Parna mašina

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B0_%D0%BC%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Парна машинаИз Википедије, слободне енциклопедије

Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове), али они нису унети у сам текст, те би било добро да се то уради. Уколико је чланак кратак или је писан уз помоћ само једног извора, биће довољно да се унесе само списак коришћене литературе.

Парна (клипна) машина, или парни строј (парострој) представља мотор који трансформише топлотну енергију водене паре у механички рад, најчешће ротационо кретање.

Спада у групу клипних топлотних мотора са спољашњим сагоревањем.

Парне машине су се користиле као погон пумпи, парних локомотива, пароброда и парних трактора те су биле темељ индустријске револуције.

Машина треба котао у којем се до кључања загрeва вода која ће се претворити у пару под притиском. Било који извор топлоте може томе послужити, али је најчешће гориво у облику дрва, угља и разних деривата нафте. Пара се шири и делује на стап (клип) чије даље покретање окреће точак или други део машине.

Парна машина у раду. Пара се доводи у машину (црвено) и онда наизменично делује с обе стране

клипа. Линијско кретање клипа се претвара у ротационо. Приказана машина је типична за крај 19.

вијека.

Садржај

  [сакриј] 

1 Историја парне машине

o 1.1 Херон из Александрије o 1.2 Папен и Савери o 1.3 Њукомен o 1.4 Џејмс Ват o 1.5 После 1800. године

2 Степен корисног дејства 3 Употреба парне машине 4 Опис рада 5 Врсте парних машина

o 5.1 Клипне (штапне) парне машине 6 Види још 7 Литература 8 Спољашње везе

Историја парне машине[уреди]

Херон из Александрије[уреди]

Херон из Александрије је направио прву парну машину, еолипил, у првом веку нове ере

Прва машина, која је нажалост служила само као демонстратор, је саграђена у Александрији у првом веку нове ере.

Конструктор је био Херон. Рад је био једноставан, вода у постољу је загревана до претварања у пару. Пара је затим долазила у шупљу куглу преко цеви-носача и излазила кроз савијене цевчице, вртећи куглу.

Сличне справе су понекад кориштене за отварања врата храмова без људске интервенције, да се импресионирају вјерници.

Херонова машина је један од раних примера ротационих парних машина, од којих су многи прототипови израђени кроз векове.

Папен и Савери[уреди]

Денис Папен (Denis Papin) и Томас Савери (Thomas Savery) су били настављачи развоја, послие дуге паузе. Савери је 1698. направио парну машину-пумпу која је радила на принципу кондензације паре, стварајући вакуум који је „усисавао“ воду.

Неколико његових машина је практично кориштено, упркос веома слабом степену искоришћења.

Њукомен[уреди]

Њукоменова „атмосферска“ машина. Пара - ружичасто, вода - плаво. Вентили су отворени (зелено) или

затворени (црвено)

Тек је Томас Њукомен (Thomas Newcomen) 1712. успео да створи машину која је почела нешто више да се користи, поготово за пумпање воде из рудника. Искористивост је и даље била слаба. Машина је називана „атмосферска“ зато јер је притисак атмосфере вршио користан рад кад клип иде доле.

Рад Њукоменове парне машине:

Са клипом у доњем положају, отвара се вентил који пушта пару у цилиндар. Клип се подиже, углавном под дејством тежине тега (на лијевој страни цртежа). Кад је клип при врху, затвара се довод паре. Да би се створио потпритисак испод клипа, хладна вода се уштрцава у цилиндар. То

одмах доводи до кондензације водене паре и ствара се вакуум у цилиндру. Атмосферски притисак  сад потискује клип надоле. Вентил за хладну воду се искључује у подесном тренутку. Циклус се понавља.

Како видимо, користан рад врши атмосферски притисак, потискујући клип у вакуум настао кондензацијом паре. Зато се оваква машина понекад назива атмосферском.

У првим верзијама Њукоменове машине, вентили су отварани и затварани ручно (!) у току циклуса. Постоји прича да је дечак који је био запослен да управља вентилима, сам дошао на замисао да повеже вентиле са „клацкалицом“ на врху машине и тако аутоматизује процес. Било како било, касније Њукоменове машине су имале систем полуга које су аутоматски отварале и затварале вентиле у погодном тренутку.

Џејмс Ват[уреди]

Ватова „атмосферска“ машина, крај 18. вијека

Идући велики скок у развоју је било увођење машина које је конструисао Џејмс Ват (James Watt).

Пажљивим посматрањем и анализирањем Њукоменове машине, Ват је успио да повећа степен искористивости 4 пута, додајући кондензатор паре, ефикаснији бојлер са топлотном изолацијом и друго. Кондензатор је омогућавао да се врућа пара помиешана с водом поново дода у цилиндар, па су губици енергије драстично смањени. Ипак и Ватова машина је користила низак притисак и кондензацију паре да створи вакуум за рад.

Ват је био изричито против машина с високим притиском, сматрајући их опаснима (због честих експлозија котлова који нису имали сигурносне вентиле).

После 1800. године[уреди]

Послије 1800, Ричард Тревитик и други су почели да развијају парне машине високог притиска и мале масе за погон возова.

Тенденција ка све већим притисцима паре а затим и степеновање ("компаундинг") су биле одлике даљег развоја.

У „компаунд“ моторима пара је пролазила кроз неколико цилиндара све већег пречника, да би се подигао степен искоришћења.

Крајем 19. вијека стапни (клипни) парни мотори су достигли врхунац. Даљи развој парних машина је кренуо у правцупарних турбина, док су клипне машине практично нестале.

Компаунд (степенована) парна клипна машина. Пара под високим притиском (црвено) долази из котла

(бојлера) и пролази кроз цилиндре са све нижим притиском. Пара ниског притиска (плаво) затим иде у

кондензатор паре ради поновне употребе у машини.

Степен корисног дејства[уреди]

Креће се од 1% за Њукоменову атмосферску машину до 50% (модерне парне турбине).

Употреба парне машине[уреди]

Као погонска машина за индустрију, возове и бродове. Парна турбина се користи и за производњу електричне енергије у електранама.

Опис рада[уреди]

Постоје разне врсте машина које се разликују по начину рада. Види под Парна машина, врсте.

Врсте парних машина[уреди]

Клипне (штапне) парне машине[уреди]

По деловању паре на клип:

машине једностраног дејства машине обостраног дејства

Према положају цилиндра:

хоризонталне косе вертикалне

Према броју цилиндара:

једноцилиндричне вишецилиндричне (дво, тро, четвороцилиндричне)

Према начину дејства паре у цилиндру:

без експанзије

пуног дејства

Према броју цилиндара експанзије:

просте експанзије многоструке експанзије (дво, тро, четвероструке)

Према величини притиска искоришћене паре:

без кондензације са кондензацијом са противпритиском

Према врсти радне паре:

са засићеном са прегрејаном паром

Према броју обртаја:

спороходне (до 200 рот-мин) брзоходне (преко 1000 рот-мин)

По месту употребе:

непокретна (стационарна), покретна (на локомотиви, броду).https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%98%D0%BD%D0%B4%D1%83%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

Индустријска револуцијаИз Википедије, слободне енциклопедије

Индустријска револуција је појам везан за нагли друштвени развој који се догодио у кратком временском периоду. У другој половини XVIII века ручна производња почела се замењивати парним машинама. Тиме је почео развој који је од краја 18. до средине 19. века темељно изменио раније политичке, привредне и друштвене системе у већем делу света. Почела је Прва индустријска револуција.

1 Парна машина 2 Примена парне машине 3 Остали важнији изуми и дела 4 Грађанско друштво 5 Промене на селу 6 Види још 7 Спољашње везе

Парна машина[уреди]

Парна машина Џејмса Вата

У 18. веку је највећу мануфактурну производњу имала Енглеска. У њој се повећавала потреба за тканинама па су произвођачи тканина, ради повећавања и убрзавања производње, примењивали изуме у предузећима.

У Енглеској су произвођачи све више улагали новац у стварање нових изума. Но, најпознатији је био изум парне машине. Њега је1764. године усавршио Шкот Џејмс Ват. Проналазак парне машине изазвао је велики преокрет у производњи, односно револуцију у преређивачким делатностима или индустрији. Мануфактурна производња земењена је фабричким радом. Промене изазване применом парне машине називају се прва индустријска револуција.

Примена парне машине[уреди]

Стивенсонова Ракета

Нове парне машине су врло брзо пронашле примену у фабрикама, рудницима и саобраћају. Машине које су користиле водену пару као погонско средство морале су бити од чврстог материјала - гвожђа. Због тога се нагло повећала потражња за гвозденом рудом и угљем.

Американац Роберт Фултон је 1807. саградио први пароброд који је са стране имао точкове с лопатама, а звао је Клермонт. Већ1819. године амерички је пароброд Савана препловио Атлантски океан за 26 дана.

Године 1814. Енглез Џорџ Стивенсон конструисао је прву парну локомотиву. У почетку је ишла 20 km/h, а касније и брже.

Звала се Ракета (енгл. Rocket). Већ 1825. у Енглеској саграђена је прва железничка пруга на свету. Повезивала је градове Стоктони Дарлингтон.

Остали важнији изуми и дела[уреди]

Морзеов телеграф

У доба прве индустријске револуције појавили су се многи важни изуми који се и данас користе. Американац Бенџамин Френклинизумео је 1752. громобран, делотворну заштиту објеката од удара грома. Енглез Сир Хамфри Дејви начинио је 1815. Дејвијеву светиљку коју су користили рудари. Тиме је знатно смањен број несрећа у рудницима. Слепи француски учитељ Луј Брај изумео је1829. писмо за слепе, познатије као Брајева азбука: слова бројеви и други знакови на папиру означавају се посебним распоредом испупчених тачака.

Американац Семјуел Морзе изумео је 1837. телеграф и посебну азбуку названу Морзеова азбука која се састојала од дугих и кратких сигнала за преношење порука на велике удаљености.

Године 1858. положен је први подморски телеграфски кабл између Америке и Европе. Француз Луј Дагер усавршио је 1839.фотоапарат, а Американац Чарлс Гудјир открио је вулканизацију, тј. начин за добијање гуме из каучука.

Следеће године залепљена је на писмо прва поштанска марка на свету. Идеју је спровео Енглез Роланд Хил. Године 1854. појавио се први бицикл с педалама.

Грађанско друштво[уреди]

Током друге половине 18. и прве половине 19. века одвијао се поступни прелаз из старог феудалног у модерно грађанско друштво. На обликовање грађанског друштва нарочито је утицала примена парне машине у индустрији, рударству и саобраћају. Дошло је до повећања броја фабрика. У њима је било запослено све више радника. Послодавци су већином припадали грађанском слоју. У већини западних европских земаља, осим Холандије и Енглеске, грађанство се до 19. века развијало унутар феудалног система, али није учествовало у управљању државом. Грађанско друштво развило се и у САД, где је учествовало у политичком животу јер у Северној Америци није било феудалаца.

Промене на селу[уреди]

У време прве индустријске револуције дошло је до промена на селу. Сељаци су раније све послове радили ручно, а од почетка 19. века у пољопривредну се производњу почињу уводити машине. У пољопривреди западних европских земаља и САД полако се примењују научне спознаје - посебно достигнућа хемије (нпр. изум минералног вештачког ђубрива), а обавља се и одабир бољег семена и стоке. Тиме је дошло до вишеструког повећања производње хране. Све те промене у пољопривреди називамо аграрном револуцијом. Уз то је у већини држава током 19. века дошло до укидања феудалних односа на селу и јачања приватних предузетника у пољопривреди. Многи се сељаци нису успели одржати у новим тржишним условима па су остали најамна радна снага на великим поседима. Неки су се сељаци пресељавали у градове и запошљавали као радници у фабрикама.

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%8F%D0%B5%D1%98%D0%BC%D1%81_%D0%92%D0%B0%D1%82

Џејмс ВатИз Википедије, слободне енциклопедије

Овај чланак или његов део не цитира никакве референце или изворе. Молимо помозите да овај чланак буде поправљен додавањем навода из поузданих извора. Садржај непоткрепљен изворима може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Џејмс Ват

Џејмс Ват, портрет из 1792.

Пуно име Џејмс Ват

Датум рођења 19. јануар 1736.

Место рођења Гринок

Уједињено Краљевство

Датум смрти 25. август 1819.

Место смрти Хетфилд

Уједињено Краљевство

Џејмс Ват (енгл. James Watt; Гринок, 19. јануар 1736 — Хетфилд, 25. август 1819), шкотски проналазач и инжењер чија побољшања Њукоменове парне машине представљају фундаменталне промене које су довеле до прве индустријске револуције како у његовој родној Уједињеном Краљевству тако и у целом свету.

Радећи на изради инструмената на Универзитету у Глазгову, Ват се заинтересовао за технологију парних машина. Схватио је да су постојеће парне машине конструисане на такав начин да изгубе много енергије, наглим хлађењем али и поновним грејањем цилиндра. Ват је увео нова значајна конструктивна решења, израдом одвојеног кондензатора за пару, који смањује расипање енергије, побољшава снагу, ефикасност у раду и исплативости парних машина. Потом је механички прилагодио своју парну машину да врши ротационо кретање чиме је проширио њену употребу, не само за пумпање воде како је до тада била намењена. Ват је тиме је поставио темељ за њено даље унапређење и коришћење, за погон првих фабричких парних машина, парних локомотива, пароброда и пољопривредних парних машина. Године 1769. патентирао је своју парну машину, а потом је покушао да комерцијализује свој проналазак, ушавши у пословно сарадњу са Метју Болтоном 1775. године. Ново предузеће Болтон и Ват је било веома успешна која му је на крају донела и право мало богатсво. У пензији, Ват је наставио да развија нове изуме, али ниједан није био значајан као његов рад на парној машини. Умро је у својој 83 години. Џејмс Ват се данас сматра за једну од најутицајнијих личности у историји човечанства.

Он је развио и увео концепт коњских снага, a међународна СИ јединица за снагу, Ват, је названа по њему.

Садржај

  [сакриј] 

1 Биографија 2 Рани огледи са паром 3 Прве машине 4 Касније године 5 Галерија 6 Спољашње везе

Биографија[уреди]

Џејмс Ват је рођен 19. јануара 1736. у Гренок, у лучком месту. Отац му је био локални бродоградитељ и бродовласник, а мајка, Агнес Мурхед, добро образована која потиче из знамените породице. Родитељи су му били религиозни презвитеријански хришћани. Ватов деда, Томас Ват, био је наставник математике. Упркос одгоју од стране религиозних родитеља, он је касније постао деиста.

Ват је основно образовање стекао код куће у кругу породице, касније је похађао гимназију у Греноку. Током школовања показао је дар у математици али и за ручну израду механичких направа, док га страни језици попут, латинског и грчког, нису много интересовали.

Када је имао осамнаест година, мајка му је умрла, а оцу му се озбиљно нарушило здравље након чега је његов посао почео да пропада. Ват је због тога био послат уЛондон, 1754. године, да научи занат израде мерних инструмената. Након годину дана и са изученим занатом враћа се у Глазгов са намером да отвори радионицу за израду инструмената. Ват се оспособио за израду малих ствари од месинга, октанта - астрономско-навигационог инструмента, паралелних лењира који служи за навигацију цртањем на поморској карти, делова телескопа, барометра и сл. Међутим, Глазговско удружење занатлија му је забранило рад, јер није радио седам година као шегрт чиме није испуњавао одредбе из закона за такав

посао, мада у целом Глазгову и широј околини није било мајстора из те струке где је могао да изучи занат.

У том кључном тренутку Ват добија позив од Универзитета у Глазгову да дође и изврши одређене поправке на тек пристигле астрономске инструменте. Након успешно обављеног посла, професори су му понудили да отвори радионицу у склопу Универзитета, која би поред осталог надзирала и поправљала и нове инструменте намењене за астрономску опсерваторију. За отварање радионице, Ват је добио подршку тројице професора од којих је први био, Џон Робинсон (1739–1805), физичара, истраживача и енциклопедиста, други хемичар Џозеф Блек (1728 –1799), који се прославио открићем угљен-диоксида, латентне и специфичне топлоте и трећи је биоАдам Смит (1723 – 1790), филозоф и кључна личност шкотског просветитељства. Ова последња двојица ће касније постати и Ватови добри пријатељи.

У почетку, Ват је радио на одржавању и поправци научних инструмената који се користе на универзитету, асистирао је и током њихове демонстрације, а производњу је проширио и израдом бројних октанта. Године 1759. добио је позив за пословну сарадњу од стране архитекте и локалног предузимача Џона Крејга да започну серијску производњу, која би укључивала израду музичких инструмената и играчака. Ово партнерство је трајало наредних шест година, а запослили су чак шеснаест радника. Ватов партнер, Крејг је умро 1765. године, а један од запослених, Алекс Гарднер, на крају је преузео и наставио посао. Ове предузеће је постојало све до средине 20. века.

Године 1764. године Ват се оженио Маргарет Милер са којом је имао петоре деце, од којих је троје рано умрло. Маргарет је умрла на порођају у 1772. Године 1777. Ват се поново оженио, овог пута са Аном Мекгрегор, кћерком мајстора и произвођача боја у Глазгову. Са Аном је имао двоје деце.

Рани огледи са паром[уреди]

Изглед првог Ватовог кондензатора за пару.

Остаци Ватове радионице у којој је израдио знатно побољшану парну машину. За ово место се тврди да

је родно место британске и светске индустрије, а и радничке класе.

Ватова "атмосферска" парна машина за пумпање воде из 1777. израђена од Боултон & Ват, у Музеју

науке уЛондону.

Још 1759. године, Ватов пријатељ, Џон Робинсон, скренуо му пажњу на коришћење водене паре као главни извор за добијање снаге за вршење одређеног механичког рада. Конструктивни дизајн Њукоменове парне машине је до тада био у употреби скоро 50 година, користила се за пумпање воде из рудника и готово да није било и једног помака у њеном усавршавању од њеног првог настанка. Ват је тада почео да врши огледе са паром, иако никада пре тога није видео уживо оперативан рад дотадашње парне машине. Године 1763. од Вата је затражено да поправи умањен модел Њукоменове парне машине која је припадала Универзитету и служила за наставу. Чак и након Ватове поправке ова машина једва да је радила како треба. Угаљ у ложионици је загревао воду у котлу из које се путем цеви, отварањем вентила, спроводила пара ка отвору на дну цилиндра у чијој унутрашњости је смештен клип, којег потом притисак паре гура ка горе до самог врха цилиндра, тада из издвојеног резервоара путем слободног пада кроз доводну цев, отварањем вентила и затварањем вентила за пару, улази хладан млаз воде у други отвор на дну цилиндра, који расхлађује унутрашњост цилиндра слабећи топлотни притисак паре. Истог трена хладнији ваздушни притисак изван цилиндра надјачава и гура клип ка доле према дну цилиндра чиме окончава радни циклус клипа. Међутим, током сваког наредног циклуса померање клипа ка горе је све слабије јер цилиндар је све хладнији због непрестаног наизменичног дотока хладне воде, а пара која улази у цилиндар кондензује се раније након чега вакуум преовлада са горње стране, заустављајући било какав рад клипа. Да би се поновио радни циклус клипа мора се поново постићи радна температура додатним загревањем, коришћењем угља чиме се троши додатна енергија, међутим и након тога се понавља исти ефекат. Ват је наставио своје огледе, упоредо читајући и учећи све што је могао о тој теми. Ват је дошао до закључка да велики значај има латентна топлота за разумевање рада машине, коју је, а незнајући за то, открио његов пријатељ, Џозеф Блек, неколико година раније.

Након пуно огледа, Ват је схватио да је проблем у самом цилиндру и његовој кондензацији и да се око три четвртине топлоте паре трошило и губило на загревање цилиндра, односно, поновним загревањем цилиндра машине током сваког циклуса. Ват је решио овај случај маја 1765. године, тако што је уклонио резервоар за воду и уместо њега израдио и поставио одвојену комору цилиндарског облика коју је поставио на нижем нивоу од главног цилиндра са клипом. У овом случају пара која је улазила из отвора на дну цилиндра, отварањем вентила, гурала је клип све до врха, да би потом почела да излази кроз други отвор на дну цилиндра, отварањем вентила и затварањем доводног вентила за пару, и била спроводена путем цеви до посебне коморе где се кондензовала, односно хладила и на тај начин одржавала температуру главног цилиндра са клипом на истом нивоу. Иако је пронашао решење за овај проблем, израдом кондензатора за пару, Ват је уочио још један проблем, ручно отварање и затварање вентила, као и могућност да клип у цилиндру погони пара у оба правца.

Упркос решеном проблему, Ват је имао финансијске тешкоће да заврши израду целе парне машине. Знатан капитал му је пружио Џон Ројбук, власник металске радионице Карон, са којим је договорио пословну сарадњу. Ват је наставио да ради на својој парној машини, у викенд кући, у близини куће самог Ројбука. Данас су још видљиви остаци „Ватове“ викенд куће-радионице.

Главна потешкоћа која му се тада била наметнула била је у обради клипа и цилиндра. Металски радници у то доба били су више ковачи него савремени машин-бравари, а и нису били у стању да производе делове са довољно прецизности. Много новца је потрошено, а резултата није било. У међувремену, Ројбук је банкротирао, а Метју Болтон, власник Сохо ливнице поред Бирмингема постао је власник патентних права. Радећи сада са Болтоном, Ват је добио могућност да делове за његову машину раде најбољи металски радници тога доба у свету. Потешкоће у производње великог цилиндра и клипа је решио Џон Вилкинсон, који је разрадио прецизне технике током прављење топова. Након тога Ват и Болтон су започели пословну сарадњу која ће трајати наредних 25 година.

Прве машине[уреди]

Цртеж двопотисне парне машине Боултон & Ват, Енглеска, 1784.

Анимација Сунце & Планета зупчаник. Ово кретање ако врши шипка у хоризонталном положају добија

се механизам за покретање точкова налокомотиви.

Године 1776. прва парна машине су биле направљене и стављене у погон у комерцијалним предузећима. Те прве машине су коришћене за пумпање воде и производиле су само реципрочно кретање да покрећу шипку пумпе са дна окна. Конструктивно решење је било успешно на тржишту, а у наредних пет година, Ват је био веома заузет уградњом машина, углавном у рударској области Корнвела за испумпавање воде из рудника. Те прве машине нису произведене од Болтона и Вата, већ од других према плановима и цртежима Вата, који је имао улогу саветодавца током израде и њихове уградње.

Изградње машина и њихово тестирање је у почетку надзирао Ват, а касније су то преузели службеници из фирме. То су биле велике машине, прва је примера ради имала цилиндар са пречником од неких 127 цм (50 инча) и укупне висине 7,31 метра (24 стопа), а било је потребно да се за њу изгради наменска грађевина у којој би била смештена.

Поље примене парне машине је у великој мери проширено када је Болтон затражио од Вата да претвори реципрочно кретање клипа у производњу ротационе снаге за млевење, ткање и глодање. Иако је изгледало да би и највећи особењаци нашли решење за ову измену, Ват и Болтон, су били одбијени да патентирају машину за ту намену, јер је носилац патентног права био Џејмс Пикард, који је предложио да укрсте патенте за одвојени кондензатор паре. Ват се одлучну успротивио томе, након чега су заобишли Пикардов патент са њиховим патентом сунце и планетазупчаником, 1781.

У наредних шест година, Ват је израдио низ других унапређења и допуна на парној машини. Он је пронашао начин да натера клип да гура пару у оба правца. Уместо да употреби тежину ваздуха да потисне клип надоле, он је удесио тако да сама пара обави и тај део посла на тај начин клип се кретао и доле и горе помоћу паре. То је била двопотисна цилиндар. За ове изуме била су му одобрена још два патента 1781. и 1782. Такође, имао је и бројна побољшања која су се тицала лакше израде и монтаже парних машина. Један његов изум, на који је био најпоноснији, био је паралелно кретање што је од суштинског значаја код двопотисних парних машина. Овој машини је био потребан нов чврст механизам повезивања клипа са гредом. Ват је решио овај проблема а изум је патентирао 1784. године. Ват је расоредио повезане полуге које су довеле до тога да се полуга клипа креће у усправом положају. Поред тога, Ват је применио центрифугални регулатор који је патентирао 1788. а и изумео је мерач притиска, патентиран 1790. године. Сва ова побољшања узете заједно доводе до тога да је Ват произвео парну машину која је до пет пута ефикаснија у коришћењу чврстог горива у односу на Њукоменову парну машину.

Касније године[уреди]

Споменик Џејмс Вату.

Ватова кућа и имање близуБирмингема.

Ват је отишао у пензију 1800. године, када је његов уговор о пословној сарадњи са Болтоном истекао. Чувено партнество измеђи очева је пренето на њихово синове, Метју Робинзон Болтона и Џејмс Вата млађег. Вилијам Мардок, талентовани инжењер, који је дуги низ година радио у фирми је због својих способности примљен у партнерски однос, а и током њиховог управљања фирма је напредовала.

Ват је и у пензији наставио да ради на другим изумима. На свом имању отворио је малу радионицу. Ту је изумео више врста машина за копирање скулптура и медаљона, које су радиле веома добро, али их никада није патентирао. Једна од првих склуптура које је произвео била је мала статуа његовог пријатеља, професора Адама Смита. Ват и његова друга супруга, Ана, су тада имали више времена за одмор, који су проводили у честим путовањима у Француској и Немачкој.

Године 1816. Ват је кренуо на путовање "Кометом", паробродом на лопатице, који је базиран на његовим проналасцима, до свог родног лучког места Гренока. Умро је 25. августа 1819., на свом имању близу Бирмингема, у својој 83. години. Сахрањен је 2. септембра исте године.

Галерија[уреди]

Унутрашњост Ватове радионице, која се данас чува у Музеју науке у Лондону.

http://www.navidiku.rs/magazin/zabava/dzejms-vat-tvorac-parne-masine_11713/

Džejms Vat – tvorac parne mašine

OBJAVI OVAJ ČLANAK NA19.08.2010 12:01 AM

 19. avgusta 1819. godine umro je škotski fizičar i inženjer Džejms Vat

(James Watt) koji je izumeo parnu mašinu. U merenje snage uveo je jedinicu koju je nazvao “konjska snaga”.

Prvu fabriku parnih mašina na svetu, Vat je osnovao 1782. godine u Sohou blizu Birmingena.

Prva parna mašina imala je kondenzator i uređaj za izvlačenje vazduha i kondenzovanje pare. Kasnije je patentirao

svoju parnu mašinu koja je za osiguranje broja obrtaja imala centrifugalni regulator.

Pronalazak parne mašine uveo je industrijsku revoluciju. Vat – jedinica za merenje snage (W) nazvana je po njemu, a

instrument za merenje električne snage je vatmetar. Nizom otkrića unapredio je nauku o toploti.

Parna mašina Džejmsa Vata koristila je nizak pritisak kondenzacije pare da stvori vakuum za rad. Vat je bio protiv

mašina sa visokim pritiskom, smatrajući ih opasnim zbog čestih eksplozija kotlova koji nisu imali sigurnosne ventile…

http://opusteno.rs/zanimljivosti-f19/parne-masine-izum-koji-je-ispario-t18079.html

raZVOJA TEHNOLOGIJa i veza sa naučnim i društvenim nastankom.

PARNE VRTEŠKE

CILINDAR I KONDENZATOR

Svetu, koja je do 1824. Godine proizvela gotovo 1200 parnih mašina.

JEDNA OPKLADA

Toplotna evolucija

http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=321197

Izum koji je pokrenuo svet i potom, isparioParna mašina je kao tehnološko dostignuće doživela pomalo neobičnu sudbinu. Mada je u svoje doba sasvim izmenila svakodnevicu i preokrenula tok istorije, danas je potpuno izbačena iz široke upotrebe

IZVOR:  PONEDELJAK, 29.09.2008. | 09:00 -> 09:00

  

Prva Stivensonova lokomotiva

Danas, punih dva i po veka otkako je mladi Džejms Vat otvorio svoju radionicu instrumenata na Univerzitetu u Glazgovu, sasvim je uobičajeno viđenje da tok istorije ne menja svoj kolosek samo na velikim ratovima i revolucijama, već i sa osvajanjem novih tehnologija. 

Možda je preterano jednostavno što pojedine tehnološke prodore vidimo prosto kao deux ex machina, bizarnu iznenadnu silu koja u ovom slučaju dolazi iz laboratorija i preokreće istoriju naroda i civilizacija. No, teško je osporiti da su dostignuća poput otkrića točka, metalnog oružja, jahanja konja, teleskopa, kompasa ili nuklearnih reaktora zaista imala presudan uticaj na umiranje starih i nastanak novih istorijskih epoha, pre svega jer su u velikoj meri izmenila ljudsku svakodnevicu, pa tako uticala na društvene odnose i sveopšta zbivanja.

Parna mašina

Međutim, revolucije jedu svoja otkrića. Mada se neka od njih, poput noža ili pijuka, jednako i danas koriste, a da se posle par hiljada godina upotrebe, gotovo ništa nije izmenilo u njihovom dizajnu i principu funkcionisanja, mnogo su brojniji oni izumi koji su u svoje doba pokrenuli svet, ali su sa vremenom prevaziđeni i prilično potisnuti. 

No, ipak je redak slučaj, zapravo jedinstven, da neki izum za nekoliko decenija potpuno promeni fizionomiju sveta, a da samo jedan vek posle toga, bude potpuno izbačen iz upotrebe. Takav primer je parna mašina, slavni izum pronalazača iz Glazgova koji je pokrenuo industrijsku revoluciju i oblikovao savremeni svet, a danas se može videti samo u muzejima i specijalnim železničkim rutama za nostalgične turiste.

Lokomotive i prugeRaketa Džordža Stivensona

Gotovo je nemoguće zamisliti kako je zaista izgledao svet pre parnih mašina. Danas ipak vidimo da su one donele, pre svega, revoluciju u saobraćaju. Igrom slučaja, baš ove godine se obeležava dvestota godišnjica otkako je 1808. godine Parlament u Škotskoj doneo rešenje o izgradnji prve komercijalne železničke pruge sa parnom lokomotivom koja je povezala naselja Kilmarnock i Troon. 

Bio je to samo jedan od koraka, železničkih trasa i tipova lokomotiva koje su početkom XIX veka ostvarili inženjeri i pronalazači širom Britanije kako bi uspostavili železničku mrežu. Parne lokomitove je proslavila linija koja je otvorena 1825. godine između Liverpula i Mančestera. Na ovoj liniji je od 1829. godine saobraćala čuvena Raketa, parna lokomotiva koju je konstruisao poznati engleski pronalazač Džordž Stivenson (1781-1848). 

Ta međugradska linija je postavila prve železničke standarde (kao što je razmak šina na pruzi od 1,435 metara, što se danas naziva standardni gejdž). Prateći uspeh ove linije, pruge su se raširile po celoj Britaniji, a potom i po Americi i Evropi, da bi do kraja XIX veka, parne lokomotive stigle i do najudaljenijih delova sveta. [10]

Parobrodi, vršalice i tenkovi

Osim za pokretanje lokomotiva, parna mašina je korišćena u čitavom nizu transportnih sredstava na kopnu i moru – za parobrode i čamce, za parne traktore, parne automobile, vagone, buseve i tricikle, parne rakete, zatim parne valjke i kopače, kao i parne tenkove sa gusenicama i bez njih. 

Parna mašina se izuzetno mnogo koristila u industriji, motori na vodenu paru su pokretali čitav niz postrojenja, a postojali su parni mlinovi i parne vršalice, kao i parni “magarci”, što je jedan vid stacionarnog motora koji se zapregom mogao prenositi sa jednog na drugo radno mesto. Naročito široku primenu imale su parne pumpe, što je uostalom i bio prvi uređaj na paru. [1]

No, već do druge polovine XX veka, parnu mašinu su sasvim istisnuli motori sa unutrašnjim sagorevanjem i električni motori, a ako se izuzme parna turbina, parne mašine su sasvim isparile – stare parne mašine sa klipom jedva da su za sebe danas našle ikakvu primenu. 

Zašto se to dogodilo? Odgovor je u samoj istoriji i dizajnu parne mašine. Njen početak, burni razvoj i potonje iščeznuće zapravo su najbolji primer prirode razvoja tehnologija i veza sa naučnim i društvenim napretkom.

Parne vrteške

Pre svega, parna mašina nije izum koji je iznenadno otkriven u Engleskoj krajem XVIII veka. Prvi motor na paru razvio je još Heron iz Aleksandrije u prvom veku nove ere, o čemu on piše u svom spisu „Pneumatika“. Taj uređaj, nazvan eolopil, okretao se potiskom zagrejane vodene pare, ali nije imao neke naročite praktične primene. Heron je u istom delu razvio i rešenje za otvaranje vrata u hramovima i palatama pomoću pare. [6] 

U XVI veku javljaju se nova teorijska rešenja gde para potiskom okreće kugle i cilindre – turski astronom, filozof i izumitelj Taki El Din (1526–1585) opisuje jedno 1551. godine, a italijanski arhitekta Đovani Branka (1571-1645) iz grada Loreta daje 1629. godine još jedan nacrt u svom delu „Mašine“, zborniku sa 63 crteža mašina. [4] 

U to doba su se pojavljivala i rešenja liftova i čamaca na vodenu paru, ali nije poznato da je ijedno od njih ostvareno. Kako god, izvesno je da se samo ideja o upotrebi pare za pokretanje mehaničkih delova kuvala više vekova, sve dok se nije došlo do prvih ostvarenih uređaja na vodenu paru – parnih pumpi.

Rudarske pumpeNewcomenova pumpa

Ni prvi upotrebljiv prototip parne pumpe nije razvio samo jedan naučnik. Mada se uobičajeno najveći deo zasluga za njihov nastanak pripisuje Džejmsu Vatu, ova parna mašina je konačni plod sto godina dugog razvoja u kome je učestvovao čitav niz pronalazača. Takve mašine su u praksi bile potrebne za izbacivanje vode iz rudnika, ali čitav vek nije bilo dovoljno efikasnog rešenja. [3] 

Prvo rešenje je dao engleski izumitelj Tomas Saveri (1650-1715) koji je 1698. godine napravio ne naročito efikasnu i vrlo eksplozivnu pumpu na paru, izvesno razvijenu na osnovu radova sa zatvorenim parnim cilindrom francuskog fizičara Denisa Papena (1647-1712). No, istinski napredak je doneo izum iz 1712. godine engleskog kovača Tomasa Njukomena (1663-1729) koji je napravio takozvanu atmosfersku pumpu na paru. [8]

Akt parlamenta

Njukomenova pumpa je izbacivala vodu iz rudnika tako što se na jednoj strani klackalice zagrejana para ubacivala u cilindar ispod klipa. Uteg na drugoj strani je podizao klip dok se para hladila vodom. Ispod klipa se pri hlađenju smanjivao pritisak u cilindru, tako da je atmosferski pritisak vraćao klip u prvobitni položaj i time, spuštao polugu sa utegom kojom je vađena voda iz rudnika. 

Ovaj izum je funkcionisao u praksi tokom XVIII veka, ali je za svoj rad trošio previše ogreva i sveukupno nije bio mnogo efikasan. Tokom narednih decenija je bilo sitnih poboljšanja konstrukcije, ali ne naročitih (ventile za ubacivanje hladne vode i pare su, na primer, u svakom ciklusu ručno otvarali dečaci koji su dežurali kraj mašine, sve dok i oni nisu povezani sa klackalicom). [1]

Radionica na UniverzitetuDžejms Vat

Istinski dalji razvoj je čekao pedeset godina, sve do pojave škotskog izumitelja Džejmsa Vata (1736-1819) koji je načinio prekretnicu i na neki način, trasirao sudbinu svih budućih parnih mašina. Konstrukcioni model parne pumpe koje je Vat razvio nije bio zasnovan samo na unapređenju postojećeg tehničkog rešenja, već je i nastao u saradnji sa vodećim naučnicima epohe što je omogućilo da direktno primeni nauku o toploti tog doba. 

Sam Džejms Vat je, inače, bio genijalni izumitelj, ali bez većeg formalnog obrazovanja. Poreklom iz porodice brodovlasnika stekao je dosta znanja u kući, da bi se 1754. godine, posle majčine smrti, uputio u London. Samo to putovanje koje je na konju trajalo punih 12 dana, ostavilo je utisak na mladog Vata. [5] 

U Londonu je kao šegrt započeo školovanje za proizvođača matematičkih instrumenata, ali nije uspeo da ga dovrši. Već posle godinu dana vratio se u Glazgov. Nameravao je da već tada otvori radionicu za proizvodnju instrumenata, ali mu to nije odobrila gilda čekićara, svih majstora koji rade sa čekićem, pošto nije imao sedam godina šegrtskog staža.

Razvoj lokomotiva

No, zahvaljujući podršci koju je dobio od određenih profesora, Univerzitet u Glazgovu mu je 1758. godine odobrio da unutar univerziteta otvori svoju radionicu, što je bilo prilično zgodno za jednog novog pronalazača s obzirom na ugled i značaj pet vekova starog škotskog univerziteta. 

Kako smatra Endrju Karnegi koji je još 1905. godine napisao Vatovu biogafiju, taj događaj je zapravo bio presudan za razvoj parne mašine. „Vat nije mogao biti u boljem položaju. Njegovo okruženje je bilo idealno, resursi univerziteta su mu bili na raspolaganju i budući odgovarajuće pozicionirana, njegova radionica je postala mesto okupljanja fakulteta. On se na taj način našao u bliskom kontaktu sa najuglednijim mogućim savetom naučnika na svetu“. [5] 

Svojim odličnim rešenjem rada jednih orgulja, Vat je i sam stekao ugled među

profesorima, koji su ga savetovali da se pozabavi usavršavanjem parne mašine. U tom poslu je pre svega dobio podršku fizičara, istraživača i enciklopediste Džona Robinsona (1739–1805) i hemičara Džozefa Bleka (1728 –1799) koji se proslavio otkrićem ugljen dioksida, latentne i specifične toplote. [1]

Cilindar i kondenzatorVatova pumpa sa kondenzatorom

Na Univerzitetu u Glazgovu je postojala jedna stara Njukomenova parna pumpa, ali je ona bila odneta u London u vreme kad je Vat započeo svoja istraživanja o primeni pare za dobijanje mehaničkog rada. Na njegov zahtev, Njukomenova pumpa je vraćena u Glazgov 1763. godine i Vat je uneo čitav niz poboljšanja, stvarajući tako prvu istinsku parnu mašinu. [5] 

Osnovno Vatovo unapređenje bilo je uvođenje kondenzatora pare. Vat je zapazio da se u Njukomenovoj pumpi previše energije troši upravo zato što se para u cilindru kondenzuje kad se u njega ubaci hladna voda. Umesto toga, Vat je uveo odvojen kondenzator u kome se para pretvarala u vodu, a cilindar je održavao na istoj temperaturi kao i paru, čime je dobio višestruko efikasniju pumpu. 

Po logici konstrukcije, to je bio revolucionaran korak u stvaranju prave toplotne mašine, koji su njegovi savremenici ocenili kao sasvim genijalan. Danas se po Vatu u SI sitemu naziva jedinica za snagu (W=J/s), što je zasnovano na slavi koju je bez sumnje stekao zbog ove ideje.

Opisujući u svojim sećanjima kako je šetajući ulicama Glazgova došao do ovog rešenja, sam Vat je zapisao: „Kad se analizira, ovo otkriće nije toliko veliko kao što se čini. U stanju u kom sam zatekao parnu mašinu, nije bio potreban baš preterani trud da se primeti kako će količina goriva neophodna za stvaranje rada uvek sprečavati njegovu širu primenu. Sledeći moj korak je bio da ustanovim šta je uzrok tolike potrošnje goriva, što je unapred sugerisano“. [4] 

Naravno, Vat je svoj izum dalje razvio, dodajući bojler sa boljom izolacijom, indkator napona pare, i razna druga mehanička rešenja. Zbog manjka sredstava, u tom poduhvatu se udruživao sa više partnera, sve dok se 1775. godine nije udružio sa Metjuom Boltonom, sa kojim je započeo saradnju dugu 25 godina. Oni su kod Birmingema napravili prvu fabriku parnih mašina na svetu, koja je do 1824. godine proizvela gotovo 1200 parnih mašina. [1]

Jedna opkladaTrevikova kola 1801.

No, Vat i Bolton su još 1781. godine pomoću „sunce i planete“ zupčanika omogućili prenos snage mašine sa poluge na točak, što je unapređenje koje je razvio jedan od njihovih zaposlenih, Vilijam Mardok (1754-1839), koji se brojnim izumima takođe proslavio kao pronalazač. [2] 

Prenos snage na točkove je otvorio put ka stvaranju prvih lokomotiva. Tokom prelaza dva veka nastalo je na desetine raznih rešenja, ali je problem bila njihova premala snaga. Među ostalima, Vat i Bulton su insistirali na mašinama koje su radile na niskim pritiscima, smatrajući visoke pritiske opasnim. No, bilo je i drugih viđenja. 

Engleski pronalazač Ričard Trevitik (1771–1833) prikazao je na javnoj demonstraciji 1801. godine vozilo koje je pokretala parna mašina sa velikim pritiskom pare. Dve godine kasnije došlo do udesa u kome je poginulo četvoro ljudi, tako da je Trevitik bio žestoko napadan od konkurencije. No, on nije odustao od visokog pritiska i samo je povećao sigurnosne mere. [9]

Zbog jedne opklade, Trevitik je 1804. napravio prvu ikada konstrisanu parnu lokomotivu koja je pred velikom publikom prenela teret od deset tona, pet vagona i 70 ljudi na rastojanje od 16 kilometara od naselja Penidaren do Abersinon u Južnom Velsu. Usavršavanje ovog izuma usledilo je posle Napoleonovih ratova, čima je započela najveća inženjerska utakmica u XIX veku. [10] 

Tokom tog takmičenja, svet je postao sasvim drugačiji. Ubrzano su razvijane mašine sa više snage, većim brojem cilindara i taktova, da bi na prelazu sledeća dva veka, parni klipni motori dostigli svoj vrhunac. I potom, bili izbačeni iz upotrebe. [7]

Toplotna evolucija

Razlozi za tako brzo napuštanje klipnih parnih motora su upravo u njihovom brzom razvoju. Kao što smo videli, parna mašina i njeno zlatno doba u XIX veku su deo jednog znatno dužeg procesa. Može se reći da se ona toliko proširila svetom pre svega zato što je bila prva koja je mogla da sa podnošljivim gubicima pretvori bilo koju toplotnu energiju u mehanički rad. I da je upravo zato i nestala. 

Parna mašina je svo vreme razvijana zbog potrebe za većom efikasnošću postojećih rešenja i na kraju, i sama sasvim odbačena iz te iste potrebe. Ona je uvek bila zamišljena kao toplotni motor sa spoljnim sagorevanjem, gde se toplota koja ulazi u njen ciklus može dobiti pri sagorevanjem uglja ili drveta, ali i iz bilo kog drugog izvora,

od solarnih do nuklearnih. No, sa razvojem daleko efikasnijih motora sa unutrašnjim sagorevanjem, njena primena je izgubila smisao.

Parna turbina

Sa druge strane, parna mašina je deo jedne porodice koja uopšte nije izumrla. Ona je samo jedna ugašena evolutivna grana među toplotnim mašinama. Ono što je Džejms Vat razvio sa dodavanjem kondenzatora bila je samo prva široko prihvaćena toplotna mašina. Danas su razne takve mašine svuda oko nas, od frižidera i benzinskih motora, do na kraju karjeva, parnih turbina. 

Ako se vratimo u epohu koja je prethodila Njukomenovoj pumpi, možemo da je posmatramo kao raskršće u kome se odvojila jedna evolutivna grana parnih cilindara sa klipom. Ona se izuzetno ubrzano razvijala i potom izumrla. No, u međuvremenu su preživele grane koje su se paralelno razvijale i tako dovele do nastanka parnih turbina. 

Bitno različite od Vatovog motora, parne turbine se danas itekako koriste, pre svega u proizvodnji električne struje. Toplotna energija koja se u termoelektranama dobija iz uglja, a u nuklearnim elektrana u procesu fisije, predaje se pari koja zatim pokreće parnu turbinu i električni generator koji proizvodi struju. Smatra se da na ovaj način parne turbine proizvode čak 80 odsto električne energije na svetu. U njima je izumrla parna mašina zapravo dobila zadovoljavajućeg naslednika.

http://elementarium.cpn.rs/elementi/izum-koji-je-ispario/

Izum koji je ispario

Парне машине су освојиле свет за само неколико деценија. Век након свог златног

доба, као да су сасвим нестале. Како се развијало најдраматичније технолошко

достигнуће у историји?

Текст: Слободан Бубњевић

Данас, два и по века откад је млади Џејмс Ват отворио своју радионицу инструмената на

Универзитету у Глазгову, сасвим је уобичајено виђење да ток историје не мења свој колосек

само при великим ратовима и револуцијама већ и са освајањем нових технологија, управо

зато што су у великој мери измениле људску свакодневицу, па тако утицале на друштвене

односе и свеопшта збивања.

Међутим, револуције једу своја открића. Мада се нека од њих, попут ножа или пијука, једнако

и данас користе, а да се после неколико хиљада година употребе готово ништа није изменило

у њиховом дизајну и принципу функционисања, много су бројнији они изуми који су у своје

доба покренули свет, али су временом превазиђени и прилично потиснути.

Но, ипак је редак случај, заправо јединствен, да неки изум за неколико деценија потпуно

промени физиономију света, а да само један век касније буде потпуно избачен из употребе.

Такав пример је парна машина, славни изум проналазача из Глазгова, који је покренуо

индустријску револуцију, а данас се може видети само у музејима и специјалним железничким

рутама за носталгичне туристе.

ЛОКОМОТИВЕ И ПРУГЕ

Готово је немогуће замислити како је заиста

изгледао свет пре парних машина. Данас ипак видимо да су оне донеле, пре свега, револуцију

у саобраћају.

Године 1808. је парламент у Шкотској донео решење о изградњи прве комерцијалне

железничке пруге са парном локомотивом, која је повезала насеља Килмарнок и Трон.

Био је то само један од корака, железничких траса и типова локомотива које су почетком 19.

века остварили инжењери и проналазачи широм Британије како би успоставили железничку

мрежу.

Парне локомотове је прославила линија која је отворена 1825. године између Ливерпула и

Манчестера. На овој линији је од 1829. године саобраћала чувена Ракета, парна локомотива

коју је конструисао познати енглески проналазач Џорџ Стивенсон (1781–1848).

Та међуградска линија је поставила прве железничке стандарде (као што је размак шина на

прузи од 1,435 метара, што се данас назива стандардни гејџ). Пратећи успех ове линије, пруге

су се рашириле по целој Британији, а потом и по Америци и Европи, да би до краја 19. века

парне локомотиве стигле и до најудаљенијих делова света.

ВРШАЛИЦЕ И ТЕНКОВИ

Осим за покретање локомотива, парна машина

је коришћена у читавом низу транспортних средстава на копну и мору – за пароброде и чамце,

за парне тракторе, парне аутомобиле, вагоне, бусеве и трицикле, парне ракете, затим парне

ваљке и копаче, као и парне тенкове са гусеницама и без њих.

Парна машина се изузетно много користила у индустрији, мотори на водену пару су покретали

читав низ постројења, а постојали су парни млинови и парне вршалице, као и парни „магарци“,

што је један вид стационарног мотора који се запрегом могао преносити са једног на друго

радно место. Нарочито широку примену имале су парне пумпе, што је уосталом и био први

уређај на пару.

Но, већ до друге половине 20. века, парну машину су сасвим истиснули мотори са

унутрашњим сагоревањем и електрични мотори, а ако се изузме парна турбина, парне

машине су сасвим испариле – старе парне машине са клипом једва да су за себе данас нашле

икакву примену.

Зашто се то догодило? Одговор је у самој историји и дизајну парне машине. Њен почетак,

бурни развој и потоње ишчезнуће заправо су најбољи пример природе развоја технологија и

веза са научним и друштвеним напретком.  

ПАРНЕ ВРТЕШКЕ

Пре свега, парна машина није изум који је изненадно откривен у Енглеској крајем 18. века.

Први мотор на пару развио је још Херон из Александрије у првом веку нове ере, о чему он

пише у свом спису Пнеуматика. Тај уређај, назван еолопил, окретао се потиском загрејане

водене паре, али није имао неке нарочите практичне примене. Херон је у истом делу развио и

решење за отварање врата у храмовима и палатама помоћу паре.

У 16. веку јављају се нова теоријска решења где пара потиском

окреће кугле и цилиндре – турски астроном, филозоф и изумитељ Таки Ел Дин (1526–1585)

описује једно 1551. године, а италијански архитекта Ђовани Бранка (1571–1645) из града

Лорета даје 1629. године још један нацрт у свом делу Машине, зборнику са 63 цртежа

машина.

У то доба су се појављивала и решења лифтова и чамаца на водену пару, али није познато да

је иједно од њих остварено. Како год, извесно је да се само идеја о употреби паре за

покретање механичких делова кувала више векова, све док се није дошло до првих

остварених уређаја на водену пару – парних пумпи.

РУДАРСКЕ ПУМПЕ

Ни први употребљив прототип парне пумпе није развио само један научник. Мада се

уобичајено највећи део заслуга за њихов настанак приписује Џејмсу Вату, ова парна машина

је коначни плод сто година дугог развоја у коме је учествовао читав низ проналазача. Такве

машине су у пракси биле потребне за избацивање воде из рудника, али читав век није било

довољно ефикасног решења.

Прво решење је дао енглески изумитељ Томас Савери (1650-1715), који је 1698. године

направио не нарочито ефикасну и врло експлозивну пумпу на пару, извесно развијену на

основу радова са затвореним парним цилиндром француског физичара Дениса Папена (1647–

1712). Но, истински напредак је донео изум из 1712. године енглеског ковача Томаса

Њукомена (1663–1729), који је направио такозвану атмосферску пумпу на пару.

Њукоменова пумпа је избацивала воду из рудника

тако што се на једној страни клацкалице загрејана пара убацивала у цилиндар испод клипа.

Утег на другој страни је подизао клип док се пара хладила водом. Испод клипа се при хлађењу

смањивао притисак у цилиндру, тако да је атмосферски притисак враћао клип у првобитни

положај и тиме спуштао полугу са утегом којом је вађена вода из рудника.

Овај изум је функционисао у пракси током 18. века, али је за свој рад трошио превише огрева

и свеукупно није био много ефикасан. Током наредних деценија је било ситних побољшања

конструкције, али не нарочитих (вентиле за убацивање хладне воде и паре су, на пример, у

сваком циклусу ручно отварали дечаци који су дежурали крај машине, све док и они нису

повезани са клацкалицом).

РАДИОНИЦА НА УНИВЕРЗИТЕТУ

Истински даљи развој је чекао педесет година, све до

појаве шкотског изумитеља Џејмса Вата (1736–1819), који је начинио прекретницу и на неки

начин, трасирао судбину свих будућих парних машина. Конструкциони модел парне пумпе који

је Ват развио није био заснован само на унапређењу постојећег техничког решења, већ је и

настао у сарадњи са водећим научницима епохе што је омогућило да директно примени науку

о топлоти тог доба.

Сам Џејмс Ват је, иначе, био генијални изумитељ, али без већег формалног образовања.

Пореклом из породице бродовласника стекао је доста знања у кући, да би се 1754. године,

после мајчине смрти, упутио у Лондон. Само то путовање које је на коњу трајало пуних 12

дана, оставило је утисак на младог Вата.

У Лондону је као шегрт започео школовање за произвођача математичких инструмената, али

није успео да га доврши. Већ после годину дана вратио се у Глазгов. Намеравао је да већ

тада отвори радионицу за производњу инструмената, али му то није одобрила гилда

чекићара, свих мајстора који раде са чекићем, пошто није имао седам година шегртског стажа.

Но, захваљујући подршци коју је добио од

одређених професора, Универзитет у Глазгову му је 1758. године одобрио да унутар

Универзитета отвори своју радионицу, што је било прилично згодно за једног новог

проналазача с обзиром на углед и значај пет векова старог шкотског универзитета.

Како сматра Ендрју Карнеги, који је још 1905. године написао Ватову биогафију, тај догађај је

заправо био пресудан за развој парне машине. „Ват није могао бити у бољем положају.

Његово окружење је било идеално, ресурси универзитета су му били на располагању и

будући одговарајуће позиционирана, његова радионица је постала место окупљања

факултета. На тај он се начин нашао у блиском контакту са најугледнијим могућим саветом

научника на свету.“

Својим одличним решењем рада једних оргуља, Ват је и сам стекао углед међу професорима,

који су га саветовали да се позабави усавршавањем парне машине. У том послу је пре свега

добио подршку физичара, истраживача и енциклопедисте Џона Робинсона (1739–1805) и

хемичара Џозефа Блека (1728–1799), који се прославио открићем угљен-диоксида, латентне и

специфичне топлоте.

ЦИЛИНДАР И КОНДЕНЗАТОР

На Универзитету у Глазгову је постојала једна

стара Њукоменова парна пумпа, али је она била однета у Лондон у време кад је Ват започео

своја истраживања о примени паре за добијање механичког рада. На његов захтев,

Њукоменова пумпа је враћена у Глазгов 1763. године и Ват је унео читав низ побољшања,

стварајући тако прву истинску парну машину.

Основно Ватово унапређење било је увођење кондензатора паре. Ват је запазио да се у

Њукоменовој пумпи превише енергије троши управо зато што се пара у цилиндру кондензује

кад се у њега убаци хладна вода. Уместо тога, Ват је увео одвојен кондензатор у коме се пара

претварала у воду, а цилиндар је одржавао на истој температури као и пару, чиме је добио

вишеструко ефикаснију пумпу.

По логици конструкције, то је био револуционаран корак у стварању праве топлотне машине,

који су његови савременици оценили као сасвим генијалан. Данас се по Вату у SI ситему

назива јединица за снагу (W=Ј/с), што је засновано на слави коју је без сумње стекао због ове

идеје.

Описујући у својим сећањима како је шетајући

улицама Глазгова дошао до овог решења, сам Ват је записао: „Кад се анализира, ово откриће

није толико велико као што се чини. У стању у ком сам затекао парну машину, није био

потребан баш претерани труд да се примети како ће количина горива неопходна за стварање

рада увек спречавати његову ширу примену. Следећи мој корак је био да установим шта је

узрок толике потрошње горива, што је унапред сугерисано.“

Наравно, Ват је свој изум даље развио, додајући бојлер са бољом изолацијом, индкатор

напона паре, и разна друга механичка решења. Због мањка средстава, у том подухвату се

удруживао са више партнера, све док се 1775. године није удружио са Метјуом Болтоном, са

којим је започео сарадњу дугу 25 година. Они су код Бирмингема направили прву фабрику

парних машина на свету, која је до 1824. године произвела готово 1200 парних машина.

ЈЕДНА ОПКЛАДА

Но, Ват и Болтон су још 1781. године помоћу

„сунце и планете“ зупчаника омогућили пренос снаге машине са полуге на точак, што је

унапређење које је развио један од њихових запослених, Вилијам Мардок (1754–1839), који се

бројним изумима такође прославио као проналазач.

Пренос снаге на точкове је отворио пут ка стварању првих локомотива. Током прелаза два

века настало је на десетине разних решења, али је проблем била њихова премала снага.

Међу осталима, Ват и Бултон су инсистирали на машинама које су радиле на ниским

притисцима, сматрајући високе притиске опасним. Но, било је и других виђења.

Енглески проналазач Ричард Тревитик (1771–1833) приказао је на јавној демонстрацији 1801.

године возило које је покретала парна машина са великим притиском паре. Две године касније

дошло до удеса у коме је погинуло четворо људи, тако да је Тревитик био жестоко нападан од

конкуренције. Но, он није одустао од високог притиска и само је повећао сигурносне мере.

Због једне опкладе, Тревитик је 1804. направио прву икада констрисану парну локомотиву која

је пред великом публиком пренела терет од десет тона, пет вагона и 70 људи на растојање од

16 километара од насеља Пенидарен до Аберсинон у Јужном Велсу. Усавршавање овог изума

уследило је после Наполеонових ратова, чима је започела највећа инжењерска утакмица у 19.

веку.

Током тог такмичења, свет је постао сасвим другачији. Убрзано су развијане машине са више

снаге, већим бројем цилиндара и тактова, да би на прелазу следећа два века, парни клипни

мотори достигли свој врхунац. И потом, били избачени из употребе.

ТОПЛОТНА ЕВОЛУЦИЈА

Разлози за тако брзо напуштање клипних парних

мотора су управо у њиховом брзом развоју. Као што смо видели, парна машина и њено златно

доба у 19. веку су део једног знатно дужег процеса. Може се рећи да се она толико проширила

светом пре свега зато што је била прва која је могла да са подношљивим губицима претвори

било коју топлотну енергију у механички рад. И да је управо зато и нестала.

Парна машина је сво време развијана због потребе за већом ефикасношћу постојећих

решења и на крају, и сама сасвим одбачена из те исте потребе. Она је увек била замишљена

као топлотни мотор са спољним сагоревањем, где се топлота која улази у њен циклус може

добити при сагоревањем угља или дрвета, али и из било ког другог извора, од соларних до

нуклеарних. Но, са развојем далеко ефикаснијих мотора са унутрашњим сагоревањем, њена

примена је изгубила смисао.

Са друге стране, парна машина је део једне породице која уопште није изумрла. Она је само

једна угашена еволутивна грана међу топлотним машинама. Оно што је Џејмс Ват развио са

додавањем кондензатора била је само прва широко прихваћена топлотна машина. Данас су

разне такве машине свуда око нас, од фрижидера и бензинских мотора, до на крају карјева,

парних турбина.

Ако се вратимо у епоху која је претходила Њукоменовој

пумпи, можемо да је посматрамо као раскршће у коме се одвојила једна еволутивна грана

парних цилиндара са клипом. Она се изузетно убрзано развијала и потом изумрла. Но, у

међувремену су преживеле гране које су се паралелно развијале и тако довеле до настанка

парних турбина.

Битно различите од Ватовог мотора, парне турбине се данас итекако користе, пре свега у

производњи електричне струје. Топлотна енергија која се у термоелектранама добија из угља,

а у нуклеарним електрана у процесу фисије, предаје се пари која затим покреће парну

турбину и електрични генератор који производи струју. Сматра се да на овај начин парне

турбине производе чак 80 одсто електричне енергије на свету. У њима је изумрла парна

машина заправо добила задовољавајућег наследника.

ТОПЛОТНИ ЦИКЛУС

Парна машина, са клиповима или турбином, спада у топлотне машине са спољним

сагоревањем. Свака топлотна машина увек прима топлоту од топлотног резеорвара на вишој

температури и предаје је хладњаку (кондензатору) на нижој. По Првом принципу

термодинамике, односно Закону одржања енергије, машина током сваког топлотног циклуса у

механички рад претвара разлику ових топлота, унете и испуштене. Термодинамички циклус по

коме ради парна машина је познат као Ранкинов. Као радно тело у цилиндру, машина користи

водену пару под притиском по којој је добила име и која се шири и скупља, померајући клип

цилиндра и мењајући притисак и температуру у зависности од дела кружног циклуса. Степен

корисног дејства код машина са клипом није нарочит. Само неколико процената уложене

топлоте претвара се на крају у користан рад.

МАШИНЕ Како ради млазни мотор? Шта покреће магнетни воз, а шта нуклеарну електрану? На којим

принципима раде машине које нас окружују?

Истражите текстове из рубрике   МАШИНЕ .

http://www.zvrk.co.rs/Zanimljivosti/pronalasci/parnamas/index.htm

Parna mašina

Jednoga dana, 1763. godine, mladi Škotlanđanin James Wat popravljao je model jedne mašine. To je bila parna mašina, otkrivena šezdeset godina ranije, koja se koristila za pumpanje vode iz rudnika uglja. Dok je vršio opravku doneo je veliku odluku: pokušaće da napravi bolju parnu mašinu.

Izučavao je vodenu paru, i vršio mnoge eksperimente. Na kraju je konstruisao prvu potpunu parnu mašinu. Na njegovu radost, mašina je proizvodila više pare u odnosu na svoju veličinu nego mašina starog tipa, uz manju potrošnju goriva. Wat se tome potpuno posvetio. Postao je ortak fabrikanta Metju Boltona iz Birmingema. Uskoro su zbog svojih mašina postali slavni.

Mada su im parne mašine bile dobre, samo su pokretale osovinu unazad i unapred. Wat 1781. čini svoj drugi pronalazak. To je značajan datum jer je Wat uspeo da parnim mašinama pokrene točak.

Tako je svet dobio novi izvor energije. Parna mašina se koristila za pogon točkova lokomotiva, brodskih elisa i mašina u fabrikama. Ovo je bio početak nove ere-veka pare.

https://gdinpopara.wordpress.com/2009/10/14/industrijska-revolucija/

Industrijska revolucija

–      Javlja se u XVII veku u Engleskoj a kasnije i u ostalim zemljama.

–      Polaznu tačku predstavlja zamena ručnog alata mašinskim, čime se potpuno menja osnovica proizvodnje tj, prelazi se sa ručne na mašinsku proizvodnju;

–      Industrijsku revoluciju istorijski izvodi kapitalizam ali ne da bi ljudima olakšao rad  i život, nego da bi snizio cenu robi i povećao proizvodnju viška vrednosti.

–      Industrijska revolucija premešta alate, i menja ih iz ruku radnika u mahanički automat, i uvećava njihov broj, vrši se istovremeno više operacija, povećava se snaga i preciznost delovanja.

–      Ona oslobađa i pogonski deo od granica sposobnosti radne snage. Rezultat toga je mašinski sistem proizvodnje, moderna fabrika, dakle krupna mašinska proizvodnja.

–      Ona je najzad stvorila i sebi odgovarajuću tehničku osnovu tek kad je počela da i mašine proizvodi mašinskim putem (teška industrija)

–      Dolazi do niza krupnih pronalazaka i njihove primene u proizvodnji, što je skokovito podizalo produktivnost rada i svestrano povezivalo proizvodnju u svetskim razmerama.

–      Međutim ona se u kapitalizmu vrši u antagonističkom društvenom obliku, što je degradiralo stvarnog proizvođača i pojačavalo njegovu društvenu bedu, stoga kapitalizam sam postavlja granice industrijskom usavršavanju, a povremeno rađa najveće nevolje, za celokupno društvo.

–      Tek socijalistička revolucija ukidanjem kapitalizma otvara neograničene mogućnosti za dalji razvoj tehnike koja služi potrebama slobodnih udruženih proizvođača: npr

u punom smislu primena atomske energije i još mnogo drugih moćnih poluga proizvodnje.

–      Prva tehnička otkrića javila su se u tekstilnoj manufakture. Još 1733. godine pronađen je LETEĆI ČUNAK, čime je tkanje znatno ubrzano. Uskoro je bila i usavršena tehnika predenja. Dolazi do pronalaska GVOZDENOG MEHANIČKOG RAZBOJA (1764).

–      Veliki korak napred ka stvaranju prave mašine na paru, napravio je Francuz Deni Papen (1647 – 1714). Oštrouman i veoma vešt u izvođenju eksperimenata, Papen je znatno usavršio pneumatsku mašinu. Deni Papen konstruisao je jednu parnu mašinu sa vertikalnim cilindrom u čijoj se unutrašnjosti okreće klip.

–      Džems Vat (1736-1819), britanski i škotski inženjer i fizičar, pronalazač moderne parne mašine (ona je pronađena 1769. a Vat je patentirao 1783. godine) osnovao je prvu fabriku za izradu parnih mašina u blizini Birmingena. Izvršio je mnoga otkrića u naoci o toploti. Džems Vat je tako dao svetu prvu parnu mašinu koja je odmenila živu snagu – ljudsku ili životinjsku – i koja je poslužila u najrazličitije svrhe: za železnice, brodove, mlinove, fabrike itd.

–      Sa pronalaskom parne mašine fabrike počinju da se podižu i drugim mestima, ne samo pored reka da bi se koristila snaga vode. Poovećanje broja fabrika i brži proces proizvodnje iziskivali su više sirovina, osobito metala. U metalurgiji dolazi do skraćivanja procesa livenja i obrade metala. 1784 godine Korg je uspeo da u specijalnoj peći dobije čisto gvožđe.

–      Dolšo je do usavršavanja saobraćaja i transporta. Tako je 1807 godine, bio izgrađen prvi parobrod u SAD, a 1814

i Stevensova lokomotiva. 1825 puštena je u saobraćaj prva železnička linija u Engleskoj Stokton – Darlington.

INDUSTRISKA REVOLUCIJA U ENGLESKOJ Društveno ekonomski preduslovi nastanka industriske revolucije U XVII vijeku u Engleskoj je pobijedila revolucija.Na vlast je došlo bogato građanstvo i „novo plemstvo“, koje je prešlo na kapitalistički sistem proizvodnje.Izvršene su znatne promjene u sistemu vlasti.Kraljevska vlast je znatno ograničena parlamentarnim sistemom upravljanja.Bogato građanstvo i dio novog plemstva imali su sve uslove za ekonomski i politički uspon.Spoljna politika Engleske vodi se isključivo u interesu daljeg kapitalističkog razvoja zemlje.Engleska širi svoje kolonije u Sjevernoj Americi, a počelo je učvršćivanje njenih kolonijalnih pozicija u Aziji (Indija).Osvajanjem Giblartara (1704.)Engleska je dobila ključ važnog pomorskog puta iz Sredozemnog mora u Atlanski okean.Njena flota uspješno je konkurisala holanskoj i francuskoj i kasnije obezbijedila potpunu hegemonijui Engleske na morima i okeanima. Povoljni ekonomski i politički položaj Engleske uslovijo je njen brzi razvoj na svim poljima.Ona je poslije političke izvršila i industrisku revoluciju i postala je vodeća industriska zemlja.Industriska revolucija u Engleskoj bila je značajna prekretnica u razvoju proizvodnje krajem XVIIIstolj.Do početka industriskog prevrata, u Engleskoj je preovladavala manifaktura.Svojom unutrašnjom organizacijom, podjelom rada, manifaktura je znatno unaprijedila proizvodnju.Ona je omogućila vlasnicima da, prisvajanjem viška vrijednosti, dođu do značajnog kapitala, ali se sve više počelo ispoljavati da manifaktura može samo do određene granice da unaprijedi proizvodnju.Bogato građanstvo, koje se pretvara u buržoasku klasu Engleske, bilo je zainteresovano za pronalazak i upotrebu novih oruđa za rad.U njegovim rukama nalazio se kapital potreban za prelazak na novi način proizvodnje.Kapital se stvarao u svim proizvodnim granama i u trgovini, posebno spoljnoj.Uporedo se stvara i drugi uslov za kapitalističku privredu, -jeftina radana snaga.U Engleskoj su počele da propadaju sitne zanatlije, a žrtve eksplotacije bili su u još većoj mjeri i seljaci.U XVIII stolj., u Engleskoj je potpuno preovladavao krupni posjed, što je prouzrokovalo propadanje velikog broja sitnih posjednika, koji su postajali nadničari ili su bili primorani da traže zaradu u gradovima.Na veleposjedima gajena su velika stada ovaca.Vuna kao sirovina omogućila je procvat engleske tekstilne industrije.Velika potražnja tekstilne robe postakla je kapitaliste da, radi profita, usavršavaju proizvodnju. Tehnička otkrića, pronalazak parne mašine i razvoj fabričke industrije Prva tehnička otkrića javila su se u tekstilnoj manifakturi.Još 1733.godine pronađen je „leteći „ čunak, čime je tkanje znatno ubrzano.Uskoro je usavršena tehnika predenja,već sedamdesetih godina ušle su u upotrebu mašine koje su upredale konac dobrog kvaliteta.Proces predenja je znatno ubrzan, ali je sada tkanje zaostajalo.Napori da se taj nesklad otkloni doveli su do pronalaska mehaničkog razboja(1764).Ubrzo se pojavljuju i drugi izumi pa je za nekoliko decenija izvršen prevrat u tekstilnoj industriji.Devedesetih godina XVIII stolj. u Engleskoj je podignuto 150 fabrika, zasnovanih na tehničkim izumima.Naporedo sa ovim uspjehom došlo je do krupnih pronalazaka u oblasti pogonske snage.Preokret u tom pravcu bio je pronalazak parne mašine, koja je pronađena 1769..a istu je Đems Vat patentirao 1783. godine, a nešto kasnije usavršio.Vatova parna mašina omogućila je mehaničko korištenje vodene pare,koja je neizmjerno pritiskala obje strane klipa izazivajući na taj način, preko određenog mehanizma, kružno kretanje.Parna mašina je već krajem XVIII stolj. Bila primjenjena u industriji.Do tada su se fabrike podizale uglavnom duž rijeka, gdje se koristio pad vode za pokretanje

mašina.Sa pronalaskom parne mašine fabrike počinju da se podižu i na drugim mjestima.Tako su se pojavili novi industriski gradovi, podignuti u blizini luka ili na saobraćajnicama bliže izvorima sirovina. Prelazak na mašinsku proizvodnju zahvatio je, pored tekstilne, i druge grane industrije.Povećanje broja fabrika i brži proces proizvodnje iziskivali su više sirovina, osobito metala.U metalurgiji je došlo do skraćivanja procesa livenja i obrade metala.Još u prvoj polovini XVIII stolj. za topljenje gvozdene rude počeo se koristiti, umjesto drvenog kameni ugalj.Postupak je kasnije usavršen a 1780. godine postignut je krupan uspjeh u dobivanju dobrog čelika.Već 1784. godine Korg je uspio da, u specijalnoj peći, dobije čisto gvožđe.Usavršena metalurgija je omogućila korištenje metala u dotada neviđenim razmjerama. Usavršavanje saobraćaja i transporta Potreba za kvalitetnim gorivom ubrzala je otvaranje rudnika kamenog uglja, gvozdene i druge rude.Zato je bilo potrebno da se ruda brže transportuje do pojedinih fabrika.To je posticalo izgradnju dobrih puteva i kanala i pronalaženje bržih sredstava za prevoz sirovina i gotovih proizvoda.Parni pogon unio je revolucionarne promjene u vodeni i suvozemni saobraćaj.Tako je 1807. godine bio izgrađen prvi parabrod u SAD, a 1814. i Stivensova lokomotiva.Ti pronalasci su značili epohalni preokret u saobraćaju.godine 1825. Puštena je u saobraćaj prva željeznička linija u Engleskoj Stokton-Darlikton.Zato je poboljšana i mreža puteva.Putevi su prekriveni tvrdom podlogom(makadam) i uz njih su prokopani odvodni kanali. Društvene posljedice industrijske revolucije Prelazak na mašinsku industriju uticao je na porast proizvodnje i uslovio je promjene u društvenim odnosima.Industriska proizvodnja je ubrzala propadanje sitnih zanatlija, a promjene u poljoprivredi izazivale su siromašenje seoskog življa.Veliki broj ljudi bio je primoran da traži posao u fabrikama.Tako se u društvu počeo izdvajati industriski proleterjat.Ekonomska prednost i političke privilegije pružale su buržoaziji široke mogućnosti za eksploataciju. Neposredni proizvođači, proleteri, brzo su se našli u teškom položaju.primjena mašina pružila je kapitalistima priliku da zapoššljavaju žene i djecu, čije su nadnice bile veoma male.Kapitalisti su sve bezobzirnije diktirali uslove koji su donosili maksimum profita.Radni dan je bio dug i često je trajao 16, pa i 18 časova.Tako je kapitalizam stvarao uslove za razvoj privrede, ali se javljaju i nove suprotnosti u društvu.bijedan položaj industriskih radnika stvarao je od njih borbenu klasu.Radnici su ubrzo počeli da se bore protiv ekonomske i političke potčinjenosti.Industriska revolucija u Engleskoj izazvala je pokjeranje stanovništva.kada su počele nicati fabrike, osiromašeno seljaštvo i upropaštene zanatlije napuštali su svoje krajeve i naseljavali su se uz fabričke i rudarske centre.Tako su se stvarali novi industriski centri.Nagli priliv stanovništva u gradove znatno je poremetio raniji njihov raspored na kojem se zasnivao sistem izbora za parlament.neki krajevi su gotovo opustjeli, a drugi su znatno povećali broj svog stanovnika, dok je sistem izbora ostao nepromijenjen.Broj poslanika opustjelih i gusto naseljenih krajeva bio je isti.To je bilo na štetu gradskog življa, i to će na početku XIX stolj. izazvati vrlo živu političku borbu za izmjenu postojećeg izbornog sistema, koji nije odgovarao novim uslovima ekonomskog života niti novim društvenim odnosima.Tako je Engleska, u vrijeme kada su druge evropske države živjele u okovima feudalnih odnosa, doživjela ekonomski polet.Događaji koji su potresali kontinentalnu europu u doba francuske buržoaske revolucije samo su još više ubrzali započeti proces industrijalizacije Engleske.Industriska revolucija je zahvatila i druge zemlje:SAD (1815-1861) kao i Francusku i Njemačku (1815.1871). Ekonomski liberalizam Promjene u privrednom životu utjecale su na promjene ekonomskih učenja.vlasnici fabrika,rudnika,bogati bankari i trgovci izražavali su mišljenje da u privrednoj aktivnosti treba da postoji puna sloboda preduzetnika.Oni su prihvatili učenje francuskih ekonomista s kraja XVII stolj. koji su bili uvjereni da država ne treba da reguliše privredu.Ovako shvatanje odgovaralo je je engleskoj buržoaziji u doba uspona kapitalizma.takvo učenje zastupao je ekonomist Adam Smit, koji je bio protivnik miješanja države u privrednu djelatnost.Ovakvo shvatanje naziva se

Ekonomski liberalizam.