PRAVO INTELEKTUALNE SVOJINE

POJAM PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE

Intelektualna svojina obuhvata dva dela – industrijsku svojinu i autorsko pravo. Industrijska svojina je posebna grana prava, uobličena krajem XIX i početkom XX veka, koja se posmatra u subjektivnom i objektivnom smislu:

1) Objektivni smisao – Industrijska svojina je skup pravnih normi (propisa) kojima se regulišu društveni odnosi i pojave u oblasti duhovnog stvaralaštva koje se tiče tehnike i industrije. Deli se u tri grupe:

a. Pronalazačko pravo;b. Pravo znakova razlikovanja;c. Pravo konkurencije.

2) Subjektivni smisao – Industrijska svojina je pravo priznato duhovnim tvorcima u oblasti tehnike i industrije povodom njihovog duhovnog stvaralaštva, a po osnovu objektivnog prava industrijske svojine.

Pravo intelektualne svojine je, po svojoj prirodi, privatno pravo.

1. PRONALAZAČKO PRAVO

No.Predmet zaštite

(rezultat stvaralačkog rada)Oblici pravne zaštite(subjektivno pravo)

1. Pronalazak Patent (10/20 godina)2. Tehnička inovacija Tehničko unapređenje3. Patentirani lekovi i sredstva za zaštitu

biljakaSertifikat o dodatnoj zaštiti

Prava srodna patentnom pravu - KNOW-HOW4. Trodimenionalni raspored elemenata i

međuveza u integrisanom kolu sa elektronskom funkcijom

Topografija integrisanih kola

5. Tvorevine spoljnog oblikovanja upotrebljivog predmeta koje određuju njegovu upotrebu (alati, pakovanja, robe..)

Koristan model

6. Nove biljne sorte Pravo oplemenjivača biljnih sorti

7. Nove slike i crteži koji se štite u obliku uzorka, i nove geometrijska tela koja se Dizajn

1

štite u obliku modelaPronalazak je novo rešenje određenog tehničkog problema koje ima inventivni nivo, i koje se može primeniti u industriji ili drugoj delatnosti. Zahteva se ispunjenost tri uslova zaštite:

a) novost;b) inventivni nivo;c) primenjivost.

Patent je oblik pravne zaštite, ili subjektivno pravo pronalazača, za pronalazak koji ispunjava materijalne i formalne uslove zaštite. Materijalni uslovi su novost, inventivni nivo, i primenjivost, a formalni uslovi se tiču procedure pred nadležnim organom (u Srbiji – Zavod za intelektualnu svojinu).

Tehnička inovacija je svaka racionalizacija procesa rada primenom poznatih tehničkih sredstava i tehnoloških postupaka, kojom se postižu neki korisni efekti (povećavanje produktivnosti, smanjenje troškova, zaštita životne sredine..). Materijalni uslovi su:

a) relativna novost (u okviru preduzeća);b) primenjivost.

Prava srodna patentnom pravu (KONW-HOW) – skup praktičnih znanja i stečenih iskustava koji se mogu primeniti u industriji ili nekoj drugoj privrednoj delatnosti. Za razliku od drugih prava, know-how se formalno-pravno ne štiti, već je to faktičko znanje i iskustvo. Njegovi elementi su:

a) faktički karakter;b) tajnost;c) prenosivost;d) tehnička priroda.

Trodimenionalni raspored elemenata i međuveza u integrisanom kolu sa elektronskom funkcijom zahteva dva uslova zaštite:

a) novost (različitost);b) komercijalna upotreba.

Tvorevine spoljnog oblikovanja upotrebljivog predmeta koje određuju njegovu upotrebu (alati, pakovanja, robe..) imaju manji inventivni nivo (pronalazak – inventivni nivo = koristan model), a zahtevaju sledeće uslove zaštite:

a) novost;b) tehnička priroda;c) primenjivost.

Nova biljna sorta je skup biljaka unutar jedinstvene botaničke klasifikacije najniže poznate kategorije (reda). Uslovi pravne zaštite su:

a) novost;b) različitost;c) uniformnost;d) stabilnost;

2

e) ime sorte.Dizajn je pravo kojim se štiti dvodimenzionalni ili trodimenzionalni izgled proizvoda ili njegovog dela, koji je određen vizuelnim karakteristikama i/ili materijalima od kojih je sastavljen. Nekada je ovo pravo bilo sastavljeno od uzorka i modela. Uslove pravne zaštite čine materijalni (novost i individualni karakter) i formalni uslovi (tiču se procedure pred nadležnim organom).

2. PRAVO ZNAKOVA RAZLIKOVANJA

No.Predmet zaštite

(rezultat stvaralačkog rada)Oblici pravne zaštite(subjektivno pravo)

1. Robni i uslužni znaci Žig (marka)2.a Geografske oznake Geografske oznake porekla2.b Oznake porekla

Robni i uslužni znaci su znaci koji služe za obeležavanje roba ili usluga u prometu, i njihovo razlikovanje od sličnih roba i usluga drugih proizvođača. Uslovi pravne zaštite su:

1) materijalni i. distinktivnost (različitost);

ii. mogućnost grafičkog predstavljanja (2D ili 3D);iii. vezanost za određenu vrstu robe i usluga;

2) formalni (tiču se procedure pred nadležnim organom).

Sastoje se od slova, brojeva, slika.. Brend je širi pojam jer, pored žiga, sadrži i druge elemente (ljudske resurse, imidž..). To je celokupni poslovni koncept. Geografske oznake označavaju poreklo proizvoda sa nekog određenog lokaliteta. Ima niži kvalitativni nivo. Oznake porekla imaju kvalitativno viši nivo, služe za obeležavanje proizvoda i usluga koji potiču sa određenog lokaliteta i imaju specifična svojstva uslovljena geografskim, prirodnim i/ili ljudskim faktorom. Predstavljaju geografski naziv nekog lokaliteta.

3. PRAVO KONKURENCIJE

Definicija po starom Zakonu o trgovini:

Pod povredom konkurencije podrazumevaju se tri vrste povreda:

1) nelojalna konkurencija (utakmica);2) špekulacija;3) povreda jedinstvenog tržišta.

3

Nelojalna utakmica je svaka radnja trgovca protivna dobrim poslovnim običajima kojom se može naneti šteta drugom trgovcu, potrošačima, ili društvenoj zajednici.

Definicija po novom Zakonu o trgovini (2010.):

Pod povredom konkurencije podrazumevaju se tri oblika nedozvoljenog ponašanja:

1) nepoštena tržišna utakmica;2) nedozvoljena špekulacija;3) piramidalna trgovina.

Nelojalna utakmica je svaka radnja trgovca usmerena protiv drugog trgovca (konkurenta) koja krši kodeks poslovnog morala i dobre poslovne običaje, i koja može naneti štetu drugom trgovcu. Piramidalna trgovina predstavlja nemogućnost kupovine robe u slobodnoj prodaju (primer: Zepter).

Definicija po starom Zakonu o zaštiti konkurencije (2006.):

Pod povredom konkurencije se ubrajaju tri pojave:

1) sporazum o narušavanju konkurencije (po novom ZOZK iz 2009. – restriktivni sporazumi);

2) zloupotreba dominantnog položaja na tržištu;3) koncentracija (fuzija) učesnika u prometu.

POJAM AUTORSKOG PRAVA

Autorsko pravo se posmatra u subjektivnom i objektivnom smislu:

1) Objektivni smisao – Autorsko pravo je skup propisa kojima se regulišu društveni odnosi i pojave u oblasti nauke, književnosti, i umetnosti. Odnosi se na oblast ne-privrede. Osnovni zadatak objektivnog autorskog prava je pružanje pravne zaštite autoru i njegovom delu.

2) Subjektivni smisao – Autorsko pravo je pravo priznato tvorcu književne, umetničke, ili naučne tvorevine u vezi sa duhovnim stvaralaštvom, na osnovu normi objektivnog autorskog prava. Nastaje samim činom nastanka dela, i sastoji se od imovinsko-pravnih i moralno-pravnih ovlašćenja.

Za razliku od prava industrijske svojine, koja nastaju u upravnom postupku pred nadležnim organom donošennjem rešenja, autorsko pravo nastaje samim činom nastanka dela.

Autor je fizičko lice koje je stvorilo neko autorsko delo. Da bi neko lice postalo autor, nije potrebna poslovna sposobnost, dovoljna je pravna sposobnost.

4

Autorsko delo – Naš novi Zakon o autorskom i srodnim pravima (2009.) u definisanju autorskog dela koristi metod generalne klauzule, uz egzemplarno navođenje najtipičnijih nominovanih autorskih dela. Po Zakonu, autorsko delo je originalna duhovna tvorevina jednog ili više fizičkih lica izražena u određenoj formi, bez obzira na namenu, veličinu, sadržaj, komercijalnu, naučnu, ili umetničku vrednost, način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Kao tipična autorska dela navode se:

1) književna;2) muzička;3) kinematografska;4) pozorišna;5) kartografska i druga dela..

(Zakonodavac u definisanju autorskog dela, dela nelojalne konkurencije, i monopolističkog sporazuma koristi metod generalne klauzule, dodajući na to egzemplarno nabrajanje najtipičnijih dela.)

Iz navedene definicije proizilaze dva bitna uslova koja je potrbno ispuniti da bi se jedno delo smatralo autorskim:

1) originalnost;2) forma.

Nebitni uslovi su namena, veličina, forma..

PRAVA SRODNA AUTORSKOM PRAVU

Sastavni deo autorskog prava su i srodna prava autorskom pravu:

1) pravo interpretatora (umetnika, izvođača);2) pravo proizvođača fonograma i videograma;3) pravo proizvođača emisja;4) pravo proizvođača baza podataka;5) pravo prvog izdavača slobodnog dela.

POJAM INTELEKTUALNE SVOJINE

Intelektualna svojina je generički pojam (naziv) koji obuhvata dva dela:

1) pravo industrijske svojine;2) autorsko pravo i prava srodna autorskom pravu.

5

Intelektualna svojina se definiše u objektivnom i subjektivnom smislu:

1) Objektivni smisao – To je skup pravnih normi (propisa) koji regulišu društvene odnose i pojave u vezi sa intelektualnim stvaralaštvom u najširem smislu;

2) Subjektivni smisao – To je pravo priznato pojedincu na osnovu njegove intelektualne tvorevine, a na osnovu normi objektivnog prava.

Pojam intelektualne svojine nije opšte prihvaćen u teoriji i praksi. U intelektualnu svojinu spadaju sledeća prava (po WIPO konvenciji – Konvencija o osnivanju Svetske organizacije za intelektualnu svojinu):

1) autorska prava;2) prava srodna autorskom pravu;3) patentno pravo;4) prava znakova razlikovanja;5) nelojalna konkurencija;6) naučna otkrića.

Zajedničke karakteristike autorskog prava i prava industrijske svojine su u predmetu i ekonomskoj funkciji:

1) Predmet – isti je predmet zaštite (rezultat duhovnog stvaralaštva);

2) Ekonomska funkcija – njen cilj je da obezbedi njihovim titularima isključiva ovlašćenja na privredno iskorišćavanje, kroz garantovanje subjektivnog prava.

Postoje i značajne razlike. Skoro sva prava industrijske svojine mogu biti predmet ulaganja ili osnivački ulog jednog preduzeća (osim oznaka geografskog porekla, kolektivnog žiga, žiga garancije..). Prava industrijske svojine koja nisu prenosiva ne mogu biti predmet ulaganja. S druge strane, samo neka autorska prava i prava srodna autorskom pravu bi mogla biti predmet ulaganja. Sva prava industrijske svojine imaju tržišnu vrednost koja zavisi od više faktora. Zatim, industrijska svojina se odnosi na oblast privrede (tehnike), dok autorsko pravo i njemu srodna prava se odnose na oblast ne-privrede (kultura). Najvažnija razlika je u načinu sticanja (nastanka) – prava industrijske svojine (osim KNOW-HOW) se stiču donošenjem rešenja od strane nadležnog organa u upravnom postupku, dok autorsko i njemu srodna prava nastaju samim činom stvaranja dela. Kod autorskog prava nema upravno-pravne zaštite (jer nema rešenja), za razliku od prava industrijske svojine. Preduslov za zaštitu autorskog prava je objavljivanje i izdavanje autorskog dela. Izdavanje predstavlja puštanje u promet primeraka dela.

6

ODNOS PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE PREMA DRUGIM GRANAMA PRAVA

1) Autorsko pravo i lična prava

Postoje dodirne tačke (ime, slika..), u oba slučaja se štiti fizička ličnost. Razlika je u tome što se autorsko delo može odvojiti od autora, a lično pravo od imaoca ne. Nosilac ličnog prava je uvek samo jedno fizičko lice, a nosilac autorskog prava može biti fizičko lice kao orignarni (izvorni), ili druga fizička lica kao derivativni (izvedeni) nosioci, po osnovu ugovora ili zakona. Razlika postoji i u gašenju – lična prava se gase smrću fizičkog lica, a prava autora traju neograničeno.

2) Autorsko pravo i stvarno pravo

Sličnosti se sastoje u tome što oba prava štite imovinske interese svog titulara. Razlike se nalaze u:

1) objektu zaštite – kod stvarnog prava je to stvar (res), a kod autorskog prava je to duhovna tvorevina (autorsko delo i druge intelektualne tvorevine su, po svojoj prirodi, informacije);

2) načinu sticanja – svojina se može steći na posebne načine (okupacija, održaj, priraštaj..), a autorsko pravo ne;

3) autorsko pravo ne može biti predmet prinudnog izvršenja;4) u određenim slučajevima, autorsko pravo može biti jače i od samog

prava svojine (primer – umetnička slika velikog slikara).

3) Pravo industrijske svojine i građansko (imovinsko pravo)

Pravo industrijske svojine je najsrodnije sa građanskim pravima, nastalo je u njihovom krilu. Sličnosti postoje u načinu sticanja, načinu prestanka (imovinsko-pravna komponenta prava intelektualne svojine traje određeni broj godina, a moralno-pravna komponenta traje večno), i još nekim momentima. Suštinska razlika između stvarno-pravne svojine i intelektualne svojine je i u državini. Duhovne tvorevine se ne mogu držati (ali mogu njihove materijalizovane forme), i ne mogu se uništiti, za razliku od stvari (res).

4) Pravo industrijske svojine i obligaciono pravo

Zakono obligacionim odnosima je supsidijarni izvor prava intelektualne svojne (ugovor o licenci je regulisan ovim zakonom).

5) Pravo industrijske svojine i radno pravo

Postoje određeni slučajevi u kojima se pravni odnosi nastali zaštitom novog pronalaska regulišu na drugačiji način u odnosu na redovni, kod situacija gde pronalazačev radni

7

odnos dovodi do izvesnih specifičnosti u raspodeli ovlašćenja u okviru prava na korišćenje pronalaska.

6) Pravo industrijske svojine i trgovinsko pravo

Veza postoji po pitanju prava konkurencije, kao i po pitanju predmeta ulaganja u preduzeće, ili osnivačkog udela preduzeća..

7) Pravo industrijske svojine i upravno pravo

Sličnosti su u nastanku, kao i u zaštiti u slučaju povrede.

OPRAVDANOST PRAVNE ZAŠTITE INTELEKTUALNE SVOJINE

Jedan teoretičar je rekao da su patenti «srce i duša svojine» i da, «ako oni nestanu, nestaće sveta». Glavna karakterisitika intelektualnih prava jeste mogućnost njihovog neograničenog iskorišćavanja od strane neograničenog broja lica u neograničenom prostoru i vremenu, a da se pritom supstancijalno ne umanjuje njihova vrednost. Ključni razlog za određivanje prava zaštite jeste društvena korisnost – kada stvaraoci ne bi bili zaštićeni, ne bi ni stvarali.

RAZVOJ PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE

Istorija razvitka ljudskog društva nije ništa drugo do istorija pronalazaštva. Prve oblike pronalazaštva srećemo u najranijem dobu ljudske civilizacije. Zahvaljujući njima, čovek se stalno razvijao.

U antičkom dobu nije postojala potreba za pronalazaštvom, usled obilja radne snage. Prvi začeci pronalazaštva u ozbiljnijem vidu se mogu sresti u srednjem veku. Prvi oblici pravne zaštite su bile privilegije vladara. To su bili akti u obliku otvorenog pisma (litere patentes), odakle datira današnji naziv «patent». Vladar je na osnovu diskrecione ocene dodeljivao pronalazaču privilegiju, na osnovu koje je on imao monopol na proizvodnju pronalaska. Prvu poznatu privilegiju odobrio je češki kralj pronalazaču sprave za odvođenje vode iz rudnika 1315. Privilegije su bile pojedinačni akti. Sledeći oblik pravne zaštite su dekreti o davanju privilegija većem broju lica. Prvi poznati dekret je donet u Mletačkoj republici u XVII veku. Nakon toga, naredni oblik pravne zaštite su bili statuti cehovnih korporacija.

Prvi pravni propis u oblasti pronalazaštva je Statut of monopolis (Statut o monopolima), donet u Engleskoj 1623. Dozvolio je monopol samo prvom i pravom pronalazaču. Prvi savremeni zakon o patentima je donet 1790. u SAD-u. Usledili su i slični zakoni u drugim državama.

8

Razvoj industrijske svojine nije tekao pravolinijski, već je pun uspona i padova. U današnjem obliku počinje da se javlja u kapitalizmu. Ključna razlika između srednjevekovnih privilegija i današnjih zakona o industrijskoj svojini je u tome što su se privilegije donosile na osnovu diskrecione ocene vladara, a današnja prava industrijske svojine su zakonski utemeljena.

Razvoj međunarodnog prava u ovoj oblasti je počeo sa Međunarodnom izložbom u Beču 1874. Problem se javio u činjenici da su samo domaći pronalazači bili zaštićeni, te je došlo do masovne krađe, što je dovelo do održavanja Pariske konferencije 1883. godine, gde je doneta Konvencija o zaštiti industrijske svojine, prvi dokument univerzalnog karaktera u ovoj oblasti. Između ostalih, jedna od potpisnica bila je i Kraljevina Srbija.

RAZVOJ AUTORSKOG PRAVA

Duhovno stvaralaštvo u oblasti kulture staro je koliko i ljudski rod. U starom Rimu je kulturna delatnost bila veoma cenjena. Mecena, najpoznatiji Avgustov ministar, bio je zaštitnik književnika i umetnika. Marcijan je kradljivce stihova nazivao «plagijatorima» (kradljivcima ljudi). Tužba zbog uvrede časti datira iz tog doba.

I u ovoj oblasti su prvi oblici pravne zaštite došli tek sa srednjim vekom. Prva takva privilegija izdata je štamparu Manucu u Veneciji za štampanje nekog Aristotelovog dela 1495. Ključnu ulogu u razvoju autorskog prava je izazvala Gutenbergova štamparija, jer je ona omogućila umnožavanje autorskih dela. Prvi koji su ustali u zaštitu autorskog prava su bili izdavači (štampari). Prvi zakonski propis u ovoj oblasti je donet u Engleskoj – Zakon Ane Stjuart (1710.). godine, a prvi savremeni zakon je donet u Francuskoj 1791.

Na međunarodnom planu je 1878. osnovano međunarodno Udruženje književnika i umetnika. Prvi predsednik ovog udruženja je bio Viktor Igo, koji je inicirao donošenje Bernske konvencije za zaštitu književnih i umetničkih dela 1886. Nakon toga, doneta je Univerzalna konvencija o autorskom pravu 1952. Godine 1967. u Stokholmu je doneta WIPO Konvencija koja objedinjuje autorsko pravo i pravo industrijske svojine. TRIPS Aranžman – sporazum o trgovinskim aspektima intelektualne svojine – donet je 1994.

UNIFIKACIJA I HARMONIZACIJA PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE

Prvobitni (primarni) princip važenja zakona je princip teritorijalnosti. Međutim, ovaj princip ima određene nedostatke i mane, te je uveden princip uzajamnosti (reciprociteta), kao i princip asimilacije. Pošto primena principa uzajamnosti u praksi nije dovoljno pouzdana, država pribegava zaključivanju međunarodnih ugovora, sporazuma, i konvencija (bilateralnih i multilateralnih).

Postoje dva metoda za prevazilaženje problema koje stvaraju razlike izneđu nacionalnih zakonodavstava u regulisanju odnosa sa elementom inostranosti. Prvi metod je metod

9

rešavanja sukoba zakona kolizionim normama. Drugi metod je stvaranje zajedničkih jednoobraznih pravila tzv. unifikovanog prava.

Unifikacija je stvaranje supranacionalnog prava, kao jedinstvenog prava koje zamenjuje nacionalno pravo, a harmonizacija je proces usklađivanja nacionalnog prava sa pravom međunarodnih udruženja.

Na primeru Evropske unije se najbolje može videti harmonizacija i unifikacija prava. U Evropskoj uniji primarne izvore prava stvaraju države članice i organi Unije, a sekundarne isključivo organi Unije. Sekundarni izvori su pravilnici, direktive i odluke kao obavezujući, a preporuke i mišljenja kao neobavezujući izvori.

Postoji više kategorija međunarodnih konvencija. Primeri za međunarodne konvencije po kojima se jednom prijavom za patent, žig, dizajn, oznaku porekla itd. stiče pravo u više država su:

1) Madridski aranžman o registraciji žigova;2) Haški sporazum za uzorke i modele;3) Lisabonski sporazum za geografske oznake porekla;4) KEP Konvencija o evropskom patentu;5) Ugovor o saradnji u oblasti patenata.

Nacionalni izvori na snazi u Republici Srbiji se mogu naći na www.zis.rs. Najznačajniji su:

1) Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojne (2006.);

2) Zakon o patentima (2004.);3) Zakon o žigovima (2009.);4) Zakon o pravnoj zaštiti dizajna (2009.);5) Zakon o oznakama geografskog porekla (2010.)6) Zakon o zašititi topografija integrisanih kola (2009.);7) Zakon o autorskom i srodnim pravima (2009.);8) Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti (2009.);9) Zakon o zaštiti konkurencije (2009.);10) Zakon o zaštiti potrošača;11) Zakon o trgovini (2010.);12) Zakon o opštem upravnom postupku (2001.);13) Zakon o upravnim sporovima (2009.).

POJAM I PREDMET PRONALASKA

Centralni deo prava industrijske svojine je pronalazačko (patentno) pravo. Pronalazak predstavlja najviši stepen ljudske inventivnosti. To je novo rešenje određenog tehničkog problema koje poseduje inventivni nivo, i koje je primenjivo u industriji, zanatstvu, i

10

drugim sličnim granama.prvrede. Po svojoj prirodi je duhovna, nematerijalna tvorevina (dobro). Od pronalaska treba razlikovati njegov materijalizovani oblik (proizvod ili postupak). Treba od njega razlikovati i patent, koji predstavlja oblik njegove pravne zaštite, tj. subjektivno pravo pronalazača za pronalazak koji ispunjava zakonom propisane uslove (materijalne i formalne). Neće svaki pronalazak postati patent, već samo onaj koji je patentibilan, tj. onaj koji ispunjava materijalne i formalne uslove, i koji nije izuzet iz patentne zaštite. Pronalazak je predmet patentne zaštite.

Pronalazak predstavlja nov proizvod ili nov postupak. Proizvod može biti:

1) uređaj / mašina (točak, parna mašina);2) supstanca;3) kompozicija nekih materijala;4) biološki materijal.

Biološki materijal je materijal koji sadrži genetsku informaciju, i koji je sposoban da se sam reprodukuje, ili da bude reprodukovan u ekološkom sistemu.

Predmet pronalaska koji se štiti malim patentom (pronalaska kome nedostaje inventivni nivo) može biti proizvod u suženom obimu (obliku), ne može biti i postupak, a odnosi se na neko rešenje koje predstavlja konstrukciju ili konfiguraciju proizvoda ili njegovih elemenata.

Postoje neke kategorije inventinosti koje se ne smatraju pronalascima:

1) naučna otkrića;2) naučne teorije;3) matematičke metode;4) programi igara i sl.

Naučno otkriće je otkrivanje postojećih, ali nama nepoznatih pojava i stvari u prirodi (penicilin, električna energija..). Razlog za nepostojanje pravne zaštite je društveni interes i sprečavanje monopola na ovakve kategorije. Ne smatra se pronalaskom ni ljudsko telo, niti geni izolovani iz ljudskog tela.

Pronalasci izuzeti iz patentne zaštite su:

1) pronalasci čija je komercijalna upotreba protivna javnom poretku i moralu, a naročito postupci kloniranja čoveka, promene genetskog identiteta ćelija i sl. Ovde se zapaža tendencija promene morala i društvenih shvatanja i standarda (što je danas zabranjeno, možda neće biti sutra);

2) pronalasci hirurškog ili dijagnostičkog postupka (lečenja) na ljudskom ili životinjskom telu, osim proizvoda i supstanci koji se koriste u lečenju, iz razloga humanosti, kao i sprečavanja monopola na ovakve pronalaske;

11

3) pronalasci koji se odnose na biljnu sortu i životinjsku rasu, osim biotehnološkog postupka za dobijanje biljaka ili životinja, mada se i ovde zapaža tendencija ka promeni postojećih pravila.

MATERIJALNI USLOVI ZA STICANJE PATENTA

Da bi jedan patent bio odobren od strane nadležnog organa, zahteva se ispunjavanje materijalnih i formalnih uslova, kao i to da pronalazak nije izuzet iz patentne zaštite. Zahteva se kumulativno ispunjenje uslova, a materijalni uslovi su:

1) Novost. Pronalazak treba da čini doprinos naučnom i tehničkom saznanju, traži se apsolutna (svetska), objektivna, vremenski i teritorijalno neograničena novost.

2) Inventivni nivo je pravni standard faktičke prirode, a podrazumeva da rešenje određenog problema za stručnjake u toj dotičnoj oblasti ne proizilazi na očigledan način iz poznatog stanja tehnike u svetu (da se ne radi o rutinskoj primeni nekog rešenja).

3) Primenjivost podrazumeva da se pronalazak može primeniti u nekoj privrednoj delatnosti.

VRSTE PATENATA

Postoji više podela, prema različitim kriterijumima:

1) prema teritoriji – nacionalni i nadnacionalni;2) prema sadržini – patent i mali patent;3) prema licima – osnovni, dopunski, zavisni i poverljivi;4) prema predmetu zaštite – patent za proizvod i patent za postupak.

Nacionalni patent važi samo u jednoj državi, a nadnacionalni važi u više zemalja. Patent štiti pronalazak punog kapaciteta, a mali patent štiti pronalazak bez inventivnog nivoa (pronalazak u suženom obimu). Osnovni patent je prvozaštićeni patent, a dopunski štiti eventualno usavršavanje pronalaska od strane istog lica. Zavisni patent služi da se zaštiti pronalazak koji je povezan sa drugim već zaštićenim pronalaskom, s tim što su nosioci prava ova dva patenta različita lica. Poverljivi patent služi za zaštitu pronalazaka koji se koriste u službi bezbednosti države, unekoliko je specifičan, a nosilac prava ima samo pravo na naknadu, dok isključivo korišćenje pripada nadležnom državnom organu.

FORMALNI USLOVI ZA STICANJE PATENTA

Pravo na patent se stiče u upravnom postupku. Postupak se pokreće podnošenjem pisane prijave Zavodu za intelektualnu svojinu. Prijavu može podneti domaće ili strano fizičko

12

ili pravno lice. Naš državljanin podnosi prijavu najpre našem Zavodu, pa potom inostranom nadležnom organu. Važi oboriva pretpostavka da je podnosilac prijave pronalazač, Važi i pravilo tajnosti patentne prijave, što podrazumeva da Zavod mora da čuva u tajnosti sve što je navedeno u patentnoj prijavi i pratećim spisima. Prijava se podnosi direktno Zavodu, a može se podneti i poštom, faksom.. Sadržina patentne prijave se sastoji od pet elemenata;

1) zahtev za priznanje prava (procesni zahtev);2) opis pronalaska;3) zahtev za zaštitu pronalaska (patentni ili materijalnopravni zahtev);4) nacrt pronalaska;5) apstrakt.

Opis pronalaska obuhvata elaborat i celokupnu tehničku dokumentaciju, a to je potrebno da bi se dokazalo da pronalazak ispunjava sve uslove. Apstrakt je siže pronalaska, kratak sadržaj njegove suštine.

PRAVO PRVENSTVA U PATENTNOM PRAVU

Potrebno je da prijava ispunjava tri uslova:

1) naznačenje da se traži priznanje patenta;2) opis pronalaska;3) podaci o prijaviocu.

Trenutak prijave je bitan iz nekoliko razloga. Prvo, od tog trenutka pronalazač stiče pravo prioriteta i ekskluziviteta u odnosu na sve kasnije podnosioce prijava; drugo, ispunjenost materijalnopravnih uslova se ceni prema tom momentu; treće, rešenje o priznanju prava na patent važi od tog trenutka (retroaktivno). Rešenje ima deklarativan karakter.

Postoje i određeni izuzeci od pravila da se urednom prijavom stiče pravo prvenstva i ekskluziviteta:

1) unionistički prioriteti;2) sajamski prioriteti;3) diplomatski prioriteti.

Sajamski prioritet podrazumeva da pronalazač koji prvi put izloži na nekom sajmu svoj nepatentiran proizvod ima pravu da, po završetku sajma, podnese prijavu nadležnom organu u roku od 3 meseca, a onda će se pravo prioriteta zasnivati od trenutka izlaganja na sajmu. Diplomatski prioritet se sastoji u tome što naš državljanin koji živi u inostranstvu može podneti prijavu našem diplomatsko-konzularnom predstavništvu, koje će zatim proslediti prijavu našem Zavodu, a onda će pravo prioriteta važiti od momenta podnošenja prijave diplomatsko-konzularnom predstavništvu. Unionistički prioritet podrazumeva da naš državnjanin koji podnese urednu prijavu našem Zavodu ima pravo

13

da, nakon toga, u roku od 12 meseci podnese prijavu i u drugim državama, a patent će mu važiti od momenta podnošenja prve prijave našem Zavodu.

POSTUPAK OD PRIJEMA PRIJAVE DO DONOŠENJA REŠENJA

Postupak se sastoji od četiri faze. Prva faza je faza prijema i utvrđivanja datuma prijave. U ovoj fazi se vrši formalno ispitivanje prijave. Za mali patent, ova faza je ujedno i poslednja, dok za standardni patent postupak teče dalje.

Druga faza je faza objave patentne prijave. Ona se vrši u sledećih 18 meseci (nekada i u samo 3 meseca), i podrazumeva objavljivanje patentne prijave u „Patentnom glasniku“.Treća faza, faza suštinskog ispitivanja ispunjenosti materijalnopravnih uslova, se odvija u narednih 6 meseci, i kreće tako što pronalazač podnosi Zavodu zahtev za suštinsko ispitivanje ispunjenosti materijalnopravnih uslova. Ako to ne učini, smatraće se da je odustao od prijave, te će zavod doneti rešenje o obustavi postupka. Ispitivanje se vrši u granicama postavljenih patentnih zahteva. Postoji nekoliko sistema za ispitivanje. Naš Zakon prihvata sistem odloženog ispitivanja ispunjenosti uslova, što podrazumeva da pronalazač koji je podneo urednu prijavu automatski stiče faktičko pravo na patent, a to znači da može odmah da raspolaže pronalaskom i da ga koristi, a o sudbini ovog faktičkog prava odlučiće se donošenjem rešenja od strane Zavoda.

Četvrta faza je faza donošenja rešenja o priznanju/nepriznanju patenta. Rešenje ima deklarativan karakter, što znači da će priznato pravo važiti retroaktvno, od momenta podnošenja prijave. Rešenje se objavljuje u „Patentnom glasniku“, a podnosicu se izdaje patentna isprava, na osnovu koje on stiče formalno pravo na patent sa pripadajućim imovinskopravnim i moralnopravnim ovlašćenjima.

SUBJEKTI ZAŠTITE I PRAVA PRONALAZAČA

Subjekti zaštite su lica koja mogu tražiti patentnu zaštitu, a to su domaća i strana fizička i pravna lica. Strana lica imaju pravo na zaštitu po osnovu međunarodnog ugovora ili načela uzajamnosti, a domaća lica na osnovu zakona.

Pravo na zaštitu prvenstveno ima pronalazač. On je izvorni (inicijalni) nosilac prava na patent sa maksimalnim korpusom ovlašćenja. Zakonska oboriva pretpostavka je da je podnosilac prijave ujedno i pronalazač. Osim pronalazača, i druga lica imaju pravo na podnošenje patentne prijave, iako nisu pronalazači. Pravni osnov za ovakvo postupanje može biti:

1) ugovor (pravo se može preneti odmah nakon podnošenja prijave);2) zakon (pronalasci u radnom odnosu);3) nasleđivanje (naslednici mogu podneti prijavu za pronalazak koji je izumeo

ostavilac, ali ga nije zaštitio).

14

Glede broja lica u pitanju, to može biti jedno ili više lica (sapronalazači). Korpus ovlašćenja drugih lica je određen osnovom nastanka njihovog prava.

Kada pronalazač dobije subjektivno pravo na patent, on ima dve grupe ovlašćenja:

1) moralnopravna ovlašćenja;2) imovinskopravna ovlašćenja.

Moralnopravna ovlašćenja podrazumevaju da ime, znak ili pseudonim nosioca prva budu označeni u patentnim spisima i dokumentaciji, ali i na proizvodu. Imovinskopravna ovlašćenja podrazumevaju da nosilac prava ima isključiva (apsolutna) ovlašćenja da to svoje pravo iskorišćava, da zabrani svim drugim licima neovlašćenu upotrebu, i da to pravo prenese na druga lica putem ugovora (ugovora o licenci, o cesiji, o franšizingu, itd.). Iskorišćavanje prava pokriva više radnji:

1) proizvodnja proizvoda po osnovu pronalaska;2) stavljanje u promet putem prodaje, zakupa..;3) oglašavanje, reklamiranje..

Potrebna je kvalifikovana upotreba (ozbiljna i stvarna). Ovo je dužnost nosioca prava na patent, tako da se korišćenjem prava većim delom zadovoljavaju potrebe domaćeg tržišta. Ako nosilac prava ne bude iskorišćavao svoje pravo, slede sankcije.

SADRŽINA, STICANJE I OBIM PRAVA NA PATENT

Pravo na patent se stiče u upravnom postupku uz ispunjenje materijalnopravnih i formalnopravnih uslova. Po pitanu meritornog odlučivanja, postoje dva dominirajuća sistema:

1) sistem prethodnog odlučivanja;2) sistem odloženog odlučivanja.

Naš zakon prihvata drugi sistem (sistem odloženog ispitivanja) iz razloga celishodnosti, tako da pronalazač samim činom podnošenja prijave stiče faktičko pravo na patent sa svim ovlašćenjima koja iz njega proističu. Konačno pravo se stiče nakon sprovođenja celokupnog postupka, donošenjem rešenja o priznanju patenta od strane Zavoda, i objavljivanjem rešenja u „Patentnom glasniku“, kao i izdavanjem isprave o patentu. Rešenje ima deklarativan karakter (važi retroaktivno).

Ako nosilac prava na patent ne iskorišćava to svoje pravo, biće podvrgnut sankcijama:

1) prinudna licenca (vid ograničenja patenta);2) oduzimanje patenta (ako prinudna licenca ne da učinka).

Obim prava na patent je određen prijavom, a verifikovan rešenjem.

15

OGRANIČENJE PRAVA NA PATENT

Pravo na patent ima isključiv karakter. Međutim, zbog širih društvenih interesa (ekonomskih, pravno-političkih), to pravo podleže određenim zahvatima (ograničenjima). Ograničenja su zakonom propisane situacije u kojima treća lica, koja nisu nosioci prava na patent, niti su u pravnom odnosu s nosiocem, mogu da iskorišćavaju tuđe pravo na patent, bez saglasnosti nosioca prava i bez plaćanja naknade, ili bez saglasnosti nosioca prava, a uz plaćanje naknade. Zakon o patentima propisuje tri situacije u kojima su ograničenja dopuštena:

1) primena u lične i nekomercijalne svrhe;2) za istraživanje i razvoj;3) izdavanje leka na pojedinačni recept.

Pojedinačni slučajevi ograničenja prava na patent su:

1) iscrpljenje prava na patent;2) pravo ranijeg korisnika;3) ograničenje u korist međunarodnog saobraćaja;4) prinudna licenca;5) prinudna licenca u javnom interesu;6) prinudna licenca u korist oplemenjivača bilja;7) ograničenja u vezi sa biološkim materijalom.

1. ISCRPLJENJE PRAVA NA PATENT

Iscrpljenje (konzumacija) prava na patent postoji u slučaju kada je patentirani proizvod legalno pušten u promet voljom svog titulara. Onda novi pribavilac proizvoda može slobodno raspolagati tim proizvodom bez ikakvog ograničenja. Smatra se da je činom prodaje nosilac prava konzumirao svoje pravo, te da više nema nikakva prava povodom njega. Kod ovog ograničenja se ne plaća naknada, niti se traži saglasnost. Ovo ograničenje postoji i u autorskom pravu, ali je drugačije formulisano.

2. PRAVO RANIJEG KORISNIKA

Ovo ograničenje postoji u slučaju da dva lica istovremeno dođu do istog pronalaska, a samo ga jedan zaštiti. Pravičnost onda nalaže (kao i zakon) da lice koje nije zaštitilo svoj pronalazak ima pravo da koristi taj pronalazak u lične (nekomercijalne) svrhe. Ovo se pravo naziva i „pravom paralelnih pronalazaka“. Ni za ovo ograničenje nije potrebna ni saglasnost, ni naknada.

16

3. OGRANIČENJA U KORIST MEĐUNARODNOG SAOBRAĆAJA

Ovo ograničenje je u korist lica koje je državljanin države članice Pariske unije (STO). To lice ima pravo da koristi patentnirane proizvode za brodove, avione, ili kopnena prevozna sredstva. Ne traži se saglasnost, niti se plaća naknada.

4. PRINUDNA LICENCA

Ugovorna licenca je redovan instrument prenosa prava na patent. Međutim, u određenim situacijama propisanim zakonom, primenjuje se prinudna licenca:

1) ako nosilac patenta samostalno ne iskorišćava svoj patent, a ne želi da ustupi pravo drugom licu;

2) slučaj postojanja zavisnih patenata.

Nosilac prava na patent je dužan da počne sa iskorišćavanjem u roku od 4 godine od podnošenja prijave, ili u roku od 3 godine od priznanja prava. Zainteresovana lica mogu da traže dodeljivanje prinudne licence, uz prilaganje odgovarajućih dokaza o svojim tehničkim kapacitetima. Ako im Zavod prizna prinudnu licencu, imaju ista prava na patent, ali licenca nije isključive prirode. Naknada se plaća, saglasnost nosioca prava na patent se ne traži. Po svojoj prirodi, to je oblik ograničenja prava na patent, i svojevrsna sankcija za nosioca prava na patent. Ovakva licenca se može dodeliti samo za patent.

Postoji i slučaj gde se jedan patent ne može koristiti bez istovremene primene nekog ranije zaštićenog pronalaska, te se ovde govori o zavisnim patentima.

5. PRINUDNA LICENCA U JAVNOM INTERESU

Organ koji odlučuje o ovoj licenci je vlada Republike Srbije. Ona se dodeljuje u dva zakonom propisana slučaja:

1) ako je korišćenje zaštićenog pronalaska potrebno zbog širih nacionalnih interesa;

2) ako se zaštićeni pronalazak koristi protivno načelu slobodne konkurencije.

6. PRINUDNA LICENCA U KORIST OPLEMENJIVAČA BILJA

Kada nosilac patenta koji se tiče biotehnološkog pronalaska ne može da koristi svoje pravo, a da ne povredi nečije ranije zaštićeno pravo biljne sorte, onda on može da traži ovu prinudnu licencu.

7. OGRANIČENJA U VEZI SA BIOLOŠKIM MATERIJALOM

Kada poljoprivrednik kupi neko zaštićeno seme ili sadnicu radi zasada, ima pravo da sledeće godine od semena iz plodova ponovo zasadi istu vrstu biljke, bez da plaća licencu, ali samo za lične (nekomercijalne) potrebe.

17

PRESTANAK PRAVA NA PATENT

Opšti način prestanka svih prava industrijske svojine je protek roka pravne zaštite. Patent traje 20 godina od dana podnošenja prijave. Osim opšteg načina prestanka, zakon predviđa još neke posebne slučajeve:

1) neplaćanje takse;2) odricanje nosioca prava na patent;3) prestanak nosioca prava na patent;4) oglašavanje ništavim rešenja o priznanju prava.

Neplaćanje takse – Takse se plaćaju za zaštitu, a onda i za održavanje stečenog prava. One progresivno rastu svake godine, jer se smatra da se patent tokom vremena sve više koristi, ali nije uvek tako, te zbog toga oko 80% patenata prestaje jer njihov titular odustane od plaćanja takse. Pravo prestaje prvog narednog dana po isteku roka za plaćanje takse.

Odricanje nosioca prava na patent – Pošto je pravo na patent subjektivno pravo, njegov ga se titular može odreći. Potrebno je da odricanje bude u pismenoj formi, da bude dostavljeno Zavodu, a pravo prestaje prvog narednog dana nakon prijema izjave o odricanju. Ako su više lica nosioci prava, onda je potrebna saglasnost svih njih. Ako je postoji pravo u korist trećeg lica (licenca, zaloga), potrebna je i njegova saglasnost.

Prestanak nosioca prava – Nosilac može biti fizičko ili pravno lice. Smrću fizičkog lica, odnosno stečajem/likvidacijom pravnog lica, prestaje pravo na patent na ime tog lica, ali se pravo ne gasi, već prelazi na njegove naslednike/sledbenike, s tim što sledbenici pravnog lica nasleđuju samo pojedine komponente (ovlašćenja) u okviru prava na patent, i to ona koja nisu čvrsto vezana za ličnost.

Oglašavanje ništavim rešenja o priznanju prava – Zakon iz 2004. Godine je uveo neke novine u odnosu na raniju regulativu. Uveo je mogućnost proglašavanja ništavim ne samo rešenja za patent, nego i rešenja za sertifikat o dodatnoj zaštiti. Ovo je moguće tražiti samo na zahtev zainteresovane strane, a ne i po službenoj dužnosti. Zavod mora da oglasi rešenje ništavim ako su ispunjeni određeni uslovi, koji se cene na dan podnošenja patentne prijave. Predlog za oglašavanje rešenja ništavim može podneti svako zainteresovano lice. Organ koji odlučuje je Zavod za intelektualnu svojinu. Rok za odlašavanje ništavim je sve vreme pružanja pravne zaštite. Rešenje će se oglasiti ništavim u sledećim slučajevima:

1) ako predmet zaštite nije pronalazak (ako je to neko otkriće, naučna teorija..);2) ako je pronalazak izuzet iz patentne zaštite;3) ako pronalazak ne ispunjava tražene uslove za priznanje (naročito novost);4) ako pronalazak nije opisan na jasan način;5) ako je priznat širi obim prava.

18

Rešenje o sertifikatu o dodatnoj zaštiti se može oglasiti ništavim u sledećim zakonom propisanim slučajevima:

1) ako je izdat protivno zakonskim uslovima;2) ako je patent prestao na neki od navedenih načina.

POSLEDICE OGLAŠAVANJA NIŠTAVIM REŠENJA O PRIZNANJU PRAVA NA PATENT

Oglašavanje ništavim rešenja o priznanju prava na patent nema dejstava na zaključene ugovore i na pravosnažne presude, ako je titular bio savestan. Međutim, ukoliko se radi o težim povredama, odnosno ako predmet zaštite nije pronalazak, ili je izuzet iz patentne zaštite, onda rešenje o oglašavanju ništavim ima za posledicu poništaj svih preduzetih radnji, bez obzira na savesnost.

PRONALASCI U RADNOM ODNOSU

Pronalazaštvo može biti individulno, a može se i pojaviti i u radnom odnosu. Postoje tri ktegorije pronalazaka nastalih u radnom odnosu. To su:

1) pronalasci nastali pri izvršavanju radne obaveze i zadataka od strane radnika, ili oni koji su nastali na osnovu ugovora o istraživačkom radu;

2) pronalasci nastali u vezi sa aktivnošću poslodavca ili korišćenjem njegovih materijalno-tehničkih, finansijskih, informacionih i drugih sredstava i resursa;

3) pronalasci koji nastanu u roku od godinu dana od prestanka radnog odnosa između radnika i poslodavca, a odnose se na delatnost poslodavca.

U prvom slučaju, pravo na pravnu zaštitu ima poslodavac. Ako nije drugačije ugovoreno, poslodavac ostvaruje pravnu zaštitu tražeći patent, a onda on stiče imovinskopravnu, a radnik moralnopravnu komponentu prava na patent, kao i pravo na naknadu od strane poslodavca.

U drugom slučaju, pravo na zaštitu ima zaposleni (radnik). On ima moralnopravna ovlašćenja, kao i pravo na naknadu za iskorišćavanje. Poslodavac ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje patenta, uz obavezu da radniku plaća naknadu za iskorišćavanje patenta.

U trećem slučaju, stanje stvari se kvalifikuje prema prvom ili drugom slučaju, s obzirom na činjenično stanje, i shodno tome će se pravo na patent deliti posle zaštite.

19

SERTIFIKAT O DODATNOJ ZAŠTITI

Sertifikat o dodatnoj zaštiti spada u pronalazačko pravo u širem smislu. To je novouvedeno pravo (zakonom iz 2004.), čiji predmet zaštite obuhvata:

1) patentirane lekove; 2) sredstva za zaštitu bilja.

Razlog uvođenja ovog prava jeste pokušaj da se omogući ranije puštanje u promet ovih proizvoda, i to odmah po odobrenoj patentnoj zaštiti, budući da je za njihovo puštanje u promet potrebna dozvola ministarstva zdravlja/poljoprivrede. Zbog toga je procenjeno da bi nosioci prava na patent ovih proizvoda bili na neki način oštećeni, odnosno da njihovo pravo ne bi moglo efektivno da traje 20 godina. Stoga im je zakonom pružena mogućnost da, uz ispunjenje određenih uslova, mogu dobiti ovaj sertifikat. Ti uslovi su:

1) da su lek/sredstvo za zaštitu bilja patentirani;2) da su lek/sredstvo za zaštitu bilja pušteni u promet dozvolom nadležnog organa;3) da lek/sredstvo za zaštitu bilja nisu već bili predmet sertifikata;4) još dva proceduralna uslova vezana za neke rokove.

O ovome odlučuje Zavod za intelektualnu svojinu. Subjektivno pravo na sertifikat je, po sadržini slično patentu ali je prema njemu akcesorne prirode. Sertifikat podrazumeva dodatnih 5 godina zaštite nakon 20 godina zaštite po patentu (ukupno 25 godina).

KEP – EVROPSKA PRIJAVA PATENTA I EVROPSKI PATENT

Konvencija o evropskom patentu doneta je 1973. godine u Minhenu. Po njoj, postoji mogućnost da pronalazač podnošenjem jedne (evropske) prijave patenta Evropskom patentnom birou u Minhenu, ili filijali u Hagu, dobije patent koji će važiti u 31 zemlji. Postupak se sastoji iz dve faze.

U prvoj fazi, Biro vrši formalno i suštinsko ispitivanje (research), i donosi rešenje o priznanju prava – evropskog patenta. Ovo je međunarodna faza postupka.

U drugoj fazi, pronalazač podnosi istom organu zahtev za proširenje evropskog patenta, nakon dobijanja istog, navodeći zemlje na koje želi da bude proširen. Zatim, Biro dozvoljava takav prošireni patent, sa navođenjem zemalja proširenja. Rešenja se u oba slučaja objavljuju u „Evropskom patentnom glasniku“. Zatim, Biro dostavlja rešenje državama (njihovim nacionalnim organima) za koje je rešenje dozvoljeno, a njihovi organi samo konstatuju i evidentiraju da je proširen evropski patent, i od tog trenutka evropski patent važi u pojedinačnoj državi. Po pravilu, od tog trenutka važi nacionalno pravo države, ali u nekim slučajevima primat zadržava evropsko pravo (kod poništaja patenta, i kod obima zaštite). Ako je priznata zaštita nekog postupka, ona će se proširiti i na proizvod koji se dobija tim postupkom.

20

PRAVA SRODNA PATENTNOM PRAVU (KNOW-HOW)

Jezičko značenje pojma know-how jeste „znati kako da se nešto uradi“, a predstavlja skup praktičnih znanja i stečenih iskustava koji se mogu primeniti u nekoj privrednoj, ali i vanprivrednoj delatnosti. Naš sinonim je „poslovna tajna“. Od njega treba razlikovati good will, što je širi pojam (slično brendu), jer pored know-how-a obuhvata i human resources, i još neke druge komponente.

Know-how se formalno-pravno ne štiti, kao što se štite ostali rezulatati intelektualnog rada, već je to faktički monopol nad određenim znanjem. Kad neko lice dođe do saznanja u oblasti pronalazaštva, može da ga zaštiti, ili da ga čuva kao faktičko i tajno, a može i da ga prenese drugom licu. Karakteristike know-how-a su:

1) faktički karakter;2) tajnost;3) prenosivost;4) tehnički karakter.

Njegov predmet je svako znanje, vid inventivnosti (pronalazaštva), a može biti i neki pronalazak, ili drugo znanje i iskustvo nižeg nivoa. Know-how traje dok traje tajnost.

TOPOGRAFIJA INTEGRISANIH KOLA

Topografija integrisanih kola spada u prava srodna patentom pravu, čiji je predmet zaštite trodimenzionalni raspored elemenata i međuveza u inetgrisanom kolu sa elektronskom funkcijom. Integrisano kolo je gotov proizvod, ili poluproizvod, integralno formiran u ili na komadu materijala. Sadrže ga svi elektronski uređaji.

Ovo pravo se štiti na osnovu prava industrijske svojine, a ne po autorskom pravu, jer ako bi se štitilo po osnovu autorskog prava, onda bi to omogućilo zabranu svim drugim licima da vrše izmenu topografije, tako da nosilac prava na topografiju ima samo imovinsko-pravna ovlašćenja. Uslovi zaštite su:

1) novost (različitost);2) komercijalna upotreba.

Prijava za zaštitu se podnosi u roku od dve godine od prve upotrebe, odnosno u roku od 15 godina od nastanka, inače je nemoguće ostvariti ovo pravo.

POSTUPAK STICANJA TOPOGRAFIJE INTEGRISANIH KOLA

Pravo na topografiju integrisanih kola stiče se u upravnom postupku pred Zavodom. Postupak se pokreće prijavom, koja sadrži priloge propisane zakonom. Nakon podnošenja prijave, Zavod vrši formalno i materijalno ispitivanje. Postupak je znatno kraći i

21

jednostavniji od postupka za patent. Nakon sprovedenog postupka, Zavod donosi rešenje o priznanju/nepriznanju prava, zavisno od ispunjenosti uslova. Priznato pravo važi od dana podnošenja prijave, ili od dana prve komercijalne upotrebe topografije, zavisno od kriterijuma i roka za koji se opredelio podnosilac prijave. Pravo traje najmanje 8 godina prema Konvenciji, a 10 godina prema našem zakonu.

SADRŽINA, OGRANIČENJA, I PRESTANAK PRAVA NA TOPOGRAFIJU INTEGRISANIH KOLA

Nosilac prava na topografiju ima subjektivno pravo na topografiju, koje se sastoji samo iz imovinskopravnih ovlašćenja. Jedino kod ovog prava ne postoje moralnopravna ovlašćenja. Imovinskopravna ovlašćenja obuhvataju:

1) pravo na reprodukciju topografije;2) pravo na proizvodnju integrisanih kola na osnovu te topografije;3) pravo na komercijalnu upotrebu topografije na bilo koji način.

Nosilac prava je dužan da trpi određena zakonska ograničenja od strane trećih lica:

1) ograničenja u lične, nekomercijalne svrhe;2) organičenja za nastavu i istraživanje;3) ograničenja za reverzibilni inženjering (mogućnost da se koncept i metod već

postojeće stvorene topografije iskoristi u cilju stvaranja nove generacije topografije);

4) iscrpljenje prava.

Prestanak – Pravo prestaje protekom roka (10 godina po našem pravu), ili poništenjem prava u zakonom propisanim slučajevima.

KORISTAN MODEL (MALI PATENT)

Tokom pronalazačkog rada dolazi se do različitih rezultata, prvenstveno pronalazaka, ali i drugih oblika. Određeni rezultati stvaralačkog rada nemaju dovoljan nivo inventivnosti, a ispunjavaju druga dva uslova (novost i primenjivost), pa se ne mogu zaštititi patentom. S obzirom na činjenicu da ovi rezultati predstavljaju realizaciju neke pronalazačke ideje, i imaju određenu vrednost ili značaj, smatra se da i oni treba da dobiju zaštitu. Koristan model je tvorevina spoljnog oblikovanja nekog upotrebljivog predmeta, koji određuje ili opredeljuje upotrebu tog predmeta. To je oblik pravne zaštite za pronalaske nižeg inventivnog nivoa, kod kojih je bitna prostorna forma (novi oblici alata, pakovanja..). Uslovi zaštite su:

1) novost;2) tehnička primena;3) primenjivost.

22

Koristan model se, po svojoj suštini, nalazi između pronalaska i dizajna. Prednost korisnog modela je jednostavniji i kraći postupak zaštite od patenta, a njegov nedostatak je kraće trajanje zaštite (6+2+2 godine). Oblici primene su:

1) jedini oblik zaštite (mali patent) za pronalaske kojima nedostaje inventivnost;2) supsidijarni oblik zaštite;3) pogodniji oblik zaštite;4) pomoćni oblik zaštite.

PRAVNA ZAŠTITA BILJNIH SORTI

Zakon o patentima je isključio zaštitu zaštitu biljne sorte i životinjske rase, osim biotehnološkog postupka za dobijanje istih. Današnja zakonodavstva priznaju ipak određeni vid zaštite i ovim tvorevinama, odnosno rezultatima stvaralačkog rada u ovoj oblasti. Ne priznaje im se patentna zaštita, već zaštita sui generis, te se ova zaštita smatra pravom srodnim patentnom pravu.

Međunarodni izvor ove vrste pravne zaštite je UPOV Konvencija (Međunarodna konvencija o zaštiti novih biljnih sorti), prema kojoj biljna sorta, da bi dobila pravnu zaštitu, mora da ispuni jedan formalnopravni (označenje sortne oznake), kao i četiri materijalnopravna uslova:

1) novost;2) distinktivnost;3) stabilnost;4) homogenost.

Domaći izvori – Novi Zakon o zaštiti oplemenjivača novih biljnih sorti donet je 2009. godine, po kome je biljna sorta skup biljaka unutar jedinstvene botaničke klasifikacije najniže poznate kategorije. Po istom zakonu, reprodukcioni materijal predstavlja cele biljke ili delove biljaka, uključujući i seme, koji se mogu koristiti za uzgoj biljaka.

Oplemenjivač je lice koje je stvorilo novu, ili unapredilo postojeću biljnu sortu na bilo koji način.

Da bi se ostvarila pravna zaštita, potrebno je ispuniti određene uslove. Formalnopravni uslovi se tiču procedure u upravnom postupku, pred Ministarstvom poljoprivrede. Materijalnopravni uslovi pravne zaštite su:

1) novost;2) različitost;3) uniformnost;4) stabilnost;5) ime sorte.

23

Trajanje rešenja o priznatom pravu je 25 godina, a za krompir, vinovu lozu, i drvenaste biljke 30 godina.

DIZAJN

Dizajn (drugi naziv – „industrijsko oblikovanje“) je pravo kojim se štiti dvodimenzionalni ili trodimenzionalni izgled celog proizvoda, ili njegovog dela, koji je određen njegovim vizuelnim karakteristikama (izgledom) i/ili materijalima od kojih je sačinjen. To je pravo industrijske svojine, a po ranijoj regulativi, to su bila dva odvojena prava – uzorak i model. Uzorci su vezani za dvodimenzionalnost, to su oblici zaštite za nove slike i crteže koji mogu da se prenesu na neki proizvod. Modeli su oblici zaštite za nove oblike geometrijskih tela. Dizajn ima dvostruku namenu:

1) za uobličavanje neke materije u obliku proizvoda;2) privlačnost i estetski izgled proizvoda, radi privlačenja potrošača na tržištu.

Dizajn ima trostruku pravnu zaštitu:

1) kao pravo industrijske svojine;2) kao delo primenjenih umetnosti (u okviru autorskog prava);3) po osnovu nelojalne konkurencije.

MATERIJALNOPRAVNI USLOVI ZA STICANJE PRAVA NA DIZAJN

Postoje dva uslova:

1) novost;2) individualni karakter.

Novost zahteva da sličan dizajn nije postao dostupan javnosti pre podnošenja prijave. Pri ocenjivanju novosti, polazi se od distinktivnosti, ali treba istaći da dizajn (proizvod) ne mora biti u celini nov, već je dozvoljeno da budu novi samo neki od elemenata. Individualni karakter se ogleda u njegovoj originalnosti, ali i podobnosti za razlikovanje od strane informisanog potrošača (ne prosečnog). U uporednom pravu se često zahteva i treći uslov – primenjivost.

Navedeni uslovi su pozitivni, a Zakon predviđa i neke negativne uslove (ograničenja):

1) ne može se dizajnom zaštititi slika ili geometrijsko telo protivno javnom moralu;2) ne mogu se dizajnom zaštititi slika ili geometrijsko telo kojima se vređaju prava

intelektualne svojine;3) ne može se dizajnom zaštititi neki državni ili međunarodni grb ili amblem;4) ne može se dizajnom zaštititi lik neke osobe.

24

Poslednja dva ograničenja su otklonjiva. Ako proizvođač želi da upotrebi neki amblem ili lik, to može učiniti uz dozvolu. Ako je lice živo, traži se njegov pristanak, ako nije, onda njegovih naslednika, a ako se radi o nekoj znamenitoj ličnosti, tada je potrebna i dozvola državnog organa.

Pravo na zaštitu ima autor, njegov naslednik, i poslodavac. Autor može biti isto lice koje je osmislilo dizajn i proizvodi tu robu, a autor može angažovati neko drugo lice za proizvodnju (onda se njihovi međusobni odnosi regulišu ugovorom). Pravo traje 25 godina.

POSTUPAK STICANJA PRAVA NA DIZAJN

Pravo na dizajn se stiče u upravnom postupku pred Zavodom za intelektualnu svojinu, a pokreće se podnošenjem pismene prijave Zavodu. Prijava sadrži:

1) zahtev za priznanje prava;2) opis dizajna;3) dvodimenzionalnu sliku predmeta zaštite.

Jednom prijavom moguće je priznati zaštitu za najviše 100 modela/uzorka. Postupak je sličan postupku za patent, ali je kraći i jednostavniji. Postoji pravo prvenstva koje se stiče podnošenjem prijave, a prisutne su i dve fikcije:

1) sajamska fikcija;2) međunarodna fikcija.

Naš zakon uvodi mogućnost ispitivanja prijave po hitnom postupku. I ovde se postupak sprovodi kroz ispitivanje materijalnih i formalnih uslova, a završava se rešenjem o priznanju/nepriznanju prava.

SADRŽINA I OGRANIČENJA PRAVA NA DIZAJN

Nosilac prava na dizajn ima subjektivno pravo na svoj dizajn, koje se sastoji iz dve komponente:

1) moralnopravna ovlašćenja;2) imovinskopravna ovlašćenja.

Moralnopravna ovlašćenja podrazumevaju pravo titulara da njegovo ime, pseudonim, ili inicijali budu označeni u svim spisima kod nadležnog organa, ali i na samim proizvodima, u reklamama, marketingu, itd. Imovinskopravna ovlašćenja se ogledaju u tome što nosilac prava na dizajn ima isključivo pravo na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog dizajna. To dalje implicira da nosilac prava prvenstveno ima pravo da sam proizvodi proizvode zaštićene dizajnom, da zabrani svim licima da neovlašćeno

25

upotrebljavaju dizajn, kao i da prenese svoje pravo na dizajn trećem licu putem ugovora (ugovor o licenci, cesiji..).

Pravo na dizajn stiče se donošenjem rešenja o priznanju/nepriznanju prava, a počinje da teče danom podnošenja uredne prijave. Ovde su prisutna ograničenja prava u korist trećih lica, a to su sledeća prava:

1) pravo ranije upotrebe;2) ograničenje u nekomercijalne i nastavne svrhe;3) ograničenja u korist međunarodnog saobraćaja;4) iscrpljenje prava.

PRESTANAK PRAVA NA DIZAJN

Pravo na dizajn prestaje na sledeće načine:

1) istekom roka;2) neplaćanjem takse;3) odricanjem od prava;4) prestankom na osnovu sudske odluke (poništaj ili oglašavanje ništavim rešenja

o priznanju prava), ili odluke Zavoda;

PRAVO ZNAKOVA RAZLIKOVANJA

Pravo znakova razlikovanja obuhvata dva prava:

1) žig;2) geografsku oznaku porekla.

Njihovi zajednički uslovi zaštite su:

1) distinktivnost (različitost);2) primenjivost.

ŽIG (MARKA PROIZVODA I USLUGA)

Žig je pravo kojim se štiti znak koji u privrednom prometu služi za obeležavanje proizvoda i usluga, i njihovo razlikovanje od roba i usluga drugih proizvođača. Žig nije isto što i znak. Kod žiga, predmet zaštite su znaci, a njihov oblik zaštite je žig. Znak će postati žig tek kad ispuni zakonom propisane materijalne i formalne uslove, i kad njegov titular to ostvari u postupku pred Zavodom, kao što je slučaj i sa drugim pravima industrijske svojine. Od samog proizvođača zavisi da li će svoje proizvode ili usluge obeležiti žigom. Ali, ako proizvođač dobije pravo na žig, onda to postaje njegova

26

obaveza. Znak kreira sam privredni subjekt, po svojoj volji, ukoliko želi da ostvari pravo na žig. Žig može biti:

1) verbalni (od slova, slova i brojeva, slova, brojeva i slika, slogana – „ubojnog pokliča“);

2) slikovni;3) akustični;4) mirisni;5) muzički.

Nadalje, žig može biti i:

1) dvodimenzionalni;2) trodimenzionalni (Coca Cola, Toblerone, Mercedez).

Žig se razlikuje od određenih sličnih kategorija. Žig nije isto što i firma, mada su moguća i podudaranja (Coca Cola); nije isto što i određeni znaci (ZK, ZH), jer kod žiga znak kreira sam proizvođač i registruje ga, a navedene znakove dodeljuje državni organ za proizvode koji ispunjavaju određene uslove; nije isto što i žig-sertifikat (pravo SAD), što predstavlja spoj žiga i, najčešće, geografske oznake porekla, čime se garantuje određeni kvalitet. Žig se često izjednačava sa brendom, mada je brend širi pojam, jer obuhvata i druge komponente, te predstavlja celokupni poslovni koncept jednog privrednog subjekta.

Postavlja se pitanje šta predstavlja osnov nastanka prava na žig – upotreba znaka, ili njegova registracija? Po našem zakonu, i u većini pravnih sistema, važi princip registracije.

Učešće žiga kao prava industrijske svojine u kapitalu određenog preduzeća ide i do 80% vrednosti (Coca Cola – 80.000.000.000, Nike – 50.000.000.000). Funkcije žiga su:

1) identifikacija proizvođača (vidi se veza sa proizvođačem);2) individualiziranje robe (prepoznavanje vrste robe);3) garantna funkcija (proizvod označen žigom treba da ima konstantan kvalitet kroz

duži niz godina, ne i natprosečan);4) reklamna funkcija (prestavlja značajno sredstvo propagande).

VRSTE ŽIGOVA

Postoji nekoliko podela, prema različitim kriterijumima:

1) prema teritoriji:a. nacionalni;b. međunarodni.

27

2) prema vrsti robe:a. robni;b. uslužni.

3) prema titularu:a. individualni;b. kolektivni;c. žig garancije.

Nacionalni žigovi su registrovani samo za teritoriju jedne države, a međunarodni, registrovani za teritoriju više država na osnovu međunarodnih konvencija (Međunarodni aranžman o registraciji žigova), s obzirom na globalizaciju, su sve češći. Robni (fabrički, trgovački) žigovi se odnose na robu, a uslužni na usluge (žigovi u tercijarnoj delatnosti – bankarstvu, osiguranju). Pravo na individualni žig je ostvario pojedinac, kao individualni subjekt, a žig garancije koristi više preduzeća pod nadzorom nosioca prava, i garantuje određeni kvalitet, geografsko poreklo, način proizvodnje i slično.

POSEBNE VRSTE ŽIGOVA

Ovde spadaju:

1) deskriptivni žigovi;2) nominativni žigovi;3) notorni i renomirani žigovi;4) internet adresa.

Deskriptivni žigovi su najnižeg nivoa, a označavaju samo neko svojstvo robe (kvalitet, količinu, namenu..), i opšte je pravilo da se ovi znaci ne mogu ni zaštititi u obliku žiga (bela čokolada, crno vino), ali se ipak mogu zaštititi ako su ozbiljnim, dugotrajnim korišćenjem postali podobni za razlikovanje u prometu („Voda-voda“). Nominativni žigovi za predmet zaštite imaju ime nekog lica, ili naziv imanja privatnog poseda. Mogu se zaštititi i dobiti pravnu zaštitu u obliku žiga. Notorne i renomirane žigove neki autori izjednačavaju, ali se ipak razlikuju. Notorni (prosečni, obični) su oni žigovi koji su poznati bitnom delu relevantne javnosti, koja ih povezuje sa određenim robama ili uslugama („Best“, „Classic“, „Galeb“). Renomirani (čuveni) služe za obeležavanje roba i usluga natprosečnog kvaliteta, oni su sinonimi za određenu vrstu roba i usluga („Milka“, „Marlboro“, „Nokia“). Da bi žig postao renomiran, zahteva se ispunjenje određenih uslova:

1) da ga poznaje 70-80% stanovništva;2) da je jedinstven na tržištu;3) da je originalan;4) da je izuzetno cenjen kod potrošača.

Potrebna je dugotrajna proizvodnja kvalitetnih, natporsečnih proizvoda i usluga. Notorni žigovi uživaju pravnu zaštitu samo u svom domenu. Primer – ako je „Best“ marka DIN-

28

ovih cigareta, to znači da nijedan drugi proizvođač cigareta ne sme da koristi takav znak za svoje cigarete, ali proizvođač druge vrste robe može da ga koristi za svoje proizvode („Best“ kao marka sladoleda). Renomirani žigovi uživaju naročitu zaštitu u smislu da su zaštićeni za sve vrste robe i usluga.

INTERNET ADRESA

Internet adresa predstavlja nematerijalno dobro čiji je cilj da obeleži mesto u virtualnom (syber) prostoru na kojem se nalazi određena informacija o vlasniku adrese. Ona nije isto što i web-site, jer ona samo obeležava mesto pristupa sajtu, a informacija (sadržina) koja se nalazi na adresi se naziva web-site. Svaka adresa sadrži najmanje dva domena, a čita se s desna na levo. Prvi nivo (top level domen) se nalazi na samom kraju adrese, i označava geografsku pripadnost (.rs) ili delatnost vlasnika adrese (za privredu - .com; za obrazovnu - .edu; za provajdersku - .net). Drugi nivo (second level domen) je subjektivno određen od strane nosioca adrese, jer u većoj meri određuje nosioca (www.bankerinter.net). Da bi vladao red u uređivanju izbora adresa, postoje određeni organi za dodelu i registraciju domena zainteresovanim licima. U poslednje vreme, s obzirom na sve veće širenje interneta, adrese mogu da imaju i po 3-4 domena. Postavlja se pitanje pravnih problema koji mogu da nastanu upotrebom internet adrese:

1) registracija imena nečije firme za svoju internet adresu, u cilju kasnije prodaje te adrese toj istoj firmi;

2) upotreba adrese skoro identične adresi nekog drugog subjekta, što stvara zabunu.

Povreda prava nekog lica upotrebom internet adrese može imati sledeće oblike:

1) izazivanje zabune u prometu u pogledu roba i usluga koje se nude na internetu;2) „razvodnjavanje“ tuđeg žiga (notornog).

USLOVI PRAVNE ZAŠTITE ŽIGA

Materijalnopravni uslovi zaštite žiga su:

1) distinktivnost (različitost) – mora se razlikovati od drugih znakova za obeležavanje roba i usluga, a prilikom ocene ispunjenosti ovog usluva, koriste se tri kriterijuma;

a. načelo specijalnosti;b. dovođenje u zabunu učesnika u prometu;c. kriterijum prosečnog potrošača

2) mogućnost grafičkog predstavljanja (dvodimenzionalnog ili trodimenzionalnog);3) vezanost znaka za određenu vrstu roba i usluga (načelo specijalnosti).

29

Zakon je neophodne uslove odredio metodama generalne klauzule i negativne enumeracije. Najpre, zakon stipulira da se žigom štiti znak koji se može grafički predstaviti. Zatim, Zakon nabraja 15-ak situacija u kojima određene kategorije znakova ne mogu dobiti zaštitu u vidu žiga:

1) ne može se zaštititi znak protivan javnom poretku i moralu;2) ne može se zaštititi znak koji povređuje pravo intelektualne svojine u najširem

smislu;3) ne može se zaštititi znak koji nije distinktivan (podoban za razlikovanje);4) ne može se zaštititi znak koji isključivo predstavlja vrstu ili neko svojstvo robe;5) ne može se zaštititi znak koji stvara zabunu u prometu u pogledu bilo kojih

svojstava robe;6) ne može se zaštititi znak koji predstavlja prevod, reprodukciju, imitaciju, ili

transkripciju čuvenog stranog žiga;7) ne može se zaštititi državni ili međunarodni amblem;8) ne može se zaštititi lik ili slika nekog lica;9) ne može se zaštititi znak koji predstavlja nacionalni ili verski simbol.

Zabrane navedene pod brojevima 3, 4, 7, i 8 su otklonjive.

POSTUPAK ZA ZAŠTITU ŽIGA

Pravo na žig se stiče u upravnom postupku pred Zavodom, koji se sastoji iz više faza:

1) faza podnošenja prijave;2) faza formalnopravnog i materijalnopravnog ispitivanja prijave;3) faza donošenja rešenja.

Faza podnošenja prijave – Prijava mora da sadrži sledeće elemente:

1) zahtev za priznanje žiga;2) znak koji se želi zaštititi;3) spisak roba ili usluga koje se žele zaštititi žigom.

Prijavu može podneti samo privredni subjekt. Potrebno je da se navede za koje robe i usluge se želi zaštita. Jednom prijavom se može priznati zaštita za najviše 100 roba i usluga, svrstanih prema klasama po Aranžmanu iz Nice. Podnošenjem prijave se stiče pravo prvenstva, kao i kod drugih prava industrijske svojine, a postoje i određene fikcije:

1) unionistički prioritet;2) sajamski prioritet.

Faza formalnopravnog i materijalnopravnog ispitivanja prijave – Razlika u odnosu na patentni postupak je u tome što kod žiga uslovi moraju biti ispunjeni u vreme donošenja rešenja. Nema objavljivanja prijave, kao ni zahteva za suštinsko ispitivanje

30

prijave. U ovoj fazi postoji novouvedeni institut – disclaimer – koji podrazumeva da podnosilac prijave u toku postupka može da odustane od zahteva za zaštitu delova znaka koji nisu distinktivni.

Faza donošenja rešenja – Rešenje donosi Zavod, a podnosilac prijave dobija ispravu o žigu, dok se rešenje objavljuje u „Službenom glasniku“.

STICANJE, SADRŽINA I OBIM PRAVA NA ŽIG

Kao i druga prava industrijske svojine, pravo na žig se stiče po pravilima upravnog postupka. Podnosilac može biti domaće ili strano fizičko ili pravno lice koje obavlja neku privrednu delatnost. Podnosilac prijave, kao i kod patenta, odmah stiče faktičko, privremeno pravo pod suspenzivnim uslovom. Pravo na žig se stiče donošenjem rešenja, i njegovim upisom u registar Zavoda.

Sadržinu prava na žig čine imovinskopravna i moralnopravna ovlašćenja Imovinskopravna ovlašćenja podrazumevaju pravo nosioca da koristi žig, da zabrani drugim licima neovlašćenu upotrebu žiga, kao i da prenese pravo na žig na neko drugo lice ugovorom. Moralnopravna ovlašćenja podrazumevaju da titularevo ime, ili inicijali, budu označeni u žigovnim spisima, kao i na proizvodu.

Nosilac prava na žig ima eksluzivno pravo na žig, ograničeno u vidu iscrpljenja prava.

PRESTANAK PRAVA NA ŽIG

Pravo na žig traje 10 godina, ali se može produžavati neograničen broj puta, i upravo nosioci renomiranih žigova preduzimaju sve da bi njihov žig trajao što duže. Opšti način prestanka prava na žig jeste protek roka njegove zaštite. Pored opšteg, postoje i određeni posebni načini prestanka prava:

1) neplaćanje takse (pravo ne prestaje prvog narednog dana po isteku roka za plaćanje takse, nego nosilac ima grace period od godinu dana, sa pravom da zadrži žig za to vreme, kao dodatni rok za plaćanje takse);

2) odricanje nosioca od prava (potrebno je da odricanje bude u pismenoj formi, da bude dostavljeno Zavodu, a pravo prestaje prvog narednog dana nakon prijema izjave o odricanju, a ako su više lica nosioci prava, onda je potrebna saglasnost svih njih, a ako je postoji pravo u korist trećeg lica (licenca, zaloga), potrebna je i njegova saglasnost);

3) prestanak nosioca prava (smrću fizičkog lica, odnosno stečajem/likvidacijom pravnog lica, prestaje pravo na žig na ime tog lica, ali se pravo ne gasi, već prelazi na njegove naslednike/sledbenike, s tim što sledbenici pravnog lica nasleđuju

31

samo pojedine komponente (ovlašćenja) u okviru prava na žig, i to ona koja nisu čvrsto vezana za ličnost);

4) prestanak prava na žig na osnovu sudske odluke (u slučaju osporavanja prava na žig od strane trećeg lica, koje tuži nosioca prava na žig i dobije parnicu);

5) oglašavanje žiga ništavim (kao i kod patenta, u slučaju da nisu bili ispunjeni uslovi za priznanje žiga, može se tražiti za sve vreme zaštite, na zahtev zainteresovane strane, ali i po predlogu javnog tužioca – ex officio);

6) prestanak prava zbog nekorišćenja (ako se pravo ne koristi neprekidno 5 godina, bilo počev od sticanja prava na žig, bilo počev od dana poslednjeg korišćenja, zainteresovano lice pred Zavodom može da zahteva prestanak prava).

Svi ovi načini prestanka su upravno-pravne prirode, i do njih dolazi u upravnom postupku pred Zavodom, osim prestanka prava na žig na osnovu sudske odluke, koji je sudske prirode.

GEOGRAFSKA OZNAKA POREKLA

Geografska oznaka porekla je pravo industrijske svojine kojim se štite dva predmeta zaštite. To su:

1) Geografska oznaka – prost geografski naziv koji označava da određeni proizvod potiče sa određenog lokaliteta;

2) Oznaka porekla – je viši, kvalifikovaniji oblik, koji predstavlja naziv nekog lokaliteta (mesta, zemlje, regiona) koji služi za obeležavanje proizvoda i usluga koji potiču sa tog lokaliteta i imaju specifična svojstva uzrokovana geografskim (prirodnim) i/ili ljudksim faktorom.

Oblik zaštite za ova dva predmeta je geografska oznaka porekla. Po starom zakonu su se štitili samo proizvodi, a po novom i usluge. Ovo pravo je naročito bitno kod poljoprivrednih proizvoda, i kada su u pitanju manje razvijene zemlje. Ovakav proizvod stiče određenu prednost na tržištu, jer geografska oznaka porekla se zasniva na svesti i ubeđenju potrošača da proizvod zaštićen na ovaj način ima visok kvalitet. Smatra se da geografska oznaka porekla ima garantnu funkciju u pogledu kvaliteta, a predstavlja i značajno sredstvo privredne propagande (reklame). U većim zemljama se zaštita pruža po osnovu propisa o nelojalnoj konkurenciji, ili po osnovu propisa o žigovima. U Srbiji se štiti posebnim zakonom, važeći je iz 2010. Uslovi zaštite su određeni dvojako:

1) metodom negativne enumeracije:a. ne štite se oznake protivne zakonu ili moralu;b. ne štite se oznake kojima se vređaju prava intelektualne svojine;c. ne štite se ozanke koje mogu stvoriti zabludu u prometu u pogledu bilo

kojih svojstava.

32

2) pozitivnim materijalnopravnim uslovima stečenim iz prakse:a. lokalitet;b. specifična svojstva;c. uzročna veza između lokaliteta i svojstava.

POSTUPAK ZAŠTITE GEOGRAFSKE OZNAKE POREKLA

Postoje dva sistema za ostvarivanje ovog prava:1) francuski (sudski) sistem;2) češki (upravnopravni) sistem.

Kod nas je u upotrebi češki, upravnopravni sistem ostvarivanja zaštite. Postupak je drugačiji u odnosu na ostala prava industrijske svojine, nije uniforman, već se radi o dva odvojena, samostalna postupka. Prvi je postupak za ustanovljenje geografske oznake porekla. Ovo je upravnopravni postupak, gde se podnosi samo dokumentacija za geografsko područje, kao i elaborat o proizvodu. U drugom postupku, postupku za priznanje svojstva ovlašćenog korisnika, podnose se spisi i dokumenta o samim korisnicima, dokazi da oni poseduju sposobnost i mogućnost da proizvode proizvode specifičnog kvaliteta, definisane u prvom postupku.

SADRŽINA PRAVA I OBIM KORIŠĆENJA GEOGRAFSKE OZNAKE POREKLA

Sve što inače važi kod drugih prava intelektualne svojine, važi i ovde, osim novine da lica registrovana u drugom postupku mogu da proizvode proizvode sa zaštićenom oznakom. To znači da nijedno drugo (neregistrovano) lice nema pravo da takve proizvode proizvodi. Po pravnoj snazi, geografska oznaka porekla je najjače pravo, sledi firma, a onda žig. Po starom zakonu, pravo na geografsku oznaku porekla je trajalo 5 godina, i moglo je da se produžava neograničeno, dok, po novom zakonu, nije neograničeno.

PRESTANAK PRAVA GEOGRAFSKE OZNAKE POREKLA

Po pitanju prestanka prava geografske oznake porekla analogno važi sve ono što važi i za prestanak prava na žig. Opšti način prestanka prava na geografsku oznaku porekla jeste protek roka njegove zaštite. Pored opšteg, postoje i određeni posebni načini prestanka prava:

1) neplaćanje takse (pravo ne prestaje prvog narednog dana po isteku roka za plaćanje takse, nego nosilac ima grace period od godinu dana, sa pravom da zadrži geografsku oznaku porekla za to vreme, kao dodatni rok za plaćanje takse);

2) odricanje nosioca od prava (potrebno je da odricanje bude u pismenoj formi, da bude dostavljeno Zavodu, a pravo prestaje prvog narednog dana nakon prijema

33

izjave o odricanju, a ako su više lica nosioci prava, onda je potrebna saglasnost svih njih, a ako je postoji pravo u korist trećeg lica (licenca, zaloga), potrebna je i njegova saglasnost);

3) prestanak nosioca prava (smrću fizičkog lica, odnosno stečajem/likvidacijom pravnog lica, prestaje pravo na geografsku oznaku porekla na ime tog lica, ali se pravo ne gasi, već prelazi na njegove naslednike/sledbenike, s tim što sledbenici pravnog lica nasleđuju samo pojedine komponente (ovlašćenja) u okviru prava na geografsku oznaku porekla, i to ona koja nisu čvrsto vezana za ličnost);

4) prestanak prava na geografsku oznaku porekla na osnovu sudske odluke (u slučaju osporavanja prava na geografsku oznaku porekla od strane trećeg lica, koje tuži nosioca prava i dobije parnicu);

5) oglašavanje geografske oznake porekla ništavom (kao i kod patenta, u slučaju da nisu bili ispunjeni uslovi za priznanje geografske oznake porekla, može se tražiti za sve vreme zaštite, na zahtev zainteresovane strane, ali i po predlogu javnog tužioca – ex officio);

6) prestanak prava zbog nekorišćenja (ako se pravo ne koristi neprekidno 5 godina, bilo počev od sticanja prava na geografsku oznaku porekla, bilo počev od dana poslednjeg korišćenja, zainteresovano lice pred Zavodom može da zahteva prestanak prava).

Svi ovi načini prestanka su upravno-pravne prirode, i do njih dolazi u upravnom postupku pred Zavodom, osim prestanka prava na geografsku oznaku porekla na osnovu sudske odluke, koji je sudske prirode.

PRENOS PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE

Jedna od osnovnih karakteristika većine prava industrijske svojine (osim geografske oznake porekla) je prenosivost. Ima više načina (instrumenata) prenosa u vidu imenovanih ugovora, od kojih su najznačajniji ugovor o cesiji i ugovor o licenci.

UGOVOR O CESIJI

Ugovor o cesiji je sporazum između cedenta i cesionara kojim cedent prenosi na cesionara određeno pravo industrijske svojine, a cesionar za to plaća određenu naknadu cedentu. Predmet cesije mogu biti:

1) zaštićena prava industrijske svojine;2) nezaštićena prava industrijske svojine;3) prijava prava industrijske svojine.

34

Jedino nosilac prava na topografiju ne može svoje pravo preneti u fazi prijave, nego mora da čeka priznanje prava.

Predmet cesije mogu biti sva prava industrijske svojine, osim neprenosivih (geografska oznaka porekla, jer je vezana za lokalitet; kolektivni žig; žig garancije). Po obimu prenetih prava, cesija je širi obim prenosa od licence, jer se cesijom prenosi celo pravo, odnosno sve imovinskopravne komponente, dok se licencom prenosi samo jedno imovinskopravno ovlašćenje – pravo na privredno iskorišćavanje predmeta licence.

Za cesiju važe opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima, te cesija može biti:

1) potpuna;2) delimična.

Cedent je dužan da cesionaru garantuje da predmet prenosa nema ni stvarne, ni pravne mane. Ugovor o cesiji mora biti zaključen u pisanoj formi ad solemnitatem, i upisuje se u Zavodov registar.

UGOVOR O LICENCI

Ugovor o licenci je sporazum kojim davalac licence ustupa sticaocu (korisniku) licence pravo privrednog iskorišćavanja predmeta licence, a sticalac se obavezuje da to pravo iskorišćava na ugovoren način, i da za to plati određenu naknadu.

Predmet cesije mogu biti sva prava industrijske svojine, osim neprenosivih (geografska oznaka porekla, jer je vezana za lokalitet; kolektivni žig; žig garancije). Licenca je od cesije uža po obimu prenetih prava, jer se cesijom prenosi celo pravo, odnosno sve imovinskopravne komponente, dok se licencom prenosi samo jedno imovinskopravno ovlašćenje – pravo na privredno iskorišćavanje predmeta licence – dok ostala ovlašćenja iz korpusa imovinskopravnih ovlašćenja davalac licence zadržava. Ako je ustupanje korišćenja prava isključivi predmet jednog ugovora, onda se radi o licenci; ako je to samo jedan od elemenata ugovora (nije isključivi predmet ugovora), onda je to neki širi ugovor. Korisniku licence je najznačajnije pravo privrednog iskorišćavanja, te je zato licenca u praksi najčešće korišćeni ugovor o prenosu.

Kada je u pitanju pravna priroda ugovora o licenci, smatra se da je u pitanju ugovor sui generis.

VRSTE UGOVORA O LICENCI

Postoji nekoliko podela ovih ugovora, prema različitim kriterijumima:

1) prema teritoriji:a. prostorno ograničen;b. prostorno neograničen.

35

2) prema vremenu:a. vremenski ograničen;b. vremenski neograničen (ograničen je samo rokom trajanja zaštite samog

prava).3) prema ekskluzivitetu (mogućnošću daljeg prenosa prava):

a. isključiv;b. neisključiv.

OBAVEZE DAVAOCA LICENCE

Obaveze davaoca licence se mogu podeliti u dve grupe:

1) osnovne obaveze:a. predaja predmeta licence;b. garancija za tehnička svojstva;

i. garancija za tehničku izvodljivost;ii. garancija za tehničku upotrebljivost.

c. garancija za pravne mane.

2) fakultativne obaveze:a. garancija za konkurentnost;b. garancija za rentabilnost;c. druge garancije.

Predaja predmeta licence podrazumeva predaju svih sredstava i dokumenata kojima se omogućuje primaocu da proizvodi predmet licence. Garancija za tehnička svojstva obuhvata dve podgrupe ovih garancija: garanciju za tehničku izvodljivost, i garanciju za tehničku upotrebljivost. Garancija za pravne mane podrazumeva zaštitu od evikcije. Davalac licence garantuje da je on nosilac zaštićenog prava bez tereta i ograničenja. Ako je predmet ugovora know-how, onda garantuje i za tajnost. Fakultativne obaveze su teže obaveze za davaoca, te se ređe sreću u praksi, jer davalac ne želi da preuzme odgovornost za rezultate koje proizvede korisnik licence.

OBAVEZE KORISNIKA LICENCE

Osnovna njegova obaveza jeste plaćanje naknade, što se može učiniti na više načina:

1) paušalno (u ovom slučaju nije dužan da privredno iskorišćava predmet licence);2) u procentima;3) po komadu (jedinici) proizvoda.

Druga njegova obaveza jeste da iskorišćava predmet licence na ugovoreni način i u ugovorenom obimu, ako je naknada plaćena na bilo koji način, osim paušalom.

36

PRIBAVLJANJE I USTUPANJE PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE U MEĐUNARODNIM PRIVREDNIM UGOVORIMA

Sva prenosiva prava industrijske svojine mogu biti predmet prenosa u nacionalnim i međunarodnim okvirima, i češće će biti slučaj da se prenos vrši na međunarodnom nivou, posebno kada je u pitanju prenos između zemalja različite razvijenosti. Prenos na međunarodnom nivou ima određene prednosti i nedostatke, kako za davaoce tehnologije, tako i za sticaoca. Prenos prava industrijske svoine na međunarodnom planu kod nas se odvija po Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju iz 2000. godine, uz poštovanje pravila i propisa iz oblasti industrijske svojine. Postoje određene suštinske razlike u odnosu na prenos na nacionalnom nivou:

1) Ugovor o prenosu u međunarodnim okvirima mora biti zakljičen u pisanoj formi;2) Nadležni organ države donosi rešenje o upisu ugovora u registar, ali pre upisa,

potrebno je pribaviti tri vrste potvrda:a. potvrdu Zavoda za standardizaciju da proizvod ispunjava naše

standarde;b. potvrdu Zavoda za intelektualnu svojinu da se radi o zaštićenom pravu;c. potvrdu Ministarstva za rad i socijalnu politiku (ako se radi o leku),

odnosno potvrdu Ministarstva poljoprivrede (ako se radi o sredstvu za zaštitu bilja).

3) Glede sadržine ugovora o prenosu na međunarodnopravnom nivou načelno važi sve ono što važi za prenos u nacionalnim okvirima, ali predviđene su i tri garancije koje davalac prava treba da ispuni:

a. tehnička garancija ;b. ekološka garancija;c. pravna garancija.

Tehnička garancija podrazumeva jemstvo prenosioca da će sticalac prava moći da proizvede robu određenog kvaliteta, a davalac prava se još obavezje da sticaocu prenese sva eventualna poboljšanja u procesu proizvodnje. Ekološka garancija podrazumeva da davalac tehnologije garantuje da proizvod neće imati štetna dejstva po život i zdravlje ljudi, ili po životnu sredinu. Važi pravilo da u ovim ugovorima važi zabrana upotrebe tzv. restriktivnih odredbi (nisu isto što i klauzule egzogeneracije). Pravnom garancijom prenosilac garantuje sticaocu zaštitu od evikcije, tj. da preneto pravo nema tereta ili ograničenja, odnosno da se njime ne povređuju prava trećih lica.

NASLEĐIVANJE PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE

Sva prava industrisjke svojine mogu se naslediti, ulaze u sastav zaostavštine i podpadaju pod opšti naslednopravni režim. Opšte pravilo je da na naslednike prelaze imovinskopravna ovlašćenja iz korpusa subjektivnih prava industrijske svojine, dok od moralnopravnih ovlašćenja na naslednike prelaze samo ona koje nisu čvrsto vezana za ličnost.

37

NEPOSREDNA I POSREDNA POVREDA PATENTA

Postoje dva vida povrede patenta:

1) Neposredni vid podrazumeva bilo koji oblik ekonomskog iskorišćavanja patenta bez dozvole nosioca prava (a da to nije obuhvaćeno ograničenjima prava, zato što ona ne znače i povredu prava);

2) Posredna povreda patenta podrazumeva radnje koje imaju karakter pomaganja da se izvrši neposredna povreda. To pomaganje može biti dvojako:

a. u vidu snabdevanja delovima i materijalima koji su pogodni za to (neutralni delovi);

b. u vidu snabdevanja delovima koji su namenjeni za neporednu povredu patenta (prilagođeni delovi).

PRAVNA ZAŠTITA PRAVA NA PATENT

Zakon o patentima sadrži dva vida pravne zaštite, a postoji još jedna po Krivičnom zakonu:

1) Upravnopravna zaštita - Pravo na patent se stiče u upravnom postupku, a upravnopravna zaštita se odvija pred Upravnim sudom u upravnom postupku. Tužilac je zainteresovano lice kome je povređeno pravo na patent, tuženi je Zavod za intelektualnu svojinu, a predmet je neko rešenje Zavoda.

2) Građanskoprvna zaštita - Ostvaruje se u parničnom postupku pred redovnim sudovima. Prvostepeni je Viši sud, a drugostepeni Vrhovni kasacioni sud. U okviru građanskopravne zaštite, zakon propisuje 4 vrste tužbi:

a. Tužba zbog povrede prava na patent;b. Tužba za utvrđivanje prava na zaštitu;c. Tužba za zaštitu prava zaposlenog/poslodavca;d. Tužba za utvrđivanje svojstva pronalazača.

1) Krivičnopravna zaštita.

Tužbu zbog povrede prava na patent može podneti podnosilac prijave (nakon njene objave), nosilac patenta ili malog patenta, sticalac isključive licence, sticalac isključive licence objavljene prijave. Tužba se može sastojati iz 6 ili više tužbenih zahteva, od kojih su najznačajniji:

a. Utvrđivanje povrede;b. Zabrana vršenja povrede;c. Naknada štete;d. Objavljivanje presude o trošku tuženog;e. Oduzimanje koristi i/ili predmeta nastalih činjenjem povrede;f. Privremene mere.

38

Šteta može biti materijalna i nematerijalna, a po obimu, nadoknađuju se stvarna šteta i izgubljena dobit. Ako je prouzrokovana namerno, može se dosuditi trostruki iznos štete. Po ZPP-u, objektivni (računa se od trenutka činjenja povrede) rok je 5 godina, subjektivni (računa se od trenutka saznanja za povredu) 3 godine.

Tužba za utvrđivanje prava na zaštitu može se podneti do okončanja postupka za priznanje prava na patent.

Tužbu za zaštitu prava zaposlenog/poslodavca može podneti zaposleni ili poslodavac u roku od 2 godine od objave prijave patenta, ali najkasnije 2 godine od prestanka radnog odnosa.

Tužba za utvrđivanje svojstva pronalazača - Rok nije određen, te se može podneti ne samo u toku trajanja pravne zaštite, nego i kasnije.

PRAVNA ZAŠTITA PRAVA NA DIZAJN

Kao i u slučaju zaštite patenta, i ovde postoje tri vida zaštite:

1) upravnopravni oblik (kao i za patent);2) građanskopravni oblik obuhvata tri tužbe:

a. tužba zbog povrede prava na dizajn, ili prava iz prijave;b. tužba za ostvarivanje prava;c. tužba za priznanje autorstva.

3) krivičnopravni oblik.

Tužbu zbog povrede prava na dizajn, ili prava iz prijave može podneti nosilac prava na dizajn, podnosilac prijave, i sticalac isključive licence, protiv svakog lica koje na bilo koji način povredi pravo na dizajn. Objektivni rok za ovu tužbu je 5 godina, a subjektivni 3 godine. Tužbu za ostvarivanje prava podnosi stvarni stvaralac dizajna protiv lica na čije ime je Zavod priznao pravo. Rok podnošenja ove tužbe je rok trajanja pravne zaštite dizajna. Tužbu za priznanje autorstva podiže idejni tvorac slike, crteža, ili tela protiv nosioca prava. Rok nije određen.

PRAVNA ZAŠTITA ŽIGA

Pravna zaštita žiga se može ostvariti kroz tri oblika:

1) upravnopravni oblik (kao i za patent);2) građanskopravni oblik obuhvata dve tužbe:

a. tužba za povredu žiga;b. tužba za osporavanje žiga.

3) krivičnopravni oblik.

39

Tužbu za povredu žiga mogu podneti nosilac žiga, podnosilac prijave, sticalac isključive licence, korisnik kolektivnog žiga (uz saglasnost nosioca), korisnik žiga garancije (uz saglasnost nosioca), protiv lica koje povređuje pravo na žig. Objektivni rok za ovu tužbu je 5 godina, a subjektivni 3 godine. Tužbeni zahtev je isti kao i kod patenta. Tužbu za osporavanje žiga podnosi lice koje je stvarni stvaralac znaka protiv nosioca prava na žig. Rok za podizanje tužbe je 5 godina od upisa žiga u registar na ime nosioca ili tuženog. Dve su funkcije ove tužbe:

1) da omogući zaštitu savesnog od nesavesnog lica;2) da omogući zaštitu neregistrovanog, a poznatog (notornog) žiga.

PRAVNA ZAŠTITA GEOGRAFSKE OZNAKE POREKLA

Pravna zaštita geografske oznake porekla se može ostvariti kroz tri oblika:

1) upravnopravni oblik (kao i za patent);2) građanskopravni oblik (tužba za povredu prava geografske oznake porekla);3) krivičnopravni oblik.

Tužbu za povredu prava geografske oznake porekla mogu podneti ovlašćeni korisnici, udruženja potrošača i javni tužilac, protiv svakog lica koje čini povredu prava. Objektivni rok za ovu tužbu je 5 godina, a subjektivni 3 godine.

PRAVNA ZAŠTITA PRAVA NA TOPOGRAFIJU INTEGRISANIH KOLA

Pravna zaštita prava na topografiju integrisanih kola se može ostvariti kroz tri oblika:

1) upravnopravni oblik (kao i za patent);2) građanskopravni oblik obuhvata dve tužbe:

a. tužba za povredu prava na topografiju integrisanih kola;b. tužba za ostvarivanje prava na topografiju integrisanih kola.

3) krivičnopravni oblik.

Tužbu za povredu prava na topografiju integrisanih kola može podneti nosilac prava i sticalac isključive licence, ali ne i podnosilac prijave (koji mora čekati priznanje prava na topografiju). Rokovi za podizanje tužbe su kraći, objektivni rok iznosi 3 godine, a subjektivni 1 godinu. Tužilac mora da vodi računa o ograničenjima prava, naročito o reverzibilnom inženjeringu i iscrpljenju prava. Tužbeni zahtevi mogu biti različiti. Tužbu za ostvarivanje prava na topografiju integrisanih kola može podneti stvarni stvaralac topografije protiv lica koje je zaštitilo topografiju. Rok nije određen.

(Sva prava industrijske svojine se mogu štititi po osnovu propisa o nelojalnoj konkurenciji, koja predstavlja supsidijaran način zaštite svih ovih prava.)

40

MEĐUNARODNA ZAŠTITA PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE

U nacionalnim okvirima se pravo industrijske svojine štiti nacionalnim zakonima (opštim i posebnim), a osnov međunarodne zaštite prava industrijske svojine su međunarodne konvencije. Ima ih više, a najvažnije su:

1) WIPO Konvencija - Konvencija o osnivanju svetske organizacije za intelektualnu svojinu, doneta 1967. u Stokholmu.

2) TRIPS Aranžman – Sporazum o trgovinskim aspektima intelektualne svojine, zaključen 1994. godine, stupio na snagu 1995. Zasniva se na načelu nacionalnog tretmana i načelu najpovlašćenije nacije, reguliše i autorska i srodna prava, i pravo industrijske svojine.

3) Pariska konvencija za zaštitu industrijske svojine iz 1883. godine, zasniva se na načelu nacionalnog tretmana, principu asimilacije, i principu minimalnih prava.

KONVENCIJE O MEĐUNARODNOJ ZAŠTITI PATENTA

Najznačajnije konvencije iz ove oblasti su:

1) Ugovor o saradnji u oblasti patenata, zaključen u Vašingtonu 1970. godine;2) KEP Konvencija o evropskom patentu, doneta u Minhenu 1973. godine;3) Strazburški aranžman o klasifikaciji patenata iz 1971. godine;4) Budimpeštanski sporazum o mikroorganizmima iz 1977. godine.

Na osnovu prve dve konvencije omogućeno je sticanje patenta kod jednog međunarodnog organa, koji će važiti u više država.

KONVENCIJE O MEĐUNARODNOJ ZAŠTITI DIZAJNA, ŽIGOVA, I GEOGRAFSKIH OZNAKA POREKLA

Najznačajniji međunarodni izvori iz ove oblasti su:

1) Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, sa pratećim protokolom;

2) Aranžman o klasifikaciji proizvoda i usluga iz Nice;3) Lisabonski aranžman o međunarodnom registrovanju geografskih oznaka

porekla;4) Haški sporazum za uzorke i modele.

REGULATIVA PRAVA EU U OBLASTI INDUSTRIJSKE SVOJINE

Član 46 Rimskog ugovora o osnivanju EU je zabranio sve monopole u privredi, osim monopola u domenu intelektualne svojine. Ovu oblast reguliše i nekih 20-ak direktiva, a prvi dokument donet u ovoj oblasti, koji nije stupio na snagu, je Luksemburška konvencija o komunitarnom patentu iz 1975.

41

NASTANAK AUTORSKOG DELA

Centralno pitanje autorskog prava je pojam autorskog dela. Njegov nastanak obuhvata više faza:

1) faza ideje;2) faza unutrašnje forme;3) faza spoljašnje (izražene) forme.

Autorsko delo je duhovna tvorevina, a primerak autorskog dela je njegov materijalizovani oblik. Autorsko delo ima animus (sadržinu) i corpus (formu, materijalizovani oblik).

ZAKONSKI USLOVI ZA ZAŠTITU AUTORSKOG DELA

Bitni uslovi proizilaze iz generalne klauzule zakona, a to su:

1) originalnost;2) forma.

Originalnost je faktičko pitanje, pravni standard koji se procenjuje ad hoc. Ovaj pojam je danas sve uži, jer je postalo skoro nemoguće govoriti o nekoj potpunoj originalnosti. Ona se posmatra iz dva ugla. Autorska originalnost podrazumeva da delo izražava individualne osobine autora dela, predstavlja rezultat emanacije njegove ličnosti, i njegove lične intuicije. Originalnost dela je bliska pojmu „novost“, procenjuje se objektivno, dok se autorska originalnost ceni subjektivno. Pravno-teoretski, za autorsko pravo bitna je autorska originalnost.

Forma može biti fizička (klasična) ili analogna, a može biti i u elektronskoj (digitalnoj) formi, kao i usmena. Izražena forma ne mora biti i definitivna, te će zaštitu uživati i nezavršene tvorevine.

Autorskim delom se ne smatraju:

1) zakoni i drugi propisi;2) službeni materijali državnih organa;3) podnesci i drugi akti u upravnom i sudskom postupku.

OSTALI USLOVI ZA ZAŠTITU AUTORSKOG DELA

U nekim državama, naročito u državama anglosaksonskog pravnog područja, postoje još neki uslovi zaštite autorskog dela:

1) Umetnička vrednost – To je estetski karakter dela, utisak koji ostavlja na uživaoca dela, jedan faktički standard koji je kod nas irelevantan.

42

2) Objavljivanje dela – Ovaj uslov je nekad postojao u anglosaksonskom pravu, ali je i tamo već napušten. Ostao je da važi kao uslov pravne zaštite u pojedinim međunarodnim konvencijama (Bernskoj konvenciji i Univerzalnoj konvenciji). Predstavlja prvo činjenje dela pristupnim javnosti od strane autora, ili lica koje je autor za to ovlastio, učinjeno bilo gde i na bilo koji način. Objavljivanje se može vršiti samo jednom, i objavljeno delo se ne može vratiti u status neobjavljenog. Javnost može biti

a. apsolutna (skup lica međusobno povezanih odgovarajućim relacijama);b. relativna (skup lica međusobno nepovezanih odgovarajućim relacijama).

3) Izdavanje dela – To je umnožavanje primeraka dela i puštanje istih u promet sa ciljem da se zadovolje razumne potrebe javnosti. Postoji mogućnost da se izdato delo vrati u status neizdatog (ako još nije pušteno u distribuciju).

4) Oznaka „copyright“ – Važi za pravo SAD.

5) Deponovanje kongresnim i drugim bibliotekama - Važi za pravo SAD, a kod nas postoji sličan institut deponovanja dela (naročito muzičkih), ali to ima samo dokazni (probacioni) karakter, za slučaj spora.

6) Registracija dela - Važi za pravo SAD.

NASLOV AUTORSKOG DELA

Naziv autorskog dela je naziv kojim je delo obeleženo radi njegove identifikacije i razlikovanja od drugih dela iste ili slične vrste. Po pravilu, naziv dela predstavlja njegovu suštinu, ali ne i obavezno. Naslov je akcesorne prirode u odnosu na delo, ali uživa i samostalnu zaštitu. Postoji pravilo o zabrani korišćenja istog ili sličnog naslova u dva slučaja:

1) ako se radi o delima iste vrste;2) ako može da dođe do zabune u prometu.

Ova zaštita ima svog osnova i u propisima o nelojalnoj konkurenciji.

IZVEDENA AUTORSKA DELA I ZBIRKE

S obzirom na sadržinu, obim originalnosti, ili vreme nastanka dela, postoje:

1) originarna dela;2) izvedena dela.

43

Originarno delo je delo koje je prvobitno nastalo, i koje sadrži veći stepen originalnosti u odnosu na izvedeno. Izvedeno delo je nastalo na osnovu originarnog dela korišćenjem ideje, kompozicije, ili uzora izvornog dela, uz unošenje izvesnih elemenata originalnosti. Ovo je relativno originalno delo, može biti stvoreno u istoj formi kao i izvorno, a može imati i drugačiju formu, ali se radi o istoj vrsti dela. Originarna i izvedena dela se razlikuju po umetničkoj originalnosti (svojstvo jednog dela da na javnost ostavi utisak nečeg posebnog, neobičnog, novog). Kada se stvara izvedeno delo, mogu se koristiti objektivni (opšti) elementi originarnog dela, tj. kulturna baština ranijeg stvaralaštva, ali ako se koriste lični elementi autora originarnog dela, onda se radi o plagijatu. Primeri izvedenih muzičkih dela su:

1) aranžmani;2) varijacije;3) imitacije;4) potpuri (zbir citata iz pesama nekih autora, sjedinjeni u jednu celinu).

Dela prerade (adaptacije) su autorska dela različite vrste na u odnosu postojeća autorska dela, nastala na osnovu njih. Na primer, to bi bio scenario za film nastao na osnovu romana. Autor prerađenog dela može biti isto ono lice koje je izradilo originarno delo, ali i ne mora, ali je onda potrebna saglasnost autora originarnog dela. Prevod dela nije ni izvedeno, ni prerađeno delo, već izvorno delo iskazano drugim jezikom. Delo stranog autora se ne sme prevoditi bez pismene saglasnosti autora, dok ne protekne određeni rok (po Bernskoj konvenciji 10 godina, a po Ženevskoj univerzalnoj konvenciji 7 godina). Zbirke dela se smatraju autorskim delima koja predstavljaju skup folklornih, književnih, umetničkih, ili drugih dela, ili skup dokumenata (sudskih odluka i sl.) U praksi su to enciklopedije, zbornici radova, antologije pesama i sl. Baza podataka se ne smatra zbirkom.

PISANA I GOVORNA DELA

Kod ovih autorskih dela je sredstvo izražavanja književni jezik, kod pisanih i pisanom, a kod govornih u usmenom obliku. Nebitna je činjenica koji je jezik u pitanju, bitno je da je razumljiv za određenu grupu ljudi. Govorna dela mogu biti predavanja, pledoajei, politički ili stručni govori.. Pisana dela obuhvataju književna dela, naučna dela, zbirke dela, slikovnice, stripove.. Ova dela uživaju zaštitu bezuslovno (uz ispunjenje uslova originalnosti i forme), ali postoje i određene kategorije pisanih tvorevina koje se samo uslovno smatraju autorskim delima:

1) novinski članci;2) privatna i poslovna korespondencija;3) privatni dnevnici;4) beleške i sl.

44

Novinski članci i privatna i poslovna konkurencija se, po pravilu, ne smatraju autorskim delima, osim ako sadrže i neke stručne, analitičke komentare. Prosta faktografija (golo činjenično stanje) uživa pravnu zaštitu po osnovu propisa o nelojalnoj konkurenciji.

RAČUNARSKI PROGRAM KAO AUTORSKO DELO

Računarski program predstavlja posebnu vrstu autorskog dela. Računar u širem smislu se sastoji iz dve komponente:

1) software;2) hardware.

Hardware obuhvata elektronske uređaje koji sačinjavaju računar (monitor, tastatura, miš, štampač, skener...). Software predstavlja niz uputa koji korisnik izdaje hardware-u na određenom programskom jeziku, po određenom redosledu, sa ciljem da se izvrši određena funkcija (zadatak). To je širi pojam od računarskog programa, jer uključuje, osim samog programa, i opis programa, dodatnu dokumentaciju, pakovanje i sl.

Računarski program u širem smislu ima tri elementa:

1) programski koncept;2) algoritam;3) set instrukcija.

Prva dva elementa treba da ispune uslov apsolutne novosti, i mogu se štititi po pravu industrijske svojine, a treći element treba da ispuni uslov originalnosti, po autorskom pravu. Računarski program najčešće uživa zaštitu po propisima autorskog prava, negde po patentnom pravu, a negde kao zaštita sui generis.

Računarski program se od klasičnih autorskih prava razlikuje u sledećim momentima:

1) umnožavanje dela;2) menjanje i prevođenje dela;3) ograničenja prava.

Da bi se koristilo pravo na kopiranje neke knjige, na primer, nije potrebno da se ona ima u svom vlasništvu, a za kopiranje računarskog programa se mora koristiti kupljeni primerak, da se taj primerak ima u svom vlasništvu. Zakon o autorskom pravu uvodi i jednu novinu, po kojoj se program može davati na poslugu i u zakup, u skladu sa direktivama Evropske Unije.

45

POZORIŠNO DELO

Pozorišna dela su autorska dela namenjena scenskom izvođenju posredstvom jednog ili više umetnika-izvođača (glumaca), ili pomoću lutaka. Sredstva izražavanja su govor, muzika, pokret, i igra (alternativno ili kumulativno). Autor pozorišnog dela ima pravo objavljivanja i izdavanja dela, kao i pravo izvođenja i predstavljanja dela (poslednja dva ovlašćenja se nazivaju „pozorišnim pravom“). Ovo delo se može izvoditi i ne-scenski (radio-emisija dramskih i dramsko-muzičkih dela, kao i koncertna izvođenja dramsko-muzičkih dela). Postoje četiri vrste pozorišnih dela:

1) Dramsko delo je delo čiji je predmet postavljanje na scenu neke dramske radnje. Dramska dela mogu biti:

a. komedije;b. tragedije;c. monodrame;d. melodrame i sl.

2) Dramsko-muzičko delo je vrsta pozorišnih dela, po prirodi je to koautorsko delo, sastavljeno je iz teksta i muzike. Primer je opera, koja se sastoji iz libreta i muzike. Koautori imaju pravo objavljivanja i scenskog izvođenja celog dela, kao odvojena prava.

3) Koreografsko delo je vrsta pozorišnih dela koje se izražava pokretom, glasom, ritmom, muzikom. Po prirodi je spojeno delo, tipičan primer je balet, koji se sastoji od libreta, igre, i muzike.

4) Pantomimsko delo je vrsta pozorišnog dela koje se izražava pokretima tela, mimikom lica i sl.

MUZIČKO DELO

Muzičko delo je vrsta pozorišnog dela u kojem autor (kompozitor) izražava svoje misli i osećanja pomoću zvukova, koji mogu biti:

1) tonovi određene visine;2) šumovi neodređene visine.

Muzička dela mogu biti:

1) dela vokalne muzike;2) dela instrumentalne muzike;3) dela vokalno-instrumentalne muzike.

46

Svako muzičko delo se sastoji iz tri elementa:

1) melodija/arija (srž muzičkog dela);2) ritam (odnos različitih zvukova sa različitim trajanjem i naglašavanjem);3) harmonija (istovremeno skladno zvučanje različitih zvukova).

Muzičko delo može biti originarno i izvedeno (aranžmani, imitacije, varijacije, potpuri..); može sadržati reči, a može biti i bez reči; može biti zabeleženo na materijalnoj podlozi, ali i ne mora. Problem sa nezabeleženim delom je mogućnost nastanka poteškoća oko dokazivanja u sporu.

Kompozitor je autor muzičkog dela. On ima ekskluzivna prava izdavanja i objavljivanja dela. Za svako javno izvođenje (emitovanje) dela (koncert, radio i TV prenosi, emitovanje u kafićima i restoranima) samo on može dati dozvolu, a najčešće će to raditi preko odgovarajućih organizacija za kolektivno ostvarivanje, u Srbiji – SOKOJ. Kupovinom jednog nosača muzičkog dela (gramofonske ploče, AC-a, VHS-a, CD-a, DVD-a..), ne dobija se i pravo na javno izvođenje.

FILMSKO DELO

Filmsko delo je autorsko delo čije je sredstvo izražavanja pokretna slika sa rečima i/ili muzikom (zvukom). Ovo delo je dobilo zaštitu tek polovinom XX veka. Postoje sledeće vrste filmskog dela:

1) kinematografska dela;2) televizijska dela.

Da bi filmsko delo uživalo zaštitu, mora da ispuni dva opšta uslova:

1) originalnost (da je autor uložio dovoljan napor i veštinu u stvaranje dela);2) forma (da je delo fiksirano na materijalnu podlogu – filmsku traku).

To je delo posebne vrste, složeno delo u čijem stvaranju učestvuje veliki broj lica. Vrste filmskih dela su:

1) dokumentarni;2) igrani;3) animirani.

Po originalnosti, flimsko delo dalje može biti:

1) izvorno;2) izvedeno.

47

Filmsko delo je tipično koautorsko delo. Po Zakonu, koautori filmskog dela su:

1) režiser;2) scenarista;3) glavni snimatelj;4) kompozitor (samo ako je muzika bitan element filma);5) glavni animator (kod animiranih filmova).

Naslov dela uživa pravnu zaštitu, kao i naslovi ostalih vrsta autorskih delaFilmsko delo nastaje na osnovu ugovora o kinematografskom delu koji zaključuje filmski proizvođač (producent) sa koautorima u pravom smislu, kao i sa koautorima pojedinih autorskopravnih doprinosa (lica čija su imena navedena u najavnoj/odjavnoj špici, i koja se ne smatraju koautorima dela, već su to tvorci sekundarnog nivoa). Ovaj ugovor nije jedinstven, već je to zbirni naziv za niz ugovora između producenta i svih lica koja na bilo koji način učestvuju u stvaranju filma. Na osnovu ovih ugovora, sva ova lica prenose na producenta svoja ovlašćenja.

Postavlja se pitanje šta je producent? On je nosilac prava po osnovu ugovorne ideje. Da li je moguće da neko lice bude jedini autor? Moguće je kod dokumentarnih i animiranih filmova, a delimična kumulacija autora je uobičajena i za druga filmska dela.

LIKOVNA DELA, DELA PRIMENJENE UMETNOSTI, I DELA INDUSTRIJSKOG OBLIKOVANJA

Likovna dela su dela izražena dvodimenzionalnim ili trodimenzionalnim oblicima radi estetskog doživljaja. Dvodimenzionalna dela mogu biti slike u ulju, akvareli, grafike, dok trodimenzionalna dela su vajarska dela, rezbarije, bakrorezi, duborezi i sl. Likovna dela imaju sledeće osobine:

1) prostornost;2) individualnost;3) originalnost.

Uslovi zaštite su:

1) originalnost;2) materijalno fiksiranje dela.

Likovna dela mogu biti:

1) izvorna (ona koja su prvobitno nastala);2) izvedena (reprodukcije, kopije).

48

Umetnik (nosilac prava) ima subjektivno pravo koje se sastoji iz:

1) moralnopravnih ovlašćenja;2) imovinskopravnih ovlašćenja.

Dela arhitekture se negde smatraju delima likovne umetnosti u širem smislu, a negde posebnom vrstom autorskog dela. To su građevinski objekti koji ispunjavaju uslov originalnosti, i koji izazivaju estetski ugođaj kod gledalaca. Uslovi zaštite su:

1) originalnost;2) forma.

Ne smatraju se svi građevinski objekti delima arhitekture, nego će se samo mali broj objekata posebnog oblika smatrati autorskim delom. Dela arhitekture mogu biti:

1) dela unutrašnje arhitekture (enterijer);2) dela spoljne arhitekture (eksterijer);3) hortikulture;4) pozorišne i scenske dekoracije.

Fotografska dela mogu biti autorska dela ako sadrže određeni stepen originalnosti, koji je razlikuje od proste faktografije.

POJAM AUTORA

Subjektivno autorsko pravo pruža pravnu zaštitu prvenstveno autoru, a posredno i njegovom delu. Autor je fizičko lice koje je stvorilo neko autorsko delo. Za sticanje svojstva autora se ne traži poslovna sposobnost, dovoljna je samo pravna sposobnost, te će se autorom smatrati i maloletna, duševno bolesna, i na drugi način poslovno nesposobna lica (onda će ovlašćenja vršiti zakonski zastupnik). Autor stiče subjektivno autorsko pravo samim činom nastanka dela, ex lege.

Autor je lice koje je tvorac izvornog, kao i izvedenog dela (prevoda, adaptacija, reprodukcija..). On je izvorni nosilac subjektivnog autorskog prava, a takođe i duhovni tvorac dela, što je naročito bitno kod koautorstva. Duhovno stvaralaštvo se ne smatra pravim poslom, već je to pravna činjenica za koju se vezuju određene posledice.

Autorstvo i vlasništvo se mogu, ali i ne moraju podudarati, jer autor može prodati ili pokloniti primerak dela, ali i dalje ostaje autor, iako je novi sticalac onda vlasnik. Sticalac mora da poštuje autorsko pravo autora. Nekada vlasnik primerka dela može biti i poslodavac. Autor je lice čije je ime, pseudonim, ili znak na primerku dela, dok se suprotno ne dokaže (zakonska pretpostavka). Autorsko delo može biti i anonimno, a u tom slučaju, ako je izdato, autorska prava ima izdavač; ako je samo objavljeno, onda ih ima objavljivač. Anonimnost je refleks jednog od moralnopravnih ovlašćenja.

49

Autor je prvo lice u autorskopravnom odnosu, a ima i drugih lica (nosilac autorskih prava po nekom osnovu, korisnici dela, uživaoci dela..).

POJAM KOAUTORSTVA

Koautori su dva ili više fizičkih lica koja zajedničkim stvaralačkim (intelektualnim) doprinosom stvaraju neko autorsko delo. Za pojam koautorstva je bitno zajedničko intelektualno stvaralaštvo (doprinos). Druga lica koja na neki način učestvuju u stvaranju autorskog dela, a čiji doprinosi nisu intelektualne prirode se ne smatraju koautorima (finansijeri, sponzori, pomoćno osoblje..).

Koautorsko delo predstavlja, po pravilu, jednu nedeljivu celinu, ali po novom zakonu, to ne mora da bude slučaj. Po svojoj prirodi, koautorsko delo može biti:

1) prinudno (pretpostavljeno, nužno, prirodno);2) voljno.

Primer za koautorsko delo je opera (kao dramskomuzičko delo), a balet je spojeno delo koje se sastoji iz tri elementa spojenih u jednu celinu, radi zajedničkog iskorišćavanja dela.

KOAUTOR FILMSKOG DELA

Filmsko delo je primer nužnog koautorstva, jer u stvaranju filmskog dela učestvuje veliki broj lica. Postavlja se pitanje ko će u ovom slučaju imati svojstvo autora? Postoje dva shvatanja:

1) Jedni toeoretičari smatraju da autorstvo pripada samo jednom licu pa, s obzirom na to kojem licu daju prevagu, smatraju da je autor

a. režiser;b. scenarista;c. producent.

2) Drugi smatraju da postoji više lica koja se mogu smatrati autorima filmskog dela – koautorima.

Po našem zakonu (koji prihvata teoriju o koautorima), koautori filmskog dela su:

1) režiser;2) scenarista;3) glavni snimatelj;4) kompozitor (samo ako je muzika bitan element filma);5) glavni animator (kod animiranih filmova).

50

Postoji i shvatanje da se i glumcima treba priznati svojstvo koautora, ali se oni ipak smatraju samo interpretatorima (pravo srodno autorskom pravu), jer ne ispunjavaju uslov originalnosti. Glumac može biti autor samo u slučaju kumulacije funkcija (npr. ako glumac, pored toga što glumi, ujedno i piše scenario, ili režira film..). Anglosaksonsko pravo smatra da filmsko delo nastaje po narudžbini, te smatra da je koautor poslodavac.

Koautori filmskog dela imaju subjektivno autorsko pravo koje se sastoji iz: imovinskopravnih i moralnopravnih ovlašćenja. Imovinskopravna ovlašćenja sačinjavaju:

1) ovlašćenje da svoje tvorevine snime na odgovarajući medij;2) ovlašćenje da svoje tvorevine reprodukuju;3) ovlašćenje da svoje tvorevine stave u promet;4) ovlašćenje da svoje tvorevine prikazuju emitovanjem, ili na neki drugi način;5) ovlašćenje da svoje tvorevine prevode (pravo sinhronizovanja – subtitling)6) ovlašćenje da svoje tvorevine prerađuju, ili da za to ovlaste druga lica.

Koautorska prava na kinematografskom delu su nedeljiva, ali to ne znači da se pojedine tvorevine i doprinosi ne mogu ikorišćavati odvojeno, pod uslovom da su odvojivi.

Pored koautora u užem smislu, postoje još neka lica koja učestvuju u stvaranju filmskog dela:

1) glumci;2) scenograf;3) šminker;4) masker, itd.

Ova lica nisu koautori u užem smislu, već su ona koautori pojedinih autorsko-pravnih doprinosa.

Filmsko delo kao celinu stvara producent (filmski proizvođač), on je duhovni pokretač, finansijer, i objedinitelj svih koautorskih tvorevina koji sve to realizuje putem ugovora o kinematografskom delu. Postavlja se pitanje šta je producent? Da li je on nosilac prava, koautor, ili nešto treće? On je nosilac prava po osnovu ugovorne cesije, putem koje koautori, uz naknadu koju im plaća producent, prenose na njega svoja imovinskopravna ovlašćenja:

1) snimanje;2) puštanje u promet;3) prikazivanje dela.

Naš zakon, imajući u vidu značaj i opšti interes u vezi sa filmskim delom, predviđa dva ograničenja za koautore kinematografskih dela u korist producenta:

51

1) Ako neki koautor odbije da završi do kraja svoj doprinos, producent može upotrebiti već stvoreni doprinos, ili angažovati neko lice da to završi.

2) Doprinosi pisca scenarija i kompozitora muzike se mogu odvojeno koristiti.

NOSILAC AUTORSKOG PRAVA

Autor je izvorni nosilac autorskog prava sa maksimalnim korpusom ovlašćenja. Međutim, osim autora, i druga lica mogu biti nosioci autorskog prava, kao derivativni nosioci. Svojstvo derivativnog nosioca autorskog prava se stiče po nekoliko osnova:

1) Ugovorom se mogu preneti pojedina imovinskopravna ovlašćenja. Za života, autor ne može preneti moralnopravna ovlašćenja, nego samo vršenje nekih od njih.

2) Nasleđivanjem se može preneti autorsko pravo, jer ulazi u ostavinsku masu, a prenos mortis causa je širi od prenosa inter vivos. Mogu se naslediti sva imovinskopravna, kao i pojedina moralnopravna ovlašćenja.

3) Zakon propisuje da se ovlašćenja kod autorskih dela stvorenih u radnom odnosu, kao i kod dela stvorenih po narudžbini drugačije regulišu. Kod ovih autorskih dela poslodavac ima ovlašćenje da delo objavi, i nosilac je isključivih imovinskopravnih ovlašćenja na iskorišćavanje dela, a autor zadržava moralnopravna ovlašćenja, i ima pravo na posebnu naknadu, zavisno od efekata iskorišćavanja dela. Osim u slučaju da je autorsko delo nastalo u radnom odnosu računarski program, prava poslodavca prate dva zakonska ograničenja:

a. vremensko ograničenje (traje 5 godina od završetka dela);b. predmetno ograničenje (podrazumeva da je delo nastalo, i iskorišćava

se, u okviru poslodavčeve redovne delatnosti).

Obim ovlašćenja derivatnivnih nosilaca prava određen je osnovom nastanka.

PRAVNA PRIRODA SUBJEKTIVNOG AUTORSKOG PRAVA

Odrediti pravnu prirodu znači podvesti pojam pod neku širu kategoriju ili institut. Ima više vrsta teorija o pravnoj prirodi autorskog prava:

1) teorija svojine («francuska teorija», podrazumeva da nema nikakve razlike između svojine na predmetu i svojine na duhovnoj tvorevini kakva je autorsko pravo);

2) teorija o autorskom pravu kao intelektualnoj svojini;3) teorija o čisto ličnom pravu.

52

Danas preovlađuju dve novije teorije:

1) Dualistička teorija, nastala u Francuskoj, kaže da se subjektivno autorsko pravo sastoji iz dva zasebna prava:

a. imovinskog (materijalnog) prava;b. moralnog (ličnog) prava.

2) Monistička teorija, nastala u Nemačkoj, koju prihvata i naš zakon, kaže da je subjektivno autorsko pravo jedinstveno sui generis pravo sastavljeno iz više ovlašćenja, podeljenih u dve grupe:

a. imovinskopravna ovlašćenja;b. moralnopravna ovlašćenja.

SADRŽINA SUBJEKTIVNOG AUTORSKOG PRAVA

Većina zakonskih propisa, nacionalnih i međunarodnih, vrši eksplicitno izdvajanje i nabrajanje moralnopravnih i imovinskopravnih ovlašćenja u okviru jedinstvenog subjektivnog autorskog prava. Nasuprot tome, postoji mišljenje da nema mesta striktnom razdvajanju jednih ovlašćenja od drugih, pošto je teško podvući granicu jer, štiteći jedno, štiti se i drugo pravo.

MORALNOPRAVNA OVLAŠĆENJA AUTORA

Moralnopravna ovlašćenja su ovlašćenja kojima se prvenstveno štite nematerijalni interesi autora. Ona su isključiva, apsolutna, sui generis ovlašćenja, koja se ne mogu u potpunosti identifikovati sa drugim srodnim ovlašćenjima. Moralnopravna ovlašćenja su šira od ličnih prava (ime, čast, slika..) po predmetu zaštite, jer je predmet lčnih prava lično dobro čoveka, dok je objekt moralnopravnih ovlašćenja ličnost autora i njegovo delo.

Po pitanju međusobnog odnosa imovinskopravnih i moralnopravnih ovlašćenja, postoje dve koncepcije:

1) anglosaksonska koncepcija, po kojoj veći značaj imaju imovinskopravna ovlašćenja, a zaštita moralnopravnih ovlašćenja je supsidijarna, slabijeg intenziteta, uža po obimu;

2) kontinentalna koncepcija, koja moralnopravna ovlašćenja stavlja u prvi plan koja, po njoj, imaju prevagu u odnosu na imovinskopravna ovlašćenja.

Moranlopravna ovlašćenja su isključiva, apsolutna ovlašćenja koja deluju erga omnes. Njihove karakteristike su:

1) neotuđivost (konstituivni su elementi autorskog prava, određeni ličnošću autora, čvrsto vezani za nju, neprenosivi);

2) relativna nasledivost (neka ovlašćenja se nasleđuju, neka ne);

53

3) nezastarivost (imovinskopravna ovlašćenja traju za života autora i određeni broj godina posle smrti (najčešće 70), a moralnopravna ovlašćenja su neograničenog karaktera);

4) nemogućnost prinudnog izvršenja na njima – neuzaptivost (predmet prinudnog izvršenja može biti samo imovinska korist nastala iz njih).

VRSTE MORALNOPRAVNIH OVLAŠĆENJA AUTORA

Naš Zakon o autorskim o srodnim pravima navodi pet konkretnih ovlašćenja:

1) Pravo paterniteta podrazumeva da se autor može suprotstaviti svakom plagijatu njegovog dela.

2) Pravo na naznačenje imena podrazumeva mogućnost, ali ne i obavezu autora da svoje delo označi punim imenom, inicijalima, ili pseudonimom, tako da delo može biti i anonimno. Anonimnost je refleks ovog ovlašćenja koje, zajedno sa prvo navedenim ovlašćenjem, čini «pravo na priznanje autorstva».

3) Pravo objavljivanja dela podrazumeva isključivu mogućnost autora da odluči da li će, kada, i kako saopštiti svoje delo javnosti. Sam pojam objavljivanja podrazumeva činjenje dela pristupnim javnosti od strane autora, ili lica koje je on na to ovlastio, na bilo koji način, i bilo gde u svetu. Delo se može objaviti samo jednom, i ne može se vratiti u status neobjavljenog.

4) Pravo na zaštitu interpretatora dela se sastoji iz ovlašćenja autora da se suprotstavi svakoj neovlašćenoj izmeni ili preradi dela, kao i njegovom javnom saopštavanju u izmenjenoj, ili nepotpunoj formi. Ovo ovlašćenje može doći u sukob sa pravom na reprodukciju i adaptaciju dela. Ove radnje može vršiti samo autor, ili na to ovlašćeno lice.

5) Pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela podrazumeva da autor može da se suprotstavi iskorišćavanju dela u neprimerenoj formi, na način na koji se vređa ugled i čast autora..

Pored ovih, Zakon reguliše i takozvano «pravo pokajanja», pravo na povlačenje dela iz prometa. Radi se o mogućnosti autora da uskrati dozvolu za korišćenje dela, ako bi se time njemu nanela šteta, iz razloga nastalih posle zaključenja ugovora, a za koji ne odgovara sticalac prava. Ovo pravo se nalazi na granici između imovinskopravnih i moralnopravnih ovlašćenja, jer sadrži primese obe vrste ovlašćenja. Ovakve je prirode i pravo objavljivanja dela, jer i ono ima primese imovinskopravnih, iako je svrstano u moralnopravna ovlašćenja.

54

IMOVINSKOPRAVNA OVLAŠĆENJA AUTORA

Imovinskopravna ovlašćenja autora čine drugu komponentu jedinstvenog subjektivnog autorskog prava, pored moralnopravnih ovlašćenja. Najšire, sadržinu imovinskopravnih ovlašćenja čini pravo na ekonomsko iskorišćavanje dela. Načini i modaliteti iskorišćavanja su brojni, ali nisu bitni u smislu autorskog prava. Autor može sam iskorišćavati svoje delo, ali će se to najčešće odvijati preko nekog drugog lica. Jedino je autor ovlašćen da isključivo iskorišćava svoje delo. Za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugih lica potrebna je saglasnost autora i plaćanje naknade za iskorišćavanje. Pravo na ekonosko iskorišćavanje dela sadrži ovlašćenje autora da pusti u promet delo (primerke dela) putem autorskopravnih ugovora.

Imovinskopravna ovlašćenja su isključiva, apsolutna prava koja deluju erga omnes. Jedna od bitnih karakteristika, koja ih razdvaja od moralnopravnih ovlašćenja, je i mogućnost otuđenja (prenosivost) putem autorskopravnih ugovora.

VRSTE IMOVINSKOPRAVNIH OVLAŠĆENJA AUTORA

Ranije naše zakonodavstvo o autorskom pravu je vršilo podelu imovinskopravnih ovlašćenja s obzirom na način iskorišćavanja, te su postojale dve vrste ovih ovlašćenja:

1) iskorišćavanje dela u telesnoj formi (putem telesnih nosača);2) iskorišćavanje dela u bestelesnoj formi (bez nosača, neposrednim putem – npr.

izvođenjem dela).

Novi Zakon o autorskim i srodnim pravima je napustio ovu striktnu podelu, i vrši jedinstveno nabrajanje pojedinih imovinskopravnih ovlašćenja autora, ubrajajući ovde 12 ovlašćenja:

1) Pravo na beleženje ili umnožavanje. Beleženje se može vršiti na bilo koji način, i na bilo koji nosač. Ako se radi o prvom beleženju autorskog dela, onda je to snimanje dela. Umnožavanje je stvaranje više primeraka istog autorskog dela na osnovu originalnog primerka, na bilo koji način, i u bilo kojoj formi. Kod dela arhitekture, umnožavanjem dela se smatra i sama gradnja objekta, a kod računarskog programa se i sam rad na računaru smatra umnožavanjem.

2) Stavljanje primeraka dela u promet, na šta je jedino autor ovlašćen, podrazumeva i zabranu i dozvolu drugim licima da to čine.

3) Davanje primeraka dela u zakup podrazumeva da je autor ovlašćen da primerke svog dela da u zakup preko javnih biblioteka, video klubova, ili muzičkih kuća.

4) Davanje primeraka računarskog programa na poslugu

55

5) Pravo izvođenja dela je ovlašćenje autora da lično izvede svoje delo, odnosno da dozvoli drugom licu da to učini umesto njega. Izvođenje je nescensko iskorišćavanje dela (npr. recitali, koncerti..).

6) Pravo predstavljanja dela podrazumeva scensko iskorišćavanje dela pred publikom (npr. pozorišna dela, opere, baleti..).

7) Prenošenje izvođenja ili predstavljanja je vršenje direktnog prenosa nekog događaja, scenskog ili nescenskog dela (koncerata, utakmica..), putem nekog tehničkog sredstva (zvučnika, videoprojektora..).

8) Pravo emitovanja predstavlja pravo na zvučno prenošenje signala od mesta događaja do krajnjih uživalaca. Načelno postoje dve (tri) vrste emitovanja:

a. žično;b. bežično (satelitsko):

i. direktno (neposredno);ii. distributivno (posredno).

I žično, i bežično emitovanje su dva odvojena oblika iskorišćavanja dela, i za svaki od nih je potrebna posebna dozvola autora, odnosno nosioca prava. Postoje dva izuzetka u kojima dozvola data za bežično (satelitsko) emitovanje podrazumeva i dozvolu za žično emitovanje:

a. kada je žično emitovanje preduslov za sprovođenje bežičnog emitovanja do kraja, kod nepristupačnih terena;

b. kod tzv. „kolektivnih antena“, ili manjih naselja – za snabdevanje signalom manje od 100 korisnika na komercijalnoj osnovi (kod kolektivnih antena na stambenoj zgradi signal ide bežično do zgrade, a žično kroz zgradu).

9) Pravo javnog saopštavanja obuhvata i interaktivno činjenje dela dostupnim.

10) Pravo prerade ili adaptacije

11) Javno saopštavanje dela koje se emituje

12) Javno saopštavanje dela sa nosačem zvuka ili slike

PRAVA AUTORA PREMA VLASNIKU DELA

Autorsko pravo je jače i šire od prava svojine, tako da uprkos tome što je autor otuđio primerak svog dela, on zadržava neka ovlašćenja na osnovu zakona. Ta ovlašćenja su:

56

1) Pravo autora na pristup primerku dela. Autor ima pravo da zatraži od vlasnika primerka dela pristup primerku dela, a vlasnik primerka dela je dužan da mu omogući pristup da pogleda delo, ali nije dužan da mu primerak dela preda.

2) Pravo sledovanja (sleđenja). Ovo ovlašćenje se sastoji iz prava autora da prati sudbinu primerka svog dela. Naži zakoni iz 2004. i 2009. propisuju da autori likovnih, književnih, naučnih, i muzičkih dela imaju pravo da budu obavešteni u određenom roku od momenta preprodaje dela o njegovom novom vlasniku. Zatim, autori likovnih dela i originalnih rukopisa književnih dela imaju pravo na 3% prodajne cene, u slučaju preprodaje dela. Ovaj iznos duguju:

a. prodavac (fizičko lice);b. galerija;c. organizator javne prodaje.

Pravo sledovanja ne postoji za dela arhitekture, filmska dela, i dela čiji je primerak predmet prodaje između fizičkih lica koja istupaju u ličnom svojstvu.

3) Zabrana izlaganja originalnog primerka likovnog dela. Autor može zabraniti izlaganje svog likovnog dela svim licima, osim muzeju ili galeriji.

4) Pravo preče prerade dela arhitekture. Ako vlasnik angažuje arhitektu da mu sačini građevinu koja je delo arhitekture, kasnije neće moći da vrši izmene ili promene objekta bez saglasnosti arhitekte.

PRAVO AUTORA NA POSEBNU NAKNADU

Savremeni tehnički aparati za snimanje i umnožavanje autorskih dela (kasetofoni, video-rekorderi, fotokopir-aparati, računari..) vrše ozbiljan napad na autorsko pravo nanošenjem štete njegovim legitimnim interesima. Digitalna tehnologija je danas omogućila brzo, lako, jeftino, i masivno umnožavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava. Zbog toga, da bi se koliko-toliko kompenzovao gubitak autora i nosioca prava, zakon je uveo obavezu plaćanja naknade za određene subjekte koji na bilo koji način koriste uređaje za mehaničku ili digitalnu reprodukciju autorskih dela:

1) za proizvođače;2) za uvoznike;3) za prodavce ovih uređaja.

Zakon predviđa dve vrste naknade:

1) naknadu za prodati uređaj za fotokopiranje i slično umnožavanje dela;2) naknadu koju plaćaju fotokopirnice koje vrše umnožavanje autorskih dela na

komercijalnoj osnovi.

57

OGRANIČENJA IMOVINSKOPRAVNIH OVLAŠĆENJA AUTORA

Ograničenja subjektivnog prava autora su zakonom propisani slučajevi gde treća lica koja nisu nosioci prava, i nisu sa nosiocem u nekom pravnom odnosu, mogu da iskorišćavaju tuđa zaštićena prava (dela) bez saglasnosti nosioca prava, i bez plaćanja naknade, ili bez saglasnosti nosioca prava, a uz plaćanje naknade. Ograničenjima podležu samo imovinskopravna ovlašćenja, ne i moralnopravna (osim kod „prava citata“, gde eventualno može da se govori o nekom obliku ograničenja). Vrste ovih ograničenja su:

1) Iskorišćavanje bez saglasnosti i bez naknade (suspenzija prava):

a. radi sprovođenja službenog postupka pred sudom ili državnim organom;b. u cilju informisanja javnosti;c. u nastavne i naučnoistraživačke svrhe;d. za lične (nekomercijalne) potrebe (uključuje i „pravo citata“).

2) Iskorišćavanje bez saglasnosti uz naknadu (prinudna licenca) predstavlja blaži vid ograničenja;

3) Iscrpljenje prava.

Opšti uslovi za korišćenje ograničenja:

1) kad se neko treće lice koristi ograničenjem nečijeg prava, ono mora da poštuje njegova moralnopravna ovlašćenja (mora se navesti ime autora, naziv dela, i njegov izvor);

2) ne smeju se povrediti legitimni interesi autora (iskorišćavanje treba da bude razumno);

3) ograničenje ne sme biti u suprotnosti sa normalnim iskorišćavanjem dela.

Suštinski, sva ova ograničenja su ustanovljena u opštem (javnom) interesu, a nekada i u privatnom interesu.

TRAJANJE SUBJEKTIVNOG AUTORSKOG PRAVA

Vremensko ograničenje trajanja subjektivnog autorskog prava rezultat je kompromisa između autora (koji bi hteli da to pravo večno traje) i države. Kao odgovor na ovo pitanje postoje dva sistema u svetu:

1) anglosaksonski sistem, po kome je trajanje moralnopravnih i imovinskoprvnih ovlašćenja izjednačeno;

2) evropsko-kontinentalni sistem, u koji spada i naše pravo, i po kome imovinskopravna ovlašćenja traju za života autora i određeni broj godina nakon njegove smrti (najčešće 70 godina), dok moralnopravna ovlašćenja traju i po

58

prestanku imovinskopravnih, i imaju tendenciju ka večnosti (njihovo trajanje zavisi od vrste i kvaliteta dela).

Rok od 70 godina za koautorska dela počinje da teče od smrti koautora koji je poslednji umro, a kod anonimnih i pseudonimnih dela od dana objavljivanja dela.

Staranje o zaštiti moralnopravnih ovlašćenja, po isteku imovinskopravnih ovlašćenja, prepušteno je naslednicima, udruženjima autora, i institucijama iz oblasti kulture. Zakon uvodi i tzv. actio popularis, tužbu koju može podneti svako lice radi zaštite moralnopravnih ovlašćenja autora nezavisno od odnosa sa autorom.

PRAVNI PROMET AUTORSKOG PRAVA

Generalno, subjektivno autorsko pravo se može prenositi pravnim poslovima inter vivos, kao i mortis causa. Prenosiva su samo imovinskopravna ovlašćenja, a od moralnopravnih samo neka. Inter vivos, tj. za života autora se mogu preneti neka imovinskopravna ovlašćenja, dok se moralnopravna ne mogu preneti, ali može se preneti vršenje pojedinih moralnopravnih ovlašćenja. Na primer, može se preneti ovlašćenje na objavljivanje, a ono se može i ipso facto preneti, ako je preneto ovlašćenje na izdavanje dela koje nije objavljeno.Mortis causa, tj. posle smrti autora, subjektivno autorsko pravo prelazi na njegove naslednike, s tim što se imovinskopravna ovlašćenja nasleđuju u potpunosti, a moralnopravna doživljavaju preobražaj, te se samo neka od njih mogu naslediti.

Prenos autorskog prava na osnovu ugovora se vrši najčešće zato što autor nije u mogućnosti da u potpunosti iskorišćava svoje autorsko pravo, te ga prenosi na druga lica. Ugovor je osnovni instrument prenosa autorskih imovinskopravnih ovlašćenja. Postoji više vrsta ugovora, regulisani su Zakonom o autorskim i srodnim pravima kao lex specialis-om, ali se supsidijarno primenjuju pravila obligacionog i imovinskog prava, kao lex generalis. Za života, autor može preneti pravo korišćenja dela u najširem smislu na druga lica, koja postaju derivativni nosioci autorskog prava. U ugovoru se mora tačno odrediti način (obim) korišćenja prava (ovlašćenje koje se prenosi), i za svaki način korišćenja se daje posebna saglasnost. Postoje dva osnovna oblika prenosa imovinskopravnih ovlašćenja:

1) Konstituivni oblik (licenca) podrazumeva da izvorna imovinskopravna ovlašćenja ostaju autoru, ali se iz njih izvodi jedno uže ovlašćenje – pravo korišćenja u korist drugog lica. Autor, odnosno njegovi naslednici, mogu vršiti samo konstituivni prenos.

2) Translativni oblik (cesija) podrazumeva prenos celog prava sa nosioca na novog sticaoca, i ovaj prenos vrši lice koje nije ni autor, ni njegov pravni sledbenik. Lice koje ovako stekne neko pravo, može ga preneti na drugo lice, uz dozvolu autora, ili njegovih naslednika.

59

OPŠTA PRAVILA O AUTORSKIM UGOVORIMA

Autorski ugovori se zaključuju u pisanoj formi, kao dokaznoj (ad probationem). Izuzetak je da se ugovori o objavljivanju članaka i crteža u štampi ne moraju zaključivati u pisanom obliku. Svaki autorski ugovor mora imati određene sledeće elemente:

1) ugovorne strane;2) naziv dela;3) prava koja se ustupaju;4) način korišćenja;5) naknadu.

Novi Zakon o autorskom i srodnim pravima kaže da naknada više nije zakonski bitan element, ali praksa pokazuje da je teško naći ugovor bez određene naknade, te možemo reći da ona ostaje ugovorno bitan element.

IZDAVAČKI UGOVOR

Ova vrsta autorskog ugovora se primenjuje kod književnih, naučnih, dramskih, i muzičkih dela. To je sporazum kojim autor prenosi na izdavača pravo na umnožavanje dela štampanjem i puštanjem u promet umnoženih primeraka, a izdavač se obavezuje da delo umnoži i stavi primerke u promet, kao i da plati odgovarajuću naknadu. Postoji više vrsta ovih ugovora:

1) pravi i nepravi ugovori;2) komisioni ugovori;3) ugovori o budućim delima i dr.

Izdavački ugovor spada u isključive autorske ugovore. Za isto govorno područje važi jedan ovakav ugovor. Njegovi neophodni elementi su:

1) ugovorne strane;2) naziv dela;3) rok izvršenja ugovora (po dispozitivnoj zakonskoj normi – 1 godina);4) broj izdanja (vrlo bitan element);5) visina tiraža (po dispozitivnoj zakonskoj normi – 500 kom.);6) izgled i tehnička oprema dela (pakovanje, korice..).

Predmet ugovora mora biti tačno navedeno autorsko delo. Ugovor zaključuje autor, ili na to ovlašćeno lice. Honorar nije zakonski bitan element, ali ostaje ugovorno bitan, a može se odrediti na više načina:

1) po autorskom tabaku (16 lista);2) po procentu;3) paušalno..

60

Ako je neko lice izdalo delo u štampanom izdanju, pa poželi da ga izda i u elektronskom obliku, onda izdavač prvobitnog izdanja ima pravo prečeg izdavanja dela u elektronskom obliku.

Ugovor najčešće prestaje izvršenjem ugovora, a može prestati i smrću autora ili izdavača, protekom roka, iscrpljenjem tiraža..

UGOVORI O PREDSTAVLJANJU I IZVOĐENJU DELA

Zajednička definicija ova dva ugovora glasi: sporazum između autora i korisnika dela, kod koga autor ustupa korisniku pravo javnog predstavljanja/izvođenja dela, a korisnik se obavezuje da to delo predstavi/izvede na ugovoren način. Naknada nije zakonski bitan element, ali ostaje ugovorno bitna.

Ova dva ugovora, razdvajaju određene razlike. Kod ugovora o predstavljanju dela, predmet ugovora su dramska, dramskomuzička, koreografska ili pantomimska dela, odnosno dela namenjena scenskom izvođenju. Kod ugovora o izvođenju dela, predmet ugovora je muzičko delo, ili književno (recitacija), odnosno ne-scenska dela. Scenska dela se nazivaju i „velikim autorskim pravima“, a ugovor o predstavljanju dela i „pozorišnim ugovorom“, dok se ne-scenska dela nazivaju „malim autorskim pravima“. Kod ugovora o predstavljanju dela, honorar se utvrđuje sporazumom, a kod ugovora o izvođenju dela, utvrđuje se na osnovu opštih akata (tarifa) organizacije kojoj autor pripada (za muzička dela – SOKOJ).

Zajednička karakteristika ova dva ugovora jeste da su oba ugovori intuitu personae. Zatim, oba su ugovora neisključiva, što znači da autor može preneti pravo većem broju korisnika dela.Predmet oba ugovora može biti objavljeno i neobjavljeno, pa čak i još uvek ne-nastalo delo (po porudžbini).

Korisnici ugovora su lica koja autorsko delo pretvaraju u robu, sa kojom izlaze na tržište prema javnosti (publici). Kod ugovora o predstavljanju dela, korisnici su najčešće pozorišta, domovi kulture, i slično, a kod ugovora o izvođenju, korisnici su radio i TV stanice, koncernte poslovnice, ugostiteljski objekti, i sva druga mesta na kojima se vrši javno emitovanje nescenskih dela.

UGOVOR O FILMSKOM DELU

Ugovor o filmskom delu je generični pojam za više ugovora koje filmski producent zaključuje sa koautorima filmskog dela i autorima pojedinih autorskopravnih doprinosa. Sastoji se od više pojedinačnih ugovora:

1) ugovora o scenariju;2) ugovora o režiji;3) ugovora o komponovanju muzike itd.

61

Jedna ugovorna strana je uvek producent, a druga strana mogu biti različita lica, zavisno od toga o kojem pojedinačnom ugovoru se radi. Na osnovu ugovora, koautori autorskog dela i autori pojedinih autorskopravnih doprinosa se obavezuju da stvore određene tvorevine (elemente filma), a producent se obavezuje da sve te doprinose objedini u celinu (film), i da to pusti u promet. Ovaj ugovor ima karakteristike autorskog ugovora, čiji elementi dominiraju, ali i ugovora o porudžbini dela, ugovora o radu, itd.

Smatra se da je filmsko delo završeno onda kada se postigne dogovor o konačnoj verziji filma između producenta i svih drugih lica koja na bilo koji način učestvuju u stvaranju filma. Scenarista i kompozitor muzike zadržavaju pravo da samostalno iskorišćavaju svoje tvorevine, sem ako je drugačije predviđeno ugovorom, ili ako je to faktički nemoguće. Nakon snimanja filma, producent je dužan da ga u roku od godinu dana (ako nije ugovoren neki drugi rok) pusti u promet, i da ga javno emituje putem bioskopa, TV-a, kao i da svim licima plati odgovarajuću naknadu za njihove doprinose, čime postaje nosilac prava na film.

UGOVOR O PRERADI (ADAPTACIJI) DELA

Autor je isključivo ovlašćen da daje ovlašćenje za preradu svog izvornog dela drugim licima, a prerada predstavlja stvaranje nove vrste autorskog dela na osnovu postojećeg.

NASLEĐIVANJE AUTORSKIH PRAVA

Posle smrti autora, autorsko pravo prelazi na njegove naslednike, što predstavlja najpotpuniji način prenosa subjektivnog autorskog prava, odnosno širi način od inter vivos prenosa. Subjektivno autorsko pravo smrću autora ulazi u ostavinsku masu, potpada pod opšti naslednopravni režim, te prelazi na naslednike. Nasleđuju se imovinskopravna ovlašćenja u potpunosti, dok od moralnopravnih ovlašćenja naslednici mogu da vrše samo tzv. „negativne prerogative“ (npr. pravo na objavljivanje dela, pravo na priznanje autorstva, kao i pravo na zaštitu ličnosti autora..), dok tzv. „pozitivni prerogativi“ (npr. pravo na vršenje izmena dela, zaštita integriteta dela, pravo pokajanja..) iščezavaju smrću autora. Naslednici mogu objaviti neobjavljeno autorsko delo ostavioca, pod uslovom da ih je on na to ovlastio, ili ako je on nameravao da ga objavi pred smrt.

POJAM PRAVA SRODNIH AUTORSKOM PRAVU

Subjektivno autorsko pravo se sastoji iz mnogobrojnih ovlašćenja. Zbog toga, postojanje samo autorskih prava u užem smislu ne bi bilo dovoljno da autori realizuju celokupni korpus subjektivnog prava, odnosno svih ovlašćenja, tim pre što se pojedine vrste autorskih dela iskorišćavaju na poseban način. Stoga i postoji potreba za postojanjem i posebne kategorije prava – prava srodnih autorskom pravu, ili tzv. „susednih prava“.

62

Danas, po Zakonu o autorskim i srodnim pravima, postoje sledeće kategorije prava srodnih autorskom pravu:

1) pravo interpretatora (umetnika, izvođača);2) pravo proizvođača fonograma i videograma;3) pravo proizvođača emisja;4) pravo proizvođača baza podataka;5) pravo prvog izdavača slobodnog dela.

Odnos između autorskog prava i srodnih prava je takav da postoji bliskost između ove dve grupe prava, u smislu da je za korišćenje srodnih prava potrebno prethodno postojanje autorskih dela, a neke vrste autorskih dela ne bi mogle da se iskorišćavaju bez postojanja srodnih prava. Srodna prava su akcesorne prirode u odnosu na autorska prava, tj. zavise od njih. Uprkos tome, srodna prava imaju i izvesnu autonomiju u odnosu na autorska prava, jer su interesi koje štite srodna srodna prava širi i drugačiji.

Razlike između ove dve grane prava su sledeće:

1) Predmet zaštite. Kod autorskog prava je to autorsko delo, odnosno duhovna (nematerijalna) tovrevina, a kod srodnih prava su to prvenstveno industrijski proizvodi, retko i intelektulna tvorevina.

2) Subjekti koji se pravom štite. Kod autorskog prava je to autor, a kod srodnih prava su to gore navedene kategorije (interpretator, proizvođač fonograma i videograma, emisija, baza podataka, prvi izdavač slobodnog dela).

3) Sadržina prava. Autori u autorskom pravu uvek imaju subjektivno pravo u celosti, koje se sastoji iz imovinskopravnih i moralnopravnih ovlašćenja, dok subjekti srodnih prava uglavnom imaju samo imovinskopravna, izuzev interpretatora, koji ima i moralnopravna ovlašćenja.

Zajedničke karakteristike su sledeće:

1) apsolutnost (isključivost);2) prenosivost inter vivos i mortis causa;3) vremenska ograničenost.

Ograničenja srodnih prava su ista kao i kod autorskih prava, jer važi pravilo o shodnoj primeni propisa koja važe za autorsko pravo po pitanju ograničenja, a to su:

1) suspenzija prava;2) prinudna licenca;3) iscrpljenje prava.

63

PRAVO INTERPRETATORA

Interpretacija je u autorskom pravu relativno kasno uveden pojam, javio se tek krajem XX veka. Potreba za njegovim uvođenjem nastala je sa pojavom mehaničkih sredstava za registrovanje i reprodukovanje zvuka i slike, odnosno pojedinih autorskih dela. Do tada se smatralo da nema potrebe za pravnom zaštitom, zbog prolaznosti interpretacije.

Interpretacija je duhovna tvorevina koja nastaje ličnim angažovanjem interpretatora radi zvučnog i/ili vizuelnog saopštavanja javnosti.

Za pojam interpretatora se najčešće koristi sinonim „umetnik izvođač“ (npr. u Rimskoj konvenciji, osnovnom međunarodnom izvoru prava u ovoj oblasti). Međutim, interpretator je širi pojam, jer umetnik-izvođač samo izvodi neko autorsko delo, a interpretacija, pored izvođenja, može obuhvatiti i predstavljanje dela (njegov predmet mogu biti i scenska i ne-scenska dela). Interpretator može biti jedno lice, a može se raditi i o više lica. Ako u interpretaciji dela učestvuju, pored soliste i dirigenta, još više od pet interpretatora, onda se radi o ansamblu umetnika (hor ili orkestar). Interpretator može biti samo fizičko lice, a to su u praksi:

1) pevači;2) glumci;3) pantomimičari;4) cirkuski artisti;5) dirigenti i sl.

Suštinski, pod pravom interpretacije se podrazumeva skup propisa koji regulišu odnose između interpretatora i korisnika njegove interpretacije. Postoji neslaganje oko toga na koji način treba pružiti pravnu zaštitu interpretatorima, odnosno po pitanju da li je predmet interpretacije duhovna tvorevina, te ga treba štititi po osnovu autorskog prava, ili to nije, pa mu treba pružiti neku drugu vrstu zaštite.

Predmet interpretacije je autorsko delo, najčešće književno ili muzičko, bez obzira na činjenicu da li je delo zaštićeno ili ne. Po Rimskoj konvenciji, predmet interpretcije mogu biti i neki drugi sadržaji (cvrkut ptica, šum vodopada, onomatopeja životinja..). Većina autorskih dela mogu biti predmet interpretacije, ali ne i sva (dela arhitekture, kartografska dela, na primer, ne mogu).

Pravo interpretacije nastaje samim činom stvaranja dela. Sadržinu prava interpretatora čine imovinskopravna i moralnopravna ovlašćenja. Moralnopravna ovlašćenja su ista kao i kod autorskih dela (ima ih pet), a imovinskopravna ovlašćenja su:

1) snimanje interpretacije;2) umnožavanje interpretacije;3) puštanje u promet interpretacije;4) davanje u zakup snimka interpretacije;5) prenošenje interpretacije (putem zvučnika, video-bimova..);

64

6) emitovanje interpretacije uživo (interpretator nema pravo emisije u širem smislu, jer to čine drugi subjekti umesto njega, već samo uživo, ali on to kompenzuje preko prava proizvođača fonograma/videograma);

7) činjenje interpretacije interaktivno dostupnom putem žične/bežične emisije.

Svoja ovlašćenja interpretator može na druga lica preneti ustupanjem ili licencom, putem interpretatorskog ugovora.

Pravo je ograničenog trajanja, traje 50 godina od dana prvog izdavanja ili objavljivanja interpretacije, zavisno od toga koji je rok raniji.

PRAVO PROIZVOĐAČA FONOGRAMA I VIDEOGRAMA

Pod proizvođačem fonograma/videograma podrazumeva se fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji fonogram/videogram sačinjen. Etimološki, „fonogram“ znači zabeleženi zvuk, a „videogram“ zabeležena slika.

Fonogram je telesni nosač, industrijski proizvod koji služi za zvučno reprodukovanje autorskih dela (gramofonske ploče, AC, CD, DVD). Jedini uslov zaštite jeste da je na njemu zabeležen niz zvukova.

Proizvođač fonograma ima subjektivno fonografsko pravo, koje se sastoji iz ovlašćenja na iskorišćavnje fonograma (koja proizvođač koristi sam, ili preko drugih lica), i zaštitu od nedozvoljenog iskorišćavanja. On stupa u pravne odnose sa dve kategorije subjekata, s jedne strane sa autorima, a s druge strane sa interpretatorima. Proizvođač fonograma nema moralnopravna ovlašćenja, jer je u pitanju industrijska delatnost, već samo imovinskopravna ovlašćenja isključive ili neisključive prirode, u koja pravenstveno spadaju:

1) umnožavanje fonograma;2) stavljanje u promet fonograma;3) davanje u zakup;4) činjenje fonograma interaktivno dostupnim javnosti bilo kojim putem;5) pravo na naknadu od svih lica koja koriste fonogram za javno saopštavanje

njegovog sadržaja bilo kojim putem.

Pravo traje 50 godina od nastanka fonograma.

Videogram predstavlja zabeleženi niz slika sa ili bez zvuka na odgovarajućoj podlozi (TV ili prenošenje uživo nisu predmet prava izvođenja videograma). Proizvođač videograma je filmski producent, a primerci videograma mogu biti VHS, DVD izdanja. Proizvođač videograma ima ista prava kao i proizvođač fonograma, a pravo takođe traje 50 godina.

65

PRAVO PROIZVOĐAČA EMISIJA

Radio difuzija je značajni tehnički medijum za saopštavanje autorskih dela javnosti, ali i drugih sadržaja. Pod pravom proizvođača emisija se podrazumeva pravo nekog lica (fizičkog ili pravnog) koje je stvorilo neku emisiju i emitovalo je javnosti putem radio-komunikacionog sistema

Proizvođač emisija je lice u čijoj orgnizaciji, i čijim sredstvima je stvorena neka emisija. On je u autorskopravnom smislu korisnik autorskog dela i predmeta srodnih prava. Proizvodnja emisija je jedno od najkompleksnijih srodnih prava, jer proizvođač emisija stupa u pravne odnose sa nizom subjekata, najpre sa autorima, zaključujući različite ugovore, pre svega, ugovor o emitovanju dela. Primer za proizvođače emisija su radio i TV stanice (RTS, B92, PINK..). Druga grupa subjekata sa kojima proizvođač stupa u pravne odnose su interpretatori (pevači i kompozitori, ređe glumci). Oni zaključuju tzv. interpretatorske ugovore.

Emitovanje je javno saopštavanje dela žičnim ili bežičnim putem, izvršeno na bilo koji način (na klasičan način – radio i TV; ili na novi način – internet, TV na zahtev, video na zahtev..).

Predmet zaštite je emisija. Emisija je zvučni i/ili vizuelni sadržaj koji se pretvara putem snimanja u električni, elektromagnetski, ili drugi signal, koji se emituje radi saopštavanja nekog sadržaja javnosti. Primeri za emisiju su stavke u TV programu (filmovi, serije, prenosi utakmica, vesti..).

Pravo proizvođača emisija ne obuhvata moralnopravna, već samo imovinskopravna ovlašćenja:

1) pravo da dozvoli/zabrani reemtovanje emisije;2) pravo na snimanje emisije;3) pravo na umnožavanje snimka;4) pravo na stavljanje u promet snimaka;5) pravo na davanje u zakup;6) pravo na javno saopštavanje emisije;7) pravo na činjenje emisije interaktivno dostupnom javnosti.

Postoje dva vida nedozvoljenog korišćenja emisije, a to su:

1) nedozvoljeno reemitovanje ili retransmitovanje emisije;2) neovlašćeno snimanje i presnimavanje emisije.

Pravo je ograničenog trajanja, traje 20 godina od dana prvog emitovanja emisije, a po isteku ovog roka, postaje javno dobro. Emisija, za razliku od interpretacije, ne može da bude anonimna, jer proizvođač emisije nema moralnopravna ovlašćenja.

66

PRAVO PROIZVOĐAČA BAZA PODATAKA

Pravo proizvođača baza podataka je relativno novo pravo, prvi put je uvedeno TRIPS-om, a kod nas našim Zakonom o autorskim i srodnim pravima iz 1998. Baza podataka je zbirka posebnih podataka koji mogu biti autorsko delo, ili predstavljati neki drugi sadržaj koji nije autorsko delo, sređenih i sistematizovanih, kojima se pojedinačno može pristupiti elektronskim ili klasičnim putem. One mogu biti različite vrste i prirode, mogu sadržati autorska dela, bibliografske predmete, računovodstvene podatke, mogu biti u vidu imenika, adresara, itd. Glavna podela baza podataka je na:

1) analogne (klasične), poput imenika, adresara;2) digitalne (elektronske), poput ParagrafLex-a i sl.

Proizvođač baza podataka nema moralnopravna, već ima samo imovinskopravna ovlašćenja, jer bazi podataka nedostaje intelektualni (stvaralački) karakter u većoj meri. Pravo traje 15 godina od nastanka baze podataka.

PRAVO PRVOG IZDAVAČA SLOBODNOG DELA

Kod ovog prava, zaštitu uživa lice koje, po proteku imovisnkopravnih ovlašćenja autora, prvi put zakonito izda, saopšti javnosti, do tada neizdato delo. Tom licu će pripasti samo imovinskopravna ovlašćenja koja traju 25 godina, od dana izdavanja.

AUTORSKA DELA EMITOVANA PUTEM SATELITA

Sateliti su uređaji koji se nalaze u kosmosu (orbiti), i služe za prijem i prenos signala. Emitovanje putem satelita je međunarodna pojava koji ima dosta korisnih strana, ali može stvarati i probleme u autorskopravnim odnosima. Sama radnja emitovanja putem satelita podrazumeva ceo put emitovanja, od emisione stanice sa Zemlje, do satelita u kosmosu, a onda do krajnjih uživalaca dela (javnosti). S obzirom na put signala, postoje dve vrtse satelita:

1) Direktni (neposredni) su sateliti kod kojih signal kreće od emisione stanice, preko satelita, do uživalaca dela.

2) Posredni (distributivni) su složeniji sateliti kod kojih postoji još jedan punkt – relej na Zemlji, koji vrši krajnju distribuciju do uživalaca dela.

Veće probleme u autorskopravnom smislu mogu da stvore digitalni sateliti, jer nema releja, kontrolne stanice na Zemlji, za razliku od distributivnih. Korišćenje autorskih dela i drugog sadržaja podleže opštim principima autorskog i srodnih prava. To znači da emisiona stanica, kada emituje signal ka satelitu, mora da poštuje autorska i srodna prava u svim zemljama koje su na neki način tangirane emitovanjem. To dalje znači da emisiona stanica treba da pribavi dozvolu za emitovanje, i da plati naknadu u svakoj zemlji prijema signala.

67

Neovlašćeno korišćenje satelitskog signala se može javiti u dva vida:

1) korišćenje bez dozvole autora (nosioca prava);2) preuzimanje signala od strane korisnika koji nisu njemu namenjeni;3) skremblovanje (sabijanje podataka u šifrovanu formu) i dekodiranje

(dešifrovanje).

ZAŠTITA AUTORSKIH I SRODNIH PRAVA PO NACIONALNIM PROPISIMA

Novi Zakon o autorskom i srodnim pravima, sledeći kurs prethodnog zakona, kao lex specialis u ovoj materiji, predviđa dva vida pravne zaštite u slučaju povrede autorskog i srodnih prava:

1) građanskopravnu zaštitu;2) kaznenopravnu zaštitu.

Krivičnopravna zaštita je regulisana Krivičnim zakonikom Srbije. Nema upravnopravne zaštite, jer se autorsko i srodna prava stiču samim činom stvaranja te, za razliku od prava industrijske svojine, nema ni upravnog postupka, ni upravnog rešenja.

Osim navedenih, postoje još neki zakoni koji regulišu zaštitu autorskih i srodnih prava:

1) Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine (2006/2009) predviđa nadležnost organa državne uprave, prvenstveno ministarstava trgovine, zdravstva, poljoprivrede, prosvete, kao i carinskih organa, koji su ovlašćeni na preduzimanje određenih mera u slučaju povrede prava intelektualne svojine.

2) Zakon o visokotehnološkom kriminalu predviđa krivična dela u vezi sa syber kriminalom.

Građanskopravna zaštita. U slučaju povrede autorskih i srodnih prava, ovlašćeno lice (nosilac prava) može podneti tužbu nadležnom sudu (viši sud). U skladu sa opštim principima građanskog i obligacionog prava, postoje dva vida povrede, kao i dve vrste odgovornosti:

1) Ugovorna odgovornost postoji kada između nosioca prava i lica koje čini povredu postoji ugovor, koji biva prekršen.

2) Vanugovorna odgovornost podrazumeva da između lica koje čini povredu i nosioca prva ne postoji pravni odnos. Da bi nosilac autorskog ili srodnog prava mogao da traži sudsku zaštitu, traži se ispunjenje sledećih uslova:

a. posotjanje povrede autorskog ili srodnog prava;b. odgovornost počinioca;

68

c. protivpravnost radnje koja prestavlja povredu (da se ne radi o ograničenju prava);

d. postojanje štete u bilo kom obliku;e. uzročna veza između radnje i posledica.

Aktivno legitimisana lica (lica koja mogu tražiti zaštitu) su:

1) nosilac autorskog ili srodnog prava;2) naslednici nosioca prava;3) sticaoci isključivih ovlašćenja.

Ova lica uvek mogu biti aktivno legitimisana, a kad su u pitanju moralnopravna ovlašćenja, to mogu biti i udruženja autora, kao i svako lice (actio popularis).

Tužbeni zahtev može imati različitu sadržinu:

1) utvrđenje povrede;2) prestanak povrede;3) uništenje ili preinačenje predmeta ili koristi stečenih povredom prava;4) naknada štete;5) objavljivanje presude o trošku tuženog.

Ova lista nije iscrpljujuća, te se mogu postaviti i drugi zahtevi (npr. zahtev za privremene mere).

Povreda prava je svaka radnja trećeg lica koja je protivpravna, i kojom se može naneti šteta nosiocu prava. Šteta može biti:

1) materijalna;2) nematerijalna.

Ako je povredom imovinskog prava učinjena šteta namerno ili krajnjom nepažnjom, tužilac može zahtevati naknadu štete do trostrukog iznosa uobičajene naknade koju bi štetnik platio da je legalno sklopio ugovor sa nosiocem prava.

Rok za podnošenje tužbe je 3 godine (subjektivni), odnosno 5 godina (objektivni rok).

KAZNENOPRAVNA ZAŠTITA AUTORSKIH I SRODNIH PRAVA

Za slučaj povrede autorskih i srodnih prava, Zakon o autorskom i srodnim pravima predviđa kaznenopravnu zaštitu predviđajući privredne prestupe i prekršaje za privredna društva, sankcionišući to novčanim iznosom od 100.000 do 300.000 dinara za pravno lice, kao i odgovarajućom novčanom kaznom za fizičko lice. Krivični zakonik Srbije predviđa krivično delo neovlašćenog korišćenja autorskog i srodnih prava, sankcionišući to delo novčanom kaznom, ali i kaznom zatvora trajanja 3-8 godina, za teže slučajeve.

69

OSTVARIVANJE AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA I EVIDENCIJA DELA

Nosilac autorskog i srodnih prava može ostvarivati svoje pravo:

1) individualno:a. neposredno;b. preko zastupnika;

2) kolektivno.

Individualno ostvarivanje prava je podesniji i sigurniji način ostvarivanja prava za autora. Međutim, iz raznovrsnih razloga (faktičkih, tehničkih..), autor često nije u mogućnosti da individualno ostvari celokupan korpus subjektivnog prava. Postoje situacije korišćenja prava koje autor (nosilac prava) ne može u potpunosti da kontroliše i prati, naročito kod sekundarnog iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava putem telenog nosača. Otuda potreba za kolektivnim ostvarivanjem. Način iskorišćavanja je, po ranijim zakonima, bio izbor autora. Novi zakon sve više naginje kolektivnom ostvarivanju prava, navodeći sve veći broj situacija u kojima je ono obavezno.

Kolektivno ostvarivanje prava podrazumeva postojanje odgovarajućih organizacija za ostvarivanje prava. Organizacije za kolektivno ostvarivanje prava osnivaju autori (nosioci autorskih i srodnih prava), ili njihova udruženja. Kada sami autori osnivaju organizaciju, osnivački akt je ugovor, a kad je osniva neko udruženje, osnivački akt je odluka udruženja. Ovlašćenja koja se ostvaruju kolektivno su isključiva imovinskopravna ovlašćenja, kao i pravo na potraživanje naknade. Najpoznatija organizacija ove vrste je SOKOJ (Organizacija muzičkih autora Srbije), a postoje i PI (Prava interpretatora), OFPS (Organizacija proizvođača fonograma Srbije), i druge.

Postupak kolektvinog ostvarivnja prava. Polazna tačka za kolektivno ostvarivanje prava je auor (nosilac prava), a prva faza jeste uspostavljanje pravnog odnosa sa organizacijom za kolektivno ostvarivanje prava ugovorom. U pitanju su isključivi ugovori o ostvarivanju njihovih prava, jer jedan autor (nosilac prava) može zaključiti ugovor sa samo jednom ovakvom organizacijom. U dugoj fazi, organizacije istupaju kao komisionari autora (nosioca prava), zaključuju u svoje ime, a za račun autora, neisključive ugovore sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava (radio i TV stanice, hoteli, restorani, disko-klubovi..). Treća faza se odvija između korisnika dela i uživaoca (publike), koji kroz ulaznice, pretplate, „muzički dinar“, plaćaju za uživanje dela.

Evidencija dela. Iako autorsko pravo nastaje samim činom nastanka dela, postoji i institut deponovanja primerka autorskog dela (naročito muzičkog) - evidencija dela – s tim što deponovanje nije uslov nastanka dela, već ima dokazni karakter u slučaju spora.

70

KONVENCIJE U OBLASTI AUTORSKOG PRAVA

U okviru autorskog prava, prvi najznačajniji univerzalni dokument je Bernska konvencija za zaštitu književnih i umetničkih dela iz 1886. godine, koja je revidirana više puta, i koja se zasniva na nekoliko načela:

1) načelo asimilacije;2) načelo zaštite autora i dela bez formalnosti;3) načelo minimalnih prava (propisuju se određena prava koje države moraju

priznati, nezavisno od toga da li su ta prava priznata njihovim nacionalnim zakonodavstvima).

Pošto ovaj sistem naginje kontinentalnom pravu, izostao je masovniji pristup zemalja anglosaksonskog pravnog područja, kao i zemalja u razvoju. Stoga je 1967. potpisan Protokol koji predviđa određene rezerve za zemlje u razvoju.

Univerzalna konvencija o autorskom pravu je doneta 1952. u Ženevi, s ciljem da se privole zemlje anglosaksonskog pravnog područja, kao i SSSR, da je prihvate. Da bi se učinio ustupak američkom pravu, Konvencija isključuje zaštitu moralnopravnih ovlašćenja.

Konvencija o osnivanju Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO Konvencija), koja objedinjuje autorsko pravo i pravo industrijske svojine, je doneta 1967. u Stokholmu.

TRIPS Aranžman (Sporazum o trgovinskim aspektima intelektualne svojine) donet je 1994. godine u Marakešu (Maroko), stupio na snagu 1995. Zasniva se na načelu nacionalnog tretmana i načelu najpovlašćenije nacije, reguliše i autorska i srodna prava, i pravo industrijske svojine.

Ugovor o autorskom pravu je donet 1996. godine

KONVENCIJE U OBLASTI PRAVA SRODNIH AUTORSKOM PRAVU

U ovoj oblasti donete su sledeće konvencije:

1) Rimska konvencija o zaštiti prava interpretatora, proizvođača fonograma, i ustanova za radio difuziju (1961.)

2) Konvencija o zaštiti fonograma (2002.);3) Evropski sporazum o zaštiti TV emisija (1960.);4) Briselska satelitska konvencija (1974.);5) Ugovor o interpretatorima i fonogramima (1996.).

71

REGULATIVA EVROPSKE UNIJE

Pod okriljem EU donete su sledeće direktive:

1) Direktiva o zaštiti računarskih programa (1991.);2) Direktiva o zakupu i posluzi autorskog i srodnih prava pravi razliku između

iznajmljivnja (koje je uz naknadu), i pozajmljivanja (koje je bez naknade), a korisnici isključivih prava na iznajmljivanje i pozajmljivanje su:

a. autor;b. izvođač;c. proizvođač fonograma i videograma.

3) Direktiva o satelitskom emitovanju i kablovskoj retransmisiji;4) Direktiva o bazama podataka;5) Direktiva o harmonizaciji autorskog i srodnih prava i informatičkom

društvu;6) Direktiva o pravu preprodaje.

POJAM KONKURENCIJE

Konkurencija je stara društvena pojava koja podrazumeva nadmetanje privrednih subjekata na tržištu u oblasti proizvodnje i prometa dobara i usluga. Ona je poželjna, korisna, i potrebna društvena pojava, jer dovodi do pozitivnih efekata za potrošače, dok se kreće u granicama zakona i morala. Za razlikovanje dozvoljene od nedozvoljene konkurencije postoje razni kriterijumi, prema različitim gledištima. Po jednim autorima, kriterijum razlikovanja su upotrebljena sredstva, po drugima je kriterijum cilj koji se želi postići, treći predlažu kombinovani metod. Čini se najprihvatljivijim kriterijum prosečnog potrošača.

Pitanje konkurencije je u Srbiji regulisano prvenstveno Zakonom o zaštiti konkurencije (2009.), i Zakonom o trgovini (2010.).

Po starom Zakonu o trgovini, pod povredom konkurencije podrazumevaju se tri vrste povreda:

1) akti i dela nelojalne konkurencije (utakmice);2) špekulacija;3) povreda jedinstvenog tržišta.

Po novom Zakonu o trgovini, pod povredom konkurencije podrazumevaju se tri oblika nedozvoljenog ponašanja:

1) nepoštena tržišna utakmica;2) nedozvoljena špekulacija;3) piramidalna trgovina.

72

Nelojalna utakmica, po starom Zakonu o trgovini, je svaka radnja trgovca protivna dobrim poslovnim običajima kojom se može naneti šteta drugom trgovcu, potrošačima, ili društvenoj zajednici; po novom Zakonu o trgovini, to je svaka radnja trgovca usmerena protiv drugog trgovca (konkurenta) koja krši kodeks poslovnog morala i dobre poslovne običaje, i koja može naneti štetu drugom trgovcu. Konstituivni elementi dela nelojalne utakmice su protivnost dobrim poslovnim običajima i šteta koja nastaje. Dobre poslovne običaje treba razlikovati od načela savesnosti i poštenja jer prvi pojam zabranjuje određeno ponašanje, a drugi nalaže činidbu. Zakonodavac u definisanju pojma nelojalne utakmice koristi metod generalne klauzule, u kombinaciji sa egzemplarnim navođenjem njegovih najtipičnijih oblika, a to su:

1) nelojalna reklama;2) ocrnjivanje;3) zloupotreba rasprodaja;4) fiktivne rasprodaje;5) podmićivanje;6) zloupotrebe cena i sl.

Špekulacija predstavlja sticanjem koristi izazivanjem poremećaja na tržištu (veštačkih nestašica i sl.). Ograničavanje jedinstvenog tržišta predstavlja radnje i postupke kojima se ograničava razmena robe i slobodno istupanje na tržištu. Piramidalna trgovina predstavlja nemogućnost kupovine robe u slobodnoj prodaju (primer: Zepter).

Nelojalna konkurencija je sankcionisana nacionalnim zakonima i međunarodnim ugovorima. Postoji više vrsta sankcija:

1) građanskopravne sankcije;2) kaznenopravne sankcije;3) upravnopravne sankcije.

ANTIMONOPOLSKO PONAŠANJE NA TRŽIŠTU

U Srbiji je 1996. donet savezni antimonopolski zakon, koji je regulisao antimonopolsko ponašanje na tržištu, i zabranio monopol. Antimonopolska komisija je formirana 1998. Po ovom zakonu, monopolski sporazum je definisan putem generalne klauzule i egzemplarnog nabrajanja najtipičnijih imenovanih sporazuma ove vrste.

Monopolski sporazum (mono polos – „sam vladati“) je sporazum između trgovaca usmeren ka narušavanju ili sprečavanju slobodne konkurencije, kojim se neki trgovac dovodi u povlašćeni (monopolski) položaj u odnosu na druge trgovce i potrošače. Ovi sporazumi se mogu javiti kao:

1) sporazumi o podeli i zatvaranju tržišta;2) sporazumi o cenama.

73

ZAKON O ZAŠTITI KONKURENCIJE

Najnovija verzija ovog zakona doneta je 2009. godine. Po starom zakonu, pod povredom konkurencije se smatraju tri grupe radnji:

1) radnje kojima se narušava konkurencija u užem smislu;2) zloupotreba dominantnog položaja na tržištu;3) koncentracija (fuzija) učesnika u prometu.

Po novom Zakonu, pod povredom konkurencije se smatraju tri grupe radnji:

1) restriktivni sporazumi;2) zloupotreba dominantnog položaja na tržištu;3) koncentracija (fuzija) učesnika u prometu.

Restriktivni sporazumi služe za dodatno ograničavanje sticaoca prava u pravima koja stiče.

REGULISANJE KRIVOTVORENE I PIRATSKE ROBE NA TRŽIŠTU

Piraterija spada u jedan od najrazvijenijih i najrasprostranjenijih vidova spoljne trgovine. Razvijene države po osnovu piraterije godišnje gube desetine milijardi USD. Ona predstavlja pojavu masovnog, nekontrolisanog, i kontiuniranog kršenja prava intelektualne svojine, kojim se nanosi šteta nosiocima prava intelektualne svojine, ali i društvenoj zajednici u celini. Piraterija ne obuhvata i pojadinačne akte i pojave kršenja prava intelektualne svojine, već to predstavlja običnu povredu prava.

Usled problema koje stvara, na međunarodnom i nacionalnom nivou čine se razni pokušaji da joj se stane na put donošenjem međunarodnih konvencija i nacionalnih zakona. Najvažniji međunarodni dokument ove vrste je TRIPS Aranžman, koji državama potpisnicama nalaže preduzimanje niza efikasnih mera za zaštitu prava intelektualne svojine, te predviđa i ekonomske sankcije za države koje ovo ne poštuju.

Razlozi za postojanje piraterije, koja postoji i u domenu industrijske svojine (naročito kod žigova i dizajna, manje kod patentata), kao i autorskog prava (muzička, filmska dela, računarski programi..) su:

1) visoka profitabilnost;2) nedostatak pravne i faktičke zaštite intelektualne svojine;3) jeftina tehnologija i radna snaga;4) enormna razlika u ceni između originalnog i piratskog dela (glavni razlog);5) digitalna tehnologija u oblasti autorskog i srodnih prava (nema razlike između

originala i kopije).

74

Piraterija se može javiti u dva vida:

1) Piraterija u punom smislu podrazumeva da treća lica krše nečija prava.2) Autopiraterija se ostvaruje paralelnim puštanjem u prodaju i legalnih i piratskih

primeraka dela od strane izdavača.

Krivotvorena roba se razlikuje od piratske po tome što se kod prve radi o nedozvoljenim radnjama u proizvodnji i obeležavanju robe, a kod druge je nedozvoljena sama proizvodnja.

Osim lex specialis-a namenjenih za ovu materiju se koriste se i:

1) Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine (2006/2009) predviđa nadležnost organa državne uprave, prvenstveno ministarstava trgovine, zdravstva, poljoprivrede, prosvete, kao i carinskih organa, koji su ovlašćeni na preduzimanje određenih mera u slučaju povrede prava intelektualne svojine.

2) Zakon o visokotehnološkom kriminalu predviđa krivična dela u vezi sa syber kriminalom.

ZABRANA ZLOUPOTREBE DOMINANTNOG POLOŽAJA NA TRŽIŠTU

Prema regulativi EU, zloupotreba dominantnog položaja na tržištu se sastoji u:

1) nametanju nepravične cene;2) ograničavanju proizvodnje ili razvoja tržišta;3) nametanju nejednakih uslova trgovinskim partnerima;4) „vezana trgovina“ (uslovljavanje zaključenja određenih ugovora

zaključivanjem dodatnih ugovora).

Dominantni položaj na tržištu označava sposobnost, znanje, i moć nekog privrednog subjekta da vodi nezavisnu tržišnu strategiju, ne uzimajući u obzir interese i volju drugih subjekata, tj. ne obazirući se na konkurente (horizontalna nezavisnost), ni na snabdevače, distributere i potrošače (vertikalna nezavisnost). Smatra se da neko ima dominantan položaj na tržištu ako je pod njegovom kontrolom više od 50% tržišta određene teritorije (Miroslav Mišković).

Propisi predviđaju dva dozvoljena izuzetka (ograničenja) u odnosu na dominantan položaj na tržištu:

1) Ekskluzivna distribucija podrazumeva da nosilac prava ovlašćuje nekog privrednog subjekta na vršenje ekskluzivne prodaje i distribucije njegovih proizvoda na određenoj teritoriji, kao i na servisiranje proizvoda i zamenu delova.

75

2) Franšizing je ugovor intuitu personae koji se zaključuje u pisanoj formi, i kojim se prenosi celokupni poslovni koncept sa jednog subjekta na drugog (žig, geografska oznaka porekla, know-how, obezbeđivanje sirovina, obuka kadrova, pakovanje, ambalaža..). Primeri za franšizing su McDonald’s, Fornetti i sl.

76