Sadržaj

Uvod......................................................................................................................................2

1. Platni bilans.......................................................................................................................3

1.1. Pojam platnog bilansa.................................................................................................3

1.2. Bilans tekućih transakcija............................................................................................4

1.3. Bilans kapitalnih transakcija.......................................................................................6

1.4. Bilans monetarnih rezervi...........................................................................................8

2. Struktura platnog bilansa...................................................................................................8

3. Ravnoteža platnog bilansa...............................................................................................10

3.1. Uzroci neravnoteže platnog bilansa – vrste neravnoteže..........................................11

3.2. Modeli uravnoteženja platnog bilansa.......................................................................13

Zaključak.............................................................................................................................15

Uvod

Svaka država tj., zemlja ima platni bilans. Platni bilans se definiše kao sistemski dvostrani pregled svih ekonomskih transakcija obavljenih između rezidenata i nerezidenata u određenom vremenskom periodu, najčešće u jednoj godini. Pod rezidentima se podrazumevaju pravna lica koja imaju svoja sjedišta, tj. fizička lica koja imaju svoje prebivalište u dotičnoj zemlji.

O platnom bilansu uvek govorimo sa aspekta jedne zemlje i pritom se posmatraju uporedna dugovanja i potraživanja u datom periodu, uz konstataciju da platni bilans može biti aktivan, pasivan ili uravnotežen (u suficitu, deficitu ili uravnotežen).

Mnogobrojni privredni i drugi subjekti jedne zemlje obavljaju raznovrsne transakcije sa drugim zemljama sveta. Sve te transakcije registruje platni bilans zemlje. One se mogu podeliti na dve osnovne grupe: prva sledi tok robe i usluga u zemlji i izvan nje, a druga se odnosi na transfer, odnosno na tok finansijskog kapitala. Bilans koji beleži prvu oblast naziva se bilans tekućih transakcija, a drugi bilans transfera, odnosno bilans kapitala.

Međunarodno kretanje kapitala predstavlja transfer kupovne snage između rezidenata i nerezidenata. Osnovni oblici međunarodnog kretanja dugoročnog kapitala su: direktne investicije i portfolio investicije.

Završnu stavku u platnom bilansu predstavlja bilans monetarnih rezervi. One služe za održavanje međunarodne likvidnosti nacionalne privrede. To je sposobnost zemlje da finansira deficit platnog bilansa i podržava devizni kurs nacionalne valute vlastitim monetarnim rezervama ili kratkoročnim zaduženjem u inostranstvu.

1

1. Platni bilans

Sam izraz „platni bilans“ nije dovoljno precizan, jer to nije sistemski popis imovinske aktive i pasive nekog subjekta utvrdjenih na odredjeni dan, već je to popis transakcija utvrdjenih u toku jednog vremenskog perioda, po pravilu, jedne godine.

Platni bilans uobičajeno prihvatamo kao odnos vrednosti svih potraživanja i dugovanja jedne zemlje prema inostranstvu, u odredjenom vremenskom periodu.

1.1. Pojam platnog bilansa

Svaka država tj., zemlja ima platni bilans. Danas se platni bilans definiše kao sistemski dvostrani pregled svih ekonomskih transakcija obavljenih između rezidenata i nerezidenata u određenom vremenskom periodu - najčešće u jednoj godini1.

Pod rezidentima se podrazumevaju pravna lica koja imaju svoja sedišta, tj. fizička lica koja imaju svoje prebivalište u dotičnoj zemlji. Rezidentima se smatraju fizička lica koja imaju stalno prebivalište u zemlji za koju se platni bilans sastavlja. Osoblje diplomatskih misija i građani na lečenju ili studijama u inostranstvu smatraju se nerezidentima (u platnom bilansu) odnosno rezidentima zemljama iz kojih su došli. Iseljenici koji su konačno promijenili svoje prebivalište (najčešće i državljanstvo) takođe su nerezidenti. Migranti na privremenom radu u inostranstvu smatraju se rezidentima privrede koji su privremeno napustili, a njihove uštede (doznake) se uračunavaju u društveni proizvod njihove matične zemlje. U platnom bilansu te zemlje njihove doznake se tretiraju kao prihodi faktora proizvodnje i registruju se u bilansu robe i usluga. Doznake predstavljaju zarade radnika čiji je boravak u inostranstvu duži od jedne godine, a zarade radnika zaposlenih u inostranstvu do jedne godine tretiraju se kao dohodak2. Pravna lica čija je privredna aktivnost registrovana prema propisima zemlje na njenoj teritoriji, smatraju se rezidentima. Rezidenti su i svi organi države, odnosno društvenopolitičkih zajednica. Agencije države u inostranstvu smatraju se njenim rezidentima. Međudržavne i međunarodne organizacije se uglavnom smatraju rezidentima zemlje na čijoj teritoriji su locirane. Važan izuzetak predstavljaju međunarodne ekonomske organizacije, Ujedinjenih nacija i njenih specijalizovanih agencija, kao što su MMF, OECD, Banka za međunarodne obračune i regionalne razvojne banke. One se smatraju rezidentima jednog imaginarnog područja izvan nacionalne teritorije svih država. Za sve zemlje ove institucije su nerezidenti.

Tokom određenog vremenskog perioda, uobičajeno u toku jedne godine, mnogobrojni privredni i drugi subjekti jedne zemlje obavljaju raznovrsne transakcije sa drugim zemljama sveta. Sve te transakcije registruje platni bilans zemlje. One se mogu podeliti na dve osnovne grupe: prva sledi tok robe i usluga u zemlji i izvan nje, a druga se odnosi na transfer, odnosno na tok finansijskog kapitala. Bilans koji beleži prvu oblast naziva se bilans tekućih transakcija, a drugi bilans transfera, odnosno bilans kapitala.

1 Alijagić M., Klincov R., Međunarodna ekonomija, Univerzitet za poslovne studije, Banja Luka, 2008.2 Bodiroža B. Mladen, Međunarodna ekonomija, Univerzitet za poslovne studije, Banja Luka, 2008.

2

O platnom bilansu uvek govorimo sa aspekta jedne zemlje i pritom se posmatraju uporedna dugovanja i potraživanja u datom periodu, uz konstataciju da platni bilans može biti aktivan, pasivan ili uravnotežen (u suficitu, deficitu ili uravnotežen).

Konvencionalno, platni bilans predstavlja pregled transakcija nacionalne privrede sa inostranstvom za period od godinu dana. Međutim, platni bians zemlje može se formirati i za kraće vremenske periode, npr. kvartalno ili polugodišnje. Isto tako platni bilans može predstavljati pregled transakcija jedne zemlje sa inostranstvom po regionalnom pricipu. Takav platni bians omogućava nosiocima ekonomske politike jedne zemlje da dođu do saznanja o ekonomskim odnosima domaće privrede sa pojedinim regionima, integracionim celinama ili pojedinim privredama. Iako se platni bilans vremenski uglavnom odnosi na period od jedne godine, to ne znači da su za sve transakcije koje su registrovane u platnom bilansu izvršena i plaćanja, odnosno da su potraživanja naplaćena. Jedan deo transakcija koje su registrovane u platnom bilansu neće nikad biti monetizovane (preračunate u vrednost npr. pokloni). Jedan deo transakcija će se realizovati u novčanoj formi u obliku, tek u narednoj godini (izvoz robe na kredit). Znači u platni bilans beleže se i efektivno izvršena plaćanja u toku godine ali i ona plaćanja koja se odlažu za kasnije (na kredit). Zbog toga platni bilans ne predstavlja izvoz efektivne i aktuelne ponude i potražnje deviza na deviznom tržištu. U kontekstu toga bilo bi terminološki preciznije ako bi pregled transakcija zemlje sa inostranstvom nazvali bilansom međunarodih transakcija umesto platni bilans. Termin platni bilans bio bi terminološki pogodniji za bilans efektivnih međunarodnih plaćanja. Međutim, tradicionalno i konvencionalno bilans efektivnih međunarodnih plaćanja i primanja između rezidenata i nerezidenata nazivamo deviznim bilansom, dok popis svih ekonomskih transakcija između rezidenata i nerezidenata nazivamo platni bilans.

1.2. Bilans tekućih transakcija

Bilans tekućih transakcija obuhvata dva podbilansa: podbilans izvoza i uvoza robe, koji nazivamo trgovinski bilans, i podbilans izvoza i uvoza usluga ili bilans usluga koji nazivamo nevidljivim stavkama platnog bilansa. Trgovinski bilans odnosi se samo na transakcje (primanja i izdavanja, ili plaćanja-za uvoz i naplatu-za izvoz) po osnovu uvoza i izvoza roba (dobara). Izvoz robe predstavlja deo ukupne finalne porošnje privrede jedne zemlje. Zahvaljujući multiplikatvnim efektima izvoz robe direktno i indirektno utiče na nacionalni dohodak, proizvodnju i zaposlenost. Izvoz robe je rezultat ukupne proizvodnje privrede jedne zemlje te ukupne domaće i inostrane tražnje.

Trgovinski bilans je jedan od najvažnijih stavki platnog bilansa većeg broja zemalja, a posebno zemalja u razvoju. Preko spoljnotrgovinske razmene ove zemlje dolaze do savremene tehnologije i savremene opreme. Kod uvoza i izvoza bitan faktor su cene, jer one predstavlju faktor konkurentnosti privrede jedne zemlje u međunarodnim ekonomskim odnosima. Zemlja koja izvozi svoju robu po cenama nižim od konkurencije, imaće suficit trgovinskog bilansa. Zemlja koja izvozi svoj robu po cenama višim od cena u drugim zemljama ne samo da će biti nekonkurntna u izvozu nego će uvoziti robu iz drugih zemalja. Takva zemlja će imati deficit trgovinskog bilansa. Cene robe su značajna determinanta trgovinskog bilansa.

Drugi bitan faktor je nacionalni dohodak zemlje, tj. njegov porast dovešće do porasta ukupne potrošnje u zemlji. Pritom se deo ukupne uvećane potrošnje realizuje uvozom iz inostranstva. Jedna od značajnijih karakteristika bilansa tekućih transakcija je u tome što ovaj bilans nema ujednačen tretman

3

niti sadržaj u svim zemljama, što znači da njegov koncept zavisi od koncepta i tretmana nacionalnog proizvoda3. Naime, ako se proizvodnja u zemlji iskazuje domaćim proizvodom, bilans plaćanja obuhvata izvoz i uvoz robe i nefaktorskih usluga.

Bilans tekućih transakcija predstavlja razliku između domaće proizvodnje i potrošnje, istina različito definisane u zavisnosti od promenljivog koncepta u nacionalnim računima. U pristupu razmatranja računa nacionalnih prihoda prvo treba definisati osnovne makroekonomske agregate nacionalne privrede.

Šema platnog bilansa = I + II

Aktiva 1. Bilans robne razmene - trgovisnski bilans Pasiva

Izvoz robe 2. Bilans nerobne razmene - bilans usluga Uvoz robe

Pružene usluge Primljene usluge u inostranstvu 3. Dohodak od investicija u inostranstvu

Prihod od investicija Rashod za strane u inostranstvu 4. Vladine transakcije investicije u zemlji

U korist Na teret inostranstva 5. Unilateralni transferi inostranstva

Unilateralna Unilateralnaprimanja davanja

I tekući bilans 1+2+3+4+5

6. Kretanje dugoročnog kapitala

Priliv dugoročnog Odliv dugoročnog kapitala 7. Kretanja kratkoročnog kapitala kapitala

Priliv kratkoročnog Odliv kratkoročnog kapitala 8. Kretanja monetarnih rezervi kapitala

Smanjenje deviznih Povećanje deviznih i zlatnih rezervi i zlatnih rezervi

II kapitalni bilans 6+7+8

Platni bilans = tekući bilans + kapitalni bilans

3 Novo Plakalović, Monetarna ekomomija, Srpsko Sarajevo 2004.4

Bilans usluga odnosi se na uvoz i izvoz usluga, odnosi se na transakcije po osnovu: turizma, transporta i osiguranja, te stavke tzv. faktorskih usluga, a to su:

- kamate, dividende i sl.

- jednostrani transferi,

- unilateralna plaćanja (koja obuhvataju transakcije koje nemaju protivstavku).

Deo inostrane kupovne snage koje rezidenti transferišu u inostranstvu svojim turističkim putovanjima registruju se kao devizni odliv u bilansu plaćanja (platnom bilansu). Bilans transporta povezan je sa trgovinskim bilansom (prevoz roba). Bilans faktorskih usluga je funkcija međunarodnog kretanja kapitala. Zemlja izvoznik kapitala, odnosno njeni rezidenti, plasiraju kapital u inostranstvo u očekivanju određenih prinosa kao što su profit, dividende, kamate. Zemlja koja je značajan izvoznik kapitala može očekivati pozitivan bilans faktorskih usluga koji čak može kompenzirati i veći deficit trgovinskog bilansa.

1.3. Bilans kapitalnih transakcija

Bilans kapitala se odnosi na finansijske tokove između jedne i svih ostalih zemalja u svetu. To se najčešće nazivaju kapitalne transakcije, odnosno tokovi kapitala. Postavljaju se dva značajna pitanja: kako se ostvaruje priliv kapitala u zemlju i u kom obliku se vrši odliv kapitala iz zemlje u inostranstvo?

Kada je reč o prilivu kapitala on se najčešće ostvaruje preko angažovanja zajmova (kredita) iz inostranstva, zatim putem stranih depozita u domaćim bankama, odnosno preko prodaje vrednosnih papira u inostranstvu. Kapital angažovan iz inostranih izvora vraća se nakon unapred utvrđenog vremenskog perioda, bilo u obliku otplate kredita inostranim investitorima ili povlačenjem spoljnih depozita iz odgovarajućih domaćih banaka, te otkupom vrednosnih papira od inostranih vlasnika4.

Kada se radi o odlivu kapitala to se najčešće odvija preko datih kredita inostranim zemljama, zatim depozita u stranim bankama ili preko kupovine vrednosnih papira od inostranih partnera i sl. Vraćanje kapitala koji se odlio iz zemlje odvija se preko otplate kredita datih inostranim zemljama, zatim povlačenjem depozita kod inostranih banaka te otkupom vrednosnih papira i sl.

To kretanje kapitala prikazano je u sledećoj tabeli:

Smer kapitala je obeležen je sa plus (+), koji pokazuje da se tim smerom kretanja kapital uvećava u

dotičnoj zemlji, dok oznaka minus (-) ukazuje na smanjenje obima kapitala u dotičnoj zemlji.

4 Majkl Burda i Čarls Viploš, Makroekonomija, Beograd 2004.5

ZEMLJA INOSTRANSTVOODLIV KAPITALA - VRAĆANJE ODLIVENOG KAPITALA +Krediti dati inostranstvuDepoziti u inostranim bankamaKupovina inostranih vrijednosnih papira

Otplata kredita iz inostranstvaPovlačenje depozita iz stranih banakaOtkup inostranih vrijednosnih papira

PRILIV KAPITALA + VRAĆANJE PRILIVENOG KAPITALA -Zajmovi iz inostranstvaDepoziti inostranstva u domaćim bankamaProdaja vrijednosnih papira

Otplata inostranih kreditaPovlačenje inostranih depozita iz domaćih banakaOtkup domaćih vrijednosnih papira

Međunarodno kretanje kapitala predstavlja transfer kupovne snage između rezidenata i nerezidenata. U skladu s tim, bilans kapitalnih transakcija predstavlja pregled neto promena dugovanja i potraživanja zemlje prema inostranstvu u određenom vremenskom periodu. Sa aspekta vremenske dimenzije međunarodno kretanje kapitala će se posmatrati kao kretanje dugoročnog i kratkoročnog kapitala. Pri tome međuarodno kretanje kapitala do jedne godine predstavlja kratkoročni kapital, a preko jedne godine dugoročni kapital.

Osnovni oblici međunarodnog kretanja dugoročnog kapitala su:

- direktne investicije

- portfolio investicije

Direktne investicije predstavljaju međunarodno kretanje dugoročnog kapitala koje je motivisano profitom i uz to sticanjem prava vlasništva, kontrole i upravljanja nad privrednim subektom u inostranstvu. Kao primer možemo navesti strane direktne investicije, kupovinu inostranih kompanija, portfolio investicija ili osnivanje filijala sopstvene kompanije u inostranstvu. Osnovni subjekti nosioci direktnih inostranih investicija su transnacionalne korporacije ili multnacionalne kompanije. Motiv njihovog ulaganja može biti širenje tržišta, dolazak u posed prirodnih resursa, jeftina radna snaga.

Portfolio investicije predstavljaju međunarodno kretanje dugoročnog kapitala koje nije povezano sa interesom efektivne kontrole nad privrednim subjektom u inostranstvu. Portfolio investitor ulaže kapital u različite forme hartija od vrednosti u inostranstvo koje mu donose određeni prihod u obliku dividende. U portfolio investicije ubraja se i dugoročni kredit za finansiranje spoljnotrgovinskih transakcija.

Međunarodno kretanje kratkoročnog kapitala može biti autonomno ili kompenzirajuće. Ono obuhvata: spoljnotrgovinske kredite, poslove arbitraže i špekulativno kretanje kapitala. Spoljo trgovinski krediti povezani su sa uvozom i izvozom robe. Rezident, npr. može plasirati svoju robu u inostranstvo na kredit do jedne godine. Tada rezident stiče kratkoročno potraživanje u inostranstvu. U okviru arbitražnih poslova radi se o takvom kretanju kratkoročnog kapitala koje je motivisano razlikom kamatnih stopa od jedne do druge nacionalne privrede. O špekulativnom kretanju kratkoročnog kapitala govorimo onda kada je kretanje kratkoročnog kapitala motivisano očekivanjem promene deviznih kurseva pojedinih valuta. Špekulant teži da svoj kapital preseli u valutu sklonu revalvaciji isto tako kao što želi da pobegne iz valute sklone devalvaciji. Kompenzirajuća kretanja kratkoročnog kapitala nemaju poslovni motiv, već za cilj imamo deficit platnog bilansa tj. da se izravnaju aktivne i pasivne stavke i pozicije platnog bilansa. U slučaju deficita platnog bilansa, uvoz kapitala formira dopunsku ponudu deviza na deviznom tržištu. Tako se ponuda i potražnja deviza u zemlji dovode u ravnotežu, a kratkoročni kapital postaje izvor finansiranja deficitarnog platnog bilansa.

1.4. Bilans monetarnih rezervi

Završna stavka u platnom bilansu predstavlja bilans monetarnih rezervi. One služe za održavanje međunarodne likvidnosti nacionalne privrede. To je sposobnost zemlje da finansira deficit platnog bilansa i podržava devizni kurs nacionalne valute vlastitim monetarnim rezervama ili kratkoročnim zaduženjem u

6

inostranstvu. Monetarne rezerve jedne zemlje sačinjavaju: zlato, devize, specijalna prava vučenja i rezervna pozicija zemlje kod MMF-a.

Suficit platnog bilansa označava da su primanja iz inostranstva veća od plaćanja prema inostranstvu. Tada dolazi do porasta monetarnih rezervi. U obrnutoj situaciji dolazi do smanjenja monetarnih rezervi.

Šematski:

1. Priliv Odliv Suficit Porast monetarnih

deviza > deviza = (+) rezervi

2. Priliv Odliv Deficit Smanjenje monetarnih

deviza < deviza = (-) rezervi

3. Priliv Odliv Ravnoteža Monetarne rezerve

deviza = deviza = (0) nepromjenjene

2. Struktura platnog bilansa

Kao i drugi računovodstveni bilansi tako i platni bilans ima dve strane koje treba da budu u međusobnoj ravnoteži. Na jednoj strani je stavka odliva ili debita, a na drugoj strani stavka priliva ili kredita. Pri tome se kreditne stavke odnose na transakcije kupovne snage zemlje u inostranstvu, odnosno one stavke koje formiraju ukupnu ponudu deviza. Kreditne transakcije znače priliv deviza. U transakcije koje doprinose prilivu deviza ili sticanje kupovne snage u inostranstvu spadaju:

izvoz robe, izvoz usluga, jednostrani transferi, uvoz kapitala, izvoz monetarnog zlata5.

U transakcije koje deluju na smanjenje kupovne snage zemlje u inostranstvu, odnosno koje vode odlivu deviza spadaju:

uvoz robe, uvoz usluga, jednostrani transferi, izvoz kapitala, uvoz monetarnog zlata.

Vrednost izvoza i uvoza robe odredjuju stanje u trgovinskom bilansu koji može da bude uravnotežen u suficitu ili deficitu. Trgovinski bilans je najstariji, i u mnogim zemljama najznačajniji deo 5 Stanić R. Milenko, Osnovi ekonomije, Univerzitet za poslovne studije, Banja Luka, 2006.

7

platnog bilansa. Bili bi ispravnije koristiti izraz ''bilans robne razmene'', s'obzirom na činjenicu da i mnoge druge transakcije ( na primer: usluge ) u osnovi predstavljaju trgovinu.

Naredne transakcije obuhvataju usluge što se ne retko, naziva i ''nevidljivim'' izvozom i uvozom, jer ne podrazumeva fizicko kretanje stvari: saobracajne usluge, kao jedne od njih, registruju plaćanja i naplata prevoza robe, što je najcešće, plaćanje i troškovima osiguranja, turističke usluge uključuju trošenja stanovništva jedne zemlje u drugoj zemlji; profesionalne i druge poslovne usluge u savremeno vreme sve su značajne stvake platnog bilansa i beleže prihode i rashode za radnje učinjene stranim licima u oblastima menadžmenta konsaltinga i marketinga, patente, licence, kao i prenošenje drugih prava. Zbir vrednosti svih tih transakcija, uključujući i saldo trgovinskog bilansa, odredjuje bilans robe i nefaktorskih usluga.

Faktorske usluge predstavljaju narednu stavku u platnom bilansu. Kapital, kao jedan od faktora proizvodnje angažovan u inostranstvu donosi prinos koji zavisno od svrhe njegovog usmerenja, može da bude u obliku kamate ( kada je kapital dat na zajam ) ili profita ( kada je on investiran ). Veoma je bitno da se kretanja tih sredstava iz jedne zemlje u drugu razdvoje od kretanja kapitala, bilo zajmova, bilo investicija koji se registruju u drugom bilansu. Prinosi drugog faktora proizvodnje – rada – takodje se transferišu u inostranstvo: radnici koji su privremeno zaopsleni u inostranstvu, kao i iseljenici, uobičajeno jedan deo zarade, u obliku tzv. ''doznaka'' šalju u svoju matičnu zemlju. Zajedno sa svim prethodnim stavkama, time je kompletiran bilans robe i usluga.

Jednostrani transferi kao što su pomoći ili pokloni drugih država ili pojedinaca, predstavljaju naredne stavke u platnom bilansu i njihovim obuhvatom, zaokružen je tekući platni bilans.

Iako su te transakcije najcešce u obliku kapitala, one se u većini sistematizacija registruju u tekućem delu platnog bilansa, jer ne zahtevaju protiv uslugu, kao što je to, na primer: kod klasičnog kredita - kamata.

Naredni, veliki agregat u okviru platnog bilansa je kapitalni bilans, za koji je najbitnije kretanje dugoročnih direktnih i portfolio investicija. Kapitalni bilans se nalazi ispod linije kojom se izdvaja tekući bilans. S'obzirom na načelo dvostrukog knjigovodstva po kome se vodi platni bilans, saldo tekućeg bilansa, i saldo kapitalnog bilansa su u apsolutnim iznosima jednaki, ali su im predznaci suprotni.

U kapitalnom bilansu su kretanja dugoročnog i kratkoročnog kapitala i promene monetarnim rezervama. Stoga kapitalni bilans ima ulogu finansiranja deficita tekućeg bilansa.

Osnovni (bazični bilans) se od tekućeg bilansa formalno razlikuje po tome što sadrži i sva kretanja dugoročnog kapitala. Suštinska razlika je u tome što osnovni bilans, pokušava da izrazi ravnotežu ili neravnotežu bilansa plaćanja na srednji rok, smatrajući da su sve tekuće transakcije i kretanja dugoročnog kapitala autonomni, stabilni tokovi koji izražavaju osnovnu tendenciju u platnom bilansu.

Kretanje kratkoročnog kapitala u većini zemalja izdvojeno se registruje, mada je to u pojedinim državama, gde su vrste finansisjskih operacija veoma brojne, prilično otežane. Zajedno sa svim prethodnim transakcijama, njime je odredjen globalni platni bilans.

Konačno, račun zvaničnih kapitalnih trasakcija predstavlja poslednji veliki podbilans, platnog bilansa. On, pre svega, registruje promene, u potraživanjima i dugovanjima centralne banke jedne zemlje u odnosu na centralne banke drugih zemalja. Takodje ona obuhvata zlato, rezerve inostranih valuta, rezervnu poziciju i kredite MMF-a, kao i specijalna prava vučenja.

8

3. Ravnoteža platnog bilansa

Platni bilans, prema definiciji MMF, predstavlja sistematsko registrovanje svih ekonomskih transakcija jedne zemlje sa inostranstvom u toku jedne godine.

Platni bilans se može nalaziti u tri oblika ravnoteže:

1. potencijalna ravnoteža (ili neravnoteža)

2. stvarna ravnoteža (ili neravnoteža

3. fundamentalna ravnoteža

Potencijalna ravnoteža platnog bilansa postoji kada se deficit platnog bilansa koji se može lako otkloniti kompenzatornim finansiranjem, bez metoda administrativnog karaktera (devizna kontrola, trgovačke restrikcije i dr.)

Stvarna ravnoteža platnog bilansa postoji kada se održava merama ekonomske politike, odnosno metodama prilagodjavanja. Stvarna ravnoteža može biti uspostavljena na mnogim nivoima privredne aktivnosti i stanja platnog bilansa. Smatra se da je najbolje rešenje urevnotežavanje platnog bilansa ono koje optimalno odgovara razvoju i stabilizaciji nacionalne privrede, odnosno koje ce omogućiti optimalni rast i visok nivo zaposlenosti, brez inflatornih pritisaka. Ova ravnoteža (neravnoteža) se bira i postaje predmet zvanične makro ekonomske politike.

Fundamentalna ravnoteža platnog bilansa postoji kada se na duži rok platni bilans održava u ravnoteži, samo po sebi, bez opšte nezaposlenosti inflacije i bez potrebe stalnog prilagodjavanja deviznog kursa i devizne kontrole.

Interesantno je navesti problem tzv. strukturne ili fudamentalne neravnoteže platnog bilansa. Fundalna neravnoteža predstavlja neravnotežu takvih razmera i takvog trajanja da održavanje stabilnih cena, dovoljnog nivoa zaposlenosti i uravnoteženja platnog bilansa nije moguće bez prilagodjavanja (devalvacije) kursa i uvodjenja devizne kontrole. Otklanjanje strukturne neravnoteže platnog bilansa zahteva primenu metoda prilagodjavanja platnog bilansa, koji sadrži: deflaciju u zemlji, odnosno deflacionu (dezinflacionu) politiku, devalvaciju i deviznu kontrolu.

Obično sa smatra da kada postoji uravnoteženost svih ekonomskih trensakcija (tekućih i kapitalnih) ili kada su potraživanja izjednačena sa dugovanjima, da postoji ravnoteža platnog bilansa. Takva ravnoteža je integralni deo ukupne ekonomske ravnoteže. To je rezultat uravnoteženih odnosa zemlje sa inostranstvom, ail i ravnoteže u nacionalnoj ekonomiji. Ako se takva ravnoteža održava duže vreme u uslovima unutrašnje stabilnosti i pune zaposlenosti, govori se o fundamentalnoj ravnoteži.

Postoji i statička odnosno dinamička ravnoteža platnog bilansa. Pod statičkom ravnotežom se smatra ravnoteža izvoza i uvoza, bez kratkoročnog kretanja kapitala i momerarnih rezervi. Ovaj oblik ravnoteže isključuje bilo kakvo kretanje dugoročnog kapitala. Kod dinamičke ravnoteže izvoz i uvoz ne moraju biti uravnoteženi. Tada stupa na scenu kretanje kratkoročnog kapitala i deviznih rezervi, odnosno teansfer dugoročnog kapitala, koji moraju izravnati deficit u trgovinskom bilansu.

9

Ravnoteža koja se ostvaruje administrativnim regulisanjem kretanja robe i usluga, kao i kapitala, odnosno smanjenjem uvoza robe i usluga, kao i zabranom oblika kapitala, nije ekonomska ravnoteža. Takva politika platnog bilansa može štetiti privrednom razvoju, budući da smanjenje uvoza dovodi u pitanje dinamičnost kontinualan razvoj privrede, kao i njenu izvoznu sposobnost. Ovo posebno kada se radi o privredi još nerazvijene strukture, koja svije portebe za baznim proizvodima pretežno pokriva uvozom.

Platni bilans, njegovo uravnoteženje je integralni deo opšte privredne problematike. Ravnoteža odnosa sa inostranstvom rezultanta je adekvativnih kretanja u datoj ekonomiji. Odvojeno posmartanje ekonomskih odnosa sa inostranstvom od kretanja unutar nacionalne ekonomije ne pruža realnu osnovu za vodjenje adekvatne politike platnog bilansa.

3.1. Uzroci neravnoteže platnog bilansa – vrste neravnoteže

Ne ravnoteža platnog bilansa, kao najveći problem platnog bilansa, posebno česta pojava deficita, može biti izazvana različitim faktorima. Deficit platnog bilansa je osnovni problem nacionalnih privreda. Uzroci i poreklo neravnoteže platnog bilansa bitni su za politiku platnog pilansa i politiku uravnoteženja platnog bilansa. Bitno je da li je poremećaj ravnoteže nastao pod delovanjem faktora unutar nacionalne privrede ili pod delivanjem faktora svetskog tržišta.

Neravnoteža platnog bilansa u savremenoj teoriji veže se za sledeće tipove:

1. Ciklična neravnoteža (vezana za pojavu pojavu privrednih ciklusa u različitim privredama i njihovo delovanje na platni bilans)

2. Strukturna neravnoteža

3. Neravnoteža izazvana nestabilnošcu nacionalne privrede (inflacija).

Ciklicni faktori neravnoteže platnog bilansa su kratkotrajnog karaktera. Npr. rast bruto domaćeg proizvoda zemlje utiče na rast uvoza, a time i deficita platnog bilansa. Recesija u inostranstvu utiče na smanjenje izvoza i rast deficita bilansa tekućeg računa, odnosno platnog bilansa. Brži rast cena u zemlji nego u inostranstvu utiče na povećanje vrednosti uvoza i smanjenje vrednosti izvoza. Brojni faktori sezonskog karaktera (slaba turistička sezona, slaba žetva, vremenske nepogode i sl.) takodje utiču na porast uvoza i smanjenje izvoza roba i usluga, odnosno na povećanje deficita bilansa tekućeg računa. Posmatrajući finansijski i kapitalni, kao drugi deo platnog bilansa, brojni ciklični faktori, kao što su razlike u kamatnim stopama, nestabilna politička situacija u zemlji i sl. utiču na kretanje kapitala, a time i na ravnotežu platnog bilansa.

Strukturna neravnoteža platnog bilansa, odnosno faktori neravnoteže strukturnog karaktera, vezani su za izmenu privredne strukture, posebno nerazvijenih zemalja. Postojeća struktura ovih privreda ne omogućava im stabilan, dinamičan i uravnotežen razvoj.

Uzroci strukturne neravnoteže platnog bilansa se nalaze u privrednom razvoju, strukturne privrede, ail i neprilagodjenosti nacionalne privrede kretanjima na svetskom tržištu. Faktori strukture

10

neravnoteže mogu biti realne i monetarne prirode. U faktore realne prirode ubrajamo investicije, neadekvatnost proizvodnje, korišćenje kapaciteta, zaposlenost, inflacija troškova, disparitet domaćih cena i troškova proizvodnje, disparitet u kretanju produktivnjosti rada i tehničkog progresa, neravnoteža štednje, investicija, disproporcije u razvoju grana, promene tražnje na svetskom tržištu, izvoz, uvoz i dr., dok u faktore monetarnog karaktera uglavnom na pojavu inflacije, posebno inflacije monetarnog karaktera. Potrebne visoke investicije i nova tehnologija zahvevaju visoku stopu domace štednje.

Medjutim, domaća štednja je nedovoljna, te se redovno javlja neravnoteža štednje i investicije (S<I). Pošto su investicije redovno vece od štednje, a zbog visoke sklonosti uvozu, uvoz je redovno veći od izvoza (M>X), tako da se redovno javlja deficit platnog bilansa. Uvozna sredstva postaju veoma značajan faktor u finansiranju ekonomskog rasta ovih privreda. Neravnoreža nacionalne privrede i visok trgovinski deficit (uz visoku uvoznu zavisnost) osnovni su faktori permanentnog deficita platnog bilansa ovih privreda.

Neravnoteža platnog bilansa izazvana inflatornom nestabilnošcu privrede je treći tip. Često se ovaj tip neravnoteže identifikuje sa strukturnom neravnotežom, jer se inflacija često javlja kao strukturna inflacija (karakteristicna za nerazvijene privrede). Teško je odvojiti ova dva tipa neravnoteže platnog bilansa. Ako se za inflaciju kaže da je rezultat veće novčane tražnje u odnosu na robne fondove, tada se višak tražnje delom prenosi na uvoz. To se dogadja na isti način kao što se kod strukturne inflacije višak investicija u odnosu na štednju javlja kao veći uvoz osnovnih faktora razvoja (oprema, repromaterijal, energija i dr.). kod svake strukturne neravnoteže platnog bilansa prisutna je i neravnoteža izazvana inflacijom. Inflacija „naduvane“ domaće cene, posebno inflacija, čime domaća roba postaje nekonkurentna na svetskom tržištu. Dolazi do smanjenja izvoza i povećanja uvoza, čime se javlja neravnoteža trgovinskog i platnog bilansa. Inflacija tražnje dovodi i do inflacije troškova. Naime, porastom cena dolazi i do porasta nadnica, poreza, budžetskih rashoda, sve u uslovima pada produktivnosti rada (u inflaciji). To vodi porastu jediničnih troškova. Inflacija troškova dalje obara konkurentsku moć privrede u izvozu. Nastaje dodatni pad izvoza i porast uvoza, čime se deficit platnog bilansa povećava.

Potrošnja iznad realnih mogućnosti i usmeravanje proizvodnje prema domaćem tržištu, umesto na izvoz, može se izvesno vreme podržavati monetarnim rezervama, zadržavanjem u inostranstvu ili manipulacijom kredita (kreditnom ekspanzijom). Ovom ekspanzijom se može neutralisati deflatorno dejstvo deficita platnog bilansa. Relativna inflacija (viša stopa rasta cena u zemlji u odnosu na rast cena na inostranim tržištima) dovodi redovno do deficita platnog bilansa.

3.2. Modeli uravnoteženja platnog bilansa

Ravnoteža platnog bilansa postala je jedan od osnovnih ciljeva makroekonomske politike svake zemlje, ail ne više dominantan cilj. Potrebe brzog privrednog rasta izmene privredne strukture, puna zaposlenost i dovoljna stabilnost privrede su prioritetni ciljevi, dok se ravnoteža platnog bilansa izvodi iz tih primarnih ciljeva razvoja. Ravnoteža platnog bilansa se često „žrtvuje“ da bi se ostvarili izabrani interni ciljevi razvoja. Umereni deficit platnog bilansa često se toleriše i postaje sredstvo i dopunski spoljni impulsi domaćoj privredi. Medjutim, neravnoteža fundamentalnog karaktera može postati smetnja ili čak ograničavajući faktor privrednog rasta. Doziranje deficita platnog bilansa i održavanje tolerantne

11

neravnoteže platnog bilansa mora se staviti u funkciju stanja i razvoja privrede, visine monetarnih rezervi, mogućnosti i visine zaduživanja u inostranstvu. Ukoliko neravnoteža poprimi ozbiljne rezmere i postane kumulativan proces, tada su potrebne korektivne mere u pravcu urevnotežavanja platnog bilansa ili pak smanjenja deficita. Korigovanje platno-bilansnog deficita ostaje jedino moguća solucija. Postavlja se samo pitanje izbora modela ili metoda prilagodjavanja platnog bilansa i regulisanje deficita.

Definisanje platno-bilansnih problrma i neravnoteža je osnovna pretpostavka od koje treba poći u izbor, komponovanju i doziranju platno-bilansnih mera korekcije (uravnoteženja). Posebnu pažnju treba usmeriti na uzroke i vrstu platno-bilanske neravnoteže. Privremena i slučajna neravnoteža uglavnom traži finansiranje kao adekvatan metod platno-bilanske korekcije. Strukturna neravnoteža platnog bilansa, videli smo, uzroke ima disproporcijama u ekonomiji. Tada se kao pogodna može izabrati teorija koja se sastoji u odgovarajućem prilivu kapitala koji treba da poprimi raskorak investicija i štednje, ali i adekvatnoj finansiskoj politici koja treba da to podrži. Finansiranje strukturne neravnoteže iz deviznih rezervi brzo bi iscrpelo ove rezerve, bez uklanjanja fundamentalne neravnoteže platnog bilansa.

Metodi uravnotežavanja i prilagodjavanja platnog bilansa mogu biti:

1. Deflacija u privredi

2. Devalvacija nacionalne valute

3. Trgovinska i devizna kontrola

4. Finansiranje deficita zaduživanjem u inostranstvu

5. Finansiranje deficita sopstvenim deviznim rezervama

Deflacija, devalvacija i deviznu kontrolu možemo označiti kao meteo platnobilansnog prilagodjavanja, dok finansiranje deficita zaduživanjem u inosrtanstvu, i iz sopstvenih rezervi predstavlja metod finansiranja platnobilansnog deficita. Obično se postavlja strategija i politika istovremenog kombimovanja jednog i drugog metoda.

Postoje značajne razlike u efektima metoda prilagodjavanja i finansiranja. Prilagodjavanje dovodi do izmene u strukturi proizvodnje, izvoza i uvoza, stimulasanje i destimulisanje odredjenih delatnosti, dok finansiranje znači trenutno pokriće nastalog deficita i neravnoteže platnog bilansa. Prilagodjavanje ima trajniji i dugoročniji karakter, efekti uglavnom ostaju u privredi, dok se efekti finansiranja velikim delom odlivaju u inostranstvo (kamata na zajmove).

Izbor metoda uravnoteženja platnog bolansa zavisi od stanja u privredi. Tako visoka nezaposlenost i niska stopa rasta otklanjaju deflaciju kao metod prilagodjavanja, jer ono produbljuje krizu. Na isti način neelastičnost domaće tražnje uvoza prema cenama izraženim u domaćoj valuti traži izbegavanje devalvacije kao metode platno-bilansnog prilagodjavanja.

S druge strane mogućnosti lakog i povoljnog stranog finansiranja deficita platnog bolansa, često privredu olako uvodi u uzimanje inostranih kredita za finansiranje deficita, uslovi zaduživanja, posebno visina kamatne stope, dužina rokova kredita, uslovi pod kojima se daju krediti, način korišćenja i otplate i sl. opredeljuju izbor ove metode finansiranja.

12

Visina i struktura monetarnih rezervi je jedan od primarnih izvora za finansiranje deficita platnog bilansa. Medjunarodne monetarne rezerve su „prva odbrambena linija protiv deflacije“, dok ne dodju do izražaja druge korektivne mere. Ukoliko sopstvene monetarne rezerve nisu dovoljne da otklone deficit, tada zemlja može da posegne za dodatnim sredstvima u inostranstvu (zaduživanje).

Bitan faktor u izboru metoda uravnotežavanju platnog bilansa je i hitrost intervencije i visina kumulisanih problema, odnosno visina i poreklo deficita. Metod prilagodjavanja deluje sporije, a efekti se ispoljavaju na duži rok. Kod metoda finansiranja, posebno sopstvenim monetarnim rezervama, ove mere deluju odmah.

Zaključak

Odnosi jedne zemlje sa ostatkom sveta odražavaju se u transakcijama koje se sadrže u platnom bilansu. Takav platni bilans omogućava nosiocima ekonomske politike jedne zemlje da dodju do saznanja o ekonomskim odnosima domaće privrede sa pojedinim regionima, integracionim celinama ili pojedinim privredama.

Platni bilans se naziva "ogledalom nacionalne privrede", pošto se iz njega može videti koliko se uspešno jedna zemlja uključuje u međunarodnu ekonomsku saradnju. Ako se u tekućem bilansu tokom više godina pojavljuje deficit, to mora da dovede do smanjenja monetarnih rezervi i povećanja

13

zaduženosti prema inostranstvu. Može se reći da spoljni dug zemlje predstavlja zbir deficita tekućeg bilansa u prethodnim godinama. Sve ekonomske transakcije u platnom bilansu dele se na dva dela: na bilans tekućih transakcija i bilans kapitalnih transakcija. Bilans tekućih transakcija sadrži dugovanja i potraživanja po osnovu raznih usluga i sve druge stavke koje se zajedničkim imenom nazivaju nevidljiva razmena. Bilans kapitalnih transakcija obuhvata dugovanja i potraživanja po osnovu prenosa kapitala u vidu kredita, zajmova, ekonomske pomoći, investicija u inostranstvu i slično. Ova dva dela – podbilansa, koji zajedno čine platni bilans, svaki za sebe ilustruju stanje određene zemlje sa inostranstvom, a zajedno izražavaju njene ukupne odnose, pošto bilans kapitalnih transakcija pokazuje i obim i strukturu izravnavanja stanja iskazanog u bilansu tekućih transakcija. Na osnovu obračuna koji se izvrši u bilansu tekućih transakcija na osnovu naplata po osnovu izvoza i plaćanja po osnovu uvoza, pojavljuje se razlika kao višak ili manjak primljenih, odnosno izdatih sredstava. Iskazana razlika predstavlja visinu datih ili primljenih sredstava kojima je zemlja primila, odnosno dala kredite, u zavisnosti od toga da li je razlika pozitivna ili negativna. U slučaju da je bilans tekućih transakcija deficitaran, on se izražava prilivom u vidu zajmova, kredita ili na drugi način, što se iskazuje u bilansu kapitalnih transakcija. I obrnuto, ako je bilans tekućih transakcija suficitaran, on se izražava odlivom u vidu davanja zajmova, kredita ili na drugi način. Bilans kapitalnih transakcija pokazuje kako je deficit pokriven ili kako je suficit iskorišćen. Završna stavka u platnom bilansu predstavlja bilans monetarnih rezervi. One služe za održavanje međunarodne likvidnosti nacionalne privrede.

Literatura

[1] Alijagić M., Klincov R., Međunarodna ekonomija, Univerzitet za poslovne studije, Banja Luka, 2008.

[2] Bodiroža B. Mladen, Međunarodna ekonomija, Univerzitet za poslovne studije, Banja Luka, 2008.

[3] Novo Plakalović, Monetarna ekomomija, Srpsko Sarajevo 2004.

[4] Majkl Burda i Čarls Viploš, Makroekonomija, Beograd 2004.

[5] Stanić R. Milenko, Osnovi ekonomije, Univerzitet za poslovne studije, Banja Luka, 2006.

14

[6] Monetarne i javne finansije – Žarko Ristić, Slobodan Komazec, Miroslav Dinčić, Marko Radičić, Viša poslovna škola Čačak, 2006. god. Čačak

15