Pi{e: Zornica Garkova

NIKAD TI NE KA@UDan je zapo~injao zvukom. Mada se ne bi moglo re}i da zvukovanije bilo i tokom no}i. Bilo je. Obi~no je le`ao u mraku i slu{aonekog mi{a, sakrivenog negde ispod podnih dasaka, ili u pro-drumu, mo`da ~ak i na tavanu, kako se kre}e i tiho ciju~e. Mo-gao je da ~uje orah na livadi kako pucketa na jakom vetru, {ta-vi{e, ~uo ga je i kad nije bio jak vetar. Slu{ao je pse, koji su laja-li na no}ne vragove. Mogao je da ~uje kako jedno od dece bun-ca u snu, gotovo {apatom i bio je siguran da je to Ani. Zami{ljaoje njeno {iroko ~elo, stegnute o~i, znoj na slepoo~nicama i izau{iju. Katkad je opa`ao i kakav druga~iji zvuk, ali je uglavnombio uglavljen u te tihe zvukove koje je te{ko uloviti i razabrati ikoji se ostalima ~ine kao neraz-govetni {um, a kada bi neko oddece zaplakalo on se {trecao.Potrebno mu je bilo neko vremeda se smiri i onda bi se ponovoposvetio zvucima. Slu{ao je kakomu srce kuca te{ko poput drvenekapije koja udara u okvir, nakontoga nastavlja ritmi~nije, smire-nije, gla|e. Zatim se okrenuo kane~emu {to je gmizalo po zidu,spu{talo se nani`e, toliko blizunjegovog uha, da je bio gotovosiguran da insekt ide u kanalnjegove u{ne {koljke. Slu{ao jetiho cupkanje tankih poput dla-~ica nogu i zami{ljao kako dodi-ruju ko`u na njegovim u{ima,obraslom mahovinom koja seodavno beja{e stvrdnula. Kadaje dodirnuo u{i, setio se kako sejednom davno oslonio na nekostaro drvo u {umi napipav{i pr-stima li{ajeve na kori. Kasnije suse kora~i}i udaljavali postepeno,

to malo stvorenje silazilo je ka podu i tamo bi se verovatno spe-tljalo u pra{ini natolo`enoj ispod njegovog kreveta. Zvuk se naj-pre promenio, zatim se iznenada izgubio. U mnogim ga je no}i-ma uzbu|ivao sna`no zvuk vlastitoga mu tela. Kr~anje creva i fi-na pucketanja zglobova, koji su boleli vi{e nego {to su se ~uli.Dopadalo mu se kad je pokretao levu ruku. Uprkos bolu, ili upra-vo zbog njega, zvuk pucketanja ga je o~aravao. Istovremeno gaja pla{ilo to {to se bio navikao na starost te ga je teralo da ve-ruje da je jo{ uvek `iv. Kada je poku{avao da pokrene desni no-`ni palac, slu{ao je tiho pucketanje, kao stenjanje bolesnog ~o-veka, kao neko odbijanje pokreta. Svi ovi zvukovi tela bili su po-stojano odbijanje. ̂ ak ni {um njegove krvi u venama nije bio re-zultat same te~nosti, ve} nastojanja vena da se krv kre}e u nji-ma, zbog istovremenog odbijanja vena da te~nost pusti na slo-bodu. Da iscuri, da proklju~a te da {um prestane. Kako li bi iz-gledalo da sve prekine da zvu~i. Udariti o zid ti{ine, te{ke i le-pljive poput jutarnjih pau~ina, zategnutih po {umi, koje ne vi-

di{ ali se uprkos tome o njih sapli}e{ svakoga dana. On je bio utoj mre`i. Zvu~noj mre`i. Istovremeno, nit za koju se mo`e uhva-titi i zatvor u kom je zarobljen svakog dana. Svake no}i. Tog jutra je bilo druga~ije. Rano izjutra, kad su petlovi sa gor-njeg dvori{ta zakukurikali, postalo mu je hladno pa je re{io dase prebaci u dnevni boravak. Njegov je sin mo`da bio ve} i ustao

da nahrani prasi}e, ali nije na-meravao da ga zove u pomo}.Polako se uspravio u krevetu, avazduh mu se u sobi u~inio jo{hadnijim. Prona{ao je pantalo-ne i protegao je nogu do tepihapoput mahovine na patosu. Po-ku{ao je da se osloni na krevetdva puta, pre nego {to je uspeoda se uspravi i ugura noge u pa-pu~e, onda i da ih zakop~a. Vi{eje pretpostavio, nego {to je ~uopovratak koza u toru iznad ku}e.Krenuo je polako ka vratima, na-sloniv{i se na orman. Napipao jekvaku od vrata i lagano ih otvo-rio. U hodniku je bilo jo{ hladni-je. Na putu od hodnika do dnev-nog boravka u~inilo mu se da jevreme da cvr~ci zacvr~e, zabora-vljaju}i da je zima, zaboravljaju-}i hladno}u te zure}i u tu beluta~ku koja se u njegovoj glaviuve}avala sa svakim zvukom ko-ji bi nehoti~no na~inio. Kada je

KULTURNO PROPAGANDNI KOMPLET BR. 171, GOD. XI, BEOGRAD, UTORAK, 17. MAJ 2016.

Redakcija: Milo{ @ivanovi}, Sa{a ]iri}; Font Mechanical: Marko Milankovi}; E-mail: betonŸdanas.rs, redakcijaŸelektrobeton.net; www.elektrobeton.net; Slede}i broj izlazi 21. juna

I BETON BR. 171 DANAS, Utorak, 17. maj 2016.

Zornica Garkova: Nikad ti ne ka`uPetar Den~ev: Ana i usamljenostIvan Dimitrov: Snaga re~iSvetoslav Todorov: Putopis / Slomljeno ime /

Svako to jutroPetar Den~ev: Bi}u mlade` iznad tvoje gornje usne

Izbor: Petar Den~ev i Redakcija BetonaPrevod: Dalibor Ple~i}

Redaktura: Milo{ @ivanovi}

Pi{e: Petar Den~ev

Kad ~ovek predstavlja autore iz svoje zemlje stranoj publici, ~esto podlegne toj navici da uzhvalospeve odabere izvesna glasovita imena i prika`e ih jo{ glasovitije. Uradio sam upravosuprotno. Odabrao sam autore za koje bi se te{ko moglo re}i da su dobro poznati bugarskojpublici ili recimo dovoljno medijski pokriveni, ali zato pi{u dosledno svojim poetikama. U Bugarskoj se ~esto ka`e da niko nije reprezent sada{njosti. ^esto samo zato {to nismosaglasni sa izvesnim stajali{tem, i vrlo ~esto gre{imo, jer dana{nji je svet iskrivljeno ogledaloraznih perspektiva, kako neo~ekivanih tako i uobi~ajenih. I svaka perspektiva koju autoriotkrivaju je osnovana. Svet se naposletku promenio, i to opipljivo, te svako pokolenje pa idana{nje tra`i svoj udeo u tom seckanju sveop{te slike na male fragmente. ^ovek jerazdrobljen u tekstovima te ponekad izgubi tlo, izvor vlastitog `ivota; predao je vlast svojimstrahovima, ~injenicama, smrti, trendovima i modi; a su{tina predstavlja neugodnoprostranstvo. Na poziv Dalibora Ple~i}a napravio sam mali izbor tekstova mladih bugarskihspisateljica/pisaca, koji netremice zagledani u komade `ivota otkrivaju svoje tajnoviteosobenosti. Predstavljamo vam Svetoslava Todorova, Zornicu Garkovu i Ivana Dimitrova –troje autora koji su u isto vreme i posve}eni detalju i ozbiljno gledaju na okolnosti ljudskog`ivota. Upravo zbog toga gledaju na paradoks kao na prirodno nadahnu}e. Razmi{ljaju}i ipako bekstvu.

Pi{e: Dalibor Ple~i}

Kad smo pri~ali sa Petrom Den~evim o pravljenu oma`a savremenoj bugarskoj prozi, nismo nipomi{ljali da }emo pru`iti nekakav zlatni presek savremene bugarske knji`evnosti, koji }ejednim potezom, u kratkim crtama pokazati sve ono {to nam je kao ovda{njoj knji`evnojpublici iz Bugarske promaklo. Najpre jer je takav poduhvat kanda neizvodljiv, a onda, to namni u samom zametku ideje nije bila namera. Naprotiv, `eleli smo da predstavimo samo jedanmali kutak susedne produkcije, jedan mali belutak na obali crnog mora, te tako poku{amo daod{krinemo vrata za sli~ne akcije. ^esto su bliske i susedne kulture sticajem okolnosti de factoudaljenje i ogra|ene, {to nacionalisti~kim ogradama za imigrante, {to desni~arskomretorikom, raznim tuma~enjima istorije, predrasudama, te vlastitim dru{tvenim frustracijama.Samo se tako mo`e objasniti {to se Sofija doima dalje od Be~a, premda je kilometarski tupreko plota, nadohvat ruke (ne samo one {vercerske, ve} i umetni~ke).Jugoslovenska knji`evna produkcija je sre}om nastavila svoj `ivot pod novim imenima, katkad je„regionalna“, ponekad „post-jugoslovenska“, ali se ni u jednom trentku nije su{tinski cepala, ve} jepokazala da puki ratovi ne mogu nauditi njenim nehoti~nim tendencijama. S druge strane,bugarska kultura je uvek bila samo ona pored, poput tamnog vilajeta u koji nismo mogli ~esto dazavirimo {to zbog uzajamne lenjosti, ispro`imanih istorijskih mito-senzacionalisti~kih predrasuda,te svrstano–nesvrstanih razloga. Naravno, nekoliko prevedenih autora i nekoliko pri~a ne mogupromeniti kompletnu situaciju u me|usobnoj kulturnoj razmeni na ovim prostorima, ali nekolikosli~nih poku{aja pak, mogu promeniti paradigmu te proprtiti makar stazicu za budu}nost.Ovo je samo mali poku{aj u o`ivljavanju zaboravljenog hronotopa, kulturnog hronotopa mestagde se kulture dodiruju i pro`imaju, naposletku mesta gde jedino kultura i mo`e da postoji, udodiru sa drugom.

UVODNA RE^

Foto

graf

ije u

bro

ju: M

igle

n Be

lev

pro{ao pored de~je sobe, ~uo je iznutra prigu{eni ka{alj i zvukpomeranja posteljine. [kripe}a ga je daska na patosu, koju jeslu{ao svake no}i i svakog popodneva dok je sedeo na stolici po-red pe}i u dnevnom boravku, upozorila da treba da potra`i kva-ku od vrata. Napipao ju je i polako pritisnuo. Za{kripala je i on seupla{io, nasloniv{i se na okvir od vrata. U{unjao se dnevni bora-vak, ali mu je trebalo vi{e vremena da na|e svoju stolicu. Ose-tio je toplotu pe}i, u~inilo mu se da bela mrlja u njegovim o~i-ma poprima oblik stolice. Okrenuo se i priseo. Preostali ugarciunutar pe}i, poznatoj pod imenom „^udo“ ili „Ciganska `elja“,pucketali su tiho. Svaki mu je zvuk donosio malo topline. Uneose sav u tu toplinu i u to tiho, toplo pucketanje. Zvukom je zapo~eo dan. Zvukom koj proizvode `ivi ljudi. Klopo-tanje nogu po plo~niku, okomito otvaranje vrata, guranje decedok ulaze u sobu. Ani ga je zagrlila, znao je da je Ani, jer je mo-gao da oseti znoj koji se dobija od ko{mara, na njenom vratu. – Zdravo, deda – {apnula mu je iza uha. Sanjala sam te.Namignula je.– Dobro jutro – odgovorio je kratko. Ustvari je hteo daje priupita {ta je ta~no sanjala, ali Mirko ju je odgurnuoi zagrlio ga kratko i hladno. Ostali su ga samo dodirnu-li po ruci mrmljaju}i mu dobro jutro. Ani je bila najsta-rija i poznavala ga je najbolje. Ostale mali{ane, mo`daim je bilo oko pet godina, nikada nije video. To su biladeca od drugog mu unuka. Snaha je u{la u sobu i poju-rila decu da zauzmu mesta za stolom. – Kako si, tata? – upitala ga je.– Dobro, dobro, bilo mi je zima pa sam se prebacio ovde.– Hladno je, da. Kla}emo danas, moram te ostaviti zakratko. Jesi gladan?– Ne – nije bio siguran ali je odgovorio brzo.– Ma jes’ nisi, ispr`i}u u{tipke za decu pa }u ti stavitimalo. Ho}e{ ~aj? – ^aj, da, mo`e – ~uo je kako mu pucketa vrat dok klimaglavom, ali je u tom trenutku ona otvorila vratanca odpe}i i po~ela brzo i sigurno da gura drva unutra. Zvucisu se pogubili u te{kom i o{trom pucketanju, buktanju.Osetio je miris vatre, nakon ~ega je nanju{io miris pr-`enja. Brzim korakom pri{la je stolu i kratko naredila: – Ani, ~aj za dedu.– Dobro, baba – Ani se pribli`ila tiho, dok su se ostaligurali i vukli oko stola. – Deda – po~ela je pa`ljivo – da}u ti ~aj. Baba je stavilamed. Dobro sam prome{ala i nije vru}. Evo – pribli`ila muje {olju koja se pu{ila. Otvorio je usta tra`e}i obod {olje.– Evo ga ovde – poku{ala je da mu pomogne.Zaglodao je {olju i otpio gutljaj. Bio je ukusan. Njegova`ena ga je isto tako pravila, sad i Polina, njegova sna-ha koja je od nje nau~ila. Jak ~aj od maj~ine du{ice.Osetio je kako se toplina sliva kroz jednjak i ̀ eludac muse skupio bolno za{kripav{i. Uzimao je kratke gutljaje.Anini prsti su mu pomazili bradu dok mu je dodavala {o-lju ~aja. ^uo je kako se unutra{nja vrata otvaraju. – Tata, jesi ustao? – njegov sin je u{ao kroz unutra{njavrata u kuhinju. – Jeste – {apnula je snaha. Ustao je rano, zatekla samga u sobi. Ne izgleda dobro – snizila je ton. Zagrcnuo se~ajem i zaka{ljao se. – Izvini, deda – promucala je Ani. Jesi dobro?– Jesam, jesam dobro sam. Dobro – klimnuo je, ali je ustuknuokad mu je ponovo prinela {olju.– Ne}e{ vi{e?– Ne, dosta mi je. Idi da jede{. Protegao je ruku pa`ljivo ka pe}i i poku{ao je da malo pribli`istolicu. Zbog ~aja noge su mu postale jo{ hladnije. – Ani? Jesi jo{ tu?– Jesam deda, reci.– Imam li papu~e na nogama? Ne se}am se da sam ih obuo.– Ima{ deda.

– Dobro.Ona je malo oklevala pre nego je stavila {olju na sto. – Deda, je l’ ti hladno? Sanjala sam da ti je hladno.– Dobro sam, dobro sam – pokretom ju je ispratio. Sedi da jede{.Pokrete u sobi ~uo je opipljivo. Kao da je nevidljiva ruka okre-nula dugme na zami{ljenom radiju. Mljackanje dece dok su ̀ va-kali u{tipke i srkanje dok su pili mleko. Snaha je sela da ga na-hrani, ali je on osetio da je nestrpljiva. ̂ uo je kako Ani preme{ta{olju i kako se raspravlja sa mla|ima, koji su se borili za posled-nji u{tipak.– Ne}u vi{e – brecnuo se.– Tata, mora{ da jede{ – uzvratila je snaha, sa jo{ manje strplje-nja. Pojeo si samo dva u{tipka.Odahnuo je glavom.– Dobro, kako `eli{ – smireno je rekla.Slu{ao je zvuke svog zalogaja. Deca su napustila sobu bu~no. Anije poku{ala da uspostavi nekakav red, ali je neko od mla|ih uda-rio u dovratak, od ~ega mu je puklo u u{ima. Zatvorio je o~i.

– Ne}e da jede – ~uo ju je kako se `ali malo kasnije. Glas joj segubio u klju~aju}im {erpama, ali ju je ipak ~uo. ̂ uo je i Ani kako{eta po de~ijoj sobi i pevu{i neku pesmu. Lako je prepoznao ka-ko vu~e jednu nogu po tepihu. Kad se rodila ni{ta joj nije paso-valo. Tada je njegova ̀ ena, ona je u maju umrla, promrsila dok juje previjala da se navoji na stopalama ne podudaraju, da je de-te }opavo. Snaha ju je kritikovala, ne treba tako pri~ati, zboguroka. Ali Ani je hramala. Tako ju je on prepoznavao. Ne{to jesre|ivala u de~ijoj sobi. Toplina iz pe}i ga je odnela u dreme`. Probudio se sa bradom na-slonjenom na grudi i sporo se pridigao. Hladan vazduh mu jestrujao po licu, ali ga nije hladno}a probudila. ̂ uo je kako su za-lupili vrata i ~uo je topot obu}e. De~aci su bili uzbu|eni, guralisu se u hodniku, nakon {to je Jasen, najmla|i, lupio vratima upoku{aju da ih zatvori. Anini koraci su se stapali sa ostalima pa~ak i nije bio siguran da je tamo, ali gde bi drugde bila. Oti{li suna klanje. Zar mu nije snaha ranije rekla. Nije bio siguran kolikoje sati. Ani mu se pribli`ila, spustila ruku na njegovo ~elu. – Deda, kako si se oznojio. Zar ti nije vru}e? – Nije – zavrteo je glavom. Hladno mi je. ^uo je {um njenih papu~a i osetio je da je sela na stolicu pored njega. – Nazimio sam se tokom no}i – nastavio je. – Deda, ve} je popodne. Baba Tanja je rekla, da treba da kolje-mo jutros, ali je bilo suvi{e hladno. ^uo ju je kako ne{to gura. – [ta }ete klati? – okrenuo je lice ka njoj.– Ne znam – promrsila je. Je l’ stra{no to klanje?– Jeste stra{no. Guranje se ponovilo.

– Ne toliko stra{no – ispravio se. Stra{no je ako misli{ o tome kaoo klanju. [ta }emo jesti ako ne zakoljemo, tako treba da razmi{lja{. Pru`io je dlan ka njoj i dohvatio je za ruku, malo iznad cve}a ko-je je dr`ala. – Nije stra{no. Nijedan zvuk nije ~uo od nje, ali je osetio ispod prstiju kako jojse puls ubrzava. S gronjeg dvori{ta proneo se zvuk koza koje suse vra}ale, nakon toga o{tar glas njegovog sina. Psovao je. Onsam nije psovao godinama. [ta da psuje? Ono {to ne vidi? To bibilo suvi{no. Dovoljno je psovao u mladosti, kad su ga zatvorili,tukli su ga, umalo ga nisu ubili. Kasnije, kad je oslepeo, lekarisu rekli da je zbog povreda glave. – Deda, i ti si klao, je l’ da? Klimnuo je sporo i trepnuo je spazmi~no. – Jesi siguran da nije stra{no?Nije odgovorio. Zatvorio je o~i, kasnije ju je zamolio da zatvorivrata. Ona je iza{la iz sobe i sporim pokretom je zatvorila vrata.Potom su doveli kozicu. Prepoznao ju je po meketanju. Tanak

glas, topot papaka, dok su je vodili. Mogao je da odgo-vori da nije nimalo stra{no, ali bi slagao. Stra{no je.Stra{no je, jer je `ivotinja znala {ta je ~eka i svi su zna-li. Uvek. ̂ ak je i on znao. Znao je da je hladno, maglovi-to pred izlazak sunca. Izveli su ih iz kasarne gde su bilizatvoreni. Tad je video. Gledao je dobro. Kad su mu gur-nuli glavu dole, video je ~izme vojnika ispred sebe. ^uoje tupi odjek potkovanih |onova na tlu. Video je kako~izma na pragu gazi dasku koja se odvajala. Daleko jebio taj dan i pravo je ~udo, ni{ta drugo, kako tog dananije poginuo. Sunce mu je preseklo o~i i u tom trenutkuje izgubio sliku ispred sebe. Tad je bilo... Ta~no je tadabio trenutak da ga ubiju. Dok ne vidi ni{ta. Dok je isprednjega samo belo platno. I tako je i bilo. ^uo je prasak iosetio metak kako mu probija levu ruku, kako drugi me-tak probija tkivo iznad levog oka. Godinama ne mo`e dazaboravi zvuk vlastitih nogu, kako se prosto odbijaju odtla, jednim prostim, tihim odrazom. I slo`eni zvuk ka-plju}eg sistema u bolnici. Sad misli da je to jedan malipakao. Ovaj `ivot, Ani, je malo ~udo i istovremeno malipakao. Ne, nije mali – ispravio se – veliki pakao. Krozdvoja vrata ~uo je landaranje vratanca od pe}i. Ona jepekla hleb. Graja spolja ga je trgla. Kozica je ski~ala, deca su okoloskakala u nekakvoj ekstazi i tako|e ci~ala. Nije ~uo Aninglas. Njegov sin je naslonio kozicu na hladno tle ispodjabuke. Deca su je dr`ala za prednje noge, on je dr`aozadnje. Oslobodio je jednu ruku kako bi dohvatio no` ibez glasa ga je dodao Ani. Usne joj blede, ruka joj drh-ti polako dok sa gnu{anjem hvata no`. Tiho pro~i{}avagrlo pre nego upita, tako|e tiho: – Deda, kako to treba da uradim? Sin je napet. Obja{njava joj tiho, dok se kozica koprca unjegovoj ruci. – Pogledaj vrat. Ona skre}e pogled, jer se u tom trenutku oko koze okre-}e ka njoj, znaju}i da je ona taj ~ovek. – Ani, gledaj u vrat. Lice joj se okre}e i pogled joj ide niz beli vrat koze. Usnejoj drhte.

– Sagni se i pogledaj vrat – povisio je ton. Ona je ~u~nula, naslanja se na svoje pete i mazi kozu po vratu. – Ose}a{ li puls – deda lagano pola`e njenu ruku na vrat koze. – Jesi ga osetila?Ona sporo klima glavom.– Napravi {irok rez tamo, gde ose}a{ puls.– Koliko treba da pritisnem – glas joj i dalje treperi.– Malo, sasvim malo. O{tar je no`. Kanda su joj usne jo{ vi{e pobledele zbog tog odgovora. Uprkostome, ona ih stiska odlu~no.S druge strane zida, ~uo je kako je vika odjedared stala. Samotihi vrisak, ta~no pre nego {to je sve utihnulo. Nakon toga ne-koliko kapi po prstu, zapravo najpre par kapi, nakon toga odjed-nom, poput razvezane torbe ili balona, krv {iklja, dok se `ivoti-nja koprca. [to se vi{e koprca, to vi{e {iklja, pod pritiskom, {iba.Kad dodirne hladno tlo, isparavaju obla~i}i, poput maglice. Akose dobro zagleda{, u jednom od tih obla~i}a mo`e{ videti svoj`ivot. Ne u svakom, ve} ta~no u tom obla~i}u. Svako mo`e da vi-di svoj `ivot u njemu. Da vidi svoje prvo klanje. Kako mu nekododaje no` i klima glavom potvrdno. Hrabra i nehajna deca rea-guju brzo i spremno. Ali ovakva kao Ani, kao {to je on bio. Uvektrepere. Uvek se pitaju da li je ovo neophodno, da li je ispravno.Uvek nakon toga ne mogu da spavaju. Sanjaju krv. I ostali sa-njaju krv, ali oni vi{e. Misle vi{e, ose}aju vi{e. I nikad ne zabora-vljaju koliko brzo se ugasi sjaj u o~ima zaklanog. Koliko brzo pre-staje da vidi. Potom se ubrzo nakon klanja nekako brzo oslobo-de i predaju se entuzijazmu i poslovima. Poma`u prilikom dra-nja ko`e, bu{enja kostiju, poma`u prilikom podizanja trupla ka-ko bi se ocedila krv. Kad je le{ ve} oka~en o kuku, poma`u kod

BETON BR. 171 DANAS, Utorak, 17. maj 2016.BETON BR. 171 DANAS, Utorak, 17. maj 2016. II III

otvaranja grudi. Istini za volju, pogled u unutra{njost tela je za-nimljiv. Uvek je interesantno pogledati ne~iju unutra{njost, vi-deti kako se `ivot kretao iznutra, a sad spokojno odgovara spo-lja{njosti. @ivot je crven, tako on smatra, otkako vidi samo mrakispred sebe, a katkad kad sunce iza|e, kao da se ispred njega is-crtava crvena mrlja. Mo`da je to samo se}anje, varljivo se}anjeo tome kakvo je sunce. Crveno se}anje. Kad prorovari{ u prsa i odlepi{ tanko, poput pau~ine tkivo kojespaja srce i plu}a pa kad posle toga povu~e{ o{tro, ose}a{ kaoda vu~e{ ne{to u svojoj unutra{njosti, kao da svoja plu}a odva-ja{, dok ti bilo usporava ritam. Usporava. Ako je zima blaga, svadeca skaku}u oko tebe nestrpljiva da naduvaju ta plu}a. Doda-ju mehur drhtavim prstima. Ne zna{ {ta ti je, upravo u tom tre-nutku ne zna{ {ta ti je. Godinama kasnije, kad si ve} star, velikii tu`an ta~no toliko koliko je potrebno, se}a{ se doga|aja i sebipola`e{ ra~un za{to ti je u krvi bilo tako puno adrenalina, za{topamti{ toliko puno detalja. Kako se gipka, bela cev du{nika sa-vija u rukama dece, pohlepne u nameri da naduvaju plu}a i pu-ste ih da plove poput krvave barke niz potok pored donjeg dvo-ri{ta. Pamti{, ne`ne bledoru`i~aste mehuri}e na crevu, kapi selepe po de~ijim usnama, deca se oblizuju u uzbu|enju, sjajniho~iju. Zagrizu crevo od du{nika i po~nu da pumpaju. Alveole pu-caju pod pritiskom vazduha, prirodan proces, tako ~udan, ~u-dovi{an, tako omrznut svaki put. Od naduvavanja se tanki po-to~i}i krvi, tanki poput pau~ine u trenu rasprskavaju u vazduhu.Ani drhti, dok deca tr~e ka potoku, te lagano kre}e ka njima, neznaju}i {ta sa sobom da radi, sa svojim rukama, sa uko~enimusnama, koje instinktivno uzimaju kratke porcije vazduha. Plu-}a di{u intezivno u de~ijim rukama, a svako pucketanje, svakakapljica krvi ih odu{evljava. Otimaju se. Buka mu para u{i, dokprolaze pored vrata, na putu prema potoku. Br~kaju se dole, ~u-je ih dobro. Potok je ispod oraha, u trenu se trgne, mogu da na-zebu u dubokom hladu, ali se potom seti da tamo nema hladovi-ne. Zima je, ogoljene grane lagano se gibaju, a tiho {kripanje seprosto ne ~uje. Zvuk je vi{e zvi`du}i, od de~ije graje, dok nava-ljuju ka potoku. Pre dva dana bio se zaledio, nije se ~uo tihi `u-bor, ali sada bruji i romori ~ekaju}i da preuzme plu}a. Zavr{ava-ju naduvavanje, prskaju se i sva|aju ko }e da naduva poslednji,da zavr{i. ̂ uje veliki pljusak. Kao da si bacio ciglu u jezero sa gu-stom i vru}om vodom. Jezero se nekako pomera, naborano, pr-vi se talasi brzo kre}u ka obali, ali {to su dalje od centra to susporiji. Na kraju je pljusak – zaglu{uju} za njegove osetljive u{i.Jednom, dvaput, triput. Plu}a su toliko naduvana da su ve} pro-vidna, i toliko zategnuta da se svet kroz njih vidi posve jasno.Samo se sitni kapilari ukazuju jarkocrveni na zimskom suncu.Pri~injava mu se da ih vidi. I sam ne veruje u to, ali vidi plu}a.Malenim de~ijim rukama se otimaju o njih i duvaju, duvaju, du-vaju. Dok ne postanu velika i obla, dok pregrade alveola ne po-pucaju, a vru} de~iji vazduh uguran tako nasilno unutra ne po~-ne da {umi, da se prepli}e sa pucketanjem oraha, sa lupanjemsrca. Ali sve je ve} bezvu~no. Nije ni primetio, ~itav taj zvuk ko-ji mu je stvorio sliku, iznenada se povukako kako bi otvorio putba{ za tu sliku. A ona je ista, uvek ista. Dugi niz de~ijih o~iju ka-ko posmatraju jare}a plu}a, opijeni uzbu|enjem prate tok poto-~i}a. Mali vrtlozi ih okre}u kao {arenu de~iju igra~ku, u koju suse zapravo pretvorila odmah nakon klanja. Svi ih prate pogle-dom. ^ak i Ani. Ruke stisnute u pesnice. Ona veruje kako mo`eda uzme plu}a i da ih brzo vrati u telo, da namesti du{nik na svo-je mesto, da vrati srce, da pove`e krvne sudove, da u{ije sve spo-jeve izme|u male i velike cevanice zadnje noge jareta, da zale-pi glavu, da povu~e no`, da lagano pose~e svoj prst. Iz prsta jojte~e krv i kaplje. On ne ~uje zvuk kapi, ali vidi obla~i}e pare, ko-ji se izdi`u ta~no do vrha njenih cipela. [to vi{e stiska, to se vi-{e plu}a udaljavaju, a osim vrtloga tu je i drve}a, ~ije ih granedodiruju lagano, klize po njima, polako ih podi`u, grana za gra-nom, dok se plu}a ne odve`u na metar iznad potoka. Poput krva-ve krpe. Odve} izduvane. Sasvim izduvane. Uznemirenost oko sahrane je bila mo`da neuobi~ajena za smrtstarijeg ~oveka i svi su umalo zaboravili na Anin prst koji je stra-dao. Ona je sedela u sobi i gledala u patrljak koji je dobio koricuna ise~enom zglobu i sada je izgledao nekako previ{e nate~en.Momci su spavali i trljali ramena usredsre|eni na povesti koje susanjali. Sporo je ustala i spustila pogled na svoju ruku. Pre{la jehodnikom nakon {to je tiho zatvorila vrata od sobe i tako|e ti-ho otvorila vrata dedine sobe. Stala je iznad kreveta, koji jeo{tro mirisao na starost, na uvenulost, na ustajalost. Posteljinaje bila ostavljena, niko se nije setio da je promeni. On je premi-nuo na stolici i ta stolica je odmah bila sklonjena. Jedna stono-ga je sporo gmizala po zidu iznad kreveta. Ani se sagla i videla jekako se no`ice kre}u u savr{enoj sinhronizaciji. Stonoga je sta-la, mo`da je osetila pogled i pristustvo drugog. Uko~ila se. Anise tako|e uko~ila. Razmi{ljala je, ali ne o stonogi, nego o ludomgolicanju koje je ose}ala na stradalom prstu. Godinama nakontoga pratio je taj fantomski svrab, kao podsetnik na ne{to {to jeimala ali odavno izgubila. Mislila je i ~udila se kako je mogu}eda ose}a odse~eni prst. Niko je nije upozorio na to. Ali nikad teni na {ta ne upozore, zar ne?

Pi{e: Petar Den~ev

ANA I USAMLJENOST1.

Usamljenost se nastanila u njoj i imala je oblik mrtve ̀ ivotinje.Rastanak joj je iscrpeo telo – nagle pokrete i napetost u njenimramenima zamenio je fizi~ki umor, koji je bio odsutan samo ukratkim intervalima. Tad su joj mi{i}i o`ivljavali te je mogla dase pomera sa istinskim zadovoljstvom, ali trajalo je kratko. Telo joj je po~injalo da se zamrzava u onom obliku, koji priro-da daruje sredove~nim ̀ enama. Ose}ala se i te{kom i krhkom– oblik joj je omek{ao, ote`ao, snaga joj je zapo~ela trku s vre-menom. Strahovala je da }e joj otpasti glava i polomiti se, kaonekoj figurini od porcelana – otkotrljati se niz ulicu gde bi je{utnuo neki slu~ajni prolaznik. „Biti zavedena sopstvenimstrahovima, nakon toga napu{tena – to zna~i da si oduvek bi-la sama“, razmi{ljala je ona. Svakog dana ta~no u pet, staja-la je ispred ogledala za brijanje – tog jedinog zaostalog pred-meta njegovog postojanja. Pa`ljivo je ~istila ostatke laka zanokte od ju~e komadi}em vate, natopljenog acetonom. Po-tom bi spustila komadi} vate pored ogledala. Nanosila bi no-vi lak. Obula bi crne ~arape, deblje. Potom crnu haljinu. Uga-zila bi u cipele, one sa visokom potpeticom. Napravila bi ne-koliko koraka, kako bi proverila da li uprkos te`ini mrtve `i-votinje koju je nosila u sebi jo{ uvek mo`e da odr`i ravnote-`u. Korak, dva, tri. Da, razumljivo. Sve je u redu. Osim centraza ravnote`u koji je tamo negde dole, u trbuhu. Potom bi zaklju~ala ulazna vrata. ̂ ulo mirisa joj je otupelo odacetona. Zato joj je vonj urina sa stepeni{ta ostajao van do-ma{aja. I tako – kad potpeticama kro~i na plo~nik, ona zapo-~inje svoju {etnju umornog grabljivca, koji se hrani le{inomvlastitih uspomena. I{la je mar{rutom njihovog prvog susreta – putanjom koja jekatalizirala strahove. Pola sata kasnije, u ulozi `rtve koja se mazohisti~ki prepusti-

la zadovoljstvu nasilnika, usmerila je svoje telo putanjom za-ljubljene ̀ ene. One ̀ ene koja je mislila da je na{la utehu u to-me {to je shva}ena, a zapravo je bila tek objekat skrivenog iz-u~avanja, koje dokazuje ubedljivu nadmo} njenog partnera. Onda, nakon {to joj se pam}enje vrati, ona sedi na klupi, gdebrizne u pla~, kasnije zavija kao ̀ ivotinja, ljudi pitaju da li jojje potrebna pomo}, ona ne odgovara. Pije. Rum. Opet hoda.Vra}a se rutom u obrnutom smeru, umiruje sebe. Poku{ava dahoda ispravljena, jer se boji da ne izgubi ravnote`u. Posled-nji obilazak je uzdi`e iznad grada – ima ose}aj da su joj se no-ge produ`ile i `eli da smrska sve ljude koji hodaju ispod nje.[etnju okno~ava `eljom da se nekome preda, nekome kog }eslu~ajno sresti i u neobuzdanoj strasti tog ~ina ubiti onaj plodrastanka i samo}e. Ritual u kom je komadi}em vate i acetonom ~istila nokte senastavio, ali joj nije pomagao. Zaboravila je njegov mirisodavno, vi{e nije ni bilo va`no. Mirisi su odavno bili izme{te-ni iz tog ose}aja da }e se telo mrtve ̀ ivotinje raspasti iznutra,istrunu}e i jednoga dana ona se ne}e probuditi, jer }e joj gan-grena obuhvatiti plu}a i srce. Koje }e se sigurno zaustaviti.Sramota }e biti oprana. Ti{ina se slivala u nju kao lepljivi `ele – skupljala se u grudi-ma, ona se davila i pljuvala je. Svakog jutra s jutarnjom ka-fom poku{avala je da zaustavi ti{inu, koja se postepeno ali si-gurno nastanila s mrtvom `ivotinjom u njoj. Nije mogla da prevazi|e sramotu, da ne{to polu`ivo sedi unjoj i hrani se njenim uspomenima, prethodnim iskustvimahemije. Pretvorila se u vu~icu – samu i nemirnu, na ivici iscr-pljenosti, spremna da pojede sopstveni utrobu kako bi seoslobodila nasle|a pro{losti.

2.

S dolaskom zime {etnje su joj se proredile. Hladno}a ju jeumarala dvostruko vi{e. Brzo bi se zadihala. Ujutru je povra-}ala u toaletu i dugo je ostajala da sedi na hladnom podu, na-slonjena na plo~ice. To joj je davalo prividnu sve`inu. Kafu vi-{e nije pila, jer bi joj od mirisa kafe pozlilo. No}as je sanjala kako se budi u svom krevetu, a u njemu lokvakrvi i u toj lokvi plod njene sramote – dete samo}e, nemo ihladno. Uo~i Bo`i}a, odlu~ila je da mu ka`e.Dugo se nije usu|ivala da pri~a s njim. Pla{ila se reakcije,grubosti, druge `ene, koja }e je proglasiti ludom. Ali nijemogla da nastavi ovako. Tre}i mesec je po~eo samouvereno.Uskoro }e mrtva `ivotinja hteti da `ivi u njoj, grudi su joj ve}iza{le iz ti{ine. Dvadeset ~etvrtog decembra, malo iza pono}i, ona mu je po-slala SMS: „Hristos se rodi... Rodi}u. Tvoje dete.“ Nakon toga, Ana je dugo sedela nepomi~na, du`e od dva sata.Isklju~ila je mobilni telefon jer nije o~ekivala da joj iko i{ta~estita. Prosto i da bude sigurna da je ne}e uznemiravati. Ni-je znala njegov odgovor. Nije znala ni da li je zanima. @ivoti-nja je rasla i hranila se njom. I to ju je mrvilo. Ali, nije pila vi-no. @ivotinja mora da bude zdrava. @ivotinja se mora ose}atiudobno u mekom i toplom prostranstvu svoje majke. Sutradan je uklju~ila mobilni telefon. Stigao je njegov odgovor: „Ma da... javi se kad vaskrsne.“

Pi{e: Svetoslav Todorov

PUTOPISSmrklo mi se pred o~ima. Osetio sam bockanja u srcu i umu.Otvorio sam usta i udahnuo sam sve one re~i koje sam hteoda ka`em. Dosad su visile u vazduhu sa prljavim iskrivlje-nim noktima. Njihovo kolebanje bilo je o~igledno izdaleka.Mu~nina, te umalo da povratim, da izvadim telefon i usredno}i pozovem sve koje poznajem. Progutao sam poslednjere~i: „Zar i ti?“ Progutao sam ih sa preostalom vodom. Ni-sam pu{io godinu dana, pripalih jednu kako bih ugu{io {tase mo`e ugu{iti. Jezik mi je crn.

Pi{e: Svetoslav Todorov

SVAKO TO JUTROIzgledao je kao ~ovek sa puno tajni. Sedeo je miran naklupi u Doktorskom vrtu, ~ak i za vreme najve}ih zemljo-tresa, ~ak i za vreme najprljavijih poplava. „Narod bez ru-ku, narod bez nogu, narod bez glava, narod bez naroda –svi me pitaju za{to sedim ovde.“ Nisam mogao da odolimi sa osmehom sam priupitao „Stvarno, za{to?“ Zamoliome da se pribli`im pa sedoh pored njega. „Odavde vidimkako ona odlazi svakoga jutra na posao visoka, i vra}a sesvakog popodneva niska. Ho}u da vidim mo`e li da po-stane mala, poput ma~ke.“

BETON BR. 171 DANAS, Utorak, 17. maj 2016. IV

Pi{e: Ivan Dimitrov

SNAGA RE^ITe subote izme|u dva i dva i {est, za vreme ru~ka, u Vrtu Krista-la, re~i su re{ile da ~ove~anstvu poka`u svoju snagu. Ina~e se topopodne ni po ~emu nije razlikovalo od pro{lih ili budu}ih po-podneva. U vrt su pohrlile majke sa decom, pilo se pivo, kafa,prolaznici su uobi~ajeno {etali. Ali eto, dve su se `ene susrele te je jedna rekla drugoj: – Tja. Idem da vratim cipele, ponovo ne valjaju. Drugi put ovenedelje. Upuca}u se!U ruci joj se odjedanput pojavi pi{tolj, ona se zaprepasti i pritisnuokida~. Odjeknuo je pucanj i `ena se stropo{ta, prosutog mozga. Druga `ena vrisnu ponavljaju}i: – Bo`e! Bo`e! Nebo se otvori i odozgo se za~u duboki glas. – Da! U ~emu je problem? Druga `ena ne mogav{i ni{ta vi{e da ka`e, u trentku se onesvesti. A tek tre}a ̀ ena, potpuno nezavisno od spomenute dve, samo jegurala kolica sa detetom, te videv{i tu sliku izusti: – \avoli me odneli. Pored nje izniko{e tri crvena |avol~i}a sa malim ali o{tim rogo-vima, ote{e je i odvedo{e nekud. Sre}om, dete se rasplaka i na-kon par minuta promrmlja: – Mama ‘|i tu! Majka se materijalizovala pored njega, vrisnula, zgrabila dete iudarila u beg. Dvojica mladi}a su se sva|ali na obli`njoj klupi i nisu videli ni{taod onoga {to se desilo, bili su u potpunosti uronjeni u svoj spor. – Ma, jebi si mater! – uzviknuo je jedan. Drugi se momak ukaza nag, a ispred njega je le`ala tako|e gola`ena, koja ga pogleda sa naj~udnijim pogledom te mu kaza: – [ta radi{, Ceci, majkino?

Svo troje krenu{e da be`e. Majka i mladi} su tr~ali goli ko od maj-ke ro|eni. Jedan pesnik, koji je se jo{ jednom obja{njavao sa `enom svog`ivota najzad se predao: – Ti si ona prava. Ja zaista `ivim u oblacima. Uzdi`e se on i nakon ne vi{e od dvadeset sekundi ve} se nalazio navrhu jednog oblaka, odakle je mahao ̀ eni, koja po~e da zapoma`e. Dvoje prijatelja, pak, koji se dugo nisu videli, na rastanku su go-vorili: – Kuda za leto? Kud me vetar odnese! Pojavi se sna`an vetar, koji je nekako uspeo da zgrabi samo njega. Jedna baba, koja je svakoga dana hranila golubove, prekrsti sei zakuka: – Bo`e, pomozi!Nebo se ponovo otvorilo i duboki glas nervozno je odgovorio: – Alo. Ima li koga tamo? [ta mogu da u~inim za vas? Ili je pono-vo u pitanju la`na uzbuna? Baba se u ~udu jo{ jednom prekrsti.– Nije lepo to {to radite. Zivkate me za sve i sva{ta – uvredi sebog, navu~e zavese i ode da gleda svoja posla. Ljudi iz okolnih kafana su u panici upozoravali sve prolaznike da }u-te, da ni u kom slu~aju da ne govore ni{ta. Ipak, bilo je dvadesetaknesre}nih slu~ajeva, od kojih su dvanaest bile fizi~ke povrede, petsa smrtnim ishodom, a tri slu~aja su bila te{ka i za opisivanje. [est minuta, kada su se re~i otelotvorile, bile su prava apoka-lipsa za odrasle. Samo su se deca zabavljala, jer im je na vrhu je-zika bilo ono {to im je bilo u glavama: bicikle, sladoled, nova lut-ka, automobil~i} sa daljnskim upravljanjem, mama i tata sre}nii tako nekako, normalne `elje. Doga|aj se vi{e nije ponovio. Uprkos svim poku{ajima dece. Od-rasli su izbegavali i ovaj vrt i pri~u o onom {to se desilo. Jedino{to je ostalo upam}eno nakon incidenta, bili su sre}ni uzvici de-ce i duboki muk odraslih. A re~i su upozorile za {ta su sve sposobne te su utihnule, ali suspremne da zgrome ljudski rod u svakom trenutku, ako ih ispro-vocira da ponovo reaguju.

Pi{e: Petar Den~ev

BI]U MLADE@ IZNADTVOJE GORNJE USNESve je zapo~elo kada si mi poklonila onu crnu olovku. Zajedno snjom poklonila si mi bo~icu sa crnim mastilom. Pitao sam te za-{to crno? A ti si mi odogovorila da ti je plavo previ{e simpati~-no. Stoga si kupila mastionicu sa crnim mastilom. Nasme{iosam se poklonu, znao sam da je povezan sa mojom ̀ eljom da pi-{em. Vrlo ~esto sam pisao rukom. Se}a{ se? Navikla si na mene,na moje no}no buncanje, na moje sujetno stajanje ispred ogle-dala; bez prekora ~itala si moje pri~e, bez izli{ne laskavosti go-vorila si o njima, katkad sam ti ~itao stihove – ustvari jako ret-ko. Videla si me zaljubljenog i u tebe i u drugu `enu. Eto, ne-mam razloga da te ne volim. Svakako, tvrdim, ti mene nisi vole-la. Zapravo, sama si to i govorila. Nekoliko puta sam te molioda mi pro~ita{ par tvojih stvari, ali nisi htela. Odmah sam po`e-leo da kri{om otvorim neku svesku, notes u kom si nabacila ne-{to, napisala po koji red, ali nisam to uradio. Mo`da }u tek `a-liti za tim. Jedno ve~e, dok sam punio pumpicu za olovku umo-~io sam prst u mastilo. Uradio sam to namerno, kako bi osetioda li je mastilo gusto. Pitao sam se, da li je ta te~nost, to crnomastilo, da li je hladno. Umo~io sam ka`iprst i on je pohlepnoupio mastilo, izvadio sam brzo prst a nokt mi je ostao neobo-jen – nesposoban da zadr`i mastilo. Ali je ispod njega ostalomastilo, kao i u porama ko`e. Nakon toga sam pisao jo{ sat vre-mena pa sam legao. Izjutra ga nisam mogao oprati i zbog togasam krenuo tako – s crnim ka`iprstom na posao. Ti si rekla da ne podnosi{ dok te ~ekam uve~e. Nisam ti vero-vao. Naprotiv, radovala si se da me vidi{. Isto to ve~e – nakononoga kada sam potopio prst u mastilo, ti si se vratila na vre-me. ^itav dlan mi je ve} bio crn. Rekla si, ne mo`e{ stalno da misli{ na mene, ali si zapravo hte-la da budem tu. Volela si da me gleda{ me dok se brijem. Biloje ne~ega seksualnog u tome {to sedi{ zure}i u mene, dok sku-pljam brija~em penu. Nikad se nisam posekao. Potom bih praobrija~, vra}ao ga naopa~ke na staro mesto, kako bih progovo-rio o pro{lom danu. Pla{io sam se da nemamo {ta da ka`emo.Zbog toga sam ti tri puta za ve~e postavljao isto pitanje: kakoti je pro{ao dan? Sa malim varijacijama. Menjao sam tek po-neki detalj. Ostavljao sam po~etak pitanja nepromenjen, ka-ko bih insistirao na pro{lom vremenu, na pro{loj poluobdani-ci, u kojoj smo bili razdvojeni. Ostatak dana i no}i smo svaka-ko provodili zajedno, spavaju}i. Ti tako|e bunca{, je l’ zna{?Nije me to budilo, ali kad sam ustajao da pi{em mogao sam te

~uti. Ponekad moli{ nekoga za ne{to. Ponekad samo posta-vlja{ pitanja i ja ti odgovaram. Prestao bih da pi{em, zapaliocigaretu, jer sam pu{io samo dok si spavala, potom bismo za-po~eli sneni dijalog. Progonila me je pomisao da `ivi{ sa mnom jer ne mo`e{ priu{titida `ivi{ sama i da je to jedini razlog {to si pored mene, na koncusama si to i rekla. ^udio sam se za{to si tada poku{avala da meupropasti{. Mo`da je mastilo oduvek bilo moje prirodno stanje.Po~eo sam da nosim rukavice preko dana. Uve~e tako|e, ali ti tomenisi poklanjala nikakvu pa`nju. Smatrala si da tako pribavljam se-bi ekscentri~nost, a ja sam prosto hteo da sakrijem crne dlanove.Kasnije mi se boja popela do laktova, obuhvatila mi je i ramena.Kad je po~ela da se penje i po vratu i po {iji, ponovo sam obukaoonu crnu rolku koju mi je majka kupila. Premda je bilo leto. Ono ve~e, kada smo se vra}ali iz pozori{ta i kad sam te polju-bio za rastanak u taksiju; tad si me ti zagrlila svojim mr{avimrukama i pomislih da me nikad ne}e{ pustiti. Tad su mi i plu}ave} bila u mastilu te sam se pribojavao da }e{ ~uti brektanje.To je bio jedni put kad si mi dozvolila da budem toliko blizu, aja sam strahovao da }e{ kada nasloni{ glavu na moje grudi ~u-ti {kripanje u plu}ima. Kad smo se vratili, ispovra}ao sam svuve~eru – bila je te~na i crna. Dok sam se tu{irao otkrio sam dasu mi bedra izgubila oblik, ne}u nikad do}i do trenutka o komsa ma{tao, da vodim ljubav sa tobom. Ionako verovatno ne bihdo toga do{ao, jer si mi ti to unapred zabranila. Nije mastilobilo va`no. Morao sam da se ceo da se uvijem u vatu, jer samse stalno znojio – crno. Vi{e nisam pisao. Sad pi{em. Poslednji put. Kako bih ti rekao da je ovo posled-nji put da me ~ita{. Zna{, stalno sam se pla{io da u jednomtrenutku mogu biti pro~itan – poput knjige. Ali ti nisi straho-vala, zato nisi dozvoljavala da te ~itam, niti si dozvoljavala dami telo pri|e bli`e od onog brek}u}e-ko{tunjavog zagrljaja utaksiju posle pozori{ta. Odmah sam ti rekao da su ti usne boje maline. Zaboravila si to.Sad kad se probudi{ ima}e{ mrlje na usnama, masne tragove potrbuhu i sigurno si i ti ve} zara`ena ovim pra`njenjem smisla –crnim mastilom. Svi|a mi se ideja, {to sam te prozreo bez gru-bosti – prosto i ne`no, oblio sam te, razlio po tebi poput mehu-ra od sapuna punog crne te~nosti za pisanje. Mo`da }e{ me za-voleti nekako, na nekakav na~in, ako me nosi{ u sebi, jer znam,tebe }e te{ko zadesiti moja sudbina – te{ko }e{ dozvoliti sebida se pretvori{ u prostu mrlju od mastila. Tako si me nazivala.Mrljom. Ustvari, nisi upotrebljavala tu re~. Se}a{ li se koju si re~upotrebljavala? Govorila si „ljaga“. To me je naravno bolelo, aliti si se pravila da te ne zanima. U sjajnim intervalima tvog nego-dovanja, u kojima si se podsmevala mom prisustvu, imao samose}aj da sve mo`e biti druk~ije, na drugi na~in.Sad je to ve} nemogu}e. Ti si me obele`ila da se pretvorim uono ~ime si me nazvala. U mrlju. Ne verujem da }u se osu{ititako lako, sad kad sam se naduo kao ogroman mehur, koji te jepre pucanja prozreo. Verujem da ne}e{ ni osetiti vlagu te }e{pomisliti da je to tvoj vlastiti znoj. Nakon toga }e{ se razmrda-ti i oseti}e{ kako je sve nakva{eno; posteljina, jastuk, kosa. Ako re{im, mogu da se pretvorim u jednostavnu mrljicu, kojaopona{a mlade` iznad tvoje gornje usne, ili u nekoliko – jedanmlade` ispod tvoje leve dojke, drugi s unutra{nje strane tvogbedra, tre}i na trbuhu, ~etvrti }e biti zasita tamo – iznad tvo-je gornje usne. Ako `elim preli}u te celu. Razumljivo, ne}u tezlostavljati – pojavljiva}u se na skrivenim mestima. Ako po`e-lim ba{ da ti se osvetim, oboji}u ti lice, ili grudi. Ponekad }u seispisivati poput kratke jutarnje poruke, kako bi me pro~italapre po~etka dana. Eto stavljam ta~ku na pismo. I po~injem. Da se ulivam. Kap po kap. Iskreno tvoj,(Mrlja)

Pi{e: Svetoslav Todorov

SLOMLJENO IMESvako na toj ulici ima tetova`u sa datumom ro|enja i do-bijenim imenom. To je bilo ispisano po celoj njegovoj ru-ci. Nikad mu se nije svi|ala, ose}ao ju je poput tu|e, kao{to pojedini ose}aju tu|im svoj pol, kao {to neki ose}ajutu|im svoj mozak. Jednom, podlegao je bremenu. Polo-mio je ruku i odmah su ga odstranili sa gra|evine. Slomioje ruku, ali je ime jo{ visilo iznad. Sna`nije nego ikad.

Foto

graf

ija: M

arti

n Ra

dev