PSS „SOMBOR“ SOMBOR

Poljoprivredni informator

Sombor, Novembar 2015.

2

Smiljka Mojsović, dipl.ing.

Značaj ispitivanja lakopristupačnog azota u

zemljištu primenom N-min metode

N-min metodom vrši se određivanje količine rezidualnog

mineralnog azota u zemljištu rano u proleće pre kretanja vegetacije.

Poznato je, da je azot hranljivi elemenat koji veoma često presudno

utiče na visinu prinosa te je veoma bitno da se pravilno odredi količina

azotnih đubriva koja će se primenuti. Da bi se odredila potrebna količina

azotnih đubriva, veoma važnu ulogu imaju rezultati analize zemljišta

izvršene po N-min metodi. Tek nakon izvršene analize i saznanja o

sadržaju lakopristupačnog azota u zemljištu, možemo odrediti količinu

koja biljkama nedostaje za njihov pravilan rast i razvoj. Uzorkovanje

zemljišta za N-min metodu vrši se svake godine i to na tri dubine, od 0-30

cm, 30-60 cm i 60-90 cm, u vremenu kada želimo da saznamo tačan

sadržaj lakopristupačnog azota u zemljištu što se u glavnom kod pšenice

kreće u periodu februar-mart mesec, za šećernu repu kraj februara i

početak marta dok za kukuruz najpovoljniji je mart mesec. Uzorci se

mogu uzimati automatskom opremom za uzorkovanje, sondom ili ašovom.

Prilikom uzorkovanja zemljišta, od pojedinačnih uzoraka (svaki sloj

zemljišta treba staviti u jednu posudu), pravi se prosečan uzorak koji se

obeležava etiketom i tako pripremljen uzorak stavlja u ručni frižider,

doprema u laboratoriju i čuva na hladnom mestu do momenta analize. Od

toga, kako je uzet uzorak zemljišta, u velikoj meri zavisi pouzdanost

rezultata analize. Pri određivanju doza azota u zemljištu, značajnu ulogu

imaju i vremenske prilike, temperatura i vlaga, jer njihov uticaj je velik na

dinamiku mineralnog azota u zemljištu i usvajanja azota od strane biljaka.

Zbog toga, količine azotnih đubriva koje se unose tokom godine, dele se

najčešće na dva ili tri dela, što se naročito značajno za predele gde ima

dosta padavina. U zemljištima u kojima se nalazi veći sadržaj azota po

pravilu imaju više humusa u sebi pa su ujedno i ta zemljišta plodnija.

3

N-min metoda nam omogućava racionalniju primenu azotnih

đubriva, čime izbegavamo nekontrolisanu upotrebu visokih doza azota, što

se može nepovoljno odraziti na kvalitet proizvoda, životnu sredinu i

ekonomski efekat proizvodnje.

4

Olivera Sekulić, dipl.ing.

Upravljanje sistemom „kap po kap“ pomoću

tenziometra

U našim krajevima najzastupljeniji su plastenici tunelskog tipa sa

ili bez grejanja u kojima se proizvodnja povrća odvija tokom cele godine.

Nakon završetka vegetacije toploljubivih kultura paradajza, paprike,

krastavaca sledi priprema plastenika za proizvodnju kultura sa manjim

zahtevima za toplotom kao što su spanać, salata, blitva, crni luk, mrkva.

Uspeh proizvodnje povrća zavisi od više činioca a neki od njih su:

pravilan izbor vrste i sorte povrća, odabir i priprema zemljišta, primena

plodoreda kao i pravilno navodnjavanje. Povrtarske kulture su poznate kao

veliki potrošači vode i da bi postigli kvlaitetnu proizvodnju i visoke

prinose potrebno im je osigurati dovoljnu količinu tokom rasta i razvoja

biljaka.

Vrlo važan momenat u proizvodnji povrća je određivanje zalivnih

normi i intervala između zalivanja. U plastenicima je najraširenije

zalivanje sistemom „kap po kap“, a jedan od najvažnijih preduslova za

uspešnu primenu ovog sistema je stručno upravljanje navodnjavanjem.

Kod ovog sistema to je posebno važno jer čestim, manjim

navodnjavanjem vlažnost zemljišta treba uvek da bude zadržana na

optimalnom nivou. Brojne su prednosti sistema zalivanja “kap po kap” a

neke od njih su sledeće:

- Ušteda vode do 50% u odnosu na druge načine zalivanja

- Zalivanje je moguće u svako doba dana

- Prostor između redova ostaje suv i moguć je lak pristup

površinama

- Đubriva koja su rastvorljiva u vodi mogu se pomoću kapaljki

dovesti direktno u zonu glavnog korenovog sistema

- Lisna masa prilikom zalivanja ostaje suva, tako da se gljivična

oboljenja ne pospešuju dodatnim zalivanjem te je upotreba zaštitnih

sredstava na ovaj način smanjena

5

- Uređaji za navodnjavanje sistemom “kap po kap” imaju nizak

pritisak na pumpi (oko 3-4 bara) – ušteda energije

Jednostavna i tačna metoda kojom se određuje norma i učestalost

zalivanja kod sistema “kap po kap”, je merenje vlažnosti zemljišta

tenziometrom.

Princip rada tenziometra

Tenziometar meri usisni napon vode u zemljištu, što znači da meri

snagu kojom je voda zadržana u zemlji, a time i snagu koju koren biljke

mora upotrebiti da bi uzeo vodu iz zemljišta. Tenziometar se sastoji od

cevi pleksiglasa, jednog šupljeg šiljka od porozne keramike i jednog

hermetički postavljenog manometra. Pre postavljanja u zemljište potrebno

je u cev od pleksiglasa sipati vodu do otprilike 1 cm ispod gornje ivice

cevi te je hermetički zatvoriti. Voda u tenziometru spaja se kapilarnim

putem sa vodom iz okolnog zemljišta preko pora keramičkog šiljka.

Ukoliko se zemljište suši vodu iz tenziometra”povlači” voda iz zemljišta i

u tenziometru nastaje pritisak koji se meri. Ovaj pritisak odgovara

usisnom naponu korena biljke. Ovaj proces se odvija i u obrnutom smeru.

To znači nakon zalivanja ili kiše pore u zemljištu se ponovo pune vodom i

usisni napon kojim se voda zadržava u zemljištu opada a nivo vode u cevi

od pleksiglasa raste. Kako bi se omogućilo uspostavljanje vodenog mosta

u porama keramičkog šiljka, tenziometar se pre ugradnje mora namočiti.

Postavljanje tenziometra

Pri postavljanju

tenziometra od odlučujuće

važnosti je da se obezbedi dobar

kontakt sa zemljištem između

keramičkog šiljka tenziometra i

zemlje. Pri tome zemljište ne treba

ni rastresati ni sabijati. Najbolje bi

bilo da se rupa za tenziometar

izbuši nekim alatom koji bi

trebalo da ima prečnik

6

tenziometra. Na kraju se tenziometar pažljivo utisne u rupu, sve dok

keramika ne postigne dobar kontakt sa zemljom. Tenziometar treba

postaviti u vlažno a ne u mokro (blatnjavo) zemljište. Kada su vrednosti

na tenzimetru 0,35 – 0,50 bara potrebno je početi sa navodnjavanje. Kada

skala na tenziometru dođe na 0,1 bar prekida se sa navodnjavanjem.

Optimalna vlažnost zemljišta za većinu povrtarskih kultura je

između 70 – 90 %. Kada je vlažnost zemljišta ispod 60% većina biljaka

pokazuje simptome nedostatka vode. Slabije se razvijaju vegetativni

delovi, dolazi do opadanja cvetova i plodova, dok kod direktne setve ( luk,

mrkva, peršun) može doći do propadanja semena i ne nicanja posejanih

kultura. Usled suviška vode zbog prekomernog zalivanja koren biljaka se

slabije razvija, počinje trunuti što može dovesti do ugibanja biljaka.

Suvišak vode uzrokuje i prebujan porast, biljke su nežnije građe – tanje i

izdužene, vegetacija se produžava i biljke postaju osetljivije na bolesti.

Za pravilno upravljanje sistemom za navodnjavanje, takođe je

važno uskladiti sistem za navodnjavanje sa propusnošću zemljišta i

potrebama kulture. Za laka i propusna zemljišta treba kapajuća traka jakog

kapaciteta (8-10 l/h) ili svaki red biljaka pokriti sa dve trake slabijeg

kapaciteta (2-4 l/h). Za zemljište srednje propusnosti treba kapajuća traka

srednjeg kapaciteta (4-5 l/h) a ako je zemljište težeg sastava, traka slabog

kapaciteta (2-3 l/ha). Da bi se proverio profil zalivanja, nakon određenog

vremena (npr. 1 h) napraviti vertikalni presek zemljišta na kraju reda.

7

Zoran Boca, dipl.ing.

Gajenje stočnog kelja – Brassica oleracea

ver.acephala

Stočni kelj vodi poreklo iz Engleske. Kod nas je zastupljen na

malim površinama sa tendencijom povećanja.

Biološki, stočni kelj je dvogodišnja biljka koja u prvoj godini

formira zadebljalo stablo sa lišćem, što i jeste upotrebno kao stočna hrana.

U drugoj godini formira generativne organe.

Razlikuju se dva tipa stočnog kelja i to:

1. stočni kelj stablaš (poznat i kao engleski kelj)

2. stočni kelj lišćar (razgranati kelj)

Kelj stablaš karakteriše zadebljalo stablo ispunjeno mekim

parenhimom. Ova forma stočnog kelja je veoma otporna na niske

temperature, podnosi i do - 20ºC. U okviru ovog tipa razlikujemo dva

podtipa i to zeleni i plavi. Sorte zelenog podtipa su lisnatije i daju veće

prinose, dok su sorte sa plavom bojom lišća otpornije prema niskim

temperaturama.

Kelj lišćar ima niže stablo, manjeg obima, tanko i razgranato, ali

vrlo dobro obraslo lišćem. Ova forma je još otpornija na niske temperature

od stablaša i u uslovima blaže zime raste i razvija se te se krajem februara

i u martu može koristiti u ishrani u stočarstvu.

Visina stabla kod kelja stablaša je 60 – 70 cm, a lišćar iako nižeg

stabla sa lišćem dostiže visinu i preko jednog metra. List je prost,

prekriven vostanom prevlakom, ima ureze i vrlo je sočan.

Što se tiče uslova uspevanja stočni kelj nije preterano zahtevna

biljka. Odgovaraju mu doboka, mogu i nešto teža zemljišta. Ima umerene

zahteve prema toploti, a vegetativne aktivnosti se odigravaju i na svega

par stepeni iznad nule. U zavisnosti od forme i sorte otpornost na mrazeve

se kreće od – 4ºC pa do - 20ºC.

8

Agrotehnika

Za stočni kelj najbolje je rano u jesen obraditi zemljište, na veću

dubinu, posebno je dobro

zaorati veću količinu

organskih đubriva (npr.

stajnjak oko 30 t/ha). Ako

će stočni kelj biti glavni

usev, seje se u martu ili

početkom aprila, preporuka

đubrenja je oko 200 kg N,

130 kg P2O5 i oko 180 kg

K2O. U kasnijim rokovima

setve kao i u postrnim

rokovima setve može se

upotrebiti za 25 – 30%

manje mineralnih đubriva.

Predsetvena priprema mora biti kvalitetna jer je stočni kelj

sitnosemena biljna vrsta. Setvu je najbolje obaviti sa raymakom redova 50

cm (može i do 65, ali zbog praktičnosti je lakše na 50 cm). U zavisnosti od

roka setve potrebna količina semena se kreće od 1,5kg do 4kg. Za prve

rokove setve je potrebno manje semena.

Nakon nicanja poželjno je uraditi međuredno kultiviranje. Stočni

kelj ima spor početni porast pa je slabo konkurentan sa korovima u ovoj

fazi i poželjno je hemijsko i mehaničko suzbijanje korova. Od štetočina,

najrašireniji je buvač, međutim pravovremenom upotrebom odgovarajućih

insekticida ovaj potencijalni problem se lako resava.

U praksi se kao način iskorišćenja koristi ispaša, čećše kao zelena

krma koja se kosi. Međutim zbog sadržaja sumpornih materija i niskog

sadržaja suve materije preporučuje se da se količina dnevnog unosa

ograniči. Pored ove mane, mora se istaći da je svarljivost vrlo visoka,

visok je i sadržaj sirovih proteina , kalcijuma, fosfora, vitamina.

Siliranje ide dosta teško zbog visokog sadržaja vode, međutim

može da se kombinuje sa silažnim kukuruzom.

9

Stočni kelj daje visoke prinose zelene mase. Ono što je važno

prinos suve materije je najčešće do 10 t/ha. Prinos zelene mase ide i do 70

t/ha, međutim procentualno sadržaj suve materije je od 9 – 15%.

Jelena Ivan, dipl.ing.

Kosidba lucerke

Kosidba lucerke može da bude različito podešena, kako bi se dobili

različiti prinosi, kvalitet i trajnost lucerišta. Košenjem lucerke u starijim

fazama razvića opada hranljiva vrednost krme, ali prinos suve materije i

sadržaj šećera u krmi i korenu rastu do faze punog cvetanja. Košenjem u

početku cvetanja (10% cvetalih biljaka) najbolje se kombinuju optimalni

prinos, hranljiva vrednost i dužina trajanja lucerišta. Za izbor sistema

kosidbe mogu da se koriste faze razvoja biljaka lucerke, fiksni intervali ili

pojava i razvoj pupoljaka. Sva tri metoda mogu da se koriste za

određivanje vremena košenja.

U godini zasnivanja lucerišta prvi otkos treba kositi u fazi punog

cvetanja, zato da se

mlade biljke što bolje

ukorene i sakupe

rezervne materije u

korenu i kruni.

Kosidbom u fazi

punog cvetanja na

krunama se pojavljuju

dva do tri pupoljka

dužine do 5cm. U

godini zasnivanja

lucerište treba kositi

tri puta. Prvi otkos

mlade lucerke treba

10

da je u fazi punog cvetanja, drugi u fazi početka cvetanja, dok treći treba

da je na kraju vegetacionog perioda, tj. krajem meseca oktobra. Ako se

kosidba koristi i za suzbijanje korova, onda prvi otkos treba kositi u fazi

početka cvetanja korova, drugi u fazi punog cvetanja lucerke, treći na

kraju vegetacionog perioda. Kosidba prvog otkosa mlade lucerke, bez

obzira da li se izvodi u vreme cvetanja ili ranije ne sme da bude niska,

nego mora da se kosi na visini 7-10cm, a visina drugih otkosa treba da je

između 5-7cm. Preniska kosidba ima štetne posledice na regeneraciju

lucerke jer dolazi do oštećenja tek formirane krune.

Određivanje vremena prve kosidbe u proleće veoma je značajno,

jer od toga zavisi ukupan broj košenja u godini i oporavak lucerišta

oštećenog tokom zime. Kosidba zdravog lucerišta u početku cvetanja daje

maksimalan prinos i kvalitet krme i obnavlja rezerve šećera u korenu. U

prolećnom košenju je neophodna fleksibilnost, jer je kosidba prvog otkosa

u početku cvetanja otežana zbog nepovoljnih vremenskih uslova,

nedostatak hrane u proleće nameće potrebu za kosidbom mlađe lucerke.

Proizvođači su spremni da izgube deo prinosa, da bi se dobila kvalitetnija

stočna hrana. Prvi otkos u proleće može da se koristi kao metod za

smanjenje napada štetnih insekata, kasni mrazevi mogu da unište vrhove

izdanaka, zaustave porast biljaka i odlože prvu košnju. Košenjem lucerke

u rano proleće za zelenu krmu smanjuje se prinos u toj i narednoj godini.

Ako se lucerka rano kosi preporučuje se visina kosidbe od 15cm, kako bi

bila sigurna regeneracija ostale lisne površine. Ovakva kosidba

obezbeđuje visok kvalitet krme u rano proleće, a naredni otkos se odlaže

do suvljeg perioda, pogodnijeg za spravljanje sena. Ako se, međutim,

lucerište oštećeno poznim mrazem ranije pokosi, sledeći otkos treba da je

u punom cvetanju, kako bi se obnovio sadržaj šećera.

Kosidba u jesen utiče na prinos lucerke u narednoj godini i trajnost

lucerišta. Kosidba krajem septembra ili početkom oktobra može da

izazove smanjenje prinosa lucerke i njeno trajanje. Preporuka je da se

lucerka kosi četiri do šest nedelja pre stalnih mrazeva. Sistem kosidbe

korišćenjem trećeg otkosa početkom septembra daje veće prinose od

sistema košenja kada je poslednja kosidba krajem septembra, jer kasno

košenje često dovodi do smanjenja prinosa lucerke i do proređivanja

lucerišta. Ako se kosi po sistemu četiri otkosa godišnje, ako je poslednji

otkos pokošen neposredno pre mrazeva, krajem oktobra obezbeđuje se

11

iskorišćavanje jesenjeg porasta i minimalizuje rizici smanjenja prinosa i

dužine života biljaka. Nepovoljan uticaj jesenje kosidbe može se umanjiti

gajenjem sorti otpornih prema niskim temperaturama, tolerantnih prema

bolestima i gajenjem na plodnim zemljištima. Visoka plodnost zemljišta

smanjuje stres izazvan jesenjom kosidbom. Osobine sorti u interakciji sa

starošću lucerke, klimatskim i zemljišnim uslovima modifikuju nepovoljne

efekte jesenje kosidbe. Otpornost prema niskim temperaturama i bolestima

značajne su osobine koje umanjuju negativne posledice jesenje kosidbe na

prinos lucerke. Takođe, štetan efekat jesenje kosidbe manji je ako nema

stresnih ekoloških uslova. Blaga zima i prisustvo funkcionalnih prizemnih

listova obezbeđuju veći sadržaj šećera u korenu.

Visina kosidbe lucerišta veoma je bitna, jer može da utiče na

prinos i proređivanje lucerišta naročito u intenzivnom sistemu

iskorišćavanja. Intenzivni sistemi kosidbe sa četiri do šest otkosa u godini

dana na visini oko 8 cm daju veći prinos krme lucerke, a manje intenzivni

sistemi s tri do četiri otkosa u godini daju manje prinose. Visoka košnja je

potrebna da se održi prinos krme samo u najintenzivnijim sistemima

kosidbe. Viša kosidba takođe povećava koncentraciju sirovih proteina kao

i svarljivost, no i prinos sirovih proteina bio je najveći košenjem na visinu

2.5-7.5cm. Košenjem lucerke u intervalu 3-4 nedelje povećava se razvoj

bočnih pupoljaka i održava se sadržaj šećera u korenu. Staro, bazalno,

nefunkcionalno lišće malo doprinosi regeneraciji, naročito ako su loši

uslovi za fotosintezu. Brzina formiranja novih listova nakon kosidbe

veoma je značajna. Stablo lucerke u osnovi je slabijeg kvaliteta i ima

manji udeo lišća, pa se višim košenjem dobija kvalitetnija krma. Visina

košenja naročito je značajna u jesen. Više biljke zadržavaju sneg,

obezbeđujući duže trajanje snežnog pokrivača, smanjuje se oscilacija

temperature zemljišta u jesen i rano proleće.

Broj biljaka i prinos lucerke opada sa starenjem lucerišta i

intenzitetom sistema košenja. Proređivanje lucerišta je posledica

konkurencije između biljaka, napada bolesti, stresnih ekoloških uslova i

intenzivnog sistema kosidbe. Smanjenje broja biljaka ne utiče direktno na

smanjenje prinosa lucerke, jer se to često kompenzuje povećanjem broja i

težine izdanaka na biljci. Za ekonomičnu proizvodnju sena minimalan broj

biljaka trebalo bi da bude 20-40 po m2. Broj biljaka i gustina nemaju uticaj

12

na sadržaj sirovih proteina, udeo lišća i svarljivost krme. Rana ili česta

kosidba može da dovede do proređivanja i pojave korova na lucerištu.

mr Gordana Forgić

Štetočine prenosioci virusa na strnim žitima

Sa nicanjem pšenice i ječma javljaju se štetočine vektori -

prenosioci virusa, koje prvo naseljavaju ranije rokove setve i ranije

niknute useve strnih žita (ječam). Među njima posebnu pažnju zavređuju

lisne vaši koje se javljaju kao prenosioci ŽUTE PATULJAVOSTI

JEČMA (BYDV-Barley Yellow Dworf). Simptomi se ogledaju u

zakržljalosti biljaka, žutilo, a nekih godina dovode do preoravnja useva.

Tokom 2008. godine usled prisustva ovog virusa preorane su velike

površine pod ječmom tokom ranog proleća na području opštine Sombor.

Često se na površinama pod strnim žitima primećuje žućenje u trakama

koje nije uzrokovano virusima nego se radi o drugim uzrocima.

Tokom 201.2 godine, krajem maja početkom juna na strnim žitima

pre svega pšenici imali smo značajnu pojavu patuljavosti pšenice naročito

na području Banata, Srema... Analizama u našoj Fitosanitarnoj laboratoriji

rađena su testiranja na prisustvo virusa i utvrđeno je da su ispitivani uzorci

pozitivni na prisustvo virusa Wheat dwarf - virus prouzrokovač

patuljavosti pšenice. Vektor - prenosioc ovog virusa je cikada

Psammotettix alienus koja je prisutna u Srbiji i javlja se tokom septembra i

oktobra meseca. Na osnovu literaturnih podataka prilikom istraživanja

diverziteta faune cikada u usevu kukuruza (Južni Banat) i vinogradima

(Vršac, Topola i Rajac) najbrojnija je bila navedena cikada (Istraživanja

Instituta za zaštitu bilja i životne sredine, Beograd).

Virus patuljavosti pšenice (WDV) kao i virus žute patuljavosti

ječme se ne prenose semenom, biljnim sokom i zemljištem (M.V.Wiese,

13

Compendium of Wheat diseases, second edition) već samo navedenim

štetočinama.

Loša higijena polja (zakorovljenost, nezaoravanje žetvenih

ostataka...) omogućavaju ishranu ovih štetočina tokom leta i povećavaju

brojnost koje u jesen sa korova, voćnih vrsta prelaze i ugrožavaju

novoniknute useve strnih žita.

Svi proizvođači NAKON NICANJA STRNIH ŽITA treba da prate

prisustvo i brojnost navedenih štetočina.

Prag štetnosti (kritičan broj) - DONOSIMO ODLUKU O

PREDUZIMANJU MERA SUZBIJANJA - za biljne vaši iznosi 20-25

jedinki po biljci prisutnih na značajnijem delu parcele. Sobzirom da se

suzbijanjem vaši uništavaju i korisni insekti - prirodni neprijatelji vaši,

odluku o suzbijanju doneti u konsultaciji sa najbližim stručnim

savetodavcima.

Za folijarna tretiranja preporučujemo insekticide iz grupe

piretroida i mnoge druge registrovane za suzbijanje vaši kao i insekticide

koje koristimo za suzbijanje žitnog bauljara.

Pridržavati se preporučenih doza insekticida od strane

proizvodjača i pri primeni pesticida OBAVEZNO KORISTITI zaštitno

odelo, rukavice i masku.

Simptomi na pšenici - virus patuljavosti pšenice Cikada prenosioc virusa

BDV

14

Parcela pšenice inficirana virusom patuljavosti pšenice, gubitak prinosa

minimum 50% (PSS Vršac)

Simptomi na ječmu – virus žute patuljavosti ječma

BYDV

15

Tatjana Veselinović, dipl.ing.

Zaštita voćaka u jesen

U jesen, po završetku berbe, u voćnjaku je potrebno uraditi neke

mere koje pripremaju voćke za narednu sezonu:

1. Mera koja spada u grupu fitosanitarnih mera je skupljanje

opalog lišća, mumificiranih plodova sa i ispod stabala i polomljenih i

starih grana. Prikupljeni materijal potrebno je izneti iz zasada i spaliti jer

se na taj način smanjuje infektivni materija za sledeću godinu.

Sl.1-ostaci mumuficiranih plodova na stablu

Pored ovoga, voćari mogu i metalnom četkom ili posebnim jakim

četkama, sa debla i ramenih grana da ostružu koru. Na taj način, zajedno

sa starom korom skidaju se mahovina, lišajevi kao i legla gusenica koje su

na stablu našle zimsko sklonište.

16

Sl.2 –lišajevi na kori stabla

2. Od hemijskih mera, u jesenjem peiodu, preporučuje se tzv. plavo

prskanje . Ova hemijska mera spada u grupu obaveznih jer se ovim

tretmanom suzbijaju prouzrokovači mnogih bolesti koji prezimljavaju

krošnji voćaka, skriveni u pukotinama kore, pupoljcima, rakranama, trulim

organima i drugim skrivenim mestima (rogač šljive, monilioze koštičavih

voćki-kajsije, breskve, šljive, trešnje i višnje, bakteriozne plamenjače

jabuke i kruške, šupljikavost lišća i krastavost plodova kajsije i drugih

koštičavih voćaka, kovrdžavost lista breskve, eskorioze vinove loze ...).

Ovim tretiranjem vršimo suzbijanje patogena na mestu njihovog

prezimljavanja pa je zbog toga neophodno "plavo prskanje" obaviti

blagovremeno kako bi se infekcioni potencijal u smanjio na najmanju

meru. Pored ovoga, ovim “plavim prskanjem” vrši se i sprečavanje

infekcije preko ranica od otpalog lišća, pukotina od mraza i ostalih

oštećenja nastalih na neki drugi način.

“Plavo prskanje “ je potrebno uraditi tokom jeseni kada je sa voćke

opalo najmanje 2/3 lisne mase i pri temperaturaama iznad 5 °C.Tretman

je potrebno uraditi pri tihom vremenu. Potrebno je upotrebiti veću količinu

vode te voćke dobro okupati .

Za ovo prskanje mogu se koristiti svi bakarni preparati: bordovska

čorba, bakaroksihlorid, bakarhidroksid, bakar oksid, bakar sulfat, bakar

hidroksid + kalcijum hlorid.

Prednost treba dati preparatima na bazi bakaroksihlorida i

bakarhidroksida a prilikom primene koristiti doze veće od preporučenih.

17

Sl.3-tretman voća

3. U zasadima voća (naročito koštičavog) može se primeniti još

jedna fitosantarna mera koja ima za cilj da ublaži temperaturne razlike

između dana i noći u stablu a to je krečenje stabla. Ova mera se izvodi u

jesen i za ovu svrhu se koristi krečna čorba.

Krečno čorba se priprema na sledeći način:

5 kg negašenog kreča,

0,5 kg kuhinjske soli i

0,25 kg sumpora

Sve pomešati i ugasiti vodom. Količina vode koju dodajemo je takva da

dobijena masa ima gustinu mleka. Napravljenu smesu ostaviti da odstoji 2

dana i tada je primeniti. Na ovaj način vrši se usporavanje kretanja

sokova u voćkama i odlaže se početak vegetacije, što može pomoći u

izbegavanju ranih prolećnih mrazeva.

Sl.4-okrečena stabla

18

Jelena Perenčević, dipl.ing.

Štetočina uskladištenih proizvoda

Žitni moljac – Sitotroga cerealella

Ovaj moljac je kosmopolitska vrsta, rasprostranjena u Evropi,

Aziji, severnoj Africi, severnoj Americi. U toplijim krajevima živi u polju,

a u hladnijim u skladištu.

Na uskladištenom merkantilnom kukuruzu u rinfuzi u

površinskom sloju do 30cm mogu se naći oštećena zrna kukuruza (rupice

na zrnima i oštećena klica) i bez paučine, za razliku od drugih moljaca.

Vrsta je opasna posebno kad napada semenski kukuruz, jer

oštećuje klicu i takvo seme nema vrednost. Pored kukuruza može da

napada i pasulj,naročito ako je duže vremena uskladišten i napadnut od

žiška.

Leptiri Sitotroga cerealella su žućkaste do slamno žute boje sa

dugim resama na zadnjim ivicama krila. Kada su krila položena uz telo

vrhovi im se ne dodiruju. Jaja su u početku bela, dok starija jaja dobijaju

narandžastu boju. Ispiljene gusenice su crvenkasto žute boje sa smeđom

glavom, dok su starije smeđe boje. Na leđnoj strani nalazi se duga tamno

smeđa pruga.

Brzina njihovog razvoja zavisi od temperature, u toplijim

prostorijama razviće traje čitave godine. Razvoj jedne generacije traje 40

19

dana, sa smanjenjem temperature i duže. Nakon dve nedelje od polaganja

jaja na plevicu pšenice ili klip kukuruza u polju, pile se gusenice. Celo

razviće odvija se u zrnu, koje gusenica potpuno pojede tako da ostane

samo košuljica. Nakon toga prelaze na nova zrna. Kod kukuruza gusenica

se uvek ubušuje na mestu gde se nalazi klica. Gusenice prave otvor na

zrnu, veličine do 2mm. Kroz otvor se pojavljuju imaga pošto, probiju

semenu opnu.

Na našem području, sa povećanjem temperature ženke nose jaja i u

polju u vreme mlečne zrelosti žita. Pored kukuruza (gde polaže jaja

između zrna i klipa), jaja polaže plevice pšenice. Jaja polažu na vlažnija

zrna žita. Leptiri žive 1 do 2 nedelje, a ukoliko su uslovi povoljni i duže.

Razviće jedne generacije traje od 29-40 dana, tako da godišnje ima veći

broj generacija.

Ispiljene gusenice odmah se ubušuju u zrno. Broj gusenica u zrnu

pšenice je 1dok u jednom zrnu kukuruza bude i 2-3 gusence. Prezimljava

u stadijumu gusenice ili lutke, a već u maju mesecu izleću leptiri, sreću se

na gomilama žita ili vrećama. Kada temperatura padne ispod 8-10°C

gusenice se ne hrane.

Štete čine gubici u težini semena: kod pšenice do 36% a kod

kukuruza pri jačem napadu i do 50%. Žitni moljac je posebno opasan za

semensku robu jer uništava klicu, izjedajući unutrašnjost zrna, počev od

polja pa u skladištu. Zaražena zrna imaju neprijatan miris i ukus i potpuno

su nepotrebljiva. Žitni moljac je jedina vrsta moljca koja može

oštećivati zdrava neoštećena zrna.

20

Mere zaštite koje doprinose smanjenju broja žitnog moljca su pre

svega:

- preventivne mere u skladištu (držanje objekta u čistom stanju) i

- hemijskih mera (tretiranje praznih skladišta insekticidima).

Za tretiranje uskladištenih proizvoda u skladištima koristiti

sradstva koja su registrovana za tu namenu.

21

Branislav Ogrizović, dipl.ing.

Postupci sa žitaricama

Transport, sušenje i skladištenje

I deo - transport

Žitarice su među glavnim robama koje se koriste u ljudskoj ishrani.

Čišćenje, sušenje, i skladištenje žitarica su posle ubiranja neophodne

operacije da bi se održao kvalitet istih. Transport u poljoprivredi

karakteriše velika neujednačenost obima transportnih radova u toku cele

godine, zbog sezonskog karaktera proizvodnje. Obuhvata prevoz

poljoprivrednih proizvoda, repromaterijala i drugih tereta. Transport

zrnastih proizvoda je zaokružen proces od momenta pretovara iz bunkera

kombajna, smeštaja u sladišni prostor i ponovnog odvoženja do krajnjeg

potrošača. Specifičnost ovog transporta je da pod uticajem transportnih i

skladišnih uslova, preko 80 % materijala, podleže promeni fizičkih

svojstava, kvaliteta prilikom transporta i skladištenja. Izborom optimalnih

uslova od proizvodnje do potrošnje i pravilnim skladištenjem, štete koje u

ovom procesu nastaju, mogle bi se smanjiti i do 70%. Efikasan transportni

sistem u poljoprivredi podrazumeva da se transportovani materijal kreće

nesmetano bez uticaja prethodnih i naknadnih radnih operacija i bez

gubljenja kvaliteta. Transport u celini značajno utiče na povećanje cena

žitarica.

Kvalitativne osobine žitarica čine: sadržaj vlage, zapreminska masa, strane

primese, oštećenje zrna, naprsline zrna, osetljivost na lom, klijavost. Vrlo

je važno da tokom transporta i skladištenja žitarice sačuvaju svoju

nutritivnu vrednost i ne sadrže štetne i toksične materije (mikotoksine i

rezidue pesticida), a da zadrže kvalitet za dalje procesuiranje. U prometu

žitarica postoje standardi za ocenu kvaliteta koji se na tržištu moraju

poštovati.

22

1. Transportna sredstva

Transportna sredstva biramo na osnovu fizičkih karakteristike materijala

koji će se transportovati. Relevantni podaci za poljoprivredne proizvode

su: sadržaj vlage, prosečna masa po jedinici zapremine, ugao kretanja

(ugao statičkog trenja), i veličina zrna. Nasipna masa za neke žitarice

(zrna) su prikazana u tab. 1.Podaci dati u tab. 1 u velikoj meri zavise od

sadržaja vlage u zrnu.

Biljka Nasipna masa, (t/m3)

Pšenica 0,65 – 0,81

Raž 0,66 – 0,69

Ječam 0,43 – 0,75

Ovas 0,39 – 0,50

Kukuruz 0,60 – 0,82

Suncokret 0,28 – 0,44

Soja 0,63 – 0,78

Tab.1 Nasipna težina žitarica

Transportna sredstva su vozila, uredaji, i mašine koja su namenjenu

izvršavanju transportnih zadataka (prikolice, kamioni, transporteri,

utovarno istovarna mesta, i dr). Primarni transport (s parcele do

skladišnog prostora) najčešće se obavlja traktorima s prikolicama ili

kamionski. Savremeni traktori i prikolice osposobljeni su za brzine

transporta do 50 km/h. Prikolice povećane zapremine, nosivosti i

dozvoljene brzine kretanja imaju mogućnost istovara unazad i bočno, što

još više povećava njihovu univerzalnost. Većina transporta zrnastih

proizvoda podrazumeva “unutrašnji transport” koji može biti

kontinualnog i prekidnog karaktera. Najvažnija karakteristika transportera,

kao bitnih elementa unutrašnjeg transporta je kapacitet. Za transport svih

vrsta žitarica u rasutom stanju koriste se uredaji s neprekidnim delovanjem

koji se nazivaju transporteri. Za transport poljoprivrednih proizvoda

koristi se niz različitih transportera koji nose naziv prema radnim

elementima: a) trakasti – radni element je traka, b) elevatori – radni

element je lanac s krilcima, c) pužni – radni element spirala – puž, d)

23

elevatori – radni element je traka,lanac, kofica i e) pneumatski – radni

element je vazduh.

Masovna primena trakastih transportera proističe iz njihove jednostavne

konstrukcije što im omogućava univerzalnost primene i pouzdanost rada.

Koriste se za brz i neprekidan transport tereta, najčešce onda kada je

potreban ravnomeran dotok materijala. Odlikuje ih jednostavna

konstrukcija, veliki učinak, neznatno oštećivanje materijala, mogućnost

transporta materijala vodoravno i pod uglom (20 – 45o). Ugao nagiba trake

treba biti za 10o manji od ugla kretanja materijala koji se transportuje.

Učinak se povećava s povećanjem širine i brzine trake, a s tim raste i

snaga za pokretanje. Za trakaste transportere koji transportuju žitarice

brzina se kreće od 2,5 do 4,25 m/s, za kukuruz se preporučuje 3,5 m/s, a za

lake strnine 2,5 m/s. Izradjuju se od gumenih traka (najčešće), a mogu biti

izradjeni i od drugih materijala, različitih dužina i vrsta pogona. Istovar

tereta može biti na krajevima ili na nekom drugom delu trake. Na sl 1

prikazan je: a) poprečni presek trakastog transportera i b) pužni

transporter. Trake mogu biti ravne, i sa različito oblikovanim žljebovima,

da bi se povećao ugao nagiba i učinak. Najmanje oštećuju zrno.

a b

Sl. 1 a) Poprečni presek trakastog transportera i b) pužni transporter za

rasute terete

Pužni transporteri pomeraju teret okretanjem pužnice. Pogonski uredjaj

je uglavnom elektromotor s zupčastim ili pužnim prenosnikom snage.

Pravac transporta oredjuje smer obrtanja pužnice. Koriste se za

24

horizontalni, kosi i vertikalni transport. Ulazni otvor za punjenje uvek je

na gornjoj, a izlaz materijala na donjoj strani. Mogu biti: a) kružnog, b)

polukružnog, c) pravouglog ili d) kvadratnog poprečnog preseka. Učinak

im zavisi od koraka, brzine kretanja, koeficijenta napunjenosti korita

pužnice i nasipne mase materijala. Najviše se primenjuju na kombajnima i

u skladišnim prostorima. Pužnica je najčešće puna, različitog koraka,

(kreće se od 80 – 800 mm) a može biti i drugog oblika. Prilikom rada

dolazi do povećanog trenja izmedju pužnice, korita i materijala, a to za

posledicu ima veću potrošnju energije i veće oštećenje (lom)

transportovanog materijala. Ukoliko se materijal transportuje pod uglom

većim od 15o koristiti isključivo porečni presek korita. Po mestu rada

mogu biti pokretni i nepokretni.

Elevatori se ubrajaju u najstarije transportne uredjaje i predstavljaju

uredjaje neprekidnog dejstva koji transportuju zrnaste materijale u

vertikalnom i kosom smeru. Postavljaju se na mestu prijema žitarica.

Transport materijala obavlja se samo u smeru podizanja. To su zapravo,

zatvoreni, modifikovani trakasti ili lančasti transporteri na koje su

pičvršćeni radni organi. Nagib kosih elevatora je 70-

elementi su: a) vučni elementi (traka, jedan ili dva lanca), b) lančanici ili

doboši za prenos pogona, c) noseći elementi (kofice, lopatice), d) zatezni

uredjaj, e) pogonski uredjaj i f) oklop. Za transport materijala u rasutom

stanju upotrebljavaju se elevatori kofičari čiji radni organi mogu biti

kofice ili lopatice. Mogu biti brzohodi (3,5 – 4 m/s). i sporohodi (2 – 3

m/s). Kapacitet im zavisi od brzine kretanja, širine trake, broja radnih

organa i nasipne mase materijala. Kofice su najčešće napravljene od

čeličnog lima ili tvrdih polimera, s ojačanim ivicama, a mogu biti

rasporedjene u jednom ili dva reda (razmaknute ili primaknute).Po obliku

mogu biti: duboke, plitke, trouglaste. Punjenje kofica može biti:

zahvatanjem ili nasipanjem mase. Lopatice se prave ili od tvrde gume ili

metala , izvedene po tipu rešetke. Dužina može biti do 50 m, za elevatore s

lancima, a sa trakama i do 100 m. Utovar materijala je uvek na dnu, a

istovar uobičajeno na vrhu elevatora uz korišćenje usmerivača mase, što je

pokazano na sl.2. Za transport žitarica uglavnom se koriste trakasti

elevatori s koficama. Imaju povećano oštećivanje zrna u odnosu na

25

trakaste transportere, a često dolazi do zagušenja, jer zahtevaju

kontinuirani dotok mase.

Lančasti transporteri (redler) su najčešce primenjivan transportni

element za horizontalni transport, a gotovo da ne postoji silos koji ih

nema. Sastoji se od: a)pogonske i zatezne glave, b) kućišta (korita), c)

vučni lanac (1 ili 2 lanca), d) ploče (krilca), odnosno radnih elemenata.

koji potiskuju materijal u koritu. Lanac se kreće klizeći po dnu korita, a

povlači ga pogonski lančanik postavljen iza prijema materijala. Trapezna

ili poluokrugla korita su najraširenija. Osnovna prednost ovih transportera

je: materijal se može transportovati na velike udaljenosti (i do 500 m),

mogu se postići veliki učinci (do 800 t/h), zauzima manje prostora u

odnosu na trakasti (do 1/4 manje),a nedostatci su: veliki utrošak energije. i

dosta oštećuje zrno.Kapacitet zavisi od širine korita transportera, najveće

visine sloja materijala tokom transporta, brzine kretanja transportera i

nasipne masa materijala koji se transportuje.

Sl. 2. Transporteri a) elevator, b) usisni pneumatski, c) potisni pneumatski

Pneumatski transporteri poljoprivrednih proizvoda, sl. 2, razlikuju se od

drugih jednostavnošću konstrukcije (bez vučnih elemenata) i sigurnošću u

26

eksploataciji. Glavne prednosti pneumatskog transporta u odnosu na druge

vrste su: mogućnost transporta materijala u horizontalnom, kosom i

vertikalnom smeru, potpuno zaštićen (od spoljnih uticaja) transportni

proces, bez gubitaka materijala i bez štetnog djelovanja na okolinu što je

posebno važno, mogućnost istovremenog postavljanja nekoliko utovarnih i

istovarnih mesta, hermetičnost cevovoda, neznatno stvaranje prašine, kao i

mali gubici materijala Upotrebom ovih transportera stvaramo mogucnost

ostvarivanja velikog stepena automatizacije procesa

transporta, kao i distribucije materijala po silosima. Kapacitet pojedinih

transportnih uredaja dostiže 300 t/h, a dužina transporta i do 2000 m.

Nedostaci pneumatskog transporta su: velika potrošnja električne energije

za transport materijala,( 1 - 4 kWh) po toni tereta, u nekim slučajevima i

do 10 puta veća od potrošnje električne energije pri nekom drugom

transportu i povećano trošenje pojedinačnih delova uredaja (kolena,

cevovoda, ciklona i dr.). Rade na principu potiska ili usisavanja, a mogu

raditi i kao kombinovani. U slučajevima kada je neophodno pomoću

pneumatskog uredaja uzimati materijal sa više mesta i transporovati ga na

duže relacije ili na veće visine gde nije dovoljan usisni sistem, primjenjuje

se kombinovani uredjaj. Ova potreba još više dolazi do izražaja ako

materijal treba i izbacivati na više mesta istovremeno. Usisni sistem

obično se koristi za transport lakih materijala na udaljenost od 350 do 400

m i visine 40 do 60 metara. Pogonjeni su elektromotorom. Ovim sistemom

moguće je vršiti usisavanje sa više različitih mesta i transportovati na

jedno mesto. Uobičajeni prečnici cevi su od 60 do 250 milimetara, a

kapacitet cevovoda je do 500 t/h. Brzina transporta krece se od 15 do 40

m/s sa količinom vazduha 0,16 do 1,6 m3/kg materijala. Prednost potisnog

sistema u odnosu na usisni je u tome što omogućuje rad s mnogo većim

radnim pritiscima na ulaznom i izlaznom kraju cevi, odnosno omogućuje

transportovanje materijala na mnogo veće udaljenosti nego usisnim

sistemom. Kod potisnog sistema vazduh se u cevovod sabija pomoću

kompresora na pritisak veći od atmosferskog.

S obzirom na visinu radnog pritiska razlikuju se sistemi niskog( _ 2 bara),

srednjeg, (2 do 5 bara) i visokog pritiska, (5 bara). Kapacitet pneumatskih

transportera zavisi od vrste žitarice, prečnika i dužine cevi, visine dizanja i

broja ciklusa. Zahtevi za snagom su 0,6 – 0,7 kWh/m3

materijala.

Oštećenja zrna su neznatna ukoliko struja vazduha ne prelazi 25 m/s.

27

Nečistoće u žitaricama (pogotovo u suncokretu), znaju da naprave

probleme u transportu.

Pri korišćenju svih transportera treba koristiti i poštovati preporuke

proizvodjača.

Zvonko Džeba, dipl.ing.

Acidoza buraga – metabolička bolest kod krava

Jedan od najvažnijih uslova za očuvanje zdravlja životinja i visoke

proizvodnje, pored rase i nege je pravilna ishrana krava. Nepravilna

ishrana izaziva mnoge poremećaje naročito u periodu oko telenja pa se

zbog toga posebno mora voditi računa o ishrani zasušenih krava, krava

pred telenje i u periodu posle telenja. Da ne bi došlo do problema potrebno

je obratiti pažnju na sledeće:

u periodu zasušenosti ograničiti količinu koncentrata kako ne bi

došlo do preteranog gojenja krava

pripremiti krave za sledeću laktaciju dobro izbalansiranim

obrocima kao pred zasušenje i u periodu zasušenja

krave treba da su u telesnoj kondiciji za ocenu 3-3,5 ni debele ni

suviše mršave

postepeno menjati obrok iz zasušenog obroka u dobro izbalansiran

obrok za proizvodnju mleka posle telenja

obratiti pažnju na potrebne količine minerala i vitamina u ishrani

zasušenim kravama smanjiti ili ukinuti lucerku i davati livadsko

seno zbog smanjenja nivoa kalcijuma u obroku

obezbediti kravama u periodu oko telenja dobre higijenske uslove

28

Acidoza buraga je najčešća metabolička bolest mlečnih krava u

periodu oko telenja. Obolenja dovodi do sniženja pH reakcije buraga na 5-

5,5 pa dolazi do poremećaja njegove funkcije. Krave gube apetit smanjuje

im se mlečnost, javlja se

preuranjeno telenje, pobačaj

i proliv u težim slučajevima.

Acidoza buraga uzrokuje

uništavanje veće količine

bakterija buraga, poremećaj

aktivnosti bakterija koje

mogu preći u krvotok i

dovesti do infekcije jetre,

bubrega ili čak srčanih

zalistaka. Najčešći uzrok

acidoze je preobilna ishrana

koja je bogata lako

svarljivim ugljenim

hidratima kao što su

prekrupa od žita, krompir,

šećerna repa i veće količine

kukuruza, u periodu

zasušenja i oko telenja.

Takođe i veća količina silaže

koja je jako kisela može

prouzrokovati acidozu. Kada

se uoče ovi simptomi

najbolje je odmah pozvati

veterinara i smanjiti količinu hraniva bogatih lako svarljivim ugljenim

hidratima. Preporučuje se aplikacija rastvora bikarbonata. Preventivne

mere za acidozu buraga su: obratiti pažnju na ishranu krava oko telenja,

kravama davati kvalitetna kabasta hraniva sa niskim sadržajem lako

svarljivih ugljenih hidrata, posle telenja oprezno povećavati koncentrat

pogotovo u prvoj nedelji posle telenja, koncentrat davati više puta dnevno

i to uvek nakon kabaste hrane, obezbediti kvalitetnu kabastu hranu koja

mora uvek biti kravama na raspolaganju, izbegavati ishranu krava sa

29

žitima koja su predugo stajala u skladištu i ne davati kabasta hraniva koja

imaju nizak sadržaj celuloze.

Acidoza buraga je metabolička bolest veoma česta u mlečnom

govedarstvu. Razlog je najčešće to da se ne obraća dovoljna pažnja

preventivi ove bolesti u periodu oko telenja. Najvažnije je kravama davati

dobro izbalansirane obroke zavisno od toga kojoj proizvodnoj grupi

pripadaju (nivo produkcije mleka ili zasušene), kao i obezbediti dobre

higijenske uslove u periodu oko telenja. Mnogo je isplativije preduzeti ove

mere nego plaćati veterinarske usluge i lekove kada dođe do obolenja ili u

najgorem slučaju kravu potpuno isključiti iz proizvodnje mleka ili

dozvoliti da ugine.

30

Zoran Stojšić, dipl.ing.

Oblici, prepoznavanje, preventiva i lečenje ketoze

u krava

U novije vreme ketoza je postala najpopularnija metabolička bolest

u mlečnih goveda, važnija i od acidoze i hipokalcemije. U stadu je vrlo

teško oceniti stepen ketoze koji najčešće vidi stočar. Proizvođači s malim

stadima skloni su da precenjuju značaja ketoze, dok oni s velikim stadima,

najčešće umanjuju uticaj i prisustvo ove bolesti. Upravo za veterinara

tehničara, iskustvo je neophodno da se utvrdi pojava ove bolesti unutar

stada, umesto da se oslanjamo na opažanja radnika ili vlasnika grla.

U stadima zahvaćenim ketozom učestala je pojava dislokacije

sirišta, uginuća, mlečne groznice (ležanja posle telenja) i hipokalcemije,

zaostajanja posteljice i smanjene plodnosti te naglog gubitka telesne mase

i smanjenog apetita po telenju.

Krava je u vreme telenja pod stresom, ima smanjen apetit, ne

uzima dovoljno hrane za proizvodnju mleka i podmirivanje osnovnih

životnih potreba, te počinje trošiti masne rezerve koje služe kao izvor

energije.

Telesna mast se pretvara u masne kiseline, a one putem krvi

dolaze u jetru .U jetri se masne kiseline pretvaraju u energiju. Za ovaj

proces je potrebna glukoza, koju organizam dobija iz hrane. Krava mora

uneti dovoljno hrane u nerazgrađenom skrobu, jer je jetri potrebna

glukoza koju dobija iz propionata, a on se sintetiše u buragu iz

nerazgrađenog skroba.

Ukoliko krava ne unosi dovoljno hrane (nedostatak glukoze), u

jetri će se slobodne masne kiseline pretvoriti u ketonska tela .

Kada se nivo propionata u jetri poveća, smanjuje se nedostatak

energije te dolazi do povećanja aktivnosti krave, poboljšanja apetita a time

i veće proizvodnje mleka.

Veliki problem je u brojnim stadijumima subkliničkih oblika

ketoze, pri čemu radnik ne primećuje promene zdravstvenog stanja

životinje. Subklinički oblik je znatno češći od kliničkog oblika i

31

dugotrajno uzrokuje velike ekonomske štete u vidu smanjene mlečnosti,

smanjene plodnosti te sklonosti drugim bolestima.

Dijagnoza raširenosti ketoze unutar stada, zahteva potpuno drugačiji

pristup od dijagnoze ketoze kod pojedinog grla.

Tri su osnovna tipa ketoze u krava, ali je često i vrlo teško utvrditi jasnu i

oštru granicu budući da se često međusobno preklapaju.

Tip I: Spontana ili gladna ketoza

Najčešće se javlja u razdoblju od 3 do 6 nedelja po telenju. Imajući

u vidu da je u to vreme i utrošak energije (i potrebe za energijom) najveći.

Kod ovakvih se grla simptomi ne primećuju ranije, jer se ove krave po

pravilu tele normalno, te normalno započinju s laktacijom. Prognoza za

ova grla je dobra, budući da im je potrebna “mala pomoć” u obliku

glukoze (glicerol, natrijum propionat) kako bi se brzo oporavila i nastavila

s normalnom proizvodnjom. Ključ za prevenciju ovog tipa ketoze je

povećanje energetskog dela u obroku tokom rane laktacije, npr. kukuruzna

prekrupa , uz dodatak glukoze ( reponog rezanca). Jedan od mogućih

uzroka za pojavu ovog tipa ketoze je i prenaseljenost prostora, imajući u

vidu da su sveže oteljene krave izuzetno osetljive na spoljašnje uticaje i

stres, a što prouzrokuje smanjenim konzumiranjem hrane. Ukoliko se u

ishrani krava koristi TMR, ovaj se tip ketoze nalazi ređe. Ukoliko se ipak

pojavi, znak je da su životinje hranjene duže vreme velikom količinom

hrane bogate proteinima, a siromašne energijom.

Tip II: Sindrom debele krave

Ovaj oblik ketoze nekada je nazivan “Sindromom debele krave”.

Danas je poznato kako zahvata sve krave koje moraju koristiti sopstvene

masne zalihe neposredno pre telenja (razvoj Negativnog Energetskog

Balansa – NEL). Prekomerno debele životinje sklonije su pojavi ovog

oblika ketoze, budući da su sklone slabijem uzimanju hrane neposredno

pre i posle telenja. Održavanje pozitivnog energetskog balansa u životinje

neposredno pre telenja može biti otežano, budući da je volja za uzimanjem

suve hrane u danima pre porođaja nešto smanjena. Pored navedenog,

32

faktori rizika za pojavu ovog tipa ketoze su : premeštanje krava

neposredno pre telenja, prenaseljenost porodilišta, često uvođenje novih

grla u porodilište, nedovoljno hranidbenog prostora, previsoke

temperature u toku letnjeg perioda, nedovoljna ventilacija prostora,

premještanje krava u novi prostor odmah po telenju, te prenaseljenost

prostora u kojima životinja boravi neposredno po telenju.

Osnovna pojava pri ovom tipu ketoze je razvoj “Sindroma masne

jetre”. Po pravilu je zamašćenje jetre razvijeno i pre porođaja, no

manifestuje se neposredno po porođaju, unutar dve do tri nedelje. Debele

krave brzo gube na telesnoj masi i unutar nekoliko dana postaju mršave uz

izrazito smanjeni apetit. Ovaj tip ketoze po pravilu prate i otežano teljenje,

zaostajanje posteljice i upala materice. Smrtnost je visoka, a prognoza ne

obećava srećan kraj. Lečenje mora biti započeto čim se primete prvi znaci

ove bolesti. Kako je pri ovom tipu ketoze zahvaćena, te umanjena funkcija

jetre, smanjuje se proizvodnja crvenih krvnih zrnaca (eritrocita), funkcija

jetre kao “filtera” (pročišćivača) organizma čime je omogućen razvoj

intoksikacije (organizam preplavljuju toksini koji se upijaju iz maternice i

probavnog trakta), septikemije (umanjena odbrambena sposobnost jetre, te

organizam preplavljuju razni mikroorganizmi), a čime se omogućuje

razvoj upale materice, vimena i pluća. Životinja, po pravilu, ugine zbog

posledica upale vimena ili pluća, odnosno zbog nastale septikemije

(trovanja krvi).

Preventiva ovog tipa ketoze svodi se na pravilnu ishranu –

izbegavanje prisutnosti prekomerno debelih životinja u toku zasušenja,

dovoljan unos kvalitetne i ukusne hrane pre telenja, osiguravanje

visokoenergetske hrane neposredno po telenju.

Dodatak livadskog sena ili seckane slame u obrok životinjama

tokom zasušenja, izvrstan je način da se poveća zapreminna buraga, kao

što i sastav hrane u pogledu količine belančevina i energije mora biti

zadovoljavajuć. Seno i slama moraju biti čisti (nikako ne sme biti

prašnjavo, blatnjavo ili plesnivo) te naseckana na dužinu od oko 2 do 3

cm, a daje se u količini od oko 0.5 kg po kravi na dan slame, odnosno sena

do 2,5 kg.

33

Tip III: Ketoza kisele silaže (Kisela ketoza, Acidozna ketoza)

U pojedinim se stadijumima javlja ovaj tip ketoze uzrokovan

prekomernim davanjem kisele silaže ili senaže. Senaža koja je pokošena

previše mokra, kao i ona koja je siromašna vodotopivim ugljenohidratima

pogoduje razvoju i umnažavanju bakterija roda Clostridium spp. Ove

bakterije fermentuju ugljenohidrate u buternu, umesto u mlečnu kiselinu.

S druge strane, kukuruzna silaža vrlo retko pogoduje rastu i

umnožavanju Clostridium spp. bakterija jer je najčešće bogata

vodotopivim ugljenohidratima. Vreme košenja takođe značajno utiče na

količinu vodotopivih ugljenohidrata u senaži, te je tako njihova

koncentracija najviša u satima tokom ranog posle podneva. Silaža

zahvaćena fermentacijom uz pomoć Clostridium spp. bakterija lako je

prepoznatljiva po karakteristično “užeglom” mirisu, mirisu na pokvaren

maslac, te degradaciji (truljenju) belančevina. Već 50 do 100 grama

dnevnog unosa buterne kiseline uzrokuje pojavu ketoze, a 200 grama

pojavu teškog oblika ketoze. U ovom slučaju, farmeru ostaju samo dva

izbora u pogledu silaže: razređenje ili uništavanje ukupne silaže. Prvi je

korak analiza silaže,nakon toga pristupiti provetravanju (aeraciji) silaže

čime se smanjuje postotak buterne kiseline u njoj, a potom dodavanje

sredstava za neutralizaciju kiselina (kreda, i sl.). Ukoliko je u silaži

prisutno više od 2% buterne kiseline, silažu je svakako najbolje uništiti i

neškodljivo ukloniti.

34

Dijagnoza ketoze u objektu

Za uspešnu preventivu i lečenje ketoze potreban je odgovarajući

manadžment farme, kvalitetna i pravilna hrana ( ako je moguće nabaviti i

davati repin rezanac), stalna nega i briga o visoko gravidnim (naročito

visoko proizvodnim) životinjama. Kada se znaci bolesti pojave potrebna je

pravovremena veterinarska pomoć i adekvatno lečenje započeto već i na

samu sumnju o prisutnosti ketoze.

Lečenje ketoze

Lečenju treba pristupiti što prije. Kravama se može oralno davati:

- propilen-glikol , 500 ml, 2 x dnevno u periodu od 4 dana

- propionat

- glicerol

- ako je potrebno intravenska aplikaciju glukoze i intravenska inekciju

glukokortikoida

35

Sadržaj

Smiljka Mojsović,dipl.ing.

Značaj ispitivanja lakopristupačnog azota u zemljištu

primenom N-min metode 2

Olivera Sekulić,dipl.ing.

Upravljanje sistemom „kap po kap“ pomoću tenziometra 4

Zoran Boca, dipl.ing.

Gajenje stočnog kelja – Brassica oleracea ver.acephala 7

Jelena Ivan, dipl.ing.

Kosidba lucerke 9

mr Gordana Forgić

Štetočine prenosioci virusa na strnim žitima 12

Tatjana Veselinović, dipl.ing.

Zaštita voćaka u jesen 15

Jelena Perenčević, dipl.ing.

Štetočina uskladištenih proizvoda

Žitni moljac – Sitotroga cerealella 18

Branislav Ogrizović, dipl.ing.

Postupci sa žitaricama – Transport, sušenje i skladištenje

I deo – transport 21

Zvonko Džeba, dipl.ing.

Acidoza buraga – metabolička bolest kod krava 27

Zoran Stojšić, dipl.ing.

Oblici, prepoznavanje, preventiva i lečenje ketode u krava 30

36