KABALE UND LIEBE

Ovih dana imam problema sa slovima. Da ne živim od toga, to naravno ne bi značilo ništa. Prosto, odrodiš se i - ćao. Ovako, sjebano pokušavam da sastavim nekoliko rečenica koje Ć E  N E Š T O  D A  Z N A Č E. No, sve se uglavnom završava tako što pletem po cyber svetu i uživam u tuđim rečima.

Jedan gradski bolid (znate ga vi sigurno) izjavio je skoro da je "talenat sexy". Iz njegovih usta, to zvuči kao neka psovka, nešto onako masno, degutantno, mada bi, ako se distanciram unekoliko i mogla da se složim. Biti nadaren za bilo šta, to vam je kao da na dugom štapu na ramenu, dok putujete po svetu, u zavežljaju nosite zlatno sunce. Koje vas greje, svrbi, ponekad muči, al sija i gura vas napred. I naravno, jeste sexy. Vlasi vam se sijaju i usne imaju neku čudnu blistavost, pa kad ih otvorite, niko ne zna jesu li vam to reči što odatle klize, il nešto drugo...

Preko moje lične mašinerije za snaženje talenta koji posedujem (svako ima neki)u moju postelju je ušlo nekoliko zaraženih ljubavnika. Mislim, tucati se sa ostrašćenim konzumentom vaše lične umetnosti, malo je bolje od masturbacije. Ošašavi vas i udene u pokidane šavove one niti sigurnosti koje svako malo pucaju. I u tome je sve dobro, osim perspektive (ko još mari za to). Nje, naime - nema. Nije to ni one night stand. To neko tu po sebi razvlači ono što najbolje umem i daje sve od sebe da postane to isto, da se pretopi, odlepi od sebe. Ja nadražujem vrlo periferni deo svog mozga, dok onaj glavni deo stoji kao zblanuti pešak i mirno čeka da gužva mine.

Talenat jeste sexy, dakle, al ga ne treba zloupotrebljavati i koristiti kao mamac. Mislim na to, svaki put kad zapodenem razgovor s nekim u čijim očima prepoznajem tu glad (da me probaju). Djavolja posla. Čim neko odapne užarenu strelicu u mom smeru, strašno mi teško ide da okrenem glavu na drugu stranu. Uglavnom zatvorim oči, osmehnem se i osećam kako me probada. Licemerno, nadasve. I ove gore reči i priznanje.

Ako zbrojim sve susrete u mom životu, najbistrije se sećam samo onih koji bi se mogli svrstati u one koji su se dešavali zbog svega što ja "nisam". Glupavo.

…

1

Citam, malo pre, neki blog o cici koja se omamila, ima muža, živi preko, pokušava da bude super keva, super supruga, neviđena kuharica i šta sve još ne, samo da je superlativ.

Šta tera ženu da trajno iz svoje ličnosti eliminiše stanje "bolenja kurca", tako svojstvenog drugarima?! Zašto ta svestrana lejdi ne može da se opusti, živi onako kako joj kuca srce i bude jednostavno - ono što jeste!

Pokušala sam da budem the best keva. Odavno se više ne zanosim. Moja mladunčad su u predškolskim godinama i lišila sam sebe (a i njih) mukotrpne težnje da budem sve ono što mi je društvo/vaspitanje/geografija... ucrtalo da treba da budem.

Pokušala sam da budem supruga. Napustio me je i taj polet.

Pokušala sam da budem svašta the best, a onda sam shvatila da su moji kriterijumi samo MOJI, i da nedostižne kriterijume okoline u stvari i ne želim da dosegnem.

Pokušavam (i kapiram) da je mnogo teže biti samo i isključivo ono što zbilja jesi. Ponašati se u skladu sa sopstvenim aršinima. I biti zadovoljan s tim, sa sobom.

Učim Manju i Vanju na vreme tim stvarima. Nije bitno šta JA mislim, bitno je šta TI misliš. Deca gledaju u čudu. Kao da im je već u porodilištu neka sestruljača ubacila neki socijalni čip u glavu.

Moram da se ogradim. Ovo nije priča o borbi protiv vetrenjača. Naportiv. Ne zanemarujem opšta pravila funkcionisanja i ponašanja. Ovo je priča o suptilnom delanju, vrlo intimnom, pogledu u ogledalo, sopstvenim petogodišnjim i drugim planovima.

Na kraju priče, niko vas neće pitati šta ste ispunili od očekivanja koja je svet pred vas postavio.

Moja baka je na samrti rekla da ne želi da razgovara ni sa kim, osim sa sobom. Kapiram da je za spokojni izdah neophodno da tokom života prikupimo odgovore na pitanja koja ćemo sami sebi na kraju postaviti.

PRIMENJENE UMETNICE

2

Često mi se dešava da napišem čitav post i onda da on nekim čudom, kada pritsnem "objavi" nestane... još češće mi se dešava da opet sve napišem, a da se cela stvar ponovi. I ja počnem da pišem, iznova... S obzirom da od toga živim, smatram to aktom profesionalizma, kada se mašina ustroji protiv čoveka. Davno sam padala, gubila nerve, kako će sve opet...a onda sam rešila da više ne tulim, nego kada se peh dogodi, da jednostavno sednem, i...krenem izpočetka. Lako, kao da sedam prvi put. Tako je jedino moguće, inače bih nebrojeno puta računar bacila kroz prozor i u suzama objašnjavala ljudima s kojima radim da "ničeg više nema, sve je nestalo..."

U tom stanju pišem sada i ovo. Slegla sam ramenima. Jebi ga, ako ti ja važno da kažeš to što imaš, uspećeš opet.

Imam utisak da sam svojim slovima učinila da se neko oseća vrlo sjebano zbog ciljeva i stvari koje radi. Da ta osoba ima utisak da je neko upravo bacio magiju inflacije na njen sistem vrednosti koji je toliko devalvirao da samo što ne izazove podsmeh.

Koliko je to pogrešno.

Kada sam govorila o imperativu samozadovoljstva i samougodnosti, nisam se obrušila ni na koga. Dapače. Iz svog skromnog životnog iskustva, izvukla sam nešto toliko očito, s čim su naši muški drugari već rođeni. Naime, stav da se ne moraš razapeti kao uštirkana plahta na štriku, da bi sve funkcionisalo, ne ismejava one koje to i dalje pokušavaju. Svi smo mi, s vremena na vreme,  pokušavali da budemo jako dobri u svemu što radimo. I to je u redu. I dobro je ako uspevamo. Moje reči su bile upućene esencijalnom osećanju sreće koje bi trebalo same sebi da iscedimo na dlan. Ta vrsta sreće se ne postiže ni jednim manifestacionim uspehom. Biti ponosit i zadovoljan sobom, bez obzira na sranja ili velike stvari koje si uradio, jeste ključ za budućnost. Kome su ikada porasla krila kada mu  je neko rekao "svaka čast"?! Jel znate nekog? Ja ne. Od "svake časti" nećete imati manje bora, niti ćete duže živeti. Niti ćete se više smejati niti ćete sutra imati bogatiju trpezu, niti ćete se divno provesti s prijateljima. "Svaka čast" je aplauz za nesavršene, za nedovoljno uverene da bi i bez svega toga bili voljeni i važni.

Sve mi možemo sve to. Verujte. Ne poznajem ženu koja nije zaigrala multitasking, a da nije morala, i da u tome nije bila izvrsna. Takve smo i dobro je da jesmo. Al ja sam govorila o nečemu sasvim  drugom, i ne bih se sad ponavljala, ja mislim da me razumete.

Što se tiče "imanja" ili "nemanja" muža, to ne može da bude van diskusije. Jer u organizaciji života, "muž" lagano postaje deo te igre. Imati muža, biti "udana", ne znači bogznašta. Imati svoju osobu, nekog ko vam vaš život čini lepšim i ugodnijim, steći svoje biće, to je ono što nas deli na one koji to imaju i na ove druge. Da li treba

3

da govorim kakva je to vrsta zajeba kad skapirate da ste usrali na jednom od najvažnijih poligona u životu? Da niste dobro procenili. Ne govorim o krivnji niti o tlapnji. Suočiti se sa samom sobom na toj kritičnoj tački, to je svojevrsta drama. Jer ispalili ste samu sebe. Uopšte nije bitno društvo, ni svet. Ni mame, ni babe, u tom trenutku nisu bitna ni deca (što zvuči istinski surovo) ali govorim o jednoj milisekundi kada radite sebi o glavi. Zavisno od temperamenta i senzibiliteta pristajemo na kompromise. Ja sam govorila o gubljenju poleta za "suprugovanje" mislila sam na sudar sa golom istinom. Ako je gola istina da vi tu ne možete, bilo kakvo balansiranje na zadatom mestu, naneće vam nekoliko miliona "svakih časti" i gorak aftertaste u ustima. Oprostiti samome sebi, kao gotivnom ortaku, što si zajebala jednu tako važnu stvari, jedna je od najvećih bitaka koje sam vodila. To ne traje u danima. To traje u godinama. Iznova i iznova ustajete i gledate mladunce, i samu sebe i postavljate hiljadu i jedno pitanje, na koje nemate ni jedan jebeni odgovor. Prebacivanje odgovornosti je passe kod budnih, nadam se da se tu slažemo. I nikada nemojte misliti da se takve stvari događaju drugima, život ima toliko mašte, da je to potpuno stravično. Glasam za treniranje tolerancije prema sebi. Razumevanje same sebe. Sa sve željom za napredovanjem i dosezanjem svojih potencijala. Za mene je to multitasking.

Od svih nerazumevanja, najteže mi pada nerazumevanje između Žena. Kada se ukrste mačevi na toj strani planete, energija je uludo bačena. Jer naše bitke su slične i naši ciljevi nalik. Gajimo kćeri koje će sutra pohoditi iste ove staze. Razlikujemo se po lepoti, ali nas odaje prainstinkt.

Verovatno delujem  profeministički. Što takođe ne želim. S obzirom na to da sam rodila jednog muškarca i da u sebi napipavam rascvale pupoljke divljenja prema velikom broju odraslih muškaraca, nema potrebe da naglašavam da nisam muškomrzac. Jedino što ja sad ne govorim o njima, a retke su takve prilike :).

Da nisam rodila decu u mlađahnim danima, iskreno, sumnjam da bi ih rađala danas. Prosto, kako raste svesnost i budnost, zaključujem da ovaj svet baš i nije "the best place to be". Osim iskonskih reproduktivnih poriva, sve teže uviđam i jedan ljudski razlog za doneti svoje dete na svet. Ako nam lagano izmiče lepota življenja, ako pri svakom otvaranju usta rizikujemo da unesemo kancerogene materije, ako gutamo tečni otrov natopljen vodom, ako izgaramo tragajući za "soulmate", ako posmatramo kako se priroda tuži i razmazuje, ratovi divljaju...onda je uz hrabrost da se rađa, u ambulantama neophodno blagoslovenim ženama deliti kičice i palete svevidećih boja kojom ćemo sutra farbati stvarnost naših potomaka.

Drage dame, naš front je užasno veliki, da u prvoj liniji stanemo svi (sve), koliko god nas postoji, i još da raširimo ruke, koliko god je to moguće. Trijumf nisu pokidane glave i aplauz koji će ti zaparati uho. Jebe ti se za to. Pobeda je najčistija vera na

4

svetu da ni u jednoj bogovetnoj stvari nisi prodala samu sebe. Bez obzira u kojoj tišini i samoći ćeš napuštati planetu.

Mnogima to nije dovoljan motiv. Njima bi, recimo, bilo važno da im se kaže da njihova deca uče od njih. I da se, recimo zbog toga, moraju potruditi.

Tvoj osmeh je njihov osmeh. To znaju i vrapci.

LEDI ČETERLI U VAŠEM GRADU

Emil (zola):) znate ono kad žene krenu na aerobik, ne bi li ponovo povratile svoj struk i kuk, nakon reproduktivnih akcijašenja. Odem ja tako, tu kod mene u blizini... Dokona žena, đavolja njiva. I sve je bilo sasvim u redu, ja redovna i posvećena, da povremeno u sali nije bilo neopisivo vruće, pa je trener morao da se panterski propinje po radijatorima i gipko otvara prozore...a meni sve zuji, dok on "to" radi...dok briše čelo majicom koju zadiže... ne, to ne treba raditi ispred žena koje upravo roka adrenalin... Emil je sjajan lik, klizav i nadahnut, razmenismo dobro, ostadosmo naši. Cela afera se može smatrati lako incidentnom, ali ne, ni sada je ne bih propustila. Emil kao mladoženja?! Buahahaha. On ne bi voleo da vidi ovaj osmeh.

Glumac. Kada mi je duša postala gola, bile su mi potrebne duhovne vrednosti :). Kada sam se zasitila kreativnog tucanja, otperjala sam na more. S obzirom da smo nas dvoje varali njegovu devojku, sam bog mi je spasio auto od AT ulja (ko ne zna šta je to nek pita nekog muškarca), kojim je njegova devojka želela da mi polije šasiju. Danas smo Ona i ja odlične prijateljice. Njih dvoje više nisu zajedno. On povremeno kamči za nešto nježnosti. Uvela stvar, kažem uvek. On se smejulji.

Ritam B.I. Sjajan tip. Sjaaaajan (odlična reč, pune usta pri izgovaranju). Sa najvećim na svetu. Života mi. Nemoguće, skoro. Uvek sam se plašila da pri erekciji ne izgubi svest, jer sam imala utisak da će mu se sva krv slila, znate već.... Bubnjar. Nasmejani. Provincijalac. Šta reći. Srećemo se svako malo po gradu. Navlači me. Ima devojku, želi da kupi konja. Ne želi da me ženi, kaže "Ti si inficirana. Širiš zarazu želje. S tim ne može da se živi normalno. Jebi ga, takva si." Odoleva, dakle. I to je u redu. Takav jedan je uvek poželjan, al sklon izmicanju. Jalova rabota, ako mene pitate. Al za preporuku, u svakom slučaju.

Mozgojeb. Zvao me je "mačkice". Bljak. A divna dušica. Voleo je da hrani životinje po zoološkom vrtu povrćem koje je prethodno kupio na pijaci. Izuzetno talentovan za kunulingus. Ali bez osećaja za meru slinavi na smsu. Nepodnošljivo. Posle čitanja nekih njegovih poruka osećala sam se ulepljeno. Danas je u Čikagu.

5

Pere sudove. Piše duhovita pisma i kvalifikovao se u top 20 mojih ljudi. Zasluženo. Čovek. Ali ne i ljubavnik.

Alexandar The Great Jedinac. Jezivo nalik na mog prvog dečka. Advokat. Kokainski rekreativac. Zbog toga i zbog mnogih drugih napornih detalja nikada pušten ni na prijemni za nešto ozbiljnije, ma šta pod tim smatrali. Kad čita, prepisuje ozbiljne misli. Dok jebe, sa njegovog radnog stola vas posmatra lik njegovog ozbiljnog oca. Hm. Pisao romeovska ljubavna pisma i ostavljao ih kod moje dece u školici (?!?!) dobro zapakovane, predstavljajući se da je iz udruženja filmskih umetnika. Prestao pod pretnjom da će biti prijavljen predstavnicima zakona. I dalje zaljubljen. Šteta.

Oha. Moj anđeo. Retka vrsta osobe koja vas greje i gura napred. Zanavek ljubavnik. Ljubavnik moje duše. Daleki putnik koji nenadano sleće u moj dan, san...šta god. Volim ga, volim ga, volim ga, slobodno, kako to ne umem slovima da objasnim. Kad zatvorim oči, ne vidim mu lice, samo ga čujem kako diše. Takav je on.

Dorijan Grej alijas Fagot.

Faking Džinijus. Da se razumemo, Faking Džinijus nije tamo neki. On je ona „jebeno kul“ verzija frajera, poluodsutnog, sanjivog, s punim usnama i plavom kosom. Extremer po svakom pitanju, a pogotovo u disciplini „bolenja kurca“. Nenadjebivo talentovan da kad je najgušće, samo klikne...i svet se pretvara u retke šarene oblike morskog bilja. I on pluta. Gotovo ne diše.

Kada sam prvi put ušla u njegov stan, zaprepastila me je ta stilska doslednost. Blejački sto od punog drveta, njegovom rukom deljan, sa nekoliko ikeičnih sveća na njemu. Dušek na podu, pored nehajno bačen „onaj“ peškir koji već znate čemu služi i vrh durexa koji je nevešto zavučen ispod. U kupatilu umesto činije za sapun jedna velika školjka, koju je izronio... Skije, bordovi, rančevi, vreće, šatori... Razne vrste vina i ukusne čaše. Njegova šarena kecelja za kuvanje i vok. Štapići, ne postoji drugi pribor... Vivaldi koji ga opseda s kompa i anfora, beličasta i pahuljasta, zarobljena van vodenog sveta, na počasnom mestu... Nekoliko ronilačkih satova, Oukly đozluci i inox termos za kafu, jer je najčešće pije u automobilu.... citroenovom karavanu, belom poput njega, spremnog da se zaleti na Jahorinu, Efes, Pariz, gdegod.

Pasoš izubijan vizama i jedna velika fascikla kao nepoziv dokaz stvarnosti da on ono vreme koje ne provodi po svojim željama, utiskuje u masiv.

No pics, no memories.

6

Zato sam rekla da on nije tamo neki. Žena u njegovom životu ima jednu funkcionalnu ulogu. Pruža zadovoljstvo i pravi probleme. Na kraj s tim zavzlamama, on izlazi anestezirajući se alkoholom i travom. Smućka instant opuštanje i da vidiš kad poleti...

Porodični background idiličan, blago iritantan. Budućnost maglovita, sposobnost anticipacije nemerljiva (toliko su niske vrednosti), maštovitost vrlo selektivna.

Ako si želela zabavu, to je On.

Ako si želela da prisustvuješ pravoj muškoj tuči, u kojoj on brani tvoju čast kao u neka prastara vremena, to je On.

Ako si ikada u 21. veku poželela da u šumi piješ vino i posmatraš zalazak sunca kroz prolećne grane – evo ga.

Ako si uvek zavidela Audrey Hepbern, ovo je prilika da se žestoko istripuješ, večerajući bosa, u cvetnoj haljini, na podu, u stanu, na prostirci sa pletenom korpom, Bramsom,...

Ali ako si želela da se ljubiš na kiši, da nosiš nevidljivu krunu na glavi kojom te je darovao, ako si želela da isplaniraš sutra, a možda i vikend, ili naposletku, ako ti je veoma važno da ne stojiš na klizavom terenu, ovo je baja kog treba zaobići.

Njegove nežnosti su nemušte, a jezik koji govori prepun je arhaizama s kojim i najveštiji teško izlaze na kraj. Bahatost možeš da meriš u kilogramima, kao i šale, o, da :)....

Tucanje ostavimo za kraj. Jer to je intima. To je čak i njemu lično intima koju ne deli sa sobom. Oh, jesmo li se to mi sada tucali?! Ma, neeee. To je čovek koji uživa da bude mažen satima, ali će svoje prste tek stidljivo pomeriti preko tvoje nadlanice u nekoj milisekundi koju ćeš verovatno propustiti. Ne liže, to nikako. Ljubi se povremeno, kad se seti.

Uzdahe ispuštaju samo pičkopaćenici, što on naravno nije, a sladostrašće je jedna posebna vrsta kontrole koju on više nikada ne želi da izgubi. Jer jednom jeste.

Da, on jedan od onih što su tamo negde nekada davno smrtno iskrvarili, al su pravim čudom preživeli i sada se zapravo kriju u posebnoj vrsti životnog pasaža. Odatle svet izgleda kao sigurno mesto. Njegovo srce je, u stvari, pravo malo čudo...druge bi to verovatno ubilo (aroniziram svesno). I tako...

On jeste drukčiji. I nije ga briga. I ja ga upravo napuštam.

7

Gledao me je, sinoć, duboko utisnut u svoj dušek, dok sam pričala. Nešto sam kao pokušala da objasnim, al sam se onda gadno zapetljala i počela da se smejem.

Mislim, fakat – volim te, rekoh. Al sam se zabagljala u neki ćor sokak iz kog nemrem izaći. I vidi, oćeš dim?! (delimo džoks, srk čileanskog vina) Htela sam da ti kažem – više te neću ostavljati, sledeći put ćeš ti morati mene da ostaviš, jel ti to jasno?

(Wtf!!!!!!!!!!!! Stavila bih ruku preko usta, jer koji kurac ja tu sad, aman... pa spremala sam ovaj govor čitav vikend)

....on gleda kroz mene, okreće se na stomak, izgovara mantru koju moguće nećete razumeti, jer nisam ni ja – „nem, al takav je“.

Da, to je rekao. To je sve što je rekao, onda je zaspao.

Naslonila sam glavu pored njega i ispričala mu legendu za lepši san (sve ovo je gorka istina, ništa fikcija):

Ispred jedne reke u dalekim tropski krajevima, zatekle su se skupa jedna ogromna vrsta škorpije i – lisica. Lisica je želela preko, ali nije umela da pliva.

- Škorpijo, da li bi htela da me prevedeš?

- Naravno, lisice, penji se na leđa...

- Ali, škorpijo, kako da znam da me nećeš ubosti i ubiti?

- Ne možeš da znaš, naravno, ali ja ti, evo, sada kažem – neću. Slobodno se popni, bezbedna si.

Lisica se popela na škorpijina leđa i krenule su. Nije prošlo zadugo vremena, škorpija je zabola svoju bodlju u lisicu i ispustila otrov.

Nekoliko trenutaka pred smrt, lisica je rekla:

- Ali obećala si, rekla si da nećeš!!! Škorpija je pogledala gotovo nemoćno i rekla:

- Sorry, it's my nature.

Ipak, ja znam da sam ga ostavila. Znam to po načinu na koji o njemu razmišljam, po danima koji su mi unapred isplanirani. Znam po pepeljastom ukusu u ustima, kao da varim leša, znam po količini pljuga koje uspevam da popušim, znam, jebote, znam, nekako...

8

Danas sam se na Platou uhvatila za knjigu koja mi je došla glave. Ljubavnik ledi Četerli. O, da. Kroz ovu ljubavnu dramu lično sam iživela napisanu priču.

Onja kaže: to nemaš prava da radiš. Ljudi nisu junaci, a dani nisu priče. Zbog tvog šizoidnog poremećaja ličnosti, ti ljudi se pretvaraju srču koja ti, istina, iseče stopala i napravi rane, ali one zarastu. A ti ljudi se polepe kao vaze, i onda tako i izgledaju, zauvek pohabano.

Ljubavnik ledi Četerli. Kada smo bile klinke, mnoge su gledale porniće i na taj način spoznavale čari masturbacije. Ja sam to radila uz tu knjigu.

Izvini, Džinijus, izvini, ali ovu priliku niko ne bi propustio. Da voli i da vodi ljubav s junakom iz svoje omiljene knjige.

PS. pravo ime F.DŽ. je ime zakonitog supruga Drage Mašin (kraljevska loza), inicijali A.O. To je već dovoljno zanimljivo samo po sebi, priča se sama plete, uzbuđujući momenat je pre svega vremenski kontekst u kome bi te dve duše mogle opušteno da se vežu i žive skupa, al - neće. Kraljevska loza vene poput zanemarenih muškatli, Dragoj se jebe za reprodukciju, jer ne samo da je razvedena već se tu i ostvarila, a A.O. iznad svega želi da zaroni na 70 metara, makar posle toga popustilo i njegovo srce, koje je, sećate se, pravo malo čudo... Čitava država zbog toga odlazi u kurac, a reinkarnacija ledi Četerli i Drage Mašin (zajebano sjedinjenje) biva pritvorena u ustanovu za opasne, dokone žene,.... basta, o d l e p lj u j e m.

FAGOT FOREVER

Evo, svečano objavljujem, ako mi projekat "Faking Džinijus Professional Version" bude pukao, kao što mi izgleda, u nekom narednom periodu više neću pokušavati. Ni sa njim, niti sa nekim drugim.

Juče sam sedela u Idiotu sa Fagotom. Fagota sam fasovala na nekom letovanju pre par godina i nakon što smo iscepali sve moje letnje haljine, ja sam shvatila da to nije Mr. Big, jer da jeste, imao bi minimum respekta za tkaninu mojom rukom šivenu, a kamoli za mene. Od tada, pijemo kafu, slušamo Monteverdijev VI kvartet (to je njegov trip) i gledamo filmove u nenarativnoj formi. Very refreshing, ponekad, kad mi se smuče oni koji ne razlikuju "jel" od "jer", pa ga skrate na "el". Razumete.

Ovde moram da digresiram. U jeku moje zaljubljenosti u Fagota, on se, naime, nije tako zvao. Zvao se Dorijan Grej. Tako su ga prozvale moje žene. E onda se desilo to veče koje je u našu relaciju uneo dugoočekivani humor i osveženje.

9

Posle nekog nenarativnog filma zapodenuli smo finu konverzaciju na nivou. Mislim, za mene je to bilo jako naporno. On je sve vreme bio u nekom tripu potomka ruske grofovije slučajem izgnanog međ zidine starog Singidunuma, a meni je nekako pripala uloga poželjne francuske pralje pohotne i nedostojne.

Razgovor je tekao. Bio je, ako tako mogu reći, vrlo prijatan. Došlo mi je nekoliko puta da podrignem, verovatno zbog nekog starog srednjoškolskog prkosa.

Dorijan: Aaaaa, koji je tvoj omiljeni instrument?

Blago se naginje na moju stranu. Osvetljenje u sobi mu baca senku preko perfektnog profila. Diže jednu obrvu. Ja sam uhvaćena u zamku. Jebeni instrument. Mislim, šta znam, volim npr klaaavir, al to je baš onako, mislim, prostački...sad, u ovoj atmosferi reći "klavir"... pogledam ga, onako ispod trepuški, zagledam se u njega pokušavajući da proniknem u njegovu podsvest i pronađem odgovor koji bi ga zadovoljio, i začujem sebe kako izgovaram:

fagot.

Ja nemam pojma kako fagot izgleda. Kao mogući odgovor padala mi je na pamet i oboa. Ali mi je fagot delovao primerenije. Dovoljno ekstravagantno. Jedino još kad bi znala kako zvuči.

Dorijan se štrecnu.

Je li??!?! Kako je to neobično...

Ne znam kako nisam počela da se smejem. Ali sam mu jednom prilikom, mnogo kasnije, objasnila da moj omiljeni instrument nije fagot i da je on kreten a da sam ja htela da mu se dopadnem...i tako. Od tad, on se zove Fagot.

E pa Fagot me prosi već mesecima, godinama takoreći. Bez zajebavanja. Iako se ne tucamo već x vremena, iako zna da sam pregorela pored Faking Dzinijusa, ma zna sve...zna i da sam nikakva supruga, nepouzdan oslonac, slabo uporište...ne. On insistira. Svaki put kad me vidi govori o tome.

Kao, ako nam veza nije uspela, uspeće nam brak. F a s c i n a n t n a  logika. Volim da se družim s njim zato što mi ne haba samopuzdanje. Moja deca ga vole i gotovo instinktivno ga zajebavaju za sve njegove "wannabe" tripove.

Ja sam naučila da ga prevedem preko razgovora o istoriji umetnosti i usmerim ga na neke malo životnije konverzacije.

10

Uplašim se ponekad. Jer znam, videla sam to milion puta, upornost je jedna od najvažnijih osobina koja je potrebna za ostvarivanje svojih snova. Moja želja da se nekome otmem uvek je bila slabija od njegove upornosti da me ima.

Šta ako se jednom, stvarno, udam za Fagota. Onog što mu po novinama zvekeće fotka da je jedan od najpoželjnijh beogradskih neženja. Šta onda?!

Fora je u tome što ja poznajem sebe. I strahujem za sve svoje odluke jer znam koliko su nejake. Nadam se da to još niko nije provalio, a pogotovo ne on.

U jeku raskida, ovakve misli leče. Oprostite.

INTEGRATORU

Ovaj dole tekst je objavljen prošle godine u jednom beogradskom nedeljniku i izazvao je oprečne reakcije (kako ovo jebeno dobro zvuči :)). Al bez zezanja. Od poziva u redakciju, do privatnih poziva, povampirivanja nekih dalekih lica,... Mislim, mene je bolelo dupe, kao što me uglavnom boli dupe za sve što biva objavljeno i što izazove reakciju. Tekstovi koji se objavljuju u novinama su uglavnom naručeni, u dogovoru sa urednikom, služe da održe ili podignu tiraž, a ja kao autor imam nedvosmisleni ugođaj jedino kada primim honorar na svoj žirić. Ponekad  mi bude baš mučno da pišem o nečemu što me uopšte ne zanima, al nekako gledam da se dobro zezam. Odgovornost? Naravno. Ona postoji. Ali s obzirom na to da ovo nisu esejistički radovi gde bi me greška prema istini odvela na stub srama, kapiranje pročitanog nije u mom domenu. Ovakve priče služe da neko ubije pola praznog minuta u hodu. Ko ih pokapira ozbiljnije - jebi ga. Ilustracije radi, to bi bilo kao da odete na neki ručak i domaćicu je vrlo zabavljalo da kuva i da se zajebava za šporetom a i nad platom, al svečano joj se jebe kako ćete vi to variti. Mislim, to je vaša stvar. Nemojte jesti ono što vam ne prija. Evo tog teksta:   MUŠKARCI NE TUCAJU

11

 

Stvari su se promenile. Femkanje je postalo rizična zabava. U trenutku kada u gradskom obliku čovekolikog stvora muškog pola još i tinja nešto strasti i potrebe da zavodi(udvara se, privuče, opali) potrebno je imati svest o tome da je vreme na izmaku. Nije zezanje! Treba iskoristiti šansu. Jer pitanje je sekunde kada će ga proći volja (čast izuzecima, novine ipak govore o većini).

Danas se samo kreativne žene femkaju. One koje sa osmehom svršavaju na alternativu. Na prste. Ugašenu hemijsku olovku. Ugrejani vibrator. Šta već.

Onim manje maštovitim potreban je organ. U erekciji. Homeopatska teorija. Da bi ugasile svoju želju, potrebna im je njegova želja. Tkivo o tkivo. Potreban im je miris mužjaka u ljubavnom žaru, ukusi njegovih sokova. Verovatno su im potrebne i dve muške šake kojima će biti provitlane kroz neku maglovitu fantaziju. Potreban im je muškarac koji im gura jezik u uho, stiska bradavice i pritome tuca otpozadi, sve to istovremeno, a jebi ga, to ne moze s vibratorom. Ili hemijskom. Uz najbolju organizaciju. Povremeno tucaju!!

U budućnosti, onakvoj kakva nam se smeši, evo odavde, žene koje vole organ pripadaće konzervativnoj kategoriji. I biće primorane da se manu femkanja i da se late posla. Da vrte pedale i na semaforu.

Stvari su utoliko komplikovanije jer velike žene vaspitavaju male žene pa će one puno toga u osnovnoj teoriji o muško-ženskim relacijama morati da koriguju. ”Nikad ne daj na prvom sastanku” preći će u neko kontra pravilo jer će pažnja zainteresovanog muškarca početi da se tretira kao suvo zlato.

Stvari se zaista jesu promenile, istina, ne sasvim. I mi smo drukčiji nego naši preci, ali i dalje imamo neke veze sa njima. I današnji muškarci vole seks kao i oni nekad,ali ove nove često “mrzi da se smaraju”. Oni i dalje vole da gledaju nago žensko telo, ali pod uticajem fešn tv-ja i savršenih fotki,

12

očekivanja su im nadrealna.Prava, živa, dodiriva žena ima mana. Na njenom telu rastu dlake. Koža pod svetlošću sobne sijalice ne izgleda kao da blista. Ona nosi gaće koje su joj komotne i na njih nalepi svakodnevni uložak koji neretko ima trag svakodnevnog sekreta. Taj sekret ima miris. I tako dalje. Taj “sukob sa stvarnošću” ipak nekako odlazi na teret te stvarnosti, a ne onog ko se sukobi. Prosto je. On odustaje od kompromisa i nalazi da mu nije do “cimanja” zbog jednog svršavanja. Ovo je,naravno,pretpostavka. Vapaj za horny frajerima! Žene su prokrvarile na svom putu ka “samosvesti” koju propagira Cosmopoliten i na kraju, kada znaju da hoće i vole da se krešu, sve češće nemaju s kim. Institucija zvaničnog dečka postaje dragoceno mesto gde žena ima legitimno pravo makar i na loše tucanje bar tri put nedeljno. Vajda je. No s obzirom na “krojačev sindrom” (sedam jednim udarcem,ili jedan frajer na sedam riba) dolazi se do sledećeg: dok jedna ima redovan seks, onih šest igraju lastiš. Razvlače svoje slobodno vreme na nešto petinga, flerta, depilacija, masturbacije i kucanje sms poruka do besmisla.

 

Ne.Ne tucaju.

Uprkos svim pravilima novog doba(u kojoj su oba pola ravnopravna) nekako su se provukle neke glupave sitnice zaostale iz daleke prošlosti koje nas zbunjuju. Primer: dragoceni momenat u kome On startuje Nju, ona tumači kao divnu igru zavođenja i počinje da ga gleda pogledom ustreljene srne (to je nekad baš davno bilo u modi). I dok trepće na svog lovca, oseća grč malo ispod pupka,oseća se popaljeno i poželjno. I onda – iznenada,  nedugo potom, njen lovac, umesto da je dokusuri, dodirne, lizne joj ranu - on kupi pinkle,  češe jaja i odlazi. Ili možda i ostaje ali u tom slučaju on nju počinje da gleda takođe pogledom ustreljene srne (metroseksualizam uzima maha)i tu je stvar potpuno otišla dođavola. Jasno je, kad se dve ustreljene srne posmatraju, o tucanju nema ni reči. Najverovatnije je da ima svih drugih reči, raznih drugih prijatnih stvari. Ali ne seksa. Nema otimanja. Znojenja.

13

Prate sebe.Kad osete-tucaju.

Danas žene koje vole seks sa muškarcima imaju problem. Ne uvek, naravno, ali ga ipak imaju.

Nestrpljiva žena je agresivna. To ih odbija, naučili smo. Nasrtljiva žena je degutantna. Stidljiva žena se tumači kao indolentna. Izrazita želja za seksom se smatra indikacijom za ko-zna-šta. Nezainteresovanost je nafuranost. Opuštene su naduvane.

Savremeni muškarac je osetljiv. Ima prava da ne jebe. Voljna apstinencija ima dubinu. Izaziva respekt. Spram tih nagonskih potreba, on kod sebe podstiče duhovni razvitak. Upražnjava jogu. Zakasnelo iščitava lektiru. Neguje se i udovoljava svojim tananim potrebama. Potrebu za seksom uspešno kanališe. Užurbana savremena žena radi sve to isto, čak i kanališe želju za seksom, samo je razika u tome što to čini neuspešno. Biva frustirana. Histerična. Zbunjena i ljuta.

 

Rađe jedu

Sa ženske tačke gledišta, u modi je pipirevka za penetraciju. Diskretna I nenametljiva. Al odlučna. Osmišljena. Bez hladnog oružja ali uz obaveznu hladnu depilaciju. I genitalne regije, bez obzira na bol.

Pošto seks modernim frajerima više ne spada u elementarne potrebe, glad ipak spada i tu leži nada. Koja uvek poslednja umire. Nekako im treba objasniti da žene izmedju nogu imaju sočne, zdrave nektarine.

Ko ih bude redovno jeo, imaće lep ten i zdrave zube. Možda upali.

 

Naš favorite bloger Integrator je napisao jednu melodičnu rečenicu "beogradske devojke samo nekako ne znaju". Nije nemoguće, mislim, ne jebem devojke pa ni ne znam koliko se

14

često dešavaju takve situacije. Ali se s devojkama rado i veoma družim. S beogradskim devojkama. Za vreme studija, družila sam se s nemačkim devojkama. S austrijskim, sa devojkama iz Poljske, Istambula, Buenost Airesa, Madrida,.... Šri Lanke. U poslednje vreme se, istina, najviše družim sa Beograđankama u onoj zlatnoj nezahvalnoj dobi između 20 i 40. U tmini njihovih postelja, one night stand kobinacija, zračenja, flertova, udaja...čega god, retko se kolebaju. Ono što vole jeste da budu zavedene. Da im neko pokrene čakre. To nije nikakva indijanska veština za koju vam je potreban šaman kao savetnik. S tim vas je rodila mama, ili nije. Užasno je prosto. A fino je znati da ta stvar nije zauvek postala passe. Žena treba da bude zavodljiva, a muškarac treba da je zavede. Da joj se udvara. Ne da puzi, kleči, slini, nego da bude Muškarac. Da ode kad misli da je dosta, ali i da bude tu - dok mu se igra dopada.  

Popaljenih kurčeva na sve strane. Prava mala galerija ustreptalih organa načičkanih na svakom ćošku, gde god da si se uputila. To već znaju i srednjoškolke. 

Ali dobar trip je svojstven samo retkima. Šetnja po mesecu kad ste goli i znojavi nema nikakve veze sa regionom, navikama i odlukama. Ona ima veze jedino i isključivo sa prepuštanjem. Skidanjem okova i bosim hodom po stazi za koju ne znaš kuda vodi.

Nema veze ni sa obećanjima. Današnje žene su usrane od vezivanja isto koliko i muškarci. I malo me već smara priča na temu "ona bi da se veže, a ja ne bi....". Od kad je sveta i veka, vezivanje je bila stihijska stvar. Koja strefi i njega i nju. O kojoj ne odlučuju, samo se ponekad zavaravaju, a onda, osveste se jednom i skapiraju da su zagazili.

Nije mi važno da li želi da se veže. Jer ovo je jedan dan. Za sebe. Boli me kurac dal ga muče dervišove patnje. To ću ga pitati sutra,  kad postanemo prijatelji. 

Važno mi je da se dobro zabavljam. Od početka do kraja. Važno mi je da osetim njegovu želju. Pritome ne mislim samo na erekciju. 

Hoću da nam bude DOBRO. 

15

Sveopšti pad kvaliteta međuljudskih relacija, a pogotovo onih koje se tiču ličnog i intimnog, spada u neku vrstu savremenog oboljenja za koje se nije smislio lek (nešto poput stresa). Bubreće seme samodovoljnosti, odsustva verovanja i cicncarskog ophođenja prema svojim sopstvenim vrlinama i manama, možemo pripisati trendovima. Nadaleko poznat osećaj "mašenja" mete, tj lošeg tucanja, izgubljenih glupavih sati, praznjikavog osećaja, drkanja u društvu... to se dešava i u Kabodži, a dešavalo se i daleko pre nego što smo stigli  na ovaj svet. Učestalost takvih zbivanja ne treba pripisivati dobu, državi, gradu ili okruženju. Već prekopotrebnoj samoedukaciji. 

Opravi filtere, opremi se receptorima. Pre tucanja, proveri frekfenciju. 

Ne branim Beograđanke koje "samo nekako ne znaju". 

Branim Integratora od njegovih ličnih bagova koji mu truju sistem (ovo će da razume). Od plime rezignacije u čijem plićaku brčka none. 

Kako znam da li ću se s nekim vrhunski tucati? Kako znam da li uopšte to želim? Kako znam da li želim s ovim čovekom samo da budem gola ili i da povremeno budem u haljini?

Evo matrice:

Uglavnom to znam na odmah. Znam kad je taj neko već ušao u prostoriju. Osetim tu nit. Snaže je mentalne i fizičke vrline na koje sam osetljiva. Oblik dupeta, prsti na rukama, način kako se osmehuje, spontanost... sve to ostavlja utisak (okeej, ne baš tim redosledom :)). Obavezno proverim koliko često ažurira put od dupeta do glave. Važno mi je da bude prohodan. Način na koji me dodiruje, na koji se ljubi i kako miriše... Kućno vaspitanje... Sve to se zipuje u zračenje kojim je darovan.

I sve ovo znaju svi. Isti mehanizam je svojstven i muškarcima i ženama. A zašto se povremeno zajebeš pa se spališ s nekim ko je miljama daleko od tvojih svetova, mislim da spada u oblik akutnog slepila na koje si dobrovoljno pristao. I ko te jebe :) neka vrsta odsustva samoljubavi, samopoštovanja.

Kao što znam, tj vidim, kada iz muškarca počinje da govori kurac, tako isto prepoznajem i kod sebe kada iz mene govori pička (oprostite na

16

eksplicitnosti). I to me uvek zabavlja. Prosto, to retko izađe na dobro. Kada god je mnome rukovodila moja pička, keširala sam cehove u apoenima koje sam morala da uzajmim, toliko sam se sjebavala. Naravno, povremeno mi se to opet dešava, jedino što sad znamo obe, i moja pička i ja, ovo je poligon gde ti vladaš (kažem ja njoj), a ovo je moj poligon i čisti se (u tim trenucima me možete prepoznati po izrazu lica koji imaju isključivo i jedino žene s nadurenom Vaginom). 

Integrator, podjednako štiti i svoj lični integritet i integritet svog polnog organa. Prestani da ih akaš. Ugledaj se na Beograđanke :)

PE-EM-ES-EČARKA

Dok ne naprave neku instituciju za žene sa naglašenim PMS tegobama, neku finu zgradu rezedo boje sa puno šarene zabave unutra i dva, tri nauljena Bred Pita što će da ih poslužuju, ovaj grad i njegovi žitelji će morati da nas podnose i izdrže. Nama je kao lako?!

Odmah da se rešimo zablude, bebe nisu rešenje. Evo, ja posle dve, i dalje imam te hormonske tobogane i ostajem bez daha od vrtloga smeća koje mi se uzburka u glavi, jednom mesečno.

I pored sve koncentracije (u pmsu sam, imam to na umu) izgrabuljala sam um nadrkanom Faking Džinijusu. Večno nadrkanom.

Neprestano vraćam sliku od jutros: on i ja u njegovoj xari, u mojoj ulici. Ja ga "peglam" kako on to zove, u stvari očajnički molim za mrvu blizine (istinski molim, ruku sklopljenih kao jadnica) a on me gleda kroz svoje Oukley cvike, kulerski, nego kako, i izgovara prelepim usnama "meni je život naporan, ovaj razgovor mi je naporan..."

Ostala sam bez teksta. Njemu je život naporan?!?!?! Ja sitnim dane sa dva mala deteta, fakultetom, poslom, prijateljicama, sportom, kućom, putovanjima, njim...Ja perem, peglam, pušim... Ja gledam kako on jutros šalje ženi koju je karao poruku koju počinje sa "dušo"... I njemu je ovaj jebeni razgovor naporan.

Okej, nekim drugim danima bih možda imala želudac za govna kojima me obično hrani. Ali OVIM danima u mesecu, nemam. Istinski nemam. I pomišljam da možda više generalno neću imati.

Osluškujem svoj puls. Žarko želim da počne da radi u ritmu "jebite se, jebite se, jebite se...". Čitav dan provodim između faraona, vasiona i

17

tetovaža, mesim taljatele i slušam svog astrologa koji sedi za mojim trpezarijskim stolom i govori mi "dobro hodaš, ne gegaš se, tvoja duša nije gola...", bacam pogled na rečnik simbola, a u stvari mi očajnički treba broj telefona ginekologa, koji ne mogu da pronađem...

Faking Džinijus mi radi o glavi. Osećam to. Hodam po ivici. Ne plašim se da ću pasti, nimalo. Al osećam bes. Jutros sam po prvi put žarko poželela da mu flašu vina koju smo sinoć popili razbijem o glavu. Želela sam njegovu krv...:) U stvari, reč je samo o mojoj krvi, koja nikako da potekne...

I šta će sad biti?! Ne znam. Do sledećeg PMS-a, nekako ću se premostiti. Verovatno ću zbog proklete ovisnosti o strasti pričekati da vidim dal će se Faking Džinijus opametiti, naravno neće, al u običnim danima, moje strpljenje me prevazilazi. Pokušaću sinu da objasnim tu misteriju oko faraona i besmrtnosti. Vežbaću sa kćeri čisto "Š" i umesto da raširim noge kod ginekologa, raširiću ruke i uplakano reći "ne znam". Kao i hiljadu puta pre ovog.

Jebeno sam umorna. I treba da dobijem.

WANNABE GEISHA

Sinoć, negde oko ponoći, razaslala sam ženama sledeći sms: Evo ovako: kod Faking Džinijusa na gajbi. Vezna idila. Pošto smo se pokupili, upali s pivom i picom, on se parkirao na krevet. U jednoj ruci pivo, razvaljen, bulji u cnn. Piški u plastičnu flašu, jer ga mrzi da ustane. Kojoj sam ja odfikarila vrh. Umače svoje umorne stolarske noge u lavor tople vode koji mu je skvo prinela. Pre toga u njoj propire kurac. Gromko prdi. Ja perem suđe, peglam neke majice. Onda sam mu popušila, i sad spava. Nazdravljam s čašom vina na terasi - idili. Ok, ovo je malo detaljnija verzija, al ništa bitno nisam propustila. Žene su prvo malo ćutale, a onda je svaka dala svoj mali doprinos mom ličnom paklu. Jedna mu ne bi popušila nikad. Druga bi mu nabila lavor na glavu i flašu u dupe. Treća misli da je trebalo da mu sednem na glavu i insistiram na reciprocitetu. Četvrta smatra da on toga nije vredan i da sam ja budala. Za nju nema opcije. Ja sam malo čitala, a onda sam se, sa zakašnjenjem - zaprepastila.

18

Ne, ne nad Faking Džinijusom. Znamo se mi, ih. Prdeo je od prvog trenutka kada smo se sreli. Prosto - bio je prirodan :).

Gledam ga dok spava. Ovako plav i prelep, sanja glečer, mogu da se opkladim. Prelazim prstima preko njegovih ramena. Dodirujem svoj san. 

Zamišljam ga kako je nadvijen nad skoro dvadeset godina starijom ženom od sebe i jebe je s vojničkim poletom. Onim istim kurcem kojim jebe i mene.

U razgovoru od pre desetak dana, ona i ja smo razmenile sućut i dobro. Može li se to?! O, da. U jebenom 21. veku ne postoji ništa što se ne može. Svi smo tako jebeno cool da mi se povraća.

Gledam je i zavidim joj. Znam je. Kad porastem, želim i ja biti Teta. Željno iščekujem taj trenutak kada ću susresti sebe i pasti sebi u zagrljaj i voleti se, isto ovako kako volim sad njega. Biti samnom u vezi, to je blagoslov. Svetlost s neba. Pa pravo u dupe. Onda ceo zasvetliš i postaneš vidovit.

Pa te više ne straši sutra i jebe ti se za ljude. I lepo brineš samo o osmehu. I o koži na vratu. I zračiš. Ljubavlju prema sebi.

Živim za dan kada ću toliko sebe da mazim, da ću pored kreveta imati neku plastiku, malo širu od flaše, u koju ću da piškim kad me mrzi da ustanem, i s tim ću biti tako okej da će mi život biti pesma.

Današnji dan provodim malo sjebana. Zamišljena. Za šivaćom mašinom. Na njegove poruke odgovaram u stihu. I svaki put mislim da se zajebao, da, zapravo, ni jedna od tih poruka nije bila namenjena meni.

Danas je tačno godinu dana kako me taj čovek nadahnuto jebe u mozak. Nazdravljam jubileju. Zbog toga on jeste Faking Džinijus.

PEDALA

Pošto sam se sa sobom dogovorila sve ono oko napuštanja i odlaska, nisam pošteno stigla ni usta da otvorim - baja leti zanosnoj starici u zagrljaj, na obalu nekada našeg mora.

19

Ok, uspela sam da zadržim elementarno dostojanstvo, ili bar tripujem da jesam. Nekako, ne znam kako, iz mojih usta se iskotrljala reč "enjoy". Kad nemreš govoriti na našem, a ti izvoli, na engleskom, to je trendy, a i anestezirajuće. Ono, kao, kul sam. Jebe mi se baš.

A osećala sam se kao da mi je neko zavalio dandaru. Onu, pedagošku.

Sve to verovatno ima veze sa sujetom, osećajem napuštenosti, davno stečenim sindromom večno nevoljenog deteta...da ne tupim.

Nisam nikome ni rekla. Došla sam ovde, osećajući potrebu, posle jučerašnjeg proseravanja, držanja banke,...čega već, da vam lepo kažem - opušteno me ne shvatajte ozbiljno. Ja to činim već, u dovoljnoj meri, da je to skoro smešno.

Nalivam čašu vina. Motam džoint. Treba mi san.

Ne samo noćašnji. Treba mi neki novi san, neotpakovan, u koji ću da poverujem kao da sam se malo pre rodila.

Lik nije bolid. Da se razumemo. U ovoj priči sam bolid samo i isključivo ja. On se nije ni kvalifikovao za natjecanje u toj kategoriji.

Hm. Vraćam film. Jesam. Opet sam se pravila pametna. Jel treba da mi vrati neke stvari, pitao je.

Ne, dušo. Jedino što bi me u ovom trenutku učinilo sretnom jeste da mi vratiš vreme, sve one dane i noći, koje sam izgubila s tobom.

Zatečeni stolar. Pamtiću taj izraz lica dok sam živa.

I ništa drugo. Puf. Faking Džinijus je pokopan, a sa njim i moja fantazija.

Dead man walking.

ps. da bi post bio kratak i svarljiv, izgleda da treba da mi se desi neko sranje.  

SANS MERSI

Iznad mog stana bi trebalo okačiti onu svetlosnu

signalizaciju, kao ispred studija iz kog se emituje živ

20

program. „in the air“, u ovoj prenesenoj situaciji bi tu

pisalo „emotivna rekovalescencija“. Žene su verovatno

opremljene nekim malim receptorima, te su se, mahom

nepozvane, okupile u mom toplom domu i kampuju tu, bez

namere da se relociraju. Rade sve ono što inače mnogo vole

da rade, ali se kontrolišu. Ponašaju se bahato, razuzdano,

vrište, smeju se glupim forama, bacaju prazne flaše od pića

po podu, duvaju na terasi...zaspivaju obučene, nekad i van

postelje. Ujutro nisu lepe, razvaljene su, sve od reda

izgledaju (i ja s njima) kao razvaljene, jeftine drolje sa

naklobučenim kosama i razmazanom maskarom. Gajba je puna

uložaka, pinceta i knjiga o keltskim mitovima. To nas sad

vozi. Imam utisak da sam ih sve uverila da sam ja u stvari

reinkarnacija Sans Mersi, vesnice smrti u irskom folkloru,

one iz Kitsove poezije. Kad osetim da počinju da se tripuju,

ustanem, skinem se gola i ogrnem se nekom indijskom ešarpom

i govorim im kako sam ja nekada bila prelepa vila koja je

privlačila ljubavnike među smrtnicima i onda ih ubijala iz

čiste zabave. I da, tu nije bilo nikakvog ozbiljnog motiva.

Ni zla. Kapirate? To je bilo zapravo najbolje u njoj. Želja

da se zabavlja i da se smeje... e sad, nju je, nekako, samo

to zabavljalo...jebi ga. Žene leže, gledaju me, lebde negde

oko sazvežđa Vege, vidim, i kao začarane ponavljaju „jebi

ga..:“

 

Drago mi je što su tu. Moja deca su na odmoru sa tatom i potrebno mi je nešto što će mi odvući misli. Žene to rade dobro. Kada preteraju, pošaljem ih u drugi deo stana. Pa se ne čuju, kao da ih nema. Ja se ljuljam uglavnom ispred nekog svog ličnog ogledala. Vidi, vidi, bako, što su ti porasle uši.... Ne donosim uglavnom nikakve epohalne

21

zaključke jer sam sebe pre par dana diskvalifikovala kao uračunljivog sagovornika. Bar na neko vreme. A činim sve, što valjda i inače činim. Radoznalo posmatram svet i čekam da vidim šta će sad da se desi. Šta će to sada Život da mi priredi. Evo, nalaktila se baš i širom otvorila oči, ne trepćem...Sinoć, u predvečerje, sused je napravio fini, mali otvor na zidu koji je razdvajao naše stanove. I to na mestu iznad moje sofe. Na kojoj je ležalo nas četiri. U gaćicama.

-         O, dobro veče, Gorane! (uvek oduševim sebe

spontanom reakcijom na najidiotskije situacije. Goran

stoji sa onom ogromnom mašinom, zabezeknut. Ne veruje

šta je uradio. Mi se pomerile nismo, samo sam se ja

osmehnula i rekla, ono gore. Ono sa „dobro veče,

gorane“. )

Onda je Goran počeo da se izvinjava. Ja sam mu rekla da to nije način da se ostvari intimnija komunikacija sa susedom, ipak, morao bi biti suptilniji, on se mučenik branio...aaaah, to će da ga košta...Hoće, dušo, kažem. Naravno da će da te košta, srce mi se cepa, al vidi, rupa ipak nije mala. Ti si drag čovek, al nisam spremna za to da živimo zajedno. Morala sam, znam da sam zla. Al gledam Gorana kako bali za mnom već mesecima. Od kad se doselio. I ne mogu da odolim da mu na cim izvučem tepih na kom stoji. Jednostavno, ne mogu. Jebena Sans Mersi. Nemam nikakve namere da s njim budem ikada bliža od ovoga sad, ali me beskrajno zabavlja činjenica da je uhvaćen. Kao klinac koji drka u tiho nedeljno popodne, a keva mu upadne u sobu...znate osećaj :). Rupu između naših stanova sam zapušila kartonima za jaja. On je bio degutiran. Ja sam se upišavala od smeha. Jaja nema :), stoga ambalažu možemo zatući i iskoristiti u kreativne svrhe.

22

 

Kasnije, kada sam se usamila u postelji, nedaleko od jajnih kartona u zidu, napeto sam osluškivala. Sebe. Tuga za tugu. Osećaj povređenosti, okej. Malo praznjikavo. Želja za senzacijama. Manjak apetita. Paklena žeđ. Užitak u beslovesnosti. Nemanje mere. Mrve besa. Neka skorela prljavština. Malodušje koje kaleidoskopski menja boje pa povremeno zaliči na pun osećaj prepoznatljiv kod odvažnih i hrabrih. Al samo zaliči. I putenost. Kao da me je neko presvukao u poželjnu. Neopisiva želja da zatvorim oči i prepustim se. Neopisiva. Stara fora, zvati one za koje znaš da te nikada neće odbiti. Pih. Bljutav ukus u ustima. Neeeee. Nije to ta vrsta gladi. Ustajem. Oblačim se. Imam karte za neko zbivanje večeras. Obuvam cipele koje Fagota neverovatno podsećaju na Vini Pu-a. Toliko su sexy. Ulazim u farmerke, prvu majicu koju opipavam u haotičnom ormaru. Odlazim u lov. Na ulazu u faking Bass. srećem nekoliko poznatih. Jedan kaže:

-         vidi, bejbi, ja bih između ovih ovde plastičnih

i tebe, uvek izabrao tebe, jel znaš?

-         Znam.

-         Iako se ti trudiš da tim tvojim „aseksualnim“

oblačenjem prikriješ sve to, mislim, ne uspevaš...

-         Ne, darling, upravo si spoznao sjajnu stvar.

Pališ se na mozak.

-         Ne, nije to. Nemoj da se ložiš.

-         Ne ložim se ja. Ti se ložiš. Da se On i ja već ne poznajemo, možda bih... Al nevolja je u tome što ja odavno znam – ja se palim na mozak. Užasno.

23

Iz peta me prozrači. Pa me razapne, pa mi zavrti sve ono što jesam u neki vrtlog, šaren kao čigra u najbržem trentuku. Tip je omot, ne vredi mu govoriti. A želela sam da vrisnem: Imam problem. Užasan. Najveći na svetu. Osećam, evo ovde, kako sam se zaledila. Ja se palim na mozak, i to svoj. Al sad, evo ne znam, šta mi je. Upala sam u petlju. Ne želim da se tucam sa sobom. Pravim se da ne postojim. Idiote, hoću sebe nazad!!!!!

 

Idiot, naravno, nije zbilja idiot. On je milo i benigno biće koje se ničeg neće ni sećati. Jebem ti sunce, kako mu zavidim.

NIĆMI JE MOJA PROŠLOST

Možda me nećete razumeti. Ali kao da mi je neko, jedne noći, utisnuo neko sranje u glavu i za mene je postao imperativ da se nekome podam. Ili da se s nekim pojebem. Kako hoćete. To sa tim rečima i seksom više ništa ne razumem i znam da zvučim priprosto, ali me zamara traganje za bezbolnim terminima. Pa, da. To mi je bilo toliko važno kao da mi je život od toga zavisio. Budila sam se sa željom i zaspivala sa željom. Neprestano sam o tome govorila. U sedam dana sam se videla sa pet muških glava. Prijateljskih, uglavnom. No i pored toga nisam imala tri čiste bilo kome da kažem – mooooolim te, sad, što pre! I možda nikad više, možda jednom opet, ali molim te najljudskije, poskidaj sve ovo što me krije i speri sa mene tragove pripadanja.

24

Učinila sam sve čega sam mogla da se setim. Cimala neke iz prethodnih života. Uvlačila se u nićmi, stavljala ruž na usne. Mislila na donji veš. Po prvi put u životu sam sebe tretirala kao udicu. I jebalo mi se. Mislim doslovce. Trebalo mi je to. Jel to taj put? Za mene više ništa nije previše ponižavajuće. Ja moram da se pomirim sa sobom. Ja moram sebe da uverim da mogu dalje i da to ne činim šepajući. Onda sam strahovala. Šta ako to uradim, a posle mi bude još gore. Ono, osetim se kao idiot, kao očajnica... I onda sam iz čarobnog šešira izvukla The Levo Desno!!! Tatatam! The Levo-Desno je upao u kazan s eliksirom mladosti još kao dete. Zuja, zeza, zipa...sve te fore. Basment, ovo ono... Promaja na sve strane. Snoubord, vespa, ricepa i td. Čudne podštapalice, nedotrajale teme. Kliz u nesvest. Tamo ljudi žive zbilja, jel ste znali? Jebeno žive i dobro im je. Toliko malo razmišljaju i postavljaju pitanja da su problemi prašnjava kategorija, zastarela kao ona ručna melvelica za kafu, ona zlatne boje. The Levo Desno i ja smo se prvi put susreli prošle godine na obali našeg mora. On je sedeo u klubu i gledao me kao da je začaran. Otišla sam ubeđena da je čovek stranac jer je nemoguće da neko toliko gleda i toliko zrači, a ne izgovori ni jednu jedinu reč. Ne učini ništa. Onda smo se slučajno sreli u gradu. I tada je pokazao određenu inicijativu ali je sa staze obrisan mačem mog tadašnjeg udvarača koji mu je doslovce rekao „Nećemo valjda ukrštati mačeve zbog jedne dame!“. Beogradski mačo tripovi. The Levo Desno je očito zapatio određenu količinu pičkizma te je zbrisao kao ker koga su polili vrelom vodom. Izvukla sam ga sada kao jokera, duboko verujući da mu moje zle namere ne mogu pohabati sve(s)t. Anyway, odrala sam dlanove navodeći ga na blud. Čitava igra je bila zapetljanija utoliko što mi je sex trebao kao voda, a znala sam da je čitava fora u tome da ja budem zavedena. Ne radi mi posao da ga

25

obgrlim nogama oko vrata i ostvarim svoj trip. Ne. Moje samopouzdanje je na minimumu minimuma. Ja hoću da me hoće. I znam da će to da me leči (ne izleči, ne). Pet jebenih dana sam provela igrajući se šugice sa drugarima po gradu. Osvanula sam svako jebeno jutro. Svako pijanije od prethodnog. I ništa. Put do kurca. Očajna rabota. Što mi je paničnije trebao, to sam od njega bila dalja. Muškarci zamoreni od trenja. Osećala sam se kao da imam 30 godina i muvam srednjoškolke, navlačeći ih lagano. Ne mogu to sasvim dobro da objasnim. Moja dovitljivost me je prevazišla. Kao da su svi naizust naučili tekst koji me je iritirao do srži. Veza. Trajanje. Ne - površnost. Ne - one night stand. Poštujem, naravno. Al jel to mene neko zajebava? Ljudi, žickam za malo tucanja. Nije ovo cosmo kič. Ovo je borba za jebeni opstanak. Al s malim mudima. Minijaturnim. Jer da su u mene veća, proždrala bih nekoga još na pragu i završila sa prenemaganjem.

 

The Levo-Desno je pao za slobodu. Ali vrlo, vrlo nespretno. Vrag je odista odneo šalu i ja sam postajala besna. Uz određenu količinu omamljujućih sredstava počela sam taktičko dodirivanje. Pritiskajući dugmence za dugmencetom koje jebeno mora da proradi. Ali ne... I onda sam uradila ono što se uraditi moralo. Prišla sam sledećem, do njega, koji je isijavao odvažno. Uvek se razočaram kada iznova shvatim da su ljudska bića tako predvidiva u svom delanju. Zamahnuvši omčom ka drugom, The Levo Desno je zalepio dlanove za moj struk. Igra je dobijena. Pet bodova meni. Katarzaaaaa :))))

 

26

Ujutro su stvari dobile konture. Ja sam bila happy. Još samo da objasnim dečaku da mi nismo u vezi. Predosećam opiranje. Smišljam glupave priče. Odvratne. Al iskrenost je demode kao i nićmi.

 

Užasno puno energije sam uložila u to da se ne sjebem. Da se iščupam. Spalila sam gotovo deset dana svog života na previjanje. Nisam radila. Nisam uživala. Bila sam u panici. I sve to sam tretirala kao – normalne stvari. U red sam morala da se dovedem pre nego što mi deca dođu s puta. Sačekaću ih normalna. Jutros sam se probudila sretna. Pucali su me bezobrazni fleševi, pocepane čarape, otvoreno pakovanje kondoma koje mi je ispalo iz tašne. Standardni rituali. Komp. Pogled na kalendar. Ooooops. Koji je danas datum? Ne. I ne. I jebeno ne. Stazom do apoteke. Pogled tete i vidljiva empatija. U mojim očima sjebanost za pet žena. Nemir. Nemir. Nemir. Dve jebene crte na testu. Dve. Velike. Jasne. I tri pičke lepe materine. I deset pičkih materina. U kurac. Sranje. U plač. Dođe mi da stanem na prozor i vrištim. Dokle? Polako mi se unazad bistre misli. Šta kurac panika. Jebeni hormoni. Dileme nema. Nećemo gajiti Faking Džinijusa Juniora. Ne u ovom životu. Mislila si da nema većeg poniženja? Glupačo. Maaaamaaaa.

27

STAR ON D SKAJ

Ginekolog obavešten. Sinoć. Smsom. Odgovor prihajao: Budalo.

Sjajan tip, u potpunosti nesavršen, ako hoćete i neadekvatan za tu poziciju, al zatečen, ponajviše porodično... Sreli smo se pre skoro sedam godina, u hodniku jednog beogradskog porodilišta, bez veza, sranja... I akušeri imaju dušu :), zaključila sam tada i preskočila sva svoja uverenja da ne mogu piti kafu i smejati se sa muškarcem koji me toliko dobro zna, a kome nisam bila ljubavnica.

Moja mati i dan danas ne hendluje to sve na najbolji način. „Ko ti dolazi?!“ i onda ono čuveno odmahivanje glavom, a na mute-u „bože me sačuvaj“...

Sada imam holivudsku dilemu. Da li onaj koji je učestvovao u svemu treba da bude obavešten. I zašto? I zašto da ne bude obavešten. Da li treba da podelimo troškove? Da li bi ipak bilo najbolje da bude obavešten kad se sve završi? Da li...Da li... Giša se smeje i kaže, daću ti broj računa pa nek uplati tako, ne morate ni da se gledate. Boli te dupe...

Ma ne, boli me mozak. I tamo još nešto. To su razmišljanja na frontu.

U pozadini se bavim svakodnevnicom. Mašina za šivenje – kaputt. Sastanak sa urednikom. Engleska školica. Ex-supružnik koji insistira na barem sat vremena pažnje. U ime planova i rezimiranja (rezigniranja). Plaćanje grobnih mesta, zvao popa. Pravljenje torte u obliku duge, marcipan,boje...(kreativno zahtevni mladunci). Depilacija. Ispit iz jugoslovenske istorije pozorišta. Laza Lazarević „Prijatelji“. Rekreacija? Aaaah.

Malo mi je muka. Mrvičak.

A bila bi to najčistija prevara kad bih rekla da me ovo (ono) ne radi na najgori način. Pokušavam da se iscimam na neki pseudoholistički trip. Nisi ga se rešila. To moraš jebeno hirurški. To je muškarac - nagazna mina. Ne možeš ni da raskineš školski. Ne. Moraš da ga očistiš kiretom iz sebe. Mora da krene krv, da se pojebe stvar do svoje srži da bi mogla lepo da čučneš i skočiš u veliki vis. On se ugnjezdio u najosetljiviji deo tebe i dušo, imaš se nositi s tim kao da ti se to desilo hiljadu puta do sada. Sa sve tvojim čitavim životom koji ne sme da se zakoči ni na jednom kanalu.

28

Onda skočim i lupim šakom o sto, puzzle se razleti, svi začuđeni, a ja vrištim „ni na jednom jebenom kanalu“.

I smejem se. Suncu. Vespi. Ženi koja sređuje gajbu i koja se napokon vratila s odmora. Ženama koje spremaju tematski žur. Prave postere i letke „till party do us apart“. Free again. Nabavile su mi i potpuno ludu venčanicu, kažu, to će biti tvoja svečana odežda,... probam. Gledam se. U životu nisam nosila venčanicu. I ništa mi se ne sviđa. To je toliko kič da ja ne mogu da skapiram da je iko sebe u životu ozbiljno shvatio kada je „to“ oblačio i učestvovao u sopstvenom venčanju.

Osećam se kao da trčim. A razbija me bol ispod dijafragme. I ja ne stajem, nego nastavljam, pokušavajući da uspostavim pravilan ritam disanja.

U pozadini ne čujem kmečanje, već meni najdražu stvar iz jedne moje predstave za klince:

„Sada sam zvezda, sada sam lejdi! Ima li slične, na svetu, mejbi?! Recite odmah, želim tu nou! Od ljutnje postajem polako jelou. Ako sad neko kaže mi jes, biće to meni veliki stres! Želim da budem star on d skaj! Nemoj da neko pita me vaj! Naprosto ja sam zvezda d best, a posle nastupa treba mi rest. Pitajte sada, a onda gud baj, jer ja sam najveća star on d skaj...“ (peva je Violeta, mala kćer velikog kapetana,„Sudbina jednog Čarlija“, potražite po gajbi, Acu Popovića...refreshing ;))

PEDIGRIRANA FIFI

Kada se sve pameti sveta otvore kao cvetovi, sve mudrosti ljudske izgovore do kraja, moraćeš da se vratiš nečemu što si odmah preskočio: promakla ti je prva reč, - odmah si izgovorio drugu. Čim se nađu u mnoštvu, reči su nervozne, razdražene i bolesne. Njihova unutrašnja svetlost je artikulacija misli, a ne govora. Veći dokaz je jedna reč, nego dve reči. Mudrost stvaranja sabira se oduzimanjem. (M.A.)

29

Nisam upala u filozofski jendek, ne strahujte. Pobudim se ponekad s onim gore pasusom, i tako, vrti mi se po glavi, ko neka podugačka pertla, i jebemu mater, nekad sam jednostavno previše glupa da dospem do njegove suštinske niti. Zvekeću mi po glavi kao bele ping pong lopte, sudaraju se, zvone unutar lobanje, a ja samo trepćem i ne mogu da dobacim. Onda odustanem i pređem na nešto konkretnije. Na primer, lakiranje noktiju. Depiliranje osetljivih zona. I dok radim sve to, opet preživam lepe reči,aaaaaa, mudrost stvaranja....sabira se...oduzimanjem...čekaj, čekaj...jel to provalija neka, jel treba da uskočim?

Danas sam imala sreće, bravo za mene. Brzo kapiranje je uvek svojstvenije hazarderima, pomislih. Prosto me je spalilo. Poluzadovoljna, otpakovala sam dan. A u njemu...Pa, fenomenalno. Toliko divnih, nepovratnih minuta razmazanih i ulepljenih sa nekom tuđom, uludo bačenom spermom. Naravno, nije problem bio u spermi. Nemam ništa protiv telesnih tečnosti, osim kada mi nehotično obrlate misli. Jer ona se, to svi znamo, teško skida, brzo lepi i ostavlja vrlo traga, sve to ne samo na tkanini, nego i u nekim drugim, daleko poetičnijim predelima. Zavukla mi se u štep, da vam pojasnim, ne znam dal uspevam...

Hm. Bahatost, valjda. To je ono što me uvek iznova dovede do vatrometnog popizda. Nije problem ni u terminima. Ni u kontekstu. Mislim, svi masturbiramo, ne mislim da je tu bilo kome još uvek nešto strašno nisko i zbog toga zabavno (onome kome jeste, upravo zvoni budilnik). Naravno, ovom očajno sklepanom umu, oduvek je više smetao podkontekst, put koji te je vodio do nijanse.. A te lepe i fine stvari, zajedno sa lekcijom da ne treba da svršavaš po komšijskom štriku,

30

naučiš od – tate i mame. Ili bilo koga ko te pazi dok si mali i sve te stvari još ne znaš. Čim se nađu u mnoštvu, reči su nervozne... jebote, blještalo je kao svetlost na brdu u ono doba restrikcija, sećate se....I moje, dakako. Uopšte ne mislim da se izdvajam. Bila sam upaničena, ljuta i uvređena. Ničim izazvana „patnja“, je li?! :) I to sobom. Otuda brzo paljenje ispisanih papira. Šalila sam se, šalila sam se... Pa s pepelom pod plahte, da niko ne primeti. U životima koji nas povezuju, dobra namera odavno nije konvertibilna valuta. Iskrenost, takođe. Svi ti apstraktni pojmovi kojima baratamo alavo, misleći da ih samo spustom niz jezik, oživljavamo, polako ali sigurno bivaju relocirani u fore&fazone. I dobro je da je tako, širim obe ruke, sada, kao da pričam, jer ravnoteža i jeste pitanje mentalnog stanja, a ne gelendera u zbilji za koje možemo da se pridržavamo. Samo napred... u tom smislu, u svom svetu, aminujem takve težnje. I trudim se da razumem. Uprkos limitiranom prostoru, po kojem se krećem. Kao nekakve mrve, skupljam sasušene minute ovoga dana i prosipam ih u smeće. Pritiskam „play“ i priče se nastavljaju. I stavljam na mute sve svoje „unutrašnje monologe“, koji se tiču mog incidentnog ponašanja, kao i beskrajne analize posledica, koje sam beslovesno provocirala. U potpunosti se slažem sa sobom, ko me jebe. U malom mraku moje velike ćutnje, jedna po jedna reč, kaplje i zvoni, zbog tišine:„Žene, vaša sjena leži na uspavanoj želji akseta i besnoj žudnji razvratnika. Da svedemo sve misli i težnje ovog svijeta na njihove prvotne smjerove i istinske motive, ja mislim da bi i veća polovca stala u toplo duplje vašega pazuha...“Piše ti na dlanu, Fifi. Pedigre je šminka, dušo, ne možeš pobeći od toga da si pas.

31

ANI

Ani puni četvrtu. I vrlo je plava. I nosi cvike. I ima najdužu jezičinu na svetu. Brzo priča, pomalo šuška i povremeno odalami nekoga ko joj se približi previše blizu. Ona je simpa klinka, prgava i šarmantna. Prvi put sam je videla na njenom balkonu, kako gleda širom otvorenih očiju, tako nesvojstvenom novorođenim bebama. I uopšte mi se nije dopadala. Imala je glavu oformljene bebe i udove koje je pomerala, uopšte se ne mazeći. Kada se drala, činila je to tako da sam imala utisak da mi lagano, u pramenovima, otpada kosa s glave. A onda je naprasno porasla. Počela je da govori jezikom nadrndane komšike, potpuno gluve za bilo kakvu korektnost. Pred njom, sva moja elokvencija je laaaagaaaano nestajala kao da je nikada nije ni bilo. Oduševila se štiklama kao izmišljotinom, najlonkama i sjajem za usne. Plesala je pokretima odraslih žena, klibereći se kao da ih ismeva, a u stvari se odlično zabavljajući. Naučila je prva slova i razglednice sa mora je ispisivala tako ozbiljno i predano, kao da joj je u rukama biblijski spis. Nenadjebive koncentracije.Shvatam sad, na Ani sam odlepila kad je počela da govori jezikom koji ja razumem. Kad je samnom podelila čari svog vojnički jasnog sveta, bez želje da mi se ulaguje. I to radi stalno. Mnogo me to nervira. Uhvati me sa obe ručice za obraze, unese mi se u lice i i ne dozvoljava mi da ga pomeram „slušaj me!“, kaže. I ja slušam, jer druge nema. Ani ne govori dva puta. O njenom besu ne želim previše da pišem. To je slalom emocija s kojim dilujem teže nego ona. Pokušavam da je nadvičem, a onda odustanem i mirno sačekam da iskipi sve to što treba da iskipi. I ne pada mi na pamet da joj se uvlačim. Ani je pametna. Prezire licemerje. „Lažovi“. Nije naslov sitkoma. To je Ani razočarana i umesto da kaže neku mnogo ružniju reč, odlučuje se za ovu, njoj razumljivu, koja u dovoljnoj meri oslikava njenu zgađenost.

32

Čudno je biće. Na žiletu svih mojih tolerancija. Jedina koja bezočno krade moju preskupu šminku i uopšte je ne uništava već je lepo i iskusno koristi, ne razmatrajući opciju vraćanja. Jedina koja u trenutku mog eksplodiranog autoriteta ume da prsne u smeh „tetka imaš slinu“. Za svoj četvrti rođendan zahtevala je tortu u obliku kišobrana. Jednog određenog. Večeras sam pristigla natovarena marcipanom, bojama i strpljenjem. Morile su me razne, potpuno neadekvatne misli i nisam imala puno nerava za priču. Ni sa Ani. Ni sa njenom starijom sestrom. Ni sa njenim mlađim bratom. Ni sa mojim većim i manjim detetom. Želim, želim.... da nestanete.

- beži, Ani, užasno si dosadna. - Želim da vidim kako praviš moju tortu.- Ne možeš da vidiš, to je čarolija. Moram da uzmem čarobni

štapić, a ti tad ne smeš tu da budeš. - Laaaažeš.- Ne lažem. Pitaj Manju. Nju sam jedno popodne pretvorila u cvet,

i ništa nije govorila, samo je stajala na sred sobe i – mirisala. Beži, Ani.

Stoji i gleda me. Kroz cvikere. Malo otvorenih usana. Pa zažmiri. Sva ostala deca prihvataju čarobni štapić, jedino Ani odoleva.

- A što lažeš, Tetka?- Zato što moram. Palim pljugu. I gledam je. I vidim kako se osmehuje. Razumela me je, sasvim. Odlazi. Deca odlaze za njom kao poslušni patuljci, Ani peva na engleskom.

Zamišljam je jednog dana, već veliku, (klasična patetika u koju upadamo svi koji imamo posla sa malom decom) kako se samnom svađa i bori, beži od mene i beži kod mene. Zamišljam je isto ovako brbljivu, bezobraznu, drsku. Plavu. Našminkanu. I pravim taj

33

jebeni kišobran koji mi već na uši izlazi. Ona je dospela na ovu planetu, između ostalih stvari, i da bi mene tome naučila. I znam, mrdanja mi sa ovog mesta nema. Htela ja to ili ne, Ani me je regrutovala za fiksno mesto u svom životu. Tetka forever.

xxx

„U svim ženskim časopisima pronaći ćete istovetne žalbe: muškarci – ti dečaci od deset, dvadeset, trideset ili više godina – beznadežno su loši u krevetu. Ne zanima ih „predigra“; ne trude se da sitmulišu erogene zone partnerke; sebični su,lakomi, požudni, nespretni; nedelikatni. Ne možete se oteti utisku da su ove pritužbe na izvestan način ironične. Svojevremeno, jedino što smo želeli bila je predigra, a devojčice za to nisu bile zainteresovane. Nisu želel da ih dodirujemo, milujemo, stimulišemo, uzbudimo; u stvari, obično bi nas tresnule ukoliko bismo pokušali takonešto. Prema tome, uopšte nije posebno iznenađujuće što nismo naročito dobri ljubavnici. Dve ili tri duge godine, veoma važne u našem biološkom razvoju, vrlo smo grubo odvraćani od same pomisli na to. U uzrastu od 14 do 24, predigra više nije ono što su dečaci hteli, a devojčice izbegavale, već nešto što žene žele, a muškarcima je dosadno. (ili bar tako kažu. Što se mene tiče,meni se predigra sviđa- uglavnom stoga što je vreme kada je dodir bio sve što sam želeo, uznemirujuće živo u mom sećanju). Ukoliko mene pitate, savršen spoj bio bi između žene koja čita „Kosmopoliten“ i četrnaestogodišnjeg klinca!“Nick Hornby

34

Već nedeljama mi je na ramenima tegoba teksta koji u redakciji očekuju. Juče je pritisak dostigao maximum. A ja temu nosam u glavi, kao neki wallpaper i lepo nemam pojma gde da je udenem. Ti tekstovi me smaraju. Jezivo. I postalo je gotovo ritualno da ja jednom mesečno tetaralno dolazim da dam neopozivi otkaz. Jedino što nas i dalje drži na okupu jeste kinta, koja raste srazmerno mojoj lenjostii. Što sam gora, to se njima više diže :) jebi ga, tako ispada uvek, koliko se sećam...Teme? Ma... jednom sam zatekla DJ (ili već šta je) Vukšu po gradu kako ponosito nosi špilhozne bez gaćica, pa me je to baš inspirisalo, a drugi put sam upravo raskinula sa Faking Džinijusom pa mi je to bio odličan povod da analitičnije razmotrim okolnosti u kojima smo se susretali. Sada, Kandža Vidojković želi da pišem o razlici u godinama između partnera. Dr Ruth, jebote. Što se mene tiče, oni koji to čitaju zbilja nemaju pametnija posla u životu, a pogotovo svi oni koji se osećaju isprovocirani da posle pišu pisma, mailove, zovu redakciju... No, ako uzmemo u obzir činjenicu da je otac moje dece vrlo stariji od mene, a da sad halapljivo gledam u maturante, to sa godinama ispada jedna posebna vrsta zavrzlame. Odnos snaga, valjda. Kontrola. Kilometraža. Pa onda iznenadni obrt u onim trenucima kada smo svi životinje...Poslednji muškarac u mom životu je jedva namakao dvadeset drugu (ne The Levo Desno, on je na drugoj strani ove sobe). Mladi gospodin 22 stoji barabar sa ostalima, daleko starijim od sebe, u svakom pogledu, jedino što se malo više smeje. Još uvek ga ne zamara razmišljanje, muku muči sa samopouzdanjem na vrlo šarmantan način (frka mi je bila, jebote, šta ako mi se ne digne, mislim da je počela da mi opada kosa, dal mi noge smrde...ahahahaahahaah) i uopšte nije se još uvek najeo dovoljne količine govana da bi prestao da govori sve ono što mu se emituje u glavi. Udvara se spontano i opušteno,

35

odbijanje uopšte ne postoji kao opcija. Barata sa elementarnim džentlmizmom i odmara svaku napetu vijugu u mojoj glavi. I da, sluša. Nije još uvek fasovao onaj standardni virus gluvoće, koji krasi one koji su od njega onoliko stariji. Jebe s entuzijazmom. A to je nešto što mi uvek razgali dušu.Ipak, ja se osećam pelcovano. Ne možeš mi ništa, na-na-na-na!!! Moj imunitetet je zaštićen i ja se osećam sigurno. Uživam u igri i biću okej kad keva drekne s terase da moram kući jer je kasno. Ne znam kako je njemu. Nemam pojma koliko se i na koji način navlači. Ja mu dođem u ovoj varijanti „matorka“, jel?Nice. Kada bih mogla da biram društvo za ostatak života, to bi svakako bili dečaci do 25 godine života. S njima se više i češće smejem, gasirani su kao mamlazi i imaju neku nekanalisanu energiju koja me užasno pali. No, na spratu bih, ipak, volela da imam i jednog sitog i smirenog, pored koga ću da usnim spokojno. Po mesecu sam uvek šetala sa nekim ko je tamo već bio. Hoću da kažem, volim taj osećaj kada nekom stena-stamenom zabijam moju energetsku injekciju u vratnu žilu i vidim kako počinje da svetli probuđen iz stogodišnjeg sna. I da, stalno vrtim razgovore koje sam na tu temu vodila sa svojim prijateljicama. Onim razgovorima u kojima jedne drugim upadamo u usta i oči nam svetle kao da smo one morbidne lutke. Svaka ima svoju pasiju i naklonjena joj je sa strašću kolekcionara.

Brrrrrrr, druže Kandža, a šta vi mislite o tome? Kandža voli ninanice s pank bretelama. Ipak, s njima ne može da priča o Branku Kockici, jer se one tad još nisu ni rodile, i to ga jebe. Pitala sam i mamu. Da. I ex-a. I Faking Džinijusa. I sad pitam i vas.Need help.

36

PS. Delimo honorar.

DIVLJA DECATo my Integrator

Patern je u pitanju. Ili modla za kolače, ako vam je tako lakše :). Mutirani oblici Moglija. Lako šizofrenični. Plavi čuperci. Plave zvezde, nedohvatne. Zarazni u svojoj blesavosti da ih neko vazda juri. A oni beže, poluludi, pa besni, sikću na ništa. Onda skapiraju da ih niko ne juri, da je sve okej, mir je, pa nastave da hodaju, unedogled, ka nečemu što im je trenutno odvuklo pažnju. Onda se opet istripuju, pa u trk. I tako im prolaze dani. I sve bi bilo u redu da povremeno ne konstatuju da im je „kurac pun“. Svet ih napada. Oni su divlja, slobodna deca, prelepa u svojoj egzotici, zauvek daleka i nesputana, mali egzekutori, žedne aždaje koje na grudima stiskaju tajnu Baš Čelika, potpuno uvereni da svako/svaka želi da je otme, jer svoju nema. Njihova stvarnost je stilizovana i oni nam čine dan lepšim. Povremeno nas naježi ta energija, a ponekad samo iziritirano tražimo „turn off“, isljuči se, čoveče, dete...šta si. Pozvala sam te dragi Integratore, ti poludivlji izdanku nekih inspirativnih demona da dođeš i lepo, tako neukrotiv izdrkaš predamnom bez stida i srama. Da te vidim kako izgledaš zatočen u svojim nanižim pobudama, jer tako svetlo biće još nisam upoznala, ne, zaista, još ne sretoh sveca kome je masturbacija tiho i zavučeno mesto presvučeno sramom i stidom. Drkajmo zajedno (o, bože ovo zvuči kao slogan neke političke kampanje). Hrabro. Ne kobajagi. Ne pod jorganom.Koliko smo imali godina? 12, 13? Ono kada su nas dečaci krišom štipali za dupe, pa bežali, obesni.

37

Eh, rasprši mi se u grudima nežnost kad god ugledam nekoga od vas,... jednog od divlje dece, neobuzdane, blago istraumirane, kako hodate obuhvatajući rukama sami sebe, grleći se, gladni i mokri, s petama izubijanim od stena po kojima se akate.Svet vas je prepun. A mene je davno napustio polet. Mislim na polet da bilo koga na ovome svetu, pa i malog mravička koji mi smeta po kući, zarobim jagodicom prsta. No, mrav toga nije svestan. On užurbano mili kao da ja čitav dan stojim upravo iznad njega, vrebajući zgodan momenat da ga zgnječim i lišim ga života.

Svako je konzervirao svoje detinjstvo drukčije. Moje je sastavljeno od nekih neopipljivih stvari i ja hodam kroz dane prožeta njime, ne opasana, ne zavezana. Znam puno slobodnih devojčica. Onih kojima iz nogavica ispada smeh, ne dok trče, nego dok leže, zauzete potpuno benignim mislima. One ne znaju šta je manija gonjenja. I vanzemaljci koji nam trče po planeti, obuzeti tim neprijatnim osećanjem, jako zbunjuju.

Ako si sanjaš snove mrava, opasnost je prevelika, a onda i drkanje postaje pravi izazov. To sam htela da ti kažem. Pored svih onih reči koje sam ti juče uputila. Užasno si me podsetio na onu scenu kada mali, bezobrazni dečak pravi sranja ispod prozora devojčice na koju otkida. Čupa je u društvu i blamira je pred razredom. A u potaji skida latice sa cvetića, bajajući nevažnim babagatalinkama u koje, u tim trenucima, veruje previše. Zato sam te nazvala detetom. Napaljenim magarenkom :) Ili kako već. Nisam pod jezikom krckala nikakvu oštru želju od koje bi te bilo šta bolelo. I ti znaš. Ja sam majka :)

38

Ja decu ne ubijam. Ja ih rađam.

OBIČNE STVARI

Suze prosute po veš mašini na kojoj stoji mala plastična stvarčica sa dve crvene crte. Iza jedne je sakriveno malo srce koje već ima svoj ritam....Špijunski pogled kroz minijaturne trepavice, prvi u istoriji našeg gledanja....Mali podrhtaji zarobljenog bića u staklenoj stvari, živo li je....moje li je...Nanizana popodneva s jezivim bolom u krstima i šarenom olovkom u ruci, vidi li je...ne vidi...ma vidi...Šta radiš to? Začuđeno me pitaju. Ja? Ništa....igram se...Polusan, polusvest...poluhladnoća...polusamoća...Pobrkani pojmovi, neobično smisleni....glasovi koji postaju toliko moji, a ne izlaze iz mojih usana... Praznina na mestu gde si do maločas stajala, devojčice, i neke vile na koju mi se natakla glava u istom trenutku kad sam shvatila da te ne vidim... Nikad izgovorene najmorbidnije pomisli. Nikad isitnjeni kameni strahovi. Nikad tandem, uvek jednina. U kojoj vilenjaci krezubo divljaju. Mala mama. Ne može da nosi decu, jer je mala, da se ne slomi... Odakle ona, mama? Pita dečak. Pa beba, rodila se. Zašto si TO uradila?....Mala piša...i ravnodušje. Pitanja, pitanja. Stvarno je loše... tišina. I odjednom sve znaš, sve...kao da si je oduvek imala. Šta mi je to, mama? Skidanje fotki sa neta. Ovako to izgleda kad porasteš...Ma

39

nemoj. Ozbiljna sam. Graške znoja. Jebem ti oca, nedostupnog.... Tako to izgleda i tačka. Zbog čega....Ko si mu ti? Psiholog u školi. Ja sam ga rodila. Molim?!?! Jesam, stvarno. Evo vam dokumenta. Zašto se prezivate drukčije. Šta te boli kurac...Bolovi, planine bolova. Predeli bolova. Držim te, držim te. Nemoj da me pustiš. Nikad. Neću. Nikad....i preplašene oči male devojčice. Šta je to nikad...Faraoni...vasione...mirilo i ćetodije...a šta ako zaboravim kako se oni zovu? Zovi me telefonom da ti kažem...tata kaže da je skupo. Ko kaže? Kad kaže? Gutaj. Smej se. Šala. Ahahahaha. Tata se šali...jel da da se šališ tata? Blindiran glas. Usran muškarac. Hehe. Pičko...Odlazim sad. Gde ćeš. Moram da radim. Znam! Vikne dečak. Šta znaš? Ideš u proliv... idem...Vrisak. Pločnik. Krv. Svi nestaju. Moje dete. Auto. Dva deteta i jedna majka. Diši. Fanđo. Ko ste mu vi? Ja sam ga rodila. Nema suza. Nikad. Jebeno nikad. Slon lepotan dondolan. Rokanje u uvo. U glavu. Hipnoza pogledom. Ona vas baš sluša. Kreten... Mala deca na velikom fakultetu. Nasmejana. Učestvuju. Ko su ova deca? Moja su. Jel će biti dobra? Hoće... san na pozorišnim daskama...šta radimo ovde? Stereo pitanje. Pravite mi društvo. Zašto si došla u moj krevet,mama...Ružno sam sanjala...Ne možete kod njih. Molim? Neeeee moooožeeeeteeeee. Nabiću ti štiklu u čelo....recite joj. Zen otac. Veliki. A mali ko crv. Otvara usta. Pogled. Zatvara usta. Odjebite.Mali park. Prisluškivanje. U pesku, važni razgovori. Gde je tvoj tata. Devojčica. Mama je moj tata. Mobilni. Dođi. Ne mogu. Dođi. Ne mogu. Važno je. Ne mogu. S koje si ti planete...

Imam telo matrix sirene. Do pojasa mati, od pojasa žena. Jedna polovina duše u obliku uha. Druga pačvork. Ravnoteža. Kad raširim

40

ruke, dečak i devojčica vide krila. Uvek. Nikad. I sve tako. Iz dana u noć. Sutra? Smejem se. Lepo se smejem. Zašto se smeješ? Zato što mi je dosadno. Nemam druga posla.

ŠTA VAM JE?

Jebemu mater. Pišemo blogove. Čitamo se međusobno. Dopisujemo. Svakodnevno. S obzirom da je reč o komunikaciji, zavolimo se, posvađamo se, sve normalno, k'o u stvarnom životu. Kapiram sve. Il gotovo sve. Kapiram da neko razmišlja drukčije. Kapiram da su naši komentari više odraz sopstvenog filma nego samog posta. Kapiram da nas ima raznih: duhovitih, filozofa, gorkih, blesavih, pametnih, obrazovanih...Al da jebe oca ne mogu da razumem, pa taman da se ponovo rodim, da neko, ko nema tri čiste da sam uzme malo prostora za sebe i lepo piše šta god mu je volja, ide po kućama (blogovima) i proserava se, prljajući, na primer – moj blog.Rado čitam gomile blogova i još nikad nisam napisala ni jedno jedino slovo bilo gde, a da pre toga o tome nisam razmislila, izmerila svoju misao, što se, nadam se, i vidi. Zbog tih neobičnih faca počinjem da imam otpor da komentarišem. Jebi ga, biram društvo.

41

Neću da stojim barabar sa literarnim nakazama. Sa osobama koje nemaju elementaran osećaj za vreme, mesto i temu. Zajebancija za zajebanciju. Prozivka za prozivku. Jebanje mame za jebanje mame. U redu. Pozitiva ne može da se permutuje. Ona se oseća.Disrespektualna ignorancija za kretene.Uključite se, blogeri.

GOSPODE BOŽE, KAKVE SU TO GAĆICE...

Pamučne. Zelene. Lepe. Da ne bude zabune... Ali pominjanje „gospoda boga“ u ovako neobičnom kontekstu, ostavilo je traga...Mogao je na primer da kaže lepo „oh, kakve su to gaćice...“ ili samo „mmmm“. Stvarno nije morao da to parčence donjeg veša petlja sa religioznim pojmovima, bez obzira koliko mu se činilo da će u tom trenutku to da izazove efekat. A fin momak zbilja. Namakao tu neku godinu posle dvadesete, odrastao u centru našeg lepog grada, indolentni (obožavam ove učene izraze) je student privatnog fakulteta, sin jednog poznatog političkog funkcionera...Ma, lelemud – ako mene pitate. Sa diiiiivnim šakama. Što bi rekla jedna moja poznanica, istoričarka umetnosti „zadivljujuće“. Prelilo joj se iz Džensona na sav okolni svet...Dakle, Lelemud je jedan momak koji bi sav mogao da stane u „zamalo“. Zamalo pa bi bio dobar frajer. Zamalo pa bi bio duhovit. Zamalo pa bi ti zubi izgledali filmski. Zamalo pa nadaren ljubavnik.Zamalo pa da se u njega zaljubim.

42

Sreća moja da je sve nekako nadomak, ali nikad i na cilju, te sam ja savršeno bezbedna u njegovom prisustvu. Ili bar mislim da jesam.

Nego da se vratimo gaćicama. Jednim najobičnijim gaćicama na svetu koje niko živ ne bi primetio, čak i da njima brišem nos na sred Super vera - deci. Razumete. Osim Lelemuda, koga polako ali sigurno pokazuje osnovne simptome inficiranosti. Znam po sebi. Kad počnem da overavam na raznorazne gluposti, to ne znači da mi je percepcija na trojci. To znači suprotno – upravo si ušla u sjeban vagon rezervisan za odvaljene, i svet postaje jedno predivno mesto preplavljeno pastelnim cvetićima u sred kojih stoji najmuževniji od svih muževnih koje si ikada pogledala. Dakako, reč je o hormonskoj supici, zahvalnom tajmingu, ugodnim okolnostima i – gladnom srcu.

Lelemudovo srce je gladno kao vuk. Osećam to. On miluje jagodicama prstiju koje su toliko glatke, da mi deluju netaknuto. On vodi ljubav sa žarom zrelog i poetičnog gimnazijalca.. On toliko želi da želi da ja teško ostajem neomamljena. Tuđa želja je za mene najopasnija na svetu. Tuđa popaljenost. Tuđa obuzetost. Tuđa strast. Prosto, ja sam jedna od onih nesavršenih što imaju slab imuniteti i lako se zaraze.

On ne želi samo da me ljubi. On ima potrebu da samnom „nešto“ i radi. Gleda filmove. Odlazi na roštilj. Šeta se Kalemegdanom. On želi da se u našim želucima vari ista hrana. Takođe užasno želi da prespava samnom jednu čitavu noć. Lelemud se davi u knjigama o naučnoj fantastici i pasionirani je filmofil. O muzici i da ne govorimo. Kada hodam sa njim gradom, na

43

svakih nekoliko metara prolazi osoba koju relativno dobro poznaje. Blejač?Blickaju mi male crvene lampice. Polako se zavlačim pod frotir i saznajem još puno toga. Na uslovnoj je slobodi zbog falcifikovanja i prevare. U glavi nosi ogromnu količinu informacija koje mu pod milim bogom NIKADA neće biti potrebne. Kao neki hodajući Politikin Zabavnik. Razume se u rasističke tendencije u svetu, terorističke organizacije (do nebuloznih detalja), zmije, metodološke eksperimente, malu decu, tajne kunulingusa... neverovatno.

Sa Lelemudom je najlepše stajati za šankom. On je vispren sagovornik, streptomicin za dosadu koja obično vreba oko osoba suprotnog pola koje se svim svojim snagama trude da što sistematičnije naprave mapicu po kojoj će se nadalje kretati u relaciji koju upravo grade. Sa njim je takođe neverovatno opušteno deliti one škakljive trenutke posle vođenja ljubavi. Vidite, ako mene neko pita, ti famozni trenuci „posle“ su jezivo rizični i ako se ne kanite tu zadržavati, palite što pre. Ne rizikujte. Evo, pogledajte mene. Sveukupno je moj utisak takav da ja sa tim čovekom nemam šta tražiti u nekoj ozbiljnijoj kombinaciji. No, on je toliko mekan i pahuljast, dozirano duhovit i nežan, neobično pažljiv i posvećen, čak mogu reći, i pod određenim uglom lep, da ja počinjem da se osećam nelagodno u svojoj koži. Virus me polaaaako napada. Daleko sam od uzdizanja bele zastavice, ali osećam neodoljivu potrebu da – zbrišem, što mi se obično javlja samo u situacijama koje mi izmiču kontroli. Pali, Vragja.Tvoje srce nije gladno. To su samo proširena creva. Pritisni prekidač i pusti struju u nevidljivu ogradu koja te čuva od zala. Ili još

44

bolje, zagrli drugog. Pospi po sebi neki tuđi čarobni prah. To obično toliko obezvredi sve susrete nekoliko dana unapred i unazad koje si imala.Uopšte se ne kidam dok to sebi govorim. Svaka od tih reči leže na moju dušu kao savršen puzzle i ja se osećam – dobro. Nije to beg. Mada možda deluje. To je neko, ne baš pesničko stanje duha, daje se objasniti uličnim terminom – zezanje. Need fun&sun.

Izašla sam iz njegovih kola kotrljajući u dlanovima dva klikera koja su proizvodila onaj fini prepoznatljivi zvuk što uhu godi. To sam ja Lelemudu maznula oči. I ponela ih kući. I bog te pita kako njemu sad ovaj svet izgleda. Tako slepom.

Malo sam o svemu ovome popričala sa njim. No, džaba. Lelemud je ukapirao da ga od klizavih tema najbolje štiti humor, te ga rabi preplašeno. Pokušali smo da porazgovaramo o slobodi, stečenim iskustvima, urođenim manama i manje više nismo se pomerili sa tačke na kojoj smo bili. Onda smo prešli na tucanje, vođenje ljubavi i divljačenje, sve to zajedno, u jednom istom koitusu. On mahnito želi da želi. Ja mahnito želim da se zezam. Al sam sklona mimikriji, i tako...Pet sati je izjutra dok vam ovo kucam. Prisustvujete mojoj nespretnoj analizi. Eksperimentalnom postoperativnom toku. Najnovijim emotivnim terapeutskim dostignućima. Upravo posmatrate ženu koja se propisno skršila i sad misli da je bog-zna-šta naučila i da će je pravovremeno razmišljanje spasiti od nekog budućeg sjebavanja. Gledate u dušu s tikovima. Mucavu svest. Na svakih pet pomisli jedna pripada Faking Džinijusu. Mehanizmi su prepoznatljivi, sve pomalo podseća na bljuzgu.

45

Krećem se lagano, četvoronoške, pokušavajući da ishendlujem stvarni život, skrivene pobude, iskrena htenja... uhvatila sam se čak i da plačem. Ni za čim posebno. To su neke zaostale suze, dobro ušuškane, gurnute pod jastuk, koje sad, slobodno...padaju na gore, jer moje srce je žuto pile :)))))) heheheheheA ja prioritetna majka, još samo da nabudžim silikone... pa da vidimo kom obojci kom opanci. Konfuzno? Naravno Ja sa sobom živim. Mislite da mi je lako?

LET'S TALK ABOUT (s)EX...

Vidite, bivši muž ima jednu posebnu svrhu u mom životu. Naime- on je to nesrećno deblo na kom se lome razne stvari. Moji popizdi, strahovi, nemanja&htenja, moje euforije i mali vrcavi uspesi. U početku je to još i imalo veze sa nekim jedom, no već duže vreme to ima veze isključivo sa zabavom i možda nekim mojim pedagoškim ambicijama. I naravno, pre svega, sa Dečakom i Devojčicom.Može li se čovek na pragu šeste decenije odvići od lenjosti, pičkizma, loših navika i jednog određenog oblika mutavosti od koga dobijam žvale? Ja duboko verujem da može, a lično smatram da ova jednika reaguje najbolje i pre svega na – šibu. Ne, ne teram ga da oblači špilhozne i trči preplašeno po stanu dok ga ja jurim sa kožnim kajšem u rukama. Neeee. Ceo taj autoritarni deo ja odrađujem uz najsavršeniji mehanizam na svetu – pritisak. A o čemu se zapravo radi?!Gledajte, ja njega, na neki neobičan način, u stvari, zaista volim. Želim da ga vidim nasmejanog i srećnog i svaki put se obradujem kada čujem da je smogao energije i samopouzdanja i neku Lady izvodi na

46

druženje. Hm, to tako ne bi moglo da sam ga ikada zavolela pravo...znam. A zna i on. No secrets. Najglasnije, ja govorim o stvarima o kojima ljudi izbegavaju da govore i sami sa sobom, a „to“ naročito spretno radim Ex-u. On i ja imamo dvoje dece i nek se jebe svako ko misli da će me lako s kinuti sa vrata u toj konstelaciji. U njega Dečak i Devojčica gledaju kao u boga. I on ima da bude zdrav. I srećan. I ima da iz njega kipi život. Pa makar ja to morala kalemiti ručno. A „život“ se nekome najlakše instalira ako mu jebeš kevu. S obzirom na to da on zna da je podvrgnut eksperimentalnom tretmanu bivše žene, polako ali sigurno postaje stručnjak eskivaže. I ja ga razumem. I nije mu lako. Ali kad god ipak, naposletku, dospe, učiteljica stoji zubato nasmejana i opet izgovara grlato „a da vidimo, šta samo do sada učili...“A šta smo naučili? Pa razne stvari. A jedna od najvažnijih je da Deda Mraz ne postoji, ali zato nam je dodeljena volja, upornost i ideje. Neću da pišem o tome kako je izgledalo sa njim živeti. One gluposti o nesavršenosti svakodnevnice. Uostalom, ja sam do sad živela sa nekoliko muškaraca i ne vidim neku značajnu razliku u tom scenariju. Neću da pričam o strahotama preglasnih rasprava. I mene su cimale isto koliko i njega. Niti o malim, sitnim ljudskim prevarama, nehotičnim izdajstvima, rasitnjenim obećanjima. Ja znam da je sve to normalno. Ja znam da sam ja užasna supruga, al sam neobični dojajni prijatelj koji mu povremeno izlazi na nos, ali uz kog on raste. I ima da raste. Jer mora. Jer imamo Dečaka i Devojčicu. Nemoj da me zajebavaš sa sudovima i socijalnim centrima. Nego se uzmi u pamet i ponašaj se.

47

A pokušao je (da se/me zajebava), nije da nije. Pokušao je najglupavije da nas stavi u one filmske situacije kada nas dvoje razgovaramo sa nekim nepoznatim ljudima o deci koju sam ja rodila, a ti ljudi ih ni ne poznaju. Pokušao je da razgovara samnom preko advokata. Ali to je bilo toliko smešno, jer ja ćutnju i uvređenost tretiram ko zavesu. Razmaknem je rukama i obratim se. Jel ti maca pojela jezik? Koji bre advokati? E za tu lovu koju si njima hteo da daš, kupi sinu rolere. A ćerki patofne. Za to vreme koje si hteo da bacimo u socijalnom centru, zapali s njima na Taš. Spakuj se i idi na Zlatibor. Idiote. I otvori jebena usta. Reci gadosti. Reci bilo šta. Izuj se. Budi bos kao što sam i ja u ovim govnima koje smo zajednički napravili. Al se trudi da kroz njih gacaš spretno, ne da se saplićeš i klizaš, i ako ne možeš, gledaj...vidi, daj ruku.... ma ima da možeš. Svaki jebeni dan ima da se nacrtaš na vratima školice. Svaki jebeni dan ćeš sa njima večerati. Ispričaćeš priču. Vikaćeš na njih ako si nadrkan. Svakog vikenda ćeš sretno sa nama ručati. O, da. Sa sve mojom familijom, ko bela lala. Ex, pa šta?! Njima nisi Ex.I dok ja ne budem videla da oni stoje na svojim nogama čvrsto i samouvereno, nikakve ribe, nikakvi frajeri, nikakvo zbunjivanje... Vidi, ti i ja smo kao neka dva nesretnika zatočena u zatvoru i ispomažemo se, jer drugog prijatelja nemamo. Kada dođe taj dan da mi budemo na slobodi, možeš kuda kod želiš. A u onim momentima kad ti svašta nešto proleti kroz glavu, kada pomisliš da više ne možeš, ja ću biti tu da te metlom opandrčim po temenu da ćeš se osvestiti u momentu. Sećam se često jednog dana, kada sam prvi put osetila da sam se nadvila nad njim kao jezivi tamni oblak, spreman da ga proguta. Bio je to klasični trenutak demonstracije autoritarnog roditeljstva, kome

48

inače nije sklon. Malešna sekunda. Najmalešnija sekunda na svetu u kojoj smo se nas dvoje savršeno razumeli. Nije to bila ni pretnja. Ni rasprava. Nije to bilo nešto vidljivo golim okom. Samo energetski sudar. U vazduhu iznad naših glava. Od kog su mu se muda skupila u petoparce. Ledene.Ah, a upravo zbog toga nas dvoje nismo ni uspeli kao „mi“. Kada te prožderem, ne možeš očekivati da ću te čuvati kao zlatno jaje u trbuhu. Mmmm, ne. Zna se šta se dešava s hranom u ljudskom trbuhu. S tobom u mom.

Lova. Tvoja lova. Njihova lova. Heeeeej, moja lova! Ako vadimo novčanike galantno u kafani, onda ćemo ih vaditi još galantnije kada smo skupa. I ti, isto koliko i ja. Ne jebem proseravanja. Otimam. Zajebavam. Crtam brkove po licu odraslog čoveka. Buahahahahaha, kako si smešan kad lažeš!! I nos ti raste! Kada vidim da mu se smeši brk jer je fora uspela, znam da smo prešli zelene grane. Njega ja još uvek vozim. Ne bi mogao da živi samnom. Ne bi se više nikad tako zajebao u sanjanju, kao što je to nekoć uradio, ali ja sam jedina koja ga natera da se zaceni od smeha (smejući se sam sebi, najčešće), što mu dođe kao neki duhovni Oligovit u ova sumorna vremena. Ja, kao i svaki posvećeni pedagog, znam dokle mogu da idem. Ne tražim ono što znam da (m)učenik ne može da pruži. Ali očekujem maximum u njegovim granicama. I na padanje reagujem zunamistično

O, bože, razmišljam ponekad, nalakćena na neki prozor dok zijam u nebo. Odakle ova energija... Odakle mi iznova toliko ogromne snage da zahtevam, tražim, galamim i podstičem. Gde je nestalo dostojanstvo? Gde su elementarni osećaji sitosti. Oni kad više, bre, ne možeš da gledaš u facu čoveka...

49

Šta je to što me zadrži da ga ne zadavim ko gnjidu kad ispadne pizda. Kad ih zaboravi. Kad nestane. Koja je to čarolija koja me čini džinovskom i moćnom spram čoveka višim i većim od bilo kog muškarca koga poznajem. Odakle mi strpljenje za koje znam da je potrošeno.

Mislite da ću pomenuti Dečaka i Devojčicu. Pa ne. Svakako da oni jesu pokretačka snaga ove vodenice, ali ne, nije ovo materinska borba od te vrste. Sve ovo ja činim iz najsebičnijih pobuda. Opasno sam se sebe ispalila na najvažnijem mestu na svetu. Loše sam procenila. Zaletela sam se. Požurila. Bog će sveti znati o čemu sam razmišljala i šta sam se istripovala...I ovo je moj način da sa sobom nastavim da živim. Jedini mogući. Razvod je mega sranje. Porodice su hit. Ja sam je želela više od svega. I uzmimo da sam ja najkrivlja od svih krivih. Sasvim se slažem. Ali tu, na tom mestu, s pepelom na glavi, ne mogu da stojim narednih dvadeset godina. Gledaj sad. Evo tebi četkica, evo imam je i ja, evo i tebi Degenije (5,5 godina) i tebi Debilajo (4 godine), i evo ga jedno lepo belo platno, pa ćutite, ništa nemojte da me pitate, samo umačite u boju i slikajte...slikajte novu sliku i imajte na umu da ćemo je gledati čitavog života. Našeg zajedničkog. Sve je dozvoljeno, baš sve. Osim odustajanja. Rođenim zubima ću zadaviti onog ko se odmakne od platna. Mala deca misle da je igra. Ex ne zna šta da misli.

Ps. Degenije i Debilaja su u suštini isto, jedino što Degenije ima malo bolje ideje. To su sami smislili, mada smo im mi dali sasvim lepa imena. Respect. Svako ima prava da bira. Čak i svoje ime. Osim Ex-a. On nema više nikakva prava. Kao ni ja.

50

Heart of glass

Neprospavana noć. Čudan trip. Nesamoća. Ako razumete.Blizina. Blizina. Čudno zujanje oko tišine. Misli-brzih vozova, na hiljade, kao u nekom snu.I žena. Prosuta po nekom krevetu. Gola. A obučena. Dodirnuta. A netaknuta. Rasparana. Žrtvovana. Sa šakama koje prose. Pa mole. I rečima, novim. Tad izmišljenim.Pronašla si me. Jesam. Mašem ti. Idi. Mislim to stvarno. Govorim drugo. A mislim – idi. Tuđine. Drobim se u neznančevim rukama. Mrvim se. Sramota me je. Ni od čega. Od svega.Gutam suze. Mislim o sutra. Nula. Mrak. Nema. Zašto misliš o sutra? Takva sam. Šta ćeš ti raditi sutra? Susrešću se sa razumom. Brrrrrr. Želim da upoznam tvoju decu. Zašto? Želim da vidim šta je izašlo odatle. Pokazuje na trbuh. Ne diraj me. Mislim se. Odakle ti sve te reči u glavi. Odakle. Beži, dete. Moje dete. Volim te. Znao si. Jel. Idi jer:Rizikuješ.Da te nema. Da me bude. Da te ne dam. Hoću. Trebam.Da te imam. I kad nećeš.Izgubićeš glas, dobićeš krila. Ne noge. Ne. Zbog bežanja. Krilima ne možeš daleko. Moja su veća.Idi sad, dok sam dobra.Dok nisam ja. Dok sam ti. U ovoj jednoj jedinoj noći. Koje ću se sećati. Koju želim da zaboravim.

51

Idem i ja. Jutro je. Stvarnost urla. Ustaješ. Osećam strah. Ništa ne budžim. Sve je istina. Sada vraćam film. I puštam ga. Lagano. Vama. Komentarišem. A vi nemojte. Molim vas. Ćutnjom pokažite pijetet nečemu što je toliko drukčije. Želim da vidim samo vaša imena. I nijedno drugo slovo. Osim ovih. Molim vas najponiznije.Tišina će mi pomoći. Krvarim. Umorna.

XXX

Lidija, Branka, Ivana, Jovana, Anja, Dejana, Nataša, Majda, Alenka, Tamara, Katarina, Zoe, Jelena, Vesna, Gordana, Svetlana, Nataša H., Marta, Iva, Anja, Milica, Dušica, Nevena, Marija, Gorana, Ivana, Mirjana, Bjanka, Pinar, Ada, Tanja,Marijana, Aleksandra, Maja,..Ja sam narkomanski navučena na žene. Palim se na njih, razumem ono što govore, mnogo me nerviraju i njihova povremena priglupost me zabavlja više nego tri tipa u elementu. Ložim se na njiihove oči, ruke, prste, na stopala, gležnjeve, na njihove usne, pale me uzrečice, tikovi koje uočavam, razoružava me ženski smeh.Volim čak i kad me smaraju. Obožavam kad se ubljuzgaju u slinama i patetici. Idiotski, znam, ali gledam ih nekim „između“ očima. Znam koja bi mogla da me uradi. Kao što ima i nekih koje očima ne mogu da gledam, od prvog trenutka kad ih primetim.

52

Sećam se onog dana kada sam prvi put išla na ultrazvuk sa svojom prvom bebom. Društvo mi je pravila Tanja. Pošto smo dobile informaciju da se u mom stomaku ubrzano stvara jedan muškarac, utonule smo u ćutnju. Tanja me je vozila i jedino što je na povratku rekla, bilo je jedno rezignirano – jebote, rodićeš muškarca. I znam da nisam jedina koja je bila zapečaćeno razočarana tom futurističkom informacijom. Iako apstraktan, mali muškarac je bio pretnja. Dakle, pomiri se sa sobom, Vragja, nećeš roditi sebe. Mada si u to bila ubeđena. Rodićeš nekog drugog. Neverovatno, zar ne? Moj astrolog „argumentovano“ tvrdi da ja ne mogu da drugujem sa ženama. Tako je zapisano među zvezdama, valjda. Kaže, to je uvek prikrivena zloba, suprotstavljeni interes i skrivena pobuda. Je li?E pa druže AstroLože, malo si se izlupetao. Dajem tri nežna i pohotna jutra sa izdrkanim The Sex God - za jedno jedino sa Ivanom, Brankom, Natašom, Martom...Zašto? Čitavog mog života o glavi mi radi isključivo muški soj. Žene me odmaraju, vrhunski zabavljaju i pružaju neki osećaj da radim nešto smisleno. Sa ženama - ja sam okej. Sa ženama nemam nemir. Nemam uragan koji mi sjebava moj brižljivo stvarani mir. Nisam ugrožena, valjda. O, bože, ovo zvuči kao pero neke borbilice za ženska sranja&prava i prikrivene lezbače koja je napokon otvorila usta. Tja, tja. Odrasla sam u kući sa Majkom, Sestrom i Natalijom. Majka je bila momak za sve. Odvažan i hrabar. Srljala je donkihotovski ne razmišljajući previše. Zajedno sa njom smo se udavale i razvodile čak četiri puta. U onim između pauzama smo jurile za autobusima, vrišteći od smeha, pravile tematske žureve, koji bez nje ne bi funkcionisali. Kad god bi Majka rekla „da“, mi bismo gledale

53

nesretnika koji je naseo. Njeno „da“ je zvučalo kao odgovor na neko nebulozno pitanje. Gospođo, jel vi znate da vam po glavi upravo gamiže retka ali odvratna vrsta insekta zvanog „jelenko“? Da. Znam. Sa'- će- on-da-siđe. Gospođo, ne mrdajte se, uz nogu vam puže jedan jezivi ljigavi crv veličine cipele broj 46. Da. Znam. Sa'-će-on-da-siđe...Sestra, pak, nije uopšte bila nalik majci. Ona je slavila tradicionalnu ulogu žene u časnom srpskom društvu. Pedantna radilica. Širokih kukova. Sa degutantno gladnom pičkom. Ovo baš odvratno zvuči. Ali tako jeste. Bezblamantna žena koja je u stanju da kine, podrigne i prdne u isto vreme. Sve to u isto vreme. Neverovatno! Naravno da je u stanju da izazove smeh. Salve smeha. Majka još uvek ponosito čuva fotku na kojoj je ona, takva overweith, na jednom maskembalu opušteno – istripovana balerina. U haljinčetu, belom unihopu, punđom, sa divnim debilnim osmehom. Moja Sestra Nilski Konj. Žena-Kreten.Sa najljubavnijim odnosom prema samoj sebi. Domaći zadatak za nas obične smrtnice.I Baba. Oh, moja baba. Majka petoro dece. Dva put udavana. A drugi put pred oltarom sa trudničkim stomakom koji je zapatila s drugim čovekom. Ne s tim za koga se udaje. I on to zna, i svi to znaju. Baba ti si faca! Ne, ne. On je faca. Kaže Baba. I nisam ti ja „baba“. Ja sam za tebe „Natalija“. S cigaretom na muštiklu. Elokvencijom akademika. Krojačicom na vratu. I kešom u banci. Natalija je do poslednjeg dana svog života insistirala na „nivou“. Čitala je laku beletristiku i vešto skrivala neobrazovanje, mediokritetsko pojmanje sveta kao i palanačku radoznalost. Bila je, bre, prevarant. Prepodobljeni otimač. Vuk s pičkom. Kako je ponekad nazivala neke druge žene. Kći rodonačelnika lingvističkog instituta. Njena životna misija nije bila uspešna karijera ili džet set life. Ma ne. Jedino za čim je ta žena izgarala jeste da svu svoju decu i unučad nauči da se sporazumevaju

54

rukama. Jezikom gluvih. Uho može da te prevari. Oko nikad. Ako ga doooobro postrojiš. Natalija jeste bila frik. Napustila je svet iznenadno, malo pošto je saznala da je jedna moja tetka – lezbejka. Kada odrastete u kući u kojoj sav novac odlazi na kafu, cigarete i uloške, menstrualni ciklus počinje da biva jedini kalendar po kome umete da se orjentišete. Kada čitavu ranu mladost provedete okruženi sisama na slobodi u danima letnjih žega, to postaje ulitimativno za vaš dobar osećaj. Tu znate da se ponašate. U tim svađama znate da vrištite. Sa tim suzama niste u sranju. Njih znam da nasmejem. Iznenadim. Znam kad im mozgovi šrkipe. Njihovu laž njušim u letu i ne nasedam olako. Zato i zbog još hiljadu drugih stvari, AstroLože, proglašavam te lažovom. Ne, ne, ne. Još gore. Proglašavam te pičkopaćenikom. Izgovorio si reči koje ugrožavaju tvoju astroložačku karijeru. Jer kad toliko prokleto želiš da pojebeš svoju klijentkinju, to ne znači da svako drugi to isto tako užasno želi, toliko užasno javno i glasno, da bi me moje sestre smatrale za pretnju. Znam te, momak. Znam te oči. Osećam vajb. Izgovorio si laž koja je u sekundi provrela u tvojim jajima. I tu zapravo dolazimo do suštine. Nikada ne mogu da budem potpuno čovek u društvu muškarca. Čak ni svog sopstvenog sina. Šiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiz.Ova priča ima baš lep kraj. Ali ja sada moram da idem. Promocija spota Beogradskog sindikata. Društvo će mi praviti dva muškarca. Moram da se spremim. Da u grad idem sa dve prijateljice, svoju priču bih mogla da ispričam do kraja. Vidite, kad god su u pitanju muškarci, ja moram da se odričem. Sa ženama ne moram ništa.

55

XXX

Koliko sam ljudi ispalila sinoć, bez ikakvog razloga. Umesto da odmah lepo kažem „neću doći jer ne želim“ ja nešto lažem, izmišljam, eksiviram, potpuno bez razloga.Koje je ovo jutro po redu da se budim smrznuta, s mačkom koja mi se uvalila u krevet, što me osobito iritira...neispavana, zapušenog nosa...Zašto ja nemam teoriju o nedelji?! Kao svi ostali normalni ljudi. Tipa, čini me tužnom, usamljenom, radosnom...Zašto samoj sebi sedim na glavi kao najveći smarač na svetu?Zašto radim to...to sa opipavanjem grudi ukrug i popreko, tražeći razlog za brigu.Zašto uopšte pravim planove za dane koji slede, kad nisam u stanju da ispoštujem dogovor ni za „do kraja dana“.Zašto me je u jednoj kritici knjige naše parižanke, jutros, osobito dotakla reč „odsutnost“. Junak o kom je govorila je tipičan produkt uspešnog oca i „odsutne“ majke...Stvarno sam se ulila u tu reč kao tečni vosak. I onda se tu o'ladila i stvrdla.Zašto sam jutros ipak gledala Sex&The City, seriju koja me užasno iritira, sa sve unjkavom Sarom Džesikom...(sorry, Klajn, znam da imena ne treba transkribovati...) Imam savršen alibi za svaku gromuljicu koja mi ovog jutra pravi problem. Menstruacija. Čista sam pred svetom. Kada bih ubila čoveka, danas, ovakva, činjenica da sam zetečena periodom bi bila olakšavajuća okolnost.

56

Pokušavam da se američki istripujem na porodično okupljanje ovog popodneva. Moja sestra, njeno troje dece, moj brat, njegova nosjeća supruga, njihov jednogodišnji sin, ja i Dečak i Devojčica.Sastaćemo se u stanu happy family i biće nam do jaja. Ja ću da kenjam po običaju, šetajući pogledom po njihovom žurnalski uređenoj gajbi. Sa saunom, džakuzijem i metalno-staklenim trpezarijskim stolom. Na kome, sto posto, stoje banane. Žute, savršene.Moja šveca će biti zabavljena mojim komentarima i lako zagrejana pelinkovcem. Burazer će biti okej neko vreme, a onda će da uzjaše mobilni. Advokat. Always „on“. A snaha? Lepa plava Tanja. Pokupljena na Kubi pre par godina. Zatečena u novonastaloj situaciji. Iz Amerike premeštena u Beograd. Užasno trudna već par godina. Jebi ga, nemam pojma šta će ona da radi. Nju nekako uvek propustim u njenoj rođenoj kući, mada mi je sasvim simpatična. Naravno, našoj majci, moja sestra i ja nećemo nikad reći da se viđamo s bratom. Jer je on valjda nju ispalio za neku gajbu i to je problem ogromnih razmera... ona ga, naime, prezire, a mržnja, kao i naklonost, teži da se prenosi s kolena na koleno, valjda... hm. Meni ne. Ja se osećam u svim tim relacijama savršeno gostujuće. Pri kraju tog susreta će me verovatno uhvatiti neizdrž. Možda nekome i obećam da ćemo se videti. Slažem, naravno. Filmski brzo ću spakovati decu u krevet. Možda se onda rasplačem. Al ko pička onako, u mraku, na sekund. Isitniću veče u displeju telefona kuckajući smsove. Beznačajne. Luftirajuće. I sebe i ovaj dan ću elegantno dovući do one tačke, od koje nema dalje. U snu će se nešto desiti. Neki mentalni čučanj koji će mi ujutro pomoći da ustanem s boljim odrazom. I biće sve, kao da se ništa nije desilo.Hvala bogu da sam ukapirala da u ovakvim danima postavljam pitanja ali ne iskam odgovor. Jednostavno pustim sjebanost da kaplje. Pravim

57

se luda. Il se ja to ložim da mi je potrebno da se ludom „pravim“...hehe. Nema ovo nikakve veze ni sa nedeljom. Ni sa košavom. Ni sa upalom uha, menstruacijom,... ni sa kintom. Ni sa sinoćnjim evociranjem tužnih uspomena. Ni sa domovinom, maskenbalom, fotkama...

Kada ti besmisao u'vati kragnu, potraži kviska. Obuci neki gotivan donji veš, natuci nanule kojima ćeš da klepećeš, sipaj u svoju bečku čašu čileansko vino i promuvaj svoju guzu po ritmu koji te vozi... Budi lejdi. Nek se jebu vitezovi i Indijana Džons. Dok hedonisitim udavljena svilenim ob tamponom u donjem trbuhu, nikada mu neću biti bliža. Tako odsutna :)

NAŠA MAMA JE KUCAJUĆI MONSTRUM

E ovako: ako se osećate nepotrebno, neželjeno, disfunkcionalno kao jedinka, ako se osećate unjkavo i zapostavljeno, ništa vam neće sesti kao melem na tu vašu ranu, kao istinski osećaj da ste potrebni. Dakle, ne da se vas pazi i mazi, nego onaj gotivan trip da vi nekog morate da gledate i iz oka ne ispuštate, jer njega u suprotnom ne bi bilo. To se najbolje postiže demonstracijom svoje neophodnosti nad manjim, slabijim i neukijim bićima od vas. Dolaze u obzir i kućni ljubimci, kao i bake i deke, unekoliko bi bili od pomoći i partneri, eventualno roditelji, ali ljudi, DECA SU XIT!!! Svima ostalima može koncentracija da padne, mogu da se zaborave. Uostalom oni gomilu stvari ipak i dalje mogu sami, ali deca! Vaša rođena (ili skoro pa rođena) deca, bez vas ne mogu gotovo ništa!

58

Fenomenalno! Kad su zdravi još i đene đene, al kad su bolesni – to je vaša intravenozna doza osećanja da ste važni i neophodni. To vam je kao da ste tako nikakvi - stali ispod vodopada, ogromne i užasno jake energije vaših intimnih želja. Činjenica da ste vi već posle prvih kapi sasvim u redu, nije vam više potrebna sitmulacija spoljašnjeg sveta da bi ste se osećali kao čovek, naravno, nema više težinu. Vi jeste potrebni! Vi jeste važni! Ne samo sad, pet minuta, ne! Evo, plan i program ove nedelje je da ste vi na usluzi svojoj nemoćnoj, bolesnoj, slinavoj deci 24h dnevno, i to što ste se osećali prosvetljeno u ponedeljak, ne znači da ćete moći da se izvučete u sredu. Neeeeeeeee. Obucite, moliću, svoju odeću očajne domaćice, zadenite tikove za levi obraz, odjebite socijalne potrebe, estetske potrebe, ako ćemo pošteno i sve ostale ljudske potrebe kao elementarna intima i odnos prema samome sebi (o drugim ljudima i da ne govorim). Ti ćeš, Vragja, ove nedelje prati tuđe zube (jeste li ikad pokušali da malom četkicom perete male zube u tuđim ustima?!), brisati male guze 22 puta dnevno, koncentrisano ćeš analizirati telesne tečnosti kao što su kake, sline&pegle, kuvati, kuvati, kuvati, prati pod, prati pod, prati pod.... Izgubićeš osećaj dana i noći, smatraćeš da ti je užasno zabavno da izađeš makar i na terasu da prostireš veš i ove nedelje ti ćeš jako uživati čak i u zračcima jadnog sunca koje te šašolji iznad uha dok dižeš ruke prema štriku...Ljudi, njima nije ništa! Možda im je i bilo nešto juče. Ali danas, oni su bolje nego ja - sto puta. Njihov apetit je na mestu, stolica regularna, živahni su i glasni. Nema pedijatra koji se ne bi složio da su oni u redu. Ipak, birokratija je jača od nas jadnih smrtnika i oni su sa pet minuta istinske nemoći i

59

zakonski zaslužili tretman od sedam dana moje neprikosnovene pažnje.Uvek, ali uvek, posle par dana u ovakvoj situaciji, moja deca i ja se igramo policajca i lopova. Ja ih samo posmatram i „na kvarno“ procenjujem jel su dovoljno zdravi da bi se priključili kolektivu, a oni se profi foliraju. Taman kad zaključim da im ne fali baš ništa, neko stavi ruku ispod uha, uzdahne i kaže kao mišić „mama mene ovde boli“. Šta te boli? Tu. Šta – tu? Pa neeee znaaaaam. Evo tu. Jel te boli kad gutaš? Ne. Jel te sad boli? Ne. Kad te boli? Kad spavam. Kako znaš da te tu boli ako spavaš. Pa boli me u snu. Pa gledanje. Onako. Ja ispod oka. Ono me gleda nevino kao jagnje. Ja gledam i dalje, dižem obrve.....zzzzzzzz, i onda prefrigano jagnje prsne u smeh i odskakuće dalje. A ja iako jebeno znam da mene ovde neko zajebava, ostajem blago pripravna, razmišljajući – možda ga ipak nešto boli... !!!!!Na kraju ove nedelje podvući ću crtu. Ne znam šta će se još desiti, ali u proteklih 48h možemo mirno i bez nerviranja obračunati materijalnu štetu (o duhovnoj ne želim da govorim): polomljen objektiv foto aparata (Degenije ga je šutnuo sa stola na parket dok se lansirao na negde, ne znam gde), merdevine s kreveta na sprat su krvnički isčupane i odvaljene, lenor je završio u slivniku lavaboa, dva cd diska su prekrasno iscrtana šestarom, sve neki leptirići, mačku opušteno možemo da odvedemo kod psihoterapeuta pošto je, mučena, juče u par navrata dobila fudbalsku loptu po sred mačećeg čela, dok je spavala na sred terena, šta da joj radim...Dalje. Zauvek smo ostali bez Debilajine trake za kosu, moje leve klompe i nekoliko desetina štipaljki, jedne kesice „njamnjam“-a (sve bačeno s balkona)... Na krevetu je markerom nacrtano „carstvo drugarstva“. To je sve bilo juče. Ne znam šta će biti danas. Ne nerviram se. Ja sam potrebna. Divno osećanje. Čari roditeljstva.

60

Činjenica da ću do kraja nedelje ja biti ispoštena duša željna tuđe pažnje, ne menja na stvari. Svi koji me vole samnom jedva razgovaraju telefonom. Ne zato što me sad manje vole. Ne. Već zato što moja deca u onom trenutku kada telefon zazvoni, bivaju magnetski privučena i zalepljena za moje telo i nekako, neznamkako, počinju da ispuštaju one zvuke na onoj frekfenciji od koje mogu da vam iskoče beonjače. Kad se najmanje nadate. Čak i ako ste s druge strane slušalice. Jadni i nemoćni su najveći predatori, zaključujem po ko zna koji put. Nekoliko puta na dan sedam da radim, za komp, trezveno objašnjavajući sebi, da to nije sebično i nemarno. Ja sam profesionalac u isključivanju iz spoljnjeg sveta, ponavljam sebi. Ipak, i dalje, na momente me užasno grize savest što oni skaču oko mene i po meni, dok ja sedim kao idiot sa lap topom na kolenima i uopšte ne obraćam pažnju. Mama piše,čekaj malo... postaje mantra ovakvih dana. Ja se, tako zavučena iz monitora, osećam kao neki kucajući monstrum. Potpuno mehanički ustajem i dodajem im čašu vode ili ih postavljam na noše i povremeno, ne znam odakle mi ta intuicija, glasno izgovaram reči poput „Papuče!“, “Nos!“, “Pazi“ (u prevodu – obuj papuče, daj maramicu da ti obrišem nos, nemoj to da radiš, napravićeš sranje).Čak i ovog trenutka, dok ovo kuckam, Dečak sa zalečenom upalom uha trči po kuhinji za zabodenim mačem iza leđa (u gaće) i predstavlja neku verziju Robin Huda, dok Devojčica (privilegovano ne odlazi u školicu) i glumi lejdi Merijen sa dve male zelenkasta gliste nosnog sekreta koji se pružaju do gornjih usnica.-Lejdi Marijen, molim vas da vam obrišem nos,... Glumatam s njima,dok ostavljam na sekund lap top na stolu.... Al lejdi to smatra svojevrsnom zabavom i u krajnjem slučaju ona nije nikakav isfolirani

61

esteta, sline su normalna stvar i ja sam (što je najveća fora) nekako sigurna da je u pravu...Sve što znamo o dotičnoj princezi je ipak samo mit, kladim se da su i njoj curile sline i da ih je u sred Šervudske šume brisala ničim drugim do rukavom...Robin Hud ima proliv i svako malo napušta lejdi Merijen i provodi vreme na wc šolji, tako da naše malo kupatilo iznenada uopšte više ne izgleda tako obično, već je, zahvaljujući deci kojoj majka ne posvećuje pažnju, pretvorena u malo brdo, okruženo istorijski poznatom šumom. Kroz Šervudsku šumu protiče jedan mali potok (kada za kupanje) gde slinava lejdi Merijen peca, dok Robin odmara zagledan u nebo (prozor pored šolje) i recituje divnu romantičnu poeziju svojoj dragani:Za mrava i mravicu, kao kralju kraljica, kao lavu lavica, kokama su petlovi, kao mali cvetovi... Guskama gusani kao beli đerdani, tigar tata s tigricom postupa ko s groficom, a slon i slonica, nežna kao ptičica, svako s nekim živi, svako s nekim mazi, kao što se tata s mamom i voli i pazi.... Iskreno sam želela da ovde okačim veliki pano koji smo nas troje juče, tako „jadni, bolesni i nejaki“, napravili od krpica, šapageta, crteža i kolaža, oslikavajući tekuće godišnje doba. Ali onda, pošto sam foto aparat stavila na sto, i za trenutak se okrenula ka zidu da još jednom pogledam našu Izlo Žbu, Dečak se lansirao... sa našeg trpezarijskog stola (šta radiš na stolu, dete božije). Tako ubog i bolestan, aterirao je i prizemio se, uspešno i elegantno, uz gromoglasan tarzanski urlik. Foto-aparat nije. Uopšte se ne nerviram.

ZIPA,ZEZA...

Nečiji stan. Nebitno čiji. Klasična upadačina. Nelica & Friends u ogromnoj salonskoj kuhinji klopaju turšiju. Na sred drvenog običnog

62

astala jedna tegletina nakrcana kiselim krastavčićima, šargarepom i komadima karfiola koji deluju onako, plivajući, kao delovi ljudskog mozga.Svima su prsti crveni, kiseli i sočni...Vrištanje od smeha... Užasno blještavo svetlo i kapljice esencije na sve strane... Pored tegle netaknuti tanjiri i pocepane ovlažene salvete kojima svi brišu usta. Kroz otvorena vrata bahato upada ledeni vazduh. Neko je odvrnuo česmu, a niko ne namerava da je zavrne...i svi samo vrište,...i smeju se. Nelica se navalila preko nekog plavog klinca koji neodoljivo podseća na holanđanina tinejdžera i gura mu krastavac u usta, on se brani, ona ga pritiska svojim malim, zdepastim telom.Kosa isprepletana u male afričke kikice je vezana u rep i kad god ona naglo okrene glavu, opali nekog preko lica i nervira ga. Jebanje mame. Pa, opet - vrištanje od smeha... Đuska. U kuhinju upada Freda. Za ruku vuče nekog ozbiljnog lika, potpuno neuklapajućeg. Freda se kreće u ritmu hausa, s osmehom, a njeni zubi blješte na pretećem kuhinjskom svetlu. - De si,mala... zaboravila je Nelica krastavac u klincu i krenula ka Fredi. Smrdela je na kiselo.- Au, izgleda da sam zadocnila... sevnula je Freda, kapirajući da je ekipa izudarala nešto, daleko pre nego što se ona pojavila.- Beži bre Nela, smrdiš k'o tvor, beži, ajde,...ej povratiću, života mi...- Eeeee, kaže ona cica tamo (pa pogleda ka nekoj crvenokosoj klinki s šiškama) da esencija budi libido!!! Al laže, sto posto laaaže!!! Evo ja tu teoriju testiram na onoj bebici tamo i ništa - mrtav ladan. Hehehe! Laže kučka! , priča Nela i smeje se, pokazuje glavom na, od juče punoletnu bebicu, lepu ko lutka.Bebica se kliberi nadrogirano i drka svoj mobilni.

63

- Beži, Nela, daaaj stvaaaarno! Ej mi palimo u Idiot, tamo smo se dogovorili s nekim ljudima, pa vi ako 'oćete - banite, okej?- Eeee, a kaže cica još da kad staviš dva krastavca u nozdrve, al dva iz iste turšije i poželiš želju - ispuni ti se sto posto!!! Ahahaha, ja 'oću da budem plavuša!!! Gledaj! i onda gura obe ruke u teglu i juri krastavce...Freda izlazi vukući streitera iza sebe, a Nela je ostaje da stoji na sred kuhinje, blago se osmehujući sa dva mala krastavca nabijena u nozdrve, zatvorenih očiju zbog želje. Svi umiru od smeha.Bebica je privlači odpozadi. Krastavci padaju na pod...Nela ih nagazi....Okreće se i držeći klinca sa obe ruke za lice, pokušava da ga poljubi. Mali se ne da. Al' se na kraju da...Zavezani jezici, končići pljuvačke koji se razvlače,... sličica koja liči na slajbu iz ginekološke ambulante na posteru Jazasa. I tako.

Ima neko vreme već kako ne preferiram privatne žureve. To verovatno ide i sa godinama. No mislim, nekako, da to pre ima neke veze sa sveukupnim prilikama u mom gradu. U poslednjih par godina preferiram šank, i to po mogućstvu u polumraku, drven, s bajom s one strane. I neku gotivnu muziku koja me voza, diže pa spušta, sa spikom nekom, ne previše komplikovanom, na koju se smeh kači kao čičak. Volim da mi je jedna noga zakačena za barsku stolicu, dok druga visi... I onaj kratki pogled kojim se sporazumevam s šankerom, pa kez, i moj i njegov... blic-odanost. Wonder bar je out. Već par godina. Al' to s ovom pričom nema nikakve veze. Meni je Wonder in. Sa sve uskršnjim jajima koja stoje na šanku do početka jeseni, skoro. Zbog muzike, satova na kojima

64

vidim koliko je sad u New York-u, Amsterdamu, Parizu....zbog ekipe koja tamo zaluta, kapiram po navici. Zbog klonje, gotivne wc šolje. Verovatno i zbog toga što je unutra potpuno isto i u 11h AM i u 11h PM. Provod ste ili poneli, ili niste. Tamo ga nećete zapatiti.Ponekad, kad sam u mood-u, odvučem se tamo posle pijace. S pletenom korpom u koju sam naslagala fish&zelenish i zadenula poljsko cveće, onako, da ispada...(kasnije ga nosim ocu na grob). Zauzmem jedno mesto, ono na sredini šanka, i nisam jedina... Mlađahne beogradske domaćice, utorkom pre podne u Wonder baru, piju pivo i smeju se prostački. Sa zvučnika nas bičuje neka Bessi Smith. Na glavi im prkosni izrastak koji nisu dofarbale, a na nogama izakane kampersice sa šarenim pertlama. Al domaćice, ne wannabe. Nego prave. Brišu kućama posle par piva, nazad u zlatnu krletku. U svoj život.Ako bi to bilo moguće, mogla bih da živim u gajbi koja je sređena na „wonder“. Izubijani trip. Uspomenljiv. Prepuklo drvo i neke sređene boje koje me ne napadaju. Iako ja volim da me napadaju. Boje, mislim. U svoj grad sam se vratila 2000. godine iz jednog malog grada na tromeđu Holandije, Belgije&Nemačke. Pre toga sam bila suviše mlada da bih se muvala po klubovima. A odande sam došla potpuno izdefinisanog clubbing ukusa. Nenabudženi enterijer u kome se neću osećati kao u tesnim gaćama. Friendly stuff, isti takvi gosti. Šanker koji ne radi ništa s obrvama kad naručujem džin-martini. Ali koji govori. Ne muva, već čapri. I ćuti, kad ga pogledam.Podovi koji škripe, muzika koja me radi i koja se menja. Pojača kad se neko istripuje. Utiša kad su svi u verbalnom poletu. Kafa koja valja. Neservilnost. Faking atmosfera. Iliti „energija“ (nova trendy reč među našim žiteljima).

65

Btw, ne znam jeste li primetili da danas svi šire „energiju“, uzimaju vam je ili vam je daju, imaju je lošu, gotivnu, histeričnu ili je uopšte nemaju, što vam dođe kao da imate čir na dupetu, pa zbog toga s vama niko neće da se druži, bez obzira na to što se taj čir ne tiče nikog drugog osim vas samih. E u Wonderu je „energija“ nekako cool. U kontinutitetu. Kad mi dobro zezanje visi o koncu, iscimavam put na Bulevar. Jer znam da će mene tamo da pukne neko „dobro“, a onda će i ostali da se navuku. A kad se navučem ja, za druge nema brige ...Poslednji put sam tamo bila pre par nedelja. Sedela sam na stepeniškama s Lelemudom. Njemu je bilo neudobno, nije znao šta da radi s nogama i njegov sveukupni mačo look je rizikovao da se zgovna u onoj pozi zen zrikavca. Mala budala. A meni je bilo totalno gotivno. Naslonila sam se malo na zid, malo na čašicu s kajsijom i ljuljala sam se tu, takva, not avaliable Pre toga, u Wonder sam dugo i jednino išla sa Faking Džinijusom. Uvek smo sedeli za šankom i pipali se ovlaš, kao da smo tek u predvorju muvanja. Ni u muvanju samom. Gotivan trip. Pre Faking Džinijusa tamo je sa mnom svoju prvu pljugu, posle više godina pušačke apstinencije, zapalio Mozgojeb. Svoje poslovne dogovore sam često budžila za onim stolom, do prozora, s desne strane. Zimi uz kuvano vino i karanfilić. Leti u uz točeno, crno.Zvučim ko Balašević sad, jebote. I kada mi neko pomene party, originalno beogradsko okupljanje na privatnom posedu, ja se smorim. Nisam više od te fele. Jebeš ga, moji su nekad sedeli u kafanama. Ja danas sedim u klubovima. To, valjda, ima i s tim veze. Kad odrasteš na salašu, voliš konje doveka. Kad prohodaš na Stenki, evoluiraš u klubove, al krv ti je zatrovana i tako ti je.

66

Malo pre sam se vratila iz „Zabate“. Nekog novootvorenog kluba u Zahumskoj. Malo niže od Wonder bara. Jedno od sedamdesetpet novootvorenih mesta u gradu. Koje će da zvekne brže nego što se otvorilo, po mojoj slobodnoj proceni.Uprkos dobroj klopi, solidnim cenama i finom kelneraju. Znam to po jednom jedinom osećaju koji me retko prevari. Naime, kad skliznem s barske stolice, nevidljiva, i duh mi se prospe po španskom mermeraju, a ne zaleluja oko stolova, pare su bačene. Ni ta tekila me neće prevariti. Ovde, u nabudženoj „egzotičnoj“ atmosferi, egzotika su, jebi ga, upravo gosti koji ulaze. Nisam ugostitelj. Ne znam stvarno, ne znam šta čini jedan klub dobrim i večnim mestom. Al sam veran i odan gost koji bez klubova ne može da zamisli život. I bacač para. Ma, profi blejač. A zamislite, u Zabati, sa sve drugarima, ja provedoh veče - lektorišući. Originalnu kartu pića odštampanu na novinskoj hartiji uz tekstove prigodnog, a zabavno-edukativnog karaktera. Sa najluđim pravopisnim i stilskim omaškama koje sam u životu videla. Zajebite Zabatu, rekoh im. Mesto nema šmek.To je to. Kućne žurke više nemaju šmek. A mi smo omatorili. Naše presahle utvare trebaju doping. Nije nam više dovoljno da se samo okupimo. I da „budemo“. Došlo je takvo doba da nam treba omamljujući mizanscen da bismo brže zaboravljali i lakše se smejali.E, da - onaj gore navedeni pasus je mali deo jednog obimnijeg puzzle. I razmišljam sad, kada bih ga opet pisala, bilo bi isto. Freda bi opet ušla negde na pola hepeninga i traljavo izašla, ne kačeći se na trip. I jebi ga, he, opet bi otišla u Idiot. Ili u Wonder.

PRKOS

67

Pušim. Da. Ima već, pa ne znam, možda, hm, tri – četiri godine. Znaaaam. Prestaću, rekoh sebi, kad napunim tridesetu. Ahahaha. Farbala sam se. Da. Pre dva meseca. Nisam više crvena. Nemam pojma, smorila sam se. Kako mi stoji? Ma, ti si subjektivan.... Dobro je mama, super je, koliko je viđam. Pa, tako, dolazi retko, možda jednom mesečno. A znaš nju... Nisam bila na moru. Nisam, tako se namestilo. Al planiram neki odmor sad, tu, za par nedelja. Otkud znam, možda Malta. Videću, lova je problem, uvek. Ok, snalazim se. Ne brini. Ko? Aaa, dečak. Pet i po. Ona ima četiri. U stvari, u utorak puni četiri. Pitaju me njih dvoje često za tebe! Zamisli, pre nekoliko dana, listali smo „Vujakliju“ i tamo smo našli neku tvoj fotku. Malu neku. Za dokumente, valjda. Ne znam otkud u knjizi. Tvoja je knjiga, pa valjda si je tu ti stavio. I Dečak me pita ko je to. A ja mu kažem – tvoj deda!!! Haha, zamisli, ti si deda! I Dečak toliko liči na tebe da mi biva zlo povremeno. Liči onako, i očima i dušama. Užžžžasno me muči. Onako. Pa jeste. Što se smeješ? Svašta.Mamne žamu. Stipu...I dalje mi nije jasno zašto sam uvek smela da ti kažem „dije vnago“, a bilo mi je smrću zaprećeno ukoliko izgovorim to isto, al onako, na normalno. Mamne žamu. To ti je sad isto ko i „dije vnago“, samo sam porasla. Pa su „žmu“ zamenio „vnago“. Valjda.Sanjala sam te. Ma sto puta. I toliko ćutiš u tim mojim snovima da se načisto zbunim. Puna mi usta reči, a kad ih otvorim izlaze samo mehurići. Hahaha, ne pijem. Ne pijem, ma neeeee, ne, majke mi. Ponekad samo. Onako. Čašicu, dve. Uffff. Živeli! Lep si, jesi, lep si u tim snovima. Jedino mutav malo. Eeeeeh. Mogu da ispružim noge? Okeeeej, hvala. Lepo ti je ovde. Fino. Baš ova lipa lepu senku pravi. Aha. I reka se vidi odavde, kad se malo izviješ. Ne vidiš? Kako? Ja kad ovako izvučem vrat, vidim! Mir, čoveče. Šta ćeš više!Oćeš cigaru?

68

Dobra su oni deca, slušaju me. Jeeeste. Bolje što nisi, veruj mi. Sećaš se onda kad sam bila klinka pa kad si me smarao užasno, pa si jednom rekao da ćeš od svog unuka da napraviš melanholika. Jaaaaao. A znaš šta, ne bi morao da se trudiš uopšte. Ovaj ima šantićevsku dušu, melanholik za primer! Otkud znam što ne dolazim. A volim. Mislim često na sve ovo. Zatvorim oči i tu sam. A sve mi daleko. U stvarnom životu. Te kola, te ono. Eeej. Ej. Ne ljuti se. Znam da se ljutiš. Znam te, čoveče. Otac si mi. Ko se promenio? Nema šanse. Jel te nervira ovaj prkos što sam ga zasadila? A baš se lepo primio. Baš. Donosila sam još neke perene, al ništa neće da raste ko prkos. Hehe. Smešno. Samo ti se prkos prima. Nije to slučajno, znaš. Hehe.Ajde. Ajde, evo, živeo ti meni, čekaj da vidim, '54-to godište, uvek moram da se preračunavam ko osnovka...Srećan tebi tvoj 52. rođendan!!! 52.!!! Eeeeej! Nema torte, jebi ga. Ok, neću da psujem. Al nema torte. Izvini sad. Imam samo ovu rakiju i pljuge. I to ti je to. Čudno je to, ćale. Da mi je neko rekao pre sedam godina da ću ti ovaj, pedeset drugi rođendan čestitati ovako, ne bih mu verovala. Nekako nikad nisam mislila na zlo. Znaš me, uostalom. Nisam postala filozof, šta ti je! Malo sam se smračila, samo to. Ne plačem. Ma, čini ti se. Ajde, de, srećan ti rođendan, zato sam došla. I zato što je, valjda, neko crveno slovo. Keva mi rekla. Ja nemam pojma. Eeeeeeeh. Mir i tišina. Koliko je sati? Već?Moram sad da idem. Kiša će. A deci je dosadno. Ma normalne stvari. Ne kapiraju oni. Gde su? Skaču tamo, pogledaj... ...eno ih sad na onoj tamo parceli. Obožavaju groblje! Deca ko deca. Dečak je naučio da čita pa traži one spomenike sa stihovima i onda ih čita Devojčici. Blesavi. Da.

69

Odoh. Doći ću. Brzo. Znaaaam. Uvek kažem da ću doći brzo, pa me nema... Eh, šteta što ne možeš da vidiš reku odatle. Preko Košutnjaka, frc pogledom. I tu je.Okej je sve. Glupo je ispalo, samo da znaš. Ne, ne ljutim se. Samo kažem. Sve je ispalo užasno glupo. U stvari, baš je dobro što me ne čuješ....

Zajeb, drugari, a? Toliko o rastancima. Ja sam, kao i puno vas, zgutala njegovu tinkturu. I negde sam postala rezistentna. Kad sam doživela da sadim prkos najživljem od svih živih koje sam poznavala, apsurdno svarih sve moguće rastanke unapred i unazad koje ova moja glava može i da zamisli. Ono s čim ja mučim muku je naša zagrljena stvarnost. Moja i njegova. Što se zabola u uspomene. Ko neka čelična igla koja mi para um.

Čitam svaki dan, do se vozam po gradu - „zaborav ubija“. Neka glupava kampanja. I svaki put pomislim, ne draga, s tobom će biti obrnuto - ako ti nešto bude produžilo život, biće to zaborav. Ubiće te tvoje rođeno sećanje.

Ok. Odo ja sad na Topčider.

DON'T CALL US, WE CALL YOU

Vragja, sada si pala najniže...O bože, držala sam slušalicu od telefona i srala takve gluposti, svakom sekundom se osećajući kao sve veći i veći kreten... A sve mi nekako on kriv. Taj Lelemud, mlad i nasmejan. Sa sve onim, onim

70

najidiotskijim „jeste, osećam se kao da nešto propuštam, ali..“ i „nije na tajming, nekako...“ aaaaaaaaaaaaah, bRe LelemudE!A on guta ta sranja, pa se onda iznervira, valjda mu se uspiči ono malo funkcionalnog nervnog sistema i pljune me, al sasvim blago, mislim, previše blago,...Eto, da sam ja on, ja bih sebe, sa celom tom žvakom, pljunula bre, muški.... I tako, ljuštim ja ljuštim, u krajnjem slučaju uopšte ne znam odakle mi inspiracija.... Nisi ti kriv, sve je okej, al eto, ja ne bih vezu, vidi, ako bih uopšte htela vezu, to bi sigurno bilo sa tobom (kao, konkurs nije otvoren, al kad bi bio, ti bi sigurno prošao...) a Leki tuli li tuli, u stvari više je zabavljen svojim ponašanjem, je li ispao moron što se toliko trudio, što se brate mili toliko napalio.... i ona ruža, ona što je sinoć ostavio u mom sandučetu...jel trebalo, il nije....Ma jeste, bebo, jeste, divno je to.... Al' da vam kažem, gest je divan, ta ruža je stvarno jedno ljupko iznenađenje. I za moju mamu, i za komšiluk, i drugaricu Katu...Svi su je videli pre mene. Moja kći je došla s bakom kući i rekla „mama, imaš ružu u sandučetu, ostavio ti je neki udarač“. Udvarač. To je mislila. He.I ja odklepećem do sandučeta i vidim je. Mučenu. Stoji zabodena u rupici, kao najjadniji cvetak na svetu. Ružnjikav. Precvao. One karanfilske boje. Neeeeeeee. Drkadžija sam? A, da. Jesam. Moj čovek zna kakve ja ruže volim, bez obzira dal' smo ikada o tome pričali. Plusić na dobru volju, al' veliki minus za estetiku, darling. Uzmem ružu, donesem je njenoj kući, okačim naopačke. Pored još nekih. Neće tebe Vragja baciti, neće. Jes' da bi te svi drugi bacili, tako si oronula, al ja neću, jer ti si malešni prasak u kosmosu, al velika eksplozija za Lelemuda, i to je za poštovanje....Ufff. Jeste, odvratno je i to sve tako telefonom. Al' večeras i samo večeras, devojke su zvale na talk show. Nas jedanaest....niski start u 9, pa dokad zgazimo... sine Lelemude, što

71

danas, bRe?! Može sutra? Ne može. Pa, vidi momak, nemamo decu, ti znaš da će da bude seča knezova, ne moram da povedem dva advokata i tri svedoka da bismo se rastali u miru, a? I onda davljenje, neko slinavo rastezanje, i ostala bih pravo ubljuzgana sa svim svojim rečima i jezivo bljutavim mislima, nedostojnim jedne Vragje, da posle mog monsturoznog monologa...u inbox nisu počeli da sleću sms-ovi. Oni, znate, oni „evo samo još ovo sam hteo da ti kažem“. Žalim se malo pre Onji. Isto ovako kao sad vama. A Onja je lucidna, ima nečeg terminatorskog u njoj, uprkos sestrinstvu s kičicom.Blindirani glas, surovost u slogovima „o č e t k a j g a“. Ende. Huh. Koliko komplikacija posle nebrojeno telefonskih poziva, tri susreta i tri i po tucanja. Imam osećaj da na vratu imam nejakog pubertetliju kome sam skinula mrak pa mi je odgovornost na državnom nivou, maltene. Kamo receptori, boy?!?! Jel mama govorila nešto o feedbacku? Kamo elementarna procena situacije i sagledavanje, a ne izmiŠljanje? Osećam se surovo. A u stvari me toliko jede ova neugodnost, nepotrebna nedaća u napornim danima. Jede me on, što je izgubio kompas, što se osećam kao da sam mu heklicom prodžarala po razdrljenom tkivu...al jebote, nismo bili pred veridbom, maaaaajke mi! Ma ja sam budala. Nije mu ništa. Samo je malo očetkan ;)

ŠUMICA, GUMICA& KREATIVNI ČEMER

Durex. Novi bilbord. Izlepljen grad požudnom Crvenkapom, koja, po Durexu i advertising timu ima 18 godina. Gleda nas onako bezobrazno, iskosa, zavijena u nešto oskudne crvene tkanine. Pozadina tamna i slogan: plašim se šumice i vuka bez gumice.

72

Svi smo okej s morfologijom bajki, nadam se. Jasne su nam simbolike, prikrivena značenja, načisto smo sa istorijsko kulturnim kontekstom u kom je bajka (najverovatnije) nastala. Sve je to u redu. I čak bih mogla da se složim na izvestan način da je doista zabavno, danas, sa ovim iskustvom i kilometražom analizirati bajke i pronalaziti nove zakačke na koje bismo, ovako drukčiji, mogli da se zakačimo. Sve je tu interesantno, njihova pozadina je dovoljno misteriozna, autori u priličnoj meri mistifikovani, i njihova bezvremenost je u stvari ono što osvetljava jedan fenomenalni, a zabašureni predeo sveta kome pripadamo.Potpuno je svejedno, kuda ćete. Vreme koje spalite prepuštajući se, na nešto višem nivou, mitovima, bajkama, epskoj poeziji...u svakom slučaju nije bačeno. Ne govorim samo o naravoučenijima. Več o jednom nedodirivnom svetu isprepletanih simbola, aktuelnim i danas, isto koliko i u doba Huna. O svetu koji jeste magičan i negde bezvremenski, o svetu koji vam je poznat jer ste uz njega rasli, a u isto vreme i dalje dovoljno mističan da bi vam i dalje bio interesantan. I naposletku, jasno mi je kojim putem je hodio kreativni tim koji je radio kampanju za Durex. U krajnjem slučaju, ja Durex volim i svesna sam da se bliži 1. decembar, za mnoge jedini dan kada uopšte misle o prevenciji (ovo baš zvuči angažovano, he). No, nazovite me konzervom ili kako god... ja mislim da je korišćenje jedne ovako poznate bajke, kao što je „Crvenkapa“ u ovakvom kontekstu dosta trivijalan način da se dopre do tržišta. Evo i argumenata. Uvlačenje lako prepoznatljivih i uočljivih elemenata u kampanju, kao što su likovi i okolnosti situacije koja je gotovo svima poznata, jeste mehanizam koji, u principu, daje efektne rezultate. Znate li i jednu osobu koja nikada nije čula za bajku „Crvenkapa“? Ne znate. No, ukoliko govorimo o specifičnim junacima posebno vezanim za osetljivi

73

deo života svakoga od nas, a koje se zove detinjstvo, onda je ovaj transfer na ivici zloupotrebe. Niko, čak i da želi, ne može da se liši svog ličnog doživljaja poznate junakinje. Ali dizanje kurca u pomenutoj situaciji izaziva jedan zblažnjen osećaj koji bi, kada bih počela da ga opisujem, imao za posledicu ozbiljnu digresiju, ako ne i potpuno udaljavanje od teme. Dakle, većina nas ipak nije masturbirala na Crvenkapicu, niti na vuka, niti na baku, osim možda na lovca, ali opušteno to čuvajte kao vašu intimu. Ne želim to da delim s vama. Humor koji nastaje na tom tlu uglavnom je uvek bio pomalo banalan. Meni nikada posebno dovitljiv i vispren. Ok, subjektivna stvar. Dakle, zajebavanje na tu temu, mene (uglavnom) ostavlja ravnodušnom, a još ako se rimuje, onda sam u zbunu i pitam se da li je kreativni tim bio sastavljen od zadriglih kamiondžija ili su ti ljudi bezobrazno, a svesno pucali na najniže predele svesti klinaca kojima je sve perverzno, pa i Crvenkapa. Ciljna grupa kojoj je upućena ova reklamna poruka je jasno – mlađahna. Ufuravanje u njihovu svest sa devojčicom koja je stasala, a nosi haltere i želi da joj ližete bradavice, a nekoć ste uz nju zaspivali sa spokojem, može se smatrati vrhunskim slalomom grupe ljudi lišene svake profesionalne, a naročito elementarne lične etike.Tu naravno ima još puno toga. Odnos prema narodnim predanjima, odnos prema ciljnoj grupi koju automatski svrstavate u površne i nedotupne, odnos prema svima ostalima koji će primetiti vašu reklamnu poruku (a to je jedino i poenta, je li?!), odnos prema maloj deci koja umeju da čitaju, ali im „gumice“ još nisu potrebne (njima „gumice“ služe da obrišu ono što su pogrešno nacrtali i napisali).Ne govorim samo o povezivanju seksualnih konotacija sa tobože aseksualnim oblastima. Ja sam zabrinuta za kreativce.

74

Je li to jedini način da vi izađete na kraj sa klijentom? Pa to je toliko lako, toliko prosto, kad ne znaš gde ćeš, klikneš u mit, u bajku, izvrneš ton, pojačaš boje i eto zabave. A svi sve znaju, ne moraš da im objašnjavaš, niti da crtaš. Ovo je glup način da se podiđe Durexu koji kešira za kampanju i da se uleti u uši klincima koji se dvoume između Durexa i Trojana. Fotografija je soldna, ali je literarni namaz bezukusan. Mene lično čak i iritira. Duboko verujem u svrsishodnost narodnih predanja, njihovu umetničku, istorijsku i svaku drugu vrednost. Istinski verujem da ne postoji ni jedna druga književna oblast toliko rezistentna na ostrašćenost savremenog doba. Intimno, najintimnije i dalje se palim na „ever after“ i ljutim što je princ dolazio da poljubi samo uspavane ili umrtvljene. Volim da se svi složimo da je nešto nepojamno zlo npr „vuk“, jer tako ćemo se lakše snalaziti u komunikaciji, jer smo s druge strane, s one suprotne od zla. U krajnjem slučaju, volim bajku o Crvenkapi jer ona bez puno prenemaganja kažnjava dete koje nije poslušalo majku . A kapiram da - kada bi mi muškarac rekao sa šeretskim osmehom, vadeći durex iz džepa „plašim se šumice i vuka bez gumice“, ja ne bih reagovala puno drukčije nego sad. Fora je džiberska. Nije ni nezrela. Nije ni infantilna. To je fora koju je mogao da izmisli samo neki dokoni Ljaki koji i jedino zna za bajku o Crvenkapi, inače bi se možda dotakao i Male Sirene ili Ružnog Pačeta, Snežne kraljice, Ivice i Marice, a o Tri praseta da i ne govorim. Jebi ga, u svakoj od tih priča postoje obilje detalja za koje možete da se uhvatite i interpretirate ih na degutantan i ne previše poetičan način (uprkos rimi). Jadno je.

75

A ljudi koji su uzeli kintu i stavili je sebi u džep završivši posao, o tome ne razmišljaju puno. Njima krče crva i pale u „Čobanov odmor“ da ih napune. Volela bih da odolite. Crvenkapa&ekipa su još jedino što nam pruža kakvu takvu orjentaciju da živimo u svetu pre svega podeljenom na dobro i zlo. Ma koliko trivijalno zvučalo. A pogotovo ako ste roditelj. Jebe mi se šta je sa Crvenkapicom bilo posle i da li je vuk, pošto je sa rasparan i oteran ipak bio napaljen i erektivan.... Ima toliko drugih, klizavih načina da o seksu razmišljam.... Ne želim da mi neko fotka jebozovnu klinku u crvenoj odori koja ima 18 godina i plaši se raznih stvari, a najviše tucanja sa vukom koji je zaboravio kondom...Ja ne volim deminutive. Nikada ne izgovaram „šumica“, „ribica“, „pričica“...ima nečeg baš odvratnog u svemu tome.Morfologija bajki, Bruno Betelhajm. Domaći zadatak za sve koji misle da su na ivici prodiranja do kontrastne suštine. Tek onda možemo da ukrstimo mačeve. Humor, uvek. I to u funkciji marketinga,na primer. Nema problema.Al na maaalo višem nivou. Ako je ovo sve što vi znate o Crvenkapi i na račun toga (toga tolickog) zarađujete koricu hleba, jao je vašoj deci. Ne mojoj. Mi treniramo za Olimpijadu.

Ovo sam napisala noćas:

76

Mrak. Sa zvučnika me u mozak udara „don't you wanna join a club...“ Po sobi se vuku, što bi moja prijateljica (koju molim da se registuje) rekla „smaragdno zeleni i ljubičasti dimovi“, jednog običnog džointa. Uvek me je ostavljala bez teksta ta ženska poetičnost „uvek i svugde“. Duvam i čekam da počne da me radi. Jedva sam pronašla zalihe. Negde, u nekoj fioci, na nekom sasvim slučajnom mestu, zaboravljena trava. Ko zna kakva, to me sad muči. Znaću tek ujutro.Ujutro obično sve znam. Na sva noćna pitanja, odgovori doleću sa suncem. I na ona istorijska i na ova, super trivijalna pitanja.Gledam kroz otvoren prozor na neko drvo koje mi je ispred prozora i na zgradu od koje me odvaja mala ulica. Gledam u upaljene prozore, heklane zavese i pokoju senku koja promakne. Nezanimljiv prizor. Bez ikakve dinamike. Razmišljam o tome zašto ovih dana ne mogu da pišem. Razmišljam o „Komo“ knjizi Srđana Valjarevića. O „Sve su Crvenkape iste“ Marka Vidojkovića. O piscu koji se savršeno zove - Erland Pu. Ili Oto Oltvanji. Pa i o Vukši Veličkoviću, ajde. Priznajem. Već dva dana čitam njegovu knjigu „Gužva“ (verujte, brže ne može). Vrištim od smeha. Ranije nisam znala šta da mislim o knjigama koje kod mene proizvode osećaj da je pisac toliko jebeno genijalan da je nemoguće biti dovoljno pametan. Danas o takvim knjigama razmišljam kao o incidentima. I u mom i u autorovom životu. Hm, ako postoji i jedan razlog zbog kog bih volela da budem muškarac, onda je to pisanje.Stendal je rekao nešto na tu temu, al me trava radi i ne mogu ničeg da se setim. Ne mogu više ničeg da se setim.

77

XXX

Kad primetim da svetlo u jednom stanu, tamo preko puta moje zgrade, ostaje upaljeno i kada ja krenem na spavanje, a upaljeno je, očito uveliko, pošto ja ustanem, znam da trošim previše vremena na spavanje. I glava funkcioniše isto kao i stomak, te ako guraš u nju previše sna, 'oće da se navikne, i onda imaš problem, pa moraš na dijetu. Dijetu budnosti. Sve neke male stvari ovih dana počinju da me straše. Eto, npr, to što moram da spavam manje. Ili dosada. Unapred se bojim susreta sa ljudima za koje pouzdano znam da su nenadjebivo dosadni i da će da me udave i svojim prisustvom i svojim storijama. Divne situacije. Nema brisanja. Okupljanja su taman tolika da ne možeš da uzmeš ništa da se zabavljaš, već gledaš u osobu koja ti je autoritet i zadivljen si njegovom veštinom smaranja. Kao da su u pitanju neke ogromne, moćne ruke koje ti pritiskaju glavu i drže je ispod površine vode, i ti se lagano daviš... Postoje tu razne opcije. Od nezaustavljivog smeha do toga da te nešto svrbi, ali neodređeno, kao da te svrbi celo telo. Gledanja kroz prozor, kroz osobu,... Još ako gosn. Autoritet misli da je duhovit,....Dalje.Moj Dečak je u onoj zlatnoj dobi kada stiče odnos prema tuđem mišljenju i prema svom mišljenju. Malo je dezorjentisan pa se nekoliko puta presvlači razmišljajući o tome šta će Pera, Mika, Laza reći o ovom duksu, a šta o ovim pantalonama. Jebe me to. Volela bih da ga to toliko ne cima. Da se ne uznemirava. Al' samo ćutim, gledam, tu i tamo bacim neki komentar i tako, nudim dukseve za presvlačenje...Dalje.Ex je uveo u druženje sa mladuncima svoju devojku i njeno dete. Idila. Malo sam zbunjena. Klinci ništa ne kapiraju. Koliko mene moje oči služe, ni on ništa ne kapira... I tako, baš je zabavno. Pokušavam da

78

izađem s tim na kraj. I ide mi. Jebemu mater, treba imati muda. Pa upoznati svoju decu s tvojim trenutnim predmetom požude. Ne svojom ljubavlju, da se razumemo. Ja ta muda nikad nisam imala. Pa biti spreman i jednoga dana lepo objasniti da si se šalio, da „teta“ neće više dolaziti...ni njen simpa sin... deder isključite se deco, prijatelji dolaze i prolaze, što se pre naviknete to bolje za vas. Hm,hm. Okeeej. To je, u principu, i moja igra, jel. Neprestano gutam razbistrivač. Nema iluzija. Nema tripovanja. To je to. To tako i izgleda. Ne mogu oni da se zajebu ko je njihova mama. Da, daaaa. Ima i tih razmišljanja. Budi uporište, pod. Čvrst. Nek se planeta vrti, ali ne i ti. Neka nadinteresna sranja. Aha. Da. Kreveti na sprat. Onaj gore se odvalio. Teži da padne na donji. Pa bušilica, pa neki metali. Pa buši, Vragja, ko te pita. Opravi stvar. Nema da pada. Niko. Pa ni krevet. Svako jutro, navučem tkanine, opasam se nevidljivim airbagovima koji će da puknu svakoga ko mi se približi. Navalim cvike na oči, pustim MP3 i teram... Ne odgovaram na smsove opscenog sadržaja, ne javljam se na telefon onima za koje znam da me iz sličnog razloga i pozivaju. Ne, zbilja, ovih dana neću da se pipam, dodirujem, mazim...ma ne. Rađe odlazim da spavam. Gledamo se računi i ja. Oni veliki, a ja mala. Pa ti ostani budan. E, da. Prošla nedelja. Psihološke teme. Tijana Mandić u najboljem izdanju. Brblja kao navijena. Al dobro brblja. Čačkaju me te reči. Bio je neki eksperiment na nekom univerzitetu u Njujorku i studenti su za svoje opite dobili određenu količinu pacova. No, studenti ko studenti, sjebaše pacove i frka...ne mogu da nastave rad bez pacova, a na više prava nemaju. Šta da rade, razmišljaju i dosete se! Pa Njujork je barem pun pacova! Jes da su to uličari, zarazni, pa i opasni...nema veze, polno se podele, jel i muškarci krenu da love pacove i da ih krišom donose na fakultet, a devojke im sa rukavicama seku brke (tu

79

se valjda nalazi leglo zaraze i boleščina) i da ih vakcinišu. Eksperiment se na dalje razvija kako treba, jedino što – ovi ulični pacovi uginu vrlo brzo, maltene na samom početku eksperimenta. Jednostavno ih strefi infarkt. Nekako, naravno, do dekana procuri informacija da studenti rade sa uličnim pacovima, što je strogo zabranjeno, ponajviše zbog zaraza, i on digne frku. Ipak, jedna stvar mu privuče pažnju. Ulični pacovi crkavaju iz zezanja svima, osim jednoj crnkinji. Reši on da se pozabavi time, jer imaju još sigurno par dana dok stvar ne procuri u štampu i sve ih pohapse...mislim, zašto svima crkavaju ali ne i njoj...šta im ona to radi...počnu da je snimaju. Crnkinja se užasno boji pacova. Kako ga uzme tako vrisne, ispusti ga, on beži, ona ga hvata, pa opet...i tako...Dekan naredi svima da imitiraju Crnkinju. Aj sad svi, mehanički, kako ga uhvatite tako ga pustite....vrištite...sve isto kao i ona...I krenu svi....i pacovi ne umiru!! Razmišljaju oni, razmišljaju...u čemu je fora... Konkluzija: u iluziji. Pacov ima iluziju da će da preživi. Pacov kapira kad ga uzme odlučna studentska ruka rešena da ga malo muči, i od frke dobije infarkt istog momenta. Pacov u nesigurnim rukama ima iluziju da će da preživi, da će da zbriše....Njegov imunitet održava njegova iluzija.Paralela je jasna. Nisu ljudi ništa savršeniji od pacova. Iluzija, ljudi. Poete bi to nazvale nadom. Dajte ljudima hleba i iluzija, živeće sto godina....

REČJU

Zvaću ga „Rečju“. To je podštapalica bez koje ne može. Nosi ponosito svoje 44 godine, tu i tamo pominje „zalazak“ koji mu sledi (poetično rečeno „starim bem ti“), nekada jeste bio manekenko, a danas vozi

80

motor, iznajmljuje stanove i vrti se tu po gradu, manje-više dokono. Bzvz tip. Juče popodne ja skraćujem grad laganim korakom, čitajući u hodu, neki rukopis od jednog mladog&nadarenog pisca „u osvitu“. I tako, poluodsutna merim Dalmatinsku, sve bacajući jedno oko na eventualno pseće govno, koje bi moglo da mi se ispreči na putu. Digresija: ovdašnji psi seru sve gore i sve više, imam utisak kao da su fekalije ljudsko-odraslog porekla...mm,da. Dakle, hodam ja, hodam...kad mi u susret dolazi Rečju. Sporim, teškim koracima neviđenog fakera, sa razbarušenom kosom koja mu u slapovima pada po ramenima. Za ruku drži detešce od dve godince, koje kašlje gušeći se, baleći po umrljanoj portiklici.De si. De si. Od kad se nismo videli. Od letos. Ada Bojana. Početak avgusta. Moja svest potopljena u Faking Džinijusa, oh ljubavi, slepa li si....Drvena, prostrana brvnara na samoj Bojani, šarena, načičkana zavesama i dušecima. Na velikom tremu po nešto za svakog, na neke sve...:) Faking Džinijusova ostarela ljubavnica Teta, Rečju, silna neka deca, moj čovek&I. Ispred brvnare parkiran njegov motor kojim je pristigao na obalu.Dani mutni, prepijeni, gadnim mislima isprepletani, plaža peščana, beskrajna, ljudi goli, vazda slobodni, ja poluizgubljena, malčice nesretna, malčice boodala, sve po malčice...A šta si ti radio letos na Adi kod Tete? Ah, uživao sam, ona je moja dobra prijateljica, baš dobra, i sve je bilo divno dok vas dvoje (F.Džinijus i ja) niste došli. A onda je postalo bzvze. Štooooo? Pa ti si mnogo nervirala Tetu. Najsrećnija je bila kad si lutala po plaži, izbegavajući trem na kom smo mi. A je li....

81

Brlj, brlj, konverzacija teče izuzetno fino, ja dobijam njegov broj telefona, zakazana mi je kafa u njegovoj produkcijskoj firmi, straaaaašno si mi potrebna...Rečju nema nikakve šanse. Muškarci manekenci mi nikad nisu bili interesantni. Njegov keš mi jeste zanimljiv i što se mene tiče tu je početak i kraj svih mojih razmišljanja. Ali vraga... Kad smo završili sa poslovnim bacanjem, prešli smo na neka druga pikiranja. Ona. Znate. Da mi je kojim slučajem kriterijum isključen i ja se neznamkako zajebem, vidim ja da bi stvar bila više nego filmična. Ako bi Teta dobila sidu, svi bismo oboleli u istom danu. Tako je to isprepletano. Ne znam, sigurno postoji način da me zavede. Bilo ko. Priznajem, tak'a sam. Ako bi se silne stvari poklopile, možda bih i mogla da se zabrojim...Ali postoji jedna stvar koja mu tu velelepnu šansu oduzima i pre kvalifikacija.Činjenica koju teško mogu da smetnem s uma.Ada Bojana. Divno vetrovito popodne. Kajteri koji se lome na talasima pokusavajući da održe ravnotežu na daskama stiskajući jedro.... Neobavezan razgovor na pesku. Sasvim onako, usputan...Nas nekoliko, opuštenih, zabavljenih, kao da smo u večernjim toaletama na neznamkom prijemu...a goli...ko od majke rođeni...I on, Mr. Rečju, sa malim trbuščićem, onako, opušteno zaobljenim....ispod koga tek, tek...ali tek, tek...jedan minijaturni, smoki size, izvorčić...davno presahnuo, izgleda mi...Eeeeeeh. Jebi ga, to nikako ne mogu da zaboravim. Ne mogu, mož' da me ubijete.

82

Profesoru, s ljubavlju

Post scriptumOstaje u ruskoj literaturi kao medicinski fenomen: slučaj Darmolatova ušao je u sve novije udžbenike patologije. Snimak njegovih mošnji, veličine najveće kolhozne tikve, preštampava se i u stranim stručnim knjigama gde god je reč o elefantijazisu (elephantiasis nostras) i kao naravoučenije piscima da za pisanje nisu dovoljna samo muda. Danilo Kiš „Grobnica za Borisa Davidoviča“

Uz godišnji rad, molimo vas da priložite i temeljnu eksplikaciju na temu „ZAŠTO PIŠEM“ po ugledu na Georga Orwell-a („Why I Write“). (George Orwell (1903-1950) bio je britanski pisac i novinar najpoznatiji po alegorijskim političkim romanima Životnjska farma i 1984. koji opisuje futurističko pokvareno društvo. Orwell je uveo pridev „orvelijanski“ za opis totalitarnog mehanizma kontrole misli.)

„Dakle, neće se uvažiti poetično prozna elaboracija, emocionalnog sadržaja, kao ni plitko, površno deklamovanje koje nije posledica sistematičnog samoistraživanja. Takođe, ne dolaze u obzir citatne forme, kao ni parafraziranje...Zapravo, ja uopšte ne znam kako taj rad treba da izgleda, ali sam potpuno siguran kako ne treba. Molim vas da me shvatite ozbiljno. Zbir radova će izaći u godišnjem zborniku, imajte to na umu i prihvatite se ozbiljnog posla.„Uspela sam da zapišem svaku njegovu reč, ni sama ne znam kako. Postoje dva načina kako se odgovara na profesorske zahteve. Jedan je „s puno poštovanja“ – dati sve od sebe ne bi li izazvao mentalnu

83

ekstazu u čoveka koji je izazov postavio. A drugi je sistem „klin-ploča“ – koji oslikava jednu gluvonemu komunikaciju, makar i neverbalnu, naizgled potpuno besmislenu.Ja sam se, kao i ostali, opredelila za drugu opciju, naravno. Ne zato što je izazov „previše izazovan“ već zato što ne želim da se moja intimna motivacija, makar i akademski predstavljena, provlači kroz zbornike godišnje, i ostale. U krajnjem slučaju, niko od nas nije George, stoga je svako ugledanje na istog, gotovo unapred osuđeno na nevešto podražavanje, amaterski poduhvat. Moj rad se zove:Zašto (ne) pišem.Podeljen je na nekoliko važnih poglavlja i ja ću biti sretna ukoliko ga zaista budu objavili u zborniku, koji uzgred, u životu nisam držala u ruci. I čisto sumnjam da ikad hoću. Prvo poglavlje se bavi, manje više gramatičko lingvističkim proseravanjem na temu upotrebe negacije. Naposletku su dati naslovi epohalnih dela koje u sebi sadrže istu kao i moje recenzije navedenih dela. Naravno, nadovezah se na Georga, što se ima smatrati za drugo poglavlje. Kritički osvrt na njegovu književnu biografiju, kao i recenzije, naravno. Dela koje jesam pročitala, a njih nema puno. Zapravo ima ih sramotno malo.Treće poglavlje se bavi gastronomijom. U njemu je sadržano nekoliko recepata koji uglavnom pomažu varenje. Dakle, sa sve podrobnim opisom začinskog bilja i uslovima njihovog rasta, kao i njihovim čarobnim dejstvom na ljudski organizam. Četvrto poglavlje se prirodno nadovezuje sa temom filma u kojima je na ovaj ili onaj način prikazana lepota kulinarstva bez obzira na meridijane. Bilo je nemogućno ne napraviti osvrta na autore, njihove biografije, protagoniste, njihove inspirativne karijere, kao i na

84

sociokulturološke mape koje pomažu u boljem razumevanju filmskog dela. Kad kažem mape, mislim – mape. Nacrtane mape, velike, za otvaranje, šarene i komplikovane za razumevanje. To mi je odnelo najviše vremena.U petom poglavlju sam se bavila metodološkim pristupom, jer mape su me inspirisale. Uzela sam u obzir tendecije u pedagoškim krugovima, hvala Britanskoj biblioteci, te ih detaljno obrazložila.U poslednjem, šestom poglavlju, sam se poigrala sa stopom, rimom i stihom. Demonstrirajući svoju darovitost i bezobrazluk. Jebite me, profesore, ne ide vam baš. Jedna riba je donela umesto rada veliko izakano parče „politke“ na kome je izvrtala šolje od kafe. Ukoričeno. 60 strana. Naravno, na koricama sve ozbiljno, kao što je i poručeno.Osam sistematski obrađenih zajebancija, ukoričenih, predato je profesoru i komisiji – „Profesoru, s ljubavlju. Scenaristi Policajca s Petlovog brda koji u slobodno vreme citira Godara... Vrtlog apsurda.“Uključuje se dekan. I psiholog, kao i pedagog. Opomenut je od strane službenih lica da će se u buduće teretiti za zloupotrebu autoriteta. Pitam se ponekad da li smo preterali.

OLOVKA PIŠE SRCEM

Ima ono kad se u čoveku skupi svo zlo, kao kakav mladi naslagani kajmak, pa ti dođe da svoju dušu zagrizeš. Ima i kada se sav zalediš, baš skroz, i pretvoriš se sav u jednu naklobučenu ledenicu, što visi s prozora. Tuđeg, nekog.

85

Ima i kada si končić, onaj što visi, pa ga baba tetke usput uvijaju prstima, pa se on uvrne sav, pa se napravi na končastu loknu, vrtuljak, pa ti se prilepi za naličje. Onoga što nosiš. Onoga što si.A ima i takvih što su samo krugovi, kao šestarom ciljani, rupa im na pupku, a u krug grafitno iscrtano pravilno. Sve pravilno. Baš sve. I kriju se gumice. Da ih neko lepo ne obriše. Dune. Pa ih posle nema.Ima i nekih što su kocke. I kad se smeju su kocke. I kad se ljute. Uvek imaju te ćoškove. Bog da te sačuva. Šta čovek da radi kad je sav na ćoškove. Ne na ćoše, ne. Nisam na to mislila.Rodi se neko s ustima iz kojih neke reči ispadaju tako savršeno, kao da unutra nemaju isto što i ja, nego neku pravu fabriku koja stalno radi i proizvodi savršene reči za njih. Pa im zavide. Kad oni teraju u pičku materinu, svi se smeju. To tako savršeno bude.Rodi se i neko sa štepom preko gubice, pa te boli kad god progovore, a i njih boli, samo neće da kažu. A kad štep popuca, to znate. Ostanu rupice. Ima da se napravi novi štep, al dobro oko vidi te rupice, što ne možeš da ih skloniš. Od kojih sam ja?A znam i takve što su mnogo alergični. Sve im nešto crveno po koži, pa ti dođe da ih drapaš noktima, a oni ne daju, navikli da se ne češu, ja uvek pitam – kako trpiš. Kako trpiš?Neki sve znaju. Lepo se rode i znaju. A neki žive i uče, i nikad da znaju. Kad god ih nešto pitaš, oni slegnu ramenima. Pa voliš više te što ne znaju. I ako te malo nerviraju, al ih ipak voliš više nego što voliš ove što znaju. U stvari njih ni ne voliš ni malkice.E tako mogu kol'ko oćeš.Zagrlim čašu, gledam u nebo. I ne znam jel sam zaspala il nisam. XXX

Ovo nisu dani za obličja. Za prikaze. Za junake i junakinje. Nek me zaobiđu nagluvi, polumutavi, dekoncentrisani i rasejani.

86

Umorna sam.Nisam sad za razmenu duplikat sličica. Nisam za slanje nadahnutih smsova. Za duvanje u virtuelna jedra.Nisam za sanjanje. Za tajne obljube. Nemam prebijene pare za vas. Vama trebaju rasitnjeni, lako svarljivi snovi, trebaju vam hodajuće uspomene-vrtirepke. U stvari, šta vama treba...pitam se. Al znam da nebo samo što mi ne padne na glavu.Najpitomijoj od svih zlih vila je potrebna najkonkretnija stvarnost na svetu. Ljudi s glavama, a ne ramovima. Potrebno joj je da čuje kako se šoljica kafe istinski spušta na sto. Taj zvuk i taj srk. Tu nema ništa za gladne. Pružam ruku prema stvarnima. Dozivam nestvarne da se uobliče.Najpitomija od svih zlih vila tiho mantra: „Tražim pomilovanje za neshvaćene, koji ne umeju da premoste ni kapilarskih razdaljina do majke i sina, do svakodnevne stvari proste; za one koji ostaju strani rukama što ih drže u naručju, suncu pred kojim se sve razdani, sobnoj, kao košulja, bliskoj tami.Za sopstvene duše tamničare, za radosti svojih trovače, za one što viču kad im se plače, kad u nežnosti greznu, što uhode sebe kao tuđina, za puškarnice srca njihna, za svačiju dušu zatvorenu i opreznu...“

Dozivam ih. Prizivam. Prizivam i nestvarne da pređu u stvarne. Da uzmu sebi obličje i ime.

PRIČA OD MARCIPANA

87

U tankim crnim čarapama na velike raznobojne cvetove, u beloj somotskoj suknji na volane i nekoj tanjušnoj prljavo roze bluzi, sa purpurnom ešarpom preko ramena, njihala sam se na novobeogradskom bulevaru, dok mi se dupe filmski smrzavalo. U glavi, kanda, osim po koje učene reči, što se u svest urezala tokom akademskog popodneva, nisam imala puno toga, a sada, sa ove minijaturne distance, čini mi se da nisam imala ništa kad sam se kanila dupe ugrejati u automobilu što ga je đavo poslao po mene. Sve te situacije strahovito liče jedna na drugu. Valjda im je bazna formula ista. Hemijski sastav, zakonski određen. Malo zategnutih čvorova u donjem stomaku iz kojih se cedi neka posebna kiselina koja lagano i dugotrajno najeda sve odluke (moralne sisteme) dok u isto vreme hrani želju, demistifikujući je telesnim sokovima, lociranim na još malo niže. Zbuć-zbuć. I želiš i ne smeš. Pa šta radiš onda na tom vetru?! Kud si krenula, aman.Konvencije su divna stvar. Možemo sasvim živahno razgovarati o legitimnim temama, dok nam se u glavi emituje „Devet i po nedelja“ i jebi ga, tako funkcioniše život, to je dozvoljeno.E, tu ja detinje zapnem. Ako nemate ništa protiv, ovo što mi sada radimo je flert. I to jedan vrlo sirov. I vi i ja se divljački tucamo već neko vreme, ne znam, jeste li i vi primetili ?!... Reakcije se zbilja ne mogu predvideti pri suočavanju. Neki su istinski zbunjeni. Nemaju oni pojma. Pa tu i ja, nesigurna, zastanem, ala sam se istripovala...al malo sutra, da.Ima i onih kojima je samo trebala ta mala tinjajuća šibica da im probije vulkan.Ima i svađatora. Ma svakakvih. O svemu tome sam brzinski razmišljala, dok sam kulirala u autu, sa Ajgorom.

88

Evo da vas upoznam. Naime, Ajgor je oženjen, ženom koju poznajem, sasvim nebitnim likom, i naša deca idu zajedno u školicu. Gađamo se na svakom dečjem rođendanu i sličnim radosnim događajima, da boleščina bude veća. Nekim SF putem nam se ukrstiše staze i od tada u harmoniji i veselju lagano bubri naš zabašureni flert opasan edukativno-informativnim konkretnostima zbog kojih pravdamo susrete, smsove,...koji odavno premašuju pristojne okvire. U stvari, ono što nas je primarno spojilo je jedna torta. Mislim da je presudan trenutak bio kada se kašičica sa tortom zalepila za naša nepca. Tu su se naši pogledi ukrstili, hemija je zacvrčala i svet se presvukao u marcipan. Kolač nas je udesio.O Ajgoru sad znam već puno toga. Dosta stvari sam sama izmislila, a dosta stvari sam prikupila research metodom, koje sam posle, opet, maštajući, idilično nadgradila.On je naime, savršen. Ima velike, muževne ruke s prstima koji su kao stvoreni da prelaze preko umućenog šlaga i ostavljaju onaj trag, koji bi me inače nervirao, ali eto, kada je Ajgor u pitanju, o tom tragu razmišljam pohotno. On ima na domalom prstu desne ruke prsten koji je korodirao. Lice mu odiše ofucanim šarmom, umornim, izakanim...o bože, kako svakodnevnica unakazi dobre frajere,...kada bih ga ujutro nahranila svojim čarobnim krckavim mafišima, sto posto bih ispod prašine zatekla Odiseja... ma sto posto... Suptilno duhovit, na onaj način, onaj specifični od koga mi se nakoži ježa i zasvrbi me vrh nosa. I jede mi se nešto kremasto, voćno...Posle toga mi samo fali malešni dodir, pa da venčanje zakažemo sutra. Pošto ga naravno, prvo razvedemo.Ajgor uživa u malim, sitnim zadovoljstvima, pravi gotivne fotke i ponekad nam se i potrefe interesovanja. Ponekad, samo. Taman koliko treba. Inače ima tipično muške potrebe kao što je gledanje fudbala, muška okupljanja... ma muškarčina jedna, šta dalje da pričam. Već

89

se vidim, kako za vreme lige šampiona sa osmehom razvlačim taljatele...u spokojnom miru, sa mirisom sveže umešenog testa u nozdrvama...Liči na nekog mog. Ima takvih ljudi. Onih na čiju fizionomiju ne morate da se navikavate. Prosto se uklope i cela stvar prirodno diše. Njegove usne su kao stvorene za marmeladu. Od jagoda. Višanja. Smokvi. Baš o tome svemu sam razmišljala posmatrajući mu profil dok smo prelazili Brankov most.Krajičkom oka sam kačila ono jedva vidljivo pucketanje koje samo blesavi ne primećuju, kada se privlačenje emituje uživo. I pitala sam se, jel sad momenat il' nije...da ga pitam nešto o najnovijem modelu njegovog telefona il' da otvorim elegantno karte, u svom stilu. U tom trenutku, kraj našeg automobila koji se pušio i mirisao na bosiljak i otopljenu mocarelu, lagano se zaustavio automobil iz koga nas je dignutih obrva posmatrao njegov tast. Znam deku iz vrtića... Ajgor je nešto ubledeo. Ja sam pristojno klimnula glavom. Makni mi se, deda. Vidiš da sam u poslu. Kuvam iz sve snage, ovaj čovek, tvoj zet i ja, nemamo vremena za stvarnost. - neprijatno mi je. Rekoh. - pričaj mi.... hm, ali šta, nismo uhvaćeni in flagrantia... pa ne jebemo se, nije neki zločin...- a jebanje je zločin...Upitah. Ajme. Iako ja duboko verujem da je Ajgor intelektualno pre svega, otelotvorenje svih mojih snova, primetila sam kako mu ten poprima finu zelenkastu nijansu. Nije to zato što se našao u nevolji, ovaj džin sigurno nosi život u zubima....nego tako, mozak mu sad ubrzano radi, pa se to nekako čudno manifestuje. Na primer, tako što zeleni... jedan gutljaj tople čokolade sa karanfilićem bi ga opustio...Prošli smo gosn. Tasta. Prevozali se po gradu, pravo do moje kuće. Ajgor je ponovo navukao onaj projebački look i šmekerski kez, opet je bio zabranjeno privlačan, ja sam pokupila te neke tacne (?!?!)

90

zbog kojih smo se sreli i pohitala domu. Ostavila sam ga da se krčka u mehurićima jednog posebnog sosa koji smo zajedno, u četiri ruke, nadahnuto spravljali (odsvirali).Dok me još moji mali dokoni patuljci koji mi žive u glavi nisu uhvatili po svoje i ovako smetenu poveli u šarenu zemlju gde su svi ljudi lepi, a Ajgor trenutno Princ Neženja, sedoh da mu se obratim. Slovom, nego kako: Dragi Ajgor, imam sjajan recept za kanelone s filom od rikote. Slušaj me!Sa prvim mrakom se zamese kanelone od brašna, cimeta, malo šećera, soli, belanca, putera i malo vina. Onda se ostave u frižideru nešto pre ponoći se potom razvlače u tišini. Kada se, pomoću oklagije, rastanje na neverovatno, izrežu se mali krugovi po kojima se razmazuje puter. Puter se uvek razmazuje u dvoje. Nežno, sasvim ravnomerno. I samo se diše. Sve je to za recept važno. U puter se udenu i graške znoja izazvane disanjem osobe s kojom mesiš. Zato je važno da se disanje čuje. Od testa se potom prave frulice koje se uvežu koncem i tako zaptivene se spuštaju u vrelo ulje. Propržene, pune se rikotom koju si zapenio sa šećerom. Tako prepunjene se postavljaju na tacnu i preko njih se renda, opet u paru, čokolada za kuvanje. Ajgor, upravo tu se naša priča prekida. Zbog te čokoladne iverice. Ona naime utiče....mmm, ma utiče - loše. Zavezuje um, pliće misli. Nema te više! I zbog tog njenog čudnovatog dejstva, nepredvidivog i magičnog, ja nikad, ali nikad - ne rendam čokoladu sa oženjenima....

Još dok sam mala bila, slušala sam moju baku Nataliju koja je bila sjajna brbljiva kuvarica. Iz njene kuhinje sam izlazila omamljena, dobro podučena kako kulinarskim, tako i ljubavnim mudrostima. Izgovarala sam ih tada kao lako pamtive stihove, one koja mala deca

91

ponavaljaju bez nekog razumevanja...ali se puno njih urezalo u moju svest. Kasnije, mnooogo kasnije, neke od tih Natalijinih umotvorina, sprečavale su me da upadnem u nevolje.

Nikad ne rendaj čokoladu sa oženjenima.

92