1 dr Zoran Grubisic MAKROEKONOMIJA U OTVORENOJ PRIVREDI Beograd, 2007 PREDGOVOR Knjiga Makroekonomija u otvorenoj privredi je univerzitetski udzbenik pisan prema programu predmeta ,Makroekonomija". U udzbeniku se razmatraju osnove makroekonomske analize, makroekonomski agregati i modeli na primeru otvorene privrede. U prvom delu posveceom makroekonomskoj politici u otvorenoj privredi razmatraju se stabilizacione politike najvaznijih makroekonomskih skola danasnjice, fenomeni otvorene makroekonomije priroda inflacije, platnobilansna ravnoteza i neravnoteza, stabilizacioni programi, sa posebnim osvrtom na stabilizacioni program MMF-a. U drugom delu se u uzrocnom odnosu posmatraju nezaposlenost i inflacija i prikazuju razliciti stavovi koje pojedine makroekonomske skole imaju prema tome, zatim monetarna politika u okviru centralne banke i fiskalna politika sa posebnim osvrtom na savremenu makroekonomsku politiku u Srbiji. Posebna glava je posvecena deviznom trzistu i politici deviznog kursa. dr Zoran Grubisic Beograd, 14. oktobar . godine 3 I deo OTVORENA MAKROEKONOMIJA 4 I INFLACIJA 1. TEORIJA INFLACIJE 1.1. Kejnzijanska teorija inflacije Borba protiv inflacije u savremenom svetu postala je kljucni kriterijum diferenciranja razlicitih koncepcija ekonomske politike - kejnzijanaca, monetarista i strukturalista. Osnovu doskorasnjeg kejnzijanskog intervencionizma cinila je ekspanzivna fiskalna politika, tj. kombinovana politika redukcije poreza i povecanja javnih rashoda. Na taj nacin, shvatanju tradicionalne teorije o sposobnosti privrede da pomocu trzisnog mehanizma automatski obezbedi punu zaposlenost (tj. liberalistickoj ekonomskoj politici), Kejnz suprotstavlja intervencionisticku ekonomsku politiku, nuznost drzavne ingerencije u privredi. Po kejnzijancima nominalnim monetarnim velicinama se moze uticati na realne agregate - proizvodnju i zaposlenost, tj. na dugi rok pomocu kamata i monetarne ekspanzije se moze uticati na investicije, a samim tim i na ukupnu efektivnu traznju. Politika kejnzijanaca se moze prikazati u AS-AD modelu gde im je polazna pretpostavka horizontalna kriva AS. Slika: Politika kejnzijanaca u AS-AD modelu ZAKLJUCAK KEJNZIJANACA NA OSNOVU DIJAGRAMA JE DA DINAMIZIRANJE TRAZNJE SA AD1 NA AD2 PUTEM EKSPANZIVNE FISKALNE I MONETARNE POLITIKE POVECAVA SAMO REALNE AGREGATE (PROIZVODNJU I ZAPOSLENOST) PRI KONSTANTNIM CENAMA (P0) - NEMA INFLACIJE - PA JE MOGUCA INTERVENCIJA NA DUGI ROK. Kejnzijanci imaju dva pristupa inflaciji. Prvi je dohodni pristup i odnosi se na inflaciju traznje kojoj kejnzijanci ne pridaju veliki znacaj. Rast novcane mase i novcanog dohotka iznad raspolozivih fondova odredjuje i stopu rasta cena. Pri paralelnom kretanju ponude i traznje u privredi sa nepotpunom zaposlenoscu, ne dolazi do promene cena. Time nivo pune zaposlenosti igra ulogu "inflacione barijere". Visak traznje se redovno odrazava na dva pravca: povecanju proizvodnje i dohotka (Y) i povecanju cena (P). Do nivoa pune zaposlenosti, prema ovoj teoriji, visak traznje se odrazava na porast zaposlenosti i proizvodnje. Cim se postigne puna zaposlenost, visak traznje se odrazava, pre svega na cene. 5 Dakle pod inflacijom traznje, prema Kejnzu, treba podrazumevati porast platezno sposobne traznje koja se ne moze odmah realizovati porastom ponude. Porast kolicine novca, prema toj teoriji, u privredi koja nije dostigla punu zaposlenost, moze da predstavlja faktor podsticaja rasta proizvodnje. Moze se primetiti da opsta privredna ravnoteza uz punu zaposlenost proizvodnih faktora po kejnzijancima predstavlja samo poseban slucaj, za razliku od shvatanja klasicne tradicionalne teorije. Naime, po kejnzijancima ravnoteza se moze uspostaviti i pri drugim nivoima zaposlenosti proizvodnih faktora i na tome oni i grade svoju intervencionisticku politiku. Postkejnzijanska koncepcija uzrok ovog tipa inflacije vidi u raskoraku kretanja dohotka (Y) i rashoda, a ne vise u promenama kolicine novca. nflacioni jaz (gep) nastaje iz odnosa raskoraka investicija i stednje, kada su investicije vece od stednje, odnosno kada je agregatna traznja ili potrosnja (tekuca, investiciona i drzavna - C++G) veca od nacionalnog dohotka na nivou pune zaposlenosti. U Kejnzovoj teoriji inflacije monetarnom faktoru pridaje se sekundaran znacaj u odnosu na agregatnu traznju, sto je razlika u odnosu na kvantitativnu teoriju, mada i jedna i druga pripadaju "inflaciji traznje". Drugi tip kejnzijanske teorije inflacije, koja je nastala pedesetih godina, predstavlja inflacija troskova (cost-push inflation) koja dobija sve vise pristalica, paralelno s razvojem inflacije. Nova koncepcija inflacije primarno znacenje daje upravo promeni u jedinicnim troskovima u celom procesu obrazovanja cena. Osnovni element postaje odnos: troskovi-cene. Ovo predstavlja po kejnzijancima osnovni tip inflacije. Prema tome, inflacija ne mora uvek nastati usled viska novcane traznje iznad robnih fondova ili usled smanjenja robnih fondova uz istu novcanu traznju, vec i zbog porasta troskova proizvodnje. nflacija troskova moze da nastane i kada postoji potpuna ravnoteza izmedju ponude robnih fondova i novcane traznje. Samim tim ovaj tip inflacije moze da nastane i u fazi usporenog kretanja privrede, nedovoljne zaposlenosti rada i sredstava, dok je prema koncepciji inflacije traznje puna zaposlenost bila pretpostavka za pokretanje rasta cena. Porast troskova je inicijalni faktor koji se prenosi na cene, posle cega nastupa celi niz inflacionih pomeranja dohodaka i cena. Cene su pod neposrednim delovanjem autonomnog rasta troskova, potpuno nezavisno od toga da li na trzistu postoji visak ili manjak agregatne traznje u odnosu na robnu ponudu. Uzroci povecanja cena usled porasta troskova mogu da budu razliciti: prevaljivanja porasta uvoznih cena, povecanje cena radne snage, povecanje poreza, monopolska struktura trzista i td. Savremeni kejnzijanci zasnivaju svoju ekspanzivnu intervencionisticku politiku na osobinama Filipsove krive koja ima sledeci oblik: Slika: Kejnzijanski "trade-off" (Filipsova kriva) zmedju stope inflacije (d) i stope nezaposlenosti (u) postoji obrnuta proporcionalnost. Postoji, dakle, stabilna i dugorocna relacija izmedju ove dve stope. Kejnzijanci iz oblika Filipsove krive izvode zakljucak da je stvar izbora jedne vlade za koju alternativu da se opredeli. Pa posto je prioritetni cilj kejnzijanske politike 6 dovodjenje privrede u stanje pune zaposlenosti privrednih faktora putem dinamiziranja agregatne traznje oni se slazu da se cena mora platiti u izvesnom povecanju inflacije. Dakle, oni se zalazu za blago povecanje inflacije kao posledicu njihove ekspanzivne politike i nisu za vodjenje antiinflacione politike. U osnovi te njihove teze je, naravno, pretpostavka da nece doci do delovanja transmisionih mehanizama, i samim tim do akceleracije inflacionih procesa. 1.2. Monetaristika teorija inflacije Za razliku od kejnzijanaca monetaristi svoje stavove baziraju na shvatanju klasicne teorije i kvantitativnoj teoriji novca Dejvida Hjuma. Po njima ekspanzivna politika kejnzijanaca kojom se kriva agregatne traznje pomera udesno dovesce samo do rasta cena bez ikakvog uticaja na realne agregate. Monetaristicki stav o uticaju politike dinamiziranja agregatne traznje u AS-AD modelu, uz pretpostavku o vertikalnoj krivi AS, bi izgledao ovako: Slika: Politika monetarista u AS-AD modelu z izlozenog se jasno vidi da po monetaristima monetarni faktori nemaju nikakvo dejstvo na promenu realnih velicina, vec samo na promenu nominalnih velicina, iz cega sledi da je po njima inflacija cisto monetarni fenomen intervencionisticke ekspanzivne politike. Stoga se oni zalazu za tezu o inherentnoj stabilnosti privrednog sektora (koji se posle svakog poremecaja, spolja ili iznutra, sam po sebi vraca u ravnotezu uz punu zaposlenost), i samim tim se ne slazu sa vladinom intervencijom. Za razliku od kejnzijanske anticiklicne nude politiku programiranih stopa rasta novcane mase. z toga se moze zakljuciti pridavanje relativno veceg znacaja inflaciji nego zaposlenosti u poredjenju sa ostalim ekonomistima. Za razliku od kejnzijanaca monetarizam "prvog talasa" pretpostavlja da izbor izmedju inflacije i nezaposlenosti ne postoji u dugom roku (Fridman). Tu tezu oni zasnivaju na fenomenu inflacionih ocekivanja, kao i na kritickom stavu da u modelu nema razlike izmedju nominalnih i realnih najamnina. M. Fridman uvodi u tom pravcu posebnu varijablu - inflaciona ocekivanja - pri cemu se nominalne nadnice normalno povecavaju u slucaju viska traznje, ali i zbog ocekivanog daljeg rasta cena. Na savremene subjekte u drustvu "novcana iluzija" moze delovati samo privremeno, tako da pokusaj obaranja nezaposlenosti ispod prirodne stope nezaposlenosti (u*) putem povecanja stope inflacije nije moguc na dugi rok. Naime, svest o realnom, a ne nominalnom dohotku, kao realnom indikatoru dugorocnog polozaja u reprodukciji, omogucava u potpunosti anticipiranje rasta cena cime dugorocno Filipsova kriva postaje vertikalna. Dugorocna Philipsova kriva je vertikalna linija koja pokazuje da je na dugi rok stopa nezaposlenosti nezavisna od stope inflacije. Slika: Nova Filipsova kriva Zakljucak monetarista je da dugorocno posmatrano, ekspanzivna politika novca i kredita dovodi samo do porasta nominalnih plata (radnici u svojim sindikalnim ugovorima anticipiraju stopu inflacije i stite svoja realna primanja), i do porasta cena robe putem trzisnog uskladjivanja. IZ SVEGA IZLOZENOG SE MOZE JASNO PRIMETITI DA OVA TEORIJA STOJI NA POZICIJI "NEUTRALNOG" NOVCA. NJIHOVA INFLACIJA JE ISKLJUCIVO INFLACIJA TRAZNJE KOJA SE JOS NAZIVA I MONETARNA INFLACIJA I INFLACIJA EFEKTIVNE KUPOVNE SNAGE. KAKO JE OSNOVNI UZROK PORASTA CENA PRETERANA MASA NOVCA NA TRZISTU I PRETERANA NOVCANA TRAZNJA, OBICNO SE I NASTOJE DIFERENCIRATI OSNOVNI PRAVCI TOG NASTANKA. PRI TOME SE OBICNO NAVODI: ZADUZENJE DRZAVE KOD CENTRALNE BANKE ZA POKRICE BUDZETSKOG DEFICITA I ZADUZENJE ZA INVESTICIJE KOD CENTRALNE BANKE. MONETARISTICKA KONCEPCIJA INFLACIJE POLAZI OD KLASICNOG EKONOMSKOG UCENJA KONKURENTNOG TRZISTA I ODVOJENOSTI REALNIH I NOMINALNIH AGREGATA. REALNA PROIZVODNJA, TROSKOVI I DOHODAK ODREDJENI SU KONKURENTNIM TRZISTEM, DOK SU CENE I NOMINALNE VELICINE ZAVISNE OD KOLICINE NOVCA. INFLACIJA SE TRETIRA JEDNOFAKTORSKI, GOTOVO ISKLJUCIVO KAO MONETARNI POREMECAJ. INFLACIJA SE NE JAVLJA KAO POSLEDICA POREMECAJA U REALNOM SEKTORU PRIVREDE, VEC JE POSLEDICA NARUSAVANJA MEHANIZMA NOVCANOG OPTICAJA. INFLACIJA, KAZE FRIDMAN, UVEK I SVUDA NASTAJE KAO POSLEDICA SUVISNE KOLICINE NOVCA U ODNOSU NA PROIZVODNJU. Uzimajuci u obzir cisto monetarni fenomen inflacije monetaristi su se dugo zalagali za politiku programiranih stopa rasta novcane mase cime sa prvenstveno restriktivnom monetarnom, pa zatim i restriktivnom fiskalnom politikom, deluju na suzbijanje inflacije. To je problem kome oni daju prvorazredni znacaj. Strategija zasnovana na politici regulisanja traznje (putem soka) u hiperinflatornim uslovima naziva se ortodoksnom antiinflacionom strategijom. U razvijenim zemljama, tokom devedesetih godina, pod uticajem monetarista postaje izrazito popularna politika ciljane inflacije (targeted inflation) pri kojoj je osnovni cilj monetarne politike odrzavanje stope inflacije na projektovanom nivou. 1.3. Teorija racionalnih anticipacija Monetarizam drugog talasa - teorija racionalnih anticipacija - porice svaki moguci izbor izmedju inflacije i nezaposlenosti jednostranim tvrdjenjem da nema izbora za anticipiranu makroekonomsku politiku. Oni postavljaju i kratkorocnu Filipsovu krivu u vertikalan polozaj na nivou prirodne stope nezaposlenosti sto je zasnovano na cinjenici da na trzisne subjekte uopste ne deluje monetarna iluzija, tj. da su njihova uskladjivanja trenutna. Ova teorija polaze posebne nade u uspeh ortodoksne antiinflacione strategije, i samim tim se moze smatrati teorijom supermonetarizma. Naime, ova teorija - koja se cesto naziva novom klasicnom ekonomijom - gradi svoje teorijske modele na bazi pretpostavke da svi transaktori imaju racionalna ocekivanja, kao i da dolazi do perfektnog "ciscenja" trzista, sto znaci da se cene na svim trzistima i subtrzistima vec na kratak rok 8 formiraju na ravnoteznim nivoima. Prema tome, proizvodnja reaguje samo na neanticipirane promene u kretanjima nominalnih agregata traznje, dok uopste ne reaguje na anticipirane promene. Pod pretpostavkom da drzava unapred publikuje koncepciju svoje monetarne i fiskalne politike za naredni period, stvaraju se uslovi za formiranje racionalnih ocekivanja. Naravno, uslov za racionalna ocekivanja jeste da trzisni transaktori imaju poverenja u drzavnu stabilizacionu politiku. Polazeci od iznetih stavova teorija racionalnih anticipacija dolazi do zakljucka da proces dezinflacije moze da bude uspesno zavrsen u kratkom vremenskom roku i bez negativnih efekata na tranzitorno smanjenje stope realnog ekonomskog rasta. Time ova teorija u osnovi stoji na poziciji da deceleracija monetarnog rasta direktno deluje na obaranje stope inflacije, odnosno da ti efekti ne idu preko prethodnog snizenja nivoa privredne aktivnosti. 1.4. Strukturalisti o inflaciji U nacelu strukturalisti se slazu sa monetaristima da inflacija potkopava temelje efikasnog privredjivanja, obara privredni rast, menja primarnu raspodelu dohotka i uvodi citavu seriju negativnih implikacija po privredu. pak, strukturalisti upozoravaju monetariste da je shvatanje inflacije iskljucivo kao monetarnog fenomena jednostrano, da inflacija ima dublje korene i brojne uzroke. Oni se suprotstavljaju primeni ortodoksnih mera preostrih monetarnih i fiskalnih stega (za koju se zalaze MMF), jer se na taj nacin produbljuje recesija i blokira privredni rast. Naime, oni ukazuju da je dejstvo restriktivne politike agregatne traznje dosta sporo i da prethodno mora da dodje do snizenja nivoa privredne aktivnosti. Sustina teorije strukturalista jeste da inflaciona ocekivanja unose inerciju, odnosno rigidnost u mehanizam utvrdjivanja cena, sto cini da su recesije moguce cak i pri visokim stopama inflacije. Kako restriktivna monetarna i fiskalna politika mogu da slome inflaciju tek na duzi rok, u tranzitornom periodu, pod pritiskom inflacionih ocekivanja, dolazi do pritiska na centralnu banku da ublazi restriktivnu politiku radi savladjivanja recesije, ali to stvara vecu inflaciju nego sto je programirano. Prema njima, proces dezinflacije mogao bi da bude skracen, a propratni recesioni pritisak smanjen, ukoliko bi stabilizaciona politika bila u stanju da kreira instrumente koji mogu da direktno uticu na smanjenje inflacionih ocekivanja. U tome se vidi uloga kontrole cena ciji bi zadatak bio da utice na formiranje cena i nadnica blize njihovim ravnoteznim nivoima, imajuci u vidu delovanje restriktivne politike agregatne traznje. Bez primene kontrole cena u procesu dezinflacije postoji tendencija da preduzeca u vremenskom profilu formiraju robne cene iznad ravnoteznog nivoa zbog delovanja inflacionih ocekivanja sto bi produzilo proces dezinflacije uz povecanje obima i trajanja recesionih pritisaka u tranzitornom periodu. Samim tim, problem je u vrlo visokoj ekonomskoj i socijalnoj ceni takvog metoda dezinflacije. skustva latinoamerickih zemalja pokazuju da indeksacione klauzule mogu da budu uzrok inercije cena i inercionog formiranja stope inflacije. Kada postoji rasirena indeksacija, stopa inflacije se preko indeksiranih ugovora prenosi iz prethodnog u tekuci period. zgleda da je za hiperinflacije u zemljama u razvoju realnija koncepcija koja ukazuje da dezinflaciona politika agregatne traznje (bez obzira na kontrolu cena koja svakako ima svoju funkciju u kontekstu ovog tipa stabilizacione politike u minimiziranju recesionih pritisaka) neposredno deluje na obaranje stope ekonomskog rasta, i tek posle izvesnog vremenskog pomaka na snizavanje stope inflacije. z izlozenog strukturalisti zakljucuju da prilagodjavanje ne uspeva sa kontrakcijom, vec samo sa rastom. Stoga se oni ne slazu sa stabilizacionom strategijom Medjunarodnog monetarnog fonda, smatrajuci je suvise kratkorocnom i preterano oslonjenom na regulisanje traznje. Kritikujuci koncepciju platnobilansnog prilagodjavanja MMF-a, predstavnici zemalja u razvoju zameraju nefleksibilnu primenu tzv. principa uslovljenosti stand-by aranzmana, mehanicko utvrdjivanje kvantitativnih ciljeva rigoroznih monetarnih i fiskalnih restrikcija, kontrolu cena i nadnica. Predstavnici zemalja u razvoju kritikuju koncentrisanje MMF-a na monetaristicku analizu bilansa placanja i inflacije iz razloga sto preporucene mere minimiziraju efekte politike ponude i zanemaruju znacaj strukturnih pomeranja u narusenoj ravnotezi. Pogresno je, prema ovim teoreticarima, program prilagodjavanja bazirati na upravljanju traznjom. Razocaranost u dilemu teoreticara traznje: manje inflacije - vise nezaposlenosti (monetaristi) i manje nezaposlenosti - vise inflacije (kejnzijanci) je doprinela pojavljivanju teorije ponude (supply side economics) i 9 eksponiranju strukturalista. Prema njima, pravi nacin da se pobedi inflacija je balansiranje neravnoteze izmedju ponude i traznje na taj nacin sto ce se povecati proizvodnja, odnosno ponuda. Ponuda je, dakle, ta koja treba da dostigne traznju na koju se vec restriktivno deluje. Naravno, u zemljama u razvoju, cela politika bi bila orijentisana ka strukturnoj diverzifikaciji (oslobadjanju od monokulturnog izvoza), i samim tim dugorocno kvalitativnom rastu. 2. TIPOVI INFLACIJE 2.1. Inflacija traznje Prvi i osnovni tip inflacije je inflacija traznje koja predstavlja i najuzu definiciju inflacionih procesa. Ona predstavlja povecanje novcanog opticaja preko potreba prometa, tj. situaciju u kojoj su kupovni fondovi veci od robnih. Zbog uspostavljanja ravnoteze nuzno dolazi do skoka cena. To zapravo predstavlja monetaristicku teoriju inflacije ciji je predstavnik bio Fisher. OSNOVNI UZROK OVOG TIPA INFLACIJE, A SAMIM TIM EVENTUALNO I DALJIH INFLACIONIH PROCESA PREDSTAVLJA BUDZETSKI DEFICIT, TJ. DRZAVA KOJA TROSI PREKO SVOJIH MOGUCNOSTI. U ZEMLJAMA U RAZVOJU, U KOJIMA JE NERAZVIJENO FINANSIJSKO TRZISTE (NE POSTOJI MOGUCNOST FINANSIRANJA BUDZETSKOG DEFICITA EMISIJOM DRZAVNIH OBVEZNICA - INTERNO ZADUZIVANJE) DRZAVA JE PRINUDJENA DA SE OSLONI NA UZIMANJE INOSTRANIH ZAJMOVA - EKSTERNO ZADUZIVANJE, STO CE POGORSATI PLATNOBILANSNU POZICIJU, ILI DA JAZ IZMEDJU FISKALNIH PRIHODA I RASHODA POKRIJE MONETARNOM EMISIJOM STO DAJE NA ZNACAJU OVOM TIPU INFLACIJE. PREPORUCLJIVO JE NA OVU INFLACIJU REAGOVATI ODMAH RESTRIKTIVNOM MONETARNOM I FISKALNOM POLITIKOM, AKO POSTOJI POVOLJNA POLITICKA SITUACIJA, TJ. AKO JE CENA OVAKVE VLADINE POLITIKE EKONOMSKI I SOCIJALNO PRIHVATLJIVA. U SLUCAJU DA SE PRAVOVREMENO NE REAGUJE NA OVAJ TIP INFLACIJE, RECIMO ZBOG NEODLUCNOSTI VLADE JER SU OVAKVE MERE PRILICNO NEPOPULARNE, TRANSMISIONI MEHANIZMI CE UCINITI SVOJE I DOVESTI DO DRUGIH ZARISTA INFLACIJE, PREKO STRUKTURNIH I PSIHOLOSKIH FAKTORA. IZ OVOGA SE MOZE ZAKLJUCITI DA INFLACIJA TRAZNJE PREDSTAVLJA INICIJALNI IMPULS KOJI POKRECE INFLACIONI PROCES. 2.2. Inflacija troskova Sledeci tip inflacije, do cijeg objasnjenja je doslo sa prodorom generalne kejnzijanske teorije, predstavlja inflacija troskova. Osnovna teza ovog tipa inflacije je da su promene troskova poslovanja glavni faktor formiranja robnih cena. To u velikoj meri reducira znacaj agregatne traznje na formiranje stope inflacije, jer po kejnzijancima je povecanje troskova poslovanja pokretacki faktor inflacije, dok se agregatna traznja prilagodjava visini nominalnog drustvenog proizvoda koji sadrzi troskovnu inflaciju. Ovaj raspored faktora tezi da smanji ulogu monetarne politike koja je u kejnzijanskim teorijama pasivna (akomodaciona). U privredama zemalja u razvoju moze se primetiti da se ovaj tip inflacije nadovezuje na inflaciju traznje preko delovanja transmisionih mehanizama: cene/licni dohoci, cene/kamatne stope i cene/devizni kurs. Licni dohoci rastu preko mogucnosti koje obezbedjuje produktivnost rada da bi se smirivale socijalne tenzije. Medjutim, to samo trenutno poboljsava zivotni standard radnika (monetarna iluzija) jer licni dohoci za preduzetnike predstavljaju trosak poslovanja koji oni ugradjuju u cene finalnih proizvoda, i na taj nacin se realni polozaj radnika ne menja. To stvara inflacionu sekvencu kojoj nema kraja. sto tako nominalne kamatne stope skacu da bi se odrzale realne kamatne stope cime se povecava finansijski trosak preduzetnika (vise ga kosta zaduzivanje na finansijskom trzistu). Takodje dolazi do pada kursa nacionalne valute kao posledica razlike izmedju domace i inostrane inflacije, ili kao sistemska mera reagovanja na platnobilansni deficit. Time se poskupljuje uvoz, sto opet predstavlja jedan vid poslovnog troska (ima se u vidu uvoz sirovina, reprodukcionih materijala, poluproizvoda). Sve te troskove preduzetnici prebacuju na porast cena. Tako se stvara inflaciona spirala - cene vuku troskove, a troskovi vuku cene. sto tako, monopoli, oligopoli, odnosno nepostojanje perfektne konkurencije na trzistu dovode do utvrdjivanja svih cena i troskova autonomno (obicno navise), nezavisno od stvarnih troskova proizvodnje, dovodeci do lancanog porasta troskova u drugim granama i do pomeranja cena navise. Ogranicena 1 konkurencija koja karakterise savremeno trziste omogucava rast troskova autonomno, a i formiranje cena, cime nastaje stvarni tip inflacije troskova. Teznja za porastom profita, odnosno stope akumulacije, navodi preduzece na to da u vec formiranom odnosu plata i fondova porast ovih kategorija ostvaruju rastom cena. Ako se vec ne moze direktno na teret najamnina, onda se radi indirektno rastom troskova koji se preko cena prevaljuju na radnike. Porast nominalnog drustvenog proizvoda zahteva i dodatnu monetarnu ekspanziju, da bi se mogla izvrsiti potpuna realizacija drustvenog proizvoda. To je i dovelo do zakljucka niza ekonomista da inflacija troskova nije moguca bez odgovarajuce inflacije traznje. 2.3. Strukturna inflacija Ova teorija generiranja inflacije zasniva se na naglasavanju znacaja pomeranja u strukturi traznje na ukupnom robnom trzistu. Ona odstupa od teorije inflacije agregatne traznje u tom smislu sto ukazuje da i pri postojanju potpune ravnoteze izmedju agregatne ponude i agregatne traznje na ukupnom robnom trzistu moze da dodje do laganog porasta nivoa cena usled strukturnih neravnoteza na parcijalnim robnim trzistima. Teorijsko objasnjenje zasniva se na asimetricnom formiranju cena na parcijalnim robnim trzistima u uslovima postojanja deficita traznje u odnosu na robnu ponudu. Razlog za ovo asimetricno ponasanje kretanja cena u zatvaranju neravnoteza izmedju ponude i traznje lezi u nedovoljnoj fleksibilnosti cena u kretanju nanize. za ove rigidnosti cena lezi nedovoljna mobilnost proizvodnih resursa. Neke varijante teorije strukturne inflacije naglasavaju ulogu inflacije nadnica u strukturnim procesima pomeranja traznje. Naime, relativno velika povecanja nadnica inicijalno nastaju na propulzivnim privrednim sektorima, ali se ta povecanja, bar delimicno, transmituju na ostale sektore privrede. Poseban pravac u strukturnim teorijama inflacije predstavljaju teorije koje naglasavaju promene u strukturi ponude kao znacajan faktor inflacionih kretanja. Te strukturalne promene na strani proizvodnje (ponude), koje su normalna pojava u procesima ekonomskog razvoja, deluju na pad produktivnosti rada (cena prekvalifikacije radnika), sto dovodi do porasta cene kostanja, sto dalje deluje u pravcu formiranja dugorocnih inflacionih procesa. Cesto zariste inflacije u zemljama u razvoju jeste izvozni sektor ekonomije na kojem dolazi do jakih oscilacija ne samo izvoznih kolicina, nego jos vise vrednosti izvoza usled ciklicne oscilacije cena poljoprivrednih proizvoda. To se posebno moze primetiti u onim zemljama u razvoju ciji ukupni devizni prihodi mnogo zavise od jednog ili nekoliko primarnih proizvoda (monokulturne zemlje), tako da se stvara periodican pritisak na deviznom sektoru. KADA DODJE DO OVAKO KRUPNIH STRUKTURNIH POREMECAJA NA STRANI PONUDE VISE SE NE MOZE REAGOVATI SAMO RESTRIKTIVNOM MONETARNOM POLITIKOM, JER JE INICIJALNI FAKTOR INFLACIJE (BUDZETSKI DEFICIT) STVORIO NOVA ZARISTA INFLACIJE KOJA SE NE MOGU UGASITI SAMO RESTRIKTIVNOM POLITIKOM DELOVANJA NA AGREGATNU TRAZNJU. Kod zemalja u tranziciji, kao rezultat strukturnih reformi, dolazi do znatnih udara relativnih cena, koje uzdrmavaju inflaciju. ndividualne cene pokazuju rigidnost u kretanju na dole, sto prema sprovedenoj analizi1 nije rezultat slucajnih cenovnih sokova, vec odrzivog prilagodjavanja relativnih cena. U kojoj meri ce ovo prilagodjavanje uticati na otezano obaranje inflacije najvise zavisi od sokova nominalnih nadnica i akomodacione monetarne politike, jer to doprinosti povecanoj rigidnosti cena. 1 S. Coorey, M. Mecagni i E. OIIerdal, "Achieving Low InIlation in Transition Economies, The Role oI Relative Price Adjustment", Finance & Development, World Bank 1998. 11 2.4. Psiholoska inflacija Mozda najkriticnije zariste kada se radi o jacim i trajnijim inflacionim procesima - hiperinflacijama u zemljama u razvoju, koje samo ekonomske teorije nisu u stanju da objasne predstavlja psiholoska inflacija. Prema konfliktnoj teoriji inflacije drustvo se sastoji iz nekoliko osnovnih socijalnih grupa. Svaka od tih grupa formira svoje zahteve na realni dohodak. Na drugoj strani postoji agregatni nacionalni dohodak koji objektivno moze da bude utrosen. Proporcija izmedju kvantuma "prava na dohodak" i raspolozivog dohotka izrazava se koeficijentom koji ne mora da bude jednak jedinici. Medjutim, ex post realni dohoci svih drustvenih grupa moraju u totalu da budu jednaki raspolozivom dohotku. Ukoliko postoji privremeni nesklad izmedju dva kvantuma ukupnog dohotka dolazi do procesa uskladjivanja koje se vrsi preko kretanja stope inflacije. Snaga inflacionog procesa je utoliko veca ukoliko postoji pat pozicija izmedju osnovnih socijalnih snaga u drustvu. Najtezi problem je sto u toku inflacione sekvence nastaje permanentan proces prilagodjavanja trzisnih subjekata cime oni pokusavaju da zastite svoj relativni polozaj, svoj realni prihod koji ostvaruju. Profesor Majkl Bruno je rekao da kada inflacija jednom predje 1, onda pocinje da raste sama po sebi. Rec je o tome da prema teoriji racionalnih anticipacija ljudi formiraju svoja ocekivanja racionalno koristeci raspoloziva obavestenja o varijablama kao sto su: stopa inflacije, kamatna stopa, devizni kursevi, poreska stopa itd. Monetarizam racionalnih anticipacija eksplicira da je raskorak izmedju realne stope inflacije i anticipacije samo kratkotrajan i riskantan. To znaci da u ovoj fazi inflacionog procesa dolazi do lancanog procesa uskladjivanja raznih agregata na robnom sektoru ekonomije sa onim agregatima koji su inicijalno doveli do probijanja zatecenog stanja "ravnoteze", tj. dolazi do lancanog uskladjivanja svih kategorija cena u ekonomskom sistemu. "Uopsteno receno, monetarna akomodacija odrazava cinjenicu da su kljucne nominalne varijable (stopa devalvacije, stopa monetarnog rasta i rast nominalnih nadnica) povezane sa proslom inflacijom putem pravila akomodacione politike i institucionalnim ugovorima, kao sto je indeksacija nadnica unazad". Posto u uslovima inflacije traznje ne dolazi do istovremenog i proporcionalnog porasta svih robnih cena, to u toku inflacione sekvence nastaje permanentni proces prilagodjavanja cena za razne proizvode. Pokretacka snaga ovog lancanog procesa uskladjivanja relativnih cena jeste nastojanje svih privrednih grana i grupacija da zadrze svoju poziciju u primarnoj raspodeli. Vremenska desinhronizacija porasta cena po granama i grupacijama teorijski se objasnjava razlicitim trzisnim pozicijama tih grana i grupacija. Na strani ponude preduzetnici ce u svoje cene ugradjivati inflaciona ocekivanja (anticipiranu stopu inflacije) na osnovu dosadasnjih iskustava. Sa druge strane, na strani traznje, stanovnistvo znatan deo svoje stednje ulaze prvenstveno u kupovinu nekretnina (pa i u kupovinu drugih roba), sto stvara dodatan pritisak i time dalje doprinosi rastu cena. sto tako, dolazi do poremecaja domaceg valutnog sistema u smislu bekstva iz domace u stranu valutu (valutna supstitucija), sto dovodi do daljeg pada kursa nacionalne valute. Takodje, dolazi i do bekstva kapitala u inostranstvo, sto dalje slabi nacionalnu valutu, da bi se sve zavrsilo stvaranjem paralelnog valutnog sistema. Takve pojave dovode do potpunog gubljenja poverenja javnosti u vladu, sto prakticno onemogucava zeljena trzisna uskladjivanja (jer po teoreticarima racionalnih anticipacija akcije ekonomske politike treba da su predvidljive). Moze se reci da u uslovima postojanja jake psiholoske inflacije dolazi do stvaranja indeksirane ekonomije u kojoj su sve bitne makroekonomske varijable vezane za stopu inflacije. To bi predstavljalo jedan vid regulisane inflacije. Prema tome, ukoliko postoje suvise velike teskoce da se stopa inflacije obori, koristila bi se indeksacija kao drugo najbolje resenje (second-best solution). Osnovna ideja je da se uklone negativni efekti inflacije, uz tezu da je bolje "ziveti sa inflacijom" nego platiti suvise visoku ekonomsku i socijalnu cenu za njeno snizenje. Calvo G.A, Vegh C.A, "InIlation Stabilization and BOP Crises in Developing Countries", paper has been prepared Ior publications in the Handbook oI Macroeconomics, North Holland, 1998, str. 6. 1 2.5. Uvezena inflacija Sledeci tip inflacije koji moze da pogodi jednu privredu je uvezena inflacija. Ona se moze ispoljiti u vidu naglih skokova cena (tzv. udara cena), koji takodje mogu biti razlog skokova inflacije i odnose se na stepenastu prirodu inflacionog procesa. Ako se sve to posmatra povezano sa potpunim prilagodjavanjem monetarne politike, onda imamo objasnjenje zasto se nagli skokovi cena tumace kao skok stope inflacije. Ti nagli skokovi cena mogu biti posledica spoljnjeg faktora (npr: povecanje cena nafte i sirovina 193. i 199.). Preduzetnici iz zemalja uvoznica nafte ugradjuju te naftne sokove u cene finalnih proizvoda. sto tako, razvijene zemlje mogu zbog svoje finansijske i politicke moci da svoja recesiona i inflaciona kretanja preko mera privredno-sistemske politike transferisu u zemlje u razvoju. Recimo, ekonomska recesija inicirana putem restriktivne monetarne politike u razvijenim zemljama u kontekstu njihove stabilizacione politike, dovodi do recesije na svetskom trzistu i do jakog relativnog pada cena primarnih proizvoda u odnosu na cenu industrijske robe. Kako primarni proizvodi cine znatan deo izvoza zemalja u razvoju, to je doslo do prenosenja eksternog deficita sa razvijenih trzisnih ekonomija na zemlje u razvoju. Samim tim, razvijene kapitalisticke zemlje dobijaju znacajan antiinflacioni impuls, jer je snizenje cena primarnih proizvoda znacilo i apsolutno snizenje troskova uvoznih sirovina u strukturi troskova, dok deficit u zemljama u razvoju trazi nuzne sistemske mere koje doprinose razbuktavanju inflacije. Delovanje restriktivne monetarne politike u razvijenim trzisnim ekonomijama je dovelo i do povecanja nominalnih i realnih kamatnih stopa pocetkom osamdesetih godina, sto je delovalo na dalje prebacivanje tereta stabilizacione politike sa razvijenih zemalja na zemlje u razvoju. Sve je to bilo povezano sa naftnim udarima i velikim platnobilansnim neravnotezama koje su na toj bazi nastale. Razvijene zemlje su kao nosioci svetskog finansijskog sistema dozvolile masovno recikliranje petro-dolara preko medjunarodnih novcanih trzista. Na taj nacin su zemlje u razvoju, koje su uvoznice nafte, usle u velika zaduzenja kod banaka razvijenih kapitalistickih zemalja. Krediti zemljama u razvoju bili su u periodu izmedju dva naftna udara davani po vrlo niskim realnim kamatnim stopama, sto je stimulativno delovalo na preterano zaduzenje. Kada je pocetkom osamdesetih godina (zbog kamatne stope i marze "spread") doslo do primene novih (enormnih) realnih kamatnih stopa na visoke nivoe zaduzenosti, situacija u zemljama u razvoju se bitno pogorsala, sto je imalo svoj odraz na povecani platnobilansni deficit (doslo je cak do neto medjunarodnog kretanja kapitala iz nerazvijenih u razvijene zemlje). Takva nepovoljna platnobilansna situacija prouzrokovana kretanjima na svetskom trzistu dovodi do toga da je zemlja prinudjena da svojim privredno-sistemskim merama ozivi izvoz, odnosno obeshrabri uvoz. Tipicne mere za to su: devalvacija nacionalne valute i budzetske mere (uvodjenje raznih poreskih olaksica, subvencija, dotacija i td.). 2.6. Sistemska inflacija nflacija se cesto moze povecati i privredno-sistemskim merama. Recimo, administrativnim ogranicavanjem rasta cena (koje je bilo karakteristicno za socijalisticke zemlje) inflacija je formalno gledano smanjivana (statisticki). Medjutim, sustinski gledano postojala je izrazena inflaciona situacija koja se ogledala kroz redove pred prodavnicama, robne nestasice, postojanje sivog trzista, delovanje paralelnog valutnog sistema. nflacija se ne mora samo meriti kroz porast cena. Ona se moze meriti i kroz prosecnu duzinu redova pred prodavnicama ili kroz neku drugu meru koja bi mogla da ukazuje na postojanje jake inflacione situacije. onda, kada se u tim zemljama vracalo na trzisni sistem privredjivanja, kada su se administrativne mere ukidale, pokazivala se prava slika o inflacionoj situaciji datih zemalja, o uspesnosti vodjenja stabilizacione politike. Jos jedno objasnjenje se moze ponuditi u vidu "efekta lokalne vlasti"3. nterpretacija ovog efekta je da lokalne vlasti u provincijama i opstinama, drzavna preduzeca, itd., su sistemi koji pokusavaju da maksimiziraju drustveno blagostanje kontrolisuci manji broj varijabli. Za ove institucije inflacija je javno dobro, Vise o ovom eIektu vidi kod Calvo G.A, Vegh, C.A, "InIlation Stabilization and BOP Crises in Developing Countries", paper has been prepared Ior publication in the Handbook oI Macroeconomics, North Holland, 1998. 13 jer oni generisu ukupne drzavne rashode putem povecanja njihovih, individualnih, troskova. Logika im je da individualni troskovi predstavljaju beznacajnu stavku u ukupnim javnim rashodima. Na taj nacin, svaki od ovih sistema ce potceniti suprotne drustvene efekte inflacije na ostale subjekte drustvenog zivota. Samim tim, kao i kod svakog drugog javnog dobra, previse inflacije (tj. premalo cenovne stabilnosti) ce biti generisano. Ovaj efekat je narocito prisutan u zemljama u kojima je javni sektor znacajno prisutan i gde je jaka uloga drzave. Nedavna objasnjenja za odrzavanje visoke inflacije se nude u interesu vodecih politickih snaga u drustvu. Politicari znaju da su za dovodjenje inflacije pod kontrolu neophodne institucionalne promene, ili neki drugi radikalni transfer. Postavlja se pitanje zasto se oni ne ponasaju prema datom saznanju i ne zaustave inflaciju? Odgovor je da posto ima vise nacina da se obori inflacija, i svaki od tih nacina ima razlicite implikacije medju odredjenim grupama, bice optimalno za svaku grupu da saceka drugu grupu koja bi preuzela trosak dezinflacije. U medjuvremenu, inflacija ce ostati visoka. U realnom politickom zivotu, stvari se moraju pogorsati pre nego sto dodje do poboljsanja. To znaci da drustva cesto odredene zemlje moraju da prodju kroz izrazito razorne hiperinflacije pre nego sto dodje do politickog konsenzusa vodecih snaga u drustvu oko stabilizacionog programa. Dakle, potrebno je da cena odrzavanja inflacije postane izrazito visoka kako bi se svi relevantni faktori odlucili za stabilizaciju. Sve dok postoji "drugo najbolje resenje", za koje se proceni da u tom trenutku kosta manje od samog stabilizacionog programa, nece doci do politickog konsenzusa. . HIPERINFLACIJA 3.1. Pojam i efekti hiperinflacije Svi prethodno pomenuti tipovi inflacija mogli su se uociti u jakim inflacionim pritiscima koje su pogodile privrede pojedinih zemalja u razvoju, cime je dobio na znacaju termin hiperinflacija, koji odgovarajuce odslikava stanje tih privreda. O samom definisanju pojma hiperinflacije ne postoji potpuna usaglasenost. Pomenucemo nekoliko pokusaja da se kvantitativno utvrdi granica iznad koje privreda ulazi u zonu hiperinflacije: M. Bruno4 istice da kada inflacija jednom predje nivo od 1 godisnje, onda pocinje da se odvija sama od sebe, sto bi moglo da se protumaci kao ulazak u hiperinflatornu zonu; G. Calvo i C. Vegh5 mere ostrinu hiperinflacije prema duzini trajanja izrazenom u broju meseci u kojima je privreda imala visoku stopu inflacije. Nasuprot ovom tipu inflacije hronicne inflacije mogu trajati dekadama. pak, i ove privrede su povremeno ulazile u hiperinflatornu zonu (sa visokim nivoom inflacije); P. Cagan6 daje klasicnu definicu po kojoj hiperinflatorna epizoda pocinje u mesecu u kome porast cena prevazilazi 5 i zavrsava se u mesecu pre nego sto mesecni rast cena padne ispod te stope i ostane na tom nivou najmanje jednu godinu; Rudiger Dornbush i Stanley Fisher isticu da iako nema precizne definicije stope inflacije koja zasluzuje termin hiperinflacije, radna definicija je da je zemlja u hiperinflaciji kada inflacija dostigne nivo od 1 na godisnjem nivou. Osnovni nedostatak svih ovih definicija je arbitrarnost, koriste se proizvoljni kritetirijumi o nivou stope inflacije. Navescemo i jednu kvantitativnu definiciju pojma hiperinflacije: S. Fisher8 kaze da je privreda u zoni hiperinflacije kada se nalazi na drugoj strani Laferove krive - sa daljim povecanjem stope inflacije inflacioni prihod sve vise opada. Ovo se moze dovesti u vezu sa delovanjem Olivera-Tanzi efekta9; M. Bruno, S. Piterman, "Israel' s Stabilization: A Two Year Review", nflation Stabili:ation, 1988. 5 Calvo G.A, Vegh C.A, "InIlation Stabilization and BOP Crises in Developing Countries", paper has been prepared Ior publication in the Handbook oI Macroeconomics, North Holland, 1998. 6 Cagan, P. 'The Monetary Dynamics oI HyperinIlation, Studies in the Quantity Theory of Money, University oI Chicago Press. Chicago. 1956. 7 R. Dornbush, S. Fisher, MACROECONOMCS, sixth edition, 199. 8 S. Fisher, "Seignorage and Fixed Exchange Rates: An Optimal InIlation Tax Analysis", Financial Policies and 14 Efekti hiperinflacije U teoriji postoji evolucija ocena u pogledu delovanja inflacije na funkcionisanje ekonomskog i drustvenog sistema. U ranom posleratnom periodu, pod uticajem kejnzijanskih shvatanja, bile su rasirene koncepcije koje su tolerisale blagu inflaciju u razvijenim kapitalistickim zemljama i cak takvu inflaciju smatrale kao neophodan uslov za odvijanje procesa reprodukcije na nivou koji obezbedjuje puniju zaposlenost resursa. U osnovi ovakvog shvatanja lezi kejnzijanska koncepcija da je moguce trajno zadrzati blagu inflaciju kao cenu permanentnog obezbedjivanja dinamizma u privrednim kretanjima. Medjutim, kasnija empirijska saznanja su dovela do prihvatanja monetaristickog stava da blaga inflacija ne moze da bude permanentno odrzana na nepromenjenom nivou i da ona putem jacanja inflacionih ocekivanja i preko strukturnih, socijalnih, psiholoskih i politickih faktora tezi da u daljem toku dobije povecanu snagu. Danas se moze reci da dominira koncepcija da inflacija ne predstavlja samo nominalni fenomen koji nema bitnog uticaja na funkcionisanje realnog sektora, vec da inflacija ima negativne efekte na funkcionisanje ekonomskog i drustvenog sistema. Pri tome ovi negativni efekti inflacije postaju utoliko jaci ukoliko je inflacija na visem nivou, cime postaje jasan trag koji hiperinflacija ostavlja na jednoj privredi. Glavni negativni ekonomski aspekt inflacije sastoji se u redistribuciji dohotka, kako izmedju privrednih grana, tako i izmedju socijalnih grupacija. Trzisna redistribucija dohotka, koju stvara inflacioni proces povecava nesigurnost kako preduzeca, tako i pojedinaca. Samim tim zaostrava se borba za zadrzavanje i poboljsavanje relativne pozicije u primarnoj raspodeli dohotka. U takvim uslovima preduzeca reaguju tako sto manje paznje obracaju na efikasnost privredjivanja i podizanje produktivnosti rada, a vise se koncentrisu na odnose cena u primarnoj raspodeli. Kao posledica jaceg pomeranja relativnih cena (odnosa cena izmedju privrednih grana) stvaraju se teskoce u pogledu interpretacije cenovnih signala sa trzista. U uslovima jake i varijabilne inflacije dolazi do takvih pomeranja odnosa cena koje ne izrazavaju objektivne drustvene potrebe u pogledu realokacije resursa. Povecana neizvesnost u privredi negativno deluje na investicije, i to ne samo preko promena relativnih cena nego i preko promena deviznih kurseva i kamatnih stopa. U celini se moze zakljuciti da jacanje inflacije u zemlji deluje u pravcu slabljenja efikasnosti privredjivanja i obaranja stope privrednog rasta sto jos vise otezava primenu antiinflacionog programa, cija cena je uvek dalje obaranje stope privrednog rasta. Povecanje inflacije moze negativno delovati i na spoljnotrgovinski bilans u slucaju da se ne vrsi depresijacija kursa nacionalne valute u punom skladu sa promenama relativnih odnosa inflacije u zemlji i inostranstvu. Na sektoru stanovnistva hiperinflacija povecava licnu nesigurnost i stvara socijalne tenzije koje imaju povratne efekte na ekonomsku efikasnost. Samim tim se deluje u pravcu povecanja socijalne diferencijacije. Bogati socijalni slojevi imaju vece mogucnosti uskladjivanja svojih aktiva u cilju zastite realne imovine, pa mogu cak iskoristiti inflaciju za dalje bogacenje, dok slojevi sa manjom imovinom najvise gube u hiperinflaciji. Uzimajuci u obzir teznju svih socijalnih slojeva da se u granicama mogucnosti zastite od inflacije znatan deo stednje stanovnistva odlazi u kupovinu nekretnina, cije cene po pravilu rastu brze od stope inflacije, u cemu se ogleda snaga inflacionih ocekivanja. Novcani dohoci se sve brze trose, potrosnja naglo raste, roba sa trzista nestaje, a spekulacija uzima sve veceg maha. Dolazi do gomilanja robe, uglavnom zbog bega od novca i ocekivanja novog rasta cena. splata plata vrsi se najpre nedeljno, a zatim svakog the World Capital Market, National Bureau oI Economic Research, 198. 9 Zahvaljujui kasnjenju izmedju prikupljanja poreza i prilagodjavanja cena javnog sektora, sa ubrzavanjem inIlacije dolazi do obezvredjivanja realne vrednosti vladinih prihoda. 15 dana. Cim se dodje do novca nastoji ga se sto pre osloboditi. Kupuje se sve do cega se dodje. Cene dobara vrlo brzo rastu, nasuprot kupovnoj snazi novca koja drasticno opada. Posebno u zemljama u razvoju, visoka inflacija dovodi do jakih poremecaja domacih valutnih sistema, u smislu bekstva iz domace u stranu valutu, sto vremenom dovodi do stvaranja paralelnih valutnih sistema, odnosno, do uvodjenja stranih valuta kao oblika drzanja novcanih rezervi stanovnistva, kao i koriscenja stranog novca za obavljanje transakcija. Koliko se nepoverenje u nacionalnu valutu reflektuje u gubljenje poverenja u drzavu i sopstvenu vladu nepotrebno je naglasavati. Danas je potpuno lazna dilema "manja inflacija - veca nezaposlenost". Alternative vise nema, jer suzbijanje hiperinflacije ima visok prioritet u odnosu na rast i nezaposlenost. tu je profesor Majkl Bruno1 u pravu kad kaze da najpre treba smanjiti stopu inflacije, a zatim na dnevni red treba staviti pitanja privrednog rasta. To se smatra iz razloga sto je privredni rast iluzija u uslovima hiperinflacije, koja remeti sva merila vrednosti. 3.2. Inflaciona inercija i indeksacija Cesto se moze cuti da zbog kompleksnosti sistema cena, i inherentnih problema koordinacije, pojavljivanje inercije pri odredjenom nivou cena ne predstavlja nikakvo iznenadjenje. nflaciona inercija predstavlja pojavu dugorocnog prisustva inflacije kao posledice nominalnih rigidnosti u privredi. Kada nominalni poremecaji zahtevaju promenu u nivou cena, ono sto se zahteva nije promena jedne cene, vec kompleksne strukture cena finalnih dobara, poluproizvoda i inputa. Odluke o cenama za svaku od ovih grupa dobara se ne donose kontinuelno, i samim tim, ove odluke nece biti perfektno sinhronizovane. Proces prilagodjavanja svih cena na novi nominalni nivo ce, iz tog razloga, ukljuciti kretanja u relativnim cenama. Ako donosioci odluka o cenama ne zele velike promene u relativnim cenama, koraci prilagodjavanja svih cena mogu biti spori, drugim recima, nivo cena se moze sporo prilagodjavati. Asinhronizacija odluka o cenama je u stanju da proizvede inerciju u nivou cena. Ako je za pojavu inercije u nivou cena delom zasluzna asinhronizacija, smanjenje inercije zahteva iznad svega sinhronizovano donosenje odluka o cenama. Ovo se tesko postize, bilo od strane posrednika, bilo od strane politike. U privredi koja se dugo nalazi u zonama visokih inflacija za pojavu inflacione inercije mogu biti zasluzni (naravno uz problem asinhronizacije cena) i drugi faktori. U prvom redu to moze biti rigidnost (neelasticnost) u kretanju cena nadole. Svako je spreman da snizi cene ako to prvi ucini konkurent, ali niko nije prvi spreman na takav korak. Za ovu pojavu postoje dva glavna razloga: 1) vise neuspesnih stabilizacionih programa koji su doveli do niskog kredibiliteta vlade - javnost ne veruje u sposobnost vlade da realizuje proklamovanu stabilizacionu politiku; ) prisustvo snaznih inflacionih ocekivanja koja se ugradjuju u cene (sto je u vezi sa prethodnim razlogom). pak, glavni uzrok pojave inflacione inercije u hiperinflatornim privredama zemalja u razvoju predstavlja indeksacija. ndeksacija predstavlja mehanizam putem koga se stite realne vrednosti ekonomskih parametara od dejstva nominalnih velicina. Kada se proizvodne odluke donose na osnovu kompletnih informacija, indeksacija nadnica je predmet pregovora firmi i radnika. U sistemu potpune indeksacije, proizvesce se fiksna realna stopa nadnica. Time, potpuna indeksacija izoluje realni sektor privrede od efekata agregatnih poremecaja, ostavljajuci ravnotezni nivo realnih nadnica nepromenjenim. Efekti indeksacije u mnogome zavise od toga kakve su klauzule unete u ugovore. Tokom osamdesetih u zemljama u razvoju koriscena su dva tipa sporazuma: sistem "kocionih tacaka", gde se nadnice nominalno prilagodjavaju kada se inflacija akumulira do izvesnog procenta, i sistem "zaostajucih indeksacija", prema kome se nominalne nadnice prilagodjavaju regularnim vremenskim intervalima u proporciji sa proslom stopom inflacije. Sistem "kocionih tacaka" je mnogo blizi perfektnoj indeksaciji. Medjutim, kreatori monetarne politike moraju da budu svesni da akomodaciona politika traznje postaje u potpunosti neefektivna ako su nadnice perfektno indeksirane. Sistem "zaostajucih indeksacija" se najcesce primenjuje, iako cini realne nadnice osetljivim na promenu stope inflacije. Ovaj sistem je u dve svoje varijante primenjen u Brazilu. 10 M. Bruno, nflacifa i stabili:acifa u :raelu, DEHJE NOVINE, 1989. 16 Uklanjanje inflacione inercije prouzrokovane indeksacijom (kao i drugim prethodno pomenutim razlozima) je tezi zadatak od zaustavljanja hiperinflacije u privredi u kojoj je inercija iscezla. Tu su primenjene cele serije neuspesnih ortodoksnih programa u privredama u kojima je postojala inflaciona inercija. U ovakvoj situaciji svoju efektivnost je pokazala inovaciona mera u vidu politike dohodaka, ciji je zadatak bilo iskorenjenje inflacione inercije. . ANTIINFLACIONE STRATEGIJE skustvo pokazuje da je utoliko teze savladati problem inflacije ukoliko je duze odlagana aktivna primena antiinflacionih programa. Stvar je u tome sto sa dugim trajanjem visokih stopa inflacije dolazi do formiranja indeksirane privrede, do privrede koja je navikla da "zivi sa inflacijom" i do stvaranja jakih inflacionih ocekivanja. nflacija je putem transmisionih mehanizama stvorila mnoga zarista strukturne, socijalne, psiholoske i politicke prirode. Savladjivanje inflacije mora da ukljuci dezindeksiranje ekonomije, kao i slamanje visokih inflacionih ocekivanja. Postoje dve glavne antiinflacione strategije. Prva strategija se naziva ortodoksnom i svodi se na primenu monetaristicki orijentisanog programa borbe protiv inflacije. Njena sustina je u tome sto akcenat stavlja na fiskalnu i monetarnu politiku kao fundamentalne uzroke hiperinflacije. Druga strategija sadrzi neke inovacione momente u programu savladjivanja inflacije i poznata je kao heterodoksna koncepcija. Pre nego sto obradimo ove dve antiinflacione strategije, objasnicemo razliku izmedju klasicnih i novih hiperinflacija, koja je posebno bitna iz ugla primene odgovarajuce antiinflacione strategije. 4.1. Klasine i nove hiperinflacije Osnovna karakteristika svih hiperinflacija je totalni kolaps monetarnog i finansijskog sistema (beg iz nacionalnih valuta ka zlatu, stranim valutama i robi). Klasicne - hiperinflacije Klasicne hiperihflacije karakterise lako uocljiv kljucni uzrok, monetizacija budzetskog deficita. Samim tim, slamanje ove hiperinflacije je sprovodivo u kratkom periodu primenom ortodoksnog stabilizacionog programa. Jedan od glavnih razloga relativno lakog suzbijanja hiperinflacije je iscezavanje inflacione inercije (sto je u prirodi ove hiperinflacije). Hiperinflacija je vrlo slicna sistemu potpuno fleksibilnih cena i nadnica (bez nominalnih rigidnosti), pa samim tim, vrlo lako reaguje na dezinflacione mere. Eliminisanje inercije je takodje olaksano zbog toga sto su inflaciona ocekivanja postala racionalna. Zbog iscezavanja inflacione inercije stabilizacioni troskovi su relativno niski i nema potrebe za heterodoksnom komponentom programa (politikom dohodaka). Kod klasicne hiperinflacije dolazi do eksplozije cena i samogenerisuce hiperinflacije. Hiperinflacija postaje naduvani balon, koji sto se vise naduvava, lakse ga je ubodom igle (primenom ortodoksne strategije) probusiti. Kiguel i Livitian11 isticu da su klasicne epizode trajale duze (imajuci u vidu broj meseci u kojima je inflacija bila iznad 5 procenata) i da su bile znatno ostrije. Kao dodatak tome, monetarne vlasti su imale malu kontrolu nad inflacijom. Klasicne hiperinflacije imaju tri upadljive karakteristike: 11 Miguel A. Kiguel, Nissan Liviatan, "When do Heterodox Stabilization Programs Work? Lessons Irom Experience", The World Bank Research Observer, 199. 1 poreski prihod pokriva samo mali deo ukupnih javnih rashoda; ocigledan je totalni kolaps vladinih prihoda usled snaznog delovanja Olivera-Tanzi efekta; visok porast "senjoraz"1, koji prethodi hiperinflatornoj sekvenci. Budeci da su budzetski deficit i prekomerna novcana ekspanzija osnovni uzrocnici hiperinflacije, to su uspostavljanje fundamentalne ravnoteze (polje delovanja fiskalne politike) i izrazito restriktivna monetarna politika, uz trenutni prestanak monetizacije budzetskog deficita, kljucne mere za brzu dezinflaciju. Usled potpune dolarizacije, iscezavanja inflacione inercije i postojanja racionalnih ocekivanja, fiksiranje deviznog kursa (uz sprovodjenje monetarne reforme) skoro trenutno zaustavlja hiperinflaciju. Usled same ostrine klasicne hiperinflacije (privreda vise ne moze da zivi sa hiperinflacijom) javnost pruza snaznu podrsku stabilizacionim naporima i lako se postize drustveni konsenzus. Kredibilitet programa je relativno visok, a obicno ga pojacava pomoc iz inostranstva. Nove inflacije Privrede koje pate od visoke (ronicne) inflacije su se prilagodile da zive sa njom pomocu uvodjenja raznih oblika formalnih i neformalnih indeksacija, diskrecionim prilagodjavanjem i adekvatnom strukturom dohodaka koja obezbedjuje parcijalni hedzing (zastitu od rizika) protiv hiperinflacionih tendencija. Sposobnost privrede da spreci hiperinflaciju zavisi od velicine i sofisticiranosti finansijskog trzista. Zemlje sa hronicnom inflacijom se karakterisu prisustvom inflacione inercije (koja jos uvek postoji kroz indeksaciju), pa je prisutna nefleksibilnost (rigidnost) cena. Samim tim, ortodoksna strategija nece dati pocetno dobre rezultate (na polju smanjenja inflacije), a socijalna cena ce biti visoka (porast nezaposlenosti). Za "nove" hiperinflacije nisu bile karakteristicne tako ostre fiskalne krize (kao u klasicnim hiperinflacijama) i senjoraz nije bio visi u odnosu na period pre hiperinflacije. U ovim zemljama hiperinflacija je dosla kao finalna faza dugo-odrzivog inflacionog rasta. Ove privrede karakterise nizi intenzitet i manji broj meseci trajanja hiperinflacije, ocekivanja nisu u potpunosti racionalna, a nepotpuna je i dolarizacija. U ovim hiperinflacijama ne postoji dominantni uzrocnik hiperinflacije (za razliku od klasicnih), vec ih ima vise. Jedan od znacajnih testova uspesnosti samog stabilizacionog programa u ovakvim situacijama su spoljni sokovi, koji dovode do platnobilansnog deficita. Rezultati ortodoksnih stabilizacionih programa u ovakvim situacijama nisu uverljivi kao u slucaju klasicnih hiperinflacija, i svode se na seriju neuspesnih stabilizacija (stop-go politike), koje su dovele do izrazito niskog kredibiliteta kreatora ekonomske politike. Stoga je potrebno posvetiti vise vremena i energije da bi se ubedila javnost da ce se cene dugorocno stabilizovati. U takvoj situaciji heterodoksni sok (zamrzavanje cena, nadnica i deviznog kursa) povecava kredibilitet stabilizacije i omogucava brzu i jeftiniju cenovnu stabilnost. Kroz heterodoksni program se deluje istovremeno na vise uzrocnika (koji su u ovom tipu hiperinflacije prisutni), monetarnom i fiskalnom politikom na budzetski deficit, a fiksiranjem nominalnih sidara (politikom dohodaka) na iscezavanje inflacione inercije. 4.2. Kredibilitet programa Pod kredibilitetom se podrazumeva odredjeni stepen poverenja javnosti u to da ce se program objavljen od strane vlade ispuniti. Vaznost kredibiliteta u stabilizacionim programima je isticana od strane velikog broja ekonomista. Ono sto se moze uociti je da je mnogo lakse ostvariti kredibilitet kod klasicnih, nego kod hronicnih hiperinflacija. Kredibilitet se ne odnosi samo na ocekivanja u vezi odrzavanja fiskalne discipline, vec i na vladinu spremnost da koristi odgovarajuca nominalna sidra, kao sto su novcana masa ili devizni kurs, da bi uticala na domaci nivo cena. Ako proklamovane politike nemaju kredibilitet, domace cene i nadnice ce nastaviti da rastu na osnovu ocekivanih prilagodjavanja. 1 Kreiranje novca od strane drzave u cilju Iinansiranja budzetskog deIicita. 18 Ocekivanja (i samim tim kontinuirani rast cena) se mogu odvijati sama od sebe - vlada moze biti prinudjena da poveca novcanu masu sa namerom da izbegne rast nezaposlenosti ili da izvrsi devalvaciju da bi izbegla apresijaciju realnog deviznog kursa. Faktor koji cini stabilizacione politike kredibilnijim u klasicnoj hiperinflaciji je laka identifikacija povecanog senjoraza kao uzroka ubrzanja inflacije. z tog razloga politika koja sprecava centralnu banku da stampa novac radi finansiranja deficita je jednostavno i kredibilno resenje. Vaznost prepoznavanja osnovnog izvora inflacije i slaganje oko odgovora na nju je ono sto cini brzu stabilizaciju mogucom. Ovo kredibilno resenje nije relevantno za hronicno-inflacione procese gde se inflacija cesto ubrzava bez znacajnijeg povecanja stope kreiranja novca. Ovaj kontrast izmedju inflacionih procesa je prikazan u tabeli 1. Dok je u Boliviji (kao tipicnom primeru klasicne hiperinflacije) ubrzavanje inflacije praceno drasticnim povecanjem senjoridza, dotle je u Brazilu taj nivo ostao relativno konstantan uprkos kontinuiranom povecanju stope inflacije. Argentina se pojavljuje kao slucaj u sredini. Tabela:. nflacija, poreski prihodi i senjoraz u Argentini, Boliviji i Brazilu ZEMLJA 199 198 1981 198 1983 1984 1985 Argentina inflacija () 159 11 14 165 344 6 6 prihodi javnog sektora ( BDP-a) 9 31 3 8 9 31 3 senjoraz ( BDP-a) 5.9 4.8 3.5 .8 8.6 .1 6.5 BoIivija inflacija ()4 9 133 69 181 115 prihodi centralne vlade ( BDP-a) 9.4 9.6 9.4 4.6 .6 .6 1.3 Senjoraz ( BDP-a) 1.1 3. 1.6 1.1 1. 15.9 8.8 BraziI inflacija () 53 83 16 98 14 19prihodi centralne vlade ( BDP-a) 8 8 31 34 3 3 33 senjoraz ( BDP-a) 3.3 . . .1 . . . zvor: Miguel A. Kiguel, Nisan Liviatan, 1988. Drugi faktor koji utice na kredibilitet stabilizacionog programa je sposobnost vlade da se prilagodi nekim realnim efektima ubrzavanja inflacije (npr. pomocu raznih formi indeksacije). Zemlje sa hronicnom inflacijom nastoje da razviju sofisticirani odbrambeni mehanizam koji bi im omogucio da se prilagode na inflaciju. Njihova sposobnost prilagodjavanja se najbolje odslikava ponasanjem drzavnih prihoda tokom ubrzavanja inflacije. Vec je spomenuta karakteristika hiperinflacije da se osnova poreskog prihoda topi tokom inflacije (Olivera-Tanzi efekat), sto pogorsava hiperinflaciono stanje. Bolivija je sledila ovaj obrazac tokom osamdesetih, dok zemlje sa hronicnom inflacijom nisu. One su se uz to suocile i sa rapidnim 19 ubrzanjem inflacije usled spoljnih sokova kasnih -ih i krize dugova 8-ih. U Argentini je inflacija skocila sa oko 1 procenata u 1981, na oko 6 procenata u 1984, dok su prihodi javnog sektora pali samo privremeno u 198 i 1983 (za oko 3 BDP-a), da bi ponovo skocili u 1984. Slicno ponasanje prihoda se moze primetiti i u Brazilu, kao i u drugim zemljama sa hronicnom hiperinflacijom. Sposobnost zemalja sa hronicnom hiperinflacijom da izbegnu prekomeren senjoraz i njihova vestina u prilagodjavanju finansija inflaciji omogucila im je da izbegnu hiperinflaciju tipa Bolivije. Samim tim, cinili su inflaciju odrzivom, barem na srednji rok, cak i kad je dostizala visoke iznose. U ovakvom okruzenju smanjuje se kredibilitet dezinflacionim programima. Ovo je kontrast sa eksplozivnom prirodom hiperinflacije koja se, posle odredjenog nivoa, cini neodrzivom cak i na kratak rok. To doprinosi kredibilitetu izvodljivog stabilizacionog programa, recimo kraju monetarnog finansiranja fiskalnog deficita. 4.3. Ortodoksna antiinflaciona strategija Ortodoksna antiinflaciona strategija se u sustini svodi na restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku, i na devalvaciju nacionalne valute. Pri tome se u zemljama u razvoju stavlja naglasak na fiskalnu politiku kao osnovni metod reduciranja agregatne traznje. Ogromna vecina teorija prihvata stav da su drustveno izvoriste inflacionih procesa socijalni i politicki pritisci usmereni u pravcu ekstenzivnog i brzog privrednog razvoja, kao i povecanja zivotnog standarda iznad realnih okvira koje odredjuje produktivnost rada. Ti bazicni faktori koji generiraju neravnotezu, prelamaju se kroz formiranje deficita drzave (javnog sektora), pri cemu posebno treba imati u vidu postojanje snaznog drzavnog sektora u privredama zemalja u razvoju. Ekspanzivna kreditna politika nadovezuje se na vec formirani deficit sektora drzave time sto centralna banka, kao i ukupan bankarski sistem vrsi monetizaciju drzavnog budzeta. Fiskalni deficiti predstavljaju glavno neposredno izvoriste inflacije. nflaciono povecanje agregatne traznje dovodi kako do formiranja inflacije u zemlji, tako i do pritisaka na platni bilans, sto se nastoji da resi kroz veliko zaduzenje u inostranstvu kao i primenom administrativne kontrole uvoza. Dakle, teziste ortodoksnog programa je na smanjivanju fiskalnog deficita kao glavnom uslovu za usporavanje rasta novcane mase. Tu je od kljucnog znacaja aktiviranje inverznog Olivera-Tanzi efekta, koji sa trenutnim prestankom hiperinflacije obezbedjuje drastican rast realne vrednosti naplacenih poreza. Posebno treba naglasiti i nuznost redukcije javnih izdataka, jer se time osigurava kredibilitet programa i promena rezima fiskalne politike. Ta redukcija se moze ostvariti na sledece nacine: smanjenje rashoda vlade namenjenih administraciji, odbrani i socijalnim transferima, smanjenje subvencija i regionalnih transfera, otpustanje dela radnika u javnom sektoru, zamrzavanje nadnica u javnom sektoru, prodaja dela drzavne imovine u cilju sticanja dodatnih realnih prihoda itd. Na monetarnom planu kljucan je trenutni prekid emisije novca kojim se finansira budzetski deficit. U celom stabilizacionom periodu je neophodno voditi restriktivnu monetarnu politiku i ogranicenje kredita, tj. emisije primarnog novca. Nuzno je uvodjenje nezavisne centralne banke koja povecava kredibilitet monetarne i stabilizacione politike, i ciji je primarni cilj da ocuva stabilnost cena, tj. vrednost domaceg novca. Politika kamatnih stopa se liberalizuje i prepusta trzistu, smanjuje se i unificira stopa obaveznih rezervi. Kamatna stopa na minusna salda mora biti izuzetno visoka da bi se sacuvala finansijska disciplina i sprecila nelegalna emisija novca. Kljucnu ulogu na psiholoskom planu, radi brzog slamanja hiperinflacije, preuzima monetarna reforma. Ona predstavlja proces uvodjenja nove valute (uzimajuci u obzir da je tokom hiperinflacije doslo do kolapsa monetarnog sistema) i vracanje svih kljucnih funkcija domacem novcu. Monetarna reforna je nuzna tokom stabilizacije, makar i u formi denominacije nacionalne valute i promene pariteta deviznog kursa. Sastavni deo te reforme je i uvodjenje nezavisne centraIne banke koja ojacava kredibilitet reforme i stara se o ocuvanju vrednosti domace valute. Devalvacija kursa nacionalne valute i njegovo fiksiranje na odredjenom nivou predstavlja drugu stranu stabilizacionog programa. Time nastoji da se izvrsi preusmeravanje resursa u povecani izvoz pri cemu je uvoz ogranicen primenom restriktivnih mera na planu fiskalne i monetarne politike. To bi dovelo do uklanjanja visokog deficitnog finansiranja prema inostranstvu. Razlika po pitanju deviznog kursa, kao kljucnog nominalnog sidra, izmedju ortodoksne i hetrodoksne strategije je sto je kod prve devizni kurs jedino nominalno sidro. Fiksni devizni kurs prati uvodjenje interne konvertibilnosti i dovoljan obim deviznih rezervi kojima se fiksni devizni kurs moze odrzati. Pretpostavke za fiksni devizni kurs su: interna konvertibilnost i dovoljan obim deviznih rezervi, sinhronizovana i restriktivna monetarna polittika, monetarna reforma, kao i eliminacija budzetskog deficita i odrzavanje fiskalne stabilnosti. Fiksni devizni kurs neposredno se podrzava: zlatnom podlogom, sopstvenim deviznim rezervama, inostranom finansijskom podrskom (krediti MMF, bespovratna pomoc, zajmovi pod povoljnim uslovima). Ortodoksni antiinflacioni program je uspeo u Boliviji, cija je inflacija bila gotovo istovetna sa inflacijom u Nemackoj tokom -ih godina ovog veka. Jedna varijanta ove strategije, zasnovana na monetarnoj rekonstrukciji sprovedena je u Jugoslaviji januara 1994. u specificnim uslovima primene sankcija Ujedinjenih Nacija. Moze se reci da je program postigao svoj cilj u obaranju hiperinflacije. 4.4. Heterodoksna antiinflaciona strategija Termin "heterodox" znaci razlicite stvari razlicitim ljudima. Neki autori ukljucuju u ovaj skup potpuno razlicite heterodoksne eksperimente, kao sto su Austral Plan (Argentina), Kruzado Plan (Brazil), i izraelski program iz 1985. Drugi ukljucuju i peruanski populisticki eksperiment iz 1985. pak, po misljenju vecine autora, heterodoksni stabilizacioni program je onaj ciji je glavni cilj postizanje brze i odrzive dezinflacije. Nacrt programa kombinuje cvrstu fiskalnu i monetarnu politiku i fiksan devizni kurs (ortodoksni deo) sa privremenim koriscenjem kontrole cena i nadnica (obicno u formi zamrzavanja). Kontrola je privremena mera radi brzog obaranja inflacije i radi ublazavanja troskova nezaposlenosti. Jednom, kada kontrola posluzi cilju, kontrolne mere se ukidaju tokom vremena, i program nastavlja prema ortodoksnoj liniji. Obicno devizni kurs postaje glavno nominalno sidro u drugoj fazi. Politika dohodaka (kontrola cena i nadnica) ima za cilj da resi problem rigdinosti cena, do koje je doslo usled prisustva inflacione inercije. Naime primena ortodoksnih programa u ovim okolnostima (hronicno-inflatornim zemljama), bila bi previse skupa u vidu cene koja bi se platila u tranzitornom periodu (porast nezaposlenosti). Uzimajuci u obzir da bi se ovaj period zbog rigidnosti cena na dole znatno produzio jasna je superiornost heterodoksnog stabilizacionog programa. Bitno je uciniti jasnu diferencijaciju izmedju tzv. popuIisticki i eterodoksni strategija. One su samo na prvi pogIed sIicne. Naime, popuIisticke strategije se osIanjaju iskIjucivo na poIitiku doodaka (postizu samo trenutan uspe), zanemarujuci potpuno potrebu fiskaInog priIagodjavanja. Primere popuIisticki programa predstavIjaju AustraI PIan i Cruzado PIan (vise o njima u zadnjem deIu ovog rada). Za razIiku od nji eterodoksni stabiIizacioni program predstavIja kombinaciju restriktivne fiskaIne poIitike (kojom se ukIanjaju fundamentaIni uzroci iperinfIacije) i poIitike doodaka. Samim tim, oni predstavIjaju dosIedan stabiIizacioni program sa dugorocnim sansama za uspe (i posIe ukIanjanja kontroIni mera). Dodatne razlike u odnosu na ortodoksni program (pored politike dohodaka) su: fiskalna korekcija je manjih dimenzija zbog manjeg budzetskog deficita, a Olivera-Tanzi efekat nema razmere kao kod klasicnih hiperinflacija, monetarna politika nije dominantni uzrocnik inflacije, pa je stepen restriktivnosti manje izrazen, monetarna reforma je najcesce u formi denominacije i vezivanja valute za novi devizni kurs, stepen dolarizacije je znatno nizi nego kod klasicnih hiperinflacija, a redukcija realne kolicine novca manja. pak, kljucni deo (ne jedini) heterodoksnog programa predstavlja koriscenje triju nominalnih sidara (devizni kurs, cene i nadnice). Neophodna je dobra sinhronizacija, tj. koordinacija i ravnoteza svih nominalnih velicina. Drugacije fiksiranje (nesinhronizovano) moze voditi u predeterminisanost i neravnotezu. Takodje je bitno prilikom lansiranja programa imati sveobuhvatan drustveni konsenzus triju osnovnih faktora, koji se dogovaraju o visini (i periodu trajanja) svakog nominalnog sidra. To su predstavnici drzave (devizni kurs), organizacija preduzetnika (cene) i sindikati radnika (nadnice). O teskocama ovog konsenzusa bice vise reci na primeru zraela. 1 Sve moguce greske heterodoksnog stabilizacionog programa (nedoslednost, popularizam, nedostatak opstedrustvenog konsenzusa, nesinhronizovanost nominalnih sidara) nisu vidljive odmah po uvodjenju programa. Naime, program ce ostvariti svoj cilj u obaranju hiperinflacije, ali ce pravi rezultat biti vidljiv tek posle uklanjanja mera kontrole (do cega neminovno mora doci). U slucaju da se tada pokaze neuspesnim, heterodoksni program moze naneti vise stete privredi nego da se nikad nije ni primenjivao. Stoga na heterodoksni program treba gledati kao na sansu za uspeh koja se jednom pruza i kojom se mora vrlo pazljivo rukovati. Section 1.01 II. PLATNI BILANS Platni bilans predstavlja sistematski pregled (u obliku dvostranog bilansa) svih ekonomskih transakcija, obavljenih u odredjenom periodu (obicno godinu dana), izmedju rezidenata neke zemlje i stalnih stanovnika (rezidenata) drugih zemalja. Ova osnovna definicija je zbog odredjenih promena (prelazak sa nekonvertibilnosti na konvertibilnost vecine nacionalnih valuta, sa rezima fiksnih na rezim fluktuirajucih deviznih kurseva) zahtevala revidiranje od strane MMF-a. Poslednja zvanicna definicija platnog bilansa precizira transakcije koje se evidentiraju u njemu. To su: 1) transakcije robom, uslugama i dohotkom izmedju jedne privrede i ostalog sveta; ) promene vlasnistva i druge promene u monetarnom zlatu i Specijalnim pravima vucenja koje data privreda poseduje, promene u potrazivanjima i obavezama prema ostalom svetu; 3) jednostrane transfere i protivstavke koje su potrebne za uravnotezenje. Treba razlikovati platni bilans od obracunskog i deviznog bilansa. Naime, platni bilans kao racun toka ne prikazuje stanje fondova na pocetku i kraju perioda, vec samo njihove promene u toku godine. Za razliku od njega, obracunski bilans pokazuje stanje medjunarodnih obaveza i potrazivanja na jedan dan, bez obzira da li je obaveza (ili potrazivanje) nastala u tekucoj, ili nekoj od ranijih godina (vazno je da jos uvek nije isplacena ili naplacena). Ovaj bilans pokazuje duznicko-poverilacki polozaj zemlje. Devizni bilans (kao racun toka) predstavlja uzu koncepciju platnog bilansa, jer se u njemu evidentiraju samo one ekonomske transakcije koje su efektivno izvrsene (placene ili naplacene). Ovaj bilans pokazuje devizni priliv i odliv, pa, samim tim, i stanje deviznih rezervi. Na taj nacin, on je pokazatelj stanja medjunarodne likvidnosti zemlje. Svaki od ova tri bilansa (iz svog ugla) prikazuje odnose jedne zemlje sa inostranstvom i, stoga, sva tri ulaze u racun inostranstva. pak, platni bilans, zbog svoje sveobuhvatnosti (registruje sve ekonomske transakcije jedne zemlje prema inostranstvu), zauzima posebno mesto, pa se zato iz njegove ravnoteze (neravnoteze) zakljucuje o spoljnoj nestabilnosti jedne zemlje. 1. DEFINISANJE PLATNOBILANSNE NERAVNOTEZE Racunovodstveno gledano platni bilans je uvek u ravnotezi (zbog principa dvojnog knjigovodstva), medjutim, platnobilansnu analizu zanima njegova ekonomska ravnoteza ili neravnoteza, zajedno sa njenim uzrocima i posledicama. Ovaj problem sa ekonomskog gledista se resava metodom horizontalnog "presecanja" bilansa. Na ovaj nacin se dobijaju podbilansi sa medjusobno jednakim iznosom salda, suprotnog predznaka. Ekonomske transakcije koje su svrstane iznad horizontalne crte presecanja su transakcije koje stvaraju neravnotezu - tekuce transakcije, a one koje se nalaze ispod crte su transakcije koje finansiraju neravnotezu - kapitalne transakcije. Osnovni problem je u odredjivanju mesta gde treba izvrsiti presecanje. Prema semi platnog bilansa Medjunarodnog monetarnog fonda13 postoje sledeci parcijalni bilansi: 1 Kova O, Platni bilans i medfunarodne finansife, 199. 1. Trgovinski biIans - "bilans robne razmene" ukljucuje sve robne i usluzne transakcije, s obzirom da su one sa stanovista deviznog priliva podjednakog kvaliteta, a imaju i istu funkciju u procesu reprodukcije. . BiIans robe i usIuga - pored trgovinskog bilansa sadrzi i prihode od usluga faktora proizvodnje, to jest kamate na kapital i dohotke radnika privremeno zaposlenih u inostranstvu. Ovaj bilans predstavlja "neto izvoz" na racunu formiranja drustvenog proizvoda. . BiIans tekuci transakcija - tekuci bilans sadrzi pored bilansa robe i usluga i neto priliv (saldo) svih transfera, odnosno jednostranih privatnih i javnih transakcija. On je jednak razlici izmedju domace akumulacije i investicija i predstavlja obim neto priliva inostranih sredstava za investicije. spod crte, kojom se dobija tekuci bilans, ostaju kapitalne transakcije. Saldo kapitalnog bilansa mora biti jednak (sa suprotnim predznakom) saldu tekuceg bilansa. Najvazniji delovi kapitalnog bilansa su kretanja dugorocnog i kratkorocnog kapitala i promene deviznih rezervi. Cesto se tekuci bilans koristi za definisanje ciljeva platnobilansne politike kada se, na primer, kao cilj postavlja platnobilansni suficit (ili deficit) kao procenat drustvenog proizvoda. Zakljucak je da nema jedinstvenog, "ispravnog", nacina presecanja bilansa radi utvrdjivanja ravnoteze (neravnoteze). Svaki od razlicitih koncepata je prilagodjen odredjenim potrebama. pak, na dugi rok svaka nacionalna privreda treba da tezi ravnotezi bilansa tekucih transakcija, sto je istovremeno i ravnoteza kapitalnog bilansa. To znaci da na dugi rok zemlja treba da trosi koliko proizvodi, da investira u granicama svoje akumulacije. Postoje tri gepa koji predstavljaju realne uzroke platnobilansne neravnoteze, a koji su posledica realnih faktora (izvozne traznje, neodgovarajuce privredne strukture, relativne produktivnosti prema drugim zemljama itd.): akumulacioni gep nivo investicija koji prevazilazi nivo domace akumulacije; devizni gep jaz izmedju potreba zemlje za devizama i deviznih obaveza sa jedne strane i tekucim deviznim prilivom sa druge strane; budzetski gep rezultat delovanja budzetskog deficita; Zbog potreba dalje analize posebno ce se obraditi uticaj budzetskog deficita na platnobilansni deficit. 2. BUDZETSKI DEFICIT I PLATNOBILANSNA NERAVNOTEZA Teoretska veza se zasniva na sledecim pretpostavkama: 1. da je neravnoteza tekuceg dela platnog bilansa rezultat delovanja fiskalne politike; . da je fiskalni deficit doveo do platnobilansnog deficta preko porasta relativnih cena dobara i faktora proizvodnje (tj. realne apresijacije); 3. da je uravnotezenje platnog bilansa zahtevalo obnavljanje fiskalne ravnoteze i nominalnu depresijaciju domace valute prema drugim valutama. Standardna analiza se zasniva na sledecem: S - I = Y - A = X - M gde su S i I nacionalna stednja i investicije, Y i A nacionalni dohodak i potrosnja, i X i M nacionalni izvoz i uvoz robe i usluga. Spoljni deficit mora imati za posledicu veci iznos investicija od domace stednje, tako da izgleda da je izvor deficita autonomna promena stope nacionalne stednje. Relacija se moze napisati i na sledeci nacin: Sp + Sg - I = X - M 3 gde su Sp i Sg privatna i vladina stednja. Moze se zakljuciti da ce se porast budzetskog deficita (tj. pad vladine stednje), ukoliko ne dodje do povecanja privatne stednje, odraziti, bilo na pad u investicijama, ili na porast eksternog deficita. "zgleda prihvatljivo ocekivati da ce eksterni deficit postati novo zariste, tako da budzetski deficit moze dovesti do trgovinskog deficita"14. Standardno glediste, objasnjavajuci uticaj budzetskog deficita na trgovinski deficit, naglasava tranzitorni mehanizam kamatnih stopa i deviznog kursa. Po tom gledistu, budzetski deficit nece biti kompenziran sa povecanjem privatne stednje. Umesto toga, doci ce do smanjenja agregatne nacionalne stednje u odnosu na investicionu traznju. Pad stednje dovesce do porasta realne kamatne stope. Taj rast ce uciniti zemlju atraktivnom za strane investitore, sto ce dovesti do porasta realnog kursa nacionalne valute. Sa skupljom domacom proizvodnjom u odnosu na inostranu, doci ce do povecanja uvoza i smanjenja izvoza (pada konkurentnosti), pa, samim tim, i do eksternog deficita. Kao protivteza tom deficitu doci ce do priliva kapitala koji ce popuniti gep izmedju investicija i stednje. Dok se veza budzeta sa stednjom, investicijama i eksternom ravnotezom ne moze osporiti, pad vladine stednje se ne mora uvek odraziti na odgovarajucu promenu tekuceg bilansa. Promena u vladinoj stednji se moze kompenzirati suprotnom promenom u privatnoj stednji. Po ovom gledistu, nacionalna stednja ce pasti i iz razloga potpuno nezavisnih od budzetskog deficita. Alternativna varijanta je da ce se normalni efekti promene nacionalne stednje prvenstveno odraziti na nacionalne investicije, a ne na promenu eksternog deficita. Na primeru vecine zemalja u razvoju mozemo uociti da je budzetski deficit doveo, putem njegove monetizacije, do inflacije, a zatim se, kao rezultat toga, pojavio platnobilansni deficit.. Jedan od osnovnih razloga za ovakav razvoj dogadjaja predstavlja slaba razvijenost finansijskog trzista u ovim zemljama (nemogucnost finansiranja budzetskog deficita emisijom obveznica). 3. URAVNOTEZENJE PLATNOG BILANSA 3.1. Teorija automatskog prilagodjavanja Razmatranje ce se poceti sa sledecom slikom: Slika: Ravnoteza u otvorenoj privredi uz prilagodjavanje cena zvor: Dornbush R, Fischer S, 1994. AD predstavlja krivu agregatne traznje. Ona je opadajuca zato sto smanjenje cena implicira povecanje realne kolicine novca, smanjujuci kamatne stope i povecavajuci medjunarodnu konkurentnost. Ravnoteza trgovinskog bilansa (TB=) predstavlja takodje opadajucu krivu, odrazavajuci povecanu 1 Krugman, P.R, "Echange Rates and the Balance oI Payments", Currencies and Crises, Cambridge, Massachusetts, 1995, str. 5. 4 konkurentnost koju izvodimo iz nizih relativnih cena domacih dobara. Makroekonomska ravnoteza se ostvaruje u tacki D, u kojoj su jednake agregatna traznja i agregatna ponuda. Ovo ne mora biti pri punoj zaposlenosti i spoljnoj ravnotezi (ona se ostvaruje u D1). Kada dodje do platnobilansnog deficita, traznja za devizama je po definiciji veca od ponude sa privatnog trzista, i centralna banka mora da proda razliku (smanjuje nivo deviznih rezervi). Time se, putem kupovine deviza, domaci novac povlaci iz prometa. Ova mogucnost podrazumeva da centralna banka drzi fiksnim devizni kurs, prodajuci devizne rezerve da bi sacuvala kurs nacionalne valute od depresijacije, smanjujuci domacu kolicinu novca. Na ovaj nacin, tokom vremena ce se AD kriva pomeriti na dole i na levo. Sa druge strane, nezaposlenost ce voditi ka padu nadnica i troskova, sto ce se odraziti na pomeranje na dole krive AS. Samim tim, kratkorocna ravnoteza (u tacki D) ce se pomerati na dole, posto se u tom smeru pomeraju i krive AS i AD. Kada se jednom dostigne tacka D1 zemlja ce se naci u stanju dugorocne ravnoteze. U toj tacki (D1) zemlja je uspela da se uspesno (i automatski) prilagodi na inicijalni platnobilansni deficit: postigla je ravnotezu trgovinskog bilansa zajedno sa punom zaposlednoscu. Zakljucak je da je platnobilansni deficit, u ovim uslovima, delovao deflatorno. "Deflatorno snizavanje cena i (realnih) plata i kontrakcija traznje koja smanjuje uvoz, omogucava poboljsanje platnog bilansa uz izvesno moguce pogorsanje odnosa razmene. U zemlji koja ima suficit odvija se obrnuti proces"15. Jednu od teorija prilagodjavanja je primenjivao i MMF u svojim analizama i dizajniranju ekonomskih politika za zemlje sa platnobilansnim problemima. Pre nego sto se duze zadrzimo na ovoj teoriji, pomenucemo ukratko sve teorije automatskog prilagodjavanja platnog bilansa: 1. Klasicni automatski mehanizam prilagodjavanja U obliku zlatnog standarda ovaj metod prilagodjavanja najduze je funkcionisao u stvarnosti. Mogucnosti za vodjenje samostalne privredne politike bile su skucene. Zemlje u deficitu su gubile zlato, prihvatale kontrakciju novcane mase i deflatorno snizenje cena i realnih dohodaka. Sa zlatno-deviznim sistemom, automatski mehanizam prilagodjavanja je predstavljao neprihvatljivu zrtvu (sa stanovista efekata na zaposlenost i nacionalni dohodak)16. . Dohodovno-apsorpcioni pristup Kejnzijanski pravac u teoriji i politici platnog bilansa se u pocetku svodio na dejstvo spoljnotrgovinskog mnozitelja. "Oslanjali su se na pretpostavku da ce promena u dohotku voditi ka manje nego ekvivalentnoj promeni u potrosnji, u odnosu na uticaj dohotka na promenu u platnom bilansu. Samim tim, promena u politici koja dovodi do poboljsanja trgovinskog bilansa ce proizvesti visestruko povecanje dohotka koje ce teziti da pogorsa platni bilans, ali, uz datu pozitivnu marginalnu sklonost stednji, to pogorsanje ce biti samo delimicno (nece u potpunosti ponistiti efekte poboljsanja, prim. autora)"1. Ogranicenost inicijalnog kejnzijanskog dohodovnog mehanizma na uslove nedovoljno zaposlene privrede dovela je do formulacije novog, apsorpcionog pristupa prilagodjavanju platnog bilansa, koji je uzimao u obzir i punu zaposlenost i inflaciju. Osnovni doprinos ovog pristupa bio je u tome da je platnobilansnu ravnotezu definisao kao razliku izmedju proizvodnje i potrosnje (apsorpcije) u zemlji. Apsorpcioni pristup je pokazao da je glavna alternativa devalvaciji, kao pokusaju poboljsanja platnog bilansa, deflacija. 15 Kova, O. Platni bilans i medfunarodne finansife, 199, str. 165. 16 Kada je, na primer, 5 novane mase pokriveno deviznim (zlatnim) rezervama, svaka promena rezervi se odrazava etvorostruko jae na novanu masu. 17 Harry G. Johnson, "The Monetary Theory oI Balance oI Payments Policies", The Monetary Aproach to the Balance of Payments, 1976, str. 68. 5 3. Monetarna teorija prilagodjavanja platnog bilansa Cesto je sugerisano da je problem spoljne ravnoteze monetarni po svojoj prirodi, i da je platnobilansni deficit odraz prekomerne ponude novca. Samim tim, monetarna kontrakcija, putem povecanja kamatnih stopa i smanjenja potrosnje, smanjuje dohodak (i uvoz). "Uopsteno, pristup stavlja naglasak na budzetsko ogranicenje nametnuto medjunarodnoj potrosnji zemlje i vidi razlicite racune platnog bilansa kao "prozore" prema spoljnom svetu, kroz koje se prekoracenje toka domace traznje nad tokom domace ponude, i toka domace ponude nad tokom domace traznje, cisti"18 Jedini nacin da se obustavi automatski proces prilagodjavanja je putem politike sterilizacije. Centralna banka cesto ponistava (ili sterilise), uticaj dogadjaja na deviznom trzistu na ponudu novca putem operacija na otvorenom trzistu. Na ovaj nacin, zemlja sa deficitom koja prodaje devize i odgovarajuce smanjuje novcanu ponudu moze ponistiti ovo smanjenje putem kupovine obveznica na otvorenom trzistu koje obnavljaju ponudu novca. Automatski mehanizam zahteva odredjeno vreme. Monetarni pristup ne specificira ovo vreme, niti kazuje bilo sta o dinamici procesa koji se odvijaju u privredi tokom ovog prilagodjavanja. Nije, naime, izvesno da ce se deficit automatski korigovati. Mnogi ucesnici u mehanizmu prilagodjavanja mogu odbiti da igraju svoju ulogu zbog toga sto su za njih troskovi prilagodjavanja previsoki. Zanemarujuci strukturu deficita, monetarni pristup ignorise neke vazne ciljeve ekonomske politike. Za domacu proizvodnju i zaposlenost je od velikog znacaja da li je izvor neravnoteze u kapitalnom ili u tekucem bilansu. "Prema monetarnom pristupu, nema deficita ako je saldo tekuceg bilansa pokriven prilivom inostranog privatnog kapitala pod komercijalnim uslovima i motivima"19. Predstavnici zemalja u razvoju zameraju nefleksibilnu primenu principa uslovljenosti stand-by aranzmana, rigorozno odredjivanje monetarnih i fiskalnih restrikcija, kontrolu cena i nadnica. Preporucene mere zanemaruju znacaj strukturnih pomeranja u narusenoj ravnotezi. "Proces prilagodjavanja "radi", ali moze uzeti vrlo dug period vremena i zahtevati vrlo dugu recesiju". Francuskoj je, recimo, trebala citava dekada (pocev od 1983.) da bi postigla takav proces prilagodjavanja. Greska monetarnog pristupa je sto je sugerisao da se politikom deviznog kursa ne moze, cak i na kratak rok, uticati na konkurentsku poziciju zemlje. Sto je jos vaznije, promene deviznog kursa se cesto javljaju iz razloga pojave deficita ili nezaposlenosti. U tom slucaju, devalvacija se moze koristiti da ubrza proces prilagodjavanja. Zakljucak je da je alternativa cekanju da automatski proces prilagodjavanja odradi ceo posao eksplicitna promena ekonomske politike koja bi privredu brze pokrenula prema ravnotezi. Za tu opciju su se, zbog velike cene automatskog procesa prilagodjavanja, uglavnom i opredeljivale zemlje u razvoju. Ta politika prilagodjavanja (prvenstveno olicena u devalvaciji), nikako nije imala deflatorno dejstvo (kao sto ga ima automatski proces prilagodjavanja). Prilagodjavanje, putem devalviranja kursa nacionalne valute (u cilju rasta izvoza i obeshrabrivanja uvoza), moze dovesti i do inflatornog uticaja. Osnovni uzrok za delovanje ovog mehanizma u pojedinim zemljama u razvoju je pogresna upotreba monetarne politika koja je pratila devalvacije1. 3.2. Finansiranje ili prilagopavanje platnog bilansa Glavna karakteristika vecine zemalja u razvoju je nepotpuna zaposlenost, kao i nestabilnost cena (inflacija koja uporno opstaje). nsistiranje na deflatornom (automatskom) uravnotezenju platnobilansnog 18 Jakob A. Frenkel, Harry G. Johnson, The Monetary Aproach to the Balance of Payments. Essential Concepts and Historical Origins, 1976, str. 1. 19 Kova, O. Platni bilans i medfunarodne finansife, 199, str. 07. 0 Dornbusch R, Fischer S, MACROECONOMCS, 199, str. 60. 1 To je tzv. akomodaciona monetarna politika koja ponistava realne eIekte devalvacije na polju platnog bilansa i dovodi do delovanja PazosSimonsenovog mehanizma (realne nadnice se stite stalnim poveanjem nominalnih nadnica, sto unosi inIlacionu inerciju i .razbuktava inIlaciju. 6 deficita, u tim uslovima, bi bilo nerazumno. pak, vazno je uociti da se pojedini automatski mehanizmi mogu koristiti i u svesno usmerenoj politici prilagodjavanja. staci cemo neke od cinjenica, za koje je zasluzna monetarna teorija automatskog prilagodjavanja, a koje nam mogu igrati znacajnu ulogu u politici prilagodjavanja: monetarna ekspanzija preko realnih potreba pogorsava platni bilans ili depresira nacionalnu valutu; nominalna devalvacija ne moze poboljsati platni bilans (nece dovesti do realne devalvacije) ako monetarna politika sterilise njene efekte; u uslovima svetske inflacije nije moguce istovremeno sacuvati i stabilne domace cene (ne dovesti do transmitovanja inflacije na domacu privredu) i stabilni devizni kurs. Prvi izbor koji se postavlja pred platnobilansnu politiku u slucaju neravnoteze platnog bilansa je izbor izmedju finansiranja te neravnoteze i prilagodjavanja. Svako prilagodjavanje u krajnjoj instanci podrazumeva odredjenu realokaciju resursa u nacionalnoj privredi, promene u strukturi proizvodnje i lestvici komparativnih prednosti, izmene u strukturi izvoza i uvoza, dok finansiranje predstavlja odlaganje stvarnog prilagodjavanja. Finansiranje platnobilansnog deficita Povecanje cena nafte iz 194. ispoljilo se u deficitu tekuceg bilansa industrijski razvijenih zemalja. Dok su industrijske zemlje relativno brzo uspostavile ranije dostignute nivoe suficita (na osnovu povecanja cena industrijskih proizvoda i poskupljenja kapitala) zemlje u razvoju su nastavile da finansiraju svoje sve vece deficite zaduzivanjem u inostranstvu. Osnovna posledica ovih poremecaja je da su zemlje u razvoju primile na sebe osnovni teret prilagodjavanja. Posto do strukturnog prilagodnjavanja, koje bi podrazumevalo industrijalizaciju, razvoj proizvodnje, energetike, unapredjenje tehnologije (ekonomski razvoj), nije moglo doci (nekooperativnost i nemotivisanost razvijenog sveta), zemlje u razvoju su bile prinudjene da za finansiranje te neravnoteze angazuju sve veca sredstva, i po sve nepovoljnijim uslovima. Jedan deo deficita pokrivan je iz ekonomske pomoci i direktnih inostranih investicija (skoro 3). Usled nedovoljnog obima deviznih rezervi, veliki deo finansiranja deficita je dolazio iz zaduzivanja (sve veci udeo kratkorocnog kapitala zbog "relativno povoljnih" kamatnih stopa). Medjutim, posle skoka kamatnih stopa sluzba duga (kamate i otplate glavnice) u zemljama u razvoju je premasila sve uobicajene kriterijume zaduzenosti i kreditne sposobnosti. Usled toga ekonomska pomoc industrijski razvijenih zemalja je u realnom padu, pa su zemlje u razvoju bile prinudjene na politiku prilagodjavanja svojih platnih bilansa. Na taj nacin se potvrdila teza da finansiranje deficita nije uvek pozeljno, pogotovu ne kada ocigledno samo odlaze neophodno prilagodjavanje. Prilagodjavanje platnog bilansa Kada se jedna zemlja resi da preduzme mere prilagodjavanja, ona se moze opredeliti za mere koje su usmerene samo na poboljsanje salda platnog bilansa ili za sveobuhvatne mere kojima se zeli obezbediti simultano postizanje eksterne i domace ravnoteze (platnobilansnu ravnotezu i stabilnost cena). Unutar prve grupe mera su: deflacija, devalvacija (ili depresijacija) i devizna kontrola. Deflacija, kao mera restriktivnog karaktera, usmerena je na direktno smanjenje ukupne apsorpcije (u okviru nje i uvozne traznje). Sa druge strane, devalvacija i devizna kontrola su mere selektivnog karaktera, jer im je cilj da smanje samo uvoznu traznju. Ove mere prakticno vrse redistribuciju traznje od uvoznih ka domacim dobrima. Ako se zemlja, pri nivou pune zaposlenosti, odluci za redistributivnu politiku (recimo devalvaciju), to bi moglo da dovede do pokretanje inflacione spirale, sto bi na indirektan nacin ponistilo efekte pomenutih mera. Zato je uz devalvaciju potrebno koristiti restriktivnu politiku. Uopsteno receno, ako se ide na simultano odrzavanje domace i eksterne ravnoteze, uz redistributivnu politiku je neophodno koristiti i finansijsku politiku (monetarnu i fiskalnu). Tako bi se finansijska politika koristila za potrebe domace ravnoteze, dok bi se redistributivne mere (devalvacija, depresijacija i devizna ogranicenja) koristile za odrzavanje eksterne ravnoteze. Posto je medjunarodni monetarni sistem, u velikom delu posleratnog perioda, obeshrabrivao upotrebu redistributivnih mera, uglavnom se koristila deflacija, kao glavna mera otklanjanja deficita platnog bilansa. Razlika je u tome sto se tamo gde su prihvacene monetarne teorije platnog bilansa deflatorna politika prilagodjavanja vrsila putem direktne kontrole domace komponente novcane mase, dok kejnzijanska i postkejnzijanska makroekonomska teorija smatraju da je kamatna stopa kljucni instrument deflatorne politike prilagodjavanja platnog bilansa. Moze se primetiti da devalvacija jedina predstavlja u pravom smislu reci prilagodjavanje platnog bilansa. Dok je deflacija, kao dugorocna mera, u suprotnosti sa politikom privrednog rasta i moze da ostavi strukturu proizvodnje i izvoza nepromenjenom, devalvacija, menjajuci relativne cene, menja strukturu proizvodnje izvoza i uvoza. Ona na taj nacin pokrece prilagodjavanje cele privrede potrebama poboljsanja platnog bilansa. Mere devizne kontrole su isto kao i devalvacija redistributivnog karaktera, deluju na redistribuciju proizvodnje u korist izvoznih i uvozno-supstitutivnih dobara. Devizna ogranicenja su uglavnom selektivnog karaktera, odnose se na pojedine proizvode ili sektore proizvodnje. Osnovni razlog za primenu mera devizne kontrole je nedovoljno brzo delovanje drugih mera prilagodjavanja. Napomenimo da razlog za uvodjenje mera devizne kontrole, pored uravnotezenja platnog bilansa, moze biti i teznja za postizanjem odredjenih ciljeva u privrednom razvoju. Sve mere trgovinske i devizne kontrole mozemo podeliti u tri grupe: 1. Kvantitativna (trgovinska ili devizna) ogranicenja - kontigentiranje uvoza po pojedinim robnim rezimima, obim placanja prema inostranstvu za odredjene kategorije uvoza; . Cenovna (trgovinska ili devizna) ogranicenja - restriktivno dejstvo postizu povecanjem troskova obavljanja odredjenih transakcija (tu spadaju carine i dodatne takse na uvozne proizvode, kao i koriscenje diferencijalnih deviznih kurseva); 3. Valutna ogranicenja - kada se u razlicitoj meri dozvoljava (ili ogranicava) placanje u odredjenim valutama. Ukoliko je uvoz cenovno neelastican, devizna i trgovinska ogranicenja predstavljaju bolje resenje od devalvacije. Medjutim, na duzi rok, ova ogranicenja mogu da nanesu ozbiljne stete time sto stvaraju distorziju pariteta domacih i inostranih cena, dovode do pogresne alokacije resursa, pogresne strukture proizvodnje i potrosnje. Posebno treba imati u vidu "rent seeking" problem. Naime, kod ovakvih mera drzavne intervencije uvek postoje politicki lobiji (finansijske i interesne grupe) koji pokusavaju da preusmere sredstva u svoju korist. skustva zemalja u kojima su pr