Velimir Sotirović Branislav Egić

PRAVNA INFORMATIKA

Novi Sad, 2005.

Dr Velimir Sotirović, redovni profesorDr Branislav Egić, vanredni profesor

PRAVNA INFORMATIKA

Recenzenti:Dr Mile Ilić, redovni profesor

Dr Dušan Malbaški, redovni profesor

Izdavač:INED co d.o.o, Novi Sad

Za izdavača:Vladimir Martić

Tehnička priprema:Grafomedia, Novi Sad

Korice:Grafomedia, Novi Sad

Štampa:Grafomedia, Novi Sad

Tiraž: 250 primeraka

2

PREDGOVOR

Ova knjiga prvenstveno je namenjena studentima pravnog fakulteta druge godine (opšti smer i smer kriminalistike) Internacionalnog univerziteta u Brčkom. U duhu Bolonjske reforme, a i prodorom ICT u sve pore života-kompjuterska univerzalizacija, došlo je do potrebe da se budući pravnici uvedu u primenu informatike u pravne nauke. Na ovaj način studenti se uvode u informatičku pravnu pismenost, koja se ogleda u razumevanju učinka pravne informacije.

Udžbenik je pisan prema nastavnom planu i programu predmeta Pravna informatika na Pravnom fakultetu Internacionalnog univerziteta u Brčkom.

Autori su smatrali za potrebno da za formiranje i pretraživanje baze podataka upoznaju studente sa MS Access-om 2007.

Računarsku pismenost (sticanje veština i umenja za obradu i organizaciju teksta, rad u tabelama, prezentaciju i korišćenje Interneta) studenti Internacionalnog univerziteta, pravnog fakulteta stiču putem predmeta Informatika na prvoj godini studija.

Prilikom izrade ovog udžbenika autori su konsultovali brojnu literaturu, ali ipak osećaju za potrebu da se zahvale Mr Aladinu Šemoviću na korišćenju njegovog magistarskog rada pod nazivom „Kompjuterski kriminalitet“.

Zahvalnost dugujemo recazentima Prof. dr Mileti Iliću, redovnom profesoru Pravnog fakulteta u Prištini i Prof. dr Dušanu Malbaškom, redovnom profesoru informatike Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu na korisnim sugestijama.

Za izdavački poduhvat u štampanju ovog udžbenika autori se zahvaljuju Prof. Vladimiru Martiću.

Autori

U Novom Sadu, 1. april 2008.

3

4

Sadržaj

1. UVOD..................................................................................................9

2. INFORMATIKA I INFORMACIONE TEHNOLOGIJE U STUDIJSKIM PROGRAMIMA PRAVNIH FAKULTETA.............10

3. TEORIJA SISTEMA.......................................................................18

3.1. Opšta teorija sistema.......................................................................18

3.2. Vrste sistema....................................................................................20

3.3. Predstavljanje i prikazivanje sistema............................................27

3.4. Osnove teorije sistema.....................................................................28

3.5. Koncept opšte teorije sistema.........................................................30

3.6. Probabilističko shvatanje sveta......................................................32

3.7. Postavke opšte teorije sistema........................................................35

4. KIBERNETIKA I PRAVO.............................................................39

4.1. Kibernetika kao nauka...................................................................39

4.2. Osnovni kibernetski sistem.............................................................47

4.3. Pouzdanost sistema..........................................................................48

4.4. Otvoreni sistem upravljanja...........................................................51

4.5. Zatvoreni sistem upravljanja.........................................................52

4.6. Kombinovani sistem upravljanja...................................................53

4.7. Optimalno upravljanje....................................................................54

5. PRAVNA INFORMATIKA............................................................56

5.1. Razvoj pravne informatike.............................................................56

5.2. Pravo u informatičkom okruženju................................................57

5.3. Primena pravne informatike..........................................................58

6. PRIMARNI I SEKUNDARNI IZVORI PRAVA NA INTERNETU..........................................................................................61

7. BAZE PODATAKA.........................................................................64

7.1. Organizacija baza podataka...........................................................64

7.2. Hijerarhijske baze podataka..........................................................66

7.3. Mrežne baze podataka....................................................................67

7.4. Relacione baze podataka.................................................................68

7.5. Objektno-orjentisane baze podataka.............................................71

5

7.6. Pravne baze podataka.....................................................................74

7.7. Baze podataka u Evropskoj uniji...................................................76

7.8. Pravna baza Paragraf Net..............................................................83

8. INFORMACIONI SISTEMI..........................................................88

8.1. Pojam informacionih sistema.........................................................88

8.2. Tehnologija.......................................................................................91

8.3. Pristupi IS........................................................................................91

8.4. Tehnički pristup..............................................................................92

8.5. Tipovi informacionih sistema.........................................................93

8.6. Globalna konfiguracija sistema.....................................................94

8.7. Upravljanje znanjem i informacioni sistemi.................................95

8.8. Podaci, informacije, znanje............................................................96

8.9. Pravni informacioni sistemi............................................................97

9. E-GOVERNMENT (ELEKTRONSKA JAVNA UPRAVA).....101

9.1. Definicija i domeni e-Government-a............................................101

9.2. Korisnici e-Governmenta..............................................................106

9.3. Definicija javne uprave.................................................................108

9.4. Teorijska polazišta........................................................................109

9.5. Paradigme javne uprave...............................................................110

9.6. Pojam javne koristi.......................................................................117

9.7. Javne usluge...................................................................................118

9.8. Javna uprava u Evropi..................................................................123

9.9. Potrebe za uvođenjem Elektronske uprave................................125

9.10. Faze e-Government-a....................................................................125

10. EKSPERTNI SISTEMI U PRAVU..............................................130

11. KOMUNIKACIONE TEHNOLOGIJE......................................134

12. INTERNET.....................................................................................145

12.1. Servisi Interneta............................................................................150

12.2. Internet u Srbiji.............................................................................155

12.3. Budućnost Interneta......................................................................159

6

13. ELEKTRONSKO POSLOVANJE (E-BUSINESS)...................161

13.1. Razvoj elektronskog poslovanja...................................................161

13.2. Početak primene interneta u poslovanju.....................................162

13.3. E-trgovina (E-Commerce)............................................................163

13.4. Modeli e-trgovine..........................................................................164

13.5. Plaćanje na Intenetu i modeli plaćanja.......................................169

13.6. Elektronski novac metode on-line plaćanja................................171

13.7. Marketng oglašavanje na Internetu............................................181

13.8. Nosioci oglašavanja na web-u.......................................................184

13.9. Pretraživači....................................................................................191

14. KOMPJUTERSKI KRIMINALITET.........................................201

14.1. Istorijat kompjuterskog kriminaliteta.........................................202

14.2. Pravna priroda kompjuterskog kriminala..................................202

14.3. Pojam i definicije...........................................................................204

14.4. Područje primena pravnih akata računarskog kriminala........205

14.5. Preporuke Evropskog saveta iz 1989.god....................................206

14.6. Međunarodni organi i organizacije koje se bave problemom računarskog kriminala, problemom nadležnosti.....................................207

14.7. Kompjuterski kriminal u elektronskom poslovaju....................209

14.8. Autorska prava i kompjuterski programi...................................210

14.9. Kompjuterski kriminalitet kao elemenat kriminološkog fenomena.....................................................................................................211

14.10. Etiološka analiza............................................................................213

14.11. Viktimološki pristup......................................................................215

14.12. Kompjuterski kriminalitet u našem zakonodavstvu..................216

14.13. Pitanje postupka-sudske nadležnosti u predmetima računarskog kriminaliteta................................................................................................219

14.14. Pravni standardi i vrste računarskog kriminaliteta..................224

14.15. Vrste računarskog kriminaliteta..................................................225

14.16. Sprečavanje i suzbijanje računarskog kriminaliteta.................226

14.17. Tehnološko onesposobljavanje kompjuterskog kriminaliteta. .228

14.18. Kompjuterski kriminal u Evropi na kraju 2006. godine...........229

14.19. Kompjuterski kriminal u Srbiji...................................................229

7

15. MICROSOFT OFFICE ACCESS 2007.......................................231

15.1. Uvod u Microsoft Office Access 2007..........................................231

15.2. Rad sa bazom podataka Access-a 2007......................................236

15.3. Otvaranje postojeće baze podataka programa Access i upotreba ranijih verzija baze podataka u Acessu 2007...........................................236

15.4. Stvaranje nove baze podataka......................................................237

15.5. Novine u programu Microsoft Office Access 2007....................246

Literatura ............................................................................................ 253

8

1. UVOD

Znanja iz oblasti pravne informatike, tj, sa područja "interakcije" informatike i prava neophodna su danas za sve pravnike koji žele sa stanovišta profesionalnog odnosa prema radu da učestvuju u izgradnji pravnog poretka na osnovnim principima zakonitosti, vladavine prava i civilizacijskih moralnih vrednosti. Ovakva potreba postavlja i određene zadatke pred pravnu nauku i pravne fakultete pa je neophodno obezbediti informatičku pismenost za pravnike. Znanje iz pravne informatike čini pretpostavku kvalitetnijeg pravnog profesionalizma. Naravno ima i otpora informatičkom obrazovanju pravnika i to naročito kod pravnika duže radno aktivnih koji otpor pružaju inertnošću i potcenjivačkim stavom. Informatičko obrazovanje ne treba da pravnike pretvori u programere, ali treba da obezbedi da pravnici razumeju jedan automatizovani postupak.

Pravo je podobno, po svojoj logičkoj prirodi čak veoma podobno za "informatizaciju". Samo pravo je sistem informacija o ponašanju i to sistematizovan i logican skup, sto ga cini izuzetno pogodnim za automatsku obradu. Od strategijskog je značaja za ukupan društveni razvoj da se pravne informacije što brže, tačnije i potpunije koriste jer od toga zavisi organizovano ponašanje u društvu. Duboke i brze promene u razvoju društva uslovljavaju i nastanak novih prava, novih oblika ugovora, promene u pojedinim granama prava, i dovode do prožimanja prava i drugih nauka. Pravnici koji u praksi primenjuju pravo "nemoćni su " pred "poplavom" pravnih informacija te pomoć moraju potražiti od pravne informatike koja prikuplja, obrađuje, analizira, čuva, pretražuje i prezentuje pravne informacije. Pravna informatika je uslov postojanja i opstanka modernog i efikasnog prava i pravnog sistema. Pravu preti neka vrsta informacionog zagušenja. I pored hiperprodukcije pravnih informacija sa druge strane stoji statistika da se recimo naučnici tokom svog života upoznaju sa svega 5 % literature iz svoje struke.

9

2. INFORMATIKA I INFORMACIONE TEHNOLOGIJE U STUDIJSKIM PROGRAMIMA PRAVNIH FAKULTETA

U nastavnim planovima pravnih fakulteta sve su prisutniji predmeti čiji sadržaji treba da obezbede pravnicima znanja iz oblasti kibernetike, opšte teorije sistema, teorije informacija, teorije upravljanja, jurimetrije, pravomatizacije (Lawmotion), informatike, inteligentnih pravnih informacionih sistema, baza pravnih podataka, informatizacije uprave, automatizovane pravne evidencije, zaštite podataka, elektronske trgovine, komunikacija i dr. Sledeće istraživanje treba da pokaže koliko su navedene oblasti prisutne u nastavnim planovima i programima kako naših, tako i pravnih fakulteta zemalja u okruženju, Evrope i sveta.

Informatika se danas predaje na većini pravnih fakulteta u zemlji i svetu. Najčešće je predmet uveden pod naslovom Pravna informatika. Operativni programi se donekle razlikuju s obzirom na brze promene u ovoj problematici. U gotovo svim slučajevima informatika na pravnim fakultetima se predaje kao kombinovani predmet u čijoj realizaciji sudeluju informatičari i pravnici. Bez obzira na razlike među operativnim programima u zemlji i svetu, nastava informatike uključuje dva glavna tematska područja, koja su u nekim slučajevima razdvojena na dva kolegijuma:

o pravna informatika (primena informatičkih tehnologija u pravnoj profesiji),

o Informatičko pravo (pravni aspekti primene informatičkih tehnologija u društvu).

Analiza nastavnih planova i programa u Srbiji pokazuje velike razlike u zastupljenosti informatičkih znanja. U aktuelnom studijskom planu treće godine osnovnih studija Pravnog fakulteta u Beogradu (www.ius.bg.ac.yu) pojavljuju se predmeti Nauka o upravljanju u V semestru sa četiri časa i Pravna informatika u VI semestru takođe sa četiri časa ali kao izborni predmet. Zastupljene su oblasti:

o sistemski pristup pravu (kibernetika, opšta teorija sistema, teorija informacija, teorija informacija),

o geneza pravne informatike (jurimetrija, kibernetika i pravo, pravna informatika),

o pravo u informatičkom okruženju (informatika, informatičke tehnologije i pravo, područja primene pravne informatike),

10

o pravni informacioni sistemi (informacioni sistemi, izgradnja pravnih informacionih sistema, informatizacija uprave, upravni postupak i informatika, automatizacija upravne evidencije) i

o pravni aspekti zaštite podataka u računarizovanim informacionim sistemima (pravo privatnosti i slobodan pristup informacijama).

Pravni fakultet u Beogradu je u toku školske 2005/2006. godine u reformi nastavnog procesa i programa radi uključivanja u Bolonjski proces i evropski visokoškolski obrazovni prostor usvojio kompletan novi nastavni plan akademskih studija. Od predmeta sa informatičkim sadržajima uočavomo samo Pravnu informatika kao veštinu u prvoj godini (drugi semestar) studija. Kao osnovna literatura služe udžbenici «Pravna informatika» (1991, 2006. i 2008), «Računari za pravnike» (1994) autora Prof. dr Stevana Lilića.

Pravni fakultet u Novom Sadu (www.pravni.ns.ac.yu/) u nastavnom planu od navedenih oblasti ima samo jedan predmet pod nazivom «Osnovi informacionih sistema» u prvoj godini, u prvom semestru sa fondom časova 3+2.

Na četvorogodišnjim studijskom planu Pravnog fakulteta u Kragujevcu (www.jura.kg.ac.yu/) u trećem i četvrom semestru sa fondom časova 2+0 izučava se predmet «Nauka o upravljanju».

II godina1. Ustavno pravo 4+2 4+22. Uvod u građansko pravo i stvarno pravo 4+2 4+23. Krivično pravo 4+2 4+24. Porodično pravo 3 35. Nasledno pravo 3 -6. Ekonomska politika Jugoslavije 2 27. Nauka o upravljanju 2 28. Strani jezik II 2 2

Tabela 3: Izvod iz nastavnog plana PF u Kragujevcu

Na Web sajtu Pravnog fakulteta u Nišu (www.prafak.ni.ac.yu/) pored nastavnog plana dati su i programi nastavnih predmeta. Oblasti koje

su predmet analize se pojavljuju u okviru predmeta «Nauka o upravljanju

11

sa pravnom informatikom» (nauka o upravljanju kao teorijska i tehnička nauka, istorija i stanje nauke o upravljanju, predmet i metod nauke o upravljanju, pravna informatika, pojam elektronske vlade, računarski kriminal....).

Pravni fakultet u Beogradu pri univerzitetu Union (www.fpp.edu.yu/) u svom nastavnom planu predviđa

predmet «Pravo i informatika» ali kao opcioni za drugu, treću ili četvrtu godinu među 15 drugih predmeta.

Na Pravnom fakultetu Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru (www.uninp.edu.yu) navedeni sadržaji se pojavljuju u predmetima Informatika na prvoj godini i Pravna informatika.

Pravni fakultet u Zagrebu (www.pravo.hr/). Na petogodišnjem studiju prava na drugoj godini (treći semestar) u nastavnom planu izučava se predmet «Pravna informatika» sa šest časova nedeljno. Plan i program primenjuju se od 1996. godine.

Pravna informatika

Informacijske tehnologije i društvene promjene. Nastanak, razvoj i uloga

informacijskih tehnologija u suvremenom društvu. Različita normativna

regulativa tjelesnog i virtualnog svijeta. Globalizacija i nužnost međunarodne

pravne usklađenosti i suradnje. Pojam i nastanak informatike. Područja primjene.

Informacijska znanost. Uvod u teoriju informacija. Pravni elektronski izvori

podataka u Europskoj uniji i RH. Pojam, razvitak, obilježja i vrste računalnih

mreža. Značaj normativne regulacije odnosa koji nastaju razvojem i korištenjem

informatičke tehnologije. Interakcija prava i informatike. Pojam i obuhvat

informatičkog prava. Nastanak, razvoj i pojavni oblici elektronskog poslovanja

(e-Business). Visoke tehnologije i osobna prava - postojeći pristupi i koncepcije

pravne zaštite podataka. Informacijska i komunikacijska privatnost u

kibernetičkom prostoru. Informacijske tehnologije i intelektualno vlasništvo.

Sigurnosni rizici i zaštita od zlouporaba.

Sl. 2.1: Sadržaj programa predmeta «Pravna informatika» na Pravnom fakultetu u Zagrebu

12

Na Pravnom fakultetu u Splitu kroz predmete «Pravna informatika, statistika i metodologija društvenih istraživanja» i «Baze podataka u pravu» se obrađuju sledeći sadržaji:

o Pojam i nastanak informatike. Teorijske osnove informatike. Istorija računarstva. Računari i informacioni sistemi. Enciklopedijsko poznavanje informatičkih tehnologija. Telekomunikacioni sistemi. Osnovni pojmovi logike računara. Brojni sistemi. Obrada podataka. Terminali. Programski jezici i njihovo značenje. Nosioci podataka. Mikrofilm kao nosilac podataka. Arhiviranje pravnih podataka. Razvoj zaštite i sigurnosti podataka. Sigurnost i zaštita računarskih mreža. Enkripcija i dekripcija. Razvoj Interenta i internet servisa. Sigurnost i zaštita prenosa podataka na Internetu.

o Razvoj pravne informatike. Interakcija pravnih i informatičkih nauka. Informatičko pravo. Pravni informacioni sistemi. Pravne baze podataka. Organizacija i implementacija pravnih informacionih sistema u zemljama EU. Politički sistem kao mreža institucija u savremenom umreženom društvu. Arhitektura sistema banke podataka, modeli (hijerarhijski, relacioni, mrežni). Ugroženost informacija. Autorskopravna i patentna zaštita u okruženju savremenog informacionog društva. Etika na Webu

o Elektronsko poslovanje i elektronska trgovina. Elektronsko poslovanje i internet. Kriptografija, digitalni potpis, digitalni sertifikat. Elektronski sistemi plaćanja i pravna zaštita prilikom obavljanja transakcija u procesu elektronskog poslovanja. Elektronska vlast i elektronsko poslovanje. Elektronska vlast, elektronsko pravosuđe i elektronska demokratija.

o Pojam i predmet statistike. Statističke tabele. Kartogrami: dijagramske karte, piktogram i statistička karta.

o Formiranje i grafičko prikazivanje distribucije frekvencija histogramom i poligonom frekvencija. Grafičko prikazivanje kumulativnog niza formiranog iz apsolutnih i relativnih frekvencija. Mere disperzije. Normalna razdeoba. Verovatnoća. Binomna distribucija, Poissonova distribucija, normalna Gaussova distribucija. Hi-kvadrat test, koeficijent kontigencije.

o Pojam metodologije. Metodologija i društvena teorija. Naučne metode i metodologija. Razvoj nauke. Problem interdiscipliniranih istraživanja.

o Baze podataka

U programu se dalje izučavaju aplikativni softveri, baze podataka kao i njihova implementacija u svim segmentima javnih službi.

13

Program prate udžbenici:o Prof. dr. sc. Slavko Šimundić, Podaci i baze

podataka, Sveučilište u Splitu, Pravni fakultet Split 2005.o Slavko Šimundić, Pravna informatika, Sveučilište u Splitu,

Pravni fakultet, Split, 2004. god. (knjiga u pripremi) o Slavko Šimundić, Uvod u informatiku, Pravni fakultet, Split,

2000. god o Josip Žužul i Dražen Dragičević, Informatika u upravi i

pravosudu, Informator, Zagreb , 1995. god. o M. Žugaj, Metodologija znanstvenog istraživačkog rada,

Fakultet organizacije i informatike, Varaždin, 1997. god.

Pravni fakultet u Sarajevu (www.pfsa.unsa.ba/) u prvoj godini previđa izučavanje informatičkih sadržaja u okviru izbornog predmeta «Pravna informatika» i teorijske osnove upravljanja kroz takođe izborni predmet u četvrtoj godini «Nauka o upravljanju».

Na Pravnom fakultetu u Banja Luci, Republika Srpska (www.pfbl.rs.sr/) nastavni plan četvorogodišnjih studija ne sadrži ni jedan predmet u okviru koga bi se izučavali navedeni sadržaji.

Na trećoj godini Pravnog fakulteta u Podgorici (www.pravnifakultet.cg.yu/) uveden je predmet «Pravna informatika» kao izborni predmet.

Bugarska: Na pravnim fakultetima studenti izučavaju predmete: “Pravna informatika”, “Informacije i pravo”, “Informacione tehnologije i pravo”, “Pravni problemi telekomunikacija i komuniciranja”, “Pravni aspekti Interneta”, “Pravo oglašavanja”. Programi se svake godine aktuelizuju.

U Mađarskoj postoji pet pravnih škola. U Budimpešti je na Pravnom fakultetu osnovan odsek za statistiku i pravnu informatiku. Od 1992. imaju obvezan jednosemestralni predmet informatika. Na Institutu za

14

postdiplomske pravne studije su ponuđena četiri semestra predavanja iz pravne informatike. Neke od tema su:

o Organizacione metode (orgware) o Informacione tehnologije o Računarska tehnika o Birotehnika o Baze podataka o Kazneno-pravni IS o Informacije i zakonodavstvo o Sigurnost podataka

Na pravnom fakultetu u Pecs-u od 1998. godine informatika se pojavljuje kao izborni predmet a u okviru nje se izučavaju:

o Osnovna znanja o hardveru o Računar u mreži; e-pošta o Operativni sistem Windowso Procesori tekstao Baze podatakao Upotreba javnih pravnih ISo Sigurnost podataka i sloboda informacija

Velika Britanija-Engleska organizacija BILETA je1994. predložila minimalne standarde za proučavanje "pravne informatike": 1. Opšta znanja o informacionim tehnologijama (Osnovna računarska

znanja, namena i upotreba operacionog sistema, prenošanje datoteka, uređivanje teksta: minimalna znanja koja bi uključivala: pisanje i čuvanje tekstualnog dokumenta, uređivanje, povezivanje dokumenata, jezička prevera i štampanje. Upravljanje datotekama i kopiranje. Elektronska pošta: pisanje i slanje; primanje pošte, Baze podataka).

2. Informacione tehnologije za pravnike: Korišćenje javnih informacionih sistema (npr. LEXIS); Učenje pomoću računara (Computer Assisted Learning Packages).

3. Pravo informacionih tehnologija: Intelektualna svojina i softverski proizvodi.

Pravni odsek Univerziteta Durham, Velika Britanija: Centar za pravo i računarstvo je nosilac predavanja za područje "law and computing". Na području računarskog prava su patentno i autorsko pravo, poslovna tajna, računarski kriminal, sigurnost podataka, baze podataka (Lexis), ekspertni sistemi, elektronske komunikacije, elektronsko izdavaštvo pravnim firmama i u policiji). Na Univerzitetu Luton u Velikoj Britaniji imaju predmet "Legal Information Systems/Computing Module". Predavanja se organizuju u

15

prvom i drugom semestru. Nastava je praktično orijentisana (workshop): studenti rešavaju praktične probleme u radu sa računarom i pripremaju se za budući posao. Sadržaj modula je usmeren na praktično osposobljavanje u korišćenju računara:

1. semestar: principi rada računara, operativni sistem, MS Word, Excel (osnove, kalkulacije, grafička interpretacija podataka); 2. semestar: Excel (baza podataka, računovodstvo, pravna baza podataka).

Kanada-Informacione tehnologije ulaze u kanadsku pravnu struku velikim koracima. Već 1994. personalne računare je u radu koristilo 50% pravnika. Devedesetih godina prošlog veka održano je sedam konferencija na temu "Računari i školovanje pravnika ". Sadržaji su bili osnovna znanja iz računarske obrade teksta, e-pošta i obuka u korišćenju najpoznatijih kanadskih i američkih javnih baza podataka za pravnike (QuickLaw, Canadian Law Online, Lexis, Westlaw). Kanadske komercijalne zbirke omogućuju fakultetima besplatan pristup. Istovremeno se intenzivira učenje na daljinu (preko e-pošte), pojavljuju se stručni elektronski časopisi.

Sjedinjene američke države-Na John Marshall Law School, Chicago, IL, studentima se nude predmeti:

-Računar i pravo -Informatičko pravo i politika -Pravo medija -Pravo kibernetskog prostora: uvod, e-pošta, www i newsgroups, odgovornost u kibernetskem prostoru, sloboda govora, kriminal i sigurnost, šifriranje, elektronsko poslovanje, pravno uređenje kibernetskоg prostora, autorsko pravo i kontrola nad informacijama.

Pravni fakultet Univerzitet u Čikagu je imo 1996. godine poseban seminar za pravo kibernetskega prostora (http://www.law.lib.uchicago.edu/cyberlaw/) sa temama:

-Poglavlja iz socijalnih teorija -Priroda kibernetskih zajednica -Kibernetski prostor -Sigurnost podataka -Sloboda govora -Intelektualna svojina -Pravo kibernetskog prostora i suverenost.

Pravni fakultet Univerziteta Kolumbija, New York. Među računarsko-pravnim predmetima nalazimo: telekomunikaciono pravo; (o pravnom

16

uređenju tehnologije), računari-posebnost-ustav (neke pravne relacije između ustava i tehnološke revolucije, šifriranje, novi mediji, kibernetski prostor, osnovna znanja o korišćenju Interneta), računar i pravo (pravna pravila, intelektualna svojina, patenti na području tehnike šifriranja, ekonomika intelektualne svojine i monopola).

Norveška - Oslo: Prva predavanja na temu "Computers and law" održana su još 1970. posvećena računarski podržanim pravnim informacionim sistemima. 1988. osnovana je prva samostalna katedra za pravnu informatiku. Za sve studente organizovana su predavanja o mogućnostima i korišćenju informatičkih tehnologija. Predavanja su organizovana iz oblasti: informatičko pravo (pogodbeno pravo i pravo intelektualne svojine) i pravne informatike (zaštita podataka, pravni informacioni sistemi, komunikacioni procesi). U okviru programa ERASMUS imaju poseban program za strane studente.

Na Pravnom fakultetu Humboldtovog univerziteta u Berlinu se već više godina održavaju predavanja na temu pravne informatike (Rechtsinformatik). Nemaju posebnu katedru za pravnu informatiku već pravnu i studijski program vodi Institut za pravo informacionih i komunikacionih tehnologija. Od godine 1993. imaju cikluse predavanja iz izabranih tema, npr.:

-Pravna informatika in informaciono pravo -Pravne banke podataka -Bezbednost podataka -Izbrana poglavlja računarskog prava -Informaciona tehnologija u pravnoj praksi -Pravni aspekt Interneta -Nemačka i strana judikatura ("zur informationellen Selbstbestimmung") -Civilnopravni aspekt računarskog prava…

Studenti, koji prisustvuju tim predavanjeima, mogu svoje obaveze prakse obaviti na području pravne informatike.

17

3. TEORIJA SISTEMA

3.1. Opšta teorija sistema

Pojam sistema je osnovni predmet proučavanja u opštoj teoriji sistema i jedan od najšire korišćenih pojmova u savremenoj nauci. Pojam sistema se koristi u skoro svim oblastima ljudskog znanja: fizici, hemiji, matematici, kibernetici, pravu, ekonomiji, lingvistici, biologiji, psihologiji, pedagogiji, kao i tehničkim i raznim drugim disciplinama. Analitički pristup u nauci teži stvaranju strogih definicija za razne pojave, pa tako i za sisteme. Postoji mnoštvo definicija šta je sistem, ali iz toga se može samo zaključiti da nijedna nije dovoljno dobra. Stoga, različiti pristupi koji potiču od različitih autora, ciljeva i potreba uslovili su da se sistem različito i definiše.

Ako se treba opredeliti za jednu definiciju, može se jednostavno reći da je sistem uređeni skup elemenata. Sve ostale definicije su proširenje ove osnovne i prilagođavanje prirodi sistema kojima se neko bavi. Jedna od merodavnih definicija za klasifikaciju sistema je sledeća:Sistem predstavlja kompleks elemenata (delova) čiji su međusobni odnosi regulisani određenim zakonitostima ili principima.

Sistemski pristup navodi na sveobuhvatno sagledavanje svih bitnih elemenata pojma sistema a to su:

Komponente sistema,Granice sistema,Struktura sistema,Okolina sistema,Veze sistema,Cilj sistema iFunkcije sistema.

Komponente su pojedini delovi sistema koje mogu biti dvojake. Ukoliko se neka komponenta razlaže na njene komponente naziva se podsistem. Ukoliko se neka komponenta ne razlaže na jednostavnije delove naziva se element. Strogo gledano svaki se sistem sastoji od podsistema i ujedno je podsistem nekog nadsistema. Kompozicija elemenata na osnovu zakona ili principa determiniše i globalnu sistematiku sistema. Za interpretaciju sistematike sistema potrebno je izložiti osnovne pojmove o sistemu.

18

Granica omeđuje sistem. Sve izvan granice sistema je njegova okolina. Granice se vremenom mogu menjati, a utvrđene su prirodno ili proizvoljno. Određivanje granice sistema se svodi na određivanje da li neka komponenta pripada sistemu ili njegovoj okolini. Da li je neki objekt, predmet ili pojava deo sistema ili pripada okolini sistema određuje se na osnovu odgovora na dva pitanja:

Da li je posmatrani objekt ili pojava relevantna za sistem i njegovo funkcionisanje?Da li je posmatrani objekt ili pojava pod kontrolom sistema?

Ako je odgovor na oba pitanja potvrdan onda se radi o komponenti koja je deo sistema, a u protivnom pripada okolini sistema. Ako je odgovor na oba pitanja netačan radi se o objektu koji je nebitan i treba ga zanemariti u analizi sistema.

Sl. 3.1: Konceptualni model sistema

Na slici 3.1. prikazan je konceptualni model sistema. Osim komponenti, granica i okoline označene su i veze među u komponentama, kao i sistema s okolinom. Sve što se nalazi izvan granica sistema naziva se okolina.

Strukturu sistema čine komponente i veze među njima. Između pojedinih komponenti sistema veze se mogu uspostaviti neposredno ili preko trećih elemenata, a one mogu biti materijalne, energetske ili informacione.

Stanje sistema. Pojam stanja sistema koristi se za matematičku deskripciju dinamičkih sistema. Ovaj pojam se koristi u raznim naukama (mehanici, termodinamici, teoriji kola), a u kibernetici pojam stanja je jedan od osnovnih pojmova. Prema heurističkoj definiciji: stanje je skup

19

podataka koji daju potpunu informaciju o predistoriji sistema, potrebnoj za određivanje njegovog ponašanja u budućnosti. Stanje je vremenska funkcija.

Ulazne i izlazne veličine. Na procese koji se dešavaju u sistemu ili u stanje sistema utiču mnogobrojni faktori, i to kako spoljašnji tako i unutrašnji. Spoljašnji faktori koji bitno utiču na ponašanje sistema, odnosno utiču na promenu stanja sistema – nazivaju se ulaznim veličinama ili ulaz. Dejstva na sistem u opštem slučaju mogu biti kontrolisana ili nekontrolisana. Kontrolisane ulazne veličine su funkcije vremena ili stanja sistema. Obično, te veličine predstavljaju izlazne veličine nekih objekata iz okoline sistema, koji u opštem slučaju mogu predstavljati upravljački deo sistema.

Nekontrolisane ulazne veličine su po svojoj prirodi slučajne veličine i deluju iz okoline sistema. Ulazna veličina u opštem slučaju menja stanje sistema. veličine koje karakterišu procese u sistemu, a ne predstavljaju kompletno stanje sistema, nazivaju se izlazne veličine ili izlaz.

Matematički se može napisati sledeća relacija između stanja, ulaza i izlaza sistema,

y = Ø (x, u), x – stanje sistema; u – ulazna veličina; y – izlazna veličina.

Na osnovu navedene relacije i slike sledi da deo sistema označen na slici sa S transformiše ulazne veličine u u stanje x, a deo sistema označen ø transformiše stanje x i ulazne veličine u u izlazne veličine y. Ulazne veličine u funkciji vremena i izlazne veličine u funkciji vremena tretiraju se kao komponente ulaznog faktora u (t), odnosno izlaznog faktora y (t).

Sl.3.2: Model transformacije u sistemu

3.2. Vrste sistema

20

Kriterijumi za klasifikaciju sistema mogu biti različiti i oni uglavnom za-fikaciju sistema mogu biti različiti i oni uglavnom zavise od cilja istraživanja, odnosno svrhe sistemskog pristupa. Uopšte, sistemi se mogu razvrstavati prema sledećim osnovnim karakteristikama:

1. načinu nastanka,2. obliku postojanja,3. aktivnosti,4. ponašanju,5. stabilnosti,6. načinu organizovanja,7. njihovom povezanošću sa okolinom, itd.

Sistemi se dele na dve osnovne grupe prema načinu nastanka: na prirodne i veštačke sisteme. Može se govoriti o postojanju nekih opštih svojstava za obe vrste sistema. Tako su veštački sistemi često kopije prirodnih sistema, ili se izgrađuju–konstruišu tako da obavljaju određene funkcije, karakteristične za prirodne sisteme.

U skladu sa poslednjom definicijom isti elementi se mogu naći kod vrlo različitih sistema, a njihova kompozicija, nastala na osnovu određenih zakona ili principa, definisala je kvalitativno određeni sistem. Komponovanje elemenata na osnovu zakona ili principa omogućuje i najopštiju klasifikaciju sistema. Na osnovu prirodnih zakona formirani su i funkcionišu:

geološki,atmosferski,kosmički iorganski sistemi.

Na osnovu principa formiraju se i funkcionišu veštački sistemi, sistemi koje je stvorio čovek:

društveni,tehnički,naučni imešoviti sistemi.

Pored navedene, najopštije klasifikacije sistema, postoje i druge zasnovane na nekim drugim kriterijumima, kao na primer:

prema sastavnim delovima, prema načinu ponašanja, prema vezama sa okolinom, prema celovitosti, prema opsegu, karakteristikama stabilnosti,

21

prema hijerarhijskoj organizovanosti i sl.

Klasifikacija sistema koja se zasniva na ideji da se sistemi razvrstavaju po osnovu tri bitne karakteristike sistema:

a) statični – dinamičnib) svrsishodni – nesvrsishodnic) mehanički – organizmični

Klasifikacija koja se dobija komponovanjem bitnih odlika sistema daje osam tipova sistema:

1. statični, svrsishodni, mehančki sistemi;2. statični, svrsishodni, organizmični sistemi;3. statični, nesvrsishodni, mehanički sistemi;4. statični, nesvrsishodni, organizmični sistemi;5. dinamični, nesvrsishodni, mehanički sistemi;6. dinamični, nesvrsishodni, organizmični sistemi;7. dinamični, svrsishodni, mehanički sistemi;8. dinamični, svrsishodni, organizmični sistemi.

Ta klasifikacija omogućuje pregled i sistematično razvrstavanje sistema, ali nije pragmatična za primenu u pedagoške svrhe. Koristeći se drugim kriterijumima, sistemi se mogu razvrstavati i na drugim osnovama pogodnijim za konkretne primene.

Zavisno od stanovišta sa kojega se sistemi posmatraju uslovljena je podela na jednostavne i složene sisteme (mada, neki autori dodaju ovoj podeli još i vrlo složene sisteme). Kriterijumi koji opredeljuju podelu na jednostavne i složene sisteme mogu se svrstati u dve grupe. Prvi kriterijum je struktura sistema kao izraz složenosti, a drugi je broj svesnih upravljačkih akcija u jedinici vremena.

Sistem je složeniji što više ima elemenata koji funkcionišu kao njegovi podsistemi. Sa aspekta broja svesnih upravljačkih akcija u jedinici vremena složeniji su oni sistemi koji imaju veći broj impulsa za upravljačke akcije u jedinici vremena.

U literaturi postoji nekoliko priloga klasifikaciji sistema. Uobičajena je i dosta česta sistematizacija sistema na: realni/apstraktni, statički/dinamički, deterministički/stohastički, otvoreni/zatvoreni. Ako se za kriterijum uzme postojanje, odnosno nepostojanje objekata ili pojave, onda se sistemi mogu podeliti na realne i apstraktne.

22

Realan sistem je onaj sistem koji predstavlja realan objekat ili realnu pojavu. Ovu grupu sistema čine sledeći sistemi:

mehanički, fizičko-hemijski, organski, društveni.

Apstraktni sistem. Opšta teorija sistema u skladu sa svojim nazivom obuhvata sve postojeće konkretne sistemske teorije. Prema tome, ona je dovoljno apstraktna, a njeni termini i pojmovi mogu se interpretirati u svakoj specifičnojsistemskojčnoj sistemskoj oblasti. Sistemi koje ona proučava moraju biti opšti, pa s toga i apstraktni.

Defnicija apstraktnog sistema može se iskazati primenom lingvističke teorije i teorije skupova. Tako se dolazi do sintetičke definicije: apstraktni sistem određuju:

1. neki skup implicitno određenih formalnih objekata;2. neki skup elementarnih transformacija T;3. neki skup iskaza koji opisuju formalne objekte, a koriste se za

formiranje novih vidova tih objekata;4. neki skup pravila P kojim se obrazuju nizovi elemenata skupa T.

Ta definicija omogućuje izgradnju nove teorije koja važi za formalne objekte, a u stvari određuje apstraktni sistem. Ako je kriterijum vremensko trajanje ponašanja sistema, onda se sistemi mogu podeliti na statičke i dinamičke sisteme. Karakteristike statičkih, odnosno dinamičkih sistema svode se uglavnom na sledeće.

Statički sistemi. Statički sistem je sistem čije se stanje ne može u toku izvesnog vremenskog razmaka menjati. Prema shvatanjima nekih autora i naučnika iz oblasti kibernetike, statički sistemi su oni sistemi kod kojih nema potrebe za upravljanjem. Zapravo, oni postoje ali ne „funkcionišu“. Ili, ako funkcionišu, tada funkcionišu „sami”. Međutim, ako i samo „postoje“, ovi sistemi se ipak menjaju, ali je promena dugoročna ili vrlo spora.

Dinamički sistemi. Dinamički sistem je takav sistem čije se stanje menja tokom vremena pod dejstvom upravljačkih akcija. Ili, dinamički sistem je sistem koji okolina svojim dejstvom želi da menja, ali upravljanje održava sistem u prvobitnim performansama.

Pri promeni stanja sistema dolazi do pojave transformacije energije i do prenosa energije, materije ili informacije između pojedinih delova

23

sistema. Stanje dinamičkog sistema i upravljačke akcije u njemu funkcije su vremena. Reč dinamika sistema često se upotrebljava u nameri da se izrazi brzina promene stanja sistema. Obzirom da sve promene koje se odigravaju u sistemima ne mogu biti trenutne, te brzina promena često varira zavisno od vrste i karaktera dejstva u sistemu, kreću se od mikrosekundi pa do više godina. Sve te promene tokom vremena nazivaju se prelazni režim ili prelazne pojave.

Najčešće, dinamički sistemi imaju osobinu da je brzina promena stanja sistema funkcija samo trenutnog stanja i upravljanja, a ne zavisi od stanja u prošlosti i u budućnosti. Takvi sistemi imaju jednostavnije oblike matematičkih modela i mogu se efikasno simulirati na računarima. Ako je kriterijum određenosti i neodređenosti ponašanja sistema, onda se sistemi mogu podeliti na determinističke i stohastičke

Deterministički sistem je takav sistem čije se ponašanje može sasvim tačno odrediti. U determinističkom sistemu sa upravljanjem pretpostavlja se postojanje određenog cilja i kriterijuma upravljanja. U determinističke sisteme spadaju svi tehnički i fizičko-hemijsk isistemi. Ti sistemi imaju poznatu strukturu, a njihovo funkcionisanje se zasniva na osnovu određenih zakona (principa).

Stohastički sistem ima ponašanje koje se ne može unapred predvideti, već se može samo procenjivati. Sistem je stohastički ako primena određene upravljačke akcije transformiše poznato stanje sistema u jedno iz skupa mogućih stanja, a ne u jedinstveni i strogo određeni ishod (koji je unapred određen, izračunat). Skup mogućih stanja karakteriše funkciju raspodele slučajnih veličina. Ponekad se pod stohastičkim sistemom podrazumeva sistem čije stanje se tokom vremena nedovoljno poznaje. Međutim, kod stohastičkih sistema pre primene upravljačke akcije zna se samo raspodela mogućih stanja, a tek nakon njenog dejstva sistem se nalazi u novom poznatom stanju. Stohastičko ponašanje sistema nastaje:

1. Kada stohastički spoljni uslovi utiču na ponašanje determinističkog sistema.

2. Unutrašnji mehanizmi u sistemu menjaju se iz nepoznatih razloga, ali se pretpostavlja da su stohastičke prirode. Kao primer za stohastički sistem može da posluži primer nastave u kojoj su ponašanje i reagovanje učenika slučajne veličine. Ulazna veličina u sistemu je slučajna veličina, metoda izlaganja nastavnika.

Ako je kriterijum odnosa sistema i okoline, onda se sistemi mogu podeliti na otvorene i zatvorene.

24

Otvoren sistem je onaj koji vrši razmenu energije, materije ili informacije sa okolinom, a koje su relevantne za funkcionisanje i strukturu sistema. Velika većina realnih sistema su otvoreni sistemi, jer vrše jednu od navedene tri razmene sa svojom okolinom. Prema vrsti razmene postoje tri tipa otvorenosti: materijalna, energetska, ili informaciona, a u zavisnosti od obima razmere zavisi stepen otvorenosti. Stepen otvorenosti nije jednoznačno određen, već se određuje od slučaja do slučaja.

Zatvoren sistem je onaj sistem koji ne vrši razmenu materije, energije ili informacije sa svojom okolinom u onom obliku koji je relevantan za funkcionisanje sistema. Zbog toga u objektima takvog sistema promene nastaju samo usled njegovih unutrašnjih mehanizma.

Hijerarhijsko uređenje sistema. Svi društveni sistemi su sa više nivoa i sa više ciljeva. Zato i se govori o njihovom hijerarhijskom uređenju.

Jer, nema samo dva, ili tri nivoa, već je reč o celom nizu nivoa, odnosno, da upotrebimo termin Jana Tinbergena, svaka konkretna analiza koju vršimo ima svoj broj nivoa koji moramo imati u vidu (zato on govori o „system of levels”), isto onako kao što svaka odluka i svaka akcija ima, opet, svoj optimalni nivo. Za neku odluku, ili akciju optimalan nivo može biti nastavni predmet, za neku škola, region, država, savez više država, i tome slično. Dakle, da li ćemo u nekoj konkretnoj analizi uzeti da posmatramo veliki sistem (obrazovanje) na tri, četiri ili na deset nivoa, zavisi od vrste analize, od toga šta je optimalan broj nivoa za takvu analizu.

Međutim, hijerarhija kod svih vrsta društvenih sistema vrlo je složena ne samo zbog navedenog postojanja više nivoa i varijanta broja nivoa u zavisnosti od tipa akcija koje se vrše odnosno tipa odluka koje se donose, već i zbog postojanja različitog ranga, različitog prioriteta nekih podsistema u datom sistemu. Pri tome, ni sistemi na istom nivou nemaju isti prioritet među sobom upoređeni: nemaju sve škole isti značaj za svoj grad, niti za svoj region, ili za celu državu. I, kao što se može govoriti o celom „sistemu nivoa“, tako se može govoriti o postojanju vrlo složenog „sistema prioriteta, koji je, osim toga, podložan stalnim promenama budući da se ne može ustanoviti takva skala prioriteta koja bi bila ista za sve nivoe i za neki duži period razvoja.“ Ovo postojanje više nivoa, tj. raznih podsistema sa njihovim različitim ciljevima kao i sa različitim prioritetima zaslužuje još nešto bliže objašnjenje. Postojanje više nivoa se može objasniti: ...“Smisao nivoa se, u suštini, zasniva na principu prioriteta akcije, tj. akcije jedinica na višem nivou imaju prvenstvo nad

25

akcijama jedinica na nižem nivou“. Uzmimo, vrlo uprošćeno, dva sistema: reći ćemo da je na višem nivou onaj čije donete odluke direktno utiču i uslovljavaju odgovarajuće odluke i aktivnost drugog sistema (tj. nižeg nivoa), dok s druge strane, odluke donete od sistema nižeg nivoa utiču na odluke višeg nivoa samo indirektno, tj. preko sistema funkcionisanja velikog sistema kome oba navedena sistema pripadaju.

U cilju još jasnijeg razlikovanja ko, kako i na koga utiče dovoljno je, za sada, uzeti samo ova tri nivoa (koliko da izbegnemo uzimanje jedino graničnih):

a) najviši nivo (tj. ne postoji ni jedan drugi sistem koji je iznad ovoga, svi su ispod njega);

b) srednji nivo (ima sistema i iznad i ispod njega); i, najzadc) najniži nivo (nema nikoga ispod, svi su iznad ovog sistema).

Najviši nivo utiče na niže nivoe raznim vrstama koordinacija akcija kao i intervencijama, među kojima kao najtipičnije navodimo sledeće:

svojim odlukama predodređuje odluke nižih nivoa (krupne odluke u reformi sistema);

raznim posrednim merama stvara povoljnu klimu za željene odluke nižih nivoa (stručna savetovanja, seminari, itd.); i,

putem redovnog pružanja informacija utiče na odluke nižih nivoa.

Srednji i najniži nivo:pri donošenju svojih odluka imaju u vidu odluke i informacije

viših; predviđaju unapred moguće dalje intervencije i akcije viših, i na

njih blagovremeno i spremno reaguju; i, pružaju potrebne informacije višim nivoima kako bi njihove

odluke bile što više u skladu sa potrebama nižih nivoa.

Vreme odlučivanja po pravilu je duže što je nivo viši i to iz dva osnovna uzroka: prvo, duže su same pripreme za donošenje odluke, jer su obično u pitanju strateške odluke od dugoročnog značaja (naročito kada odluke donosi najviši nivo); i drugo, odluke koje donosi najviši nivo, a s obzirom na njihov karakter, važe duži vremenski period. Obrnuto, što je nivo niži, odluke se prvo moraju često brzo donositi, nekada čak kao vrlo hitna reagovanja na neočekivane promene; drugo, odluke po pravilu ne važe za duge periode (obično su kratkoročne i srednjoročne, a ukoliko su, izuzetno, dugoročne, tada su usklađene sa odlukama viših nivoa); najzad, treće, odluke su daleko brojnije što je nivo niži.

26

Ta krajnje uprošćena šema treba jedino da pruži bliže objašnjenje pojma hijerarhije u sistemima koji su na više nivoa, kakav je slučaj sa svim pedagoškim sistemima, naročito sa obrazovanjem kao jednim velikim sistemom, – kao i da bliže opredele odnose između nižih i viših nivoa.

Naravno, za obezbeđenje kohezije jednog složenog sistema sa više nivoa i sa više ciljeva neophodna je određena međuzavisnost svih njegovih ciljeva, tj. neophodna je pretpostavka da postoji ceo sistem ciljeva. Da bi svi sistemi, na raznim nivoima, koji čine jedan zajednički i veliki sistem bili povezani dovoljnim brojem veza i da bi ceo veliki sistem dobro funkcionisao potrebno je da osnovni cilj razvoja tog velikog sistema, bude razrađen u nekoliko strateških odluka, i da bude dosledno sproveden do dna, tj. da prožima sve njegove podsisteme, na svim nivoima. Naravno, svaki niži nivo, pored najvažnijih ciljeva ima svoje samostalne, specifične ciljeve.

Pored navedenih definicija i klasifikacija sistema, u dugoj upotrebi tog finicija i klasifikacija sistema, u dugoj upotrebi tog termina nastali su novi izrazi u čijoj je osnovi sistem. U svakodnevnoj upotrebi se nalaze reči kao na primer:

Sistematizam je reč koja označava da se sprovodi neki postupak sređivanja prema strogo naučnim principima.

Sistematizovati je reč koja ukazuje da se uređuje neki skup elemenata tako da predstavlja neku skladnu celinu.

Sistematika je pojam izveden iz reči sistem i određuje postupke zasnovane na nauci ili drugim postulatima, prema kojima se vrši prikazivanje, razvrstavanje i grupisanje nekih elemenata.

Sistematodologija je nova nauka na osnovu koje se vrši uobličavanje i uređivanje određene naučne građe.

3.3. Predstavljanje i prikazivanje sistema

Razvoj nauke povećava mogućnosti kvalitetnog prikaza mentalnih i realnih struktura i procesa, tako da je i sistemska metodologija, između ostalog, dobila novu sadržajnu vrednost u predstavljanju i prikazivanju sistema. To omogućuje da se neki objekat ili pojava predstavi različitim izražajnim sredstvima i na različite načine. Za predstavljanje i prikazivanje sistema ima mnoštvo mogućnosti, a ovde će se izložiti samo ona koja na najjednostavniji način omogućuju shvatanje same suštine sistema. Sistemi se mogu prikazivati:

grafičkim putem,

27

blok šemama,tabelarnim načinom,matricama,kinematičkim modelima i nadeskriptivni načinmatematičkim putem.

3.4. Osnove teorije sistema

Savremena sistemska istraživanja obuhvataju širok kompleks naučnih, tehničkih i organizaciono-upravljačkih zadataka, kao vrlo efikasnu metodu za njihovo rešavanje. Novinu u naučnom metodu uvela je Opšta teorija sistema, kao posebna forma u naučno-istraživačkom radu, sa svojom naučnom zasnovanošću i originallnim metodama. Bazu naučne zasnovanosti čine razrešenja dva, međusobno povezana, konceptualna problema:

određivanje filozofskih osnova sistemskih istraživanja, razrada naučnog metoda sistemskih koncepcija.

Razrešavanjem prvog problema obezbeđuje se mogućnost da se ustanovi univerzalni značaj sistemskih istraživanja. Rešenje drugog problema daje osnovu za primenu novog naučnog metoda za sistemska istraživanja.Za označavanje kompleksa metodoloških problema sistemskog istraživanja u naučnoj literature uveden je pojam sistemski pristup.Sistemski pristup u savremenoj nauci predstavlja speciijalnu metodološku koncepciju, koja ima zadatak da u sistematičnom obliku formuliše sveukupnost metoda istraživanja i konstruisanja sistema različitih tipova i klasa. Važno je istaći da u takvom poimanju sistemski pristup ne pretennduje na iznalaženje opštih rešenja, već su to metodološka saznanja pomoću kojih konkretizuju odgovarajuća pojedinačna rešenja.

Sistemskom pristupu u rešavanju naučnih i stručnih problema pridaje se sve veći značaj, a metodologija sistemskih istraživanja čini osnovu naučnih istraživanja koja su primenjena u ovoj knjizi.Razlozi interesovanja za probleme sistemskog istraživanja dovoljno su jasni i više puta isticani u literaturi. Jedan od najvažnijih postulata polazi od čiinjeenice da praktično u svakoj sferi čovekove delatnosti: u nauci, obrazovanju, tehnici, proizvodnji, upravljanju itd., čovek se ne susreće sa izolovanim objekktima, stvarima, procesima ili pojavama, već sa njihovim složenim, međusobno poovezanim kompleksima koji u stvari predstavljaju različite vrste sistema. Zadatak istraživanja takvih sistema neminovno je doveo do pojave problema metoddologije takvog

28

istraživanja. To praktično znači da postavljani problem naučnog istraživanja treba identifikovati kao sistem da bi bio tretiran u svetlu sistemskog pristupa. Na tom planu principijelni značaj ima razdvajanje (i utvrđivanje međuusobne veze), s jedne strane specijalnih sistemskih istraživanja i, s druge strane, metodologije istraživanja i analize sistema. Ovakav zaključak, nameće se sa očiiglednom posledicom tradicionalnog odnosa na relaciji metodološkog i speciijalnog naučno-istraživačkog tretiranja konkretnog problema.

Razdvajanje globalne sfere sistemskih istraživanja na specijalna sistemska istraživanja i meetodologiju analize sistema, postavlja u prvi plan principijelno različite zadatke, koji se rešavaju u svakoj pojedinačnoj oblasti, kao što je izgradnja modela konkkretnih sistema i izvlačenje konsekvenci i uopštavanje tih modela. Drugi pristup je obrnut: polazi se od metodoloških principa na kojima se konstruišu modeli problema koji se istražuje. U prvom slučaju prilaz naučnom istraživanju zasniva se na metodima i aparatu specijalnih nauka u kombinaciji sa metodom i tehnikama sistemskog istraživanja.

Na bazi istaknutih specifičnosti specijalnih sistemskih istraživanja i specijalnih sistemskih istraživanja i metodologije analize sistema između tih oblasti postoje uočljive međusobne veze. I bez obzira na prisustvo takvog jedinstva koje, zapravo, i daje za pravo da se objedine te dve različite oblasti u jedinstvenu sferu sistemskih istraživanja, uočavanje razlika među njima ima ne samo principijelni značaj, nego se javlja kao neophodan uslov progresa kako specijalnih sistemskih istraživanja, tako i metodologija istraživanja sistema u celini. Sistemski pristup čine metodološke osnove svih sistemskih nauka. Sistemski pristup se ostvaruje uz pomoć primene intelekta (mišljenja), tehnike i sredstava zasnovanih na sistemskom mišljenju i opštoj teoriji sistema.

Sl.3.3: Koncept sistemskog pristupa

Postavlja se pitanje šta su ulazi, procesi, izlazi i da li postoji zadovoljstvo izlazom. Ako ne vrši se korekciju ulaza i ponekad procesa. Primaran cilj je izlaz i zbog njega se sve radi. Na osnovu sistema napravi se model, a na osnovu njega vrši se istraživanje i stiču nova znanja.

29

Sl. 3.4: Konceptualni model sistema

Sa kriterijumom funkcionisanja traži se optimalno, odnosno suboptimalno rešenje. Na modelu sistema se vrše eksperimenti koji treba da sadrži ključne karakteristike originala. Kriterijum ocjenjivanja treba da “odluči” šta treba korigovati na prvobitnom objektu. Suština proučavanja je poboljšanje objekta proučavanja. U zavisnosti od pojave koja se želi proučavati postavlja se neki određeni cilj.

3.5. Koncept opšte teorije sistema

U domenu naučnog stvaralaštva neprekidno se javljaju novine, nove nauke, naučne discipline, teorije i metode. Prilikom pojave nove nauke javlja se i potreba za novim naučnim metodama. Tako je pojava kibernetike, nauke čiji je predmet izučavanje upravljanja složenim dinamičkim sistemima, uslovila iznalaženje novog odgovarajućeg naučnog metoda. Taj novi naučni metod stvaran uporedo sa novom naukom jeste opšta teorija sistema.

Teorija sistema je zajednički naziv za sistemske nauke, tj. ona je metateorija ili sistem sistemskih nauka. Vreme bitnih promena koje je omogućilo dalji razvoj nauke i društva nastupilo je s 20. vekom. (Norbert Wiener - otac Kibernetike). Teorija sistema je nastala u tom vremenu novih saznanja i shvaćanja (Ludvig von Bertalanffy). On je 1937. na simpoziju u Chicagu istupio s referatom o potrebi stvaranja opšte teorije i metode kojom bi se rešavali teorijski i praktični problemi raznih područja nauka.

Nakon II. svetskog rata formirano je Društvo za razvoj opšte teorije sistema. U razdoblju nastajanja i razvoja teorije sistema stvarali su se razlozi i uslovi za orjentaciju ukupne nauke na drugačija shvaćanja

30

prirode. Ta nova shvatanja prihvatila su objašnjenje probabilističkog (verovatnosnog) tumačenja sveta sa kraja 19. veka. Dvadeseti vek je probabilizmu dodalo Ajnštajnovu teoriju relativiteta na koju se nadovezala kvantna fizika. U 80.-im godinama 20. veka formirana je i teorija determinističkog haosa koja zaokružuje savremeno shvatanje prirode i društva. U tim uslovima razvija se niz naučnih disciplina koje u svojoj paradigmi imaju ta nova saznanja, a paradigmu čini sistemsko mišljenje.

Sistemsko mišljenje predstavlja temelj metodologije Teorije sistema. To je način mišljenja koji svaki problem ili deo stvarnosti posmatra kao sistem. Do dvadesetog veka dominantan način mišljenja i rešavanja problema bilo je klasično analitičko mišljenje:

– deterministički pogled na svet,– problemi se rešavaju izolovano od okoline - jednostrano,– dominira induktivno istraživanje,– o celini se zaključuje na osnovu delova, itd.

Prema sistemskom mišljenju svaka se pojava posmatra kao sistem koji je istovremeno i deo šire okoline. Pod uticajem sistemskog mišljenja formirala se i Teorija sistema kao zajedničko ime za sistemske nauke.

Koncepti - načela sistemskog mišljenja: Sve je sistem i podsistem Probabilističko shvatanje sveta Kompleksnost prirode i društva Sinergizam Dinamičko posmatranje pojava Holističko sagledavanje i rešavanje problema Relativnost svih pojava Sva navedena i druga polazišta na kojima se bazira sistemsko

mišljenje predstavljaju paradigmu savremene nauke.

Sistem može predstavljati sve što čini najmanje dva dela koji su pritom međusobno zavisni – povezani materijom, energijom, informacijom ili samo idejom na formalno- logičnom nivou:

S = { E, R, F }

E – elementi

R – struktura

F - funkcija

Podsistem je funkcionalna celina unutar sistema:

PS = { E, R, F }

31

Koncept “sve je sistem i podsistem” (celina–deo) proteže se u makro i mikro svet.

3.6. Probabilističko shvatanje sveta

Uvela ga je teorija verovatnoće koja se pojavila u XVII veku i razvijala tokom XVIII i XIX veka. U tom je periodu dominiralo je determinističko shvatanje sveta izraženo u Njutnovim zakonima prirode (Isak Njutn, engl. fizičar, matematičar i astronom (1642–1727.). Rezultati koje je dao Njutn o kretanju, akciji–reakciji sila, gravitaciji itd. genijalni su, ali su se prema Ajnštajnovoj teoriji relativnosti pokazali samo kao posebni slučaj prirodnih pojava.

Dokazano je da se sve pojave u prirodi odvijaju uz određenu nepouzdanost, tj. da deluje “slučaj”.

Prema tome, rezultati dobijeni determinističkim pristupom samo su više ili manje verovatni.

Savremena fizika u svojim najnovijim dostignućima koji su izraženi u Teoriji determinističkog haosa, još više potvrđuje Teoriju verovatnoće opravdanost probabilističkog gledanja na svet.

Kompleksnost prirode i društvaPod pojmom “kompleksno” podrazumeva se nešto vrlo složeno što nije moguće do kraja opisati. Kompleksnost označava mnogobrojnost pojava i odnosa. Teorija sistema koristi se sistemskim pristupom i metodom crne kutije za rešavanje problema kompleksnosti.

SinergizamTo je pojam – složenica grčkih reči koje označavaju sudelovanje dva ili više organa, delova neke realativne celine. Delovanje neke celine nije moguće svesti na deo i objasniti ga poznavanjem samo delova celine. Istovremeno delovi i odnosi između njih određuju funkcionisanje celine. Priroda i društvo se ogledaju upravo u raznolikosti oblika i sadržaja koji su rezultat dinamike sinergističkog delovanja njihovih komponenti na određenom nivoa odnosa.

Dinamičko posmatranje pojavaUključuje jedinstvo prostora i vremena. Dinamika je pojam uveden u klasičnoj njutnovskoj mehanici kretanja tela, koja može rešiti probleme samo u području malih brzina. Savremena kvantna fizika i teorija

32

relativiteta pokazale su da se njutnovski obrasci shvatanja kretanja mogu uzeti samo kao posebni slučaj opšte dinamike prirode. Savremeno gledište se temelji na posmatranju svake pojave kao neprekidnog kretanja.

Holističko sagledavanje i rešavanje problemaJedno je od temeljnih načela savremene naučne metodologije (grčki: “holos” – čitav, potpun, celovit). Često se izjednačuje sa sistemskim pristupom zasnovanom na sistemskom mišljenju. Ako je sve sistem i podsistem tada je problem na kom nivou uzeti pojavu kao zaokruženu relevantnu celinu posmatranja – istraživanja. S tim je u vezi i timsko rešavanje kompleksnih problema.SuprotnoS tim je u vezi i timsko rešavanje kompleksnih problema. Suprotno opštem mišljenju, multidisciplinarni pristup poimanju i definisanju celine ne daje očekivane rezultate. Sposobnost sinteze odvojenih delova u koherentnu celinu predstavlja mnogo složeniji proces od generisanja informacija iz različitih perspektiva.

Bez kvalitetno definisane metodologije, proces definisanja i objašnjenja celine na osnovu multidisciplinarnog pristupa (pokušaj definisanja celine iz različitih perspektiva) izgleda kao pokušaj slepog čoveka da prepozna slona. Pa onda zavisno iz koje perspektive opaža slona slepi čovek ga zamenjuje sa zmijom (surla), stubom (noga), lepezom (uho) ili kopljem (kljove). Prethodni primer pokazuje beskorisnost pokušaja definisanja celine iz različitih perspektiva, a bez da se unapred pokuša stvoriti pojam celine.

Relativnost svih pojavaRelativnost svih pojava i njihovih odnosa proizlazi iz prirode na način kako ga je objasnila teorija relativiteta. U rešavanje svakog stvarnog problema uključen je posmatrač. U procesu posmatranja i rešavanja problema (proces ili sistem) deluje na posmatrača ali istovremeno i posmatrač deluje na objekt posmatranja. Zaključak koji se donosi biće relativno tačan samo u odnosu na “nešto drugo”. Teorija verovatnoće i Teorija determinističkog haosa potvrđuju da ništa nije moguće apsolutno predvideti.

Sistemske teorijePrirodne nauke su otkrile „haos”. Sociološka nauka se susrela sa „kompleksnošću”. Ali haos i kompleksnost nisu odlike sadašnje nove stvarnosti; oni su obeležja ljudske percepcije i razumevanja. Svet se doživljava kao sve više kompleksan i haotičan, jer se koriste neadekvatni

33

koncepti za objašnjenje složenih pojava. Kada čovek nešto razume, više na to ne gleda kao na nešto kompleksno ili haotično.

Tokom prošlog veka, sve više se specijalizovao jedan jezik, jezik analitičke nauke (metodologije). Kako je naglašavano, jedan jezik, sa izuzimanjem drugih, sve je postalo jednodimenzionalno i predvidljivo. Danas je analitički jezik prodro u sve aspekte savremenog života. Sistem obrazovanja, organizacije, interakcije, komunikacije, čak i izbor rekreacije, sporta i hrane izvršava se u okvirima pretpostavki i primena analitičkih alata. Otuđivanje, težnja za moći, frustracija, nesigurnost i dosada samo su neki simptomi nadolazeće kulture, gde unapred stvorena intelektualna dobra čine predmet masovne proizvodnje.

Tendencija da se sve pojednostavi do nivoa koja ne zahteva ozbiljno razmišljanje pretvorila je politički sistem u glasačku industriju, koja pretpostavlja da su ljudi prepustili izbor svojih života kad su odabrali vođe. Dopušteno je, da unapred određene vrednosti analitičke kulture definišu šta je dobro, ispravno i lepo. Ali, nešto nedostaje u načinu na koji ljudi razmišljaju o sopstvenim životima. Ono što je postalo dominantni jezik ovog vremena omogućuje samo delimično razumevanje realnosti i odnosi se samo na delove čovečijeg bića, a ne na celinu.

Treba holistički jezik, jezik sistema, koji će dozvoliti da se vidi kroz haos i razumevanje kompleksnosti. Jezik međudelovanja i svrhe pomoći će da se nauči novi način života tako da se uzima u obzir različiti načini gledanja, delovanja i postojanja u svetu. Tek tada se mogu dizajnirati nove metode ispitivanja, novi načini organizacije i način života koji će omogućiti racionalne, emocionalne i etičke izbore za međuzavisna ali nezavisna socijalna bića. Taj sistemski jezik ima dve dimenzije: Prva dimenzija je okvir za razumevanje prirode zveri, bihevioralne karakteristike višeg umnog sistema. Druga dimenzija je operacionalna sistemska metodologija, koja izlazi izvan jednostavnog deklarisanja poželjnosti sistemskog pristupa i osigurava praktični način definisanja problema i dizajniranja rešenja.Postoji bitna razlika između TQM-a (Total Quality Menagement) i sistemskog razmišljanja. TQM deluje unutar postojećeg obrasca, može se naučiti i primeniti kao nezavisni set alata i metoda. Sistemska metodologija ne može se odvojiti od sistemskih načela. Sistemski alati i metode su neefikasni ako se izoluju od obrasca čiji su integralni deo.

Sistemska načelaSistemska metodologija se definiše pomoću pet načela:

otvorenosti,

34

svrsishodnosti, multidimenzionalnosti, posledične osobine i kontraintuicije.

Sl. 3.5: Sistemska načela

Ova načela deluju zajedno kao interaktivna celina, definišu bitne odrednice i pretpostavke o ponašanju organizacije gledano sa aspekta svrhovitog višeg umnog sistema.• Ova načela su sastavni deo treće generacije sistemskog pristupa.• Oni su građevni blokovi mentalnog modela koji treba konstruisati da bi ljudi postali sistemski mislioci i sistemski dizajneri.

3.7. Postavke opšte teorije sistema

Opšta teorija sistema je nauka koja se bavi izučavanjem sistema primarno s aspekta zakonitosti i principa koje u njima vladaju. Ona se ne bavi konkretnim sistemima, već zajedničkim svojstvima svih sistema. Ovaj naučni pristup posmatra složene predmete i pojave u njihovoj celovitosti i dinamičnosti, pa se na bazi tako stečenih saznanja može upravljati ponašanjem i razvojem sistema, težeći optimizaciji njegovih procesa u cilju efikasnijeg ostvarivanja postavljenih ciljeva.

Glavni predmeti proučavanja ove naučne discipline su fenomeni rasta i razvoja sistema, jer ovi procesi slede iste zakonitosti bez obzira o kom se problemskom području radi i koja ih naučna disciplina specifično proučava.Treba ponovo naglasiti da se opšta teorija sistema bavi izomorfizmom procesa u sistemima, a ne za sisteme kao specifične objekte ili pojave. Opšta teorija sistema svojom metodologijom omogućava:

35

izgradnju opšte metodologije u cilju shvatanja problema stvarnosti u kojoj živimo; iznalaženje univerzalnog instrumentarija istraživanja uzajamno povezanih pojava i to najrazličitije prirode; iznalaženje načina efikasnog korišćenja kompleksa stvari, pojmova itd., koje je teško shvatiti i sa kojima je teško upravljati zbog njihove velike složenosti i dinamizma.

Opšta teorija sistema ima vrlo snažan uticaj na razvoj svih naučnih oblasti, izazivajući u njima korenite promene. O nastanku i značaju opšte teorije sistema ruski filozof A. I. Rakitov kaže: „Pojam sistema bio je poznat filozofima, naučnicima koji su radili u raznim oblastima nauke, još odavno, ali potreba formulisanja i izučavanja principa sistemnosti nije postojala u tako jasnoj i neophodnoj formi u kakvoj ona sada postoji. Naviknuvši da se u svakodnevnom životu služe relativno ograničenim celinama stvari, tj. ograničenim sistemima ljudi, među njima i naučnici, dugo vremena nisu upoznali univerzalni karakter principa sistemnosti. Tek je u XX veku njegov značaj postao savršeno očigledan. To se desilo blagodareći, pre svega, gigantskim uspesima koje je omogućio sistemski prilaz u oblasti kibernetike, u teoriji upravljanja, u savremenoj tehnici.

Da bi se primenio sistemski prilaz u najrazličitijim oblastima ljudske delatnosti, posebno u naučnom istraživanju, neophodno je da se fundamentalno razrade osnovne postavke principa sistemnosti, da se precizira samo shvatanje sistema, da se razradi stroga za rad upotrebljiva teorija sistema. Kretanje u ovom pravcu je već počelo. Desetine i čak stotine naučnika raznih specijalnosti u raznim zemljama razrađuju različite strane teorije sistema”.

Opšta teorija sistema poseduje opšti metod analize primenljiv u svim naukama.

Osnovni zadatak opšte teorije sistema se sastoji u „ formulisanju i definiciji takvih principa koji važe za sistem uopšte”. Koristeći se dalje objašnjenjem Ludviga fon Bertalanfija može se šire objasniti suština Opšte teorije kao novog naučnog metoda: „...ciljevi opšte teorije sistema mogu se označiti na sledeći način:

postoji opšta tendencija ka integraciji različitih nauka, prirodnih i društvenih, ova teorija može biti važno sredstvo za pomaganje egzaktne teorije u nefizičkim oblastima nauke, takva integracija javlja se usredsređenjem u opštu teoriju sistema,

36

razvijajući jedinstvene principe, koji se protežu vertikalno kroz područje svake pojedinačne nauke, ova teorija nas vodi bliže cilju jedinstva nauke, ona može voditi do tako jake potrebe integracije u naučnom obrazovanju”.

Tekovine opšte teorije sistema mogu se sažeti u nekoliko bazičnih postavki:

Pri istraživanju sistema naglasak je na istraživanju uzajamne povezanosti i međuzavisnosti komponenti sistema. Istraživanje svojstava pojedinih komponenti predmet je specifičnih naučnih disciplina. Komponente sistema uvek treba posmatrati u okviru funkcionisanja sistema kao celine, a ne zasebno, odnosno nezavisno od drugih komponenti. Zanemarujući veze pojedine komponente sa drugima može se dogoditi da se nesvesno zanemare neka bitna svojstva sistema što vodi do pogrešnih saznanja. Takvo se posmatranje složenih pojava, predmeta i problema naziva holistički pristup. Delovanje komponenti sistema uvek treba posmatrati u skladu sa ostvarivanjem ciljeva sistema kao celine. Uzimanje cilja sistema kao osnovnog kriterijuma ocene delovanja njegovih komponenti naziva se teleološko načelo. U određivanju sistema važi hijerarhijski princip da se svaki sistem sastoji od komponenti koje mogu biti ili podsistemi ili elementi. Podsistemi su one komponente sistema koje se prema potrebi razlažu na svoje delove, a elementi se posmatraju kao konačni delovi. Sa druge strane svaki je sistem podsistem nekog nadsistema koji se obično označava kao okolina sistema. Svaki sistem je u interakciji sa svojom okolinom sa kojom razmenjuje materiju, energiju i informacije. Okolina ujedno određuje cilj sistema, prenoseći mu to informacionim tokovima, tokovi materije i energije služe za ostvarivanje postavljenog cilja. Glavno obelježje sistema je njegov proces kojim se ulazne veličine transformišu u izlazne. Radi se materijalnim, energetskim i informacionim veličinama. Deo ulaznih veličina se transformiše u korisne izlazne veličine kojima se ostvaruje cilj sistema, a deo se utroši na funkcionisanje samog sistema, te se transformišu u neiskorisne izlazne veličine. Da bi sistem mogao ostvarivati postavljene ciljeve s njim se mora upravljati. Sistem bez upravljanja teži stanju maksimalne entropije koja se može tumačiti kao kvantitativna mera nereda u sistemu. Po svojoj prirodi entropija je isto što i informacija, ali

37

suprotnog predznaka. Upravljanje sistemom je dodavanje novih količina informacija u sistem čime se smanjuje ili potire entropija. Upravljane sistemom znači njegovo održavanje u željenom stanju. Da bi to bilo moguće potrebno je najprije znati tačno trenutno stanje sistema, zatim ga uporediti za željenim stanjem, pa preduzeti aktivnosti da se sistem usmeri ka željenom stanju. U kibernetici se taj proces naziva regulacija, sam princip negativna povratna veza. Za uspešno ostvarivanje ciljeva sistema, odnosno povećanje njegove efikasnosti i efektivnosti, ključna su dva pomoćna procesa unutar sistema a to su specijalizacija i integracija. Specijalizacija je ujedno uslovljena integracijom i povećanjem kohezije među komponentama sistema. Specijalizovane komponente ne mogu samostalno opstati. Ciljevi sistema se mogu postići na različite načine, što se označava načelom ekvifinaliteta. No nisu svi ti načini jednako dobri. Iako je bazični kriterijum uspešnosti sistema ostvarivanje cilja, ne manje bitan je i kriterijum efikasnosti.

38

4. KIBERNETIKA I PRAVO

4.1. Kibernetika kao nauka

Intenzivan razvoj nauke, tehnologije i tehnike, označen od B. Rasela, kao „naučno-tehnološka revolucija”, uslovljava neophodnost interdisciplinarnog metodološkog pristupa u naučnim istraživanjima, kao i pragmatičnim rešenjima stručnih problema.

Parcijalizacija, odnosno usko usmeravanje naučnih istraživanja uslovila je logičku antitezu, težnju ka transdiciplinarnom, globalnom metodološkom sagledavanju u nauci. Opšta sinteza nauka i istraživanja vezana je za kibernetiku i opštu teoriju sistema.

Reč «kibernetika» prvi put se javlja kod Platona, koji ju je skovao od reči kibernetos – grč. kormilar da bi ukazao na složenost, dinamičnost i nepredvidljivost upravljanja. Kasnije Amper koristi reč kibernetika da bi označio nauku o upravljanju ljudskim društvom. Kibernetika (grč.–upravljam, vladam) je nauka o opštim zakonima procesa upravljanja i komunikacije u organizovanim sistemima – mašinama, živim organizmima i međusobnom odnosu jednih prema drugima; definiše se kao nauka o načinima primanja, predaje, čuvanja, obrade i iskorištavanja poruka u mašinama, živim organizmima i međusobnom odnosu jednih prema drugima. Tvorac kibernetike je Norbert Wiener. Prvu knjigu objavio 1948. godine i to pod naslovom “Kibernetika ili upravljanje i komunikacija kod živih bića i mašina”, druga njegova knjiga je “Kibernetika i društvo”.

Kibernetika je nastala na osnovama analogije između ponašanja bioloških organizama i tehničkih uređaja – mašina. Složenost kibernetičkih procesa i brzina odvijanja samih procesa u većini slučajeva izmiče praćenju i kontroli od strane čoveka, usled njegove psihofizičke ograničenosti. Tako se javljaju i prve ideje o konstruisanju takvih mašina koje bi izvršavale niz aritmetičkih i logičkih operacija koje su do tada bile isključivo privilegija čoveka. U poređenju sa drugim naukama kibernetika je na samom početku svog razvoja. Nema generalne definicije koja je opšte prihvaćena. Navešćemo samo dve:

Lerner A. J.: „Kibernetika danas predstavlja opštu teoriju upravljanja, koja može da se primeni na svaki sistem. Pri tome se pod sistemom podrazumeva sjedinjenje bilo kojih elemenata, koji se posmatraju kao skladna celina”.

39

Norbert Winer: „Kibernetika je nauka koje se bavi teorijom upravljanja i komunikacije kod živih bića i mašina.”

Kibernetika je nauka o upravljanju procesima i sistemima svake vrste. Predmet istraživanja kibernetike su sistemi u kojima se odvija proces upravljanja. Ti sistemi mogu biti prirodni, društveni ili tehnički. Kibernetika proučava odnose i svojstva upravljačkih procesa u tim sistemima. Upravljački su procesi neposredno povezani s informacionim procesima, odnosno s prikupljanjem, oblikovanjem, prenosom, memorisanjem i obradom podataka.

Pomoću informacija se nastoje izraziti opšte zakonitosti upravljanja procesima u realnim sistemima. U daljoj fazi kibernetskog istraživanja sistema posebna uloga pripada analognom zaključivanju. Prvo se istražuju komponente sistema, veze među njima, pa se upoređivanjem saznanja o više istraživanih sistema utvrđuju sličnosti među njima, a zatim se na bazi utvrđenih sličnosti analogno zaključuje o drugim osobinama istraživanog sistema. Zaključci se proveravaju na odgovarajućim modelima, a zatim se primenjuju u upravljanju konkretnim sistemima i procesima sa svrhom da se postignu optimalni rezultati.

Kibernetika, dakle, istražuje formalne, strukturne i funkcionalne zakonitosti upravljanja u realnim i teorijski mogućim pojavnim oblicima dinamičkih sistema sa svojstvima samoupravljanja ili samoregulacije. Neki od osnovnih ciljeva kibernetike su:

Utvrđivanje principa ponašanja sistema.Utvrđivanje uzroka i prirode ograničenja svojstvenih upravljanim

sistemima.Uspostavljanje temeljnih zakona upravljanja sistemima.Omogućavanje praktične primene teorijskih saznanja

Kibernetika se može tumačiti i kao veština upravljanja što je izvorno značenje grčkog korena te reči. Za ostvarivanje svojih ciljeva kibernetika se oslanja na nekoliko teorijskih koncepta, a to su:

Teorija komunikacija obuhvata teoriju znakova, teoriju informacija i teoriju kodiranja. Ona nastoji da istraži i iskoristi zakonitosti slanja, prenosa, primanja i tumačenja prostorno i vremenski moduliranih signala.

Teorija algoritama bavi se utvrđivanjem pravila za određivanje postupaka rešavanja složenih problema. Posebno područje

40

teorije algoritama se odnosi na određivanje postupaka pri obradi podataka pomoću računara.

Teorija odlučivanja omogućuje da se transformacijom informacija uz pomoć pravila odlučivanja između više alternativa odabere optimalna.

Teorija sistema omogućila je stvaranje metoda i tehnika za potrebe analize kompleksnih sistema.

Teorija povratne sprege ima ključnu ulogu u istraživanju regulacije procesa, odnosno u praktičnim situacijama upravljanja složenim sistemima.

Kibernetika je nauka o upravljanju međusobno povezanih procesa koji se zbivaju u sistemima kao što su organizmi, zajednice i tehnički uređaji. Kontrola i upravljanje se vrše nad sistemom kao celinom, vezama među procesima, mrežama međusobnih odnosa sistema. Ključne reči kibernetike su: sistem, upravljanje, kontrola, regulacija. Upravljamo uz pomoć regulisanja. Cilj kibernetike je da otkrije i formalizuje komunikacije i da uspostavi kontrole na bazi komunikacije. Osnova upravljanja je informacija, odnosno komunikacija. Kibernetika je začetnik informatičke ere.

Svi digitalni računari su se u suštini razvili nakon razvoja kibernetike. Svi informacioni sistemi imaju ključnu namenu da obezbede ljudima mogućnost upravljanja. Kibernetika se koristi matematičkom logikom, teorijom vjerovatnoće, numeričkom matematikom, teorijom informacija, kao i teorijom sistema. Nastoji da npr. računar napravi kao deterministički sistem, a cilj je da se sve determiniše. Nedeterminisan kompleksan sistem je čovek. Pokušava se da nedeterministički sistem što više dovede u determinističko područje. Kibernetika nastoji da dinamičan sistem pojednostavi i svede na što stabilniji sistem. Kibernetika proučava odnos dela i celine, i teži da stvori sklad između njih.

Logika kibernetike počiva na dva ključna pravila:1. postojanje suprotnosti (da bi nešto lakše shvatili)2. kretanje nastaje iz sklada suprotnosti (ako ne bi bilo suprotnosti,

ne bi bilo ni kretanja)Tri ključna sektora (teorija) u kibernetici:

• opšta teorija kibernetike koja proučava opšta načela upravljanja• tehnička iz koje se se razvili analogni i digitalni sistemi• primena kibernetike (medicina, psihološka, ekonomska, pravna...)

41

Kibernetika uzima informaciju kao osnovu za upravljanje, pa se to veže za prikupljanje, obradu, kodiranje podataka, čime se bavi teorija informacija.

Predmet proučavanja kibernetike je upravljanje sistemima i procesima. Sistem je prostor u kojem se odvijaju procesi i u kojem ulazi prelaze u izlaze nekom transformacijom, procesom. Proces je promena koja se prati i na koju se deluje. Promena je razlika između stanja.

Da bi upravljali promenama moramo znati šest pojmova:• predmet (operand)• uzork (operand)• početak• kraj• način prelaska u novo stanje• kapacitet pojave (granica rasta pojave)

Sva otkrića iz prve polovine ovog veka imaju velike implikacije i predstavljaju akceleraciju eksponencijalnog porasta broja naučnih istraživanja i naučnih informacija. Kibernetika, iako je nailazila na velike prepreke na putu svoje afirmacije i prihvatanja, danas ima ogroman značaj u mnogim naukama, uključujući i pedagogiju.

Kibernetskom skupu metoda (kao postgalilejskoj) prirodnoj nauci pripada osim analizovanja i modelovanja (to znači teoretsko rekonstruisanje), i merenje. Analiza razlaže predmet u merljive komponente od kojih se gradi model. Merenje služi za utvrđivanje modelskih parametara, znači da omogućava razvoj, uz pomoć modela, matematičkih kalkulacija za predviđanje i pravila postupaka, umesto samo kao uvid u pojave (za njihovo razumevanje).

Kao što prirodne nauke prvo mere materiju, tako kibernetika meri informaciju. Jedan od kvantitativnih aspekata materije je masa (to jest težina njenog transporta ili ubrzanja trome materije). Jedan od kvantitativnih aspekata informacije je sadržaj informacije, što podrazumeva teškoće pri transportu jedne informacije (odnosno, njenog dospeća-pripreme za njen prihvat-njeno predviđanje ili njeno prebacivanje kroz prostor ili vreme). Za masu i sadržaj informacije potrebna je mera koja raste sa tim transportnim poteškoćama. Pri tome mora dotična mera iznositi 0 ako nema nikakvih poteškoća.

Potpuno analogno traži se mera informacije tako da je sadržaj jedne informacije nula kada se obaveštenje može sa sigurnošću predvideti, na taj način da prilikom prepoznavanja ne zahteva teški transport organa

42

čula. Što je manja verovatnoća predstojeće informacije, to merna vrednost sadržaja informacije mora biti veća. Sastavljanje različitih (međusobno nezavisnih) obaveštenje istog informacionog sadržaja-tj. iste verovatnoće-udvostručava prihvatne ili prenosne poteškoće, odnosno mora se udvostručiti i sadržaj informacije, iako se istovremeno verovatnoća p kvadrira (ali ne i njen komplement 1-p, ali njeno inverzno 1/p da, čija je oznaka “ne verovatnoća” odgovarajuća). Podesna mera sadržaja informacija je znači i = log 1/p - ni jedna druga ne ispunjava bezuslovno navedene uslove. Jedna od mogućih mera jeste “Šenon” (moglo bi se meriti i u “decit”), naime, sadržaj jedne informacije koju određeni primalac očekuje u određenoj situaciji sa verovatnoćom 1/2 (umesto sa verovatnoćom 1/10 jednog obaveštenja informacionog sadržaja 1 “decit” ). Očekujemo vrednost informacije neposredno u Šenonima (umesto u decit-a), ako ne-verovatnoću 1/p logaritmiramo sa bazom 2 (umesto 10):

i / bit = ld 1 / p

U specijalnom slučaju, kad u određenoj situaciji za određenog primaoca sva u moguća obaveštenja imaju istu verovatnoću p = 1 / u, poklapa se ova mera za informaciju i sa merom H koju je 1948. godine uveo Claude E. Shannon uz pomoć definicije

H = - ∑ pk ld

Nazvao je H kao “informaciju” ili “nesigurnost” ili kao “entropiju”. Uopšteno, obaveštenja ipak imaju različite verovatnoće. Trivijalne stvari mogu se lakše pretpostaviti, uobičajenim jezikom govoreći, sadrže manje informacija nego neke ređe informacije. Za (kibernetiku ili humanokibernetiku) je i odgovarajuća mera za informaciju-H meri aritmetičku srednju vrednost :

H = ∑ pk ik

U kibernetici su razvijene određene metode i instrumenti za istraživanje i rešavanje problema u upravljanja sistemima

Opšti postulati kibernetskih metoda i instrumentarija se mogu obuhvatiti sledećim odrednicama:

a) Upravljnje u kibernetskim sistemima se ostvaruje na principu povratne sprege - kružnim tokom informacija, bilo da je reč o održavanju određenog stanja, ili o dinamičkim promenama na upravljanom podsistemu;

b) Za proučavanje pojava sistemu sa upravljanjem koje nemaju determinstičko ponašanje koriste se metode teorije verovatnoće;

43

c) Za probleme koje rešava kibernetika mora postojati jasno postavljeni cilj;

d) U rešavanju problema, kibernetika zahteva uvođenje sistema kao metodologije istraživanja;

e) Modelovanje je jedan od metoda kibernetike za rešavanje problema upravljanja;

f) Kibernetika prilazi izučavanju pojava sa pozicije ponašanja (bihejvioristički pristup).

g) U rešavanju problematike, kibernetika razvija kompleksan prilaz. Sve složene pojave i komponente se grupišu u potceline - podsisteme globalnog sistema. Pri tome se vodi računa o hijerahijskoj strukturi i funkcionisnju sistema sa upravljanjem.

h) Bitna odlika kibernetskog pristupa je da se problemi upravljanja izučavaju sa pozicija fenomena zajedničkih čitavom materijalnom svetu, a to su: informacija, stanja, ponašanja i dr.

Na osnovu tih opštih ciljeva i zadataka kibernetike, u rešavanju praktičnih zadataka pojedinih nauka, razvijene su primenjene kibernetičke discipline ili primenjena kibernetika, kao što je, na primer, pedagoška kibernetika.

Metode kojima se bavi kibernetika:Osnovna metoda je sistemski pristup: kvalitativne, intuitivne, grafičke, kombinovane. Tri ključne specifikacije kojima se bavi kibernetika su:

• Metoda crne kutije-Znaju se samo ulazi i izlazi, ali se ne zna struktura, proces i želi se da upravlja nečim čija struktura se ne poznaje.

Sl.4.1: Koncept “crne kutije”

Posmatra se U i I da bi se pratio proces, i na osnovu toga upravlja sistemom i kada se ne zna šta se događa unutar sistema.

• Metoda modela-Napravi se model za ono što se hoće istraživati, jer se ne može istraživati na realnom sistemu. Model treba da sadrži ključne karakteristike originala.

44

• Metoda povratne sprege-Mere se izlazi i koriguje se ulaz. Upravo teorija povratne veze najbliže predstavlja srž sadržaja kibernetskih istraživanja problema upravljanja sistemima.

Sl. 4.2: Model kibernetskog sistema sa povratnom spregom

Prva stvar koju treba uočiti je da je povratna sprega (veza) isključivo informacionog karaktera. Naziv povratna je određen je činjenicom da se informacijski tok kreće od izlaza ka ulazu sistema, dakle u suprotnom smeru od osnovnih transformacijskih tokova. Pri tome se pod izlazom sistema u kontekstu povratne veze podrazumeva bilo koja tačka sistema u kojoj se mogu dobiti informacije o stanju sistema, a pod ulazom sistema se podrazumevaju tačke sistema u kojima je moguće delovati na promenu ponašanja sistema. UskladusatiminformacijeU skladu sa tim informacije s izlaza sistema nazivaju se kontrolne, a one na ulazu sistema nazivaju se upravljačke.

Osim tokova informacija povratnu spregu čini i poseban upravljački mehanizam, koji ima dva informaciona ulaza. Jedan informacioni ulaz čine kontrolne informacije, a drugi čine informacije o ciljevima sistema koje se u obliku parametara o željenom stanju sistema postavljaju upravljačkojkomponenti. S obzirom na cilj upravljanja sistemom, odnosno prema vrsti upravljačkih aktivnosti razlikuju se dva tipa povratne veze:

Negativna povratna sprega.Pozitivna povratna sprega.

Negativna povratna spregaAtribut negativna nema nikakvo kvalitativno značenje u smislu da je to loše za sistem. Radi se isključivo o oznaci predznaka upravljačkih aktivnosti u odnosu na smer ili trend promena u sistemu. Upravljački koncept negativne povratne sprege se koristi kada se sistem nastoji održati u nekom željenom stanju. Sistemi koji ostvaruju postavljenje

45

ciljeve nalaze se u stanju labilne ravnoteže odnosno zbog različitih nepoželjnih uticaja i smetnji, sistem bi se počeo kretati ka stabilnom stanju ako se to ne spreči. Mehanizam koji to sprečava je upravljanje. Problem je u tome što je to stabilno stanje, stanje maksimalne entropije, odnosno nereda u kome sistem gubi svoj smisao i prestaje postojati, pa naravno ne može niti ostvarivati postavljeni cilj i svrhu svog postojanja.

Željeno stanje sistema se definiše preko potrebnih parametara u kontrolnom elementu. Pomoću senzora se na izlazima sistema prikupljaju informacije o stvarnom stanju sistema, pa se šalju u kontrolni mehanizam i tamo upoređuju s postavljenim parametrima. Ako se javlja odstupanje željenih i stvarnih vrednosti stanja sistema, kontrolni mehanizam šalje upravljačke informacije na ulaz sistema koje imaju za cilj preduzimanje upravljačkih aktivnosti koje trebaju otkloniti nastalo odstupanje i vratiti sistem u željeno stanje. Odstupanje se može otkloniti ako upravljačka aktivnost ima suprotan smer od smera ili trenda promena u sistemu. Upravo zbog tog suprotnog smera upravljačkih aktivnosti ovaj tip povratne veze ima atribut negativna.

Osim parametra o željenom stanju sistema u realnim situacijama se specificiraju i dopuštena odstupanja koja se tolerišu, odnosno smatra se da je sistem u željenom stanju ako se nalazi unutar dopuštenih odstupanja. Na slici 44. ilustrovan je primer funkcionisanja negativne povratne veze u kome se stanje sistema kreće unutar dozvoljenih granica, jer upravljačke aktivnosti koriguju smer promena stanja sistema.

Sl.4.3: Prikaz dejstva negativne povratne sprege

Primera negativne povratne sprege ima bezbroj, od svakodnevnog života do sofisticiranih tehničkih sistema, od održavanje telesne temperature, vožnje bicikla ili automobila, proizvodnih robota, tržišta do populacije živih organizama.

46

Pozitivna povratna vezaPozitivna povratna veza je jednostavniji slučaj jer je na neki način prirodna za ponašanje sistema u uslovima bez ograničenja. tipična je za objašnjenje fenomena rasta sistema. Kriva koja opisuje ovakav tip ponašanja sistema ima karakteristični eksponencijalni oblik. Na slici 45. ilustrovano je kako do toga dolazi.

Sl. 4.4: Dejstvo pozitivne povratne sprege

Postoji organ kojim se upravlja i objekat upravljanja oni razmenjuju podatke. Kod upravljivih sistema neophodno je prisustvo subjekta ili organa preko koga se ostvaruje funkcija upravljanja.

OU – objekt upavljanja (objekt kojim se upravlja)SU – subjekt upravljanja (upravljački deo)I0 i Is – informaciona veza između objekta i subjekta upravljanja

Pri tome strukturalno i funkcionalno jedinstvo ta tri elementa čine upravljiv sistem–kibernetski sistem, tako da pod pojmom “sistem upravljanja” treba razumeti jedinstvo objekta upravljanja i subjekta upravljanja. Kibernetski sistem se ispoljava kao samoupravljiv, samoregulacioni i smoorganizujući informacioni sistem.

Samoorganizujući informacioni sistem je sistem koji je sposoban da prima, prerađuje, predaje podatke kao i da koristi informacije za obezbeđenje optimalnih uslova za funkcionisanje sistema.

4.2. Osnovni kibernetski sistem

Čitav Winerov model se zasniva da postoji UU i OU. Na osnovu toga se pravi informacioni sistem, uvek se mora da zatvori krug, da uvek se nađe povratna sprega za upravljačku informaciju. Upravljački organ ne mora biti naredbodavni. Ključno pravilo za informaciju, na kojoj počiva

47

kibernetika je da se odnosi na problem, da je pravovremena, da je ekonomična.

Otklanjanje smetnjiU funkcionisanju svakog sistema pojavljuju se smetnje koje skreću sistem sa cilja, tj. Sprečavaju da se ostvari cilj. Smetnje mogu biti:

• Interne koje nisu posledica spoljašnjeog uzroka. Nastaju unutar sistema i zavise od elemenata, strukture i funkcije sistema.

• Eksterne koje su nametnute iz okruženja.

Smetnje otklanjamo na sledeće načine: – izolacijom sistema, stvaranjem brane oko sistema;– stvaranjem rezervi u sistemu, čime se kompenzuju posledice,

ali ne i uzroci;

Detektor za prikupljanje informacija o smetnjama. Deo za promenu ponašanja ili strukture

• Kompenizovanje smetnji • Regulisanje – otklanjanje posledica.

Otklanja interne i eksterne smetnje. Deluje na bazi izlaza (posledice)–povratna sprega.

4.3. Pouzdanost sistema

Nema potpuno pouzdanih i determinisanih sistema složeni sistemi su manje determinisani od jednostavnih. Dakle, što je sistem kompleksniji to je i nepouzdaniji. Postavlja se pitanje kako se može od nesigurnih sistema stvoriti sigurniji? Ako postoji neki elementarni sistem čiji ulaz može da ima samo 2 vrednosti, 0 i 1, i pri tome, izlaz može da uzme pet vrednosti:

Računa se verovatnoća pojavljivanja vrednosti, procenat verovatnoće. Da bi se povećala pouzdanost sistema, treba napraviti više podsistema i tako pojačati sistem. S=S1=S2=S3 je srednja vrednost svih izlaza. Sistem troši tri puta više energije. Poboljšanje pouzdanosti:

a. Promena unutrašnjosti sistemab. Stvaranje složenog sistema

1 0 1 2 3 40

1 1/5 1/5 1/5 1/5 1/5

48

Ako su sistemi vezani u seriju može se povećati pouzdanost tako što će se paralelno povezati više sistema.

ps = p1 × p2 × p3 × p4 × p5 = 0.6986p = pouzdanostq = (1 – p) = verovatnost greškeps = ukupna verovatnoća za sistem povezan u seriju

Povećana pouzdanost elemenata ostvaruje se tako što se doda još takvih istih elemenata. Pouzdanost paralelno spojenih sistema, gde je n broj paralelnih veza, je: P = 1 – qn

UpravljanjePostoji više definicija upravljanja.

• Upravljanje je preduzimanje akcija na objekat upravljanja tako da se dati objekt dovede u stanje koje je najbliže ostvarenju cilja.

• Upravljanje je delovanje na objekt upravljanja i na okolinu da bi se ostvario cilj.

• Upravljanje je postupak kojim se pomoću ulaznih veličina nekog procesa (objekta) utiče na izlazne veličine u skladu sa poznatim zakonitostima datog procesa.

Ključne reči upravljanja su: cilj (kriterijum), integracija, algoritam (program – redosled koraka koje treba preduzeti da bi se nešto ostvarilo), akcija (upravljanje – preduzimanje akcija – da bi se ostvario neki cilj).

Tamo gde nema izbora, tamo nema i ne može biti upravljanja. Izbor stanja sistema kome se daje određena prednost u odnosu na ostala stanja sistema iz mnoštva mogućih stanja. To znači da se upravljanje preduzima sa ciljem da se sistem dovede na jedan viši nivo organizovanosti, da se stepen stohastičnosti procesa i pojava smanji i uspostavi određeni determinizam, kao i da se iz velikog broja različitih i raznovrsnih stanja dođe do konačno malog broja relevantnih stanja.

Potrebne su sledeće činjenice. Prvo, sposobnost da jedan sistem funkcioniše, na njemu svojstven način, obično se ocenjuje na osnovu karaktera njegovih izlaznih veličina, a što u krajnjem slučaju zavisi od kvaliteta i kvantiteta ulaznih dejstava na sistem. Drugo, da se u tom smislu bolje shvati upravljanje, neophodno je uvesti funkciju procene ili nešto što se može nazvati pokazateljem kvaliteta upravljanja, koji omogućava da se sa dovoljnom tačnošću utvrdi da li je ponašanje sistema

49

kojim se upravlja zadovoljavajuće ili odstupa, i u kom smislu i u kojoj mjeri odstupa od željenog ili očekivanog ponašanja.

Kad se govori o upravljanju, neophodno je da se objekt upravljanja posmatra u jednoj amorfnoj sredini sa svim faktorima koji deluju ili mogu da deluju na sistem u posmatranom periodu. Tako da je neophodno da se raspolaže informacijama o onome što se događa u okolini i unutar sistema pod uticajem faktora iz okoline, kao i uticaja koji vrši sistem na okolinu.

M označava uticaj okoline na objekt, što reflektuje stanje okoline, a X stanje objekta, odnosno njegov uticaj na okolinu. Y’ predstavlja mnoštvo spoljašnjih dejstava. Y samo ona spoljašnja dejstva koja se koriste u postupku upravljanja. To su ulazna – upravljačka dejstva. Im označava informacije o stanju okoline, I0 informacije o objektu upravljanja, Ix informacije o stanju objekta. Im , I0 , Ix se određenim kanalima veze dovode do upravljačkog uređaja UU, gde se te informacije preko algoritma upravljanja A, u skladu sa ciljevima upravljanja C, preobražavaju u signale upravljanja Uc , koji se nakon toga dovode u izvršni organ IO. Upravljanje se može okarakterisati pomoću uređene četvorke (U, I, A, C). U – upravljanje, I – informacija, A – algoritam, C – cilj upravljanja.

Algoritam (A) u potpunosti zavisi od objekta upravljanja i može biti određen na osnovu modela posmatranog objekta upravljanja. Za ostvarivanje cilja upravljanja (C) nije dovoljno imati samo informacije o stanju okoline (Im ), već je neophodno znati kako se menja stanje objekta pri sprovođenju postupka upravljanja (U). Proces upravljanja se uvek odvija odeređenim redosledom. Određeni prijemni organi primaju informacije o stanju objekta upravljanja. Takve primljene informacije se prenose određenim kanalom veze, čiji je zadatak da informacije preradi i da odgovarajuće rešenje. Prerađene informacije se u vidu upravljačkih signala koriste za realizaciju odgovarajućih upravljačkih dejstava preko izvršnih organa na objekt upravljanja. Proces primanja informacija, njihovo čuvanje i predaju zove se veza ili sprega.Ako mašina ili organizam može da prima i koristi informacije o rezultatima svoga rada, onda se kaže da je takav sistem, sistem sa povratnom spregom.

Preradom informacija o upravljanim (izlaznim) veličinama dobijenih kanalom povratne sprege u signale kojima se koriguje rad mašine ili organizma, zove se regulacija – kontrola.

50

Sistem upravljanja radi po sledećoj strukturi:

Sl. 4.5: Model sistema upravljanja

4.4. Otvoreni sistem upravljanja

Sistemi u kojima se u postupku upravljanja ne koriste informacije o vrednostima upravljanja veličina ostvarenih u toku procesa upravljanja, nazivaju se otvoreni sistemi upravljanja. Pod pojmom upravljane veličine ovde se podrazumevaju ostvarene vrednosti izlaznih veličina ili informacije o stanju sistema, u kome se sistem našao nakon delovanja upravljačkih dejstava. Otvoreni sistem upravljanja podrazumeva takve objekte kod kojih postoje radni procesi koji teže da održe jedan konstantni režim ili program odvijanja radnih operacija.

Devijacija je odstupanje nekog tela od svoje putanje ili pravca. Devijantnost ponašanja posmatranog objekta upravljanja (OU) uslovljena je delovanjem poremećajnih dejstava (M) iz okoline. Informacije o nastalim promenama poremećajnih dejstava (Im ) se dovode u upravljački uređaj (UU), gde se na osnovu algoritma upravljanja informacije o poremećajnim dejstvima preobražavaju u signale upravljanja (Uc ), zatim se signal upravljanja dovede u izvršni organ (IO), gde se stvaraju i biraju upravljačka dejstva (Y) iz mnoštva mogućih dejstava.

Kod otvorenih sistema upravljanja u upravljački uređaj (UU) se uvodi program promene upravljačkih dejstava Y(t) ili/i informacije o nastalim promenama poremećajnih dejstava M(t) u toku sprovođenja postupka upravljanja posmatranim objektom upravljanja. Radi dobijanja signala upravljanja (Uc ) u upravljačkom uređaju moraju postojati informacije o

51

tome kakva treba da bude vrednost (Y) za svaku vrednost poremećajnog dejstva (M), da bi se postigao cilj upravljanja, tj. postigao željeni izlaz ili stanje sistema (primer upravljanja saobraćajem na raskrsnici, semafori).

Problem upravljanja se može rešiti na dva načina: uvođenjem fiksnog programa u upravljački uređaj i pružanjem informacija o nastalim poremećajnim dejstvima, tj. o broju nailaska vozila na raskrsnici. U prvom slučaju se u upravljački uređaj ugrađuje fiksan program U = U(t). Pomoću programa U(t) se u određenim vremenskim razmacima unapred fiksiranim proizvode upravljački signali (Uc) kojima se preko određenih izvršnih organa (IO) otvara ili zatvara rampa, tj. pali zeleno, gasi crveno svetlo.

Kao izlaznu veličinu (X) može se smatrati broj vozila koja su prošla kroz raskrsnicu dok je ova bila otvorena. Ovaj način regulisanja saobraćaja ima slabosti. Prema utvrđenom programu rampa će se otvoriti i onda kada nema nijednog vozila. Ova slabost u upravljanju može se delimično otkloniti na taj način što se program upravljanja podesi tako da se za ulice u kojima se očekuje veći promet otvorena rampa drži duže, a za sporedne kraće vreme.

U drugom slučaju, može se postići efikasnije upravljanje, ako se u upravljački uređaj dovode informacije o poremećajnim dejstvima, tj. O nailasku vozila iz ovog ili onog pravca, pa prema time se otvara ili zatvara odgovarajuća rampa.

Ovo se može postići postavljanjem detektora (foto ćelije) koji je sposoban da registruje nailazak vozila, a informacije o tome određenom vrstom signala se prenose do upravljačkog uređaja, koji preko izvršnog organa otvara ili zatvara rampu.

4.5. Zatvoreni sistem upravljanja

Sistemi u kojim se za formiranje upravljačkih dejstava koriste informacije o vrednostima upravljanih (izlaznih) veličina naziva se zatvorenim ili regulacionim sistemima upravljanja.

Ako na objekt upravljanja (OU) deluju spolja poremećajna dejstva (M), može doći do devijacija u odvijanju procesa. Ako se informacije o nastalim promenama poremećajnih dejstava iz okoline kao i procene njihovog uticaja na objekt upravljanja ne mogu registrovati ili

52

preduhitriti, onda se njihova kompenzacija mora vršiti na osnovu informacija (Ix ) merenjem izlazne veličine (Ix ). Mora se utvrditi njihovo odstupanje od unapred zadate ili očekivane vrednosti (X0 ). Ovakav vid upravljanja zove se regulacija ili kontrola.

Kod stvarnog sistema upravljanja nema mogućnost kontrole upravljane (izlazne) veličine, već se upravljanje vrši na osnovu iskustva o ponašanju sistema i upravljačkih dejstava koja su na raspolaganju u toku procesa upravljanja. Upravljanje u zatvorenom sistemu korišćenjem povratne sprege čini se efikasnijim, mada ima svoje slabosti. U zatvorenom sistemu upravljanja mora se sačekati da poremećajna dejstva iz okoline izvrše svoj negativan uticaj na sistem, pa tek na osnovu izmene vrednosti izlazne veličine može se vršiti korekcija čime se ostvaruje funkcija upravljanja. Upravljanje je sa izvesnim zakašnjenjem.

4.6. Kombinovani sistem upravljanja

Za realizaciju kombinovanog sistema, u upravljački uređaj sistema upravljanja, dovode se kako informacije o poremećajnim dejstvima (Im ), isto tako i informacije o egzistentnoj vrednosti (Ix ) korišćenjem kanala povratne sprege, kao i vrednost zahtevane izlazne veličine (X0 ).

Algoritam rada upravljačkog uređaja omogućava da se na osnovu informacija o poremećajnim dejstvima (M), egzistentne vrednosti (X), i zahtevane vrednosti (X0 ) stvaraju signali upravljanja (Uc ) koji se definišu pomoću funkcije: Uc = F (M, X, X0 ).

Tipovi upravljanje i regulacijaU društvenim sistemima, najmanje su tri nivoa upravljanja: strateško, taktičko i operacionalno. Postoji šest vrsta upravljanja:

• Jednostavno – samo sa jednim paramterom• Programsko – sa unaprijed određenim algoritmom• Sa pratećim – u određenim vremenskim intervalima sledi se

dinamički postavljen program• Anticipativno – na bazi posmatranja poremećaja• Maksimalističko – na bazi maksimuma – max funkcija kriterija• Kompleksno – na bazi različtih definicija dinamičkih ciljeva i na

bazi više parmetara.• Samoregulišuće – npr. kod kojeg se stabilizacija vrši na bazi akcije koje sistem sam poreduzima.

53

• Samooptimalizujuće – varijacije više varijabli ali se ne menja struktura• Samoorganizujući – sistem sam može da bira ciljeve da menja strukturu da bi postigao upravljanje.

4.7. Optimalno upravljanje

Zadatak upravljanja je u opštem slučaju postizanje unapred postavljenog cilja. Za postizanje određenog cilja ili za rešavanje određenog problema, što je isto, potrebno je da postoji više alternativnih puteva – načina koji dovode do rešenja. Svaka od postojećih alternativa dovodi do cilja – rešenja, ali ne na isti način i pod istim uslovima koji vladaju u toku procesa realizacije postavljenog cilja. U ovakvim slučajevima kad se pojavljuje neizvesnost u pogledu izbora određene alternative (puta) za rešavanje problema, potrebno je da postoji nekakav oslonac za izbor najboljeg puta od mnoštva mogućih koji stoje na raspolaganju u datoj situaciji. Ovakav oslonac je kriterijum upravljanja ili kriterijum efikasnosti.

Kriterijum upravljanja je merilo kvaliteta valjanosti upravljanja. Ako postoji potreba za postizanjem jednog određenog cilja i samo jedna alternativa, jedina mogućnost za postizanje tog cilja, može li se onda govoriti o izboru. Tada izbor može da bude:

• da pristupimo realizaciji tog cilja; • odložimo njegovu realizaciju;• u potpunosti se odreknemo realizacije.

Kriterijum efikasnosti u ovom slučaju je ono što nam pomaže ne da izaberemo najbolju alternativu za rešavanje problema, već da odabere najbolji stav donosioca odluke, pri izboru akcije koju treba primeniti u odnosu na postavljeni problem. Kriterijum efikasnosti u ovom slučaju treba da da odgovor na to da li je cena koju treba platiti za to rešenje razumna u datom momentu. U zavisnosti od namene sistema kriterijumi se formiraju na osnovu ekonomskih, tehničkih, etičkih i drugih zahteva.

Optimalno upravljanje je takvo upravljanje gde se pri zadatim spoljašnjim uslovima postiže optimalna svrsishodnost (max. vrednost kriterijuma efikasnosti) preduzetih akcija u skladu sa postavljenim ograničenjima u sistemu kojim se upravlja. U opštem slučaju se na osnovu ciljeva i preduzetih akcija formira algoritam za kvalitativnu procenu realizacije operacije (kriterijum efikasnosti) koji se kasnije

54

upoređuje sa funkcijom korisnosti. U slučaju direktne postavke zadatka praćenja izvršenja operacija, kriterijum efikasnosti je i funkcija korisnosti, odnosno veličine koju treba maksimizirati ili minimizirati radi izbora odgovarajućeg rešenja.

Kriterijum efinkasnosti treba da ispunjava sledeće uslove:• Da podržava osnovni cilj akcije. podržavanje osnovnog cilja

akcije je neophodan uslov za pravilno rešenje problema;• Da je osetljiv na promenu parametara koji se kontrolišu, tj. da se

znatno menja i pri manjim promenama parametara, u zavisnosti od dobijenih rešenja. U protivnom se otežava proces upravljanja;

• Da se može matematički opisati, što omogućava matematičko rešavanje problema optimizacije.

Merenje efikasnosti se može vršiti raznim postupcima. Tri su grupe pokazatelja efikasnosti:

• pitanje determinisanosti• pokazatelj korišćenja resursa (u kojoj meri su resursi zadovoljeni)• merenje smetnji (njihov oblik, veličina, savladivost)

55

5. PRAVNA INFORMATIKA

5.1. Razvoj pravne informatike

Teorijska i pravna istraživanja koja su dovela do razvoja pravne informatike krenula su od Winer-ovog razmišljanja o "pravu kao komunikacionom procesu" preko uvođenja "jurimetrijskog metoda u pravu" Lovingera, "odnosa pravnika i mašina" Tapera, do "pravne informatike" Maria Lozana i "cyberspace prava" Fromkina.

Mnogi su u početku strahovali od mogućnosti računarizacije prava kibernetizacije prava smatrajući da će na taj način doći do robotizacije prava, međutim kako je vreme odmicalo shvatilo se da se primenom kibernetike u pravu pruža mogućnost da se uprosti i olakša rad u vezi sa primenom prava. Jedan deo pravne delatnosti se svodi na izradu, čuvanje, preradu i predaju informacija, gde primena računara značajno ubrzava i poboljšava rad pravnika.

U svojoj knjizi " Kibernetika i društvo" Winer je posvetio posebno poglavlje pravu pod nazivom "Pravo i komunikacije" što predstavlja ilustraciju primene kibernetike u društvenim procesima.

Zadatak prava je da da nedvosmislen iskaz kako bi stručnjak kao i običan građanin mogao tumačiti na samo jedan način. Stoga se problem prava može posmatrati kao komunikacioni problem.

Primena kibernetika u pravu, odnosno kibernetizacija prava počela je kako smo napred istakli radovima Norberta Winera (Pravo kao komunikacioni proces), putem uvođenja jurimetrijskog metoda u pravo (Lee Loevinger), odnos pravnika i mašina (Colin Tareg), pravnih informacija elektronskim putem (John Horty), kibernetske metode u pravu (Viktor Knapp) do pravne informatike (Mario Lozano).

Pravnu kibernetiku na način kako je shvatao Lozano sačinjavaju tri osnovne grane: 1. Jurimetrija je nastala iz anglo-američkog pravnog sistema a zasniva

se na tome da sudija koji rešava neki slučaj treba da ga reši na isti način kao što su isti slučajevi rešavani u prošlosti. Sa pojavom IKT aktueliziraju se izricanje presuda od strane računara na osnovu predvidljivosti sudske odluke.

56

2. Pravno-kibernetska modelistika bavi se formalizacijom jednog dela ili čitavog pravnog poretka. Uočljiva su dva dela, i to: modeliranje u apstraktnom smislu i modeliranje s konkretnim ciljevima. Ova dva dela zapravo odražavaju razvoj prava u Evropi, gde prvi deo upućuje posmatranje pravnog sistema u neprotivrečnu celinu, a drugi deo upućuje na celinu vezanu za primenu prava.

3. Pravna informatika uz pomoć IKT bavi se prikupljanjem potrebnih pravnih podataka (presuda, zakona, i dr.) radi donošenja blagovremenih i kvalitetnih odluka, kao i upređivanjem apstraktnih normi sa konkretnim slučajevima.

5.2. Pravo u informatičkom okruženju

Informatika je nastala spajanjem dostignuća većeg broja samostalnih nauka (logike, matematike, semantike, elektronike, itd), ona je multidisciplinarnog karaktera. Termin informatika je kovanica koju je stvorio Filip Drajfus 1962.g. od dve reči informacija i automatika. Uobičajeni naziv za informatiku u anglosaksonskim zemljama je "information science". Opšte prihvaćene definicije informatike još uvek nema, ali opisno rečeno postoji saglasnost da ona proučava komunikacione i informacione procese koji su automatizovani.

Pojam informacije u etimološkom smislu vezuje se za latinski glagol "in formare" formirati, ona se zapravo odnosi na sređivanje i oblikovanje i u tom smislu obuhvata kretanje i akciju kojom se unosi red i organizovanost. Kibernetički rečeno "informacija suzbija entropiju i haos". Za podatak se može reći da je osnovna sirovina informacije i on se tek nakon obrade pretvara u informaciju (AOP). Informacija je više od podatka jer mu ona daje smisao i značenje. Pod podatkom podrazumevaćemo objektivan odraz stvari, pojava, događaja i dr.

U prikupljanju podataka i informacija pravna informatika se nalazi u situaciji suprostavljanju poplavi informacija kako bi se došlo do uptrebljivih pravnih podataka. Pojavljuju se dva pristupa: putem metode ključnih reči i metode punog teksta. Prvi pristup upućuje da se za određeni tekst navedu ključne reči pa se ovaj pristup zove još i metod deskriptora. Sistematizovane ključne reči nazivaju se tezaurusi. Tezaurusi se formiraju za različite oblasti prava. Drugi pristup-metoda punog teksta bliži je evropskim pravnim sistemima a ogleda se u obezbeđivanju preciznog teksta kako bi se utvrdio pravi smisao pravne norme.

57

5.3. Primena pravne informatike

Sa jedne strane primena pravne informatike treba da oslobodi pravnike od zamornih rutinskih poslova, kako bi mogli razvijati svoje kreativne sposobnosti, a sa druge strane da stvori neophodne pretpostavke za poboljšanje celokupnog procesa odlučivanja u svim strukturama i na svim nivoima.

Pravni sistem je sastavljen od tri celine: pravne teorije, pozitivnog zakonodavtsva, i pravne prakse i on ima odlike složenog sistema sa više podsistema. Elementi pravnog sistema pojednostavljeno govoreći su pravne norme (zakoni i drugi propisi), i odluke sudskih i upravnih organa. Pravne norme regulišu pravila ponašanja i pružaju informaciju o dozvoljenom i nedozvoljenom ponašanju, kao i o sankcijama u slučaju nepoštovanja normi, i proceduri kojom će to nepoštovanje biti utvrđeno. Prema tome, pravne norme su sredstvo komunikacije, a pojedini pravni podsistemi su posebni komunikacioni podsistemi koji imaju dinamičku interakciju sa okruženjem radi adaptacije. Pravni sistem se mora adaptirati u skladu sa dinamikom pravnog saobraćaja, izmenjenim okruženjem i potrebom pravne sigurnosti.

Pojam pravne države tvorevina je prošlog veka (1859) i nastao je kao konceptualna konstrukcija nemačkog legalizma. U pravnoj državi je vršenje funkcija vlasti podređeno zakonu i pravnim propisima bez proizvoljnosti i uticaja na postupke i radnje državnih organa, javnih službi i službenih lica. Posle drugog svetskog rata pojavljuje se i termin država blagostanja koji obuhvata pored vršenja vlasti i niz drugih socialnih funkcija. Danas se govori o obavezi države da stvori prijateljsko okruženje kako bi se uveo mehanizam jeftine i jednostavne zaštite prava pojedinaca poput švedskog obudsmana.

Mogu se posebno identifikovati područja primene informatike u pravu: informatička funkcija države, informatika u zakonodavstvu, primena informatike u pravosuđu, javnoj upravi, e-uprava, pravni dokumenti, baze pravnih dokumenata, pravni informacioni sistemi, i dr.

Prikupljanje, prenos, obrada, memorisanje i korišćenje podataka imaju značajnu ulogu u ostvarivanju funkcija vlasti. Ova informatička funkcija države danas se smatra fundamentalnom funkcijom kao bitna pretpostavka ostvarivanja uloge državnog sistema na zakonit način. Svi podaci se prikupljaju, prenose i obrađuju putem IKT te se jedino uspešno

58

obrada i korišćenje danas izvodi timskim putem uz strogu primenu zakona sa područja javnog prava.

Aktivnosti pravne regulacije započinju planiranjem, pripremom i donosenjem zakona od strane parlamenta, a zavrsavaju se primenom zakona od strane nadleznih organa, organa uprave, sudova, gradjana, kompanija, itd. Uloga pravne informatike je da prevlada sporost izagusenje u slozenom procesu zakonodavne regulative. Adekvatnom primenom pravne informatike omogucava se zakonodavnim organima brzo i potpuno raspolaganje neophodnim i relevantnim informacijama. U cilju efikasnog funkcionisanja zakonodavnih organa u mnogim zemljama se pristupilo izgradnji zakonodavnih informacionih sistema. Zakonodavni informacioni sistemi treba da omoguce kvalitetan protok informacija u svim fazama pripreme zakonskih tekstova i tekstova drugih propisa. U prvoj fazi izrade nacrta zakona od izuzetnog je znacaja postojanje zakonodavnog informacionog sistema koji treba da omoguci prikupljanje svih relevantnih informacija vezanih za jedan nacrt zakona. To su informacije o slicnim zakonima usvojenim u drugim zemljama, informacije o razlozima za donosenje tih zakona i iskustvima njihove primene, informacije o analizama i istrazivanjima sprovedenim povodom donosenja ili primene odredjenog zakona. Kada se utvrdi nacrt zakonskog teksta od strane vladinih organa, ili nevladinih organizacija, potrebno je sprovesti kvalitetnu javnu raspravu o nacrtu zakona. I u ovoj fazi je nezamenljiva uloga pravne informatike i savremenih informacionih tehnologija: interneta, email-a, web-site-a, itd. Nakon pribavljenog mišljenja stručne javnosti i građana izmenjeni nacrt zakona dolazi do vladinih komisija, odnosno do vlade kako bi bio utvrđen predlog zakona. I u ovoj fazi informacione tehnologije mogu pomoći u proveri usaglašenosti ponuđenih rešenja u zakonu sa drugi postojećim nacionalnim i međunarodnim propisima. Sledi faza usvajanja zakona u parlamentu u kojoj takodje informacione tehnologije imaju svoju značajnu ulogu u prenošenju toka rasprave, zapisnika ka svim zainteresovanim. U poslednjoj fazi objavljivanja zakona i upoznavanja građana sa rezultatima njegove primene takođe je veliki značaj korišćenja informacione tehnologije kako bi se eventualno utvrdila potreba izmene nekih zakonskih rešenja.

Primena informatike u pravosuđu ima već dugu tradiciju. Ostvareni rezultati u razvoju informacionih sistema u pravosuđu omogućavaju nam da saberemo pozitivna iskustva i izbegnemo greške. Uvođenjem informacionih sistema u pravosuđu može se poboljšati efikasnost rada, ažurnost i kvalitet rada pravosuđa, unapređenje i dalje razvijanje pravnog

59

i pravosudnog sistema, učvršćivanje i dalje jačanje pravne sigurnosti, može se postići veća javnost rada, veće prožimanje teorije i prakse.

Javna uprava prikuplja, sređuje i prenosi velike količine informacija. Donošenje odgovarajućih odluka u nejkom predmetu predstavlja završnu fazu kojoj predhodi niz predhodnih radnji čiji je cilj da se neko pitanje sagleda sa raznih aspekata i da se pripremi materijal za donošenje jednog ili više alternativnih predloga za formulisanje definitivne odluke. Te radnje obuhvataju prikupljanje informacija, selekciju informacija, obradu informacija, njihovo vrednovanje i korišćenje. Automatizacija ovih radnji vrši računarizovani informacioni sistem. Povećanje memorijskih kapaciteta omogućilo je da se u okviru informacionih sistema u upravi memoriše velika količina podataka, a takođe se odlukuju velikim stepenom tačnosti (blizu 100%). Vrlo je značajno da se isti podaci mogu koristiti za različite vrste poslova i za različite korisnike. Različiti korisnici mogu biti iz oblasti uprave, ali i iz drugih oblasti. Problem u stvaranju kvalitetnog informacionog sistema u upravi predstavlja nedostupnost i nesređenost velikog broja pravnih akata.

Prikupljanje velikog broja podataka o pojedincima dovodi u pitanje pravo privatnosti, kao i pitanje zaštite i bezbednosti podataka. Zbog toga je potrebno obezbeđenjenje efikasne pravne zaštite od zloupotrebe ličnih podataka građana.

Pravnim bazama podataka, pravnim informacionim sistemima, e-upravi i e-vladi posvećene su posebne celine te na ovom mestu o njima neće biti reči.

60

6. PRIMARNI I SEKUNDARNI IZVORI PRAVA NA INTERNETU

Primarni izvori prava su zakonodavstvo i sudske odluke.

Narodna skupština Republike Srbije na svojoj zvaničnoj prezentaciji između ostalog predstavlja prvi izvor pravih akata, od Ustava Republike pa do tekstova zakonskih akata koji su doneti, tekstove zakonskih akata u pripremi i poslovnika.

Prezentacija nudi podatke o sastavu Skupštine, aktivnostima, istorijatu i dr. Prezentacija omogućava i direktan prenos skupštinskih zasedanja.

61

Zvanična prezentacije Vlade Republike Srbije pruža iscrpne informacije o radu Vlade a posebno ministarstava koja posebno imaju svoje prezentacije:

Ministarstvo pravde Republike Srbije www.mpravde.sr.gov.yu Ministarstvo finansija Republike Srbije www.mfin.sr.gov.yu Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije

www.minpolj.sr.gov.yu

Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije

www.mup.sr.gov.yu

Ministarstvo rada i socijalne politike Republike Srbije

www.minrzs.sr.gov.yu

Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu Republike Srbije

www.mpalsg.sr.gov.yu

Ministarstvo za kapitalne investicije Republike Srbije

www.mki.sr.gov.yu

Ministarstvo nauke Republike Srbije www.mntr.sr.gov.yu Ministarstvo za dijasporu Republike Srbije

www.mzd.sr.gov.yu

Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije

www.mem.sr.gov.yu

62

Sekundarni izvori:1) pravni časopisi (Lex Forum, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu,

Temida, Evropsko zakonodavstvo, Pravni informator, Revija za Evropsko pravo, Srpska pravna revija),

2) baze podataka iz oblasti prava (Službeni glasnik Republike Srbije, Paragraf, Elit Soft, ING-Pro, Pravni obrasci, Sirius-sudska praksa na Internetu, Službeni list),

3) druge publikacije (Pretraživači: Pronađi pravo, Pogodak, Krstarica)

4) kongresi, naučni skupovi, seminari iz oblasti prava

Institucije:1) Pravni fakulteti (Pravni fakultet univerziteta u Beogradu, Pravni

fakultet univerziteta Union u Beogradu, Pravni fakultet univerziteta u Novom Sadu, Pravni fakultet u Nišu, Pravni fakultet u Kragujevcu, Pravni fakultet Privredne akademije u Novom Sadu, Pravni fakultet Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru)

2) Naučno-istraživačke pravne jedinice (Institut za uporedno pravo, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Institut društvenih nauka),

3) Advokatske komore (Advokatska komora Srbije, Advokatska komora Beograda, Advokatska komora Novog Sada, Advokatska komora Niša),

4) Nevladine organizacije iz oblasti prava (Beogradski centar za ljudska prava, Centar za javnu i lokalnu upravu-PALGO, Centar za prava deteta, Centar za pravo Evropske unije, Centar za unapređenje pravnih studija, Društvo sudija Srbije, Evropski pokret u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Inicijativa mladih za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava, Pravnici za demokratiju, Liga za zaštitu privatne svojine i ljudska prava, Mreža za restituciju u Srbiji, Pravni forum, Pravosudni centar za obuku i stručno usavršavanje, Udruženje sudija za prekršaje, PROJURIS, Viktimološko društvo Srbije, Transparentnost Srbija).

63

7. BAZE PODATAKA

Baza podataka je organizovana zbirka podataka. Termin je izvorno nastao unutar računarske industrije, a njegovo se značenje proširilo popularnom upotrebom toliko da Evropska direktiva za baze podataka (koja za baze podataka donosi prava intelektualnog vlasništva) uključuje i nelektronske baze podataka unutar ove definicije.

Jedna od mogućih definicija baze podataka glasi da je to zbirka zapisa pohranjenih u računaru na sistemski način, takav da joj se računarski program može obratiti prilikom odgovaranja na problem. Svaki se zapis za bolji povratak i razvrstavanje obično prepoznaje kao skup elemenata (činjenica) podataka. Predmeti vraćeni u odgovoru na upitnike postaju informacije koje se mogu koristiti za stvaranje odluka koje bi inače mogle biti mnogo teže ili nemoguće za stvaranje. Računarski program korišćen za upravljanje i ispitivanje baze podataka nazvan je sistem upravljanja bazom podataka (SUBP). Osobine i dizajn sistema baze podataka uključeni su u proučavanje informatičke nauke.

Naziv baza podataka se strogo govoreći odnosi na zbirku zapisa, a na softver bi se trebalo odnositi kao na sistem upravljanja bazom podataka ili SUBP. Kada je kontekst nesporan, mnogi administratori za baze podataka i programeri ipak koriste termin baza podataka da pokriju oba značenja.

Mnogi profesionalci će smatrati da zbirka podataka stvara bazu podataka jedino ako ima određena svojstva: npr. ako se podacima upravlja kako bi osigurali svoj integritet i kvalitet, ako omogućuje zajednički pristup nekoj zajedinici korisnika, ako ima šemu, ili ako podržava query jezik. Ipak dogovorena definicija ovih osobina ne postoji.

7.1. Organizacija baza podataka

Istorija razvoja baza podataka ukazuje na to da su osnovne pokretačke snage toga razvoja činili:

o Ukupan razvoj informatičke tehnologije, posebno hardvera i komunikacija;

o Shvatanje podataka kao značajnog resursa organizacije;o Ukupne društvene promene, pre svega procesi informatizacije i

globalizacije ljudskog društva;o Promene u upravljanju i organizacionoj strukturi preduzeća;o Povećanje potreba krajnjih korisnika, posebno menadžera, za

kvalitetnim podacima. Kvalitetan podatak ima sledeća svojstva:

64

tačnost, kompletnost, konzistentnost, jedinstvenost i vremensku dimenziju.

Sam razvoj baza podataka išao je u smeru ostvarenja sledećih ključnih ciljeva:

o Razdvajanja podataka od aplikacija koje ih koriste;o Prezentovanje logičkog pogleda na podatke nezavisno od fizičkih

detalja njihovog arhiviranja u bazu podataka;o Omogućavanje različitih pogleda na istu bazu podataka, zavisno

od korisničkih i aplikativnih potreba.

Navedeni ciljevi se ostvaruju pomoću koncepta šema baze podataka. Pod tim konceptom se podrazumevaju tri osnovna nivoa definisanja baze podataka:

Konceptualni; Spoljnji; Unutrašnji ili fizički.

Konceptualni nivo ili konceptualna šema predstavlja logički pogled na čitavu bazu podataka. Ova šema se može posmatrati kao preslikani model organizacije za koju se pravi baza podataka. Spoljnji nivo ili spoljnja šema predstavlja korisnički pogled na bazu podataka, a formira se u skladu sa potrebama i ograničenjima korisnika u upotrebi baze podataka. Svaki korisnik može imati vlastiti, različit pogled na istu bazu podataka. Unutarašnji nivo ili unutrašnja šema opisuje implementiranje baze podataka na konkretnom hardveru.

Sistem za upravljanje bazom podataka (engl. DataBase Management System-DBMS) omogućuva formiranje i održavanje navedenih šema, ali i njihovo međusobno preslikavanje. Naime, treba biti omogućeno reorganizovanje unutrašnje ili fizičke šeme baze podataka bez menjanja logičke, odnosno konceptualne šeme, kao i promena konceptualne šeme bez menjanja postojeće spoljnje šeme.

Tako se kroz istoriju baza podataka, od hijerarhijskih, preko mrežnih, relacionih pa do objektno orijentisanih, može pratiti i razvoj organizacije, od hijerarhijske, preko mrežne do virtuelne, kao i hardvera, od velikih računarskih sistema, preko računarskih mreža, personalnih računara do Interneta i Intraneta.

65

7.2. Hijerarhijske baze podataka

Krajem šezdesetih godina 20-tog veka pojavile su se na tržištu prve hijerarhijske baze podataka. U to vreme je hijerarhijska organizacija bila preovladavajući oblik organizacione strukture preduzeća, a takvu strukturu je pratila i centralizovana organizacija obrade podataka bazirana na velikim računarskim sistemima. Logično je da su prvi produkti baza podataka počivali na hijerarhijskoj vezi između svojih datoteka.

Okosnicu razvoja činio je IBM-ov IMS sistem za upravljanje bazama podataka koji se na tržištu pojavio 1968. godine. Hijerarhijske baze (pogotovo IMS) su bile izuzetno popularne i efikasne, a zasnivale su se na slogovima sastavljenim od polja. Skup slogova je činio stablo, dok se baza podataka sastojala od uređenog skupa stabala. Stablo se sastojalo od jednog korenskog sloga (engl. root record) i nula ili više slogova podstabala. Odnos između tih slogova se najčešće naziva odnos roditelj-dete (engl. parent-child relationship). Jedan slog kao roditelj može imati nula ili više dete slogova, dok dete slog ima samo jedan roditelj slog. Kako su slogovi postavljeni u hijerarhijskom odnosu (roditelj je po hijerarhiji iznad deteta) pa je baza dobila naziv hijerarhijska baza podataka.

Jezik za manipulisanje podacima u hijerarhijskoj bazi podataka sastoji se od skupa operatora pomoću kojih se obrađuju podaci u stablima (operator za lociranje pojedinog stabla u bazi podataka, operator za pomeranje s jednog stabla na stablo koje sledi po hijerarhiji, operator za pomeranje sa sloga na slog unutar stabla, operator za unošenje novog podatka, operator za brisanje pojedinog podatka u stablu i sl.). Celovitost i konzistentnost podataka (integritet) u sklopu hijerarhijske baze podataka uslovljena je samom koncepcijom baze. Pravila integriteta, u pravom smislu reči, tj. u onom smislu kako ih je definisao relacioni model podataka nisu postojala, ali su važila dva bitna pravila koja su postavljala određena ograničenja nad podacima:

o Ni jedan slog ne može postojati kao dete slog ako za njega ne postoji roditelj slog;

o U slučaju brisanja roditelj sloga, sistem automatski briše sve dete slogove.

Hijerarhijske baze podataka su imale uspešnu primenu u organizacijama koje su bile formirane na hijerarhijski način jer je konceptualni model ovih baza pogodan upravo za takvu strukturu.

66

7.3. Mrežne baze podataka

Praktična primjena hijerarhijskih baza podataka ukazala je na činjenicu da se mnoge poslovne povezanosti ne mogu uklopiti u hijerarhijsku mrežu, što je dovelo do razvoja novih modela mreža kao proizvoda analize sistema. Tako su nastale mrežne baze podataka (npr. TOTAL, IDMS), a svoju su potvrdu dobile u standardima CODASYL komiteta 1971. godine. CODASYL je predložio tri različita jezika za opis baze podataka–DDL (engl. Database Description Language - jezik za opis baze podataka):

o Šema DDL–jezik za opis mrežno strukturirane baze podataka;o Podšema DDL–jezik za definisanje korisničkog pogleda na bazu

podataka; o DML (engl. Data Manipulation Language)– jezik za

manipulaciju podacima čija je sintaksa kompatibilna sa sintaksom programskih jezika u koje se uključuje (npr. COBOL i sl.).

Kao i kod hijerarhijskih baza podataka, osnovu strukture i u mrežnim bazama čine slogovi, s tim da najvažnija razlika između ova dva tipa baza podataka leži u tome da mrežne baze dopuštaju da jedan dete slog može imati više roditelj slogova. Na taj način veze između slogova čine mrežu, pa odatle i ime mrežne baze podataka. Mrežna baza podataka se sastoji od skupa slogova i skupa veza između slogova, a za oba vrede sledeća osnovna pravila:

o Jedna veza potiče samo od jednog sloga i ne može imati više roditelj slogova;

o Svaka veza ima isključivo jedan dete slog, dok jedan dete slog može imati više veza u kojima sudeluje;

o Dete slog u jednoj hijerarhiji može biti roditelj slog u drugoj;o Jedan roditelj slog može biti roditelj slog u većem broju veza;o Jedan dete slog može biti dete slog u većem broju veza;o Između jednog roditelj i jednog dete sloga može istovremeno

postojati više veza.

Jezik za manipulisanje podacima se, kao i kod hijerarhijskih baza, sastoji od skupa operatora. Kod mrežnih baza podataka ti operatori upravljaju kompletnim slogovima zbog čega se nazivaju slogovno orijentisani operatori (engl. record-level operators), a najznačajniji su: operator za lociranje određenog sloga ili vrednosti određenog polja u tom slogu, operator za pomeranje s roditelj sloga na prvo pojavljivanje dete sloga, operator za pomeranje s konkretnog dete sloga na sledeći dete slog unutar iste veze, operator za pomeranje s dete sloga na njegov roditelj slog

67

unutar iste veze, operator za kreiranje novog sloga, operator za brisanje postojećeg sloga i sl.

Kao i kod hijerarhijske baze, i mrežna baza podataka ima u sintaksi ugrađen integritet podataka. Mrežne baze podataka su skoro dostigle popularnost i efikasnost kao i njihove hijerarhijske preteče. Međutim, oba sistema baza podatka su bila zavisne o fiksnim pokazivačima (engl. pointers), što je njihovu izmenu ili proširenje u samoj reorganizaciji poslovanja činilo složenim.

U hijerarhijskom modelu je bilo moguće predstaviti samo određene vrste strukturalnih relacija, na primer pojedinačno nasleđivanje ili podtipovi, dok su mrežni sistemi dopuštali konstruisanje mnogo uopštenijih veza (mreža), ali je još uvijek promena tih relacija, nakon što se sistem jednom dizajnira, bila komplikovana.

I hijerarhijske i mrežne baze podataka su nastale kao odgovor na praktične potrebe i bez pokrića u formalnoj teoriji: ne postoji razvijen mrežni model podataka ili hijerarhijski model podataka. Glavne zamerke ovim modelima svode se na:

o Sva pretraživanja se izvode po unapred definisanim i tačno navedenim putevima;

o Svi odnosi između objekata se moraju unapred i tačno definisati;o Optimizacija se sprovodi ručno, programer sam optimizira kôd i

određuje metodu koja će biti korišćena pri komunikaciji između aplikacije i baze podataka. Brzina i način te komunikacije zavise od sposobnosti programera i njegovom razumevanju organizacije pokazivača i strukture baze podataka.

7.4. Relacione baze podataka

Daljnji razvoj baza podataka doveo je do uvođenja prvog formalnog modela podataka, E.F. Codd-ovog relacionog modela podataka. Taj model je zasnovan na matematičkoj teoriji relacione algebre – FOPC (engl. First-Order Predicate Calculus–predikatni račun prvog reda).

Osnovu relacionog modela podataka čini relacija. E.F. Codd je pod tim pojmom podrazumevao pravougaono područje koje se sastoji od stupaca (vrednosti atributa) i redaka (n-torki) koje ispunjavaju sledeće uslove:

68

o Sve vrednosti unutar jednog atributa su istog tipa (pri tome se misli na tip podataka), dok kod različitih atributa to nije obavezno.

o Svaka vrednost za sebe unutar n-torke predstavlja samo određeni broj ili skup znakova i ništa više. Ako se posmatra samo jedna vrednost, ne može se ništa doznati o ostalim vrednostima atributa, ni o ostalim vrednostima u n-torci.

o Unutar jedne relacije ne smeju postojati dve n-torke s identičnim vrednostima svih atributa.

o Redosled n-torki unutar relacije je potpuno nebitan, s obzirom da je tabela ustvari matematička relacija (skup), a kod skupova redosled elemenata nije bitan.

o Svi atributi unutar relacije moraju imati različita imena, dok njihov redosled nije bitan.

Skup svih atributa, odnosno svih imena atributa naziva se relaciona šema, a relacija je tada relacija nad relacionom šemom. Šema baze podataka je skup svih relacionih šema svih relacija u bazi podataka. Baza podataka je skup relacija. Različite relacije mogu imati ista imena atributa, ali u bazi ne mogu postojati dve relacije s istim imenom.

Definisana teorijska osnova otvorila je mogućnost razvoja potpuno relacionog, neproceduralnog upitnog jezika. Današnji de facto standard za definisanje i upravljanje podacima–SQL (engl. Structured Query Language)-strukturni jezik za pretraživanje) čini osnovu relacionog modela baze podataka.

U relacionoj bazi podataka atributi se mogu dodati ili ukloniti bez potrebe za rekonstruisanjem kompleksnog sistema pokazivača, što je omogućilo i pojednostavilo redefinisanje poslovnih sistema i organizacione strukture kako bi se osiguralo postizanje poslovnih ciljeva.

Dalji razvoj relacionog modela podataka bio je motivisan s nekoliko ciljeva, među kojima je želja za upotrebom formalnih metoda u dizajniranju baza podataka, pretraživanju i ažuriranju, želja da se može dokazati ispravnost programa zasnovanih na neproceduralnim opisima i hitnost da se potvrdi da bi teorija trebala biti što jednostavnija uz zadržavanje snage izražavanja. Osnovna ideja je da se podaci predstavljaju kao serija tabela ili ravnih datoteka (engl. flat files). Nikakve ponavljajuće grupe ili implicitna hijerarhija nisu dozvoljene i nikakve fiksne strukturne veze ne mogu biti deo baze podataka. Logičke veze između podataka se uspostavljaju u vreme izvršavanja ili se

69

pohranjuju u posebnim tabelama. Na taj način je isti tip objekta upotrebljen za predstavljanje i entiteta i veza. Takođe, ovakve ukrštene (engl. cross-reference) tabele se mogu ponovno napraviti bez potrebe da se reorganiziraju podaci u bazi.

Različiti prošireni relacioni modeli, počevši od Chen-ovog entitet-veza (ER) modela, su predlagani kako bi se izbegli nedostaci relacionog modela. Najveći nedostatak je, možda, teškoća u prikazu semantike podataka prilikom relacione implementacije. Vrlo brzo je uočeno da semantički modeli moraju moći prikazati i funkcionalnu semantiku.

Međutim, jasno je da relacioni model nije jedini mogući model podataka, te da drugi modeli mogu imati i određenih prednosti. Funkcionalni model Shipman-a se smatra jednim od najboljih u teorijskim okvirima, dok Chen-ov entitet-veza model spada u komercijalno najšire korišćene modele, iako mu nedostaje koherentna teorija o operacijama nad podacima.

Ideja funkcionalnog modela je više povezana s idejama semantičkih mreža u veštačkoj inteligenciji (VI) i s funkcionalnim programiranjem. Funkcionalni pristup uklanja razliku između podataka i funkcija (ili programa) i dopušta apstraktne tipove podataka, tj. tipove koji se definišu implicitno zavisno od operacije koja ih koristi. Novi tipovi se mogu generisati putem generalizacije i agregacije, tako da entiteti mogu biti definisani i svrstani u hijerarhiju ili mrežu.

Poteškoće vezane uz relacioni model uključuju: rad s rekurzivnim upitima, probleme vezane uz nula vrednosti, nedostatak podrške za apstraktne tipove podataka, i možda najvažniji: nedostatak u predstavljanju podataka i funkcionalne semantike, tj. ne postoji stvarna podrška za poslovna ili pravila integriteta. Takođe, bitni su i problemi vezani uz normaliziranje podataka. Naime, normalizovane relacije retko odgovaraju bilo kom objektu iz stvarnog sveta. Normalizacija često potpuno skriva semantiku. Jedan od razloga za to je što normalizacija skriva primenjivo znanje koje je predstavljeno funkcionalnom zavisnošću između atributa.

Uprkos slabostima, relacioni sistemi imaju veliku snagu. Snaga relacionog modela je u zasnovanosti na formalnoj teoriji. Ta teorija je osigurala razvoj relacionog neproceduralnog jezika kao što je SQL. Logika osigurava da određene stvari vezane uz ovaj jezik mogu biti matematički dokazane.

70

Relacioni sistemi osiguravaju jednostavnu promenu strukture podataka i štite korisnika od kompleksnosti pomoću neproceduralnih upitnih jezika koji se mogu automatski optimizovati. Početni problemi performansi danas su uglavnom savladani, i nakon prvobitnog otpora relacione baze su postigle široku prihvaćenost i u industriji.

Današnji relacioni sistemi za upravljanje bazama podataka u pravilu uključuju i posebne optimizatore za poboljšanje performansi, ugrađenu inteligenciju za izvršavanje upita, distribuirane i replikacijske opcije, a postupno se dodaju i objektne mogućnosti, tako da se trenutno može govoriti da na tržištu preovladavaju relacione baze s objektno orijentisanim proširenjima.

7.5. Objektno-orjentisane baze podataka

Objektno orijentisani sistem baza podataka jeste sistem baza podataka ima sve osobine baza podataka, uključujući jezike za pristup, sposobnost upravljanja ogromnim količinama podataka, postojanost, integritet podataka i transakcija, sigurnost i oporavak koji dodatno podržava apstrakciju, nasleđivanje i objektni identitet. Savremene objektno orijentisane baze uključuju i mogućnost praćenja različitih verzija baza podataka.

Dok su se relacione baze razvijale u doba samostojećih mini ili velikih računarskih sistema, objektno orijentisane baze se razvijaju u okruženju umreženih radnih stanica. Sledi da se novi proizvodi razvijaju unutar kulturnih postavki gdje je prosleđivanje rada saradnicima na mreži radi modifikacije, konsultovanja, dovršenja i sl. sasvim uobičajena pojava. Transakcije ovakvog tipa nazivaju se duge transakcije, a najčešće se javljaju pri razvoju inženjerskog dizajna i proizvodnji dokumentacije, ali ne i kod tipova aplikacija gdje se konvencionalno upravljanje bazama podataka najčešće primenjuje. Tradicionalne baze podataka upravljaju samo kratkim transakcijama. Tri su osnovna razloga koja nameću potrebu razvoja objektno orijentisanih baza podataka:

Omogućavanje jednostavnijeg povezivanja s objektno orijentisanim programskim jezicima;

Razvoj aplikacija koje zahtijevaju fleksibilnost relacionih baza podataka, ali za koje su performanse istih neadekvatne;

Razvoj potpuno novih vrsta aplikacija na koje se može primeniti metafora prosleđivanja poruka.

71

Objektno orijentisane baze podataka idu dalje od semantičkih modela tako da prihvaćaju apstrakcije koje opisuju ponašanje (metode), iz čega proizilazi da one mogu predstavljati, pa čak i normalizovati ponašanje. Objekti mogu pohraniti veze predstavljene kao linkove na druge objekte i metode. Ove relacije se često posmatraju kao posebni objekti i kao takvi mogu imati atribute i metode.

Kod objektno-orjentisanih sistema baza podataka, postoji izraženiji zahtev za modeliranjem strukturnih osobina podataka i pravljenjem eksplicitne strukture nasleđivanja i agregacije. Postoje različiti načini prikaza takvih struktura:

Objekti se mogu grupisati u klase prema zajedničkim strukturnim i osobinama ponašanja–što se naziva klasifikacija;

Slična klasifikaciji je asocijacija–konkretne instance se grupiraju u klase prema nekoj osobini koja im je zajednička;

Objekti se mogu grupisati kao delovi nekog kompozitnog objekta na dva načina: kao deo strukture (kompozicija) ili kao skup atributa (agregacija).

Agregacija atributa i metoda je način na koji se konceptualno formiraju objekti u objektno-orijentisanom programiranju.

Drugi tip strukture, značajan za dizajniranje složenih sistema za upravljanje podacima, je struktura upotrebe, ili klijent-server, veza među objektima. Ova struktura predstavlja topologiju prenosa poruka sistema i meru kompleksnosti kontrolnih struktura. Relacioni sistemi nude neproceduralni, tj. deklarativni jezik pristupa, baziran na logici koja je predmet optimizacije upita. Objektno-orijentisani sistemi su u osnovi proceduralni i nedeklarativni u odnosu na način pristupa preko eksplicitno deklarisanih veza između objekata i klasifikacijskih struktura.

Objektno-orijentisane baze podataka uglavnom ne zahtevaju spajanja, najsporiju operaciju koju su relacioni sistemi morali izvršavati. Pošto su objekti pohranjeni kao jedinstvene celine, poziv objekta je jedna, jednostavna, iako možda velika, operacija. U relacionom okruženju aplikacija izvodi strukturu baze podataka u vreme izvršavanja iz nepovezanih tablica, dok su kod objektno-orijentisanih baza podatka strukture pohranjene direktno u bazi. Tako, umesto da izvršava spajanja, baza sledi pokazivače od objekta do objekta. Ovo podseća na strukturu mrežnih baza podataka, s tim što su objektno-orijentisane baze mnogo fleksibilnije u smislu evolucije sheme.

72

Kod OODB, uslovi integriteta se odnose na instance, za razliku od relacionih sistema gdje se samo entiteti (ili nivo klasa) mogu iskazati. Semantika aplikacija, kao što su funkcionalne zavisnosti, kod OODB-a nisu skrivene u normaliziranim tablicama. Redundancija se rešava smeštanjem pokazivača uz objekte.

Relacioni sistem, po pravilu, ima ograničeni skup primitivnih tipova podataka: celobrojne, numeričke, alfanumeričke, datumske i sl. Većina sistema danas podržava i proširene tipove kao što su tekstualni ili BLOBS(engl. Binary Large ObjectS-veliki binarni objekti), ali ne postoji interna struktura ili semantika s njima povezana. OODB dozvoljavaju korisnički definisane tipove podataka sa semantikom pridruženom preko sistema klasa. Ovo omogućava upotrebu objektno-orijentisanih programskih jezika, ali i upitnih i DML-a.

Objektno-orijentisane baze podataka dodiruju neka od ključnih pitanja primene informacione tehnologije. One obećavaju iskorištavanje prednosti vezanih za objektno orijentisano programiranje, upotrebljivost i proširivost, kao i poboljšavanje sistema baza podataka. Možda je jedno od važnijih obećanja iskorišćavanje povezanosti sa semantički bogatim jezicima, na način semantičkih baza podataka i ekspertnih sistema. Područje u kojemu bi objektno-orijentisane baze najpre mogle postići uvažavanje i prihvatanje je mogućnost kombinovanja objektno-orijentisanog programiranja, semantičkih modela podataka i ekspertnih sistema u jednu jedinstvenu celinu.

Međutim, ni objektno-orijentisane baze nisu imune na probleme. Na čisto teoretskom nivou postoji problem nepostojanja opšteprihvaćenog objektno-orijentisanog modela podataka. Problemi nastaju i zbog različitih verzija višestrukog nasleđivanja podržanog od strane različitih proizvoda baza podataka i programskih jezika. Čini se neizbežnim da svako ko želi koristiti ovaj aspekt objektno-orijentisane tehnologije, mora osigurati kompatibilnost programskih jezika i baza podataka.

Distribuirane objektne baze podataka moraju rešiti još čitav niz problema. Ne samo da se tradicionalni problemi zaključavanja i strategije potvrde zapisa javljaju u novom svetlu, već postoje i dodatni problemi. Jedan od njih je i kako osigurati identitet objekta na mreži. Iako je logika protokola zaključavanja lakša za razumevanje kod objektnih sistema, nije očigledno da se zaključavanje može sprovesti efikasno u višekorisničkom okruženju. Postoje veoma ozbiljni problemi zaključavanja vezani za hijerarhiju nasleđivanja.

73

Razmišljanje da objektna orijentisanost u bazama podataka i komercijalnim sistemima postaje stalna osobina softverske industrije, podržano je i pojavom tela za standardizaciju koja predstavljaju uticajne grupe na tržištu.

7.6. Pravne baze podataka

Informatičke baze pravnih podataka postaju standard. Većina baza podataka koje se vode u okviru pravnog informacionog sistema imaju status službene evidencije. U okviru pravnog informacionog sistema formiraju se baze o prekršajima, o registraciji motornih vozila, evidencija dužnika, evidencija o sudskim predmetima, evidencija o rešenjima u upravnim stvarima. Pravne baze podataka obuhvataju pravne norme i odluke u punom tekstu, a pravna literatura bibliotečke podatke, i sve više pun tekst članaka i knjiga. Savremene pravne baze moraju da omoguće on-line pristup.

Postoje nekoliko pravnih baza podataka u Danskoj koje mogu koristiti, pravnici zaposleni u pravosuđu: DC-Jura baza o fiskalnom pravu i radu parlamenta koju proizvodi Državni direktorat za poreze, DATALEX baza o radu parlamenta i legislaciji.

Ministarstvo pravosuđa Švedske ima svoj informacioni sistem kojim je obezbeđen je pristup internim bazama podataka kao što su baza tekućih zakona (3900 dokumenata), baza propisa na snazi (3900 dokumenata), baza dnevnika (50000 dokumenata), i sl. i eksternim bazama podataka koje nude drugi informacioni sistemi ili servisi (RATTSDATA - pravni informacioni servis, LIBRIS - sistem univerzitetske biblioteke, SPAR - podaci o građanima, PARLAMENT - podaci o radu parlamenta.

Ministarstvo pravosuđa u Belgiji razvija baze podatakakao što su socijalna legislativa (6.800 zapisa sa punim tekstom), precedentnog prava (17.500 zapisa na nivou rezimea), legislative objavljene u službenom listu (65.812), pravne bibliografije (56.660 zapisa).

74

Sl. 7.1: Baza podataka Celex

U Holandiji se razvijaju takođe baze pravnih podataka kao što su: o NLES baza podataka holandske

legislacije rađena za holandski Parlament. Baza sadrži pun tekst i dostupna je preko belgijskog hosta BELINDIS.

o ENLEX je baza podataka o sudskim odlukama, sa apstraktima, o pravu čovekove okoline u svim zemljama EZ. Bazu je izgrađivala italijanska kompanija ITALGIURE, a holandski deo je radio VERMANDE. Baza je izgrađivana za EZ.

o NMIL baza o ugovorima i aktima parlamenta o pravu okoline. Izgrađuje je Vermande.

o NVOLK baza o ugovorima i aktima parlamenta o kućama, gradovima i planiranju. Izgrađuje je Vermande.

o GSUB je baza o supsidijima centralne vlade lokalnim vladama. Izgrađuje je Vermande. Kluwer izdavačka kuća izgrađuje sopstvene baze podataka.

o

Sl. 7.2: Baza Eur-Lex

Izgled dokumenta u bazi podataka Saveznog suda, razlikuje se od onoga što možemo naći u standardnim publikacijama sudske prakse ili zapisnicima sa sednica. Za potrebe sistema dokument je formatizovan u

75

vidu više polja. Osnovni podaci o sudskoj odluci ili nekom pravnom stavu su: donosilac, njegov naziv i vrsta; vrsta dokumenta (odluka, stav, zaključak itd.); datum donošenja; podaci o propisima na kojima se bazira; pravno područje na koje se odnosi; podaci o publikovanju; deskriptori ; sentenca i apstrakt.

Baza podataka Saveznog suda sadrži preko deset hiljada odluka iz raznih pravnih oblasti. Obuhvaćen je period od 1974 godine do danas. Za taj period, u bazu su uključene sve objavljene odluke Saveznog suda, svi zaključci i načelni stavovi sa zajedničkih sednica i savetovanja Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i Vrhovnog vojnog suda. Pored toga, obrađena je i praksa Vrhovnih sudova koju su oni dostavili Saveznom sudu ili je njihovu praksu obradio Savezni sud na osnovu odgovarajućih publikacija.

Uz pomoć vodećih pravnih stručnjaka, kao i IT stručnjaka iz Evrope i Srbije razvijena je Elektronska baza pravnih propisa i sudske prakse za pravosudne organe Srbije. Ova baza doprineće efikasnijem radu pravosudnih organa i ujednačavanju sudske prakse kroz brz pristup zakonima i propisima.

7.7. Baze podataka u Evropskoj uniji

CELEXhttp://europa.eu.int/celex/

Službena baza podataka pravnih propisa EU – CELEX omogućuje pristup tekstovima Osnivačkih ugovora o EU, zakonodavstvu EU i predmetima Suda EU. Sadrži mišljenja i rezolucije institucija EU i savetodavnih tela, običajno pravo Evropskoga suda, bibliografske podatke o pripremnim aktima, predstavke Evropskog parlamenta i izveštaje o primenjivanju direktiva Zajednice u državama članicama. CELEX sadrži oko 240.000 dokumenata, a

godišnje predstavi oko 10.000 novih. Dokumenti su dostupni na svih 11 službenih jezika EU, a obuhvataju informacije od 1951. godine. Bazu podataka priprema Kancelarija za publikacije – EUR-OP. Verzija CELEX-a dostupna je i na CD ROM-u. Pristup bazi podataka moguć je tek nakon uplate pretplate.

76

Internet strana CELEX-a donosi uputstva kako se koristi (View our Demonstration), osnovne informacije o sadržaju baze podataka, uputstva o načinu uplate pretplate, odgovore na aktuelna pitanja (Celex and You), ugovore, međunarodne sporazume, pravo precedenata, pitanja Parlamenta Komisiji i Veću (Celex News), uputstva o tome kako se koristi baza (Celex Search) kao i korisne adrese za poručivanje publikacija i veze na druge srodne izvore informacija (Useful Links).

EUR-Lexhttp://europa.eu.int/eur-lex/

Internet strana baze podataka EUR-Lex sadrži informacije o novim pravnim propisima EU objavljenim unazad 45 dana u Službenom listu EU (Official Journal) uz hronološki popis dostupnih izdanja i/ili jezički pregled tema, teme dostupne iz baze podataka EUDOR kao i informacije o uvođenju evra, uz posebnu napomenu da je Službeni list dostupan i na CD ROM-u (Notice). Strana donosi prečišćene tekstove Osnivačkih ugovora (Treaties), direktorijum pravnih propisa EU (podeljenih prema sektorima i politikama) i informacije o konverziji evra (Legislation), informacije o zakonodavstvu u pripremi (Community Preparatory Acts) te presude, mišljenja, dokumentaciju i novije slučajeve Evropskoga suda (Case-Law). Pristup je besplatan.

SCAD Plushttp://europa.eu.int/scadplus/

Baza podataka SCAD Plus predstavlja sistem za pristup dokumentaciji EU. Internet strana te baze podataka sadrži informacije o datumima i temama sastanaka Veća ministara, Evropskoga parlamenta, ECOSOC-a i Odbora regija (Calendar), informacije o politikama EU (European Union Policies) i praktične informacije o slobodi kretanja, zapošljavanju, socijalnoj zaštiti i drugim pitanjima vezanim za radnike koji su u tranzitu između država članica EU (Practical Guide to the Free Movement of Persons), kratak opis programa i opservatorija vezanih za socijalna pitanja i edukaciju (Programmes, Networks and Observatories), bazu podataka o zakonodavstvu i publikacijama EU (SCAD Database) te rečnik osnovnih pojmova o institucionalnoj reformi EU (Glossary) i tematske serije podataka vezane za prilagodbe zbog primjene Ugovora iz Amsterdama (Amsterdam Treaty). Pristup je besplatan.

EUDORhttp://www.eudor.com

77

Služba za dostavu dokumenata EU putem Interneta i pošte – EUDOR (European Union Document Delivery Service) bibliografska je baza podataka za dokumente objavljene u Službenom listu EU (Official Journal) serija L i C, COM dokumente i ostalo zakonodavstvo. Bazu priprema i održava EUR-OP. Pretraživanje je besplatno, ali se dostava dokumenata plaća.Internet stranica EUDOR baze podataka omogućava pretraživanje i poručivanje Službenoga lista EU, COM dokumenata, izveštaja Parlamenta, izjava, zapisnika i sl. (Services), informacije o službenim publikacijama, dokumentaciji, konsolidovanom zakonodavstvu, aktivnostima Parlamenta i Vijeća i troškovima narudžbe (Information) te odgovore na aktuelna pitanja i pomoć pri pretraživanju (Site). ECLAShttp://europa.eu.int/eclas/

Automatizovani sistem biblioteke Komisije EU – ECLAS (European Commission Library Automated System) je elektronski katalog s bibliografskim jedinicama koje obrađuju sva područja evropskih integracija, a nalazi se u Središnjoj biblioteci Komisije (European Commission’s Central Library) u Bruxellesu. Sistem obuhvata i 25 manjih specijalizovanih biblioteka i dokumentacionih centara. U bazi podataka ECLAS su službene publikacije i dokumentacija institucija EU, međuvladinih i međunarodnih organizacija, radna dokumentacija institucija, stručni časopisi i saopštenja za štampu, diplomski, magistarski i doktorski radovi na temu evropskih integracija. Baza pokriva publikacije štampane od 1978. godine i sadrži oko 172.000 bibliografskih jedinica (uz dodatak oko 7.000 novih naslova svake godine). Pristup je besplatan.Internet strana ECLAS-a daje informacije o Središnjoj biblioteci Komisije, vezu ka dokumentacionim centrima i drugim povezanim bibliotekama (Libraries Site), informacije o vrstama publikacija i materijalima dostupnim korisnicima (About ECLAS) te pruža mogućnost njihovog pretraživanja prema različitim kriterijumima (Access ECLAS). ORTELIUShttp://europa.eu.int/comm/education/ortelius.html

ORTELIUS je baza podataka o sistemima višeg obrazovanja u državama članicama Unije. Uz opšti pristup obrazovnom sistemu na nivou Unije, ORTELIUS baza podataka daje i informacije o tim aktivnostima u svakoj državi članici. Pristup je besplatan.

78

Internet stranica baze podataka ORTELIUS daje pregled institucija i programa u sopstvenoj organizaciji (Institutions & Courses), informacije o programima saradnje fakulteta, npr. o programu za razmenu studenata ERASMUS (European Community Action Scheme for the Mobility of University Students) i slično (Institutional Contracts), pregled sistema višeg obrazovanja po zemljama članicama (National Higher Education Systems – NHES), informacije o konkretnim programima obrazovanja i usavršavanja (ALFA, LEONARDO, SOCRATES, TEMPUS i dr.) i njihovim potprogramima u Kini, Indiji, SAD-u, Kanadi (EU Programmes) kao i pretraživanje prema vrstama programa, zemlji primene, godini objavljivanja publikacije i sl. (EU Acts). Euristotehttp://www.europa.eu.int/comm/dg10/university/euristote

Baza podataka o akademskim istraživanjima vezanim za europske integracije – Euristote (Research Database on European Integration) sadrži informacije o studijama i disertacijama o evropskoj integraciji od 1960. godine, politikama EU, međunarodnim odnosima, pravu i institucijama EU, te informacije o profesorima i istraživačima EU. Pristup je besplatan.Internet strana baze podataka Euristote sadrži pristup informacijama o istraživačkom radu vezanom za evropske integracije (radovi objavljeni do 1994.) na univerzitetima u Europi i svetu, podatke o profesorima i istraživačima kao i adrese instituta i istraživačkih centara koji su učestvovali u istraživanjima (Archive Database), istraživanja objavljena od 1994. nadalje, podatke o projektima u teku (New Euristote Database) i odgovore na aktualna pitanja (Questionnaire).

CORDIShttp://www.cordis.lu/

Služba za informacije o istraživanjima i razvoju Zajednice – CORDIS (Community Research and Development Information Service) je baza podataka o svim tekućim tehnološkim istraživanjima, programima, projektima, postignutim rezultatima i drugim aktivnostima vezanim za istraživanja i tehnološki razvoj u EU koje pomaže Unija. Namenjena je širenju informacija, lakšem korišćenju industrijskih izuma i poboljšanju proizvodnje u EU. Pristup je besplatan. Informacije Internet strane CORDIS-a dostupne su prema aktivnostima pod naslovima: naučni akronimi, zakonodavne inicijative za podsticaj istraživanjima, kontakti, novosti, služba traženja istraživačkih partnera, istraživački programi EU, razvojni projekti, naučne publikacije i sažeci

79

istraživanja, rezultati istraživanja i prototipovi. CORDIS omogućava pronalaženje rezultata istraživanja i saradnju istraživača sa zainteresovanim preduzećima putem davanja licenci ili zajedničkih ulaganja. Na strani se mogu dobiti razni podaci o znaučnim časopisima, videti druge novosti vezane za naučna istraživanja u EU i slično. Bazu priprema opšta uprava Informaciono društvo.

EIROnlinehttp://www.eiro.eurofound.ie/

EIROnline je baza podataka Evropskoga opservatorija za industrijske odnose – EIRO (European Industrial Relations Observatory Database) koju priprema Evropska fondacija za poboljšanje životnih i radnih uslova (European Foundation for the Improvement of Living and Working Conditions). Sadrži podatke o sindikatima i raznim strukovnim i poslovnim udruženjima. EIRO prikuplja, analizira i distribuira informacije o ključnim događanjima vezanim za industrijske odnose u zemljama članicama Unije, Norveškoj i na međunarodnom nivou. Informacije se dostavljaju mesečno, po državama, u njenoj bazi podataka EIROnline. Pristup je besplatan.Internet strana EIROnline, uz prethodno navedene novosti, daje i informacije o organizaciji i uslugama koje pruža EIRO (About EIRO) kao i veze na Internet adrese različitih europskih i međunarodnih strukovnih i poslovnih udruženja i sindikata, na države članice Unije i druge evropske i svetske države (Related Sites). EMIREhttp://www.eurofound.eu.int/information/emire.html

Bazu podataka EMIRE (European Employment and Industrial Relations Glossary), koja putem rečnika termina upoznaje sa zakonima o zapošljavanju i industrijskim odnosima u državama članicama Unije, priprema Evropska fondacija za poboljšanje životnih i radnih uslova na engleskom jeziku. Podaci se mogu pretraživati za svaku zemlju članicu posebno ili prema izabranoj temi. Pristup je besplatan.

ELCIDhttp://www.eurofound.eu.int/information/elcid.html

Informacioni direktorijum o uslovima života u EU – ELCID (European Living Conditions Information Directory) sadrži podatke o pravnom i političkom sistemu država članica Unije, uslovima života, kulturi, platama, porezima, obrazovnim sistemima, socijalnoj zaštiti i slično.

80

Podaci se mogu pretraživati po državama ili područjima. Pristup je besplatan.

Eurodicautomhttp://eurodic.ip.lu/

Višejezičnu bazu podataka Eurodicautom čini rečnik objašnjenih naučnih i tehničkih pojmova, skraćenica i fraza vezanih za područja telekomunikacija, elektrotehnike, zaštite okoline, medicine, statistike, aeronautike, ekonomije i finansija. Informacije su predstavljene uporedo na 12 jezika, a baza sadrži oko 1,3 miliona dokumenata (podatak od 1. septembra 1998.). Namenjena je prvenstveno prevodiocima i istraživačima. Terminološku bazu podataka priprema Služba prevodioce Evropske komisije (European Commission Translation Service). Pristup je besplatan.Internet strana baze podataka Eurodicautom uz opšte informacije o bazi podataka (What is Eurodicautom?) sadrži i informacije o modifikaciji pristupa područjima koje obuhvata (What is New?), podacima koje nudi (What Kind of Data Does Eurodicautom Contain?), dokumentaciji prema jezičkoj zastupljenosti (Language Coverage) i područjima (Domains Breakdown) kao i vodič za pretraživanje (How Do I Access Eurodicautom?) uz mogućnost pretraživanja prema opštim informacijama i pojmovima (Contents of a Terminological Entry), a daje i opšte smernice pripreme podataka (Preparation of Data).

Rečnik terminologije EU, skraćenica, institucija, politika i programa EUhttp://www.abdn.ac.uk/pir/sources/eurogide.htm

Rečnik terminologije EU, skraćenica, inicijativa, institucija, politika i programa EU (A Glossary of the European Communities and European Union Acronyms, Initiatives, Institutions, Policies, Programmes, Terms) je abecedni pregled svih važnijih termina, skraćenica EU, njenih politika i programa koje provodi, inicijativa za koje se zalaže kao i organizacije njenih institucija. Rečnik priprema Univerzitet u Aberdeen-u, Odsek političkih i međunarodnih odnosa. Pristup je besplatan.

IDEAhttp://europa.eu.int/idea/ideaen.html

Elektronski direktorij evropskih institucija – IDEA (Electronic Directory of the European Institutions) je imenik zaposlenih svih evropskih institucija, tela i agencija. Pristup je besplatan.

81

Internet strana baze podataka IDEA sadrži opšte informacije o dobijanju podataka pretraživanjem prema različitim kriterijumima (General Information), konkretno pretraživanje prema zaposlenim licima (Search by Persons), institucijama i telima (Search by Organizational Entities) ili kroz hijerarhiju međuinstitucionalne organizacije (Hierarchical Search).

MISSOChttp://www.europa.eu.int/comm/dg05/soc-prot/missoc98/english/c_intro.htm

Baza podataka o sistemima socijalne zaštite u državama članicama EU – MISSOC (Mutual Information System on Social Protection in the European Union) sadrži podatke o novostima i trendovima u socijalnoj zaštiti, o zakonodavstvu koje uređuje pitanja socijalne zaštite u državama članicama EU, uporedni prikaz organizacije socijalne zaštite po zemljama članicama u obliku tabela i drugo. Bazu priprema opšta uprava za Zapošljavanje i socijalna pitanja. Pristup je besplatan.Internet strana MISSOC baze podataka predstavlja analizu razvoja socijalne zaštite i važne mere koje se primenjuju u njenom sprovođenju (Trends in Social Protection), tabelarno poređenje sistema socijalne zaštite u zemljama članicama s obzirom na finansiranje socijalne zaštite, različitih grupa koje obuhvata, zaštite na radu, problema nezaposlenosti i slično (Comparative Tables), službeni list MISSOC-Info, koji objavljuje rezultate razvoja zaštite i probleme vezane uz to područje (News and Trends), kao i informacije o publikacijama i aktualnim događajima (Current Information).

QUOTAhttp://europa.eu.int/cgi-bin/dg21/qotamain.pl

QUOTA je baza podataka o kvotama i plafonima za određene proizvode koji ulaze na jedinstveno tržište Unije te o uslovima i obvezama njihove primene u državama potpisnicama. Bazu priprema opšta uprava Porezi i carinska unija. Pristup je besplatan.Internet strana QUOTA sadrži informacije o svim kvotama i plafonima koji se primenjuju. Omogućuje pretraživanja prema klasifikacionom broju mere koja se primenjuje, zemlji porekla proizvoda ili pregledu svih kvota i plafona uz napomenu vremena primene.

82

Market Access Databasehttp://mkaccdb.eu.int

Market Access Database baza je podataka o uslovima pristupa (carinskim i necarinskim preprekama) tržištima pojedinih zemalja. Pristup je besplatan.Internet stranica te baze podataka donosi informacije o akcijama koje se preduzimaju radi rešavanja pitanja trgovinskih prepreka prema tržištima trećih zemalja kao i informacije o održavanju konferencija i saopštenjima za štampu (What’s New), mogućnost pretraživanja podataka o trgovinskim ograničenjima prema državi, sektoru ili meri koja se sprovodi (Sectoral and Trade Barriers Database), informacije o kreiranju vodiča za izvoznike o pristupu proizvoda različitim tržištima (Exporters’ Guide to Import Formalities), informacije o carinama (Applied Tariffs Database) i uslovima WTO (WTO Bound Tariffs Database) kao i o ulozi Opšteg sporazuma o trgovini uslugama – GATS (General Agreement on Trade in Service: Info-Point).

RAPIDhttp://europa.eu.int/en/comm/spp/rapid.html

Baza podataka RAPID donosi dnevna obaveštenja o aktivnostima Evropske unije u obliku izveštaja njenih institucija. Bazu priprema služba portparola Europske komisije (Spokesman’s Service of the European Commission). Pristup je besplatan.Internet strana baze podataka RAPID omogućava brz pristup do saopštenja za štampu i informacija Evropske komisije, Veća ministara, Evropskoga suda, Evropskoga revizionog suda, Ekonomskog i socijalnog odbora i Odbora regija. Pred toga, sadrži važnije govore članova Komisije, izjave i izveštaje o predmetima pred Evropskim sudom, važna dokumenta (npr. zaključke Evropskog veća) i publikacije. Informacije se aktuelizuju dnevno, po objavljivanju dokumenata.

7.8. Pravna baza Paragraf Net

Paragraf Net je elektronska zbirka zakona i drugih propisa, službenih mišljenja, sudske prakse, modela pravnih akata, carinske tarife i ostalih dokumenata objavljenih u izdanjima izdavača Novi privrednik.

83

Sl. 7.3: Pravna baza Paragraf Net 4

Program za pregled i pretraživanje elektronske zbirke Paragraf Net, u osnovi omogućava:

- jednostavno pregledanje sadržaja (registra) zbirke, - jednostavno pregledanje sadržaja službenih glasila- višekriterijumsko traženje koje uključuje i pretragu kroz tekstove dokumenata, - pregledanje tekstova dokumenata zbirke, - štampanje tekstova, njihovih delova i podataka o njima- štampanje lista dokumenata i relacija između dokumenata- uvid u relevantne podatke o svakom dokumentu, - praćenje istorije izmena propisa,- praćenje hijerarhijskih veza propisa sa natpropisima i potpropisima,- praćenje relacija između dokumenata uz uporedno prikazivanje povezanih dokumenata, - praćenje nastanka dokumenata kao i - ažuriranje zbirke preuzimanjem novih i izmenjenih dokumenata preko Interneta

KonceptDokumenti zbirke su podeljeni prema vrsti na sledeće:

- propisi- službena mišljenja - sudska praksa - modeli- ostali dokumenti- carinska tarifa.

84

Propisi, službena mišljenja, sudska praksa i ostali dokumenti sistematizovani su po rubrikama i podrubrikama. Modeli pravnih akata, kao i carinska tarifa imaju posebnu sistematizaciju.

- U zbirku propisa uneti su propisi saveznog, republičkog i nižih nivoa, a različitih vrsta kao što su zakoni, uredbe, odluke, pravilnici i slično. Važno je zapaziti da se u zbirci čuvaju potpune-prečišćene verzije tekstova dokumenata, kao i originalne izmene i dopune tekstova objavljene u službenom glasilu. Izmenom ili dopunom nekog propisa nastaje njegova nova verzija koja stavlja van snage njegovu prethodnu verziju.

- U zbirku službenih mišljenja uneta su mišljenja organa državne uprave (ministarstava i posebnih organizacija koje obavljaju stručne poslove od značaja za ostvarivanje prava i dužnosti Zajednice, odnosno Republike Srbije), koja su data u ostvarivanju funkcije ovih organa, a odnose se na neposrednu primenu i obezbeđivanje izvršavanja zakona i drugih propisa i opštih akata, objavljenih u listu Paragraf Press.

- Službena mišljenja se odnose na važeće propise iz delokruga odgovarajućeg organa državne uprave. - Moguće je dobiti podatak u kom broju lista Paragraf Presssu službena mišljenja obrađena kao prilog odgovarajućoj rubrici ili kao samostalna rubrika. - Nazivi organa državne uprave i drugih posebnih organizacija dati su u onom obliku u kome su bili utvrđeni na osnovu odgovarajućih saveznih, odnosno republičkih propisa, koji su bili na snazi u momentu davanja službenog mišljenja.

- U zbirku sudske prakse uneti su načelni stavovi, zaključci, pravna shvatanja i sentence iz sudskih odluka sudova opšte nadležnosti, privrednih sudova i Saveznog suda, koji su objavljeni u listu Paragraf Press.

- Sentence iz odluka odnose se na procesno i materijalno pravo i vezane su za osnovni propis koji je bio od značaja za rešavanje konkretnog spora. - Moguće je dobiti podatak u kom broju lista Paragraf Press je sudska praksa obrađena kao prilog odgovarajućoj rubrici ili kao samostalna rubrika.

- U zbirku modela uneti su modeli (forme) pravnih akata, kao što su ugovori, sudski postupci, upravni postupci i drugi. Za razliku od drugih

85

dokumenata, modeli se mogu jednostavnom komandom za editovanje otvariti u aplikaciji za obradu teksta, gde se odmah mogu popunjavati konkretnim podacima korisnika.

Sl. 7.4: Paragraf Net-modeli pravnih akata

Pristup dokumentima se ostvaruje u osnovi na četiri načina: - kroz sadržaj (u kojem se pojavljuju hijerarhijski organizovane kategorije dokumenata), - kroz registar službenih glasila,- kroz pretraživanje kombinovanjem više kriterijuma i - kroz prikazane relacije između dokumenata.

Dopunski, pristup dokumentu je moguć i kroz specijalne liste poslednjih korišćenih dokumenata, najradije korišćenih dokumenata, poslednjih ažuriranih dokumenata, ili istoriju ažuriranja.

Podržano je višekriterijumsko pretraživanje zbirke dokumenata, pri čemu se kriterijumi razlikuju za pojedine vrste dokumenata, a moguće su i kombinacije više vrsta dokumenata u pretrazi. Zajednički kriterijumi za većinu dokumenata su:

- naslov ili deo naslova dokumenta- reči i izrazi u tekstu dokumenta- ključne reči- rubrika i podrubrika- nivo dokumenta- objavljavanje na dan ili u zadatom intervalu- deo komentara korisnika

86

a posebne vrste dokumenata imaju posebne kriterijume, kao na primer propisi:

- važenje na izabrani dan- stupanje na snagu/izmena/prestanak važenja u zadatom intervalu- objavljivanje u određenom godištu/broju ili intervalu godišta/brojeva izvora (glasila)- vrsta propisa

ili službena mišljenja i sudske prakse:- poreklo- broj pod kojim je zaveden dokument

Posebnu pogodnost predstavlja mogućnost uporednog prikazivanja i direktnog pristupanja dokumentima koji su u nekoj relaciji sa trenutno pregledanim dokumentom. Tako je moguće pregledati prethodnu ili narednu verziju nekog propisa, njegove natpropise i potpropise, službena mišljenja, sudsku praksu, modele, tarifne brojeve ili ostale dokumente vezane za dokument koji se trenutno pregleda.

Veoma jednostavno ažuriranje preko Interneta omogućava korisniku da uvek ima na raspolaganju aktuelnu elektronsku zbirku propisa i drugih dokumenata na svom računaru. Preporučuje se dnevno ažuriranje, kako količina novog materijala koji se preuzima sa Interneta ne bi bila prevelika i učinila postupak ažuriranja suviše dugim.

Poseban program, PN Alarm, omogućava korisnicima da uvek kada pristupaju Internetu radi bilo kojih poslova (čitanje e-pošte, pristup WWW,...) budu obavešteni o eventualnim novim ili izmenjenim dokumentima zbirke, koje je pripremila Redakcija i koji se mogu preuzeti.

87

8. INFORMACIONI SISTEMI

8.1. Pojam informacionih sistema

Vrlo je teško odrediti, posebno danas, šta je najbitnije poznavati iz oblasti IS za pravnike, menadžere, političare i sve druge korisnike IS. Za sve oblike organizovanja preduzeća, opština, škola, države… je neophodno dobro poznavati IS da bi oni mogli da opstanu i napreduju. IS mogu pomoći ustanovama i kompanijama da svoje poslovanje jednostavno odvijaju i na udaljenim područjima, da ponude nove proizvode i servise, da iznova oblikuju poslove i radne tokove, i da pronađu nove načine vođenja poslova.

Potrebno je definisati najvažnije pojmove informacionih sistema:

Informacija je uopšte obavest, podatak o nečemu, saopštena novost ili znanje, to je formalno, kolekcija simbola koji mogu imati određeno značenje.

Podatak je sirova činjenica koja predstavlja neku istinu iz realnog sveta. Pojedinačni podaci sami za sebe znače malo ili nemaju neko značenje.

Informacija je interpretacija podatka - prečišćen, organizovan i obrađen podatak u smislenom kontekstu. Informacija je subjektivnog značenja, u kontekstu primaoca, a znanje se gradi na osnovu novih informacija koje se nadovezuju na postojeće znanje. Isti podaci mogu biti različito interpretirani od strane različitih ljudi u zavisnosti od njihovog znanja.

Sistem je uređeni poredak međuzavisnih komponenti povezanih zajedno prema nekom planu za postizanje određenog cilja.

Sistem je oblik društvene organizacije (npr. državni), skup delova, povezanih opštom funkcijom, skup jedinica, organizaciono ujedinjenih u celinu (npr. preduzeće), oblik, način ustrojstva, organizacija nečega (npr. izborni), uslovljen planskim, pravilnim rasporedom delova (npr. sistem rada).

Komponente sistema su njegovi fizički delovi, ulazi i izlazi te procesi i upravljački postupci (planiranje, organizacija, upravljanje i nadzor). Elementi sistema:

o Podsistemi: komponente koje pripadaju sistemu

o Granica: definiše opseg i domašaj sistema

o Okolina: sve što je izvan granica sistema, ali se još uvek tiče sistema

88

o Ulazi: elementi koji ulaze u sistem iz okoline

o Izlazi: elementi koji napuštaju sistem

o Okruženja: veze između sistema i njegove okoline (zaštita, filtri)

o Ograničenja: unutrašnji i spoljnji faktori koji određuju i ograničavaju funkcioniranje sistema.

Karakteristike sistema:

o organizacija – struktura i poredak, hijerarhijske veze koje određuju formalnu komunikaciju i upravljački lanac (npr. vojska, preduzeće)

o interakcija – način na koji pojedine komponente sarađuju s drugim komponentama (pr. nabavka s proizvodnjom, proizvodnja s prodajom)

o međuzavisnost – jedan podsistem zavisi o drugom (ulaz), da bi mogao funkcionisati

o integrisanost – mera povezanosti komponenti

Informacioni sistem u tehničkom pogledu može se definisati kao skup međusobno povezanih komponenti koje skupljaju, procesiraju, beleže i distribuiraju podatke kako bi pomogle donošenje odluka, koordinaciju i kontrolu u organizaciji. Informacioni sistemi služe i kao pomoć menadžerima i radnicima za analizu raznih problema, kao i veoma korisna pomoć kod izrade novih proizvoda. Također IS sadrži neophodne informacije o ljudima, mestima i stvarima unutar organizacije ili spoljašnjeg okruženja.

Svaki IS ima tri aktivnosti koje su neophodne da korisnik IS donosi odluke, da kontroliše operacije, analizira probleme, i da kreira nove proizvode ili da daje usluge. Ove aktivnosti su input, procesiranje, i output.

89

Sl. 8.1: Funkcije u informacionom sistemuInput skuplja neobrađene podatke unutar organizacije ili iz okruženja. Procesiranje je proces koji ove podatke obrađuje i dovodi ih u razumljivu formu. Output prenosi procesirane tj. obrađene podatke ljudima koji će ih koristiti ili aktivnostima za koje će biti od koristi. IS zahteva fedback a to je output koji je vraćen određenom broju članova u organizaciji da im pomogne da procene ili isprave fazu inputa.

Informacioni sistemi mogu biti:

o formalni i

o neformalni.

Formalni IS zasnivaju se na opšte prihvaćenim i fiksnim definicijama podataka i procedura za sakupljanje, beleženje, obradu i korišćenje tih podataka. Pod formalnim sistemom u ovom radu podrazumeva se IS koji je strukturiran tj. on radi na osnovu saglasnosti sa prethodno definisanim pravilima koja su relativno fiksna, odnosno već propisana i utvrđena i ne menjaju se lako. Npr. u evidenciji građana odnosno korisnika sistema zahtevaće ime korisnika, identifikacioni broj kao i popis dozvoljenih usluga prema odgovarajućem identifikacionom broju.

Neformalni IS oslanjaju se na neodređena pravila ponašanja. Tu nema slaganja o tome šta je informacija ili kako bi trebala biti zabeležena ili obrađena. Ovakvi sistemi su veoma bitni za život jedne organizacije.

Formalni IS mogu biti računarsko bazirani ili ručni. Ručni sistemi koriste tehniku papira i olovke. Računarski bazirani IS se oslanjaju na tehnologiju hardvera i softvera da obrade podatke. U radu, pod izrazom informacioni sistem podrazumevaće se računarsko bazirani formalni IS koji se koristi računarskom tehnologijom. Iako računarski bazirani IS koriste računarsku tehnologiju da pokrenu proces obrade toka podataka u razumljivu informaciju, postoji oštra razlika između računara i računarskog programa s jedne strane, i IS s druge strane.

Važno je znati kako rade računari i računarski programi i u dizajniranju mogućnosti za organizacione probleme i izradu savremenih i modernih IS. Da bi razumeli IS moraju se razumeti problemi koji su dizajnirani da se reše, njihova arhitektura i elementi dizajna i organizacioni proces koji vodi do ovih solucija.

Iz perspektive Javne uprave, IS predstavlja organizaciono i menadžersko rešenje bazirano na IT, gdje se ne sme zanemariti i uticaj okruženja. Da bi u potpunosti razumeo IS, pravnik mora razumeti organizaciju, menadžment i dimenzije IT u sistemima kao i njihovu moć da se naprave rešenja za dato okruženje.

90

Sl. 8.2: IS i njegovo okruženje

8.2. Tehnologija

IT se koriste kao jedan od osnovnih alata da se poslovanje prilagodi nastalim promenama u razvoju IS. Hardver se koristi za input, procesne i output akivnosti u informacionom sistemu. Softver se sastoji od detaljno programiranih instrukcija koje kontrolišu i koordiniraju hardverske komponente u IS. Tehnologija za memorisanje uključuje i medij za memorisanje podataka, kao što su magnetni ili optički disk ili traka i softver koji kontroliše organizaciju podataka na medijima. Komunikaciona tehnologija koja se sastoji i od fizičkih uređaja i softvera, povezuje razne delove hardvera i prenosi podatke sa jedne lokacije na drugu. Računarska i komunikaciona oprema mogu biti umrežene zbog razmene podataka, slika, zvuka, glasa čak i videa. Sve ove tehnologije predstavljaju pomoćna sredstva koja mogu biti podeljena kroz organizaciju i čine informaciono-tehnološku (IT) infrastrukturu.

IT infrastruktura brine se o osnivanju platforme na kojoj ustanova ili firma može graditi specifične informacione sisteme. Svaka oragnizacija mora pažljivo dizajnirati i upravljati ovim infrastrukuturama tako da ima zbirku tehnoloških službi koje su potrebne za posao koje one žele ostvariti sa IS.

8.3. Pristupi IS

IS proučavaju višedisciplinirano područje. Ne postoje dominantne teorije u proučavanju informacionih sistema. Slika ilustruje glavne discipline koje pridonose problemima, posljedicama i rješavanjima u proučavanju

91

IS. Općenito, proučavanje IS može biti podjeljeno na tehničke i biheviorističke pristupe. Danas su IS društvenotehnički sistemi. Iako su sastavljeni od mašina, sprava i «teške» fizičke tehnologije, oni zahtijevaju osnovna društvena, organizaciona i intelektualna ulaganja da bi radili kako treba.

Slika 8.3: Savremena dostignuća u IS

8.4. Tehnički pristup

Tehnički pristup IS naglašava matematički osnovane modele za proučavanje IS, kao i fizičku tehnologiju i formalne sposobnosti ovih sistema. Discipline koje pridonose tehnološkom pristupu su: nauka o računarima, nauka o menadžmentu, operaciona istraživanja

Računarska nauka se brine utemeljivanjem teorija o spojivosti, metodama komuniciranja i metodama o efikasnom pohranjivanju i pristupu podacima.

Slika 8.4: Prošireni vidici ISDok su raniji sistemi proizvodili tehničke promene koje su delovale samo na nekoliko ljudi u nekoj od uprava, savremeni sistemi donose menadžerske promjene (ko ima koju informaciju, o kome, kada i koliko često) i institucionalne suštinske promene (koje usluge su dostupne, pod kojim uslovima, od koga). Kako se javne uprave kreću prema digitalnim

92

organizacijama, skoro svi menadžeri i zaposleni u upravi - kao i korisnici i davaoci usluga učestvuju u različitim sistemima uprave, povezani digitalnim informacionim «webom».

8.5. Tipovi informacionih sistema

U savremenom životu javljaju se i različiti interesi, zatim rezličite stručnosti kod ljudi koji upravljaju organizacijama i sami nivoi organizacione složenosti, a samim tim i različite vrste sistema. Nikada jedan sistem ne može obezbijediti sve potrebne informacije koje jedna organizacija treba. Slika 8.5 prikazuje vrstu sistema koji se nalaze u jednoj organizaciji.

Slika 8.5: Tipovi informacionih sistema

U prikazivanju organizacija je podeljena na strateški nivo, menadžment nivo, nivo znanja i operacioni nivo, onda je dalje podeljen na funkcionalna područja kao što su marketing, proizvodnja (u javnim upravama usluge), finansije, računovodstvo i ljudski resursi (Anthony, 1965).

Svaka uspešna i za naše okruženju tipična organizacija ima operacioni nivo sistema, nivo sistema znanja, menadžment nivo sistema i strateški nivo sistema za svako funkcionalno područje. Npr. uslužna funkcija generalno ima „uslužni“ sistem na operacionom nivou da zabeleže dnevne usluge i da procesuira zahteve za uslugama. Nivo znanja dizajnira promotivni prikaz za usluge organizacije. Menadžment nivo sistema prati mesečnu realizaciju usluga tako što vrši analize i obaveštava i davaoce usluga i korisnike usluga o nivou i kvalitetu datih usluga. Za sistem planiranja usluga u nekom vremenskom period služi strateški nivo. Prvo opisujemo specifične kategorije usluga sistema svakog organizacionog

93

nivoa i njihove vrednosti u organizaciji. Zatim pokažemo kako organizacije koriste ove sisteme za svaku glavnu poslovnu funkciju.

Sl. 8.6: Međusobna zavisnost sistema

IS mogu biti klasificirani specifičnom organizacionom funkcijom kao i organizacionim nivoom kojem služe. Tako možemo imati tipične IS koji podržavaju svaku od glavnih poslovnih funkcija i obezbeđujemo primere funkcionalnih aplikacija za svaki organizacioni nivo, npr..

1. Sistemi javne uprave

2. Sistemi prodaje i marketinga

3. Fabrički i proizvodni sistemi

4. Finansijski i računovodsveni sistemi

5. Sistemi ljudskih resursa i

6. Pravni informacioni sistemi

8.6. Globalna konfiguracija sistema

IT i usavršavanja u globalnim telekomunikacijama daju internacionalnim firmama fleksibilnost u njihovom globalnom poslovnom dizajnu. U tabeli su prikazana četiri tipa konfiguracije sistema za globalne poslovne organizacije.

94

Tabela 8.1: Globalna poslovna organizacija i sistemske konfiguracije

Centralizovani sistemi su oni u kojima se razvoj i delovanje sistema u potpunosti dešavaju na domaćoj bazi što bi u javnoj lokalnoj uprovi se dešavalo na nivou opštine. Dvostruki sistemi su oni u kojima se razvoj događa na domaćoj bazi ali operacije se predaju autonomnim jedinicama na stranim lokacijama kao komunikacija između opština. Decentralizirani sistemi su oni u kojima svaka strana jedinica dizajnira svoje vlastite solucije i sisteme gde ne bi bilo mogućnosti razmene podataka i komunikacije na različitim nivoima vlasti. Umreženi sistemi su oni u kojima se razvoj i delovanje sistema događaju po integrisanoj i koordiniranoj metodi kroz sve jedinice. Kao što se može videti na slici, lokalna uprava teži da ima visoko centralizovane sisteme u kojima osoblje za razvoj pojedinačnih „lokalnih“ sistema razvija aplikacije za svoje potrebe.

Menadžeri treba da odrede koji poslovni procesi bi trebali biti integrisani, kratkoročne i dugoročne beneficije ove integracije i odgovarajući nivo finansijskih i organizacijskih resursa, da podrže ovu integraciju. U jednoj organizaciji postoji mnogo vrsta informacionih sistema koji podržavaju različite organizacione nivoe, funkcije i poslovne procese. Neki od ovih sistema, obuhvataju više od jedne funkcije ili poslovnog procesa i mogu biti spojeni na poslovne procese drugih organizacija. Sistemi integrisanja informacija iz različitih poslovnih funkcija, poslovnih procesa i organizacija često zahtevaju obimnu organizacionu promenu.

8.7. Upravljanje znanjem i informacioni sistemi

Pravovremena informisanost, kao i mogućnost uspešnog akumuliranja, skladištenja i deljenja znanja, kako između aktera u javnom sektoru, tako i između javnog i privatnog sektora, te najvažnije, između vlasti i građana, važni su faktori koji sudeluju u stvaranju javne koristi. Dobro upravljanje znanjem omogućiće isporuku kvalitetnijih, i građanima prilagođenijih javnih usluga, kao što će i stvoriti uslove za donošenje odluka kojima se mogu poboljšati ishodi javnih politika. Istovremeno, stvaranje znanja kod građana o prirodi javnih politika i delovanju tela vlasti, doprineće i rastu poverenja. Posebno u donošenju odluka, u vidu kakvih akata ili mera, javne vlasti će se često morati nositi sa složenim i haotičnim okruženjem, kakvo ljudsko društvo u stvari i jest. Ovakvi

95

izazovi će zahtevati od donosioca odluka konstantan pristup novim i relevantnim informacijama te rad u kolaborativnom okruženju. Nasuprot tome, birokratije su tradicionalno monopolizovale i centralizovale znanje, te su ga slale u pravcu prema gore na lestvici, umesto da su ga činile široko dostupnim1. Logika, ide u prilog tome da maksimizacija znanja zahteva multiplikaciju zajedničkih prostora za kreiranje znanja, njihovo spajanje i sudelovanje što većeg broja nosioca znanja, odnosno ljudi. Spomenuti prostori za kreiranje znanja mogu biti fizički (poput dvorana, predvorja za neformalno druženje), ali i sve važniji internet i drugi oblici računarskih mreža. U organizacionom smislu, prema principu umreženog vladanja, s druge strane, mreže potpomažu ciklus stvaranja, prikupljanja i deljenja znanja, jer pružaju naučnu osnovu koja se ostvaruje kroz rad velikog broja organizacija, umesto jedne. U političkom smislu, potreba za maksimizacijom znanja, zahteva stvarnu participaciju građana u javnim pitanjima.

8.8. Podaci, informacije, znanje

Znanje je bitno utoliko što pomaže pri donošenju odluka. Važno je naglasiti da informacija sama po sebi ne predstavlja znanje. Razlikujemo tri pojma: podaci, informacije i znanje, pri čemu je podatak skup prepoznatljivih znakova na nekom mediju, informacija - subjektivno vrednovana činjenica ili obavest (koja se sastoji od skupa podataka), a znanje - uređen skup informacija koje se odnose na neko područje2. Mogućnost ostvarivanja znanja iz raspoloživih informacija zavisi od njegovog strukturiranja i prikazivanja. U ovom pogledu koristan je osvrt na sveobuhvatan ciklus upravljanja znanjem:

o Socijalizacija–deljenje znanja između pojedinaca;

o Eksternalizacija–izražavanje znanja i njeno prevođenje u razumljive forme koje i drugi mogu razumeti, tj. informacije;

o Kombinacija–Pretvaranje nedavno stvorene informacije u analogne ili digitalne simbole koji omogućavaju prikupljanje informacija, kao i njihovu integraciju, diseminaciju, uređivanje, kombinovanje s drugim informacijama, i povećanje njihove iskorišćenosti;

1 Brown, M. M., Brudney, J. L. Learning Organization in the Public Sector. Public Administration Review Vol. 63 – Issue 1. January 2003. Str. 33.

2 Varga, M. Podaci i računala. Poslovno računarstvo. Čerić V., Varga, M., Birolla, H. urednici. Zagreb: Znak, 1998. Str 77.

96

o Internalizacija-pretvaranje informacije u znanje pojedinaca (poput donosioca odluka, rukovodioca projektima), privatnih ili javnih organizacija, vlasti i društva u celini.

Prema različitim autorima, postoji više podela znanja. Jedna od najpoznatijih je ono latentno i eksplicitno, kome je pridodato i umreženo znanje3. Latentno znanje je znanje koje se nalazi u podsvesti zaposlenih, i rezultat je dugotrajnog iskustva u pojedinim područjima. Ovakvo se znanje sastoji od običaja, nepisanih pravila, uverenja, osećaja i slično. Eksplicitno znanje predstavlja konkretno znanje o nekoj stvari i sastoji se od formaliziranih principa, procedura, algoritama i sl. Umreženo znanje je ono znanje koje kruži unutar radne zajednice, ili više takvih zajednica, kroz neki vid kolaboracije. Upravo je umreženo znanje preduslov za što bolje funkcionisanje složenih radnih sredina, kakva je javna uprava. Umreženo znanje najviše zahteva adekvatno korišćenje tehnologija kao što su mreže (korporativnih intraneta i ekstraneta povezanih unutar unajmljene infrastrukture ili preko globalne internetske mreže), posebnih softvera i slično. U tom pogledu potrebno je razlikovati ulogu ICT-a u procesu stvaranja znanja. Potrebno je napomenuti kako u slučaju da je kontekst rešavanja problema visoko strukturiran (problem se može lako definisati i potencijalna rješenja je moguće jednostavno nabrojati), utoliko će donosioc odluka više koristiti automatizovane sisteme i informacije. Kada je kontekst problema nestrukturiran i bez jasnih naznaka o ishodu njegovog rešavanja, tada donosioci odluka preferiraju direktno, odnosno, intuitivno znanje.

8.9. Pravni informacioni sistemi

Danas u svetu postoje stotine pravnih informacionih sistema, a većinu od njih su stvorile nedržavne organizacije: univerziteti, izdavačke kuće, komercijalne firme, itd. Državni pravni informacioni sistemi obično su u nadležnosti ministarstava pravde. Poznati informacioni sistemi u svetu su: u SAD LEXIS i WESTLAW, u Kanadi JURIS, u EU EURO-LEX, u Italiji ITALGIURE, itd.

Nacionalni informacioni sistem za oblast prava u Danskoj je RETSINFORMATION. On se koristi od strane Ministarstva pravosuđa putem PC-a za obradu teksta, finansijske kalkulacije i pretraživanje informacija. Ovaj sistem se koristi takođe i od strane policije, tužilaštva,

3 Riley, T. B. Knowledge Management And Technology. International Tracking Report 2. Commonwealth Centre for Electronic Government, 2003. Str 6. Web stranica: http://www.electronicgov.net/pubs/research_papers/tracking03/IntlTrackingRptJune03no2.pdf.

97

sudova, zatvora. Danska vlada je testirala mogućnost upotrebe ekspertnih sistema u nekim oblastima prava (slučajevi, poresko pravo i sl.).

Informacioni sistem RATTSDAT je u vlasništvu Ministarstvo pravosuđa Švedske. Ovaj sistem sadrži sledeće baze podataka: Akti vlade na snazi (pun tekst); Savet Evrope-ugovori na engleskom (pun tekst); Precedentno pravo (pun tekst); Propisi o carinama (pun tekst); i Propisi na snazi (pun tekst). Na ovaj sistem je priključeno 300 terminala, a korisnici su pored odgovarajućih pravosudnih i drugih državnih organa i mnogi advokati, biblioteke, novinska preduzeća, sindikati, izdavači i druge firme i organizacije.

U Engleskoj postoji nekoliko informacionih servisa i baza podataka namenjenih pravnicima. EUROLEX je javni informacioni servis koji sadrži: UK legislaciju; poresko nacionalno i međunarodno pravo; pravo intelektualne svojine; škotsko pravo; irsko pravo; pravo EZ; evropsko pravo (ljudska prava); evropske trgovinske slučajeve; i evropsko pravo (Savet Evrope). Korisnici ovog sistema bili su: advokati, pravnici u kompanijama, pravnici naučnici, pravnici u državnom aparatu, pravnici u pravosuđu, sekretari kompanija i šefovi računovodstava. LEXIS informacioni servis osnovao je 1980. godine Butterworth Telepublishing Ltd i javni je informacioni servis sa više od 6.000 korisnika koji nudi baze punog teksta: englesko pravo, pravo EZ, francusko pravo, US pravo i sl.; NEXIS (novosti, biznis); LEXPAT (US patenti); Exchange (istraživački izveštaji o ivesticijama). LAWTEL je baza podataka o propisima i precedentnom pravu koja se može koristiti na hostu PRESTEL. POLIS je online informacioni sistem britanskog parlamenta koji sadrži materijale parlamenta (100.000), legislaciju (5.000), EC legislaciju (5.000), i literaturu (4.000).

U Nemačkoj je Savezna vlada 70-ih godina inicirala razvoj pravnog informacionog sistema pod nazivom JURIS. Taj je sistem 1982. godine pušten u test upotrebu sa 60 korisnika, a 1986. godine je pušten u javnu upotrebu. JURIS nudi pretraživanje baze podataka o odlukama suda (279.000 zapisa), o literaturi/članci (257.000. zapisa), o literaturi/knjige (24.000 zapisa), o saveznim zakonima (88.000 zapisa), i o administrativnim uredbama (29.000 zapisa). Mesečno online korišćenje JURISa 1988. godine iznosilo je 3.500 sati, godišnji rast korišćenja je bio 60%, a korisnici su bili 150 institucija, 330 pojedinaca i 450 korisnika koji su koristili samo mailbox.

Savremeni tipični pravni informacioni sistem je najčešće lociran na jednom računaru i dostupan registrovanim korisnicima, uz pomoć

98

standardne informatičke opreme (personalni računar, modem) i telefonskog priključka. Obuhvata više baza podataka koje uglavnom pokrivaju područje pravnih propisa, sudske prakse i pravne literature. Često se ovima pridružuju i statistički podaci, razni adresari pravnih firmi i advokata i sl. Za novije podatke (propise, praksu ili časopise), mogu se naći puni tekstovi, dok su stariji podaci dostupni u bibliografskoj formi. Ovakvi integralni informacioni sistemi su najčešće nastali objedinjavanjem nekih baza i sistema koji već postoje u ove tri glavne oblasti., Najčešće ih u oblasti sudske prakse formiraju državni pravosudni organi; u oblasti pravnih propisa izdavači službenih listova ili zakonodavna tela, dok su u oblasti pravne literature prvobitni kreatori baza veliki izdavači ili specijalizovane biblioteke.

Dve su osnovne karakteristike koje većina sistema ističe kao svoje pozitivne osobine. Prva je integralnost - dakle sve relevantne pravne informacije su dostupne u okruženju jednog informacionog sistema. Druga je jednostavnost pri korišćenju - dakle i najneiskusniji korisnik lako dolazi do odgovora na svoja pitanja. O ovoj drugoj se posebno vodi računa, tako da se za potrebe pretraživanja u okviru pojedinog sistema kreiraju specijalni softverski proizvodi koji omogućavaju postavljanje upita na prirodnom jeziku, pa čak ne nužno ukucavanjem upita, već glasom uz pomoć mikrofona vezanog za računar. Za ilustraciju ovih osnovnih osobina neka posluži sledeći najkraći opis nekoliko od ogromnog broja postojećih pravnih informacionih sistema:

o ITALGUIRE - italijanski pravni informacioni sistem, formira i održava ga Dokumentalitički centar pri Vrhovnom kasacionom sudu; obuhvata 42 baze podataka, od kojih su osnovne one o propisima na raznim niovoima (država, region ili manja zajednica), te one o sudskoj praksi najviših sudova u Italiji; raspoloživ samo za registovane korisnike; omogućava pretraživanje i kroz specijalizovani softver EasyFind;

o JURIS - nemački pravni informacioni sistem, nastao pod okriljem države, a zatim se transformisao u privatno preduzeće, mada Ministarstvo pravde i dalje formira pune tekstove saveznih propisa, i to uvek inkorporiranjem izmena u postojeći tekst; baze pokrivaju federalno i regionalno zakonodavstvo i zakonodavstvo Evropske zajednice (CELEX) i sudsku praksu; neke baze su vezane za pojedine oblasti prava; raspoložive su i na CD-ROM-u, trenutno zauzimaju 12 kompakt diskova ;

o RIS - austrijski pravni informacioni sistem, pokriva propise i sudsku praksu, a kroz pristup posebnoj privatnoj

99

bazi i pravnu literaturu; stavljen na raspolaganje državnim službama, a preko privatnih organizacija dostupan drugim korisnicima pod komercijalnim uslovima, baze su raspoložive i na CD-ROM-u;

o WESTLAW - jedan od pravnih informacionih sistema u SAD, formiran od strane izdavačke kompanije West Publishing; sadrži preko 9000 baza podataka koje pokrivaju sudsku praksu federalnog suda i sudova pojedinih država, propise na svim nivoima, pravnu literaturu, pravne rečnike; omogućava pristup i kanadskom pravnom informacionom sistemu QUICKLAW; dostupan registrovanim korisnicima, kojima obezbeđuje pristup i drugim poslovnim informacijama; njegov integralni deo, popis pravnih firmi i zastupnika raspoloživ je i na INTERNETU; posebno se ponosi svojim specijalizovanim upitnim softverom WIN (WESTLAW is Natural), kao i mogućnošću postavljanja upita glasom.

Prve inicijative u ovoj oblasti su u našoj zemlji pokrenute 70-tih godina. Relizovani su eksperimentalni modeli, analizirane potrebe saveznih pravosudnih organa, razmatrani kadrovski, materijalni i drugi uslovi za realizaciju pravnog informacionog sistema, i sl. Projektni tim saveznih institucija je 1986. godine uradio "Koncepciju Pravosudnog informacionog sistema Jugoslavije".Od tada datira skraćenica koja označava ovaj sistem i pod kojom je on danas najšire poznat - PRIS. Ova Koncepcija je doživela širu stručnu i društvenu verifikaciju na Stručnom savetovanju o koncepciji pravosudnog informacionog sistema Jugoslavije (PRIS), održanom u Beogradu, 16. decembra 1986. godine. Na osnovu koncepcije sačinjen je i Orijentacioni program izgradnje PRIS-a. Ovi dokumenti su konačno usvojeni na sednici Saveznog veća Skupštine SFRJ 8. juna 1988. godine. Očekivalo se da PRIS omogući i doprinese: unapređivanju i razvijanju pravnog i pravosudnog sistema, sistematskom praćenju i stalnom uvidu u stanje postojećeg normativnog i stvarnog pravnog poretka; pravilnoj i jedinstvenoj primeni zakona i propisa; jačanju i učvrščivanju ustavnosti i zakonitosti; jačanju pravne sigurnosti; potpunijoj i bržoj informisanosti i ubrzanju procesa odlučivanja; rasterećenju pravosudnih organa od poslova i zadataka koji se uz primenu računara mogu brže, lakše i efikasnije izvršavati; većoj javnosti rada s obzirom na otvorenost sistema prema građanima i drugim subjektima; neposrednom uvidu i samim tim većem prožimanju pravne teorije i prakse; sagledavanju i analiziranju pojava i problema koji se javljaju prilikom utvrđivanja i primene pravnih normi.

100

9. E-GOVERNMENT (ELEKTRONSKA JAVNA UPRAVA)

Brzi razvoj Interneta uvukao se u sve sfere života i iz korena promenio principe savremenog poslovanja. U poslednje vreme u svim rečnicima sve češće se pominje reč «e-Government». U nastavku će kratko biti objašnjeno šta je zapravo e-Government»,? Šta je potrebno da se uspostavi e-Government?

9.1. Definicija i domeni e-Government-a

Pojam «E-Government», ili, kako ga prevodimo, «elektronska javna uprava», kojim se opisuje primena ICT-a u javnom sektoru gde su informaciona i komunikaciona tehnologija osnov razvoja informacionog društva, kako u svojoj obradbenoj, tako i u svojoj komunikacionoj komponenti nastala u javnom sektoru, najviše u i vojnoodbrambenoj sferi. Prvi elektronski računar ENIAC (Electronic Numerical Integrator and Computer) je projekat Američke vojske i služio je za izračunavanje balističkih tabela. ARPANET (Advanced Research Projects Agency Network), računarska mreža zasnovana na prespajanju paketa, na čijim se osnovama razvila današnja TCP/IP (Transport Control Protocol/Internet Protocol) arhitektura, odnosno Internet, kao aplikacija koja bi povezivala krizne centre u slučaju nuklearnog napada. Brojne aplikacije za računarsku obradu podataka građana u administraciji i zdravstvu takođe su se koristile u javnom sektoru kroz nekoliko decenija. Međutim, u ovom vremenu uvek je sam javni sektor diktirao dinamiku primene tehnologije. Brojnim inovacijama na području informatičkih tehnologija (primer, minijaturizacije računara i pojavom personalnih računara početkom 80-tih do danas), razvojem ICT sektora u 90-tim godinama, digitalnom konvergencijom u segmentu potrošačke elektronike, komunikacija i računara – što je dovelo do toga da su ogromni informacijski resursi, kao i brojne usluge postale dostupne običnim građanima – javni sektor više nema privilegiju diktiranja te dinamike, već to čini tržište. Videvši kako mogu dobiti brojne informacije i usluge kroz Internet iz privatnog sektora, građani žele to isto i u javnom sektoru.

Mnogi posmatraju E-Government s različitih stanovišta. Scholl4 daje dve definicije. Prema jednoj definiciji, E-Government je svaki proces kojim građanstvo obavlja poslove s javnom upravom preko računarskih mreža. Prema drugoj definiciji, E-Government predstavlja upotrebu informacione tehnologije kroz podršku poslovima javne uprave, i isporuku javnih usluga. Upoređujući ove definicije shvatamo kako E-Government predstavlja nešto što bi koristilo kako građanima, tako i 4

Scholl, H. J. E-Government: A Special Case of ICT-enabled Business Process Change. Procedings of the 36th Hawai International Conference on System Sciences, 2003. Str. 2.

101

vlasti. Međutim ne znamo ništa o tome što se pod «upotrebom» podrazumeva, isključivo pristupanje internet uslugama koje nudi javna uprava, ili neki složeniji odnosi, koji bi se mogli obuhvatiti pojmovima poput digitalne participacije, integrisanih kanala isporuke javnih usluga, itd.

Pojam «primena» u drugoj definiciji ne definiše da li radi se o primeni koja transformiše ili tek podržava postojeće procese. E-Government prema Gartneru predstavlja «proces transformacije odnosa unutar i oko javne uprave, primenom ICT-a, čime se ostvaruje veći kvalitet javnih usluga i bolja participacija građana u vlasti»5. Definicija je interesantna zbog pojma «transformacija» i zbog toga što se spominju koncepti «odnosa unutar i izvan javne uprave». Što se pojma «unutrašnjih i spoljnjih odnosa» tiče, on je važan utoliko što javnu upravu izdvaja iz svog tradicionalnog institucionalnog konteksta i stavlja ga u kontekst šire zajednice, društva i privrede, i to kroz stvaranje mreža, partnerstva s neprofitnim, kao i profitnim sektorom, itd. Ovoj definiciji dodajemo princip javne koristi (Public Value), koja prema Kelly i dr. predstavlja vrednost stvorenu kroz usluge, zakone, regulativu i druge aktivnosti, a meri se kvalitetom pruženih javnih usluga, ostvarenih ishoda politika i uspostavljenog poverenja između vlasti i građana6.

Princip je bitan jer zaokružuje sve potrebne poslove javne uprave (javne usluge, regulativa i druge aktivnosti) te ih stavlja u kontekst odgovornosti prema građanima (kvalitet javnih usluga, ostvarenja ciljeva kojima su se vlasti obavezale, stepen poverenja). Uzevši ovaj pojam u obzir, nalazimo kako je E-Government proces transformacije odnosa unutar i izvan javne uprave u cilju stvaranja javne koristi za građane, kroz primenu savremenih ICT-a. Ovoj definiciji dodajemo i pitanje platforme, dakle Interneta, njegovih servisa i uopšte sistema i aplikacija zasnovanih na otvorenim standardima, s kojim je usko vezan pojam javne uprave orijentisane građaninu (citizencentric government). Naime, Internet ima mogućnost da približi poslove i usluge javne uprave građaninu kroz automatizirane napredne front-end sisteme i druge aplikacije, pa se često govori o Internet government-u, online government-u, itd. Posebne tehnološke platforme zasnovane na standardima mobilnih mreža poput GPRS-a, UMTS-a i sl. dovode do pojma mobilne javne uprave, ili m-government-a. Orijentacija digitalnim sadržajima, u odnosu na papirnate, dovodi i do pojma digital government. Principijelno, radi se o jednom pojmu: transformativnoj primjeni ICT-a u javnoj upravi i/ili javnom

5 A Point of View on e-Government and Practical Challenges Associated With Achieving it. Cap Gemini Ernst & Young, 2002. Str. 1.

6 Kelly, G., Mulgan G., Muers, S. Creating Public Value: an Analytical Framework for Public Service Reform. Cabinet Office Strategy Unit, 2002. Str 4.

102

sektoru, jedino što se u tim pojmovima na stvar gleda s nekog specifičnog stanovišta (npr. tehnološke platforme), ili se neki aspekt posebno želi naglasiti (orijentisanost građaninu, i sl.).

Prvo pitanje koje pada na pamet pri obradi tema vezanih za E-Government je područje primene, dakle što u pojmu «E-Government» predstavlja «Government», ili što u pojmu «el. javna uprava», predstavlja «javna uprava». Ni sam pojam «Government» nema jedinstvenu definiciju i njegovo tumačenje varira u različitim kulturama. U SAD-u, pod ovim se pojmom podrazumeva ukupna vlast, što uključuje sve stubove i nivoe vlasti. U Velikoj Britaniji, kao i u Francuskoj («gouvernement») i Njemačkoj («Regierung»), pod ovim se pojmom podrazumijeva izvršna vlast, dok se u SAD-u za ovaj pojam koristi termin «administration» ili administracija. U radu je korišćen kao pojam «javna uprava», odnosno «elektronska javna uprava», misleći prvenstveno, no ne isključivo, na izvršnu vlast, jer je ona tradicionalno bila ključno mesto u isporuci javnih usluga, provođenju zakona i regulative, pa je zato pogodno područje za analizu ovakve vrste. Takođe, javna uprava u organizacionom smislu, izvorima legitimiteta, odnosima odgovornosti i sličnim parametrima, na neki se način može posmatrati kao model za celi javni sektor. Zbog kompleksnosti odnosa i veza odgovornosti (u SAD-u popularno nazvanih «checks and ballances») izvršnu vlast je nemoguće izdvojiti iz šireg konteksta u kojem ona ostvaruje odnose s legislativom i sudskom vlasti.

Nadalje, brojni se poslovi javne uprave obavljaju kroz mrežu različitih ustanova kojima su prenete određene ovlasti i zaduženja, poput komunalnih, energetskih i drugih preduzeća, zatim bolnica, škola, vojske, itd. Takođe, pojam elektronske javne uprave ne zasniva se samo na postojećem institucionalnom okviru, jer logika transformacije nalaže kako bi se on takođe mogao promeniti. Zato se koristi i pojam javne koristi i od interesa je delovanje svih onih procesa koji dovode do njenog ostvarenja, kroz koje god ustanove/firme/udruženja, oni prolazili. Zbog sve veće eksternalizacije poslova javne uprave i nastanka nečega što se zove «hollow state» ili šuplja država, o čemu će biti reči, pojam elektronske javne uprave ne možemo ograničiti niti isključivo na javni sektor, jer će često u stvaranju javne koristi sudelovati i drugi akteri neprofitnog sektora, kao i profitni sektor.

E-Government postavlja ljude u centar, otvara im mogućnosti za pristup informacijama, upotrebu javnih usluga i uticanje na političke odluke. Uvođenjem e-Governmenta brzina obavaljenog posla se povećava kao i kvalitet obavljenog posla.

103

U literaturi se nailazi na različite definicije e-Governmenta, ali se uopšteno može reći da je e-Government «korišćenje Interneta ili drugih elektronskih sistema da bi se pojednostavila i olakšala komunicija sa vladinim servisima».

Neke veoma pojednostavljene definicije kažu: da je to servis građana, reinžinjering primenom najnovijih tehnologija, poslovanje uprave preko Interneta. Činjenica je da e-Government nije ništa manje nego fundamentalna transformacija uprave na nivo koji do sada nije funkcionisao i koji je jedna od veoma bitnih transformacija u funkcionisunju vlasti na svim nivoima javne uprave.

S obzirom da se e-Government najčešće pominje u kontekstu lokalnih ili gradskih vlada to se nadalje može definisati i kao «mogućnost za lokalnu upravu da stavi na raspolaganje informacije i servise putem Weba, preko touch screen kioska ili na osnovu interaktivnog prepoznavanja glasa. Ove usluge i servisi se stavljaju na raspolaganje građanima i poslovnim partnerima, a raspoloživi su 24 sata dnevno tokom cele godine».

E-Government se može definisati i kao: «e-Government je Web bazirana tehnologija koju koristi lokalna uprava kao komunikacioni kanal koji je ponuđen posjetiocima, građanima, poslovnim partnerima, drugim lokalnim upravama i zaposlenima».

Najednostavnija definicija mogla bi da glasi: "e-Government je Web bazirana tehnologija koju koristi uprava kao komunikacioni kanal koji je ponuđen posetiocima, građanima, poslovnim partnerima, lokalnim upravama, vladinim i nevladinim institucijama i zaposlenim". U opštem obliku e-Government uključuje:

e-Administraciju (odnosno Integracioni sistem uprave ISU), e-Građanina, e-Zaštitu i udruženje, e-Servise.

Administracija:

poboljšanje procesa upravljanja (vladanja) putem redukovanja troškova,

poboljšanje upravljanja performansama sistema, putem strategijske veze sa vladom i distribucijom ovlaštenja.

Domen e-Građanin i e-Servis:

konekcija građana sa vladom putem razgovora sa njima i povećanje njihove odgovornosti,

osluškivanje građana i pomaganje demokratskih procesa i poboljšanje javnih servisa.

104

Domen e-Udruživanje:

izgradnja interakcije između vlade i snabdjevača, poboljšanje komunikacije sa privredom kroz stvaranje

partnerskog odnosa, stvaranje civilnog društva.

Sa tehničkog aspekta e-Government mora da sadrži: INTRANET, INTERNET i EKSTRANET. Raznovrsnost usluga koje građanima pružaju institucije javne uprave ima za posledicu i potrebu za razvojem čitavog niza različitih e-Government aplikacija, počev od Internet domena i Web stranica, preko smart kartica, videokonferencija, sistema za omogućavanje elektronskih izbora, GIS-ova, registara preduzeća, praćenja poreza, praćenja ljudskih resursa, praćenja pravnog sistema države, zdravstvene mreže, omladinske mreže i sl. Osnovni ciljevi uvođenja e-Government su:

racionalnije i ažurnije obavljanje poslova, uvođenje savremene tehnologije za obradu podataka u upravi, lakše i brže komuniciranje na svim nivoima, efikasnije opsluživanje građana, jednostavnije, i efikasnije izvještavanje, približavanje razvijenom svijetu uz uklapanje u svjetske standarde

i savremene informacijske tokove, zaštita zakonitosti i sigurnosti građana kroz brzu i

pravovremenu uslugu,

Kako vreme protiče sve je jasnije da je Internet postao sastavni deo života i nezaobilazni «alat» u poslovanju. U vladinim ustanovama, kao i u okruženju, događa se isto – komunikacija se sve više odvija preko Interneta, on se koristi kao jedan od mogućih kanala za distribuciju informacija, sve više postaje stalno otvoren šalter. Sve je to stvorilo potrebu da se čitavom poslu pristupi sa sistemske strane i da se ponudi rešenje koje će predstavljati jedinstveni nastup vladinih struktura prema korisnicima i građanima.

Prelazak na e-Government pomaže u bržem protoku informacija i bržem obavljanju transakcija. Transakcija obavljena preko Interneta znatno je jeftinija od iste takve transakcije koja je urađena bilo kojim drugim komunikacionim kanalom. Transakcija koja je urađena preko Interneta može se posmatrati kao samouslužni servis bilo da je u pitanju građanin, zaposlen u vladinim institucijama ili poslovni partner. Ne samo da se na taj način štedi na radnom vremenu zaposlenih u vladinim institucijama, već građanin koji sa svog računara pristupa servisima na taj način smanjuje troškove održavanja opreme opštinske strukture.

105

Ova tehnologija, po svemu što se danas pokazalo, poseduje potencijale da redefiniše i revitalizuje odnos građana i vlade. Za međusobno bolje razumevanje potrebna je dobra komunikacija, a to upravo ona omogućava.

9.2. Korisnici e-Governmenta

E-Government je potreban državnom, okružnom i opštinskom aparatu da se rastereti pritiska na šalterima, da pojeftini svoje usluge i time učini građane zadovoljnijim. Građani mogu obavljati svoje poslove ne čekajući u redovima, da dobiju pravovremenu i tačnu informaciju ili da obave posao za koji je ponekad potrebno višednevno obilaženje različitih ustanova i vladinih institucija.

Za naše uslove, čak i firmama iz oblasti IT tehnologije, koje se trenutno nalaze u jednoj početnoj razvojnoj fazi, e-Government je potreban da otvori obimno polje rada.

Državna uprava je sticajem okolnosti ostala izvan procesa automatizacije. Tek sa razvojem Interneta sagledane su sve mogućnosti primene i u ovoj oblasti. Danas najveće svjetske kompanije u oblasti IT tehnologija nude kompletna tehnološka rešenja za e-Government. Ipak, jedinstvenog rešenja bar za sada nema jer se zakoni razlikuju od jedne do druge zemlje, ili se propisi različito primenjuju čak od jednog do drugog grada.

Jedan od najznačajnijih razloga za uvođenje e–Governmenta je stalni porast broja stanovnika i enorman rast gradova, pri čemu svaki građanin ima potrebu da obavlja različite poslove sa organima uprave, pa se postavalja pitanje koliko bi tokom vremena bilo potrebno činovnika zaposliti i koliki prostor im obezbediti. Gužve na šalterima da se ne pominju.

Korisnici e-Governmenta mogu se svrstati u sledeće kategorije:

G Government Vlada, uprava, E Employe, zaposleni, B Business, poslovni partneri, C Citizen, građani.

Ako usvojimo gore navedene korisnike e-Governmenta, onda između učesnika možemo postaviti sledeće odnose:

G2G Intranet - vladin komunikacioni podsistem, Informacije, Servisi,

G2E Intranet - vladini službenici, "chat room" oglasna tabla, učenje,

G2B Internet - snabdevanje, informacije, servisi,

106

B2G Internet - komunikacija vlade sa poslovnim partnerima, G2C Internet - posetioci, informacije, online servisi, digitalna

demokratija, C2G Internet - komunikacija vlade sa građanima.

Ako se poseduje odgovarajuća infrastruktura, ako građani imaju poverenje u IK (informatičko komunikacione) tehnologije (veruju u privatnost i zaštitu svojih podataka), ako postoje definisani odnosi između zainteresovanih partnera (lokalne uprave, vlada, biznisa, građana), onda možemo graditi stabilan e-Government. Osnovni elementi ovakve "uprave" bili bi zasnovani na informatičko-komunikacionim tehnologijama. Poverenje građana i informacione tehnologije jedini su siguran osnov za njen nastanak i opstanak.

G2B-Predstavlja saradnju vlade i drugih poslovnih subjekata kao i drugih pravnih lica. Analogno je standardnom elektronskom poslovanju B2B samo što je jedan od učesnika uprava. Komunikacija vlade sa poslovnim subjektima predstavlja potencijalno najveću mogućnost za povećanje efikasnosti ekonomije. Postiže se skraćenje vremena izvršenja složenih transakcija, smanjenje troškova poslovanja i stvaraju se dobre podloge za kvalitetno odlučivanje.

G2C-Predstavlja saradnju vlade i građana. Analogno je poslovanju B2C. Omogućava korisniku da lako odredi koji deo usluge mu je potreban i kako da mu pristupi. Servis je dostupan 24 sata dnevno, a takođe je lako dostupan i hendikepiranim osobama koje nisu u mogućnosti da lako menjaju loakciju.

Vlada može lako da dobije odgovor na to šta građani misle o njenim uslugama i na osnovu toga ih koriguju, što pospešuje rad uprave i povećava zadovoljstvo građana upravom.

Single touch point je cilj kojem se teži - mora se omogućiti da jednim ulaskom na internet korisnik može da pristupi svim potrebnim informacijama. Ovo se omogućava od kuće preko standardnog PC računara ili nekim od alternativnih načina pristupa (infokiosk, telefon, preko mobilnog telefona).

Pri korišćenju usluga javne službe korisnik mora da plati administrativnu taksu, tako da je neophodno omogućiti plaćanje putem Interneta, ali takođe i neke druge alternativne sisteme plaćanja. Ovaj domen kod nas još nije rešen u potpunosti i predstavlja jedan od najvećih problema omasovljavanju poslovanja preko Interneta.

G2G -Predstavlja tip poslovanja koji se koristi za poslovanje između različitih opštinskih organa. Državni organi mogu efikasno koristiti

107

Internet servise na nivoima upravljanja. Ovaj vid poslovanja predstavlja poslovanje od osnova koju čine lokalne uprave ka višim nivoima. U proteklom periodu kod nas su postojale razne inicijative da se ovo reši na najbolji način, ali rezultata još uvek nema. Kod nas postoji saradnja na lokalnom nivou i podaci koji su razmenljivi u lokalu (tzv. horizontalna razmena podataka). Jedan od ciljeva ovog rada je da se u najskorije vrijeme podstekne ovaj problem i da se postigne vertikalna razmena, a time i jedinstveni informacioni sistem u državi.

G2E -Predstavlja korišćenje informacione i komunikacione tehnologije za bolju saradnju i koordinaciju zaposlenih u vladinim organima. Ovo predstavlja način korišćenja najnovijih informacionih tehnologija u formiranju informacionih sistema unutar samih uprava radi povećanja performansi rada uprave i što boljeg servisa svih građana na teritoriji rada organa uprave.

G2E podrazumeva :

Međusobnu komunikaciju među zaposlenim, Blagovremeno obaveštavanje i protok informacija, kako

podataka koji su neophodni za svakodnevni rad (pisarnica, razni materijali) tako i interne informacije za službenike

Potrebe e-obrazovanja u vladi i javnim službama Upravljanje znanjem kao najvećim resursom nekog

preduzeća

9.3. Definicija javne uprave

U doba kada njen pojam doživljava korenite promene, nemoguće je dati jasnu definiciju javne uprave. U informacionom dobu teško je dati neka jasna razgraničenja između pojmova, institucija, funkcija i jurisdikcija7, pa nije korisno kao merodavnu uzeti neku od definicija koje na ovaj pojam gledaju tradicionalno.

Najjednostavnija bi bila ona koja kaže kako je javna uprava deo većeg sistema vladanja (engl: governance). Iz ovoga proizilazi kako je javna uprava sistem koji ima svoju unutrašnju i spoljnju organizaciju. Dok se unutrašnja organizacija bavi pitanjem operativnih troškova, rigidnosti ili fleksibilnosti unutrašnje organizacije, spoljnja se bavi mestom koje javna uprava zauzima u političkom i društvenom poretku.

7 Izraz «Boundary-challenging nature», u Bellamy, C., Taylor, J. Governing in the Information Age. Buckingham: Open University Press, 1998. Str. 4.

108

9.4. Teorijska polazišta

U analizi javne uprave, korisna su teorijska polazišta koja obrađuju ponašanje organizacija te njihov nastanak, gledano kroz tokove informacija. Ovdje su korišćena Simonova načela skoro-potpune dekomponiranosti i ograničene racionalnosti te Coaseovu teoriju transakcionih troškova. Herbert A. Simon je u svom naučnom opusu koji je obuhvaćtao kognitivnu psihologiju, informatiku, filozofiju i ekonomiju, smatrao kako je hijerarhija zaista prirodan poredak stvari, ili bar način na koji ljudi shvataju razne sisteme u svom okruženju, pa tako i organizacije. Hijerarhija počiva na Simonovoj teoriji skoro-potpune dekomponiranosti sistema («near ecomposability»), odnosno mogućnosti da se komponente sistema razlože na manje delove bez većeg gubitka informacije o njima. Termin je tako stvoren, jer, da se sistem može potpuno dekomponovati, tada ne bi bilo jedne celine, a prema tome, ni sistema, odnosno, komponente bi egzistirale nezavisno. Reč «skoro» u pojmu «skoro-potpuna dekomponiranost» dopušta stvaranje viših nivoa u hijerarhiji. Pojam implicira da je interakcija između elemenata koji pripadaju istim delovima intenzivnija od elemenata koji pripadaju različitim delovima. Pod intenzivnošću se smatra svojstvo jedne komponente da više ovisi o ponašanju druge komponente istog dela, nego o ponašanju komponente drugog dela8. To takođe implicira kako će jedinice neke veće celine uglavnom obraćati pažnju na sebe i najbliže komšije, a istodobno uvelike ignorisati ostatak organizacije9.

Ovu svoju teoriju Simon je kombinovao s postulatom ograničene čovekove racionalnosti («bounded rationality»). Suočeni s kognitivnim ograničenjima, ljudi probleme rješavaju razbijajući ih u manje delove (skoro-potpuna dekomponiranost). S druge strane, suočeni s reprezentativnim ograničenjima, ljudi imaju problem u deljenju svojih zamisli. Ovo se odražava na oblikovanje organizacija. Gotovo svi kompleksni organizacioni sistemi koji danas postoje su hijerarhije sa skoro potpuno dekomponiranim arhitekturama. Pored poslovnih organizacija, čovek će na isti način oblikovati i druge veštačke sisteme, pa se slične arhitekture mogu naći u objektno-orjentisanom programiranju. Kao što jedinice dva organizaciona dela teže komunikaciji i sarađuju s jedinicama unutar svog dela, tako je teže oblikovati vezu između objekata različitih klasa nego objekata unutar iste klase. Svi drugi problemi koji ne mogu biti rešeni razlaganjem u hijerarhizirane

8 Egidi, M., Marengo, L. Cognition, Institutions, Near Decomposability: rethinking Herbert Simon's contribution. CEL Working Paper 6-02. 2002. Str. 6.

9 O'Toole, L. J. Treating networks seriously. Public Administration Review, Janurary/February 1997, Vol 57, No. 1., pp. 45-52. Str. 46.

109

komponente, Weber i Rittel10 nazivaju «uvrnutim» («wicked») rešenjima. Ovdje organizacioni oblik posmatramo kao jedan oblik strukturnog rešenja na probleme i izazove koje ustanova u svom radu susreće, pa su takva strukturno «uvrnuta» rešenja, na primer, matrične organizacije, fleksibilne radne grupe, interagencioni i koordinacioni odbori i sl. Ni za jedan od ovakvih alternativnih oblika organizovanja nije do kraja definisan način upravljanja, pa O'Toole smatra da, obzirom da su problemi i izazovi koje javni sektor susreće postali „uvrnuti“, javne organizacije deluju ili unutar neadekvatnog organizacionog modela ili konvencionalne strukture prilagođavaju rastućim zahtevima okoline.

S druge strane, Ronald Coase je dobio Nobelovu nagradu za svoje objašnjenje rasta preduzeća, gde je ponudio postulat kako je veličina organizacije uslovljena troškovima prikupljanja informacija11. Coase je rekao kako su velike poslovne organizacije razvijene kako bi se minimizirao trošak stvaranja, prodaje i distribucije dobara i usluga. Što je veći bio transakcioni trošak u obavljanju neke funkcije, to je izglednije bilo da će organizacija tu funkciju sama obavljati, umesto ugovoriti s drugom firmom ispunjenje tih funkcija. Zato su tradicionalno kompanije same proizvodile dobra i usluge, a vrlo malo eksternalizirali (outsource). Kroz taj proces, preduzeća su gradila masovne, hijerarhijske strukture za prikupljanje, obradu, overu i čuvanje svih informacija koje su potrebne, kako bi primale porudžbe, proizvodile, distribuirale i prodavale robu kupcima. Takođe, Coasove teorije su pomogle u objašnjenju rasta hijerarhizovanih birokratskih javnih uprava u prvoj polovini 20. veka.

Napretkom ICT-a transformišu se spomenute paradigme. transackcioni troškovi dohvata, obrade i širenja informacije tek su delić onoga što su bili u Coasovo vreme. Takođe, princip potpune dekomponiranosti više ne može biti jedini kriterijum svrsishodnosti hijerarhije u situacijama kada objektivno ona nije najoptimalniji oblik (posebno u odgovaranju na izazove društvenih, poslovnih i drugih mreža). To znači, da «uvrnuti» problemi donekle mogu računati na «uvrnuta» rješenja.

9.5. Paradigme javne uprave

Primenom ovih polazišta, na menjajuće paradigme javne uprave gledamo kroz lupu izvora autoriteta i toka informacija potrebnih za odlučivanje, kao i sa stanovišta informacija kroz koje se sagledava odgovornost vlasti prema građanima. U žarište debate o položaju i ulozi javne uprave tako stavljamo tri organizaciona oblika: Weberijansku birokratiju, Novi javni

10 Rittel, H. W. J, Webber M. M. Dilemmas in a general theory of planing. Policy Sciences 4 (June 1973), pp. 155-169.

11 Coase, R. H. The Nature of the Firm. Economica 4 (November 1937), pp. 1-44.

110

management (New Public Management - NPM), i model umreženog vladanja („networking governance“). Ova tri modela predstavljaju evoluciju od javne uprave, koja je principijelno bila orijentisana svojoj unutrašnjoj dinamici i hijerarhizirana, do javne uprave koja ima izrazitu eksternu dimenziju i svoj rad zasniva na mrežama. Za Weberijansku javnu upravu možemo reći kako se radi o hijerarhijskom modelu, gdje autoritet izvire, a informacije teku isključivo iz centra (odnosno s vrha), koji svoj legitimitet crpi iz iskaza demokratske volje građana. Za novi javni management, možemo reći kako se radi o modifikovanom hijerarhijskom obliku, s primesama tržišta. U ovom modelu autoritet počiva i dalje na istom mestu, ali informacije dolaze s tržišta, jer svoj legitimitet javna uprava, unutar ovog modela, zahvaljuje potrošačkom zadovoljstvu građana. Za analizu E-Government-a, ipak je najvažniji networking model koji izazove javne uprave gleda primarno kroz mreže, radije nego tradicionalne hijerarhije. U ovom modelu autoritet i glavni izvor strateških informacija izvire iz konstelacije čvorišta razasutih po celom društvu, gde legitimitet izvire iz uspešnosti optimalne konfiguracije tih čvorišta da ostvare javnu korist («Public Value»), pojam koji bi se mogao posebno obraditi. U sledećoj tabeli nalazi se sažetak osnovnih obeležja sva tri modela:

Webrijanska birokratija

Novi javni

management (NPM)

«Networking

Governance»

Organizacioni oblik

Hijerarhija Tržište Mreže

Struktura organizacije

Centralizovana Decentralizovana Distribuirana

Pokretači Pravila Konkurencija Partnerstvo

Izvor legitimnosti

Usklađenost s

formalnim pravilima

Kvaliteta usluga i troškova efikasnosti

Prihvatljivost procesa i dostignuća u kolaborativnom rešavanju problema

Uloga građanina

Građanin s sistemu uređenim pravima i obavezama

Građanin – klijent države

Aktivni učesnik političkog procesa

Razdvojivost politika administracija

Jasna Jasna Nejasna

Ključna aktivnost

Primena zakona Pružanje usluga građaninu-klijentu

Izgrađuje podrška i mobiliziraju resursi

111

u svrhu ostvarenja javne koristi

Odnosi građana prema vlastima

Pravni Komercijalni Politički

Učesnici procesa

Ispunjavaju obaveze, potražuju prava

Maksimizatori individualnog uspeha

Mobilizatori resursa

Institucionalni karakter

Visokostrukturirani i centralizovani odeli

Autonomne agencije Čvorišta u mreži

Incijativa Top-bottom Bottom-up Deljeno voćstvo

Uloga administratora

Administrator Menadžer Network manager

Percepcija konflikata

Smetnja Smetnja Neminovnost

Tabela 9.1: Uporedni prikaz osobina tri različita modela javne uprave

NPM pristup

Od 80-tih godina, kao produkt neoliberalne doktrine, pojavljuje se managerialism ili Novi javni management (New Public Management ili NPM)12. Premisa na kojoj se ovaj vid upravljanja zasniva je ta da je neefikasnost karakteristična za javnu upravu, i to najviše zbog nemogućnosti da se stvore podsticaji analogni onim u organizacijama koje deluju u tržišnom okruženju te činjenici kako su rukovodiocima u javnom sektoru krutom hijerarhijskom regulacijom u mnogo čemu vezane ruke. Odatle dva ključna koncepta u okviru NPM reforme: marketizacija i disagregacija.

Što se marketizacije tiče, Olsen smatra kako NPM, koji svoje korene vuče iz tržišne ekonomije i privatnog managementa, zamenjuje «zapovedno» upravljanje, upravljanjem kroz rezultate, ugovore, decentralizaciju, deregulaciju, komercijalizaciju i konkurenciju. NPM reforme u sebi uglavnom uključuju aspiracije za boljom kontrolom nad javnom administracijom kroz tržišno takmičenje i cene, kao i napore da se veličina javnog sektora smanji kroz privatizaciju. Ključna delatnost javne uprave ovde je isporuka usluga. Prema NPM-u javna uprava nema specifičnu prirodu. Obzirom da se NPM zasniva na vrednostima,

12 Bhatta, G. Post-NPM Themes in Public Sector Governance. Working Paper No. 17, New Zealand – State Services Commission, September 2003. Str. 6.

112

konceptima i iskustvima iz privatnog sektora, institucija unutar ovakve javne uprave je replika privatnog preduzeća na slobodnom tržištu13. Za sve učesnike u ovom modelu smatra se kako su vođeni vlastitim interesima, za koje se pretpostavlja da su funkcija podsticaja i cene. Čitavo građanstvo svodi se na kolekciju potrošača usredotočenih na vlastite, individualne koristi. Građani imaju uglavnom komercijalnu, a tek posle toga političku ulogu u odnosu s vlastima. Prvenstveno, prema Schicku14, šokantno je da ljudi mogu imati povoljniji položaj u odnosu na državu kao potrošači, nego kao građani, jer im tržište može dati veću snagu nego građanstvo (citizenship), definisano kao sistem prava i obveza.

Sl. 9.1: Put od korisnika usluge do opštine

Za spovođenje vlastitih interesa i konkurenciju smatra se da popravljaju efikasnost i adaptibilnost, jer konkurencija rađa pozitivne promene, kao i efikasne adaptacije šansama u okruženju. Eggers smatra da je problem NPM pristupa taj što se na kvalitet javnih usluga gleda kao na pitanje većeg ili manjeg obima privatizacije. Iako je to pitanje važno u političkom kontekstu, ono nas dovodi do fundamentalnog pitanja o tome kakve je tipove sistema, organizacionih struktura i umeća potrebno imati za javno upravljanje, tj. za javnu upravu koja sve više prikuplja – radije nego poseduje – resurse, i kupuje – više nego što sama prodaje – usluge15. Što se disagregacije tiče, kao i u weberijanskoj birokratiji, i u NPM-u se

13 Olsen, J.P. Citizens, public administration and the search for theoretical foundations. ARENA Working Papers 20/03, 2003. Str. 5.

14 Schick, A. Agencies in Search of Principles. OECD: Distributed Public Governance. Agencies, Authorities and Other Government Bodies, pp. 33-52. Pariz: OECD, 2002. Članak 37.

15 Eggers, W. D. Networked Government. Government Executive. June 2003, pp. 28-33. Str. 29.

113

O p št i n eKorisnici usluga

IKT

Usluživanje građanaIKT

Okruženje

insistira na jasnoj distinkciji političkih i administrativnih funkcija u sistemu vladanja. Štaviše, u unapređenju poslovanja javnog sektora od velike je važnosti da se menadžerima dozvoli veća operativna diskrecija, ali se isto tako zahteva i veća odgovornost za njihove postupke i rezultate16. Polazeći od ovog uverenja, bitnu ulogu u NPM-u igra odnos centra i periferije, koji ovde predstavljaju vladini odeli s jedne, te autonomne agencije s druge strane. Proces disagregacije se u NPM-u često naziva i agencifikacijom. Vezano uz to, NPM je poprište stalne debate o pitanjima odnosa centra i periferije. U centru su visoko strukturirani, vertikalno integrisani i hijerarhizovani odeli (departments). U ovu grupu spadaju, na primer, vladin kabinet, ministarstva, ukoliko govorimo o državnoj vlasti, a koncept se može primeniti i na bilo koji drugi nivo vlasti. Nasuprot njima nalaze se agencije (agencies), periferna, autonomna tela, koja su odgovorna centralnim organima, ili parlamentu, a u operativnom su pogledu nezavisna.

Marketizacija i disagregacija procesi su koji imaju određene mane. Prema Bhatti17 u NPM modelu, vlast može imati monopol u donošenju politika, dok u isporuci javnih usluga može postojati više davaoca. Iz ovoga proističe da ukoliko vlast želi da nastavi sa davanjem kvalitetne usluge efikasno i delotvorno, doći će do inflacije različitih oblika ustanova, koja će dovesti do rizika fragmentacije. Ovaj problem dovodi do dva negativna efekata. Jedan je informaciona asimetrija, odnosno stanje u kojem svi učesnici nemaju jednak pristup informacijama. Drugi je problem principala i agenta, koji nastaje ako nalogodavac i izvršilac imaju različite interese. Prepuštanje tržištu da vodi brigu o javnoj koristi usled ovakvih mana postaje opasno. To nas dovodi do sledećeg organizacionog oblika – umreženog vladanja – koji od NPM-a nasleđuje princip male javne uprave ali se ne oslanja isključivo na tržište kao faktor njene inteligencije.

Networking governance

Dok prelaz s weberijanske uprave na NPM predstavlja paradigmatski prelaz sa stare, na pravilima utemeljene, javne administracije na novo javno upravljanje u duhu korporativnog managementa, umreženo vladanje (networking governance) pretpostavlja prelaz s hijerarhizovane vlasti na novi model temeljen na mrežama, odnosno «vlasti bez vlasti». Dok je NPM nudio model tržišta u tradicionalnom modelu hijerarhija i

16 Schick, A. Agencies in Search of Principles. OECD: Distributed Public Governance. Agencies, Authorities and Other Government Bodies, pp. 33-52. Pariz: OECD, 2002. Članak 22.

17 Bhatta, G. Post-NPM Themes in Public Sector Governance. Working Paper No. 17, New Zealand – State Services Commission, September 2003. Str. 6.

114

komandnog upravljanja, networking se koncentriše na model koji bi trebao realno odražavati kompleksnost društvenih odnosa i primeniti ih na model organizovanja javne uprave. U organizacionom smislu, mreže su međuzavisne strukture koje sadrže brojne organizacije ili njihove delove iz različitih sektora u kojima jedna jedinica nije tek formalno podređena jedinicama višim instanci u nekom većem hijerarhijskom aranžmanu. Iako poseduju određeni nivo strukturne stabilnosti, one se prostiru izvan domena formalno uspostavljenih poveznica i odnosa oslonjenih na legitimnosti koja izvire iz izglasanih zakona i dogovorenih politika. U mrežama nadređeni radnici ne mogu nametnuti svoj autoritet drugim članovima (umrežene) organizacije. Uticaj se u velikim mrežama teško prati, dokumentuje, predviđa i modelira, nego što je to slučaj u relativno jednostavnim odnosima dve ili tri strane18. Problem upravljanja javnim stvarima je problem mreža različitih interesa i veza međuzavosnosti u društvu. Zato Goldsmith i Eggers na organizacione oblike gledaju isključivo kroz sposobnost tih oblika da upravljaju mrežama. Goldsmith i Eggers na ovom prikazu razlikuju četiri moguća scenarija, i evaluiraju njihov uspeh sa aspekta sposobnosti upravljanja mrežama i nivoima kolaboracije javnog i privatnog sektora. Tradicionalni hijerarhizirani oblik internalizira procese u javnom sektoru i nema dovoljno fleksibilnosti ni inteligencije da upravlja mrežama. Vidljivo je kako eksternalizacija, koja je posebno bila zastupljena u NPM modelu, dovodi do saradnje javnog i privatnog sektora, no to ne govori mnogo o sposobnosti ovakvog aranžmana da odgovori na kompleksne probleme mreža. Udružena javna uprava (joined-up government), koja vertikalno integriše različite nivoe vlasti, pozitivan je korak ka kombinovanju različitih izvora znanja o upravljanju određenim tipovima mreža (npr. upoznavanje državne ili središnje vlasti s potrebama građana i dinamikom koja vlada na lokalnom nivou), međutim izostaju brojne koristi specijalizovanog znanja koje bi se moglo pridobiti kroz saradnju s privatnim sektorom. U tom pogledu, nameće se novi oblik – networking governance koji uspešno kombinuje prednosti eksternalizovane javne uprave i udružene javne uprave.

Ključna aktivnost javne uprave u networking modelu je vođenje procesa izgradnje podrške i mobilizacije resursa u cilju rešavanja problema, uzevši u obzir objektivne izazove s kojima je društvo suočeno, za šta je potrebno fleksibilno upravljanje, dinamično rešavanje problema i konstantno rešavanje konflikata. Taj proces je u neku ruku više politički, nego administrativni ili tehnički, kao što je to do sada bilo, jer pretpostavlja kontinuirano pozivanje građana na participaciju i javnih tela

18 O'Toole, L. J. Treating networks seriously. Public Administration Review, Janurary/February 1997, Vol 57, No. 1., pp. 45-52. Str. 45.

115

na odgovornost. Legitimnost ovih mreža bazira se na prihvatljivosti korišćenih procesa i ostvarenih rezultata. Ipak, Olsen naglašava, institucionalni karakter mreže teže može biti dogovoren od onih hijerarhije i tržišta i ističe kako većina verzija umreženog modela uzima oblik konfiguracije dobrovoljnih, međuzavisnih privatnih i javnih aktera uključenih u partnerstva i zajedničke poduhvate. Koordinacija, s druge strane, vrši se bez dominantnog centra koji bi inače nametao stukturu hijerarhijskog autoriteta u službi vođenja politika19.

Kao prednosti mreža navode se mogućnost pribavljanja specijalizovanog znanja, brzina i inovativnost. Što se prve koristi, tj. mogućnosti pribavljanja specijalizovanog znanja tiče, networking model se zasniva na sledećoj premisi: potrebno je eksternalizovati sve procese koji ne čine ključnu sposobnost javne organizacije, a ta bi trebala biti stvaranje javne koristi. To znači da vlasti ne trebaju upravljati bolnicama, već brinuti o javnom zdravstvu, a kako bi to najbolje ostvarili, oni mogu poveriti zdravstvenu brigu mreži privatnih i javnih klinika. Prednost specijalizacije posebno je izražen kod ICT primene, tj. eksternalizacije informatičkih usluga, čime javni sektor pribavlja tehnički know-how i managerske talente renomiranih stručnjaka na svom području.

Druga prednost je inovativnost. Hijerarhizovani modeli su poznati po tome da zaustavljaju i zatiru ideje koje dolaze iz nižih nivoa organizacije a posebno spolja. To se posebno odnosi na kvalitet javnih usluga. U hijerarhizovanim organizacijama, gornji upravljački slojevi često su odsečeni od potreba i prohteva građana. Mrežni oblici organizacije, koji imaju naglašenu eksternu dimenziju, trude se da se što bolje upoznaju s voljom građana. U mrežama se kroz interakciju različitih aktera lakše dolazi do svežih ideja. U SAD-u poznati univerzitet Harvard tradicionalno uručuje Nagradu za inovativnost u američkoj javnoj upravi, gde je većina laureata do svojih inovativnih rešenja došla putem mreža20.

Treća korist je brzina i fleksibilnost. Partnerske odnose s dobavljačima u okruženju moguće je fleksibilnije urediti, pa isporuka javnih usluga ne mora biti talac krutih pravila, kvota (posebno ne zbog organizacije i broja zaposelnih) i drugih ograničavajućih faktora koji bi se nametnuli, ukoliko bi javna organizacija odlučila internalizovati lanac isporuke javnih usluga.

Četvrta prednost je mogućnost većeg dohvata. Mreže se formiraju kako bi se približile mestu isporuke usluga i kako bi se oslonile na tehnički

19 Olsen, J.P. Citizens, public administration and the search for theoretical foundations. ARENA Working Papers 20/03, 2003. Str. 5.

20 Goldsmith S., Eggers W. D. Governing by Network: The New Shape of the Public Sector. Washington: Brookings, 2004. Str. 30.

116

know-how dobavljača specijaliziranih u određenom segmentu lanca vrednosti javne usluge (na primer, upravljanje informatičkom infrastrukturom). Dakle, mreže se oslanjaju na postojeće mreže u društvu: mreže dobavljača sa svojim vlastitim, tradicionalnim, poddobavljačima, kao i mreže udruženja i brojnih organizacija nevladinog i neprofitnog sektora koji pomažu posebne društvene grupacije.

9.6. Pojam javne koristi

Konačno dolazimo do pojma kroz koji gledamo svrhu rada javne uprave, a samim tim i ono što bi ICT transformacija javnog sektora, odnosno E-Government, trebala proizvesti. Javna korist je konačni cilj oko kojeg se konfiguršu mreže u umreženom obliku vladanja. Pojam javne koristi je oblikovao Mark H. More sredinom 1990-tih godina kako bi pokušao uvesti red u haotično poimanje rada javnog sektora i javne uprave. Taj haos je bio uslovljen uverenjem nastalim u liberalnim kapitalističkim društvima - gdje veću težinu ima privatna potrošnja nego postizanje kolektivnog interesa - kako je javna uprava nužno zlo, korisnik koji tek popunjava jazove u slobodnom tržištu te, iako su njene aktivnosti nekad potrebne, one sigurno ne stvaraju nikakvu vrednost21. S druge strane, javni sektor je tradicionalno koristio neadekvatne strateške smerove delovanja. Javna korist se može definisati kao vrednost koju je stvorila vlast kroz isporuku usluga, donošenje zakona, regulacijama i drugim delovanjem22. U demokratiji, ovu vrednost definiše društvo i ona predstavlja kolekciju individualnih preferencija i percepcija. Ova vrednost se tada transformiše (i nažalost neretko degradira) kroz politički proces donošenja odluka izabranih predstavnika. Javna korist odvaja se od tradicionalnog poimanja javnog interesa i kolektivnog dobra, koje je često bilo predmetom manipulacija. Na primer, anketa koja govori kako bi građani hteli da vlast izdvoji više sredstava na određene usluge, ali ne sadrži informacije o volji građana da sami plate za te aktivnosti, ne pokazuje kako će dodatna javna potrošnja povećati javnu korist. Stoga je oportunitetni trošak ključan za razumevanje koncepta: do javne koristi, odnosno dodane vrednosti koju javni sektor i/ili javna uprava stvaraju, dolazi se onda kada su građani, kao skupina slobodnih individualaca, ne masa apstrahirana u pojmove «javnost» ili «društvo», zaista voljni izdvojiti svoje resurse za postizanje takvog vida koristi, bilo da se radilo o monetarnim resursima (kroz razna davanja), o zameni određenih aspekata individualne slobode, davanjem represivnih ovlašćenja vlastima

21 Moore, M. H. Creating Public Value: Strategic Managament in Government. London: Harvard University Press, 1995. Str. 27-28.

22 Kelly, G., Mulgan, G., Muers, S. Creating Public Value: an Analytical Framework for Public Service Reform. Cabinet Office Strategy Unit, 2002. Str. 10.

117

u zamenu za sigurnost, u otkrivanju nekih privatnih informacija u zamenu za personalizovane javne usluge, itd.

Političari i tela javne administracije mogu uništiti javnu korist iz više razloga, posebno zbog loše informisanosti o preferencijama građana, iz vlastitog interesa, podređivanjem namene javnih tela uskim interesima pojedinih grupa, kao i manjka podsticaja javnim agencijama da deluju efikasno ili odgovorno, skladno potrebama društva. Tehnike merenja javne koristi daleko su kompleksnije od merenja privatne koristi, a sam je pojam teško agregirati, zbog različitih mišljenja, različitih etičkih stajališta, itd. U svakom slučaju, percepcija pravednosti, poverenja, legitimnosti i uverljivosti kod isporuke javnih usluga i donošenja odluka važan je činilac u oceni rada javne uprave i javnog sektora. ICT potpomaže kreiranje korisnog znanja, koje se može inkorporirati u sistem isporuke javnih usluga, zatim u donošenju raznih političkih odluka i sprovođenju zakonske regulative. Javna korist prema Kelly-u i dr. ima tri komponente: usluge, ishode javnih politika i poverenje23.

9.7. Javne usluge

Javne usluge jesu pojam koji obuhvata usluge isporučene od strane javne uprave (ili javnog sektora) građanima. To se može obaviti direktno, ili korištenjem gore spomenutih mreža. Uz isporuku javnih usluga vezan je društveni konsenzus da određene usluge moraju biti dostupne svima, neovisno o stvarima poput osobnog dohotka i sl.24 Nadalje, prema slovu Ugovora o osnivanju Evropske zajednice iz Amsterdama iz 1999. godine, javne usluge (ovde se nazivaju i «uslugama javnog interesa») označene su kao privredne delatnosti opšteg interesa, uspostavljene od strane javnih vlasti, za koje su one odgovorne, čak i onda kada je njihovo upravljanje preneseno na javnog ili privatnog operatera odvojenog od administrativne funkcije.

Javne usluge su one usluge koje građanima isporučuje javni sektor, i kao takve sudeluju u stvaranju javne koristi. Štaviše, javne su usluge ključna sastavnica u javnoj koristi jer direktno utiču na građane, odnosno njihovo definisanje te javne koristi kroz dato poverenje. Razvrstati javne usluge bilo bi jednako teško kao i razvrstati one usluge koje nudi privatni sektor. Međutim, načelno ih možemo podeliti u zdravstvene usluge (komunikacija s lekarom, dijagnostika, terapija, bolnička nega, itd.), obrazovanje (školovanje), visoku naobrazbu (univerziteti i visoke škole, instituti, knjižare), socijalne usluge (briga o deci, nemoćnima,

23 Kelly, G., Mulgan, G., Muers, S. Creating Public Value: an Analytical Framework for Public Service Reform. Cabinet Office Strategy Unit, 2002. Str. 11.

24 Public Services, Wikipedia. Web stranica: http://en.wikipedia.org/wiki/Public_service

118

veteranima, penzionerima), komunalne (odvoz smeća, energija), javno informisanje (npr. televizijski javni servis), osiguranje (policija, vatrogasci, vojska), administrativne usluge (usluge upravnog i sudskog postupka kroz koji građani ostvaruju prava ili ispunjavaju obaveze), itd. Iz gornje dve definicije sledi kako javne usluge nisu isključivo vezane uz javne službe, javna preduzeća ili ustanove. Javne usluge usmerene su ka ostvarenju javne koristi, nezavisno o tome ko ih isporučuje: javni, privatni ili volonterski sektor. Mogućnost isporuke javnih usluga kroz mrežu različitih davaoca, stavlja naglasak na rizik informacione asimetrije i problema principala i agenta, koji bi se, u završnici, mogli nepovoljno odraziti na kvalitet i univerzalnost javnih usluga.

Lanac vrijednosti javnih usluga

Umreženi oblik vladanja zasniva se na konfiguraciji odnosa privatnih i javnih davalaca usluga u cilju ostvarenja što veće javne koristi za građane. To znači da će u lancu vrednosti neke usluge, u određenim njegovim sastavnicama, sudelovati privatni, a negde javni davaoci. Ovde možemo pogledati klasičan lanac vrednosti kojeg je definisao Michael Porter25:

Sl. 9.2: Lanac vrednosti.

Radi se o generičkom prikazu lanca vrednosti, pa se ovaj model može primeniti i na isporuku određene javne usluge. Umesto stvorene ekonomske vrednosti u desnom trouglu, možemo govoriti o stvorenoj javnoj koristi. Privatni sektor može biti uključen u bilo koji deo lanca vrednosti, odnosno, bilo gde u primarnim aktivnostima (ulazna logistika, proizvodnja, izlazna logistika, marketing i prodaja, usluživanje klijenta), ili u sekundarnim (infrastruktura firme, upravljanje ljudskim resursima, tehnologija, nabavka).

25 Izvor: Porter, M.E. Competitive Advantage. New York: The Fre Press, 1985 . Str. 11-15.

119

Percepcija kvalitete javnih usluga

Građani ostvaruju korist kroz korišćenje javnih usluga na sličan način kao što to čine i kroz korišćenje usluga koje im se isporučuju kroz privatni sektor. U ovom pogledu primer može biti poređenje javnih televizijskih servisa s privatnim TV stanicama, državne poštanske usluge s privatnim poštanskim uslugama, itd. U svim slučajevima kvalitet ovih usluga kod građana se percipira jednako, pa je zato glavna posledica ovakvog fenomena konkurencija između javnih i privatnih davaoca. Kod drugih usluga, koje ne podležu direktnoj konkurenciji privatnog sektora, poput određenih aspekata zdravstvene zaštite, škola, univerziteta, brige o deci, socijalnih usluga, slučaj je verojatno isti. Građani svugde upoređuju trošak i kvalitetu usluga. Percepcija kvaliteta javnih usluga kombinacija je brojnih faktora, poput nivoa uslužnosti, gde građani, imajući iskustva u dobijanju usluga iz privatnog sektora, nameću zahtjeve za jednakim nivoom uslužnosti i prema javnom sektoru. Drugi faktor tiče se informacije o datoj usluzi. Ovde postoji jaka korelacija između zadovoljstva različitim uslugama i nivoa informisanosti o njima. Nadalje, kvalitet usluga prema Soeteu i Wehuizenu26 je izbor između dva faktora: dostupnosti i lakoće izbora. Dostupnost, tj. univerzalna dostupnost bitna je i neizostavna karakteristika javne usluge. Ona proističe iz ustavnih odredbi o ravnopravnosti građana i principa univerzalnosti javnih usluga27. Međutim, ta karakteristika može ići na uštrb mogućnosti izbora, koji bi mogao biti, sa stanovišta individualnog klijenta, čak važniji faktor kvaliteta. U ovom kontekstu, treba posmatrati elektronske javne usluge kao novu dimenziju javnih usluga. One bi idealno trebale biti prilagođene ukusu svakog pojedinačnog građanina, ali istovremeno i univerzalno dostupne.

Eksternalizacija javnih usluga

Javno-privatna partnerstva, chanel partnerstva i drugi organizacioni oblici su obeležje networking-a, odnosno hollow state pristupa, gde država eksternalizuje sve sekundarne aktivnosti u korist osnovne sposobnosti, a ta je stvaranje javne koristi. Međutim, kako je u NPM modelu bilo naglašeno, eksternalizacija ne dovodi nužno do napretka javnih usluga, zbog čega dolazi do rizika informacione asimetrije i problema principala i agenta. U tom pogledu, networking model nudi

26 Soete L., Wehuizen R. The Economics of e-Government: A bird's eye view. University of Maastricht: MERIT, 2003. Str. 2.

27 Ova odredba zastupljena je i Ugovoru o uspostavi Europske zajednice iz Amsterdama. Izvor: Treaty Establishing the European Community. Web stranica: http://europa.eu.int/abc/obj/treaties/en/entoc05.htm.

120

različite tipove mreža koji se moraju prilagoditi određenom problemu ili isporuci određenog tipa usluga. Postavlja se pitanje, kako ovaj način razmišljanja premestiti iz organizacione sfere u sferu isporuke usluga, a da se pritom kvalitet tih usluga ne kompromituje.

Za ovu problematiku korisno je uporediti javne usluge s javnim dobrima. Soete i Wehunizen smatraju javne usluge javnim dobrima (Public Good) u različitim stepenima. Najbolje ih je definisati kao dobra i usluge koja je teško proizvoditi za profit, jer je teško privoleti građane da plate za korisne eksternalije svakog javnog dobra. Javna dobra imaju sledeće karakteristike: moraju biti univerzalna, za njih postoji značajna potražnja, njihov kvalitet ima značajne implikacije na zdravlje ili ljudska prava građana, dok, s druge strane, podsticaji za njihovu proizvodnju/isporuku za profit nisu dovoljno izraženi. Odličan primer za javne usluge kada ih posmatramo kao javna dobra je raspolaganje otpadom: potražnja zaista postoji u svim segmentima društva, privrede i industrije, iako još uvek zbrinjavanje, reciklaža i upotreba otpada predstavlja domen javnih komunalnih preduzeća. Internet je takođe javno dobro, koristi od razvoja internetske infrastrukture golemi su, i doista, infrastrukturu za mnoge njegove slojeve, posebno mrežni i aplikacioni, osigurava ili podstiče neprofitni sektor poput IANA (Internet Assigned Numbers Authority), W3C (World Wide Web Consortium), i sl.

Razlozi što ova dobra i usluge nije moguće, ili ne bi trebalo prepustiti tržištu su dvojaki. Na strani ponude, ovi razlozi se ogledaju u bojazni od situacije koja ne bi bila maksimalno optimalna, odnosno u kojoj bi profitni interesi privatnog davaoca usluga, ili ideologija davaoca iz nevladinog sektora, za jedan deo korisnika javnog dobra, mogla ugroziti kvalitet tog javnog dobra i time narušiti zdravlje, sigurnost, slobodu, ljudska prava i dr., odnosno javnu korist, za taj deo korisnika. Na strani potražnje ovi se razlozi ogledaju u visokim troškovima, malom povratu na uložena sredstva, katkad predugom periodu povrata ulaganja, kao i prestrogoj regulativi koja bi bila nametnuta iz bojazni od nastanka gore spomenute situacije.

Dugo su ekonomisti smatrali kako dobra za koja je dokazano da poseduju karakteristiku javnog dobra, automatski postaju nešto što vlada mora podržati ili isporučiti. Međutim, u novije vreme sve više se razmatra mogućnost isporuke javnih usluga kroz privatni sektor. Soete i Wehunizen smatraju kako je kvalitet javne usluge uslovljena sa dva tipa pritiska. Prvi se zasniva na egzogenim korigujućim, ili disciplinirajućim pritiscima, dok se drugi ravna prema endogenim korigujućim, tj. disciplinirajućim pritiscima. Može se reći kako se u klasičnoj javnoj upravi uglavnom oslanjalo na endogene faktore, odnosno na stranu input-

121

a, pri čemu se kvalitet usluga pokušavao regulisati s više ili manje javne potrošnje, što je rezultiralo lošim efektima. Povećana potrošnja ne rezultira često povećanjem u kvalitetu, odnosno pristupu, dok je kod fiskalne kontrakcije daleko izglednija erozija kvaliteta usluge, odnosno pristupa usluzi. U novom javnom managementu, donosioci odluka u javnom sektoru i regulatori biraju između opcija koje se kreću između sledeća dva ekstrema:

Prvi bi ekstrem predstavljao potpunu privatizaciju, i težište bi stavljao na egzogene korigujuće pritiske. Ova opcija je primamljiva, posebno sa stanovišta marketizacije NPM tipa, obzirom, prema ovom načinu razmišljanja, tržište stvara najefikasnije disciplinirajuće pritiske na dobavljača, tj. proizvođača usluge ili dobra, da utiče na njen kvalitet. Problem ovde je što empirijski dokazi ne idu uvek u prilog ovoj, neosporno logičnoj tvrdnji, ako je posmatramo isključivo sa aspekta laissez-faire pricipa. Drugi problem je problem informacione asimetrije, koji bi mogao prouzrokovati neetičko i monopolističko ponašanje privatnog proizvođača javnih dobara i usluga, dakle degeneraciju tržišta (Market Failure). Drugi bi ekstrem, zasnovan na endogenim korigujućim pritiscima, predstavljao zadržavanje svih (ili bar ključnih) sastavnica lanca vrednosti neke javne usluge u javnom sektoru i uz istovremenu primenu upravljačkih metoda koje bi morale uneti interne disciplinirajuće pritiske u samu organizaciju. U ove metode spadaju nagrađivanje prema efektima, organizacijsko učenje, i sl., što podrazumeva i pojačanu kontrolu. Iako bi primena metode koja podstiče veću odgovornost radnika javnog sektora svojim klijentima, tj. građanima ili poreskim obveznicima, sigurno doprinela većem kvalitetu usluga, interni faktori kontrole često se dovode u vezu s povećanim transakcionim troškovima i umanjenom motivacijom.

U skorije vreme bilo koji od dva ekstrema se izbegava. Zato se primenjuje novi model eksternalizacije koji se zove javno-privatno partnerstvo, zasnovan na networking modelu. Postoji veliki broj definicija za javno-privatno partnerstvo (Public-private partnership, PPP), no najbolje ga je opisati kao novi oblik saradnje između javnog i privatnog sektora kojim se eksternaliziraju pojedini proizvodi i usluge, pri čemu javni sektor zadržava kontrolu nad isporukom i kvalitetom spomenutih proizvoda i usluga kroz neki vid posebnih ugovornih odnosa. Od klasične privatizacije, dakle, PPP se razlikuje po tome što, pojednostavljeno gledano, ne privatizuje «celi pogon», nego samo jedan njegov deo, ili jednu komponentu lanca vrijednosti, koji je gore spomenut. Ovaj oblik omogućava interakciju struktura javnog sektora s industrijskim know-how kapitalom. Takođe, s financijske strane, PPP omogućava izvođenje projekata za koje javni sektor ima problem da

122

osigura investicije iz javnih izvora. Cilj je postići kompromis, odnosno postići adekvatan nivo odgovornosti javnog sektora u kombinaciji s adekvatnim nivoom efikasnosti privatnog sektora, a da se pritom rizici dele28. Javno privatno partnerstvo bitno je upravljačko pitanje ICT transformacije javne uprave, njega bi trebalo posebno obraditi.

Pored javnih usluga, preostale komponente javne koristi su ishodi politika i poverenje između građana i vlasti. Ishod javnih politika može biti izražen u smanjenju stope kriminala, nezaposlenosti, povećanju novih radnih mesta ili broja otvorenih lečilišta. Ishodi su u tesnoj vezi s uslugama, kao na primer, usluge školovanja dece, koja utiče na ishod obrazovne politike, odnosno postizanja višeg nivoa edukovanosti stanovništva. Takođe, usluga pomoći žrtvama nasilja povezana je s ishodom smanjenja stope kriminaliteta. Treća komponenta javne koristi je poverenje građana u vlast. Narušavanje poverenja može nastupiti čak i kada su formalni ciljevi u isporuci usluga i ostvarenju ishoda postignuti. Poverenje obuhvata daleko šire područje od zadovoljstva uslugama i ishodima, i može uključivati i percepciju o manjku integriteta i etosa izabranih zvaničnika i demokratskih institucija.

9.8. Javna uprava u Evropi

Informaciono društvo u Evropskoj Uniji29 je društvo u kojem je svaki građanin, svako domaćinstvo i škola, svaki biznis i državna institucija digitalno pismena i sposobna za elektronsko komuniciranje. U tom društvu je preduzetnički mentalitet spreman da kreira i finansira nove ideje. Evropska unija mora postati najkompetetivnija i najdinamičnija ekonomija bazirana na znanju (knowledge-based economy) na svetu, sa stalnim rastom, sa više boljih poslova i obezbeđenim socijalnim programima.

Evropska komisija je dala smernice za razvoj informacionog društva Evropske unije. U oblasti e-Governmenta za početak su bili postavljeni skromiji ciljevi koji su kasnije razrađeni kroz periodične akcione planove Europe Action Plan 2002 i trenutno aktuelni akcioni plan 2007.

Evropska komisija je kreirala jedinstvenu listu dvadeset osnovnih javnih servisa koje zemlje članice Evropske unije moraju obezbediti, od kojih su 12 namenjeni za građane a 8 za preduzetnike:

- Plaćanje poreza na dohodak

28 e-Government for the New Millenium. IT and Communications Department, Government of Andhra Pradesh. Web stranica: http://www.ap-it.com/principlesegovernment.pdf

29 Communication on a Commission Initiative for the Special European Council of Lisbon, 23 and 24 March 2000

123

- Traženje posla

- Potraživanje socijalnih davanja

- Lična dokumenta

- Registracija automobila

- Potraživanje građevinskih dozvola

- Obaveštavanje policije

- Javne biblioteke

- Izdavanje izvoda i uverenja

- Upis na visokoškolske ustanove

- Promene mesta boravka

- Elektronsko zdravstvo

- Socijalna izdvajanja za zaposlene

- Plaćanje poreza

- Plaćanje i povrat PDV

- Registracija nove kompanije

- Podnošenje podataka statističkim agencijama

- Carinske deklaracije

- Razne dozvole vezane za očuvanje okoline i

- Javne nabavke

Pojašnjenja nekih javnih servisa:

Potraživanje socijalnih davanja – dodatak za nezaposlene, dečiji dodatak, participacija ili povrat troškova za zdravstvene usluge i studentski grantovi.

Javne biblioteke – dostupnost kataloga i alata za pretraživanje.

Elektronsko zdravstvo – informacije o dostupnosti pojednih zdravstvenih usluga u pojedinim bolnicama, zakazivanje termina i sl. U sklopu razvoja EU informacionog društva e-Health je posebna oblast, sa posebnim ciljevima koji se tiču organizacije javnog zdravstva u jednoj zemlji.

9.9. Potrebe za uvođenjem Elektronske uprave

1. Internet je postao masovno stredstvo komunikacije između ljudi. Poslovanje preko Interneta koristi sve veći broj ljudi i evidentne su prednosti koje ono pruža (brzina i ušteda). Sve je veći broj ljudi koji preferira ovaj način poslovanja tako da je potrebno da i same uprave na taj način izađu u susret ovom delu populacije.

124

2. Stavljanje na Internet servisa i usluga omogućava upravi da rastereti šaltere i na taj način izađe u susret građanima omogućavajući im lakše obavljanje poslova i štedeći im vreme, a pošto je ovakav način komunikacije i poslovanja sa građanima mnogo jeftiniji uprava je u mogućnosti da pruži i razne dodatne olakšice za one građane koji posluju na ovaj način.

3. Uvođenje elektronskg poslovanja znatno smanjuje potrebu za angažovanjem novih radnika u upravama i na taj način doprinosi smanjenju broja administrativnih radnika i troškove njihovog angažovanja.

9.10. Faze e-Government-a

Do elektronske uprave ne može se doći bez dobro koncipiranog plana i programa razvoja. Kompletna strategija razvoja jednog ovako složenog i komplikovanog projekta mora se sprovoditi etapno i u fazama. U tekstu koji sledi izložene su samo generalne ideje i okviri. Uvođenje elektronske uprave može se realizovati kroz sledeće faze:

Sl. 9.3: Faze razvoja e-Governmenta

o Faza 1–postoji informacija o javnom servisu na javno dostupnom web sajtu;

o Faza 2–Jednosmerna komunikacija je postignuta postojanjem obrazaca dostupnih za download;

o Faza 3–Dvosmerna komunikacija je postignuta kada postoje javno dostupne web forme (web obrasci) putem kojih autentificirani

125

korisnik (građanin ili preduzetnik) može inicirati pružanje javnog servisa;

o Faza 4–Puna transakcija: upravljanje predmetom; odlučivanje i pružanje servisa elektronskim putem. Nikakva druga formalna procedura koja bi se obavljala na klasični način nije potrebna.

o Postoji i Faza 0–Organ uprave koji pruža neki javni servis nema javno dostupan web sajt, ili se na istom ne nalaze korisne informacije koje korisnike mogu uputiti na iniciranje pružanja javnog servisa.

Evropska komisija sprovodi godišnje analize online razvoja javnih servisa i na osnovu odgovarajućih indikatora svaki elektronski javni servis se može oceniti na skali 0-100%. Za elektronske javne servise koji su u fazi 0-99% kaže se da imaju određeni stepen online razvoja koji se naziva indikatorom online razvijenosti elektronskog servisa, a za one koje dobiju ocjenu 100% kaže se da su u potpunosti online dostupni, odnosno imaju indikator potpune online dostupnosti javnog servisa.

Ako E-Government nazovemo ICT transformacijom javne uprave i/ili sektora, treba napomenuti kako spomenuta transformacija ne dolazi odmah. Tako se brojni izazovi manifestuju u različitim fazama i etapama evolucije prema posve transformirsanoj ICT javnoj upravi. Analogno tome, i za koristi se takođe može reći kako se ostvaruju, odnosno manifestuju u različitim fazama. U mnogim publikacijama na temu E-Government-a30, često se za objašnjenje razvoja E-Government-a uzima sledeći model Bauma i Di Maioa31, poznatiji kao «Gartnerov model»:

30 Gandhi S., Conrad C. E-Government Initiative At City Of Orlando: Current Trends And Future Directions. URISA 2001 Conference, October 2001. Web stranica: http://www.flurisa.org/documents/E_government%20Paper%20By%20Sanjiv%20Gandhi.pdf ; Seiffert J. W., Petersen E. R. The Promise of all Things E? Expectations and Implications of Electronic Government. 97th Anual Meting of the American Political Science Association, Information Technology and Politics Section, 2001. Web stranica: http://wc.wustl.edu/workingpapers/Seifert_Petersen.pdf ; Budge, E. C. Foundations of E-Government. Digital Oportunities for Development. Learn Link, 2004. Str 331-362. Web stranica: http://learnlink.aed.org/Publications/Sourcebook/chapter6/Foundations_egov_modelofuse.pdf

31 Baum, C., Di Maio A. Gartner's Four Phases of E-Government Model. Gartner Research Note, 21 November 2000, str 1.

126

Sl. 9.4: Gartnerove 4 faze razvoja E-Government-a.

Ovaj model se zasniva na četiri faze: prisutnost, interakciju, transakciju i transformaciju. Ove faze se smenjuju, pri čemu je svaka nova faza tehnološki zahtevnija od prethodne, podložnija gore navedenim izazovima, ali i sposobnija ostvariti veću (javnu) korist za građane. Nasuprot ovom prikazu, koristi se i sledeći model Laynea i Leja32.

U oba prikaza možemo naći značajne sličnosti, s vrlo istančanim razlikama. Dok se kod Gartnera naglašava postizanje veće javne koristi (Baum i Di Maio koriste termin «korist za konstituente», ili «constituent value»), Layneov i Lejev model, pak, stavlja naglasak na stepen i smjer integracije koju svaka nova faza ostvaruje uz zadani nivo tehnološke i organizacijske kompleksnosti. Za potrebe ovog rada, koristiti ćemo se Layneovim i Lejevim modelom kao osnovom za analizu, jer bolje opisuje pitanje integracije različitih nivoa i različitih funkcija, što se uklapa u kasniju analizu isporuke elektroničkih javnih usluga, upravljanja znanjem, interoperabilnosti, itd.

32 Layne K., Le. J. Developing fully functional E-government: A four stage model. Government Information Quarterly 18 (2001). Str. 122-136.

127

Sl.9.5: Dimenzije i faze razvoja E-Governmenta.

Pored ova dva modela, u ovakvim se analizama koriste još i brojni drugi modeli, poput UN-ovog (5 faza), onog od Svetske banke (3 faze), itd33. U modelu Layneja i Leja se, kao i kod Gartnera koriste četiri faze, s nešto izmenjenim nazivima i donekle drugačijim opsegom: katalogiziranje, transakcija, vertikalna integracija i horizontalna integracija. Za zadnju se od ovih faza može reći da je istovetna Gartnerovoj analizi (horizontalna integracija predstavlja naprednu fazu transformacije), dok su prva, druga i treća donekle različite. Katalogiziranje je prema Layneu i Leju faza gdje se E-Government aktivnosti nekog tela javne uprave svode na prikazivanje osnovnih informacija na svojoj web stranici. Do važnije transformacije ovde ne dolazi, interakcija s građanima se obično vodi ili telefonom ili e-mail servisom. Gartnerov model deli ovu fazu na dve: prisutnost i interakciju. Layneov pristup polazi za tim kako je logično da će se već kod postavljanja web stranice (čime se nominalno obezbeđuje status web prisutnosti) najverojatnije postaviti prozor za kontakt s nadležnim telom, makar linkom na e-mail adresu. Gartnerova podela, s

33 Radi usporedbe različitih modela u analizi toka E-Government transformacije, konsultovati: Egovernment from a User's Perspective. APEC Telecommunications and Information Working Group, 2004. Web stranica: http://www.apectel29.gov.hk/download/bfsg_14.pdf , str. 22-27.

128

druge strane, donekle daje do znanja kako u organizacionom pogledu prelaz s klasične web prisutnosti do donekle elaborirane interakcije s građanima predstavlja zaista dramatičan skok. Druga faza je faza transakcije, gde se pojedine usluge omogućavaju građanima uspostavom transakcionih informacionih sistema povezanih s on-line bazama podataka. U ovoj fazi, građani već mogu plaćati račune preko Interneta, ispunjavati formulare za promenu adrese ili izdavanje neke isprave, i sl. Ove usluge, iako korisne, izvode se na postojećoj informacionoj, informatičkoj i organizacionoj infrastrukturi, što znači da se unos preko front-end-a (u ovom slučaju web stranice) obrađuje katkad i «ručno», jer je zbog, na primer, izostanka kakvog elaboriranog radnog procesa, nasleđenih informacionih sistema i njihove međusobne neusklađenosti, nemoguće najbolje integrisati procese i podatke. Ipak, u ovoj fazi, javlja se sve veća potreba za back-end integracijom. Stoga u trećoj fazi dolazi do određenog stepena integracije. Ovu fazu odlikuje za sad samo vertikalna integracija, u kojoj u isporuci određene usluge sarađuju srodna tela na različitim nivoima vlasti ili jedinice unutar organizacione strukture. Zbog isprepletenosti funkcija različitih organizacija u isporuci javne usluge, sve su veći zahtevi za tzv. horizontalnom integracijom, koja obeležava konačnu, četvrtu fazu E-Government-a. Layne smatra kako u ovoj fazi dolazi do izražaja velika neusklađenost između funkcija i različitih usluga, pa se stvara pritisak i za tim vidom usklađivanja, pored usklađivanja različitih nivoa javne uprave34, zato zadnja faza uključuje i vertikalnu i horizontalnu integraciju.

34 Layne K., Le. J. Developing fully functional E-government: A four stage model. Government Information Quarterly 18 (2001). Str. 125.

129

10.EKSPERTNI SISTEMI U PRAVU

Pojavom veštačke inteligencije i mogućnosti savremenih računara (brzina obrade PC preko 100MIPS) i ogromnog memorijskih potencijala omogućuje konstrukciju ekspertnih sistema u pravu. Ovi sistemi, za razliku od baza podataka, imaju skladištenu bazu znanja umesto baze podataka. Na ovaj način oni omogućuju korisniku da simulacijom više odluka bira onu koja je najcelishodnija za rešavanje određenih problema. Ekspertni sistemi primenjivi su u nizu oblasti pravnih nauka a posebno u javnoj upravi po pitanjima odnosa uprave i građana.

Veštačka inteligencija obuhvata dizajn, razvoj i implementaciju kompjuterskih sistema koji mogu postaviti pitanja i rešiti problem takve vrste koji normalno zahteva ljudsku inteligenciju. Iz ove kratke definicije veštačke inteligencije može se konstatovati da ona obuhvata stvaranje i primenu kompjuterskih programa koji su kopiraju ljudsku inteligenciju, a cilj im je da reše neki problem, odnosno daju neki inteligentni savet. Programi sa veštačkom inteligencijom mogu prepoznati izgovorenu reč, prevesti je sa jednog na drugi jezik, prepoznati sliku ili objekat u fizičkom svetu. Veštačka inteligencija objedinjuje u sebi znanja iz većeg broja različitih nauka, a jedan od oblika primene veštačke inteligencije su i ekspertni sistemi.

Pravni ekspertni sistemi su jedan od pokušaja primene veštačke inteligencije, odnosno pokušaja da kompjuterski programi zamene ljudski intelekt i znanje. "Pravni ekspertni sistemi su kompjuterski sistemi dizajnirani da reprodukuju funkcije pravnih eksperata" zapravo ukazuju da oni sadrže kodirane slike pravnog znanja, pravne činjenice i pravila i da treba da rezultiraju pravnim savetom. Prema nekim autorima ekspertni sistemi bi mogli biti okarakterisani sa mnogo preciznijim izrazom 'konsultantski sistemi'.

Radi boljeg razumevanja principa na kome funkcionišu ekspertni sistemi dobro je upotrebiti paralelu sa načinom zaključivanja od strane čoveka - eksperta. Tri su suštinski bitna elementa koji čine pravni ekspertni sistem: baza znanja; baza podataka; i način zaključivanja.

Bazu znanja sačinjavaju pravna pravila poznata samo pravnim ekspertima. Ta pravila možemo struktuirati na naziv pravila, opis pravila, hijerarhijsko mesto, organizacionu pripadnost, i konstataciju u odnosu na pravilo.

130

Baza podataka se ne razlikuje od klasičnih baza podataka i sadrži zapravo činjenice koje su nužne pri donošenju odluke, ili davanju saveta. Mehanizam zaključivanja je najsloženiji deo svakog pravnog ekspertnog sistema i treba da se pri rezonovanju služi određenim pravnim konceptima kao meta pravilima.

Centralna ideja tehnologije ekspertnih sistema je da omogući distribuciju ljudskog znanja mnogo efikasnije i delotvornije. U pravu ovi sistemi mogu ponuditi pravno znanje: kao vodič korisniku kroz kompleksna pravna pitanja; u indentifikovanju solucija za rešenje problema; u planiranju; u prikupljanju dokumenata i rukovanju slučajevima; i u ponudi saveta i specifičnih preporuka.

Velikoj popularnosti pravnih ekspertnih sistema i mišljenju da su oni "najinteresantnije područje razvoja u pružanju pravnih usluga,..." doprinosi kako sve veći broj ekspertnih sistema u operativnoj upotrebi, tako i korisni efekti koje upotreba pravnih ekspertnih sistema može da ostvari.

Koristi koje donosi upotreba pravnih ekspertnih sistema mogu se pre svega podeliti u sledeće tri kategorije:

1. Ljudski resursi - Pitanja koja su morali da rešavaju eksperti sada mogu da rešavaju manje iskusne osobe, ali se istovremeno javlja nova potreba obučavanja. 2. Kvalitet - Ekspertni sistem povećava kvalitet čineći ekspertsko znanje dostupnim i kodifikujući ga. Kvalitet se povećava kontrolom izgradnje nove legislative i kontrolom poštovanja postojeće, a činjenica je da kompjuteri ne pate od problema uzimanja slobodnih dana; 3. Uštede - Uz mnogo manje utrošenog vremena i cena usluga može biti niža. Posebno u javnom sektoru mogu se napraviti redukcije troškova. Da bi uštede bile veće potrebno je razviti tehniku analize finansijskih troškova i koristi pri izgradnji ekspertnog sistema.

Jedna od vrlo važnih primena veštačke inteligencije u pravu su ekspertni sistemi za sastavljanje dokumenata. Sistemi za sastavljanje dokumenata - sadrže skladištene šablone kreirane od strane eksperata, odnosno fiksirane delove teksta sa preciznim uslovima pod kojima će biti ekstrahovani i korišćeni. Sistem zahteva od korisnika sve neophodne detalje i nakon toga generiše dokument.

131

Odlučivanje u pravu je proces zasnovan na mnogobrojnim pisanim izvorima: propisima, uredbama, precedentima, literaturi i sl. Jedan pravni argument može biti zasnovan na konsultaciji velikog broja izvora. Zato u mnogim zemljama postoje sistemi za pretraživanje pravnih tekstova kao pomoć pravnicima. Pravnici nikada nisu prihvatali apstrakte kao rešenje jer na njima nikada ne mogu zasnovati odluku, već su uvek koristili celovit tekst. Ni celoviti tekstovi nisu dovoljni već je potrebno razumevanje prava (udžbenici, komentari, i sl.), odnosno znanje o pravu i pravnim principima. Baze znanja i ekspertni sistemi pokušavaju da pruže tu vrstu pomoći pravnicima. Klasični sistemi za pronalaženje teksta pronalaze informaciju na bazi reči sadržanih u zahtevu i njihovoj kombinaciji, ali oni ne mogu da obuhvate pravni koncept (odgovornost se traži kao reč, a ne kao koncept koji obuhvata i krivicu).

Najveći je broj pravnih ekspertnih sistema koji predlažu pravniku odluku ili savet koji može pomoći pri odlučivanju. Pravni ekspertni sistemi koji na osnovu pravila predlažu donošenje odgovarajuće odluke nazivaju se i dijagnostički sistemi. Pavni ekspertni sistemi koji pomažu u odlučivanju davanjem saveta, ili obezbeđuju postizanje određenog cilja mogu se podeliti na vodiče kroz proceduru; i sisteme za planiranje (porezi, socijalna pomoć, penzije, i sl.).

Vodiči kroz proceduru - vode korisnika kroz kompleksnu i široku proceduru (primer: ekspertni sitem za uređivanje vođenja slučajeva utaje poreza). Sistemi za planiranje - oni funkcionišu potpuno suprotno od dijagnostičkih sistema. Uspešnost realizacije pravnog ekspertnog sistema zavisiće i od ispunjenja sledećih zahteva:

1. Mora postojati problem upravljanja ili poslovanja sa različitim solucijama rešenja.; 2. Studija izvodljivosti pre razvoja projekta; 3. Brza izrada, ne skupog, prototipa u ranoj fazi; 4. Ako je moguće koristiti razvijen ekspertni sistem, metode i tehnike; 5. Znanje beležiti i njime rukovati u okviru sistema u semantičkoj formi, obično u obliku 'osnovnih mapa znanja'; 6. Koristiti mogućnosti konvencionalne obrade podataka; 7. Posedovanje osnovnih teoretskih i praktičnih pravnih znanja od strane onih koji razvijaju sistem povećavaju stvarnu vrednost sistema; 8. Periodična kontrola karakteristika i organizacije pravnog ekspertnog sistema kada on postane operativan; 9. Očekivanjima naručilaca, eksperata i korisnika mora se pažljivo upravljati; i

132

10. Profitabilnost pravnog ekspertnog sistema može se postići jedino ako bude prihvaćen od naručilaca, eksperata i korisnika.

Pogodnost primene u samoj organizaciji određuje sudbinu sistema, jer ona zavisi od toga da li će ga prihvatiti oni kojima je namenjen. Iz ovog razloga mora se pažljivo ispitati primenljivost, efikasnost sistema i obučenost ljudi.

Britanska vlada razvila je dva ekspertna sistema. Prvi (DSS) razvio je Odsek za socijalnu sigurnost i on je namenjen donošenju odluke o tome da li neko ima ili nema pravo na socijanu pomoć i ako ima na kakvu vrstu socijalne pomoći ima pravo. Drugi (RPFA) ekspertni sistem namenjen je predviđanju penzija. Biblioteka fakulteta za advokate u Škotskoj izradila je program za personalne povrede u dBase III +, a Crown Office u Škotskoj razvio je ekspertni sistem za sudske odluke.

133

11.KOMUNIKACIONE TEHNOLOGIJE

Veza između telefonskih pretplatnika i njihovih centrala se uglavnom u prošlom veku odvijala preko telefonskih žica-bakarnih parica. Velika ulaganja u komunikacionu infrastrukturu su ograničenje koje teško dopušta uvođenje novih tehničkih i tehnoloških rešenja.

Propusni opseg koji je obezbeđivao bakarni provodnik bio je oko 3 kHz, ograničen analognim tehnikama i projektovan da bude najjeftinije rešenje kome je operator telekomunikacija mogao da pribegne. Medjutim, uvrnute parice su same po sebi sposobne za mnogo veće propusne opsege i na kratkim rastojanjima mogu da prenose video ili širokopojasne podatke. Nove tehnologije - kao što su to ISDN i ADSL - razvijene su da omoguće da se više performanse isporučuju preko postojeće infrastrukture. Inovacija i konkurencija su značajno uticale da se stane na kraj monopolu telekomunikacionim kompanijama u lokalnom okruženju.

U 1990-im godinama kablovske kompanije su dosta ulagale u alternativne načine povezivanja domaćinstava. Nisu one sve koristile iste tehnologije, ali većina ih je imala kabel od optičkog vlakna do uličnog kabineta i koaksijalni kabel do stana. U većini slučajeva ove mreže kablova bile su instalisane da isporuče televiziju domaćinstvima, pa su projektovane na osnovu zahteva za prenos TV standarda. Ali najveći deo razvijenog sveta nezadrživo nastavlja da se pomera ka širokopojasnom prenosu, njihov veliki propusni opseg takodje može da se iskoristi i za prenos drugih usluga zasnovanih na digitalnoj tehnici.

ISDN (Integrated Services Digital Network - digitalna mreža integrisanih usluga) je dugo vremena bila od mnogih ljudi smatrana za najbolje čuvanu tajnu sveta računarskih mreža. Stalni porast Interneta i posebno Web-a izgleda da je konačno isterao ISDN na čistinu, jer su korisnici PC računara sve više problema imali sa brzinom svojih komutiranih veza. Poslovni ljudi takodje traže ekonomične načine da obezbede svojim zaposlenima kvalitetne priključke na mrežu.

ISDN je prva koristila britanska telefonska mreža koja je polako prelazila od javne komutirane telefonske mreže ka potpuno digitalnoj infrastrukturi. Ono što je još uvek analogni deo, to je lokalno okruženje - bakarni telefonski kabl koji ide od tipične telefonske centrale do stana ili poslovne prostorije. Na taj način, obični telefonski razgovori glasom u stvari idu preko ISDN, ali stvarne koristi od ISDN nisu na raspolaganju,

134

sve dok korisnici ne plate da se njihov lokalni priključak nadgradi za ISDN.

ISDN je u početku bio na raspolaganju u dve verzije, BRI (Basic Rate ISDN - ISDN osnovne brzine) takodje poznat kao ISDN-2 i PRI (Primary Rate ISDN - ISDN primarne brzine) ili ISDN-30:

Istalacija osnovne brzine, pogodna za kućne korisnike ili mala poslovanja, sastoji se od dva B kanala od 64 Kbita u sekundi za prenos podataka i jednog skrivenog D kanala od 16 Kbita u sekundi za upravljačke informacije. Dva B kanala od 64 Kbita u sekundi mogu da se koriste odvojeno ili spojeno da daju jedan kanal od 128 Kbita u sekundi.

ISDN instalacija primarne brzine se sastoji od 30 B kanala (mada može da se instalira najmanje šest), svaki od po 64 Kbita u sekundi, plus D kanal od 64 Kbita u sekundi za upravljačke podatke koji se normalno instalira u lokalnoj centrali preduzeća radi maksimalne fleksibilnosti. Kao i kod instalacije na osnovnoj brzini, B kanali mogu da se spoje da bi dali jedinstven protok od 1,92 Mbita u sekundi.

British Telecom je 1998. godine napravio prvi ozbiljan pokušaj da prodaje tehnologiju ISDN kućnim korisnicima, objavljivanjem usluga "BT Highway". Kada se korisnici pretplate na jednu od ovih usluga, oni zadržava svoje postojeće telefonske linije, ali se stari glavni priključak zamenjuje uredjajem Highway. On ima četiri priključka, dva analogna i dva ISDN i može da podrži do tri poziva istovremeno. Preplatnici zadržavaju svoje stare analogne brojeve, dok istovremeno dobijaju još dva broja, jedan za drugi analohgni priključak a drugi za ISDN linije. Dve glavne razlike izmedju "kućnih" i "poslovnih" usluga su u tome da ove poslednje podržavaju višestruko korisničko numerisanje (MSN) - pomoću koga različiti uredjaji priključeni na jednu ISDN liniju mogu da imaju različite brojeve - kao i novu uslugu kompanije BT - ISDNConnect - stalnu veza male brzine koja koristi ISDN kanal za signalizaciju.

U isto vreme kada je uveden BT Highway, British Telecom je ponudio usluge provajdera-BT Internet, koji podržava pristup brzinom od 128 Kbita u sekundi, dozvoljavajući korisnicima da upotrebe svoje dve ISDN linije kao jednu vezu velikog propusnog opsega. Pre toga, provajderi u Velikoj Britaniji nisu podržavali ovu opciju - što je potkopavalo napore BT da promoviše ISDN medju korisnicima Interneta.

135

xDSL-Digitalna linija pretplatnika je opšti naziv za više različitih tehnologija DSL (Digital Subscriber Line - digitalna linija pretplatnika), koje su razvijene da bi se telefonskim komapnijama otvorio put u TV poslovanje. To nije nova ideja; firma Bell Communications Research Inc. je razvila prvu DSL još 1987. godine da bi isporučivala video po zahtevu i interaktivnu TV preko bakarnih žica. Taj napor nije urodio plodom i razmeštaj je od tada bio ograničen na terenske eksperimente, jer je tehnologija bila kočena usled nedostatka prihvaćenih industrijskih standarda. Medjutim, interesovanje za xDSL je naglo poraslo sa donošenjem Propisa o reformi telekomunikacija 1996. godine. Taj propis je dokrajčio monopole nad lokalnim uslugama i dozvolio konkurenciju izmedju lokalnih telefonskih kompanikja, nosioca prenosa na velikim rastojanjima, kablovskih kompanija, firmi za radio i TV prenos i dobavljača Internet usluga. Odjednom, lokalnim komutiranim centralama je bila potrebna širokopojasna usluga za rad u lokallu da bi se borile protiov planova kablovskih kompanija da ponude kablovski modem i usluge telefonije.

Tehnologije xDSL su vrlo brze, tipično nudeći brzine prenosa ka korisniku do 52 Mbita u sekundi i brzine prenosa od korisnika od 64 Kbita u sekundi do preko 2 Mbita u sekundi. One se javljaju u više varijanti:

asimetričnoj (ADSL) sa velikom brzinom prenosa bitova (HDSL) sa jednostrukom linijom (SDSL) sa veoma velikom brzinom podataka (HDSL).

Različiti pristupi imaju različite kompromise izmedju rastojanja i brzine signala i različitosti u simetriji saobraćaja od i ka korisniku, što ih, uzeto sve zajedno, čini pogodnim za različite primene.

ADSL (Asymetric Digital Subscriber Line - asimetrična digitalna pretplatnička linija)-predstavlja najnovija dostignuća u razvoju tehnologije koja najviše obećava u oblasti kućne primene. Asimetrična digitalna pretplatnička linija radi preko para običnih telefonskih žica i na principu da je, kako glas ne koristi ceo propusni opseg raspoloživ na standardnoj liniji od uvrnute bakarne parice, moguće da se održi veza podataka velike brzine u isto vreme. Da bi se to uradilo, ADSL prenosi tri odvojena frekventna kanala po istoj liniji. Prvi opseg frekvencija prenosi razgovore starog telefonskog sistema (POTS - plain old telephone system). Drugi opseg frekvencija prenosi signal podataka od 64 do 640 Kbita u sekundi (stvarna brzina zavisi od kvaliteta linije, razdaljine i preseka žice) koji šalje informacije od korisnika ka njegovoj osnovnoj

136

stranici na Internetu. Kao i ISDN, to je digitalni signal; ali za razliku od ISDN, svaki kanal ide samo u jednom smeru. Treći signal je veza velike brzine ka korisniku, koja može da radi od T1 brzina, 1,5 Mbita u sekundi do preko 6,1 Mbita u sekundi ( za daljinu od oko 4000 metara). ADSL ima više sličnosti sa ISDN. Obe tehnologije zahtevaju da bakarne telefonske linije budu električki "čiste" i obe mogu da rade samo na linijama koje imaju relativno kratka rastojanja do centralnog objekta tetefonske kompanije (tipično manje od oko 7000 metara žice).

U većini slučajeva, ADSL može da radi preko postojećih telefonskih kablova od uvrnutih parica, predvidjenih za prenos glasa, bez poremećaja postojećih telefonskih veza - što znači da lokalne telefonske kompanije ne moraju da postavljaju dodatne linije da bi obezbedile ADSL usluge.

Na kraju nosioca DSL pristupni multiplekser (DSLAM) - koji se u stvari sastoji od ADSL modema i razdelnog uredjaja - završava i spaja dolazne ADSL linije za prenos na mreže za podatke i glas. Telefonski signali se šalju u komutiranu telefonsku mrežu a digitalni podaci na Internet preko "kičme" velike brzine (implementirane kao T1, optički kabl, ATM ili DSL).

Sl. 11.1: ADSL komunikacija

Jednom kada to bude komercijalno raspoloživo - pretplatnicima će jednostavno biti potreban spoljašnji ADSL modem da bi koristili ADSL; postojaće takodje jedan u centralnom objektu kompanije. Dok se ti uredjaji još razvijaju, prototipovi imaju tri konektora na zadnjem delu: jedan ide na zidni priključak, a zatim napolje ka telefonskoj kompaniji; drugi jeza standardni RJ11 telefonski priključak za analagni telefonski uredjaj; treći je Ethernet konektor za uvrnutu paricu koja povezuje ADSL modem na PC računar.

137

Da bi napravili kanale od i ka korisniku, ADSL modemi dele raspoloživi propusni opsega telefonske linije koristeći jedan od sledeća dva metoda: multipleksiranje sa frekventnom raspodelom (FDM) ili ukidanje ehoa.

FDM dodeljuje jedan frekventni opseg za podatke koji idu od korisnika, a drugi za one koji idu ka korisniku. Prenosni put ka korisniku je dalje podeljen pomoću multipleksiranja sa vremenskom raspodelom (TDM) na jedan ili više brzih kanala za podatke i jedan ili više sporih kanala od kojih je jedan za govor. Prenosni put od korisnika je multipleksiran u više sporih kanala.

I kod FDM i kod ukidanja ehoa, u ADSL modemu se prvo nailazi na razdelnik da bi se dodelio kanal od 4 kHz po glasu, što korisnicima obezbedjuje i uobičajenu govornu uslugu i prenos digitalnih podataka po istoj žičnoj parici. To znači da sa instaliranim ADSL modemom pretplatnicima neće biti potrebna specijalna elektronika za spregu da bi mogli da razgovaraju preko svojih analognih telefona. To je korisna prednost, što bi moglo ubrzati usvajanje ADSL kao jedinstvenog rešenja za kućne korisnike PC računara ili mala poslovanja koja ne žele da instaliraju i plaćaju posebnu liniju za podatke. Isto tako, većina kućnih PC računara je smeštena u blizini zidnih priključaka, što će uticati na to da se ADSL instaliraju lakše od, recimo, kablovskih modema.

Brzine prenosa podataka ka korisniku zavise od većeg broja činilaca, uključujući tu dužinu bakarne linije, prečnik provodnika, prisustvo premošćenih izvoda i ukrštena preslušavanja. Slabljenje linije povećava se sa njenom dužinom i frekvencijom, a smanjuje se kako prečnik žice raste. Premošćeni izvod je nezavršeni par žica koji je smešten paralelno sa glavnim parom žica. U lokalnom okruženju, to se pojavljuje kada kompanija "odseče" postojeću paricu, da bi dala taj broj novom pretplatniku. Oni tipično ne uklanjaju neiskorišćeni deo kabla i tako se stvara premošćeni izvod. U stanu, svaki neiskorišćeni telefonski priključak takodje predstavlja premošćeni izvod.

G.lite-Tokom 1997. godine, izvestan broj kompanija je nezavisno radio na verzijama DSL bez razdelnika. Teorija koja stoji iza DSL bez razdelnika je u tome da nije potrebno da Vas poseti tehničar da bi izvršio vam izvršio instalaciju u stanu, što čini tehnologiju jednopstavnijom, kako za korisnike, tako i za davanje usluga dobavljača. Medjutim, isuviše proizvodjača čipova je radilo na nekompatibilnim tehnologijama, pa su Intel, Microsoft, Compaq i drugi proizvodjači PC računara uložili napor da stvore jedinstveni, ujedinjeni standard - G.lite. U junu 1999. godine izgledi za brz prodor DSL na masovno tržište su se povećali kada je

138

Medjunarodna unija za telekomunikacije (ITU - International Telecommunication Union) izglasala odobrenje G.lite - nazvan takodje i Univerzalni ADSL - i označi ga kao G.922.2 - industrijski standard za ADSL.

Originalni ADSL standard, T1.413, ima razdelnik i na udaljenom terminalnu i u centralnom objektu. To je tako napravljeno da bi se razdvojio govorni opseg od DSL frekvencije, jer je ideja bila u tome da se oba signala zaštite od medjusobnog uticaja. Posledica je bila da je telefonska kompanija morala da pošalje radnika do pretplatnikovog stana da instalira razdelnik i ispita telefonsku liniju.

G.lite u velikoj meri pojednostavljuje proces instalacije, dozvoljavajući korisnicima da kupe i sami instaliraju ADSL, ili čak da nabave PC računare sa već instaliranom tehnologijom. Pored eliminisanja potrebe slanja tehničara, G.Lite takodje radi na mestima gde konvencionalni DSL modem to ne može. To je zato što on radi sa DLC (Digital Loop Carrier) - digitalnom lokalnom infrastrukturom za povezivanje korisnika koja je uvedena da se poboljšaju telefonske mreže 1980-ih godina. Konvencionalna DSL ne može da se prenosi preko DLC linija.

Kao i obična ADSL, G.Lite je "uvek uključen" protokol veze koji dozvoljava korisnicima da obavljaju uobičajene govorne telefonske razgovore istovremeno sa prenosom digitalnih podataka. Kompromis za prednosti koje nudi je u manjoj brzini. Dok puna ADSL može da dostigne brzine ka korisniku od 6,1 Mbita u sekundi, G.Lite je ograničena na 1,5 Mbita u sekundi ka korisniku i primiče se brzini od 400 Kbita u sekundi od korisnika. Pored toga, njeno oslanjanje na DLC vezu može da bude problem za neke prigradske i seoske oblasti.

xDSL varijante-RADSL, kao i ADSL, radi brže u jednom nego u drugom pravcu i ima ista prenosna ograničenja kao ADSL. Ali, kao što i sam naziv govori, ona podešava brzinu prenosa prema dužini i kvalitetu lokalne linije. Brzina veze se uspostavlja kada je sinhronizacija linije postavljena pomoću signala iz centralnog objekta.

Tehnologija HDSL je simetrična, što znači da ona obezbedjuje isti propusni opseg i od i ka korisniku. Kao najzreliji od svih xDSL pristupa, HDSL je već bila ugradjena u linije telefonskih kompanija koje vode od centralnih objekata do udaljenih čvorišta, a takodje i u okruženju univerzitetskih naselja. Zbog svoje brzine - T1 preko dve uvrnute žične parice i E1 (2048 Mbita u sekundi) preko tri - HDSL se obično koristi kao alternativa za T1/E1 sa repetitorima. Sa 4000 metara, radni domet

139

HDSL je manji od onog koji ima ADSL, ali nosioci mogu da instaliraju repetitore signala da bi povećali domet (tipično za 1000 do 1500 metara).

SDSL je u suštini ista kao HDSL, uz dva značajna izuzetka: ona koristi jedan par žica i ima maksimalni radni domet od oko 3400 metara.

VDSL je najbrža DSL tehnologija. Ona obezbedjuje brzinu ka korisniku od 13 do 52 Mbita u sekundi i brzine od korisnika od 1,6 do 2,3 Mbita u sekundi preko jednog žičnog para. Medjutim, maksimalni radni domet je samo 300 do 1500 metara, a VDSL i ADSL opreme nisu kompatibilne, iako dele mnoge tehnologije za kompresiju i modulaciju. Tabela koja sledi sumira karakteristične brzine i domete drugih najvažnijih xDSL varijanti:

Vrsta Od korisnika Ka korisnikuRastojanje

(metri)

RDSL 128Kbit/s600 Kbit/s - 7

Mbit/s6000-8000

HDSL 2.048 Mbit/s 2.048 Mbit/s 12000

SDSL1.544-2.048

Mbit/s1.544 - 2.048

Mbit/s3500

VDSL 1.6-2.3 Mbit/s12.96 Mbit/s25.82 Mbit/s51.84 Mbit/s

15001000350

Tabela 11.1: Brzine i dometi xDSL varijanti

ADSL standardi-Očekuje se da će usluge ADSL preovladati jednom kad komiteti ITU za standarde uspeju da uspostave standarde za tu tehnologiju širom sveta. Tokom 1996. godine, Američki nacionalni institut za standarde (ANSI) i Evropski institut za telekomunikacione standarde (ETSI) su se podelili oko izbora izmedju amplitude faze bez nosioca (CAP) i diskretne multitonske modulacije (DMT) za ADSL, što je dovelo do situacije u kojoj su postojale dve konkurentne (i nekompatibilne) modulacione šeme za ADSL, ili linijske kodove.

CAP je podržan od AT&T/Paradyne i u početku je postizao brzine do 1,5 Mbita u sekundi. Ova šema koristi tehnike frekventne modulacije koje šalju jedan signal po žici; kablovske TV kompanije godinama su koristile ove tehnike.

140

DMT je novija šema koja deli ukupan propusni opseg na 256 kanala (svaki širok 4 kHz), koji mogu da opslužuju mnogo veće brzine. Oprema DMT razlaže signal podataka u ove manje kanale, tako da svaki kanal nosi malu količinu podataka; ceo tok se sastavlja na korisnikovom kraju. DMT proizvodi počinju da izlaze na tržište baš u ovom trenutku i verovatno će biti skuplji od CAP proizvoda. Ali, za DMT je garantovao ANSI. Ipak, do danas nema čistog pobednika, pa je rano reći koji će od ova dva standarda biti popularniji.

Medjutim, nisu samo lokalne telefonske kompanije te koje pokušavaju da naprave sledeći veliki skok unapred u tehnologiji pristupa Internetu. xDSL ima ozbiljnu konkurenciju u lokalnim kablovskim kompanijama, često zajedno sa dobavljačima usluga u vezi sa mrežama na glavnom nacionalnom toku podataka i njihovom tehnologijom kablovskih modema.

Implementacija ADSL-U Velikoj Britaniji, firma BT (British Telecom) započela je krajem 1998. godine pilot eksperimente sa svojom ADSL tehnologijom - u severnom i zapadnom Londonu. Početkom sledeće godine, kompanija je objavila da planira da potroši 250 miliona funti da bi nadgradila 400 lokalnih centrala od oko 5500 koliko ih ukupno ima u Velikoj Britaniji - da bi podržale ADSL usluge do kraja marta 2000. godine. Ta prva faza namenjena je glavnim urbanim oblastima i trebalo je da bude praćena investiranjem još 500 miliona funti sa ciljem da se obezbedi pristup ADSL tehnologiji za oko 65% stanovništva Velike Britanije u sledeće dve do tri godine.Ostali, uglavnom ljudi koji žive u udaljenim oblastima, neće moći da imaju koristi od tehnologije, jer ona ne može da radi na više od pet kilometara od lokalne centrale.

Činjenica da su dva tipa modema upotrebljena u pilot postrojenjima bila zasnovana na različitim komunikacionim standardima, bila je izvor značajnih sporova za vreme eksperimenata. Sistem firme Alcatel je koristio DMT, dok je modem firme Fujitsu bio zasnovan na CAP tehnologiji. Prvi je nudio bolju performansu na većim rastojanjima od lokalne centrale i bio je manje osetljiv na druge analogne telefonske usluge u bliskom susedstvu. Medjutim, poredjeno sa CAP opremom firme Fujitsu, on je imao mnogo veće kašnjenje. Dok to nije imalo mnogo posledica na pretplatnike koji su samo želeli veće brzine preuzimanja podataka, predstavljalo je, sa druge strane, značajan problem korisnicima koji su hteli da učestvuju u igrama sa više igrača.

Sredinom 1999. godine, Evropska unija (EU) je uvela zakonsku mrežu da

141

bi prisilila dužne evropske telefonske kompanije da dozvole drugim telekomunikacionim preduzećima da iznajme svoje lokalne pristupne linije - to su one bakarne žice koje idu od lokalnih centrala do stanova korisnika. U prvobitnom planu, to je trebalo da se izvrši do januara 2001. godine. Kratko vreme posle uvodjenja propisa Evropske unije, regulator britanske vlade za telekomunikacije (OFTEL) je objavio predlog za otvaranje lokalnih telefonskih linija firme British Telecom ka drugim mrežama kao ponudu za povećanje raspoloživosti brzih pristupa Internetu u Velikoj Britaniji. Programirano za juli 2001. godine, to je trebalo da otvori put drugim operatorima telekomunikacija da mogu da koriste svoju sopstvenu DSL tehnologiju da bi obezbedili širokopojasne usluge za korisnike, uključujući tu i stalno uključen pšristup na Internet i video po zahtevu.

Sredinom 2000. godine su ADSL usluge firme British Telecom stigle na tržište. One su podrazumevale i proizvode na malo - namenjene potrošačima - i proizvode za prodaju na veliko - koji su omogućili konkurentskim dobavljačima Internet usluga da ponude slično ADSL povezivanje kranjim korisnicima. Oni su koristili modeme zasnovane na DMT tehnologiji koji su bili tipično raspoloživi sa brzinama za preuzimanje podataka izmedju 512 Kbita u sekundi i 2 Mbita u sekundi, a sa konstantnom brzinom predaje podataka ka mreži od 256 Kbita u sekundi. Neki od kućnih korisnika su koristili USB vezu na PC računar i bili su obično zasnovani na odnosu nadmetanja za pristup od 50:1, dok su skuplja poslovna pakovanja koristila Ethernet vezu i odnos nadmetanja od 20:1.

Kako se približavala 2000. godina, British Telecom je objavljivala da instalira ADSL brzinom od 5000 krajnjih korisnika mesečno - sa planovima da se to poveća na 15000 do marta 2001. godine. Medjutim, uz neke izveštaje koji su predvidjali da bi broj DSL pretplatnika porastao sa 4,5 miliona u 2000. godini na 100 miliona do 2005. godine, ne mnogo više od 2% stanova u Velikoj Britaniji imalo je širokopojasnu vezu u to vreme. Ovo je poredjeno sa 6% stanova u SAD i Francuskoj i 3,3% u Nemačkoj. U delovima Azije uzlet ADSL tehnologije je još bolji, sa Hong Kongom koji ima 7,6% stanova spremnih za širokopojasnu vezu, Singapu 4% i Tajvan sa skoro 2%. U Južnoj Koreji više od jednog od tri domaćinstva ima širokopojasnu vezu.

Kablovski modemi nude perspektivu brzog i dostupnog pristupa Internetu pomoću postojećih širokopojasnih kablovskih TV mreža. Tehnologija je primenljivija za kućne nego za poslovne korisnike, jer je

142

veća verovatnoća da su rezidencijalne oblasti opremljene za kablovski prenos.

Uredjaji koje proizvode firme kao što su Bay Networks i Motorola, tipično su spoljašnje kutije koje se priključuju na korisnikov PC računar preko sprega za Ethernet. Korisnik kablovskog modema ima jednu IP adresu, ali mnogo dobavljača kablovskih modema nudi dodatne IP adrese, za više računara po nominalnoj dodatnoj ceni. Alternativno, neki dobavljači dozvoljavaju da više PC računara dele jednu IP adresu pomoću instaliranja ovlašćenog proxy servera.

Postoje dve klase kablovskih modema: hibridno fiber-koaksijalni (HFC) modemi, koji su dvosmerni uredjaji koji rade preko HFC kabla i stariji, jednosmerni modemi koji rade preko tradicionalnog koaksijalnog TV kabla. Mada konvencionalni jednosmerni kablovi danas preovladjuju, gotovo svaka nova kablovska konstrukcija koristi HFC. Bez obzira na to, svaki kablovski modem koristi jedan ili dva TV kanala od 6 MHz. Zbog toga što industrijska kablovska mreža ima topologiju magistrale, svaki kablovski modem u susedstvu deli pristup jednom glavnom toku ("kičmi") koji ide preko koaksijalnog kabla.

Sl.11.2: Kablovski modem

Usporavanje protoka do koga dolazi usled tog deljenja može da se izbegne dobrim projektovanjem. Dvosmerni kablovski modem obezbedjuje veze ka i od Interneta. Jednosmerni kablovski modem zahteva komutirani modem za predaju podataka ka mreži. Koncentrator u susedstvu kombinuje podatke iz više susednih kablova i komunicira sa većim usmerivačem, ili čvorištem u glavnom kompanijinom postrojenju, tipično preko fiber-optičkog kablovskog linka. Čvorište šalje TCP/IP

143

podatke sa svakog modema na Internet preko iznajmljene linije velike brzine ili privatne "kičme".

Dok lokalne kablovske kompanije daju modem kao deo svojih usluga, interoperabilnost izmedju modema nije problem. Medjutim, ona će to postati u budućnosti, kada pretplatnici budu mogli da kupe i poseduju svoje sopstvene kablovske modeme. Zračak nade je komitet radne grupe Instituta inženjera eletrotehnike i elektronike (IEEE), 802.14, koji pokušava da definiše zajedničku upravljačku šemu za pristup medijima, za slanje podataka po kablu. Komitet bira najbolje elemente od 17 različitih predloga i nadao se da će završiti svoje preporuke do kraja 1998. godine. Izvestan broj prodavaca takodje saradjuje da bi obezbedili interoperabilnost svojih proizvoda.

Funkcija kablovskog modema je da moduliše i demoduliše kablovski signal u tok podataka; sličnost sa analognim modelima se tu završava. Kablovski modemi takodje obuhvataju i tjuner (da bi razdvojili signal podataka od ostatka toka koji se emituje); delove mrežnih adaptera, mostova i usmerivača (da bi povezali više računara); softverske agente za upravljanje mrežom (da bi na taj način kablovska kompanija mogla da upravlja i nadgleda njen rad); najzad, uredjaje za šifrovanje (tako da podaci ne bi mogli da se presretnu ili pošalju pogrešno odredište).

Svaki kablovski modem ima Ethernet priključak koji povezuje računar (ili mrežu) sa jedne strane i kabl sa druge. Što se PC računara tiče, on je priključen direktno na Internet preko Ethernet kabla. Nema telefonski brojeva koji treba da se biraju ni ograničenja u propustljivosti serijskog porta (kao u slučaju ISDN modema).

Kabl ima nekoliko praktičnih nepogodnosti u poredjenju sa konkuretskom xDSL tehnologijom. Dve najznačajnije se tiču lokacije. Još uvek nisu svi stanovi ožičeni TV kablom, neki nikada neće ni biti, a mnogi od onih koji su priključeni na kabl će pre imati svoj PC računar u blizini na telefonskom priključku nego na TV ili postojećem kablovskom izvodu. Medjutim, za mnoge kućne korisnike, kabl nudi perspektivu brzog izlaska na Internet po pristupačnoj ceni. Moguće su teoretske brzine do 30 Mbita u sekundi. U praksi, kablovske kompanije ostvaruju brzine od, tipično, 512 Kbajta u sekundi ka korisniku i 128 Kbajta u sekundi od korisnika. Štaviše, pošto se radi o borbi za dobijanje usluge, performansa i brzina će opadati sa većim brojem pretplatnika na datom lokalitetu.

144

12. INTERNET

Internet je naziv za najveću svetsku globalnu mrežu. Sa ovom mrežom se mogu povezati druge računarske mreže, pa za Internet kažemo da je “mreža svih mreža”. Svaki računar na Internetu – u ima svoju adresu. Adresa se sastoji od četiri grupe simbola između kojih se nalaze tačke.

Sl. 12.1: Rasprostranjenost interneta prema jezicima

Podaci koje se prenose u mrežama organizuju se u pakete. Protokol koji obezbeđuje prenošenje od pošiljaoca do primaoca zove se Internet Protokol – IP. Paket podatka može imati najviše 1500 karaktera. Pojava velikog broja paketa smanjuje efikasnost mreže. Paket podatka sadrži adrese primaoca i pošiljaoca. Ako želimo da pošaljemo veću količinu paketa to će obezbediti Transmission Control Protocol – TCP. Ovaj protokol iseca dugačke pakete u poruke dužine od najviše 500 bajtova. Svaki od paketa je numerisan tako da se na osnovu ove numeracije, na mestu prijema, može sastaviti dugačka poruka.

Da bi koristili prednosti Internet a moramo prvo stupiti u vezu sa servisnim posrednikom – Service Provider. Od servisnog posrednika dobijaju se svi uslovi povezivanja računara u mrežu i koriščćenje pojedinih resursa mreže. Rad u mreži se odvija po modelu klijent – server.

145

Sl. 12.2: Trend zastupljenosti PC računara i interneta u RS1

Kao i u vezi sa mnogim drugim stvarima vezanim za Internet, oko njegovog rođendana takođe se vode brojne rasprave i nesuglasice među ljudima koji se bave ovom problematikom. Neki istoričari tvrde da je svetska mreža rođena 1961. godine kada je dr Leonar Klajnrok sa Instituta za tehnologiju u Masačusetsu objavio dokument o tehnici povezivanja računara. Drugi poznavaoci smatraju da je 1969. godina ključni momenat, jer je tada uspostavljena mreža američkog ministarstva odbrane ARPANet. Godinu dana kasnije, vojna mreža se proširila i na civilne ustanove, a pojavile su se prve e-mail poruke što stručnjake navodi na pomisao da je to rođendan Interneta.

Ipak, prema najrasprostranjenijem mišljenju, tek stvaranje TCP/IP protokola uvodi savremenu mrežu kakvu većina korisnika danas poznaje. Pre 1983. godine je u ARPANetu postojalo svega 1.000 računara koji su komunicirali po zastarelom protokolu. Novi protokoli omogućili su različitim računarima da međusobno “razgovaraju” preko mreže. Mnogi poklonici Interneta ovaj trenutak vole da opisuju kao “mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo”.

1

146

Sl. 12.3: Struktura korisnika računara Srbiji (2005)

Intranet: Privatne računarske mreže organizacija dostupne samo

osobama koje u njima rade (biznis, vladine organizacije, državna uprava ...),

Veća sigurnost nego na otvorenoj mreži, Omogućuje zaposlenima brz i jednostavan pristup resursima

firme,

Ekstranet: Deo intraneta na koji imaju pravo pristupa saradničke firme, Saradničke firme imaju pravo na informacije potrebne za

obavljanje poslova koji su zajednički za obe firme (pružanje kvalitetnijih usluga, upravljenje lancem snabdevanja, ubrzano odvijanje poslovanja...)

Aktivnosti na Internetu: potraga za informacijama, korišćenje elektronske pošte, elektronska trgovina, zabava, praćenje novosti, preuzimanje (download) datoteka, izvođenje finansijskih transakcija, održavanje sastanaka (ćaskanje-chat, video konferencije), učenje na daljinu (distance learning)

Istorija Interneta:

1950-te1957 SSSR lansira prvi satelit Sputnik

1958SAD formira Advanced Research Projects Agency u zajednici sa Ministarstvom odbrane da osigura prevlast SAD u nauci i tehnologiji

147

1960-te

1961-1967povezivanje univerzitetskih računara, istraživanja o računarskim mrežama, vojne potrebe

1965 prvo povezivanje dva računara

1969

ARPANET: mreža sa četiri čvora poručena od Ministarstva odbrane SAD za istraživanje računarskih mreža (UCLA-University of Californija at Los Angeles, SRI-Stanford Research Institute, UCSB-University of California Santa Barbara i U of U-University of Utah)

1970-te1972 prvi program za elektronsku poštu, ARPANET ima 15 čvorova

1973prve međunarodne veze sa ARPANET-om, Bob Metcalf u doktorskoj tezi na Harvardu opisuje lokalnu mrežu Ethernet

1974razvoj arhitekture međusobno povezanih mreža (Cerf i Kahn), definisana današnja arhitektura Interneta

1980-te1982 Specificiran TCP/IP protokol za ARPANET1983 Prvi PC računari1984 uveden Domain Name Server (DNS), >1.000 računara u mreži1985 Specificiran File Transfer Protocol (FTP)

1986stvoren NSFNET (National Science Foundation), brzina magistrale 56Kbps

1988razvoj nacionalnih mreža Csnet, BITnet, Minitel, internetski »crv« (worm) zarazio 6.000 od 60.000 čvorova u mreži

1989>100.000 račuanra u mreži

1990-te1990 prva daljinski upravljana mašina vezana za Internet1991 razvijen Gropher, World Wide Web, PGP sistem kriptovanja1992 >1.000.000 računara u mreži1993 biznis i mediji se uključuju u Internet1994 počinju sa radom Lycos i Yahoo1995 RealAudio, Infoseek, AltaVista, JAVA, VRML1996 >10.000.000 računara u mreži, protok magistrale 622 Mbps

1998300 miliona Web strana, preko 2 miliona domena, XML tehnologija

1999 1 milijarda Web strana, protok magistrale 2,5 Gbps2000-te

2000 masovni napadi sprečavaju funkcionisanje Yahoo, Amazon i eBay

2001GEAN evropska gigabitna istraživačka i akademska mreža (aktivirana 23.10.2001)

2002 GTRN- globalna terabitna istraživačka mreža, 18.02.20012003 prvi službeni online izbori u Švajcarskoj

Princip rada Interneta: Mogu se uklopiti razna hardverska i softverska rešenja,

Upravljanje mrežom je distribuirano, nijedna organizacija ne kontroliše celu mrežu, zajedničko je jedino upravljanje domenima

148

(DNS), jedinstvena struktura adresa za sve računare na Internetu, Ne proverava se sadržaj poruka, interpretacija krajevima mreže, Poznavanje konfiguracije mreže nije potrebno, Internet robustan i pouzdan, mora biti otporniji na napade a time

sigurniji za transakcije i informacije, Skalabilnost. Obezbediti dovoljan broj adresa za korisnike, Standardi. Raznolika oprema, razne vrste softvera i

decentralizacija zahtevaju poštovanje standarda.

Način rada Interneta: Koristi telefonske, satelitske linije Protokoli-pravila za obavljanje saobraćaja na mreži, IP (Internet

Protocol), dodeljuje adrese porukama, TCP (Transmission Control Protocol) deli poruke na pakete dužine 1-1500 znakova koje putuju različitim putevima do odredišta.

Sl.12.4: Rast Interneta

Internet domeni Internet koristi 32-bitne numeričke adrese a paralelno i imena

koja se lakše pamte. Domeni su hijerarhijski organizovani:

GENERIČKI DOMENI.com komercijalne organizacije.edu obrazovne.gov državne.mil vojne.net mrežne.org ostale

NACIONALNI.fr Francuska.si Slovenija

(.yu). rs Srbija i Crna gora

149

.uk Velika BritanijaVRSTE ORGANIZACIJA

.nom individualni korisnik

.firm firma.arts kultura i umetnost.rec rekreacija

.shop prodaja

Tabela 12.1: Internet domeni

Problemi Interneta Bezbednost i zaštita podataka, Zaštita autorskig prava, Zaštita protiv kriminalaca i terorista, Preopterećenje mreže, Virusi, neprihvatljiv sadržaj, Korišćenje raznih pisama

12.1. Servisi Interneta

Multimedijalni servisi – računar je multimedijalna mašina koja osim teksta može da obrađuje sliku, zvuk, grafiku, pa shodno tome da ih prenosi i kroz mreže. Najnovija aplikacija u Internet – u podržava ovakav rad. Aplikacija je poznata pod nazivom WWW – World Wide Web. World Wide Web (skraćeno Web ili WWW) jes sistem Internet servera koji podržava hipertekst da bi se pristupilo nekolicini protokola Interneta na jednom interfejsu. Osim toga, World Wide Web ima sopstveni protokol: HyperText Transfer Protocol ili HTTP.

World Wide Web obezbeđuje jedan interfejs za pristup svim protokolima. To stvara pogodnu i prijateljsku sredinu. Više nije potrebno da budete upućeni na pojedinačne protokole. Web sakuplja sve protokole u jedan sistem. Zbog ovog svojstva i zbog mogućnosti Weba da radi sa multimedijom i naprednim programskim jezicima, World Wide Web predstavlja komponentu Interneta koja najbrže raste.

Pretraživanje na Webu najčešće se odvija putem hiperteksta koji obezbeđuje dobijanje podataka. Hipertekst je pojam koji sadrži vezu sa drugim HTML dokumentima. Ove reči nazivaju se hipertekst i korisnik ih može izabrati. Pojedinačni hipertekst dokument može da sadrži veze do mnogih dokumenata. Kao veze do drugih dokumenata, ikona, videa i zvuka mogu poslužiti reči i grafički objekti.

150

Web sajt se kreira hipertekstualnim markerskim jezikom (HyperText Markup Language - HTML). Sa HTML-om kontrolni kodovi se postavljaju unutar teksta da bi se postigla formatizacija dokumenta, vizuelna svojstva poput veličine fonta, kurzivna i masna slova, kao i pravljenje veza u hipertekstu. Grafički objekti takođe mogu biti deo HTML dokumenta. HTML je jezik u razvoju i svaki put kad se pojavi nova verzija u nju su dodati novi kontrolni kodovi. World Wide Web Consortium, koji predvodi pronalazač WWW-a Tim Berners-Lee, pokušava da standardizuje HTML.

Sl. 12.5: Krstarica-domaći Web portal

World Wide Web se sastoji od datoteka koje se nazivaju stranice ili matične stranice (home page) i sadrže veze (linkove) do dokumenata i izvora po celom Internetu. Web obezbeđuje multimedijalne prezentacije, saradnju uživo, interaktivne stranice, emitovanje radio i televizijskog programa i informacije do računara klijenta. Programski jezici kao što su Java, JavaScript i Visual Basic povećavaju mogućnosti Weba. Količina informacija na Webu se stalno povećava.

Elektronska pošta – pošiljka u elektronskoj pošti se sastoji od adrese primaoca, adrese pošiljaoca i teksta poruke. Elektronska pošta ili e-pošta (engl. e-mail) omogućava korisnicima računara širom sveta razmenu poruka. Svaki korisnik elektronske pošte ima sopstvenu adresu poštanskog sandučeta na koju se poruke šalju. Poruke poslate preko elektronske pošte mogu stići u roku od nekoliko sekundi.

Pogodnost elektronske pošte predstavlja mogućnost slanja elektronskih datoteka na određenu elektronsku adresu. Uz elektronsku poruku mogu se priložiti i ne-ASCI datoteke, poznatije kao binarne datoteke. Ove

151

datoteke označavaju se kao MIME prilog.

MIME je skraćenica za Multimedia Internet Mail Extension i napravljen je kako bi pomogao softveru za elektronsku poštu da podrži razne vrste datoteka. Na primer, dokument koji je napravljen u Microsoft Wordu može se priložiti uz elektronsku poruku, a drugi korisnik može je primiti ako ima odgovarajući program za elektronsku poštu. Programi, npr. Eudora, Netscape Messenger i Microsoft Outlook Express, omogućavaju čitanje datoteka pisanih u HTML-u.

Interaktivni razgovor – IRC (Internet Relay Chat) je servis pomoću kojeg korisnici mogu međusobno da komuniciraju po velikom broju kanala u realnom vremenu. Ovi se kanali obično bave određenim oblastima. Mnoge teme se površne, a postoji i mogućnost vođenja privatnih razgovora.

Sl. 12.6: Microsoft Outlook express-program za rad s elektronskom poštom i news grupama

Da biste pristupili IRC-u morate upotrebiti neki od IRC programa. Pomoću njih korisnik na Webu može da stupi u kontakt sa drugim korisnikom koji je trenutno priključen na mrežu i da komunicira sa njim. Poznatiji program jeste America Online's Instant Messenger. Od poznatijih, možemo spomenuti ICQ, koji takođe spada u češće korišćene chat programe ovim servisom ostvaruje se razgovor, pri čemu oba sagovornika moraju biti istovremeno prijavljeni u mrežu.

Razgovor se odvija po principu: sve što jedan korisnik kuca na tastaturi odmah se prikazuje na ekranu drugog korisnika. Takozvani chat programi omogućavaju korisnicima Interneta da međusobno uživo komuniciraju.

152

Sl. 12.7: IRC-pričaonica KrstariceTi programi su nekad deo lokacije, pa korisnici mogu da se uključe u "sobu za ćaskanje" kako bi razmenili komentare i informacije na određenu temu. Chat može biti i mnogo širi. America Online (AOL) je poznat po tome što sponzoriše veliki broj tematskih chat soba.

Mrežne vesti – ovi servisi odgovaraju diskusionim grupama, oglasnim tablama ili konferencijama u drugim mrežama. Ova aktivnost se organizuje u grupe prema kategorijama vesti i to:

com – oblast računarstva i informatike, news – informacije o Internet u, rec – diskusije o hobijama, veštinama, rekreaciji, talk – rasprave na različite teme, misc – sve ostale oblasti.

Sl. 12.8: ICQ-chat program

Elektronske konferencije (Usenet News) -Usenet News je mreža u kojoj milioni korisnika računara razmenjuju informacije o raznim temama. Glavnu razliku između Usenet News i e-pošte diskusionih grupa čini to što se Usenet poruke nalaze na centralnim računarima i korisnici

153

se moraju povezati sa tim računarima da bi pročitali poruke poslate određenoj grupi. To se jasno razlikuje od distribucije e-pošte, gde poruke stižu u elektronsko sanduče svakog člana liste.

Usenet je skup mašina koje razmenjuju poruke ili članke iz Usenet diskusionih foruma koji se nazivaju elektronske konferencije. Administratori Useneta kontrolišu svoje lokacije i odlučuju da li će i koju konferenciju sponzorisati, a kojoj će dozvoliti pristup sistemu. Trenutno postoje hiljade Usenet konferencija. Neke su naučne, dok se neke bave rekreativnim temama. Mnoge se bave ozbiljnim računarskim radom. Mali broj diskusionih grupa preko e-pošte postoji i u Usenet konferencijama.

Sl. 12.9: UseNet-strana za pristu diskusionim forumima

Usenet podaci se mogu pročitati mnogim programima za čitanje vesti. Taj softver vam omogućava pristup porukama sa konferencije koje se nalaze u centralnom računaru na nekom univerzitetu. Na primer, u Netscape Communicatoru nalazi se program za čitanje koji se zove Messanger. Čitači se takođe mogu naći i kao samostalni programi.

Diskusione grupe elektronske pošte-Jednu od prednosti Interneta predstavlja mogućnost da ljudi širom sveta komuniciraju putem elektronske pošte. Internet je sedište velike zajednice pojedinaca koji organizuju diskusije o određenoj temi i šalju svoje priloge elektronskom poštom. Njima upravljaju programi. Najpoznatiji program je listserv.

Obuhvaćen je veliki broj tema, uglavnom akademskih. Kad se pretplatite na listserv, poruke ostalih ljudi automatski se šalju u vaše elektronsko sanduče. Pretplaćujete se tako što pošaljete elektronsku poruku računarskom programu koji se zove listserver. Listserveri se nalaze na

154

računarskoj mreži svuda po svetu. Ovaj program obrađuje informacije o pretplati i šalje poruke korisnicima. Da biste učestvovali u diskusionoj grupi listserva morate imati nalog za elektronsku poštu. Pogledajte Liszt na adresi http://ftpsearch.lycos.com/ da biste videli primer lokacije koja nudi pretraživu kolekciju diskusionih grupa.Početkom 2003. godine. Internet je obeležio dve decenije postojanja. Kao rođendan svetske mreže uzima se 1. januar 1983. godine kada su stručnjaci usvojili TCP/IP protokole koji regulišu komunikacije između umreženih računara.FTP-FTP je skraćenica za File Transfer Protocol. Ovo je i program i metod kojim se prenose datoteke između računara. Anonimni FTP jeste opcija koja omogućava korisnicima da prenose datoteke sa mnogo hiljada matičnih računara na Internetu na svoj računar.

FTP lokacije sadrže knjige, članke, programe, igrice, ikone, muziku, multimediju, kurseve, podatke itd. Ako ste povezani na Internet pomoću Ethernet kabla, tj. lokalne računarske mreže, možete koristiti nekoliko PC programa, npr. WS_FTP za Windows, da biste obavili prenos datoteke.

FTP prenosi mogu se ostvariti na World Wide Webu bez nekog specifičnog softvera. Te potrebe može zadovoljiti i Web pretraživač. Kadgod snimate softver sa Web lokacije na svoj računar koristite FTP. Takođe, FTP datoteke možete da dobijete pomoću pretraživača kao što je FAST FTP Search koji se nalazi na adresi http://ftpsearch.lycos.com/. Ova je najlakše rešenje, jer ne treba da znate komande FTP programa.

FAQ-FAQ je skraćenica za Frequently Asked Question (često postavljeno pitanje). Ovo su periodične pošiljke Usenet konferencijama koje sadrže informacije vezane za temu konferencije. Mnogi odgovori su izuzetno dugački. Dostupni su vam ako se pretplatite na pojedinačne Usenet konferencije. Kolekciju izvora FAQ baziranu na Webu sastavio je Internet FAQ konzorcijum i ona je dostupna na adresi http://www.faqs.org/.

12.2. Internet u Srbiji

Prvi Internet provajder (ponuđač usluga Internet-a) kod nas pojavio se u maju, 1996. godine sa linkom kapaciteta 64 Kb/s dok danas zahvaljujući raznim provajderima imamo linkove kapaciteta preko 28 Mb/s.  Korisnike opslužuje danas mnogobrojni provajderi, koji pokrivaju različite regione. "Telefonija", zajedno sa još nekoliko provajdera u zemlji, danas predstavlja moćan sistem za pružanje svih savremenih

155

Internet usluga individualnim i poslovnim korisnicima - poznat pod nazivom BeoTelNet.

Na domaćem cyber tržištu trenutno se nalazi pedesetak firmi iz cele zemlje. Dok su u samom početku provajderi bili uglavnom koncentrisani u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, danas se u gotovo svakom većem gradu u Srbiji Internetu može pristupati lokalnim telefonskim pozivima. Drugim rečima, Internet više nije samo privilegija Beograđana, Nišlija i Novosađana, mada će verovatno ta tri grada ostati dugo glavna čvorišta na mapi mreže skoro svakog većeg provajdera u zemlji. Osim toga, čak i u nekim manjim gradovima javlja se konkurencija između dva ili više nezavisnih provajdera, pa korisnici mogu slobodno da biraju čije će usluge koristiti. Može se, stoga, reći da Internet usluge predstavljaju, pored crne berze, jedini slobodan i nekontrolisani segment domaćeg tržišta. Upravo zahvaljujući tome, domaći deo cyber prostora postepeno dobija odlike prave nacionalne informacione infrastrukture, spremne da se suoči sa skoro svim savremenim zahtevima koje korisnici postavljaju.

Broj korisnika se stalno povećavao, a samim tim i ukupni kapaciteti koje su provajderi stavljali na raspolaganje korisnicima: od početnih 64 kbit/s, kada je srpski deo Interneta obuhvatao oko 2000 računara, desetak preduzeća i nekoliko akademskih centara - do trenutno ukupnih 10 Mbit/s (zbir protoka na linkovima svih domaćih provajdera ka inostranstvu), 8000 računara registrovanih unutar YU domena i preko 2000 preduzeća koja koriste neke od Internet usluga. Može se slobodno reći da svaka iole ozbiljnija firma u zemlji danas ima sopstvenu prezentaciju na Internetu. Ipak, veliki broj preduzeća još uvek nije zastupljen na globalnoj mreži - najčešce zbog podsvesnog straha i nerazumevanja koje vlada u njihovim rukovodećim organima. Tako nastaju smešni izgovori da je pristup Internetu skup, pri čemu troškovi telefona, faksa i reprezentacije nadmašuju cenu potencijalnog linka ka nekom od provajdera za čitava dva reda veličine.

Što se pojedinačnih korisnika tiče, pristup Internetu iz Srbije trenutno koristi oko sto hiljada ljudi, što čini manje od 0.5% ukupnog stanovništva. Profil korisnika teško je ispravno oceniti, ali se može reći da su upotrebi Interneta skloniji mlađi ljudi - srednjoškolci i studenti. Preko 96% korisnika YU net-a povezuje se telefonskim linijama, 3% korisnika koristi ISDN dok samo 1% koristi iznajmljene i semipermanetne linije. Korisniku najviše smeta kvalitet veze i cena.

Prilikom surfovanja Internetom u roku od samo nekoliko minuta pristupite mnogim Web prezentacijama i tako postanete deo statistike.

156

Koja između ostalog kaže da su od ukupnog broja surfera mrežom samo 15.5% žene, da je prosečna starost 35 god. itd.

Procena SMMRI (Strategic Marketing & Media Research Institute) iz Beograda u sklopu redovnih istrživanja medija od novembra 1999. god. da u Srbiji u Novembru 2000. god. 12% domaćinstava poseduje računar. A približno svaki drugi računar je priključen na Internet (7.2%)U okviru on-line istraživanja Internet-a oktobra 2001. od strane MASMI u Jugoslaviji Internet je koristilo 13.1% stanovništva, od toga: 

70% korisnika Internet-a je mlađe od 34 godine.  56.5% korisnika Internet-a su muškarci.  Internet se najviše koristi kod kuće 66.5%, zatim na poslu

22.4% da bi se preostalih 11.1% raspodelilo na školu- fakultet, internet kafiće i dr.

Najveći broj korisnika je iz Beograda 35.2%, zatim sledeCentralna Srbija sa 9.4% i Vojvodina sa 16.5%, dok je u Crnoj Gori 17.8%.

Internet se još uvek koristi najviše za e-mail, zatim sledi surfovanje, dok je e-commerce potpuno nerazvijen. Samo 3 osobe od 1000 ispitanika je kupilo nešto preko Intenet-a u poslednje dve nedelje i to u vrednosti od 50 evra. Zanimljiv je i podatak o zanimanju korisnika Interneta u Jugoslaviji : uz računarsko-tehnička zanimanja, koja preovlađuju, tu su i pravnici, lekari, menadžeri, ekonomisti, novinari, fotografi itd.

Svetla strana Interneta u Srbiji je sadržaj - iako e-commerce i Web marketing ovde nisu zaživeli, mnogo je vrednih Web prezentacija. Na našim prostorima u većini su Web prezentacije koje nude informacije iz raznih oblasti, forumi, elektronski časopisi i portali.  

Ažurnost naših sajtova je slaba strana, mnogo je statičnih Web prezentacija i informacije koje se nude na njim su pod znakom pitanja.  Polako se rađaju korisni servisi (npr. elektronsko bankarstvo) a uvođenjem zakonske regulative i većim uključivanjem državnih institucija teži se procvatu YU Net-a ili mreže Srbije i Crne gore. Mnoge organizacije i pojedinici još nisu upućeni u mogućnosti Interneta pri čemu glavnu krivicu snosi naše ekonomsko stanje ali i naše obrazovanje zbog očiglednog straha od računara i novih tehnologija. Dolazak Interneta sačekali smo katastrofalno lošom telekomunikacionom infrastrukturom: dotrajale telefonske centrale, različitih godišta, tehnologija i proizvodača; zastareli sistemi prenosa, uglavnom analogni, a samo na magistralnim pravcima digitalni, PDH; nedostatak multipleksera za izdvajanje i grupisanje digitalnih kanala. Zatim je

157

Telekom Srbija - još uvek jedini telekomunikacioni operator u zemlji, krenuo u modernizaciju sopstvene telekomunikacione mreže.

Bez obzira na sve, nacionalna digitalna mreža, zasnovana na SDH (STM-4), srećom je proradila neposredno pošto su se pojavili prvi Internet provajderi, što je otvorilo put u nove mogućnosti i usluge. Digitalni međumesni linkovi više nisu naučna fantastika, a nedavno je najavljeno i proširenje kapaciteta nacionalne telekomunikacione magistrale na STM-16 (2.4 Gbit/s). U mnogim stvarima koje se tiču infrastrukture neophodne za funkcionisanje Interneta na samom smo početku. Telekom Srbija nalazi se u ozbiljnim problemima: infrastrukturu koja se u mnogim zapadnim zemljama gradila decenijama, kod nas je trebalo izgraditi i ispravno konfigurisati za svega par meseci. Zbog toga se i primena ISDN tehnologije, u praksi pokazala sasvim drugačijom. Mada je ISDN rešio mnoge probleme provajdera, kada je u pitanju dial-in pristup, u praksi su se pojavili mnogi problemi, na koje niko nije ni računao. U mnogim situacijama pokazalo se da oprema poznatih proizvodaca (Cisco Systems, Bay Networks itd.) ne sporazumeva najbolje sa nekim telefonskim centralama u zemlji. Rezultat je često fatalan za provajdera, kao i za njegove korisnike: blokada modema, nemogućnost dobijanja veze itd.

Istovremeno, ogromno interesovanje za ISDN pokazale su mnoge firme, uglavnom zakupljujući ISDN PRI priključke za kućne centrale ili dial-in pristup mreži, pa je broj raspoloživih primarnih pristupa drastično smanjen. Zbog toga mnogi korisnici, na zahtev za uvođenjem primarnog ili baznog ISDN priključka, od Telekoma dobijaju poznat odgovor o "nedostatku tehničkih uslova". S druge strane, na mnogim centralama bazni ISDN priključci uglavnom se koriste nenamenski za uspostavljanje semipermanentnih linkova i time samo odlaže realizacija linkova sa protokom n x 64 kbit/s na pravi način - multiplekserima i cross-connect uređajima.

Sa idejom da okupi domaće Internet provajdere, pruži im mogućnost međusobne razmene saobraćaja, kao i pristupa Internetu na daleko kvalitetniji način - naš najveći i jedini telekomunikacioni operator ušao je i u Internet biznis. Zakupljen je digitalni kanal, na relaciji Beograd - Boston, protoka 2 Mbit/s, ka američkom backbone Internet provajderu MCI Internet, korišćenjem zemaljskih sistema prenosa i transatlantskog kabla. Nedavno je zakupljen i drugi link sa istim protokom ka italijanskom provajderu SeaBone. U zemlji je realizovana okosnica Beograd - Novi Sad - Niš - mreža pružanje Internet usluga velikim poslovnim korisnicima i provajderima u zemlji. Ova okosnica predstavlja

158

temelj nacionalnog čvorišta za razmenu Internet saobraćaja (national NAP), a u kasnijoj fazi - možda i šire. Internet okosnici pristupili su skoro svi vodeći provajderi u zemlji, uključujući tu i one sa linkovima ka inostranstvu.

Razvoj Interneta u zemlji stalno je bio praćen raznim negativnim obrtima. Pre svega, privatizacija Telekoma, i pored suprotnih očekivanja, često se izuzetno negativno odražavala na razvoj nacionalne informacione infrastrukture. Astronomske nove cene Internet usluga Telekoma, donete na inicijativu italijanskog partnera, malo koje preduzeće će sebi moći da priušti.

Rad Internet provajdera prati i nedostatak ili nepreciznost mnogih zakonskih rešenja i pravnih akata, vezanih za primenu informacionih tehnologija. Novi Zakon o telekomunikacijama je donešen, ali pomenuti zakon obuhvata samo jedan aspekt primene Interneta u zemlji. Potrebno je modifikovati čitav niz zakonskih propisa, kojima bi se zaštitila privatnost korisnika, autorska prava Web dizajnera, sankcionisali hakeri, adekvatno rešio problem administracije nacionalnog domena.

12.3. Budućnost Interneta

Prema izjavama vodećih ljudi veoma respektabilnih firmi (Oracle Corp. je izvorni nosilac koncepta NC – a) sada su na redu nove velike promene. Po njima će mrežni računari (NC, Network Computer) promeniti ne samo izgled savremene računarske opreme, već i način korišćenja raspoložive programske podrške. Jednako kao što je Microsoft obeležio razdoblje 1985 – 1995., tako je sada red na NC – ju da obeleži novo razdoblje.

Po mišljenju Lerija Elisona (Latry Ellison, Oracle) trebalo bi dovesti malo fizike na informatičku scenu. Prema pravilima koja je propisao još Isak Njutn, sve što ide gore mora da pre ili posle stigne dole, zahvaljujući sili gravitacije. Na primer, 1960. godine IBM mainframe izgledao je neuništiv, a 1990. isto tako je izgledala Microsoft–ova imperija.

Troškovi vezani uz razne oblike sigurnosti takođe nisu zanemarivi, jer organizacije postaju sve ranjivije na “propuštanje” poverljivih podataka izvan sopstvene sredine. PC s disketnom jedinicom i hard– diskom predstavlja otvoreni poziv za presnimavanje podataka koji su poslovna tajna ili intelektualno vlasništvo.

Računari i komunikacione tehnologije prolaze kroz velike promene:

159

zamena velikih računara pedesetih godina srednjim računarima tokom šezdesetih godina,

zamena srednjih računara miniračunarima tokom osamdesetih, PC revolucija koja je za posledicu imala downsizing i

preuzimanje dominantne uloge do sredine 90 – tih godina. IPv6 protokol, nastao sredinom 1980-tih, omogućuje 4,3

milijarde jedinstvenih adresa, 128 bita umesto dosadašnjih 32, prelaz postepen,

Internet ugrađen u mikroprocesore, Internet 2. Usmeren na istraživanja i razvoj, razvoj mrežnih

tehnologija, napredne usluge (digitalni video, daljinsko upravljanje, multimedijalne digitalne knjižare...),

Evropski GEANT projekat. Brzina nekoliko desetina gigabita u sekundi, ugrađen IPv6 protokol, priključen gigabitnim vezama sa Severnom Amerikom i Japanom,

Evropski DataGrid projekat. Infrastruktura za korišćenje velikih baza podataka istovremeno sa raznih lokacija, primena u visokoenergetskoj fizici, biologiji, posmatranju Zemlje,

Ugrađeni (embedded) Internet. Minijaturni procesori u aparatima, automobilima, bežična komunikacija, danas je svega 2% procesora ugrađeno u računare,

Međuplanetarna mreža

160

13.ELEKTRONSKO POSLOVANJE (E-BUSINESS)

13.1. Razvoj elektronskog poslovanja

Elektronsko poslovanje se menjalo kao što se menjao i Internet. Na početku su firme internet koristile isključivo za svoje predstavljanje, ali to danas više nije dovoljno. Nakon faze predstavljanja, počelo se razmišljati o ponudi roba i usluga pa su se firme odlučile na prikaz kataloga, nakon toga su počele i prve porudžbine putem e-maila ili elektronskih formulara, a na kraju su se razvili B2C i B2B modeli poslovanja.

Sl. 13.1: Vreme potrebno različitim tehnologijama da dostignu milion korisnika

Poslednjih godina u svetu se sve više razvijaju elektronske tržnice (e-marketplace) koje postavljaju nove smernice u elektronskom poslovanju. Elektronske tržnice omogućuju poslovanje između firmi virtuelnom tržnicom gdje kupci, dobavljači, distributeri i prodavači pronalaze i izmenjuju informacije o dobrima i uslugama u realnom vremenu.

Prednosti e-tržnice su u tome što pružaju bolju transparentnost tržištu tako da daju uvid u dostupnost, cenu, dostavu i uslove plaćanja proizvoda pa pojednostavljuju način poslovanja na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i globalnom tržištu tako što firmama omogućavaju da na lakši i brži način dođu do ciljne grupe klijenata.

Firme sve više svoje poslovanja sele u sferu virtuelnog, a tu uveliko pomažu B2B centri koji danas u svetu okupljaju hiljade firmi i nude

161

kompleksan skup usluga - posredovanje prilikom kupovine i prodaje, iznajmljivanje aplikacija, održavanje aukcija, planiranje i izvršavanje marketinških akcija, sve do prodaje informacija o konkretnoj privrednoj grani.

Upravo zbog relativno velike vrednosti pojedine porudžbine, kao i zbog mogućnosti jednostavnog spajanja kupaca i prodavaca (stvaranje tržišta), B2B centri su nosioci rasta celokupne B2B ekonomije. Međutim, BizNet se u budućnosti može još snažnije razvijati, samo mu treba dodavati specifične usluge i mogućnosti koje će firmama dati dodatan podsticaj za poslovanje pomoću interneta.

Prvi oblici elektronskog poslovanja datiraju od početka sedamdesetih, kada su banke uspostavile sisteme elektronskog prenosa gotovine, dok je primena u poslovanju i državnoj upravi počela nekoliko godina kasnije uvođenjem sistema elektronske razmene podataka (Electronic Data Interchange – EDI ) bazirane na EDI normama.

13.2. Početak primene interneta u poslovanju

Dolaskom interneta elektronsko poslovanje je postalo dostupno i najmanjim domaćim firmama, što je dovelo do pravog procvata i eksponencijalnog rasta elektronskog poslovanja. Firme svih veličina sada mogu elektronskim putem komunicirati, i to preko javne mreže (internet), preko mreža namenjenih samo firmama (intranet), tj. mreža namjenjenih firmama i njihovim poslovnim partnerima (ekstranet) i preko privatnih mreža.

Najvažnija su područja elektronskog poslovanja: poslovanje između firmi (business to business) i firme i krajnjih kupaca (business to consumer). Najveći udeo poslovanja između firmi i kupaca zauzima on-line kupovina podstaknuta stalnim rastom broja korisnika.

Elektronsko poslovanje je na internetu prošlo do sada nekoliko faza:● predstavljanje preduzeća na mreži ● prikaz kataloga robe i usluga ● prikupljanje zahteva kupaca ● preuzimanje porudžbina ● prodaja robe stanovništvu, pojedincima (B2C)● poslovanje između firmi (B2B)

162

Elektronska trgovina omogućava ljudima on-line nabavku proizvoda i razmenu informacija o poslovnim transakcijama. Iako je primena interneta kao platforme za poslovne transakcije relativno nova, internet je svakako ostvario najzapaženiji uspeh u odnosu na druge platforme za poslovanje prisutne u poslednjih nekoliko decenija. Elektronska trgovina omogućava kompanijama povećanu efikasnost i pouzdanost poslovnih procesa kroz automatizovane transakcije.

13.3. E-trgovina (E-Commerce)

Mogućnosti elektronskog poslovanja putem interneta poprimile su neslućene razmjere. Sam pojam “poslovni model” bi trebao u većoj meri uključivati standardne poslovne pojmove, poput prodaje, troškova, izdataka i profita. Osnovni poslovni model predstavljaju prodaja i prihodi. Najjednostavniji poslovni model za Internet stranicu temelji se na prodaji i profitima.

Sl. 13.2: Poslovni model –orijentacija ka korisniku

Izvor: www. teol.net

Klasične Internet stranice namenjene prodaji poput Amazon.com-a koriste se za prodaju različitih proizvoda, za primanje narudžbi, plaćanje kreditnim karticama i slanje prodane robe. Ovisno o software-u koji se koristi na stranici i proizvodu koji se prodaje, ponekad je putem ovih stranica moguće isporučiti kupljeni proizvod za vreme kupoprodajne transakcije. Takve stranice obično svojim posetiocima nude kombinaciju dve pogodnosti: velikog izbora i lakoće korištenja. Amazon.com je, na primer, postavio standard među ovakvim stranicama ogromnim izborom roba koje nudi i bogatstvom dodatnih informacija o tim robama.

163

Poslovni modeli nepovratno se menjaju, internet postaje sve značajniji marketinški medijum, a poslovanje se nepovratno okreće elektronskoj trgovini. To je trend koji traje već nekoliko godina, a da bi on bio ispunjen, potrebno je dosta preduslova kao što su donošenje raznih zakona koji regulišu digitalni potpis, razmenu digitalnih dokumenata, elektronsko poslovanje i njegove djelove 'firma prema firmi' (B2B) te 'firma prema potrošaču' (B2C).

Naravno, tu su i neizostavni zakoni koji regulišu zaštitu ličnih podataka, tj. zaštitu potrošača. Danas se kod nas ta zakonska regulativa polako stvara i usklađuje sa zakonodavstvom Evropske unije, ali firme i pojedinci ne žele sve to čekati, već se aktivno uključuju u internet trgovinu.

Osnovni razlozi za elektronsko poslovanje su niži troškovi, jednostavnija nabavka roba i usluga, kvalitetnije upravljanje skladištenjem robe, veće mogućnosti marketinga (segmentirani marketing namijenjen ciljnim grupama), bolje usluživanje kupaca i prilagođavanje firme i ekonomskih grana promenama u svetu, što je uslov poslovanja sa inostranstvom.

13.4. Modeli e-trgovine

Osnovni modeli elektronske trgovine mogu se klasifikovati poinicijatoru i krajnjem korisniku u poslovnoj transakciji. Firma B2B model elektronskog poslovanja predstavlja poslovanje između preduzeća, tj. razmenu proizvoda, usluga ili informacija sa drugim firmama iz okruženja. Za razliku od B2C modela koji podrazumeva poslovanje preduzeća sa krajnjim korisnicima, B2B povezuje sve učesnike u poslovnom procesu koji prethodi krajnjem korisniku - dobavljače, posrednike, distributere.

B2B modelRazvoj B2B možemo podeliti na tri faze: EDI, osnovni B2B e-commerce i Electronic Marketplaces (eMarkets). Početak B2B poslovanja vezuje se za pojavu prvih EDI sistema. Velikim ulaganjima u informacione tehnologije, kompanije su postigle značajan stepen automatizacije internog poslovanja ali je njihova komunikacija sa poslovnim okruženjem obavljana klasičnim putem.

Naručivanje robe ili usluga podrazumevalo je da se nakon kreiranja u sopstvenom informacionom sistemu narudžbenice, ili računi štampaju i šalju poštom poslovnim partnerima. Kada kupac ili dobavljač, primi

164

dokumentaciju ona se u većini slučajeva ponovo ručno prekucava i unosi u njihov IS. Naravno, uvek postoji mogućnost da se pojave greške prilikom prekucavanja, da se dokument izgubi ili bude oštećen u transportu. B2B trgovanje može se podeliti u dva osnovna modela – vertikalni i horizontalni.

Iniciran od...

To Business To Consumer To Government

..poslovnih subjekata

B2BFreeMarkets

www.freemarkets.com

B2CCDNow

www.cdnow.com

B2GWestern Australian Government Supplywww.ssc.wa.gov.au

..potrošača

C2BBetter Business

Bureau sitewww.bbb.org

C2CeBay

www.ebay.com

C2GGov.Works

www.govworks.com

...državnih organa

G2BSmall Business

Administration sitewww.sba.gov

G2CCalifornia state site

www.state.ca.us

G2GGovOne Solutions

www.govonesolutions.com

Tabela 13.1: Modeli elektronskog poslovanja

Kod vertikalnog B2B-a, reč je o trgovini unutar jedne industrije ili industrijskoga sektora kao što su farmaceutska industrija, industrija elektronskih komponenti, hemijska ili automobilska industrija. E-poslovanje donelo je povećanje brzine i reakcija firmi na globalne promene. Ovakav vid B2B trgovine posebno je zanimljiv firmama koje se bave specifičnom proizvodnjom, tako da na B2B tržištu mogu pronaći sirovinu ili uslugu koja im omogućuje stvaranje vlastitog proizvoda.

Reč je o prilično čestom segmentu B2B poslovanja koji u državi može omogućiti stvaranje klastera u virtuelnom svetu i tako osnažiti izvozne mogućnosti.

Najvažnije od svega jeste to što se značajno smanjuje cena poslovnih transakcija. Ako se uspoređuju tradicionalni poslovni modeli s B2B poslovnim modelom, analize govore da ovaj drugi model smanjuje troškove poslovanja i za desetak puta.

165

Drugi oblik B2B-a je horizontalni, a u njemu sudjeluju firme iz svih industrijskih grana koje omogućuju mnogo širu i konkurentniju tržišnu utakmicu za sve koji se odluče za takmičenje u tom modelu poslovanja na internetu.

Podaci pokazuju da se krećemo u pravom smeru, ali da bi se i taj deo ukupnog privređivanja ubrzao, potrebno je shvatiti neke osnovne pojmove o elektronskom poslovanju. Već smo spominjali B2B i B2C. Ova dva pojma danas čine osnovu elektronske trgovine, ali ovde je bitno naglasiti kako je reč o trgovini. Naime, B2B (business-to-bussines) govori o trgovini robama i uslugama između firmi pa taj vid poslovanja u svetu ima dominantan uticaj.

B2C modelNasuprot elektronskoj veleprodaji stoji elektronska maloprodaja ili B2C (business-to-consumer) koja pokazuje izuzetan rast u poslednjih nekoliko godina, ali i dalje je mnogo manja od B2B segmenta elektronske trgovine.

U oblasti elektronskog poslovanja najviše se pisalo i govorilo o B2C tipu poslovanja. Tokom 2000.godine, 106 miliona Amerikanaca je bilo on-

166

Sl.13.3: Google.com-home page

Ekspanzija korišćenja B2B centara (B2B Exchanges) u Evropi je porasla za 50% u odnosu na prošlu godinu. Čak polovina ispitanih menadžera razmišlja o razvoju servisa koji će omogućiti kupovinu preko mobilnih telefona, a očekuje se da bi Evropa u naredne tri godine bila vodeća u ovom e-business segmentu.

line, od kojih je 80% tražilo informacije, 73% određeni proizvod ili uslugu, 68% turističke informacije i 65% informacije o filmovima, knjigama i aktivnostima vezanim za slobodno vreme (Kotler,2003). Internet je najprimenjiviji za proizvode i servise onda kada se traže proizvodi koji se mogu lako poručiti (kao što su knjige i muzika) i to po nižim cenama. Takođe je pogodan kada su potrošačima potrebne informacije o karakteristikama proizvoda i cenama (npr.automobili i računari).

Web site se mora postaviti "pažljivo" uz poseban osvrt na osam kritičnih faktora prema Patricia Saybold koja je do istih došla posmatranjem 40 najboljih primera2:

Obratiti se pravoj grupi potrošača Treba imati informacije o ukupnom iskustvu potrošača "Usmeravati" poslovne procese koji utiču na potrošača Obezbediti potpun pregled upravljanja odnosa sa potrošačima Omogućiti da potrošači sami sebi pomognu Pomoći potrošačima da rade svoj posao Isporučiti personalizovan servis Jačati zajednicu

Internet je manje koristan za prodaju proizvoda koje potrošači vole da vide, ispitaju i procene pre kupovine. On-line potrošači su u početku bili uglavnom mladi, sa boljim prihodima, obično visoko obrazovani. Ekspanzijom interneta populacija potrošača je postala vrlo različita i raznovrsna. Proces razmene u informaciono doba je postao takav da je iniciran i kontrolisan od strane potrošača. Oni kojio se bave marketingom čekaju poziv od potrošača da bi započeli proces razmene (Permission Marketing - marketing sa dozvolom). Čak i kada ovaj proces započinje marketing odelenje, potrošači su ti koji definišu pravila, traže pomoć agenata i posrednika. Ključni izazovi u oblasti B2C poslovanja su3:

Odobrovoljiti one koji krstare Internetom da kupe proizvod / uslugu- Web sajtovi ne opstaju zbog poseta, već zbog prodaje koja se tom prilikom ostvaruje. Privući posetioca je samo pola posla. Tzv. Procenat prevođenja posetilaca u kategoriju kupaca je još uvek vrlo mali ( Yankee Group, Boston, SAD otkriva da je taj procenat u novembru 2000.godine iznosio 1%). Neki od načina da se ovaj procenat poveća jeste da se poboljša navigacija, da se

2

3

167

pojednostavi proces provere i da se potrošačima šalju specijalne ponude korišćenjem elektronske pošte.

Stalni doprinos lojalnosti potrošača- jedan od načina je fokus na personalizaciju. American Airlines je personalizovao svoj Web sajt, tako da putnici koji koriste usluge radi posla dobijaju podatke o tom tipu letova, dok turisti dobijaju sajt sa informacijama primerenim njihovim potrebama. Sajt mora biti jednostavan za upotrebu.

Zadovoljstvo potrošača- u istoriji elektronskog poslovanja su poznati slučajevi zakasnelog dostavljanja proizvoda. Od tada kompanije ulažu milione dolara da bi poboljšale svoju logistiku i obezbedile isporuku na vreme (on-time delivery). Zato ulažu u izgradnju pouzdanih lanaca snabdevanja i logistička rešenja.

C2C (Consumer to Consumer) model

Na Web-u postoji i komunikacija između samih potrošača. AOL ima oko 14.000 različitih chat rooms koje pokrivaju razne teme, kao npr. zdrava ishrana. AOL je uveo i "listu prijatelja" koja omogućuje korisnicima uvid kada su njegovi prijatelji na Internetu i da razmene poruke trenutno. ParentSoup.com je zajednica od više do 200.000 roditelja na Internetu, koji provode vreme prikupljajući informacije, pričajući sa drugim roditeljima, itd. Na sajtu Agriculture.com farmeri mogu prionaći sve informacije o cenama, svežim vestima i chat rooms sa najrazličitijim temama. Ovaj sajt ima oko 5 miliona poseta mesečno.

Najviše korišćen C2C kanal je elektronska pošta, koja ima funkciju digitalnog poštanskog servisa. C2C znači da posetioci mogu i da kreiraju, stvaraju informacije o proizvodima, a ne samo da ih traže. Oni se pridružuju interesnim grupama sa kojima dele informacije, te se "prenošenje informacija sa Web-a" pridružuje "prenošenju informacija od jednog do drugog" postajući uticajni faktor na potrošače. Vesti od dobrim kompanijama putuju brzo, a o lošim još brže.

C2B model

Internet je omogućio i da potrošači jednostavnije komuniciraju sa kompanijama. Kompanije obično podržavaju komunikaciju pozivajući potencijalne kupce i potrošače da pošalju pitanja, predloge, pa i žalbe putem elektronske pošte. U elektronskim transakcijama koje se odvijaju između potrošača i onih koji nude proizvode / usluge, potrošači uče o proizvodima putem elektronskog izdavalaštva, kupuju proizvode

168

elektronskim putem i dobijaju informacije o proizvodu putem Interneta. Ovakav vid poslovanja nudi:

Socijalnu integraciju- elektronske aplikacije omogućavaju potrošačima da komuniciraju putem elektronske pošte, video konferencija i dr.

Upravljanje ličnim finansijama - elektronske aplikacije omogućavaju potrošačima da olakšaju proces donošenja odluke o investiranju i regulišu svoje finansije korišćenjem on-line bankarskih alata

Kupovina proizvoda i prikupljanje informacija - omogućava se potrošačima da pronađu on-line informacije o postojećim i novim proizvodima / uslugama.

Potrošači dosledno zahtevaju veće pogodnosti i niže cene. Elektronsko poslovanje obezbeđuje potrošačima pogodne kupovne metode putem on-line trgovine, čime se eliminišu troškovi koji nastaju u domenu klasične maloprodaje.

13.5. Plaćanje na Intenetu i modeli plaćanja

Većina sistema plaćanja, koja su predstavljana ovde, uglavnom se koriste u B2C e-trgovini (trgovina koja se obavlja između pojedinca i preduzeća, odnosno pojedinac kupuje robu ili uslugu od preduzeća). B2B sistemi plaćanja (sistemi plaćanja između preduzeća) postavljaju posebne izazove. Znatno su kompleksniji od B2C sistema, pre svega zbog složenosti samog procesa nabavke u okviru preduzeća.

Nekada je potreban čitav niz različitih dokumenata, da bi se transakcija dovela do samog kraja. Neophodni dokumenti mogu biti: nalog za nabavku, konosman i račun špeditera, polise osiguranja, finansijska dokumenta, dokumenta nadležnih regulativnih organa, kreditne overe, dokumenti o depozitu (ukoliko postoje), autentična dokumenta, akreditiv (spoljna trgovina) i instrumenti i metodi plaćanja.

B2B sistemi plaćanja moraju biti povezani sa ERP sistemima (Planiranje resursa preduzeća – Enterprise Resource Planning) u kojima su integrisani podaci o invetaru, proizvodnji i robnoj otpremi i drugi korporacijski podaci, i sa EDI sistemima (sistemi zamene elektronskim podacima – Electronic data Interchange), koji zamenjuju papirne naloge za nabavku, njihovim elektronskim ekvivalentima.

169

Ključne karakteristike koje se traže od B2B digitalnog sistema plaćanja su:

Odobravanje kredita i garancija plaćanja: obezbeđuje proveru kreditnog boniteta kupca i garanciju plaćanja.

Usluga depozita: pomaže da obe strane budu sigurne da će ona druga ispuniti svoje obaveze.

Nemogućnost odbijanja plaćanja: obezbeđuje da se obaveza plaćanja ne može izbeći, tako da učesnici koji se ne poznaju mogu međusobno trgovati sa većim stepenom poverenja.

Sakupljanje novčanih sredstava: obezbeđuje mehanizam za transfer, priliv i smeštanje novčanih sredstava.

Sl. 13.4: MobeleMoney-home page

Finansiranje: obezbeđuje kupcima obrt novčanih sredstava u zamenu za kamate.

Integracija sa drugim poslovnim dokumentima: omogućava da se plaćanja povežu sa narudžbenicama, fakturama i otpremnicama.

Detekcija prevara: obezbeđuje sigurnost prodavcima. Računovodstvo: obezbeđuje kratak pregled stanja na računu i

detalje fakture. Rukovanje sporom: obezbeđuje metod za rešavanje spornih

situacija. Integracija sa korporacijskim sistemima podrške: povezuje

sisteme plaćanja sa sistemima isporuke, računovodstvom i drugim korporacijskim sistemima. Online ispostavljanje računa: generiše i ispostavlja elektronske račune.

Višeopcijsko plaćanje: dozvoljava kupcu da bira jednu od mnoštva ponuđenih opcija plaćanja.

170

Sl. 13.5: Postupak uplateIzvor: www. e-bank.co.yu

Tržište B2B plaćanja je zapravo mnogo veće od B2C tržišta, jer su transakcije između preduzeća znatno veće, a veća je i njihova frekvencija. U SAD, plaćanja između preduzeća uglavnom se sprovode fizičkim čekovima, koje obrađuje Automatski obračunski zavod (ACH – Automated Clearing House), kojim upravlja Banka federalnih rezervi.

Obzirom na stalni porast broja transakcija, neki akteri se sporazumno dogovore o elektronskim transferu sredstava. U Evropi, fizički čekovi se znatno ređe koriste za plaćanja između preduzeća. U nekim državama, kao što je Holandija, skoro sva poslovna plaćanja se vrše elektronski, u okviru čvršće integrisanog sistema nacionalnih banaka.

13.6. Elektronski novac metode on-line plaćanja

Digitalni novac je jedan od najreklamiranijih Internet koncepata. Brojni mediji najavljivali su revoluciju elektronskog novca, a njima je vešto dirigovao David Chaum, osnivač firme DigiCash. Međutim, reklama je jedno a realnost nešto drugo - i pored buke u medijima, stvarna prisutnost digitalnog novca na tržištu je marginalna. Delom su za ovo zaslužni i mediji koji, pored pisanja o revoluciji i dezintermedijaciji, nisu učinili mnogo da nametnu ovaj koncept elitnom bankarskom društvu i regulatorima.

Interesantna novina u oblasti elektronskog novca jeste pokretanje modela elektronskog novca od strane Citicorp–a. Na bazi vlastite tehnologije Citicorp–a, direktor odeljenja za nove tehnologije u ovoj banci, Shlomo Rosen, 1995. godine razvio je i patentirao ovaj ambiciozni poduhvat pod isto tako ambicioznim nazivom — elektronski monetarni sistem (Electronic Monetary System — EMS). Namera je da se stvori jedan

171

sveobuhvatan platni sistem koji će moći da obavlja kako transakcije na veliko tako i transakcije na malo, a koji će biti podržan od strane najvećih američkih banaka.

Elektronski novac može se efikasno koristiti za elektronsku trgovinu samo ako postoji infrastruktura visokog tehničkog nivoa. Velika brzina prenosa podataka je osnovni preduslov za istovremeni prenos informacija o proizvodima potencijalnim klijentima. Pristup mora biti jednostavan i ekonomičan.

Domaćinstva moraju biti opremljena personalnim računarima sa odgovarajućim softverom. Kada su ispunjeni ovi tehnički uslovi, na red dolazi rešavanje problema bezbednosti. Novi platni sistemi zasnovani na digitalnom novcu biće uspešni samo ako ih prihvati veliki broj ljudi. Ovo prihvatanje uveliko će zavisiti od odnosa troškova i koristi koje će novi platni sistemi pružati stranama koje u njima učestvuju.

Primarni cilj potrošača je da na što jednostavniji način obave kupovinu. Njima treba omogućiti plaćanje od kuće na što jednostavniji i efikasniji način. Trgovac bi trebalo da snosi troškove transakcije plaćanja. Sa druge strane, on će profitirati usled poboljšanja imidža (inovativni trgovac) i, verovatno, usled većeg obima prodaje. On će, takođe, biti u mogućnosti da smanji broj prodajnih objekata i zaposlenog osoblja. Konstruktori sistema odgovorni su za razvoj platnih sistema. Oni će profitirati od honorara i provizija. Međutim, uslov za to jeste šire prihvatanje i upotreba njihovog sistema. Finansijske institucije nastupaju u svojstvu posrednika. One će prikupljati pazar od trgovaca i biće odgovorne za

172

Sl.13.6: E-Cach plaćanje preko interneta

kliring transakcija i pružanje pomoćnih usluga (obuka korisnika, rešavanje problema). Njihovi prihodi sastojaće se od provizija za usluge.

Finansijske institucije mogu da promovišu izvesne sisteme. Međutim, veliki broj finansijskih institucija (obično manje institucije na regionalnim tržištima) verovatno će imati poteškoća prilikom uključivanja u ovakve sisteme zbog visokih troškova i nedostatka stručnog osoblja. „Centar poverenja“ će kontrolisati digitalne potpise i ključeve. On će biti odgovoran za integritet podataka koji se prenose i za autentičnost strana u transakciji. Centar poverenja pomaže izgradnji poverenja u izvesni platni sistem. Prihodi ovog centra sastoje se od honorara i provizija. Otvoreni sistemi moraju imati adekvatne mere bezbednosti pri obavljanju elektronskih plaćanja. Bezbednost se može postići kriptografskim metodama i transakcionim brojevima. Treba omogućiti velikom broju potrošača da istovremeno obavljaju transakcije plaćanja. Sistem mora da funkcioniše sa velikim brojem potrošača i da bude konstruisan tako da se lako može proširiti.

Prema tome, elastičnost sistema je vrlo bitna. Sistem treba da omogući i sitna plaćanja (mikro–plaćanja). Odgovarajući sistem računovodstva mora biti efikasan i efektivan, a troškovi po jednoj transakciji plaćanja moraju biti niski. Sistem mora biti transparentan, a upotreba sistema jednostavna. Sistem treba da omogući da i domaćinstva (sitni trgovci) primaju uplate elektronskog novca. Postoje polemike oko toga da li sistem treba da omogući praćenje elektronskog prenosa podataka i elektronskih plaćanja. To bi, sa jedne strane, omogućilo analizu informacija o plaćanju i konstruisanje detaljnog profila potrošača. Sa druge strane, međutim, treba uvažiti činjenicu da veliki broj potrošača želi da ostane anoniman. Digitalne ‘novčanice’ sastoje se od izvesnog broja bitova.

Postoji mogućnost kopiranja ovih novčanica i njihovog puštanja u opticaj. Ovaj fenomen poznat je pod nazivom ‘problem dvostrukog trošenja’. Platni sistem mora da poseduje mehanizme za prepoznavanje i prevenciju ponovljenih plaćanja istim digitalnim novčanicama. Sistemi zasnovani na digitalnim novčanicama imaju problem u vezi s nominalnom vrednošću. Da bi se platio izvestan iznos moraju postojati digitalne novčanice sa odgovarajućom vrednošću, ili sistem mora biti sposoban da ‘vrati kusur’ u obliku novih novčanica. Alternativno rešenje je da sve novčanice imaju istu, najmanju moguću nominalnu vrednost (npr. jedan cent, pa čak i manje). U tom slučaju bilo bi potrebno da se u opticaju nalazi ogroman broj digitalnih novčanica, čiju autentičnost treba neprestano proveravati.

173

Elektronski novac - First Virtual4

First Virtual (FV) bio je jedan od prvih platnih sistema na Internetu, a sa radom je otpočeo oktobra 1994. Glavni cilj kompanije First Virtual Holdings bio je da se stvori jedan platni sistem na Internetu koji je jednostavan za upotrebu. Od kupaca i prodavaca ne zahteva se instaliranje novog softvera (mada im je na raspolaganju softver za automatsku obradu prodaje). Ako imate pristup elektronskoj pošti preko Interneta, možete prodavati ili kupovati preko Interneta upotrebom First Virtual sistema.

Elektronski novac - Mondex

Mondex sistem digitalnog novca razvija firma Mondex U.K., koja je, nakon kupovine kontrolnog paketa akcija od strane MasterCard–a, postala deo kompanije MasterCard. Za razliku od prethodna dva sistema, Mondex je prvobitno razvijan kao off–line sistem, koji se sada prilagođava Internetu. Mondex je, u celini, zasnovan na karticama sa mikročipom, a jedinstven je po tome što omogućava transfer s kartice na karticu.

Transfer ne može da funkcioniše ni na koji drugi način. Zbog činjenice da je Mondex sistem zasnovan na karticama, jedan od najvećih problema je taj što je potrebno da potrošači poseduju čitače kartica. Ovo nije jednostavan zahtev, pa mnogi tvrde da je firma DigiCash bila u pravu kada je formirala E–Cash sistem, kao sistem koji je baziran isključivo na softveru.

4

174

Sl. 13.7: Mondex-sistem plaćanja

Digitalni čekovi

Čekovi su platni mehanizam koji najbrže osvaja tržište u poređenju sa svim ostalim negotovinskim (noncash) platnim mehanizmima. To potvrđuju sledeći podaci: 65 milijardi čekova je ispisano 2000-te godine, a broj se uvećava za oko 1 milijardu godišnje, što je tri puta veća stopa rasta u odnosu na stopu rasta kreditnih kartica, kartica zaduženja i ostalih oblika elektronskog transfera sredstava (FSTC, 2001.) Na žalost, troškovi obrade čekova su svuda u svetu između 0.75$ i 3.00$, što je na ogromnu količinu ispisanih čekova, zaista suma za poštovanje.

SISTEM OPIS

eCheckStvoren 1996, 15 banaka i kompanija koje se bave novim tehnologijama, siguran sistem,

pretpostavka-digitalni novčanik

Achex Inc.1999. Proširenje eCheck sistema ali bez zahteva

za digitalnim nivčanikom

BillPoint Electronic Checks1999. WellsFargo i eBay, on line digitalni

čekovi, bez digitalnog novčanika

Tabela 13.2: Sistemi digitalnog plaćanja čekovima

Banka državnih rezervi SAD procenjuje da proces obrade čekova košta američku ekonomiju 44 milijardi dolara godišnje. Čekovi su platni mehanizam koji je spor za plaćanje a sam proces plaćanja čekovima je poprilično nezgrapan i zahteva korišćenje koverte i markice.

Sistemi digitalnog plaćanja čekovima nude neka rešenja.Sistemi digitalnog plaćanja čekovima teže da prošire funkcionalnost postojećih čekovnih računa, te da omoguće da se ovi računi koriste kao platni mehanizam prilikom online kupovine. Ovi sistemi mogu se posmatrati kao proširenje postojeće infrastrukture banaka i čekova. Neki od jednostavnijih sistema se koriste za elektronsko plaćanje pojedincima i za postavljanje računa na sajtovima, na kojima se aukcija vrši online. Prefinjenije sisteme koristi Trezor za elektronski transfer milijardi dolara.

Sistemi digitalnog plaćanja čekovima imaju niz prednosti: ne zahtevaju da korisnik obelodanjuje informacije o svom računu drugim pojedincima, prilikom učestvovanja na online aukcijama ne zahtevaju da kupci neprestano šalju vrlo povereljive finansijske informacije putem Web-a jeftiniji su za prodavce od kreditnih kartica transakcije digitalnim čekovima su mnogo brže od transakcija baziranih na tradicionalnom, papirnom čeku

175

Platne kartice

Kreditne/debitne kartice kao medijumi plaćanja u tradicionalnom sistemu plaćanja na malo, u razvijenim zemljama postoje i funkcionišu dugi niz godina. U našoj zemlji njihova upotreba bila je prilično skromna, tako da javnost nije upoznata sa osnovnim pojmovima i procesom plaćanja putem kreditnih/debitnih kartica. Mada se kreditne/debitne kartice danas u svetu uveliko koriste za elektronsku trgovinu preko Interneta, namera ovog rada je da razjasni bitne momente u tradicionalnom načinu korišćenja kreditnih/debitnih kartica.

Kreditna kartica se obično definiše kao mali komad kartona ili plastike koji sadrži neko sredstvo za identifikaciju (recimo potpis ili sliku), što omogućava osobi na koju kartica glasi da kupuje robu ili usluge na teret svog računa, koji se periodično zadužuje. Kreditne kartice pojavile su se u Sjedinjenim Državama tokom 1920–ih godina, kada su pojedine firme, poput naftnih kompanija i lanaca hotela, počele da ih izdaju svojim potrošačima. Ovakve kreditne kartice bile su zatvorenog tipa, tj. mogle su da se koriste samo u prodajnim/uslužnim objektima kompanije koja ih je izdala. Njihova upotreba značajno je povećana nakon II svetskog rata.

Prvu univerzalnu kreditnu karticu, koja je mogla da se koristi u raznovrsnim prodajnim/uslužnim objektima, izdavao je Diners' Club, Inc., 1950. godine. U ovom sistemu, kompanija koja posluje kreditnim karticama (Diner's Club) naplaćuje vlasnicima kartica godišnju proviziju, a njihove račune zadužuje mesečno ili godišnje. Firme–kooperanti širom sveta plaćaju proviziju za usluge Diners' Cluba u rasponu od 4% do 7% od ukupnog iznosa računa.

Sl. 13.8: Visa sistem plaćanja

Drugu značajniju karticu ovoga tipa lansirala je American Express Company 1958. godine. Kasnije su se pojavili bankarski sistemi kreditnih

176

kartica, u kojima banka odobrava računu trgovca odmah po prijemu računa o prodatoj robi, prikupljajući iznose koji će biti zaračunati vlasniku kartice na kraju ugovorenog perioda. Vlasnik kartice ovaj iznos plaća banci u totalu ili u mesečnim ratama sa obračunatom kamatom.

Prvi bankarski sistem od nacionalnog značaja bio je Bank Americard, koji je pokrenula Bank of America iz Kalifornije 1959. godine. Ovaj sistem licenciran je u drugim državama početkom 1966. godine, a od 1976–77 godine nosi naziv VISA. Ostale značajne bankarske kartice su MasterCard (ranije Master Charge ) i Barclay's.

Mnoge banke koje su organizovale sisteme kreditnih kartica na lokalnoj ili regionalnoj osnovi odlučile su da pristupe velikim nacionalnim sistemima pošto se obim usluga (ishrana i smeštaj, kao i kupovina u prodavnicama) širio. Ovi sistemi su se kasnije proširili na sve delove sveta.

Sl. 13.9: MasterCard sistem plaćanja

U bankarskim sistemima kreditnih kartica, vlasnik kartice može da izabere plaćanje u ratama, u kom slučaju banka naplaćuje kamatu na neizmireni dug. Ovi kamatni prihodi omogućavaju bankama da se uzdrže od naplaćivanja godišnje provizije vlasnicima kartica i da zaračunavaju niže provizije za uslugu trgovcima koji su članovi sistema.

Još jedna prednost ovih sistema je ta što trgovci primaju svoje uplate promptno, nakon deponovanja računa o prodaji kod banke. Znači, kreditne kartice u svom današnjem obliku pojavile su se u Sjedinjenim Državama šezdesetih godina. Međutim, tek nedavno je upotreba kreditnih

177

kartica značajno proširena izvan severne Amerike, budući da je do kraja sedamdesetih nivo njihove upotrebe u Evropi bio vrlo mali.

Debitne kartice su novijeg datuma i predstavljaju metod plaćanja koji se najbrže razvija u Velikoj Britaniji i izvesnom broju zemalja OECD–a. Kreditna kartica, u današnjem smislu te reči, je kartica koja dokazuje da je njenom vlasniku odobrena kreditna linija. Ona omogućava vlasniku da kupuje i/ili podiže gotovinu do prethodno utvrđenog iznosa; odobreni kredit može se u celosti isplatiti na kraju određenog perioda ili se može isplaćivati u ratama, pri čemu se neizmireni dug smatra odobrenim kreditom. Kamata se zaračunava na iznos bilo kog odobrenog kredita, a vlasniku se ponekada naplaćuje i godišnja provizija. Za razliku od kreditne kartice, debitna kartica je kartica koja omogućava svom vlasniku da kupuje direktnim zaduživanjem svog računa.

Pametna kartica-Smart Card

Smart kartica je plastična kartica, koja po izgledu podseća na običnu kreditnu ili debitnu karticu stim da poseduje jedan detalj koji je odvaja od njih, a to je integrisano kolo ili čip, na kome se nalazi procesor i memorija. Na čipu se na siguran način mogu čuvati određeni podaci. Najveća snaga Smart Card tehnologije jeste u raznovrsnosti mogućih primena.

Sl. 13.10: Šematski prikaz preseka čip kartice

Zahvaljujući inteligenciji kartice, moguće je razviti raznovrsne sigurnosne aplikacije u oblastima kao što su: zaštita pristupa računaru ili mreži, identifikacija, mobilna telefonija, elektronski novac, vozačka dozvola, zdravstveni karton, zaštita podataka, digitalni potpis, kuponi, zaštita autorskih prava, elektronska trgovina itd. Trenutno su u opticaju desetine miliona smart kartica u raznim oblastima sa tendencijom daljeg razvitka.

178

Naglo širenje Interneta u poslednjoj deceniji i njegovo sve veće korišćenje u poslovne svrhe nametnuli su potrebu za promenama u funkcionisanju svetske mreže. Sve veći broj poverljivih podataka koji se prenose mrežom kao i porast trgovine preko Interneta stavili su u prvi plan problem sigurnosti komunikacije. Naročito je aktuelan problem sigurnosti u komunikaciji web servera i klijenata.

Standardni protokoli za komunikaciju među računarima ne nude rešenje za ove probleme ni TCP/IP ni protokoli višeg nivoa http, smtp, pop3, imap, ... Zato je razvijeno više protokola koji obezbeđuju sigurnu komunikaciju pre svega na Internetu. Neki od njih su na aplikativnom nivou poput secure HTTP-a (HTTPS-a), ili Secure Socket Layer (SSL) protokol koji je defakto standard za sigurnu komunikaciju na Internetu radi na transportnom sloju neposredno iznad TCP. To znači da ga mogu koristiti svi protokoli aplikativnog nivoa koji za transport imaju TCP, a to su na primer http, ftp, smtp, pop3, imap...

Problem tajnosti u računarskim komunikacijama rešava se kriptovanjem podataka na izvoru i dekriptovanjem na odredištu. Savremene metode kriptovanja zasnivaju se na javno dostupnim algoritmima, a tajnost podataka garantovana je tajnošću ključa. Za kriptovanje se mogu koristiti različiti algoritmi koji se dele u dve velike grupe algoritme sa simetričnim ključem i algoritme sa javnim ključem (odnosno asimetričnim ključevima, od kojih je jedan javni a jedan tajni) . Svaka od ovih grupa ima svoje prednosti i mane.

Secure Socket Layer (SSL) protokol 2.0 i 3.0 kao i na njemu zasnovan TLS (Transport Layer Securiti) koristi prednosti i simetričnog i asimetričnog kriptovanja. Naime asimetrično kriptovanje javnim i dekriptovanje tajnim ključem, koristi se samo za razmenu simetričnih ključeva koji se generišu za svaku sesiju. Na taj način izbegnut je problem razmene simetričnih ključeva, na najmanju meru smanjena je opasnost od razbijanja simetričnog ključa, a zadržana je efikasnost tog algoritma. Centralno pitanje svakog postupka za šifrovanje je mogućnost njegovog razbijanja odnosno njegova snaga. Snaga postupka zavisi od primenjenog algoritma i od dužine ključa. Najjači trenutno dostupan algoritam koji se koristi u okviru SSL-a je triple DES sa dužinom ključa od 168 bita. Njegova snaga je izuzetna i najjači savremeni računari ne mogu razbiti taj algoritam ni za nekoliko milijardi godina neprekidnog rada. Drugi takođe vrlo snažan i zbog svoje brzine najviše rasprostranjen protokol je RC4-MD5 koji ima dužinu ključa od 128 bit-a. Oba ova postupka međutim zaštićena su američkim izvoznim zakonima. Ti propisi

179

ne dozvoljavaju izvoz algoritama za kriptovanje čija je dužina ključa veća od 56* bita. Kako ovi algoritmi nisu dovoljni za zaštitu veoma poverljivih podataka. To su kompanije izvan Sjedinjenih država i Kanade naterane da koriste manje poznate načine kriptovanje npr. SSLeay protokol ili StrongHold server.

Sl. 13.11: SmartCard

Najvažnije mesto svake strukture sa javnim ključem je ono na kome se čuvaju privatni ključevi. Bezbednost čitavog sistema ugrožena je činjenicom da su najosetljiviji podaci pohranjeni na hard diskovima radnih stanica i servera gde su izloženi mogućim zloupotrebama. Druga velika slabost je što proces kriptovanja i dekriptovanja obavlja operativni sistem ili aplikativni softver koji je podložan najrazličitijim bagovima i neotporan na iole snažnije napade. Rešenje ovih ključnih problema pronađeno je u upotrebi specijalizovanih hardverskih komponenti koje na sebi imaju dovoljno memorije za pohranjivanje svih kriptografski bitnih informacija i dovoljno procesorske snage da obavljaju osnovne kriptografske operacije nezavisno od operativnog sistema i aplikacija. Takvo rešenje je smart kartica.

Migracija sa trake na čip

Tradicionalna kreditna ili debitna kartica čuva podatke na magnetnoj traci. Ova traka je sačinjena od tri staze na kojoj se čuvaju podaci. Nijedna od ovih staza nema kapacitet za čuvanje velike količine podataka. S druge strane, upisani podaci podložni su spoljnim uticajima, takođe mogu biti promenjeni, izbrisani ili osteceni, slucajno ili namerno. Iako je ostavljena mogućnost i za čitanje i za upisivanje podataka, zbog nedovoljne sigurnosti i praktičnih razloga upisivanje se gotovo ne koristi, tako da ovu karticu možemo nazvati samo memorijskom odnosno karticu na kojoj se podaci samo čuvaju. Nasuprot nje imamo smart karticu. Smart kartica ima oko 100 puta više memorijskog prostora (sa mogućnošću da

180

se taj broj poveća za još nekoliko puta) i procesor pomoću koga su omogućena razna izračunavanja direktno na kartici (i baš u ovom kontekstu uviđa se i razlog zašto ovakve kartice nazivamo pametnim “smart”). Znači, ceo proces (npr. kriptovanje) počinje, traje i završava se na samoj kartici i nikakvi podaci ne napuštaju karticu što sistem čini izolovanim od spoljnjeg sveta.

Sprečeno je kloniranje i zloupotreba podataka sa kartice a mogućnosti primene su višestruke. Postoje i kartice sa čipom koji u sebi ne sadrži procesor nego samo memorijsku jedinicu što ih ne čini naročito pametnim te ih u ovom tekstu i ne uzimamo u razmatranje. Nema nikave sumnje da je prelazak sa magnetne trake na na čip neminovan sled događaja. Pitanje je samo kada i kako. U prelaznoj fazi na kartici će se nalaziti i magnetna traka i čip.

13.7. Marketng oglašavanje na Internetu

Da bi smo se upustili u razmatranje i objašnjavanje tehnika elektronskog marketinga i oglašavanja, neophodno je da pojasnimo osnovne pojmove ili discipline koje su im prethodile do pojave interenta.

Marketing je proces kojim se utvrđuju, predviđaju i zadovoljavaju zahtevi potrošača ili kao način razmišljanja i delovanja pojedinaca, grupa ili organizacija koje učestvuju u razmeni bilo kojih vrednosti na tržištu. Pojedini teoretičari marketing posmatraju kao skup organizacionih aktivnosti između kompanije i potrošača, dalje, kao potrošačku orijentaciju kompanije ali i kao socijalnu filozofiju. Ostali ga opet definišu kao kompleks komercijalnih funkcija uključen u trensfer dobara i usluga od proizvođača ka potrošaču.

Advertajzing ili oglašavanje mnogi često posmatraju kao prosto davanje oglasa u medijima. Međutim, to je posebna forma komunikacije čija je uloga i da informiše i da ubeđuje. Advertajzing za konačni cilj ima uticaj na izbor i ohrabrivanje promena kod kupovnih navika i odluka. Mnogi kažu da je uloga advertajzinga da učini da svaki proizvod izgleda dobro i da je to zapravo, plastična hirurgija prodaje.

Pojavom interneta, pojavio se i novi oglašivački medij, te samim tim inicirao nastanak jedne nove discipline marketinga, a to je elektronski marketing. I advertajzing i elektronski marketing, koriste se novim tehnikama, koje su nastale uvažavajući sve osobine i prednosti interneta

181

kao novog medija, bazirane na tradicionalnoj teoriji marketinga. Internet marketing u najkraćem možemo posmatrati kao korišćenje prezentovanja i pretraživanja na internetu u cilju stvaranja profita. U internet oglašavanju razlikujemo tri grupe činilaca: prodavce, kupce i oglašivačku infrastrukturu.

Prodavce na Internetu (ovde se misli na prodavce prostora za oglašavanje) predstavljaju velike medijske kompanije ili neka druga intersena područja već razvijenih kompanija, kao što je na primer Microsoft Expedia. Takođe, ključni prodavci su i izdavači sa oglasnim prostorom za prodaju ili oglasne mreže, aukcijske kuće koje prodaju oglašavanje za izdavače i td. Kupce predstavljaju oglašivači koji imaju svoje proizvode ili usluge, odnosno veb sajtove za promociju.

Sl. 13.12: Expedia.com-odlično posećen turistički sajt pogodan i za oglašavanje drugih firmi

Veze izmedju oglašivača i izdavača često predstavljaju interaktivne agencije koje imaju saradnju ili su i same specijalizovane za izradu i razvoj veb sajtova, za direktni i tradicionalni marketing.

Oglašivačku infrastrukturu čine uslužna rešenja i softveri koji su oblikovani kao pomoćni alat izdavačima i oglašivačima, za isporuku koncepata internet oglašavanja. Tu ubrajamo: merenje poseta sajtovima, targetiranje i personalizaciju, vodjenje i upravljanje oglašavanjem. Da bi se uopšte bavili marketingom i oglašavanjem na internetu, i

182

pozicioniranjem neke komapnije, neophodno je da sastavimo internet marketing plan koji sadrži sledeće:

Definisanje cilja marketinga i promocije na internetu – ukratko Istraživanje tržišta koje će rezultirati obiljem novih informacija i

podataka o tržištu, kupcima, potrošačima, oglašivačima i konkurenciji, dakle-statistika

Planiranje i formulisanje optimalne strategije marketing komunikacije koja će biti u skladu sa postavljenim ciljevima i stanju na tržištu

Planiranje sredstava– definisanje konkretnih segmenata implementacije marketing strategije. Planiranje cene istraživanja, analiza, reklamnog materijala,izveštaja i sl.

Formiranje marketing tima i raspodela poslova unutar njega. Ovo je jedan od najdelikatnijih i najtežih koraka u poslovnoj strategiji, a samim tim i marketing delovanju.

Kreiranje korporativnog identiteta- misija, vizija, logo, slogan, kompletan vizuelni identitet, veb nastup, način komunikacije na svim nivoima i u svim pravcima

Definisanje rokova uz organizaciju i preciziranje tačnih termina Internet medija plan- kreiranje i dizajn promotivnih kampanja Detaljnije kreiranje dodatnih marketinških kampanja uz smernice

i opis pojedinačnih delovanja u izvodjenju osmišljenih kampanja, priprema posebnih materijala, dokumentacije, predstavljanja, promocije i sajamski nastupi

Sprovodjenje sopstvenih istraživanja tržišta uz korišćenje web- resursa

Izvršenje promotivnih programa – sprovođenje kampanje na osnovu plana

Merenje efekata marketinških aktivnosti ili evaluacija kampanje uz osmišljavanje korekcija u cilju bolje promocije i pozicioniranje firme.

Pored svega navedenog, važno je znati i koje su to pogodnosti oglašavanja na internetu:

Cena oglašavanja na internetu je neuporedivo manja u odnosu na ostale medije. U skladu sa budžetom možemo odabrati i načine na koji ćemo plasirati svoje oglase, a da su uz to veoma delotvorni i zanimljivi.

Putem oglasa na internetu možemo lakše doći do korisnika kojima treba upravo ono što mi nudimo

183

Naša reklama na internetu vidljiva je 24 sata dnevno svaki put kada god neko otvori tu stranicu i to svakog dana, odnosno onoliko dugo koliko smo platili zakup

Rezultate oglašavanja i čitanost banera možemo proveriti odmah Internet kampanju osmišljavamo i realizujemo brže u odnosu na

druge medije Internet kampanje su mnogo fleksibilnije jer se mogu menjati i

preusmeravati i dok traju jer su promene jeftine i brze Kreativnost se može ispoljiti na mnog više načina u odnosu na

druge medije jer internet sve sintetiše u sebi i mogućnosti za neobičnu i atraktivnu kampanju su nebrojene

Povratna informacija nam je obezbeđena jer korisnici Interneta reaguju uvek na ponudjeno i daju svoje mišljenje što je dobra orijentacija ili polazna osnova za novu kampanju i delovanje na tržištu

Proizvodi i usluge se mogu videti detaljno, baš kao što se može postaviti neograničeno mnogo pitanja u vezi sa svim što se nudi dok je kod drugih medija ovo ograničeno prostorom i vremenom.

13.8. Nosioci oglašavanja na web-u

Najefektniji način za promociju, predstavljanje, prezentaciju ili oglašavanje bilo koje komapnije, pojedinca ili organizacije na internetu jeste World Wide Web. Pored web-a tu su i pretraživači informacija (engl. Search Engine), portali, interaktivne brošure, e-knjige, viralni marketing, e-magazini ili elektronski časopisi, web kalendari, on-line častitke, oglašivačke mreže.

World Wide WebOvo je najvažnija internet usluga koju mnogi poistovećuju sa samim internetom. U vreme informatičkog društva, gotovo je nemoguće zamisliti ozbiljnu kompaniju koja nema svoju web prezentaciju. Od toga koliko smo spretni i sposobni, a pre svega za isto obrazovani i kreativni, zavisiće i naša web prezentacija. Da bi pristupili sadržajima na web-u moramo znati tačnu, jedinstvenu adresu ili URL – United Resource Locator, koji se sastoji od protokola za pristupanje datoteci ili domena (engl. domain), zatim mrežne adrese računara (engl. host computer) što u stvari predstavlja opis mesta u glavnom računaru na kom se željeni dokument nalazi kao i ime datoteke ili dokumenta. Svi ovi delovi željene adrese odvojeni su dvotačkama i kosim crtama. Ukoliko nismo sigurni

184

oko toga da li imamo tačnu adresu sajta koji želimo da pogledamo, web nam nudi još jednu mogućnost – pretraživače.

Pretraživači su putokazi prema željenim stranicama, i koliko smo spretni izborom ključnih reči uputiti ih na pravu stranu, utoliko će pretraga biti uspešnija. Uz nove pretraživače web-a koji u sebi integrišu programske jezike Java i JavaScript, u mogućnosti smo da pregledamo stranice koje se same obnavljaju i osvežavaju novim informacijama ukoliko ih ima, što do ne davno nije bio slučaj. Najpoznatiji svetski pretraživači danas su Yahoo, Google i Alta Vista, a od domaćih Krstarica i Pretraga.

Statične i dinamične web strane-Statične stranice kreirane su ručno (baš kao što se i promene na njima moraju izvesti ručno), pozicionirane su na serveru i dostupne potencijalnim korisnicima odnosno potrošačima. Dinamične web strane kreiramo uz pomoć skripti koje rade kao posrednici između korisničkih zahteva, informacija na statičkom web-u i baza podataka koje isporučuju i obrađuju informacije. Statičke web strane su u stvari one koje pružaju generisane informacije i dostupne su svim korisnicima mreže. Ovo je javni deo interenta, dostupan svakom i indeksiran od strane pretraživača.

Nevidljivi deo weba-Pored toga razlikujemo i nevidljivi deo web-a sa stranicama kojima može da se pristupa samo sa autorizovanim zahtevima i koje su zaštićene od indeksiranja i pretraživanja sadržanih baza podataka. U tom smislu razlikujemo i ekstranet koji koristi web tehnologiju za poslovnu komunikaciju sa partnerima i klijentima, a intranet je koristi za internu komunikaciju u kompaniji. S'obzirom na to da su problemi koji su se odnosili na sigurnost pregleda i dostupnosti podataka sve manji i lakše rešivi, sve je izvesniji veći broj organizacija koje će koristiti elektronsko poslovanje i intranet za širenje informacija i vođenje poslova.

Hosting-U ovom kontekstu važno je razjasniti i pojam hostinga – host (engl. domaćin) je računar na kom su smeštene baze podataka ili dokumenti za web strane. Hostovi povezani na internet nalaze se u kompanijama ili kod provajdera odnosno, davaoca internet usluga. Ne postoje centralni hostovi već svako može plasirati informaciju na mreži. Hostovi su smešteni u kompanijama koje imaju polazne web strane ili se

185

Yahoo! (Yet Another Hierarchical Officious Oracle) je nastao u proleće 1994. godine kada su dvojica studenata David Filo i Jerry Yang počeli, najpre iz ličnih potreba sakupljati linkove za zanimljive Internet stranice. Naravno, tada je Internet još bio mali, pa je i Yahoo! 1994. godine sadržavao samo nekoliko hiljada linkova.

bave iznajmljivanjem prostora za web strane. U slučaju kada opslužuju web strane nekih firmi ove komapnije zovu se i CSP – Commerce Service Providers ili davaoci komercijalnih usluga.

Kreiranje web sajtaPostoje određena pravila kojih se treba držati kada je u pitanju koncept, izgled i postavka sajta na internetu. Osnovni cilj svakog sajta jeste informativnost koja se ostvaruje kvalitetnim, zanimljivim i pre svega aktuelnim sadržajem, što obezbeđujemo uz redovno (ako je to potrebno i svakodnevno) ažuriranje. Najčešća greška koja se pravi pri koncipiranju web-a, jeste pridavanje previše pažnje dizajnu, a malo sadržini.

Sl. 13.13: EUnet Site Builder

Pre nego što se upustite u posao oko kreiranja vaše web strane, posvetite se malo istraživanju izgleda web strana konkurencije, odnosno institucija slične namene. Pri koncipiranju sajta važna je objektivnost, koja će nam omogućiti da sagledamo sajt očima onih koji o toj temi ili organizaciji ne znaju ništa. To bi za rezultat trebalo da ima sajt sa lakom navigacijom, jednostavnim informacijama i dobrim uputstvima. Najbolja navigacija jeste ona sa horizontalnim redjanjem linkova, uz dobru organizaciju sajta sa jasnim kategorijama i podkategorijama.

Povećanju upotrebne vrednosti sajta doprineće value added content ili sadržaj sa dodatnom vrednosti, koji ujedno doprinosi interakciji sa posetiocem i potencijalnim potrošačem. Na nekim sajtovima auto industrije možete pronaći kalkulator za izračunavanje rate kredita ako

186

kupujete njihov auto. To je posetiocima interesantno jer odjednom dobijaju obilje novih korisnih podataka. Možemo pružiti mogućnost glasanja ili anketiranja, što je za neke posetioce interesantan dodatak. Ono što takodje treba znati jeste i to koji delovi sajta su najatraktivniji tj. gde se najviše zadržava pažnja posetioca.

Kao što je to centralni deo desne strane dnevnih novina, i na sajtu je to centralni deo strane, na koji odlazi 20% pažnje posetioca. Zatim sledi gornji levi ugao sa 18%, potom deo sajta tik ispod zaglavlja sa 15%, deo sajta tik ispod centralnog dela 9%... Sve navedeno važno je znati iz razloga što ćemo na te delove strane postaviti ono što nam je najvažnije da vide i pročitaju posetioci sajta, a sa druge strane, pomoći će nam pri odabiru lokacije za banere, linkove i druge opcije menija.

Posebnu pažnju treba posvetiti bojama koje se koriste pri dizajniranju web strane. S' obzirom na to koja nam je ciljna grupa možemo se okrenuti samo ka atraktivnim bojama koje bi fascinirale omladinu ili prema onim koje su efektne i prijatne za oči. Jedna od najpopularnijih je plava boja koja reflektuje harmoniju, poverenje i sigurnost. Odlično se slaže sa ostalim pastelnim bojama i savršen ja komplement prirodnim bojama (siva, zelena...) ali, nikako se ne slaže sa narandžastom.

Zelena i crvena boja se koriste sa velikom pažnjom, jer mogu da iritiraju i uznemire posetioce, baš kao što će na neke da deluju pozitivno. Narandžasta je topla boja jer proizvodi entuzijazam i odlična je za privlačenje pažnje. Ljubičasta proizvodi jaka osećanja i koristi se da izazove nostalgiju, romansu ali i kreativnost, razliku i neuobičajenost. Najbolja čitljivost je u slučaju crnog, tamno zelenog, tamno plavog ili braon teksta na beloj pozadini. Najgora čitljivost je kod zelenog teksta na crvenoj pozadini i obrnuto, kao i belog teksta na crnoj pozadini. Najbolja preglednost koja omogućuje atraktivnost ali, samo za manje delove teksta, jeste crn tekst na narandžastoj, crveni na beloj, tamno plav na žutoj i beo na ljubičastoj pozadini.

187

Sl. 13.14: Procenat posećenost pojedinih delova web strane

Sva pravila vezana za koncipiranje web prezentacije možemo svesti na sledeće:

1. namena stranica - jasno odrediti cilj odnosno šta želimo da postignemo našom web stranom - da li će to biti samo informisanje kupaca o našim proizvodima ili će ta stranica biti u funkciji komunikaciono-distribucionog kanala prodaje, ili će nam samo služiti kao kontakt sa javnošću bilo internom ili spoljnom. Sve ovo moramo definisati i doneti odluku o tome pre nego što se odlučimo kako ćemo napraviti našu web prezentaciju.

2. ciljna grupa - ili tržište, odnosno definisati kome je namenjena i na koji način će pomoći toj definisanoj ciljnoj grupi na tržištu.

3. istražiti konkurenciju -dobro analizirati sajtove konkurencije i sve tehnike i alate koji su na njima primenjeni, i naravno, na njihovim slabostima tražiti bolje rešenje za naš sajt. Takođe, istraživanjem konkurencije možemo steći adekvatnu sliku o našoj ciljnoj grupi što može dopuniti naše istraživanje, jer informacija nikada nije previše.

4. alati na stranicama naše prezentacije- intranet, ekstranet, audio i video efekte, fotografije, animacije, newsletter-e, site-map ili mapu sajta za navigaciju, ili način na koji prenosimo poruke i dobijamo povratne informacije...

5. ključne reči (key words) - definisanjem ključnih reči koje kupci povezuju sa našom kompanijom i poslovanjem ili

188

proizvodima odnosno uslugama mi obezbeđujemo lakši pristup našem sajtu. U tom smislu dobro je pregledati pretraživače i videti kako je konkurencija odabrala meta tagove jer su oni najbitniji elementi pri rangiranju sajta na pretraživačima, kao i za kvalitetno prezentovanje sadržaja.

6. plan sajta - skicirati na papiru ili u računaru kako će nam izgledati sve stranice, alate, linkove i dr. Gledajući sve ovo na papiru moći ćemo da uočimo nedostatke, a da još nismo ni postavili sajt, što je mnogo lakše i jeftinije za reagovanje. Najjednostavnije je pri ovoj proveri primeniti pravilo 3 klika. Pokušajte da sa tri klika da stignete na svako željeno mesto na sajtu, ukoliko je to nemoguće – reorganizujte ga. Gledati pri svemu ovome i korak unapred ili u budućnost je neophodno iz razloga što će se kompanija i njeno predstavljanje na Internetu sigurno širiti, pa je potrebno ostaviti mogućnost rasta sajta bez bojazni da će postati prenatrpan i nepregledan.

7. kreirati story board strane - dati svakoj strani tekst bez animacija sa istaknutim ključnim rečima.

8. testiranje na prototipu - sada su na redu dizajneri da daju sve od sebe i provere linkove, tagove, testiranje browser-a, rezolucije, ... i sl.

9. finalni dizajn i lansiranje – sređivanje sajta i njegova postavka su završne operacije postavljanja sajta. Nije loše sajt reklamirati mesec do dva dana unapred pa ga tek onda postaviti ukoliko se radi o prvom postavljanju, a ukoliko su u pitanju redizajni već postojećih onda to i nije potrebno. Ukoliko je sajt rađen planski i dobro proveren ne bi trebalo da bude nikakvih problema.

Preporučena početna strana web prezentacije (home page) je po pravilu jednostavna i bez fotografija koje bi otežavale učitavanje, sa osnovnim generalijama, zaštitnim znakom institucije i eventualno likom osobe čije ime nosi (u manjem formatu), uz link za direktnu elektronsku poštu, obaveznim datumom poslednjeg ažuriranja sajta i eventualno prikazom broja poseta sajtu. Ova stranica je ogledalo sajta i od nje zavisi koliko će se ko zadržati na vašem sajtu.

Na početnoj stranici moramo prikazati sve što se korisnicima na našem sajtu nudi, a posebno naglasiti zanimljive sadržaje koji nas razlikuju od drugih. Home page sadrži i bitne elemente za pozicioniranje na pretraživačima. Title i Meta tag-ovi na naslovnoj strani su najbitniji elementi za kvalitetno prezentovanje sadržaja, kao i za rangiranje sajta na

189

pretraživačima. Na ovoj strani treba odvojiti prostor za banere, linkove, najave dogadjaja i promocija i sl. Često se pri koncipiranju i postavljanju sajta, u zavisnosti od njegove sadržine postavljaju i uvodne stranice koje na nešto upozoravaju (na primer da je to sajt namenjen samo punoletnima) i one vode samo na home page.

Nakon koncipiranja internet stranica pažnja se posvećuje sadržaju, jer je informacija glavni cilj, a i suština svakog sajta. Neophodno je voditi računa o redovnom ažuriranju, posebno ako je reč o kompanijama kod kojih su promene česte, kao što su na primer banke. Sve ostalo je do nas, koliko smo kreativni, koliko smo ovladali tehnikama Internet marketinga, oglašavanja i odnosa sa javnošću, takav će nam biti i sajt i njegova sadržina i učinak, a na kraju i profit.

Najveću korist od web prezentacije na Internetu imaćemo ukoliko sajt naše kompanije shvatimo kao besplatni medijski prostor koji usput, možemo da uređujemo po našoj želji. To je samo naš medij sa prostorom za oglašavanje koji je već uračunat u cenu, a pruža nam mogućnost reklamiranja u audio i video obliku. Kada pođemo sa ovog stanovišta shvatićemo koliko mogućnosti je pred nama i ako ih mi ne iskoristimo, naša konkurencija sigurno hoće. Za sve stranice jednog sajta važi pravilo da moraju biti jednostavne za upotrebu i lako čitljive, kako bi korisnik mogao slobodno i razgovetno da se kreće kroz sajt.

Svi multimedijalni sadržaji i animacije moraju biti naglašeni i atraktivni. Treba se izražavati što jasnije i konciznije, jezikom koji razume populacija kojoj se obraćamo. Ukoliko nam je sajt internacionalnog karaktera onda ćemo ga ispisati engleskim jezikom, u protivnom našim službenim, a možemo napraviti i višejezičnu verziju. Jako je važno insistirati na kategorijama i podkategorijama sadržaja koji iznosimo, jer će to takodje doprineti lakšoj navigaciji i razumevanju sajta. Sve fotografije i audio i video zapise treba vidljivo obeležiti.

O kvalitetu multimedija ne treba mnogo reći – on nikada ne sme da se dovede u pitanje. Sve što je loše snimljeno i našlo se na našem sajtu uticaće veoma negativno na naš imidž i doprineti da nas korisnici shvate površno i ne ozbiljno. Na svakoj stranici omogućiti kontakt ili bar uputiti na mogućnost kontakta i osobe koja je u kompaniji zadužena za komuniciranje na tu temu. Na taj način i odnosi sa javnošću bolje će funkcionisati putem našeg sajta. Uvek voditi računa o ažuriranju sajta, o rejtingu koji ima na pretraživačima, i efektima kampanja koje smo sproveli. Ukoliko smo nezadovoljni izgledom ili učinkom sajta, ne treba oklevati. Bolje je odmah reagovati i promeniti ono što ne valja, čak i celu

190

koncepciju, nego svesno gledati kako sami sebi štetimo uz ono što nas predstavlja na mreži. Uvek treba imati na umu i to da je internet publika veoma obrazovana i zahtevna, da voli iznenadjenja i promene, da su to mahom ili ljudi koji žele da kupe vaš proizvod odnosno uslugu ili su to poslovni ljudi koji žele informaciju sada i odmah - i to im treba pružiti.

13.9. Pretraživači

Koliko su pretraživači bitni nosioci oglašavanja na internetu svedoči i to da mnogi marketing-izvršioci izjavljuju da im čak 80% prometa dolazi od pretraživača. Razlikujemo statične web pretraživače – veb direktorijume ili kataloge i ''prave pretraživače''. Web direktorijumi su unapred definisana lista web site-ova od strane onih koji su taj katalog sačinili. Svrstani su po temema i selektvini. Veoma su popularni kod ljudi koji traže posebne informacije i znaju da u ovim katalozima mogu pronaći željene adrese.

Sl. 13.15: Altavista.com-svetski pretraživač

Za razliku od njih kod pravih pretraživača korisnik pretražuje baze indeksiranih web site-ova prema ključnim rečima. Sadrže tri osnovne komponente: ''paukove'' koji pretražuju sajtove, baze indeksa ili liste pretraženih i indeksiranih sajtova i pretraživački softver. Spider-i se uvlače u hiper-medijalne dokumente odnosno veb strane, a zatim pronadjene sadržaje indeksiraju i smeštaju u sopstvene baze podataka.

Osigurano dobro mesto na pretraživačima implicira povećanje prometa jer se na pretraživačima nalaze programski paketi koji su raspoloživi za oglašavanje. Veoma je važan sadržaj teksta koji se postavlja na sajt i izbor ključnih reči u tom tekstu, jer se treba staviti u ulogu korisnika koji želi da doje do tih informacija i pretpostaviti koje reči će ukucati u pretraživaču. Drugi način je i korišćenje dobrog softvera koji će nam

191

omogućiti visok rang na listi pretraživača. Programi koji se preporučuju za ovu svrhu su Engenius ili SoftSpider, a postoje i mnogi drugi.

Najpoznatiji pretraživači su: trenutno najposećeniji Google, zatim Yahoo, Alta Vista, Bot hot, MSN, ...i uvek se javljaju novi. Pored pravih pretraživača poslednjih godina javljaju se i Meta Search Engine ili meta pretraživači koji svojim korisnicima omogućavaju pretraživanje nekoliko različitih veb dirktorijuma istovremeno, a najpozatiji su Dogpile (pretražuje 14 direktorijuma) i Mamma (pretražuje 7 direktorijuma i eliminiše duplikate).

Kada govorimo o oglašavanju na pretraživačima, koriste se razne veličine banera, dok je na Google-u potpuno napuštena ova tehnika i moguće je oglašavanje samo kroz tekstualne oglase – Premium sponsor i Adwords. Premium sponsor oglas, ima poziciju na vrhu strane iznad ponudjene liste rezultata pretraživanja, definisanog je oblika i ne može sadržati nikakve grafičke elemente ili animacije. Plaća se prema broju prikaza na većini veb strana i minimalno za ovu vrstu oglašavanja treba izdvojiti 15000 $ za tri meseca. Adwords oglasi smešteni su sa desne strane stranice koja prikazuje rezultate pretrage na podlozi drugačije boje. Takodje su odredjenog oblika i bez grafike uz limit znakova. Naplaćuju se prema broju klikova na oglas. Iako su u oba slučaja oglasi limitirani znakovima to ne znači da ne možemo biti kreativni i smisliti dobre naslove koji će privući korisnike na naš sajt. Ovo je svakako najvažniji korak pre postavljanja oglasa na pretraživače jer je to ujedno i uslov broja poseta.

Portali

Naziv potiče od latinske reči portal koja označava vrata ili glavni ulaz, a na internetu to je sajt koji jeste ili želi da predstavlja ulazna vrata u internet odnosno polazna osnova sa koje korisnik kreće kada se spoji na internet. Portal skuplja različite sadržeja i nudi ih web korisniku sa svim uslugama na jednom mestu. Počeli su se razvijati uz ili kao pretraživači ili veb dirktorijumi u nameri da pomognu u pretrazi. Predstavljaju posrednike koji nude zaokružen skup servisa za specifičnu i definisanu grupu korisnika. Često su u partnerskom odnosu sa provider-ima i pružaju korisnicima sve vrste informacija. Vremenom su počeli sa diferencijacijom po ponudi sadržaja i ciljnim grupama, pa razlikujemo: generalne ili horizontalne portale, vertikalne ili specijalizovane, transakcijske, korporativne ili posebne B2B portale.

192

Sl. 13.16: Yahoo-portal

Horizontalni su i najširi jer pokrivaju mnogo toga odjednom u smislu i sadržaja i ciljnih grupa. Mogu se usmeriti lokalno ili globalno. Od svetskih horizontalnih portala najpoznatiji su: Yahoo, Netscape, Lycos, Microsoft Network, America Online's. Neki od njih u razvili su srevise prema jezičkim područjima i na taj način se specijalizovali za posebna tržišta. Razlikujemo tri tipa horizontalnih portala: portali povezani uz Internet Service Provider, nezavisni internet portali i portali uz firme koje već imaju uhodan biznis i izgradjena imena na internetu, kao što je Microsoft.

Vertikalni portali su specijalizovani za odredjenu tematiku ili odredjene ciljne grupe. S'obzirom na uže teme koje obradjuju i čvršćim i prisnijim odnosima tačno ciljane populacije pružaju i kvalitetniji sadržaj svojim korisnicima. Posebno se razvijaju lokalni portali specijalizovani za odredjena manja područja.

Korporativni portali (engl. Enterprise information portal) predstavljaju sajt koji služi za pristup informacijama preduzeća od strane interne i eksterne javnosti svih grupa. Osnovne karakteristike ovakvih portala su:

- jedno mesto pristupa sa kog se može doći do svih relevantnih informacija neophodnih za realizaciju radnih obaveza

- pretplata i publikovanje omogućava nam da sve nove informacije dobijamo odmah po objavi ili slobodno plasiramo sami nove podatke

193

- sigurnost na nivou grupe omogućuje da svako ko je korisnik ovakvog portala ima pristup svim informacijama koje mu trebaju ali ne onima koje predstavljaju neku vrstu tajne

- saradnja medju korisnicima je jednostavna i odnosi se na zajedničko kreiranje projekata i dokumenata, kao i automatsko planiranje budućeg delovanja

- integracija poslovnih aplikacija kompanije u sistem jednostavan za korišćenje i jedinstven

- personalizacija nam omogućava da definišemo šta od podataka želimo da vidimo na ekranu, bez obzira na to šta nam je ostupno

- pretraživanje omogućuje korisnicima da dobija informacije iz onih oblasti za koje je ovlašćen, uz iscrpne izveštaje

- otvorenost podrazumeva da se može pristupati i novim izvorima informacija koji nisu bili definisani, a pojavili su se kasnije

- jednostavna administracija omogućava potpunu kontrolu sistema uz svakodnevni rast i korišćenje

Portali se mogu podeliti i na: one koji skupljaju sve i svašta, zatim aukcionarski portali i megatransakcijski. Iako portali nude sadržajno kvalitetniju ponudu svojim ciljnim grupama njihova pretraživačka uloga je i dalje najvažnija ponuda i korisnicima i oglašivačima.

Najveći nedostatak horizontalnih portala je što teško udovoljavaju interesovanju velike grupe ljudi, posebno iz razloga jer su korisnici navikli na personalizaciju i bliži kontakt i ne žele biti posmatrani kao masa. Oglašivačima su interesantni portali jer na taj način njihove poruke dolaze do široke publike, dok e-trgovci pojavljivanjem na njima obezbedjuju sebi ogromnu bazu korisnika kojima žele da prodaju proizvode i usluge.

Oglašavanje se najčešće sprovodi putem različitih banera, oglasa ili linkova na ciljano oglašavanje (do web sajta oglašivača) ali, postoje još ogromna lepeza modela kojima se to može sprovesti. Najomiljenije mesto za oglašavanje na portalu jeste njegova naslovna strana ili home page. U fomriranju banera za portal dozvoljena je grafika i animacija i oglašivači mogu da se predstave kako žele i da biraju stranice na kojima će se pojaviti, što se drugačije zove ''run of site''. To znači da će se oglas vlasnika sajta koji je postavio svoj baner provlačiti i vrteti kroz razne sekcije sajta.

194

Ključne reči (keywords) predstavljaju način oglašavanja na portalu koji se bazira na sledećem principu: kada korisnik ukuca ključne reči sledeća stranica nakon željene biće ispunjena propagandnim porukama koje se odnose na robu i usluge po prirodi slične željenoj destinaciji. Na primer ako ukucamo Vogue kao ključnu reč na sledećoj stranici naći će se reklame proizvoda koje kupuju žene koje čitaju ovaj magazin. Vlasnici portala upućeni u istraživanja i rezultate znaju koje su to najpopularnije ključne reči i mogu odlično da savetuju oglašivače po pitanju takozvanih sigurnih ''otisaka'' odredjenih ključnih reči koje mogu očekivati u datom trenutku vremena.

Sekcije predstavljaju srednju soluciju za oglašavanje na portalima. Pogodne su specijalizovane sekcije kao što je vremenska prognoza, izveštaj sa berze, sport, film i sl. Ali, najbolje rešenje predstavlja kombinovan tip oglašavanja – model portala, ključnih reči i sekcija.

Glavni nedostatak portala je što ne slede sadržaj provajdera. Isporučen sadržaj portala, kod sva tri oblika oglašavanja, u drugom ponavljanju isporučiće i nov sadržaj oglasnog prostora.

S obzirom na to da baneri kvare isporuku i vrednost sadržaja za koje su korisnici stvarno zainteresovani ostvariće negativan uticaj na potrošače što nam nikako nije cilj. Portale mnogi zovu ''Jakes of all trades, maters of none'' ili poznaju svašta, a majstori su ničega.

Na portalima se mogu sprovodti različiti web i e-mail modeli internet oglašavanja kao što su: Revenue Earning Links, Affiliate marketing, Sponsorship, on-line kuponi i sl.

Oglašavanje putem e-mail modela

E-mail marketing je pre svega vid direktnog marketinga. Direktnim obraćanjem kupcima, dobavljačima i partnerima putem e-mail-a postižu se višestruke koristi: pravovremeno informisanje, povećanje prodaje, svesnost o brendu, lojalnost, interakcija sa njegovim primaocima i dr. Za razliku od tržišne komunikacije putem drugih medija, e-mail marketing je mnogo jeftiniji i delotvorniji.

Napredna programska rešenja za e-mail marketing daju brojne pogodnosti kompanijama koje ga koriste, kao što su: praćenje i analiza svih e-mail kampanja, segmentiranje baze podataka e-mail-ova prema željenom upitu (godište, pol, funkcija, teritorija i dr.), automatsko ažuriranje baze podataka e-mail-ova od strane korisnika itd. Najveća

195

prednost e-mail marketinga je direktna komunikacija sa kupcima odnosno, potrošačima.

Uz sagledavanje i uvažavanje nedostataka e-mail-a koji su pre svega grafički i multimedijalni, ovaj vid oglašavanja u mnogome se oslanja na veb prezentaciju. Na taj način pružamo zainteresovanima mogućnost dvosmerne komunikacije sa našom kompanijom. Ovakvim vidom oglašavanja pruža nam se mogućnost obrazovanja naših potrošača, u tom smislu da će, primajući naše poruke i posećujući sajt naučiti nešto novo o proizvodu ili uslugama koje nudimo.

E-mail poruke mogu imati različite sadržaje: tekstoverazličitih boja i veličina, linkove, slike, audio i video zapise ili animacije ali, naravno u kratkim formama taman da pobudi interesovanje. Na sajtu možemo organizovati diskusije na pojedine teme i e-mail-om pozivati zainteresovane da u njima učestvuju. Ali, pre nego što bilo koga kontaktiramo porukama ili newsletter-ima, proverićemo na neki način da li korisnici mreže žele da dobijaju poruke od naše komanije, da ih ne bi okarakterisali kao SPAM, što nikako ne bi bilo dobro za naš imidž. Znači, obavezno ćemo oformiti formular na našoj web strani gde će se prijavljivati oni koji žele da dobijaju poštu od nas i opciju da prijave nekog koga poznaju ukoliko smatraju da će i tu osobu isto zanimati. Ovo je veoma važan deo internet bontona i nikako se ne sme zanemariti pogotovo što živimo u vremenu kada nam je elektronska pošta prepuna spam-a.

Može nam se desiti da ne poštujući ova pravila izazovemo kontra efekat sa nasagledivom štetom po imidž naše kompanije. Spam je ujedno naveden i kao jedan od najvećih nedostataka ili poteškoća e-mail oglašavanja, a postoje još neka: zagušenje, automatski filteri koji blokiraju veliku količinu čak i željenih poruka, procenat odgovora se smanjuje, procenat pročitanih poruka se smanjuje i td. Mnogo popularniji od e-mail-a danas postaje SMS mail ili tekst koji šaljemo putem mobilnog telefona.

Poruke e-mail-a možemo slati i uz upotrebu nekog drugog aparata za komunikaciju kao što je na primer MMS e-mail ili poruke putem mobilnog telefona koje sadrže slike ili WAP e-mail kojim se prenose tekstualne poruke, kao i TV e-mail ili e-mail preko televizora.

Da bi se što više približili korisnicima današnji stručnjaci za e-mail oglašavanje koriste različite tehnike, pa je jedna od najpopularnijih personalizovani e-mail. To je vrsta obaveštenja ili poruke za korisnike

196

koje smo upoznali odnosno kontaktirali pre nego što smo poslali cirkularni e-mail, s'tim što se i poruka ovog puta personalizuje odnosno, sadrži ime i još neke bitne stvari i sitnice koje smo zapazili u toku prepiske kod upoznavanja. Na ovaj način stvara se neka vrsta prisnosti i prijateljstva, samim tim i poverenja, a gde je poverenje tu je i ubedjenje u našu stvar - proizvod ili uslugu.

Poželjeno je da e-mail ili newsletter koji šaljemo korisnicima bude vrednije sadržine tj. da ima širu primenu nego što je to samo upoznavanje sa našim prozvodom ili uslugom. Na primer uz svoj promotivni e-mail, firma koja prodaje cveće može nam poslati savete o njegovom aranžiranju ili negovanju, zanimljive priče o poreklu pojedinih vrsta ili o tome kako ih još možemo upotrebiti, da li imaju lekovita svojstva i sl. Na taj način naša poruka biće sadržajnija i podićićemo joj vrednost.

Takodje i na našoj poruci može stajati baner nekog sponzora ili affiliate partnera što bi nam donelo dodatnu korist i doprinos našem imidžu u javnosti. Da bi proverili čitanost naših poruka možemo tu uslugu tražiti od specijalizovanih agencija ili kupovinom e-mail softvera koji nam omogućava da tačno odredimo čitanost poruke. Na taj način dobićemo relevantno istraživanje o učinku oglašavanja ili tome koliko smo zapravo bili primećeni svojim porukama, što kod ostalih medija nije moguće baš tako lako odrediti.

Razmenom elektronske pošte pojavila se potreba i ideja za formiranjem mailing lista, što je takodje jedan od starih servisa na internetu. Nekada su koristile korisnicima za diskusije na odredjenu temu i te grupe su bile uglavnom zatvorenog tipa, dok danas svako može da se uključi u te diskusijejer su otvorene za sve korisnike interneta. Koncipirane su po principu da kad god neko od prijavljenih na listu pošalje mail, kopiju tog mail-a dobijaju i svi ostali koji su se prijavili ili pretplatili na listu.

Vlasnik mailing liste je najčešće onaj ko ju je pokrenuo mada može biti i osoba koja ju je nasledila od one koja je pokrene, i ona upravlja listom. Oglašivači mogu sponzorisati e-mail diskusione liste i newsletter-e uz male oglase ili banere sa linkovima unutar ili pored teksta koji učesnici razmenjuju. Svaka kompanija može kreirati diskusionu mailing listu koja bi omogućila uvid u mišljenje potrošača i ciljne grupe, uvid u konkurentske proizvode (ukoliko postavimo opcije za komentare) i razna druga kretanja na tržištu.

Prema kretanju informacije razlikujemo moderatorske e-mail liste od vlasnika prema prijavljenim učesnicima i one koje podrazumevaju

197

kretanje informacije od svakoga svima. Najpopularnije su moderatorske koje mogu biti sledećih sadržaja: obaveštenja o novim proizvodima ili uslugama i cenama, pomoć u radu i pokazati kako, obaveštenja o novostima na sajtu.

Na internetu se mogu pronaći i web mail servisi i veoma su popularni. Princip rada sastoji se u tome da korisniku interneta omogućavaju otvaranje e-mail account-a i rad sa njim besplatno. Dakle, web mail sajtovi daju mogućnost korišćenja e-mail-a besplatno, a korisnik kada se nadje na tim stranicama, da bi obavio primanje i slanje pošte, mora pročitati marketinške poruke. Uspeh ove ideje utemeljen je na brzom kreiranju korisničke baze što je podstaklo mnoge kompanije da ih pokrenu, jer na ovaj način mogu vrlo lako i jednostavno steći uvid u stanje na tržištu.

Oglašavanje putem banera - Banner predstavlja najstariji vid web oglasa. Oglašivač bira stranice na koje želi postaviti svoj oglas, određuje period, odnosno vreme u kom će zakupiti prostor na kom će baner biti prikazan.

Sl. 13.17: Horizontalni banner

Ujedno, mnogi ga smatraju najčešćim i najpopularnijim sredstvom web promocije ili reklamiranja. Baner je slika ili kratka animacija na kojoj može pisati bilo šta što će zaintrigirati posetioca nekog sajta da klikne baš na taj baner i pogleda proizvod ili uslugu koja se nudi ili linkom ode na sajt vlasnika koji je postavio baner. Klikom na baner mogu se otvoriti bilo koje veb stranice koje oglašivač odredi i često se dešava da kompanije nude link do sajta kompanije koju zastupaju. Baner može biti

198

statičan koji sadrži samo poruku oglašivača ili animiran uz kombinaciju jedne ili više slika, audio ili video zapisa. Iz izgleda banera i informacije ispisane na njemu potencijalni posetilac odlučuje da li će kliknuti na vaš baner i posetiti željeni sajt ili ne.

Baner mora biti atraktivan ali, ne i pretrpan informacijama, natpisima i animacijama. Treba da poziva na aktivnost, možda i na nagradnu igru (što je vrlo čest slučaj) ali pre svega mora imati jasnu grafiku koja će poruku učiniti atraktivnom i poboljšati je, a nikako ugušiti i odbiti posetioce. Umetnost oglašavanja se i sastoji u tome da u malo reči kažete što više o proizvodima ili uslugama koje nudite, dakle ukratko. Ukoliko se desi da posetilac na klikne na baner, a on je i jasan i atraktivan to je i dalje veoma dobro za imidž kompanije jer utiče na stvaranje identiteta i prepoznatljivosti.

Sl.13.18. Tip vertikalnog banner-a

Izbor lokacije za baner je veoma bitan. Lokacija će zavisiti od ciljne grupe kojoj je namenjen kao i od vrste sajta na kom se izlaže, da li je jako posećen ili ne. U svetu postoje mnoge agencije koje su se specijalizovale baš za ovu vrstu posla - osmišljavanje, zakup, promocija i odredjivanje mesta baneru, a neke od njih su: AD Network, Eads, Double click i druge. Poslednja od agencija koju smo pomenuli uvela je u upotrebu termin Return On Investment (ROI) ili pozitivan povraćaj uloženog. Ovo se pre svega odnosi na merenje efekta baner čiji vek i nije tako dug, jer postoje pokazatelji koji govore u prilog tome da click-through ili merenje za dati baner, opada sa svakim pogledom na oglas.

199

vertikalnibanner

Razvoj ICT omogućuje stvaranje elektronske države (E-država). Sve zemlje u svetu nastoje da modernizacijom i informatizacijom pojedinih službi rade na stvaranju E-države. Srbija je pristupila stvaranju E-države putem: E-vlade, E-parlamenta a delimično E-državne uprave, E-pravosuđa, E-obrazovanja, E-zdravstva i E-poslovanja.

Navešćemo jedan validni podatak, da je 2002. godine zapadna Kanada implementacijom E-vlade uštedela od 0,2 do 0,5% bruto-društvenog proizvoda.

U Evropi najdalje u implementaciji E-države otišla je Estonija, pa ime svoje države zapisuje kao E-stonija.

200

14. KOMPJUTERSKI KRIMINALITET

Vreme u kojem živimo, vreme je fantastičnih mogućnosti i izazova kojih često nismo ni svesni. Život savremenog čoveka postao je isto toliko zavisan od rezultata njegovog intelekta koliko i od elementarnih sredstava za život koje mu priroda uz njegovo minimalno zalaganje daje. Ali ti produkti nisu produkti običnoga uma. To su rezultati udruženoga ljudskoga genija formirani na generacijskim naslagama znanja koja dosežu u daleku prošlost. Čovekova uzlazna putanja od praistorije preko drevnih civilizacija, od kamenih alatki preko Abakusa35 korišćenog u Maloj Aziji 1500 godina pre naše ere, pa sve do savremene ere računara, samo su još jedan dokaz ljudskog primata u prostoru u kojem deluje. Život savremenog čoveka naprosto je nezamisliv bez savremenih dostignuća računarske tehnologije i svih blagodati i mogućnosti koje ona pružaju.

Ni jedan tehnološki pronalazak u istoriji čovečanstva nije u toj meri promenio život čoveka i našao takvu široku upotrebu kao računar. U eri informacione tehnologije informacija je postala isto toliko, ako ne i više značajna nego što je to bio kapital u industrijskoj eri. Danas, gotovo da ne postoji čovekova delatnost u kojoj on ne koristi računar kao pomoćno, a često i kao glavno sredstvo za obavljanje svoga rada, u cilju ubrzavanja i povećavanja obima svih radnih aktivnosti, a posebno procesa rukovodjenja i planiranja.

S druge strane, razvoj računarske tehnologije prati nastanak određenih pojava negativnog karaktera-računarskog kriminaliteta. Mnogo se raspravljalo na naučnim skupovima pod okriljem međunarodnih organizacija na temu da li je to jedan od oblika već postojećeg kriminaliteta ili je to potpuno nov i poseban oblik protivpravnog ponašanja kojem treba posvetiti posebnu pažnju i naučni prilaz, što će biti jedno od pitanja kojim ćemo se baviti i u ovom radu.

U stranoj teoriji, zakonodavstvu i praksi se dosta često sreće pojam računarskog kriminala koji je širi od pojma računarskog kriminaliteta, s obzirom da pored krivičnih dela obuhvata prekršaje i privredne prestupe, te ćemo na pojedinim mestima u zavisnosti od nacionalnih prava koristiti odgovarajuči pojam.

35 Petrović R. Slobodan, Računarski kriminal, Beograd, 2004.god., str. 8

201

14.1. Istorijat kompjuterskog kriminaliteta

Prva evidentirana zloupotreba potiče iz 1958.god., a među prvim sudskim postupcima je slučaj koji se desio 1966.god. u Minesoti i bio je vezan za zloupotrebu jednog bankarskog sistema. Svega tri godine kasnije u Bruklinu je stradao u saobraćajnoj nesreći i prvi osuđeni „elektronski“ kriminalac (Alfonse Confessore). Istorija računarskih zloupotreba zabeležila je primat u SAD-u u svim dosad učinjenim delima računarskog kriminala, s tim što je SAD i prva zemlja koja je počela sa formalnim proučavanjima i istraživanjima vezanim za ova dela i njihovu sociološku, psihološku, kriminalnu pozadinu.36

Naredne decenije, naročito 90-te karakterišu nagli porast zloupotreba vezanih za računare, što je primoralo ne samo države pojedinačno, već celokupnu međunarodnu zajednicu da se podrobnije bave ovim problemom.37

Internet kriminalitet možemo definisati na sledeći način: Internet kriminalitet predstavlja izvršenje krivičnih dela koja za svoj subjekat i objekat imaju Internet kao Globalnu računarsku mrežu i koja čine informatički obučena lica u cilju izazivanja štetnih posledica ili pribavljanja protivpravne imovinske koristi.

Nažalost i u pogledu računarske tehnologije potvrdilo se staro kriminalističko pravilo, da se svaki pronalazak nastoji iskoristiti u kriminalne svrhe.

14.2. Pravna priroda kompjuterskog kriminala

Sve širim korišćenjem računarske tehnike uvećava se i dobija sve raznovrsnije oblike i kompjuterski kriminal kao nova vrsta kriminala u savremenom društvu. Računarska tehnologija se u svetu razvija geometrijskom progresijom, a u stopu je prate obrazovanje i obučenost onih koji bi da je zloupotrebe.

36 Drakulić dr Mirjana, Osnovi računarskog prava,1996.god., Beograd, str. 400

37 Prema istraživanju H.G. Volda i F.R. Šrajvera, povećanje ove vrste kriminala na godišnjem nivou iznosi

oko 35%. (Petrović R. Slobodan, op.cit., str. 313)

202

Ova krivična dela u savremenim uslovima računarske tehnologije i sve više primene računara u različitim oblastima života, a posebno u oblasti finansijskog i pivrednog poslovanja, ali i u drugim oblastima, predstavljaju veoma opasna dela koja se vrše na specifičan način, iz čega proizilaze i specifičnosti tih krivičnih dela.

U svetu se pored permanetnog usavršavanja zaštitnih sistema, usklađuje i zakonska regulativa u cilju individualne i generalne prevencije prema potencijalnim kompjuterskim „desperadosima“. U razvijenom svetu, a od skoro i kod nas, to su značajna krivična dela i postoje čitave specijalne državne i privatne službe za njihovo otkrivanje.

Kompjuterski kriminalitet je ozbiljan i stvaran izazov za pravne sisteme. Na samom početku nije bilo puno zemalja koje su svojim nacionalnim zakonodavstom inkriminisale dela računarskog kriminaliteta, a one koje su to pokušale bile su suočene sa dosta lutanja oko načina i predmeta regulisanja. Međutim, sa rapidnim rastom ove vrste kriminaliteta, potreba za pravnim regulisanjem i modernizacijom krivičnog zakonodavstva je bila više nego očigledna.

Kao jedno od glavnih pitanja se tada postavilo da li obezbediti da postojeći propisi obuhvate adekvatno određenje pojedinih tipova ovog kriminaliteta, unoseći nove ili modifikujući postojeće odredbe ili doneti posebne, sui generis zakone ili kombinovati oba rešenja.38

Mnoge zemlje evro-kontinetalnog prava su prihvatile prvu soluciju, među kojim je i naša zemlja. One su u postojećim krivičnim zakonicima unele nove odredbe kojim su obuhvaćena neka dela računarskog kriminaliteta.

Zemlje anglo-saksonskog prava su prihvatile drugu koncepciju, te su donele posebne zakone iz ove oblasti koje sadrže krivičnopravne i krivično procesne odredbe, ali i odredbe o građanskoj odgovornosti. Ovo rešenje se pokazalo kao znatno efikasnije, naročito u SAD i Velikoj Britaniji kao epicentrima računarskog kriminaliteta. Isto tako su postupile i zemlje dalekog istoka Japan i Singapur.

S obzirom da je kompjuterski kriminalitet postao sa razvojem informacione tehnologije praktično kriminalitet bez granica, nužno je bilo da rešavanje ovog problema izađe iz granica nacionalnih zakonodavstava, te da se time počne baviti celokupna međunarodna

38 Drakulić dr. Mirjana, op.cit., str. 465

203

zajednica i mnoge međunarodne organizacije kako bi standardizovale mere za borbu protiv njega na globalnom nivou.

Pravne nauke koje se bave kompjuterskim kriminalitetom su Krivičnopravna nauka, Krivičnoprocesna nauka, Penologija, nauka Prekršajnog prava i nauka Privrednoprestupnog prava ali i nauka Građanskog prava, a od vanpravnih krivičnih nauka tim problemom se bave Kriminologija, Kriminalistika, Kriminalna politika i Socijalna patologija.

14.3. Pojam i definicije

U. Siber, nemački stručnjak za ovu oblast daje sledeće određenje računarskog kriminala: “Pojam računarskog kriminala obuhvata protivpravne povrede imovine, kod kojih se kompjuterski podaci s umišljajem menjaju (manipulacija računarom), razaraju (računarska sabotaža), do njih neovlašćeno dolazi i koristi ( računarska špijunaža) ili se koriste zajedno sa hardverom (krađa vremena).39

Dragičević dr Dražen definiše kompjuterski kriminalitet kao ukupnost krivičnih dela, učinjenih na određenom području kroz određeno vreme, kojima se neovlašćeno utiče na korišćenje, celovitost i dostupnost tehničke, programske ili podaktovne osnovice računarskog sistema ili tajnost digitalnih podataka.40

Ekspertska grupa OECD daje sledeću definiciju: Kompjuterski kriminalitet predstavlja svako ilegalno, neetičko ili neautorizovano ponašanje u vezi sa automatskom obradom podataka i/ili njihovim prenosom.41

Zbog svoje izrazite kompleksnosti, definisanje računarskog kriminaliteta nije nimalo jednostavno, pa u tom smislu danas još uvek nema precizne i jedinstvene definicije u domaćoj i stranoj teoriji već postoji samo veliki broj pokušaja teoretičara da definišu ovaj pojam. Možemo reći da postoji onoliko definicija koliko i autora, ali ono što je sigurno i oko čega se svi slažu je da ovaj fenomen zaista postoji.

39 Morh K. Polizeiliches lagebild der computerkriminalitat, Die Polizei, no.2, Bremen, 1987,str.41

40 Dragičević dr Dražen, op.cit.,str.11341

OECD, Computer-related Criminality, Analysis of Legal Policy in the OECD Area, Paris 1984.

204

14.4. Područje primena pravnih akata računarskog kriminala

Međunarodni pravni akti-Konvencija UN ( Palermo 2000)

Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala sa dopunskim protokolima, usvojena u Palermu 2000.god. predstavlja jedan vrlo značajan međunarodni dokument koji se između ostalog odnosi i na borbu protiv računarskog kriminala. Konvencija predstavlja važan korak u borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, jer definiše konkretne korake zemalja potpisnica u cilju povećanja efikasnosti te borbe u okolnostima globalizacije svetske ekonomije. Palermo Konvencija je usvojena i u našoj zemlji Zakonom o potvrđivanju navedene konvencije od strane Savezne skupštine SRJ 22.juna 2001.godine.

Konvencija Saveta Evrope o računarskom kriminalu (Cyber crime)Jedno od najvećih dostignića međunarodne zajednice u borbi protiv računarskog kriminala i svakako najznačajniji međunarodni akt vezan za ovu problematiku je ova konvencijа usvojena u Budimpešti, 23. novembra 2001. godine, koja u stvari predstavlja u odnosu na Palermo konvenciju, kada je u pitanju kompjuterski kriminal, konkretizaciju mera koje treba preduzeti u cilju gonjenja učinilaca krivičnih dela iz predmetne oblasti. Jedan od ciljeva donošenja ove konvencije je кako se to navodi već u preambuli Konvencije, uverenje da efikasna borba protiv računarskog kriminala zahteva uvećanu, brzu i funkcionalnu međunarodnu saradnju u krivičnim stvarima.

Sajber Konvencija se sastoji iz tri poglavlja:

U poglavlju I Konvencije data su objašnjenja termina: računarski sistem, računarski podaci, davalac usluga i promet podataka koji se u njoj pominju.Prvi deo Poglavlja II Konvencije, sadrži odredbe materijalnog krivičnog prava. Najznačajniji je Odeljak 1, koji sadrži set krivičnih dela protiv poverljivosti, integriteta i dostupnosti računarskih podataka i sistema, kojima se obavezuju države članice da usvoje takve inkriminacije u svojim krivičnim zakonodavstvima. Među predviđenim inkriminacijama se nalaze: nedozvoljeni pristup, nedozvoljeno presretanje, ometanje podataka, ometanje sistema i zloupotreba uređaja.

205

U odeljku 2 regulisana su krivična dela u vezi sa računarima. Tu spadaju falsifikovanje u vezi sa računarima i prevare koje su u vezi sa računarima.U Odeljku 3 Konvencije regulisana su krivična dela u odnosu na sadržaj. U članu 9. reglementirana su krivična dela vezana za dečiju pornografiju. Članice treba da sankcionišu svaku radnju učinjenu namerno i protivpravno, a koja se sastoji, naročito u proizvodnji, dobavljanju, posedovanju, ili distribuciji dečije pornografije preko računarskih sistema.Odeljak 4 posvećen je krivičnim delima koja se odnose na kršenje autorskih i njima sličnih (srodnih) prava (čl.10), a saglasno međunarodnim izvorima koji se odnose na autorska i srodna prava. Odeljak 5 nazvan je sporedna odgovornost i sankcije i reguliše u čl.11 pokušaj i pomaganje ili podstrekivanje, a u čl.12 odgovornost pravnih lica.U poglavlju II, delu 2 Konvencije sadržane su procesne odredbe.U odeljku prvom su zajedničke odredbe, odeljak drugi posvećen je ekspeditivnom konzervisanju i zaštiti uskladištenih komjuterskih podataka, odeljek treći govori o izdavanju naredbi, odeljak četvrti o pretraživanju i zapleni računarskih podataka, odeljak peti o prikupljanju računarskih podataka u realnom vremenu.Poglavlje III posvećeno je međunarodnoj saradnji i ekstradiciji, kao i uzajamnoj pomoći u vezi privremenih mera i istrage.

14.5. Preporuke Evropskog saveta iz 1989.god.

Evropski Savet je 1989.god. dao izvesne preporuke za harmonizaciju krivičnopravnih odredaba svojih članica. One su razrađene u vidu opisa krivičnih dela koje bi trebalo uneti u krivične zakone.

Predviđeno je ukupno 12 krivičnih dela koje se mogu podeliti u 2 grupe:a) Minimalna lista- to su krivična dela koja preporuka opisuje

kao „tvrdo jezgro“ i preporučuje zemljama članicama da svakako stvore uslove za njihovu inkriminaciju u nacionalnim zakonodavstvima: računarska prevara (computer related fraud), računarsko falsifikovanje (computer forgery), oštećenje računarskih podataka i programa (damage computer data or programs), računarska sabotaža (computer sabotage), neovlašćen pristup (unauthorized acces), neovlašćeno prisluškivanje (unauthorized interception), neovlašćena reprodukcija zaštićenih računarskih programa

206

(unauthorized reproduction of protected computer programs) i neovlašćena reprodukcija topografija (unauthorized reproduction of topography).

b) Opciona lista- sadrži opis 4 dela u pogledu kojih nije postignut konsenzus u toku pripremanja preporuke. Prepušta se oceni zemalja članica da li će ih uvesti u svoje zakonodavstvo. To su: promena računarskih programa ili podataka (alternation of computer data or programs), računarska špijunaža (computer espionage), neovlašćeno korišćenje računara (unauthorized use of a computer) i neovlašćeno korišćenje zaštićenih programa (unauthorized use of a protected computer programs).

Od važnijih preporuka i direktiva koje se odnose na oblast računarskog kriminaliteta trebamo još spomenuti sledeće: Preporuka OECD-a 1992.god., Preporuka R(95)13 Saveta Evrope o sagledavanju problema u krivičnoprocesnom pravu vezanom za informacionu tehnologiju (Recommendation R(95)13 of the Council of Europeon criminal procedural law connected with Information Technology), Direktiva EU iz 2000.god. o elektronskom poslovanju, Direktiva o harmonizaciji izvesnih aspekata autorskog i srodnih prava u informatičkom društvu iz 2001.god., itd.

14.6. Međunarodni organi i organizacije koje se bave problemom računarskog kriminala, problemom nadležnosti

Prve korake u pravcu usklađivanja i dopuna postojećih krivičnih zakonodavstava delima računarskog kriminaliteta preduzela je Organizacija za ekonomosku saradnju i razvoj (OECD). Tako je 1983.god. ispred ove organizacije formirana komisija koja je imala zadatak da razmotri mogućnosti harmonizacije krivičnih zakonodavstava u cilju borbe protiv računarskog kriminaliteta.

Evropska Unija takođe čini brojne korake u borbi sa kompjuterskim kriminalom. Jedan od značajnijih dokumenata je Direktiva za zaštitu podataka u integrisanim mrežama iz 1997.god. U oktobru na Samitu Saveta Evrope u Tampereu zaključeno je da kriminal visokih tehnologija treba da bude predmet razmatranja kod određivanja zajedničke definicije i zakonskih sankcija, a slične konstatacije daje i Evropski parlament. Odatle proizilazi i Strategija Evropske Unije protiv kriminala visokih tehnologija.

207

Podgrupa za visoke tehnologije iz reda viših eksperata za transnacionalni organizovani kriminal grupe G-8 razvila je 1997.god. deset principa i plan akcija u borbi protiv računarskog kriminala. U martu 1998.god. uspostavljena je mreža eksperata za pomoć u istragama kriminala visokih tehnologija, dostupna 24 časa 7 dana u nedelji (24/7 response system), u kojoj već učestvuje mnogo zemalja.

Interpol takođe intezivno učestvuje u razvoju strategije borbe protiv računarskog kriminala, u prilog čemu govore podaci da je ova organizacija održala Međunarodne konferencije o računarskom kriminalu 1995.god.,1996.god.,1998.god.,2000.god. i 2003.god., kao i da je još davne 1981.god. održan prvi Trening seminar za inspektore za kompjuterski kriminal.

Kao deo svoje obaveze Interpol je formirao nekoliko regionalnih radnih grupa o informatičkom kriminalu. Svaka radna grupa je grupa eksperata koji su se sakupili iz nacionalnih jedinica za kompjuterski kriminal zemalja u označenim regionima. Mada su sve one u različitim fazama Evropska radna grupa je najaktivnija i služi kao model drugima.

Značajan doprinos međunarodnoj saradnji, upozoravanju na opasnost računarskog kriminaliteta i harmonizaciji nacionalnih zakonodavstava dala je Međunarodna organizacija za krivično pravo (AIDP- Association Internationale de Droit Penal).

Međunarodna trgovinska komora je formirala specijalnu jednicu za borbu protiv kriminala preko Interneta koja vodi evidenciju o kriminalnim metodama, ukratko obaveštava svoje članove, obezbeđuje stručne savete o bezbednosti informativnih sistema, identifikuje kriminalno mešanje u zajedničkoj računarskoj mreži, usko sarađuje sa nacionalnim i međunarodnim agencijama za primenu zakona i predstavlja primaran izvor informacija, istraživanja i obaveštajnih podataka.

Ovde treba spomenuti i Svetski savez za informacione tehnologije i usluge, Savez za poslovni softver i Centre za razmenu i analizu informacija koji se osnivaju širom sveta, a cilj im je razmena informacija u realnom vremenu o pretnjama, osetljivosti, napadima i protivmerama.

208

14.7. Kompjuterski kriminal u elektronskom poslovaju

Sve češći prelazak na elektronsko poslovanje ukazao je na opasnosti od takvog načina rada za potencijalne korisnike i nužnost stvaranja pravnih i drugih pretpostavki kako bi se ono odvijalo na siguran način.

Sama država je dužna da fizičkim i pravnim licima omogući nesmetano učestvovanje na tržištu, štiteći pri tome njihova lična i imovinska prava. Tržišta koja su se razvila na Internetu i bankarske transakcije koje se odvijaju preko njega danas zauzimaju primat nad tradicionalnim oblicima.

Sa rapidnim razvojem elektronske trgovine i bankarstva raste i broj zloupotreba učinjenih delima iz grupe računarskog kriminaliteta. Najčešće su u pitanju računarske prevare.

Učinioci krivičnih dela, naročito u zemljama u razvoju se obično koriste odsustvom zakonske regulative u oblasti elektronske trgovine i ranjivošću Interneta i elektronskog tržišta. Štete koje pri tom se učine su ogromne.

Često preko Interneta, „kompjuterski kriminalci“ objavljuju lažne aukcije, daju lažne usluge (promocija sajtova korisnika), naplaćuju preko kreditnih kartica za usluge i sadržaje koji su navodno besplatni, daju lažne poslovne ponude, vrše povredu kontrole izvoza ili druge vrste kontrole trgovine, falsifikuju novac, obavljaju zabranjene poslovne transakcije, itd.

Takođe, čest je slučaj „krađe identiteta“, pri čemu se dobijaju lični finansijski podaci, a zatim se korisniku naplaćuju nepostojeće transakcije ili se prave stvarne transakcije korišćenjem podataka korisnika.

Savremena informaciona tehnologija zloupotrebljava se i za pranje novca, te se može koristiti u sve tri faze pranja novca: smeštanje nezakonito stečenih novčanih sredstava u finansijski sistem, polaganje novčanih sredstava linijskim prenosom i drugim mehanizmima kojima se komplikuje trag i vraćanje opranih novčanih sredstava nazad u privredu. Internet i novi oblici digitalnog novca dodali su nove aspekte sprovođenju pranja novca koji postavljaju nove i teške izazove čitavoj međunarodnoj zajednici.

209

Značajno je pomenuti i ekonomsku špijunažu, koja se sve više vrši uz upotrebu računara i Interneta.

Manipulacije s računarima nadmašile su već početkom osamdesetih godina, svojim kriminalnim sadržajem, dotadašnje uobičajene oblike privrednog kriminaliteta i pokazale, u pojedinim poznatim slučajevima kako mogu ugroziti egzistencije velikog broja ljudi.

Uviđajući da je potrebno pravno urediti protok informacija koji su ključni za elektronsko poslovanje i elektronsku trgovinu, međunarodna zajednica se našla pred zadatkom da pomogne u razrešavanju velikog broja pravnih pitanja koje su otvorile računarske poslovne komunikacije.

Postojeće zakonodavstvo tehnološki razvijenih zemalja je osamdesetih godina prošlog veka, u nemogućnosti da adekvatno odgovori na sve učestalije zloupotrebe učinjene računarima u oblasti privrede, moralo biti izmenjeno, te su mnoge zemlje usvojile posebne zakone protiv računarskog privrednog kriminala.

14.8. Autorska prava i kompjuterski programi

Današnja realnost je takva da presnimavanje (kopiranje softvera) i preprodaja softverskih proizvoda je veoma zastupljeno na svetskom tržištu. U praksi se često koristi pojam „softversko piratstvo“ koji je počeo da se koristi početkom 80-tih godina, a podrazumeva ilegalno kopiranje ili preprodaju tuđih programa.

Piratizacija softvera zbog svoje izrazite rasprostranjenosti izaziva ogromne gubitke, naročito za računarske kompanije. Asocijacija izdavača softvera-SPA ističe u jednom svom istraživanju da su u 1993.god. gubici softverske industrije u svetu zbog rasprostranjenog crnog tržišta softvera iznosili 7,4 milijarde dolara, dok je samo gubitak u SAD iznosio 1,57 milijardi dolara, a prema procenama nekih stručnjaka gubici samo od piraterije, odnosno ilegalnih kopiranja muzike, video i tekstualnih zapisa sa Interneta dostigli su vrednost od 112 biliona dolara.

Prva zemlja koja je zakonskim propisima zaštitila računarske programe bile su SAD, pa je 1980.god. donesen Zakon o autorsko-pravnoj zaštiti softvera (The Computer Software Copyright Act) kojim je obezbeđena posebna autorsko-pravna zaštita kompjuterskih programa i to kao književna dela.

210

Pravna materija koja se odnosi na intelektualnu svojinu kod nas je regulisana Zakonom o autorskim i srodnim pravima i drugim propisima.

Prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima ( „Službeni list SCG“, br. 61/2004 od 24.12.2004.god.) u čl. 2 st.2.t.1 pod autorskim delom smatraju se i kompjuterski programi. Tim zakonom propisane su i kazne za prekršaje i privredne prestupe koje učine fizička ili pravna lica, a radi zaštite autorskih prava tvoraca kompjuterskih programa.

Dečija pornografija Proizvodnja dečije pornografije je počela u Japanu, ali vrlo brzo se raširila po celom svetu, čemu je naročito doprinela ekspanzija Interneta sredinom 90-tih godina i razvoj nove računarske tehnologije.

Većina nacionalnih zakona definišu je kao isključivo reprodukovanje seksualnih dečijih slika. Pri definisanju dečije pornografije potrebno je identifikovati žrtve i eksploatatore. Nesporno je da su žrtve dečaci i devojčice (maloletnici do 18 ili do 16 godina). Što se identifikacije eksploatatora (oni koji seksualno uznemiravaju i eksploatišu decu u komercijalnom konteksu kroz produkciju, distribuciju ili kolekciju dečije pornografije) tiče najčešće se pod njima podrazumevaju : proizvođači, distributeri, posrednici, kolekcionari, pedofili i druge osobe sa devijantnim pornografskim seksualnim ponašanjem.

14.9. Kompjuterski kriminalitet kao elemenat kriminološkog fenomena

Među najznačajnije karateristike računarskog kriminaliteta koje ukazuju na njegove specifičnosti i potrebu izdvajanja u posebnu kategoriju kriminaliteta su brzina izvršenja krivičnog dela, stručnost njegovih učinilaca, internacionalnost, visoka tamna brojka, enormno velike štete, način izvršenja krivičnog dela (modus operandi), sredstvo ili cilj vršenja krivičnog dela, objekat izvršenja krivičnog dela itd.

Štete koje nastanu izvršenjem krivičnih dela računarskog kriminaliteta su astronomske. Visoka tamna brojka onemogućava utvrđivanje tačnog iznosa štete, ali jedno je sigurno da su one daleko veće nego one nanete klasičnim krivičnim delima. Tako recimo u SAD-u štete od računarskog kriminala se procenjuju na oko 63 milijarde dolara godišnje dok npr. samo industrija softvera godišnje izgubi oko 2,9 milijardi dolara od softverskog piratstva.

211

Računar može biti cilj napada ili manipulacije, ili korišćen kao sredstvo manipulacije za napad na drugi cilj. Kada je računar cilj tada se radi o nekoj vrsti onesposobljavanja, kao što je: unošenje virusa, programskih ili logičkih bombi, brisanje podataka i programa na magnetnim medijima, uništenje dela ili cele opreme, računarska špijunaža i sl.

Računari kao objekt kriminalnog napada mogu se javiti u različitim slučajevima, od krađe računara kao opreme, korišćenje računara za sticanje protipravne koristi, krađe informacije, sve do hakerskog upada u računarski sistem, odnosno mreže računara.

Fenomenološka dimenzijaDo nedavno, broj učinjenih dela računarskog kriminaliteta bio je zanemarljiv u odnosu na klasične forme kriminaliteta, međutim od 90-tih godina prošlog veka on doživljava ekspanziju, kako u broju učinjenih dela, tako i u broju najraznovrsnijih oblika u kojima se pojavljuje.

Procenjuje se da danas na Internetu ima oko 1.300 mil. stanovnika zemlje a da se svaki stoti bavi kompjuterskim kriminalitetom. U svakoj minuti izvrši se 54.000 neovlašćenih upada u računarske sisteme.

U teoriji se mnogo raspravljalo na temu, da li ovaj oblik kriminaliteta ulazi u delatnost organizovanog kriminaliteta ili je podvrsta kriminaliteta „Belog okovratnika“.

Italijan Karlo Sarcana daje jednu interesantnu kategorizaciju ovog oblika kriminaliteta svrstavajući ga u kriminalitet „Sivog okovratnika“, koji uključuje ljude iz klase bele kragne i klase plave kragne, koja obuhvata fizičke radnike.

S obzirom da najveći broj učinilaca ovih dela dolazi upravo iz redova lica koja koriste svoj intelekt, obrazovanje, obučenost i prednosti koje im pruža njihova hijerarhijska pozicija, odnosno prava, ovlašćenja i mogućnosti koji proističu iz tih pozicija, možemo zasigurno reći da kompjuterski kriminalitet predstavlja podvrstu kriminaliteta „Belog okovratnika“.

Međutim, činjenica je da se kompjuterski kriminalitet sve češće pojavljuje u formi organizovanog kriminaliteta uključivanjem računara u organizovanu prostituciju, pornografiju, rasturanje droge, klađenje, pranje novca, zelenašenje itd.

212

Stoga, možemo zaključiti da ovaj oblik kriminaliteta ima obeležja i kriminaliteta „Belog okovratnika“ i organizovanog kriminaliteta, te da njegovi pojavni oblici mogu biti podvrsta i jednog i drugog, ali s obzirom na specifičnosti ipak bi trebalo ga posmatrati i proučavati kao posebnu sui generis vrstu kriminaliteta.

Modus operandiOno što smo već istakli je da je karakteristika računarskog kriminaliteta mnoštvo njegovih pojavnih oblika i raznolikost načina njegovog izvršenja.

Kao način izvršenja „kompjuterski kriminalci“ često koriste manipulacije nad ulaznim podacima, koje se sastoji se u dodavanju podataka, izostavljanju podataka, izmeni postojećih podataka, zamena postojećih podataka i brisanje postojećih podataka u računar.

Takođe, krivična dela mogu se vršiti zloupotrebom izlaznih podataka sa računara, koji predstavljaju poverljive informacije. Tehnika koja se pri tom koristi je kopiranje datoteka, softvera ili programa.

Najsloženiji i najsofisticiraniji način izvršenja krivičnih dela računarskog kriminaliteta predstavlja programiranje. Postoje brojne tehnike kao što su virusi, crvi i dr.

Neovlašćeni pristup računarskom sistemu je česta pojava, te u slučaju nepostojanja zaštitnih mera, hakeri mogu biti za korisnike veliki problem. Za neovlašćeni pristup koriste se razne tehnike:

o „Maskiranje“ (Masquerading)- napadač se pretvara da je autorizovan korisnik, koristeći se informacijama o legalnom korisniku pokušava da pristupi sistemu i njegovom sadržaju.

o „Prisluškivanje“ (Wiretapping)- sastoji se u tajnom presretanju računarske konverzacije.

Ostale ređe upotrebljivane tehnike su: prikrivanje kanala (covert channels), aktivna infiltracija (piggybacking), elektronsko prisluškivanje, široko-skalno skeniranje mreže, ometanje servisa itd.

14.10. Etiološka analiza

Kao što postoje brojni pojavni oblici računarskog kriminaliteta, tako su brojni i raznoliki njegovi uzroci. Među tim uzrocima treba razlikovati one

213

koje se nalaze u samoj osobi učinioca (subjektivni) od onih koji se nalaze izvan njega (objektivni).

Objektivni uzrociU objektivne uzroke računarskog kriminaliteta spada sve izraženije pojeftinjenje opreme i njena minijaturizacija, uključivanje subjekata organizovanog kriminaliteta, prenosa svih vrsta i obima evidencija i poslovanja na računar, neupućenost žrtava, nestručnost osoba zaduženih za otkrivanje krivičnih dela, ranjivost računarskih sistema, dostupnost podataka širokom krugu službenog i tehničkog osoblja, neizgrađenost krivičnopravnog sistema sankcionisanja ove vrsta delikata, nove prostorne granice za izvršenje ovih krivičnih dela, njihovo inžinjersko planiranje, povećanje moći pojedinca, glorifikacija kompjuterskih kriminalaca, nepostojanje informatičke etike, nestručnost tehničkog osoblja koje se bavi zaštitiom informacionih sistema, sve ćešća pojava zanemarivanja nadzora i vaspitanja maloletnika od strane roditelja itd.

Računar omogućava učiniocu krivičnog dela da svoje akcije detaljno, precizno i inženjerski planira, i da sa alternativnim planovima smanji rizik neuspeha i rizik da bude otkriven na minimum.

Širenje informatičke pismenosti, visoka stopa rasta prodaje računarske tehnike, a posebno personalnih računara, povećava broj potencijalnih kriminalaca.

Kompjuterski kriminalitet je teško suzbijati i zaustaviti ga jer ni primena najsofisticiranijih metoda tehničke i fizičke zaštite i pravne prevencije i represije ne jamče dovoljan stepen zaštite.

Subjektivni uzrociSubjektivni uzroci su oni koji neposredno utiču na izvršioca računarskog kriminalnog dela. Tu spadaju: motivacija, otuđenost, frustracija, psihička oboljenja, stavovi pojedinaca, želja za povećanjem uzbuđenja pri upadu i mogućem otkrivanju, želja za postizanjem većeg ugleda i slave u računarskom podzemlju, „zavisnost“ od računarske tehnologije itd.

Najčešći motivi koji uzrokuju ova krivična dela: finansijski razlozi, ekonomska konkurencija, sindrom Robina Huda, fenomen situacije, tehnički sindrom, lični stav, loš primer, emotivni razlozi, mentalni problemi, karakterne crte, politika, ideologija i etički kodeks.

214

S obzirom na izraženu raznovrstnost subjektivnih i objektivnih uzroka računarskog kriminaliteta, on se mora proučavati ne samo kao pravni, već i kao sociološki, ekonomski, filozofski, etički i drugi fenomen, u cilju efikasnog preventivnog delovanja i sprečavanja njegove pojave.

14.11. Viktimološki pristup

Viktimologija (lat. Victima=žrtva, gr. Logos=nauka) je grana kriminologije koja proučava odnos žrtve i zločinca, ulogu žrtve u nastanku zločina i sl.

Žrtve računarskog kriminaliteta mogu biti pojedinci, pravna lica, ali i sama država. Računarski sistemi pojedinaca su vrlo osetljivi, te računaru korisnika i njegovim poverljivim ličnim podacima može se lako pristupiti bez ovlašćenja.

Nad kompanijom se može izvršiti haking tako da joj sajt na Internetu bude oštećen, da bude žrtva distribuiranog sprečavanja ili ograničavanja pristupa računarskoj mreži, da joj vlasnički ili korisnički podaci budu pokradeni, da poverljivost privatnih podataka zaposlenih ili korisnika budu ugroženi ili zaraženi virusima.

Državna bezbednost, javna sigurnost i osnova privrede jedne države može biti ugrožena deliktima računarskog kriminaliteta. Najčešće žrtve napada su kreditno dobro stojeće organizacije, kreditne agencije, univerziteti, banke, osiguravajuća društva, dnevni listovi i časopisi, vladine i vojne komunikacione službe, pošte, ali i pojedinci.

Oštećeni u velikom broju slučajeva nisu uopšte ni svesni da su postali žrtve računarskog kriminaliteta. Naime, kod klasičnih krivičnih dela šteta oštećenog se najčešće manifestuje u nekom fizičkom, realnom vidu, što se može čulno opaziti, međutim to nije ovde slučaj. Ako se recimo radi o krađi informacija, ona ostaje i dalje u pritežanju vlasnika. On trpi štetu zbog toga što je učinilac ilegalnom intervencijom u proces obrade, skladištenja ili prenosa podataka došao do saznanja o njima.

Često se dešava da oštećeni sazna tek kasnije za izvršenje krivičnog dela, a u nekim slučajevima karakteristično je da je oštećeni odmah saznao da je postao žrtva krivičnog dela računarskog kriminaliteta ali ne podnosi prijavu zbog straha od gubitka poverenja poslovnih partnera. Ovakav stav žrtava doprinosi velikoj tamnoj brojci u ovoj oblasti. Učinioci, videvši da

215

žrtva ne želi da prijavi krivično delo kako bi izbegla gubitak klijenata, mogu biti dodatno motivisani da isto delo ponovo učine.

U cilju prevencije ovog vida kriminaliteta, ponašanje žrtve prilikom korišćenja računarske tehnologije i njeno držanje posle učinjene povrede, vrlo je značajno, pa se mora raditi što više na edukaciji žrtve i povećanju saradnje sa organima gonjenja.

Iako se čini da je sam čovek postao žrtva sopstvene genijalnosti, zbog opasnosti koju napredak ove vrste nosi sa sоbom, nadajmo se da dovoljno uređeno društvo može učiniti da napredak tehnologije bude samo na dobrobit celoga čovečanstva, a ne na njegovu štetu.

14.12. Kompjuterski kriminalitet u našem zakonodavstvu

Usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije (Sl.glasnik RS br. 39/2003) aprila 2003.god. u sistem krivičnog prava naše zemlje uvedeno je više kompjuterskih (računarskih) krivičnih dela. Na taj način naša zemlja je ispunila svoju obavezu preuzetu ratifikovanjem Konvencije o sajber kriminalu iz 2001.godine i pridružila se nizu zemalja koje se na različite načine (preventivnim i represivnim merama) pokušavaju suprostaviti različitim oblicima i vidovima zloupotrebe računara.

U međuvremenu, Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 29.09.2005.godine Krivični zakonik. Isti je objavljen u „Sl. glasniku RS“ br.85, od 6.oktobra 2005.god., a stupio na snagu 1.1.2006.god. On je dosta sličan prethodnom zakonu i takođe sadrži set krivičnih dela iz oblasti računarskog kriminaliteta.

Čl. 199. KZ - NEOVLAŠĆENO ISKORIŠĆAVANJE AUTORSKOG DELA ILI PREDMETA SRODNOG PRAVA

Objekat krivičnog dela – autorsko delo ili predmet srodnog prava.Radnja izvršenja krivičnog dela – neovlašćeno objavljivanje, umnožavanje ili na drugi način javno saopštavanje autorskog dela, interpretacije, fonograma, videograma, emisije, računarskog programa ili baze podataka.Posledica krivičnog dela – nastupanje štete za tvorca autorskog dela ili predmeta srodnog prava.Vinost – umišljaj.

216

Krivična sankcija – za prva dva osnovna oblika zatvor do tri godine, za teži oblik zatvor od tri meseca do pet godina, a za posebni oblik novčana kazna ili zatvor do tri godine.

Čl. 298. KZ – OŠTEĆENJE KOMPJUTERSKIH PODATAKA I PROGRAMA

Objekat krivičnog dela – računarski podatak ili računarski program.Radnja izvršenja krivičnog dela – neovlašćeno brisanje, izmene, oštećenje, prikrivanje ili na drugi način činjenje neupotrebljivim računarskih podataka ili programa.Posledica krivičnog dela – nastupanje neupotrebljivosti podataka ili programa.Vinost – umišljaj.Krivična sankcija – za osnovni oblik dela propisana je novčana kazna ili zatvor do jedne godine, a za teži oblik zatvor od tri meseca do tri godinem dok je za najteži oblik propisana kazna zatvora od tri meseca do pet godina.

Čl. 299. KZ – RAČUNARSKA SABOTAŽA

Objekat krivičnog dela – računarski podatak, računarski program, računar ili drugi uredjaj za elektronsku obradu ili prenos podataka, koji su od značaja za državni organ, javne službe, ustanove, preduzeća ili druge ustanove.Radnja izvršenja krivičnog dela – unošenje, brisanje, oštećenje, prikrivanjem ili na drugi način činjenje neupotrebljivim računarskog podatka ili programa;Uništenje ili oštećenje računara ili drugog uredjaja za elektronsku obradu i prenos podataka.Posledica krivičnog dela – nastupanje uništenja ili oštećenja računarskih podataka ili programa ili uništenje ili oštećenje računara ili drugih uredjaja za elektronsku obradu i prenos podataka.Vinost – umišljaj.Krivična sankcija – Kazna zatvora od šest meseci do pet godina

Čl. 300. KZ – PRAVLJENJE I UNOŠENJE KOMPJUTERSKIH VIRUSA

Objekat krivičnog dela – tudj računar ili računarska mreža.Radnja izvršenja krivičnog dela – pravljenje računarskog virusa odnosno unoenje računarskog virusa u tudj računar ili računarsku mrežu.

217

Posledica krivičnog dela – ugrožavanje tudjeg računara ili računarske mreže odnosno prouzrokovanje štete drugome.Vinost – umišljaj.Krivična sankcija – kazna za prvi oblik dela je novčana kazna ili zatvor do šest meseci, a za drugi oblik novčana kazna ili zatvor do dve godine.

Čl. 301. KZ – RAČUNARSKA PREVARA

Objekat krivičnog dela – podaci koji se elektronski obradjuju ili se njihovo prenošenje vrši elektronskim putem..Radnja izvršenja krivičnog dela – unošenje netačnih podataka, propuštanje unošenja tačnog ili lažno prikazivanje podataka.Posledica krivičnog dela – uticanje na rezultate elektronske obrade podataka tako da su oni drugačiji nego što su bili da nije preduzeta radnja izvršena.Vinost – umišljaj.Krivična sankcija – kazna za osnovni oblik je novčana ili zatvor do tri godine, za teži oblik zatvor od jedne do osam godina, a za najteži oblik od dve do dvadeset godina. Za lakši oblik predvidjena je novčana kazna ili zatvor do šest meseci.

Čl. 302. KZ – NEOVLAŠĆENI PRISTUP ZAŠTIĆENOM RAČUNARU, RAČUNARSKOJ MREŽI I ELEKTRONSKOJ OBRADI PODATAKA

Objekat krivičnog dela – zaštićeni računar, računarska mreža i elektronska obrada podataka.Radnja izvršenja krivičnog dela – neovlašćeno uključivanje u računar ili računarsku mrežu kršenjem mera zaštite odnosno upotreba podataka dobijenih na ovaj način.

Posledica krivičnog dela – ostvarivanje neovlašćenog pristupa zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka.Vinost – umišljaj.Krivična sankcija – kazna za prvi oblik dela je novčana kazna ili zatvor do šest meseci, a za drugi oblik novčana kazna ili zatvor do dve godine, a za treći oblik zatvor do tri godine.

Čl. 303. KZ – SPREČAVANJE I OGRANIČAVANJE PRISTUPA JAVNOJ MREŽI

Objekat krivičnog dela – javna računarska mreža.

218

Radnja izvršenja krivičnog dela – sprečavanje i ometanje pristupa javnoj računarskoj mreži.Posledica krivičnog dela – nastupanje nemogućnosti ili nastupanje ograničenja pristupa javnoj računarskoj mreži.Vinost – umišljaj.Krivična sankcija – kazna za osnovni oblik je novčana kazna ili zatvor do jedne godine, a za teži oblik do tri godine.

Čl. 304. KZ - NEOVLAŠĆENO KORIŠĆENJE RAČUNARA ILI RAČUNARSKE MREŽE

Objekat krivičnog dela – računar ili javna računarska mreža.Radnja izvršenja krivičnog dela – neovlašćeno korišćenje kompjuterskih usluga i računarske mreže.Posledica krivičnog dela – nastupanje štete za davaoce kompjuterskih usluga ili korisnika računarske mreže.Vinost – umišljaj.Krivična sankcija – novčana kazna ili zatvor do tri meseca.

U odnosu na stanje pre 2003.godine, kada KZ nije poznavao računarska krivična dela, uvođenje ovih inkriminacija značio je veliki napredak. Međutim, postavlja se pitanje zašto se nije išlo šire. Izostala je inkriminacija nekih oblika koji mogu biti veoma štetni, kao što je: računarsko falsifikovanje,računarska dečija pornografija, računarska špijunaža, i drugi predviđeni međunarodnim preporukama i konvencijama.

14.13. Pitanje postupka-sudske nadležnosti u predmetima računarskog kriminaliteta

Pretkrivični postupak u elektronskoj sredini

a) Specifičnost otkrivanja i razjašnjavanja

Najčešći način na koji se dolazi do informacija o izvršenim krivičnim delima koja se mogu kvalifikovati kao kompjuterski kriminalitet jesu prijave radnika u oštećenom preduzeću, anonimne i pseudonimne prijave građana, nadzor i kontrola računarskog sistema od strane policije.

U prikupljanju potrebnih podataka o krivičnom delu može se koristi izvor podataka sa svetske globalne mreže, pre svega sa pomenutog

219

sistema 24/7, koji omogućava efikasno dobijanje informacija bez čekanja, tako što formalni zahtevi za saradnjom mogu uslediti i nakon samog obavljanja razmene podataka. Takođe, evidencije Interpola, kojima se pristupa na isti način predstavljaju važan izvor informacija.

Operativno taktičke radnje i istražne procedure sprovode se timski. U sastav jedinica za rešavanje računarskog kriminaliteta obično ulaze: specijalisti za informatičke tehnologije, operativni radnici upućeni u kriminalističku obradu podataka i rukovanje materijalnim dokazima, rukovodilac informatičke službe, po potrebi stručnjaci za finansije i računovodstvo i drugi eksperti, a u izvesnim slučajevim mogu se uključiti i uniformisana službena lica. Često se pored eksperata iz oblasti informatike u razjašnjavanju dela koristi i rad psihologa, u smislu izrade psihološkog profila učinioca i predviđanja njegovih aktivnosti i ponašanja.42

U oblasti suzbijanja računarskog kriminala potrebno je primenjivati i specijalne istražne tehnike kao što su elektronsko praćenje, presretanje elektronskih komunikacija ili druge oblike nadzora. Za primenu ovih tehnika neophodno je najpre izgraditi zakonski i institucionalni okvir, kao i izvršiti edukaciju i osposobljavanje pripadnika policije za elektronsko praćenje.

Indicije koje ukazuju na verovatnoću da je krivično delo izvršeno su: sumnjiva objašnjenja za propuste u radu; kopiranje podataka bez logičnog razloga; zamena, brisanje, modifikacija datoteka; korišćenje ključnih dokumenata bez potpisa ovlašćenog lica ili falsifikovanje potrebnog potpisa; pojava lažnih zapisa; datoteke se ne čuvaju do predviđenog datuma; radnici rade nepotrebno prekovremeno; povlačenje pojedinaca u samoću; kontrola se obavlja nesavesno i nerado; iznenadne promene u načinu života; neočekivane promene u opterećenju računara i potrošnji materijala; povećana osetljivost na rutinska pitanja; hronične primedbe korisnika, i mušterija; žalbe zaposlenih;primedbe na nedozvoljene aktivnosti se ignorišu; pokušaj pokrivanja neregularnosti i neefikasnosti; bezrazložno odbijanje odmora ili napredovanja u poslu; poznavanje prilika i okolnosti na mestu izvršenja dela; kriminalna prošlost; psihološko dejstvo na učinioca; česte pojave „greške računara“, odnosno pokušaj izvršenja ilegalnih aktivnosti koje su rezultirale „greškom računara“ ili se žele pokriti „greškom računara“.

42 Nikolić Vesna, op.cit.,str.263-274

220

Eventualni elektronski dokazi koji bi poslužili otkrivanju i razjašnjavanju računarskog kriminaliteta, zavise od načina izvršenja konkretnog krivičnog dela koje je direktno ili posredno povezano sa računarom i kompjuterskim mrežama. Kao relevantni dokazi mogu da posluže sve vrste memorija na kojima se skladište elektronske informacije (hard diskovi, fleš memorije, optički kompakt diskovi i dr.), tekuće i neko prethodno (back-up) stanje podataka, svi elektronski dnevnici (log-ovi), štampani izveštaji izvedeni sa svih vrsta elektronskih memorija, izvorna (Source) i izvršna (exe, com) verzija programa, hardverska i telekomunikaciona oprema.

b) Saradnja sa državnim i međunarodnim organima, davaocima komunikacionih usluga i davaocima usluga Interneta

U novim preporukama međunarodnih organizacija za borbu protiv računarskog kriminala savetuje se uvođenje obaveze saradnje provajdera servisa u istragama, kao i radnika u elektronskim kompjuterskim centrima ako je u pitanju interna mreža, u vidu adekvatne dokumentacije o korisnicima i aktivnostima koje sprovode, omogućavanja pristupa toj dokumentaciji, kao i nadziranja komunikacionih kanala, u slučajevima opsežnih istraga, odnosno težih krivičnih dela, shodno za to propisanim zakonima.

Krivični postupak u elektronskoj sredini

a) Pitanje sudske nadležnosti u vezi sa otkrivanjem i istragama

S obzirom da su elektronski podaci dostupni sa svake tačke na mreži i kako mreža čini fizičke granice manje relevantnim, moraju se ustanoviti drugi kriterijumi sudske nadležnosti različiti od tradicionalnih. Stoga, inicijative poput Konvencije Saveta Evrope o računarskom kriminalu pružaju međunarodnoj zajednici dragoceno uputstvo.

Mada ništa ne sprečava nijednu zemlju da vodi slučaj na domaćem terenu (ukoliko ima odgovarajuće zakone za to), bilo bi mudro da inostrani organi uspostave komunikaciju i odrede da li vođstvo treba da preuzme jedna ili više njih. U ovom kontekstu, nije reč da li zemlja može da uspostavi sudsku nadležnost nad okrivljenim ili krivičnim delom već da li i ostale zemlje imaju interes za procesuiranje krivičnog dela i da li kooperativni pristup može doneti bolje rešenje. Konvencija Saveta Evrope podstiče takve konsultacije u najvišem mogućem stepenu.

221

b) Posebni državni organi za sprečavanje i suzbijanje računarskog kriminaliteta

Na osnovu obaveza proisteklih iz Konvencije o Sajber kriminalu, Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, koji se stupio na snagu 27.07.2005.god.

Za teritoriju Republike Srbije sva prvostepena suđenja po odgovarajućim predmetima u nadležnosti su Veća za borbu protiv visokotehnološkog kriminala Okružnog suda u Beogradu, dok je za odlučivanje u drugom stepenu nadležan „neposredno viši sud“, tj. Vrhovni sud Srbije, a od 2007.god. po ovim predmetima kao neposredno viši sud odlučivaće Apelacioni sud.

Otkrivanje dela visokotehnološkog kriminala vrši se u pretkrivičnom postupku, kojim rukovodi posebni tužilac, odnosno njegov zamenik sa kojim neposredno sarađuje Služba za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.

Ta Služba u organizacionom smislu definitivno pripada policiji, ali istrovremeno predstavlja servis posebnog tužilaštva.

U Ministarstvu unutrašnjih poslova trenutno ne postoji posebna organizaciona jedinica koja se bavi sprečavanjem i suzbijanjem računarskog kriminala, osim odseka za suzbijanje računarskog kriminala, koji je sistematizovan u okviru Službe za borbu protiv organizovanog kriminala Uprave kriminalističke policije (SBPOK).

c) Posebnosti dokaznih sredstava

Zbog specifičnosti krivičnih dela računarskog kriminaliteta, svi dokazi moraju biti prikupljeni i obezbeđeni tokom pretkrivičnog postupka i istrage, u kojoj će često biti potrebna i ekspertiza od strane stručnog lica-sudskog veštaka odgovarajuće struke. U oblasti informacionih tehnologija neophodna su specifična znanja i iskustva, a posebno je važno stalno praćenje novih tehnologija, kako bi se uslovima stalnog razvoja i ekspanzije održao potreban nivo znanja, potrebnog da se uspešno obavi postavljeni zadatak. Ogromno znanje i iskustvo u ovoj oblasti često imaju lica koja nemaju visoko obrazovanje ni veliko životno iskustvo, ali su fanatični entuzijasti, koji prate sve inovacije i za koje tako reći nema tajni u oblasti visokih informacionih tehnologija.

222

Sam pretkrivični i krivični postupak kod krivičnih dela računarskog kriminaliteta, zahteva posebnu stručnost pripadnika policije i pravosudnih organa (tužilaca i sudija). Oni moraju imati specifična znanja iz oblasti informacionih tehnologija, koje im je potrebno naročito prilikom primene operativno-taktičkih radnji i mera i istražnih radnji. Vršenje uviđaja, prikupljanje obaveštenja, pretres, rekonstrukcija, veštačenje, privremeno oduzimanje predmeta, ispitivanje okrivljenog i saslušanje svedoka itd., trebalo bi sprovoditi po poznatim kriminalističkim načelima, uz obavezno prilagođavanje specifičnostima tragova i predmeta računarskog krivičnog dela, vodeći strogo računa o procesnim odredbama kako se ne bi dovela u pitanje relevantnost pronađenih tragova i dokaza.

Jedan od najvećih problema vezano za otkrivanje i krivično gonjenje računarskog kriminaliteta predstavljaju elektronski dokazi. Elektronski dokazi su informacije i podaci vezani za krivični postupak koji su ukladišteni ili se prenose putem elektronskih uređaja. Oni su veoma osetljivi i mogu biti izmenjeni, oštećeni ili uništeni rukovanjem ili pregledom. Zbog toga je potrebna posebna opreznost u njihovom sakupljanju, obezbeđenju, dokumentovanju i tumačenju.

d) Međunarodna pravna pomoć

S obzirom da kompjuterski kriminalitet predstavlja jedan od najčešće vršenih oblika transnacionalnog kriminala, neophodna je međunarodna saradnja kroz razmenu informacija o kriminalnim organizacijama i slučajevima.

Obim i oblik međunarodne saradnje sa inostranim organima određeni su unutrašnjim zakonima svake zemlje, ali i međunarodnim sporazumima. Izvesno kriminalno ponašanje može biti sankcionisano u jednoj zemlji, a u drugoj ne, što opet ukazuje na neophodnost homogenizacije i međunarodne standardizacije u cilju uspešne borbe protiv ovog oblika transnacionalnog kriminaliteta.

Konvencijom Saveta Evrope o računarskom kriminalu rešava se pitanje ekstradicije između država potpisnica. Tako, svi prestupi opisani u Konvenciji smatraju se krivičnim delima koja podležu izručenju, bez obzira da li zemlja od koje se traži izručenje ima ili nema poseban sporazum o ekstradiciji sa zemljom koja traži izručenje.

Putem odredbi o međunarodnoj krivičnopravnoj pomoći, domaćim organima je omogućeno da razmenjuju informacije o kriminalnim

223

organizacijama i slučajevima. Organi otkrivanja i gonjenja mogu u istragama da koriste dokazne materijale iz drugih zemalja, da traže da oni budu obezbeđeni i dostavljeni od strane organa u toj zemlji.

14.14. Pravni standardi i vrste računarskog kriminaliteta

Zaštita privatnostiKorišćenje informatičke tehnologije omogućilo je da se velike količine prikupljenih podataka, s najrazličitijih područja ljudske delatnosti, poput finansija, trgovine, prometa, kulture, prava i dr., zajednički obrade na kvalitativno drugačiji način nego ikada pre. Pojava globalne računarske mreže-Interneta još u većoj meri je otvorila mogućnosti pristupa takvim podacima, što je dovelo do toga da velike banke podataka koje sadrže podatke o pojedincima, mogu biti nekontrolisano korišćene kako od strane državnih i javnih institucija tako i od strane privatnih kompanija i korporacija, banaka, javnih i kreditnih ustanova, pa čak i pojedinaca.

Iz toga je proisteklo i jedno od osnovnih ne samo pravnih, već i etičkih pitanja današnjice - pitanje zaštite podataka pohranjenih u takvim informacionim sistemima. Pod tim se uglavnom misli na zaštitu privatnosti građana.

Karakteristike i klasifikacija učinilacaIstovremeno sa stvaranjem tehničke osnove, stasala je i nova generacija mladih ljudi koji su prihvatili i usvojili sve blagodeti koje pružaju nove tehnologije, ali među njima ima i onih kojima to nije dovoljno, te se iz raznoraznih pobuda žele njome koristiti i za ostvarenje svojih nečasnih, nemoralnih, koristoljubivih i drugih štetnih ciljeva.

Kada govorimo o karakteristikama učinilaca krivičnih dela računarskog kriminaliteta moramo imati na umu da one nisu jedinstvene i da se razlikuju u zavisnosti od kategorije kojoj pripadaju učinioci. Postoji u teoriji i praksi mnogo podela učinilaca krivičnih dela računarskog kriminaliteta i to po raznim kriterijumima. Pri tom se polazi najčešće od motiva i ciljeva koje žele postići, zatim prema stepenu društvene opasnosti do koje dovodi njihova aktivnost, ali i prema stručnom znanju, objektima ugrožavanja, sredstvima kojima se koriste da bi ostvarili svoje namere i sl.

Svi kompjuterski kriminalci se mogu podeliti u nekoliko osnovih grupa.

224

Prvu grupu čine Hakeri (eng. Hacker) - korisnici računarskih sistema i mreža koji pronalaze ilegalne puteve za neovlašćeni pristup bazama podataka. Ono što je njihova karateristika je da su to časni ljudi, koji imaju svoj kodeks i svoju kulturu, a propuste koje otkriju u informacionim sistemima ne zloupotrebljavaju već samo na njih ukazuju u svrhu zaštite tuđe privatnosti i sprečavanja nastanka štete.

Drugu grupu čine Krekeri (eng. Carckers) i oni predstavljaju ozbiljne kriminalce koji mogu da prouzrokuju velike štete. Krekeri se mogu podeliti na Vandale koji imaju cilj da unište računarski sistem u koji neovlašćeno upadnu , Jokere (eng. Jokers) koji su najbezopasnija vrsta Krekera koja ima za cilj da u provaljenom računarskom sistemu menja zvuk, vizuelne efekte itd., Brejkere (Breakers) koji neovlašćenim upadom u komjuterski sistem žele da ukradu novac, softver, izvrše špijunažu itd., Lamere koje čine uglavnom maloletnici koji koriste izume nekih ozbiljnijih Krekera samo u cilju da nekome naprave štetu. Zatim tu su Frikersi (phone+break= phreak), oni koriste informacione sisteme da bi izbegli plaćanje telefonskih računa, tako što krađom informacija i pristupnih brojeva prebacuju svoje telefonske račune drugim ljudima, Cardersi koji koriste tuđe kreditne kartice za plaćanje svojih računa i Kolektorse (Collectors) koji koriste računarsku tehnologiju da bi dobili brojeve kreditnih kartica i nekih drugih dragocenih informacija u nameri da te informacije prodaju.

Posebna vrsta su Kompjuterski pirati koji su se specijalizovali za ilegalno probijanje zaštićenih sistema licenciranih softvera, da bi zatim prodali dobijene informacije.

Subjektivna i objektivna odgovornostU našem pravu, kao i u pravu većine evropskih zemalja, nije predviđena krivična odgovornost pravnih lica.

Jedna od novina koju donosi Sajber Konvencija Saveta Evrope je to da je predviđena odgovornost i za pravna lica iz čijeg okruženja je zloupotreba učinjena.

14.15. Vrste računarskog kriminaliteta

Prema jednoj od mogućih klasifikacija, kod koje se kao kriterijum podele javlja posledica izvršenja, razlikujemo: 1) Ekonomski kompjuterski kriminalitet (komjuterska prevara, sabotaža, krađa, haking, unošenje i distribucija virusa, piratstvo softvera); 2) Politički kompjuterski

225

kriminalitet (kompjuterski terorizam i špijunaža) i 3) Kršenje privatnosti (ilegalno prikupljanje podataka o ličnosti, korišćenje netačnih podataka).

Evropska konvencija o komjuterskom kriminalu predviđa 4 grupe dela: 1.dela protiv poverljivosti, integriteta i dostupnosti kompjuterskih podataka i sistema, 2. dela vezana za računare, 3.dela vezana za sadržaje i 4 .dela vezana za kršenje autorskih i srodnih prava.

Krivične sankcije prema učiniocima krivičnih dela protiv bezbednosti kompjuterskih podataka, problemi ntretmana učinilaca u penecijalnim ustanovama

Jedne od mera prevencije računarskog kriminaliteta koja dobija u zadnje vreme sve veći značaj su krivične sankcije. Neke zemlje u rešavanju ovog problema stavljaju krivične sankcije u drugi plan, te propisuju blage kazne i to najčešće novčane, ali sve je više onih koji u rešavanju ovog problema posvećuju posebnu pažnju krivičnim kaznama, te su u svojim krivičnim zakonima predvidele izuzetno visoke kazne za učinioce ovih dela.

Međutim, ono što je karakteristično za sve zemlje je da je broj osuđenih lica koja su učinila neka od krivičnih dela računarskog kriminaliteta izuzetno mali, iako je broj učinjenih zloupotreba ogroman, što sve ukazuje da još ne postoji adekvatan sistem represije.

Iz različitih izvora može se saznati da samo 3% uhapšenih kompjuterskih kriminalaca završi u zatvoru, da od 1% otkrivenih, od kojih je 20% zakonski gonjeno, samo 5% bude osuđeno i kažnjeno.

14.16. Sprečavanje i suzbijanje računarskog kriminaliteta

Kako nema potpuno sigurnih kompjuterskih sistema, već samo onih u čiji rad i rezultate rada možemo imati manje ili veće poverenje, neophodna je efikasna pravna zaštita, a posebno krivičnopravna kojom se štite najvažnija dobra unutar društva. Njen zadatak je da pravovremeno nađe odgovore i sveobuhvatno pruži zaštitu najvažnijim dobrima i interesima koji su uslov nesmetanog funkcionisanja i korišćenja informacionih resursa. Međutim, kako sama krivičnopravna zaštita nema karakter neposredne aktuelne zaštite temeljnih vrednosti pojedinca i društva, jer krivično pravo nastupa kad je neko delo već učinjeno, post faktum, njen je smisao ponajpre u njenom preventivnom delovanju, a na području

226

računarskog kriminaliteta u pogledu generalne (opšte) prevencije, usmerene na nečinjenju takvih dela.

Mora se nastojati pravovremeno, vodeći računa o iskustvima razvijenih zemalja i inicijativama regionalnih i međunarodnih organizacija, odgovoriti na zloupotrebe računarske tehnologije, ne čekajući da se one dogode i kod nas, jer je izvesno da će do toga doći pre ili kasnije.

Krivično pravo propisuje krivična dela iz oblasti računarskog kriminaliteta za čija izvršenja predviđa visoke kazne za učinioce, štiteći interese onih koji su ugroženi i istovremeno preventivno delujući na druge da se suzdrže od takvih radnji.

Pored toga, u cilju prevencije računarskog kriminaliteta pravo mora uspostaviti obavezu primene bezbednosnih mera i regulisati korišćenje kriptografije.

Kod nas nije regulisana obaveza primene bezbednosnih mera, kako u privatnom tako i u javnom sektoru. Nizak stupanj informatičke pismenosti, nedovoljna ulaganja u zaštitu i nerazvijena svest o mogućim zloupotrebama, kao i drugi razlozi, nalažu hitno donošenje zakona o obaveznoj primeni minimuma bezbednosnih mera kada su u pitanju javne službe i svi oni koji raspolažu ličnim podacima građana ili drugim podacima od šireg društvenog interesa.

Takođe, primena kriptografskih metoda danas je nužan preduslov zaštite i sigurnosti podataka, odnosno komunikacije između korisnika. Enkripcijom (šifrovanjem) štiti se tajnost podataka pohranjenih na nekom mediju ili prenošenih putem komunikacionih kanala. Iako je u mnogim zemljama uvedena zabrana korišćenja kriptografskih alata (programa za enkripciju) iz razloga što se ona sve više koristi i u nezakonite aktivnosti i komunikaciju između špijuna, pedofila, članova narkomafije i drugih opasnih kriminalaca, nemogućnost korišćenja jakih enkripcijskih alata bitno smanjuje sigurnost podataka i komunikacije, te je za očekivati da će sa ekspanzijom računarskog kriminaliteta takva zabrana uskoro biti ukinuta.

Moralno i tehnološko obrazovanje novih korisnika računara

Na jednom širem preventivnom planu potrebno je da u društvu zaživi svest da računari osim svoje korisne funkcije, mogu i te kako da posluže kao efikasno sredstvo za izvršenje krivičnih dela i da na taj način prouzrokuju ogromne štete. Dakle, nužno je razvijati svest o ovom

227

opasnom vidu kriminaliteta, koji po nekim pokazateljima predstavlja delikvenciju budućnosti. Ovo se može postići obrazovanjem i razvojem etike korišćenja računarske tehnologije.

Informatičko obrazovanje je vrlo bitan faktor prevencije, koga treba sprovoditi na svim nivoima, od osnovnih škola do fakulteta, od proizvodnje do zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Ono podiže svest o štetnosti i opasnosti od računarskog kriminaliteta i mogućim posledicama takvih radnji, kod svih onih koji na bilo koji način sudeluju u radu ili se koriste računarskim i informatičkim sistemima.

Na drugoj strani, razvoj moralnih normi u vezi sa korišćenjem računarskih sistema i međunarodnih računarskih mreža, a posebno Interneta, uspostavio bi vrednosne sudove kojima bi van pravnih normi formirao odgovoran odnos njihovih korisnika.

14.17. Tehnološko onesposobljavanje kompjuterskog kriminaliteta

U cilju zaštite kompjuterskih sistema od sve brojnijih i raznovrsnijih oblika računarskog kriminaliteta, potrebno je uspostaviti i sprovesti takvu sigurnosnu strategiju kojom će se efikasno odgovoriti na postojeće i buduće izazove i primenom tehnoloških mera preventivno delovati radi izbegavanja neželjenih posledica.

Zaštita uređaja i ostalih materijalnih sredstava u okviru računarskog sistema vrši se strogim kontrolisanjem pristupa u računarske laboratorije i druge službene prostorije, u kojima se nalaze informatički uređaji povezani sa računarskom mrežom. Pristup u ove prostorije se kontoliše fizičkim obezbeđenjem, a u savremenim uslovima se sve više koristi biometrijski sistem kontrole pristupa. Savremeni biometrijski uređaji vrše kontrolu identiteta na osnovu merenja određenih ličnih karakteristika koje se ne mogu menjati i falsifikovati-npr. otisci prstiju, karakteristike mrežice oka, itd.

Što se tiče zaštite elektronskih veza u okviru računarskog sistema, te sprečavanje neovlašćenih upada u sistem, treba preduzeti niz mera od kojih su najvažnije: 1. razrađivanje metoda korišćenja računara i programa, zasnovanih na sprečavanju neovlašćenih upada, što se postiže npr. „stepenovanjem ključeva“ upotrebe računara, 2.obavezno unošenje svih komandi datih računaru u „logfile“ (datoteku promena), 3. ostvarivanje kvalitetne podele rada među službenicima u okviru

228

računarskog sistema, tako da se obezbedi segmentacija informacija koje su dostupne pojedinom sistemu – inženjerima i programerima, s obzirom na konkretno radno zaduženje, 4. utvrđivanje strogih pravila ponašanja za spoljašnje saradnike kojima je dozvoljen pristup računarskom sistemu, radi korišćenja ekrana, memorijske baze, štampača itd., 5. korišćenje efikasnih kriptografskih sistema zaštite tajnosti svih informacija u okviru računarskog sistema.

14.18. Kompjuterski kriminal u Evropi na kraju 2006. godine

Zemlje evropske unije vode organizovanu bitku protiv računarskog kriminala otkrivanjem i sankcionisanjem aktivnosti hakera, on-line prevaranata i onih koji se bave dečjom internet-pornografijom, autorima sajtova sa rasističkim i drugim uvredljivim sadržajima.

Inače, internet-kriminal je sve razgranatiji, profitabilniji i domišljatiji. U zemljama EU se od 1997. do 2005. godine broj sajtova koji nude dečju pornografiju povećao 1.500%, dok je broj bankarskih prevara preko Interneta porastao čak za 8.000% u posledenje dve godine što je prouzrokovalo štetu od 100 miliona dolara. U 2007. godini došlo je do višenedeljne paralize svih važnijih sajtova institucija Estonije kao i sistema mobilne telefonije što je bio samo povod da Evropska komisija izađe sa novim planom borbe protiv zloupotrebe visokih tehnologija.

14.19. Kompjuterski kriminal u Srbiji

Najizraženije pojave računarskog kriminala u Srbiji su povreda prava intelektualne svojine, zloupotrebe platnih kartica i internet pedofilija. Od ukupnog broja predmeta, najviše njih se odnosi na povredu prava intelektualne svojine i pirateriju. Suzbijanjem ovih pojava bavi se nedavno formirano Odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala pri Službi za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) kao i više stručnih kadrova pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Pored piraterije, veoma je zastupljena zloupotreba platnih kartica. Krađu pinova sa platnih kartica kao oblik visokotehnološkog kriminala često skrivaju same banke u cilju očuvanja sopstvenog kredibiliteta. Takve pojave se teško otkriju na vreme ako je u pitanju skidanje manjih suma sa više računa.

229

U 2007. godini bilo je 86 predmeta „cyber kriminala“ kojim su obuhvaćene 103 osobe a podneto je 11 optužnica. U borbi protiv visokotehnološkog kriminala veliki je problem nedostatak stručnjaka novog profila-digitalnih forenzičara kao i forenzičkog alata kojim se utvrđuje krivično delo na digitalnom mestu zločina kako bi digitalni forenzičari mogli prikupiti validne dokaze za pravosudne organe. Kancelarija Saveta Evrope sprovodi praktičnu obuku istraživanja „cyber kriminala“ kroz radionice “Pako programa” u koje su uključeni naši stručnjaci iz oblasti visokih tehnologija (policajci, sudski veštaci, sudije i studenti). Sertifikati, stečeni uspešnim završetkom obuke, su veoma cenjeni u policijskim službama evropskih zemalja.

Najčešći pokazatelj upada hakera je usporavanje rada računara ali i uključivanje alarmnog signala kada netipičan sistem podataka “upadne” u mrežu i blokira određene funkcije. Zaprećena kazna za povredu intelektualne svojine je od tri meseca do pet godina, a koliko zaista dobijaju počinioci tog krivičnog dela zavisi od prakse sudova i njihove procene. Najčešće su kazne minimalne i zanemarljive i malo je slučajeva procesuirano i dovedeno do kraja.

230

15.MICROSOFT OFFICE ACCESS 2007

15.1. Uvod u Microsoft Office Access 2007

Microsoft Access je program za rad sa bazama podataka firme Microsoft. Aktuelna verzija nosi oznaku 2007. Za Microsoft Access proizvođač tvrdi da je najprodavaniji program za rad sa bazama podataka svih vremena, sa desetinama miliona prodatih kopija.

Uopšteno možemo reći da se Access koristi za kreiranje i upravljanje bazama podataka.Za razliku od drugih programa za rad sa bazama podataka kod kojih se svaka tabela nalazi u posebnoj datoteci (najčešće dbf tipa), kompletna Access baza se nalazi u tačno jednoj datoteci (Do pojave Accessa 2007 datoteka je imala ekstenziju .mdb).

Microsoft Office Access 2007 uvodi novi format datoteke koji koristi oznaku tipa datoteke .accdb. Ona zamenjuje oznaku tipa datoteke .mdb. Ovaj novi format datoteke podržava brojna poboljšanja proizvoda. Kada se kreira nova baza podataka u programu Access 2007, baza podataka podrazumevano koristi novi format datoteke i dodeljuje joj se .accdb oznaka tipa datoteke.

Bazu podataka ne čine samo organizovane tabele kao nosioci podataka, već je to kompletan program pomo'u koga možemo unosiz podatke u bazu tj tabele, ažurirati podatke, selektovati, vršiti razne proračune, štampati izveštaje itd.

Ako bi želeli da definišemo bazu podataka možemo istaći da je to velika količina podataka smeštenih na jednom mestu, a odnosi se na neki subjekat, pojavu, nameru kao što je vođenje magacina, poslovanje video kluba, biblioteke i sl. U Accessu se svaki podatak ili polje tretira kao objekat koji ima skup osobina, te kažemo da je Access objektna baza podataka i da se formiranje baze naziva objektno programiranje baze (objektno orijentisano programiranje ).

Objekti bazeRazvijena baza podataka u Accessu se sastoji od sledećih elemenata, tj. objekata: tabele, upiti, maske i izveštaji; a može sadržati: Data Access strane, makroe i/ili VBA module (Visual Basic for Application - programski jezik za programiranje operacija u Office aplikacijama).

231

TabeleTabele su nosioci podataka. Podaci se mogu nalaziti isključivo u tabelama. Svaka tabela se sastoji od kolona i redova, dok se presek kolone i reda naziva polje. Polje može biti sledećeg tipa: tekst, broj, datum/vreme, logičko polje, memo polje (polje u koga se može uneti tekst proizvoljne veličine), polje za unos brojeva u novčanom formatu, posebno polje u kome se automatski po započetom unosu sloga inkrementira broj (polje AutoNumber), hiperlink polje (pokazivač na adresu na Internetu), OLE objekt polje (polje sa objektom povezanim iz drugog programa) i Look Up polje (polje čiji prikazani sadržaj se nalazi u drugoj tabeli). Pri kreiranju baze podataka veoma je bitno postaviti tip polja, jer su brzina rada, organizovanost podataka i veličina same baze u direknoj vezi sa ispravno postavljenim tipom polja. Npr. za datum tipa 01/01/2001 tip polja ćemo postaviti na Date/Time (datum/vreme); za isključivo numeričke vrednosti postavljamo tip polja na Number; za kombinovani alfanumerički unos tip polja postavljamo na Text kod koga se predviđa maksimalni broj karaktera u unosu, itd.

Baza podataka može (često i treba) da sadrži više tabela koje se preko relacija međusobno povezuju. Npr. čitaoce ćemo držati u jednoj tabeli, knjige u drugoj, a iznajmljivanja/vraćanja knjiga u trećoj. Relacije se uspostavljaju samo među istovetnim podacima, a najčešće između šifara (npr. šifru čitalaca u tabeli čitaoci_osnovni_podaci i šifru čitalaca u tabeli izdavanje_knjiga valja međusobno povezati relacijom jedan prema više - jedan čitalac može uzeti više knjiga, ali se jedna knjiga ne može nalaziti kod više čitalaca istovremeno). Na ovaj način se izbegava višestruki unos

232

podataka za čitaoca pri svakoj njegovoj poseti biblioteci, a mogućnost grešaka pri unosu adrese ili naziva čitaoca je praktično anulirana.

UpitiUpiti su posebni pregledi kojima se postavlja neki upit nad tabelom i koji izdvajaju podatke za pregled na ekranu ili štampanje putem izveštaja. Npr. ukoliko želimo pregled svih narudžbina ostvarenih posle meseca januara u kriterijum za upit ćemo upisati >31.01.2000.

Sem izdvajanja podataka postoje i posebni upiti koji mogu kreirati tabelu koristeći drugu tabelu ili više drugih tabela nad kojom je postavljen upit, odnosno mogu brisati podatke iz postojeće tabele takođe po nekom kriterijumu: Update upit (izmena podatka u polje tabele, npr. ukupno=cena*količina - upisuje rezultat u polje ukupno), Union upit, Crosstab upit (proračun nad prividnom matricom) i Append upit koji dodaje slogove u postojeću tabelu.

Upiti mogu izdvoiti podatke ne samo iz jedne tabele već se to može činiti iz više tabela ili čak iz jednog ili više drugih upita. Takođe mogu istovremeno izdvajati podatke po više kriterijuma.

233

Forme (formulari, obrasci ili maske za unos i pregled)Forma je samo "pogled" na tabelu u čoveku prihvatljivijem izgledu. Nad formiranom tabelom koja sadrži podatke o nekom čitaocu formiramo masku za unos ili ažuriranje podataka koja ima izgled papirnog obrasca - kartice, te manipulant ne mora da poznaje rad sa Accessom, nego samo koristi elektronske obrasce (maske) i unosi ili ažurira podatke putem tastature, baš kao što je to ranije činio olovkom.

Forma za unos i ažuriranje podataka može sadržati slike, komandne tastere (pritiskom na njih se aktivira neka komanda kao što je štampanje trenutne kartice ili prelaz na drugu formu), može sadržati logička polja predstavljena putem prekidača, može sadržati podformu i td.

Forma ne mora da sadrži niti jedno polje za unos ili prikaz podataka. Ona jednostavno može biti pozivni ekran za više aplikacija ili pozdravni ekran sa prigodnim tekstom i slikom, koja se sama posle isteka nekog vremenskog intervala zatvara. Takve forme mogu uzeti oblik pozdravne slike koja se pojavljuje prilikom starta nekog većeg programa, kao što se to događa u programima paketa Microsoft Office.

234

Izveštaji

Izveštaji su elektronski oblik klasičnih papirnih obrazaca koje možemo gledati na ekranu ili štampati na papir. Podaci prikazani u izveštaju mogu biti izvedeni iz tabela ili iz upita (filtrirani podaci). Izveštaji nam vam omogućuju da lepo štampamo informacije iz baze podataka. Izvještaje koristimo kada želimo neku grupu podataka pripremiti za štampanje na papir ili prikazati na ekran. U osnovi izvještaj se ne razlikuje mnogo od obrasca, jedino što u izvještaju možemo samo gledati podatke ali zbog toga možemo lakše dodavati slike, računati prosjeke itd.

Data Access Pagesza između baze i Internet Explorera je izvedena pomoću Data Access Strana. Data Access strane u Accessu 2007 predstavljaju dinamičku vezu između baze i HTML koda. U razvijenoj aplikaciji kojoj se pristupa preko Internet Explorera možete pristupati podacima u tabelama MDB baze, menjati ih ili pregledati.

235

Makroi Makroi su prečice koje se koriste kako bi se ubrzao rad sa Accessom. Makroima se iz konačnog skupa funkcija i naredbi automatizuje rad baze; međutim, njihovo korišćenje se u novijim aplikacijama izbegava, jer se puna sloboda i funkcionalnost ostvaruju tek u VBA. Makroi, zapravo, postoje isključivo zbog kombatibilnosti sa prethodnim verzijama Accessa.

15.2. Rad sa bazom podataka Access-a 2007

Microsoft Access se pokreće kao i svaki drugi program u Windowsu - klikom (odnosno dvoklikom) na ikonu programa. Pojavljuje se ekran na kome možemo da biramo jednu od tri opcije: kreirati novu bazu (Blank database), iskoristiti jedan od čarobnjaka za automatizovano kreiranje baze biranjem jednog od predefinisanih tipova baza (Access database wizards, pages, and projects) ili otvoriti već postojeću bazu (Open an existing file).

Office Access 2007 donosi brojna poboljšanja koja više nego ikad olakšavaju i ubrzavaju postupak stvaranja baze podataka. Kad pokrenemo Office Access 2007, prvi ekran koji se pojavljuje je stranica Uvod u Microsoft Office Access (osim ako se pokrene Access dvaput pritisnuvši određenu datoteku baze podataka programa Access, u tom slučaju otvara se baza podataka).

Stranica Uvod u Microsoft Office Access početna je tačka sa koje možemo stvoriti novu bazu podataka, otvoriti postojeću bazu podataka ili pregledati prateći sadržaj na web-sajtu Microsoft Office Online.

15.3. Otvaranje postojeće baze podataka programa Access i upotreba ranijih verzija baze podataka u Acessu 2007

Postoji mogućnost korištenja baze podataka programa Access u jednoj datoteci i u nekoliko verzija programa Access.

Ako je baza podataka programa Access stvorena u programu Access 2000 ili kasnijoj verziji, bazu podataka možemo koristiti u verziji programa Access u kojem je stvorena ili u svim kasnijim verzijama. Na primjer, datoteke programa Access 2000 mogu se koristiti u programima Access 2000 do Office Access 2007, a datoteke programa Access 2002-

236

2003 mogu se koristiti u programima Access 2002-2003 do Office Access 2007.

Ako imamo situaciju da želimo zadržati podatke u ranijoj verziji programa Access, a imamo kasniju verziju programa Access koju se želimo povezati s tim podacima, a i iskorištavati prednosti te novije verzije, rešenje je stvoriti novu "pristupnu" bazu podataka u kasnijoj verziji (koja sadrži obrasce, izvještaje, upite, makronaredbe, ali ne tabele) i povezati je s tabelama u datoteci ranije verzije.

Ako su sve tabele, obrasci i drugi objekti baze podataka programa Access sadržani u jednoj .mdb datoteci, a želimo koristiti bazu u nekoliko verzija programa Access, možemo stvoriti novu pristupnu bazu podataka u kasnijoj verziji i povezati je s izvornom datotekom. Korisnici koji imaju raniju verziju programa Access još uvijek su u mogućnosti koristiti izvornu bazu podataka. Korisnici koji imaju kasniju verziju mogu koristiti novu pristupnu bazu podataka za povezivanje s istim podacima. Na primjer, ako je izvorna baza podataka u formatu programa Access 2000, možemo stvoriti pristupnu bazu podataka Access 2002-2003 za korisnike s tom verzijom i bazu podataka programa Access 2007 za korisnike s tom verzijom. Obe pristupne verzije povezale bi se s podacima iz datoteke programa Access 2000.

Naziv nove baze podataka mora se razlikovati od naziva izvorne baze podataka, osim ako je ne smestimo na drugo mjesto. U svakom slučaju obično je najbolje koristiti drugačiji naziv zato da lako možemo razlikovati pristupnu od pozadinske baze podataka. Međutim, ako pretvaramo u format programa Access 2007, nastavak naziva datoteke menja se iz .mdb u .accdb, pa možemo koristiti isti naziv datoteke.Nakon ovoga možemo poboljšati novu pristupnu bazu podataka kako bi podržavala novine za korisnike koji su unapredili svoje programe u Access 2000, Access 2002-2003 ili Access 2007.

15.4. Stvaranje nove baze podataka

Kreiranje i stvaranje nove baze podataka realizuje se kroz sledeće korake

1.Pokrenemo Access.2.Na stranici Uvod u Microsoft Office Access pritisnite Prazna baza podataka.

237

U prozoru Prazna baza podataka upišemo ime datoteke u okviru Naziv datoteke i nastavak koji se odnosi na tip baze. Ako ne upišemo nastavak, Access ga dodaje umjesto nas.

3. Pritisnemo Stvori.(Access stvara novu bazu podataka).

U našem primeru ime datoteke će biti Biblioteka, a direktorijum u kome je snimamo može biti proizvoljan - najbolje je da se namenski kreira za bazu.Kreiranje baze počinje od osmišljavanja tabela i njihovog povezivanja.U jednostavnoj bazi podataka, možemo imati samo jednu tabelu. Za većinu baza podataka treba više od jedne tabele.

Svaka biblioteka ima svoje čitaoce. Prva tabela će biti Čitaoci. Sama biblioteka ima svoje podatke kao što su adresa, telefon, ime direktora i slično. Druga tabela će se zvati Biblioteka. Biblioteka ne bi bila to što jeste da nema knjige. Za knjige je karakterističan inventarski broj, naslov knjige, autor itd. Treća tabela će se prema tome zvati Knjige. Interakcija između biblioteke i čitalaca se ogleda u izdavanju i vraćanju knjiga i plaćanju članarine. Četvrtu tabelu ćemo kreirati iz aktivnosti interakcije biblioteke i čitalaca (četvrta tabela - Poslovanje), a zapis o članarini ćemo ipak čuvati u tabeli Čitaoci.

Nameće se pitanje Zašto zasebne tabele? Jednostavno - zbog izbegavanja dupliranja podataka. Podaci kao što su telefon, adresa, ime i prezime, datum uplate članarine za čitaoca su jedinstveni i ne postoji ni jedan razlog da se oni ponavljaju. Ako bi kreirali samo jednu tabelu, u nju bi morali da unosimo ime i prezime čitaoca (njegovu adresu, broj telefona, datum plaćanja članarine...) i naslov knjige za svako izdavanje i vraćanje (sa njegovim autorom, godinom izdanja, izdavačem...), te bi ovim nepotrebno duplirali podatke. Još gore: veoma su moguće greške u kucanju - nikad ne bismo bili načisto koliko je knjiga koji čitalac pročitao, odnosno koliko knjiga uopšte postoji u biblioteci.

Pošto smo definisali tabele i njihovu namenu, prelazimo na sledeći korak - definisanje tabela. Broj tabela je već utvrđen i on iznosi četiri (Čitaoci, Biblioteka, Knjige i Poslovanje). Tabela se sastoji od slogova (redovi=, a

238

slogovi od polja. Za svaku tabelu treba definisati polja i adekvatne tipove podataka koji se mogu u njih unositi :

Tabela 'Čitaoci'

Naziv polja Tip poljaPodvrsta / veličina polja

Komentar

ID_Citalac Number Integer (*)   Prezime_Ime Text 35 u isto polje upisujemo i ime i

prezimeAdresa Text 30 broj karaktera je restriktivno

postavljen, ovo se kasnije može povećati po potrebi; uključuje naziv ulice i broj kuće

Mesto Text 30 uključuje poštanski broj i naziv mesta

Telefon Text 15 tip je tekst zbog interpunkcije formata xxx / AAA-BBBB

Dat_rodj Date Short Date (**) potrebno za statističku obradu starosne strukture čitalaca

Dat_upisa Date Short Date takođe potrebno za statističku obradu

Dat_clan Date Short Date datum plaćanja članarine; potreban za uvid u finansijsko poslovanje i obaveštavanje čitalaca o isteku članarine

Napomena Memo (***)   

Tabela 'Knjige'

Naziv polja Tip poljaPodvrsta / veličina polja

Komentar

ID_Knjiga Number Long Integer Biće mnogo knjiga, treba nam više od 32.767

Autor Text 30  Naslov Text 40  Izdavac Text 30  God_Izd Date yyyy format godine sa četiri cifreZanr Text 1 usvojićemo oznake kao:

f - fantastka, p - poezija i sl.Status Text 1 konvencija:

r - raspoloziva,

239

n - nije vraćenaz - nije za izdavanje...

Tabela 'Biblioteka'Naziv polja Tip polja Podvrsta / veličina polja KomentarNaziv Text 50  Adresa Text 40  Mesto Text 35  Telefon Text 15  Direktor Text 30  

Tabela 'Poslovanje'

Naziv polja Tip poljaPodvrsta / veličina polja

Komentar

ID_Zapis Autonumber    ID_Citalac Number Integer  ID_Knjiga Number Long Integer  Dat_izd Date Short Date datum izdavanjaDat_vr Date Short Date datum vraćanja

Kreirane tabele međusobno povezujemo u relacije. Punu snagu Access ostvaruje iz relacionih tabela (otuda naziv relaciona baza podataka). Iz relacionih tabela podatke je lako filtrirati i na njih primeniti razne kriterijume bez obzira iz koliko tabela podaci potiču.

RelacijeRelacija je jednoznačno određena ključem relacije. Relacije između tabela mogu biti permanentne na nivou baze podataka i njih definišemo u prozoru Tools/Relationships , dok privremene relacije za potrebe izvršavanja query-a (upita) definišemo pri stvaranju samih querya i one se nakon prekida izvršavanja query-a brišu. Privremene relacije su podređene permanentnima i na temelju njih se definišu.U prozoru Relationship opcijom Show Table biramo samo one tabele između kojih zaista želimo kreirati relacije (najčešće je to većina tabela). Relacije se kreiraju jednostavnim Drag’n’Dropom polja iz prve tabele na ciljano polje u drugoj tabeli (svejedno je iz koje tabele krećemo jer je relacija obostrana).Relacije mogu biti:Jedan na vise - znači da je jedno od povezanih polja primarni ključ, dok je to isto polje u drugoj tabeli spušteni kjluč;

240

Jedan na jedan - oba povezana polja su primarni ključevi; Neodređena - polja nemaju primarni ključ.

U našem primeru, polje ID_Knjiga (uniqe index u tabeli knjige) se povezuje sa istoimenim poljem iz tabele Knjige i polje ID_Citalac(uniqe index u tabeli citaoci) sa istoimenim poljem iz tabele Citaoci predstavljaju spuštene ključeve u tabeli Poslovanje.Znači tabela poslovanje sadrži složeni ključ koji se sastoji iz polja ID_zapis,ID_citalac,ID_kniga.

Nakon kreranja tabela, bitno je kreirati relacije izmedju tabela Poslovanje - Knjige i Poslovanje - Citaoci. Polja koja se povezuju nose isto ime u obe tabele: ID_Citalac i ID_Knjiga. Relacije između tabela pravimo tako što iz menija Tools biramo opciju Relationships.... U prazan prozor koji se pojavi, dodajemo tabele koje ćemo povezati. Spisak postojećih tabela dobija se klikom na taster Show Table.

Dodajmo redom tabele: Citaoci, Poslovanje i Knjige. Iz tabele Citaoci prevucimo polje ID_Citalac u tabelu Poslovanje na polje ID_Citalac. U prozoru koji se pojavi, podešavamo osobine ove relacije.

Na slici, obeleženo brojem 1 su tabele koje će biti povezane. Polja koja su međusobno povezana su obeležena brojem 2. Pod brojem 3 su opcije

241

koje će definisati ponašenje ciljne tabele u zavisnosti od promene podataka u izvornoj tabeli. Ove opcije ćemo sve uključiti jer će one omogućiti da se, ukoliko se npr. promeni inventarni broj knjige u tabeli Knjige, ova promena reflektuje na tabelu Poslovanje.Uključenjem opcija pod Enforce Referential Integrity će se promene podataka u tabelama Citaoci i Knjige automatski reflektovati na tabelu Poslovanje.

Još jedna, veoma bitna, stvar se mora uraditi da bi ove veze funkcionisale kako valja: operateru se mora onemogućiti da u polja ID_Knjiga i ID_Citalac upisuje proizvoljne vrednosti, odnosno one vrednosti za koje ne postoji odgovarajuća šifra u tabelama Knjige i Citaoci. To obezbedjujemo tako što na listi za polja ID_Knjiga i ID_Citalac tabele Poslovanje osobinu Limit To List postavimo na vrednost Yes. Ovim smo ograničili sadržaj polja ID_Citalac i ID_Knjiga na sadržaj druge dve relevantne tabele - Knjige i Citaoci.Što se tipa relacija tiče, u našem slučaju postoji relacija :One-to-many znači da knjiga može imati jedinstven broj, da se ta knjiga može više puta izdati, te da jedan čitalac u isto vreme može uzeti više knjiga.

Sem ove relacije postoji još dva tipa relacije. Druga je One-to-one što bi značilo da jedan čitalac može uzeti samo jednu knjigu. Ova relacija bi bila primenljiva u, recimo, "Sega" klubovima, gde bi jednom članu bilo dozvoljeno da iznajmi jednu konzolu za igranje. Treća vrsta relacija je Many-to-many. Ova relacija se upotrebljava u slučajevima kada postoji osobina zajedničke pripadnosti. Za primer, recimo da dva radnika zaduže dva kompleta alata bez posebne zajedničke pripadnosti. Obojica su tada vlasnici i jednog i drugog kompleta alata.Nakon završene relacije model će izgledati ovako :

242

FORME - elektronskih obrazaciForme, maske, elektronski obrasci ili formulari su neki od naziva koji se koriste za englesku reč Forms, a predstavlja Accessov alat za rad sa bazom podataka . Elektronski obrasci predstavljaju ekvivalent papirnim obrascima, a koriste se za unos i a\uriranje podataka u bazu podataka. Prednost elektronskih obrazaca nad papirnim je višestruka: unos podataka može biti delimično kontrolisan, u određenim poljima se mogu unapred ponuditi vrednosti (recimo sistemski datum) dok se pojedina polja mogu popuniti automatski proračunom jedne ili više unetih vrednosti u druga polja.

Osnovna pravila kojih se treba držati pri kreiranju formi je da raspored polja koji se popunjava mora biti logičan. Takođe treba predvideti da se kompletan unos može obaviti i sa tastature, dakle, BEZ korišćenja miša. Kada se jednom usvoji ova navika unos može predstavljati pravo zadovoljstvo uz veliku uštedu u vremenu.

Forme se mogu dizajnirati na jedan od sledećih načina :

Design View - dizajniranje forme "od nule" bez upotrebe čarobnjaka; sve opcije moramo sami da podesimo; Form Wizard - čarobnjak koji a osnovu odgovora na postavljena pitanja deo opcija postavlja automatski, te sam raspoređuje polja za unos; AutoForm - (Columnar, Tabular, Datasheet) kreira formu bez ikakvih pitanja na osnovu tabele koju odaberemo; podopcije predstavljaju način na koji će polja za unos biti raspoređena na formu; Chart Wizard - čarobnjak koji kreira formu sa grafikonom na njoj (koristi se uslugama Microsoft Excela koji pri tome mora biti instaliran);

243

PivotTable Wizard - čarobnjak koji iz podataka iz tabele kreira izvedenu tabelu (takođe zahteva Microsoft Excel);

Forme se kreiraju nad tabelama te je potrebno da se izabere tabela u koju će se podaci upisivati (Citaoci,Knjige), odnosno na osnovu koje će se formirati polja za unos i ažuriranje. Takodje je bitno odabrati polja koja se nalaze u tabeli a koja želimo da korisnici unesu, obrišu ili ažuriraju.

Klikom desnim tasterom na polje otvara se skraćeni meni gde biramo prozor sa osobinama polja Properties = Osobine.Format - način na koji će na ekranu biti prikazano polje i koje će osobine uzeti u smislu oblika, veličine, vrste fonta, boje, itd; posebne osobine na su:- Visible - polje će biti vidljivo ili ne;- Display When - polje će biti vidljivo na ekranu, na odštampanom papiru ili na oba- Scroll Bars - vertikalni/horizontalni klizač postoji ili ne;- Can Grow/Can Shrink - u zavisnosti od sadržaja polje se može/ne može automatski povećati/smanjiti ;Data - na ovoj kartici se podešava izvor podataka, mogućnost njegove izmene, kontrola unosa podataka u polje, osnovna vrednost i način ponašanja filtera nad poljem Event - na svakoj operaciji nad poljem aktivira se određeni događaj (Event) koji može pokrenuti program;

244

Other - ostale osobine polja koje ne spadaju niti u jednu od preostale četiri grupe; All - sve osobine gore navedene se nalaze ovde. Na kraju snimimo formu (File/Save As...) pod imenom koje sami odredimo.(Preporučuje se da forme nose imena kao i tabele nad kojima se postavljaju) .Postoji mogućmost postavljanja forme nad više tabela, u tom slučaju operater operiše sa podacima iz više tabela ostvarujući interakciju između njih. Konkretno, tabele Knjige i Citaoci će preko ovog modula ostvariti vezu, a kako su to jedine dve tabele koje ostvaruju vezu, imaćemo samo jedan izvršni modul. U slučaju da imamo tri entiteta koja treba povezati (npr. kupci, dobavljači i isporučioci) imali bi najmanje dva izvršna modula forme.

REPORTS - izveštaji na osnovu upita iz bazePodaci koje selektujemo, izdvajamo iz baze po nekom kriterijumu a baziranju se na upitima nazivamo izveštaji. Izveštaji mogu biti veoma jednostavni ali isto tako i veoma složeni.Recimo, izveštaj o svim knjigama u biblioteci "Pregled svih knjiga", je veoma jednostavan Izveštaj i ne zahteva posebne kriterijume upita, jer prikazuje sve knjige u našoj biblioteci. Izveštaj treba da je pregledan i jednostavan, uz minimalnu količinu dodatnih informacija. Ako nije neophodno postaviti vreme i datum štampanja to ne treba ni raditi. U ovom slučaju interesuje nas sa koliko ukupno knjiga raspolaže biblioteka i kog datuma je izveštaj sačinjen.

Takodje možemo napraviti izveštaj za prikazivanje samo izdatih knjiga iskoristivši neka svojstva upita postavljajući kriterijume po kojima se podaci izdvajaju i sortiraju.

Access je prepun "čarobnjaka", poluautomatizovanih procedura za postizanje određenog cilja uz minimalno angažovanje korisnika, tako da upite možemo kreirati uz pomoć njih ako ne želimo da ih kucamo samostalno.

Simple Query Wizard je procedura koja pomaže u sastavljanju jednostavnih upita. Sastavljanje ovakvih upita je brže kada se radi bez upotrebe "čarobnjaka"; Crosstab Query Wizard predstavlja proceduru za sastavljanje upita za unakrsne proračune. Unakrsni proračuni predstavljaju grupisanje rezultata po više kriterijuma (npr. za jednog prodavca i u određenom vremenskom intervalu tražimo sumiran rezultat poslovanja);

245

Find Duplicates Query Wizard sastavlja upit koji prikazuje samo one podatke koji se ponavljaju u dve relaciono povezane tabele; Find Unmatched Query Wizard sastavlja upit koji prikazuje samo one podatke jedne tabele koja se ne pojavljuje u drugoj, relaciono povezanoj tabeli.

Tabele koje se postavljaju u upit moraju biti povezane preko određenih podataka koji će biti isti za tabele u relaciji. Iz tabele Poslovanje kolona ID_Citalac je u direktnoj relaciji sa istoimenom kolonom tabele Citaoci i podaci koji će se pojavljivati u ove dve kolone su direktno zavisni. Praktično, iz ove dve tabele možemo izdvojiti bilo koju kolonu iz bilo koje tabele, dok god su one preko nekog ključa direktno povezane, a to je u ovom slučaju ID_Citalac.

U gore navedenom primeru, upit je izdvojio čitaoca (prikazuje samo one podatke koje navedemo u upitu )- ID_citaoca,ime i prezime,datum izdavanja i naziv knjige sa kojom je čitaoc u vezi.

15.5. Novine u programu Microsoft Office Access 2007

246

Poslednje dve verzije Access-a 2002 i 2003, nisu donele očekivane izmene i nove mogućnosti delom zbog toga što je bilo potrebno krenuti sa izmenama od temelja - od JET mašine. Novi Access ima potpuno novu JET mašinu, ali i mnogo drugih poboljšanja. Nova verzija Access 2007 je donela toliko poboljšanja tako da se stiče utisak da su sve primedbe i ideje zabeležene u prethodnih šest godina bile brižljivo skupljane i implementirane u verziji 2007.

Tajna uspeha programa, počev od najranijih verzija, leži u realizaciji program za rad sa bazama podataka, takvog da ga korisnici mogu na relativno jednostavan način koristitit za praćenje poslovnih procesa, gde se zapravo sve svodi na beleženje veće količine podataka u tabelarnom obliku i izdvajanju podataka, tj. poslovni procesi se svode i oslanjaju na baze podataka. Korisnici mogu sami da barataju sa jednostavnijim bazama podataka bez potrebe za angažovanjem profesionalaca i administratora. S druge strane, profesionalni programeri koriste Access za brz razvoj čak i vrlo komplikovanih baza podataka, gde je kranji proizvod uređena baza koja ima izgled profesionalnog programa. Veliki broj studenata prve praktične korake u izradi baze podataka čini u Accessu zato nova verzija, između ostalog, pokušava da početnicima olakša prve korake, ali i da profesionalcima pruži nove mogućnosti.

Nova JET mašinaNova verzija Access 2007 oslanja se na sasvim novu JET mašinu baze podataka. Zapravo, od JET mašine zavisi mnogo toga što Access može. Do sada je Access koristio JET mašinu koja je sastavni deo Windows operativnog sistema tako da razvojni tim Accessa nije imao mnogo uticaja na osobine postojeće JET mašine. Staru JET mašinu je razvio tim programera koji radi na razvoju SQL Servera. Zbog ograničenja koje nameće stara JET mašina, odlučeno je da novu verziju napravi tim koji je razvijao i sam Access, imajući u vidu sakupljene komentare od korisnika, svoja iskustva, ugrađujući nove osobine pri razvoju, ali i ostavljajući mogućnost za laku nadogradnju. Pozitivna strane ove odluke je ta da ubuduće možemo očekivati dinamičniji razvoj Accessa, a ne samo "kozmetičke izmene interfejsa".

JET "mašina" je deo sistema koji se sastoji iz dela zaduženog za smeštanje podataka i dela zaduženog za izdvajanje podataka - query . Razvojni tim SQL Servera je sugerisao programerima da koriste SQL Server Express. Razvojni tim Accessa je razvoj JET mašine napisao od početka tako da sada nova JET mašina pruža mnogo veće mogućnosti izdvajanja podataka upotrebom upita u odnosu na SQL Server Express. Nažalost, kako je novi JET deo Accessa, korisnici koji nemaju instaliran

247

Access neće moći da pristupe podacima, tako da važi savet: ako razvijamo aplikaciju koju će koristiti korisnik koji nema instaliran Access, to trebamo činiti upotrebom stare JET mašine ili sa bazom u drugom formatu, npr. sa SQL Server Expressom kao backend bazom.

Treba napomenuti da će postojeća JET mašina i dalje biti dostupna ranijim verzijama programa, ali će nova JET mašina dodavati osobine na koju se Access 2007 oslanja, pri čemu je osnovni zahtev - potpuna kompatibilnost sa predhodnom - ispunjena. Znači, Access 2007 će podjednako dobro raditi sa MDB bazama a i sa novim formatom baze ACCDB.

Prethodne verzije programa Access podržavaju formate datoteka koje koriste oznaku tipa datoteke .mdb. U programu Office Access 2007 možemo da nastavimo sa otvaranjem .mdb datoteka. Datoteku uskladištenu u formatu datoteke Access 2000 ili Access 2002-2003 možemo da otvorimo i koristimo na uobičajen način. Međutim, ne možemo da iskoristimo prednosti novih funkcija koje zahtevaju format datoteke .accdb.

Trebalo bi koristiti novi format datoteke svaki put kad je to moguće, jer on podržava nove funkcije Međutim, novi format datoteke ne može da bude otvoren ili povezan sa prethodnim verzijama programa Access, ne podržava replikaciju. Mora da se koristi prethodna verzija formata datoteke ako je potrebno da se koristi baza podataka iz prethodnih verzija programa Access-a ili ako mora da se koristi replikacija .

Nove funkcije koje novi format datoteke .accdb podržava

Korisnički interfejs Accessa 2007 je potpuno redizajniran i usklađen sa ostalim programima sistema Microsoft Office 2007.

Osnovno ponašanje je, kao i u ostalim programima paketa, zadržano - u zavisnosti od onoga šta trenutno radimo, ali je omogućen brz pristup potrebnim alatkama. Umesto prozora koji se preklapaju, tako da se svaki novootvoreni postavlja iznad ostalih kreirajući pri tome novu stavku u Windosu, prozori objekata se sada otvaraju na zasebnim karticama. Novi interfejs prati strukturu Accessa pri čemu se prikaz interfejsa odnosi na tip objekta i sadrži različite alatke koje možemo primeniti na objektu. Interfejs je više podređen kontekstu objekta omogućavajući brz pristup složenom sistemu komandi. Brojne opcije, koje su korisnici tražili u prethodnim godinama, u Accesu 2007 su dodate.

248

Brži načini za započinjanje rada

Office Access 2007 obezbeđuje predloške pomoću kojih možemo lako da kreiramo baze podataka, tabele i polja. Pored toga, tu su i novi prikazi i alatke za dizajn koji nam pomažu da kreiramo nove objekte baze podataka i da radimo sa podacima.

Polja sa više vrednosti

Ključna osobina nove JET mašine je mogućnost rada sa tzv. "kompleksnim podacima". Termin "kompleksni podaci" se u realnom radu odnosi na polja koja mogu čuvati više od jedne vrednosti. Većina programa za baze podataka, uključujući i ranije verzije programa Access, dopuštaju da se u jedno polje uskladišti samo jedna vrednost. Međutim, u programu Office Access 2007 sada je moguće kreirati polje za pronalaženje koje nam omogućava skladištenje više vrednosti u svako polje. U stvari, kreira se relacija „više-prema-više“ unutar polja, a detalji primene se skrivaju pomoću sistemskih tabela. Svrha polja sa više vrednosti je u tome da se olakša podrška u onim slučajevima kada želimo da uskladištimo više izbora, a da ne moramo pri tom da kreiramo napredniji dizajn .

Tip podataka „Prilog“

Novi tip podataka „Prilog“ omogućava da na jednostavan način uskladištimo sve tipove dokumenata i binarnih datoteka u bazu podataka bez nepotrebnog povećanja baze podataka, da bi se maksimalno povećalo korišćenje prostora. U zapis može da se priloži Microsoft Office Word 2007 dokument, kao i da se sačuva grupa digitalnih slika. Moguće je čak i imati više priloga u jednom zapisu.

Poboljšana integracija sa sistemom Windows SharePoint Services i programom Microsoft Office Outlook 2007.

Ovo omogućava potpuniju integraciju Access baza podataka sa sistemom Windows SharePoint Services 3.0 i programom Office Outlook 2007, kao i to i da antivirusni programi na mnogo jednostavniji način provere datoteke Access baza podataka.

Rad van mreže sa SharePoint listom korišćenjem programa Access .

249

Postoji mogućnost preuzimanja SharePoint lista za rad van mreže pomoću programa Access . Ako želimo da ponesemo svoj rad kući, jednim klikom možemo da preuzmemo SharePoint liste za rad van mreže. Radimo sa podacima u programu Access, a zatim sinhronizujmo promene koje smo izvršili ili se kasnije ponovo povežemo sa SharePoint lokacijom.

Praćenje istorije memo polja

Memo polja su korisna za skladištenje velike količine informacija. Počev od programa Office Access 2007, možemo podesiti svojstvo (Samo dodaj) koje primorava Access da zadrži istoriju svih promena u memo polju.

Poboljšano šifrovanje

Možemo odabrati i postaviti lozinku za bazu podataka, a njen sadržaj da šifrujemo. Access koristi Windows Crypto API za šifrovanje podataka ako odaberemo da postavimo lozinku pomoću programa Office Access 2007 i datoteke koja koristi novi format datoteke.

Poboljšane alatke za dizajn i analizu

Nove alatke u programu Office Access 2007 pomažu nam da brže kreiramo objekte baze podataka i da zatim lakše analiziramo podatke.

Olakšano kreiranje izveštaja

Mogućnost brzog i lakog kreiranja izveštaja, gde ugrađeni čarobnjaci gotovo potpuno formiraju konačan izgled izveštaja. Izmene načinjene na ovom segmentu programa se mogu okarakterisati kao dramatične. Pre svega, izveštaj nije samo istovetan ekranskom prikazu, već omogućava i niz akcija direktno u režimu pregleda konačnog izgleda. Pored režima prikaza Design i Preview, uveden je i novi režim Layout. U ovom režimu korisnik dizajnira izgled izveštaja uz prikaz realnih podataka (slično kao i kod formulara). U režimu Layout možemo načiniti izmenu veličine polja uz prikaz podataka koje polje sadrži, bez potrebe za izmenom režima prikaza. Tokom dizajniranja izveštaja, na raspolaganju nam je modul za automatsko formatiranje izveštaja.

Olakšano kreiranje formi

250

Proces kreiranja podataka upotrebom formi je značajno unapređen. Stari sistem je zanemenjen novim, čijom upotrebom korisnik sada kreira formular u režimu "ono što vidite je ono što dobijete". Naime, dizajniranje formi se sada odvija u realnom vremenu i sa realnim podacima na ekranu, tako da se režimi rada View i Design prepliću. Poseban novi princip je nazvan "podeljeni pogled" koji formu deli na dva dela - jedan prikazuje podatke u tabelarnom obliku, a drugi relacione podatke odabranog zapisa.

Unapređene alatke za sortiranje i filtriranje

Nova funkcija automatskog filtriranja u programu Office Access 2007 poboljšava moćne mogućnosti filtriranja tako da brzo možemo da se usredsredimo na podatke koji su nam potrebni. Filteri su sada "inteligentniji" i bolje funkcionišu u kontekstu sadržaja kolone tabele. Ako želimo da do podataka dođemo brže, a ne želimo da sa bavimo upitima, novi mehanizam za filtriranje nam nudi dovoljno mogućnosti da obradom ovakvih, sirovih podataka veoma brzo dođemo do željenih rezultata. Lako možemo da izaberemo neku od jedinstvenih vrednosti u koloni, što je korisno u situacijama kada ne možemo da se setimo imena koje nam je potrebno, ili možemo da sortiramo vrednosti koristeći jasne opcije kontekstualnog menija kao što su „Sortiraj od najstarijeg do najnovijeg“ ili „Sortiraj od najmanjeg do najvećeg“.

U postupcima kreiranja upita, takođe je učinjeno mnogo

Ugrađeni čarobnjaci realno olakšavaju učenje SQL jezika svakome, jer rezultat rada čarobnjaka je upit koji radi ono što želimo, a koji možemo menjati prateći njegvo ponašanje. Neke izmene se odnose i na upite koji se kreiraju u pozadini, tj. na one koje korisnik verovatno nikada neće videti. Na primer, pri kreiranju formulara, Access automatski kreira upit kojim se podaci tabele menjaju, dodaju ili brišu, podforme kreiraju upit koji filtrira podatke, izveštaj pokreće nekoliko različith upita da bi kreirao grupe podataka, međuzbirove ili zbirove, Lookup čarobnjak kreira SQL upit kojim se podatak dovodi u relaciju sa podatkom druge tabele ), itd.

Poboljšana bezbednost

Poboljšane funkcije bezbednosti u programu Access 2007 i jaka integracija sa tehnologijom Windows SharePoint Services pomažu nam da efikasnije upravljamo i omogućuju nam da učinimo aplikacije za praćenje informacija bezbednijim nego ikada ranije. Skladišteći podatke

251

aplikacije možemo da nadgledamo istoriju revizije, spasemo izbrisane informacije i da postavimo dozvole za pristup podacima.

Istoriju revizije možemo da prikažemo na nivou zapisa (sloga) uz pomoć tehnologije Windows SharePoint Services. Pretpostavimo da želimo da znamo ko je promenio neki red ili kada je on promenjen. To možemo da saznamo tako što ćemo prikazati istoriju revizije.

Postavka dozvole za pristup SharePoint listama možemo da postavimo pomoću tehnologije Windows SharePoint Services. Možemo da izaberemo kojim korisnicima ćemo dati određena korisnička prava. Možemo da dodelite ograničene dozvole za čitanje ili puna prava .

Preuzimanje iz korpe za otpatke u tehnologiji Windows SharePoint Services možemo koristiti da bismo lako prikazali izbrisane zapise i spasli informacije koje su greškom izbrisane.

NAPOMENA: Sve ove novine su podržane samo upotrebom novog formata datoteke .accdb.

Slobodno možemo da zaključimo da nova verzija Accessa donosi najdramatičnije izmene između deju verzija. Broj poboljšanja je toliki da mnoge od njih nisu ni pomenute. Stiče se utisak da je svakoj funkciji i objektu posvećena pažnja i da su nad svakim načinjena poboljšanja. Profesionalci će pozdraviti ispravljene greške, nove osobine i daleko brže programiranje baze podataka, dok će početnici moći lakše da savladaju osnove baze podataka. Kako god posmatrali, novi Access je zaista izvanredan proizvod.

252

Literatura

[1] Drakulić dr Mirjana, Osnovi računarskog prava,1996.god., Beograd[2] Morh K. Polizeiliches lagebild der computerkriminalitat, Die

Polizei, no.2, Bremen, 1987.

[3] Vodenilić, Vladimir: O kibernetizaciji kriminalističkih veštačenja u krivičnom postupku, Zagreb, 1988.

[4] OECD, Computer-related Criminality, Analysis of Legal Policy in the OECD Area, Paris 1984.

[5] Žamič, Ozren: O uvođenju pravne kibernetike u nastavne programe pravnih fakulteta Jugoslavije, Naša zakonitost, Zagreb, 1977.

[6] Lilić Stevan, Prlja Dragan,: Pravna informatika-veština, Pravnici za demokratiju, Dosije, Beograd, 2008.

[7] Allen, Laymen E.; Link, David T,: Legislative information Systems, American Bar Association, Chicago, 1975.

[8] Brown, M. M., Brudney, J. L. Learning Organization in the Public Sector. Public Administration Review Vol. 63 – Issue 1. January 2003.

[9] Varga, M. Podaci i računala. Poslovno računarstvo. Čerić V., Varga, M., Birolla, H. urednici. Zagreb: Znak, 1998.

[10] Riley, T. B. Knowledge Management And Technology. International Tracking Report 2. Commonwealth Centre for Electronic Government, 2003.

[11] Scholl, H. J. E-Government: A Special Case of ICT-enabled Business Process Change. Procedings of the 36th Hawai International Conference on System Sciences, 2003.

[12] A Point of View on e-Government and Practical Challenges Associated With Achieving it. Cap Gemini Ernst & Young, 2002.

[13] Kelly, G., Mulgan G., Muers, S. Creating Public Value: an Analytical Framework for Public Service Reform. Cabinet Office Strategy Unit, 2002.

253

[14] Egidi, M., Marengo, L. Cognition, Institutions, Near Decomposability: rethinking Herbert Simon's contribution. CEL Working Paper 6-02. 2002.

[15] O'Toole, L. J. Treating networks seriously. Public Administration Review, Janurary/February 1997.

[16] Rittel, H. W. J, Webber M. M. Dilemmas in a general theory of planing. Policy Sciences 4 (June 1973)

[17] Coase, R. H. The Nature of the Firm. Economica 4 (November 1937)

[18] Bhatta, G. Post-NPM Themes in Public Sector Governance. Working Paper No. 17, New Zealand – State Services Commission, September 2003.

[19] Grupa autora; Elektronsko poslovanje, TF Mihajlo Pupin, Zrenjanin 2005.

[20] Sotirović, Velimir, Egić Branislav: Informatika, Ined d.o.o, Novi Sad, 2007.

[21] Petrović R. Slobodan, Računarski kriminal, Beograd, 2004.god

[22] Drakulić dr Mirjana, Osnovi računarskog prava,1996.god., Beograd

Web izvori:

[23] www.praktikum.co.yu/index.asp/access ......[24] www.office.microsoft.com

[25] www.znanje.org/knjige

[26] www.electronicgov.net/pubs/research_papers/tracking03/ IntlTrackingRptJune03no2.pdf.

254

255