Osnovi Kompjuterske Tehnike

OSNOVI KOMPJUTERSKE TEHNIKE Prof. dr DraganCosic____________________________________________________________

Osnovi kompjuterske tehnike

Prof. dr DraganCosic S A D R Ž A J

1. Informacijsko doba

51.1. Razvoj Informacijskog doba

51.2. Karakteristike Informacijskog doba

62. Karakteristike informacione tehnologije

102.1. Kompjuteri

102.2. Komunikacijske mreže

162.3. Sposobnost („know – how“)

172.4. Principi informacione tehnologije

172.5. Funkcije informacione tehnologije

182.6. Prednosti informacione tehnologije

222.7. Odgovornost pri upotrebi informacione tehnologije

243. Komponente informacionog sistema elektronskog poslovanja

253.1. Hardver

283.2. Softver

293.3. Informacije

363.4. Ljudi

37

1


3.5. Procedure 39

3.6. Komjuterski sistemi 42

Vrste informacionih sistema elektronskog poslovanja sa aspekta primene u preduzeću 45

1. Menadžment informacioni sistemi (Management Information Systems, MIS) 45

2. Sistemi za podršku odlučivanju ( Decision Support Systems, DSS) 46

3. Informacioni sistemi namenjeni izvršiocima (Executive Information Systems - EIS, Executive Support Systems - ESS). 50

4. Ekspertni sistemi (Expert Systems – ES) 52

5. ELEKTRONSKO POSLOVANJE –

MODELI ELEKTRONSKE TRGOVINE B2C (BUSINESS-TO-CONSUMER) MODEL ELEKTRONSKE TRGOVINEB2B (BUSINESS-TO-BUSINESS) MODEL ELEKTRONSKE TRGOVINE B2B, B2C – osnovne razlike B2E (Business to Employees) C2C (Customer to Customer )ELEKTRONSKO POSLOVANJE UNUTAR ORGANIZACIJE B2B2C (Business to Business to Customer ) 2B2C (Customer to Business to Customer )

6. MOBILNA TRGOVINAMODELI ELEKTRONSKIH TRŽIŠTA

7. ELEKTRONSKO BANKARSTVOELEKTRONSKI NOVACDIGITALNI POTPISON-LINE BANKARSTVOINTERNET BANKARSTVO

8. ELEKTRONSKO POSLOVANJE U JAVNOJ UPRAVI

2


VRSTE ELEKTRONSKE VLADE

9. ELEKTRONSKI MARKETINGPRINCIPI WEB POSLOVANJAON-LINE MARKETINGEFEKTI ON-LINE POSLOVANJA

10. BEZBEDNOST ELEKTRONSKOG POSLOVANJA

INFORMACIONI SISTEM MALOG BIZNISA

Informacione tehnologije predstavljaju veoma važan faktor (resurs) u procesu strateškog pozicioniranja preduzeća. Proces tranzicije koji u sebi sadrži i procese globalizacije i integracije tržišta obezbeđuje preduzećima sa našeg područja da izlaze na inostrano tržište, ali istovremeno i otvara granice naše zemlje za priliv stranog kapitala, investicija i proizvoda. U takvom okruženju

3


preduzeća se, kao i sama zemlja i privreda, moraju transformisati. Veliki broj informacija mora se obezbediti menadžment timu preduzeća da bi se procesi u preduzeću odvijali na optimalnom nivou.

Segment poslovanja preduzeća koji predstavlja predmet ovog istraživanja su informacione tehnologije i elektronsko poslovanje sa svim aspektima i mogućnostima primene.

Brzina, globalizacija, unapređenje produktivnosti, dolaženje do novih klijenata i deoba znanja među organizacijama i institucijama u cilju ostvarivanja konkurentne prednosti - jesu termini koji određuju elektronsko poslovanje. Ukratko, sinonim za savremeno poslovanje jeste elektronsko poslovanje!

4

OSNOVI KOMPJUTERSKE TEHNIKE Prof. dr DraganCosic

Informacioni sistemi elektronskog poslovanja

1. Informacijsko doba

Živimo u društvu u kome informacija predstavlja suštinski važan resurs i u kome znanje ima ogromnu vrednost. Tek su u poslednjih 30 do 40 godina ljudi zaista shvatili da informacije i znanje predstavljaju elemente koje svako društvo treba da razvija i da njima efikasno upravlja. Upravo ovo "otkriće" označava početak Informacijskog doba. Da biste što bolje razumeli društvene transformacije koje su nastale pod uticajem Informacijskog doba, evo kratke istorije njegovog razvoja.

1.1. Razvoj Informacijskog doba

Sve do početka XIX veka, dakle davno pre pojave magičnih digitalnih znakova, život ogromne većine ljudi zavisio je od poljoprivrede. Tokom takozvanog Poljoprivrednog doba, čitave familije su bile prinuđene da žive u partnerskom odnosu sa zemljom, koja im je za uzvrat pružala manje-više dovoljno plodova da se prehrane. Ovakvo stanje stvari je još uvek preovlađujuće u mnogim zemljama trećeg sveta.

Kako su se vremenom razvijali novi alati i usavršavale postojeće tehnike proizvodnje, a farmeri na raspolaganju imali sve veću površinu zemlje na kojoj su mogli da uzgajaju žitarice i napasaju krda stoke, postalo je moguće sa sve manje uloženog rada proizvesti sve veće količine hrane. Sada je, dakle, većina farmerskih porodica bila u stanju da proizvede više hrane nego što im je trebalo, što im je omogućilo da proizvode sa svojih farmi prodaju ili ih razmenjuju za neku drugu robu ili usluge. To je na kraju dovelo do ekspanzije nepoljoprivrednog sektora i evoluciju društva na viši nivo.

Sa pojavom Industrijskog doba - najpre u Engleskoj, u sam osvit devetnaestog veka, a nešto kasnije i u drugim zemljama - radnici su za pomoćnike dobili mašine, koje su u ogromnoj meri povećale njihovu produktivnost. Umesto sa obradivom zemljom, ljudi su sada stupali u partnerske odnose sa mašinama. Kako je devetnaesti vek sve više odmicao, mašine su postale primarni alat za većinu radnika. Pojednostavljenjem sve večeg broja procesa putem mehanizacije i automatizacije, povećavao se broj radnika zaposlenih u proizvodnji i industriji. Sredinom dvadesetog veka, ogromna većina radnika u razvijenim zemljama već je izvršila potpuni prelazak sa poljoprivredne na industrijsku proizvodnju.

5


1.2. Karakteristike Informacijskog doba

Kada govorimo o informacijskom dobu, možemo pre svega reći da se „informacijsko doba od prethodnih perioda u razvoju ljudskog društva razlikuje po sledećim karakteristikama:

Došlo je do razvoja društva zasnovanog na informacijama. Pri obavljanju svakodnevnih poslova, preduzeća uveliko zavise od

informacione tehnologije. Radni procesi se transformišu u cilju povećanja produktivnosti. Informaciona tehnologija pruža načine za ponovno osmišljavanje - to

jest ponovno kreiranje ili re-inženjering - konvencionalnih poslovnih procesa.

Uspeh u poslu je u najvećoj meri determinisan efikasnošću primene informacione tehnologije.

Informaciona tehnologija je ugrađena (embedded) u veliki broj proizvoda i usluga.“1

U osnovi svih pomenutih karakteristika centralni značaj ima obrada podataka i informacija, kao sastavni deo svakodnevnih aktivnosti vecine ljudi u industrijalizovanom svetu

Informacijsko društvo. Prva karakteristika opisuje kako je uopšte nastalo Informacijsko doba. Ono je, u osnovi, započelo sa pojavom informacijskog društva, koje presudno zavisi od informacione tehnologije. U jednom informacijskom društvu, na poslovima vezanim za rukovanje informacijama radi više ljudi nego u poljoprivrednom i industrijskom sektoru zajedno. „Ovo je neosporna činjenica ne samo u Sjedinjenim Američkim Državama, već i u Velikoj Britaniji, Australiji i Japanu - da pomenemo samo par zemalja koje predstavljaju informacijska društva.“2

Komunikacije tipa jedan-na-jedan (person-to-person) i IT linkovi između pojedinaca i preduzeća, neke su od najvažnijih karakteristika informacijskog društva. Efikasnom upotrebom IT-a, grupa ljudi koja radi na nekom zajedničkom projektu u stanju je da postigne neuporedivo veci učinak nego kada bi pojedinačni članovi te iste grupe radili samostalno.

Transformacija procesa rada. Osim pojave fantastičnih novih alata, Informacijsko doba karakteriše temeljna transformacija postojećih alata i radnih procesa. Ove promene su dovele do povećanja produktivnosti i efikasnosti na radnim mestima.

Pod podacima (data) se podrazumevaju „gole“ činjenice - detalji koji opisuju ljude, mesta, objekte i dogadaje. Uzeti sami za sebe, pojedinačni podaci

1 Seen A.J., Informaciona tehnologija, Komputer biblioteka, Čačak, 2007., str. 7 2 O’Brien J., Management information systems, McGrawHill, 2004., str. Str.7

6


nemaju neku naročitu vrednost. Tek nakon što činjenice o nekom problemu ili objektu od interesa budu prikupljene i sintetizovane u neki upotrebljiv oblik, one tada postaju informacija.

Rezultat ovakve mehanizacije ogledao se prvenstveno u ogromnom povećanju produktivnosti. Sada je mnogo veći obim poslova mogao biti obavljen za isti broj radnih časova.

„U Sjedinjenim Američkim Državama, jednom od trenutno najrazvijenijih informacijskih društava, na poslovima rukovanja informacijama radi više ljudi nego u poljoprivredi i industriji zajedno.“3

Naime, novi alati i savremeniji radni procesi kombinuju se sa već postojećim alatima i aktivnostima, na način koji povećava njihovu produktivnost i efikasnost. Ovde se pod radnim procesima podrazumevaju aktivnosti koje radnik izvršava, način na koji ih izvršava, kao i alati koje pritom upotrebljava. Sa druge strane, produktivnost predstavlja količinu posla koji može biti obavljen uz ulaganje određenog nivoa napora - drugim rečima, odredeni nivo izlaznih rezultata (output), koji se dobija kao posledica određene količine ulaznih aktivnosti (input). Efikasnost je mera koja pokazuje u kom stepenu su željeni rezultati ostvareni.

Revizija poslovne prakse. Četvrta karakteristika informacione tehnologije odnosi se na mogućnost revizije (ponovnog osmišljavanja) konvencionalne poslovne prakse. Kada su poslovni ljudi počeli da IT uvode u svoje firme, uglavnom su imali za cilj da pomoću kompjuterske obrade podataka automatizuju neke rutinske poslove, koje su radnici do tada obavljali ručno. Način upravljanja biznisom se, dakle, nije značajno promenio, već je samo došlo do ubrzavanja radnog procesa. Jednostavno, veći broj poslovnih transakcija je mogao da bude obavljen za kraće vreme. „Ako su aktivnosti u nekoj firmi bile haotične kao posledica loše organizacije ili neadekvatno osmišljenih procedura, onda se automatizacijom nije moglo postići ništa više do ubrzanja takvog haosa.“4

Pravilnom upotrebom informacione tehnologije, međutim, postiže se znatno više od prostog ubrzavanja rutinskih aktivnosti. Ona kompanijama omogućava da ponovo razmotre konvencionalne načine obavljanja poslova. Ona pruža mogućnost re-inženjeringa kompletne poslovne politike u nekoj kompaniji ili čitavoj grani industrije. Re-inženjering je koncept koji je u poslovni vokabular ušao 1990. godine, nakon što je uvaženi profesor i konsultant Michael Hammer objavio jedan svoj danak u časopisu Harvard Business Revieiv. Mada se ovaj termin danas sve ređe koristi (kao direktna posledica njegove neadekvatne upotrebe od strane menadžera, koji su ga koristili kao opravdanje za najrazličiuje akcije iako one često nisu imale nikakvih dodira sa re-inženjeringom), princip na kome se on zasniva još uvek ima veliki značaj. „Re-inženjering obuhvata:

1. Ponovno osmišljavanje (rethinking) poslovne prakse3 Seen A.J., Informaciona tehnologija, Komputer biblioteka, Čačak, 2007., str. 84 Laudon K., Laudon J., Management Information Systems - Managing the Digital Firm, 2004., str. 6

7


2. Stavljanje težišta na poslovne procese3. Uvođenje radikalnih poboljšanja od kojih će koristi istovremeno

imati firme i njihovi klijenti.“5

Poslovni proces je skup aktivnosti, često raspodeljenih na nekoliko različitih odeljenja, pomoću kojih se, na osnovu jedne ili više ulaznih veličina (inputa), dobijaju rezultati od značaja za potrošače (klijente) date kompanije. Prijem i obrada narudžbine nekog kupca za određenu robu predstavlja tipičan primer poslovnog procesa. Pri obradi bilo koje narudžbenice, svoj deo posla moraju obaviti zaposleni u odeljenju prodaje, skladištu, proizvodnom odeljenju, odeljenju isporuke i računovodstvu. Sve aktivnosti nabrojanih odeljenja zajedno čine poslovni proces ispunjenja narudžbine.

Prvi korak re-inženjeringa sastoji se u tome da se konkretan poslovni proces sagleda sa drugačijeg stanovišta, kako bi se ustanovilo da li on zaista ispunjava postavljeni cilj, kao i da li bi taj proces možda mogao da se izvrši za kraće vreme, kroz manji broj koraka, uz manji utrošak resursa ili uz angažovanje manjeg broja ljudi. Cilj re-inženjeringa, dakle, nije u postepenom poboljšanju efikasnosti poslovnog procesa od, recimo, 10 do 15 procenata, već u njenom naglom skoku za čak 100 do 200 procenata u odnosu na prethodno stanje - a to je, priznaćete, veoma značajno poboljašnje performansi.

Tokom Industrijskog doba, povećanje produktivnosti vršeno je usitnjavanjem radnog procesa na komponentne poslove i specijalizacijom radnika za obavljanje svakog od tih pojedinačnih poslova. Ovakav postupak se u obično naziva podelom rada. Nasuprot tome, danas se povećanje produktivnosti postiže povezivanjem radnika raličitih struka, tako da oni mogu deliti iste informacije u cilju ostvarenja zajedničkog rezultata. „U Informacijskom dobu, ogromna većina poslova se obavlja kroz:

Timski rad. Ljudi rade zajedno kako bi ostvarili zajednički rezultat, umesto da pojedinačno obavljaju svoje usko specijalističke poslove.

Međusobno povezivanje. Pojedinci komuniciraju, bez obzira na međusobnu udaljenost, kako bi razmenjivali svoje ideje, iskustva i misli.

Zajedničko korišćenje (deljenje) informacija. Pomoću komunikacijskih mreža, informacije postaju dostupne većem broju ljudi istovremeno, momentalno i u bilo kom trenutku.“6

Ukoliko se nesavesno i na neodgovarajući način primeni, re-inženjering postaje ništa drugo do eufemizam i izgovor za smanjenje troškova putem otpuštanja radnika ili povod da se zaposleni primoraju da rade više uz istovremeno smanjenje plate. Mada se, čak i u ovakvim slučajevima, izvršene promene pokušavaju predstaviti kao re-inženjering, njihov pravi cilj leži u smanjenju troškova proizvodnje, redukciji broja zaposlenih ili u povećanju brzine obavljanja radnog procesa. Osim toga, termin re-inženjering se sasvim 5 Laudon K., Laudon J., Essentials Of Management Information Systems And Multimedia Package, 2004., str. 96 O’Brien J., Management information systems, McGrawHill, 2004., str. str. 7

8


nepravilno koristi i za označavanje minimalnih poboljšanja i neznatnih promena u postojećim radnim procedurama.

Drugim rečima, samim tim što ćete neku promenu u poslovnom procesu nazvati re-inženjeringom ne znači da ona to zaista i jeste.

Informaciona tehnologija utiče na poslovni uspeh. Peta karakteristika Informacijskog doba usko je povezana sa njegovom

trećom karakteristikom. Naime, informaciona tehnologija ima za Informacijsko doba isti onaj značaj koji je mehanizacija imala za Industrijsko doba.

Poslovni procesi provlače se kroz sve funkcionalne jedinice preduzeća.U Informacijskom dobu najuspešniji su oni koji znaju kako da do

maksimuma iskoriste sve mogućnosti koje nudi informaciona tehnologija. Za to je, međutim, potrebno mnogo više od poznavanja načina unošenja podataka u kompjuter i štampanja izveštaja. „Za pravi uspeh je neophodno znati kako da pomoću IT-a poboljšate svoje lične performanse (kvalitet, brzinu i efikasnost u obavljenju posla, na primer) i kako da poboljšate svoje proizvode i usluge tako da oni dobiju veću vrednost sa aspekta potrošača.“7

Ugrađena informaciona tehnologija Šesta karakteristika Informacijskog doba odnosi se na činjenicu da informaciona tehnologija često predstavlja sastavnu komponentu mnogih proizvoda i usluga. Upravo je to ono što se podrazumeva pod terminom ugrađene (embedded) informacione tehnologije: IT je, dakle, neraskidivo integrisan sa svim ostalim komponentama datog proizvoda ili servisa. Proizvodi i usluge u koje je ugrađena informaciona tehnologija ponekad se nazivaju na znanju zasnovanim (knowledge-based) proizvodima i uslugama zbog toga što je znanje o njihovoj funkciji i performansama ugrađeno u njih kao njihov sastavni deo.

Primera radi, interaktivni Wizard Web Sign je mnogo više od obične natpisne ploče na spoljnom zidu kancelarije. Informaciona tehnologija koja je u njega ugrađena vrši njegovu temeljnu transformaciju, dajući mu neke nove osobine i mogućnosti, koje je fizički nemoguće ostvariti kod klasičnih natpisnih ploča. Ista stvar se postiže integrisanjem informacione tehnologije u navigacione i upravljačke sisteme džinovskih putničkih aviona ili digitalnih foto-aparata - ona ovim klasičnim sistemima daje potpuno nove karakteristike i napredne mogućnosti.

Ugradnja informacione tehnologije u neki proizvod ili uslugu imaće praktičnu vrednost jedino pod uslovom da se korisnik tog proizvoda ili usluge može uveriti da su nove mogućnosti koje IT nudi zaista poželjne i opravdane. Ova dodatna vrednost se može ogledati u komfornijoj upotrebi datog proizvoda, njegovom kvalitetu, pouzdanosti ili jednostavno u činjenici da predstavlja novinu - drugim rečima, u bilo kojoj osobini koju potrošač smatra korisnom. Kod pojedinih proizvoda, poput digitalnih foto-aparata, sve prednosti ugradnje informacione tehnologije su sasvim nedvosmislene i očigledne.

7 Turban Efraim, Univ. of Hawaii at Manoa,Dorothy Leidner, Baylor University, Ephraim McLean, Georgia State Univ., James Wetherbe, Texas Tech University, Information Technology for Management: Transforming Organizations in the Digital Economy, 5th Edition, str.5

9


2. Karakteristike informacione tehnologije

Informacionom tehnologijom se označava širok spektar alata i tehnika, koje se koriste prilikom kreiranja, skladištenja i distribucije podataka i informacija, kao i prilikom kreiranja znanja (knowledge). Ovde se pod podacima podrazumevaju sirove činjenice, brojke i detalji. Sa druge strane, informacije predstavljaju organizovanu, smislenu i upotrebljivu interpretaciju tih podataka, dok se pod znanjem podrazumeva shvatanje i razumevanje nekog skupa informacija, kao i načina na koji se one mogu najefikasnije upotrebiti.

Fine razlike između ovih pojmova najbolje ćemo objasniti na jednom jednostavnom primeru. U bilo kojoj prodavnici na malo, svaka narudžbina nedvosmisleno identifikuje konkretnog potrošača, vrstu i količinu robe koju je taj potrošač kupio, kao i ukupnu cenu kupljene robe.

Svi ovi detalji predstavljaju sirove podatke (raw data). Na kraju poslovnog perioda, detaljni podaci o svim narudžbinama se prikupljaju, sumiraju i upoređuju sa planiranom količinom naružbina. Na osnovu tako dobijenih informacija, menadžeri mogu doći do zaključka da li je uspeh konkretnog prodajnog objekta bolji ili lošiji od očekivanog. U kombinaciji sa još nekim informacijama, može se doćl do saznanja da pojedini potrošači radije pazare u nekoj drugoj prodavnici, zbog toga što je konkurencija nedavno pokrenula kampanju smanjenja cena svojih proizvoda. Ovo saznanje može na kraju dovesti do toga da menadžeri prodavnice u potpunosti izmene dotadašnju strategiju formiranja cena. U ovoj knjizi ćete pronad veliki broj primera sličnih ovom, koji ilustruju kako posedovanje pravih informacija u pravo vreme može poboljšati kvalitet i performanse poslovnih kompanija.

Obrada podataka i informacija vrši se uz pomoć komponenata informacione tehnologije. „Tek kada se komponente na određeni način iskombinuju, stiču se uslovi za povećanje produktivnosti, efikasnosti i uspeha u poslovanju.“8

2.1. Kompjuteri

Kompjuter, pod kojim se u najširem smislu podrazumeva bilo koji elektronski sistem kome se mogu davati instrukcije za prijem, obradu, skladištenje i prezentovanje podataka i informacija, danas predstavlja nezaobilazan sastavni deo života ogromnog broja ljudi širom planete. U stvari, teško je zamisliti bilo koju oblast života i rada koja u sebe ne uključuje ili na koju barem malo ne utiču kompjuteri.

Kompjuteri, međutim, nisu baš uvek izgledali onako kako mi danas zamišljamo da bi svaki kompjuter trebalo da izgleda. Primera radi, najobičniji bankomat (automated teller machine - ATM) se možda ne uklapa baš najbolje u

8 Taylor W.B., Introduction to Management Science, Allyn and Bacon, Boston, 1990., str. 12

10


vašu predstavu o kompjuteru. Ipak, ova mašina za izdavanje gotovog novca zaista predstavlja kompjuter, kao što je to slučaj i sa automatskim prijavnim terminalima, koji su danas uobičajena pojava na svim većim aerodromima.

„Prema svojim dimenzijama i performansama, kompjuteri se dele na četiri kategorije: mikrokompjuteri, takozvani midrange (srednje veličine) kompjuteri, zatim mainframe računari i, kao najveći i najmoćniji, superkompjuteri.“9

Mikrokompjuteri. Personalni računar (personal computer ili kraće PC) spada u kategoriju mikro-kompjutera. Ovaj relativno kompaktan i najuobičajeniji tip kompjutera, po broju prodatih primeraka godišnje daleko nadmašuje sve ostale tipove kompjutera zajedno. Više miliona PC-ja se svake godine proda za kuću i poslovnu upotrebu. PC računari se najčešće dele na sledećih pet tipova:

Slika 1: Združene snage informacione tehnologije

Tri komponente informacione tehnologije međusobno su neodvojive. Kompjuteri i komunikacije nemaju nikakvu praktičnu vrednost bez sposobnosti njihove upotrebe.

9 Turban Efraim, Univ. of Hawaii at Manoa,Dorothy Leidner, Baylor University, Ephraim McLean, Georgia State Univ., James Wetherbe, Texas Tech University, Information Technology for Management: Transforming Organizations in the Digital Economy, 5th Edition, st.r9

11


1. Desktop (stoni) kompjuteri. Kao originalan oblik PC računara, desktop kompjuteri su dizajnirani tako da se njihova tastatura i monitor, a ponekad i njihova jedinica za obradu podataka, mogu udobno smestiti na površinu radnog stola ili školske klupe (doduše, jedinica za obradu se kod savremenih desktop kompjutera obično nalazi na podu). Sve komponente su sa jedinicom za obradu povezane uz pomoć kablova. Neki od najpoznatijih proizvođača ("brendova") desktop kompjutera, kao što su IBM, Dell, Compaq, Gateway, Hewlett-Packard ili Toshiba, prodaju svoje proizvode širom sveta. Čak i ako nikada niste čuli za izraz "desktop kompjuter", sigurno znate za neke od poslova koji se pomoću njih mogu obavljati: obrada teksta, e-mail, elektronske radne tabele (spreadsheets), stono izdavaštvo, računovodstveni poslovi, upravljanje ličnim i poslovnim finansijama, kreiranje vizualnih prezentacija i tako dalje.

2. Notebook računari. Takozvani notebook kompjuteri, koji i po svojim dimenzijama podsećaju na običnu beležnicu (notebook), dizajnirani su prvenstveno sa ciljem da budu prenosivi (portabilni). PC kompjutere ovog tipa, koji teže između 3 i 9 funti (od 1.3 do najviše 4 kilograma - prim.prev.), možete lako nositi sa sobom kuda god da krenete. Za razliku od desktop računara, koji obično imaju veči broj priključnih komponenti, kod notebook kompjutera su svi delovi (osim štampača) čvrsto spojeni u jednu celinu. Većina proizvođača desktop kompjutera u svom asortimanu poseduje i određeni broj modela notebook računara.

3. Tablet PC kompjuteri. Sa svojom težinom od oko tri funte (1.3 kilograma) i dimezijama običnog papira za pisma, takozvani tablet PC računari spadaju u perolaku kategoriju PC-ja. Ruku na srce, tablet PC kompjuteri se danas proizvode u mnogo različitih oblika i veličina: bežičnim (wireless) tabletima, koji se po potrebi mogu prikačiti i na običnu tastaturu, upravlja se pomoću specijalne elektronske olovke (pen); tu su, zatim, notebook računari čiji se displej može koristiti kao tabla za crtanje; na kraju, postoje i takozvani "kabriolet" (convertible) kompjuteri, kod kojih se ekran može zakrenuti i pomoču šarki preklopiti preko minijatume tastature ili pak potpuno odvojiti od nje i tako pretvoriti u samostalan tablet PC Tablet PC kompjuteri se mogu koristiti u najrazličitijim situacijama. Primera radi, policajci ih mogu koristiti za elektronsko pisanje kazni za saobraćajne prekršaje, dok agenti osiguravajuđh društava mogu na njima vršiti pripremu odštetnih zahteva tako što će na licu mesta na ekranu skicirati detalje u vezi sa nekom saobraćajnom nezgodom.

4. Lični digitaini pomoćnici. Dovoljno mali da ih možete nositi svuda sa sobom i sa težinom manjom od jedne flinte (454 grama), takozvani lični digitalni pomoćriici (personal digital assistants - PDAs) ipak predstavljaju veoma brze i moćrie uređaje. Kod većine PDA kompjutera imate mogućnost da elekuronskom olovkom pišete direktno po displeju. Pomoću PDA uređaja možete kreirati rokovnike obaveza za više godina unapred, praviti liste zadataka (to-do lists), čuvati podatke o imenima i adresama velikog broja ljudi ili zapisivati kratke beleške u toku poslovnih sastanaka. Ako nekom poslovnom prijatelju želite da pošaljete faks, većina PDA modela je u stanju da iz imenika pronade broj telefona željene osobe, te da zatim izvrši automatsko biranje tog broja i slanje

12


faksa preko telefonskog priključka sa kojim ste ga prethodno povezali. Sve veći broj PDA uređaja poseduje i mogućnost bežične komunikacije, pomoću koje su u stanju da šalju i primaju faksove i e-mail pomke, čak i onda kada nisu priključeni na telefonsku liniju. Među najpoznatije proizvodače PDA uređaja spadaju: Palm, Handspring i Sony.

Slika 2: Pet tipova mikrokompjutera10

U prošlim vremenima, većina mikrokompjutera bila je smeštena na radne stolove, ali smo zato u poslednjih desetak godina svedoci prave eksplozije ručnih i portabl - pa čak i tzv. nosivih (wearable) - mikrokompjutera.

5. Palm PC kompjuteri. Palm PC kompjuteri predstavljaju verziju mikrokompjutera čija je popularnost poslednjih godina brzo narasla do neslućenih razmera. Sa velićinom najobičnijeg džepnog dugitrona, koja im omogućava da se udobno smeste na dlan jedne ruke (palm je engleska reč za dlan - prim.prev.), ovi kompjuteri se danas koriste za obavljanje manjeg broja poslova, poput vodenja poslovnih kalendara, telefonskih imenika i adresara i elektronskih radnih tabela. Ipak, PC dizajneri u poslednje vreme ugrađuju sve veću snagu u ove minijaturne uređaje, tako da će se oni uskoro sve više koristiti u tako divergentnim oblastima kao što su inženjering ili medicina, na primer, gde će prvenstveno služiti za obavljanje brzih proračuna, te slanje i prijem podataka i informacija. HP-ov iPAQ je trenutno jedan od najprodavanijih modela Palm PC računara.

PDA uređaji i Palm PC kompjuteri često se jednim imenom nazivaju ručnim (handheld) kompjuterima, jer ovaj termin prilično dobro opisuje njihove

10 Seen A.J., Informaciona tehnologija, Komputer biblioteka, Čačak, 2007., str. 21

13


dimenzije, kao i činjenicu da se oni mogu komotno držati u jednoj ruci, dok se druga ruka može upotrebiti za unos i prikazivanje informacija na displeju.

Midrange i mainframe kompjuteri. Kompjuteri čija se upotreba najčešće

vezuje za srednja i velika poslovna preduzeća obično se nazivaju midrange kompjuterima (nekada su se još nazivali i minikompjuterima), odnosno mainframe računarima. Ovi tipovi kompjutera povezuju ljude sa ogromnim količinama informacija, pri čemu ta veza može biti na nivou celog preduzeča - to jest, uključivati u sebe više različitih jedinica i odeljenja unutar neke organizacije - ili, pak, na nivou pojedinačnog odeljenja.

Mainframe računari su, u opštem slučaju, veći, skuplji i brži od midrange kompjutera i omogučuju međusobno povezivanje znatno većeg broja ljudi. Pored toga, u mainframe računarima se obično čuvaju ogromne količine podataka i informacija.

Midrange kompjuteri najčešće su namenjeni za izvršavanje specifičnih funkcija u velikim korporacijama. Primera radi, midrange kompjuteri se koriste za kontrolu složenih proizvodnih procesa ili za upravljanje sistemom rezervacija soba u hotelima. U manjim preduzećima, midrange kompjuteri se mogu upotrebiti za praćenje svih poslovnih aktivnosti, uključujući i upravljanje bazama podataka i finansijskim sistemima.

Jedna od velikih prednosti mainframe sistema leži u tome što se oni mogu upotrebiti za više različitih namena istovremeno. Međutim, kako midrange kompjuteri postaju sve brži i snažniji, mnoge kompanije sve više prelaze na upotrebu ovih kompjutera specijalne namene, radi obavljanja pojedinih aktivnosti koje su ranije morale da se izvršavaju na mainframe računarima.

Superkompjuteri. Najmoćniji od svih tipova računara, superkompjuteri su dizajneri prvenstveno radi rešavanja onih problema koji zahtevaju duga i komplikovana izračunavanja. S obzirom na to da su oni u stanju da izvrše po nekoliko miliona računskih operacija u sekundi, naučnici rado koriste ove kompjutere u cilju predvidanja meteoroloških obrazaca, za kreiranjemodela hemijskih i bioloških sistema, mapiranje površine planeta ili proučavanje neuronske mreže u čovedjem mozgu. U poslovnim preduzedma superkompjuteri se koriste za osmišljavanje i testiranje novih radnih procesa, mašina i finalnih proizvoda. Danas, na primer, kada proizvodači aviona odluče da dizajniraju neki novi model aviona, oni najpre pomoću superkompjutera kreiraju simulacije svih mogudh vremenskih uslova u kojima će novi avion leteti, pa zatim virtualnim avionom praktidio isprobavaju "letenje" pod različitim simuliranim uslovima pre no što uopšte započnu sa izradom pravog aviona. Sve ovo ne bi bilo moguće bez pomoći superkompjutera. Mnogi proizvođač automobila takođe dizajniraju nova vozila pomoću superkompjutera i testiraju ih pod različitim uslovima (ukljućujuci i simulaciju kvarova i sudara) kako bi temeljno proverili čvrstoću strukture i bezbednost usvojenog dizajna pre nego što odluče da svoje resurse ulože u proizvodnju novog modela automobila.

Hardver, softver i poslovni sistemi Kompjuteri i njihova prateća oprema - monitori, štampači, tastature i ostali periferijski uređaji - jednim imenom

14


označavaju se kao hardver. Sam po sebi, međutim, hardver nije u stanju da obavi nikakav koristan posao. Svaka hardverska komponenta mora biti opremljena odgovarajućim programom, sastavljenim od instrukcija koje joj saopštavaju na koji način treba da izvrši neki konkretan zadatak ili skup zadataka. Termin softver odnosi se upravo na ove instrukcije koje upravljaju hardverom. Kompjuter ne može korektno funkcionisati ukoliko nije pravilno programiran - to jest, ukoliko za svaku od njegovih komponenti ne postoji odgovarajući softver.

„Pod sistemom se podrazumeva bilo koji skup komponenata - ljudi, kompjutera, preduzeća, vladinih agencija - koje međusobno stupaju u intekaciju radi ostvarenja nekog cilja.“11 Sisteme nalazimo svuda oko nas: obrazovni sistem, transportni sistem ili sistem sldadištenja robe predstavljaju samo neke od brojnih primera sistema. Štaviše, svaki stanovnik naše planete je prinuden da živi u skladu sa nekim ekonomskim sistemom, mada se ovi sistemi međusobno mogu znatno razlikovati od jedne do druge države.

Svako poslovno preduzeće takođe predstavlja sistem. Sve njegove komponente - marketing, proizvodnja, prodaja, istraživanje, transport, računovodstvo i ljudski resursi - stupaju u medudejstvo radi stvaranja proizvoda i usluga od kojih će korist imati kako pottošači, tako i zaposleni i, naravno, akcionari konkretne organizacije. Štaviše, svaka od pobrojanih komponenata nekog poslovnog preduzeća, sama po sebi, takođe predstavlja sistem.

Savremene kompanije u ogromnoj meri zavise od tzv. informacionih sistema, odnosno sistema pomoću kojih se podaci i informacije razmenjuju između ljudi i pojedinih odeljenja kompanije. Informacionim sistemima je obuhvaćeno bukvalno sve - od e-mail i telefonskih veza između kancelarija, pa sve do kompjutera i komunikacijskih mreža za generisanje izveštaja. Oni opslužuju sve poslovne sisteme na taj način što sve njihove komponente povezuju u jednu celinu i omogućavaju efikasno postizanje zajedničkog cilja.

11 Clemons E, and Raw M., Sustainning IT advantage: The Role of Structural Differences, MIS Quarterly, Septembar, 1991., str. 26

15


Slika 3: Struktura tipičnog poslovnog sistema12

Sistemom se naziva bilo koji skup komponenata čijim se međudejstvom dolazi do nekog cilja. Poslovni sistem prikazan na slici sadrži u sebi ne samo ljude i odeljenja, već i procedure za efikasno obavljanje svakodnevnih poslova.

2.2. Komunikacijske mreže

Ogroman podsticaj razvoju komunikacija dao je Alexander Graham Bell, svojim pronalaskom telefona 1876. godine. Njegova je velika zasluga što danas možete pozvati nekoga u bilo kom delu sveta, sa bilo koje tačke na planeti i što, kada progovorite u mikrofon, vaš glas može dopreti do sagovomika za manje od jedne sekunde, bez obzira da li se on nalazi u Velikoj Britaniji, Kini, Južnoj Africi ili bilo kojoj drugoj državi. „Pritom možete koristiti obične, žičane telefone, koji su tokom više decenija predstavljali neprikosnoveni standard u govornoj komunikaciji na daljinu, ili pak bežične, visoko-pokretljive mobilne telefone, koji su danas u najširoj upotrebi.“13

Integralni deo informacione tehnlogije jeste komunikacija - slanje i prijem podataka i informacija preko neke komunikacijske mreže. Komunikacijska mreža se sastoji od niza stanica postavljenih na različitim lokacijama i međusobno povezanih odgovarajućim medijumom, preko kojeg ljudi mogu slati i primati podatke i informacije. Telefonske žice i kablovi još 12 Seen A.J., Informaciona tehnologija, Komputer biblioteka, Čačak, 2007., str. 2513 Kalkota R., Robinson M., E-Business:Roadmap fpr Success. Reading, MA: Addison-Wesley, 1997

16


uvek predstavljaju najčešće korišćeni tip komunikacijskog medijuma, mada bežični vidovi komunikacije, kao što je već rečeno, poslednjih godina beleže buran razvoj. Pod razmenom podataka (data communication) podrazumeva se prenos podataka i informacija putem nekog komunikacijskog medijuma.

Razvoj komunikacijskih mreža doveo je do prave revolucije u kvalitetu proizvoda i usluga, kao i u našim svakodnevnim životima. Avio-kompanije koriste komunikacijske mreže radi međusobne razmene informacija o putničkim rezervacijama, zahtevima po pitanju obroka i neophodnom premeštanju prtljaga prilikom presedanja putnika iz jednog u drugi avion. Javno dostupne mreže, kao što su: America Online (AOL), Earthlink, Minitel, Internet i World Wide Web - koje nude širok spektar komercijalnih i dmgih tipova usluga - svojim korisnicima omogućavaju nesmetanu elektronsku korespondenciju preko PC računara.

2.3. Sposobnost („know – how“)

Informaciona tehnologija je onoliko vredna koliko je korisnik sposoban da je upotrebi. Drugim rečima, morate znati kako da istražite i iskoristite sve mogućnosti koje ova tehnologija nudi. „Sposobnost upotrebe informacione tehnologije podrazumeva:

Dobro poznavanje svih IT alata, uključujući i InternetPosedovanje neophodnih veština za efikasnu upotrebu ovih alataPrepoznavanje situacija u kojima se IT može upotrebiti radi

rešavanja nekog problema ili stvaranja neke poslovne šanse.14

Poput sportskih fanatika koji su toliko jako koncentrisani na pamćenje statistike da potpuno gube iz vida lepotu same igre, ljudi koji se isuviše fokusiraju na tehničke detalje IT-a često ne uspevaju da mentalnim "pogledom" obuhvate celovitu sliku. Ova celovita slika obuhvata sve ono što se pomoću informacione tehnologije može učiniti danas, kao i sve mogućnosti koje će nam ona ponuditi možda več sutra. Onaj ko stekne celovitu sliku, u svakom trenutku zna kada neki pristup može funkcionisati, a kada ga treba odbaciti i primeniti neki drugi pristup.

2.4. Principi informacione tehnologije

Uvek je dobro imati pravi odgovor na neko pitanje. U stvari, predvidanje mogućih pitanja i pronalaženje adekvatnih odgovora predstavlja jedan od najefikasnijih načina u rešavanju problema bilo koje vrste. Ovaj metod primenjuju i mnogi studenti u toku pripreme ispita; oni se iz petnih žila trude da "pogode" koja će im pitanja profesor postaviti da bi zatim napamet naučili odgovore na ova pitanja. Ali, šta će se dogoditi ako neko pitanje nije pravilno

14 Christensen C., The Inovators Dilemma: When New Technologies Cause Great Firm to Fail. Boston: Harvard Business School Press, 1997., str 6

17


anticipirano ili ga je profesor donekle izmenio? U tom slučaju naučeni odgovor više neće biti primenjiv; u stvari, učenje ovog pogrešnog odgovora pokazaće se upravo kontraproduktivno u pokušaju da se problem reši, to jest tačno odgovori na izmenjeno pitanje. Daleko najefikasniji način učenja bilo kog predmeta sastoji se u ovladavanju osnovnim činjenicama tog predmeta i razumevanju principa na kojima se te činjenice zasnivaju. Pod principom se ovde podrazumeva fundamentalno pravilo, ideja vodilja ili motiv koji, kada se primeni na odredenu situaciju, dovodi do željenih rezultata. Stavljanje težišta na principe, umesto na konkretne situacije i gole činjenice jedini je način da budete adekvatno pripremljeni za suočavanje sa najrazličitijim problemima i iskrslim šansama.

„Prvi princip informacione tehnologije objašnjava samu namenu IT-a: Najveća korist od informacione tehnologije je u tome što ona ljudima pomaže u rešavanju problema, oslobada njihovu kreativnost i čini ih znatno efikasnijim no što bi oni ikada mogli biti bez primene IT-a u izvršavanju svojih aktivnosti.

Podjednaku važnost za efikasnu primenu informacione tehnologije ima takozvani "high-tech/ high-touch" princip: Što je neka informaciona tehnologija "sofisticiranija" ("high-tech"), utoliko je važnije temeljno razmotriti njene "high-touch" aspekte - to jest, njenu "ljudsku stranu". Jedan srodan princip kaže sledeće: "Uvek nastojte da informacionu tehnologiju prilagodite ljudima, umesto da od ljudi zahtevate da se prilagode informacionoj tehnologiji".“15

2.5. Funkcije informacione tehnologije

Šta je, dakle, IT u stanju da uradi? Kao što se vidi sa slike ispod, „IT izvršava šest funkcija iz oblasti rukovanja informacijama:

(1) beleženje, (2) obrada, (3) generisanje, (4) skladištenje, (5) preuzimanje i (6) prenos.“16

Način primene ovih funkcija određuje koliki će uticaj IT imati na dati proces.

Beleženje (capture). Često je korisno prikupljati detaljne zapise o izvršenim aktivnostima. Ovaj proces, koji se obično naziva beleženjem podataka (data capture), vrši se u svim slučajevima kada se smatra da će prikupljeni podaci kasnije biti od neke koristi.

Na ovaj način sistem iz svakog poziva eliminiše po nekoliko sekundi beskorisnih uzdaha i pauza - što je značajna ušteda u vremenu ako se uzme u

15 Isto 16 Seen A.J., Informaciona tehnologija, Komputer biblioteka, Čačak, 2007., str. 29

18


obzir ogroman broj poziva koje ova kompanija svakodnevno obrađuje i servisira.Evo nekih primera beleženja rezultata.

Prilikom svakog uzimanja neke knjige iz biblioteke, beleži se ime i prezime (odnosno identifikacioni broj) osobe koja je knjigu pozajmila, kao i naslov (ili tzv. pozivni broj) konkretne knjige.

Na biletarnici pozorišta beleži se svako sedište za koje je prodata ulaznica.

U bolničkim sobama za intenzivnu negu, specijalni monitori beleže otkucaje srca i broj belih krvnih zrnaca u krvotoku pacijenta.

Kada Maria Carey, trenutno najtraženija pop zvezda, nastupa uživo, njeni koncerti ponekad bivaju zabeleženi na magnetnoj traci, kompakt disku (CD-u) ili na hard disku komjutera, radi kasnijeg preslušavanja.

Uređaji za snimanje glasa i podataka, smešteni u pilotskoj kabini aviona, beleže celokupnu konverzaciju pilota, kao i sve parametre leta koji su vezani za trenutnu lokaciju i performanse aviona.

Kada naručite neku knjigu iz bilo koje Internet knjižare, pored samog naslova naručene knjige biće zabeleženo vaše ime i prezime, adresa stanovanja, broj kreditne kartice, kao i adresa na koju želite da vam knjiga bude isporučena.

Obrada. Kao aktivnost koja se najčešće povezuje sa kompjuterima, obrada (processing) obično predstavlja osnovni cilj zbog kojeg se ljudi i organizacije uopšte odlučuju za kupovinu kompjutera. Funkcija obrade sastoji se od konverzije, analize, izračunavanja i sintetizacije svih mogućlh vrsta podataka ili informacija.

Slika 4: Šest funkcija informacione tehnologije

19


Šest funkcija informacione tehnologije - beleženje, obrada, generisanje, skladištenje i preuzimanje i prenos – mogu se izvršavati postupno (sekvencijalno). Ipak, u većini slučajeva se dve ili više funkcija odigravaju istovremeno.

Jedan od najstarijih načina poslovne primene ove funkcije IT-a, obrada

podataka (data processing), podrazumeva preuzimanje podataka (golih brojki, simbola i slova) i njihovo pretvaranje u informaciju. Klasičan primer obrade podataka predstavlja izračunavanje stanja na tekućem računu, koje se vrši tako što se na početno stanje (prvog dana u mesecu) dodaju sve uplate i od njega oduzimaju iznosi na svim realizovanim čekovima (sve su to sirovi podaci), te tako dobijeni iznos predstavlja trenumo stanje na računu.

Obrada informacija predstavlja proces transformacije bilo kog tipa informacije u neki drugi tip informacije. Ovom obradom mogu biti obuhvaćeni tekst (izveštaji, službena prepiska), zvuk (glas, muzika, tonovi) i slika (vizualne informacije poput dijagrama, grafikona, crteža i animiranih crteža). U poslednje vreme veliko je interesovanje za multimedijalnim sistemima, koji takođe predstavljaju jednu vrstu obrade informacija. U ovim sistemima se istovremeno obrađuje više različitih tipova informacija - na primer, tokom prikazivanja neke animirane prezentacije na kompjuterskom monitom koriste se informacije koje su preuzete iz kompjutera, često praćene muzikom, glasom ili nekim drugim vrstama zvučnih efekata.

Od ostalih tipova obrade, pomenućemo sledeće:1. Obrada teksta (word processing),2. Obrada slika 3. Obrada glasa.

Obrada teksta (word processing). Kreiranje tekstualnih dokumenata, kao što su izveštaji, elektronski bilteni (newsletters) i poslovna korespondencija. Sistemi za obradu teksta omogućavaju korisniku da u kompjuter unosi podafke, tekst i slike, koje zatim može transformisati u upotrebljiv dokument atraktivnog formata.

Obrada slika. Konverzija vizualnih informacija (grafike, crteža i fotografija) u format kojim se može upravljati unutar nekog kompjuterskog sistema, odnosno koji se može razmenjivati između ljudi i kompjutera. U toku procesa koji se naziva skeniranje vrši se konverzija slika odštampanih na papim ili sa foto-negativa, u oblik koji je razumljiv kompjutem.

Obrada glasa. Transformisanje i prenos govornih informacija. Trenutno se glasovne informacije u kompjuterski sistem najčešče unose putem telefona ili mikrofona priključenog na kompjuter. Pojavljuju se, međutim, neki novi sistemi, koji ljudima omogućavaju direktnu komunikaciju sa kompjuterom radi izdavanja instmkcija za preduzimanje konkremih akcija.

20


Generisanje. Informaciona tehnologija se često koristi za generisanje informacija kroz proces obrade. „Pod generisanjem informacija podrazumeva se organizovanje podataka i informacija u neki upotrebljiv oblik, bilo da se radi o brojkama, tekstu, zvuku ili slici.“17 Ponekad se tokom ovog procesa informacije regenerišu u njihovom originalnom obliku. U ostalim slučajevima, generiše se potpuno novi oblik informacija - primera radi, zabeležene muzičke note se reprodukuju u obliku zvuka, zajedno sa odgovarajuđm ritmom i pauzama (drugim rečima, kao muzika).

Vizualizacija takođe predstavlja jednu vrstu generisanja informacija, tokom koje se podaci konvertuju u odgovarajuču vizualnu formu. Kao rezultat toga, naizgled besmisleni nizovi brojeva pretvaraju se u razumljive dijagrame, uzorke i relacije između zavisnih veličina. Često se vizualizacijom mogu generisati čak i trodimenzionalne slike, koje pored visine i širine imaju još i "dubinu".

Skladištenje. Proces skladištenja (storage) omogućava čuvanje podataka i informacija u kompjuteru radi njihove kasnije upotrebe. Uskladišteni podaci i informacije čuvaju se na nekom skladišnom medijumu sa kojeg ih kompjuter može očitatu kada se za to ukaže potreba. Pritom, kompjuter konvertuje podatke i informacije u oblik koji zahteva manje skladišnog prostora nego originalni podaci. Primera radi, glasovne informacije se ne čuvaju u glasovnom (voice) formatu, već u specijalno kodiranom elektronskom obliku, koji zauzima manje prostora i koji je razumljiv za kompjuter. Jednom rečju, glas na ovaj način postaje digitalan.

Preuzimaje. Funkcija preuzimanja (retrieval) obuhvata lociranje (pronalaženje) i kopiranje uskladištenih podataka i informacija radi njihove dalje obrade ili prenosa ka dmgom korisniku. Kompjuterski korisnik mora voditi računa o tome na kom medijumu su uskladišteni određeni podaci i informacije, te omogudti da one budu dostupne kompjuteru u trenutku kada se ukaže potreba za njihovom obradom.

Prenos (transmisija). Slanje podataka i informacija sa jedne lokacije na drugu naziva se prenosom. Kao što je već rečeno, telefonski sistemi prenose naš govor sa mesta njegovog nastanka do željenog odredišta. Kompjuterski sistemi čine isto to, često pritom koristeći takođe telefonske linije. Međutim, kompjuterski sistemi mogu za slanje podataka i informacija koristiti i neke druge medijume, kao što su sateliti ili svetlosni signali koji se prenose putem plastičnih ili staklenih optičkih vlakana.

Savremene komunikacijske mreže, uključujući tu i Internet, omogućavaju nam da informacije u deliću sekunde pošaljemo do susedne kancelarije ili na suprotan kraj sveta. PC računari, mainframe i superkomjuteri mogu se elektronskim putem povezati radi prenosa podataka i informacija sa jedne na drugu mašinu.17 Shapiro C., Varian H., Information Rules: A Strategic Guide to the Network Economy. Boston: Harvard Business School Press, 1999., str. 40

21


Postoje dva uobičajena oblika prenosa informacija:Elektronska pošta ili e-mail Prijem, skladištenje i prenos

tekstualnih i slikovnih poruka između korisnika nekog kompjuterskog sistema. Sadržaj e-mail pomka pošiljalac obično unosi pomoću tastature, dok ih primalac pregleda na monitoru svog kompjutera (čime se eliminiše potreba za štampanjem poruka na papiru). Često se, međutim, e-mail porukama pridodaju još neke informacije - slike i fotografije, dodami tekstualni ili zvučni fajlovi - koje se za poruke "kače" u vidu priloga (attachments). U tom slučaju, ovi prilozi se prenose zajedno sa osnovnom e-mail porukom. E-mail poruke mogu razmenjivati pojedinci medu sobom, a mogu se poslati i velikom broju ljudi istovremeno.

Glasovne poruke ili govorna pošta (voice mail) Pod ovim terminom se podrazumeva jedna posebna vrsta obrade glasa (voice processing), kod koje pozivač ostavlja govornu poruku izgovorenu preko telefona. Ova glasovna poruka se zatim prenosi, skladišti i preuzima (reprodukuje) od strane primaoca.

2.6. Prednosti informacione tehnologije

Kompjuteri međusobno povezani komunikacijskim mrežama svojim korisnicima pružaju kako na privatnom tako i na poslovnom planu sledeće četiri prednosti:“

(1) brzina, (2) doslednost, (3) preciznost i (4) pouzdanost.“

Slika 5: Prednosti informacione tehnologije

Brzina. Brzo razmišljanje i donošenje odluke u deliću sekunde je osobina koju jako cenimo kod drugih i koju bismo veoma voleli da i sami posedujemo. Ali, šta se tačno podrazumeva pod "razmišljanjem u deliću

22


sekunde" (split-second thinking)? Ovaj pojam, očigledno, implicira brzinu-kada u toku vožnje iznenada ispred sebe ugledate loptu koja skakuće po putu, momentalno čete nagaziti na kočnicu kako ne biste pregazili dete koje, po svoj prilici, trči za tom loptom. U ovakvim i sličnim situacijama na raspolaganju imate samo delić sekunde da donesete odluku i pravilno reagujete. Eto, to je razmišljanje u deliću sekunde. Za rešavanje većine problema, međutim, čak je i najbržim umovima potrebno znatno više vremena od delića sekunde. Primera radi, niko živ nije u stanju da napiše rečenicu ili sastavi listu od 15 uplata i isplata za delić sekunde. Kompjuteri, sa druge strane, sve što rade rade u deliću sekunde. U nepreglednom obilju najrazličitijih poslova oni su neuporedivo brži nego što će ljudi ikada moći da budu. Oni su u stanju da gotovo momentalno izvrše komplikovana izračunavanja, preuzmu sa diska uskladištene informacije, prenesu informacije sa jedne lokadje na dmgu ili pomeraju objekte po ekranu velikom brzinom.

Doslednost (konzistentnost). Ljudi često imaju velikih poteškoća da jednom izvršenu aktivnost više puta ponove na istovetan nađn. Zaista, udniti nešto jedanput nije ni izbliza tako teško kao kada tu istu stvar treba uraditi na isti način i sa identidiim rezultatom više puta uzastopno.

Nasuprot tome, kompjuteri su pravi šampioni u đoslednom ponavljanju izvršenih akcija. Bilo da se radi o pokretanju programa za gramatičku i pravopisnu proveru nekog tekstualnog dokumenta ili o reprodukciji nekog multimedijalnog sadržaja za potrebe obuke, kompjuter će zahtevanu aktivnost svaki put izvršiti na potpuno identičan način.

Preciznost.Pored brzine i doslednosti, kompjuteri se odlikuju i izuzemom preciznošču. Oni mogu detektovati najsidišnije razlike, koje ljudsko oko nije u stanju da vidi. U automobilskoj industriji, na primer, upravo od preciznog razmeštanja delova, procesa kojim upravlja kompjuter zavisi da li će neki auto "doživeti punoletnost" ili će "produvati" još pre prvog servisa. Kompjuteri su svetski prvaci u uočavanju sićušnih razlika, drugim rečima, u preciznosti.

Pouzdanost. Zajedno sa brzinom, doslednošću i preciznošću, neminovno dolazi pouzdanost. Ako znate da će se jedna te ista procedura svaki put izvršavati brzo, dosledno i precizno, onda s pravom možete očekivati pouzdanost rezultata - drugim rečima, možete se osloniti na činjenicu da će ta procedura uvek iznova imati potpuno identične ishode. Osim toga, možete računati na to da će kompjuteri i komunikacijske mreže ispravno funkciosati i biti dostupni onda kada su vam potrebni - što predstavlja jednu drugačiju vrstu pouzdanosti, takozvanu pouzdanost upotrebe.

Generalno gledano, kompjuteri su veoma pouzdani. Veliki broj vlasnika personalnih računara nikada nije bio prinuđen da pozove servisera. Komunikacijske mreže su takođe vrlo pouzdane i obično dostupne kad god vam zatrebaju. Verovatno se ne sečate da ste ikada bili u nemogućnosti da obavite neki telefonski poziv zbog toga što je telefonska centrala bila u kvaru. Do prekida

23


telefonskih linija obično dolazi samo u slučajevima kad neka žešća oluja obori obližnju banderu ili kad radnici gradskog komunalnog rovokopačem "slučajno" zakače podzemni telefonski kabl.

2.7. Odgovornost pri upotrebi informacione tehnologije

Upotreba IT-a implicitno podrazumeva sledeće tri osnovne pretpostavke:“

Biti informisan. Korisnici moraju znati kako se kompjuteri i komunikacijske mreže mogu primeniti na različite situacije, te dobro poznavati mogućnosti i ograničenja IT-a u svakoj od tih situacija.

Pravilno koristiti IT. Korisnici su dužni da preuzmu odgovornost za upotrebu IT-a na prihvatljiv i moralno ispravan način, koji će biti usmeren ka dobrobiti svih ljudi, a nikako ne ka narušavanju njihove privatnosti i ljudskih prava.

Preduzimati sve potrebne mere bezbednosti. Korisnici moraju preuzeti odgovornost za zaštitu svih podataka i informacija koje su smeštene u kompjuteru ili se prenose putem mreže, kako bi sprečili mogućnost njihovog namernog ili slučajnog oštećenja ili potpunog gubitka. Oni su, takođe, dužni da preduzmu sve što je u njihovoj moči radi sprečavanja pojave otkaza kod svih onih procesa koji se oslanjaju na informacionu tehnologiju.“18

Iz pomenutih odgovornosti direktno proizilazi sledeći važan princip: Ljudi koji koriste informacionu tehnologiju imaju obavezu da temeljno razmotre sve dobre i loše strane primene IT-a u bilo kojoj konkretnoj situaciji.


24


3. Komponente informacionog sistema elektronskog poslovanja

Istоrijski rаzvоj infоrmаciоnih sistemа mоže dа bude pоdeljen nа četiri periоdа, nа оsnоvu vrste infоrmаciоnih sistemа uvedenim u tоm periоdu. Brоjni su fаktоri kоji su uticаli nа tаj prоces - оd čistо tehničkih dо ekоnоmskih. Tаkоđe, pоstоje rаzličiti kriterijumi klаsifikаcije etаpа u rаzvоju infоrmаciоnih sistemа.

“Menadžmetn treba da doprinese skladnom funkcionisanju organizacije preduzeća u svim njenim segmentima, imajući u vidu menadžment procesa i ulogu menadžera.”19

“Uspešna organizacija treba da poseduje sistem podrške za rukovodioce (Executive Support System (ESS)); menadžerski informacioni sistem (Management Information System (MIS)) i sistem podrške odlukama (Decision Support systems (DSS)) na menadžerskom nivou; i elektronska obrada podataka (Transaction Processing Systems (TPS)) na operativnom nivou.”20

“Dаnаs je uglаvnоm prihvаćenа sledećа pоdelа nа periоde kоje kаrаkterišu:

infоrmаciоni sistemi zа оbrаdu pоdаtаkа (DP – Dаtа Prоcessing), uprаvljаčki infоrmаciоni sistemi (MIS – Mаnаgment Infоrmаtiоn

Systems), infоrmаciоni sistemi zа pоdršku оdlučivаnju (DSS – Decision Suport

Systems) ekspertni sistemi (ES – Expert Systems).”21

Оvu klаsifikаciju ne trebа mešаti sа generаcijаmа rаčunаrа kоji se nаlаze u upоtrebi jer je оnа vezаnа zа оrgаnizаciоnа i sоftverskа rešenjа kоjа se primenjuju. Istоvremenо, оve četiri vrste infоrmаciоnih sistemа trebа shvаtiti kао istоrijski sukcesivne fаze u rаzvоju infоrmаciоnih sistemа аli i kао kоnstitutivne elemente infоrmаciоnih sistemа kоji već funkciоnišu. Tо znаči dа, nа primer, periоd infоrmаciоnih sistemа zа pоdršku оdlučivаnju nаstupа izа periоdа

19 Veljović A.: Menadžment informacioni sistemi, Kompjuter biblioteka, 2002. god., str. 1120 Laudon K., Laudon J., Management information systems – managing the digital firm, 9th edition, Prentice Hall, 2005., str 4121 Stankić R.: Poslovna informatika, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2003. god., str. 69

25


uprаvljаčkih infоrmаciоnih sistemа, аli i dа оvi infоrmаciоni sistemi sаdrže krоz svоje funkcije sve kvаlitete ne sаmо uprаvljаčkih infоrmаciоnih sistemа, negо i infоrmаciоnih sistemа kоji su služili isključivо zа оbrаdu pоdаtаkа. Sа аspektа prоblemа uprаvljаnjа оvа klаsifikаcijа ističe i rаzličite оsnоvne nаmene infоrmаciоnih sistemа а tо su: аnаlizа pоslоvаnjа, оperаtivne оdluke, dоnоšenje tаktičkih оdlukа i strаteškо uprаvljаnje.

Svаki pоslоvni sistem imа neku vrstu infоrmаciоnоg sistemа kоji sаdrži infоrmаcije neоphоdne rаzličitim kоrisnicimа unutаr pоslоvnоg sistemа ili drugim subjektimа u njegоvоm оkruženju. Infоrmаciоni zаhtevi kоje pоstаvljаju kоrisnici mоgu biti ispunjeni u rаzličitоm stepenu štо zаvisi оd nivоа rаzvijenоsti infоrmаciоnоg sistemа.

Infоrmаciоni sistemi su veоmа dinаmičnа kаtegоrijа pоdlоžnа stаlnim zаhtevimа, pre svegа funkcije uprаvljаnjа, zа rаzvijаnjem i unаpređivаnjem.

Rаzličit nivо rаzvijenоsti i dinаmičnоst strukture infоrmаciоnоg sistemа uticаli su nа tо dа pоstоji veliki brоj rаzličitih vrstа infоrmаciоnih sistemа. “Klаsifikаcijа infоrmаciоnih sistemа mоže se izvršiti premа:

usmerenоsti, delоvimа prоcesа rаdа kоji оbuhvаtаju, međusоbnоj pоvezаnоsti delоvа iz kоjih se sаstоje, nivоimа оdlučivаnjа, tehničkоj оsnоvi nа kоjоj su rаzvijeni, sistemu prоcesа оbrаde pоdаtаkа kоji se primenjuje.”22

Infоrmаciоni sistemi zа оbrаdu pоdаtаkа (DP – Dаtа Prоccesing) su sistemi usmereni pretežnо nа prоšle dоgаđаje dоk su infоrmаciоni sistemi usmereni premа sаdаšnjim i budućim dоgаđаjima uprаvljаčki infоrmаciоni sistemi.

S оbzirоm nа sistem pоslоvаnjа i definisаne pоslоvne pоlitike, svаki pоslоvni sistem utvrđuje svоju оrgаnizаciоnu strukturu i premа njоj prоjektuje i izgrаđuje svоj infоrmаciоni sistem, deleći gа nа specifične pоdsisteme.

Premа pоvezаnоsti delоvа iz kоjih se sаstоji infоrmаciоni sistem mоže dа bude integrisаn ili neintegrisаn. Neintegrisаni infоrmаciоni sistem čini skup više nepоvezаnih pоjedinаčnih infоrmаciоnih sistemа. Integrisаni infоrmаciоni sistem čine više međusоbnо pоvezаnih pоdsistemа.

“Premа nivоu оdlučivаnjа kоjem služe infоrmаciоni sistemi mоgu se pоdeliti nа:

infоrmаciоne sisteme zа оperаtivne оdluke, infоrmаciоne sisteme zа tаktičke оdluke, infоrmаciоne sisteme zа strаtegijske оdluke.

22 Stankić R.: Poslovna informatika, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2003. god., str. 67

26


Premа tehničkоj оsnоvi nа kоjоj su zаsnоvаni infоrmаciоni sistemi se dele nа:

infоrmаciоne sisteme zаsnоvаne nа pretežnо neаutоmаtizоvаnоj оbrаdi pоdаtаkа

infоrmаciоne sisteme zаsnоvаne nа аutоmаtizоvаnоj оbrаdi pоdаtаkа.

Premа sistemu prоcesа оbrаde kоji se primenjuje rаzlikuju se infоrmаciоni sistemi zаsnоvаni nа:

serijskоj оbrаdi (Bаtch Prоcessing), „оff-line” оbrаdi, „оn-line” оbrаdi.”23

Bez оbzirа nа rаzlike između infоrmаciоnih sistemа svаki оd njih pоseduje оdređenu strukturu infоrmаcijа. Sаvremeni pоslоvni infоrmаciоni sistemi uprаvо se i rаzlikuju оd klаsičnih infоrmаciоnih sistemа pо strukturi infоrmаcijа kоjа nije оrijentisаnа nа prikupljаnje i оbrаdu pоdаtаkа već nа dоnоšenje pоslоvnih оdlukа. Zbоg tоgа je strukturа infоrmаcijа pоslоvnоg infоrmаciоnоg sistemа veоmа rаzvijenа i heterоgenа i sаstоji se оd više vrstа ifоrmаcijа kао štо su:

infоrmаcije о uslоvimа i оgrаničenjimа u funkciоnisаnju pоslоvnоg sistemа u budućnоsti,

infоrmаcije о оčekivаnоm pоnаšаnju pоslоvnоg sistemа, infоrmаcije о rezultаtimа funkciоnisаnjа pоslоvnоg sistemа, infоrmаcije о devijаcijаmа u funkciоnisаnju pоslоvnоg sistemа.

Pоjedine оd оvih grupа infоrmаcijа imаju rаzličit znаčаj i rаzličitu ulоgu u prоcesu оdlučivаnjа а rаzličiti su i pоdаci nа оsnоvu kоjih infоrmаcije nаstаju.

Zа dоnоšenje оdlukа kоje imаju strаtegijski kаrаkter nаjveću vrednоst imаju infоrmаcije о uslоvimа i оgrаničenjimа funkciоnisаnjа pоslоvnоg sistemа u budućnоsti kао i оčekivаnоm pоnаšаnju pоslоvnоg sistemа. Оve infоrmаcije fоrmirаju se uglаvnоm nа оsnоvu pоdаtаkа kоji pоtiču iz оkruženjа.

Zа tekuće оdluke pоsebnо su znаčаjne infоrmаcije о rezultаtimа funkciоnisаnjа pоslоvnоg sistemа, аli i infоrmаcije о devijаcijаmа u funkciоnisаnju pоslоvnоg sistemа. Оve vrste infоrmаcijа zаsnivаju se, pо prаvilu, nа internim pоdаcimа.

Svaki kompjuterski sistem sačinjen je od pet komponenata: hardvera, programa, informacija, ljudi i procedura. U ovom poglavlju će redom biti objašnjena svaka od pomenutih komponenata - kao i praktična uputstva za njihovo efikasno korišćenje - počev od hardvera.


27


Slika 6: Komponente informacionog sistema

3.1. Hardver

Termini kompjuter i kompjuterski sistem često se koriste u širem i dosta uopštenom značenju. Stoga ćemo najpre morati da ove termine definišemo malo preciznije. Kao što je već rečeno, pod kompjuterom se podrazumeva svaki elektronski sistem kome se mogu dati instrukcije za prijem, obradu, skladištenje i prezentovanje podataka i informacija. Termin kompjuterski sistem obuhvata kompjuter i sve hardverske komponente koje su sa njim povezane.

Hardver, ili kompjuterski hardver, opšti je termin za aparate (koji se ponekad nazivaju i uređajima) koji izvršavaju aktivnosti vezane za izračunavanje, skladištenje i razmenu podataka. „Sve komponente kompjuterskog hardvera mogu se razvrstati u četiri kategorije:

Ulazni uređajiIzlazni uređajiProcesori Uređaji za sekundarno skladištenje podataka.“24

24 DeJesus E., Building PCs for the Enterprise. Computerworld, Maj, 2007, str. 14

28


Nabrojane komponente predstavljaju sastavni deo većine kompjuterskih sistema, bez obzira na njihovu cenu ili dimenzije. Doduše, pojedini kompjuterski sistemi su dizajnirani tako da se svi podaci i informacije čuvaju na jednoj intemoj, centralizovanoj lokaciji, tako da oni u sebi ne sadrže sekundarne uređaje za skladištenje podataka.

3.2. Softver

Kompjuterski sistemi opšte namene danas su u stanju da izvršavaju veliki broj različitih poslova istovremeno, prebacujući se sa jednog na drugi posao u deliću sekunde. Upravo zahvaljujuđ ovoj svestranosti savremenih kompjutera, poslovni ljudi mogu kreirati crteže i ilustracije, razmenjivati elektronsku poštu, pripremati detaljne finansijske izveštaje, pratiti stanje računa koji dospevaju za naplatu ili kontrolisati stanje proizvoda na zalihama - i sve to najednom istom kompjuterskom sistemu.

„Tajna svestranosti kompjutera leži u programima. Sam po sebi, hardver nije ništa drugo do kolekcija raznorodnih uređaja.“ Kompjuterski hardver je potpuno neupotrebljiv bez postojanja softvera ili programa. Mada se termini programi i softver često koriste kao sinonimi, oni se među sobom neznatno razlikuju po značenju. „Softver (software) je opšti naziv za skup instrukcija pomoću kojih se upravlja nekim kompjuterom ili komunikacijskom mrežom, dok se pod programom podrazumeva konkretan niz instrukcija kojima se kompjuteru saopštava na koji način treba da izvrši neku specifičnu akciju ili da reši neki problem.“25 Primera radi, neki komunikacijski program sadrži u sebi instrukcije kojima se hardveru saopštava kako da šalje i prima informacije.

U samom središtu aktivnosti kompjutera nalazi se operativni sistem, svojevrsna kombinacija različitih programa koji koordinišu rad svih komponenti kompjutera, uključujuci njegove periferijske uređaje i memoriju. Istorijski gledano, jedan od najrasprostranjenijih operativnih sistema je DOS, operativni sistem jednokorisničkih personalnih kompjutera (PC). DOS je, u stvari, akronim od disk operating svstem, što znači da se sve komponente operativnog sistema nalaze na disku, odakle se, po potrebi, učitavaju u memoriju računara. Danas se većina stonih (desktop) mikrokompjutera oslanja na Windows.

Ovaj grafički korisnički interfejs (graphical user interface - GUI) za jednokorisničke PC računare nudi mogućnost takozvanog multitaskinga, što znači da u njemu može po nekoliko programa funkcionisati istovremeno, svaki u svom sopstvenom "prozoru" (window), odnosno sekciji kompjuterskog ekrana. (Pod interfejsom se podrazumeva svako sredstvo koje omogućava interakciju čoveka sa kompjuterom.) Upotrebom GUI interfejsa za interakciju sa kompjuterom, korisnik stiče mogućnost da kompjuterom upravlja preko pojedinačnih, softverski generisanih prozora. Prema ovom scenariju, korisnik može pomoći miša selektovati i kliknuti na željenu ikonicu (icon), što za posledicu ima startovanje odgovarajućeg programa. Bez pomoći GUI interfejsa,

25 DeJesus E., Building PCs for the Enterprise. Computerworld, Maj, 2007, str. 27

29


korisnik bi sve komande morao da unosi u tekstualnom obliku preko tastature. Večina ljudi preferira upotrebu GUI interfejsa umesto ručnog unošenja komandi operativnog sistema.

Od ostalih popularnih operativnih sistema, treba pomenuti Windows Server 2003, Windows 2000 i NT za PC računare; UNIX i Linux za PC-je, midrange sisteme i mainframe računare; kao i višekorisničke operativne sisteme MVS i VM, koji se koriste na IBM-ovim mainframe računarima, uglavnom u vedm kompanijama. Bez obzira da li su instalirani na nekom PC-ju, midrange računaru ili super-kompjuteru, svi operativni sistemi imaju istu funkciju: da ljudima omoguće interakciju sa kompjuterom i potpunu kontrolu premeštanja, skladištenja i preuzimanja podataka i informacija.

Drugi tip softvera predstavljaju takozvani aplikativni programi (ili kraće, aplikacije). Aplikativni program je, u stvari, kombinacija nekoliko programa koji zajednički funkcionišu kao jedna celina. Slično tome, u aplikacije spadaju i programi koje banke koriste za obradu uplata, isplata i izračunavanje kamate na utrošena sredstva, za pojedinačne kreditne kartice svojih deponenata. Isto važi i za e-mail aplikacije, koje omogućavaju slanje i prijem elektronske pošte.

3.2.1. Softverski paketi

Mnoge aplikacije koje se danas koriste na kompjuterima, kupljene su u formi softverskog paketa (software package), odnosno grupe međusobno srodnih aplikacija čije je težište na izvršavanju neke specifične vrste poslova. Svi softverski paketi se isporučuju zajedno sa pratećom dokumentacijom, to jest, uputstvom za upotrebu konkretnog softvera. Najčešće se upotrebljavaju softverski paketi koji korisnicima omogućavaju tabelarna izračunavanja, obradu teksta i stono izdavaštvo; kreiranje ilustracija i grafike; upravljanje bazama podataka; uspostavljanje komunikacije sa drugim kompjuterima; i upravljanje informacionim sistemima. Softverski paketi za tabelama izračunavanja i obradu teksta predstavljaju tip softvera koji se još uvek najviše prodaje. Međutim, sa sve većom upotrebom kompjutera raste i popularnost nekih drugih tipova softverskih paketa (na primer, softverski paketi za učenje stranih jezika).

3.2.2. Programi za upravljanje bazom podataka

Svaki biznis se karakteriše konstantnom potrebom za skladištenjem i preuzimanjem podataka i informacija. „Programi za upravljanje bazom podataka (database management programs) omogućavaju korisnicima da informacije čuvaju u obliku međusobno srodnih zapisa, koji se po potrebi mogu preuzeti (retrieve) veoma brzo.“26 Pod zapisom (record) se podrazumeva skup svih podataka koji se odnose na neku stavku od interesa. Informacije o nekom studentu, na primer, čuvaju se unutar zapisa za tog konkretnog studenta. Svaki 26 Seen A.J., Informaciona tehnologija, Komputer biblioteka, Čačak, 2007., str. 75

30


zapis je sačinjen od određenog broja različitih polja (fields), to jest kolekcija znakova kojima su predstavljeni različiti tipovi podataka. Primera radi, zapis svakog studenta sadrži u sebi njegovu adresu, broj telefona, kao i polje sa datumom njegovog rodenja. Kolekcija međusobno srodnih zapisa (recimo, svih studenata brucoške klase ili apsolvenata sa odseka za biologiju, zavisno od toga na koji je način konkretna baza podataka organizovana) naziva se fajlom (file). Sa druge strane, kolekcija svih zapisa o svim studentima čini bazu podataka (database).

Baza podataka omogućava da informacije o nekoj stavki (item) budu preuzete u skladu sa odgovarajućim, tačno defmisanim karakteristikama te stavke. Primera radi, menadžer za ljudske resurse bi, od baze podataka u kojoj se čuvaju transkripti intervjua sa kandidatima za neko radno mesto, mogao zatražiti selektovanje i štampanje liste svih onih kandidata koji žive u jednom gradu, a eksperti su za medunarodnu trgovinu u skladu sa propisima Evropske Unije. Slično tome, neka kompanija za distribuciju električne energije bi bazu podataka mogla upotrebiti za čuvanje zapisa o svim kućama, stambenim i poslovnim objektima kojima isporučuje struju.

Poput svih ostalih vrsta softvera, programi za upravljanje bazom podataka staraju se o svim aspektima skladištenja, preuzimanja, izmene i formatiranja informacija za potrebe pojedinačnih korisnika. Većina softverskih paketa iz ove kategorije dostupna je za upotrebu čak i na kompjuterima sa najlošijim performansama

3.2.3. Komunikacijski programi

Prenos podataka predstavlja integralni deo informacione tehnologije, kao i velikog broja konkretnih kompjuterskih aplikacija. Komunikacijski programi upravljaju interakcijom između nekog kompjuterskog sistema i komunikacijske mreže na koju je taj kompjuter prikačen, kao i samim procesom prenosa (transmisije) podataka, informacija i programa preko te mreže. Neki od ovih programa su specijalno dizajnirani za povezivanje kompjutera sa Internetom, ali se zato bukvalno svi oni karakterišu svestranošću i univerzalnošču koja je neophodna radi međusobnog povezivanja potpuno različitih vrsta i tipova kompjutera. „Komunikacijski programi, takođe, uspostavljaju određena pravila za prenos podataka i automatski upravljaju elektronskim konverzacijama, čime se obezbeđuje dosledno poštovanje tih pravila od strane korisnika.“27 Pored toga, ovi programi su zaduženi za upravljanje modemima, specijalnim uređajima bez kojih bi dijalog na relaciji kompjuter-kompjuter bio nezamisliv.

3.2.4. Programi informacionih sistema

27 Isto

31


Prilikom obrade transakcija i ostalih procesa u informacionom sistemu koristi se kombinacija informacione tehnologije i određenih procedura, sa ciljem obrade podataka i informacija i upravljanja transakcijama.

Godinama se ovaj sistem koristio u brojnim preduzećima radi obrade transakcijskih podataka vezanih za isplatu plata zaposlenima, upravljanje proizvodnim procesom, čuvanje i obradu personalnih dosijea, kontrolu zaliha u skladištima i obavljanje računovodstvenih poslova. Danas se, međutim, kompanije uglavnom oslanjaju na neke druge aplikacije za poslovni menadžment, koje se jednim imenom nazivaju informacionim sistemima ili upravljačkim informacionim sistemima (management information systems - MIS). Umesto obrade pojedinačnih transakcija, ove aplikacije menadžerima pomažu u predviđanju i donošenju odluka o načinu funkcionisanja čitave kompanije ili nekog njenog odeljenja.

Informacioni sistem se može definisati kao sistem u kome su relacije između objekata i relacije između atributa objekata ostvarene prenosom informacija. Informacioni sistem nastaje preslikavanjem realnog sistema kao što je pokazano na sledećoj slici.

Slika 7. – Model informacionog sistema28

“Pod informacionim sistemom se porazumeva skup metoda i postupaka oblikovanih tako da bi se ostvario neku cilj.”29

28 Veljović A.: Menadžment informacioni sistemi, Kompjuter biblioteka, Čačak, 2002. god., 729 Stankić R., Marinčić D., Računarstvo i informatika, ZUNS, Beograd, 2003., str. 151

32


“Informacioni sistem najčešće se definiše kao skup ljudi i opreme koji po određenoj organizaciji i metodama obavljaju prikupljanje, prenos, obradu, čuvanje i dostavljanje podataka i informacija na korišćenje.”30

“Informacioni sistem može biti bilo koja organizovana kombinacija ljudstva, hardvera, softvera, komunikaciskih mreža, i baze podataka kao resursa koji sakuplja, transformiše, i razlaže informaciju u organizaciji.”31

Informacioni sistemi se, dakle, po jednoj veoma značajnoj osobini razlikuju od programskih paketa za tabelarna izračunavanja i drugih tipova softvera o kojima smo do sada govorili. Naime, kod informacionih sistema težište je na poslovnim procesima (kao što su: obrada narudžbina klijenata, računovodstveni proces, proces upravljanja zalihama u skladištu ili povećanje produktivnosti čitave organizacije), dok su ostali tipovi softvera prvenstveno namenjeni za rešavanje konkretnih problema, pomoć osoblju u donošenju odluka i povećanje lične produktivnosti pojedinaca.

3.2.5. Programski jezici

Kompjuterski programi se ne pišu na svakodnevnom jeziku ili u formi običnog teksta. Umesto toga, oni se kreiraju uz pomoć nekog kompjuterskog programskog jezika - odnosno niza komandi i kodiranih instrukcija, koje kompjuter može prevesti u električne impulse na kojima se, u suštini, zasnivaju sve njegove računske aktivnosti. Kada programer unese instrukcije na nekom od programskih jezika, on, u stvari, na taj način saopštava kompjuteru kako i kada da izvrši odredene aritmetičke operacije, očita podatke sa uređaja za skladištenje (diska), sačuva podalke i prikaze ili odštampa željene informacije.

Neke od ovih aktivnosti se prilikom obrade podataka obavljaju toliko često da bi zaista bilo krajnje neefikasno kada biste morali da ih uvek iznova kodirate u obliku programa. Iz tog razloga, programeri koriste specijalne pomoćne programe (utility programs ili kraće utilities) radi izvršavanja takvih operacija kao što su, na primer, sortiranje zapisa ili kopiranje programa sa jednog medijuma na drugi. Ovi pomocrii programi mogu biti ugrađeni u sam operativni sistem ili ih pak možete nabaviti kao dodatni softver.

Za potrebe ljudi koji se bave najrazličitijim tipovima problema razvijen je veliki broj različiuh programskih jezika, od kojih su neki više, a neki manje popularni i prihvatljivi za poslovnu primenu. Jedan od danas najčešće korišćenih poslovnih programskih jezika jeste programski jezik Java, a tu su još i jezici C, C++, C# i Visual Basic. Ranije se za poslovanje najviše koristio programski jezik COBOL (Common Business-Oriented Language), ali je on u novije vreme potpuno zamenjen drugim, znatno efikasnijim programskim jezicima.

30 Stankić R., Marinčić D., Računarstvo i informatika, ZUNS, Beograd, 2003., str. 15131 James O’Brien:Management Information Systems – managing Information Technology in the Business Enterprise, 6th edition, McGraw Hill, 2004. str 7

33


Svi kompjuterski softverski paketi o kojima smo govorili u ovom odeljku napisani su na nekom od programskih jezika. Time je ujedno eliminisana potreba da krajnji korisnik ovih softverskih paketa poznaje bilo koji programski jezik ili da uopšte razume na koji se način pišu kompjuterski programi.

3.2.6. Prilagođeni softver

Ne može se reci da je celokupan kompjuterski softver unapred napisan i ponuden tržištu u formi softverskih paketa. II stvari, veliki deo softvera koji se koristi u poslovne svrhe spada u kategoriju takozvanog prilagođenog softvera (custom softvvare), odnosno softvera koji je dizajniran za potrebe neke konkretne firme od strane analitičara sistema i programera (o ovome će biti više reči nešto kasnije u ovom poglavlju). Programeri (koji aplikacije kreiraju pomoću nekog od programskih jezika) najčešče se bave projektovanjem aplikativnog softvera. Ovakve prilagođene aplikacije mogu biti kreirane bilo od strane programera koji su stalno zaposleni u kompaniji za čije potrebe se aplikacija projektuje (in-house programmers) ili pak od strane spoljnih eksperata, koje je kompanija unajmila i sa njima sklopila ugovor o izradi nekog konkretnog programa (contracl programmers).

3.2.7. Trendovi u razvoju softvera

Može se govoriti o dva trenda koji poslednjih godina utiču na promenu izvorišta kompjuterskog softvera:

1. Sve veća upotreba gotovih (prwritten) softverskih paketa. 2. Sve veća upotreba gotovih komponenti.32

Sve veća upotreba gotovih (prwritten) softverskih paketa. Odgovarajući softver za skoro svaku zamislivu namenu danas možete nabaviti u bilo kojoj prodavnici kompjuterske ili kancelarijske opreme (kao što su, na primer: CompUSA, MicroCenter, Staples ili Office Depot) specijalizovanoj za prodaju sofvera ili hardvera i softvera ili pak direktno od neke kompanije koja se bavi projektovanjem i distribucijom softvera (poput Adobe, Microsoft ili IBM). Prilikom izbora odgovarajućeg softvera neophodno je da najpre precizno definišete sopstvene zahteve, nakon čega treba pristupiti analizi karakteristika i cene konkretnih softverskih paketa.

Sve veća upotreba gotovih komponenti. Jedan od osnovnih trendova u razvoju savremenog kompjuterskog softvera odnosi se na prelazak sa tehnike pisanja softvera "od nule" (from scratch) ka upotrebi gotovih komponenata (koje se u IT terminologiji često nazivaju


34


objektima). Upotrebom ovakvog pristupa, programeri kreiraju aplikacije jednostavnim prikupljanjem i sastavljanjem odgovarajućih komponenata.

Sve veća snaga i mogućnosti kompjuterskog hardvera, u kombinaciji sa fantastičnim rastom potražnje za upotrebom informacione tehnologije u kući, na univerzitetima i u sferi biznisa, neminovno su dovele do napretka u tehnici projektovanja softvera. Tradicionalan način projektovanja softvera sastoji se u upotrebi programskih jezika radi kreiranja programa sačinjenih od dugačkih sekcija kompjuterskog koda. Svaki put kada neko poželi novu aplikaciju, programer je prinuđen da odgovarajuće programske procedure piše ispočetka.

Očigledno je, međutim, da se u mnogim aplikacijama uvek iznova pojavljuju identične ili bar veoma slične procedure. Ove procedure mogu biti tako suptilne, poput beleženja tekućeg datuma i vremena ili provere validnosti unetog broja računa nekog klijenta, ili tako uočljive, poput modula za generisanje zvuka i prikaz grafike u multimedijalnim aplikacijama. Jasno je da bi bilo potpuno besmisleno uvek iznova pisati ovakve rutinske procedure bez obzira o kom se programskom jeziku radi.

U cilju pojednostavljenja čitavog procesa razvijeno je tzv. objektno-orijentisano programiranje. Ovaj novi način razvoja softvera mogao bi se poistovetiti sa načinom na koji se elektronski uređaji široke potrošnje proizvode već dugi niz godina. Svi DVD uređaji i video rikorderi (VCR) se, primera radi, sastoje od glavne štampane ploče, mehanizma za pogon diska odnosno magnetne trake i kučišta. Svaka od ovih komponenti je, sa svoje strane, sastavljena od sitnijih komponenata. Tako se, na primer, štampana ploča sastoji od velikog broja čipova i dioda.

Pod objektima se podrazumevaju nezavisni blokovi softvera, koji se mogu upotrebljavati u više različitih aplikacija bez ikakvih izmena u njihovom programskom kodu. Na primer, u nekoj računovodstvenoj aplikaciji, softverske ekvivalente štampanih ploča i čipova iz DVD/VCR uređaja predstavljali bi objekat računa (invoice) i njegove sastavne komponente: datumski modul, analitički modul, kao i moduli za izračunavanje poreza i ukupnog novčanog iznosa na računu. Svaki od ovih objekata sadrži u sebi podatke i procedure za obradu (na primer, procedura za određivanje i proveru validnosti datuma na računu). Upotreba objekata u ogromnoj meri smanjuje vreme i napor koji treba uložiti u kreiranje neke aplikacije. Svaki objekat se može neograničeni broj puta upotrebiti, čime se eliminiše potreba za njegovim kreiranjem "od nule".

Pri kreiranju sve većeg broja aplikacija, kako prilagođenih tako i komercijalnih, koriste se tehnike objektno-orijentisanog programiranja. Sva je prilika da će u bliskoj budućnosti IT profesionalci ovu tehniku usvojiti kao apsolutno dominantan metod programiranja. Od objektno-orijentisanog programiranja korist mogu imati kako pojedinci tako i poslovne kompanije, jer se ovom metodom dobija kvalitetniji softver za mnogo kraće vreme.

35


3.3. Informacije

Pod informacijom se podrazumeva organizovana, smislena i upotrebljiva intepretacija podataka. Uz pomoć informacija možete: određivati uslove, proveravati da li je došlo do pojave nekog problema, procenjivati vrednost alternativnih rešenja i odlučivati o odgovarajućim akcijama. Ali, informacije nisu saćinjene isključivo od podataka. One u sebi mogu sadržati tekst, zvuk i slike.

3.3.1. Podaci

Podatak predstavlja činjenicu koja se prima i predaje u izvornom, neobrađenom obliku. Tek kada se tom podatku dodele neke osobine, on postaje informacija. Prema tome, možemo reći da je informacija “protumačeni podatak ili protumačeni skup podataka”. Za podatke kažemo da su: tekstualni, alfanumerički, numerički, grafički i sl., što podrazumeva da će informacija u datom trenutku biti prikazana različitim kategorijama podataka, ili samo jednom kategorijom. Ovde treba istaći da se često pojmovi “podatak” i “informacija” koriste kao sinonimi, što ne bi trebalo da stvara zabunu.

“Podaci su mnogo više od sirovoga materijala informacionoga sistema. Koncept data resources je uspostavljen od strane menadžera i IT profesionalaca. Oni su shvatili da su podaci i informacije važan organizacioni resurs.”33

3.3.2. Tekst

Tekstom se naziva svaka pisana (narativna, pripovedačka) informacija. Tekst može biti otkucan pisaćom mašinom, odštampan na štampaču ili napisan rukom. Dok skenirate neki novinski članak, prelistavate omiljeni časopis, čitate pismo voljene osobe ili proučavate uredno odštampane ugovore o zakupu stana, vi u stvari koristite tekstualne informacije.

Sportski rezultati ili gola statistika sa nekog atletskog mitinga mogu samo donekle dočarati atmosferu koja je vladala u areni. Upravo zbog toga, novine i časopisi uz statističke podatke gotovo uvek objavljuju i narativne opise ključnih momenata sa održanog takmičenja. Bez ovih dodatnih informacija teško da biste mogli u glavi stvoriti kompletnu sliku o bilo kom sportskom događaju.

3.3.3. Zvuk

Iste one rezultate koje ste prodali u dnevnoj štampi mogli ste da saznate od živog izveštača na kraju prenosa. U tom slučaju, primili biste govornu 33 James O’Brien:Management Information Systems – managing Information Technology in the Business Enterprise, 6th edition, McGraw Hill, 2004. str 13

36


(spoken) informaciju - informaciju koja se prenosi zvukom. Da li ste ikada bili u prilici da, nakon što ste pozvali 988 kako biste saznali broj telefona nekog svog poznanika, iz slušalice začujete glas koji liči na ljudski, ali definitivno nije ljudski? I ovde se, takođe, radi o govornoj informaciji - informaciji prenetoj zvukom koji dolazi iz kompjutera.

3.3.4. Slike

Slika predstavlja informaciju u vizualnoj formi. Slike se mogu upotrebiti za sumiranje podataka, kao na dijagramima i grafikonima. One, takođe, mogu imati oblik linija, crteža ili fotografija. U mnogim multimedijalnim prezentacijama, koje u sebi objedinjuju sve četiri komponente informacija, uz pomoć animacija se postiže efekat kretanja teksta i slike po ekranu.

Skoro svaki veći sportski klub poseduje svoju Dvoranu slavnih u kojoj se odaje počast najzaslužnijim sportistima i rukovodiocima kluba. Dvorana slavnih američke fudbalske lige (NFL) opremljena je kompjuterski kontrolisanim multimedijalnim displejima na kojima možete videti najinteresantnije prizore iz važnih mečeva odigranih u proteklim decenijama. Kompjuter preuzima informacije u obliku zvuka i slike, koje su uskladištene na optičkim diskovima, kako bi pred očima posetilaca ponovo oživeo sečanje na ove slavne dogadaje - znoj i bolne izraze na licima igrača u žaru borbe i frenetično navijanje publike. Najbolje od svega je što kompjuter ove slike može sačuvati večno, pružajući budućim generacijama živi istorijski zapis najvažnijih sportskih događaja.

Mnogi ljudi smatraju da su kompjuteri namenjeni isključivo za obradu podataka i tekstualnih informacija. To je potpuno zastarelo i ograničeno mišljenje. Kao što ćete i sami imati prilike da se uverite čitajuči ovu knjigu, zvuci i slike su za kompjuterski sistem podjednako važni - i podjednako se često u njemu koriste - kao i sirovi podaci i tekstualne informacije.

3.4. Ljudi

Ljudi su najvažniji element bilo kog kompjuterskog sistema, jer bez njih uopšte ne bi ni postojala potreba za kompjuterima. Sa aspekta informacione tehnologije, ljudi se dele na korisnike i IT profesionalce.

3.4.1. Korisnici

Ljudi koji primenjuju informacionu tehnologiju u svom privatnom i poslovnom životu nazivaju se korisnicima (users), a ponekad i krajnjim korisnicima (end users), s obzirom na to da predstavljaju osnovne korisnike nekog kompjuterskog sistema. „Razlikujemo četiri tipa korisnika:

37


1. Stariji (senior) menadžeri. 2. Indirektni krajnji korisnici. 3. Korisnički menadžeri. 4. Neposredni (hands-on) korisnici.“34

Neposredni (hands-on) korisnici. U ovu grupu spadaju ljudi koji kompjutere i komunikacijske sisteme upotrebljavaju direktno, stupajuci u neposrednu interakciju sa njima radi unošenja podataka, njihove obrade, skladištenja i preuzimanja informacija, prenosa podataka ili generisanja izlaznih rezultata.

Indirektni krajnji korisnici. Ovoj kategoriji pripadaju korisnici koji ne rade direktno na kompjuteru, ali takođe ostvaruju odredenu korist od IT-a tako što putem kompjutera primaju izveštaje i elektronske poruke, uspostavljaju komunikaciju sa drugim ljudima ili posmatraju multimedijalne prezentacije.

Korisnički menadžeri. Ljudi odgovomi za nadgledanje aktivnosti koje u sebi sadrže ili na koje utiče informaciona tehnologija nazivaju se korisničkim menadžerima (user managers). Menadžeri u proizvodnji, urednici novinskih časopisa ili administratori u bolnicama, na primer, mogu ujedno biti zaduženi i za nadzor odeljenja ili radnih grupa koje koriste IT. Mada ovi menadžeri ne moraju obavezno i sami koristiti IT, oni su dužni da obezbede da svi članovi tima na čijem su čelu poseduju potrebna znanja i veštine iz oblasti kompjutera i komunikacijskih mreža. Veoma je, međutim, teško pronaći korisničkog menadžera koji istovremeno nije i neposredan korisnik IT-a.

Stariji (senior) menadžeri. Zadatak ovih menadžera je da u proizvode, usluge i opštu strategiju svoje kompanije inkorporiraju sve mogućnosti koje nudi informaciona tehnologija. Pored toga, oni stalno procenjuju stepen zavisnosti kompanije od IT-a i anticipiraju probleme koji bi mogli nastati usled nedefinisanja ili nepoštovanja odgovarajućih operativnih procedura (o kojima će biti više reči nešto kasnije u ovom poglavlju).

3.4.2. IT profesionalci

IT profesionalcima nazivamo ljude koji su zaduženi za nabavku, razvoj, održavanje i ispravno funkcionisanje hardvera i softvera za kompjutere i komunikacijske mreže. Samom vrhu rang-liste pripadaju sledeće kategorije IT profesionalaca:

Programeri koriste programske jezike radi kreiranja softvera za kompjuter i komunikatijske mreže.

Analitičari sistema u saradnji sa krajnjim korisnicima definišu zahteve koje neka aplikacija mora da ispuni. U okviru svog delokruga rada oni mogu predložiii kupovinu nekog softverskog paketa


38


koji u potpunosti omogućava obavljanje konretnog posla ili pak naručiti izradu prilagodenog softvera.

Dizajneri sistema formulišu specifikacije konkretnih aplikacija i dizajniraju karakteristike prilagođenog softvera. U pojedinim organizacijama, uloge programera, analitičara i dizajnera sistema mogu biti poverene jednoj istoj osobi, koja u tom slučaju nosi titulu programer/analitičar.

Web dizajneri su težišno usmereni ka projektovanju aplikacija za Internet i World Wide Web. Aplikacije koje oni projektuju, često se nazivaju na Webu zasnovanim (web-enabled) aplikacijama.

Menadžeri projekta zaduženi su za koordinaciju svih aktivnosti na razvoju nekog konkretnog projekta i upravljaju čitavim timom programera/analitičara.

Mrežni specijalisti obavljaju poslove iz oblasti dizajniranja, funkcionisanja i upravljanja kompjuterskim komunikacionim mrežama, uključujući i one mreže koje služe za vezu sa Internetom.

Instruktori provode najviše vremena u radu sa krajnjim korisnicima, pomažući im da nauče da vešto i bez napora koriste hardverske i softverske komponente sistema.

Kompjuterski operateri nadgledaju funkcionisanje kompjutera u centrima za obradu podataka (koji se ponekad nazivaju i kompjuterskim centrima), lokatijama na kojima su smešteni veliki i midrange kompjuterski sistemi. Ove sisteme zajednički upotrebljava ogroman broj korisnika, koji su sa sistemom povezani preko komunikacijskih linkova. Kompjuterski operateri, pored toga, obavljaju još čitav niz pratećih aktivnosti, kao što su: startovanje aplikacija, ubacivanje magnetnih traka i sve druge poslove koji obezbeđuju besprekorno funkcionisanje kompjuterskih postrojenja.

Sve pobrojane kategorije IT profesionalaca obično angažuju firme koje intenzivno koriste kompjutere i komunikacijsku tehnologiju, ali koje se same ne bave dizajniranjem i proizvodnjom hardvera. IT profesionalci koji rade u kompanijama za proizvodnju kompjutera i srodnih komponenata (poput mrežnih kablova i uređaja za električno napajanje) u opštem slučaju se dele na dve kategorije: kompjuterski inženjeri, koji dizajniraju, projektuju i nadgledaju proizvodnju kompjuterskih komponenata; i inženjeri sistema, koji su zaduženi za instalaciju i održavanje hardvera.

3.5. Procedure

Dobre procedure su od suštinskog znaćaja, bez obzira da li se neka aplikacija izvršava na PC-ju ili nekom superkompjuteru, da li je koristi samo jedna osoba ili ogroman broj ljudi istovremeno. „Pod procedurom se podrazumeva skup detaljnih, korak-po-korak instrukcija - drugim rečima, proces

39


- za postizanje konkretnih rezultata.“35 Procedure, ljudi i aplikacije zajedno čine komponentu sposobnosti (know-how) upotrebe informacione tehnologije.

Slika 8: Primarne kategorije procedura

Postoje četiri primarne kategorije procedura: operativne, procedure za kreiranje rezervnih kopija i oporavak sistema (backup and recovery), bezbednosne i razvojne procedure. Sve one pripadaju grupi ljudskih procedura (people procedures), a namenjene su za izbegavanje problema i pružanje pomoći ljudima u rešavanju iskrslih problema.

3.5.1. Operativne procedure

Takozvane operativne procedure (operations procedures) odnose se na sam proces izvršavanja neke aplikacije. Jedna tipična operativna procedura definiše:

Na koji način se neki sistem ili aplikacija koristi.Ko je sve i u kojoj meri ovlašćen za korišćenje sistema.Koliko često bi odredene aplikacije trebalo da budu

upotrebljene.Kuda sve odlaze izlazni rezultati (output) obrade podataka.

„U kompaniji Wal-Mart, na primer, strogim procedurama je definisano koje informacije smeju da budu podeljene sa dobavljačima i pod kojim uslovima. Pored toga, ove procedure definišu oblik u kome informacije mogu da budu deljene (shared), odnosno u kojim slučajevima se mogu distribuirati "sirovi" podaci (raw data), a kada bi trebalo objavljivati samo njihov sumarni prikaz.“36

Ukoliko koristite PC, verovatno vam je poznat skup procedura za njegovo startovanje i isključivanje koje morate poštovati. Operateri na mainframe računarima u kompjuterskim centrima ili na midrange kompjuterima po poslovnim kancelarijama takođe moraju poštovati slične procedure. Cilj ovih

35 Seen A.J., Informaciona tehnologija, Komputer biblioteka, Čačak, 2007., str. 9836 Isto

40


procedura jeste u sprečavanju gubitka informacija i oštećenja elektronskih komponenata računara. U zavisnosti od konkretne aplikacije, operativne procedure mogu biti sasvim jednostavne ("Pre isključenja sistema obavezno napravi rezervnu kopiju svega što je uradeno u toku dana"), ali i prilično komplikovane ("Na kraju svakog meseca napravi rezervne kopije svih baza podataka, kopiraj sve transakcije, a stanje na svim računima resetuj na početak sledećeg meseca").

3.5.2.Procedure za kreiranje rezervnih kopija i oporavak sistema

Takozvane backup procedure definišu kada i na koji način treba kreirati dodatne kopije, koje se obično nazivaju rezervnim kopijama (backup copies). Rezervne kopije su pouzdano sredstvo za zaštitu protiv gubitka podataka, informacija i softverskih progama. Ako bilo šta od ovoga bude izgubljeno ili slučajnom greškom izmenjeno, pomoću rezervne kopije će u bilo kom trenutku moči da bude obnovljeno (restored). Sa druge strane, procedure za oporavak (recovery procedures) definišu aktivnosti koje treba preduzeti u slučaju da je potrebno obnoviti podatke, informacije ili neki softverski program.

3.5.3. Bezbednosne procedure

Bezbednosne (security) procedure se dizajniraju u cilju zaštite centara za obradu podataka, komunikacijskih mreža, kompjutera i drugih IT komponenata od slučajnog neovlašćenog upada ili zlonamernog oštećenja. Dakle, dok rezervne kopije predstavljaju zaštitnu meru u slučaju gubitka podataka, bezbednosne procedure treba da preduprede sve aktivnosti koje bi do tog gubitka mogle dovesti. Bezbednosne procedure se najčešće sastoje u ograničavanju pristupa određenim bazama podataka i kreiranju tajnih lozinki koje korisnici moraju uneti u kompjuter pre izvršavanja odredenih funkcija. Bezbednosni softver IT menadžerima omogućava ograničavanje pristupa fajlovima i bazama podataka, uređajima za pogon diskova, pa čak i ulazno/izlaznim uređajima. Od posebnog značaja je zaštita protiv takozvanih virusa - skrivenih programa, smeštenih na hard disku ili u memoriji kompjutera, koji su u stanju da (bez znanja korisnika) izvrše izmene u načinu funkcionisanja kompjutera ili da modifikuju podatke i programe koji su u njemu uskladišteni. Kompjuterski virus kopira samog sebe na druge programe ili na disketu koja je ubačena u kompjuter, šireći se tako sa jednog kompjutera na drugi - slično načinu na koji se biološki virusi šire sa čoveka na čoveka. Ukoliko ostane neprimećen, virus može prouzrokovati ogromnu štetu na uskladištenim informacijama.

Antivirusni softver skenira sve dolazeće e-mail poruke, dokumenta i druge informacije, kako bi detektovao viruse koji su za njih eventualno prikačeni.

41


Štaviše, oni su u stanju da korisnika upozore na prisustvo virusa i ponude mu više alternativnih načina njegovog otklanjanja.

3.5.4. Razvojne procedure

Uz pomoć takozvanih razvojnih (development) procedura IT profesionalci su u stanju da na najefikasniji moguci način definišu potrebe korisnika, te da na osnovu toga projektuju aplikacije koje će te potrebe zadovoljiti. Pored toga, ovim procedurama može biti definisano vreme i način nabavke novog softvera i njegovog stavljanja u funkciju. Svaki IT profesionalac kome je povereno izvršavanje neke razvojne procedure trebalo bi da na početku analizira trenutnu poslovnu situaciju, pa da zatim pojedinačno oceni svaki od alternativnih metoda za unapređenje te situacije ili iskorišćenje neke šanse koja se iznenada ukazala. U pojedinim firmama, svi zaključci do kojih se dođe prilikom izvršavanja neke razvojne procedure uredno se beleže u skladu sa specifičnim procedurama dokumentovanja.

Upravo su razvojne procedure te koje određuju koliko će neka aplikacija biti uspešna.

3.6. Komjuterski sistemi

Sistem predstavlja skup komponenata koje stupaju u meduđejstvo radi ostvarenja nekog cilja.)

Neki od fundamentalnih principa svakodnevnog života na duhovit način su parafrazirani u čuvenom Marfijevom zakonu: "Ako nešto može poći naopako, poći će naopako". Ovaj "zakon" sadrži brojne korolare (praktične posledice), od kojih su najznačajniji sledeći:

Ništa nije tako lako kao što na prvi pogled izgleda.Za svaki posao vam je potrebno više vremena nego što

pretpostavljate.Ako nedvosmisleno utvrdite da postoji tačno četiri načina na

koje nešto može poći naopako, peti način će iznenada izaći na videlo.Priroda uvek navija za skrivene nedostatke.Ako ga primenite na informacionu tehnologiju, ovaj

Marfijev zakon nalaže da bi uvek trebalo pretpostaviti da će pre ili kasnije podaci, informacije i softver uopšte biti greškom obrisani, oštećeni ili potpuno izgubljeni. Stoga, kreirajte rezervne kopije svega što postoji.

3.6.1. Personalni/jednokorisnički sistemi

42


Jednokorisnički sistem tipično korisii samo jedna osoba. Ovakav sistem je potpuno samostalan i nije povezan sa drugim kompanijama, niti se zajednički koristi (deli) sa drugim ljudima. Novinari i književnici, finansijski analitičari i ilustratori novinskih časopisa, koji svakodnevno koriste softver za obradu teksta, tabelarna izračunavanja i grafičke ilustracije, respektivno, u stvari su korisnici moćnih personalnih sistema. Najznačajnija prednost personalnih sistema leži u njihovoj mogučnosti prilagodavanja, čime se znatuo povećava produktivnost i efikasnost osobe koja ih upotrebljava. U svakom od pobrojanih slučajeva efikasnost se prikazuje u formi sposobnosti prezentovanja informacija u upotrebljivom i "lako svarljivom" formatu, dok produktivnost proizilazi iz sposobnosti sistema da članke i izveštaje, stručne komentare ili ilustracije, generiše brže nego što bi korisnik to ikada bio u stanju da uradi slobodnom rukom.

3.6.2. Višekorisnički sistemi

Ljudi čiji posao od njih zahteva neprekidnu razmenu informacija odavno su shvatili da taj posao mogu obavljaju neuporedivo brže i efikasnije uz pomoć kompjutera koji su međusobno povezani. Višekorisnički sistem (multiuser system) je opšti naziv za sistem u kome ved broj korisnika zajednićki upotrebljava jedan ili više hardverskih sistema, programe, informacije, ljude i procedure.

„Svaki višekorisnički sistem ima trojaku namenu: (1) povećanje produktivnosti i efikasnosti ljudi koji koriste aplikacije, (2) povećanje produktivnosti i efikasnosti organizacija u kojima su te

aplikacije instalirane i (3) poboljšanje kvaliteta usluga koje se pružaju ljudima koji su, po prirodi stvari, oslonjeni

na korisnike višekorisničkih aplikacija.“37

Sledi lista najvažnijih razloga upotrebe višekorisničkih sistema:Zajedničko korišćenje (deljenje, eng. sharing) kompjutera ,Zajednićko korišćenje hardvera, Zajedničko korišćenje softvera ,Zajedničko koriščenje informacija,Zajedničko korišćenje komunikacija.

Značaj višekorisničkih sistema u indistrijskoj proizvodnji može se ilustrovati na brojnim primerima. Proizvodači automobila u Japanu, Južnoj Koreji, širom Evrope i u Sjedinjenim Državama u velikoj meri se oslanjaju na višekorisničke sisteme preko kojih se vrši povezivanje proizvodnih mašina i uređaja za sklapanje automobila, uključujuci, naravno, i robote. Umrežavanje omogućava preciznu sinhronizaciju svih aktivnosti, tako da se svaka od njih odigrava u tačno odredeno vreme.

37 O’Brien J., Management information systems, McGrawHill, 2004., str.42

43


Višekorisnički sistemi nisu ništa manje, a ni više važni od jednokorisničkih sistema. Oni, jednostavno, nude drugačije prednosti.

44


III. Vrste informacionih sistema elektronskog poslovanja sa aspekta primene u preduzeću

1. Menadžment informacioni sistemi(Management Information Systems, MIS)

Menadžment informacioni sistem (MIS) je skup postupaka za sakupljanje, obradu, memorisanje i diseminaciju informacija, koji treba da omogući menadžerima i analitičarima brz, razumljiv i konzistentan uvid u informacije relevantne za donošenje poslovnih odluka, predviđanja i prognoze.

“Upravljački informacioni sistem je mreža zasnovana na računarima, koja pruža odgovarajuće podatke rukovodstvu preduzeća u svrhu donošenja odluka, a takođe sadrži i neophodne mehanizme za uvođenje promena koje rukovodstvo preduzeća vrši prilikom donošenja odluka.”38

Ponekad se ovi sistemi zovu i Executive Information System – EIS. Menadžment informacioni sistem (MIS) je termin koji mnogi autori koriste umesto termina sistemi za podršku u odlučivanju (SPO). Često se međutim, ovaj termin poistovećuje i sa kategorijom opštih informacionih sistema. Prema Poweru, Gordon Davis je 1974. godine definisao MIS kao “integrisani sistem čovek/oprema koji obezbeđuje informacije za podršku operativnih aktivnosti, menadžmenta i donošenja poslovnih odluka u preduzeću. Taj sistem koristi kompjuterski hardver i softver, ručne procedure, upravljačke modele, modele odlučivanja i bazu podataka”39. Očigledno je da ova definicija uključuje DSS sisteme kao kategoriju menadžment informacionih sistema. Sedamdesetih godina, MIS je generisao periodične upravljačke izveštaje. Kada je ovaj termin definisan, on se uglavnom odnosio na sistem upravljačkog izveštavanja koji obezbeđuje unapred definisane, periodične, strukturirane papirne izveštaje. “Upravljački informacioni sistem se može definisati i kao mreža zasnovana na računarima a koja pruža odgovarajuće podatke rukovodstvu u svrhu donošenja odluka, a takođe sadrži neophodne mahanizme za uvođenje promena koje rukovodstvo vrši prilikom donošenja odluka.”40

“Menadžerski informacioni sistemi su sistemi podrške odlučivanju u menadžmentu. Oni mogu biti MIS (Management Information Systems), DSS (Decision Support Systems), koji su najčešće zasnovani na informationim arhitekturama Data Warehouse (DW) i KBS (Knowledge Based Systems).”41

Potreba za informacijama menadžera u preduzećima vezana je za interne i eksterne informacije radi donošenja valjanih i pravovremenih odluka. Interne informacije su definisane u okviru preduzeća i njima se omogućuje adekvatna cirkulacija podataka i informacija između svih zaposlenih u preduzeću. Eksterne informacije su nametnute okruženjem i vezane su za državne organe (npr. poreski), kao i zahtev za informacijama u materijalno finansijskoj sferi (završni račun).

Imajući prethodno rečeno u vidu, u centru pažnje MIS-a je identifikacija potreba menadžera za informacijama, zbog uloge i zadataka menadžera. Informacija je podatak koji je tako organizovan da ima značenje za menadžera, pri čemu treba imati u vidu da je podatak činjenica ili fakt.

Ne sme se izgubiti iz vida da je količina obrađenih podataka u stalnom porastu i u senci kvaliteta tj. tačnosti i postupnosti dostupnih podataka. Na dobijanje kvalitetnih informacija prema potrebama menadžera, sa jedne strane utiče stepen organizovanosti i sređenosti preduzeća, a sa druge strane primena savremenih softverskih alata (npr. OLAP alata) koji omogućuju formiranje skladišta podataka (Data Warehose) kao specifičnih analitičkih baza podataka.

“MIS je klasični upravljački informacioni sistem, koji pripada drugoj razvojnoj fazi informacionih sistema. Javlja se ako odraz potrebe da se menadžmentu na adekvatan način obezbede neophodne informacije za odlučivanje i upravljanje; pre svega za donošenje operativnih i taktičkih odluka.”42

“Menadžerski informacioni sistem (MIS) koristi menadžmentu jedne organizacije, dostavljajući menadžerima izveštaje a često i online pristup ka trenutnom stanju u kompaniji i prošlim zapisima. Karakteristično, MIS je orjentisan skoro specijalno ka unutršnjim, a ne ka okolini ili spoljašnim, događajima.”43

38 Stankić R., Marinčić D., Računarstvo i informatika, ZUNS, Beograd, 2003., str. 15639 http://www.akademac.info 40 Stankić R.: Poslovna informatika, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2003. god., str. 7041 Balaban N., Ristić Ž., Đurković J., Trninić J.: Informacioni sistemi u menadžmentu, Beograd, 2005., str. 48.42 Balaban N., Ristić Ž., Đurković J., Trninić J.: Informacioni sistemi u menadžmentu, Beograd, 2005., str. 48.43 Laudon K., Laudon J., Management information systems – managing the digital firm, 9th edition, Prentice Hall, 2005., str 44

45

http://www.akademac.info/


Informacije su menadžeru potrebne da bi mogao da donosi odluke i prati njihovo sprovođenje, upozna se sa ciljevima, prati stanje izvršenja tekućih zadataka i prati tok donetih odluka. Druga strana potrebe menadžera za informacijama vezana je za informisanje o relevantnim pojavama, kao što su praćenje stanja poslovno-proizvodnih elemenata, praćenje kapaciteta, zaliha, proizvodnje i dr. Takođe, menadžeru su potrebne informacije i o međuljudskim odnosima, kao i stanje u organizaciji i okruženju.

Pritom se ne sme zaboraviti na to šta menadžment želi. Menadžment želi korišćenje “sveže” informacije, sa bilo kog mesta, u bilo koje vreme, i pritom da dođe do neprimetne integracije u postojeći sistem. Takođe, menadžment želi jedinstven i integrisan izvor podataka, da samostalno pravi izveštaje i da ima jednostavan alat za podršku odlučivanju.

Menadžment treba uvek da ima u vidu devizu “Biti na usluzi kupcima”, što znači da treba održati korak sa konkurencijom, a za to je potrebno omogućiti donošenje odluka u realnom vremenu.

2. Sistemi za podršku odlučivanju(Decision Support Systems, DSS)

“Informacioni sistemi za podršku odlučivanju (DSS) počinju da se razvijaju nastankom programskih jezika četvrte generacije i takozvanih generatora aplikacija. To su sitemi koji pomažu rukovodstvu da rešava probleme koji nisu strukturalni odnosno koji nisu rutinske prirode već su jako specifični. Korišćenje informacija je veoma fleksibilno.”44

Sedamdesetih godina imamo pojavu Management Decision Systems (MDS) i specifičnih DSS. Osamdesetih godina se razvijaju Group Decision Support Systems (GDSS), Executive Information Systems (EIS) i Expert Systems. Devedesetih godina se pojavljuje Data Warehouse, On-Line Analytical Processing, Intranet, Visual modeling. Predmet naših razmatranja je posmatranje ovih aspekata evolucije DSS.

“Nastojanja da se prevaziđe kriza u upotrebi kvanitativnih metoda i modela i informacionih sistema u području odlučivanja dovela su sredinom 80-ih godina do pojave Sistema za podršku odlučivanju (Decision Support System, skraćeno DSS).”45

Takođe nailazimo i na definiciju da: “Pod sistemima podrške odlučivanju (DSS) se podrazumevaju interaktivni, na računarima zasnovani, informacioni sistemi koji se koriste sofisticiranim modelima analize podataka, modelima odlučivanja i specijalizovanim bazama podataka sa svrhom podržavanja procesa polustrukturisanog i nestrukturisanog menadžerskog odlučivanja.”46

Sistemi za podršku odlušivanju, kao nadgradnja više različitih disciplina - u prvom redu menadžmenta i informatike, korene imaju u teoriji odlučivanja, a granaju se ka raznim oblastima ljudske delatnosti - od prirodnih nauka, tehnike, tehnologije, ekonomije i društvenih delatnosti, do edukacije.

Sistemske naučne discipline i operaciona istraživanja ponudili su teorijski okvir za analizu odlučivanja, potreban za projektovanje korisnog i relevantnog normativnog pristupa izboru ponuđenih rešenja.

Pojava sistema za podršku odlučivanju - SPO (Decision Support Systems, DSS), namenjenih slabo struktuiranim problemima (kakvi su gotovo svi problemi odlučivanja), i uključivanje “mekih” podataka u optimizacione modele, donose suštinski nov pristup ranije poznatim konceptima informacionih sistema.

Korisniku DSS konačno je omogućeno da model putem kojeg rešava realni problem uprosti tamo gde je to potrebno i moguće, a da u onim aspektima koje detaljno analizira zadrži njegovu realnu složenost. Akcenat je na sistemu za donošenje odluke, koji se sastoji od korisnika/donosioca odluke, suočenog sa nekim zadatkom u organizacionom okruženju, koji upotrebljava mogućnost nazvanu DSS.

DSS sistemi su razvijani u pravcu aktivnih sistema koji su spremni da u svakom trenutku odgovore i na neplanirane informacione zahteve. Stoga su DSS sistemi često fokusirani na pojedinačne specifične odluke ili na grupu povezanih odluka.

“U odnosu na klasičnu obradu, informacioni sistemi za podršku odlučivanju koriste se na aktivan način jer su korisnici u direktnoj vezi sa računarskim sistemom.”47

Danas su DSS prepoznatljiva kategorija informacionih sistema koji obezbeđuju menadžerima kontrolu njihovih podataka, pristup analitičkim alatima, kao i konsultacije i komunikaciju sa distribuiranim grupama menadžment tima.44 Stankić R.: Poslovna informatika, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2003. god., str. 7145 Krsmanović S.: Informacioni sistemi u mrežnom okruženju, Beograd, 2003. god., str. 30346 O. Brian, J. A.: Management Information Systems - Managing Information Technology in the Internetworked Enterprise, New Jork, 1999., str. 6147 Stankić R., Marinčić D., Računarstvo i informatika, ZUNS, Beograd, 2003., str. 151

46


“Sistem podrške odlukama (DSS) takođe koristi menadžmentu jedne organizacije. DSS pomaže menadžerima da donose odluke koje su jedinstvene, brzo se menjaju, i nije ih moguće specifirati unapred.”48

“Karakteristike kvalitetnog informacionog sistema za podršku odlučivanju bile bi:- jednostavnost korišćenja,- evolutivan način korišćenja.”49

Svako odlučivanje počinje uočavanjem problema. Problem je bilo koja situacija u kojoj se neko sadašnje ili dato stanje treba promeniti, jer onakvo kakvo jeste zbog nečega ne zadovoljava.

Odluka je inicirana kada donosilac odluke percipira da stanje sistema koji ga okružuje nije zadovoljavajuće i da je razlika između željenog i stvarnog stanja značajna.

Kada je odluka inicirana, donosilac svoja htenja uobličava u cilj. Njegov cilj može da bude postizanje zadovoljavajućeg ili optimalnog stanja. Ako se traži zadovoljavajuće stanje, onda je dovoljno da se nađe zadovoljavajuća alternativa i traženje može da bude obustavljeno. Međutim, kada se traži optimum, moraju se ispitati, uporediti i rangirati sve moguće alternative, a u skladu sa uspostavljenim sistemom kriterijuma. Racionalizacija ovog postupka sprovodi se uvođenjem kriterijuma eliminacije i optimizacionih metoda i modela.

Dakle, pod odlučivanjem se podrazumeva izbor jedne ili više od raspoloživih upoređivanih alternativa koja će obezbediti postizanje cilja. Bitno je uočiti dve kritične situacije koje prethode odlučivanju: nastajanje problema i uočavanje problema. Vremenski period koji prođe između ove dve situacije (a koji je praktično neizbežan), nužno je da bude što kraći, kako bi i negativne posledice nastanka problema - do njegovog rešavanja - bile što manje.

Kvalitet i brzina reagovanja na nastali problem, kao i, uostalom, ostale faze procesa odlučivanja, u dobroj meri zavise od psiholoških karakteristika donosioca odluke, ali i od vrste problema, složenosti, strukturiranosti i dr.

Menadžeri i njihovi timovi moraju da odluče koje informacije i analize su preko potrebne za podršku u upravljanju i poslovnim aktivnostima. Nekim menadžerima su potrebni i detaljni podaci o poslovnim poduhvatima i podaci rekapitulacije. Većina menadžera traži samo podatke rekapitulacije vezane za poslovne poduhvate. Menadžeri obično žele mnogo mapa i grafova; nekolicina njih tabele i cifre. Mnogi menadžeri žele stalno ili periodično dostupnu informaciju, i žele traženu informaciju on-line i trenutno. Menadžeri žele finansijske analize i neki insistiraju na “mekim”, manje finansijskim ili kvalitativnim informacijama.

DSS treba da obezbedi menadžeru vremenski odgovarajuću informaciju, koja će takođe biti tačna, relevantna i kompletna. DSS mora da prikaže informaciju u adekvatnoj formi, kako bi bila laka za razumevanje i upravljanje.

Informacija prikazana DSS-om može biti rezultat ili može biti prikupljena sa spoljašnih izvora. DSS može da prikaže i unutrašnje i spoljašnje činjenice, različita mišljenja i prognoze koje bi pomogle menadžeru. Menadžer želi pravu informaciju, u pravo vreme i u pravoj formi.

DSS se koriste za slabo struktuirane i nedovoljno specificirane probleme. Osnovni razlog zbog kojeg se oni više koriste na višim nivoima odlučivanja jeste što su, po prirodi stvari, niži nivoi odlučivanja suočeni sa bolje struktuiranim problemima, te su, samim tim, u prilici da koriste egzaktne, kvantitativne metode, koje su jednostavnije za primenu i mahom daju jednoznačne rezultate.

Svrha DSS je da podrži, a ne da zameni donosioca odluka. DSS ne donosi odluke automatski, već samo obezbeđuje analizu i podršku potrebnu za konkretnije odlučivanje.

Pošto je DSS namenjen odlučivanju, on pokušava da integriše tekovine nauke o upravljanju (management) i tradicionalne funkcije obrade podataka. Dakle, DSS sadrži algoritme logičkih i racionalnih procesa putem kojih klasifikuje, upoređuje i formira informacije za odlučivanje.

Konceptualni model DSS ima:Podsistem za upravljanje podacima uključuje bazu podataka koja sadrži relevantne podatke, kao i softver za

upravljanje podacima (SUBP). Baza podataka o predmetnom sistemu (“tvrdi”, egzaktni podaci i heuristički, “meki” podaci, koji su rezultat ekspertnih ocena, prognoza, trendova).

Podsistem za upravljanje modelima je softverski paket koji sadrži finansijske, statističke i druge kvantitativne modele preko kojih se obezbeđuju visoke analitičke sposobnosti sistema. Sadrži i specijalne jezike za izgradnju korisničkih modela. Baza modela sadrži skup raspoloživih metoda i tehnika, projektovanih saglasno ciljevima koje konkretni DSS treba da zadovolji.

Podsistem korisničkog interfejsa preko koga korisnik komunicira i upravlja DSS sistemom. Korisnički interfejs artikuliše zahteve korisnika i prezentira izlaze iz sistema za podršku odlučivanju.

DSS arhitektura i mreža obuhvata hardver, softver i podatke o sistemu. DSS treba da definiše koliko je komponenti u sistemu integrisano i u vezi i treba da omogući korišćenje Web browsera i kompanijskog intraneta. 48 Laudon K., Laudon J., Management information systems – managing the digital firm, 9th edition, Prentice Hall, 2005., str 4549 Stankić R., Marinčić D., Računarstvo i informatika, ZUNS, Beograd, 2003., str. 157

47


Većina arhitektura DSS smešta softverske modele na serveru, dok se korisnički interfejsi distribuiraju klijentima. Stepen korišćenja mreže je različit za razne vrste DSS. U slučaju DSS zasnovanih na podacima, može se reći da se mrežno okruženje koristi u većini slučajeva. Za realizaciju klijentske strane obično se koriste Web stranice i Java. Baza podataka DSS predstavlja kolekciju podataka organizovanih tako da obezbedi jednostavan pristup i analizu podataka. Mrežna komponenta DSS se odnosi na to kako je hardver organizovan, kako se softver i podaci distribuiraju kroz sistem i kako su sve komponente integrisane i fizički povezane. Pri tome je vrlo važna osobina skalabilnosti, koja podrazumeva mogućnost relativno jednostavnog proširenja sistema radi podrške veće količine podataka i korisnika.

Dobro definisana arhitektura DSS obezbeđuje da svi korisnici mogu da rade zajedno, kao i poboljšanje planiranja i komunikacije između svih učesnika sistema.

“Elementi informacione tehnologije koji čine sistem za podršku odlučivanju su:1. Specifični sistemi za podršku odlučivanju (Specific DSS)2. Generatori sistema za podršku odlučivanju (DSS Generator)3. Alati sistema za podršku odlučivanju (DSS Tool)”50

2.1. Vrste sistema za podršku u odlučivanju

DSS orjentisan podacima - Data DrivenDSS orjentisan podacima (Data Driven) su Business Intelligence Systems koji koriste strukturirane podatke i

uglavnom su orjentisani na File Drawer i management reporting systems, kao i na upite i alate za pretraživanje. DSS bazirani na podacima (Data Driven DSS) stavljaju akcenat na pristup i manipulisanje strukturiranim podacima u veoma velikim bazama (data warehouse), koje sadrže kako interne tako i eksterne podatke. Data warehouse sistem omogućava efikasan pristup ovim podacima pomoću kompjuterskih alata prilagođenih specifičnim zadacima, kao i pomoću opštih alata koji obezbeđuju dodatnu funkcionalnost. Data Driven DSS sa OLAP alatima poseduju veoma visok stepen funkcionalnosti jer omogućavaju i efikasnu analizu velike kolekcije istorijskih podataka.

Modeli odlučivanja (Model Driven DSS)Donošenje odluke je vrlo jednostavno ako su razmotreni svi relevantni faktori koji se tiču određivanja

posledica, što je uglavnom nemoguće, pa tako ni odgovarajući model ne može biti sveobuhvatan. U svakom slučaju, model koji predstavlja realni sistem može obezbediti rezultate koji će biti osnova za donošenje odluke.

DSS orjentisani modelima koriste matematičke i analitiče alate za izradu npr. finansijskih modela, modela predstavljanja, optimizacionih modela. Koriste jednostavne statističke i analitičke alate, tako da velike baze podataka nisu potrebne. Ovi sistemi akcenat stavljaju na izgradnju i proučavanje modela. OLAP sistemi, koji omogućavaju kompleksne analize bazirane na modelima, objedinjuju modeliranje, pretraživanje velike količine podataka i mogućnost sumiranja podataka. Ovakvi sistemi nazivaju se hibridnim DSS sistemima. Čisto modelima orjentisani sistemi koriste podatke i parametre obezbeđene od strane donosioca odluke, ali oni obično nisu intenzivno orijentisani na podatke.

Modeli grupnog odlučivanja (komunikacioni DSS)Modeli grupnog odlučivanja (komunikacioni DSS) uključuju komunikacije, kolaboraciju i tehnologije za

podršku u odlučivanju i to su interaktivni kompjuterski orjentisani sistemi.Grupno odlučivanje, kao poseban oblik organizacionog odlučivanja, nosi određene specifičnosti, te se

zasniva na posebnim, ili modifikovanim modelima odlučivanja.Metode grupnog odlučivanja, kao metode timskog rada, moblišu znanja i iskustva šireg kruga stručnjaka

koji, koristeći različite tehnike, imaju za zadatak što iscrpnije utvrđivanje i objektivizaciju alternativa neophodnih za odlučivanje.

“Praktična realizacija modela grupnog odlučivanja (GDSS) sistema se često naziva sistemi za elektronsko vođenje sastanaka (EMS – Electronic Meeting System). Razvoj EMS-a, a to znači i GDSS sistema, zasniva se na tri osnovne komponente:

4. Aplikacija moderne informacione tehnologije (User-friendly) i visoko sofisticiranih naučnih metoda u procesima donošenja odluka.

5. Razvoj tzv. Grupver (Groupware) softvera koji predstavlja računarsku podršku kooperativnom radu.

50 Krsmanović S.: Informacioni sistemi u mrežnom okruženju, Beograd, 2003. god., str. 30448


6. Razvoj DSS i ES (Expert Systems) od isključivo individualnih sistema za podršku odlučivanju ka njihovom postepenom međusobnom povezivanju kroz podsistem upravljanja komunikacijama.”51

Organizacioni modeli odlučivanja (Inter-Organizational DSS)Organizacioni modeli odlučivanja (Inter-Organizational DSS) su relativno nova kategorija DSS nastala sa

pojavom Interneta. Internet daje komunikacionu vezu sa više tipova interorganizacionih sistema, uključujući i DSS. Organizaciono donošenje odluke predstavlja posebnu klasu procesa odlučivanja u odnosu na individualno odlučivanje. Interorganizacioni sistemi omogućavaju udaljenim korisnicima da pristupe kompanijskom intranetu i, ukoliko imaju autorizovanu privilegiju, da koriste određene DSS servise. Tako, naprimer, kompanija može učiniti dostupnim DSS zasnovan na podacima za svoje dobavljače ili DSS zasnovan na modelima za kupce, kako bi im se omogućilo da dizajniraju ili izaberu odgovarajući proizvod.

Sugestivni DSS (Knowledge driven DSS)Sugestivni DSS (Knowledge driven DSS) orjentisan je data mining sistemima, koji pomažu u analizi i daju

sugestije za veze između podataka. Data mining je, zapravo, proces pretraživanja velike količine podataka u cilju pronalaženja konteksnih veza među tim podacima. Ovaj tip DSS još se zove i menadžment ekspert sistemi jer daje sugestije i predlaže akcije menadžera, tj. to su čovek-mašina sistemi za specijalizovano rešavanje problema koji koriste specifične modele za procesiranje pravila ili za identifikaciju veza između podataka.

Document driven DSS (Knowledge Management System)Document driven DSS (Knowledge Management System) koriste se za pretraživanje nestrukturisanih

dokumenata i Web stranica velikih baza podataka dokumenata, baza podataka za hiper tekst, slike, zvuk i video. Primeri za ovaj tip su policijske baze podataka, specifikacija proizvoda, katalozi. Efikasna pretraga je glavni zadatak ovih sistema.

Funkcionalni DSS (Function-Specific DSS)Funkcionalno specificni DSS (Function-Specific DSS) predstavljaju sisteme koji su specijalno dizajnirani da

podrže određene poslovne funkcije ili tipove poslovanja. Naprimer, to mogu biri sistemi za podršku neke funkcionalne oblasti u poslovnom sistemu, kao što su marketing ili finansije. Ovi sistemi se obično dizajniraju za jedan specifični zadatak, kao što je, naprimer, raspored letenja u avio kompaniji. S druge strane, oni se po svojoj prirodi mogu svrstati u neku od glavnih kategorija DSS sistema, kao što su DSS zasnovani na podacima, modelima ili sugestivni DSS.

Web orjentisani DSS (Web Based DSS)Web orjentisani DSS (Web-Based DSS) predstavljaju sisteme koji su implementirani upotrebom web

tehnologija. Oni omogućavaju menadžerima i poslovnim analitičarima upotrebu DSS alata koristeći web browsere na “tankom” klijentu. Server koji opslužuje DSS je povezan sa korisničkim kompjuterima mrežnim TCP/IP protokolom. Ovakvi DSS sistemi omogućavaju velikoj grupi menadžera da korišćenje web browsere u mrežnom klijent-server okruženju, donose pojedinačne ili grupne odluke, kao i da pristupaju data warehouse-u kao delu DSS arhitekture. Može se reći da web tehnologije predstavljaju primarne alate za razvoj interorganizacionih DSS.

DSS kao integrator informatičkih i upravljačkih procesa.Jedan od pravaca razvoja DSS jeste i približavanje i integracija dva, doskora odvojena trenda - obrade

podataka (data processing), koja je proizvela kritičnu masu znanja o upravljanju podacima, i upravljačke nauke (management science), koja je proizvela kritičnu masu znanja o modeliranju. Spajanjem ta dva trenda nastaju dva osnovna resursa sa kojima donosilac odluke ostvaruje dijalog u procesu odlučivanja.

Ovi elementi: podaci, modeliranje i interakcija (dijalog), čine zapravo paradigmu dijalog-podaci-model, koja je osnova DSS.

Razvoj obrade podataka, poslednjih decenija, tekao je od bazičnih obrada do upitnih jezika.Manjim ili većim koracima, razvijalo se i modeliranje.Ono što je već sada vidljivo i izvesno, to je konvergencija ovih evolucija. Ranije brojne diskusije o

“podacima orijentisanim DSS” nasuprot “modelima orijentisanim DSS” postaće bespredmetne - DSS će predstavljati potreban balans između ovih trendova.

51 Krsmanović S.: Informacioni sistemi u mrežnom okruženju, Beograd, 2003. god., str. 30849


Na razvojnom putu oba trenda nalazi se veštačka inteligencija – korišćena kao sredstvo za organizaciju i upravljanje bazama podataka, ili kao sredstvo za generisanje modela, ali i kao sredstvo za razvoj dijaloga - uključivanjem tehnika prirodnog jezika i prepoznavanja glasa.

Imajući ovo u vidu, u daljem tekstu biće opisani informacioni sistemi orjentisani ka izvršiocu (Executive Information Systems - EIS) i ekspertni sistemi.

3. Informacioni sistemi namenjeni izvršiocima(Executive Information Systems - EIS,

Executive Support Systems - ESS).

U konvencionalnom načinu poslovanja ukoliko izvršni menadžer želi dobiti informacije za donošenje odluka na svom nivou, on te informacije mora zatražiti od analitičara ili osoblja strateškog menadžmenta. Tada se javlja problem pravilne formulacije zahteva i međusobnog razumevanja, kao i neblagovremenosti dobijenih informacija. Očigledno se javlja potreba za jednim sistemom koji bi predstavljao front-end nivo za DSS i koji bi ubrzavao odgovor na situacije izvršnog odlučivanja koje zahtevaju brzinu i efikasnost. Ovakvi sistemi su poznati pod imenom Izvršni DSS (Executive Information Systems - EIS, tj. Executive Support Systems - ESS).

“EIS su kategorija informacionih sistema namenjenih za podršku odlučivanju izvršnim menadžerima, odnosno, vrhovnom menadžmentu organizacije, mahom da bi zadovoljavali strategijske informacione potrebe. Uzimaju podatke iz mnogih izvora, agregiraju ih, upoređuju, analiziraju raznovrsnim analitičkim postupcima i vrše njihovu vizualizaciju prema zahtevima menadžera. Obezbeđuju, selektivno, brzo i lako razumljive informacije o ključnim faktorima koji su kritični za postizanje strategijskih ciljeva organizacije. Mnogi ih smatraju podskupom DSS.”52

Informacioni sistemi namenjeni izvršiocima (Executive Information Systems - EIS) su računarski sistemi čiji je osnovni zadatak da obezbede tekuće i odgovarajuće informacije menadžerima koji donose izvršne odluke u mrežnom okruženju. Pri tome se posebno obraća pažnja na grafički prikaz i jednostavnost korišćenja interfejsa pomoću kojih se prezentuju podaci smešteni u odgovarajućim bazama podataka. Jednostavno rečeno, EIS su alati pomoću kojih se dobijaju zbirni izveštaji namenjeni izvršiocima.

S druge strane, Executive Support Systems (ESS) je sveobuhvatan sistem za podršku odlučivanju koji prevazilazi granice EIS-a, uključujući komunikacije, office automation, podršku analizi podataka i inteligentne komponente.

Dakle, EIS je kompjuterski sistem koji zadovoljava informacione potrebe krajnjih izvršilaca. On obezbeđuje rapidan pristup pravovremenim informacijama i direktan pristup upravljačkim izveštajima. EIS je user-frendly, grafički podržan, obezbeđuje izveštavanje o izuzecima i ima mogućnost drill-down-a. Obezbeđuje povezivanje na Internet online servisima ili putem e-mail-a. Drill-down omogućava korisniku da projektuje podatke do detalja i na taj način pomaže u identifikaciji problema ili nekog događaja.

Sistemi ESS su okrenuti ka spoljnim događajima, iako crpe sumarne informacije iz MIS i transakcionih sistema. Imaju ograničene analitičke sposobnosti, ali koriste veoma napredan grafički softver tako da mogu na zahtev viših rukovodilaca veoma brzo da prikažu podatke. Po pravilu zahtevaju minimalno računarsko predznanje i minimum vremena za obuku, jer je velika pažnja posvećenja njihovoj velikoj komunikacionoj prilagođenosti korisniku, sa naglaskom na graficima, bojama i privlačnim maskama uz minimum komandi. Većina sistema ESS je tako dizajnirana da se u radu prvenstveno koristi “miš” a mnogi sistemi ove vrste rade i sa ekranima osetljivim na dodir.

Dobro dizajniran sistem za podršku izvršnim rukovodiocima predstavlja moćan alat za strateško odlučivanje, istraživanje konkurencije, za finansijske analize, analize trendova, za interno izveštavanje i druge zadatke viših rukovodilaca.

“Osnovne karakteristike EIS se mogu svrstati u sledećih nekoliko kategorija:1. Drill Down. 2. Critical Sucess Factors (CSF). 3. Statusni pristup podacima. 4. Analiza. 5. Izveštavanje o izuzecima 6. Upravljanje informacijama

52 Balaban N., Ristić Ž., Đurković J., Trninić J.: Informacioni sistemi u menadžmentu, Beograd, 2005., str. 50.50


7. Komunikacije. ”53

Sada ćemo nešto više reći o svakoj od navedenih kategorija:

Drill Down. Jedna od najvažnijih osobina EIS jeste obezbeđivanje pregleda detalja za bilo koju sumarnu informaciju. Naprimer, razmatrajući dnevni ili nedeljni izveštaj, izvršilac može primetiti opadanje prodaje. Da bi našao razlog, izvršilac mora videti iznos prodaje po regionu. Kada identifikuje problematični region, on dalje istražuje prodaju po proizvodu ili prodavcu. Dakle, u različitim situacijama drill down proces se odvija na različitim nivoima detaljnosti. Drill down putanje je najbolje realizovati u stilu hypertext-a, što ubrzava pristup podacima i eliminiše dodatnu upotrebu miša, koja je karakteristična za stil padajućeg menija.

Critical Sucess Factors (CSF). Faktori koji moraju biti uzeti u obzir pri postizanju ciljeva koje je organizacija definisala jesu tzv. kritični faktori uspeha. Ovi faktori mogu biti strateški ili operativni, a izvode se iz tri izvora: organizacionih faktora, opštih industrijskih faktora i iz faktora opšteg okruženja. Faktori uspeha mogu biti korporacijski ili nižeg nivoa, kao što su nivo pojedinačne kompanije, odeljenja ili funkcionalne jedinice. Jednom identifikovani kritični faktori stalno se prate specijalnim vrstama izveštaja. Ovi izveštaji mogu biti bazirani na prezentiranju opštih performansi, ključnih problema i mogućih razloga tih problema putem tabela, grafikona ili formi. S druge strane, izveštaji mogu biti zasnovani i na procenama i preferencama korisnika ili na relevantnim pokazateljima finansijskog stanja kompanije u terminima apsolutnih brojeva ili komparativnih performansnih količnika.

Statusni pristup podacima. Podaci i izveštaji o ključnim indikatorima kod EIS-a moraju biti najnoviji, tj. trenutno aktuelni i relevantni. Ovo podrazumeva dnevno ili čak satno memorisanje transakcija i izveštavanje. Najčešće je zapravo nužno real-time izveštavanje.

Analiza. Analitičke mogućnosti kod EIS sistema mogu biti realizovane pomoću ugrađenih funkcija za višedimenzionalne analize podataka i njihovo prikazivanje u vidu tabela ili grafikona. Drugi način jeste integracija sa DSS proizvodima za višedimenzionalne analize, pri čemu EIS eksportuju višedimenzionalne kocke OLAP alatima za buduće analize. Treća mogućnost jeste automatsko istraživanje i analiza podataka putem inteligentnih agenata. Ovakve analize su zasnovane na jednostavnim komparacijama, izračunavanjima relevantnih koeficijenata, otkrivanju trendova i drugo.

Izveštavanje o izuzecima. EIS moraju posedovati mogućnost skretanja pažnje izvršiocima na pojavu odstupanja od standarda, bilo u pozitivnom ili negativnom smislu. Ovaj koncept je poznat kao upravljanje vođeno izuzecima. Naprimer, ukoliko varijansa prelazi definisani prag, ona se odmah naglašava, tj. izvršilac se upozorava, štedeći na taj način naknadno vreme i napor iscrpne pretrage. Upotreba boja za naglašavanje kod EIS-a omogućava fokusiranje potencijalnih problema od strane izvršioca, zahtevajući pri tome njegovu osrednju pažnju.

Upravljanje informacijama. Jednostavno i brzo pretraživanje velike količine podataka predstavlja veoma važnu karakteristiku EIS-a. Ovu karakteristiku je najbolje realizovati koristeći hipermedijalne alate.

Komunikacije. EIS moraju podržavati komunikacije u vidu e-mail-a, transfera izveštaja, pozivanja na sastanke, upotrebe Interneta i drugo.

“EIS je u mogućnosti da pruži rukovodiocima mogućnost preispitivanja menadžerskog rada bez njihovoga znanja, tako da je moguć otpor prema EIS na nižim nivoima . Iz toga razloga bi trebalo pažljivo rukovati sa njime da bi se neutralisale takve pojave.”54

3.1. Upoređivanje i integracija EIS, MIS i DSS

Već smo istakli da se EIS ne može poistovetiti sa MIS. Naime, MIS obezbeđuje detaljne i sumarizovane informacije iz operativne baze podataka, pri čemu su njegove mogućnosti ograničene nefleksibilnošću procesiranja transakcija, kao što su ograničenost na interne podatke pojedinih funkcijskih poslovnih oblasti, interval memorisanja transakcija i drugo. Za razliku od MIS, EIS koristi interne i eksterne informacije, kao izlaz ima periodične i ad hoc izveštaje u konzistentnom formatu (u vidu prezentacija i grafikona), a ključne operacije su praćenje CSF.

53 www.ikresoft.com 54 Laudon K., Laudon J., Management information systems – managing the digital firm, 9th edition, Prentice Hall, 2005., str 483

51

http://www.ikresoft.com/


“EIS je namenjen za podršku izvršiocima u otkrivanju problema i događaja, dok DSS podržava analizu sa ciljem da se pruži odgovor na pitanje šta sa otkrivenim problemom.”55

Međutim, ovo ne znači da se one koriste kao nezavisni aplikativni sistemi. Naprotiv, najčešće se ove dve tehnologije integrišu, obrazujući na taj način kompletan ESS. Ova integracija može biti realizovana na različite načine. Na primer, EIS po otkrivanju problema ili kritičnog događaja pokreće export relevantnih podataka u data warehouse, koji je specijalno dizajniran za potrebe analize identifikovanog problema. Izvršilac zatim koristi DSS u cilju analize podataka i izrade razumljivih izveštaja. Sofisticiraniji sistemi imaju i povratnu vezu od DSS prema EIS, koja vraća interpretacije i objašnjenja problema.

Danas se EIS koriste za otkrivanje problema, identifikaciju povoljnosti, predviđanje trendova i donošenje odluka zasnovanih na činjenicama. Iako prvenstveno prikazuju sumarne podatke i izveštaje, EIS nude izvršiocima i mogućnost uvida u detaljne podatke.

Osnovni cilj EIS je poboljšanje kvaliteta i kvantiteta informacija potrebnih na izvršnom nivou. Ovo podrazumeva:

povećanje pravovremenosti informacija, efikasan pristup operativnim podacima, brži pristup eksternim bazama podataka, dobijanje sadržajnijih i relevantnijih informacija.

Pogrešno bi bilo, na osnovu ovako definisanog osnovnog cilja EIS-a, zaključiti da su ovi sistemi zapravo upravljački informacioni sistemi koji pružaju u svakom trenutku pravovremen i tačan izveštaj iz tekućih, aktuelnih podataka.

Ovi sistemi, naime, pokrivaju mnogo širi spektar zahteva i najčešća upotreba EIS-a je u domenu: podrške donošenju odluka u smislu obezbeđivanja aktuelnih i tačnih podataka u smislenom formatu; planiranja u smislu definisanja plana rada, organizovanja sastanaka i drugog; upotrebe e-mail-a i elektronskih briefing-a. Dakle, pored osnovnog cilja, EIS poboljšavaju performanse izvršnih poslova obezbeđujući komunikacije, povećavajući efektivnost i efikasnost izvršioca, smanjujući broj sastanaka i potrošeno vreme, omogućavajući izvršno planiranje, organizovanje i kontrolu i fokusirajući pažnju izvršioca na otkrivene probleme.

4. Ekspertni sistemi(Expert Systems – ES)

“Ekspertni sistemi (Ekspert Systems) su najnovija rešenja u razvoju informacione tehnologije koja se još ne nalaze u širokoj komercijalnoj upotrebi. Oni su povezani sa nastankom veštačke inteligencije i razvijaju se kao jedan njen deo. Veštačka inteligencija je termin koji je istorijski dodeljen nizu oblasti istraživanja koja se bave rastućom sposobnosti računara da izvršavaju zadatke kako to čovek radi. Kao rezultat, očekuje se da ovakvi sistemi dostignu nivo performansi koji je uporediv sa nivoom eksperata za datu oblast problema.”56

“Ekspertni sistem je inteligentni računarski program koji se koristi znanjima i procedurama zaključivanja radi rešavanja problema koji su dovoljno teški da njihovo rešavanje zahteva čovekovu ekspertizu.”57

“Ekspertni sistemi (Expert Systems) su najnovija rešenja u razvoju informacione tehnologije koja se još ne nalaze u širokoj komercijalnoj upotrebi. Oni su povezani sa nastankom veštačke inteligencije i razvijaju se kao jedan njen deo.”58

“Ekspertni sistemi (ES) mogu da budu shvaćeni kao poseban slučaj sistema podrške odlučivanju.”59 Slična je definicija koju zastupa i profesor Krsmanović .: “Ekspertni sistem je računarski sistem koji koristi

formalne načine predstavljanja znanja koje čovek-ekspert poseduje i metode logičkog zaključivanja, da bi putem odgovarajućih računarskih programa obezbedio ekspertni savet ili mišljenje o problemu za koji je korisnik zainteresovan.”60

Drugim rečima, ekspertni sistem je inteligentni računarski program koji koristi znanje i postupke zaključivanja u procesu rešavanja problema, i to takvih problema za čije je rešavanje potreban visok stepen

55 www.akademac.info 56 Stankić R.: Poslovna informatika, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2003. god., str. 7357 Harmon P., King d.: Expert Systems, Artificial Intellugence in Business, New York, 1986. god., str.558 Stankić R., Marinčić D., Računarstvo i informatika, ZUNS, Beograd, 2003., str. 15759 Davis G.B., Olson M.H.: Management and Information Systems, McGraw-Hill, 1985., str. 35760 Krsmanović S.: Informacioni sistemi u mrežnom okruženju, Beograd, 2003. god., str. 315

52



stručnosti i iskustva iz domena kome se ekspertni sistem obraća. Naziv ekspertni upravo potiče odatle što se ovi sistemi ponašaju kao vrhunski stručnjaci (engl. expert) na svom području.

Osnovu ES čini poseban softver koji modelira one elemente čovekovog rešavanja problema za koje se smatra da čine čovekovu inteligenciju: zaključivanje, prosuđivanje, odlučivanje na osnovu nepouzdanih i nepotpunih informacija i tumačenje svog ponašanja. Upravo ova poslednja osobina, koja pored običnog rešavanja problema omogućava interaktivno savetovanje o problemu između sistema i korisnika, jeste značajna novost po kojoj se ekspertni sistemi i najviše razlikuju od svih prethodnih tipova informacionih sistema. U nazivu stoji ekspertni sistem, a ne ekspertni program, jer se sastoji iz više delova: dela za rešavanje problema (baza znanja, mehanizam zaključivanja i globalna baza podataka) i okruženja. Najvažniji elemenat okruženja je korisnički interfejs, koji pomaže korisniku u već pomenutom interaktivnom savetovanju sa delom za rešavanje problema. Korisnički interfejs može sadržavati i dodatna sredstva, kao što su: sredstva za otkrivanje grešaka u razvoju sistema (debbuging aids), grafičke mogućnosti prikaza rezultata, postavljanje pitanja uz pomoć slike i dr.

Wilkinson i Winterflood 61 navode sledeće osnovne osobine eskpertnog sistema:1. ima znanje eksperta o nekom sistemu,2. može da vodi konsultacije kao ekspert u nekom domenu,3. može davati odgovore na pitanja kako i zašto izvodi svoje zaključke,4. uspešno dela u slučajevima nestrukturisanih i polustrukturisanih problema,5. može da zameni čoveka eksperta.

Proces izgradnje ekspertnog sistema naziva se inženjerstvo znanja. On obuhvata skup metoda i postupaka koje se odnose na prikupljanje, računarsko predstavljanje i memorisanje, kao i upotrebu ljudskog znanja u rešavanju složenih problemskih situacija. Taj proces uključuje posebnu vrstu interakcije između graditelja ekspertnog sistema, koga zovemo inženjer znanja, i jedne ili više osoba koje su eksperti u određenoj problemskoj oblasti za koju se ekspertni sistem izgrađuje.

Inženjer znanja od eksperata vrši “ekstrakciju” njihovih procedura, strategija i postupaka za rešavanje problema i ugrađuje to znanje u ekspertni sistem. Rezultat procesa je skup programa koji rešavaju probleme u datoj oblasti na način kako to radi čovek-ekspert.

Kao što je prikazano na slici 9, u proces izgradnje ekspertnog sistema uključeni su: ekspert, inženjer znanja i korisnik. U celom poslu važno mesto zauzima i alat za izgradnju ekspertnog sistema, a ne sme se zaboraviti ni sam ekspertni sistem.

Slika 9. – Učesnici u izgradnji ekspertnog sistema62

Svi ovi elementi utiču na dalji razvoj MIS jer možemo prepoznati dva oblika menadžera: menadžer ekspert, koji učestvuje u izgradnji ekspertnog sistema, i menadžer korisnik, koji koristi postavljeni ekspertni sistem.

Ekspert je osoba koja je stekla reputaciju u svojoj oblasti zbog sposobnosti kvalitetnog rešavanja problema. On koristi svoju veštinu stečenu kroz višegodišnje iskustvo da skrati proces pronalaženja rešenja. Znanje eksperta je nadgradnja znanja koje se može dobiti čitanjem knjiga. On ne može uvek da objasni razloge svoje odluke, ne zato što ne želi da ih objašnjava, već zato što se opredeljuje intuicijom. On verovatno zna mnogo više nego što je svestan. Ekspertni sistem treba da obuhvati i objedini te sposobnosti, veštine i iskustvo jednog ili više eksperata. Znanje se, naravno, može prikupljati i iz knjiga i stručnih časopisa.

61 Willson W.G., Walker A., McKord M., Sowa J.F.: Knowledgwe Systems and Prolog – A Logical Approach to Expert Systems and Natural anguage Processing, Addison-Wesley Publishing Company, Massachusets, 1987., str. 23762 www.fiskal.co.yu

53

http://www.fiskal.co.yu/


Inženjer znanja je osoba koja poznaje oblast računarskih nauka i veštačke inteligencije i zna kako se izgrađuju ekspertni sistemi. On kroz pitanja i razgovor sa ekspertom od njega prikuplja znanje, organizuje ga, odlučuje kako će ono biti prikazano u sistemu i piše programe, sam ili uz pomoć ekipe programera.

Korisnik je osoba koja koristi ekspertni sistem, kad se on jednom završi. Osoblje uključuje sve one koji unose podatke u sistem (operateri, sekretarice i sl.).

Alat za izgradnju ekspertnih sistema je programski jezik koji koristi inženjer znanja i/ili programer da bi taj sistem izgradio. Pod alatom se podrazumevaju i svi uslužni programi koji su na raspolaganju (editori, debageri, sredstva za izdvajanje znanja, grafika i dr.). Razvijeni su specijalizovani alati za izgradnju ekspertnih sistema, koji se nazivaju “školjke” (shells). Ovi alati se razlikuju od konvencionalnih programskih jezika po tome što obezbeđuju odgovarajuće načine za predstavljanje složenih koncepata i elemenata znanja.

Ekspertni sistemi treba da realizuju tri glavna zadataka inženjerstva znanja:- prezentacija i memorisanje velike količine znanja problemske oblasti u računar,- aktiviranje korišćenja znanja problemske oblasti za rešavanje problema,- odgovor na korisnikovo pitanje.

Baza znanja (knowledge base) je baza činjenica i načina rezonovanja u području za koje je namenjen ekspertni sistem, pridruženih problemu. Baza znanja uključuje činjenice, relacije između činjenica i moguće metode za rešavanje problema u oblasti date aplikacije. Mehanizam zaključivanja (inference engine) je softver sposoban da sredi informacije iz baze znanja i da na osnovu toga izvuče zaključke. On radi tako što činjenice iz baze znanja kombinuje sa informacijama dobijenim od korisnika u cilju izvođenja specifičnih zaključaka. Pri radu se koriste kontrolne strategije, koje odlučuju u kom trenutku treba primeniti neko od pravila iz baze znanja na nove činjenice dobijene tokom konsultovanja sa korisnikom. Na ovaj način se simulira ljudsko razmišljanje. Komunikacioni interfejs je deo koji omogućava dijalog između donosioca odluke (korisnika) i sistema. Sa jedne strane služi da korisnik u toku rada sistema dostavi informacije koje sistem iz baze znanja nije uspeo da dobije, a sa druge strane omogućava korisniku da za svaku odluku ekspertnog sistema traži dodatno objašnjenje o tome koji su ga zaključci vodili da donese takvu odluku. Globalna baza podataka je radna memorija za beleženje trenutnih statusa sistema, ulaznih podataka za određeni problem i relevantnih elemenata iz dotadašnjeg rada. Ona čuva činjenice i zaključke dobijene tokom tekuće ekspertize. Razlikuje se od baze znanja po tome što sadrži informacije koje se odnose isključivo na tekući problem odlučivanja.

Srce svakog ekspertnog sistema je znanje akumulirano u procesu izgradnje tog sistema. “Znanje” ekspertnog sistema čine činjenice i rezonovanje (iskustvo i osećaj za izbor rešenja). Činjenice čine glavni deo podataka o prirodi sistema, njegovim aktivnostima i ciljevima koje sistem ostvaruje kroz te aktivnosti. Određene pojave i manifestacije regularnog i neregularnog stanja u sistemu imaju svoje uzroke i posledice i takođe se opisuju skupovima podataka. Svi ovi podaci uglavnom mogu biti raspoloživi, dokumentovani i verifikovani u domenu ekspertnog sistema.

Rezonovanje čine lična pravila rasuđivanja i veština u izboru i donošenju odluka kojima se utiče na promenu stanja sistema. Ona je uglavnom slabo dokumentovana i svojina je vrhunskih specijalista za oblast koju pokriva dati ekspertni sistem. Nivo performansi ekspertnog sistema je pre svega funkcija veličine i kvaliteta baze znanja tog sistema u kojoj su objedinjene činjenice i rezonovanje, a ne određenog formalizma zaključivanja i postupka koji se koriste u pretraživanju činjenica.

U principu razlikujemo dva tipa znanja: eksplicitno znanje - znanje dato u pisanoj ili drugoj prenosnoj formi i nalazimo ga u knjigama, časopisima i sl. Ovo znanje je obično prihvaćeno kao univerzalno tačno, a implicitno znanje – znanje do kog se došlo rezonovanjem, ono znanje koje čovek ekspert gradi na osnovu iskustva i koje, kombinovano sa prvim tipom znanja, čini čoveka ekspertom. Znanje je dostupno i može se prenositi putem knjiga i lekcija.

Važno svojstvo ekspertnog sistema je ekspertiza visokog nivoa, koju obezbeđuje kao pomoć u rešavanju problema. Ta ekspertiza predstavlja najbolja razmišljanja vrhunskih eksperata u datoj oblasti, sakupljena i ugrađena u program tako da u postupku rešavanja problema mogu dovesti do preciznih i efikasnih rešenja.

Mogućnost predviđanja je svojstvo koje proističe iz mogućnosti da se ekspertni sistem koristi kao model za rešavanje problema u datoj oblasti koji će, kao takav, davati odgovore na zadate probleme i pokazivati kako će se ti odgovori menjati zavisno od novih situacija.

Celokupno znanje ugrađeno u ekspertni sistem prikupljeno je kroz interakciju sa ključnim osobljem u nekoj službi, odeljenju ili oblasti, tako da ono odslikava i tekuću politiku i način rada te grupe. Na taj način, ova kolekcija znanja postaje trajni zapis usklađenih najboljih metoda i postupaka koje ti ljudi koriste pri rešavanju problema. I kad ti ljudi odu, ovo znanje će ostati sačuvano. Ovo je veoma važno u poslovnim sistemima, a kritično u vojsci i državnim ustanovama zbog čestih premeštaja i izmene kadrova. Prikupljeno znanje je na taj način postalo institucionalna memorija, koja ublažava nedostatke proistekle iz čestih promena ljudi.

54


Još jedno važno svojstvo svakog ekspertnog sistema jeste i mogućnost obučavanja. Ekspertni sistem može biti oblikovan tako da omogući obuku za novodošle kadrove. Oni već imaju određena znanja i sposobnosti i potrebno je na njih preneti znanje i iskustvo prikupljeno i sačuvano u bazi znanja u vidu institucionalne memorije. Neophodno je da program poseduje mogućnost tečnog, prijateljskog dijaloga sa čovekom, kao i ugrađene metode učenja. Ekspertni sistem može biti podešen kako za obuku stručnih ljudi, tako i za uvođenje u posao pridošlih početnika.

Danas u svetu postoji veliki broj ekspertnih sistema, razvijenih u raznim područjima ljudskog delovanja. Najviše ih je u medicini, zatim u hemiji i vojnim naukama. Osim toga, razvijeni su i u elektronici, matematici, zatim u geologiji, poljoprivredi, pravu, meteorologiji, fizici, svemirskoj tehnologiji, računarstvu, za upravljanje proizvodnim i drugim procesima itd.

Prema tipovima problema koje rešavaju, primena ekspertnih sistema može se svrstati u nekoliko oblasti. Oblasti se preklapaju pa ih ponekad nije moguće sasvim razdvojiti. Isto tako, postojeći ekspertni sistemi često rešavaju više tipova problema, pa ih je teško jasno razdvojiti.

Ipak, može se reći da, prema tipovima problema koje rešavaju, postoje sledeće vršte ekspertnih sistema: sistemi za interpretaciju, dijagnostički sistemi, sistemi predviđanja, sistemi projektovanja, sistemi planiranja, sistemi nadzora, sistemi otklanjanja grešaka, sistemi za učenje i sistemi upravljanja.

Budući razvoj ekspertnih sistema svakako će vitalno zavisiti od brzine njihove integracije sa tradicionalnim oblastima obrade podataka, kao što su baze podataka, jezici IV generacije i slično. Tendencija je da se ekspertni sistemi shvate kao standardni deo alata koji se koriste u razvoju složenih softverskih proizvoda, odnosno da većina budućih softverskih proizvoda bude na neki način inteligentna.

“Ekspertni sistemi su prirodna faza u evoluciji računara. Sledeća faza predstavlja dalju evoluciju ekspertnih sistema u formu koja se naziva “kreativna inteligencija” (Creative intelligence), gde nove ideje treba da stvara sam računar.

Trenutno na tržištu nema ni jednog ekspertnog sistema koji je u stanju da formuliše svoja pravila, uči na osnovu grešaka ili dodaje pravila u svoju bazu znanja.”63

ELEKTRONSKO POSLOVANJE

Elektronsko poslovanje, e-business, je skup poslovnih aktivnosti koje se odvijaju posredstvom informaciono-komunikacionih tehnologija, a posebno Interneta, i koje podrazumevaju:

optimizaciju poslovnih procesa (proizvodnja, marketing, veleprodaja, distribucija, prodaja, naplata, isporuka, dopuna zaliha);

unapređenje odnosa sa javnošću (klijentima, zaposlenima, dobavljačima, distributerima) i unapređenje ostalih poslovnih servisa podrške (banke, advokatske agencije, računovodstvene agencije,

zakonodavstvo i vladine agencije).

Osnovni oblici elektronskog poslovanja vezani su za upotrebu Informacionih tehnologija (IT) u poslovanju i to:

- internu upotrebu - primena Intraneta, Extraneta (mreža poslovnih partnera nastala objedinjavanjem korporacijskih intranetova), Business to Employee - B2E (plate, odmori, bolovanja, odsustva, utrošak radnog vremena).

- Business to Business (B2B) - potpuno automatizovani sistem koji je podržan E-Commerce i ekstranetom i omogućuje trgovinu između firmi preko Interneta, sa nizom pratećih aktivnosti.

- Business to Customer (B2C) se odnosi na mnogo širi deo privrede: online bankarstvo, turizam i saobraćaj, online aukcije, zdravstvene informacije, nekretnine.



Za razliku od B2B sistema, koji je složeniji jer firme obično žele da pregovaraju o cenama, rokovima isporuke, strukturi proizvoda, garanciji, tehničkoj i materijalnoj podršci, B2C trgovina zasniva se, najčešće, na izboru proizvoda iz kataloga sa predefinisanim cenama od strane kupca.

B2B sistemi zahtevaju integraciju informacionih sistema firmi koje međusobno posluju, dok B2C sistemi ne zahtevaju takvu integraciju (arhitektura sistema “običnih kupaca” može se najčešće ignorisati).

Electronic Commerce (EC), u prevodu elektronska trgovina, jeste poznati komunikacioni koncept vezan za trgovinu proizvodima, uslugama i informacijama pomoću Informacionih tehnologija.

Osnovne primene EC tehnologije potrošačke orijentacije su u sledećim oblastima: oglašavanje, marketing i trgovina, tržište i istraživanje proizvoda, podrška kupcima, prodajni katalozi, aukcije, trgovina hartijama od vrednosti, tržište zapošljavanja i elektronski shopping prostor (Cyber Marketplace).

Business-to-business orijentisana EC pokriva skup komunikacionih aktivnosti između kompanija i/ili korporacija. Može se reći da je ova vrsta elektronskog poslovanja izazvala fundamentalne transformacije sistema poslovanja. Internet je omogućio sledeće tri prednosti u međukorporacijskoj trgovini:

- distribuciju informacija svim partnerima- i interfejs za EDI sistem- i veliku propusnu moć informacija između kompanija bez namenskih privatnih linija.

Međutim, ova vrsta EC je bila zastupljena i pre popularizacije Interneta, a zasnivala se na Electronic Data Interchange (EDI) sistemu. Često se pojam business-to-business elektronskog poslovanja pogrešno poistovećuje sa EDI.

U aktuelnoj teorijskoj literaturi (Keneth Laudon, Efraim Turban i dr.) i u praksi preduzeća u na zapadu u poslednjih nekoliko godina popularno je koristiti popularne termine koji počinju sa slovom "e" (buzzwords) i koji označavaju različite nove tehnike i tehnologije poslovanja na Internetu.

Indikativno je da se pojmovi sa slovom "e" (electronic - elektronsko), uključujući i termin elektronsko poslovanje, u poslednje vreme isključivo vezuju za primenu Informacionih tehnologija u poslovanju i za Internet terminologiju.

e-Commerce (Electronic Commerce EC - elektronska trgovina) je kupovina ili prodaja dobara ili usluga putem Interneta, naročito putem servisa World Wide Web. U praksi se ovaj termin često koristi umesto novijeg termina e-business, što znači poslovanje putem Interneta. Termin e-Commerce može se definisati i kao proces upravljanja online finansijskim transakcijama od strane pojedinaca ili kompanija. Ovaj proces uključuje kako maloprodajne, tako i veleprodajne transakcije. Termin Online se često koristi kao sinonim za Internet (biti na liniji = biti na Internetu)64. Fokus e-Commerce-a je u sistemima i procedurama pomoću kojih dolazi do razmene različitih finansijskih dokumenata i informacija. Ovi sistemi uključuju transakcije kreditnim karticama, e-cash (elektronska gotovina), e-billing (elektronsko plaćanje), e-cheques (elektronski čekovi), electronic invoices (elektronski računi), narudžbine i finansijske izjave. e-Commerce praktično omogućuje nastavak korišćenja tehnologije elektronskih razmena podataka (EDI).

Electronic Data Interchange (EDI) je razmena poslovnih podataka gde se koristi razumljivi format ovih podataka. Ovaj sistem razmene podataka je prethodio pojavi Interneta i obično se korstio u razmeni podataka između korisnika.

Kao što se može videti iz prethodnih definicija, pojam elektronskog poslovanja je mnogo širi od definicija najčešće korišćenog njegovog sinonima e-Commerce. Mnogo prikladniji termin za elektronsko poslovanje jeste e-Business.

Electronic Business (EB - elektronsko poslovanje) jeste vođenje poslova na Internetu, što ne podrazumeva samo kupovinu i prodaju, nego i brigu o klijentima i poslovnim partnerima, kao i organizacija poslovanja u sopstvenoj firmi online i organizacija prema klijentima.64 www.akademac.info

56



Elektronska trgovina je moderna poslovna metodologija koja organizacijama, trgovcima i kupcima omogućuje smanjenje troškova, uz unapređenje kvaliteta roba i usluga i povećanje brzine njihove isporuke. Broj elektronskih transfera raste više od 15% godišnje, što je skoro tri puta više od ukupnog godišnjeg porasta poslovnih transakcija.

Primena elektronske trgovine je počela još sedamdesetih godina, ali je uglavnom bila ograničena na velike korporacije i veoma mali broj korisnika. Komercijalizacijom Interneta, primena elektronskog poslovanja je rapidno porasla. U poslednjih pet godina su se pojavile mnoge inovativne primene ove tehnologije, kao što su oglašavanja, aukcije i druga iskustva virtuelne realnosti.

Primena Informacionih sistema u poslovanju, kako ćemo videti u radu, je zasigurno opravdana i neophodna, ali i kao takva nailazi na određene otpore. Način poslovanja privrednika, preduzetnika i menadžera, na prostorima SCG pre svega, vrlo se malo zasnivao i zasniva na upotrebi informacionih tehnologija. Informacione tehnologije se u nekim slučajevima smatraju samo troškom a ne investicijom i tretiraju se kao luksuz a ne kao neophodnost.

Neki segmenti informacionih sistema zahtevaju i određene uslove, kako materijalne (digitalne telefonske centrale, brz protok podataka kroz mređu, kompjutere određenog kvaliteta i performansi) tako i nematerijalne (zakonska regulativa, usklađenost propisa i tehnika...), i na taj način iako firma ima nameru da investira u informacione tehnologije kako bi na poboljšala svoju poziciju na tržištu, u startu je onemogućena materijalnim ograničenjima ili zakonskom regulativom.

U današnjem svetu povećane globalizacije tržišta i ekonomske regionalizacije, poslovanjene može biti uspešno bez upotrebe moderne informacione tehnologije. Umrežavanje preduzeća i javne administracije i razvoj Interneta (sl.1) doveli su do velikih promena u načinu i efikasnostirada poslovnih sistema.

Sl.1 Broj korisnika Interneta u svetu

Omogućena je jednostavna i brza komunikacija, gotovo trenutno prenošenje velikih količina podataka na velike udaljenosti, jednostavno objavljivanje i ažuriranje multimedijalnih dokumenata i njihova kontinuirana globalna dostupnost, digitalna isporuka dobara i usluga, direktno plaćanje putem Interneta, stvaranje virtuelnih organizacija itd. Sve to predstavlja elemente novog oblika poslovanja, tzv. elektronskog poslovanja (electronic business).

Elektronsko poslovanje je opšti koncept koji obuhvata sve oblike poslovnih transakcija ili razmene informacija koje se izvode korišćenjem informacione i komunikacione tehnologije i to:

← između preduzeća, 57


← između preduzeća i njihovih kupaca, ili ← između preduzeća i javne administracije.

Elektronsko poslovanje uključuje i elektronsko trgovanje dobrima i uslugama. Elektronskoposlovanje može se posmatrati sa više stanovišta. Sa aspekta komunikacija elektronsko poslovanje je elektronska isporuka informacija, proizvoda i u usluga i elektronsko plaćanje korišćenjem računarskih i drugih komunikacijskih mreža. Sa poslovnog aspekta to je primena tehnologije u svrhu automatizacije poslovnih transakcija i poslovanja. Sa stanovišta usluga to je alat koji omogućuje smanjenje troškova poslovanja uz istovremeno povećanje kvaliteta i brzine pružanja usluga.

Elektronsko poslovanje ima korene u sedamdesetim godinama prošlog veka, nastankomelektronskog prenosa gotovine (EFT, Electronic Fund Transfer) koji se odvija između banakaputem sigurnih privatnih mreža. Osamdesetih godina razvijena su dva nova oblika elektronskog poslovanja:

- elektronska razmena podataka (Electronic Data Interchange - EDI) i - elektronska pošta.

Obe tehnologije su doprinele znatnom smanjenju količine papira u upotrebi ipovećanju automatizacije poslovanja. Elektronska razmena podataka (EDI) omogućila je preduzećima slanje i prijem poslovnih dokumenata u standardnom elektronskom obliku i to putem sigurnih privatnih mreža. Međutim, EDI je skupa tehnologija i nju uglavnom koriste velika preduzeća. Mala i srednja preduzeća su umesto privatnih mreža koristila on-line servise mreža sa dodatom vrednošću (Value Added Networks, VAN), koje poseduju programe koji omogućavaju elektronsku razmenu podataka. Tokom devedesetih godina, pojavom World Wide Web-a u okviru Interneta, prvi put je omogućen jednostavan rad na mreži i jednostavno i jeftino objavljivanje i širenje informacija. Omogućeni su raznovrsni oblici poslovanja, a samo poslovanje je postalo jeftinije, pa su i mala preduzeća dobila mogućnost korišćenja elektronskog poslovanja. Demokratizacija poslovanja približila je globalno tržište malim i srednjim preduzećima. Korišćenje računara i mreža nije više privilegija velikih i bogatih preduzeća, već se u trku naglobalnom tržištu mogu uključiti i najmanja preduzeća. Rizik ne blagovremenog uključivanja u savremenoposlovanje je zaostajanje i gubljenje pozicija na tržištu.

Pojam elektronskog poslovanja prvi je definisao IBM, opisujući ga kao delatnost koja omogućava izgradnju i primenu poslovnog modela u kome su promenekatalizator rasta, a organizaciona struktura se menja zavisno od poslova.

Ilustracija: http://www.ibm.com

Model odlikuju dinamički, kompjuterizovani odnosi sa partnerima, elektronska vremena reagovanja, virtuelne strukture i visok nivo automatizacije, što sve doprinosi optimizovanjuposlovnih procesa i sticanju prednosti nad konkurencijom. Elektronsko poslovanje zasniva se na primeni Interneta, intraneta i aplikacija za grupni rad.

Elektronsko poslovanje (e-business) uključuje:

← kupovinu i prodaju robe i usluga, ← saradnju sa poslovnim partnerima, ← elektronske transakcije unutar organizacije.

Elektronska trgovina (e-commerce) se definiše iz perspektive:

← komunikacija; kao isporuka robe, servisa, informacija ili isplata preko računarske mreže, ← trgovine; omogućavanje kupovine i prodaje robe, servisa, informacija preko Internet-a.

Često se susreće i pojam Internet ekonomije, čija se suština određuje u iskorišćenju novih pogodnosti otvorenih komunikacija. Omogućene su interaktivne veze proizvođača tj. dobavljača i kupaca uz povećanje produktivnosti i smanjenje troškova. Model umreženog globalnog poslovanja omogućio je preduzećima koja ga koriste:

← rast prihoda i proizvodnje, ← rast zaposlenosti, ← uštede u troškovima poslovanja,

58

http://www.ibm.com/


← zadovoljne kupce, ← smanjenje vremena isporuke robe i smanjenje broja reklamacija, ← poboljšanje podrške korisnicima i ← uštede u troškovima distribucije.

Prednosti elektronskog poslovanja proizilaze iz kombinacije ekonomskih i tehnoloških razloga.Među ekonomskim razlozimA su:

← smanjenje troškova poslovanja, ← smanjenje grešaka kod elektronskih transakcija, ← jeftino globalno publikovanje transakcija i ← mogućnost zamene skupih kancelarija.

Upotreba elektronskog poslovanja omogućuje konkurentnije poslovanje i povećava šansu opstanka na tržištu. Elektronsko poslovanje omogućava unutrašnju i spoljnu integraciju preduzeća. Unutrašnja integracija obuhvata elektronsko slanje raznih vrsta poslovnih dokumenata u sve delove preduzeća. Informacije o poslovanju stoje na raspolaganju svima u preduzeću i mogu se efikasno pretraživati. Elektronsko poslovanje omogućava i spoljnuintegraciju tj. integraciju sa poslovnim partnerima, vladinim agencijama i slično, koja ubrzava, pojednostavljuje i pojeftinjuje međusobne transakcije. Elektronsko poslovanje omogućava takođe mikromarketing tj. marketing koji se obraća ciljnim segmentima tržišta. Kupcima se pruža bolja podrška i usluga posle kupovine, uspostavlja se bolja povezanost sa njima i tako se razvija njihova lojalnost. Korišćenjem Interneta omogućava se jeftini globalni marketing sa ogromnom bazom potencijalnih kupaca.

Proizvodna preduzeća mogu svoje proizvode nuditi direktno, a i distribuirati bez posrednika i na taj način zadržati nadzor nad proizvodima sve do njihove prodaje. Analizom podataka oposetiocima svojih kataloga proizvoda na Web-u preduzeća mogu upoznati potrebe svojih kupaca.

Tehnološki razlozi za prihvatanje elektronskog poslovanja vezani su za mogućnost digitalizacije različitih medija kao što su tekst, slike, zvuk i video.

Postoje i određene barijere elektronskom poslovanju, za čije će otklanjanje biti potrebni veliki napori i duži vremenski period. Najveći problem je pitanje bezbednosti rada tj. zaštita podatakaod neovlašćenog pristupa i promena, i zaštita kreditnih kartica prilikom kupovine preko mreže i sl. To je problem koji zahteva veće tehničke i organizacione inovacije, kako bi se u što većoj merisprečile zloupotrebe. Potrebno je rešiti i pitanje zaštite autorskih prava, zaštite privatnosti pojedinaca unutar i izvan poslovnih i ostalih organizacija i zaštita od kompjuterskih virusa.

Ljudski faktor je takođe veoma važan. Potrebno je sve više stručnjaka koji vladaju novom tehnologijom, a neophodno je i uvežbavanje korisnika unutar organizacije za što efikasnijim korišćenjem tih tehnologija.

Kao i kod svih novih tehnologija postoji otpor uvođenju tehnologija, na kojima sezasniva elektronsko poslovanje.

Da bi se elektronsko poslovanje moglo razvijati, potrebno je ispuniti neke tehnološke pretpostavke. Pre svega je potrebno raspolagati informatičkom magistralom tj. infrastrukturomzadovoljavajućeg kapaciteta. Da bi se osigurala kompatibilnost uređaja i metoda koje se koriste u elektronskom poslovanju, potrebno je standardizovati sve aspekte rada mreže, od standardavideo distribucije do protokola za rad u mreži i pružanja mrežnih usluga, kompresije različitih oblika multimedijalnih dokumenata i sl.

Osim tehnoloških pretpostavki potrebno je ostvariti i unaprijediti i zakonske pretpostavke koje će omogućiti nesmetan razvoj elektronskog poslovanja, zaštitu autorskih prava i privatnosti i osigurati univerzalni pristup mreži i adekvatnu politiku određivanja cena za pristup mreži i korišćenje informacija. Među najvažnijim razlozima za optimistička predviđanja brzog razvoja elektronskog poslovanja (sl.2) su:

← izvanredno brz tehnološki razvoj, ← razvoj novih servisa i poslovnih modela i ← razvoj nacionalnih i međunarodnih standarda i vodiča za elektronsko poslovanje.

59


Sl. 2 Razvoj elektronskog poslovanja

2. MODELI ELEKTRONSKE TRGOVINE

a) Aukcijski model

← Organizovani su kao forumi za on-line kupovinu (ilustracija: www.ebay.com), ← korisnici se loguju kao licitant ili prodavac,← prodavac šalje podatke o predmetu prodaje, minimalnu cenu i krajnji rok za završetak aukcije, ← licitant pretražuje sajt, pregleda trenutne licitatorske aktivnosti i licitira ← aukcijski sajtovi po završetku posla dobijaju procenat od obe strane.

b) Portal modeli

Obično nude vesti, sport, vreme kao i mogućnost pretraživanja Web-a. Portali su podijeljeni na dve vrste: ← horizontalni -agregiraju informaciju o širokom opsegu tema (ilustracija:www.yahoo.com), ← vertikalni -nude veliki broj informacija koje pripadaju jednoj oblasti (ilustracija: www.acm.org).

Online kupovina je popularni dodatak većini portala.

c) Dynamic pricing modeli

Internet je promenio način odredjivanja cena -spajanje velikog broja kupaca snižavanje cene proizvoda. ( ilustracija: www.priceline.com)

d) Online trading i landing modeli

Brokerska preduzeća su definisala način realizacije poslova osiguranja i trgovine nekretninama i hartijama od vrednosti preko Web-a. Na sajtovima je moguće realizovati kupovinu, prodaju i upravljanje svim investicijama sa desktopa. (ilustracija: www.afsd.com.au )

60

http://www.afsd.com.au/


Sl. 3 Komponente elektronske trgovine

2.1 B2C (BUSINESS-TO-CONSUMER) MODEL ELEKTRONSKE TRGOVINE

Korisnici Interneta sve više imaju odnos prema Web-u kao novom tržišnom prostoru. Oni pre kupovine istražuju ponudu, privrženi su određenim sajtovima i ovom načinu kupovine, voderačuna o finansijama, sve više koriste servise koji se nude on-line.

Potencijalni on-line kupci mogu da provere cene i dostupnost proizvoda na različitim sajtovima što je mnogo lakše i jeftinije od obilazaka klasičnih prodavnica. Postoje i softveri i sajtovi koji nude mogućnost pretrage velikog broja on-line prodavnica za određenim proizvodom ili uslugom i informisanje kupca o mestu gde se taj proizvod ili usluga mogu kupiti.

Jedna od mogućnosti za on-line kupovinu su i on-line aukcije. Žive aukcije postoje već dugo, ali je njihova praktična primena bila ograničena skupoćom i teškoćom dovođenja potencijalnih kupaca na mesto kupovine u isto vreme. Internet nudi jedno bolje, jeftinije i efikasnije rešenje kroz on-line aukcije. Sajtovi kao što je www.eBuy.com na jednom mestu okupljaju kupce i prodavce iz celog sveta.

Varijacije i novine koje donose ovakvi aukcioni portali su velike i popularnost on-line aukcija je sve veća. Na primer www.PriceLine.com daje kupcima mogućnost da predlože prodavcima cenu a oni odlučuju da li da je prihvate ili ne. Ili na primer, na sajtuwww.Marcata.com cene se određuju prema broju ljudi koji žele da kupe proizvod – što je veći broj kupaca to su cene manje.

Kod klasične prodaje cene se formiraju po modelu ″single model pricing″ jer prodavci ovih proizvoda i usluga nemaju dovoljno informacija da bi mogli da formiraju cene od kupca do kupca već je cena ista za sve kupce. Tamo gde postoje dodatne informacije o kupcima kao kod on-line kupovine moguće je fino podešavanje cena koje donose dobit i kupcima i prodavcima. U poslednje vreme mnoge avio kompanije su razvile takozvanu e-mail

61


strategiju da privuku ibiznis korisnike koji se odlučuju za put par sati pre leta. Tako poslovni putnici mogu da budu sigurni da će se rezervisati mesto jednom kratkom e-mail porukom, a avio kompanije će imati manje praznih sedišta na letu.

Ilustracije:http://www.ebay.com http://www.pricelane.comhttp://www.marcata.com http://www.jat.com http://www.montenegro-airlines.cg.yu http://www.adria-airways.com

Bez obzira gde se ljudi nalaze (sl.4), Internet im pruža mogućnost da uz par klikova mišem ili kucanjem po tastaturi dođu do svih relevantnih informacija o proizvodima i uslugama, njihovom kvalitetu i mogućnostima nabavke. Koliko se daleko ide može se videti iz primera kupovine automobila. Naravno da za on-line kupovinu automobila postoje i dalje prepreke jer svako ko kupuje želi i da ih proba što je naravno nemoguće preko Interneta, ali i pri ovoj kupoviniInternet ima rastuću ulogu.

Preko Interneta kupci bivaju detaljno obaviješteni o automobilu koji žele da kupe tako da auto dilerima mogu da pristupe na lakši i manje stresan način. Iako je procenat onih koji kupuju automobile on-line u prvom kvartalu 1999. godine iznosio 2,7% od ukupne kupovine automobila, procenat ljudi koji kupuju nova vozila i koriste Internet kao pomoć pri kupovini je porastao od 25% u 1998. na 40% u 1999. godini i projekcije ukazuju da bi taj procenat trebao uskoro da iznosi 65%. Nakon kupovine vozila kupci imaju mogućnost da putem Web-a dobiju informacije o servisima, garancijama ili da nađu rešenja za svoje probleme.

Ilutracije: http://www.mercedes-benz.com http://www.renault.comhttp://www.bmw.com

Pretraga za poslom i fluktuacije radne snage na svjetskom nivou su takođe podstaknute ulaskom Interneta u svakodnevni život. Kompanije širom svijeta na svojim Web prezentacijama ostavljaju oglase o otvaranju novih radnih mesta i nude mogućnost on-line prijavljivanja.

Osnovne koristi koje se dobijaju od jednog B2C sajta su:

← narudžbe stižu 24 sata dnevno čak i kada svi u kompaniji spavaju, ← proširuje se tržište, ← lakše se navode kupci da kupuju, vlada pravilo impulsivne kupovine, ← manje košta prezentiranje proizvoda i usluga putem on-line kataloga nego na neki drugi način.

Postavlja se pitanje koji su trendovi u daljem razvoju B2C-a?

Po pitanju osnove koja je zacrtana i duboko utemeljena još prije nekoliko godina ništa se značajnije neće promeniti. I dalje će svi pokušavati da kroz svoje sajtove prodaju svoju robu. Ono što se mijenja je da će pristup sajtovima u narednim godinama biti omogućen sve više sa raznovrsnijih uređaja žičanih ili bežičnih (koji će uskoro činiti 45% od e-commerce tržišta -mobilni telefoni,…). Ide se na globalizaciju cele mreže tako da sadržaji sa nje budu dostupni sa svakoga mesta i sa što više različitih uređaja. Problem koji se sada rešava je propusnost mreže i to je danas glavno ograničenje.

Glavna grana koja treba da podrži celu stvar su telekomunikacije.

62


Sl.4 B2C model

2.2 B2B (BUSINESS-TO-BUSINESS) MODEL ELEKTRONSKE TRGOVINE

Osnovna definicija B2B modela je da on predstavlja automatizovanu razmenu informacija (u najširem mogućem smislu koji informacija kao definisan podatak ima) između različitih organizacija (u okviru jedne kompanije, korporacije ili različitih kompanija i korporacija).

To je application – on – to -application integracija. Ta integracija se vrši sve češće preko Interneta. Kompanije su naterane da otvore svoje aplikacije prema kupcima i partnerima. B2B e-commerce pruža poslovnim ljudima velike mogućnosti za uštede novca, povećanje prihoda, pospešivanje produktivnosti, reorganizaciju neefikasnih poslovnih tokova i povećanje kontrolemenadžera nad svim procesima vezanim za efikasan i vremenski adekvatan kontakt sa klijentima. Do 2004. godine B2B (sl.5) sektor će činiti 88% od ukupnog obima svih e -commerce transakcija.

Godinama su kompanije koristile velike i glomazne EDI sisteme da bi automatizovale rutinske poslove koji idu uz jednu zaključenu poslovnu transakciju. Vremenom ovi skupi sistemi, koji su bili dosta zatvoreni, dobijaju svoju zamenu ili postaju otvoreni. B2B je omogućio da se značajno smanje troškovi.

E-commerce tehnologija utiče i na tradicionalne medijatore, velikoprodavce, turističke agencije itd. Iako se na početku mislilo da će medijatori nestati i da oni nemaju mesta u ecommercu i na Internetu, pokazalo se da su se oni adaptirali i uspeli su da dobro eksploatišunove mogućnosti kroz obezbeđivanje logistike, finansijskih i informacionih servisa. Na primjerChemConnect je medijator koji održava portal za kompanije iz hemijske industrije i povezujedobavljače i kupce. I dok se dobavljači i kupci dogovaraju, medijatori daju procene troškova, obezbeđuju servis, sređuju dokumentaciju i obezbeđuju skladišta. I;ustracija: http://www.chemconnect.com

2.3 B2B, B2C – osnovne razlike

63


B2B sistem je složeniji: firme obično žele da pregovaraju o cenama, rokovima isporuke, strukturiproizvoda, garanciji, tehničkoj i materijalnoj podršci. B2C trgovina zasniva se, najčešće, na izboru proizvoda iz kataloga sa predefinisanim cenamaod strane kupca.B2B sistemi zahtevaju integraciju informacionih sistema firmi koje medjusobno posluju. B2C sistemi ne zahtevaju takvu integraciju (arhitektura sistema “običnih kupaca” može senajčešće ignorisati).

2.4 B2E (Business to Employees)

E-comerce model kojim organizacija pruža servise, informacije i druge produkte svojimzaposlenima.Zaposleni elektronskim putem naručuju sredstva i materijal koji im je potreban za rad. Zaposlenipreko ovog modela kupuju produkte organizacije sa popustom, povoljnije dobijaju osiguranje,uzimaju časove obuke.

Primeri ovog modela su:

← Online training, ← Online banking .

2.5 C2C (Customer to Customer )

Nov oblik trgovine. Potrosači trguju direktno sa drugim potrosačima. Kompanija koja podržava ove transakcije mora naći neki ne tradicionalni način za naplatu usluge. Cena usluge je običnomali procenat transakcije, članarina, reklamiranje ili neka kombinacija.

3. ELEKTRONSKO POSLOVANJE UNUTAR ORGANIZACIJE (intrabusiness)

Intrabusiness e-commerce uključuje sve organizacione aktivnosti koje obuhvataju razmenudobara, servisa i informacija između i unutar jedinica organizacije.Velike organizacije imaju nezavisne jedinice koje međusobno jedna drugoj “prodaju” i “kupuju”mterijale, proizvode i usluge između zaposlenih u organizaciji. Dodatak intranetu preko kog zaposleni mogu da “prodaju” i “kupuju” jedni od drugih. Naročitopopularno na univerzitetima.

4. B2B2C (Business to Business to Customer )

Noviji model elektronske trgovine. Korišćenje modela B2B koji podržava poslovanje preduzaća po modelu B2C. Doprinosi uspehu B2B i zadovoljava potencijalnu tražnju B2C. Aplikacija koja povezuje jedan online katalog sa drugim može se smatrati kao B2B2C aplikacijom.

64


5. C2B2C (Customer to Business to Customer )

Uključuje potrošače sprovodeći transakciju sa ostalim potrošačima koristeći online preduzećekao posrednika. Primer C2B2C aplikacije - www.autotrader.com. Katalog i prodaja, novih i polovnih automobila, kao i prodaja polovnih automobila izmeđukorsnika sajta.

Sl.7 www.autotrader.com

65

http://www.autotrader.com/


6. MOBILNA TRGOVINA (m-commerce)

Svaka elektronska trgovina u bežičnom okruženju naročito ona koja se obavlja preko Interneta. Koristi bežične komunikacione uređaje.

Sl.8 Mobilna trgovina (m-commerce)

7. MODELI ELEKTRONSKIH TRŽIŠTA

Elektronsko tržište je elektronski sistem koji podržava makar jednu od funkcija klasičnog tržišta:

← identifikaciju partnera sa kojim će se trgovati, ← pretraživanje proizvoda, ← pregovaranje o ceni i uslovima prodaje,• obavljanje trgovačkih transakcija,

← plaćanje, ← isporuku, ← pružanje podrške kupcu u održavanju i rešavanju problema sa proizvodom.

Za elektronsko tržište koriste se najčešće termini tržišno mesto (electronic marketplace)i elektronski tržišni prostor (electronic marketspace). Postoji više poslovnih modela elektronskih tržišta.

Elektronska prodavnica (electronic shop ili e-shop) je Web mesto za oglašavanje proizvoda i sluga preduzeća, a postepeno počinje da se koristi i za oglašavanje i plaćanje. Prihodi elektronske prodavnice, koja radi 24 sata potiču od niže cene poslovanja, povećanja prodaje i jeftinije reklame.

Elektronski nabavni centar (e-procurement) velikog preduzeća ili javne institucije omogućuje ponudu i kupovinu većih količina roba ili usluga. Time se postiže veći izbor dobavljača, niže nabavne cene i viši kvalitet i jeftiniji postupak nabavke.

Elektronski prodajni centar predstavlja kolekciju elektronskih prodavnica, koje omogućuju standardizaciju nekih transakcija (npr. plaćanja). Ti centri mogu biti specijalizovani za određeni segment tržišta, pa tada nude i specifične dodatne servise kao što su odgovori na često postavljena pitanja, diskusione grupe ili korisničke grupe.

Elektronski sajam (e-bazar) omogućuje svojim kupcima da komuniciraju i trguju. Prihodi se ostvaruju od članarine i reklame.

66


Elektronska aukcija (e-auction) se zasniva na elektronskom obliku ponude, koja može koristiti multimedijsku prezentaciju dobara, a često se proširuje i na ugovaranje, plaćanje i isporuku roba. Organizator aukcije ostvaruje prihod prodajom tehnologije za aukciju, naplatompo jedinici transakcije i od reklame.

Elektronsko posredovanje (e-brokerage) predstavlja posredovanje između potrošača i dobavljača. Potrošači postavljaju svoje zahteve, a posrednik traži ponude od dobavljača i bira najpovoljniju ponudu. Prihod se ostvaruje iz članarine i naplaćivanjem po obavljenom poslu.

Ilustracije: http://www.krstarica.com/lat/prodavnica/ http://www.robnakuca.com http://www.balkanmedia.com http://www.mobiklik.co.yu

Mala i srednja preduzeća mogu na elektronskim tržištima daleko brže prosperirati i dostići nivo multinacionalne kompanije daleko jednostavnije nego na klasičnom tržištu. Postojeći trendovi nedvosmisleno pokazuju da vreme elektronske i Internet trgovine tek dolazi.

8. ELEKTRONSKO BANKARSTVO

Razvoj informacione i telekomunikacione tehnologije stvorio je uslove za globalizaciju poslovanja. Glavni cilj je postao da se bez obzira na geografske distance što brže i efikasnije povežu klijenti i tokovi informacija. U uslovima vrlo jake konkurencije gde postepeno nestaju razlike između banaka, investicionih banaka, brokerskih firmi i osiguravajućih kompanija, finansijske organizacije su pod stalnim pritiskom da zadrže korisnike svojih usluga, smanje troškove, upravljaju rizikom i koriste tehnologiju kao izvor konkurentske prednosti.

Banke nude nekoliko mogućnosti daljinskog opsluživanja računa. Ti načini nazivaju se elektronskim kanalima,a da bi oni delovali koriste se različiti telekomunikacioni mediji. U Poljskoj je mogući sledeći izbor:

1 Telefon, 2 Internet, 3 Slanje poruka na mobilni telefon (SMS), 4 WAP, 5 Modem.

Banke su prvobitno imale odbojnost prema inovacijama koje donosi poslovanje na Internetu, alisu tokom vremena uvidele da to nije prolazni fenomen nego sve više dio poslovne stvarnosti sa još većom perspektivom u budućnosti. Danas postoji preko 1000 svetskih banaka koje nude klijentima mogućnost obavljanja bankarskih transakcija direktno iz kuće, posredstvom Interneta.

Elektronsko bankarstvo, kao specifičan deo elektronskog poslovanja, ima mnoge prednosti u odnosu na klasično poslovanje: ← smanjenje troškova transakcija, ← brži obrt sredstava, ← siguran i bezbedan platni promet, ← ušteda vremena, ← mogućnost obavljanja transakcija sa radnog mesta, ← stalni uvid u stanje na računu i promet.

Primarni cilj uvođenja sistema elektronskih plaćanja bio je rešavanje problema sistema plaćanja zasnovanih na papiru, korišćenjem potencijalnih prednosti primene informacione tehnologije. Praksa je kasnije pokazala da ovi procesi znače mnogo više od zamene papirnih dokumenata i njihovog fizičkog prenosa elektronskim putem, odnosno da efikasno i ekonomično korišćenje ove tehnologije zahteva reinženjering poslovnih procesa i međuodnosa učesnika.

Pojava elektronskog novca nametnula je potpuno novu filozofiju u bankarstvu koja se zasniva na elektronskoj razmeni podataka i sredstava (EFT-Electronic Funds Transfer), koja je pojmovno određena kao elektronsko bankarstvo. Sa porastom potreba korisnika bankarskih usluga, raste i očekivani kvalitet usluge.

67


Dobra strana automatizacije bankarskog poslovanja je što je omogućeno korišćenjeusluga 24 časa dnevno.

Očekivani kvalitet usluge uključuje i različite dimenzije usluga. U poslednje vrijeme se javljaju korisnički zahtevi za boljom kontrolom i upravljanjem finansijama. Internet je omogućio masovni protok informacija i natjerao banke da se više pozabave kvalitetom i dostupnošću informacija. Procenjuje se da će u SAD, u narednim godinama, gotovo 30% profita sektora stanovništva biti ostvareno korišćenjem Internet bankarstva. U Francuskoj je, na primjer, država učestvovala u finansiranju razvoja informatičke infrastrukture, pa je i širenje on-line bankarstva išlo veoma brzo, što je rezultiralo u većem broju elektronskih usluga koje nude banke:

1. Informacije o računu ← kupovine kreditnim/debitnim karticama, ← stanje na računu, ← korišćenje kreditnih linija,• obračuni.

2. Tekući i štedni ulozi ← prezentiranje računa i plaćanja, ← kretanje sredstava.

3. Hartije od vrednosti ← preporuke u vezi kupovine/prodaje, ← cene akcija,• osnovne informacije o hartijama od vrednosti,

← cene fondova, ← informacije o kupovini/prodaji za prethodnu godinu, ← informacije o primljenim dividendama i kuponima, ← kupovine i otkupi fondova.

Razvojem elektronskog prenosa sredstava, znatno se menjaju finansijski instrumentii tehnologija poslovanja. Finansijske transakcije mogu da se prenesu na neograničenu udaljenost u minimalnom vremenskom razmaku putem postojećihkomunikacionih mreža u zemlji i inostranstvu, bez tradicionalnog pripremanja nalogai ostale prateće dokumentacije.

EFT transfer omogućava transfer sredstava u momentu plaćanja sa računa dužnika na račun korisnika. Ovim načinom plaćanja eliminiše se plaćanje čekovima i drugim oblicima bezgotovinskog plaćanja. Elektronski sistem plaćanja (Electronic Payment System-EPS), sveje dominantnija alternativa plaćanju čekom. Pojedine zemlje razvile su posebne sisteme usluga interbankarskog transfera sredstava, u okviru mreže unutrašnjeg platnog prometa.

Pored toga razvijen je:

← bezgotovinski transfer na mikro nivou i ← elektronski transfer sredstava na mestu prodaje.

U razvoju je, a u znatnoj meri i primjeni, niz novih bankarskih tehnologija, kao što je:

← elektronska trgovina, ← samouslužno (self-service) bankarstvo, ← kućno i kancelarijsko bankarstvo, ← pozivni centri, ← kartičarstvo.

13 Bankomati ili samouslužni šalteri, koriste se od strane banaka sa ciljem da povećaju kvalitet svojih usluga,

orijentisanih prema klijentima, koje se uglavnom odnose na rutinske bankarske operacije.

68


Bankomati nude vlasnicima platnih kartica sledeće usluge:

← podizanje gotovine (cash dispenser), ← polaganje depozita, ← transfer sredstava sa računa na račun, ← uplate na račune, ← naručivanje i primanje izveštaja.

Platne kartice, kao savremeni instrumenti bezgotovinskog plaćanja, koriste se za identifikaciju izdavaoca i korisnika kartice, na aparatima za izvođenje finansijskih transakcija, u cilju obezbeđenja unosa podataka za te transakcije.

Dve su vrste platnih kartica -debitne i kreditne. Vrlo često se misli na debitnu karticu kada se pomene platna, ili obrnuto. Međutim, razlika je jasna. Dok je platna kartica sredstvo plaćanja (ili jednostavnije-to je mala plastična kartica kojom se mogu plaćati roba i usluge), debitna i kreditna kartica su njene podvrste.

Kartica se definiše kao mali komad kartona ili plastike koji sadrži neko srestvo za indetifikaciju,što omogućava osobi na koju kartica glasi da kupuje robu ili usluge na teret svog računa. Prvu univerzalnu karticu izdao je Diners Club 1950 godine. Kasnije su se pojavili bankarskisistemi kreditnih kartica u kojima banka odobrava račun trgovcu odmah po prijemu računa oprodatoj robi, prikupljauci račune koji će biti zaračunati vlasniku kartice nakon dogovorenogvremenskog perioda.Broj korisnika koji koriste kreditne kartice naglo raste. U Evropi je krajem 90-ih postojalo 200 milona vlasnika kreditnih kartica. Prema podacimaLondonske konsulntantske firme Battell, ovaj broj je do kraja 95 porastao na 350 milona.Kompanije koje posluju kreditnim karticama kao sto su Visa i MasterCard trenutno sunajaktivinije urazvoju bezbednih platnih sistema za plaćanje karticama putem interneta.

Smart kartice Smart kartica je plastična kartica koja po izgledu podseća na običnu karticu s tim da posedujejedan detalj koji je odvaja od njih, a to je integrisano kolo ili čip na kojem se nalazi procesor i memorija. Na čipu se na siguran način mogu čuvati odredjeni podaci. Najveća snaga SmartCard tehnologije jeste u raznovrsnosti mogućih primena. Zahvaljujući inteligenciji kartice, moguće je razviti raznovrsne aplikacije u oblastima kao što su: zaštita pristupa računaru ili mreži, indetifikacija, mobilna telefonija, digitalni potpis, kupovina, zaštita autorskih prava, elekronska kupovina, ...

Elektronsko bankarstvo predstavlja segment digitalne ekonomije u sferi elektronskog platnogprometa i transfera novčanih sredstava, a u međuvremenu se razvilo na sve vidove poslovanja banaka, kako unutar njene organizacije tako i na njene komitente. Institucionalno bankarstvo i finansijska tržišta imaju za poslovno okruženje sve privredne i poslovno aktivne subjekte, koji su najdirektnije upućeni na međusobnu poslovnu saradnju. Preko usluga koje bankarski sektor obavlja za svoje komitente i klijente, i preko finansijskih inovacija koje je neophodno nuditi u tržišnim uslovima, sve više dolazi do izražaja poslovna saradnja, zasnovana na savremenim informacionim i telekomunikacionim tehnologijama, što ima za rezultat transformaciju načina rada i poslovne saradnje ka elektronskom poslovanju i digitalnoj ekonomiji.

Ilustracije: http://www.mastercard.com http://www.visa.com/ http://www.ckb.cg.yu http://www.dinersclub.com

69

http://www.dinersclub.com/


9. ELEKTRONSKI NOVAC

Najveće tehnološko dostignuće u razvoju bankarstva je pojava elektronskog novca,a samim tim i elektronskog bankarstva. Novac je, u savremenoj interpretaciji, ″informacija″. Kroz njega se markira pravo nekog subjekta u odnosu na robu i usluge koje egzistiraju u jednom društvu.

Elektronski novac se definiše kao specifična ″monetarna informacija″ koja se putem elektronskog impulsa u ″realnom vremenu″ prenosi između transaktora koji obavljaju plaćanja. Elektronski novac odnosno elektronsko plaćanje je razmena materijalnih sredstava putem telekomunikacionih infrastruktura, kakve su Intranet sistemi banaka ili pak Internet. Ovakav novac u osnovi je virtuelan i predstavljen je brojčanim sistemom koji postoji u memoriji računara, te kao takav ne poznaje geografske granice i može se praktično u trenutku prebaciti na velike udaljenosti. Premda je češće u upotrebi pojam ″elektronski novac″, terminološki je precizniji naziv ″digitalni novac″, jer se prvi može koristiti i u analognim komunikacijama. Elektronski novac omogućava kupovinu roba i usluga pomoću računara u okviru komercijalnih računarskih mreža (npr. Interneta) ili poslovnih bankarskih mreža (npr. SFIFT-a). Praktično, elektronski novac u svakodnevnim transakcijama zamjenjuje gotovinu i čekove. S druge strane, poslovnim subjektima omogućava da mimo uobičajenih kanala direktno posluju putem računarskih mreža.

Velika prednost elektronskog nad običnim novcem je u tome da je on informacija u računaru koja može da se programira. Ova razlika omogućava da elektronski novac postane pametni novac u obliku tzv. ″pametnih kartica″. Dominantni oblik elektronskog novca je elektronski transfer sredstava na tački prodaje (EFT/POS) pomoću instaliranih terminala u trgovačkoj i uslužnoj mreži. Drugi oblik korišćenja elektronskog novca moguć je preko bankomata, koji omogućavaju podizanje gotovine, polaganje depozita, prenos na druge račune i plaćanje sa različitih računa. Takođe, sve je veće korišćenje personalnih računara u kućama korisnika što je dovelo do pojavehomebanking sistema koji omogućavaju raspolaganje finansijskim sredstvima iz kuće, bez odlaska u banku.

Sam elektronski novac u formi ″ elektronskog novčanika″ bazira se na prethodno izvršenim uplatama monetarnih vrednosti koje su registrovane na mikročipovima elektronskihkartica, a mogu biti upotrebljene za plaćanje roba i usluga. Postojeći tipovi ovog novca još uvek nisu zakonska sredstva plaćanja u onom smislu u kome je to gotov novac iza koga stojecentralna banka i država i koji primaju svi, već samo onaj krug učesnika koji je uključen u određeni aranžman plaćanja usled čega mogu nastajati značajni pravni i monetarni problemi.

U svetskom bankarskom sistemu danas se gotovo sve novčane transakcije obavljaju u digitalnom obliku, putem raznovrsnih interbank mreža. Jedna od najvećih takvih mreža jeCHIPS (Clearing House Interbank Payments System) i ona je još daleke 1994. godine ostvarila gotovo 120 miliona transakcija, u ukupnoj vrednosti od 500 triliona dolara.

Tehnologije digitalne enkripcije i potpisa (vidljivih i nevidljivih) upravo omogućuju postojanje elektronskog novca. Ovi sistemi uključuju, jednostavno rečeno, dve vrste ključeva za šifrovenje: privatni, koji je poznat samo vlasniku sredstava i javni, koji je dostupan svima. Informacije koje privatni ključevi šifriraju, javni mogu da dešifruju i obrnuto. Banke i klijentikoriste svoje ključeve da šifriraju (radi zaštite) i potpisuju (u cilju identifikacije) blokove digitalnih podataka koji predstavljaju novčana sredstva. Banke ″potpisuju″ novčane naloge koristeći se privatnim ključevima, a tako potpisane naloge stranke i deponenti proveravaju koristeći se bančinim javnim ključem. S druge strane, klijenti se privatnim ključem služe tokom polaganja depozita ili podizanja novca, da bi banka putem javnog ključa korisnika proverila verodostojnost takvog naloga.

U osnovi, postoje dve vrste elektronskog novca: identifikovan i anoniman (digitalni novac u užem smislu). ← Identifikovan je onaj elektronski novac koji sadrži informaciju o identitetu osobe koja njime manipuliše i koji, slično kreditnim karticama, banci omogućuje da precizno prati cirkulaciju novčanih sredstava na tržištu. ← Anoniman e-novac ″radi″ slično papirnom novcu: kada se takav novac jednom povuče sa računa, više ne postoji način da mu se uđe u trag, odnosno da se vodi evidencija o njegovoj transakciji, što je u prvom slučaju lako izvodljivo.

Dalje, obe vrste se mogu rasčlaniti na još dve kategorije. Kada se koristi tzv. onlajn e-novac, tokom svake transakcije je neophodno uspostaviti vezu sa bankom (putem modema ili mreže), tako da u procesu prenosa sredstava uvek učestvuju tri elementa: kupac, banka i prodavac. Kada se pak koristi oflajn elektronski novac, transakcija se može obaviti bez direktnog uplivabanke.

70


Oflajn novac Oflajn novac je najkompleksnija forma elektronskog novca, najviše zbog toga što je povezan sa problemom

dvostruke potrošnje. Naime, elektronski novac se, budući da je digitalni zapis, može umnožavati u bezbroj kopija koje se ni po čemu ne razlikuju od originala. Takve kopije bi bilo nemoguće identifikovati, pa bi u jednom hipotetičkom, trivijalnom e-money sistemu, korisnik preko noći mogao da umnoži svoje bogatstvo do neslućenih razmjera. Dovoljno bi bilo da se jedan isti e-novac kopira i potom potroši na dva mesta i već kroz nekoliko sati -novčani saldo bi probio plafon.

Onlajn novac

U onlajn sistemu se taj problem rešava jednostavno: tokom svake transakcije se identitet elektronskog novca provjerava direktno u bankarskom računaru, koji vodi strogu evidenciju otoku novčanih sredstava i uredno beleži sve pakete novca koji je u jednom trenutku negde utrošen. U vrlo kratkom roku prodavac dobija od banke podatak da li novac koji mu je ponuđen ima realnu osnovu, odnosno da li je prethodno već negde iskorišten. Jasna je potpuna analogija sa proverom validnosti kreditnih kartica tokom gotovinskog plaćanja.

10.DIGITALNI POTPIS

Šta je digitalni potpis ?

Digitalni potpis predstavlja prvi stepen u identifikaciji stranaka koje razmenjuju poruke.Jedan način implementacije digitalnog potpisa je korišćenje inverzno postupka javnogključa.

Umesto enkripcije sa javnim ključem i dekripcije sa privatnim ključem, privatni ključ koristi pošiljalac kako bi potpisao poruku dok primalac koristi javni ključ pošiljaoca da dekriptira poruku. Obzirom da samo pošiljalac poznaje privatni ključ, primatlac je siguran da je poruka stvarno došla od pošiljaoca.

NAPOMENA: Digitalni potpisi ne pružaju enkripciju poruka, tako da enkripcijske tehnike morajubiti korišćene zajedno sa digitalnim potpisom ukoliko se želi očuvati tajnost poruka.

RSA algoritam se može koristiti za digitalne potpise i za enkripciju. DSA (Digital Signature Algorithm) koji je standard u S.A.D.-u može se koristiti samo zadigitalne potpise. JAVA ima ugrađenu podršku za digitalne potpise.

Sistemi on line plaćanja

Da biste na vašem sajtu omogućili on-line plaćanje inostranom kreditnom karticom morate imati registrovanii Merchant account. To je specijalni račun u banci putem kog primate sve prihode ostvarene on-line transakcijama. Obično vam procesorska kuća koja obezbeđuje autorizaciju platnih kartica i obradu transakcija u okviru svoje usluge nudi i mogućnost njegovog otvaranja u saradnji sa poslovnim bankama. Ilustracija: http://www.ccnow.com/ Omogućiće vam da na vašem sajtu prihvatite uplate kreditnim karticama bez otvorenogMerchant naloga. Postavlja se pitanje: na koji način? U trenutku kada kupac odluči da plati vaš proizvod karticom,CCNow otkupljuje proizvod od vas i prodaje ga kupcu. Pošto ova firma prodaje proizvod u svojeime,naplaćuje ga preko svojeg Merchant naloga.Nakon ostvarene prodaje CCNow vam isplaćuje zaradu umanjenu za 9% koliko iznosi njihovaprovizija. Svoje usluge nude svim zainteresovanim firmama (nisu ograničene na SAD i Kanadu).

71

http://www.ccnow.com/


11.ON-LINE BANKARSTVO

On-line bankarstvo predstavlja obavljanje bankarskih transakcija direktnom vezom klijenta i banke uz pomoć specijalizovanog softvera. Dakle, potreban je poseban softver instaliran na klijentovom računaru sa kog se jedino i mogu obavljati transakcije i na kome će se nalaziti podaci o izvršenim promjenama. Pri obavljanju bankarskih transakcija u on-line bankarstvu: ← potreban je specijalan softver (Microsoft Money, Manage Your Money...) koji se ugrađuju u računar klijenta, ← klijent je ograničen na obavljanje transakcija sa sopstvenog računara, ← klijent posluje sa dve strane: sa bankom i softverskom kompanijom koja instalira i održava softver, ← klijentovi podaci o bankarskim transakcijama ostaju na hard disku i nisu otporni na eventualne napade iz okruženja (mogućnost pljačke, ubacivanje kompjuterskih virusa...), ← potreban je novac za kupovinu softvera, ← potrebno je vreme za instaliranje softvera, kao i vrijeme za ovladavanje programima. •

Jedna od banaka koja nudi usluge on-line bankarstva fizičkim licima je britanska Nat West banka.

Usluge koje su 24 sata dnevno dostupne su: ← pristup stanju na tekućem računu i kreditnim karticama, ← plaćanje računa, ← planirano i zakazano plaćanje za određeni termin koje će se izvršiti automatski, ← prenos novca sa računa na račun i ← usluge vođenja finansija za šta je potreban dodatni softver.

Nedostaci on-line bankarstva, poput ograničenja za obavljanje transakcija sa samo onog računara na kome je instaliran skup softver, potrebno vreme za obuku za rad, kao i nezaštićenost podataka na hard disku korisnika na napade iz okruženja, okrenuli su veliki broj korisnika ka Internet bankarstvu.

Mikro plaćanjaMikro plaćanja su termini koji se sve češće čuju na Internetu. To su plaćanja malevrednosti, koja su

specijalno dizajnirana za elektronsku trgovinu na Internetu, pre svega za trgovinu nekomercijalnim dobrima.Mikro plaćanja sada čine graničnu oblast elekronskog plaćanja i predmet su interesovanja i rasprava među protagonistima i analitičarima elektronske trgovine. Ova oblast je predmet ubrzanog istraživanja i razvoja mada je, do sada, izgrađen samo mali broj funkcionalnih sistema.

Clickshare – sistem mikro plaćanja

17 Gotovo svako ko se bavi uslugama elektronskog plaćanja putem Interneta izjavljuje svoju namjeru da ponudi

mikro-plaćanje, bilo kao dio svoje postojeće ponude ili kao proizvod. Jedan od najnovijih sistema za mikro plaćanje je Clickshare, koji je razvila fimra Clickshare Service Corp. Clickshare prestavlja rešenje za elektronsku trgovinu putem Interneta koje omogućava korisnicima da nakon registracije obavljaju jednostavnu kupovinu digitalnih sadržaja (mp3muzike, filmova, tekstova i slično) putem Interneta. Troškovi kupovina akumuliraju se na računu kod nekog agenta od poverenja (recimo na primer banke).

Digitalni čekoviČekovi su platni mehanizam koji najbrže osvaja tržište u poredjenju sa svim negotovinskim platnim

mehanizmima. Sistemi digitalnog plaćanja čekovima teže da prošire funkcionalnost postojećih čekovnih računa, te da omoguće da se ovi računi koriste kao platni mehanizam prilikom online kupovine.

Sistemi digitalnog plaćanja čekovima imaju niz prednosti:

← ne zahtevaju da korisnik obelodanjuje informacije o svom računu drugim pojedincima, prilikom učestvovanja na online aukcijama, ← ne zahtijevaju da kupci neprestalno šalju vrlo povjerljive finansijske informacije putem Web-a,

• jefiniji su za prodavce od kreditnih kartica. Ilustracija: http://www.echeck.org 72


12.INTERNET BANKARSTVO

Internet sve značajnije utiče na način savremenog poslovanja i donosi nove izazove pred današnje banke. Postoji veliki broj zahteva koje treba ispuniti u cilju postizanja uspešnog poslovanja na Internetu, kao npr. lakoća korišćenja aplikacija, sigurnost ličnih informacija, integracija sa postojećim sistemima, prihvatanje standarda otvorenih sistema itd. Internet bankarstvo ili sajber bankarstvo (Cyber Banking) predstavlja obavljanje bankarskog poslovanja direktno iz kuće, posredstvom Interneta.

Pri obavljanju bankarskih transakcija u Internet bankarstvu:

← nije potreban specijalan softver i ne postoje podaci uskladišteni na klijentovom hard disku, pa je ← veća sigurnost pri obavljanju transakcija, ← pristup banci i računu je moguć sa bilo kog mesta na svetu, pod uslovom da na tom mestu postoji računar priključen na Internet, ← banka brine o održavanju sopstvenog hardverskog i softverskog sistema zaštite, ← moguće je i obavljanje on-line transakcija.

Internet nudi bankama veoma mnogo mogućnosti mada se još uvek globalna mreža uglavnom koristi u promotivne svrhe. Predviđanja su da će se ovaj vid bankarstva razvijati velikom brzinom. Internet bankarstvo je najjeftiniji oblik bankarskih usluga, dostupan 24 satadnevno, praktično bez prostorne ograničenosti. Glavni ograničavajući faktori, koji uslovljavaju pristanak potrošača na ovu vrstu tehnologije, su sigurnost i privatnost.

Sa tehničke tačke gledišta, ovaj problem su neke banke već rešile, ali ostaje činjenica da je ponašanje potrošača vođeno prije potrošačkom percepcijom nego tehničkim činjenicama. Neprihvatanje da se bankarske transakcije obavljaju preko Interneta postoji prije svega iz straha da ključne finansijske informacije budu otkrivene.

Jasno su vidljive razlike između Internet bankarstva i on-line bankarstva. ← Osnovna razlika je u ugradnji specijalnih softverskih programa, koji ograničavaju korisnika na obavljanje usluga isključivo sa računarom u koji je ugrađen odgovarajući softver, ← razlike su i u stepenu sigurnosti pri obavljanju transakcija, ← novcu potrebnom za kupovinu i ugradnju softvera i

• vremenu potrebnom za obuku korisnika.

13.ELEKTRONSKO POSLOVANJE U JAVNOJ UPRAVI

Način organizovanja državne uprave, poslovanje partnerima, građanima, zaposlenima i drugim vladinim organizacijama. On-line pružanje usluga, servisa i informacija državnih organa i javnih službi. Podrazumeva integraciju različitih procesa javne uprave i novi tehnološki pristup, kao i promenu preraspodele nadležnosti. Elektronska vlada koristi IT tehnologije i EC kako bi obezbedila: ← pogodan pristup vladinim servisima i informacijama, ← isporuku javnih servisa, ← efikasno i efektivno obavljanje transakcija.

73


Sl.9 Komunikacija u elektronskoj vladi

13.1. VRSTE ELEKTRONSKE VLADE

Sl.9 vrste elektronske vlade

G2B (Government to Business)

Saradnja vlade i poslovnih subjekata kao i drugih pravnih lica. Predstavlja najveću mogućnost za povećanje efikasnosti ekonomije. Postiže se skraćenje vremena izvršenja složenih transakcija istvara dobra podloga za kvalitetno odlučivanje.

G2C (Government to Citizens)

E-government model preko koga vlada obezbeđuje dobra, servise i informacije poslovnim licima i građanima. Servis

74


je dostupan 24 časa dnevno. Single touch point – jednim ulaskom na Internet korisnik pristupa svim potrebnim informacijama. Korisnik plaća administrativnu taksu i plaćanje se obavlja preko Interneta.

Građani na ovaj način mogu da: ← pronađu informacije koje su im potrebne, ← postavljaju pitanja i primaju odgovore, ← plaćaju takse i račune, ← primaju isplate i dokumenta, ← electronic benefits transfer (EBT) je primer G2C aplikacije, ← jedna smart kartica preko koje se pristupa kešu i drugim beneficijama, ← primaocu se vrši elektronski transfer novca na bankovni račun ili se iznos skida sa smart kartice, ← smanjuje broj nelegalnih radnji.

G2G (Government to Government)

Državni organi efikasno koriste Internet servise na svim nivoima upravljanja: ← između savezne i republičke vlade, ← između republičke vlade i lokalnih organa samouprave, ← pri međuresornom upravljanju.

G2E (Government to Employees)

Korišćenje informacione i komunikacione tehnologije u cilju saradnje i koordinacije zaposlenih u vladinim organima. Omogućava: ← bolju komunikaciju između zaposlenih, ← blagovremeno obaveštavanje i protok informacija, ← potrebe e-obrazovanja u vladi i javnim službama, ← upravljanje znanjem.

14.ELEKTRONSKI MARKETING

Elektronski marketing (e-marketing) predstavlja sve on-line ili elektronski bazirane aktivnosti koje omogućavaju proizvođačima roba i usluga da zadovolje potrebe i želje svojih kupaca na brz i efikasan način. Umesto elektronski marketing, sve češće se koristi termin digitalni marketing.

Implementacija e-marketinga se zasniva na određenom broju resursa, od kojih se najčešće izdvajaju:

• on-line informacije i baze podataka • softverski proizvodi (uglavnom bazirani na Webu), koji uključuju: - aplikacije u propagandne i promotivne svrhe, - geodemografske i psihografske pakete programa,

- online servise za podršku kupcima, prodaji...,

- pakete za on-line (interaktivno) istraživanje, - videokonferencije, - ″smart″ card • resursi telefonije: - mobilna telefonija, - fax i fax-back sistemi, - pejdžeri,- telemarketing. • mrežni (network-based) resursi: - Internet, - Web, -intranet, - ekstranet,

75


- EDI, - ....

Posebni resursi u okviru maloprodaje:optički čitači (skeneri), lektronski kiosci,

Uz relativno niske troškove, Internet je veoma efikasno oruđe direktnog marketinga. Mogućnosti Interneta kao prodajnog kanala ograničene su, najvećim delom, specifičnim karakteristikama proizvoda koji se prodaje. Internet danas na poslovnom planu nudi nove puteve komuniciranja sa tržištem.

Prednost stalne dostupnosti Internet servisa omogućuje korisnicima da sami birajukada će pristupiti Web stranicama, dok na primer, kod televizije postoji vrijeme emitovanja.

To nije beznačajno, jer kada korisnik odluči da poseti određene stranice, velika je verovatnoća da će lakše prihvatiti informacije, i to ne samo one koje sam traži, nego i one koje mu se tamo nude. Na Web-u može uvek biti novih informacija, jer se stranice uvek mogu osvježavati. To može da bude velika prednost u odnosu na neke tradicionalne marketinške alate i tradicionalne medije (kataloge, TV spotove, oglase u novinama i sl.), jer njih treba pripremiti i izraditi, a i trenutak njihovog objavljivanja uslovljen je vremenom. Na Web-u postoji mogućnost dvostruke komunikacije s korisnicima, za razliku od masovnih medija koji to rade po sistemu jedan-mnogima, npr. televizija svoj program emituje hiljadama gledalaca u određeno vreme bez mogućnosti dvosmerne komunikacije u većini sadržaja. Iako i današnje najposećenije Web stranice sve češće rade po sistemu jedan-mnogima, uvek se može poslati i e-mail ili popuniti upitnik.

Kao tri bitne odrednice nove ere navode se:

← raznovrsnost (pre svega informacija), ← svet realnog vremena (plaćanja, informacije u sekundi s jednog kraja sveta na drugi), ← povezanost.

Komunikacijske mogućnosti novog medija u svakom slučaju su jedna od njegovih najvažnijihosobina i funkcija. Komunikacija, posebno ona sa korisnicima, je bitna u izgradnji imidža preduzeća i nikako se ne sme zanemariti.Korisnik kojem se odgovori na neko pitanje e-mail-om ne samo da dobija odgovor, nego i informaciju o tome da neko održava te stranice, što znači da će na njima moći i dalje nešto nalaziti i postavljati pitanja, a time će ujedno steći i osećaj da se neko brine o njegovim potrebama. To je jedan od puteva i načina izgradnje lojalnosti korisnika, dobrog imidža i imena preduzeća, a time i osiguranja nove posete stranicama.

15.PRINCIPI WEB POSLOVANJA

Posetioci Web prezentacije zainteresovani su za korisne informacije, posebno ako one mogu odgovoriti na njihova pitanja i ispuniti njihove specifične potrebe. Takođe ih privlači mogućnost da dobiju neki poklon, da neku vrijednu informaciju dobiju besplatno ili da se besplatno zabave, a to je često glavni razlog zbog koga će posjećivati neko Web mesto. Takva Web mesta imaju i veću šansu da budu odabrana u tematske kataloge i da budu dobro ocjenjena u diskusionim grupama.

Važni marketinški aspekti izgradnje Web mjesta su:

← kreiranju Web-a mora prethoditi analiza interesa predvidivih posetilaca, jer će od zadovoljenja tog interesa zavisiti uspešnost Web prezentacije, ← Web prezentacija zamjenjuje skupe telefonske pozivne centre, ← Web prezentacija, može da pruži personalizovane usluge, jer korisnik može specificirati svoj profil tj. svoje specifične interese za informacijama, ← važno je i motivisanje posetilaca da ponovo posete Web prezentaciju, ← važno je i omogućiti korisniku prezentacije povezanost sa komplementarnim institucijama, a radi efikasnog završetka posla, ← potrebno je da budu dostupne adrese preduzeća iz područja iste delatnosti, ← komunikacija korisnika sa preduzećem treba da bude takva da korisnik što kraće čeka na odgovor, ← prezentacija treba da sadrži i godišnji poslovni rezultat, referentne liste korisnika i sl.

76


16.ON-LINE MARKETING

On-line marketing je zajednički imenilac za sve vrste marketinga na mreži. To je skup svih aktivnosti koje za cilj imaju prodaju proizvoda i usluga ciljnim potrošačima, upotrebom Interneta i on-line servisa, koristeći on-line alate i usluge na način koji je konzistentan sa celokupnim marketinškim programom preduzeća. Za razliku od masovnog marketinga koji kreira jednuporuku za celo, masovno tržište, online marketing se obraća svakom kupcu pojedinačno. Osim efikasne komunikacije pre i za vreme kupovine, on-line marketing omogućava efikasnu komunikaciju i nakon toga, prije svega kroz aktivnosti pružanja korisničke podrške, ali i na druge načine. On-line marketing izgrađuje jedan dugoročan i prijateljski odnos sa svakim pojedinim kupcem. On-line marketing naziva se i jedan-na-jedan marketing.

Postoje dva tipa on-line kanala:

1 Komercijalni on-line servis informacija kojem imaju pristup oni koji se pretplate i 2 Internet, globalna mreža koja omogućava neposrednu i decentralizovanu globalnu komunikaciju.

Popularnost on-line marketinga zasniva se na bar tri prednosti za kupca:

1 Ugodnost - proizvod se može naručiti tokom svih 24 časa dnevno, 2 Informativnost – mogu se naći uporedive informacije o proizvodima, preduzećima i slično, 3 Manje neugodnosti – nema potrebe za direktnim suočavanjem sa bilo kim.

On-line marketing pruža koristi i prodavcima, a to su:

1 Brzo prilagođavanje tržišnim uslovima, 2 Stvaranje odnosa sa potrošačima, 3 Pristup velikom auditorijumu.

Interaktivni marketing omogućava prilagođavanje na reagovanje i potrebe pojedinaca.Interaktivnost znači dvije stvari u komuniciranju:

1 Sposobnost da se adresira pojedinac i2 Sposobnost da se dobije reagovanje tog pojedinca.

17.EFEKTI ON-LINE POSLOVANJA

Ukoliko je do prije nekoliko godina Web prezentacija predstavljala ostvarivanje tržišne prednosti i znak da kompanija prati savremene trendove, Internet danas, sam po sebi, ne predstavlja nikakvu prednost. Izlazak ne Internet može biti i potpuni promašaj. Uz realan rizik da preduzeće ostane potpuno nezapaženo na Mreži, u ekstremnim slučajevima postoji opasnost da se izazove direktna šteta. Na primer: ← nekvalitetna prezentacija, može biti uzrok lošeg imidža firme, ← loša komunikacija, poslovni bon-ton nalaže da se na poruku odgovori u roku od 24 časa (toleriše se 48 časova, za vreme vikenda i praznika pod uslovom da sa druge strane znaju da je kod nas praznik), ← slanje, nedozvoljenih spam poruka, koje osim što ozbiljno narušavaju imidž kompanije, mogu uzrokovati nervoznu reakciju primalaca netraženih poruka da ″bombarduju″ e-mail server i onemoguće njegovo normalno funkcionisanje, ← širenje virusa, ″crva″ i slično slanjem zaraženih e-mail poruka poslovnim partnerima, klijentima i ostalim korisnicima mreže, ← loše uložen novac u Web prezentaciju (kroz izdatak za izradu, održavanje i hostovanje), ukoliko efekti nisu na očekivanom nivou.

77


Rezervacijom sopstvenog domena i stavljanjem prezentacije na server, svaki vlasnikprezentacije ima mogućnost da svakodnevno prati efekte svog nastupa na Internetu.

Softver koji prati sve posete sajtu daje velike mogućnosti za statističku analizu. Moguće je dobiti podatke o ukupnom broju pristupa svakoj stranici sajta, vremenu posete u toku dana, ukupan broj računara sa kojih je ostvaren pristup, država iz koje je došao posetilac, da li je posetilac direktno pristupio prezentaciji ili sa neke druge prezentacije.

18.BEZBEDNOST ELEKTRONSKOG POSLOVANJA

Elektronska trgovina predstavlja skup tehnologija i procedura koje automatizuju poslovnetransakcije putem elektronskih sredstava. Informacije se prenose putem elektronske pošte (e-mail), sistema EDI (Electronic Data Interchange) ili preko servisa WWW (World Wide Web) Interneta.

Elektronska trgovina smanjuje troškove poslovanja i olakšava poslovanje. Ipak, postoje i potencijalni rizici upotrebe te tehnologije. Na primer, elektronska infrastruktura je osetljiva na različite oblike napada. Sa ekonomske tačke gledišta, posledice otkaza tehnološke prirode ili zloupotrebe ove tehnologije od strane korisnika mogu biti sljedeće:

a) Direktni finansijski gubici kao posledica prevare – Zlonamerna osoba može, na primer, da prebaci izvesnu količinu novca sa jednog računa na drugi ili može da obriše podatke finansijskeprirode.

b) Gubljenje vrednih i poverljivih informacija – Mnoga preduzeća memorišu i šalju informacije tehnološke prirode ili podatke o svojim kupcima i dobavljačima, čija poverljivost je od najveće važnosti za njihovo postojanje. Ilegalan pristup takvim informacijama može prouzrokovati značajne finansijske gubitke ili štete druge vrste takvoj organizaciji.

c) Gubljenje poslova zbog nedostupnosti servisa – Elektronski servisi mogu biti nedostupni u dužem vremenskom periodu ili u periodu značajnom za obavljanje konkretnog posla, zbog napada na sistem od strane zlonamernih osoba ili zbog slučajnih otkaza sistema. Posledice takvih događaja (finansijske prirode ili druge vrste) mogu biti katastrofalne za jedno preduzeće.

d) Neovlašćena upotreba resursa – Napadač koji ne pripada organizaciji koju napada može neovlašćeno pristupiti nekim resursima njenog računarskog sistema i upotrebiti ih radi pribavljanja imovinske koristi. Tipičan primer resursa osetljivog na takvu vrstu napada je telekomunikacioni servis. U opštem slučaju, ''hakeri'' koriste računar kome su neovlašćeno pristupili kako bi napali ostale računare u mreži.

e) Gubljenje poslovnog ugleda i poverenja klijenata – Preduzeće može pretrpjeti značajne gubitke zbog lošeg iskustva svojih klijenata ili zbog negativnog publiciteta koji mogu biti posledica napada na njegov servis elektronske trgovine, ili ponašanja zlonamerne osobe koja se predstavlja kao pripadnik tog preduzeća.

f) Troškovi izazvani neizvesnim uslovima poslovanja – Česti prekidi funkcionisanja servisa, izazvani napadima spolja ili iznutra, greškama i sl. mogu paralisati izvršenje poslovnih transakcija u značajnom vremenskom periodu. Na primer, potvrde transakcija koje ne mogu dase prenesu komunikacionim kanalima, transakcije koje mogu biti blokirane od strane trećih lica itd. Finansijski gubici koje ovakvi uslovi poslovanja mogu izazvati mogu biti značajni. Zbog navedenih problema, potrošači koji koriste takve servise elektronske trgovine mogu pretrpjeti direktne ili indirektne finansijske gubitke.

Rizici koje sa sobom nosi upotreba elektronske trgovine mogu se izbeći upotrebom odgovarajućih mera bezbednosti. Ove mere mogu biti tehnološke i pravne. U tehnološke mere spadaju, izmedju ostalog, autentikacija, poverljivost i integritet podataka.

Da bi se ove mere sprovele u praksi, neophodna je upotreba kriptoloških tehnologija,kao na primer šifre sa

78


javnim ključevima i digitalni potpis.

Bezbednost komunikacija

Glavne naučne discipline čiji rezultati se koriste da bi se ostvarili pomenuti ciljevi su nauka o bezbednosti komunikacija i nauka o bezbednosti u računarima. ← Bezbednost komunikacija označava zaštitu informacija u toku prenosa iz jednog sistema u drugi. ← Bezbednost u računarima označava zaštitu informacija unutar računara ili sistema – ona obuhvata bezbednost operativnog sistema i softvera za manipulaciju bazama podataka.

Mere bezbjednosti komunikacija i bezbednosti u računarima se kombinuju sa drugim merama(fizičko obezbedjenje, bezbednost personala, bezbednost administracije, bezbednost medija) radi ostvarenja pomenutih ciljeva.

Potencijalne pretnje jednom informacionom sistemu koji sadrži podsistem za elektronsku trgovinu su:

a) Infiltracija u sistem – Neovlašćena osoba pristupa sistemu i u stanju je da modifikuje datoteke, otkriva poverljive informacije i koristi resurse sistema na nelegitiman način. U opštem slučaju, infiltracija se realizuje tako što se napadač predstavlja kao ovlašćeni korisnik ili korišćenjemslabosti sistema (npr. mogućnost izbjegavanja provjera identiteta i sl.). Informaciju neophodnu za infiltraciju, napadač dobija koristeći neku drugu vrstu napada.b) Prekoračenje ovlašćenja – Lice ovlašćeno za korišćenje sistema koristi ga na neovlašćeni način. To je tip pretnje koju ostvaruju kako napadači iznutra ("insiders") tako i napadači spolja. Napadači iznutra mogu da zloupotrebljavaju sistem radi sticanja beneficija. Napadači spolja mogu da se infiltriraju u sistem preko računa sa manjim ovlašćenjima i nastaviti sa infiltracijom u sistem koristeći takav pristupa radi neovlašćenog proširenja korisničkih prava. c) Suplantacija – Obično posle uspešno izvršene infiltracije u sistem, napadač ostavlja u njemu neki program koji će mu omogućiti da olakša napade u budućnosti. Jedna od vrsta suplantacije je upotreba "trojanskog konja" – to je softver koji se korisniku predstavlja kao normalan, ali koji prilikom izvršenja otkriva poverljive informacije napadaču. Na primer, tekst procesor može dakopira sve što ovlašćeni korisnik unese u jednu tajnu datoteku kojoj može da pristupi napadač. d) Prisluškivanje – Napadač moze da pristupi poverljivim informacijama (npr. lozinci za pristup sistemu) prostim prisluškivanjem protoka informacija u komunikacionoj mreži. Informacija dobijena na ovaj način može se iskoristiti radi olakšavanja drugih vrsta napada. e) Promjena podataka na komunikacionoj liniji – Napadač može da promeni informaciju koja se prenosi kroz komunikacionu mrežu. Na primer, on može namerno da menja podatke finansijske prirode za vreme njihovog prenošenja kroz komunikacioni kanal, ili da se predstavi kao ovlašćeni server koji od ovlašćenog korisnika zahteva poverljivu informaciju. f) Odbijanje servisa – Zbog čestih zahteva za izvršenje složenih zadataka izdatih od strane neovlašćenih korisnika sistema, servisi sistema mogu postati nedostupni ovlašćenim korisnicima. g) Negacija transakcije – Posle izvršene transakcije, jedna od strana može da negira da se transakcija dogodila. Iako ovakav događaj može da nastupi usled greške, on uvek proizvodikonflikte koji se ne mogu lako rešiti.

Najčešće provale su od: ← 48% Autorizovani zaposleni, ← 24% Neautorizovani zaposleni, ← 13% Spoljni saradnici (zaposleni ukupno: 85%), ← 12% Hakeri, Teroristi, ← 3% Ostali.

19.ZAKLJUČAK Bez obzira na recesiju u računarskoj industriji, elektronsko poslovanje ima eksponencijalni rast.

← 1500 milijardi € obrta u e-poslovanju (87,4 milijardi € u 1998 godini) , ← 200 miliona korisnika Interneta,

130 miliona on-line kupaca . Top menadžment ← 90% koristi e-commerce za prodaju i marketing, ← 83% koristi e-commerce za nabavku, ← 64% smatra e-commerce za važno kompetitivno sredstvo u odnosu na konkurenciju, ← 44% ima jasnu sliku o korišćenju e-commerce-a ( 31% u 1998.) .

79


Razvoj Interneta je stvorio uslove za nov pristup poslovanju : ← virtuelne organizacije su promenile tradicionalni radni ambijent, ← elektronska trgovina postaje efikasan metod regulisanja ponude i potražnje, ← elektronsko bankarstvo omogućava brže i jednostavnije finansijske transakcije, ← elektronsko poslovanje u javnoj upravi omogućava efikasniju realizaciju poslovanja države sa preduzećima i građanima, ← bez obzira na recesiju u računarskoj industriji, narednih godina se predviđa rast ebiznisa .

80

Documents

Osnovi Kompjuterske Tehnike