FAKULTET ZA OBRAZOVAJE DIPLOMIRANIH PRAVNIKA I DIPLOMIRANIH EKONOMISTA ZA RUKOVODECE

KADROVENOVI SAD

(ODELJENJE U VELIKOJ PLANI)

SEMINARSKI RAD

TEMA: ORGANI UPRAVLJANJA KOMPANIJOM

Predmet: Osnovi menadžmenta

Profesor: Dr Milan Radosavljević

Student: Mirjana Mitrović 23-08

Velika Plana, januar 2009.

Sadržaj:

1. Akcionarsko društvo (osnovni pojmovi).....................................................32. Organi upravljanja kompanijom..................................................................53.Akcionarska skupština..................................................................................54. Upravni odbor.............................................................................................7 -rad upravnog odbora.............................................................................8 -broj članova i sastav upravnog odbora..................................................9 -način rada, odgovornosti i trajanje mandata.........................................95. Nadzorni odbor............................................................................................96. Generalni menadžer...................................................................................10 -strateg..................................................................................................10 -vizionar...............................................................................................11 -lider.....................................................................................................127.Zaključak....................................................................................................138.Literatura....................................................................................................14

2

Akcionarsko društvo(osnovni pojmovi)

Akcionarsko društvo nastaje udruživanjem kapitala više lica - osnivača, a na osnovu kupljenih akcija. AD se osniva ugovorom o osnivanju, a ako ga osniva jedan član odlukom o osnivanju. Ugovor o osnivanju je formalizovan akt i mora se sačiniti u pismenom obliku, potpisati i overiti. Osnovni organi AD su: a. skupština akcionara (organ vlasnika), b. upravni odbor (organ upravljanja), c. direktor (poslovodni organ), d. nadzorni odbor (organ kontrole). Statutom preduzeća može se utvrditi da se u preduzeću bira i izvršni odbor direktora. Mandat ili vreme izbora pojedinca na određenu funkciju može biti različito u zavisnosti od funkcije preduzeća. Rok ne može biti duži od 5 godina a mogućnost ponovnog izbora nije ograničena, što je dobro jer ponovni izbor treba vezati za uspeh u vremenu trajanja prethodnog mandata. U pogledu osnivanja, AD mogu biti: 1) sukcesivna, koja nastaju tako što osnivači preuzmu samo deo akcija, a ostatak prve emisije ili javno plasiraju na tržištu, ili postepeno uvode na tržište kapitala. 2) simultana, kada osnivači preuzmu sve akcije prve, osnivačke emisije. To znači i da su budući vlasnici novih serija akcija u nepovoljnijem položaju, jer je u rukama osnivača čitava poslovna politika i uprava AD. Akcije se kod simultanog nastanka AD obezbeđuju privatnim plasiranjem. Prednosti AD nad individualnim preduzećima se ogledaju pre svega u tome što raspolažu većim kapitalom od individualnog i što imaju veće mogućnosti za pozajmljivanje. Akcionarsko društvo je trgovačko društvo sa osnovnim kapitalom podeljenim na izvestan broj akcija sa jednakim iznosima1. Akcionarsko društvo je pravno lice koje odgovara za svoje obaveze isključivo svojom imovinom. Pretečom savremenih a.d. smatra se Banco di San Giorgio, osn. 1407. u Đenovi. Organizacija a.d. je u velikoj meri propisana zakonima, a u pojedinostima njihovim statutima. Akcije - razlikuju se dva značenja:1) udeo koji svaki učesnik u akcionarskom društvu ima u imovini društva (njegov

osnovni udeo); 2) isprava pomoću koje njen imalac stiče pravo učešća u raspodeli dobiti akcionarskog

društva (dividende). Osnovni kapital društva podeljen je na akcije čija je najniža nominalna vrednost određena zakonskim propisima. Maksimalna nominalna vrednost se određuje statutom društva, odnosno ugovorom zaključenim između učesnika u društvu. Pod pojmom akcija najčešće se podrazumeva isprava koja se izdaje učesniku društva koji uplati svoj udeo i na osnovu koje se stiče pravo kako na učešće u organima upravljanja društva tako i u raspodeli njegove dobiti. Akcije se izdaju, po pravilu, u obliku hartija od vrednosti koje

1 Ekomomija od A do Z, Beogradska otvorena škola i DOSIJE, 2002

3

glase na ime ili na donosioca. Moguće je i izdavanje akcija po naredbi. Pravilo je da se akcije mogu prenositi bez obzira kako je vlasnik određen. Akcije se dele:

1) s obzirom na vreme kada se izdaju, na : privremene (obično se izdaju prilikom osnivanja društva, i traju sve dok imalac

takve akcije ne uplati u potpunosti određenu svotu na ime svog udela u društvu, nakon čega se privremene akcije povlače i zamenjuju se stalnim) i

stalne; 2) s obzirom na sadržinu prava koje daju imaocima, na:

obične (imaoci ovih akcija uživaju prava koja su statutom predviđena za sve učesnike društva) i

prioritetne (imaoci ovih akcija imaju izvesne privilegije u odnosu na ostale učesnike; obično imaju pravo na veću dividendu, pravo da prvenstveno oni budu birani u organe upravljanja društva i sl.; izdaju se najčešće prilikom povećavanja osnovnog kapitala društva, a obično su namenjene novim akcionarima).

Akcije se međusobno razlikuju i po broju glasova koji pripadaju imaocima prilikom donošenja odluka u organima društva. Sa stanovišta vlasničkog rizika, akcije su rizičniji finansijski instrument od › obveznica, jer akcionarsko društvo prvo mora da isplati kamate na izdate obveznice, pa tek onda da raspodeljuje dividende. Međutim u uslovima inflacije akcije su manje rizični finansijski instrumenti. Akcije imaju varijabilnu dividendu koja zavisi od visine dobiti preduzeća. Tržišna cena sigurnih akcija je njihova sadašnja vrednost, koja je dobijena na osnovu diskontovanja budućih prihoda od akcija po odgovarajućoj stopi prinosa. Tržišna cena rizičnih akcija sadrži pored sigurnih prinosa i premiju za rizik, koja raste sa povećanjem rizika. Random walk (slučajni ili nesigurni hod) je naziv za kretanje tržišnih cena akcija; dnevno kretanje cena akcija deluje haotič no i nepredvidivo, ali opšti indeks cena akcija (npr. Dow-Jones indeks) pokazuje uzlazno kretanje na dugi rok. Koeficijent koji meri stepen rizičnosti svake akcije naziva se beta koeficijent. On predstavlja odnos između rizičnosti date akcije i opšteg nivoa rizičnosti celog tržišta akcija i procenjuje se uobičajenim statističkim metodama. Akcije mogu biti osnivačke i nove. Nove akcije se emituju radi povećanja kapitala akcionarskog društva. Jednom izdate akcije nikada se ne povlače sa sekundarnog tržišta akcija tako da je obim novih deonica relativno mali u odnosu na njihov ukupan iznos. Akcionar je fizičko ili pravno lice koje je vlasnik akcija u akcionarskom društvu i koje kao takvo vrši svoja imovinska i korporacijska prava u akcionarskom društvu; kupovinom akcija stiče pravo na prisvajanje dividendi, i rezidualni je poverilac neto imovine akcionarskog društva. Portfelj akcija (portfolio) je kolekcija raznovrsnih akcija koje investitor kupuje i kojima trguje. Diverzifikacija akcija predstavlja disperziju akcija različite rizičnosti i različitih prinosa da bi se smanjila prosečna stopa rizika celokupnog portfelja akcija.

Ovde sam predstavila značenja nekih osnovnih pojmova koja će nam biti potrebna radi razumevanja daljeg teksta, odnosno pojmovi koji će nam omogućiti lakše razumevanje celokupnog teksta i određenih pojmova u njemu.

4

Organi upravljanja kompanijom

Akcionarske organizacije najčešće imaju sledeće organe upravljanja: Akcionarsku skupštinu Upravni odbor Nadzorni odbor Generalnog menadžera

Akcionarsko društvo sve manje predstavlja puku tvorevinu, a sve više postaje institucija2.

Akcionarska skupština

Skupština akcionara je najviši organ društva koji donosi odluke o pitanjima koja prevazilaze okvire tekućeg poslovanja akcionarskog društva. Ona je organ vlasničkog odlučivanja u AD3. Ovaj organ ne zaseda stalno, već se obično, sastaje jednom godišnje. Javnost rada i odlučivanja u skupštini obezbeđuje se samo u odnosu na akcionare. Po pravilu, skupština odlučuje javnim glasanjem, ako akcionari ne zahtevaju da odlučuju tajnim glasanjem. U radu skupštine primenjuju se sledeća načela:

Formalnost, Ekonomičnost, Javnost Većinsko odlučivanje

Skupštinu saziva upravni odbor, a izuzetno i nadzorni odbor i akcionari.

U nadležnosti skupštine su sledeće obaveze4:1. donosi statut2. utvrđuje poslovnu politiku3. usvaja godišnji obračun i izveštaje o poslovanju4. odlučuje o raspodeli godišnje dobiti i pokrića gubitka5. odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala, itd

Najvažnija pitanja rada akcionarske skupštine svode se na5:1. regulisanje rada osnivačke, redovne i vanredne skupštine- na sednici

osnivačke skupštine donosi se statut društva, dok se redovna skupština obično održava jednom godišnje gde se raspravlja o unapred definisanim pitanjima; vanredna sednica održava se po potrebi tokom poslovne godine.

2 Pravo privrednih društava, dr Stevan Šogorov, Novi Sad, 20033 Kompanijsko pravo, Vasiljević Mirko, Beograd, 20074 Zakon o preduzećima, član 61. i član 249., 19965Vidi: Menadžment u modernom biznisu, Života Radosavljević i Radovan Tomić, Novi Sad, 2007

5

2. kvorum skupštine- povezan je sa vrstom sednice akcionarske skupštine. Za vanrednu skupštinu izglasava se poseban kvorum jer se na njoj donose značajne odluke. Ako nema propisanog kvoruma na prvoj sednici za drugu se obično propisuje manji kvorum. Kvorum za održavanje redovne sednice obično čine akcionari koji imaju najmanje jednu četvrtinu akcija (koje daju pravo glasanja). A ako se radi o vanrednoj sednici skupštine kvorum čine jedna polovina akcionara, a ako se taj kvorum nije mogao ostvariti na jednoj sednici, za ponovljenu sednicu kvorum je četvrtina deoničara.

3. sazivanje skupštine- smatra se da nije od velikog značaja ko saziva skupštinu već koje i kakve se odluke donose. Skupštinu saziva upravni odbor, a pored njega može je sazvati i nadzorni odbor društva. U praksi pojedinih društava smatra se da pravo sazivanja skupštine ima i određen broj deoničara. Deoničari to najčešće rade preko upravnog odbora, mada imaju pravo da to učine i sami.

4. mesto i vreme održavanja sednice- akcionari društva moraju unapred da budu obavešteni o održavanju skupštine da bi mogli da se pripreme i dođu na sednicu. Način pozivanja i obaveštavanja je različit i zavisi od vrste akcija (ako su izdate akcije na ime poziv se šalje svakom akcionaru na ime, ako akcije glase na donosioca akcionari se obaveštavaju putem javnog poziva). Vreme od dostavljanja poziva do održavanja sednice propisano je statutom društva i to mora biti neko razumno vreme, tj vreme koje moze da obezbedi akcionarima dolazak ali i proučavanje materijala za sednicu. Dnevni red se mora precizirati u pozivu i to je i propisano da bi se izbegla iznenađenja i manipulacije. Na sednici bi se moglo i raspravljati o pitanjima koja nisu naznačena u dnevnom redu pod uslovom da sednici prisustvuju svi akcionari i da se tome niko ne protivi.

5. predsedavanje sednice skupštine- sednicu obično otvara predstavnik sazivača. Skupština bira predsedavajućeg, komisiju za utvrđivanje kvoruma i broj glasova na sednici skupštine. Moguće je izabrati i zapisničare i overivače zapisnika.

6. glasanje na sednici skupštine- različito je u različitim državama. Npr. U engleskim društvima glasanje se praktikuje dizanjem ruke i svaki akcionar raspolaže jednim glasom bez obzira na broj akcija kojim raspolaže. Glasanje se može obaviti i putem prozivke (moguće ako su akcije izdate na ime). Glasanje putem pošte je u praksi eliminisano, a razlozi su suštinske i praktične prirode.

7. odlučivanje na sednici skupštine- lica koja ne poseduju deonice ne mogu biti u skupštini. U odlučivanju može učestvovati i deoničar i sa jednom akcijom, ali što je veći broj deonica veći je i broj glasova, što donosi veću moć akcionarima. Lica ili institucije koje poseduju 51% deonica imaju tzv. „kontrolni paket” koji im daje pravo na upravljanje kompanijom (princip „majorizacije”). Zato se u cilju ograničavanja negativnih efekata ovog principa ograničava broj glasova koje deoničar može imati u skupštini. Nijedan deonicar ne može imati više od 10 glasova6, bez obzira koliko akcija poseduje. Danas je slična situacija u najvećem broju tržišnih

6 Srpski Zakon o akcionarskom društvu iz 1896

6

privreda sveta. Takođe je zakonskim ili statutarnim odredbama određen i najmanji broj akcija koje akcionar mora imati da bi učestvovao u odlučivanju (najmanje po tri akcije7).

8. ovlašćenja akcionarskih skupština- u modernom biznisu ova ovlašćenja su veoma reducirana. Upravni i nadzorni odbor društva šesto odobravravaju godišnji obračun i utvrđuju visinu dobiti za raspodelu. Pored toga, nadzorni odbor bira članove upravnog odbora. Praksa pokazuje da se akcionarske skupštine sve više oslobađaju operativnih poslova i da se vrši njihovo delegiranje na tzv. „izvršnu vlast”, tako se povećava efikasnost rada društva. Devedesetih godina ovog veka one su delegirae odgovarajuća ovlašćenja na upravne odbore, prepuštajući im kontrolnu funkciju.

Bordovi direktora postali su temeljna osnova i mozak korporacije i u njima je koncentrisan visok nivo moći i vlasti.

Upravni odbor

Upravni odbor i direktor šine upravu akcionarskog društva. On je organ upravljanja društvom. Njegov delokrug je najširi jer je ovlašćen da odlučuje o svim pitanjima ukoliko nisu izričito stavljena zakonom ili statutom u isključivi delokrug skupštine akcionara8. Upravni odbor:

priprema predloge odluka za skupštinu i izvršava njene odluke donosi opšte akte koje ne donosi skupština stara se o pripremi godišnjeg obrašuna i usvaja periodični obračun priprema godišnje računovodstvene iskaze, izveštaje o poslovanju i sprovođenju

poslovne politike i dr Sastoji se iz najmanje tri člana koji se mogu birati iz reda akcionara, zaposlenih i lica izvan društva, a jedan iz reda manjinskih akcionara. Upravni odbor je koolektivni organ, odlučuje ako je prisutno više od polovine članova i odluke donosi većinom glasova9.

Članovi upravnog odbora uopštavaju iskustva iz drugih kompanija i time pružaju značajan doprinos u donošenju odluka. Izdiferencirala su se 3 osnovna područja na kojima se upravni odbor treba angažovati10:

1. stvaranje povoljnih uslova za poslovanje kompanije

7 Isto 8 Vidi: Privredno pravo za ekonomiste, Slavko Carić, Novi Sad, 20009 Vidi: Privredno pravo sa osnovama prava za ekonomiste, S. Carić, S. Šogorov, Z. Arsić i drugi, Novi Sad10 Vidi: Menadžment u modernom biznisu, Života Radosavljević i Radovan Tomić, Novi Sad, 2007

7

2. podržavanje i podsticanje u donošenju upravljačkih odluka, odnosno formulisanje politike kojom će se obezbediti rast, razvoj i progrs kompanije

3. motivisanje generalnog menadžera za uspešniji rad i sankcionisanje za loše poslovne rezultate.

Postoje i različite metode u radu upravnih odbora: svi članovi borda direktora popunjavaju upitnik za donošenje određene

upravljačke odluke pa se razmatra varijanta za koju se izjasnio najveći broj članova

„Lukens” kompanija- upravni odbor savetuje menadžerski tim o donošenju najcelishodnije odluke

U savremenim društvima menadžment timovima se prepušta upravljanje društvom, a razlozi za to mogu biti:

Menadžerski timovi bolje poznaju kompaniju i njene probleme od borda direktora Jedina mesta na kojima se članovi upravnog odbora upoznaju sa stanjem i

problemima kompanije su sednice upravnih odbora U velikom broju javnih korporacija generalni menadžeri su i predsednici upravnih odbora, što unosi nove probleme u menadžerski rad. Upravni odbori su poznati i kao centri velike moći i mogu usmeravati korporaciju u suprotnom smeru od menadžmenta. Ankete pokazuju da generalni menadžeri nastoje da imaju jak upravni odbor, ali on može biti kontraproduktivan ukoliko se meša dnevne (operativne) poslove. Menadžerski tim nastoji da upravni odbor ima savetodavnu ulogu, da mu kontrolna funkcija bude sekundarna. Kad delegira ovlašćenja na menadžerske timove, upravni odbor mora uspostaviti određene kontrolne instrumente. Kontrolu izvršavanja delegiranih ovlašćenja upravni odbor vrši11:

Permanentno (tokom cele godine i u svim delovima akcionarskog društva) Kontrolisanjem kratkoročnih i dugoročnih rezultata Upoređivanjem rezultata poslovanja sa drugim granama, korporacijama ili

upoređivanjem sadašnjih rezultata sa ranijim Kontrolisanje rada menadžerai ocena rada generalnog menadžera

Rad upravnog odbora

Upravni odbor formuliše politiku društva. Kao što je već rečeno, čine ga akcionari sa najvećim brojem akcija i stručnjaci izvan društva. On postavlja i razrešava predsednika ili generalnog menadžera ukoliko je to normativno regulisano. On predstavlja „izvršnu vlast” društva, jer priprema predloge odluka za skupštinu društva i izvršava njene odluke.

Broj članova i sastav upravnog odbora

11 Vidi: Menadžment u modernom biznisu, Života Radosavljević i Radovan Tomić, Novi Sad, 2007

8

Broj članova zavisi od veličine, delatnosti, koncentrisanja društva, disperzije pojedinih delova. Predviđa se da upravni odbor moze da ima od 3 do 12 članova, a broj članova određuju sami akcionari. Po svom sastavu, upravni odbor je mešoviti organ. Jedan deo članova imenuju radnici koji nisu akcionari, a veći deo imenuju skupština ili nadzorni organ. U upravni odbor imenuju se fizička lica pojedinačno. Moguće je da upravni odbor ne imenuje određeno lice , već neko pravno lice. Takođe mogu biti imenovana lica koja nisu deoničari ili akcionari. Najčešće su to stručnjaci za određena pitanja i nezavisni su u kontroli menadžmenta čime se povećava efikasnost i objektivnost. U francuskom pravu postoje dve vrste upravnih odbora:

Upravni odbori sastavljeni od deoničara Upravni odbori sastavljeni od specijalista za pojedine oblasti

U nemačkom pravu nadzorni odbor društva imenuje upravni odbor društva, jer se smatra da je upravni odbor stručni organ koji treba da bude u nadležnosti nadzornog odbora. Članovi upravnog odbora ne mogu biti lice koje je član uprave u više od 10 drugih deoničarskih društava ili koje je osuđeno ili osudjivano za krivično delo.

Način rada, odgovornost i trajanje mandata

Predsednika bira upravni odbor od svojih članova. Najčešće je to akcionar koji ima najveći broj akcija. Odluke se donose većinom glasova prisutnih članova na sednici. Odgovornost članova treba da bude regulisana određenim normativnim aktima društva. Trajanje mandata članova propisuje se aktima koje donosi upravni odbor. Član upravnog odbora može da bude opozvan i pre isteka roka.

Nadzorni odbor

Ovaj organ se sastoji od najmanje tri člana. Njegovi članovi se biraju iz redova akcionara i lica izvan akcionarskog društva. Njegova funkcija je da vrši nadzor nad radom i poslovanjem društva. Osnovni zadatak je da kontroliše upravni odbor, predsednika i da štiti interese akcionara. Nadzorni odbor ima opšti i posebni delokrug rada. U opšti delokrug spada ostvarivanje funkcije nadzora u društvu uopšte, dok u posebni delokrug spada12:

Prisustvovanje i učestvovanje u raspravi u skupštini Sazivanje skupštine Zastupanje društva u poslovima i sporovima između članova uprave i

društva Kontrola zakonitosti rada uprave

12 Privredno pravo, Babić Ilija, 2008

9

Generalni menadžer

Pod generalnim menadžerom podrazumevaju se prvi ljudi kompanije i oni mogu imati različite nazive: predsednik korporacije, direktor, generalni direktor.... Da bi uspešno upravljao biznisom generalni menadžer mora posedovati neke određene karakteristike:

1. strateg2. vizionar3. lider

Strateg

Strategija i strateg ukazuju na način i put ostvarenja cilja. Strategija predstavlja osnovu uspešnosti svakog biznisa. Strateg mora da stvori uslove za uspešno poslovanje, da smanji nesigurnost u turbulentnom i nemirnom okruženju. Strateg formuliše strategiju (uključuje sistem u okruženje). Radi uspešnog ostvarivanja on mora procenjivati situaciju i shodno tome da donosi odluke. On ne čini sve to sam, već putem štaba specijalista i organizacije. Postoje 4 oblasti o kojima strateg mora voditi računa:

1. izbor odgovarajućih ciljeva2. stvaranje strateške prednosti3. prilagođavanje situaciji4. osećaj za strateški tajming

Izbor odgovarajućih ciljeva

Strateg mora da izabere pravi cilj i da svom silinom pokuša da ga ostvari. Mora se paziti da se osvajanjem jednog cilja stvore veće teškoće i troškove nego da ga nismo ni realizovali (primer je osvajanje Foklandskih ostrva od Britanije).

Stvaranje strateške prednosti

Strateg mora da stvori prednost u cilju realizacije definisanog cilja. Najbolji način stvaranja prednosti je veština da se koncentrisanjem sopstvenih jakih performansi proizvoda na slabije konkurentske performanse. Strateška prednost može se stvoriti ulaskom na nebranjeni deo tržišta. Ukoliko konkurencija nedovoljno ili nikako ne brani određeni tržišni segment, ona stvara uslove za brzu „okupaciju“.

Prilagođavanje situaciji

10

Strateg se ne sme rigidno i mehanički pridržavati strategijskih odluka. On se mora prilagođavati okruženju, konkurenciji, svojim resursima... Strateg se mora prilagođavati i protivniku, pri čemu je bitno znati njegove moguće poteze i kontrapoteze. On mora imati u vidu i sopstvenu organizacionu strukturu po kojoj je kompanija organizovana, sopstvenu misiju, filozofiju i vrednosti i resurse.

Strateški tajming-tempiranje

Najznačajnija oblast stratega. Preduzeće može ostvariti bitnu strategijsku prednost samo zbog toga što je prvo izvelo određenu akciju. Ali i kasniji ulazak u određenu oblast može stvoriti strategijsku prednost (smanjenje troškova razvoja proizvoda). Određivanje tajminga mora biti praćeno procenom tržišta, procenom troškova, izračunavanjem profita. Procenjivanje za uspeh i poraz je slično SWOT analizi. Iz poređenja šansi i pretnji može se doći do podataka o tome kolike su šanse odgovarajuće strategije. Centralna figura u biznisu je generalni menadžer, i od njega i menadžerskog tima zavisi uspešnost poslovanja kompanije. Uspešno poslovanje je zasluga svih zaposlenih, a neuspeh pripada generalnom menadžeru i njegovom timu (ukoliko kompanija nije adekvatno upošljena i ukoliko posluje sa gubitkom i nema jasnu perspektivu onda odgovornost za takvo stanje snosi menadžerski tim). Strateg mora stvarati atmosferu stalnog prisustva konkurencije i opasnosti koja dolazi od nje. On mora težiti proširenju svoje delatnosti (proširenju tržišta svojih proizvoda i usluga), tako da se stvaraju veće mogućnosti za udovoljavanje želja svojih mušterija i stvaranje profita.

Vizionar

Generalni menadžer mora biti i vizionar, a to podrazumeva niz osobina praktičnog delovanja. On deluje u tri vremenske dimenzije: u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Sagledavanje prošlosti je jedan od neophodnih elemenata za projektovanje budućnosti. On mora da gleda unapred ali mora da vodi računa o konkurenciji i svojim saradnicima. Vizionar mora biti mudar. Njegove misli i aktivnosti moraju biti okrenuti budućnosti, mora uživati u sadašnjem radu da bi bi obezbedio neku bolju budućnost u nekom narednom vremenu. Generalni menadžer mora znati da će budućnost pripadati službenicima, a ne radnicima, idejama, manuelnom radu, obradi znanja umesto obradi podataka. Menadžerska mudrost nalaže da menadžeri izučavaju i koriste iskustva uspešnih i poznatih menadžera. Budućnost menadžmenta treba tražiti u vizionarstvu, to može imati odlučujući uticaj na uspešnost kompanije u budućnosti.

Lider

11

U prvi plan se stavlja liderstvo i stvaranje sopstvenog biznisa. Biznis se ne može zamisliti bez raznovrsnosti usluga; univerzalizam, uniformisanost je smrt za uspešan biznis. Sve je privremeno, samo su promene konstantne. Menadžeri nastoje da stvore prepoznatljiv i pozitivan imidž. Smatra se i da menadžer mora biti harizmatična ličnost. Pravi lider mora biti predvodnik po rezultatima, po profitu ili rastu, odnosno razvoju kompanije. Kotler tvrdi da treba razlikovati lidera od menadžera, i da u jednoj ličnosti ne mogu biti sjedinjene obe karakteristike. Razlike su:

lider razvija, menadžer održava lider računa na poverenje, menadžer na kontrolu lider radi prave stvari na pravi način, menadžer radi sve stvari na pravi način lideri se rađaju, menadžeri se stvaraju liderstvo je teže, menadžerstvo je lakše

Bez obzira na njegov stav smatra se da svaki manadćer može biti i lider. Lideri su najuspešniji menadžeri. Liderstva i nema bez menadžmenta. Menadžer-lider mora znati kada treba da naređuje, kada da motiviše, a kada da sankcioniše. Liderstvo i motivisanost su osnove za korekcije i inovacije. On mora znati da kadrovi ne predstavljaju mnogo, nego sve. Odlazak najboljih i najsposobnijih kadrova je veliki propust. Javlja se i potreba da generalni menadžer upozna pre svega sebe i da shodno tome izabere menadžere koji bi neutralisali njegove nedostatke. On mora bit pristojnog izgleda, da odaje osećaj sigurnosti, komunikativan, inteligentan

Zaključak

12

Postojanje organa za upravljanje je bitno za uspešno poslovanje akcionarskog društva, a razlog za to je jer se zasniva na svojinskom konceptu. Uvođenje novih tehnika i metoda su moguće sa delegiranjem i prenosom ovlašćenja menadžera na druge organe. Menadžerski tim je uslov za uspeh savremenog menadžmenta. I on je sastavljen od profesionalaca, ali često i vlasnika koji imaju najveći broj akcija i koji su najzainteresovaniji za uspešno poslovanje, a sve to u cilju bolje oplodnje uloženog kapitala. Sve veći značaj od nadzornih odbora imaju ovlašćeni revizori ili druga profesionalna lica iz preduzeća ili okruženja. U cilju postizanja definisanih ciljeva kompanija čitavi timovi stručnjaka rade na poslovima praćenja, otkrivanja, prikupljanja i analize informacija, koje dostavljaju poslovodnim rukovodstvima svoje kompanije ili državnim organima. Svoju globalnu moć kompanije ostvaruju putem kontrole tri najznačajnija tržišta: tržišta roba i usluga, finansijskog tržišta i tržišta informacija. Na taj način se osim ekonomskih procesa ostvaruje kontrola i neekonomskih procesa, kao što su: politički, kulturni, ideološki itd. Ljudski resursi bezbednosti sa menadžmentom znanja, kadrovskim i tehnološkim menadžmentom jesu eminentni privredni resursi 21-og veka sa dugoročno programiranim političkim, vojnim, privrednim, finansijskim i socijalnim efektima, što je od posebne važnosti za razvoj globalnog biznisa i elektronskog poslovanja, međunarodnih i regionalnih ekonomskih integracija i ekonomske diplomatije savremenog sveta.

Literatura:

13

1. Pravo privrednih društava, dr Stevan Šogorov, novi Sad, 20032. Privredno pravo za ekonomiste, Slavko Carić, Novi Sad, 20003. Privredno pravo sa osnovama prava za ekonomiste, S.Carić, S.Šogorov, Z.Arsić i

drugi, Novi Sad, 19924. Privredno pravo, Babić Ilija, 20085. Kompanijsko pravo, Vasiljević Mirko, Beograd, 20076. Ekonomija od A do Z, beogradska otvorena škola i DOSIJE, 20027. Zakon o preduzećima, član 61. i član 249, 19968. Menadžment u modernom biznisu, Zivota Radosavljević i Radovan Tomić, Novi

Sad, 20079. Srpski Zakon o akcionarskom društvu iz 1896

14