PRAĆENJE RUSKO - SRPSKIH ODNOSA

III Izveštaj

www.isac-fund.org

3

Uvod U okviru projekta „Praćenje rusko-srpskih odnosa“ ISAC fond ovoga puta nudi javnosti u Srbiji zbornik tekstova koja se usredsređuje na dve osnovne teme: Savremena Rusija i Prošlost i sadađnjost rusko-srpskih odnosa.

Obe teme pokušavaju da dotaknu ono što smatramo da predstavlja teret u racionalnom sagledavanju Rusije – kategoričnost i pojednostavljivanje predstava o Rusiji u Srbiji. Ove predstave nisu nove i prisutne su od kada je u Srbiji prisutna i sama Rusija, upravo zbog te magične percepcije bliskosti između Rusa i Srba koja opčinjava široki spektar pogleda u Srbiji.

Kategoričnost predstava o Rusiji i njihovo pojednostavljivanje („Rusija treba da...“; „Rusija nikada neće ...“: „Rusiju napadaju“ i sl.) u javnom diskursu u Srbiji se ne zasniva na objektivnoj i racionalnoj analizi informacija i činjenica o savremenoj Rusiji i o rusko-srpskim odnosima. Kategoričnost i pojednostavljivanje idu na ruku političkoj orijentaciji jednog dela srpskih političkih elita koji insistiraju usporavanju ili potpunom zaustavljanju integracionih procesa Srbije. Ova orijentacija zasniva svoje stavove ne na savremenoj Rusiji i njenoj ulozi u svetu, već u onome što oni misle ili bi želeli da savremena Rusija jeste ili bude, kako bi mogli da tu Rusiju upotrebe za svoje potrebe. Sa druge strane negativnost koju Rusija trpi od strane jednog drugog i dosta manjeg dela političkih elita u Srbiji ponovo teži toj „upotrebi Rusije“ kako bi dokazala, putem ocrnjivanja Rusije da je jedini put Srbije u evropskim i evroatlanskim integracijama (vidi tekst Prof. Miroslava Jovanovića).

Nepoštena pozicija, u kojoj se Rusija nalazi u percepciji tih delova srpskih političkih elita, zasenjuje razumnu raspravu i pristup politici zasnovan na razumu i na dokazima. Ta pozicija neprestano nameće Rusiji očekivanja Srba a zauzvrat joj nudi malo. Ta pozicija smanjuje manevarski prostor ruske diplomatije i politike u Srbiji jer nameće ruski odnos prevashodno sa tim „rusofilskim“ delom srpskih političkih elita. Ona smanjuje, takođe, i manevarski prostor srpske politike i diplomatije u odnosu sa Rusijom.

Ovaj zbornik tekstova pokušava da ponudi neke odgovore na pitanja o savremenoj Rusiji, koja se nalazi u dubokoj ekonomskoj krizi, ali Rusiji koja se, uprkos avgustovskim događajima u Gruziji i grandioznim izjavama vodećih zapadnih političara da nema posla kao i obično sa Rusijom, vratila u gotovo sve glavne forume u kojima je i bila i koja je resetovala odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama i zadržala svoju poziciju u vezi sa Kosovom. Koliko je to za Srbiju značajno, međutim, mora se sagledati u kontekstu ne samo u uspeha Rusije da vaspostavi odnose sa Evropskom unijom i SAD već i u kontekstu toga kako će se budućnost tih odnosa prevoditi na rusko – srpske odnose i na racionalno sagledavanje istih. Frekvencija rusko – srpskih odnosa je, sasvim sigurno, drugačija od one koja vezuje rusko – evropske i rusko – američke odnose.

Savremenu Rusiju ISAC fond predstavlja očima i perom svoja tri saradnika: Dr Nikolaja Petrova iz Moskovskog Karnegi centra, Mihajla Vinogradova, predsednika fonda „Peterburgska politika“ i Dr Zorane Mihalnović – Milanović Savetnika za pitanja energije i energetske bezbednosti iz Beograda. Oni je posmatraju iz tri različita ugla. Dok Petrov razobličava one mane ruskog političkog sistema koje sa njegove tačke gledišta zvone na uzbunu i upozoravaju pre svega ruske političke elite, Vinogradov suvo i na momente cinično analizira trenutno stanje stvari, podelu vlasti u Rusiji među elitama tj. klanovima i ostavlja čitaocu da sam zaključi da li mu se i koliko sviđa ono što vidi. Pogled sa strane, odnosno iz Srbije – ali pogled koji bi mogao da dolazi iz bilo koje druge evropske zemlje koju muči pitanje energetske bezbednosti je ovoga puta obezbedila Dr Mihajlović – Milanović. Ona je

4

postavila ona pitanja na koja Rusija mora da odgovori ukoliko misli da zadrži imidž bezbednog snabdevača gasom zemalja u Evropi, koja uključuje i Srbiju u uslovima ekonomske krize.

Prošlost i sadašnjost rusko-srpskih odnosa utiče na donošenje odluka o budućnosti tih odnosa. Veliki broj mitova o rusko-srpskim odnosima o stabilnosti ruskih interesa na Balkanu, istočnom pitanju i sl. i danas imaju svoju vrednost u svakodnevnoj upotrebi. Upotrebu Rusije, od strane dva politička spektra u Srbiji razobličio je prof. dr Miroslav Jovanović u svom tekstu, uokvirujući i formulišući istovremeno veliki broj argumenata u prilog jednom suvo racionalnom stavu – evropske integracije Srbije u kombinaciji sa „ruskim faktorom“, ne zaboravljajući, pri tom, da ukaže na one momente koji sprečavaju temeljnu analizu rusko – srpskih odnosa. Aleksej Timofejev, kao autor i sa ruskim i sa srpskim istorijskim obrazovanjem skicira jednu argumentovanu i racionalnu sliku koja sasvim nepretenciozno sažima suštinu različitih perioda rusko-srpskih odnosa, pobijajući tvrdnje o istorijskim konstantama ruskih interesa na Balkanu. Na posletku, Dragan Vukšić, učesnik i svedok događaja u periodu od raspada SFRJ do vremena posledica NATO bombardovanja SRJ, daje jedno svoje viđenje i svoj sud uloge pre svega srpskih vođa tog vremena i njihovu nerazumnu okrenutost Rusiji i očekivanjima od Rusije, koji su pogubno delovali na poziciju Srbije u tom konfliktu.

ISAC

5

SADRŽAJ Prvi deo: Savremena Rusija......................................................................................................................7

Dr Nikolaj Petrov Ekonomska kriza u Rusiji i njeni efekti na unutrašnju i spoljnu politiku........................9

Mikhail Vinogradov Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst.......................................15

Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović Rusija i svetska ekonomska kriza – uticaj na energetiku i ekonomiju..........................23

Drugi deo: Prošlost i sadašnjost rusko – srpskih odnosa........................................................................33

Prof. dr Miroslav Jovanović Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije u srpskoj javnosti................................35

Aleksej Timofejev Mitovi o Rusiji i dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih interesa na zapadnom Balkanu....................................................................................................43

Dragan Vukšić Vojnopolitički odnosi Republike Srbije i Ruske Federacije u procesu raspada Jugoslavije........................................................................................................49

6

7

PRVI DEO: SAVREMENA RUSIJA

8

9

Ekonomska kriza u Rusiji i njeni efekti na unutrašnju i spoljnu politiku

Nikolaj Petrov1 Politička dimenzija krize

Ekonomska kriza koju Rusija sada preživljava ima dvojaku prirodu. Ona je globalna ali i domaća ekonomska kriza, kojoj je katalizator bila ona globalna. Model ruskog ekonomskog razvoja, zasnovan na izvlačenju prirodnih resursa, približava se logičnom kraju. Nesposobnost Rusije da održi brzi rast ekonomije samo je pitanje vremena.

Iako politička kriza i reformisanje ruskog političkog sistema, kao posledica te krize, izgledaju neizbežnim, masovni socijalni nemiri verovatno nisu ono što će do toga dovesti. Prema sociolozima, potrebno je oko godinu dana da se gubitak posla i nemogućnost da se zadrži ustaljeni način življenja pretvori u politički protest. Sistemska margina sigurnosti, usled ovog faktora, prenosi se daleko iza 2009.god., s obzirom na postojeće ogromne finansijske rezerve koje mogu da obezbede određene socijalne garantije.

Najveća pretnja stabilnosti povezana je, pre svega, sa ekstremno neefikasnim menadžmentom koji može da izazove lokalni kolaps i nemogućnost da spreči ekspanziju lokalne krize na nivo države; osim toga, i sa intenziviranjem borbi klanova elite u situaciji kada se resursi smanjuju i kada slabi sposobnost da osoba na vrhu drži elite pod kontrolom. Prema tome, najverovatniji scenario je pojava političke krize ne direktno iz ekonomske, već iz borbi elita i krize menadžmenta.

U uslovima ekonomske krize koja se produbljuje, neizbežno je da će se broj javnih konflikata u regionima povećavati. Pravo pitanje jeste pitanje njihovog dometa, gde oni mogu da budu ograničeni, tj. lokalizovani. U neposrednoj prošlosti, Kremlj je dao prednost poslušnim funkcionerima koji su popunili pozicije gubernatora, zanemarujući kandidate sa dokazanim sposobnostima za vođstvo. Ako bi sutra ovi gubernatori morali da se obrate ljutoj gomili koja se protivi vlastima, većina njih ne bi bila dorasla tom izazovu. Postoje ljudi koji bi mogli da se nose sa ovom turbulentnom situacijom. Većina njih jesu iskusni političari iz Jeljcinove ere, koji su preživeli demonstracije i proteste kasnih 1980-tih i ranih 1990-tih. Međutim, danas, njihov broj ne prelazi desetinu..

Kriza čini slabosti političkih i menadžerskih sistema vidljivijim i suštinskim , i povećava cenu greške.

Osnove previše upravljane demokratije

Previše upravljana demokratija (PUD), koja je bila sagrađena u Putinovoj Rusiji, jeste kompleksni ešalonski sistem, koji omogućava vlastima da eliminišu javnu kontrolu i izbegnu javnu odgovornost, u isto vreme čuvajući privid poštovanja demokratskih procedura. Postoje tri nivoa kontrole u sistemu PUD koji uključuju upravljanje akterima, institucijama i pravilima igre. Osnovni elementi Putinovog PUD su: (1) snažan predsednički sistem upravljanja, na uštrb svih drugih institucija i aktera, uključujući oba doma Parlamenta, sudstvo kao i poslovne i regionalne elite; (2) državna kontrola medija, koja se koristi da utvrdi javno mnjenje kroz

1 Nikolaj Petrov je Stariji konsultant i istraživač u Moskovskom centru Karnegi, gde je i član Naučnog saveta.

10

dozirane i flitrirane poruke; (3) kontrolisane izbore koji više ne služe kao mehanizam u kojem učešće uzima javnost, već služe da bi se odluke koje elite donose legitimisale;

Oslabljene institucije ne mogu više da ispune svoju ulogu u okviru sistema. Njih postepeno zamenjuju „substituti“ koji su potpuno kontrolisani od strane predsednika i nemaju nezavistan izvor legitimizacije. Kremlj je, vođen potrebom olakšavanja praktičnog menadžmenta, uništio sistem kontrole i balansa koji je tada još uvek, iako ne savršeno, ipak funkcionisao. Sistem koji je nastao kao rezultat toga bio je sveden na čisto mehaničku konfiguraciju,2 kojoj nedostaje fleksibilnost u pogledu reakcije na promenu situacije i nije sposoban na samoprilagođavanje i samorazvoj.

Konfiguracija vlasti je veoma rigidna i mehanička. Budući da nema sistem kontrole i balansa koji bi pomogao da se prilagodi permanentno menjajućoj spoljnjoj sredini, niti dozvoljava fleksibilnost na glavnim „zglobovima“, stalno ima potrebu za ručnim upravljanjem i podešavanjem. Kao rezultat toga, makro menadžeri sistem, koji je jako malobrojan, mora da se nosi sa različitim urgentnim problemima . Posebni interesi dominiraju nad opštim, i taktika ima prednost u odnosu na strategiju. Kao posledica toga, niski kvalitet učinka pogoršan je nedostatkom transparentnosti i bezbrojnim administrativnim konfliktim koji sporečavaju slobodan i brz protok informacija.

Usled gore pomenutih razloga, PUD je ne samo neefikasan i samim tim vrlo skup već njegova neefikasnost vremenom raste. Bilo u Rusiji ili Venecueli, ovo čini da takav sistem snažno zavisi od stalnogm povećanja novčanih priliva koji bi nadomestili rastuću neefikasnost. Sistem, prema tome, nije samodovoljan i zavisi od spoljnih faktora kao što je cena nafte ili gasa.

Mehanizam menadžmenta je previše primitivan u poređenju sa veoma komplikovanim predmetom kojim se pretvara da upravlja. Sporedni efekti, a posebno, ako ne i isključivo, najneposredniji uzimaju se u obzir i mogu lako da prevagnu nad željenim rezultatom. (Postoji nedostatak analize uspeha i troškova tog uspeha kako na stadijumu donošenja odluke, tako i na stadijumu pošto je odluka doneta, što čini mnoge odluke neefektivnim ili čak kontraproduktivnim. Menadžment demokratije iz jednog centra, koji ne uzima u obzir regionalne različitosti, donosi različite rezultate, koji mogu da dovedu do željenih konsekvenci u nekim slučajevima, međutim, do sasvim neželjenih u nekim drugim slučajevima. To je još jedna ozbiljna protivrečnost PUD-a koja se nalazi između nedeljive vlasti i rigidnog centralizma u upravljanju i različitih reakcija u društvu, koje se umnogome razlikuju prema regionalnim, urbano – ruralnim, statusnim, etničkim i drugim linijama.

Previše uprošćeni PUD sistem, zasnovan na vertikalnom lancu komande, ne samo da nema odgovarajuće teže i protivteže već nema ni siguran mehanizam koji ga onemogućava da se nosi sa velikim sistemskim krizama koje nastaju kao rezultat loše planiranih, neizbalansiranih ili prosto neadekvatnih odluka. PUD je progresivno uništio ili oslabio sigurne mehanizme kao što su:

− Slobodni i nezavisni mediji; − Parlament koji predstavlja interese glavnih socio-političkih i regionalnih grupa; ozbiljne

diskusije o najvećim reformskim planovima;

2 Kada je institute menjao substitutima, Putin im nije ostavio mesta za manevarski prostor ili bilo kakvu slobodu akcije, i samim tim čvorovi sistema su povezani na veoma rigidan način.

11

− Priliku za društvo da izrazi svoje preference putem manje – više slobodnih i fer izbora u kojima su oslikane različite nacionalno važne stvari , kao i putem referenduma o najvažnijim pitanjima;

− Gubernatore koji su izabarani narodnom voljom i kojima je dat fiksan mandat , pa su samim tim odgovorni svojim glasačima;

− Dovoljno NVO, uključujući i think-tankove i organizacije koje prate događaje, a koji su sposobni da, u isto vreme, obezbede i nezavisno preispitivanje vladinih planova i odluka, ali i da uzbune kako vlasti tako i društvo u slučaju da odluke predstavljaju pretnju.

PUD je tehnološki najprefinjeniji kada se primenjuje na izbore. Sistem se oslanja na sledeće elemente: nedopustivo visoke pragove za učešće, koji uključuju finansijske i direktne administrativne takse za učešće, kao i brojne prepreke; izmanipulisan izbor kandidata; jako regulisan pristup k medijima; isti akter koji ustanovljava pravila učestvuje na izborima i ima vlast da nadgleda da li su pravila poštovana. Jednom, kada se nepravilnost nađe, represivne mere odmah slede. Izborne komisije rade sve to što je gore navedeno, a same su kontrolisane od strane centra, policijskih i bezbednosnih organa i sudova koji svi rade u dogovoru jedni sa drugima. U odsustvu transparentne i javne kontrole, akter koji postavlja pravila slobodan je da ih promeni u svako doba, ukoliko postojeća pravila ne donesu potreban rezultat. Konačni rezultat je mreža „mina“ koje su stvorene u samom izbornom sistemu.3 Osnovna protivrečnost PUD-a sastoji se u tome da se ne može obezbediti unapred određeni rezultat izbora i, u isto vreme, zadržati demokratski dekor. To čini model PUD-a nestabilnim i čini da on neizbežno skreće u stranu: ili sve jačeg upravljanja ili u stranu demokratije. Drugim rečima, da bi se unapredio PUD model, koji nikako da donese željeni rezultat, Vlada mora ili da poveća upravljanje, ili da dozvoli više demokratije.

Isključivanjem političkih snaga i bezbrojnih građana, čije interese oni predstavljaju, iz učešća u (a) izborima, (b) procesu donošenja odluka koje slede, PUD sistem ne samo da podriva samog sebe, u smislu legitimiteta i efikasnosti, već i pretvara potencijalnu sistemsku opoziciju u anti-sistemsku opoziciju. Cena eliminisanja svakodnevne građanske kontrole vlasti i zapušivanja kanala kojim bi se para puštala može biti eksplozija kadra da uništi čitav sistem. Zasnovan na ličnosti onog ko ostaje na vrhu, pre nego na balansu institucija, PUD sistem je potencijalno veoma nestabilan. To predstavlja ogroman politički rizik, posebno kada sistem, kao ogromna vrteška, gubi momentum kako se prenos vlasti na glavnoj političkoj funkciji približava...

PUD ne može samog sebe da reprodukuje. Samim tim, zahteva manuelno upravljanje, konstantne intervencije spolja. Kombinacija nedostataka komandnog sistema i nedostataka demokratskog sistema traži ogroman i komplikovan blok za nadgledanje. U suprotnom, postoji jako iskušenje za elitu srednjeg sloja da počne previše da upravlja izborima i zloupotrebi postojeće prilike u svoju korist. Upravo taj rastući blok za nadgledanje, koji bi trebalo da nadomesti opadajuću javnost i transparentnost, postavlja dodatan teren na sistem i čini ga čak i još manje fleksibilnim.

3 To su: skupljanje potpisa i njihova provera, izveštaji kandidata o njihovim profitima i vlasništvu, količina i tehnički detalji o finansiranju kampanje, pravila agitacije. Postoji šou u predgrađu Petrograda, gde deca trče na popločanom terenu, a mlaz fontane se može pojaviti bilo kad i pod bilo kojom od ploča, i niko ne zna gde i kada. Postoji neprimetni, stari čovek koji zna i koji sedi sa strane paleći ovaj ili onaj mlaz fontane s vremena na vreme. Nešto slično se dešava sa pomenutim minama: pravila su ustanovljena na takav način da ih svaki kandidat može prekršiti bilo kad bilo gde. Vlasti gledaju kroz prste na ova kršenja do određenog momenta, ali, u svako doba, spremni su da kazne kandidata koji im nije po volji, potpuno legalno. Prema tome, tu se radi o selektivnoj primeni prava.

12

Lični karakter sadašnjeg ruskog političkog režima i slabost svih drugih institucija, izuzev institucije predsednika, čini da je popularnost Putina - Medvedeva4 od vitalnog značaja za sistem. To je jedina baza za relativnu političku sigurnost, udica na kojoj se drži čitav politički sistem. Za razliku od 1998.god., kada je sistem preživeo veoma nepopularnog predsednika usled snage Gornjeg i Donjeg doma Federalnog Parlamenta, ništa sada ne bi moglo da nadomesti nedostatak poverenja u lidera. Upravo zato je ne samo sam Putin već i cela politička klasa zainteresovana za držanje Putinovog rejtinga na visokom nivou, što postaje sve komplikovanije usled krize i opadajućeg ekonomskog prosperiteta.

Kako se vlasti nose sa krizom?

Vlada se nosi sa ekonomskom krizom na reaktivan način, ponašajući se kao vatrogasac. Njena dejstva izgledaju uglavnom logično, iako u mnogim slučajevima kasne. Ono što je, po mom mišljenju, još važnije jeste nedostatak odgovarajućih akcija u političkoj sferi i u sferi menadžmenta.

Predsednik Medevedev je u svom obraćanju o stanju nacije kritikovao sistem na veoma oštar način: „Državna birokratija je, baš kao i pre 20 godina, vođena istim nepoverenjem ka slobodnom pojedincu i aktivnosti. Birokratija periodično pravi noćnu moru biznisu, kako nešto ne bi bilo učinjeno pogrešno, preuzima kontrolu nad masovnim medijima, kako nešto ne bi bilo učinjeno pogrešno, meša se u izborni proces, kako pogrešna osoba ne bi bila izabrana, pritiska sudove, kako pogrešna osoba ne bi bila osuđena itd“.

Dijagnoza koju je predsednik učinio izgleda dobra, međutim, lek koji je prepisao je apsolutno neadekvatan. Medvedevljev politički paket uključuje dekorativne izmene koje se tiču političkih partija i sastava oba doma Parlamenta. Oni nemaju ništa zajedničko sa stvarnim problemima sa kojima se sistem suočava, uključujući ekstremno slabu podelu vlasti, i vertikalno i horizontalno, nedostatak povratne informacije između vlasti i društva, skoro potpuno odsustvo predstavljanja grupnih interesa regionalnih i socijalnih grupa.

Postoje dve škole mišljenja: konzervatori, „čuvari“, koji misle da Rusija treba da sačeka još malo pre nego što kriza prođe i situacija pre krize se vrati i „činitelji“ koji traže momentalne strateške akcije, ne samo za suprtstavljanje krizi već i za pripremu države na život posle krize. Ne samo da su potonji malobrojniji već su i oni podeljeni u dva tabora: „statisti“ odnosno zagovornici „trećeg puta“, koji su za izolacionizam i ekonomski nacionalizam i „liberali“ koji traže institucionalne reforme i širu saradnju sa Zapadom. Pošto su ovi liberali manjina u manjini, šanse za promenu kursa ne izgledaju relane u sadašnjim okolnostima („liberalni činitelji“ su u manjini među „činiteljima“ koji su za uzvrat manjina u odnosu na „čuvare“).

Ko može da profitira od krize?

Među pozitivnim posledicama krize može se pomenuti nemogućnost da se nastavi sa paternalističkim modelom i u država – građanin i u centar – regioni odnosima. Prema tome, iako i građanstvo i regioni sada pate od krize, mogu u rezultatu da izvuku korist iz nje.

4 Iako je objavljena popularnost Medvedeva prilično visoka, ipak je par procenata niža od Putinove. Činjenica da oscilira na apsolutno isti način kao i Putinova ukazuje na to da je reč, zapravo, o popularnosti jednog lidera, pri čemu je Medvedevljeva samo odraz Putinove.

13

Regionalni izbori 1. marta bili su prvi koje je Rusija imala tokom krize. Kako je „borba interpretacija“ rezlutata izbora u punom zamahu, skoro svaka politička partija tvrdi da je pobedila. Lideri partije „Jedinstvena Rusija“ objavljuju činjenicu kako je partija pobedila, čak i pod teškim ekonomskim uslovima u svih devet regionalnih parlamenata, gde su izbori održani. Njihovi protivnici ističu da je Jedinstvena Rusija imala ne samo mnogo lošiji učinak u svim regionima u poređenju sa izborima za državnu Dumu 2007.god. već je i ozbiljno izgubila svugde gde je postojao makar i najmanji zračak kompeticije.

Gubici partije u očima javnosti verovatno su manje važni od gubitka značaja među regionalnim političkim elitama. Najveće nazadovanje Jedinstvene Rusije desilo se ne samo u velikim gradovima, gde postoji velika i manje podložna kontroli populacija glasača, već i među kavkaskim republikama. Jedinstvena Rusija je u proseku izguvila oko 10 procenata svoje uobičajene glasačke baze, ali u Kabardino – Balkariji i Karačevo – Čerkeziji5, gubici su bili 25 posto. Ovo ukazuje na kraj monopola Jedinstvene Rusije među regionalnim administrativnim elitama u regionima.

Slika postaje još interesantnija i raznovrsnija na nivou opština. To je mesto gde lični uticaj kandidata igra veću ulogu, a rigidna državna kontrola političke mašinerije nije toliko vidljiva. Jedinstvena Rusija je pobedila u Novosibirsku, Čeljabinsku, Čiti, Birobidžanu i Blagovešensku, gde su dotadašnji gradonačelnici bili ponovo izabrani uz veliku podršku. U gradovima gde je drugi krug izbora bio potreban – Smolensku, Murmansku, Petropavlovsk-Kamčatski i Tomsku, dotadašnji gradonačelnici iz Jedinstvene Rusije su ili izgubili u prvom krugu, ili imaju dobre šanse da izgube u drugom krugu kada opozicioni glasači konsoliduju snage dajući podršku jednom kandidatu. U Tveru, Komunistička partija je pobedila jasno i ima duplo više glasova u gradskom parlamentu nego Jedinstvena Rusija. Jedinstvena Rusija nije uspela da dostigne 40-procentnu zastupljenost u gradskom parlamentu u Brijansku, Ulan – Ude-u i Toljatiju. U Toljatiju, drugo mesto je otišlo opozicionom pokretu „Decembar“, koji uključuje predstavnike iz „Jabloka“ i Pravoe Delo.

Ne samo partije koje su učestvovale već i ceo izborni sistem prošao je test uspešnosti u kriznoj situaciji. Iako se zemlja još uvek itekako bori sa prevazilaženjem ekonomske krize, ušla je u novi period političke aktivnosti.

Slabost Jedinstvene Rusije, koja se jasno videla tokom izbora 1. marta, samo ce se povećavati tokom vremena. Ovde su neumoljivi brojevi izbornih rezultata od manjeg značaja od rastućeg političkog rivalstva unutar partije, nesporazuma između partijskih regionalnih i federalnih vođa i konflikta između Jedinstvene Rusije i lokalnih političkih elita koji su isplivavali na površinu čak i tokom poslednjih izbora pre dve godine. Jedinstvena Rusija se postepeno transformiše iz monolitne birokratije, pod strogom kontrolom Kremlja, u nešto što podseća na stvarnu političku stranku. Za kratko vreme, Jedinstvena Rusija bi mogla da izgubi svoj status dominantne partije.

Kremlj se suočava sa još jednim problemom od strane lojalnih „opozicionih partija“ u Dumi. Kako budu dobijali sve više podrške glasača, njihova lojalnost Kremlju će iščezavati. Sa druge strane, trenutno protestno raspoloženje mu verovatno neće obezbediti značajnu, dugoročnu podršku u sistemu u kome dominira Jedinstvena Rusija i njene spin – off partije u Dumi. Stvarna liberalizacija partije i izbornog sistema je neizbežna i mora da zameni sadašnji, samo dekorativni sistem pod predsednikom Dmitrijem Medvedevim. Ako Kremlj ne preduzme konkretne korake u tom pravcu do sledećih izbora, rastući pritisak kod nezadovoljnih glasača ,koji nemaju prostora da ispolje svoju ljutnju, jednostavno će razneti poklopac tog lonca.

5 Etničke republike Ruske Federacije.

14

Kriza i spoljna politika

Prema Fjodoru Lukjanovu6, osnovna paradigma ruske spoljne politike nikada se nije promenila, iako je bilo promena u putanji vezanoj za fluktuacije u balansu sila, kako stvarnih, tako i percipiranih od strane Kremlja. Odnosi sa Zapadom, koji nisu zasnovani na zajedničkoj ideologiji, izgledaju kao ,,okozaoko" i mogu da budu opisani kao ciklično gore- dole, sa prosečnim trajanjem ciklusa od oko četiri godine. Godine 2008, rat u Gruziji označio je dno trenutnog ciklusa i sledeći vrhunac treba očekivati u 2010.god.

Kriza još uvek nije dovela do revizije koncepata ni spoljne, niti unutrašnje politike. Procep između socijalno – ekonomske situacije koja se menja i kursa spoljne politike povećava se. Mislim da je strateška greška napravljena ne samo u avgustu 2008.god. već i ranije, počevši od Putinovog govora u Minhenu 2007.god., kada je nova „oštra“ doktrina spoljne politike predstavljena, ali vreme koje je izabrano za to predstavljanje ju je učinilo čak duplom greškom. Međutim, kako je predstavljena u medijima kao „Rusija koja ustaje sa kolena“, dobila je značajnu javnu podršku i dovela je do povećanja popularnosti Putin-Medvedeva. Kriza u celom svetu promenila je politički dnevni red i bacila u senku događaje u Gruziji, šaljući političkoj eliti u Rusiji pogrešnu poruku. Događaji iz januara 2009.god., u vezi sa rusko – ukrajinskim gasnim ratom, to jako dobro ilustruju.

Može se videti promena u ruskoj politici u pogledu „bliskog susedstva“ koje se smatra za „zonu ruskih privilegovanih interesa“. Kremlj je odbacio merkantilni pristup iz 2005 – 2008.god., koji je bio uzet posleNarandžaste revolucije, i odlučio da kapitalizuje rusku relativnu finansijsku prednost, sa ciljem da povrati svoj uticaj u post – sovjetskom prostoru dajući zajmove Jermeniji, Kirgistanu, Moldaviji i čak i Ukrajini.

Revizija ruske spoljne politike je teško moguća pre nego što ruskim političkim elitama postane potpuno jasno da je „zlatno doba“ petro-blaga i ambicija „energetske supersile“ završena. Rusija ne pati jedina zbog krize, već i sve druge države takođe pate. To je dalo „čuvarima“ razlog da misle da će za godinu i nešto kriza biti završena, cene sirovina će se ponovo vratiti na nivo pre krize i da će oni moći da nastave sa spoljnim i unutrašnjim političkim konceptima koji su dobili svoj konačni oblik u 2007.god. Biće potrebno neko vreme da se shvati da ne samo što će kriza trajati dugo vremena i što će oporavak ekonomije zahtevati još više vremena već će i će i izlaz za Rusiju biti vrlo različit od ulaska.

Zaključak

Ne bih očekivao nikakvih suštinskih promena pre jeseni 2009.god., kada će se verovatno osetiti prvi znaci političkog mamurluka među ruskim elitama. Ta ista mreža finansijske sigurnosti, koja spašava obične Ruse ozbiljnih patnji koje su rezultat krize, omogućava Vladi da izvrši sve socijalne obaveze i time održi sva ranija obećanja, sada sprečava Vladu da donese ozbiljne odluke uključujući preispitivanje i reviziju kako domaćih, tako i spoljno- političkih koncepata koji su u srži problema upravo zbog krize. Veliki akumulisani finansijski resursi motivišu politiku elitu da odloži komplikovane odluke u ovim sferama putem kupovine skupih odlaganja. Problem leži u tome što je vreme koje je već kupljeno protraćeno na premišljanja o promenama u ruskoj poziciji u svetu u krizi i posle krize, a postoji potreba da modernizuje svoje spoljne i unutrašnje- političke doktrine kao i čitav upravljački i politički sistem, kako bi se odgovorilo novim izazovima. Međutim, postoje samo dve moguće osnovne opcije: ili ubrzana politička evolucija, u slučaju da je sistem sposoban da je iznese kako bi preživeo, ili dolazak do dna, koji bi bio praćen pojavom novog sistema. I kako vreme prolazi, sve je manje prostora za manevrisanje.

6 Prezentacija od 12. marta 2009.godine.

15

Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst

Mikhail Vinogradov1 Ocenjujući političku situaciju u Rusiji, neophodno je izdvojiti šest osnovnih faktora koji uslovljavaju donošenje najvažnijih političkih odluka:

1. Najveći deo političkih i javnih institucija (uključujući Parlament i političke partije), nemaju veliku ulogu u političkom životu i samo formalno donose odluke koja su predsednik i premijer već doneli.

2. Interakcija između predsednika Dmitrija Medvedeva i premijera Vladimira Putina ima protivrečan karakter. Bez obzira na dobre lične odnose, Medvedevu i Putinu je sve teže da pređu preko nesuglasica koja se pojavljuju.

3. Sistem donošenja odluka često se određuje odnosom snaga između vodećih uticajnih grupa, mada većina njih nema jasne političke poglede.

4. Donošenje spoljnopolitičkih odluka je koncentrisano u rukama predsednika i premijera. Uloga drugih institucija (uključujući i Ministarstvo spoljnih poslova) nije velika. Pri tome, donošenje tih odluka često je diktirano unutrašnjom političkom konjukturom.

5. Bez obzira na ekonomski krizu, javnost ne pokazuje većeg interesovanja za politiku. Držeći kontrolu nad televizijom i sprečavajući pojavu opozicionih pokreta, ruska vlast prilično efektivno upravlja dnevnim redom.

6. Uloga političkih eksperata u sistemu donošenja rešenja se smanjila. U poslednje vreme se preduzimaju pokušaji povećanja uloge eksperata ali, sve u svemu, oni, kao i Parlament i političke partije, samo odobravaju odluke već donete od strane činovnika, a ne učestvuju u njihovoj razradi.

Uloga javnih institucija Uloge javnih i političkih institucija, uključujući Parlament i političke partije, značajno su devalvirale kao rezultat promena koje su nastale tokom mandata Vladimira Putina. Parlament je faktički bio skrajnut od učešća u donošenju političkih odluka i u svome radu potčinjen administraciji predsednika. Što se tiče političkih partija, tokom poslednjih osam godina, dominantnu poziciju dobila je partija Jedinstvena Rusija (Единная Россия), čiji je formalni lider Vladimir Putin. Ona je dobila i većinu na federalnom i na regionalnom nivou. Međutim, Jedinstvena Rusij“ nije postala instrument kontrole političkih elita i centrom donošenja odluka. U suštini, ulazak u partiju olakšao je prolazak u parlamente na svim nivoima, ali ne nalaže neke ozbiljne obaveze pred bilo kakvim grupama. Još dve partije: Pravedna Rusija i Pravoe Delo, formalno su bliske vlasti, samo što nemaju takav nivo uticaja kakav ima Jedinstvena Rusija. Ozbiljan pad uloge izbora u političkom životu Rusije posledica je pomenutih promena. Najznačajniji događaji u političkom životu nisu kampanje za izbore (čiji su rezultati obično predvidivi), već konkurencija između neformalnih uticajnih grupa. Poslednjih godina su upravo one vodile glavnu borbu za državne resurse (alokaciju budžetskih sredstava, kontrolu nad državnim kompanijama i korporacijama, stvaranje preferencija za biznis koji je pod njihovom kontrolom) u vreme kada je Parlament samo formalno potvrđivao odluke koje je izvršna vlast već donela, ne pokazujući značajan uticaj na njihov sadržaj.

1 Mihail Vinogradov je Predsednik fonda „Peterburgska politika“ iz Moskve.

16

Odnos Predsednik – Premijer Odluka Vladimira Putina da napusti poziciju predsednika, i ustupi mesto šefa države Dmitriju Medvedevu, nije mogla da ne utiče na raspodelu političkih snaga. Sa formalne tačke gledišta, ruski ustav daje široke mogućnosti za preraspodelu ovlašćenja između predsednika i premijera. Na primer, taj osnovni zakon ne određuje jasno ko kontoliše rad ministarstava sile – da li šef države ili šef vlade (njihova potčinjenost predsedniku utvrđena je federalnim zakonom „o Vladi“, koji je, u slučaju potrebe, lako promeniti). Nominalno, predsednik može da smeni premijera, ali to je teško zamisliti u praksi, s obzirom da parlamentarnu većinu ima Jedinstvena Rusija koju vodi Putin. Formalno gledano, predsednik ima dovoljno mogućnosti za akciju i u ovom slučaju, ali ne izgleda kao da je spreman da se njima koristi. Odnosi među Putinom i Medvedevom su pretrpeli dve krize. Prva kriza se desila u leto 2008.god. Rasteća ljubomora Putina ka Medvedevu se završila rusko – gruzinskim ratom koji je dozvolio Putinu da demonstrira kako upravo on vlada situacijom. U podršku ovome stavu, postojala je čitava serija signala koji su ukazivali na to da je upravo Putin doneo osnovne odluke. Indirektno je to potvrđivala i francuska štampa koja je prenela da je Nikola Sarkozi ubeđivao upravo Putina da ne dopusti napad na Tbilisi. Osim toga, potonja međunarodna izolacija Rusije (niko nije očekivao da će ona biti tako kratkotrajna) bila je gubitak za Medvedeva, koji je imao određeni kredit poverenja kod zapadnih partnera Rusije. Nije slučajno to što je, prema podacima istraživanja javnog mnjenja Levada centra iz februara 2009.god., 34% građana Rusije bilo ubeđeno da je realna vlast u Rusiji u rukama Putina (pre godinu dana tako je mislilo 20%), 12% da pripada Medvedevu (u 2008.god. tako je mislilo 23%), a u rukama obojice podjednako – 50% (u 2008.god. tako je mislilo 41%). Osim toga, premijer je preuzeo na sebe donošenje mnogih ključnih rešenja u vezi sa finansijskom podrškom krupnih preduzeća u uslovima ekonomske krize. Medvedev nije bio posebno protiv toga. Prećutno je pristao na ulogu političara broj dva i čak je dao razloga glasinama o ostavci i zameni sebe Putinom. Međutim, početkom 2009.god., situacija se ponovo promenila. Eksperti su sve češće počeli da govore o tenzijama u odnosima između dva najviša činovnika. Cela serija koraka (rezultat rusko – ukrajinskog konflikta sa gasom, objavljivanje poternice za biznismenom Jevgenijem Čičvarkinom) počela je da se tumači, u okruženju Medvedeva, kao izrazito neprijateljska. Kao odgovor na to, Medvedev je ozbiljno pojačao kritiku Vlade u svojim nastupima i preduzeo čitav niz koraka, koje je javnost tumačila kao znak nastupanja dugo očekivanog „opuštanja kontrole“. Sama kriza sve češće se tumačila od strane Medvedeva kao šansa za širenje sopstvene samostalnosti, a u medijima su se sve češće počeli imenovati kandidati za zamenu premijera. Međutim, potencijal za interakciju Medvedeva i Putina nije iscrpljen: oni potpuno mogu da regulišu nesuglasice. Osim toga, nije isključeno da je provociranje Medvedeva ,u stranu samostalnosti, zamka Vladimira Putina koji teži da konačno dezavuiše težnju Medvedeva ka samostalnosti. Uticajne grupe u ruskoj vlasti Kao u vreme Borisa Jeljcina, tako i u vreme Vladimira Putina, osnovna intriga u ruskoj politici jeste borba između različitih elitnih klanova i grupa koja nije javna. Kao pravilo, grupe su ujedinjene ličnom bliskošću njenih učesnika, postojanjem zajedničkih iskustava u radu i zajedničkih poslovnih interesa. Ponekad, među tim grupama postoje zajednički pogledi na politički ili ekonomski kurs, ali taj faktor nije principijelan za njih.

17

Tokom mandata Vladimira Putina, šef države nije ulazio u bilo kakav konkretni klan i nastupao je kao arbitar među njima. Sada je situacija unekoliko drugačija. Budući da nema snažne ljudske resurse, Dmitrij Medvedev neizbežno nastupa kao ujedinjujuća osnova jednog od klanova, gde ulazi grupa njegovih najbližih ljudi (ministar pravde Aleksandar Konovalov, šef Višeg arbitražnog suda Anton Ivanov, opunomoćeni predstavnik predsednika na Uralu Nikolaj Viničenko). Ta grupa jača zahvaljujući bliskosti s Medvedevovm i još nizom uticajnih biznismena i činovnika (šef Gazprominvestholdinga Ališer Usmanov, bivši šef administracije predsednika Aleksandar Vološin, sekretar za štampu predsednika Natalija Timakova). Neki eksperti ubrajaju u ovu grupu prvog zamenika šefa administracije predsednika Vladislava Surkova i ekonomskog savetnika predsednika Arkadija Dvorkoviča. Naravno, unutar pomenutog klana postoji oštra borba (posebno oko ličnosti Surkova), ali tokom godine Medvedevljevog mandata njegova komanda je ostala relativno cela. U ekonomskoj sferi moguće je istaći dve ključne grupe: oko zamenika premijera Igora Sečina i Alekseja Kudrina. Sečin je moćan činovnik koji se tokom Putinovog mandata oslanjao na organe javnog reda. U poslednje vreme je promenio sferu svog osnovnog interesovanja, i sada se, pre svega, bavi naftom i drugim granama energetike. U rukama Sečina je kontrola nad državnom kompanijom Rosnjeft i Ministarstvom energetike. Nivo ličnih ambicija Sečina unekoliko se smanjila, međutim, u „uticajnu grupu“ koju on vodi ulaze i takve autoritativne figure kao što je predsednik Državne Dume Boris Grizlov, predsednik Istražnog komiteta pri Državnom tužilaštvu Aleksandar Bastrikin, šef kompanije Rosnjeft Sergej Bogdančikov. Neki eksperti u vezu sa ovom Sečinovom grupom dovode i prvog zamenika premijera Viktora Zubkova (koji je bio premijer 2007 – 2008) i njegovog zeta, ministra odbrane Anatolija Serdjukova. Druga grupa je ujedinjena oko ministra finansija Alekseja Kudrina. Među njenim najuticajnim predstavnicima je predsednik Centralne banke Sergei Ignjatijev i predstavnici niza ekonomskih državnih organa. Osnovni zadatak Kudrina je zaštita budžetskih sredstava (u tom smislu i napunjenog Stabilizacionog fonda) od napada lobista. Danas se Stabilizacioni fond sastoji iz Rezervnog fonda (136 milijardi dolara) i Fonda nacionalnog blagostanja (83 milijarde dolara). U 2009. predlaže se potrošnja 55% sredstava Rezervnog fonda i 19% sredstava Fonda nacionalnog blagostanja za pokrivanje budžetskog deficita. Grupe Sečina i Kudrina ne treba bez rezerve pripisivati „putinskom“ ili „medvedevskom“ taboru. Sočin je „genetski“ blisak Putinu, ali, u slučaju potrebe, uspostavlja odnose i sa predsednikom. Dugogodišnji bliski saradnik Putina je i Kudrin. Međutim, značaj pozicije ministra finansija, zajedno sa političkom podrškom jednog od „veterana“ ruske politike Anatolija Čubajsa (koji je uspeo da nađe zajednički jezik sa Medvedevom), dozvolio je Kudrinu da ne bude u sredini konfrontacije dva tabora. Relativno novi i usko „putinski centar gravitacije“ je rukovodstvo kabineta vlade sa šefom vice premijerom Sergejem Sobjanjinom koji aktivno unapređuje svoje ljude na visoke pozicije. Kao i ranije, ozbiljne pozicije ima grupa Sergeja Čemezova, šef kompanije Rossiyskie tehnologii, koji je uspeo da proguta veliki broj ruskih kompanija uključujući i one koje su proizvodile naoružanje. Konačno, „lična garda“ Putina je kao i ranije društvo Gasprom koju vodi Aleksej Miler. Druge grupe, koje su imale moć tokom mandata Vladimira Putina, u poslednje vreme smanjile su nivo svog političkog nametanja. Ranije uticajne figure (npr. šef Ruskih pruga Vladimir Jakunjin, biznismen Jurij Kovaljčuk, bivša glava Službe za borbu s narkoticima Viktor Čerkesov) za sada su na periferiji. To važi i za niz „oligarha“. Roman Abramovič i Oleg Deripaska sada se fokusiraju na probleme spasa sopstvenog biznisa.

18

Težina nekada superuticajnih ministarstava sile u poslednje vreme je pala. Raniji „teškaši“ (Igor Sečin, bivši direktor FSB Nikolaj Patrušev) su se, iz raznih razloga, udaljili od aktivnog učešća u rukovođenju snažnim blokom. Šefovi Ministarstva unutrašnjih poslova i Tužilaštva, Rašid Nurgalijev i Jurij Čajka, prihvaćeni su kao privremene i nedovoljno uticajne figure. Informacija o grupnoj pripadnosti najuticajnijih ruskih političara:

Predsednik Dmitrij Medvedev Osnova mu je status predsednika i njegova sopstvena uticajna grupa.

Premijer Vladimir Putin Nastupa kao arbitar u borbi različitih uticajna grupa.

Šef administracije predsednika Sergej Nariškin Ima iskustvo u radu kako sa D. Medvedevom, tako i sa V. Putinom. Relativno je pasivni činovnik.

Prvi zamenik šefa administracije predsednika

Vladislav Surkov U poslednje vreme zbližava se sa D. Medvedevom, međutim, drugi saradnici predsednika ga prihvataju krajnje negativno.

Prvi zamenik premijera Igor Šuvalov U okviru Vlade vodi borbu sa ekonomskom krizom. Politički nije samostalan. Čuju se različiti scenariji o njegovoj karijeri , od skore ostavke do premijerstva;

Prvi zamenik premijer Viktor Zubkov Nivo političkih ambicija je relativno nizak; Zamenik premijera, inistar finansija Aleksej Kudrin U uslovima borbe za budžetna sredstva nalazi se

pod jakim napadom lobista. Ipak, ima veliki potencijal za preživljavanje i relatvnu samostalnost.

Zamenik premijer Igor Sečin Uticajna figura zahvaljujući kako ličnim vezama unutar elite, tako i kontroli nad značajnim delom energetskog sektora.

Zamenik premijera Rukovodilac aparata Vlade

Sergej Sobjanin Bavi se jačanjem aparata Vlade u interesu V. Putina.

Zamenik premijera Aleksandar Žukov Uticaj postepeno slabi. Zamenik premijera Dmitrij Kozak Bio je jedna od najvidljivijih ličnosti u

okruženju V. Putina, ali, usled sukobljivosti karaktera,postepeno je skrajnut na periferiju.

Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov Uticaj opada usled drugorazrednog značaja Ministarstva inostranih poslova

Ministar odbrane Anatolij Serdjukov Čovek V. Zubkova. Uspeo je da dobije zavidan autorite unutar elite, ali nije mnogo popularan u Armiji.

Ministar unutrašnjih poslova Rašid Nurgalijev Čovek N. Patruševa. Smatraju ga za privremenog čoveka na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova.

Ministar pravde Aleksandar Konovalov Čovek D. Medvedeva Direktor Federalne službe bezbednosti (FSB)

Aleksandar Bortnikov

Bio je uzdignut u prvi plan uz učešće I. Sečina. Pokušava da ne pokaže političku samostalnost.

Predsednik Centralne banke Sergej Ignjatijev Čovek A. Kudrina. Sekretar Saveta bezbednosti Nikolaj Patrušev Posle odlaska sa mesta direktora Federalne

službe bezbednosti uticaj se smanjio. Predsednik Državne Dume, Predsednik Visokog saveta partije Jedinstvena Rusija

Boris Grizlov Čovek I. Sečina i N. Patruševa.

Predsednik Saveta federacije i Predsednik partije Pravedna Rusija

Sergej Mironov Relativno autonomna no malo uticajna ličnost.

Predsednik Gazproma Aleksej Miler Gazprom faktički lično kontroliše Putin Direktor Gosnanotehnologija Anatolij Čubajs Iskusni politički „teškaš“. Ima sređene odnose i sa

V. Putinom i D. Medvedevom i s A. Kudrinom. U budućnosti je moguće da ode u stranu Medvedeva.

19

Mehanizam razrade spoljnopolitičkih odlukа U suštini, donošenje spoljnopolitičkih odluka ograničeno je na predsednika i premijera. Uloga Ministarstva spoljnih poslova je relativno mala. Taj posao je na Upravi spoljne politike administracije predsednika i njenom povereniku Sergeju Prihodko-u. U leto 2008.god., pojavila su se očekivanja da će takav centar da se pojavi i u Vladi, koji bi vodio Jurij Ušakov, ali on nije pokazao veliku aktivnost. Uloga pomenutih struktura svodi se na pripremu projekata koje predsednik ili premijer mogu da prihvate ili odbiju. Osim toga, svoje spoljnopolitičke projekte mogu da predlažu i druge strukture (npr. Gazprom). U pogledu raspodele funkcija između Putina i Medvedeva, tu situacija nije sasvim jasna. Postoji tačka gledišta koja identifikuje meke korake u spoljnoj politici sa Medvedevom, a tvrde sa Putinom. Predsedniku i premijeru delimično je koristan taj stereotip, mada njegova tačnost izaziva sumnju, bez obzira na to što je očigledno da je Medvedevu potrebna podrška međunarodnih partnera Rusije (pre svega Zapadnih). S velikom uslovnošću može se reći da Putin češće učestvuje u donošenju odluka koja se tiču međunarodne energetske saradnje kao i politike Rusije u većini zemalja Zajednice nezavisnih država. Sam Medvedev više se bavi odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama, zapadnoevropskim državama i učestvuje u formatima G8 i G20. Uzimajući u obzir da ruski ustav nedovoljno jasno razgraničava funkcije (formalno to je sfera uticaja predsednika, mada postoje široke mogućnosti za manevar), može se očekivati da će se nejasnost ovde održati. Sve u svemu, pobeda Baraka Obame na izborima za predsednika Sjedinjenih Država okreće ruske vlasti ka ponovnom uspostavljanju odnosa sa Zapadom. Međutim, taj proces će se menjati s periodičnim bljescima patriotske aktivnosti (u tom smislu i na Balkanu), a takođe i „energetskim ratovima“ (mada se značaj energetike za sada verovatno smanjuje). Pri tom, treba imati u vidu da ruska politička elita ima velike probleme prilikom razrade dugoročne spoljnopolitičke strategije. Često dejstva na međunarodnoj areni nose verovatnije propagandni karakter (mobilizacija sopstvenih građana na borbu s Ukrajinom i Estonijom, demonstracija nesaglasnosti sa Zapadom u vezi sa pitanjem Kosova), koji ne samo da ne donose osetljive koristi već i otažavaju realizaciju drugih međunarodnih projekata. Na primer, žestoka kritika vlasti Estonije u vezi sa spomenikom Sovjestkom vojniku je isprovocirala Taljin da podigne ekološke proteste u vezi sa građenjem Severno evropskog gasovoda, i napravila pretnju realizaciji ovog krajnje važnog projekta za Rusku Federaciju. Javno mnjenje Ekonomska kriza postala je ozbiljni izazov kako za odnose između uticajnih grupa, tako i za razradu ekonomske politike, ali i stanje javnog mnjenja. Kriza može, bez sumnje, izazvati ozbiljne političke promene, ali takvih promena, do sada, nije bilo. Međutim, nije bilo ni ozbiljnih promena u javnom životu. Ni jedna opoziciona snaga, Komunistička partija Ruske Federacije, Liberalno Demokratska partija Rusije, Pravedna Rusija, Pravoe Delo ili Solidarnost nije napravili ozbiljne pokušaje da iskoristi smanjenu podršku koju ima vlast kod građana, radi rasta sopstvene popularnosti. Velike akcije protesta u Vladivostoku, Blagovešensku i Krasnojarsku imale su stihijski karakter i nisu bile organizovane od strane neke partije. Na prošlim izborima,1. marta, u devet regionalnih parlamenata prvo mesto zauzela je Jedinstvena Rusija (mada su na izborima za gradonačelnike nekih gradova pobedili opozicioni kandidati).

20

Podaci socioloških istraživanja o podršci vlastima u uslovima ekonomske krize u nekoj meri se razlikuju. Po podacima fonda Javno mnjenje, početkom marta, Medvedevu je verovalo 52% intervjuisanih (pre nekog vremena taj pokazatelj bi bio viši i činio bi 56%, ali u svakom slučaju je veći od nivoa podrške Medvedevu u momentu predsedničkih izbora – 45%). Nivo poverenja Putinu je stabilan i nalazi se na nivou 65 – 70%. Ostaje nizak nivo podrške opozicionim partijama. Za Jedinstvenu Rusiju, po podacima fonda Javno mnjenje, spremno je da glasa 53%, za Komuniste 9%, za Pravednu Rusiju ,sa predsednikom Gornjeg doma parlamenta Sergejem Mironovim na čelu, 5%, nivo podrške liberalnim Jabloka i Pravoe Delo je 1%. Na taj način, trenutno vlast ima mogućnost da ne dopusti prerastanje protestnog raspoloženja u rast popularnosti opozicije. Međutim, nije isključeno da će u slučaju dalje destabilizacije situacije vlast morati da traži „krive“ na koje će da padne odgovornost za krizu. U februaru 2009.god., u ulogu tih „krivih“ stavljeni su guverneri – lideri četiri ruska regiona koji su bili otpušteni. Nije isključeno (mada je manje verovatno) da će objektima kritike vlasti postati i krupni biznismeni ili pojedini ministri. U slučaju ozbiljnog pogoršanja socijalne situacije, moguć je rast nezadovoljstva građana predsednikom, premijerom, partijom Jedinstvena Rusija. Međutim, srdžba građana još uvek nije praćena potragom alternativnih političkih programa ili snažnih lidera. Osim toga, građani nemaju jasnu tražnju za alternativnim ekonomskim kursom, a diskusije o tome u medijima gotovo da i nema. Slab interes javnosti za alternativama ,u sprezi sa niskim interesom građana za politiku uopšte, za rusku vlast je šansa da preživi ekonomsku krizu bez obziljne destabilizacije. Osim toga, vlast uspeva da u punom obimu isplati socijalna plaćanja (penzije, dodatke itd.) i izbegne ozbiljna kašnjenja u plaćanju plata kako u državnim, tako i u privatnim preduzećima. Još jedna varijanta za širenje podrške građana vlasti je imitacija spoljne pretnje od strane neke države (SAD, Ukrajina, Gruzija, Estonija, Poljska itd.). Po pravilu, borba sa takvom pretnjom dovodi do velike društvene podrške vlastima. Ali, takav rast podrške obično se vidi tek tokom jednog, dva meseca. Vlast nije spremna da ide previše daleko u međunarodnoj konfrontaciji, a za narod su sve aktuelnije socijalne parole i pokušaj da se povećaju zarade. Zbog toga je efektivnost korišćenja imidža „snažne države“ ograničena, a „patriotske“ kampanje nisu moguće češće od dva do tri puta godišnje. Uticaj eksperata Tokom poslednjih godina, uticaj eksperata na donošenje političkih odluka se znatno snizila u Rusiji. Procedura razrade odluka nema javni karakter. Najveću bliskost vlasti, po pravilu, imaju ne autori ideja koje se mogu realizovati, već oni politikolozi i sociolozi koji najaktivnije učestvuju u popularizaciji već donetih odluka. Moguće je istaći tri kategorije ruskih eksperata s tačke gledišta njihovog javnog odnosa prema činidbama vlasti. Prvu grupu čine politikolozi i sociolozi koji javno istupaju sa podrškom većini činidaba vlasti. U ovu grupu spadaju Aleksej Arbatov, Vitalij Ivanov, Sergej Markov, Andranik Migranjan, Vjačeslav Nikonov, Dmitrij Orlov, Gleb Pavlovski, Valerij Vadejev, Valerij Fjodorov i Aleksej Česnakov. U ,,neutralnu" kategoriju mogu se ubrojitii eksperti koji imaju neutralnu poziciju. U većini slučajeva oni nastupaju s kritikom vlasti, i malo su potrebni kao „popularizatori“ donetih odluka. U tu grupu spadaju Dmitrij Badovski, Igor Bunjin, Jevgenij Gontmaher, Sergej Karaganov, Fjodor Lukjanov, Boris Makarenko, Aleksej Malašenko, Jevgenij Minčenko, Dmitrij Oreškin, Nikolaj Petrov, Andrej Rjabov i Dmitrij Trenjin.

21

Na posletku, radikalnu kategoriju predstavljaju ,,za sebe" eksperti koji u svakom slučaju učestvuju u opozicionim pokretima ili koji istupaju sa žestokim ispadima u odnosu na Vladimira Putina ili Dmitrija Medvedeva. Najpoznatiji među njima su Mihail Deljagin, Vladimir Miov, Andrej Piontkovski, Vladimir Pribilovski, Mark Urnov i Ljilja Ševcova. U poslednje vreme, predsednik je stavio do znanja da je spreman na aktivniju interakciju sa „neutralnom“ kategorijom eksperata. To je uslovljeno kako očiglednom potrebom vlasti za idejama u vezi sa borbom s ekonomskom krizom, tako i neophodnošću korekcije mehanizma javne propagande, kako bi se izbegao dalji rast protestnog raspoloženja. Zaključak

Prognozirajući razvoj događaja u 2009. godini, moguće je pretpostaviti da će se u spoljnoj politici produžiti kurs ka regulisanju nesporazuma zapadnoevropskim zemljama i Sjedinjenim Državama. Prepreka na tom putu ostaće politika na postsovjetskom prostoru: neregulisani konflikt sa Gruzijom, predstojeći izbori za predsednika Ukrajine u decembru, želja da se iskoristi kriza za učvršćivanje ekonomskih pozicija Rusije u zemljama bivšeg SSSR-a , izazivaće periodične nalete emocija i pogoršavati odnose Ruske Federacije i zapadnih partnera. Istovremeno, kako pokazuje spor o sudbini vojne baze u Kirgiziji, Moskva i Vašington su spremni na civilizovanu „trgovinu“ o ključnim strateškim problemima regiona. U untrašnjoj politici, tendencija ka „olabljivanju“ može da dobije dalji razvoj. Ali, taj proces neće biti postepen i, uzimajući u obzir nedostatak konsenzusa unutar vlasti, biće periodično praćen kratkoročnim pokušajima „zamrzavanja“ političkih sloboda. Bez obzira na protivrečnosti između različitih tabora u okviru vlasti, ne treba očekivati raskol unutar nje. Ali, u perspektivi takav raskol može postati moguć ako se desi suštinsko pogoršanje ekonomske konjukture. U socijalno ekonomskoj sferi, „rezerve stabilnosti“ će verovatno biti minimalne do jeseni. Najverovatnije, opozicija neće moći da iskoristi krizu za rast sopstvene popularnosti. Međutim, ako se produži pogoršanje ekonomske situacije, vlastima će biti sve teže da se suprotstave padu poverenja u njih same od strane naroda. U tom slučaju, napori vlasti koncentrisaće se na zaustavljanje konsolidacije opozicionih snaga. Verovatnost drugog scenarija razvoja političkog pluralizma i značajnog širenja političkih sloboda tokom 2009. godine za sada nije više od 20 – 25%.

22

23

RUSIJA I SVETSKA EKONOMSKA KRIZA – uticaj na energetiku i ekonomiju

Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović1

Ruska ekonomija je od kraja 90tih krenula put vrtoglavog uspona. Osnovni ekonomski indikatori pokazuju impresivan privredni rast od 7% (1999-2007), pad nezaposlenosti i inflacije, a rast industrijske proizvodnje.

Tabela 1: Rusija - osnovni ekonomski indikatori 2003- 2008.godina

GDP %

Industrijska proizvodnja % Inflacija %

Nezaposlenost %

2003 7,3 8,9 12 8,6 2004 7,2 8 11,7 8,2 2005 6,4 5,1 10,9 7,6 2006 7,4 6,3 9 7,2 2007 8,1 6,3 11,9 6,1 Q1-3 2008 8 5,4 11,6 5,3

Izvor: Centralna banka Ruske Federacije, 2009, januar Danas, usled globalne krize, Rusija je pred usporavanjem privrednog rasta. Upravo strukturne slabosti i zavisnost od kretanja cena nafte i gasa rezultirali su jakim uticajem svetske ekonomske krize na ekonomiju zemlje. Za razliku od ostalih zemalja sveta, Rusija je kasnije ušla u recesiju zahvaljujući visokim deviznim rezervama. Pokušaj Vlade da prvi udar ublaži ovakvim reagovanjem više je doveo do pada deviznih rezervi nego do realne pomoći.

Tabela 2: Devizne rezerve ruske Centralne banke i sredstva u Državnom stabilizacionom fondu mlrd US$

C.banka S.Fond 2004 124.5 18.9 2006 303 89.1 2008 530.6 189.7 2008 jan 564.8 163.2 2008 juli 592.3 162.4 2008 avgust 582.5 174.5 2008 septembar 562.8 189.7 2008 oktobar 530.6 indeks 2008/2004 426 100.3 indeks X 2008/I2008 94 116 Izvor: Centralna banka Ruske Federacije, 2009, januar

Prema zaključcima Svetskog ekonomskog foruma (I, 2009), globalna kriza će sasvim sigurno umanjiti svetsko bogastvo za čak 40%. Teška situacija na međunarodnom kreditnom tržištu direktno se odrazila na Rusiju i njene kompanije, naročito u vidu odlaganja i / ili zaustavljanja mnogih investicionih projekata. Vodeće kompanije u Rusiji, na čelu sa Gazpromom, danas ne raspolažu dovoljnim količinama finansijskiih resursa neophodnim za buduće investicije i projekte modernizacije, a koji mogu biti profitabilni kada je barel nafte 100$.

1 Zorana Mihajlović – Milanović je Savetnik za pitanja energije i energetske bezbednosti iz Beograda

24

Gazprom je morao usporiti izgradnju gasovoda Severni i Južni tok, ali i zaustaviti strateški važan projekat sa Kinom – Altai gasovod2. Dodatno je usporeno i istraživanje i brzina aktiviranja novih naftnih i gasnih polja (Shtokman polje u Barencovom moru i polja u istočnom Sibiru). Proteklih godina, ova kompanija fokusirala se na maksimiziranje profita, bez jasne strategije načina povećanja proizvodnje i ulaganja u istraživanje i razvoj. Danas, kada njegov dug iznosi oko 60 mlrd €, problem sa sopstvenim kapitalom ozbiljna je prepreka, što dodatno otežava uzimanje novih kredita. „Bumerang efekat“, koji je nastao usled samog načina poslovanja, i koji Gazprom već uveliko trpi, osetiće i energetska ponuda celog sveta (iako je odgovornost na ruskoj kompaniji). Strateški ciljevi u novim ekonomskim uslovima moraju se ticati razvoja novih polja (gasnih i naftnih) i modernizacije postojeće infrastrukture. Samo na taj način, svet će moći da zadovolji svoje potrebe za energentima. Zato ne čudi inicijativa o formiranju Gasnog kartela3, poput OPEC-a, kao i predlog za razmatranje nove Energetske povelje od strane Rusije4. Zajedničko delovanje svih velikih i razvijenih zemalja, bez izolacija, egoizma i protekcionizma jedan je od ključeva rešenja budućih energetskih problema.

Energetske kompanije, posebno ruske, prolazile su tokom 2008.godine tzv. „zlatnu groznicu“ zahvaljujući visokim cenama barela nafte. Kada je cena barela nafte dostigla 100$, Rusija je od izvoza nafte i gasa zarađivala oko 800 mil. $ dnevno, ili 250 mil. $ dnevno više nego dve godine ranije. Prihod od izvoza (nafte i gasa) činio je 2/3 budžeta.

2 Memorandumom 2006.godine, ugovorena je izgradnja Altai gasovoda prema Kini, dužine 2800 km i kapaciteta 30mlrd m3. Očekivana investicija je 14mlrd US$, dok je rok završetka umesto 2011.godine pomeren za najmanje 4 godine. 3 Gasni kartel, iniciran i u formiranju X 2008.godine, od strane Rusije, okuplja sve najveće resursno bogate zemlje gasom - Rusiju, Iran i Katar. 4 Evropski ekonomski forum, Davos 2009.god., u okviru kojeg je pokrenuta inicijativa, od strane Rusije, o nove Energetske Povelje bazirane na uspostavljanju energetske bezbednosti. Osnovna vizija ogleda se u spajanju i tešnjoj vezi ponuđača i potrošača energije. Sam Putin je naglasio da se svet ponaša kao da je kriza neočekivana, a ona je očekivana kao što je zima očekivana u Rusiji svake godine. Rezultat je kolaps sistema, niskog kvaliteta menadžmenta, loše procene rizika i dobitka, jedna ekonomija štampa novac (SAD), a druga ga štedi (Kina), i podstiču se očekivanja vođena ničim.

25

Pad cena nafte i ekonomskog rasta doveo je Rusiju u najveću krizu u poslednjih desetak godina. Iako je Putin u prvi mah odbacio mogućnost devalvacije rublje5, to se moralo učiniti. Kako je cena nafte došla na $40/bbl (sa $147/bbl), ekonomsko energetski bum Rusije je zaustavljen. Kao i mnoge druge države, recesija je zahvatila i Rusiju i donela sa sobom ekonomske i socijalne probleme. Nezaposlenost raste (za samo jedan mesec 2008.godine, 400.000 ljudi je ostalo bez posla), a devizne rezerve rapidno padaju. Ruski budžet je u 2009.godini u manjku za US$124,6 mlrd zbog pada cena nafte. Pravljen na bazi kalkulacije, $70 za barel nafte, redefinisan je na novu bazu od $41/bbl, kao i projektovanom veoma niskom stopom ekonomskog rasta od samo 0,2% (prethodno planirana 6.7%). Ako se zna da je prihod od izvoza nafte i gasa u 2006.godini činio 50%, a godinu dana kasnije čak 70% ruskog federalnog budžeta, onda je jasno koliko je veliki udar na ruski energetski sektor pad cena nafte i kriza. Pored toga, psihološki efekat je vidan, jer se ruski narod seća velike ekonomske krize iz 1998. godine koja je dodatno bila i politička kriza. Rusija se seća gladi, nemaštine, beznađa i siromaštva, perioda kada je rublja depresirala za čak 75%. Današnja kriza, pak, uzrokovana je kako svetskom i padom cena nafte, tako i političkim i ratnim konfliktom Rusije i Gruzije. Prihod od izvoza je opao, ali su dodatno investitori izneli milijarde dolara iz zemlje strahujući od eskaliranja geopolitičkih tenzija sa Zapadom (a zbog vojnog konflikta između Gruzije i Rusije). Tržište akcija je za nekoliko meseci u 2008.g izgubilo u svojoj vrednosti 60%. Iako se kriza rasplamsavala, i bila vidljiva na svakom koraku, u Rusiji se o njoj nije mnogo govorilo tokom prošle godine. Ruski mediji i političari su na krizu gledali kao na „američki problem“ (istraživanja pokazuju da je samo 40% stanovnika Rusije sredinom septembra 2008.god. bilo svesno da dolazi kriza ogromnih razmera). Posebno pogodivši industriju, kompanije u ovoj grani smanjivale su broj radnika i output za po preko 30%6. Najveći broj ljudi ostao je bez posla u oblasti metalurgije i finansija. Do kraja 2009.god., oko 2 miliona ljudi ostaće bez zaposlenja.

Pored šture informisanosti i svesnog odbijanja saznanja o krizi, Rusija je u ovu krizu ušla istina sa visokim deviznim rezervama (3. mesto na svetu ili 560 mlrd US$), niskim javnim dugom i visokim suficitom tekućeg bilansa. Bez obzira na početnu izolovanost, ruska ekonomija je bila pod uticajem drugih strukturnih negativnih faktora – i to od niske domaće proizvodnje i trgovine, ograničenog uticaja i razvijenosti institucija do teškog poraza ruskog tržišta akcija i kapitala.

Slabosti sa kojima je ruska ekonomija dočekala krizu mogu se klasifikovati u sledeće:

1. Ekonomija je previše zavisna od izvoza nafte i gasa, jer oni dostižu od polovine do 2/3 ukupnog ruskog budžeta (u zavisnosti od kretanja svetske cene nafte i gasa). Ruski GDP je oko 1 trilion $ (2007) u kojem proizvodnja nafte i gasa zapošljava manje od milion radnika i procenjena je na 500 mlrd $ po svetskim cenama od 80$ za bbl nafte.

Kada su svetske cene nafte 15$/bbl, onda je vrednost ruskog outputa nafte i gasa oko 100 mlrd $. Ruska ekonomija je resursna ekonomija. Udeo outputa glavnih industrija (goriva, energije i metala) je u ukupnom industrijskom outputu dostigao 50% od sredine 90tih godina pa do danas.

5 Neću biti premijer devalvacije ( I woud not be the Prime Minister of devaluation) .Putin, 2008. 6 Kompanija Magnitogorsk Iron and Steel Works otpustila je 3000 radnika (10% radnika Urala) i smanjila output za 15%, a mesec dana kasnije još 1300. Kompanija Severstal (čelik i rudarstvo) smanjila je domaću proizvodnju za 25%, njihova proizvodnja u US i Italiji je smanjena za 30%. Evraz Group, jedna od najvećih svetskih vertikalno integrisanih kompanija za proizvodnju čelika i za rudarski biznis, koja zapošljava 40 hiljada radnika, najavila je smanjenje najmanje 1/3 zaposlenih, a pad outputa za 50-60%.

26

2. Vlada nije dovoljno vodila računa o načinu upotrebe ostvarenih visokih prihoda od izvoza. Investicije i državna potrošnja su sa 50% GDP (1990) pali na 30% (1999), odnosno 40% (2007). Na drugoj strani, plate i prihodi su rasli, ali mnogo brže od rasta produktivnosti. Ono što se će se kao bumerang vratiti u godinama koje dolaze, podstaknuto velikom globalnom krizom, jeste spor i neznatan rast investicija u godinama od 1999. god. koje su 2007.godine jedva dostigle 40% nivoa 1990.godine. Rusija se ponašala kao „cvrčak“ prema svom kapitalu u periodu kada su prihodi od izvoza nafte i gasa bili visoki i kada ih je trebalo upotrebiti u investiranje infrastrukture.

3. Održavanjem niskih cena goriva i energenata na domaćem tržištu, kroz izvozne takse i poreze, stimulisana je proizvodnja. Međutim, ruska ekonomija je veoma neefikasna, odnosno visoko ekonomski intezivna, pa je ovo samo dodatno povećalo njenu intenzivnost.

4. Nejednakost zarada se u Rusiji proteklih godina povećavala. Gini koeficient (koji rangira nejednakosti od 0 do 100, od najmanje do najveće) porastao je sa 26 (1986), na 40 (2000), tj. na 42 (2007). Primera radi, u 1995.god., u Rusiji nije postojao ni jedan milijarder, da bi samo deset godina kasnije Forbsova lista najbogatijih objavila imena 53 milijardera u Rusiji (čime se našla iza SAD (415), i Nemačke (55))7.

Tabela 3: Komparacija berze roba u Rusiji i svetu u 2008. (promene u odnosu na pocetak godine u procentima) % %

Russia -65.6 Brazil -53.1 Kina -59.4 Euro zona -45.6 India -56.7 Britanija -44.6 Norveška -56 USA -38.2 Turksa -54.8 Japan -31.2

Izvor: US Department of Economy and Finance, 2009. Rusko tržište akcija veoma je uzdrmano, a krizu je osetilo tokom leta 2008.god., i pre nego što se o njoj govorilo. Vrednost akcija je za samo dva meseca na ruskom tržištu opala za 13.1%, a na US tržištu za 11.5%, da bi na dalje ruska berza opala za čak 52%, a US za samo 8.5%. Razloga je nekoliko: haotična borba za kontrolu nad TNK-BP, politički problemi, a potom oružani sukob sa Gruzijom i ogroman pad izvoznog prihoda koji je dominantno dolazio od pada izvoza nafte i gasa.

7 Rusija ima dva milijardera manje od Nemačke, ali vredi 282 mlrd US$ ili čak 37 mlrd US$ više nego najbogatiji u Nemačkoj. U 2008. godini, broj milijardera u Rusiji je porastao na 86, a ukupna vrednsot njihovog bogatstva je 500 mlrd $ ili čak 1/3 GDP zemlje.

Nafta i gas su 2007.god. činili 20% GDP Rusije. Za nepune tri godine, 2008/2006.godina, prihodi od nafte i gasa opali su 23%, dok je budžetski suficit smanjen za 26 puta. Projekcije pokazuju da će udeo u 2010. U GDP biti 13%

27

Berza je bila zatvorena na dva dana (16.09.2008) tokom kojih je skupljeno oko 130mlrd $8, što nije mnogo pomoglo u periodu koji je dolazio. Oblast građevinarstva, industrije i trgovine bile su pogođene. Tržišna kapitalizacija šest vodećih kompanija (Norilsk Nickel, Euraz, NLMK, Severstal, Mechel i Magnitka) opala je za 75% 2008.godine, sa ostvarenih ukupno 170mlrd US$ na 40mlrd US$. Kompanije u energetskom sektoru nisu ostale imune na otpočinjanje krize. U toku 2008.godine, bio im je potreban kapital (Gazpromu oko 400 mil. evra za kupovinu NIS-a u Srbiji, LukOilu oko 2.1mlrd $ za kupovinu italijanske rafinerije ISAB i oko 500 mil. $ za kupovinu distributivne kompanije Akret u Turskoj). Kako za sve, ali posebno zemlje koje su resursno bogate, i za Rusiju je od ogromnog značaja kretanje cena nafte. U prvoj polovini 2008.god., Rusija je ostvarila vidljiv pad outputa nafte za oko 0.8% i obima izvoza nafte za 5.2%. Pad outputa nafte se, pored krize, vezuje i za dostizanje peak nafte u Rusiji (tzv. Hubbert' s peak). Ovakvi negativni trendovi itekako će uticati na smanjenje suficita platnog bilansa i pad izvoza. Kada se govori o budućnosti energetske politike Rusije, a u svetlu podizanja nivoa bezbednosti energetske ponude, ne može se izbeći činjenica da je ruski energetski sektor sama ruska država. Najveća ruska državna energetska kompanija, u kojoj je Ruska država vlasnik 50,02% akcija, u isto vreme i najveća svetska gasna kompanija, Gazprom, drži 16,5% svetskih gasnih rezervi i 19,4% ukupne svetske proizvodnje gasa. Unutar Rusije, ova kompanija proizvodi čak 94% gasa. Kao snabdevač, ona je prisutna u većem delu Evrope, zemljama centralne i istočne Evrope, ali i delu azijskog regiona, ostvarivši samo u 2006.godini neto profit od 343,7 mlrd ruskih rubalja ili 7,53 mlrd €.

Od 2005.godine, proizvodnja gasa kao i rezerve ostvarile su negativne stope rasta (2007/2006, za 1,33% i 0,3% odnosno). Ono što je Gazpromu i Rusiji išlo na ruku jesu visoke svetske cene gasa. Glavno tržište Gazproma jeste Evropa, ali je novom strategijom predviđeno okretanje ka snabdevanju centralnoazijskih zemalja. Na postojećim tržištima Evrope, ova kompanija oseća pritisak i barijere u vidu povećanog tržišnog rizika, usled rasta konkurencije i neprediviđenih cena i obima promena. Gazprom je zabrinut posebno oko mogućnosti

8 Centralna banka i Vlada počele su sa intervencijama i davanjem zajmova koji je tada bio ekvivalentan iznosu od 31mlrd $ Sberbanku, VTB i VEB (Develoment Banka) po kamtnoj stopi od 7% na pet godina. Preocenjuje se da je paket pomoći od oko 3 triliona rubalja ili 10% GDP. Iako se tržište na mah oporavilo za 25% (kada je otvoreno 19.09.2008.),opet je palo u nedelji koja je dolazila.

28

eventualne revizije postojećih dugoročnih ugovora snabdevanja. Standardni dugoročni ugovori u Evropi bazirani su na principu take or pay provizije. Oni služe kao garancija ponuđaču da će njegova investicija u glavne gasne izvozne projekte biti amortizovana, dok potrošaču garantuju redovnost isporuke, koja je već nekoliko puta do sada narušena. Boreći se protiv monopolske pozicije Gazproma u Evropi, Evropska komisija pokušala je da nametne princip reciprociteta investiranja, zbog čega je Gazprom vrlo burno negodovao nazivajući ovakav potez protekcionističkim merama! Ipak, danas je jasno da će promena u narednih desetak godina biti, posebno u delu snabdevanja evropskog tržišta od drugih snabdevača gasa iz Severne Afrike (Alžir, Libija, Egipat), centralne Azije (Turkmenistan i Kazahstan) i/ili Bliskog istoka (Iran). Pored energetske bezbednosti, sigurno je da će Evropa na taj način dobiti i realnije cene gasa.

Od ukupnog uvoza EU 30% nafte i 44% gasa je iz Rusije. Većina bivših sovjetskih republika, danas suseda Rusije (Ukrajina, Belorusija, Jermenija, Gruzija, Moldavija), kao i mnoge zemlje koje nisu članice EU (naročito zapadni Balkan) energetski su zavisne od Rusije. Rusija je, takođe, najvažniji kanal za evroazijske energetske tokove, glavni link za izvoz gasa i nafte, zbog čega ruska strategija planira ulaganje u izvore i izgradnju infrastrukture radi snabdevanja Azije. Dok gasno polje Sakhalin već obezbeđuje nešto energije za zemlje u azijsko – pacifičkom regionu, planovi koji se danas realizuju tiču se ekploatacije i razvoja istočnog Sibira, kako naftnih i gasnih polja, tako i izgradnje mreže gasovoda i naftovoda. Na taj će se ovaj region povezati sa azijskim potrošačima. Pored brige koja se odnosi na sigurnost Rusije kao snabdevača, nastale nakon I i II gasne krize (2006, 2009), danas se, sa i bez globalne ekonomske krize, javlja bojazan da Rusija nije i ne ulaže dovoljno u eksploataciju i proizvodnju novih naftnih i gasnih polja. Ozbiljno se postavlja pitanje međudovoljnosti ulaganja u proizvodne kapacitete što jedino može obezbediti dovoljne količine gasa na stalno rastuću tražnju u Evropi, dok se u isto vreme podržavaju potrošači Azije.

Tabela 4 :Udeo Gazproma u proizvodnji gasa na svetskom tržištu gasa i prodaji unutar i van Rusije

2003 2004 2005 2006 2007 Prodaja Gazproma van Rusije, mlrd m3 184,7 218,4 232,7 262,5 269,4 Prodaja gasa potrošačima unutar Rusije, mlrd m3

309,1 305,7 307 316,3 307

Udeo Gazproma u proizvodnji svetskog tržišta gasa $

19,02 18,59 18,52 18,05 17,37

Izvor : Gazprom, Annual report

29

Sposobnost Rusije da zadovolji buduću tražnju danas je jedno od bitnih globalnih pitanja i strepnji. Ruske kompanije tek nedavno su otpočele sa povećavanjem investicija u upstream projekte, zbog čega postoji opravdana sumnja da nova polja neće „stići“ u eskploataciju pre nego što se postojeća, na ivici životnog veka, prestanu da koriste. Sve analize ukazuju da se životni vek gasnih polja, od 24 godine, u Rusiji bliži kraju i ukazuju da će do kraja 2014.godine biti zatvoreno 28%, a do 2019.god. ukupno 67% gasnih polja.

Kako je energetski sektor Rusije motor razvoja, ona svakako ima interes da tako i ostane. U prethodnom periodu je propuštena šansa da se novac koji je ostvaren od izvoza nafte i gasa po veoma visokim svetskim cenama upotrebi u investiranje. Ostvarena proizvodnja gasa u Rusiji je u 2007.godini niža za 2,2 mlrd m3 u odnosu na prethodnu 2006.god. .Ovaj pad (-0,5%) rezultat je smanjene stope rasta potrošnje gasa na domaćem tržištu (1,1%, 2007) u odnosu na 3,2% iz 2006, ali i manjeg obima izvoza ruskog gasa evropskim zemljama (usled veoma tople zime).

Prema postojećoj ruskoj energetskoj strategiji, do 2020.godine, planira se povećanje proizvodnje gasa do 650-670 mlrd m3 i nafte do 90-100 miliona tona godišnje.

Do 2015.godine planira da dostigne godišnju proizvodnju gasa 610-615 mlrd m3, a do 2020.godine 650-670 mlrd m3, tako što će aktivirati nova gasna polja u regionu The Nadym-Pur-Tazovsky9 koji je lociran u blizini postojeće energetske infrastrukture, čime se dodatno povećava energetska efikasnost. U ovoj oblasti, do 2020.god., proizvodiće se 500 mlrd m3 gasa. Kritična tačka daljeg eksploatisanja u ovom regionu jeste transportna infrastruktura. Gasovodni sistem dostigao je maksimum svog kapaciteta 522.2 mlrd m3 u 2004.god., zbog čega je, tri godine kasnije, kapacitet opao na 495mlrd m3 gasa. Prevazilaženje gepa kapaciteta moguće je samo ukoliko bi Gazprom našao zajednički interes sa nezavisnim proizvođačima gasa koji bi bili voljni da učestvuju u Jedinstvenom sistemu ponude gasa (UGSS The United Gas Supply System). Rusija, koja ima najdužu gasovodnu mrežu na svetu (222,000km, sa tranzitnim gasovodima dužine 153,000km), odavno je trebalo da u nju ulaže. Jer, oko 57,7% UGSS opreme se i/ili bliži kraju ili je prošlo životni vek10.

Kada je Gazprom objavio projekciju svoje gasne proizvodnje do 2020.godine, porasla je zabrinutost da planirani obim neće biti dovoljan za Evropu i Rusiju. Ukoliko se trend

9 Zapolyarnoye polje, Pestsoye polje, Urengoy polje, Medvezhye polje, ZapadnoPostsovoye polje, Yambarg polje, Yuzhno-Russkoye polje 10 Prosečni životni vek gasovoda je oko 24 godine i manje, jer se u njih nije dovoljno ulagalo. Štaviše, 32600km gasovoda je ekstenzivno korišćeno tokom prethodne 33 godine i traže hitnu zamenu.

30

neinvestiranja i/ili usporenog investiranja nastavi, Rusija će se susresti sa ozbiljnim prekidima u napanju gasom već do 2010.godine11.

Podaci govore da je Gazprom za 12 godina (1990-2002) finansirao rekonstrukciju samo trećine svih tranzitnih gasovoda. Upravo zbog toga, kapacitet iz oblasti Nadym-Pur-Tazovsky opao je na 522,2 mlrd m3 (od projektovanog 577,8 mlrd m3). Do 2020.godine, potrebno je rekonstruisati 27500 km gasovoda. U isto vreme, Gazprom planira da izgradi 28000 km novog tranzitnog gasovoda. Gazprom i Rusija će morati da razvijaju nova polja, posoebno da podižu proizvodnju iz Sakhalina I, II, III, IV-VI, kao i Yamal oblasti. Pored toga, od 2010.godine, planira se razvoj novih strateških gasnih područja na The Yamal poluostrvu, posebno grebeni u moru, uključujući The Obskaya i Tazovskaya oblast na ruskom Dalekom istoku i istočnom Sibiru. Tabela 5: Projekcija proizvodnje gasa offshore Yamal

2011 2015 2020 2025 2030 Proizvodnja gasa, bcm 7,9 75-115 135-175 200-250 310-360 Izvor: Gazprom Invesment Report Yamal se nalazi na severozapadu Sibira, a kao region proizvodi 78% ukupne nafte i 84% gasa u Rusiji. Smatra se projektom od strateškog interesa Gazproma (od 2002..godine, kada je takvim i proglasio)12. Dokazane rezerve gasa su 13,5 triliona m3, a mogu dostići i 50 triliona (sa rezervama na morskom grebenu Kara). Tri najveća gasna polja (Bovanenko, Kharasavey i NovyPort) sadrže 5,8 triliona m3 gasa, 100,2 miliona t gasnog kondenzata i 227 mil. t nafte. Dokazane rezerve Yamala su blizu onih u Severnoj Americi (7,5 trill m3) i Južnoj Americi (7,1 trill m3) zajedno. Ako se zna da Rusija ima blizu 600 mlrd m3 proizvodnju gasa danas (20% svetske potrošnje), a projekcije pokazuju da će proizvodnja u Yamal oblasti dostići 250-260 mlrd m3/godišnje (2030), onda je jasna njegova veličina i potreba za ulaganjem.

11 Michael Economidies, University of Houston 12 Pripreme za korišćenje resursa iz ovog dela otpočele su još 1990.godine, a najveće gasno polje (Bovanenko field) opočelo je sa radom još 1997.godine. Upravo će gas za Evropu ići glavnom linijiom Bovanenko-Ukhta (konstrukcija gasovoda je započela jula 2008, a prve isporuke se očekuju do januara 2011.godine). Pored toga, od kraja 2008.godine. napravljen je plan i za LNG Yamal Projekat, gde Gazprom joć uvek traži pogodnog partnera (od Shella, ExonMObila, ConocoPhilipsa).

31

Planovi Gazproma, odnosno Ruske države, jasno pokazuju prioritete izgradnje u gasnoj infrastrukturi13 kojima Gazprom pokušava da preuzme potpunu kontrolu nad snabdevanjem Evrope, kao i centralnoazijskih zemalja, posebno razvijanjem jedinstvenog gasovodnog sistema snabdevanja na istoku Rusije koji treba da spoji bitna polja i regione (Sakhalin, Khabrovsk, Vladivostok). Sakhalin je oblast bogata naftom i gasom, omogućivši mu ubrzan razvoj poslednjih godina. U 2000.godini, industrija nafte i gasa činila je 58% industrijskog output-a ove oblasti ,da bi 2006. godine, to bilo 80%. Do 2005.godine, ostrvo je bilo najveći primalac stranih investicija u Rusiji, a nezaposlenosti gotovo da nema (stopa nezaposlenosti 1-1,5%). Naftne i gasne rezerve procenjuju se na 14 mlrd bbl (2,2 km2) i 96 triliona m3 (2700 km2). One se razvijaju u sklopu sporazuma sa internacionalnim kompanijama poput Exxon Mobila i Shella.

U toku 1996.godine, dva velika konzorcijuma potpisala su ugovor da eksploatišu naftu i gas sa severoistočne obale ostrava: Sakhalin I i Sakhalin II. Početna investiciona vrednost bila je 21 mlrd US$, da bi bila povećana za 76% do 2006.godine. Komercijalna upotreba nafte i gasa iz Sakhalina I je počela 2001.godine. Procenjuje se bogatstvo od 2,3 mlrd bbl nafte i 485 mlrd m3 gasa. Sakhalin I je vođen od strane Konzorcijuma, a na osnovu Production Sharing Agreement PSA između Sakhalin I Konzorcijuma14, Ruske Federacije i Sakhalin vlade. U 2007.godini, Exxon Mobil je dostigao proizvodnju od 250 hiljada bbl nafte dnevno, a gasa 140 mil m3 dnevno. Rusija je upravo u toku izgradnje gasovoda 219 km kroz Tatar moreuz do ruskog kopna, odakle će tankeri za transport ići do ističnoazijskog tržišta, a posebno Japana, Južne Koreje i Kine. Korist Ruske države u vreme trajanja projekta je oko 50 mlrd US$. Sakhalin II vodi drugi konzorcijum Sakhalin Energy i sa njim je potpisan prvi production sharing agreement još 1994.godine od strane ruske države. Zadužen je za izgradnju dva gasovoda (800 km) koji će spajati severoistok sa jugom ostrva. Posebno je značajno što je izgrađena prva LNG elektrana, puštena 2009.godine u pogon15, a koja će snabdevati istočno azijsko tržište. Samo dva polja Sakhalina II se precenjuju sa rezervama od 1200 mil bbl sirove nafte i 500 mlrd m3 gasa. Ukupni investicioni trošak projekta do 2014.godine (procenjen od Shella) prvobitno je bio 9-11 mlrd $, da bi se popeo na 20 mlrd $, što je uzburkalo rusku javnost. Zbog tzv. ekoloških problema, Ruska vlada je zaustavila projekat. U javnosti postoji opravdana sumnja da se Ruska vlada služila ekološkim standaradima kako bi pokušala da poveća svoje učešće u prihodima projekta, što je na kraju i uspela. U 2007.godini, Gazprom je preuzeo 50% + 1 akcija u projektu Sakhalin II kupivši akcije od Shella, Mitsue i Mitsubishia. Da bi svet bio spokojniji, Rusija treba u narednom periodu da razvije dva najvažnija polja: Shtokman i Yamal polje. Pošto realno vreme, kao i investicije, nisu još uvek poznati, to se nameće ozbiljan problem buduće količine proizvodnje gasa, kao i potreba za njom. Obe investicije su veoma skupe, zbog čega postoji potreba da se izvrši rangiranje polja koje će se prvo pripremati i eksploatisati. Shtokman polje, na severozapadu Rusije, geografski u blizini norveške granice u Barencovom moru,otkriveno je još 1988.godine, sa projekcijama o rezervama od oko 3,8 triliona m3 gasa i preko 31 mil tona kondenzata. Norveška kompanija StatoilHydro je jedna od dve kompanije koja

13 Prioriteti do 2010-2012godine: SRTO-Torzhok, Gryayoveta – Vyborg, Nord Stream, ekspanzija The Urengoy gas. Nakon 2012.godine prioriteti su:Bovanenkov – Ukhta i Ukhta – Torzhok trunk gasovod, Murmansk –Volkhov gasovod, South Stream gasovod. 14 Partneri Konzorcijuma su: 30% Exxon Mobil UZS, 30% Sakhalin Oil And Gas Development Japan, 20% ONGC Videsh India, 11,5% Sakhalinmorneftgas Shelf, i 8,5% RN Astra oba Rusija i obe filijale Rosnefta. 15 It is one of the most progressive energzy sources, which meets the higest standards. It marks the new energy epoch. Russia' s President Dmitry Medvedev, otvaranje LNG elektrane Sakhalin II, februar 2009.godine)

32

će biti partner u poslu. Shtokman svojim rezervama može zadovoljiti potrebe cele Evropske unije za gasom za peirod od sedam godina. Potpisivanjem sporazuma, febraura 2008.godine, Gazproma, Total S.A. i Statoilahydro formirana je zajedničaka kompanija Shtokman Development AG čime je otpočela realizacija strateškog projekta u Barencovom moru. Ovo je projekat koji čeka primenu više od 20 godina usled nedostatka potrebnih finansijskih sredstava. Troškovi razvoja projekta se procenjuju na 15-20 mlrd $.

Velika finansijska kriza uticaće na zaustavljanje ili usporavanje mnogih velikih infrastrukturnih projekata. Jedan od njih je, svakako, Shtokman projekat, imajući u vidu potrebne finansije. Finansijska kriza je došla upravo u situaciji kada Gazrpom mora što hitnije da razvija nova polja kako bi mogao da zadovolji stalno rastuću tražnju. Prema planu investicija Gazprom će do 2030.god. investirati 647 mlrd $. Investicije su pokrenute od 2008.godine, sa projekcijom da se povećavaju za 25% godišnje. Sa druge strane, Gazrpom je u nezavidnoj finansijskoj situaciji. Dug se popeo na 60 mlrd € (jan. 2009), jer se Gazprom susreo sa problemom opadanja tražnje, padom cena, problemima sa tranzitnim zemljama i nedostatkom investicija u neodložne projekte Yamal je, pak, bliže istoku i bliže azijskom delu Rusije, sa projekcijom od oko 30 triliona m3 gasa, što je dovoljnio da snabdeva čitav svet najmanje za deceniju. Ipak, ovo polje je dosta nepristupačno, bez pristupniih puteva i železnice, pa se cena kompletnog razvoja kreće od nekoliko stotina do milijardi, a biće potrebno gotovo 50 godina da ono dostigne svoj peak. Njegova prednost ogleda se u lakoj mogućnosti da se poveže na ruski gasovod (Nadym Pur Taz) i tako zadovolji kako domaće potrebe, tako i strana tržišta. Izbor između ova dva projekta će imati ne samo posledice po samu Rusiju, kao proizvođača i snabdevača, već i na snabdevanje EU i nordijskih zemlja. U samoj Rusiji se smatra da je izbor između jednog ili drugog polja u stvari borba između rauzličitih grupa unutar naftnog sektora Rusije i samog Gazproma. Danas, više nije važno da li je kriza nastala prvo u SAD ili ne i da li je nastala zbog „ekonomskog egoizma nekih zemalja“ (The World Policy Forum in Evian, France 2008, october 08, president Dmitry Medvedev :the crisis was caused by the economic egoism of certain countries) ili nepostojanja ekonomske i političke ravnoteže i vizije globalnog razvoja.

Ruski gasni i naftni sektor danas karakterišu: nedovoljna ulaganja u nova polja, zbog čega ona ne mogu da stignu pre nego se iscrpe postojeća i nedovoljna ulagnaja u transportne i druge kapacitete, jer su ili raubovani ili pri kraju životnog veka.

Ulaganje u nove izvore mora biti brzo, jer je samo rast domaće tražnje u Rusiji 2,55 godišnje, a tome treba dodati i tražnju u Evropskoj Unji, ZND, Kini i drugim centralno azijskim zemljama.

Spisak tabela T-1: Rusija, osnovni ekonomski indikatori za period 2003-2008.godina T-2 :Devizne rezerve Ruske Centralne bank i sredstva Državnog stabilizacionog fonda, mld $ T-3 Komparacija berze roba u Rusiji i svetu 2008.godine (promene u odnosu na početak godine, %) T-4 :Udeo Gazproma u proizvodnji gasa na svetu, tržištu gasa, proizvodnji unutar i van Rusije Spisak grafikona G-1: Osnovni ekonomski indiakatori:nezaposlenost, inflacija, gdp % G-2: Svetske cene energenata G-3: Prihodi od nafte i gasa u budžet Rusije % G-4: Proizvodnja gasa 2000-2010, bcm G-5: Ruske rezerve gasa G-6: Gazpromove isporuke gasa u 2006, bcm G-7: Gašenje gasnih polja prema pretpostavljenom životnom veku, % G-8: Projektovana proizvodnja gasa, mlrd m3, 2010-2030.

33

DRUGI DEO: PROŠLOST I SADAŠNJOST RUSKO – SRPSKIH ODNOSA

34

35

Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije u srpskoj javnosti

Prof. dr Miroslav Jovanović1

Krajem 2008. i početkom 2009. godine u srpskoj javnosti su vođene ostrašćene debate u vezi sa potpisivanjem naftno-gasnog aranžmana sa Rusijom i prodajom NIS-a. Slične, pomalo histerične, debate vođene su tokom proleća 2007. godine oko pitanja mogućeg ruskog veta u SB UN, povodom odlučivanja o budućem statusu Kosova2. Ta dva događaja – uz čitav niz drugih pokazatelja – jasno svedoče da je savremena srpska javnost izuzetno fokusirana na Rusiju, događaje vezane za Rusiju i na savremene (ali i istorijske) rusko-srpske odnose i veze.

Dva diskursa Rusije

I tokom ovih poslednjih događaja srpska javnost se ponovo, po ko zna koji put, prilično jasno polarizovala. Posmatrano u krajnostima srpske javne scene, na jednoj strani su, apologete Rusije, koje u Rusiji vide „zaštitnicu“, „starijeg brata“ ili „spas“ za Srbiju, srpski narod, pravoslavni duh i sl. Ta strana spektra veoma često se vezuje za Tomislava Nikolića, kratkovekog predsednika Skupštine Srbije (u maju 2007), koji se tada „proslavio“ neumesnom i nespretnom izjavom o Srbiji kao „ruskoj guberniji“, od koje se kasnije odricao3. Na toj strani se nalaze i intelektualci poput Veselina Đuretića, koji se javno zalažu za „konfederaciju Rusija – srpske zemlje, kao jedini spas za srpstvo“4 i koji, kao i Nikolić u svoje vreme, nude Rusiji vojnu bazu na Kopaoniku5. Poput Radomira Smiljanića, koji je osnovao Udruženje srpsko-ruskih klubova „Putin“ u Srbiji6, i takođe se zalaže „ako Bog da, da ostvarimo naš cilj i da postanemo deo

1 Prof. Dr. Miroslav Jovanović je istoričar i profesor je na Filozofskom fakultetu u Beogradu; 2 Uporediti npr. „Antonijević: Rusija neće popustiti“, Glas javnosti, 6.6.2007 (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/06/srpski/P07060503.shtml); Slobodan Samardžić: SAD ne odlučuju o nezavisnosti Kosova – „Amerikanci prave račun bez krčmara“, Glas javnosti, 12.6.2007 (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/12/srpski/T07061101.shtml); Rezolucija iz dva koraka ili ruski veto, Danas, 11/06/2007 (http://www.danas.rs/vesti/politika/rezolucija_iz_dva_koraka_ili_ruski_veto.56.html?news_id=113394); Srbija i Rusija brane Kosovo, Press online, 06.06.2007 (http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=12804); Ruska podrška Srbiji za Kosovo, Politika online, 10.06.2007 (http://www.politika.rs/rubrike/Svet/t30993.sr.html); 3 "EU otima i ponižava, Rusija pomaže", INTERVJU: Tomislav Nikolić, Politika online, 10.06.2007 (http://www.politika.rs/rubrike/Politika/t27907.sr.html) 4 INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Konfederacija Rusija – srpske zemlje - jedini spas za srpstvo, Glas javnosti, 09.5.2008 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-09-05-2008/konfederacija-rusija-srpske-zemlje-jedini-spas-za-srpstvo) 5 Nikolić: Ruska baza na Kopaoniku ili Pasuljanskim livadama, Blic online, 19.12.2007 (http://www.blic.rs/politika.php?id=23853); INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Ruska baza pravi ravnote�