Philologia Mediana (Broj 1-2009)

PHILOLOGIA MEDIANA

, 2009.

PHILOLOGIA MEDIANA

2009.

I 1.

:

2.

.

. ( )

()

/

300

. , .

5 - Philologia Me-diana.

- , , , , , , . (, , , ...)

: ,, .

. - , , , .

Philologia Mediana Philologia Mediana, .

7

, , ..................................................11 ..................................................................................39 .

....................49 - ......................................................................57 - ................69

......................81 (1864-1904 ) , , ........................................................99 / ........................................................................................109J J

119

........145

............................................................................167

....................................................194

(I) ....................................................................................205

........................................225

..............................................237

....255

..........................................................................................262 - ....................................................................................................265

........................................269

..................................277

..................................................283

......................................................................286

............................................294

- UPDATE ..........................................................................302

......................................................................311

Philologia Mediana

8

11

UDK 82.01 : 8142Dejan Milutinovi1

Univerzitet u NiuFilozofski fakultetDepartman za srpsku i komparativnu knjievnost

ANR POJAM, ISTORIJA, TEORIJA

SAETAK: Ovaj rad ima za cilj da prui saeti prikaz anrovkih poimanja i ponudi jednoshvatanje koje treba da doprinese izgraivanju konzistentnog genolokog mo-dela. Na poetku se nalaze opisi shvatanja anra od antikih vremena do post-strukturalizma. Zatim se u skladu sa lingvistikim i semiolokim odreenjimateksta, anr defie kao kognitivna kategoriju, u isto vreme i produkt i proces,koja omoguava razumevanje, oseanje, spremnost i elju za stvaranje/prihva-tanje/povezivanje tekstova, upuuje na nain na koji se stvarnost doivljava ipredstavlja, i odreen je prepoznatljivim sintaksikim, semantikim i pragma-tinim svojstvima. Na kraju se isie neophodnost prouavanja anra iz nave-denih perspektiva i ukazuje na izrazitu relativnost genolokih shvatanja.

KLJUNE REI: anr, genologija, sintagmatsko, paradigmatsko, sintaksiko, semana-tniko, pragmatino, ptolomejski, galilejski, relativistiki period, tekst

Naziv anr dolazi iz francuskog jezika (fr. genre) i potie od grkerei genos, odnosno latinske genus u znaenju rod, vrsta, tip. Kao optepri-hvaeni termin u nauci o knjievnosti, anr se upoterbljava tek od dvade-setog veka kada su ga ruski formalisti preuzeli iz francuske terminologije.Od tada on poinje polako da potiskuje starije genoloke odrednice rod ivrsta. Sva tri termina oznaavaju ono to je opte u pojedinanom, ili onozajedniko u skupu razliitih objekata, a razlika meu njima tie se velii-ne skupa pojmova u okviru kojih se opte, odnosno zajednike osobine po-smatraju: vrste su pojmovi manjeg obima i siromanijeg sadraja, dok surodovi pojmovi najireg obima, i iznad njih je samo pojam knjievnosti;anr se najee koristi kao sinonim vrsti.2

1 [email protected]. rs2 Npr. Petar Milosavljevi, Problem teorije literarne genologije, Knjievni rodovi i

vrste teorija i istorija III, Beograd, 1985, 8. David Chandler, An Introduction to GenreTheory, www.aber.ac.uk/media/Documents/intgenre/intgenre.html, 1997. Ali, u Renikuknjievnih termina Tanje Popovi (Beograd, 2007) anr se, po ugledu na Knjievnugenologiju Pavla Pavliia, odreuje kao ui pojam od knjievnih rodova i vrsta. anrje manja skupina djela unutar vrste, koja sadri sve osobine koje ima vrsta, ali i neke druge;u tome smislu anr predstavlja interpretaciju vrste svojstvenu nekoj knjievnoj struji ili ne-kome razdoblju... upravo zato, one esto nastoji da se predstavi kao jedina ili kao jedinavaljana interpretacija vrste. (Pavao Pavlii, Knjievna genologija, Zagreb, 1983, 101)

Utvrivanje anr(ov)a predstavlja epistemoloki preduslov sva-kog naunog bavljenja (knjievnou iz prostog razloga to je u pitanju po-stupak sreivanja grae i definisanja objekta istraivanja. ak se i samo-svojnost umetnosti rei odreuje na osnovu njenog odnosa prema drugimumetnostima, shvaenim kao anrovi. Otuda je anr genoloki fenomenkoji prevazilazi okvire samo jedne umetnosti ili diskursne prakse i pred-stavlja elementarnu semioloku kategoriji na osnovu koje se vri razvrsta-vanje tekstova po zajednikim osobinama.

Ovakvo poimanje anra vezano je za rad Stefanije SkvarinskeThe Undetermined problem of Basic Genology,3 koja je, po ugledu nakoncept strukture jezikog znaka Riardsa i Ogdena (pojam, referent, sim-bol), izdvojila tri bitna genoloka elementa: genoloki pojam, genolokiobjekt i genoloki termin. Po Skvarinskoj, genoloki pojam proizilazi izmetalingvistikog opisa knjievnih ostvarenja i odreuje estetske genera-lizacije; genoloki objekt predstavlja slinosti izmeu semantiko-struk-turnih svojstava tekstova onako kako ih uoavaju autori, publika, kritiarii svi koji se bave tekstovima; genoloki termini slui da bi njima autori,publika, kritiari i drugi obeleili tekstove, tj. njhove zajednike formalneili sadrinske karakteristike. Fenomen anra postoji jedino kroz interakcijunavedenih dimenzija, te razreavanje anrovskih problema predstavlja od-govor na pitanja o anr kao pojmu, o anr kao pojavi i o anrovskoj termi-nologiji.

Meutim, rad Stefanije Skvarinske nije doprineo uspostavljnjujedinstvenog modela genoloke klasifikacije tako da i danas, iako postojikorenspodencija na terminolokom planu, pozorina, filmska, knjievna,televizijska, kompijurterska i druge oblasti umetnosti i nauke (diskursnihpraksi) koriste anrovske modele po sopstvenom nahoenju. Neposrednikrivac za to jeste nepostojanje izgraenog pojma o anru, pa se o njemurazmilja kao o apriornoj ili aposteriornoj, teorijskoj ili istorijskoj, umetni-koj ili filistranskoj, esencijalistikoj ili organistikoj kategoriji. Ovaj radima za cilj da prui saeti prikaz anrovkih poimanja i ponudi jedno shva-tanje koje treba da doprinese izgraivanju konzistentnog genolokog mo-dela. Odreivanje pojma anra pomoi e usaglaavanju nedoumica veza-nih za njegov pojavni i terminoloki aspekt.

Od zaetaka nauke o knjievnosti u antici, problem anra nera-skidivo je povezan ne samo sa kalsifikacijom tekstova ve i shvatanjimaknjevnosti. Baviti se anrom (bilo) je mogue jedino u izgraenom po-jmovnom sistemu u kome su priroda i odnosi delova i celine definisani. Otome svedoe radovi Platona i Arsitela koji su, u okviru svojih filozofskih

Philologia Mediana

12

3 Language, Literature and Meaning, ed. John Odmark, Amsterdam 1980, 210. Videtii Hempfer, Klaus W. Gattungstheorie. Information und Synthese. Mnchen: Fink, 1973,16, 99-102.

refleksija, postavili temelje svim kasnijim genolokim prouavanjima. Iuitelj i uenik slagali su se da je anr (knjievnost) esencijalistike (sua-stvene) prirode, ali su se oko prirode sutine razilazili.

Platon je u skladu sa idealistikim eticizmom zastupao nomina-listiki koncept smatrajui da pojam postoji pre pojave. Pesnitvo je pode-lio na osnovu mimeze, tj. naina podraavanja u smislu prisustva ili od-sustva pripovedaa u tekstu,4 na jednostavno prianje (diegesis), gde pe-snik govori u svoje ime, poput ditiramba, isto podraavanje (mimesis),kojim se predstavlja govor nekog drugog, kao u tragediji i komediji, i pri-povedanje koje sjedinjuje ova dva naina, to karakterie ep. Etiki princippodele tie se didaktino-pedagokog kriterijuma i Platon izdvaja tekstovekoji su pozitivni i prihvatljivi u vaspitno-obrazovnom smislu, i one kojetreba izbegavati.5

Kljune Platonove postavke preuzima Aristotel, ali ih definie upotpuno drugaijem smislu u skladu sa svojim organistikim konceptom ishvatanjem da se pojam nalazi u pojavama. On zadrava mimezu kao kri-terijum klasifikacije, ali osim naina, uvodi jo dve kategorije: sredstva ipredmete. Time je omoguen dinamian model u kome podraavanje nijevie senka sveta ideja, ve proces ostvarivanja praslika svih pojava kojenose isti karakter.6 Ali, kako je knjievnost prevashodno namenjena pu-blici, odnosno kako se pojmovi nalaze u stvarima, to su i efekti koje ona iza-ziva, kao i sama sutina knjievnosti, psiholoke prirode nalaze se uoveku.7 Psiholoki, ili tanije recepcijski kriterijum doveo je do uvenedefinicije katarze i postao jednim od osnovnih inilaca u odreivanju pojmaanra: Jer ne treba od tragedije oekivati svako uivanje, nego samo onokoje je za nju osobito.8

Izdvajanjem naina, sredstava i predmeta podraavanja, te uzi-manjem u obzir efekata to tekstovi izazivaju kod publike, Aristotel je stvo-rio prvu celovitu anrovsku teoriju koja se nije zadravala samo na knji-

D. Milutinovi, anr pojam, istorija, teorija

13

4 Podela knjievnosti na osnovu prisustva/odsustva onog ko govori u tekstu upuuje nato da je subjekat iskazivanja najvaniji inilac knjievnog dela. Zato nikako ne sme da seprenebregne injenica da su tekstovi u antici prevashodno bili iskazivani, a ne itani.

5 Naglaavamo da je: Platonov odnos prema poeziji bio je dvostruk: kao filozof i poli-tiki utopista, on ju je svodio na obinu pedagoku meru a kao ovek svog vremena ipisac, on je eleo i predstavljao jednu novu i znaajnu razvojnu etapu poezije, etapu ukojoj ona uvire u filozofiju Kao filozof, on je eleo da zameni tragiki moral novim,sokratovskim; kao pisac, on je eleo da zameni poeziju filozofijom koja biu apsorbovalamnoge elemente poezije. Ali o tome on nije teoretisao. Anica Savi-Rebac, Antika es-tetika i nauka o knjievnosti, Beograd, 1955, str. 125

6 Aristotel zadrava Platonovo uenje o mimezi kao obliku predstavljanja i na taj nainiskljuuje tekstove koji ne predstavljaju, tj. liriku. Antika nije znala za lirsku poeziju, onae se ustaliti tek u renesansi i klasicizmu, iako su se aleksandrijski filolozi bavili ovim ob-likom, ali pre svega zadravajui se na muzikim i ritmikim naelima.

7 Podraavanje je oveku uroeno jo od detinjstva A kako nam je podraavanje odprirode dato, to isto vai i za oseanje harmonije i ritma. Aristotel, Poetika, prevod M.uri, Beograd, 2002, 61.

8 Ibid, 78

evnim tekstovima ve se bavila umetnou uopte9 i nastojala da utvrdirazlike izmeu umetnikih i neumetnikih tekstova.10

Platon i Aristotel, odnosno njihove esencijalistke postavke pred-stavljaju paradigmu svih kasnijih anrovskih prouavanja. Meutim, dvo-jica antikih filozofa nisu odredili samo paradigmatsku, ve su definisali isintagmatsku osu genolokih istraivanja bavei se trima iniocima knjie-vne komunikacije: autorom, tekstom i itaocem.

Kako bi smo saeli anrovksa shvatanja od antikih vremena dodanas, iskoristiemo Kunov model promena naunih paradigmi i svaku onnjih prikazati preko dominantnih pojmovnih sistema u okviru kojih se po-javlajuju i genoloke kategorije.11 Kun smatra da je moderna nauka odre-ena smenom dve paradigme: ptolomejske i galilejske. Ptolomejska fazazasnivala se na geocentrinom poimanju vasione, naspram galilejske kojaje polazila od toga da je Sunce u centaru. Meutim, ove dve paradigme nisudovoljne da predstave celokupnost naunih (r)evolucija. Poetkom dvade-setog veka pojavila se nova paradigma koja je odreena Ajnajnovom teo-rijom relativiteta. Ona dovodi u sumnju istinitost galilejske paradigme(njutnovske fizike) i naglaava ne samo da centar (kosmosa) ne postoji, vei da su imperativne kategorije ljudske egzistencije vreme i prostor, su-bjekt i objekt promenjive, relativne i zavisne od ugla posmatranja. Ajn-tajnova teorija relativiteta otvorila je nove mogunosti naunog razvoja ipreko postavki Norberta Vinera dovela do relativistike (informatike) pa-radigme u kojoj se trenutno nalazimo.12

Tri paradigme prirodnih nauka moemo iskoristiti prilikom pred-stavljanja teorija o anru, stim da ukazujemo da promene koje su se dea-vale u nauci o knjievnosti nisu vezane za isti period u kome su se odigralesmene u prirodnim naukama, to posebno vai za prve dve faze. Razloga

Philologia Mediana

14

9 Kada govori o razlikama po predmetima podraavanja i navodi kako umetnici po-draavaju ljude koji delaju i koji su bolji od nas ovakvih kakvi jesmo, ili gori ili namaslini, Aristotel navodi kao primer i slikare: To nalazimo kod slikara, jer je recimo Polig-not, na primer slikao bolje, Pauson gore, a Dionisije nama jednake ljude, Ibid, 59.

10 Re je o uvenoj razlici izmeu istorije i knjievnosti i davanju primata ovoj drugoj:istorija govori o onome to se dogodilo i stoga prikazuje pojedinano, za razliku od pes-nitva koje je filosofinije jer izlae ono to se moglo dogoditi i to je mogue po zakon-ima verovatnosti i nunosti. I upravo to prikazivanje opteg, ili paradigme, jeste sutinapoezije, a ne stihovna forma.

11 Tomas Kun, Struktura naunih revolucija, , Beograd,1974.

12 Maks Veber je relativizam savremenih nauka definisao krilaticom o oslobaanjusveta od zaaranosti i istakao: da su usled neprekidne promene saznajnih interesanemogui trajni modeli tumaenja; da na vrednovanje neprestano utiu razne vannaunekategorije kulturnog znaaja; naa saznanja o kulturnim fenomenima su samo parcijalna;perspektive tumaenja menjaju se vremenom; predmeti istraivanja daju elemente za kon-strukciju idealnog tipa te je time konstrukcija u isti mah i rekonstrukcija; ideja o vred-nosti ne moe biti uzeta iz same grae. (M. Weber, Gesammelte Aufstze zur Wissen-chaftslehre, Tbingen, 1976, 781.

je vie, a najvaniji je da se nauka o knjievnosti kao nauna disciplina re-lativno kasno formirala u odnosu na prirodne nauke te joj je trebalo vre-mena da uhvati korak sa njima. Kunov model nam zato slui kao metnoni-mija promena u shvatanju anrova.

Centar knjievne vasione ptolomejske paradigme jeste knjiga unjenom iskonskom znaenju biblije, pri emu se anrovi shvataju kao tran-scedentni i esencijalistiki fenomeni. Galilejsku fazu genolokih istraiva-nja odreuje delo, odnosno akcidencija i organistiki koncept, dok je u re-lativistikom razdoblju centar doveden u pitanje preko pojma tekstualno-sti i odreivanja anra kao funckionalne i kognitivne kategorije.

Ptolomejska paradigma obuhvata period od srednjeg pa sve dopolovine 18. veka. Prvo pitanje koje se namei tie se kriterijuma na osnovukoga smo srednji vek povezali sa razdobljem od renesanse do sredine 18.veka. U literaturi su ovi periodi ne samo izdovjeni ve i radikalno suprot-stvaljeni poto se navodi da sa renesansom poinje moderno doba koje upotpunosti izokree drutveni ivot i poimanje umetnosti srednjeg veka,naroito u smislu njenog izdvajanja od religije. To su injenice koje je ne-mogue pobiti. Ali, ako se zadrimo na sutinskim principima koji odreujushvatanja anrova, primetiemo da, bez obzira na sve razlike, kao zajedni-ke osobine moemo izdvojiti esencijalizam i transcedenciju. Esencijali-stiki koncept podrazumeva da se anrovi shvataju kao oblici koji otelo-tvoruju sutine (Istine), dok je transcedencija vezana za njihou prirodu iporeklo. U tom smislu anrovi su u osnovi metafore biblije i podrazume-vaju kanonizovan i dogmatini smisao koji se moe posmatrati iz nekolikoaspekata. Prvo, biblija znai da knjige, odnosno anrovi imaju jedan, je-dinstven, unapred zadat, neprikosnoven i nepromenjiv smisao u srednjemveku radi se o prosijavanju boanske omnipotencije, a od reneseanse je reo pribliavanju antikim uzorima, odnosno prirodi. Drugo, anrovi su zatoslike koje govore i to govorom koji je odreen i poseban za svaku priliku.Tree, to je mogue jedino ako se sadrina saobrazi apriornoj formi, odno-sno retorikim sredstvima koja treba da dovedu do eljenih efekata. etvrto,anrovi su bili poput knjiga na policama, oni ne samo da su podrazume-vali aprioran smisao, ve meu njima nije moglo da doe ni do ukrtanja.Shvatanja u smislu kontinuiteta ili razvoja nisu postajala, ve se sve svodilona uticaje i slinosti: to je pribliavanje uzoru bilo uoljivije, kako u po-gledu sadraja, tako i po pitanju forme, to je knjiga bila uspelija. Peto, kon-kretni pojavni oblici neprestano su dovodili u pitanje navedena poimanja teje postojala stalna potreba njihove odbrane i dokazivanja (doba poetika).

U drugoj polovini XVIII veka knjievna istraivanja dobijaju sa-svim nov pravac. Tada se desio prelaz iz aristokratske u graansku kulturukoji je uslovio naputanje klasicistike pseudoaristotelovske poetike za-snovane na kartezijanskim venim zakonima prirode, razuma i lepote.Nov nain promiljanja o knjievnosti zasnovan je na trima pretpostav-


15

kama: na idealu slobodne stvaralake linosti koja ne priznaje zadata pra-vila, na dinaminom konceptu umetnikog dela kao autonomnog orga-nizma, a ne ogledala pred licem prirode, i na svesti o istoriji kao beskona-nom kretanju i stalnoj promeni vrednosti.13 Odbacivanjem ideje o knjie-vnosti kao umeu zasnovanom na racionalno izvedenim zakonima razumai lepote, u prvi plan istupa teza da je knjievnost izraz individualnog sub-jekta, ne pribliavanje idealnoj formi, ve spontana forma samoizraavanja.

U ovom periodu genoloka istraivanja odreuje paradigma dela.Nasuprot knjige karakteristine za prethodno razdoblje u kome se najviepanje poklanjalo retorikom aspektu knjievnog ostvarenja, a anrovi sushvatani u smislu formi to otelotvoruju transcedentne modele, genologijadela transcedenciju zamenjuje akcidencijom, a potragu za uzorima ontolo-kim problemima. Organistika koncepcija dela14 objedinjuje dva navedenafenomena pa se u jednom sluaju, organsko vezuje za bioloko, tanije mor-foloko jer je delo priroda, dok se u drugom shvata ontoloki poto jepriroda oduhovljena. To je uslovilo da se anrovi posmatraju kako u meu-sobnoj tako i u interakciji sa svojim okruenjem i promenama koje suuslovljene protokom vremena. Zato poimanje knjievnih rodova kao pri-rodnih i/ili istorijskih kategorija obeleava teorije galilejske paradigme.15

U okviru istorijskih interpretacija knjievnosti/anrova galilejskeparadigme mogue je primetiti dve struje. Na jednoj strani nalaze se idea-listike, spekulativne teorije koje u istoriji vide razliite naine ispoljava-nja bitnosti, tj. duha, dok su na drugoj one koje istoriju shvataju u smslutradicije i neprestanih drutvenih promena i principa stvaranja.

Najvanija teorija o anrovima koja spaja istorijsku sa filozof-

Philologia Mediana

16

13 Zdenko Lei, Razvoj knjievnokritike svesti, Moderna tumaenja kjievnosti,Sarajevo, 1981, 7.

14 Razmiljajui o odnosu prirode i umetnosti, koji se u klasicizmu svodio na imitira-nje, Gete je smatrao da priroda prua temu i predmete koje treba izloiti, a pesnik naosnovu toga oblikuje oduhovljenu celinu. im se umetnik lati predmeta iz prirode, on viene pripada prirodi, ve postaje zaseban svet, druga oduhovljena priroda. U tom smisluumetniko delo je autonomno u odnosu na prirodu i ima svoje vlastite zakonitosti, ali jeistovremeno i u neprestanoj korespodenciji s prirodom, jer kroz proces simbolizacije po-staje njena osmiljena forma. Simbolizacija najjasnije istie razliku izmeu esencijalisti-ke i organistike koncepcije, jer, po Geteu istinska simbolika je kada pojedinanoreprezentuje opte, ne kao san ili sena, ve kao ivo trenutno otkrivanje nedokuivog.Johan Volfgang Gete, Prirodni oblici poezije, preveo Milo orevi, u Petar Milosavl-jevi, Teorijska misao o knjievnosti, Novi Sad, 1991, 183.

15 Najpoznatiji primer povezivanja biologije i genologije formulisao je FerdinandBrinetjer (Evolicija pesnikih anrova, 1890). Koristei evolucionistiki obrazac arlsaDarvina (O poreklu vrsta (1859)), on je poao od pretpostavke da se knjievni rodovi po-naaju poput konkretnih individua. Zato je njihov razvoj objanjavao kao bioloki procesnapominjui da je re o fenomenima koji se raaju, imaju svoju mladost i doba zrelosti,nakon ega opadaju i umiru. Kao i jedinke, i rodovi se bore izmeu sebe koji e od njihnadjaati. Ipak, Brinetjerov koncept iskljuuje pojam napretka jer se anr posmatra kao in-dividualna a ne kategorija vrste (to je karakteristika evolucionizma). Time je modifiko-van bioloki model, a anr sveden na jedinku ija je sudbina da se raa, raste, ostvari sebeu zrelom dobu, ostari i umre.

skom interpretacijom i projektuje je na knjievne tekstove pripada Hegelu.Njegova estetika konano utvruje pojmove o trima knjievnim rodovimakao i veini vrsta, i predstavlja temelj galilejske paradigme. On smatra dase osnov za klasifikaciju poetskih vrsta mora izvesti iz opteg pojma oumetnikom izlaganju, jer kao umetnost poezija ne raspolae nekim mate-rijalom koji bi svojom jednostranou uputio iskljuivo na jedan nain izvo-enja njenih dela. Preko Fihteovih postavki, Hegel uklapa trojni modelknjievnih rodova u dijalektiko trojstvo teze, antiteze i sinteze, s jednestrane, i trojstvo simboline, klasine i romantine umetnosti,16 s drugestrane. Epika se izdvaja kao objektivna forma pesnitva usmerena na tota-litet spo-ljanjih pojava, lirika je subjektivna forma kojoj je predmet u unu-tranjem svetu onoga koji posmatra i osea, a drama povezuje obe forme,kako su-bjektivnu tako i objektivnu, u nov totalitet u kome je primetan istotoliko objektivan razvoj koliko i nastanak tog razvoja iz unutraenjg svetajedinke. Zato je dramsko delo kao sinteza ujedno i vii i znaajniji rod jerpovezuje kroz razvoj radnje objektivno dogaanje sa ovekovim subjek-tivnim namerama.17 Meutim, u sklopu tri faze istorijskog razvoja, dramastoji na sredini epika se smeta u simbolinu, drama u klasinu, a lirikau romantinu fazu. Na taj nain drama zauzima dvosmisleni odnos premaepu i lirici: dijalektiki, u kome im je nadreena, i istorijski, gde dolazinakon epa i prethodi lirici.18

Aleksandar Veselovski predstavlja suprotni tabor u istorijskom


17

16 Do pojmova o trima fazama kroz koje umetnost prolazi, Hegel je doao preko odnosaunutranjeg znaenja (ideje) i spoljanjeg oblika (forme). U simbolinoj fazi duh se samonasluuje u formi, u klasinoj su duh i njegovo ispoljavanje usklaeni, dok u romantinojprimat ima ideja nad formom.

17 Ovakav koncept javlja se jo kod A. V. legela koji takoe polazi od fihteovskesheme teza antiteza sinteza i epici pripisuje istu objektivnost ljudskog duha, liricisubjektivnost, a drami proimanje ovih dvaju principa. Zapravo, on u Predavanjima odramskoj knjievnosti za kriterijum genolokom razvrstavanja uzima vrstu emociju, teepiku izdvaja po pribranosti, liriku kao u jeziku ostvaren izraz emocije, a dramu kao spojpribranog espokog iskazivanja i lirske uzbuenosti. Treba pomenuti i an Pol Rihatera,koji relaciju lirika-epika-drama posmatra sa aspekta vremena (i prolost povezuje sa epom(ta se dogodilo), sadanjost sa lirikom (ta se dogaa), a budunost sa dramom (ta e sedogoditi)), i elinga, koji rodove definie preko odnosa konanog (subjektove svesti) ibeskonanog (objektivnog sveta) lirika predstavlja efemerni svet subjektove svesti, epikaostvaruje ravnosteu izmeu konanog (subjektivnog) i beskonanog (objektinvog, venoporeklo sveta), drama objedinjuje konano i beskonano, ali tek poto ih je prikazala usukobu.

18 Vilhelm Diltaj umetnost takoe shvata kao emenaciju ljudskog duha. Po njemu, op-teljudski duh ispoljava se kroz istoriju uvek na nov nain, pa se moe razumeti proua-vanjem promena u istorijskom ivotu ljudi: njegovo neponovljivo oitavanje uoava sejedino prouavanjem ukupne duhovne i umetnike delatnosti u datoj eposi. Diltaj prviuvodi pojam epohe ili perioda kao jedinstvene cline iji je unutranji stoer istorijski spe-cifino ispoljen duh. Prouavanje duha ne moe se zasnivati na principima prirodnih naukajer knjievnost predstavlja emanaciju duhovnog ivota i razvija se kroz sukobljavanja ideja.Zato on veliki znaaj poklanja doivljavanju knjievnog dela smatrajui da se pojave mogurazumeti i tumaiti jedino ako se doive. Svako literarno delo je fiksirana mani-festacija i-votnih pojava, a hermeneutika je umetnost tumaenja pojedinog dela koja ukazujena to ta

formulisanju pojma anra jer u svojim istraivanjima nastoji da ukine spe-kulativne teorije kako bi se sutina poezije pojavila iz njene istorije.19 Toje mogue jedino ako se epika, lirika i drama posmatraju u kontekstu indi-vidualnih psiholokih (pesnikih) karakteristika, knjievne tradicije i drut-venih momenata.20 Psiholoke karakteristike pesnika nemaju veze satajnama linog stvaranja. Re je o injenici da je pesnik vezan materija-lom dobijenim u nasledstvo od prethodnih vremena, te je njegovo ishodi-te ve dato onim to je uraeno pre njega. Svaki pesnik stupa u oblastgotove pesnike rei, on je interesovanjem vezan za poznate siee, ulazi ukolotrag pesnike mode i javlja se u ono vreme kad je razvijen ovaj ili onajpesniki rod. Da bi se odredio stepen pesnikove individualnosti, mora seprethodno propratiti istorija onog ime on barata u svom stvaralatvu, tj.treba prouiti istoriju pesnikog jezika, stila, knjievnih siea i zavriti pi-tanjem o istorijskom redosledu pesnikih rodova, njihovoj zakonitosti i vezisa drutveno-istorijskim razvitkom.

Teorija Aleksandra Veselovskog, uvodei pojmove istorijske poe-tike i sinkretizma, odbacuje statian pristup knjievnim rodovima koji je ka-rakterisao posthegelovsku estetiku nastojei da otkrije kako se rodovipreobravaju kroz istoriju proizilazei jedan iz drugoga u dugom lancu isto-rijskih transformacija. Takoe, Veselovski pobija i relativistiki pristupanru karakteristian za pozitivizam po kome su promene u oblicima stva-ranja tumaene prostim delovanjem izmenjenih uslova ivota: U knjie-vnosti se nov sadraj... koji pridolazi sa svakim novim pokoljenjem,utiskuje u stare obrasce, te forme nunosti u koje se neizbeno izlio savprethodni razvoj.21 Istiui injenicu da se novo u knjievnosti ne raauporedo sa starim, ve u njemu samom i da iz njega izrasta, Veselovski na-govetava poimanje anra koje e obeleiti relativistiku paradigmu.

Poetak relativistike (informatike) paradigme vezan je za prve

Philologia Mediana

18

je ivot i ta je istorija. Hermeneutika je posluila i Emilu tajgeru u pokuaju da prvina-pravi razliku izmeu lirike, epike i drame, s jedne, i lirskog, epskog i dramskog (ili boljedramatinog) s druge strane. On smatra da knjievni rodovi imaju najvii ontoloki znaajjer se povezuju sa tri vremenske dimenzije, lirika sa sadanjou, epika sa prolou, adrama sa budunou, i preko njih sa tri fundamentalne mogunosti ovekovog posto-janja: da kroz liriku svet unese u sebe kako bi u seanju ponovo oiveo isto raspoloenje oseanje; da kroz epiku predoi u slikama svet kakav je bio predstavljanje, i da krozdramu u svojim oekivanjima koncipira neku buduu sliku sveta dokazivanje. Ipak, knji-evni rod je zbirni pojam koji se kroz istoriju neprestano menja i koji je nuno podloanmenjanju. Nasuprot tome, ideje lirskog, (epskog i dramatinog)2 su nepokolebljive, nisuizvedene na osnovu seanja na sve postojee tekstualne oblike, a pogotovo ne na osnovujednog teksta, poto su tekstovi individualne realnosti i pripadaju promenjivom svetu is-torije.

19 U tom smislu Veselovski odbacije dijalektiko Hegelovo prvenstvo drame nad liri-kom i epikom, i navodi da se knjievnost razvijala od sinkretizma, preko epa, lirike, dramedo romana i savremene poezije. A.Veselovski, Istorijska poetika, Beograd, 2005, 65.

20 Ove tri kategorije nedvosmisleno upuuju na uvenu Tenovu trijadu rasa, sredina,momenat.

21 A.Veselovski, Istorijska poetika, Beograd, 2005, 543.

decenije dvadesetog veka kada se, gotovo istovremeno, pojavljuju dve teo-rije strukturalizam Ferdinadna de Sosira i ruski formalizam. One e uslo-viti naputanje koncepta dela koje je odreivalo galilejsku paradigmu ukorist tekstualnosti to je dovelo do poimanja anra kao funkcionalne ka-tegorije.

Sosir je svojim dihotomijama (oznaka/oznaeno, jezik/govor, sin-tagma-tska/paradigmatska osa, sinhronija/dijahronija,) postavio temeljestrukturalistikih prouavanja koje su u knjievnosti nadogradili ruski for-malisti. Oni uvode u genologiju pojam niza preko koga je dinamiziranoshvatanje o rodovima i vrstama. Po formalistima, niz pojava ne samo tomoe dati jedinstven smisao ve se ova celovitost, shvaena kako sistem,takoe i kree. Kretanje je uslovljeno time to se pojave unutar sistemamenjaju, pri emu odravaju svoj meusobni odnos. Kada se odnosi meupojavama znaajnije poremete, dolazi i do rastvaranja sistema. Knjievnianr se nikad ne ostvaruje na nain koji pravila predviaju, jer re je o sis-temu koji se neprekidno menja i u kome su ogreenja o pravila isto tolikokarakteristina koliko i sluajevi njihovog potvrivanja.Zato formalisti radiopisivanja dinaminog sistema anrova govore o dominantama od odluu-jueg znaaja za sistem, o intenciji i o usmerenosti.

Usmerenost je korelativnost izmeu teksta i anrovskog sistemaepohe, neka vrsta autofunkcije u okviru anrovskog sistema.22 Poto serodovi ne preobraavaju samo u dijahroniji, kroz odreeni vremenski pe-riod, ve se menjaju i njihovi uzajamni odnosi u sinhroniji, u horizontalnojravni, u sistemu date literarne epohe, dominanta je onaj anr to u eposi za-uzima glavno mesto u hijerarhiji anrova, ali i neki od tradicionalnih an-rova koji je s obzirom na izmenjenu osnovnu intenciju ili usmerenostpretrpeo preobraaj svoje strukture. Knjievni rod ine dela sa identinimdominantama, odnosno uporedivim, slinim konstrukcijskim naelima. Pritom, knjievni rod je kategorija koja se neprestano moe menjati u estet-skom vrednovanju u novoj interpretaciji.

U doba raspadanja nekog anra on se iz sredita seli na periferiju,a na njegovo mesto, od nebitnih knjievnih sitnica i iz zabaenih delova dotada skrajnute knjievnosti, izbija u srediete nova pojava. Ovakve pro-mene ukazuju na to da se svojstva knjievnosti (intencije) koje u odree-nom trenutku deluju primarnim, neprestano menjaju i da nisu ograniene nasamu knjievnost. Za knjievno delo bitno je konstrukcijsko naelo kojese primenjuje na grau pa Tinjanov zakljuuje da je sutina nove forme unovom naelu konstrukcije, u novom odnosu izmeu konstrukcijskog fak-


19

22 Formalisti razlikuju autofunkcije kao povezanost jednog elementa dela sa slinim ele-mentima drugih dela, to predstavlja konstrukcijsku funkciju datog elementa, i sinfunkciju,tj. povezanost jednog s drugim elementima date strukture. Otuda proizilazi da isti elementmoe imati razliite funkcije u razliitim strukturama.

tora i potinjene grae.23

Tako su formalisti objedinili dijahroniju i sinhroniju, i pokazalida se anrovi ne preobraavaju iskljuivo po nekoj vremenskoj vertikalive da menjaju svoj uzajamni odnos i unutar odreenih horizontalnih pre-seka ove vertikale. Govorei o nizovima kuture, od kojih je jedan i knjiev-nost, i insistirajui na njihovoj meusobnoj povezanosti i zavisnosti, oni suotvorili mogunost i ka sociolokim, a ne samo stilistikim prouavanjima,jer upravo je kontekst taj koji uslovljava promene znaenja, tj. da fiksiranajezika struktura (tekst) menja svoje smislove u zavisnosti od vremena iprostora u kojima se ostvaruje. Zato predmet prouavanja knjievnosti odformalizma postaje odnos znaenja i nain njegovih izgraivanja, a ne te-matika knjievnih tekstova.

Formalisti se smatraju i utemeljivaima semiotikih istraivanjakoja svoju konkretnu artikulaciju dobijaju u Pirsovoj i Morisovoj teoriji(Osnovne teorije o znacima, 1939). Nasuprot Sosriru koji je u centarprouavanja postavio znak, Pirs i Moris bave se problemom semiosisa procesom upotrebe ma kog znaka, tj. znakovnog dogaanja.24 Semiosis onidele na tri inioca: znak, referent (predmet na koji se znak odnosi), inter-pretator. Odnosi meu ovim iniocima mogu biti trojaki: sintaksiki (odnosizmeu samih znakova), semantiki (odnos znaka i njegovog referenta) ipragmatini (odnos izmeu znaka i njegovog korisnika). Za semiotikoprouavanje knjievnosti najvanija je postavka da je tekst ne samo kom-binacija znakova, kako je Sosir smatrao, ve i znak koji je odreen sinta-ksikim, semantikim i pragmatinim karakteristikama.25 Time su semioti-ari redefinisali pojam knjievne komunikacije koji je u galilejskom pe-riodu poivao na trijadi pisac delo italac, govorei o trima dimenzija-ma: sintaksikoj (odnos izmeu elemenata teksta kao i tekstova u sinhronijii dijahroniji), semantikoj (odnos teksta prema stvarnosti, referentu) i prag-matinoj (odnos izmeu interpretatora (autora, itaoca) i teksta).

Semiotiari su znaajni i po bitno drugaijem odnosu prema anrui njegovim matricama i konvencijama. U tom smislu posebno se izdvajaJuri Lotman i njegovo razlikovanje estetike istovetnosti i estetike suprot-

Philologia Mediana

20

23 Zato Tinjanov smatra da se prilikom definisanja anra moraju uzimati u obzirfunckije, a ne drugorazredne karakteristike kao to je, na primer, duina dela (Knjievnainjenica, 1924)

24 Proces u kome neka ulima dostupna jedinica slui da uputi na neto izvan sebe ne-kome ko je u stanju da ta dva momenta povee.

25 Treba istai i to da se Moris zalagao da semiotika postane organon (instrument) imetodologija svih nauka. Zato ona mora da zadovolji osnovnu epistemoloku pretpost-avku metajezinost, tj. mora da koristi u svojim opisima terminoloku leksiku. Ovo jeneposredno uticalo na shvatanja Riardsa i Odgena, odnosno Stefanije Skvarinske. Mo-risova odnos prema semiozi kao organonu nauka, ukoliko se uporedi sa Hegelovom kon-cepocijom koja je u sistemskim pojmovima roda, smatrajui ih duhovnim oruem istorijejer prikazuju odreene faze razvoja, videla to isto, na najbolji nain ilustuje razlike gali-lejske i relativistike paradigme.

nosti . Ukazujui da je tekst nerazdvojiv od svog okruenja, on insistira daisti u toku istorijskog postojanja ili prelaskom iz jednog u drugi kulturnikontekst moe doiveti preraspodelu funkcija i promenu anra. Sam au-torski izbor anra u startu je uvek informativan, jer svaki izbor prenosi nekuinformaciju, pri emu se podrazumeva i da italac oekuje signale kojiupuuju na izabrane norme.26

Zato Lotman smatra da je umesno da se uvede pojam od-nosa stvarne strukture dela (stvarnog koda) prema strukturi koju slualacoekuje.27 Upotrebljavajui pojam funkcionalne korelativnosti on deliknjievnost na dve vrste:

Prvu vrstu ine umetnike pojave ije su strukture unapred datei sluaoevo oekivanje opravdava celo ustrojstvo dela. U istoriji umetnostisveta, ako uzmemo svu njenu istorijsku irinu, umetniki sistemi koji es-tetsku vrednost vezuju za originalnost pre predstavljaju izuzetak nego pra-vilo. Folklor svih naroda, srednjovekovna umetnost, koja predstavlja ne-izbenu svetsko-istorijsku etapu, commedia dellarte, klasicizam to je ne-potpun spisak umetnikih sistema koji su vrednost dela merili uvanjemodreenih pravila a ne njihovim ruenjem. Pravila izbora leksike, pravila iz-gradnje metafore, ritual pripovedanja, strogo odreene i unapred sluaocupoznate mogunosti siejnih sprega, loci communi celi odlomci oka-menjenog teksta obrazuju potpuno osoben umetniki sistem. Pri tome je,to je naroito vano, slualac snabdeven ne samo odbirom mogunosti negoi u parovima njemu suprotstavljenim odbirom nemogunosti za svaki nivoumetnike konstrukcije. Ruenje strukture koju slualac oekuje i do kogabi dolo ako bi autor izabrao nemoguu, sa gledita pravila koda, situa-ciju, pri datom sistemu umetnikog vaspitavanja izazvalo bi predstavu oniskom kvalitetu dela, o autorovoj nevetini, neznanju ili ak bogohulnostii grenoj drskosti.

U osnovi umetnikog sistema ovog tipa lei zbir principa koji semoe odrediti kao estetika istovetnosti. Ona se zasniva na potpunom pois-toveivanju slikanih ivotnih pojava sa auditoriju ve poznatim modelima-klieima koji su uli u sistem pravila. Kliei u umetnosti to nisu peo-rativne rei, nego odreena pojava koja je negativna samo iz izvesnih isto-rijskih i strukturalnih aspekata. Stereotipi (kliei) svesti imaju znaajnuulogu u procesu spoznaje i ire u procesu predavanja informacija. Gno-seoloka priroda estetike istovetnosti sastoji se u tome to se raznolike ivo-tne pojave spoznaju putem njihovog izjednaavanja sa odreenim lo-gikim modelima. Pri tome umetnik svesno odbacuje kao nesuastveno sveono to ini individualnu osobenost pojave, izjednaavajui pojavu sa nje-nom sutinom, a sutinu sa jednim od gotovih gnoseolokih modela kojim


21

26 Norbert Viner, Kibernetika i drutvo, Beograd, 1964.27 J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike, Sarajevo, 1970, str. 244.

raspolae. Umetnost ovog tipa je uvek umetnost generalizacije, uzdizanjado apstraktnog. To je umetnost poistoveivanja.28

Uvoenjem pojma estetike istovetnosti ili monotonih nizova, prin-cip novine, originalnosti i lino-individualnog stvaralakog naela, pre-stali su da suvereno vladaju knjievnom teorijom. Estetika istovetnosti uprednji plan stavlja formule, topoe i kanonizovane postupke, nasuprot este-tici suprotnosti koja insistira na individualnom i originalnom, onom to jeteko predvidljivo. Ali, jednolikost na jednom polu istovetnosti kompen-zuje se najneobuzdanijom raznolikou na drugom polu. Nije sluajno tonajtipiniji oblici ispoljavanja estetike istovetnosti, mada na jednom poluistiu okamenele sisteme likova, siejnih shema i drugih strukturnih ele-menata, na drugom polu istiu toliko fluidan i toliko nestalan oblik umet-nikog stvaranja kao to je improvizacija.29 Takvo poimanje estetikeistovetnosti omoguilo je Lotmanu da pokae kako je anrovska shemati-zovanosti usko povezana sa gnoseolokim i kognitivnim kategorijama.

Na osnovu ovakvih postavki konstituisana je nova poetika kojapolazi od toga da se estetska injenica ne moe samostalno razmatrati, vejedino preko odnosa sa drugim slinim injenicama. Odnos meu injeni-cama nije mehaniki ni linaran, ve sistem korelacija: u njemu svaka inje-nica predstavlja niz funkcionalnih preseka. To znai da je knjievnainjenica zapravo snop odnosa prema sistemu u kome se posmatra. Nainna koji je sistem organizovan, njegov unutranji poredak je struktura.

Strukturalno porouavanje podrazumeva da je svaki tekst sistemiji su elementi organizovani na dijalektikom principu jedinstva suprot-nosti knjievni tekstovi proeti su protivrenostima koje se prevladavaju.Poto je tekst dijalektiki organizovana celina, strukturu njegovog smislatreba traiti u unutranjem funkcionisanju. Dakle, nauka o knjievnosti sebavi naelima po kojima funkcionie knjievni sistem.

Strukturalizam i semiologija su tako otvorili nove mogunostiprouavanja knjievnosti koje se mogu svesti na tri dominantna smera ko-jima je nauka o knjievnosti, pa i genologija, krenula u relativistikoj pa-radigmi. Prvo, knjievnost se posmatra kroz pojam tekstualnosti, drugo,analizira se itaoeva uloga u proizvodnji znaenja i tree, prouava se uti-

Philologia Mediana

22

28 Ibid, str. 224-226. Estetika istovetnosti omoguila je Umbertu Eku izdvajanje seri-jalnosti za jednu od bitnih pokazatelja moderne estetike. On razlikuje etiri tipa serijalnosti:ritejk (the retake) obuhvata nastavak (the sequal) kao i prethodnik (the prequel) i pri-kazuje ta se desilo sa avanturama i poznatim junakom posle ili pre epizode iz koje potie,rimejk (the remake) novo, ponovno prianje stare prie, serije poivaju na istoj nara-tivnoj matrici koja obuhvata niz glavnih i sporednih likova; sage prate aktivnost porodicetokm razliitih vremena. Zato se kao kriterijum modernog koncepta estetske vrednosti (iliestetike serijalnosti) izdvajaju dva uslova koji tekst mora ispuniti: 1) mora uspostaviti di-jalektiko jedinostvo izmeu novog i poznatog, tj. sheme i inovacije; 2) dijalektika morabiti identifikovana od konzumenta koji treba ne samo da uhvati sadraj poruke, ve i daprepozna naine na koji poruke prenosi sadraje. (Innovation and Repetition: BetweenModern and Post-Modern Aesthetics Daedalus magazine, Fall 1985, 174, 175).

29 J. Lotman, Struktura umetnikog teksta, Beograd, 1976, 371.

caj konteksta.Najuoljivije razlike izmeu galilejske i relativistie paradigme

tiu se promene objekta istraivanja, odnosno naputanja pojma dela u ko-rist pojma teksta. Rolan Bart30 je navedenu smenu najbolje ilustrovao. Ponjemu, delo je suspstancija koja zauzima deo prostora knjiga (npr, u bi-blioteci), a tekst je metodoloko podruje. Delo se moe drati u rukama,tekst je sadran u jeziku, on egzistira samo u pokretu govora (ili jo bolje,to je tekst zato to zna za sebe da je tekst) i doivljava se samo u delatno-sti proizvodnje. Tekst nije produkt pisca ja koje pie, on nikad nije vieod papirnog ja, ne nastaje u procesu pisanja, ve kroz itanje, potronjukoja je u sutini poigravanje tekstom. Delo shvaeno, zapaeno i prih-vaeno u svojoj integralnoj simbolikoj prirodi je tekst iji je konstitutivnipokret u tome da prolazi kroz delo ili dela. Tekst se ne zaustavlja na (do-broj) Knjievnosti; on ne moe biti sadran u hijerarhiji, ak ni u jedno-stavnoj podeli knjievnih rodova. Ono to sainjava tekst je njegovasubverzivna mo u pogledu starih klasifikacija. Delo je zatvoreno na oz-naenom, tekst primenjuje beskonano odlaganje oznaenog, on se dogaa:njegovo podruje je podruje oznaitelja. Logika koja upravlja tekstom nijesveobuhvatna (definicijska, ono to delo znai) nego metonimijska. Tekstje pluralan, i to ne samu u smislu da ima vie znaenja, nego da postiemnotvo znaenja. Konani pristup tekstu proizilazi i zasniva se na uiva-nju, na hedonistikoj estetici.

Ovakvo poimanje teksta suprotstavlja se tradicionalnom pojmudela koji svoje jedinstvo duguje spoljanjim izvorima ili autoritetima piscu, svetu, anru, situaciji i sl. Tekst je, naprotiv, u svojoj koherencijioslonjen iskljuivo na konvertibilan skup pravila koje deli sa drugim tek-stovima. Priroda tih pravila odreuje se na osnovu sintaksike, semantikei pragmatine prirode teksta. Sintaksiki aspekt podrazumeva da su pravilafunkcionisanja teksta objedinjena u njegovoj dubinskoj, generativnoj struk-turi. Semtantiki pristup specifinost tekstova vidi u stvaranju koherentnihsmislova pomou rekurentnih (povratnih) nizova koji otvaraju popreneizotopije,31 dok se u pragmatinom smislu tekst posmatra u odnos sa zna-kovnim sistemima, odnosno praksama itavog polja kulture u kojoj nastaje.

Naglaavanjem injenice da pojam anra (knjievnosti) ne zavisi samood osobina tekstova, ve prevashodno od njihovih meusobnih odnosa, na-mesto teksta, junak nauke o knjievnosti (u takozvanoj poststrukturalisti-koj fazi) postaje tekstualnost.

anrovi su u galilejskoj paradigmi shvatani kao unutranje forme,


23

30 Roland Barthes, Od dijela do teksta, u Miroslav Beker (ur.), Suvremene knjievneteorije, Zagreb, 1986, str. 181-186.

31 Pod izotopijom se podrazumeva prikupljanje, saimanje znaenja, naelo slinostineslinih jedinica, odnosno postojanje dvaju ili nekoliko sema (minimalnih jedinica zna-enja) zajednikih dvama suprotstavljenim segmentima. (Greimas, A. J, Semantique struc-turale : recherche de methode, Paris, 1966, 125).

esencije (sutine) iz kojih se dela izvode. Po ovim stavovima, knjievnodelo sa svojim znaenjem i formom organski je proizalo iz svog generi-kog centra. To je dovelo do Geteovog stava o trima prirodnim formamapoezije i uslovilo da metafizike kategorije vladaju anrovskim teorijama.Teoretiari su pokuavali da odrede esenciju pojedinih anrova preko ka-tegorija kao to su subjekt, objekt, vreme ili mesto podrazumevajui da jeliterarni diskurs, odreen estetskim, imaginativnim i drugim unutranjimkarakteristikama, razdvojen u tri tipa liriku, epiku i dramu i da se samoona dela koja pripadaju nekom od navedenih tipova mogu se smatratiknjievnim. Odnos izmeu konkretnog teksta prema anru i knjievnostisvodio se na hijerarhijske odnose: delo pripada knjievnoj vrsti ili anru,koji je jedan od tri prirodne forme (roda), a sam rod je neophodni deoknjievnosti.

Dok je esencijalizam organistikih teorija insistirao da indivi-dualni fenomeni (konkretni tekstovi) imaju apriornu sutinu koja odreujenjihov identitet u okviru neke od kategorija generalizacije (kao to je knjie-vna vrsta), antiesencijalizam relativistike paradigme tvrdi da su fenomeniknjievnosti neodredivi, bez stabilnog sadraja, i kao zasebni objekti, nepredstavljaju ili ilustuju ijedan tip. Sa jedne strane, identitet knjievnih tek-stova zavisi od njihove veze sa drugim ekvivalentnim fenomenima, tj.poiva na sistemu razlika, i sa druge, on je odreen posmatraevom socio-kulturnom, kognitivnom i psiho-ideolokom perspektivom, kao i istorijskiusloveljnoj ulozi koju tekst igra u datoj kulturi. Ni knjievnost ni anrovizato nisu kategorije sa permanentom i nepromenjivom esencijom.

ezdesetih godina prolog veka otpor prema esencijalizmu, ilimetafizici prisustva po Deridi, doveo je do koncepta intertekstualnosti ikritikog poimanja da je knjievnost institucija, odnosno fikcija ideologijesrednje klase.32 Sam pojam interetkstualnosti potie od Julie Kristeve.33

Ona polazi od Bahtinovog pojma dijalogizma i povezuje ga sa istorijskim,

Philologia Mediana

24

32 Videti: M. Juvan, Intertekstualnost, Ljubljana, 2000. 52, 92-104, 117-3833 Sem Kristevine, jedna od najpoznatijih teorija intetekstualnisti pripada . enetu. U

Uvodu u arhitekst, kao i u Palimsestu on pokuava da uspostavi jednu drugaiju teorijuanrova: Predmet poetike nije tekst nego arhitekst, to jest skup optih i transcendentih ka-tegorija tipova govora, naina kazivanja, knjievni anrovi itd. kojima pripada svakipojedinani tekst. Odnose izmeu tekstova on odreuje kao transtekstualnost (arhitek-stualnost); paratekstualnost je odnos teksta prema njegovom spoljnom kontekstu naslov,predgovor); intertekstualnost predstavlja prisustvo jednog teksta u drugom u vidu citata,aluzija i sl, drugim reima odnos izmeu intratekstova; hipertekstualnost podrazumevapodraavanja i obradu dva teksta ili teksta i nekog stila); metatekstualnost je odnos tekstai komentara tog teksta. Nije zgoreg pomenuti i teoriju intertekstualnosti Miela Rifatera(Michael Riffaterr). Po njemu intertekstualnost je modalitet percepcije, odgonetanje tek-sta koje vri italac identifikujui strukture kojima tekst duguje svoja umetnika svojstva.Intertekst u pravom smislu je korpus tekstova koje italac moe osnovano povezati sa tek-stom pred svojim oima, tj. to su tekstovi na koje se podsetio preko onoga to ita. Rifaterizdvaja tri tipa intertekstualnosti: komplametarni, posredovani i intratekstualni tip.

drutvenim i politikim elementima subjekta to pie/ita istiui logikurazlike koja treba da zameni supstancu ili esenciju vezama izmeu eleme-nata.34

Intertekstualnost, zajedno sa povezanim konceptima pisanja ilioznaavajue prakse predstavljena je u kontekstu razbijanja nekad ho-mogenog koncepta knjievnosti. Tako, na primer, francuski teoretiariknjievnost prevode u funkcionalni pluralitet knjievnost,35 ili u potpunostizanemaruju njene konture u anarhinoj heteroglosiji. Granica izmeu es-tetsko-artistikih i drugih anrova u simbolinoj razmeni nije vie unapreddata, ve suprotno ona je drutveno iskonstruisana u okvirima institu-cionalizovanih praksi, kao to su kolski sistem, knjievna istorija i iz-davatvo. Iako je u poetku smatrano da pojam anra sadri vie supstanceod knjievnosti, ubrzo je pokazano da on nije nita drugo do mrea inter-tekstualnih i transtekstualnih veza. Ipak, nije samo intertekstalnost figuri-rala kao interpretativni okvir koji se suprotstavljao genolokim shvatanji-ma elite jer su genoloke postavke doprinele objanjenju fenomena inter-tesktualnosti. Dolo se do svesti da anrovski identitet zavisi upravo od in-tertekstualnosti koja joj je u osnovi, i koja omoguava itaocu da je shvatikao jasni izraz pieve komunikativne strategije.36 Obeleena, eksplicitnaintertekstualnost odreuje se kao citatnost, a anrovi koji od nje zavise suparodija, travestija, burleska, pasti, kola, parafraza, varijacija, imitacija,nastavak, interpretacija itd.37

anrovi koji poivaju na citatnosti funkcioniu kao i obini an-rovi, iako ih je mogue shvatiti i poput njihovih modulacija, tj. parodija.Meutim, svaki tekst moe da se shvati kao parodija, bez obzira na to kakvesu njegove karakteristike. To je otuda to tekstovi koji se odreuju kao pa-rodini zapravo upuuju na svoje predtekstove i kroz parodiranje njihovihosobina izlau slinu intertekstualnu sintaksu ili semantiku; oni takoeimaju slinu komunikativnu funkciju, tj. pragmatiku. Parodije su zaslunei jer se preko njih jasnije percepriraju autor, italac, poetika i izgrauje me-


25

34 Kristeva, Julia. Smeiotik. Recherches pour une smanalyse. Paris: Seuil, 1969,150-53, 172-73

35 Vincent B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism. New York,1992, 59-60

36 Npr, Katie Wales smatra da je anr intertekstualni koncept (Wales, Katie, A Dic-tionary of Stylistics. London 1989, 259), John Hartley navodi da se on mora razumeti kaoskup odnosa izmeu tekstova (OSullivan, Tim, John Hartley, Danny Saunders, MartinMontgomery & John Fiske: Key Concepts in Communication and Cultural Studies. Lon-don. 1994, 128); Tony Thwaites naglaava da je svaki tekst zavistan od generikih normikoje ga ostvaruju, ali i da se generike norme potvruju sa svakim tekstom (Thwaites,Tony, Lloyd Davis & Warwick Mules: Tools for Cultural Studies: An Introduction. SouthMelbourne 1994, 100). Derida navodi da nema teksta koji ne pripada anru svaki tekstpripada jednom ili vie anrovima, ne postoji neanrovski tekst. (Derrida, Jacques: Thelaw of genre. In W J T Mitchell (Ed.): On Narrative. Chicago, 1981, 61)

37 M. Juvan, Intertekstualnost, Ljubljana, 2000, 31-46, 265-70

tadiskurs knjievnosti.U relativistikom periodu desila se promena u sistemu knjievne

komunikacije. Indikacije, reprodukcije i rekognicije anrovskih obelejakoje su ranije bile posao autora, kritike i italaca, proirile su se na svekoji su ukljueni u predstavljanje i kritiku interpretaciju tekstova (mediji,urednici, novinari i sl). Tako je demarkacija knjievnih vrsta i prepozna-vanje anrovskih obeleja tekstova postalo neodvojivo od okolnosti i ciljevauesnika (knjievne) komunikacije i ekonomije koji se ne koriste ili ne po-zivaju na metodoloko znanje.

Autori izborom anra nastoje obezbedeti odreeni tip publike injihov potencijalni odgovor; istovremeno oni smetaju svoja ostvarenjameu poznatim delima i diskursima da bi istakli glavna tematska, stilska iideoloka obeleja svog pisanja. Za itaoce, identifikacija anrovskog pro-fila odreenog teksta i njihovo poznavanje postojeeg anrovskog reper-toara utie pri izboru datog teksta i naina na koji e ga itati. Tokomprocesa itanja, anr funkcionie kao medijator koji povezuje podatke kojise unose sa postojeim, zapamenim shemama, to pomae itaocu da novuinformaciju obradi kognitivno.38

U poreenju sa itaocima, kritiari prepoznaju anr i preko po-stupaka predstavljanja i potvrivanja vrednosti publici, na primer, kada go-vore o apriornim skalama visokih i niskih anrova. Medijatori teksta urednici, izdavai i sl. koriste anrovske osobine da bi obezbedili svojimkuama simbolini i finansijski kapital: oni odluuju koji je anr profitabi-lan, obraaju se odreenoj grupi publike, obezbeuju presti i sl. Na kraju,nisu zanemarljivi ni bibliotekari koji moraju rasporediti knjige po grupamada bi olakali potragu za specifinim tipom informacija.

Koncept anra povezuje elemente i sheme govora/pisanja premakognitivnoj aktivnosti to sreuje podatke u modele i mentalne slike, prekokojih se podaci porede i usaglaavaju sa pozvanim, postojeim an-rovskim shemama, tj. sa shemama pamenja izvedenih iz prethodih obradateksova. U okviru ovakvog objanjenja, teorija intertekstualnosti se po-kazala veoma korisnom: ona ne samo da je pomogla da se obrazloi nee-sencijalistiki pogled na poreklo, postojanje i promene anrovskih formi,ve i da se uoi i prikae veza teksta i anra. U tom smislu, anrovi se neshvataju vie kao unutranje forme zatvorene u konkretnim objektima isteklase, ve kao rezultat intertekstualnih i metatekstualnih procedura koje upotpunosti obuhvataju i odreuju pisanje i itanje.

Intertekstualna objanjenja anra omoguila je poststrukturalisti-ka dekonstrukcija opozicije kod tekst. Strukturalisti su kod shvatali kaofundamentalni i smostalni entitet koji postoji nezavisno od tekstova i proiz-

Philologia Mediana

26

38 Keunen, Bart. Bakhtin, Genre Formation, and Cognitive Turn: Chronotopes asMemory Schemata. CLCWeb: Comparative Literature and Culture 2.2 (2000):

vodi iste, ili kao uroenu kategoriju individualne svesti ili kolektivno ne-svesnog. Tekst se shvatao kao drugostepena, izvedena, derivaciona pojava.Takva logika bila je prisutna i u odnosu izmeu teksta i anra, jer se potonjirazumeo kao lingvistiki podkod. Roland Bar je u periodu prelaska sa struk-turalizma na poststrukturalizam, bio prvi koji je ovaj odnos izokrenuo na-glavce. On je prikazao kod ne kao apstraktni sistem znakova realizovan ukonkretnom tekstu, ve kao nestabilno, otvoreno ukrtanje tekstova u nji-hovoj oznaiteljskoj praksi, ili kao specijalni oblik intertekstualnosti. On-toloki, kod je predstavljao parazita konkretnog teksta i govora.

Na kraju, intertekstualnost se pokazala kao uspena u dekon-strukciji tradicionalne hijerarhije po kojoj svaki tekst pripada knjievnojvrsta, ova rodu ili prirodnoj formi, a ona knjievnosti kao metaanru. Knjie-vno ostvarenje, u potpunosti nasuprot, evocira mnoge i razliite generike re-ference, efikasno ih meajui i prilagoavajui. Tekst je prostor gde se raz-liiti generiki modeli ne samo susreu ve i konstruiu i dekonstruiu jednidruge. Intertekstualne reference na prototipine tekstove i formalno-temat-ske osobine prisutne u razliitim serijama slinih tekstova odluujui sufaktori u formulisanju anrova, koji obezbeuju njihov kontinuitet u svestipisaca, italaca, kritiara i drugih, i u isto vreme ih menjaju kroz istoriju.Intertekstualnost transformie anrovsku strukturu, jezik, teme i funkcije,smetajui ih u vezu sa drugim knjievnim i vanliterarnim anrovima kojepokree repertoara socijalnih diskursa.39

Koncept intertekstualnosti, suprotstavljen metafizici prisustva,snabdeo je genologiju mogunou objanjenja anrovskog identiteta bezzanemarivanja semantikih, sintaksikih i pragmatinih dimenzija teksta.Ove dimenzije su poetne pozicije prilikom formiranja anrova uknjievnoj produkciji i anrovskoj svesti. anrovi postoje na drutvenimpraksama koje okruuju, obuhvataju i odreuju intertekstualne i metatek-stualne reference na prototipine tekstove ili nizove tekstova. anrovi su za-pravo kognitivna i pragmatina sredstva za intertekstualno usklaivanje sapostojeim modelima.

Zato smatramo da anr kao pojam predstavlja kategoriju na osno-vu koje se vri interakcija sa tekstom, drugim reima stvaranje i interpre-tacije, povezivanje i razlikovanje tekstova. Poto je sutinski vezan za tekst,odreivanje anra neminovno mora zapoeti definisanjem pojma teksta.Veina genolokih teorija ini previd jer polazi od anra i ide ka tekstu, ane obrnuto.

Tekst je lingvistiko-semiloka kategorija koja predstavlja svakoulanavanje znakovnih jedinica u vremenu i prostoru, fiksirano i konkreti-zovano prema normama datog znakovnog sistema, komunikativne funk-cije.

Lingvistika pod tekstom podrazumeva ostvareni produkt (pred-


27

39 Videti Marc Angenot, Intertextualit, interdiscursivit, discours social, Texte 2,1983, 101-112.

met) i prevashodno se bavi njegovom gramatinou, odnosno sintaksiko-semantikim karakteristikama. Da bi jedan niz jezikih jedinica bio smatrantekstom, on mora da zadovolji sedam principa gramatinosti. To su: kohe-zija, koherencija, intencija, prihvatljivost, informativnost, stituiranost i in-tertekstualnost.40

Tekstualni nivo predstavlja zaseban nivo lingvistike analize je-zika s obzirom na to da zadovoljava princip o dvostrukoj artikulaciji pokome se svaki nivo sastoji od jedinica nieg i istovremeno izgrauje jedi-nice vieg nivoa. U tom smislu, tekst se odreuje kao spoj najmanje dveemancipovane, izdvojene reenice izmeu kojih se uspostavlja neki tiplogiko-semantike veze, a kontekst predstavlja vii nivo ostvaren posred-stvom tekstova. Gramatiko prouavanje konteksta obuhvata analizu tek-stualnih i leksikih konektora koji predodreuju tip smisaonih odnosaizmeu reenica i teksta.

Semilogoja u tekstu vidi komunikativni proces i smatra da osimgramatikog, jezikog principa u njegovoj realizaciji uestvuje najmanjejo jedan modelativni sistem. Iako polazi od gramatikih svojstava, semio-logiju prevashodno zanimaju ti drugi, naknadni modeli preko kojih se tekstostvaruje i otuda posebnu panju poklanja produkciji, recepciji i inter-pretacijama tekstova.41

U semilokoj perspektivi tekst se shvata kao spoj iskaza mini-malnih komunikativnih jedinica. Da bi imao komunikativnu funckiju, onmora da zadovlji tri kriterijma: efikasnost, efektnost i prikladnost. Efikas-nost zahteva da se tekst koristi sa minimumom napora. Efektnost je su-protna jer nastoji da impresionira i stvori adektvatnu sutciju za prihvatanjeili dopadanje komunikativnog cilja. Prikladnost usaglaava prethodna dvaprincipa, odnosno karakteristike teksta sa standardima tekstualnosti.42

Nauka o znakovima na svoj nain interpretira princip dvostruke

Philologia Mediana

28

40 Kohezija su naini na koji se jezike injenice od kojih se tekst sastoji smisaono po-vezuju u reenice (referencijalnost (denotacija), elipsa, konjukcija, leksika kohezija) (M.A. K. Halliday, R. Hasan, Cohesion in English, London, 1976). Koherencija podrazumevaprincipe preko kojih se ostvaruje unutranji smisao teksa i vezuje za spoljanji svet logiko-semantike veze u tekstu i prema stvarnosti. Intencionalnost obuhvata namerupoiljioca da ostvari kohezivan/koherentan tekst ija je svrha ostvarivanje cilja koji semoe identifikovati. Prihvatljivost je primaoevo oekivanje da tekst bude kohezivan/ko-herentan i od neke vanosti za njega. Informativnost se tie (ne)predvidljjivosti i (ne)oeki-vanosti teksta u datoj situaciji: u sluaju da je tekst nepredvidljiv (poto je neoekivan)potraga za motivima njegovog nastanka i svrhe odvija se od strane primaoca (D. Sper-ber, D. Wilson, Relevance: Communication and Cognition, Oxford, 1986). Stituiranostobuhvata probleme prilagoavanja teksta datoj situaciji: tekst mora da je relevantan zasituaciju u kojoj se koristi. Intertekstualnost je produkcija i recepcija teksta zavisna odpoznavanja drugih tekstova uesnika komunikacije. (de Beaugrande, R, W. U. Dressler, In-troduction to text linguistics, London, 1981).

41 J. Dolnk, E. Bajzkov, Textov lingvistika, Bratislava, 1998.42 de Beaugrande, R, W. U. Dressler, Introduction to text linguistics, London, 1981,

Pragmatics. The Linguistics Encyclopedia, Ed. Kirsten Malmkjaer Malmkjaer, London,1991.

artikulacije jezika. Ona u tekstu vidi kako niz znakova (komunikativnih je-dinica) koje ga ostvaruju, tako i ostvareni znak. Nivo na kome se tekst is-poljava kao znak jeste kultura. Ukljuivanje teksta u kulturu realizuje sepreko diskursnih praksi entiteta karakteristine drutvene pozicije i ko-munikativnih strategija koji vre naknadno modelovanje stvarajui od tek-sta predmet komunikacije: obrazovni sistem, nauka, umetnost, politikestranke, elita, umentici, udruenja knjievnika, sportista, amatera, penzio-nera i ljubitelja svega i svaega, mediji, nevladine organizacije..., reju, sveto ini drutvenu stvarnost datog vremena i prostora i oglaava se na jav-noj sceni kreirajui horizont komunikacije. Diskursne prakse ne podrazu-mevaju samo institucionalizovane oblike tekstualne komunikacije, ve uisto vreme obuhvataju i one vaninstitucionalne, subverzivne. Takoe, onese menjaju vremenom to dovodi i do promena smisla tekstova, odnosnokulture u celosti.

Prema tome, tekst je odreen janusovskom prirodom jer kao kon-kretan, ostvareni predmet neprestano menja svoje smislove, tj. predstavljaproces. Invarijantni deo teksta tie se njegove fiksiranosti, tanije sintakse,dok varijabilni obuhvata semantiku43 i pragmatiku stranu, te podrazu-meva razliite interpretacije sintaksikih odnosa, bilo na unutranjem planumeusobne povezanosti sintaksikih elemenata, bilo u smislu psiho-ideo-lokih (spoljanjih) koncepata u ijim okvirima se stituira.

Ovakva priroda teksta mora se uzimati u obzir prilikom definisa-nja pojma anra.44 Zato moemo rei da anr predstavlja kognitivnu kate-goriju,45 u isto vreme i produkt i proces, koja omoguava razumevanje,oseanje, spremnost i elju46 za stvaranje/prihvatanje/povezivanje tek-stova,47 upuuje na nain na koji se stvarnost doivljava i predstavlja, i


29

43 Semantiku teksta ni u kom sluaju ne treba poistovetiti sa znaenjem ili idejom.Ona podrazumeva funkcije, odnose sintaksikih elemenata. Najbolji dokaz da je re o pro-menjivoj kategoriji jeste primer Hamleta. Sve do 19. veka oklevanje danskog kraljevianije smatrano relevantnim jer se radilo o karakteritinim postupcima, tanije odnosimaelemeata u tragediji osvete. Meutim, kada je ovaj podanr prestao da bude aktuelan,poeo je da se pripisuje i drugaiji smisao sastavnim elementima tragedije te se nain po-vezivanja isith krenuo tumaiti kroz poznati koncept neodlunosti.

44 U genologiji se vodila polemika oko toga da li anr pripada tekstu ili diskursa, ili sutekst i diskurs anrovski. Npr, Mery Louise Pratt, predstavnica teorije govornih inova,zastupala je tezu da nije re iskljuivo o knjievnoj ve kategoriji diskursa i govora, tj. daanr pripada diskursu (Mery Louise Pratt, Towards a Speech Act Theory of Literary Dis-course, Bloomington, 1977), ali je Derida pokazao obrnuto, da je svaki tekst i diskurs ne-minovno anrovski ( J. Derrida, The Low of Genre, Acts of Literature, ed. D. Attridge,New York, 1992, 221-252.

45 Kogniciju predstavlja jedinstvo miljenja, razumevanja, oseanja i elje: Reiss, Ka-tharina, Texttypen, bersetzungstypen und die Beurteilung von bersetzungen, Le-bende Sprachen, 22, 1976, 97-100.

46 Pojam elje u nauci o knjievnosti shvata se na razliite naine. Najee se odreujeu psiholoko-filozofskom (frojdovsko-lakanovskom) smislu kao nedostatka eljenog ob-jekta i potreba za njegovom nadoknadom. Osim ovoga, izdvaja se naratoloki koncept Pi-tera Bruksa (Peter Brooks) koji u elji vidi ono to inicira pripovest, motivie i snabdeva

odreen je prepoznatljivim sintaksikim, semantikim i pragmatinim svo-jstvima.

Kognitivna priroda anra proizilazi iz injenice da je tekst ele-ment jezika, odnosno deo jezike kompetencije.48 Predispozicije za usva-janje jezika tiu se ne samo mogunosti ovladavanja fonolokim, morfo-loki, leksikim, sintagmatskim i sintaksikim normama, ve i sposobnoustvaranja i razumevanja tekstova. Ako neko moe da stvori i razume tekst,onda to znai da je u stanju i da povee vie tekstova na osnovu njihovihzajedniki karakteristika, tanije, vice veras: upravo na osnvou poznavanjatih zajednikih karakteristika neko je u stanju da stvori i prepozna tekstove.Sposobnost stvaranja/prepoznavanja tekstova poslednja je faza u ovlada-vanju jezikom, jer se u sutini komunikacija ne realizuje (samo) preko ree-nica, rei ili glasova, ve i preko teksta, kao najmanje dve povezanereenice sainjene od sintagmi i leksema, ostvarenih morfemama, tj. fone-mama i njihovim distinktivnim obelejima. Otuda anrovska kompetencijapostoji i izgrauje se u okviru jezike. Iako je jo Sosir izdvojio nivo tek-sta kao onaj nadreen reeninom, anrovske pojave u nauci o knji-evno-sti retko su posmatrane van reenice ili iskaza. Meutim, pojam anrapredstavlja skup zajednikih osobina koje se pripisuju tekstovima i/ili prekokojih se oformljavaju i realizuju tekstovi. Kako je ovladavanje tekstom ve-zano za savladavanje jezikih (sisitemskih) pravila, i deo je jezike kom-petencije, logino je da i mogunost izdvajanja tih zajednikih osobinapredstavlja deo jezike kompetencije.

To znai da je anrovska kompetencija deo opte jezike (semio-loke) kompetencije i predstavlja principe na osnovu kojih se stvaraju irazumevaju tekstovi. Poto je u pitanju sistem normi koje odreuju ko-rienje teksta, jako je bitno naglasiti razliku izmeu pojmova jezikenorme i zakona. Norme predstavljaju institu-cionalizovane principe naosnovu kojih se vri komunikacija. Njihovo naruavanje je dozvoljeno (ineprestano se deava), to ne onemoguava, ve samo modifikuje komu-nikativni proces. Nasuprot njima, jeziki zakoni su sistemske kategoriji ije

Philologia Mediana

30

energijom njeno itanje, i animira kombinatornu igru stvaranja smisla (Brooks, Readingfor the Plot : Desing and Intention in Narrative, London, 1984, 48). U tom pogledu, eljase shvata kao potreba za smislom, a anr je jedan od instumenata ostvarivanja smislenostiu tekstu. Zato kognitivnu komponentu anra kao elje treba shvatiti poput potrebe za os-miljavanjem stvarnosti. Meutim, poto je elja kako unutranja tako i institucionalizo-vana, nametnuta potreba za nadopunjavanjem nedostajueg, promene u knjievnosti, anrunisu nita drugo do usklaevanje zadovoljavanja elje sa diskursnim praksama.

47 Do slinih stavova doao je i Piter Bruks po kome pripovest moe biti specijalnasposobnost ili kompetencija koju uimo, odreena podvrsta jezikog koda koja, kada jenjome ovladano, doputa da sumiramo i ponovo prenesemo pripovesti u druge rei i drugejezike, da ih prenesemo u druge medije, pri emu ostaju prepoznatljivo verne originalnojpripovednoj strukturi i poruci (Brooks, Reading for the Plot : Desing and Intention in Nar-rative, London, 1984, 3-4). Mi smatramo da se ova kompetencije ne tie samo pripoved-nih tekstova, ve tekstova uopte.

48 Videti: Van Dijk, Teun A. Story Comprehension: An Introduction. Poetics: Jour-nal of Empirical Research on Literature, the Media and the Arts 9 (1980): 1-21.

krenje onemoguava komunikaciju u datom kontekstu. Meutim, ni onenisu apsolutno nepromenjive. Promena normi odraava se i na sistem (za-kone). Da bi se ona uoila, moraju postojati dva konteksta razliitih za-kona. Zato se sistemske promene primeuju jedino u dijahroniji, nasuprotonih koje se tiu normi i koje dolaze do izraaja u sinhroniji. O anrovimavalja iskljuivo govoriti iz aspekta normi, a ne anrovskih zakona.

Ako prihvatimo injenicu da su anrovi kognitivne kategorije,onda ih moramo posmatrati ne samo u kontekstu knjievnosti ve i kultureuopte, poto se semioloki pojam teksta ne iscrpljuje iskljuivo na ver-balnim ostvarenjima. Onaj ko je u stanju da prepozna npr. avanturu uknjievnom tekstu moi e to isto da uini i sa filmom, video igrom ilinekim drugim tekstom. To znai da je anra u isto vreme i predmet (anr)ali i proces (anrovsko). Predmetnost anra vezana je za karakteristikeskupa tekstova u konkretnom mediju kroz koji se oni ostvaruju (knjiev-nost, film, video igre...), dok procesualnost podrazumeva da se te konkre-tne osobine u protoku vremena menjaju i da vae za sve medije u kojimase pojavljuju.49

Procesualna priroda anra ukazuje i na to da nije re o mentalnojslici zatvorenoj emi sa kojom se tekstovi usagalavaju, ve se radi, daostanemo u skladu sa metaform koju smo upotrebili, pre o elementima teslike, boji, ramu, potezu etkice, na osnovu kojih se tekstovi mogu pove-zivati. Otuda proizilazi da se povezivanje/stvaranje tekstova moe vriti uzavisnosti od toga da li se u obzir uzima slinost u pogledu boje, potezaetkice, rama ili neeg drugog. U sutini, postoje tri ravni na osnovu ijihelemenata se povezivanje/stvaranje tekstova vri. To su sintaksika, se-mantika i pragmatina ravan. Recimo, ako govorimo o romanu, pesmi idrami tekst(ovi) su izdvojeni na osnovu sintaksih osobina. Kaemo li daje u pitanju ljubavna pesma, tekst pridruujemo skupu koji na semantikomplanu upuuju na ljubav (a na sintaksikom na pesmu). Ali, i pragmatineosobine mogu igrati primarnu ulogu u izdvajanju zajednikih osobina tek-stova. Najpoznatiji primeri su bestseleri koji istiu da je re o tekstovimakoji se dobro prodaju, ne konkretizujui kakve su njihove sintaksiko-se-mantike osobine; isto vai i za luksuzna, depna, ilustovana, antikvaranai sl. izdanja.

Pirsova teorja o abdukciji50 dokazuje tezu o otvorenosti kognitiv-nih struktura. Naime, veina genolokih postavki zasniva se na principima


31

49 Jim Collins (Uncommon Cultures: Popular Culture and Postmodernism, New York,1989, 46) i Steven Naale (Question of Genre, Screen 31, 1990, 56-58) su pokazali daanrovi nemaju apriorno zadate norme, ve da ih neprestano izgrauju i sastavljaju, pro-iruju i transformiu. Kao dinamian proces, anr je odreen ponavljanjem postojeihnormi, ali i fundamentalno uslovljen razlikama i promenama u odnosu na nju.

50 Pirs je shvatio da se na osnovu koncepcije indukcije i dedukcije ne moe objasnitikreativnost ni naunost miljenja te je uveo i treu kategoriju abdukciju koju je, ukrajnjoj instanci odredio kao nita drugo do pogaanje Collected Papers of Charles San-ders Pierce, ed. By Charles Hartshorne, Paul Weiss and Arthur W. Bruks, vol. 7, Cam-bridge, 1966, 219.

indukcije ili dedukcije: one na osnovu pojedinanih primera stiu do pra-vila, ili ista primenjuju u objanjavanju pojedninanog. Ovakvi postupciiskljuuju svaki dinamizam i otvorenost jer preko gotovih modela spro-vode analizu. Pris je pokazao da kognicija funkcionie na drugaijim prin-cipima, na abdukciji pretpostavci.51 To je sposobnost prilagoavanja,usaglaavanja novih primera sa postojeim pravilima, ali takoe i kreativ-nost u pronalaenju novih pravila. anrove treba shvatiti upravo tako, kaootvorene modele koji se usaglaavaju i menjaju na principu presupozicije(pretpostavke).

Po generativnim gramatiarima, presupozicija se odnosi na onoto je poznato, odnosno to se podrazumeva (pretpostavlja) u trenutku ko-munikativnog ina i u odnosu na ovo predznanje vri se semantika in-tepretacija datog iskaza: izbor odreenih anrovskih elemenata povlai zasobom i odgovarajue presupozicije, tj. pretpostavke. Na primer, ako se napoetku teksta susretnemo sa zombijem, svakako emo pretpostaviti da jere o hororu. To je princip funkcionisanja nara, pri emu se anrovskepretpostavke mogu ticati njegove sintakse, semantike i pragmatike.

Poto je re o predispozicijama kognitivne prirode, njihova reali-zacija u dispozicije vri se na osnovu konkretnog aktiviranja, tako da raz-liiti naini aktuelizacije utiu na modifikovanje tih kognitivnih struktu-rama. Zato se pojam anra ne moe svesti iskljuivo na gotove mentalneslike ili konkretan tekst, nego se moraju uzimati u obzir i situacije u kojimase ostvaruje i koje mogu da dovedu do modifikacija. Te situacije nisu nitadrugo do diskursne prakse koje oblikuju kognitivne modele.

Usvajanjem jezika stvara se sposobnost stvaranja i povezivanjatekstova. Usmeravanje tih procesa vezano je za kontekst u kome se produ-cent /recepcijent nalazi i tie se institucija koje utiu ne njega. Dete od ma-lena, poevi od porodice, preko kolskih ustanova, do drutva u kome sekree i medija kojima je izloeno, stvara modele preko kojih vri interak-cije sa tekstom, doivljava i interpretira stvarnost. Zato diskursne praksepredstavljaju, osim kognicije, drugu relevantnu kategoriju koja utie naanrovsko poimanje i poimanje anra.

Diskursne prakse odredili smo kao entitete karakteristinih drut-venih pozicija i komunikativnih strategija koji naknadno modeluju tekst.Tanije, one utvruju smisao teksta relevantan za dati kontekst. Otuda sepod diskursnim praksama podrazumevaju institucionalizovani i subverzi-vni elementi drutvenog, politikog, ekonomskog, religioznog, naunog...,reju kulturnog ivota. Svaki od navedenih elemenata na poseban nain

Philologia Mediana

32

51 To su potvrdili i novi ekeserimenti istiui da se komunikacije ne vri na osnovureenica kao ostvarenih jedinaca, ve da poiva na pretpostvakama. Videti: Van Dijk, TeunA, Walter Kintsch. Strategies of Text Comprehension. New York, 1983. Hir umesto ab-dukcije koristi termin implikacije (Hirch, E. D. jr, Validity in Interpretation, New Heaven,1971)

posmatra stvarnost, a sveukupnost diskursnih praksi (kulutra) odreuje sve-tonazor (pogled na svet) karakteristian za dati period.

Razumljivo je da e i interakcija sa tekstom zavisti od navedenihinilaca. Da bi postojao, anr mora da bude prihvaen u kulturi. O jednomanru se govori tek onda kada uesnici komunikacije prihvate da odreenesintaskiko-semantiko-pragmatike zajednie osobine tekstova predstav-ljaju anrovsku strukutru. Sve dok se to ne desi, te osobine ostaju na nivoumogunosti. Kada se kognitivne mogunosti potvrede praktino i overesveu kulturnih inioca da je re o autentinoj pojavi, moemo govoriti opostojanju anra. Jer, anrovi postoje da bi olakali, a ne zakomplikovalikomunikaciju.52 Oni kao skup presupozicija upuuju komunikatore na tota mogu da oekuju od konkretnog teksta.53

Upuivanje se vri ne samo preko konkretnih sintaskiko-seman-tikih osobina ve i objekta u kome se ostvaruje konkretizacija medija tek-sta (knjiga, ram, plakat filma, izgled cd-a). anrovi i svojom preopznat-ljivom grafostilematikom otvaraju odreene horizonte oekivanja. Takodosadne korice naune knjige aktiviraju sasvim drugaija oekivanja od,recimo, ilustracija nekog SF-a. Neretko se na omotu susreemo sa drugimtekstom (anrovskim citatom) koji treba da uputi na smisao onoga koji seprenosi: horor e na naslovnici imati udovite, detektivika neto od de-tektivskih rekvizita, krimi oruje, remek-delo koni povez sa zlatotiskomimena autora i/ili naziva knjige. Zato se knjige ne kupuju jedino radi tek-stova koje prenose, ve i zbog samog izgleda, kako bi se sloile sa bojomenterijera ili popunile rupu u biblioteci na osnovu izgleda, formata i sl.

Sem po ukrasima, omoti su zanimljivi jer prenose i izvode iz re-cenzija. Uvek su to autoriteti, bilo pisci/kritiari, bilo mediji (listovi, aso-pisi i sl.), i upravo ovi citati ukazuju na odnos diskursnih praksi premaanru, tanije, oni upuuju na koji nain tekst koji knjiga prenosi treba sti-tuirati i itati.

Promena diskursnih praksi (naina doivljavanja i prikazivanjasveta) uslovljava i promenu u odnosu prema anru koja je primetna i krozodnos prema objektu konkretizovanja medija teksta. U prvoj polovini 20.veka bilo je nezamislivo da se dela Agate Kristi ili Konana Dojal pojave uluksuznim izdanjima danas je to gotovo pravilo. Ali isto tako, kod nas jedo kriznih 90. bilo van pameti oekivati da se na kiosku ili kod kolporeteramogu pronai naslovi klasika.

Autori se povode za istim anrovskim oekivanjima. I oni su po-dloni manipulaciji, koja se ostvarije poevi od tiva to im je nametnuto


33

52 Gledhill, Christine: Genre. In Pam Cook (Ed.): The Cinema Book. London, 1985,63. Fiske, John: Intertextuality, Television Culture, London, 1987, 114, 117;

53 E. D. Hirish je pokazao da anr, sem ostalog, ukljuuje i pojam oekivanja: vrsteznaenja nisu vezane samo za tematske ili idoloke aspekte, ve se tiu znatno irih po-java, na primer, odnosa pripovedaa i interpretatora, vrste renika i stula, razliitih se-matikih implikacija i sl. Hirch, E. D. jr, Validity in Interpretation, New Heaven, 1971, 74.

ili sami biraju da itaju, pa do medija i mode itanja. Takoe, s obzirom nato da diskursne prakse proizvode i utvruju vrednost anra u datom kon-tekstu, izbor istog vri se i na osnovu pretpostavke o (materijalnoj ili umet-nikoj) koristi koju moe doneti.

O pojmu anra se, stoga, mora govoriti s obzirom na sintaksike,semantike i pragmatike osobine koje ga odreuju. Smatramo da je uzrokzabuna anrovskih teorija insistiranje na podvojenosti navedenih mogu-nosti interakcije tekstovim. Tako tekst moe na sintaksikom planu pri-padati jednom, na semantikom drugom a na pragmatikom treem anru.Na primer Biblija: sintaksiki, ona se odreuje kao zbirka tekstova, kojekarakterie religiozna semantika, dok je na pragmatinom planu bestselerpoto se radi o najprodavanijoj knjizi svih vremena.

Treba naglasiti da navedena anrovska svojstva jesu relativne ka-tegorije podlone promeni. Ako smo za tekst pomenuli da je njegov inva-rijantni deo vezan za sintaksu, o anrovima se to ne moe rei. Ono to ujednom vremenu predstavlja sintasku anra, kasnije moe da se dovede upitanje. To ne vai iskljuivo za parodine oblike, ve se tie transforma-cije samog anra. Ipak, iako se sintaksa menja, osobine koje uslovaljavajuidenfitikaciju teksta konkretnim anrom uvek su prisutne.

I na planu semantike moemo govoriti o takvim postojanim i pro-menjivim osobinama. Efekat koji je vezan za anr moe se uzeti kao rela-tivno postojan. Da bi neto bilo odreeno kao konretan anr, efekat morada bude karakteristian. Meutim, problem je to efekat moe da se pro-meni. Na primer, ono to je nekada, recimo, izazivalo smeh, danas moe daini suprotno. Ovakva mogunost otvara pitanje kako tekst koji je izgubiosvoj anrovski efekat shvatiti izvorno ili u okviru novog smisla. Odgovorzavisi od pragmatinog aspekta, najmanje postojanog skupa anrovskihosobina.

Pragmatiku predstavljaju karakteristike koje proistiu na osnovupozicije i vrednosti anra u konkretnim diskursnim praksama. Svetonazorkoji odreuje jedno vreme i prostor neprestano se menja, i to ne samo usmislu pojavljivanja novih, ve i kroz reinterpretacije starih i postojeihpogleda na svet i naina njihogovog doivljavanja i prikazivanja. Zato, uokviru promena ovih diskursnih praksi dolazi i do promena po pitanju an-rova.

Relativistika paradigma pokazala je da filozofski smislovi kojisu se pripisivali anru, tanije njegovom efektu (semantici), ne postoje, vese naknadno konstruiu kroz interpretaciju. Tako je horor u poetku sma-tran anrom ija je funkcija izazivanja straha i jeze na fizikom, da takokaemo, nivou. Meutim, u drugoj polovini dvadesetog veka, shvatilo se dapostoji i jedna metafizika dimenzija koja prati taj strah i jezu, da prikazitelesnog devastiranja upuuju na egzistencijalnu aneksioznost. Zato je ne-ophodno razluiti efekat, semantiku anra od psiho-ideolokog smisla kojise istom pripiusuje i pripada interpretaciji, pragmatici.

Philologia Mediana

34

Efekat (semantika) anra predstavlja celovitost, nain na koji seelementi sintakse povezuju radi ostvarivanja i postizanja odreenog ko-munikativnog cilja, za razliku od psiho-ideolokih smislova koji interpre-tiraju efekat u skaldu sa pragmatinim kontekstom. U sutini, za pojmovnuidentifikaciju anra nisu bitne jedino karakteristike koje se ispoljavaju usinhroniji. Teorija recepcije i hermenautika su pokazale da se u obzir mo-raju uzimati kako aktuelne tako i one interpretativne vrednosti koje su sejavljale kroz dijahroniju, od trenutka formiranja pojma do momenta inter-pretacije.

Ovakva relativnost i promenjivost sintakse, semantike i pragma-tike anra uslovljena diskursnim praksama kao nainima doivljavanja ipredstavljanja stvarnosti u kojima se on pojavljuje ili intepretira, iziskuje dase o anru ne sme govoriti kao fiksiranoj kategoriji. Cilj genolokih proua-vanja ne bi trebalo da se iscrpljuje utvrivanjem anrovske sheme, ve semora teiti odreivanju dominantnih elemenata u shemama koje se smen-juju kroz istoriju.

Izdvajanje dominanti prozilazi iz dijahronijske analize. Ali, onanikada ne moe da bude do kraja objektivna i sveobuhvatana poto je uslov-ljena pozicijom, diskursnom praksom, u kojoj se interpretator nalazi i izkoje vri analizu. Time zatvarmao krug genolokih teorema, jer ako sinta-ksa prestavlja osnovno polazite u bavljenju anrom, diskurna praksa jeokvir kroz koji se ono sprovodi. Interpretator kao njen zatoenik nikada nemoe da predvidi ta e biti sa anrovskim osobinama u budunosti: svakateorija je krajnje relativna i vaea samo za kontekst u kome se pojavljuje.

LITERATURA:

Angenot, Marc, Intertextualit, interdiscursivit, discours social, Texte 2, 1983.Aristotel, Poetika, Beograd, 2002.Brooks, Peter, Reading for the Plot : Desing and Intention in Narrative, Lon-

don, 1984.Chandler, David, An Introduction to Genre Theory, www.aber.ac.uk/media/Doc-

uments/intgenre/intgenre.html, 1997.Collected Papers of Charles Sanders Pierce, ed. By Charles Hartshorne, Paul

Weiss and Arthur W. Bruks, vol. 7, Cambridge, 1966.Collins, Jim, Uncommon Cultures: Popular Culture and Postmodernism, New

York, 1989.de Beaugrande, R, W. U. Dressler, Introduction to text linguistics, London, 1981.Derrida, Jacques: The law of genre. On Narrative, W J T Mitchell (Ed.),

Chicago, 1981.Derrida, Jacques, The Low of Genre, Acts of Literature, ed. D. Attridge, New

York, 1992.Dolnk, J, Bajzkov, E. Textov lingvistika, Bratislava, 1998.


35

Eco, Umberto, Innovation and Repetition: Between Modern and Post-ModernAesthetics Daedalus magazine, Fall 1985.

Fiske, John: Intertextuality, Television Culture, London, 1987.Gledhill, Christine: Genre. Pam Cook (Ed.): The Cinema Book, London, 1985.Greimas, A. J, Semantique structurale : recherche de methode, Paris, 1966.Halliday, M. A. K. R. Hasan, Cohesion in English, London, 1976.Hempfer, Klaus W. Gattungstheorie. Information und Synthese, Mnchen,

1973.Hirch, E. D. jr, Validity in Interpretation, New Heaven, 1971.Juvan, Marko, Intertekstualnost, Ljubljana, 2000.Keunen, Bart. Bakhtin, Genre Formation, and Cognitive Turn: Chronotopes as

Memory Schemata. CLCWeb: Comparative Literature and Culture 2.2 (2000):http://clcwebjournal.lib.purdue.edu/clcweb00-2/keunen00.html

Kristeva, Julia, Smeiotik. Recherches pour une smanalyse. Paris: Seuil, 1969.Kun, Tomas, Struktura naunih revolucija, Beograd, 1974.Language, Literature and Meaning, ed. John Odmark, Amsterdam 1980.

Leitch,Vincent B, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism. New York, 1992.Lotman, Juri, Predavanja iz strukturalne poetike, Sarajevo, 1970.Lotman, Juri, Struktura umetnikog teksta, Beograd, 1976.Milosavljevi, Petar, Teorijska misao o knjievnosti, Novi Sad, 1991.Milosavljevi, Petar, Problem teorije literarne genologije, Knjievni rodovi i

vrste teorija i istorija III, Beograd, 1985.Moderna tumaenja kjievnosti, urednik Zdenko Lei, Sarajevo, 1981.Nale, Steven, Question of Genre, Screen, 31, 1990.OSullivan, Tim, John Hartley, Danny Saunders, Martin Montgomery & John

Fiske: Key Concepts in Communication and Cultural Studies. London. 1994.Pavlii, Pavao, Knjievna genologija, Zagreb, 1983.Popovi, Tanja, Reniku knjievnih termina, Beograd, 2007.Pragmatics. The Linguistics Encyclopedia, Ed. Kirsten Malmkjaer, London,

1991.Pratt, Mery Louise, Towards a Speech Act Theory of Literary Discourse, Bloom-

ington, 1977.Reiss, Katharina, Texttypen, bersetzungstypen und die Beurteilung von ber-

setzungen, Lebende Sprachen, 22, 1976.Savi-Rebac, Anica, Antika estetika i nauka o knjievnosti, Beograd, 1955.Sperber, D, Wilson,D. Relevance: Communication and Cognition, Oxford,

1986.Suvremene knjievne teorije, urednik Miroslav Beker, Zagreb, 1986.Thwaites, Tony, Lloyd Davis & Warwick Mules: Tools for Cultural Studies: An

Introduction. South Melbourne 1994.Van Dijk, Teun A. Story Comprehension: An Introduction. Poetics: Journal

of Empirical Research on Literature, the Media and the Arts, 9, 1980.Van Dijk, Teun A, Walter Kintsch. Strategies of Text Comprehension. New York,

1983.Veselovski, leksandar, Istorijska poetika, Beograd, 2005.Viner, Norbert, Kibernetika i drutvo, Beograd, 1964.Wales, Katie, A Dictionary of Stylistics. London 1989.Weber, Max, Gesammelte Aufstze zur Wissenchaftslehre, Tbingen, 1976.

Philologia Mediana

36

Dejan Milutinovic

GENRE CONCEPT, HISTORY, THEORY

Summary

The paper Genre Concept, History, Theory aims to offer a concise overviewof the conceptions of genre and present an understanding which should contribute to thefoundation of a consistent genological model. At the beginning, conceptions of genre fromancient times to poststructuralism are described. In order to present the grand corpus as de-scriptively and succinctly as possible, Dejan Milutinovic uses Kuhns classification of sci-entific paradigms and discusses the genological constructs that marked the Ptolemean,Galilean, and relativist periods. Genre is understood as a phenomenon based on which in-teraction with texts is made, and this is why, in defining it, linguistic and semiologicalconceptions are taken into account. This way, the position is reached that genre representsa cognitive category, simultaneously a product and a process, enabling the understanding,feeling, readiness and wish to create/accept/interlink texts, and it is delineated by recog-nizable syntactic, semantic, and pragmatic properties. The author particularly insists thatif syntax is the principal starting point in dealing with genre, discourse practice (prag-matics) is the framework through which it is carried out. The interpreter, its captive, cannever predict what will happen to the properties of genre in the future: each theory is ul-timately relative and valid only in the context in which it occurs.


37

39

UDK 821.163.41.09-97 1

: - . -, .

: , , , ,

-- - . , , - trinae litterariae sanctitates, : ( ), ( ) ( ). , - , . - , . , , , . : - - .

2 - . .

1 [email protected] : ,

e , , - (, , 23. 24. 2002), , 2002, 316-323.

.3 . - : , , - , , .4 . - . , -, , .5

, -, .6

-.7

Philologia Mediana

40

3 , , --, , 1932. - . , , - . : , , , ( 12,6). : , , - -, , , 1986, 103.

4 : , , 177-184.5 , , 99.6 : , ,

, , , 2003.7 ,

, , , 26/1, , 1997. . : . , - XIII , , VII, 1932, 335-351. - : -, , : , ,, , , , 2007, 219-228. - : , ( -), , , 1981,43-47; , , Ricerche Slavistiche,XLII, 1995, 49-59; , , La poesia litur-gica slava antica/ , Dipartimento di LitteratureComparate dellUniversita degli Studi Roma Tre, Centro di Studi Cirillometodiani pressolAccademia Bulgara delle Scinze, Roma, Sofia 2003, 23-30; , - (

. - , . , - . - .

- , . - - . , , a, , -, . - , . - , , - , .8 XV , - . - .9

. , - . , , .

-

. ,

41

, La poesia liturgica slava antica/ , Dipartimento di Litterature Comparate dellUniversita degliStudi Roma Tre, Centro di Studi Cirillometodiani presso lAccademia Bulgara delleScinze, Roma, Sofia, 5-23; , , , 29, . 9-10, 1983, 64-72. : , , , 1968; , , , ,, 2003. . : , , : , , , 1994, 179-253.

8 : , , : , , , , , . LXX, 2004, 139-142; , , , . 475, . 6, 2005, 1042-1051.

9 : , . -, , 1995. , .

, , - , - . . , , , , , - , . - -, , , - .

- .10 , , , .11 , , , , , , . , , , , - . , , , , .12

: , , , - , .13

Philologia Mediana

42

10 . : -, , 142.

11 : G. Bojkovsky, Paraenesis die altbulgarischeubersetzung von werken Ephraims des Surers,IV, U. W. Weiher-Freiburge i. Br. 1988, 406-407.

12 , , , -, , 2001, 92-93.

12 , , , -, , 2001, 92-93.

13 , , : , - , , , 1989, 57.

, , - : , , , , , , . , , - , . , , , , . - , , , , . , ? , , , , , , . , , . , , . , , - . , , , . - , . (...) , , - . , . , , - -- .14

, , , -:

1) (, , , ,, , ; : , , -, ),

( , ; : , ),

( ),- ( ). -

, ,

. ,

43

14 , , : -- , -, , , 1993, 58.

. ( ), - .15

, -:

, , .16

:

, , .17

, , ( ):

, .18

Philologia Mediana

44

15 -- . , , - , - ,