom (što piše u deklaraciji) i koristiće ga prema proizvođačkom uputsvu. Ili, kao drugi pri-

mer, nabaviće procesne boje usaglašene sa ISO standardom i lako će postići da na papiru, koji je takođe

usaglašen sa ISO standardom, na poljima punog tona, odstupanje u boji bude ΔE < 5.

Za štampariju su bitni standardi koji se odnose na procesnu kontrolu i koji definišu uslove pod

kojima se obavlja proizvodnja, čiji je opšti radni tok prikazan pojednostavljenom šemom na slici 5.1.


SLika 5.1 Šematski prikaz najvažnijh standarda koji se moraju uzeti u obzir standardizacije štamparije

Pored pomenutih standarda za procesnu kontrolu i specifikaciju PDF fajlova (12647, 15930),

potrebno je poznavati i ispuniti zahteve iz standarda koji se odnose na:

• Terminologiju (ISO 12637).


• Sigurnost (12643).

• Korekturu (ISO 5776).

• Uslove osvetljenja (ISO 3664).

• Uslove denzitometrijskih merenja (ISO 13656).

• Simulaciju izgleda otiska na kalibracionom monitoru - softprufing (ISO 12646).

• Uslovi izrade probnog otiska (ISO 12647-7)

Sa slike se vidi da je ukupan proizvodni proces normiran sa nekoliko ISO standarda. Međutim, neki

delovi procesa su nedovoljno normirani il su postojeći standardi već prevaziđeni (izrada štamparskih

formi). Da bi se obezbedilo da štamparija na pravi način i u potpunosti usaglasi ukupan proces grafičke

reprodukcije sa ISO standardima i dobrom proizvodnom praksom uvedene su procedure Process Standard

Offset - PSO, Process Standard Gravure - PSG, Process Standard Newsprint – PSN.

Prema, na primer PSO proceduri, broj ISO standarda koji se mora uzeti u obzir je sveden je na

sledećih pet grafičkih, i jedan opšti, koji nije obavezan:

ISO 9000, za organizaciju i dokumentaciju (nije uslov, ali se preporučuje da postoji makar

delimična usaglašenost).

ISO 15930, za razmenu podataka (PDF).

ISO 12646, za softproofing.

ISO 12647-7, za izradu digitalnih probnih otisaka.

ISO 12647-2, za komercijalnu ofset štampu.

ISO 3664, za uslove pod kojima se sprovodi vizuelna kontrola.

Može se primetiti da ISO još uvek nije doneo relevantan i savremen standard koji bi pokrio izradu

štamparskih formi.


8. Priprema za PSO sertifikaciju Za dobijanje sertifikata neophodno je da preduzeće usaglasi svoju proizvodnju i uspešno prođe pos-

tupak provere po sledećih sedam tačaka:

Prijem fajlova (Data entry).

Izrada fajlova (Data creation).

Prikazivanje izgleda otiska kakav će se dobiti u štampi na kalibracionom monitoru (Display / Soft

proofing).

Izrada digitalnog probnog otiska (Proofing).

Izrada štamparskih formi (Plate production).

Štampanje (Printing).

Osvetljenje za vizuelnu procenu otisaka (Illumination for visual color assessment).

U okviru svake tačke proveravaju se i organizacija i dokumentacija.

Pre same sertifikacije potrebno je obaviti veći i teži deo posla, a to je dovesti u red proizvodni

proces, ili proveriti da li je proizvodni proces već dovoljno uređen da bi se moglo pristupiti proveri. U tom

cilju mora se sagledati:

Tehničko stanje postojeće opreme.

Opremljenost preduzeća mernim uređajima.

Korišćenje neophodnog softvera.

Obučenost osoblja.

Postojanje procedura u pisanom obliku.

Vođenje zapisa o proizvodnji.

Način upravljanja dokumentima.


Sistem odgovornosti.

Usaglašenost pojedinih delova proizvodnog procesa sa strogim tehničkim normativima.

Pripremu preduzeća za PSO sertifikaciju (slično kao za ISO), obavljaju konsultanti. Po dostizanju

potrebnih tehničkih uslova (stanje opreme, nabavka nedostajuće merne opreme i softvera, probnog otiska,

kalibracinog monitora), pristupa se izradi nedostajućih procedura i obuci osoblja. Sređivanje

dokumentacije je često veoma težak zadatak, i tu pomaže ako je već uveden ISO 9000. Međutim, čak i ako

nije, konsultanti će organizovati preduzeće da formira potrebne dokumente i na pouzdan i sledljiv način

arhivira zapise o proizvodnji, kao i da procedure budu dostupne svim učesnicima u proizvodnom procesu.

Pre nego što se pozovu predstavnici sertifikacionog tela, potrebno je nekoliko puta proći kroz sva

pitanja koja na proveri mogu biti postavljena, proveriti stanje opreme i mernih uređaja, dokumentaciju, i,

što je možda ključno, postići da se sa relativno malim brojem tabaka dobije otisak koji će po svim

kritičnim karakteristikama kvaliteta biti usaglašen sa ISO 12647-2.

8.1. Priprema za sertifikaciju prijema fajlova

U okviru pripreme za sertifikaciju prijema fajlova, radi se sa dve grupe zaposlenih, iz:

Komercijale.

Pripreme za štampu.

Komercijalisti, koji predstavljaju prvi kontakt sa klijentima moraju dobro poznavati problematiku

rada sa PDF fajlova, moguće opasnosti koje se javljaju pri radu sa tuđim PDF fajlovima, kao i standarde i

procedure koje se koriste u štampariji. Komercijalista mora znati koje tipove fajlova prima njegova

štamparija, i mora biti makar delimično osposobljen da pomogne manje iskusnim klijentima da naprave

korektne PDF fajlove.


Operateri u odeljenju pripreme za štampu moraju biti dobro obučeni da pregledaju dobijene fajlove i

utvrde postoje li objekti koji su problematični, ili se uopšte ne mogu reprodukovati. Ukoliko se sistem tako

postavi, moraju biti osposobljeni i da obavljaju razne korekcije dobijenih PDF fajlova.

Celo odeljenje mora biti opremljeno odgovarajućim softverom za pregled i popravku dobijenih PDF

fajlova. Neophodno je da budu definisane procedure, rokovi i odgovornost za pregled dobijenih fajlova i

informisanje komercijaliste ili klijenta o ishodu provere ili poravke. PSO ne propisuje šta se radi ukoliko

se konstatuje da je PDF neispravan, ta odluka je ostavljena štampariji (vratiti klijentu sa izveštajem,

popravljati ili praviti sve od početka), ali PSO insistira da se usvojena procedura zna i poštuje.

8.2. Priprema za sertifikaciju izrade sopstvenih fajlova

Priprema za sertifikaciju izrade sopstvenih fajlova tesno je povezana sa prethodnom stavkom. U

okviru pripreme mora se obezbediti odgovarajući softver, a osoblje se mora obučiti u oblasti upravljanja

bojom, preloma stranica, impozicije, izrade PDF fajlova prema izabranim standarima i specifikacijama.

Neophodno je da procedure, specifikacije i standardi budu jasno definisane, dostupne i dobro

poznate svim učesnicima, koji ih se moraju pridržavati.

8.3. Priprema za sertifikaciju prikaza izgleda krajnjeg otiska na monitoru (softproofing)

Da bi se prošla PSO sertifikacija softproofinga, ali i da bi grafički dizajneri i operateri u pripremi za

štampu mogli da se oslone na izgled boja na monitoru tokom kreiranja dizajna, neophodno je da se ispune

sledeći uslovi:


Monitor mora da bude specijalno namenjen za softproofing, sa širokim gamutom i mogućnošću

hardverske kalibracije (najčešće je i mnogo skuplji od običnih monitora). Uslove koje trerba da ispuni

monitor propisuje ISO 12646.

Monitor mora biti odgovarajuće podešen i kalibrisan u redovnim intervalima. Uslovi kalibracije su

propisani ISO 15076.

Osoba koja sedi ispred monitora treba da bude obučena u odeću neutralnih boja.

Prostorija u kojoj se radi treba da ima zidove obojene u neutralne boje (svetlosivu).

Svetlost u prostoriji treba da bude kontrolisana, najbolje ako je usaglašena sa ISO 3664 i uvek ista. Nije

dobro ukoliko sunčeva svetlost predstavlja glavni izor osvetljenja, s obzirom da se ona menja tokom

dana.

Neophodno je da u kompjuterskom sistemu bude instaliran i da se koristi profil konkretne štamparske

mašine, za konkretne grafičke boje i konkretnu podlogu po kojoj se štampa. Ovaj profil će omogućiti da

se prikaz na monitoru modifikuje tako da boje izgledaju onako kako će ih reprodukovati konkretna

štamparska mašina, konkretnim grafičkim bojama na konkretnoj podlozi za štampanje.

Monitor treba da bude opremljen štitom protiv bočnog svetla (slika 6.1).

Ukoliko se slika prikazana na monitoru poredi sa originalom ili otiskom, neophodnoje da pored

monitora bude postavljen tzv. light box, odnosno komora za posmatranje pod tačno defnisanim izvorom

svetlosti, najčešće D50 (slika 6.1).


Slika 6.1 Pult za posmatranje originala ili probnog otiska, sa standardizovanim izvorom svetlosti, pored

kalibracionog monitora sa štitnicima od bočnog svetla

Provera monitora za ovu namenu obavlja se softverskim testiranjem. Jedna od najpoznatijih metoda

je UDACT (Ugra Display Analysis and Certification Tool) test, usaglašen, pa čak i malo strožiji od

standarda ISO 12646. Testiranje se sastoji u tome da se na monitor postavi spektrofotometar ili

kolorimetar, i da se aktivira softver koji će emitovati slike raznih boja i pratiti koje vrednosti na monitoru

meri merni uređaj. Ukoliko su izmerene vrednosti u dozvoljenim tolerancijama, softver će dati prelaznu

ocenu i izveštaj, a ako po bilo kojem kriterijumu monitor ne ispuni postavljene uslove, dobiće se izveštaj

da monitor nije prošao test.

Samo oni monitori koji su prošli UDACT test mogu se, uz odgovarajući profil štamparske mašine i u

odgovarajućim uslovima, koristi kao izvor pouzdanih informacija o izgledu boja na krajnjem otisku.

8.4. Priprema za setifikaciju izrade probih otisaka

Savremeni sistem za izradu probnog otiska sastoji se od:


Kvalitetnog ink-jet štampača.

Softvera za izradu i kontrolu probnog otiska.

Spektrofotometra.

PC računara.

Savremeni ink-jet štampači pokrivaju široki bojeni prostor, s obzirom da imaju i do 12 kertridža

(cyan, light cyan, magenta, light magenta, yellow, black, photo black, green, orange, gray, white...), tako

da često mogu da prikažu kompletan, pa čak i širi skup boja od onog koji se može dobiti na štamparskoj

mašini. Ključna komponenta da bi se iskoristio potencijal štampača jeste softver za probni otisak, koji

treba da obavlja transformacije boja u cilju simulacije izgleda krajnjeg otiska sa štamparske mašine, i koji

treba da upravlja radom štampača.

I u ovom slučaju je neophodno da se ostvare brojni uslovi, da bi se na sertifikaciji dobila prelazna

ocena i da bi dizajneri i operateri u pripremi mogli da koriste probni otisak kao pouzdani prikaz boja koje

će se dobiti na krajnjem otisku:

Potrebno je štampati na štampaču nekog renomiranog proizvođača, i to na modelu koji pokriva široki

bojeni prostor (ima što više kertridža). Stoni štampači sa četiri boje ne dolaze u obzir. Među

najkvalitetnijim rešenjima nalaze se štampači EPSON serije X990, ili HP.

Štampač mora biti kalibrisan prema proizvođačkoj specifikaciji.

Radom štampača treba da upravlja kvalitetan softver za probni otisak. U obzir dolaze i softveri koji rade

preko ICC profila (na primer EFI), ili oni koji rade direktnu konverziju (na primer GMG).

U softveru za probni otisak mora biti ugrađen odgovarajući profil ili konverziona tabela koja se odnosi

na štamparsku mašinu standardizovanu prema odgovarajućem ISO standardu (ISO 12647-2). Na osnovu

tog profila, sistem probnog otiska preračunava informacije o bojama da bi otisak sa ink-jet štampača bio

podudaran sa standardnim otiskom sa štamparske mašine.


Štamparija mora da štampa tiraž pod istim uslovima, kao kada je štampana test forma na osnovu koje su

pravljeni profili, odnosno konverzione tabele. Ukoliko štamparija naknadno promeni uslove štampanja,

postoji velika šansa da se stepen podudarnosti između probnog otiska i otiska sa štamparske mašine

smanji.

Na probnom otisku mora biti odštampan i merni kontrolni klin, na primer UGRA/FOGRA Media

Wedge (slika 6.2). Boje na ovom klinu se moraju izmeriti spektrofotometrom, i izmerene vrednosti

ubaciti u softver za proveru probnog otiska. Ovaj softver poredi izmerene vrenosti na odštampanom

klinu sa referentnim vrednostima iz fajla, i proverava da li su odstupanja u dozvoljenim granicama.

Softver generiše izveštaj u kome je specificirano da li je probni otisak prošao proveru ili nije. Probni

otisak bez izmerenog klina i izveštaja o usaglašenosti NIJE probni otisak.

Osoblje mora da poznaje i poštuje procedure kalibracije sistema i verifikacije usaglašenosti probnog

otiska sa standardom.

Slika 6.2 UGRA/FOGRA Mediawedge


8.5. Pripema za sertifikaciju izrade štamparskih formi

S obzirom da je izrada štamparskih formi najslabije pokrivena ISO standardima, priprema za

sertifikaciju svodi se na uvođenje mera koje će omogućiti stabilne i predvidive rezultate, odnosno strogo

kontrolisane štamparske forme.

Prvi korak koji treba preduzeti jeste definisanje uslova razvijanja i osvetljavanja. Ovo se najčešće

radi simultano, prilikom prelaska na novi tip ploča ili hemije, i kada se jednom podesi, ne bi trebalo da se

menja u dužem vremenskom periodu, dok se ne uvede nova vrsta ploča ili hemije. Definisanje uslova

osvetljavanja i razvijanja je posao za iskusnije operatere ili servisere, jer potrebno je podešavati snagu

lasera i fokus na CtP-u, temperaturu i stepen regeneracije razvijača, brzinu prolaska ploče kroz hemiju,

intenzitet dejstva četaka na ploču, tako da se dobiju čisto isprani neštampajući elementi i da ostane

dovoljno otporan kopirni sloj na mestima štampajućih elemenata. Pri tome treba očuvati fine detalje i u

svetlim i u tamnim tonovima.

Kada se utvrde i propišu uslovi osvetljavanja i razvijanja ofset ploča, sledeći korak je linearizacija

kompletnog CtP sistema. Vrednosti iz fajla se moraju na ofset ploči reprodukovati tačno, sa minimalnim

odstupanjima. Ukoliko postoje veća odstupanja, izmerene tonske vrednosti na formi se unose u

kalibracionu (linearizacionu) krivu na RIP-u, posle čega bi trebalo da se dobije linearan izlaz. Za merenje

se koristi uređaj čitač ploča (plate reader), koji snima lik rasterskih tačaka kamerom visoke rezolucije i

analizira geometriju snimljenih tačaka. Kao rezultat daje procenat pokrivenosti površine štampajućim

elementima.

Ukoliko se naknadno utvrdi da je povećanje tonske vrednosti rastera na otisku veće od onog koje

propisuje ISO standard, onda se moraju kreirati još dve kalibracione krive na RIP-u, koje će modifikovati

tonske vrednosti rastera na formi, da bi se na otisku dobilo ono što je propisano standardom. Moguć je i


drugi pristup, da CtP sistem ostane linearan, a da se korekcija obavi na nivou PDF fajla, posebnim

softverom za konverziju boja.

Operateri na CtP-u treba da proveravaju u kakvom je stanju razvijač, i poželjno je da se za to koristi

merač specifične električne provodljivosti (konduktometar). Ukoliko on nije na raspolaganju, posebna

pažnja se poklanja redovnoj zameni hemije i pranju razvijačice u određenim vremenskim intervalima.

Međutim, čak i ako se prati promena provodljivosti razvijača sa vremenom, mora se voditi evidencija o

svim radovima na CtP sistemu, a pogotovo o redovnim kontrolama, linearizacijama, kalibracijama,

pranjima i zameni hemije i filtara.

8.6. Priprema odeljenja štampe za sertifikaciju

Ovo je svakako najkompleksniji deo, jer na krajni ishod ovde utiče najveći broj promenljivih. Pored

obuke osoblja, sređivanja organizacije i dokumentacije, neophodno je uspostaviti brojne procedure i

odrediti referentne vrednosti mnogih procesnih promenljivih.

Pripremu bi trebalo započeti dovođenjem štamparske mašine koja se planira za sertifikaciju u

tehnički potpuno ispravno stanje. Nema sertifikacije mašine sa oštećenim ili starim valjcima za boju,

pohabanim ležajevima, oštećenim zupčanicima, deformisanom oplatom cilindra, neodgovarajućom ili

oštećenom ofset gumom...

Dalje, sistemi za boju i vlaženje moraju besprekorno funkcionisati i obezbediti precizno doziranje

boje i tečnosti za vlaženje na štamparsku formu.

Većina organizacija koja se bavi PSO sertifikacijom traži od štamparija da u određenom

vremenskom roku, koji ne sme biti predugačak (jer sigurno neće trošiti toliko vremena kasnije kada budu

štampali za tržište) dobije odobreni test otisak, na kome se mere vrednosti za sertifikaciju. Mnoge od

organizacija idu korak dalje, i ne daju sertifikate štamparijama koje nemaju skenirajući merni uređaju, jer


ne veruju da će ofset mašinista u svakodnevnoj proizvodnji imati vremena da izmeri dovoljan broj polja na

klinu, da bi mogao da sprovede detaljnu regulaciju po celoj širini tabaka, u sve četiri boje.

Potrebno je da se obezbedi tačno i precizno doziranje dodataka (alkohol, pufer...) u tečnost za

vlaženje, temperiranje i filtriranje tečnosti za vlaženje. Mora postojati neki metod zatezanja ofset gume

koji će obezbediti ponovljivost, da se ona posle svake zamene zategne istom silom. Najčešće se koristi

moment ključ (kilo-ključ), ili automatski uređaj za zatezanje u sastavu savremenijih mašina. Može se

koristiti i durometar po Šoru, kojim se prati promena tvrdoće prilikom zatezanja.

Sledeći korak jeste definisanje optimalnog nanosa boje. Za ovo je neophodan spektrofotometar,

kojim se određuje odstupanje u boji u funkciji optičke gustine. Tokom probne štampe linearne test forme,

napravi se određen broj otisaka sa slabijim nanosom boje, zatim sa srednjim nanosom boje i na kraju sa

većim nanosom boje. Među ovim otiscima se traži onaj sa nanosom koji daje najmanje odstupanje u boji u

odnosu na standardom propisane CIE L*a*b* vrednosti (slika 6.3). Odstupanje u boji ∆E, meri se na

suvom otisku, a kad se odredi polje na kome je ono najmanje, to polje se izmeri onim denzitometrom koji

će biti korišćen za kontrolu otisaka tokom proizvodnje, i to sa polarizacionim filtrom, da bi se izbegao

uticaj sušenja boje na smanjenje optičke gustine. Odstupanje mora biti manje od vrednosti koje propisuje

standard, inače se ne može dobiti sertifikat. I papir na kome se štampa mora biti usaglašen sa zahtevima u

pogledu boje, sjaja i stepena beline sa zahtevima iz standarda za tu vrstu papira..

Kada se definišu optimalne optičke gustine punih tonova procesnih boja, štampa se linearna test

forma sa odgovarajućim klinovima i test poljima, u cilju određivanja povećanja tonske vrednosti rastera sa

forme na otisak. Ukoliko je ovo povećanje u okviru tolerancija koje dozvoljava standard, ne treba ništa

preduzimati. Međutim, najčešće su tonske vrednosti rastera prevelike, pa se pristupa modifikaciji

(smanjenju) tonskih vrednosti na formi primenom kalibracionih krivih, da bi se na krajnjem otisku dobilo

standardom propisano povećanje tonske vrednosti rastera iz fajla na otisak.


Slika 6.3 Zavisnost odstupanja u boji, ΔE, od optičke gustine, D

Ofset mašinisti moraju voditi evidenciju (logbook) svih radova i bitnih događaja na mašini, moraju

poznavati procedure i pridržavati ih se.

8.7. Priprema za sertifikaciju uslova posmatranja za vizuelnu kontrolu otisaka

Priprema se svodi na obezbeđenje pulta za posmatranje sa standardizovanim svetlom, koje ispunjava

uslove propisane standardom (5000 ± 500 K, 2000 ± 500 lx). Mora se voditi evidencija o broju radnih sati

i zameni lampi pulta za posmatranje.

8.8. Organizacija i dokumentacija

Svaka faza u proizvodnji, počev od prijema fajlova do vizuelne kontrole pod kontrolisanim svetlom,

mora biti dobro definisana i opisana standardnim operativnim procedurama. Ove procedure pišu sami

inženjeri iz štamparije uz pomoć konsultanata, i veoma često se procedure pišu prema postojećoj dobroj

proizvodnoj praksi, ukoliko dotadašnji način rada dobro funkcioniše.

Svi učesnici u proizvodnji moraju biti upoznati sa onim procedurama koje opisuju njihov delokrug

rada. Dokumentacija mora biti sređena, dostupna i svima poznata.

Zaposleni imaju zadatak da pročitaju, poznaju i poštuju standardne operativne procedure, ali oni

moraju i da pišu izveštaje i vode razne vrste evidencije. To je evidencija o kalibracijama, linearizacijama,

instalacijama i raznim drugim radovima na opremi. I ovaj deo dokumentacije, koji se piše tokom rada,

mora biti dobro organizovan i dostupan.


Ukoliko je u štampariju već uveden ISO 9001, onda je time pitanje dokumentacije i praćenja

procedura uređeno. Ukoliko ISO 9001 nije uveden, mogu se koristiti njegovi principi za sređivanje

dokumentacije i organizacije.

Dalje, sva merna oprema treba da poseduje sertifikat izdat od proizvođača ili ovlašćene organizacije,

koji će potvrditi da je merni uređaj usaglašen sa odgovarajućim standardima ili etalonima, odnosno da

meri dovoljno tačno i precizno. Sertifikati za mernu opremu imaju ograničeno trajanje i moraju se

produžavati kada isteknu.

U okviru priprema za sertifikaciju potrebno je izvesti dve ili više potpuno ozbiljnih proba, da bi se,

pre nego sertifikatori iz inostranstva doputuju, sagledalo u kojoj meri je štamparija pripremljena za

sertifikaciju.


9. PSO sertifikacija Da bi se dobio PSO sertifikat, neophodno je dobiti najmanje 80% od ukupnog broja bodova po

svakoj od sedam poenutih tačaka. Ukoliko je broj bodova 60-80%, sertifikacija se ponavlja odmah posle

otklanjanja neusaglašenosti. Ukoliko se dobije manje od 60% bodova, sertifikacija se smatra neuspešnom i

ceo proces se mora početi iznova.

U daljem tekstu biće prikazano, samo kao primer, nekoliko tipičnih pitanja i provera za svaki od

sedam delova proizvodnog procesa u štampariji.

9.1. Sertifikacija prijema fajlova

Prilikom provere procedura prijema fajlova, mogu se očekivati ovakva pitanja:

Po kom standardu se štampa u štampariji?

Da li se koristi softver za preflight?

Šta se radi ukoliko se u dobijenom PDF-u otkriju greške?

Kako se proveravaju dobijeni probni otisci?

Da li je poznata tehnološka šema procesa rada?

Ko je odgovoran za organizaciju posla?

Poeni se gube ako se ne koristi softver za preflight, ispitanici (od kojih je bar jedan iz komercijale)

nemaju dovoljno znanja o kolor menadžmentu, nema dokumentacije, ne proveravaju se dobijeni probni

otisci...

9.2. Sertifikacija izrade sopstvenih PDF fajlova:

Prilikom provere izrade sopstvenih fajlova, mogu se očekivati ovakva pitanja:


Da li je propisana procedura kako se kreiraju fajlovi?

Da li organizacija može da reši uočene probleme u fajlovima?

Da li je organizacija u stanju da rešava pitanja iz upravljanja bojom?

Da li se koristi odgovarajući softver?

Da li je znanje operatera na dovoljno visokom nivou?

Poeni se gube ako nema dokumentacije, zbog loše organizacije, ukoliko se u dostavljenom

kontrolnom PDF fajlu (sa namerno napravljenim greškama) ne identifikuju greške, ako nema softvera za

preflight...

9.3. Sertifikacija prikaza izgleda krajnjeg otiska na ekranu - Soft proof:

Da li je monitor dobro postavljen u odnosu na prozore?

Da li se prozori mogu zasenčiti?

Kako je monitor kalibrisan?

Koliko često se kalibriše?

Da li je prošao UDACT (UGRA Display Analysis and Certification Tool) test kalibracije?

Da li operater nosi odeću neutralnih boja?

Da li je dokumentacija kompletna i sređena?

Poeni se gube ako monitor nije kalibrisan ili nije prošao UDACT test, nema zapisa o datumu

kalibracije, nema standardizovanog izvora svetlosti za posmatranje uzorka ili probnog otiska u cilju

poređenja sa prikazom na monitoru, okruženje monitora neodgovarajuće, operater nosi odeću jarkih boja...

9.4. Sertifikacija izrade probnog otiska:

Da li je proizvodnja dokumentovana i organizovana?


Da li su izmerene vrednosti na UGRA/FOGRA klinu za kontrolu proofa u dozvoljenim

tolerancijama?

Da li se spektrofotometar redovno održava?

Da li su rezultati merenja negde zapisani?

Poeni se gube ako nema odgovarajuče dokumentacije ili organizacije, spektrofotometar nije

kalibrisan ili mu je isteklo važenje sertifikata, polja na UGRA/FOGRA media wedge-u odstupaju od

referentnih vrednosti...

9.5. Sertifikacija izrade štamparskih formi:

Kako se kontrolišu ploče?

Da li je merni uređaj periodično rekalibrisan?

Koliko često se mere vrednosti na formama?

Da li se meri koncentracija aktivne komponente razvijača?

Šta se preduzima ukoliko ima odstupanja?

Da li je dokumentacija uredna?.

Da li je RIP prošao test ispravnosti tumačenja informacija iz PDF-a?

Poeni se gube ako se ploče ne kontrolišu, nema dokumentacije, merni uređaj nije redovno servisiran

i rekalibrisan, rezultati merenja nisu zapisani, RIP nije prošao test ispravnosti tumačenja...

9.6. Štampanje:

Koliko dugo traje podešavanje mašine za otpočinjanje štampanja novog naloga?

Koliko dugo traje dobijanje odobrenog otiska?

Na koji način se određuju karakteristike kvaliteta otiska?


Da li su merni uređaji kalibrisani?

Koje vrednosti treba da se dostignu u štampi?

Da li ove vrednosti mogu da se održe u dozvoljenim tolerancijama tokom štamana tiraža?

Da li postoji dnevnik štampanja?

Da li se ofset guma zateže moment ključem?

Kakva je tačnost regista boja?

Kako se kontroliše tečnost za vlaženje?

U kojoj meri su ispunjeni zahtevi iz ISO 12647-2?

Koji je redosled bojau štampi?

Poeni se gube ako se ne koristi nikakakv merni uređaj ili on nije kalibrisan, ako nema

dokumentacije, mašina nije održavana, nema dnevnika štampe, nisu ispunjeni uslovi iz 12647-2, treba više

od 2000 tabaka da se dobiju vrednosti po ISO 12647-2, otisak sa štamparske mašine nije usaglašen sa

probnim otiskom...

9.7. Osvetljenje za vizuelnu procenu

Da li izvor svetlosti na pultu za posmatranje odgovara standardu D50?

Da li ima 5000 K?

Da li ima 2000 lx?

Kako se kontroliše životni vek lampi?

Da li u okruženju pulta ima predmeta ili zidova u jarkim bojama?

Poeni se gube usled neodgovarajućeg okruženja (jarke boje), ako izvor svetlosti ne odgovara D50 i

ako se ne vodi računa o životnom veku lampi.


Štamparija može da sertifikuje i samo jedan deo svog proizvodnog procesa, ali to onda stoji jasno

navedeno u sertifikatu. Tipičan slučaj je da se sertifikuje dobijanje probnog otiska po ISO standardu. Osim

toga, PSO sertifikat mogu dobiti firme koje se bave isključivo pripremom, zaključno sa izradom

štamparskih formi, ili štamparije koje se ne bave pripremom, nego koje rade na dobijenim štamparskim

formama.

Jednom dobijeni sertifikat važi u određenom vremenskom periodu, na primer dve godine, posle čega

se mora uraditi re-sertifikacija, koja je znatno jednostavnija i jeftinija od prve sertifikacije. Osim toga, telo

koje je obavilo sertifikaciju ima pravo da obavlja povremene, nenajavljene provere.


10. Druge metode standardizacije proizvodnog procesa u štamparijama

10.1. GRACoL

GRACoL predstavlja akronim od General Requirements for Applications in Commerical Offset

Lithography. Ovaj dokument je prvi put objavljen od strane Graphics Communications Association godine

1967. Uz pomoć predstavnika IPA (International Prepress Association) i GATF (Graphic Arts Technical

Foundation) GRACoL-ov komitet (GRACoL® Committee) razvio je smernice koje su u stvari postale

standard u mnogim štamparijama.

GRACoL je nastao u grafičkoj industriji SAD, gde se pretežno i primenjuje, mada ga koriste i na

drugim prostorima. Za razliku od PSO, GRACoL ne propisuje kolorimetrijske karakteristike boja koje se

koriste u štampi, već optičke gustine punih tonova procesnih boja, povećanje TVR i relativni kontrast

štampe.

Za razliku od drugih američkih grafičkih standarda (SWOP, SNAP and PROP) koji se odnose na

specifične papire i boje, specifikaciju za komercijalnu ofset štampu teško je formulisati zbog velikog broja

promenljivih (papira i boja). Svrha GRACOL-a nije da definiše čvrst grafički standard, već više da pruži

smernice za razmenu informacija i materijala u komercijalnom ofsetu, da bi sprečio skupe greške, ponovni

rad i probijanje rokova, kao i da bi unapredio komunikaciju sa korisnicima.

Primeri smernica koje daje GRACoL mogu se videti u tabelama 8.1-8.5

http://www.gracol.org/membership/committeemembers.asp

http://www.gracol.org/membership/committeemembers.asp


Tabela 8.1 Preporučene vrednosti optičkih gustina punog tona za različite vrste papira

Podloga (Substrate) Optička gustina punog tona Povećanje TVR (%)

K C M Y K C M Y

Sjajni premazni (Premium Gloss Coated) 1.70 1,40 1.50 1.05 22 20 20 18

Mat premazni (Premium Dull Coated) 1.60 1.30 1.40 1.00 24 22 22 20

SWOP premazni br. 5 (SWOP/#5 Coated) 1.60 1.30 1.40 1.00 26 22 22 20

Superkalandrovani (Supercalendered) 1.40 1.10 1.15 0.95 28 26 26 24

Ofsetni nepremazni (Uncoated Offset) 1.25 1.00 1.12 0.95 28 26 26 24

Novinski (SNAP/Newsprint) 1.05 0.90 0.90 0.85 32 30 30 28

Tabela 8.2 Specifikacija preporučenih linijatura, maksimalne pokrivenosti bojom i optičke gustine

papira

Podloga (Substrate) Linijatura

(Screen) lpi

Maksimalna pokrivenost

bojom (Total Ink Coverage)

%

Optička gustina papira

(Paper Density)

Sjajni premazni (Premium Gloss Coated) 175 320 0.07

Mat premazni (Premium Dull Coated) 150-175 300-320 0.09

SWOP premazni br. 5 (SWOP/#5 Coated) 133 300 0.14

Superkalandrovani (Supercalendered) 120 260 0.17

Ofsetni nepremazni (Uncoated Offset) 110 260 0.17

Novinski (SNAP/Newsprint) 85 240 0.28


Tabela 8.3 Relativni kontrast štampe

Podloga (Substrate) Relativni kontrast štampe (Print Contrast) %

K C M Y

Sjajni premazni (Premium Gloss Coated) 40-50 35-40 35-40 30-35

Mat premazni (Premium Dull Coated) 40-45 35-40 35-40 30-35

SWOP premazni br. 5 (SWOP/#5 Coated) 35-45 30-40 30-40 25-35

Superkalandrovani (Supercalendered) 23 21 21 20

Ofsetni nepremazni (Uncoated Offset) 20 17 16 17

Novinski (SNAP/Newsprint) 16 13 12 15

GRACoL daje smernice i preporuke za faze proizvodnog procesa prikazane na slici 8.1.

Slika 8.1 Oranizacija proizvodnog procesa prema GRACoL-u


Međutim, GRACoL je doživeo nekoliko unapređenja, 2002 objvljene je skup specifikacija

GRACoL6, a 2007. GRACoL7, tako da je danas važeća varijanta GRACoL7.

10.2. GRACoL7

GRACoL7 se zasniva na jednoznačnoj definiciji neutralno sivih tonova u srednjim tonovima. Proces

kalibracije zasnovan na dobijanju neutralno sive naziva se G7 proces. G7 i GRACoL7 su povezani, ali to

nisu iste stvari - GRACoL7 je standard a G7 je proces, koji se lako može primeniti i na druge stndarde,

kako što su SWOP ili SNAP.

Osnovna promena kod GRACoL7 u odnosu na GRACoL jeste u tome što se GRACoL7 više ne

zasniva na preporučenim vrednostima optičke gustine punih tonova i povećanja tonskih vrednostima na

otisku, već na kolorimetrijskim karakteristikama boja izmerenih na otisku, sivom balansu i kontrastu.

Ovo je pozitivan pomak, bez obzira što je i stari sistem donosio poboljšanja procesa. Na primer,

zbog primene različitih boja, štamparskih mašina različitih karakteristika i različitih papira, čak i ako bi se

na različitim mašinama ostvarila ista optička gustina, to ne bi moglo da garantuje da će izgled dobijenih

boja na otiscima biti isti.

Pojednostavljeno prikazano, proces G7 odvija se na sledeći način. Najpre se sa linearnih štamparskih

fomi odštampa test forma, pri čemu se vodi računa da se ostvare Lab vrednosti prema ISO standardu, ali i

da se na kontrolnom polju C50%M40%Y40% za kontrolu sivog balansa dobije neutralno siva. Zatim se

analizira kriva prenosa tonskih vrednosti CMYK i kontrolno polje za kontrolu sivog balansa. Za ovo je

razvijen poseban softver, a može se raditi i ručno, crtanjem krivih linija na milimetarskom papiru. Ukoliko

je neophodno, vrše se korekcije ovih krivih CMY i K (CMY se razmatra kao jedna celina) da bi se

ostvarile vrednosti koje propisuje GRACoL7. Zatim se ponovo štampa sa korigovanih štamparskih formi,

pri čemu se sivi balans postiže podešavanjem nanosa pojedinih boja, odnosno menjanjem optičke gustine


punih tonova procesnih boja. Za vreme ovog procesa povećanje tonske vrednosti rastera se koristi više kao

dijagnostika problema na štamparskoj mašini nego kao deo procesa G7.

Na slici 8.2 prikazane su sličnosti i razlike između GRACoL7 i odgovarajućeg ISO standarda.

Slika 8.2 Poređenje GRACoL7 i odgovarajućeg ISO standarda

10.3. SWOP

SWOP je akronim od Specifications for Web Offset Publications, i predstavlja dva pojma:

Organizaciju za standardizaciju. SWOP je neprofitna organizacija u kojoj rade volonteri i njen rad je

usmeren na grafičku industriju SAD.


Skup specifikacija koje kreira ova organizacija.

Cilj rada ove organizacije jeste podizanje i ujednačavanje nivoa kvaliteta profesionalno štampanih

materijala u SAD, kao i razvoj drugih proizvoda, programa i izdavanje odobrenja povezanih sa njihovim

radom.

SWOP specifikacije su prvi put objavljene 1975 godine, i odnosile su se na časopise i kataloge

štampane ofset i dubokom štampom. Potreba za SWOP specifikacijama javila se zbog povećanja

poplarnosti ofset štampe iz rolne u periodu šezdesetih godina XX veka. U tom periodu filmovi i probni

otisci koje su dobijali štampari su značajno varirali, otežavajući postizanje konzistentnih rezultata na

otisku. Godine 1974. grupa stručnjaka iz grafičke industrije se neformalno sastala da raspravi o pisanju

specifikacije materijala koje dobijaju štamparije rotacione ofset štampe. Specifikacijama su tada bili

obuhvaćeni:

Linijatura rastera na filmu

Uglovi rastera na filmu.

Sivi balans.

Ukupna pokrivenost površine rasterskim tačkama na najtamnijim mestima na otisku (TAC).

Boje, podloge i povećanje tonske vrednosti rastera za izradu probnih otisaka.

Boje, podloge, optička gustina punog tona procesnih boja i povećanje tonske vrednosti rastera za

izradu probnih otisaka.

SWOP specifikacije pokrivaju mnoge oblasti povezane sa štampanjem, dopunjavajući, proširujući i

ograničavajući specifikacije iz drugih oblasti industrije. SWOP specifikacije danas, između ostalog

obuhvataju i:


Kolorimetrijske karakteristke procesnih boja (CMYK). Ove specifikacije su povezane, ali nisu

identične sa ISO standard ISO 2846-1:2006. Boje usaglašene sa ovom specifikacijom nazivaju se

SWOP boje (SWOP Inks).

Specifikacija boje probnih otisaka načinjenih raznim tehnikama, tako da oni mogu tačno da

reprezentuju SWOP boje koje se koriste u štampi. Probni otisci usaglašeni sa ovom specifikacijom

nazivaju se SWOP probni otisci (SWOP Proofs).

Specifikacija očekivanog povećanja tonske vrednosti rastera, izazvanog povećanjem rasterskih

tačaka na apsorbujućim podlogama.

Zahteve za izradu rasterskih separacija.

Granične vrednosti za dizajnere, kao što su na primer minimalna veličina fonta koji se može

štampati u negativu, da bi ostao čitljiv.

Granične vrednosti za proizvodnju, kao što je maksimalna pokrivenost površine rasterskim tačkama

na najtamnijim mestima na otisku (Total Area Coverage - TAC).

SWOP se takođe bavi odobravanjem, uvođenjem, izradom ili specificiranjem drugih programa i

proizvoda:

ICC profilima za upravljanje bojom zasnovanim na standardu koji se skraćeno zove TR001,

(CGATS TR001-1995 Graphic Technology-Color Characterization Data for Type 1 Printing).

SWOP je napravio veći broj profila koji se odnose na razne slučajeve štampanja, kao što je na

primer USWebCoated (SWOP), koji se široko primenjuje jer je uključen u Adobe aplikacije. TR001

profili nisu univerzalni, jer su generisani i testirani sa specifičnim bojama, papirom i tehnikom

štampanja.


Brošurama (SWOP booklet) u kojima su objavljene gorepomenute specifikacije, često u vezi sa

drugim industrijskim specifikacijama.

SWOP program sertifikacije za izradu digitalnih probnih otisaka.

Na slici 8.3 prikazana je veza između SWOP specifikacija i odgovarajućeg ISO standarda.

Slika 8.3 Poređenje SWOP i odgovarajućeg ISO standarda


10.4. SNAP

SNAP je akronim od Specifications for Non-Heatset Advertising Printing, i označava skup

specifikacija za štampanje na rotacionom mašinama za ofset štampu koje nemaju prinudno sušenje otiska

(nisu heat-set). Prvi put su objavljene 1984, i namenjene su pre svega novinskoj štampi.

SNAP specificira:

Linijaturu rastera.

Tonsku vrednosti najsvetljijih tonova (na fotografiji u novinskoj štampi treba izbeći da bilo gde

tonska vrednost rastera bude 0%).

Tonske vrednosti rastera u najtamnijim tonovima.

Tonske vrednosti rastera na polju za kontrolu sivog balansa.

Maksimalnu pokrivenost površine rasterskim tačkama (TAC).

Optičku gustinu punog tona.

Povećanje tonske vrednosti rastera na otisku.

Na slici 8.4 prikazano je poređenje SNAP specifikacija i odgovarajućeg ISO standarda.


Slika 8.4 Poređenje SNAP i i odgovarajućeg ISO standarda

10.5. PROP

PROP je akronim od Prepress Requirements for Offset Packaging i odnosi se na specifikacije za

štampanje raznih podloga u indstriji kartonske ambalaže. Prvi put je objavljen 1992. PROP predstavlja

usvajanje SWOP specifikacija primenjenih na podloge koje se koriste u ambalažnoj industriji, kao što su:

Karton od beljene sulfatne celuloze.

Hromozamena od recikliranog papira.

Hromokarton.


11. Osnovni marketinški pojmovi

11.1. Brend (Brand)

Brend predstavlja jedinstven dizajn, znak, simbol, reč ili njihovu kombinaciju, čija je osnovna uloga

da u svesti korisnika robe ili usluge formiraju jasnu sliku i identifikaciju proizvoda ili usluge, i omoguće

mu da ih razlikuje od drugih proizvoda ili usluga. Vremenom, korisnici roba ili usluga počinju da

povezuju brend sa nivoom poverenja u kompaniju, sa nivoom kvaliteta i zadovoljstva koje očekuju ako se

odluče za taj brend. Na taj način brend pomaže korisnicima da u obilju ponude na tržištu prepoznaju ono

što za njih ima proverenu vrednost, ili ono u šta imaju poverenja.

Zakonsko ime brenda predstavlja robnu marku (Trademark), a kada se naziv odnosi na kompaniju,

radi se o nazivu brenda (Brand name).

Slika 9.1 Naziv brenda

Brend je, dakle simboličko značenje svih informacija povezanih sa preduzećem, proizvodom ili

uslugom. Brend uključuje ime, logo i različite simbole koje odlikuje prepoznatljivost. Postoji više


definicija ovog složenog pojma, koje se međusobno dopunjuju da bi ga u potpunosti objasnile. Ovde

navodimo neke od njih, pre svega da bi ilustrovali složenost pojma "brend":

Brend je koncept (kao doživljaj, kao životni stil) koji stvara robna marka.

Brend možemo smatrati glavnim smislom postojanja savremene korporacije, a reklamu sredstvom

da se taj smisao saopšti svetu.

Brend je obećanje. Identifikujući naš proizvod mi obećavamo da zadovoljimo očekivanja i nade

naših potrošača. (Valter Lendor)

Brend je kompleks predstava o njemu u saznanju potrošača. (David Aaker; Building strong brands)

11.2. Brendiranje (Branding)

Brendiranje je proces koji obuhvata stvaranje jedinstvenog imena i slike o proizvodu ili usluzi u

svesti korisnika. Osnovno sredstvo brendiranja jeste propagandna kampanja sa konzistentnm temom koja

se uporno ponavlja. Svrha brendiranja jeste uspostavljanje značajnog prisustva na tržištu uz

prepoznatljivost i različitost od konkurencije, na osnovu čega će se privući novi korisnici i sačuvati

lojalnost onih kji su se već opredelili za taj brend.

11.3. Korporativno brendiranje (Corporate branding)

Korporativno brendiranje je pokušaj da se kod korisnika stvori poverenje u nove proizvode, tako što

se oni povezuju sa već uglednim i dobro pozicioniranim na tržištu nazivom kompanije.

Korporativno brendiranje, koje se odnosi na sve proizvode koje proizvodi neka kompanija, treba

razlikovati od brendiranja familije proizvoda (Family branding), koje se odnosi na specifičnu grupu

proizvoda.


11.4. Robna marka (Trade mark)

Robna marka je uži pojam od brenda. Po američkom zakonu robna marka je definisana kao “svaka

reč, ime, simbol ili sredstvo, odnosno njihova kombinacija koja služi … za identifikovanje i razlikovanje

robe od one koju proizvode ili prodaju drugi.”

Dakle, pod robnom markom se podrazumeva jedinstven dizajn, znak, simbol, reč ili njihova

kombinacija (slika 9.2), koja na jedinstven način identifikuje kompaniju i/ili proizvode ili usluge,

garantuje njihovu originalnost i daje vlasniku robne marke zakonska ovlašćenja da spreči neovlašćeno

korišćenje robne marke (na primer, falsifikovanje Rubinovog vinjaka).

Slika 9.2 Robna marka Metro Goldwyn Mayer


Robna marka mora biti:

Karakteristična umesto opisna.

Na neki način pričvršćena uz proizvod koji se prodaje.

Registrovana kod odgovarajućih zvaničnih organa da bi vlasnik robne marke mogao da dokaže

svoje pravo vlasništva i ostvari svoja prava na zaštitu robne marke (3) registered with the

appropriate authority to obtain legal ownership and protection rights.

Robna marka se može zaštiti na određeni period (7-20 godina), s tim što se, za razliku od patenata,

ovaj period može produžavati neograničeno. Prava na robnu marku su zaštićena na međunarodnom nivou,

ugovorima o zaštiti intelektualne svojine. Robne marke su podeljene u 42 klase, od kojih svaka obuhvata

međusobno slične proizvode ili usluge.

Robna marka može imati veliku vrednost, koja se iskazuje i u bilansima kompanije. Na primer, u

slučaju kompanije Coca Cola Co., robna marka Coca-Cola vredi više od materijalnih dobara u vlasništvu

kompanije.

Pored robne marke u upotebi je i izraz Service mark (SM), koji se odnosi na usluge.

11.5. Logotip, znak, logo

Logotip, znak i logo su osnovni elementi vizuelnog identiteta.

Logotip se odnosi na naziv organizacije ispisan stilizovanim tekstom. Po nekim autorima logotip je

prepoznatljiv i na neki način istaknut grafički dizajn, stilizovano ime, jedinstveni simbol ili neko drugo

grafičko sredstvo za identifikaciju organizacije ili brenda.

Stilizovani crtež koji može simbolički predstavljati delatnost kompanije ili biti apstraktan naziva se

znak, i predstavlja drugi važan element vizuelnog identiteta.

Kombinacija logotipa i znaka naziva se logo.

http://www.businessdictionary.com/definition/authority.html

http://www.businessdictionary.com/definition/obtain.html

http://www.businessdictionary.com/definition/legal.html

http://www.businessdictionary.com/definition/ownership.html

http://www.businessdictionary.com/definition/protection.html

http://www.businessdictionary.com/definition/right.html

http://www.businessdictionary.com/definition/service-mark-SM.html


Na slici 9.3 prikazan je slučaj kompanijePepsi-cola,koja je u periodu do II svetskog rata imala

logotip. Posle II svetskog rata pa sve do skora imali su logo, kao kombinaviju natpisa i trobojnog

zapušača, da bi danas Pepsi-cola bila predstavljena znakom u obliku trobojnog kruga.

Slika 10. Razvoj logotipa, logoa i znaka kompanije Pepsi Cola

Logotip treba da bude pričvršćen, uključen ili odštampan na svim materijalima, objektima,

sredstvima komunikacije, literaturi, proizvodima i stationery i vozilima date organizacije.

11.6. Vizuelni identitet

Vizuelni identitet obuhvata vidljive elemente nekog brenda, kao što su:


Boja. Pod ovim se podrazumeva glavna boja koja se odnosi i povezuje sa nekim brendom (Milka

ljubičasta), ali i kombinacije boja koje su propisane za upotrebu.

Logotip.

Znak.

Logo.

Fontovi za razne kompanijske primene. U dobro razrađenim sistemima, precizirana je i upotreba

fontova za različite namene.

Ovi elementi nose i simboličko značenje koje se ne može iskazati samo rečima. Elementi vizuelnog

identiteta se mogu koristiti da bi kompanija formirala svoju vizuelnu pojavu i da bi prenela svoju poslovnu

filozofiju, i tada se govori o koorporativnom identitetu. Korporativni identitet predstavlja jedan simbol

kako kompanija vidi samu sebe, kako želi da bude viđena u očima drugih, i kako je drugi vide, prepoznaju

i pamte. U praksi, korporativni identitet se, između ostalog, gradi i inkorporiranjem elemenata vizuelnog

identiteta, ne samo na proizvodima koje kompanija pravi, već i na drugim objektima i predmetima, kao što

su:

Zastava. Mnoge kompanije imaju definisan izgled i način isticanja zastave kao važnog eleknta

vizuelnog identiteta.

Uniforma. Zaposleni mogu načinom oblačenja u velikoj meri učestvovati u formiranju vizuelnog

identiteta. U nekim firmama uniforme su tačno propisane u pogledu kroja, izbora materijala, boja,

znakova kojima su označene, a u nekim slučajevima propisanje način oblačenja (dress code), koji ne

podrazumeva uniformu, ali podrazumeva poštovanje nekog propisanog stila.

Arhitetktonska rešenja. Neke kompanije mogu sebi da priušte da naprave zgradu u obliku proizvoda

koji prodaju, ili da oboje zgradu u korporativne boje, ili da na neki drugi način ostvare vizuelnu

vezu između arhitektonskih rešenjai svoje delatnosti.


Poslovna dokumentacija. Kompanije propisuju izgled svih štampanih proizvoda koji se koriste u

poslovanju (vizit karta, memorandum, ugovor, račun, uputstvo za upotrebu, obveštenje

zaposlenima...).

Elektronski dokumenti. S obzirom na sve veći udeo elektronskih dokumenata u komunikaciji,

neophodno je da i njihov izgled bude definisan, uzimajući u obzir specifičnosti prikazivanja na

ekranu.

Prevozna sredstva. Neka prevozna sredstva su na ulici po ceo dan i to predstavlja odličnu priliku da

se, bez plaćanja zakupa vremena na nekom mediju (TV, radio, Internet) javnosti prikaže sopstveni

brend. Danas većina kompanija "brendira" svoja dostavna vozila, a da bi se izbegle proizvoljnosti

propisuje se način isticanja logotipa i drugih elemenata na vozilima raznih oblika.


12. Knjiga grafičkih standarda Da bi se propisali:

Logotip;

Znak;

Logo;

Boje;

Fontovi;

Odnosi veličina;

Preporučeni načini primene;

Nedozvoljeni načini primene;

Izgled štampanih proizvoda koji su namenjeni tržištu, kao što je, na primer ambalaža;

Izgled poslovne dokumentacije;

Izgled predmeta namenjenih upotrebi u poslovnim prostorijama;

Izgled predmeta namenjenih za promotivne svrhe (šoljice za kafu, upaljači, privesci, kačketi,

kišobrani, majce, satovi, kalendari, otvarači, novčanici, rokovnici, blokčići, olovke...);

Arhitektonska rešenja;

Uređenje enterijera;

Uređenje eksterijera;

Izgled elektronskih dokumenata;

Izgled uniforme;

Izgled zastave;


Izgled vozila;

i drugi elementi i oblici vizuelnog identiteta, potrebno je definisati i napraviti knjigu grafičkih standarda.

U ovom slučaju radi se o internom (unutrašnjem) standardu, koji je svojstven samo i jedino datoj

kompaniji ili brendu, upravo u cilju da bi je kao jedinstvenu izdvojio od ostalih i omogućio bolje

pozicioniranje na tržištu i u svesti potencijalnih klijenata.

Knjiga grafičkih standarda može imati različitu formu, način štampanja i povezivanja, ali ona mora

da ispuni sledeće osnovne zadatke:

Da jednoznačno definiše elemente vizuelnog identiteta.

Da definiše njihovu primenu u raznim situacijama.

Da omogući laku i razumljivu komunikaciju između kompanije sa jedne strane i agencija,

štamparija, građevinskih firmi, proizvođača uniformi, firmi koje brendiraju vozila, prave šoljice za

kafu ili šiju zastave, sa druge strane.

Da spreči nepravilnu upotrebu elemenata vizuelnog identiteta, ili omogući lako dokazivanje da nije

poštovan interni grafički standard.

Knjiga grafičkih standarda može se napraviti na razne načine:

Štampanjem na digitalnom štampaču. U ovom slučaju boje će biti informativne, i moraju se

definisati na dopunski način.

Kombinovanjem otisaka sa digitalnog štampača i pravih uzoraka, uzetih iz redovne produkcije ili

posebno izrađenih. Pravi uzorci prikazuju referentne vrednosti boje koja se mora dobiti.

Formiranjem knjige grafičkih standarda isključivo od realnih uzoraka, uz propratni tekst odštaman

na štampaču.

U elektronskoj formi.


Što se tiče poveza, u obzir dolaze razne varijante:

Spiralni povez.

Povez žicom (heftanje).

Povez lepljenjem.

Korišćenje registratora sa mehanizmom koji omogućava dodavanje novih listova.

Korišćenje registratora sa plastičnim omotima u koje se ubacuju pojedinačne stranice. Ovo je

posebno praktično ako se knjiga grafičkih standarda sastoji od realnih uzoraka različitih oblika i

dimenzija.

Knjige grafičkih standarda se u najvećem broju slučajeva prave u manjem broju primeraka, tako da

je dominantan način štampanja digitalna štampa. Međutim, velike korporacije koje sarađuju sa velikim

brojem izvođača, mogu štampati knjigu grafičkih standarda i u ofset štampi.

Format knjige grafičkih standarda nije propisan, pa se prilikom odlučivanja treba opredeliti za

format koji će biti praktičan za upotrebu i koji će omogućiti lako prikazivanje elemenata vizuelnog

identiteta.


13. Standardizacija boja u knjizi grafičkih standarda. Standardizacija boja je posao kome se mora posvetiti posebna pažnja, jer su mogućnosti greške

velike. Na primer, ako je knjiga grafičkih standarda štampana na jednom materijalu, a element viuelnog

identitet na drugom, nije jednostavno dobiti istu boju. U drugom slučaju, ako se tehnika štampe za izradu

knjige grafičkih standarda razlikuje od tehnike štampe za reprodukciju elementa vizuelnog identinteta, i to

je potencijalni izvor problema.

Da bi se jednoznačno definisala boja kakva se očekuje na krajnjem proizvodu, koji na sebi nosi

standardizovani element vizuelnog identiteta, mogu se koristiti sledeća sredstva:

Uzorak. Ovo je najsigurnij i način definisanja boje. Poželjno je da se boja uzorka izmeri

spektrofotometrom i da se uz uzorak prilože izmerene vrednosti, kao i uslovi merenja (tip uređaja,

podloga, standardni posmatrač, izvor svetlosti, status filtera).

Pantone oznaka kao referenca. Da bi se mogla iskoristiti Pantone oznaka, štampar ili kompanija koja

priprema boju mora da poseduje Pantone bazu podataka sa CIE L*a*b* vrednostima i da umeša

boju koja na izabranoj podlozi može da postigne CIE L*a*b* vrednosti iz baze u okviru dozvoljenih

tolerancija.

Prvi odobreni otisak kao referenca. Neke kompanije, svesne poteškoća da se postigne unapred

definisana boja, uzimaju određenu količinu uzoraka načinjenih posle prvog odobrenja štampe nekog

novog proizvoda, i njih direktno ubacuju u knjige grafičkih standarda. Na taj način imaju jedinstveni

etalon koji treba ponoviti u svakom sledećem štampanju.

Najsvetliji i najtamniji etalon i ispravan uzorak. Neke kompanije na ovajnačin definišu dozvoljena

odstpanja od referentne vrednosti.


Ukoliko se knjiga grafičkih standarda štampa u digitalnoj štampi, ne može se očekivati da će se ista

takva boja postići u drugim tehnikama štampe na drugim materijalima. U tom slučaju preporučljivo

je definisati Pantone boju ili referentnu CIE L*a*b* vrednost, vodeći računa da li se ona može

ostvariti u realnom postupku štampanja. Na primer, u novinskoj štampi ne mogu se dobiti boje sve

boje koje se dobijaju u heat-set ofsetu ili dubokoj štampi.

Kombinacija tonskih vrednosti rastera procesnih boja pomoću kojih se dobija željena boja. U ovom

slučaju treba uzeti u obzir da će izgled konačne boje zavisiti i od nanosa boje i povećanja tonske

vrednosti rastera u izabranoj štampariji.

U knjizi standarda boja može biti reprodukovana tačno i netačno. Tačna je reprodukcija u onim

slučajevima kada se kao referenca koristi prvi odobreni otisak sa štamparske mašine, ili grupa od tri

etalona (svetliji, ispravan i tamniji) ili neki drugi realni uzorak boje.

Ukoliko se za izradu knjige grafičkih standarda koristi digitalna štampa, boje neće izgledati onako

kako treb da izgledajuna krajnjem proizvodu, i izgled tih boja je samo informativan, nikako referentan. U

ovom slučaju prilikom procene stepena podudarnosti treba koristiti CIE L*a*b* koordinate.

Na slici 11.1 prikazan je primer definisanja osnovne palete boja za štampanje materijala kompanije u

raznim tehnikama. Date su Pantone oznake, CMYK i RGB sastavi, kao i HTML oznake. Ovde treba

ponovo naglasiti da će se verna reprodukcija dobiti samo sa dobro umešanim Pantone bojama na

odgovarajućoj podlozi. Štampanjem iz CMYK sigurno će se dobiti boja sa određenim odstupanjima. Boje

definisane RGB vrednostima nisu namenjene štampanju, već prikazu na monitoru.


Slika 11.1 a) Izvod iz knjige grafičkih standarda koji se odnosi na opšte napomene za primenu boja


Slika 11.1 b) Izvod iz knjige grafičkih standarda koji se odnosi na definisanje i prikaz osnovne palete


14. Standardizacija fontova u knjizi grafičkih standarda Izbor fontova je posao dizajnera, koji ne može da se osloni na neke čvrste standarde, jer oni i ne

postoje, već samo na smernice i preporuke koje je čuo tokom školovanja i u praksi:

Ne treba kombinovati preveliki broj fontova.

Izgled slova treba na neki načn da odgovara vrsti ili delatnosti kompanije. Za neku formalnu

organizaciju, kao što je banka, osiguravajuće društvo ili državna institucija, fontovi treba da budu

više formalni, klasični; za neku organizaciju koja se bavi dinamičnim, uzbudljivim ili

nesvakidašnjim delatnostima, terba izabrati neobične, dinamične, stilizovane fontove.

Kakva god slova da su izabrana, moraju biti dovoljno čitljiva da bi ipak prenela informaciju do

krajnjeg korisnika.

U knjizi grafičkih standarda treba što detaljnije definisati ne samo vrstu slova, već i odnose veličina

u pojedinim situacijama. Na slici 12.1 a) prikazana je primena fontova za dokumente koji se šalju van

organizacije, a na slici 12.1 b) za interne dokumente.


a) b)

Slika 12.1 Izvodi iz knjige grafičkih standarda: a) Primena fontova za dokumente koji se šalju drugim

organizacijama; b) Primena fontova za interna dokumenta


15. Standardizacija primene i definicije logotipa, znaka i logoa Kreiranje logotipa, znaka i logoa je posao koji zahteva kreativnost i druga znanja i veštine. Dobar

logotipovi, znaci i logoi su jednostavni u vizuelno-grafičkom smislu, ali i jednostavni za reprodukciju

(treba izbeći da budu realizovani kao CMYK). Pri tome oni asociraju na delatnost firme, ili su toliko

prepoznatljivi da se brend u svesti potrošača identifikuje sa ovim elementima vizuelnog identiteta.

U knjizi grafičkih standarda potrebno je da se za logotip, znak ili logo propišu:

Tačan izgled.

Dozvoljene varijacije.

Dozvoljene boje i kombinacije boja.

Veličine za pojedine namene.

Pozicioniranje znaka u određenim situacijama.

Prazan prostor (zona izolacije) koji se mora ostaviti oko znaka i logotipa.

Nedozvoljeni načini primene.

S obzirom da će se logotip i znak koristiti u velikom broju situacija, na različitim predmetima, i da

će ga koristiti različiti dizajneri i operateri pripreme u brojnim agencijama i štamparijama, neophodno je

predvideti njihovu neželjenu kreativnost i specificirati štojemoguće iše zabranjenih načina primene znaka i

logotipa. Tome je u svakoj ozbiljnoj knjizi grafičkih standrda posvećena čitava nekad i čitava stranica..

Na slici 13.1 prikazan je izvod iz knjige grafičkih standarda kojim se propisuje primena logoa.

Na slici 13.2 prikazan je izvod iz knjige grafičkih standarda, kojim su prikazane nedozvoljene

modifikacije i primene logoa.


a) b)

Slika 13.1 Izvodi iz knjige grafičkih standarda: a) Horizontalne verzije logoa; b) Zona izolacije i

granične vrednosti veličine logoa


c)

Slika 13.1 c) Vertikalna verzija logoa


Slika 13.2 Nedozvoljene modifikacije i primene logoa


Knjiga grafičkih standarda treba da smanji mogućnost greške i olakša rad svim učesnicima u

reprodukcionom lancu. U tom cilju ona može da propiše i poželjne formate fajlova u kojima treba snimiti

rezultat rada na računaru, da bi se dobio optimalan odnos veličine fajla i kvaliteta prikaza ili reprodukcije.

Na slici 13.3 prikazan je izvod iz knjige grafičkih standarda sa preporučenim vrstama fajlova za pojedine

namene.


Slika 13.3 Izvod iz knjige grafičkih standarda sa preporukama za korišćenje pojedinih vrsta fajlova


16. Standardizacija poslovne dokumentacije Prilikom standardizacje izgleda poslovne dokumentacije treba predvideti:

Format.

Poziciju logoa

Poziciju ostalih elemenata i objekata na dokumentu.

Prostor za tekst koji se unosi na dokument.

Primenu boja.

Na slici 14.1 prikazani su izvodi iz knjige grafičkih standarda sa definisanim vizit-kartama,

memorandumima, kovertama i pismima.


a) b)

Slika 14. Izvod iz knjige grafičkih standarda: a) Definicija memoranduma i koverte; b) Definicija

poslovnog pisma i koverte


Slika 14.1 c) Definicija vodoravne i uspravne vizit-karte


17. Primeri definisanja elemenata korporativnog indentiteta Osim osnovnih elemenata vizuelnog identiteta, knjigom grafičkih standarda može biti obuhvaćen

veliki broj elemenata i objekata. Ovaj skup treba da definiše naručilac posla, kompanija koja naručuje

izradu knjige grafičkih standarda. Međutim, postoje kompanije koje imaju jasnu sliku šta žele da bude

obuhvaćeno knjigom grafičkih standarda, i one druge, koje imaju samo okvirnu predstavu, ali ne i jasnu

sliku šta se sve moe i treba standardizovati. U ovom drugom slučaju, skup elemenata treba definisati

zajednički, pažljivo razmatrajući šta je sve kompaniji zaista potrebno.

Na sledećim slikama prikazani su izvodi iz knjige grafičkih standarda kojima su definisani razni

dokumenti, objekti i proizvodi:

Poslednja stanica marketinških publikacija (slika 15.1).

Brendiranje vozila (slika 15.2)

Oznaka na tabli pored puta (slika 15.3).

Zastava (slika 15.4).

Identifikaciona kartica (slika 15.5).

Pločica na vratima kancelarije (slika 15.6).

Potpis u elektronskoj poruci (slika 15.7).

Osnovni elementi (Template) stranice prezentacije u Power Pointu (slika 15.8).


Slika 15.1 Poslednja sranica brošure Slika 15.2 Brendiranje vozila


Slika 15.3 Tabla pored puta Slikan15.4 Zastava


Slika 15.5 Identifikaciona kartica Slika 15.6 Pločica sa imenom


Slik 15.7 Potpis u elektronskoj poruci Slika 15.8 Template za PowerPoint prezentaciju

Documents

Predavanja Iz Grafickih Standarda 2013-2014 v2.PDF