етопись - Ruska LjetopisBugarske Hrvatska prva zemlja u kojoj se ta antologija predstavlj a jer, kako je rekla, u povijesnom i lingvističkom smislu ta dva naroda imaju više

LJETOPIS, RUJAN 2018. br. 44. god. XI.

етопись

45

«Друзья, прекрасен наш союз!» фестиваль студентов в Болгарии

100. godina od dolaska prvih ruskih emigranata 1918 – 2018

«Хорватия – Россия. Исторические связи и испытания взаимности»

Интервью с Андреем Борисовичем Чеботаревым. In memoriam

2 ЛЕТОПИСЬ 44/XI. 2018.

Дорогие читатели!В 2008 году вышел первый номер журнала

российских соотечественников «Летопись». В течение десяти лет мы опубликовали десятки интервью с нашими соотечественниками, чьи родители (или они сами, как в случае господина Бирюковича) после Октябрьской революции эмигрировали в Хорватию. Мы начали собирать и публиковать материал десять лет назад, но первой ласточкой, которая повела за собой других, была книга Татьяны Викторовны Пушкадия Рыбкин «Эмигранты из России» под редакцией Татьяны Викторовны Бушмаковой (не смотрите, что ее фамилия не указана в импрессуме, это благодаря ее помощи книга увидела свет, просто она очень скромный человек), которую издала Национальная община русских Хорватии.

В течение десяти лет были осуществлены и другие проекты. Координационный совет российских соотечественников Хорватии (https://www.russiancroatia.

ИМПРЕССУМЛЕТОПИСЬ, ISSN 1846-8756№. 44. год XI. 03. 10. 2018. ИЗДАТЕЛЬСОЮЗ РОССИЙСКИХСООТЕЧЕСТВЕННИКОВ РХwww.ruskaljetopis.hrRNO br. 191487OIB 57241685381Главный редакторКатарина Тодорцева, [email protected] +38592/17 53 826

Ответственный за выпуск изданияНенад Марьян Хлача

ФотографииНенад Марьян Хлача Литературные редакторыdr.sc. Евгения Чуто (русский)Ненад Марьян Хлача (хорватский)

Перевод на хорватскийКатарина Тодорцева Хлача

Дизайн и оформлениеНенад Марьян Хлача

Верстка и макетКрешимир ХрвачичПечатьСrabattus media d.o.o. Зaгреб

ТИРАЖ 500 экземпляровРукописи, фотографии и другие материалы не возвращаются.Не разрешается перепечатывать и тиражировать текст, воспроизводить текст в целости или его часть без согласия издателя.Все авторские права журнала «Летопись» защищены законом

IMPRESSUMLJETOPIS, ISSN 1846-8756br. 44. god. XI. LISTOPAD 2018.IZDAVAČSAVEZ RUSA RH

www.ruskaljetopis.hrRNO br. 191487OIB 57241685381

Glavna i odgovorna urednicaKatarina Todorcev, [email protected] 092/17 53 826

Izvršni urednikNenad Marijan Hlača

Nenad Marijan Hlača i arhiva

Lekturadr.sc. Eugenija Ćuto (ruski)Nenad Marijan Hlača (hrvatski)

Prijevod na hrvatskiKatarina Todorcev Hlača

Nenad Marijan Hlača Tehnički prijelomKrešimir Hrvačić

TisakCrabattus media d.o.o. Zagreb NAKLADA 500 primjeraka

Rukopisi, slike i ostali materijali se ne vraćaju.Nije dopušten pretisak, umnožavanje tekstova ili prenošenje tekstova u cjelini ili djelomično bez suglasnosti izdavača.Sva autorska prava časopisa „Ljetopis“ zakonom su zaštićena

LJETOPIS glasilo Saveza Rusa RH i Nacionalne Zajednice Rusa Hrvatske izlazi uz fi nancijsku potporu Savjeta za nacionalne manjine RH i predstavnice ruske nacionalne manjine Galine Kovačević

Časopis ruske nacionalne manjine u RH

Содержание:

com/) на своем портале в рубрике «Руснаслед» опубликовал в электронном виде книгу «Вклад российских соотечественников в науку и культуру Хорватии». Надежда Барановская, председатель общества «Вернисаж» подготовила выставку «Российская эмиграция в контексте развития хорватской науки и культуры» и презентировала ее в нескольких хорватских городах, а, надеемся, и продолжит этот проект. Союз русских Республики Хорватия издал книгу доктора наук Филипа Шкиляна «Русские в Хорватии». Неоценимый вклад в развитие темы внес Андрей Борисович Чеботарев, историк, русский в третьем поколении.

В этом номере журнала мы публикуем материал о наших знаменитых соотечественниках на хорватском языке, чтобы и наши хорватские друзья могли ознакомиться с богатой историей наших предшественников и гордостью нашего национального меньшинства.

К огромному сожалению, Андрей Борисович недавно скоропостижно скончался. Это невосполнимая потеря для нашей диаспоры. Этот номер мы посвящаем ему, публикуя интервью, доклад группы Руснаслед, в деятельности которой он

1. «Друзья, прекрасен наш союз!» Международный фестиваль студентов, изучающих русский язык 2. Kuhinje nacionalnih manjina na „Porto etno Rijeka“3. Seminar «Mediji i nacionalne manjine u Republici Hrvatskoj»4. „Rijeke“ koje nas povezuju 5. Интервью с Андреем Борисовичем Чеботаревым - In memoriam6. 100. godina od dolaska prvih ruskih emigranata 1918 – 2018 7. «Хорватия – Россия. Исторические связи и испытания взаимности» 8. Izazovno i provokativno remek-djelo – «Eros, krv i s vetost»9. Intervju s Dimitrijem Popovićem akademikom ARS10. Вечер памяти Александра Шмореля и профессора Курта Хубера11. Djeca iz Beslana ponovo u Novom Vinodolskom12. MSF u znaku Europske godine kulturne baštine

стр. 3str. 4

str. 5

str. 5

стр. 6

str. 11

стр. 25

str. 26str. 27

стр. 30

str. 31 str. 32


Международный фестиваль «Друзья, прекрасен наш союз!», который прошел в Болгарии в сентябре сентября этого года, объединил команды студентов разных стран, изучающих русский язык. Фестиваль проходит уже шестой год, а Хорватия впервые принимала участие. Хорватию представляли студенты Университета Пулы им. Юрая Добрилы в составе: Матеа Главинич, Анела Илияш и Эрик Милетти с философского факультета и Алиса Тешич, студентка факультета экономики и туризма. Возглавляла хорватскую команду преподаватель русского языка Ирена Микулацо. Официальным языком фестиваля был русский, который объединил 300 участников из 24 стран и 30 университетов. Фестиваль уже четвертый год подряд проводится в спортивно-оздоровительном комплексе «Камчия», на черноморском побережье Болгарии. Фестиваль получил свое название по стихам Александра Сергеевича Пушкина «Друзья мои, прекрасен наш союз!».

В нынешнем фестивале пульские студенты участвовали по приглашению организаторов. Приглашение на участие в фестивале является и своеобразным признанием за работу. Организаторами фестиваля являются Фонд «Русский мир» (https://russkiymir.ru/vii-international-festival-friends-perfect-our-union-/) и Фонд «Устойчивое развитие Болгарии». Расходы на проживание, питание, трансфер к месту проведения фестиваля, организацию творческих мастерских и семинара по методике преподавания РКИ

для руководителей команд взяли на себя организаторы. Ими были подготовлены интереснейшие творческие мастерские: театральная, мастерская русского романса, авторской песни, литературно-поэтическая студия, мастерская молодого журналиста и телерепортера, мастерская знатоков русского языка, мастерская знатоков географии и истории России, клуб знатоков российского кино и мультипликации, а также мастерская «Человек – Земля - Космос».

Настоящий фестиваль является хорошей площадкой для мотивации студентов к изучению русского языка и культуры, дружбе между народами; местом новых встреч, пространством новых проектов, мостом в будущее. Студенты приобрели новые знания и опыт и имели уникальную возможность в рамках специальных тематических мастерских погрузиться в культурную среду Русского мира. В программу фестиваля было включено и представление команд с использованием государственной символики стран-участниц, символики городов и университетов. Студенты подготовили небольшое театральное выступление, где представили свою команду речевкой, сняли видеоролик о родном городе и университете, в котором изучают русский язык. Видеоролики все смотрели в концертном зале на торжественном открытии.

Студенты фестиваля встречались с известными людьми: дипломатами, учеными, общественными

Фестиваль студентов, изучающих русский язык«ДРУЗЬЯ, ПРЕКРАСЕН НАШ СОЮЗ!»


деятелями, представителями творческих профессий, познакомились с космонавтом.

Студенты творчески провели свое время в Камчии, слушали лекции русских преподавателей из самых престижных университетов, играли в пьесе «Чайка», читали стихи, пели песни у костра. Кстати, студентка Пульского университета Анела Илияш играла одну из ведущих ролей в спектакле. Для участников фестиваля было предусмотрено время и для отдыха, спортивных состязаний, они катались по реке Камчия, обменивались сувенирами, купались в Черном море и смотрели современный российский фильм

«Движение вверх». На четвертый день фестиваля была организована экскурсия в г. Варну, располагающийся в 30 км от Камчии. Участники торжественно прошлись по городу, а потом была экскурсия.

На церемонии закрытия фестиваля были подведены итоги работы творческих мастерских, руководители мастерских и студенческих команд получили свои дипломы, а студенты – сертификаты. После церемонии был вечер национальных культур и дискотека в этно-селе. Фестиваль открыл новые возможности сотрудничества между вузами и развития новых творческих проектов.

Ирена Микулацо

Festival pod sloganom „Put oko svijeta u dva dana“ održan je u rujnu u prostoru bivšeg Exportdrva s ciljem promoviranja i upoznavanja različitosti i njegovanja manjinske kulture kroz glazbu i gastronomiju kao

najpogodnije medije za doživljavanje drugih kultura. Kao dio programskog pravca „Kuhinja“ koji se u sklopu projekta Europske prijestolnice kulture bavi pitanjima migracija i manjina, „Porto etno“ se nastavio na projekt „Etno smotre“ koja je dvadesetak godina okupljala riječke nacionalne manjine.

Na festivalu su bila predstavljena bosanska, srpska, ruska, makedonska, albanska, češka, romska, mađarska, slovačka, te talijanska kuhinje koje su pripremale i prezentirale SKD “Prosvjeta” – Pododbor Rijeka, Vijeće žena Islamske zajednice, Demokratska zajednica Mađara PGŽ, Kulturno društvo Rusina i Ukrajinaca „Rušnjak“, Zajednica Albanaca PGŽ, Matica Slovačka Rijeka, Češka Beseda Rijeka, Makedonsko kulturno društvo „Ilinden“, Ruski dom Rijeka, Zajednica Talijana Rijeka, Expats Rijeka, Zajednica nacija Bosne i Hercegovine, Slovenski dom KPD Bazovica te Zajednica Roma „Romska budućnost“.

Porcije specijaliteta mogla se „kupiti“ kuponom po cijeni od 10 kuna, a naše kupone, naravno, smo potrošili na ruskom štandu.

KUHINJE NACIONALNIH MANJINA NA „PORTO ETNO RIJEKA“


Ured za ljudska prava i prava nacionalnih manjina u suradnji sa Savjetom za nacionalne manjine održao je 15. lipnja 2016. godine u Opatiji seminar pod nazivom „Mediji i nacionalne manjine u Republici Hrvatskoj - Zaštita manjina i uloga medija u demokratizaciji hrvatskog društva".

Ostvarivanje prava nacionalnih manjina na pristup javnim medijima od presudnog je značaja za promicanje ravnopravnosti manjina, stvaranje tolerancije i promicanje suživota s većinskim narodom i očuvanja kulturnog

U sklopu projekta Međunarodni mostovi književnosti u Zagrebu je na tribini Društva hrvatskih književnika predstavljena antologija suvremene poezije slavenskih pjesnika „Rijeka i njezine treće obale“ (izd. Slavenska akademija književnosti i umjetnosti, 2018.), u kojoj su okupljene pjesme 143 pjesnika iz 21 države prevedene na bugarski jezik.

Predsjednica Slavenske akademije književnosti i umjetnosti Elka Njagolova istaknula je kako nije slučajno da je nakon Bugarske Hrvatska prva zemlja u kojoj se ta antologija predstavlja jer, kako je rekla, u povijesnom i lingvističkom smislu ta dva naroda imaju više sličnosti nego razlika.

Također, istaknula je, hrvatski pjesnici su u antologiji, nakon bugarskih, najzastupljeniji autori. "To su autori koje mi cijenimo, volimo i poštujemo", naglasila je Njagolova na predstavljanju u srijedu. Među njima su akademici Ivan Golub, Luka Paljetak, Jakša Fiamengo, Dabor Grgurič, Diana Burazer, Natalija Vorobjova Hržić, Marko Gregur, Miro Gavran i drugi.

Objašnjavajući naslov antologije, sastavljačica i urednica Elka Nyagolova je rekla da je voda ono što nas povezuje, a velike i male rijeke koje protječu slavenskim zemljama "vene su i arterije", koje teku od čovjeka čovjeku povezujući ih. Do treće obale ne može stići svatko, već do nje dođe samo onaj koji ima snage i hrabrosti "preplivati običan život" i doći do viših razina ljudskog postojanja. "Rijeka u ovoj antologiji ima jako puno i različite su, različita je estetika pjesama, a različita je i zemljopisna obala svakog autora. Ima autora koji su krenuli s Dunava, s Dnjepra, Neretve, Morave, Drave i Save, Crnog mora te autora koji

su krenuli s Egejskog i Jadranskog mora", kazala je.Predstavljeni pjesnici iz 21 države „rukavci su velike poetske rijeke“, naglasila je novinarka za kulturu s Bugarskog

nacionalnog radija u Sofi ji Stanislava Pirčeva te kazala da je “treća obala most koji povezuje ljudske duše i ujedinjuje ih u njihovim različitostima.“

Elka Nyagolova, predsjednica Slavenske akademije književnosti i umjetnosti najavila je i skori izlazak treće antologije iz ovog niza, kojoj je naslov „Kruh naš svagdanji“, podsjetivši na prvu „Prinošenje riječju“ koja je prošle godine predstavljena u Zagrebu.

M. Čapalija i E. Bijač

SEMINAR «MEDIJI I NACIONALNE MANJINE U REPUBLICI HRVATSKOJ»

„RIJEKE“ KOJE NAS POVEZUJU

identiteta. Mediji su dužni doprinositi promicanju i poštivanju temeljnih ljudskih prava i sloboda, razumijevanju, poštivanju različitosti, demokratskim dosezima i razvijanju kulture dijaloga kako bi nacionalne manjine postale prihvaćene u društvu kao ravnopravni članovi i subjekti društvenih događanja.

Seminar je otvorio ravnatelj Ureda mr. sc. Branko Sočanac, a sudionicima su se obratili svojim izlaganjima i predsjednik Savjeta Aleksandar Tolnauer, prof. dr. sc. Siniša Tatalović i prof. dr. sc. Gordana Vilović s Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu, Suzana Kunac iz Agencije za elektroničke medije te Branka Mandić s Hrvatske radiotelevizije.

Raspravljalo se o pitanjima zastupljenosti manjinskih tema u programima radija i televizije na državnoj, regionalnoj i lokalnoj razini kao i tiskanim medijima, te važnosti uloge medija u očuvanju društveno-kulturnih vrijednosti manjinskoga identiteta, a glavni naglasci su stavljeni na važnost suzbijanja stereotipa i govora mržnje na društvenim mrežama i u elektroničkim medijima te ulozi medija u jačanju svijesti o poštivanju i razumijevanju drugog i drugačijeg, razvijanju tolerancije, osjetljivosti na pojave diskriminacije i nepoštivanja ustavnih i zakonskih prava pripadnika nacionalnih manjina u hrvatskom društvu.


мероприятии, где он выступал, в руках у него было несколько листочков с тезисами, а все остальное – по вдохновению и по памяти.

Вот и это его последнее интервью получилось только благодаря тому, что я включила диктофон во время нашего разговора, но клятвенно пообещала, что «настоящее» интервью мы сделаем осенью, так как ему надо время, чтобы подготовиться, ведь он никогда не был доволен тем, что написал или рассказал, ведь, по его мнению, все это могло быть еще лучше, еще объемнее, еще интереснее.

Взять интервью у Андрея Борисовича было очень сложно. Вместить на бумагу все его энциклопедические знания, то, что ни в одной книге прочитать не сможешь, – все равно что объять необъятное. Я попробую в меру сих и возможностей упорядочить наш разговор. Надеюсь, А.Б. простит мне невольные неточности, ведь у него уже не спросишь и на авторизацию не пошлешь...

Предки Андрея Борисовича принадлежат двум дворянским семьям: Чеботаревых и Ефремовых, а также фон Притвиц Гафрон Судоплемьер, потомкам иерусалимских и мальтийских рыцарей, которые во время войны с Наполеоном бежали на Дон и стали казаками.

В Российском государственном историческом архиве (РГИА) хранится алфавитный список донских дворянских фамилий Области Войска Донского, составленный по описям фонда Департамента герольдии Правительствующего Сената.

Ефремовы. Оп. 21. Д. 1416-1418, 1420-1424; Оп. 51. Д. 619. Л. 18 об., 112 об., 134, 140, 160, 167, 189 об., 310, 318 об., 410 об., 447 об.-449, 497, 497 об.

Чеботаревы (Чебатаревы). Оп. 32. Д. 1062–1070; Оп. 36. Д. 26970; Оп. 51. Д. 619. Л. 9, 20 об., 39, 58 об., 73, 80 об., 103, 124, 321, 366, 431 об., 481 об., 482, 520, 520 об., 533; Оп. 51. Д. 747. Л. 9, 21.

Чеботаревы и Ефремовы дали несколько атаманов Войска Донского, а самый известный из них граф Матвей Иванович Платов - прапрапрапрадед Андрея Борисовича, предок в седьмом поколении. Атаман Донского казачьего войска, генерал от кавалерии, который принимал участие во всех войнах Российской

После бесславного конца Советского Союза, где намного безопаснее было притворяться «Иваном, не помнящим родства», чтобы товарищи рабочие и крестьяне не заподозрили в «гнилом интеллигенте» «недобитую контру», многие заинтересовались своим происхождением. Нам, родившимся в «совке», это было сделать не так-то и легко. Никогда не забуду фотографий, которые бабушка спрятала в двойном дне сундука, и только благодаря тому, что сундук развалился при переезде, так как бабушка ни в какую не соглашалась ехать без него и наотрез отказывалась отвечать на вопрос: «На кой тебе сдалась эта рухлядь?» - мы сейчас знаем свою родословную хотя бы в четвертом поколении.

К счастью (хотя это теперь можно так сказать, а в 1920-х годах это была катастрофа), часть генофонда и информации удалось сохранить первым эмигрантам и их потомкам, которые родились уже на чужой земле.

Одним из них был и наш соотечественник, русский в третьем поколении Андрей Борисович Чеботарев. И не просто наш соотечественник, а кладезь информации, касающейся истории русской эмиграции в Хорватии.

В этом году ушло много наших соотечественников. Однако когда умирает человек, которому «за девяносто», оставшиеся пока по эту сторону жизни с грустью осознают, что процесс неизбежен, но человек прожил долгую насыщенную жизнь. Когда же умирает кто-то, кто не дожил даже до 70, ощущение несправедливости, горечи и неверия невозможно описать словами.

Когда же умирает кто-то, чей вклад в жизнь и сохранение нашей маленькой русской общины невозможно переоценить, в это просто трудно поверить.

Боже мой, сколько было планов, проектов, задумок! Кажется, совсем недавно мы договаривались, что Андрей Борисович будет модерировать вечер памяти Солженицына, собирались осенью, когда пройдет жара, вновь пройтись по Мирогою и записать на диктофон всю информацию, которую Чеботарев держал в памяти.

К счастью, после знакомства с ним я сообразила, что он практически ничего не записывает. На любом

ИНТЕРВЬЮ С АНДРЕЕМ БОРИСОВИЧЕМ ЧЕБОТАРЕВЫМ - IN MEMORIAM


империи конца XVIII – начала XIX века. В феврале 1777 года Платов женился на Надежде Степановне, дочери походного атамана Степана Ефремова и внучке генерал-майора Даниила Ефремова.

Бабушка Андрея Борисовича по линии матери, урожденная Ефремова, вышла замуж за Чеботарева, а мать деда по линии отца была урожденная баронесса фон Притвиц Гафрон Судоплемьер. Фамилию фон Притвиц Судопельман мне не удалось связать с донскими казаками. Это, к сожалению, осталось в записях, хранящихся в архиве Андрея Борисовича, надеюсь, что в один прекрасный день они увидят свет.

Однако есть много фактов, подтверждающих, что казаки были связаны с рыцарями мальтийского ордена еще со времен незабвенной Роксоланы. История Мальты тесно переплетается с историей рыцарского ордена госпитальеров (мальтийского ордена) и... запорожскими казаками. В мае 1565 года 50-тысячная армия султана Сулеймана Великолепного пыталась штурмом овладеть Мальтой. Против турецкой армады мальтийские рыцари выставили войско из 500 рыцарей и пяти тысяч мальтийских солдат и ополченцев. В составе ополченцев находилось и свыше ста запорожских казаков. После кровопролитных боев турецкая армия отступила, и осада острова Мальта была снята. А благодарные мальтийцы увековечили память украинских казаков мраморными скульптурами, которые установлены в главном храме государства – соборе Иоанна Крестителя. А в мальтийском языке с того времени прочно укоренилось слово «казаки».

Каким же образом казаки вообще оказались на Мальте? Письменные свидетельства говорят о том, что во время очередной победы мальтийских рыцарей над турецкими янычарами на кораблях неприятельской эскадры были обнаружены закованные в цепи и кандалы галерники с нательными крестами и странными прическами. На вопрос великого магистра, кто они такие и почему носят кресты, галерники дали ответ, что они казаки и попали в плен к туркам. Великий магистр отпустил пленников, но запорожцы поблагодарили магистра и попросили разрешения остаться в войске: мол, возвращаться некуда, семьи вырезали турки да путь на Родину уж слишком дальний.Интересно и другое «совпадение». Российско-мальтийские связи укрепились при Екатерине II, при которой велись русско-турецкие войны. Императрица посылала молодых морских офицеров на Мальту для изучения военного дела и приобретения военного опыта.

В 1796 году было заключено соглашение между императором Павлом I и Великим магистром Эммануэлем Франтишеком Роганом по созданию Великого Приорства Российского в Петербурге. Великий Приорат Российский вошел в орден наряду с приоратами других европейских стран, а Павел получил титул Протектора Ордена.

В 1798 году Наполеон высаживается на Мальту. Начинается массовое изгнание рыцарей с Мальты, и возникает реальная угроза исчезновения ордена. В то время император Павел принимает тех, кто бежал с Мальты после вторжения Наполеона, за что рыцари ордена ответили Павлу высоким доверием. На общем совете они постановили принять хартию о провозглашении Российского императора Великим Магистром Ордена. После торжественной церемонии, состоявшейся 27 октября 1798 года, Павел получил право награждать командорскими крестами.

Одними из первых рыцарей командорского креста стали «отец казаков» князь Александр Васильевич Суворов и адмирал Федор Федорович Ушаков. В 1801 году командорский крест получил и Матвей Иванович ПЛАТОВ, славный атаман, генерал от кавалерии, герой войны против Наполеона.

Как уже говорилось, Андрей Борисович обладал энциклопедической памятью, которая вмещала огромное количество информации, держать разговор в русле его семьи не представлялось возможным, поэтому и интервью с ним содержит много «побочной» информации, которая, надеюсь, покажется интересной.

Летопись: Андрей Борисович, о Вашей родословной можно написать роман. Надеюсь, Вам удастся систематизировать записи и документы. Однако вернемся к Вашей семье, которая перебралась в Королевство СХС. Самый известный среди эмигрантов в Хорватии был Ваш предок архитектор Шевцов. Это со стороны мамы или отца?

А.Б. Андрей Павлович Шевцов – это дед со стороны матери. Он уже в России был автором архитектурных проектов, участвовал в разработке генерального урбанистического плана Воронежа. Все, что строил, он записывал в книжечку, которая у меня сохранилась. Объект номер один – мост на Кавказе (написано на русском), от номера 2 и до последнего номера (не помню, то ли 40, то ли 50) - постройки в Югославии, написано уже на хорватском. Кроме того, он написал три монографии по геодезии, почвоведению и геологии. Русская часовня на Мирогое для поминовения усопших – это его проект. Русская православная церковь в Белой


Церкви в Воеводине, где находилась женская гимназия и кадетский корпус, тоже построена по его проекту.

Дело в том, что почти весь преподавательский состав одесской гимназии эмигрировал в Королевство СХС, а в Белой Церкви после распада Австро-Венгерской монархии остались не востребованные помещения, принадлежащие армии. Туда и поселили тысячи русских эмигрантов, офицеров и членов их семей, а для их детей обустроили учебные заведения. Так что моя мама закончила гимназию, которая так и называлась – Одесская, а там же был и кадетский корпус. Для соотечественников иеромонах Иоанн, в миру князь Шаховской, организовал строительство церкви, а проект попросил сделать своего друга – моего деда.

Бабушка по линии матери, Елена Михайловна Оковицкая, родом из Новочеркасска, столицы донского казачества, которую основал атаман Платов, тот самый знаменитый предок, но жили они в Таганроге, где прапрадед был предводителем дворянства. Он, кстати, тоже эмигрировал, но был уже в годах и умер на острове Лемнос, куда еще до эвакуации армии Врангеля из Крыма были переброшены сотни беженцев из России. Там и лежит на казачьем кладбище.

Летопись: Значит Вас назвали Андреем в честь дедушки-архитектора. Вы говорили, что дед участвовал в разработке генерального урбанистического плана Воронежа, бабушка переехала из Новочеркасска к нему в Воронеж?

А.Б. Сложно сказать. Знаю, что дед жил в Воронеже, а мама родилась в Новохопёрске. Где они с бабушкой познакомились, я точно не знаю, но Новохопёрск в Воронежской области, возможно, дед получил туда назначение. Как дедушка с бабушкой и мамой оказались в Югославии, точно не известно. Есть версия, что он был австрийским военнопленным и строил дорогу, а возможно, и церковь в Словении на Вршиче. После окончания Первой мировой люди искали друг друга, переписывались, находили друг друга через Красный крест. Было сложно, но иногда удавалось. Точно знаю, что обе семьи поженились в России.

Летопись: По линии отца как Ваши родственники оказались в Хорватии?

А.Б. Дедушка по папе Владимир Чеботарев был помещиком, окончил пажеский корпус для высшего дворянства и членов королевских семей. Тот самый, где учился и Александр I Караджорчевич. После пажеского корпуса мой дед окончил еще и технологический институт, получил специальность инженера, но так как у него был стабильный доход от имений, он ничем не занимался. Возможно, бывал на парадах гвардейского полка в Санкт-Петербурге, к которому был приписан, но до войны не служил и не работал, впрочем как и бабушка Вера Ивановна, урожденная Ефремова. В начале Первой мировой войны, скорее всего, как военный, дед был мобилизован, а бабушка пошла на курсы сестер милосердия. Это была распространенная практика у дам из высшего общества.

Центр Белого движения был на Дону. После поражения Белой армии с Дона целыми семьями бежали в Крым, к генералу Врангелю. Беженцев поместили на 120 судов. Вся черноморская эскадра, все, что только могло держаться на воде, вышло с эмигрантами в море. Так и попали в Королевство Югославию.

Летопись: Чтобы не запутаться, будем говорить о дедушке-архитекторе и дедушке-помещике. Дедушка-архитектор с семьей в конце концов оказался в Загребе, а дедушка-помещик?

А.Б. Дедушка-помещик с бабушкой жили в Любляне, а так как он на войне был тяжело ранен и вернулся инвалидом, то семью содержала бабушка. Она давала уроки английского и французского языков, причем словенского языка она не знала, поэтому преподавала на немецком. Дед умер рано, в 1928 году, в 49 лет. Бабушка должна была содержать двоих детей, но я уверен, что им помогали организации соотечественников.

Летопись: А как родители познакомились, ведь одни бабушка с дедушкой были в Загребе, а другие в Любляне?

А.Б. Родители познакомились в Загребе. Отец, Борис Владимирович, приехал в Загреб в 1940-м году, но я точно не знаю, познакомились ли они во время войны или после ее окончания. Мама, Мария Андреевна, окончила в 1942-м факультет фармации и получила назначение в Златар-Бистрицу, где и проработала до конца войны. Когда пришла новая власть, маму послали в Любушки, а потом в Запрешич.

Папа начальную школу окончил в Словении, и чтобы сбыть его с рук, бабушка его послала в военную академию в Белград, на государственное иждивение. Как сыну инвалида, ему дали стипендию. Будучи офицером, он служил вплоть до 1945 года, одновременно поступил на экономический факультет, закончил его уже после окончания войны, но, в конце концов, до ухода на пенсию преподавал русский язык в гимназии.

Летопись: Интересное сочетание: кадровый военный, дипломированный экономист и недипломированный преподаватель русского языка.

А.Б. Интересное, но посудите сами, как он мог быть хорошим экономистом, если поступил на экономический факультет в 1943 году, когда была экономика капитализма, а через два года экономику перестраивают на новый лад - социалистический? Просто во время войны для офицера не было работы. Официально он числился артиллеристом, начальником подразделения воздушной обороны в селе Света-Клара, но до конца 1944 года налеты авиации было очень редки, и там практически нечего было делать.

Летопись: То есть он служил в армии НДХ? У него не было проблем как у русского?

А.Б. Были проблемы. Он окончил Югославскую академию и четыре года служил в королевской армии. В 1940-м году его перевели на службу в Загреб, но когда пришла НДХ, в армию его принимать не хотели. В отделе кадров был некий Мирко Пук, который наложил резолюцию: «не принимается – русский», три раза подчеркнул и поставил три восклицательных знака. Но уже через год дела пошли плохо, партизанское движение разворачивалось в полную силу, решили взять, но не как профессионального артиллериста. Вначале решили: раз казак (бабушка с двухлетнего возраста посадила на коня), будет инструктором конной езды в хорватской армии. Там он и прослужил целый год. Папа вел дневник, и там есть такие записи: «ехал на лошади из Клары в Подсусед на купание, были


танцы, дам было мало, скучно». Вот такая военная служба. Война идет, а врага нет.

Летопись: Да уж, где наша не пропадала. Значит папа после войны решил пойти по стопам своей мамы – Вашей бабушки – преподавать язык?

А.Б. Преподавал в гимназии, писал учебники. Папа сотрудничал при создании учебника по русскому языку в 60-х годах для первого года обучения для хорватских гимназий или начальных школ. Насколько я помню, был и соавтор – Скляров. У меня где-то есть этот учебник, надо будет поискать.

Летопись: Андрей Борисович, Вы ведь историк. Вы историей русской эмиграции занимались профессионально, или это Ваш хобби?

А.Б. Я работал в Институте истории рабочего движения, теперь это Хорватский институт истории на Опатичкой улице. Тема моего изучения была »Vojna krajina i vlasi« («Военная Краина и власы»), одна часть из которых – греко-католики, а другая – православные, или сербы, хотя сербы обижаются, когда их так называют. Русскими я занимаюсь из любви. Мне это интересно. Теперь у меня есть время, так почему же не написать то, что я знаю?

Летопись: Ваши познания поистине энциклопедические, а как Вы оцениваете книгу, которую написал Филип Шкилян, «Русские в Хорватии»?

А.Б. Советую каждому прочитать ее самому. Хочу обратить особое внимание на некоторые темы, которые автор без колебаний поднимает в своей книге. Россияне называли себя эмигрантами, но употребляли и другие названия: беженцы, изгнанники. В международном праве европейских государств стало употребляться обезнадеживающее слово «апатриды» – люди без родины. Общая характеристика русской общины, образовавшейся в 1920-х годах в Хорватии, - высокий уровень культуры и образованность. Автор нашел драгоценные данные: в 1922 году среди русских эмигрантов было 12,4% людей с высшим образованием, 61,5% окончили гимназию и 19,4% – основную школу. Для сравнения – в Королевстве СХС 55,5% населения старше 12 лет было безграмотно. Больше того, эти 12,4% не охватывали студентов, которые из университетов ушли воевать на фронт, а образование уже продолжили в Загребе или Белграде. А так как на первых порах надо было обустроиться, найти работу, выучить язык, то до 1922 года они просто еще не успели закончить институт. Работали поначалу грузчиками, разнорабочими, охранниками. Нечто похожее получилось и с гимназистами. Несколько классов дети

закончили в России, а потом надо было подождать, пока родители смогут оплачивать обучение сначала в гимназии, а потом и в институте. Другой вопрос, который статистика может выделить, но не истолковать с точки зрения социологии, – русские офицеры, многие из которых осели в Хорватии. Немногие знают, что российские офицеры подразделялись на две категории: кадровые офицеры Российской империи и студенты или гимназисты, которые чины получили после короткого курса обучения во время Первой мировой войны или в Белой гвардии за храбрость во время военных действий. Лишь небольшая часть офицеров поступила на службу в армию Королевства СХС. Но дело было не в том, что они не хотели служить в принявшей их стране, а в том, что по закону югославским офицером мог быть только гражданин, а значит надо было отречься гражданства пусть уже и не существующей родины. Для многих это была непреодолимая психологическая преграда, даже тогда, когда надежда на возвращение угасла. Именно поэтому было много великолепных военных специалистов, которые преподавали в селах в начальных школах математику, физику, языки или физкультуру, работали торговцами, фотографами и даже разносчиками газет. Если бы не это обстоятельство, вклад российских эмигрантов был бы намного значительнее.

Что интересно, практически все эмигранты, несмотря на сложное материальное положение, старались дать детям высшее образование. Не надо забывать, что в то время стоимость обучения в гимназии или университете была очень высокая, не говоря уже о дополнительных расходах на студента, без которых не обойтись. На загребских факультетах обучались сотни студентов из России.

О русской эмиграции написано много статей в периодических изданиях. К сожалению, до сих пор нет полной библиографии, но книга Филипа Шкиляна отличается тем, что не обходит стороной «неудобные» темы, которые до сих пор упорно избегались. Это социальная адаптация россиян, политическая ситуация, Русская православная церковь и ее настоятели, страдания, тревоги, изгнание, разочарование, депортации и т. д.

С одной стороны, русские в Хорватии получили теплый прием, как и ранее так называемые русофилы возлагали большие надежды на то, что русские помогут освободиться им от ненавистной Австро-Венгерской империи, но с другой стороны, было и открытое сопротивление. Некоторые были не довольны, что

На презентации книги «Rusi u Hrvatskoj“


русские отнимают у них работу. Сегодня, когда проблема мигрантов стоит особо остро, мы понимаем, что трения возникали на линии иммигрант–местный, а не из-за языка или вероисповедания.

Автор книги отдельное внимание посвящает вопросу монархизма. Согласно данным, от 80 до 90% русских эмигрантов высказывались как монархисты. Причем монархистами они стали в изгнании, когда осознали, что имели и что потеряли. Похожее произошло и с религией. Известно, что царь Александр считал себя претендентом на российский престол. Он не говорил об этом явно, но если бы ему предложили, он бы не отказался. Больше того, эмигранты из России даже место жительства по возможности выбирали согласно политическим убеждениям. Монархисты предпочитали Королевство Югославия, а республиканцы - Францию.

Русские в Хорватии оказались в славянской среде, сравнительно легко выучили язык, что было немаловажно при поиске работы. Показателен случай бывшего ректора Киевского университета Евгения Спекторского. В течение года он продавал на рынке пирожки, которые пекла его жена, а когда выучил язык, стал заведующим кафедрой в Белградском университете, преподавал энциклопедию права. Когда в Белградском университете стало работать чересчур много русских, его перевели в Любляну, где он тоже преподавал право и на словенском языке писал научные труды.

Я бы не согласился с утверждением автора книги, что митрополит Гермоген поддерживал режим усташей. Обстоятельства были таковы, что по целой НДХ православные церкви разрушали и сжигали. Поглавник Павелич решил, что в Хорватии не могут существовать сербские православные церкви, но против православия как такового не возражал. Перед глазами у всех был пример еврейской синагоги в самом центре Загреба, которую сравняли с землей. После установления усташского режима, православная церковь на площади Петра Прерадовича была закрыта. До сих пор нет достоверного ответа на вопрос, почему ее не снесли. Есть две версии, ни одна из которых не подтверждена документально. Согласно одной, болгарский посол во время прогулки по Загребу спросил, почему закрыта церковь. Решили не разрушать, чтобы не раздражать союзников. Другая версия утверждает, что перед

сносом надо было вынести святые предметы, на что имеет право только митрополит. Православный митрополит уже сидел в тюрьме, поэтому миссию поручили греко-католическому епископу Янко Шимичу, который, придя в церковь, начал просить, чтобы церковь не разрушали. Возможно, ни одна их этих версий не достоверна, но, как говорится, relata refero – передаю, что слышал.

В поддержку теории признания православия как такового свидетельствует и тот факт, что в Загребе во время Второй мировой войны действовало два православных хора. Александр Порфирьевич Космаенко руководил хором в той же православной церкви на площади Прерадовича, а Борис Викторович Комаревский - хором в греко-католической церкви свв. Кирилла и Мефодия на Горнем Граде. Благодаря Космаенко и Комаревскому, традиция русского церковного пения сохранилась в Хорватии до сих пор. Обоих дирижеров расстреляли в 1945 году как пособников фашизма.

Возвращаясь к книге, отрадно заметить, что Филип Шкилян маэстрально избежал ошибки многих авторов - не стал интерпретировать и повторять предшественников (имеется в виду книга Т. Пушкадии Рыбкин «Эмигранты из России»), а написал книгу в соответствии с разработанной им самим концепцией и методологией.

Этот разговор состоялся в библиотеке, куда Андрей Борисович пришел за книгами, а я, зная, что он всегда интересно рассказывает, включила диктофон. «Настоящий» интервью отложили до лучших времен. Ксения, жена Андрея Борисовича, собиралась уходить на пенсию, и он надеялся, что переложит на нее все обязанности по уходу за собакой, найдет все записи и документы и даст нашему журналу обширный интервью.

К огромному сожалению, этого не случилось. Человек предполагает, а Господь располагает. Андрей Борисович Чеботарев был похоронен на загребском кладбище Мирогой, недалеко от русской часовни, которую строил его дед.

Светлая ему память!


Godine je 1918. dva milijuna izbjeglica iz carske Rusije zapljuskuju svijet. Jedan dio stanovništva odlazi prema zapadu (u Poljsku, Njemačku i Finsku), drugi odlaze prema Kini, a treći prema Crnom moru. Kada su jedinice Crvene armije zauzele Novorosijsk, oko 8000 osoba pobjeglo je na brodove i sklonilo se u Carigrad. Kroz Carigrad je u tom naletu prošlo oko 130.000 osoba, a prema unaprijed utvrđenom dogovoru preko polovice ih je brodovima otputovalo za jadranske luke. Među izbjeglicama nisu bile samo civilne osobe, već i veći broj vojnika. Najveći broj ruskih izbjeglica prihvatila je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Većina izbjeglica stizala je morskim putem, preko Boke kotorske, Dubrovnika, Splita i Bakra, a raseljeni su po cijelom teritoriju države. Većina ruskih došljaka bila je obrazovana, prema domaćinima prava društvena elita: aristokrati, znanstvenici, inženjeri, arhitekti, slikari, pisci, glazbenici, časnici…

Nakon sloma carske Rusije u Beogradu je i nadalje postojalo rusko carsko veleposlanstvo koje je 6. ožujka 1924. godine prestalo s radom. Dotadašnji veleposlanik postao je Delegat za pitanja ruskih izbjeglica. Jednako tako konzul u Zagrebu nije više obavljao konzularne poslove, već je ostao Predstavnik Delegata u Zagrebu. Neposredno prije dolaska ruskih izbjeglica stvorena je dužnost Vladinog punomoćnika za prijem i smještaj ruskih izbjeglica u Kraljevini SHS. Prilikom dolaska izbjeglica iz Rusije u prihvatne luke odmah su im izdavane osobne iskaznice. Izbjeglice su bile raspoređivane po svim mjestima Jugoslavije i nisu imale pravo napuštati mjesto boravka

koje im je određeno. Međutim, zbog teškog pronalaženja posla u manjim mjestima, događalo se da su pojedinci ipak napuštali ta mjesta i tražili zaposlenje u drugim kotarevima. Za to su trebali dobiti dozvolu od strane kotarske oblasti. Kasnije je kretanje ruskih emigranata unutar Kraljevine SHS donekle olakšano omogućivanjem slobodnog kretanja za određene radne skupine stanovništva, a potom i izdavanjem Nansenove putovnice Međunarodnog ureda Društva naroda za ruske izbjeglice (koja je omogućivala i putovanje u inozemstvo). Državna komisija za ruske izbjeglice osnovana je pri Ministarstvu vanjskih poslova 1920. i imala je zadatak da pomogne izbjeglicama iz Rusije. Ta je komisija dijelila novčanu pomoć koja se s vremenom smanjivala. Osim toga, komisija je izdavala i subvencije za izdržavanje ruskih škola i stipendije ruskim sveučilištarcima. Prvi ruski emigranti koji su našli posao u Kraljevini SHS bili su pripadnici vojnih jedinica.

Oni su sudjelovali u izgradnji putova, a jedan dio njih je bio zaposlen i u vojnim institucijama diljem Kraljevine SHS. Jedan dio izbjeglica namjestio se na školama, a namjestio se i veći broj pravoslavnih svećenika (budući da Kraljevina SHS nije imala dovoljno toga kadra). Svećenici su imali sreću, pa su odmah dobivali i državljanstvo. Ostali su se zapošljavali kao korespondenti, prevoditelji, vozači, komercijalisti, trgovački putnici… Prema izvještaju iz 1926. u Zagrebu je bilo 2137 ruskih izbjeglica, od kojih je 31 bio zaposlen u državnim ustanovama, 9 kod samoupravnih ustanova, 795 u privatnim poduzećima, a 26 bez posla. Preostali su bili studenti, članovi obitelji i ostalo. Stariji

100. GODINA OD DOLASKA PRVIH RUSKIH EMIGRANATA 1918 – 2018


su se nadali povratku u Rusiju, no mlađi su bili svjesni da trebaju potražiti novo mjesto boravka. Stoga se kod njih vrlo rano javlja problem državljanstva. Prema Zakonu o državljanstvu koji je u Kraljevini SHS važio do 1928., strani državljani su mogli dobiti jugoslavensko državljanstvo ako su radili na poslovima od posebnog državnog značaja. Takvom su se mogućnošću koristili uglavnom sveučilišni profesori, vojnici i svećenici. Od 1928. donesen je novi zakon koji je omogućivao lakše primanje u državljanstvo. Molbe su se podnosile u roku od 6 mjeseci nakon stupanja zakona na snagu i osobe koje su podnosile molbu morale su uz molbu priložiti potvrdu o dobrom vladanju, zatim da su sposobne izdržavati sebe i svoju obitelj i da im općina jamči prijem u zavičajnu svezu. Dobivanje državljanstva je omogućivalo dobivanje stalnog posla, budući da su stranci mogli biti zaposleni samo na određeno vrijeme.

Iako je većina emigranata našla svoj novi dom u Srbiji, u Hrvatskoj su se također s vremenom formirale enklave sunarodnjaka. Većina Rusa težila je velikim gradovima jer s njihovom naobrazbom bilo je lakše pronaći posao s obzirom da je srednja klasa uglavnom stigla „ponijeti“ u izbjeglištvo samo stečeno znanje i vještine. Oni, najspretniji, sjetili su se u zadnji čas uzeti sa sobom diplome i potvrde o završenom školovanju. Prema podacima iz 1922., među ruskim emigrantima bilo je 12,4 posto fakultetski obrazovanih, 61,5 posto sa završenom srednjom školom i 19,4 posto s osnovnom školom, a više od 60 posto ih je poznavalo još jedan strani jezik.

Najveći broj izbjeglica došao je u Kraljevinu SHS nakon tzv. „Krimske evakuacije“ – oko 20.000 osoba. Njihove prihvatne luke nalazile su se u Bakru, Dubrovniku i Boki Kotorskoj, gdje su se nalazili predstavnici Ruskog Crvenog križa, te predstavnici civilnih i vojnih vlasti. Za prihvat emigranata na tlu Hrvatske bio je opunomoćen Petar Bojarski, koji se nalazio u Zagrebu. Bojarski je, kod dolaska emigranata, imao gotov plan rasporeda za njihovo slanje u pojedina mjesta u državi, dok su željeznice pripremile određen broj vagona i vlakova kako bi se taj plan i ostvario

Većina emigranata koja je stigla u Bakar, bila je razmještena po Hrvatskoj, dok su oni iz Dubrovnika bili, preko Bosne, upućeni u Vojvodinu. Svaka pojedina grupa koja je stizala u neko mjesto bila je izolirana u jednu ili više zgrada, u kojima su morali ostati više tjedana bez prava na izlazak pod nadzorom liječnika. Nakon tako provedene karantene, veće grupe bile su razdvajane u manje, te slane u druga mjesta unutar istog ili susjednih srezova.

Poslove prihvata i smještaja emigranata koji su stizali u luku Bakar vodio je Petar Bojarski, koji je bio i povjerenik vladinog opunomoćenika za smještaj ruskih izbjeglica. Prilikom dolaska pojedinih brodova, Bojarski je osobno dolazio u Bakar, gdje je obavljao rasporede za transport emigranata u unutrašnjost zemlje. On je raspolagao i određenom novčanom svotom koju je dijelio emigrantima kod izdavanja osobnih isprava. Prema unaprijed dobivenim popisima mjesta u koje je trebao slati emigrante on je radio rasporede za transporte.

Prvi brod koji je stigao u Bakar bio je „Vladimir“, 12. prosinca 1920. godine, i na njemu je doputovao veliki broj vojnika, civila, žena i djece – ukupno 3.000 osoba. Nakon iskrcavanja, osobe su bile smještene u prostorije jedne tvornice na obali te su, nakon toga, bile organizirane u veće grupe radi daljnjeg transporta. Tako je u Crikvenicu bila poslana grupa od 200 osoba, u Novu Gradišku 250, u Jastrebarsko 30, Bjelovar 100, Veliku Goricu 40, Osijek i Đakovo 400, Varaždin 150, Suhopolje 103, Karlovac oko 50, Ogulin oko 100 itd.

Među tim grupama bila je formirana jedna grupa za Sisak i jedna za Topusko s velikim brojem emigranata. U Sisak je bilo poslano 200, a u Topusko 100 osoba. Te dvije grupe, u usporedbi s drugima, imale su znatan broj emigranata. Iz tih sredina emigranti su bili raspoređivani ravnomjerno po okolnim mjestima.

Drugi veliki kontigent izbjeglica stigao je u Bakar 21. siječnja 1921. godine na brodu „Herson“ s oko 3.000 osoba. Cijeli taj transport vlakovima je bio upućen u Šabac, gdje su bili raspoređeni po drugim mjestima. Prema podacima tada je 60 osoba bilo poslano u Podravsku Slatinu, a 25 u Orahovicu.

Država je organizirala dolazak za više od 90% emigranata, a čitava akcija njihova prihvata bila je podijeljena u tri faze. U prvoj je, nakon diplomatskih pregovora donesena i službena odluka o njihovu prihvatu, 1919. godine. U drugoj fazi bio je organiziran prihvat u Kraljevini SHS, a u trećoj, bio je organiziran smještaj po raznim mjestima u samoj državi.

Veliku ulogu u pomaganju emigrantima imali su ruski predstavnici u Kraljevini SHS. To su bili veleposlanik, vojni ataše i vladin opunomoćenik za pitanje ruskih izbjeglica. Oni su bili spona između emigranata i ruske države, koja je u njihovim shvaćanjima još uvijek postojala. Ujedno su predstavljali zastupnike izbjeglica pred vlastima Kraljevine


SHS, a predstavljali su i važan izvor informacija za vlasti te države. Jedan od njihovih najvažnijih zadataka bio je praćenje kretanja ruskih izbjeglica, koji su obavljali kao činovnici ruske države. Svi emigranti morali su biti prijavljeni kod Vladinog opunomoćenika. Jedna od važnih stvari koje su provodili ruski predstavnici bilo je izdavanje različitih potvrda. Ta aktivnost bila je bitna jer je mnoštvo emigranata napustilo državu bez ikakvih dokumenata. Zbog toga je ruski veleposlanik Strandtman bio zadužen za izdavanje potvrda o identitetu, o obiteljskom, imovinskom i bračnom stanju, zanimanju, profesionalnim sposobnostima i o akademskim titulama. Predstavnici su ujedno zastupali interese emigranata u organizacijama koje je država formirala radi njihova prihvata i smještaja.

Ruski emigranti u Hrvatskoj vidjeli su veću mogućnost kvalitetnijeg života u skladu s načinom života ruske zajednice, te veću mogućnost zapošljavanja. Veliki, razvijeni gradovi pružaju puno veće mogućnosti afi rmacije i zadržavanja određenih kulturoloških obrazaca ponašanja. U većim sredinama nalazio se i veći broj osoba istoga porijekla koji su dijelili iste ili slične stavove, dok je njihov svakodnevni život imao tendenciju očuvanja nacionalne svijesti. Manje sredine u tom smislu pružale su i puno manje mogućnosti.

Točno vrijeme osnivanja Ruske kolonije u Zagrebu nije poznato, no prema podacima izbori su za odbore u Koloniji održani 18. rujna 1921. godine. Osim Ruskih kolonija postojao je i Ruski crveni križ koji je osnovan u Zagrebu 1921. godine. Ruski crveni križ se brinuo o dočekivanju izbjeglica s brodova te o njihovom evidentiranju. U nadležnosti Ruskog crvenog križa nalazila se i bolnica u Loboru koja je djelovala između 1921. i 1924. godine. Postojale su i organizacije Sivi Vuk (1921.), muzičko-literarno društvo, Savez ruskih studenata u Zagrebu (1921.), Ruski studentski demokratski klub u Zagrebu (1927.), Društvo Ruski dvoglavi orao (1922.), Ruska matica (1925.), Ruski klub (1925.), Ruska organizacija Nezavisni (1925.)Društvo za staranje o potrebama ruske srednje i niže škole (1925.), Pomoć ruskoj djeci prosvjetno i dobrotvorno društvo (1938.), Savez ruskih pisaca i novinara u Jugoslaviji (1925.), Ruski tenis klub (1927.), Ruski sportski klub (1928.), Ruski sport klub (1932.), Društvo ruskih pravnika – dramski studio (1929.), Društvo ruskih ofi cira artiljerije (1933.), Društvo Galipoljaca (Društvo ofi cira i vojnika Bijele armije koji su bili nakon evakuacije s Krima smješteni u Galipolju) (1923.), Društvo ofi cira Generalnog štaba, Društvo skrbi o

duševnim potrebama pravoslavnim Rusa u Kraljevini SHS, Savez ruskih ratnih invalida, Liga Obera (Liga za borbu protiv III. internacionale), Savez nacionalne omladine, Društvo Marijinih sestara, Ruski sokol, Umjetnički zbor, Kozačka stanica, Savez ruskih ofi cira, Udruženje ruskih intelektualnih i manualnih radnika u Kraljevini Jugoslaviji (1932.), Udruženje Nikolaj Konstantinovič Roerich (nazvano po slikaru Roerichu) (1935.), Društvo za pomoć ruskim studentima u Zagrebu (1935.), Udruženje fakultetski obrazovanih Rusa diplomiranih u Zagrebu (1937.), Ruski sveopći vojni savez (1924.), Nacionalni radni savez novog pokoljenja, Nacionalni radni savez. Sva ova društva bila su objedinjena u Savez ujedinjenih ruskih društvenih organizacija Savske Banovine koji je osnovan 1932. godine.

Među izbjeglicama iz Rusije jedan veliki broj činila su djeca i mladež te studenti koji su započeli studij. U ponekim slučajevima evakuirani su čitavi razredi s nastavnim osobljem. Školska nastava počela se realizirati već na brodovima, a nakon iskrcavanja nastava je također vrlo brzo organizirana. U Zagrebu je ideja o ruskoj gimnaziji pokrenuta 1921. i ustanova je trebala brojati 39 učenika (21 djevojka i 18 dječaka). Za smještaj gimnazije predlagao se Zavod za odgoj gluhonijeme djece, ali je škola konačno smještena na Trgu 28. listopada (kasnije je smještaj gimnazije bio u Medulićevoj). Kao nastavni predmet uveden je i hrvatski jezik, a nastava je prilagođena programu realnih gimnazija u Hrvatskoj iako se još uvijek vrši prema programu ruskih gimnazija. Nakon završene gimnazije polagala se matura. Ruska je gimnazija radila do 1927., a tada je ukinuta.

Ruska osnovna škola u Zagrebu osnovana je 1926., a nastavila je s radom i nakon ukidanja gimnazije do 1932. godine. O naobrazbi ruske djece nastavilo se od tada brinuti Društvo za staranje o potrebama ruske srednje i niže škole, a od 1938. Društvo za Pomoć ruskoj djeci. Emigranti iz Rusije koji su se našli u Zagrebu bili su smješteni isprva u zgradi bivšeg rodilišta u Ilici i u zgradama bivše Rudolfove vojarne na današnjem Trgu Francuske republike.

Impresivna je brojka od oko 400 diplomiranih studenata podrijetlom iz Rusije na zagrebačkom Sveučilištu u razdoblju između 1922. i 1955. godine.

Na zagrebačkom Mirogoju sahranjivani su ruski emigranti, a u njihovu čast je podignuta i ruska spomen-kapelica 1928. godine posvećena Svetom Voskreseniju Hristovom. Na zidovima kapelice postavljene su mramorne


ploče na kojima su u početku bila uklesana imena onih čiji nam grobovi nisu sačuvani, a poslije i onih koji su veći dio života proveli u Zagrebu, ali su iz raznoraznih razloga umrli u inozemstvu.

U vrijeme NDH Ruska kolonija kao organizacija postaje važnija i na području čitave NDH postoji oko 40 Ruskih kolonija s oko 5400 članova. Iako je veliki broj Rusa u međuratnom periodu dobio jugoslavensko državljanstvo, budući da su bili pravoslavne vjeroispovijesti, nakon uspostave NDH oni gube posao. Međutim, već početkom kolovoza 1941. godine uslijedila je uputa prema kojoj se od hapšenja ili gubljenja posla izuzima žiteljstvo rumunjskog, makedonskog (bugarskog), ruskog i ukrajinskog porijekla kao i oni Crnogorci, koji se nisu ogriješili o interese hrvatskog naroda…, a potvrdu o lojalnosti izdavala je, kad je riječ o Rusima, Ruska kolonija odnosno Predstavništvo ruske emigracije u Zagrebu. To je po svršetku rata bilo razlogom što su Ruske kolonije i Predstavništvo ruske emigracije u Zagrebu smatrane za fašističke organizacije koje su djelovale protiv SSSR-a. Međutim, najveći broj ruskih emigranata nije podržavao ustaški režim. Jedan dio njih bio je mobiliziran u domobransku vojsku, a samo jedan mali broj emigranata iz Rusije je pristupio ustaškom pokretu. Stanovit broj emigranata je pristupio narodnooslobodilačkoj borbi, a jedan se dio odlučio za odlazak na rad u Njemačku, otkuda su se željeli lakše domoći oslobođenih krajeva Rusije (što im uglavnom nije uspijevalo).

Od političkih organizacija treba navesti Nacionalno ujedinjenje u Zagrebu osnovano 1941. godine u vrijeme NDH i Ruski nacionalni i socijalni pokret. U vrijeme NDH djelovala su još neka društva, a među njima Ruski opće-vojnički savez koji je prikupljao emigrante Ruse u tzv. Ruski

zaštitni korpus koji je trebao biti upućen na bojište u Rusiju. Unatoč uvjeravanjima svega je 300 osoba s područja NDH otišlo u tu formaciju. Ovaj savez je izdavao i glasilo Svodki koje je izlazilo između 1941. i 1945., a u kojem su donašane vijesti iz Rusije i sa tamošnjih frontova. Nakon svibnja 1945. prestala su djelovati sva društva i udruženja nekadašnjih emigranata iz Rusije na području čitave Jugoslavije.

Mnogi od ruskih znanstvenika zaposlili su se na zagrebačkim fakultetima. Među najpoznatijima su dr. Sergej Saltikov, osnivač Zavoda za opću patologiju i patološku anatomiju, kemičar Ivan Plotnikov, utemeljitelj Zavoda za fi ziku i fi zikalnu kemiju, Niktopolion Černozubov, voditelj Epidemiološkog odsjeka u Higijenskom zavodu, te Boris Apsen, prvi doktor geodetskih znanosti Sveučilišta u Zagrebu.

Umjetnici su se također dobro snašli: zagrebačkim teatrom, govorilo se, vlada "dinastija Froman", slikar Pavao Froman, njegova sestra balerina Margareta, te braća plesači Maksimilijan i Valentin. Zoja Petrovna Dumenjić Nepanina jedna je od najznačajnijih zagrebačkih arhitektica, koja je, među ostalim, projektirala i splitsku bolincu "Firule". Valja spomenuti i profesore Abakumova, Andrejeva, Baranova, Cernovikova, redatelja Vereščagina, snimatelja Gerasimova, majstora stripa Golovčenka, slikare Antipova i Hanzena, književnicu Aleksander-Kunjinu...

Uz Zagreb, gdje se objedinila velika ruska zajednica, u takvim gradovima kao Dubrovnik, Split, Rijeka,Varaždin, Sisak veliki broj ruskih emigranata bio je okupljen u zajednice.

Već 1919. ruske izbjeglice koje napuštaju Odesu "s urednim putnim ispravama i znatnim novčanim sredstvima" nastanile su se u Dubrovniku. Još nekoliko valova izbjeglica dolazi u grad. Godine 1920. željeznicom stiže 30 do 40 bjeloemigrantskih obitelji, dio njih ostaje u Dubrovniku, te osniva prvu "Rusku koloniju", najstariju u Hrvatskoj. Ruska kolonija bila je službena ustanova koja je imala cilj pomoći vlastima zemlje u vođenju evidencije o ruskim emigrantima. Imala je samostalnu upravu a potpadala je pod nadzor mjesnih vlasti. U Dubrovniku je osnovan i "Ruski dom" koji se brinuo o kulturnom životu Rusa u kojem je postojalo prihvatilište za materijalno nezbrinute, menza i dvorana za skupove.

Rusi su ostavili svoj trag u Dubrovniku. U početku svoje djelatnosti Ruska kolonija imala je svoju diletantsku kazališnu trupu i priređivala je književne večeri. Kazalište je prikazivalo komade ruskih pisaca a na književnim


večerima čitana su djela ruskih pisaca o kojima se zatim diskutiralo. Odmah po stvaranju kolonije osnovana je i knjižnica, u koju su svi emigranti predali svoje knjige i koja je tada brojala oko 3 000 knjiga. Djelovala je i spomenuta menza, zubarska radionica samo za Ruse i Ruska crkva ali bez ruskog svećenika. Bibliotekar M. Černikin, crkvenjak, vodio je i zbor u pravoslavnoj crkvi.

U Splitu je već 1919. osnovan Ruskij kružok sa ciljem njegovanja materinskog jezika i domovinske umjetnosti, a u sljedeće dvije godine stiglo je još izbjeglica iz Rusije. Odbor za pomoć izbjeglicama smješten je u hotelu "Troccoli" na Pjaci, a državne vlasti zahtijevale su da se prognanike ne zakida u dnevnicama i plaćama prilikom zapošljavanja. Predsjednik Odbora bio je knez Oboljenski, a okupljao je i niz uglednih splitskih građana.

Rusi su se u Splitu otvarali škole ruskog jezika i književnosti, mnogi su nadničarili, nastupali u teatru ili po hotelskim terasama, a bilo je i boljestojećih, poput inženjera Kazanjeckog koji je postao direktor poduzeća za boje "Duga". U gradu je djelovao i dr. Viktor Ostrovidov, specijalist za živčane bolesti, pa slikar i gimnazijski profesor Hipolit Majkovski...

U Sinju se nalazila elitna skupina monarhističke vojske, kubanski kozaci. Ujutro bi ih budio trubač uz dizanje zastave, često su nastupali izvodeći svoje poznate plesove, a na rad su išli postrojeni, hranili su se zajedno i živjeli su u svojevrsnoj komuni.

O velikoj zajednici izbjeglica iz Rusije u Crikvenici svjedoči Ruska pravoslavna crkva izgrađena 1924. godine na inicijativu Rusa, a posvećena je sv. Nikoli. Crkva je sagrađena u stilu ruskog crkvenog graditeljstva, a uz nju je podignut i zvonik. Povijest Rusa u Hrvatskoj počinje 1920. godine kada u luku došao brod sa 3000 ruskih izbjeglica od kojih 200 je došlo u Crikvenicu gdje do danas žive potomci četiriju obitelji donskih kozaka.

Prvi podatak o postojanju organizirane skupine ruskih izbjeglica u Sisku nalazi se u novinama „Sisački glas“ br. 6, od 6. veljače 1921. godine. Preko novinske arhive može se pratiti stanje unutar zajednice koja je oformila svoja tijela. Iako nisu imali dovoljno sredstava za život, pokušavali su si pomoći putem otvaranja kase uzajamne pomoći i dobrotvornih koncerata, što potvrđuje i njihova aktivnost unutar gradskog društvenog života. Ttijekom 1921. i 1922. godine održano ukupno 3 koncerta i 2 cabaret-a,

organizirana je „Ruska večer“ u svratištu „Veliki Kaptol“. To pokazuje kako su ruski emigranti, unatoč teškim životnim uvjetima, putem ovakvih manifestacija nastojali pokazati kako su sposobni za preživljavanje u novoj sredini, te očuvati svoju tradiciju i kulturu. Ujedno su time poboljšali i upotpunili kulturni život samog grada.

Osim toga, mala ruska zajednica u Sisku nije se držala samo okvira grada već je uspostavila i održavala odnose s drugim Rusima u državi, pogotovo onima iz grada Zagreba. Emigranti nisu djelovali samo kao skupina, već su se javljali i kao pojedinci, koji su samostalno pokušavali ostvariti egzistenciju. U tadašnjim novinama nalazilo se nekoliko oglasa iz kojih možemo dobiti važne informacije o tim osobama. Većinom su to pojedinci koji traže posao, te pri tome navode svoje kvalifi kacije. Paul Popov u oglas stavlja podatak kako govori njemački i francuski jezik, te razumije hrvatski. On je želio raditi u nekoj tvornici ili podučavati francuski jezik. Elizabeta Nikolajevna Muravjeva bila je učiteljica francuskog jezika, te je davala instrukcije. Kao dodatnu kvalifi kaciju navodi da je bila nekoliko godina u Parizu.

Interesantan je oglas koji daje Aleksandar Zozulja koji navodi kako je bio upravitelj „Cinko- grafi čne tvornice“ u Moskvi i zastupnik moskovske „Manufakturne tvornice“. U oglasu se predstavio kao „posvema vješt manufakturnom i bankovnom poslu kao i svim kontuarskim radnjama te pisanju na stroju“, te je tražio „mjesto bilo za blagajnika, trgovačkog manufakturnog pomoćnika, pazitelja kod radnje ili kakav drugi posao.“ Još je napomenuo i da „može otputovati“.

Ako uzmemo u obzir sve spomenuto možemo vidjeti kako među sisačkim Rusima postoji širok spektar zanimanja. Međutim, bili oni glazbenici koji su zabavljali goste po kavanama i svratištima, osobe koje su podučavale francuski jezik, inženjeri, hrvači i nogometaši, liječnici ..., svima im, kao i Rusima diljem cijele Hrvatske, je bilo zajedničko da su se na razne načine borili za svoj opstanak te svoje sudbine nisu ispuštali iz ruku. Oni su u novoj sredini djelovali tako da su se postepeno prilagođavali društvu u kojem su se nalazili.

U svojoj doktorskoj disertaciji „Ruski emigranti u Sisku između dva svjetska rata“ Vladko Čakširan opisuje kako su bile organizirane ruske kolonije u Hrvatskoj.


Ruske izbjeglice su nakon dolaska u Kraljevinu SHS bile raspoređene diljem države po gradovima, manjim mjestima i selima. Na tim područjima Rusi su počeli formirati svoje zajednice koje su se nazivale kolonije. Njihov glavni cilj bio je da sve izbjeglice obuhvate jedinstvenom organizacijom koja će voditi evidenciju o izbjeglicama i održavati vezu s vlastima. Organiziranje u kolonijama imalo je još jednu funkciju – olakšavanje kontrole policijskim vlastima nad njihovim kretanjem i djelatnošću. Predsjednik ili tajnik svake kolonije bio je u neposrednoj vezi s lokalnim vlastima i na taj način omogućavao kvalitetnu suradnju između njih. Vlasti su nastojale ostvariti takav način kontrole nad kolonijama i zbog borbe protiv komunizma, jer se pretpostavljalo da se među Rusima nalaze komunistički špijuni i agitatori. Prema uredbi o osnivanju ruskih kolonija, koje je izdalo Ministarstvo unutarnjih poslova odmah nakon doseljenja izbjeglica, kolonije su se mogle organizirati u mjestu boravka na čelu s predsjednikom uprave ili, ako je kolonija bila manja od 25 osoba, s jednim predstavnikom. Prema uredbi, kolonije su defi nirane kao humanitarne organizacije koje su imale za cilj „da ruskim izbjeglicama, po mogućnosti obezbjede materijalno blagostanje pomoću uzajamnog potpomaganja, održavanja u njihovoj sredini reda i dostojanstva, a također i vođenje evidencije članova Kolonije radi uredne veze s vlastima“.

Hrvatsko – Slavonsko – Dalmatinska Zemaljska vlada, 1921. godine, izdala je upute lokalnim vlastima da u svakom mjestu gdje žive izbjeglice „viđeniji između njih“ preuzmu brigu i nadzor nad svojim sunarodnjacima. Time je bio učvršćen položaj odbora kolonije, odnosno njezinog predsjednika i tajnika. Sav posao oko kontrole dokumenata prilikom davanja podataka, kao i mišljenja i izdavanja dozvola za boravak i rad, obavljali su predsjednici ili tajnici. Funkcioniranje kolonija bilo je povjereno njihovim upravama. One su upravljale emigrantima, imale su zadatak da organiziraju njihov život, te su bivale istinskim posrednicima između jugoslavenskih vlasti i emigrantskih organizacija. Lokalne vlasti nisu izdavale nikakve isprave ako prije toga nisu imali potvrdu od uprave kolonije. Uprave su imale zadatak ocjenjivanja materijalnog stanja emigranata, te su davale potvrde o potrebnoj pomoći, što je još više povećavalo njihovu moć u lokalnoj sredini.

Kontrolu nad radom kolonija i njihovih uprava imali su delegati za zaštitu interesa ruskih emigranata koji su bili u izravnoj vezi s vlastima. Oni su mogli smjenjivati članove uprava kolonija i njihove predsjednike i tajnike. Čvrsta kontrola nad njihovim radom omogućavala im je nametanje određenih političkih obrazaca koji su bili zastupljeni među emigrantima u državi. Te obrasce karakterizirao je konzervativizam i monarhizam. Zbog toga su uprave kolonija bile u rukama onih koji su zastupali takve ideje. To su većinom bili stariji emigranti, bivši carski činovnici ili vojni časnici. Uprave kolonija priređivale su razne proslave u kojima je veličana carska dinastija, te potican duh monarhizma. Ujedno su donosile razne rezolucije o pojedinim problemima ruske emigracije, prikupljale novac za emigrantske fondove itd.

Novčana sredstva kolonija dobivana su s više strana, posebice od novčanih priloga prikupljenih kod članstva

kolonije, pri čemu je visina iznosa bila dogovarana na glavnoj skupštini kolonije. Čini se da je uobičajena svota bila 5 do 10 dinara mjesečno. Blagajne kolonija punile su se i od zarada sa zabava, koncerata i drugih manifestacija koje su organizirale kolonije. Kolonije su ujedno dobivale novac i od Državne komisije koji je služio za isplaćivanje pomoći u različite svrhe. Iz tih prihoda kolonija je podmirivala i određene troškove, te plaćala tajnika, dok ostali članovi uprave nisu bili plaćeni za svoj rad.

Kolonije su davale potpore svojim članovima koji su duže vrijeme bili bez posla, te se nisu mogli brinuti o sebi. U određenim slučajevima svojim su članovima plaćale liječnike, lijekove i bolničke troškove, zatim podmirivale troškove za školovanje djece, pružale pomoć u hrani emigrantima u prolaz itd. U kolonijama su bile organizirane i kase uzajamne pomoći, iz koje su emigranti, u slučaju potrebe, dobivali manje beskamatne kredite.

U njima je bio jak i kulturni i društveni rad. Niz kolonija imalo je svoje biblioteke s knjigama na ruskom jeziku. Članovi su organizirali predavanja o ruskoj povijesti, književnosti, stvarane su grupe za podučavanje matematike, stranih jezika i drugih školskih predmeta. Osnivani su zborovi, glumačke grupe, manji orkestri …

U ovom kratkom prikazu pokušali smo generalizirati dolazak prvog velikog vala ruskih emigranata iz bolševičke Rusije nakon krvave revolucije i kako su se snašle u novoj domovini, za koju su mislili da bit će samo privremeno sklonište.

Dolje bit će navedena bibliografi ja radova iz kojih je materijal uzet i gdje se može više i detaljnije pročitati o ovoj temi.

U nastavku želimo spomenuti najistaknutijih Rusa koji su ostavili svoj neizbrisiv trag u hrvatskoj kulturi i znanosti.


Nikolaj Abakumov, geodet (Ljgov/ Rusija 1882 — Groznyj/ Rusija1965). U Jugoslaviju dolazi početkom 1921. i zapošljava se u Vojno-geografskom institutu u Beogradu. Bio je član odbora Generalne direkcije katastra 1924, kada je kod nas njegovim zalaganjem za katastralni premjer usvojena Gauss-Krügerova projekcija. God. 1927. izabran je za redovitog profesora na Geodetskom odjelu Tehničkog fakulteta u Zagrebu i tu je do potkraj 1950. predavao višu geodeziju, astronomiju i kartografi ju, a od 1942. i fotogrametriju. Bio je predstojnik Katedre za višu geodeziju, prvi predstojnik Astronomskog zavoda, osnovanog njegovim zalaganjem 1937, i dopisni član JAZU od 1948. Od travnja 1951. boravi u SSSR-u; najprije živi u Taškentu, a zatim odlazi u Groznyj. Bavio se znanstvenim istraživanjima iz područja više geodezije i pozicijske astronomije. Prema njegovim stručnim uputama izgrađen je 1937. i opremljen astronomski paviljon u Maksimiru.

Maksim Agapov-Taganskij pedagog, osnivač pokreta ruskih izviđača u Kraljevini SHS. (Moskva, 1980. – Beograd, 1973.). U Kraljevinu SHS došao je 1921. g. Odmah je organizirao tim ruskih izviđača u Ogulinu. Autor knjige „Ideološke temelje pokreta izviđača“. Na njegovu inicijativu 1922. Godine osnovan je Sveslavenski savez izviđača prvi i jedini kongres kojeg je organiziran u Pragu 1931. Krajem 1920-h godina Agapov-Taganskij dobije ponudu preseliti se u Beograd gdje dobiva mogućnost osnovati psihometrički institut i postati njegov ravnatelj.

Irina Aleksander-Kunjina, spisateljica i prevodilac (Sankt-Peterburg, 1903 – Ženeva, 2002). U previranjima građanskog rata dolazi u Jugoslaviju. Godina 1926–1938. u njezinim salonima okupljali su se zagrebački književnici i umjetnici.

Do 1930. bila je član Saveza sovjetskih književnika, a od 1941. Društva novinara Jugoslavije. Objavljivala je na ruskom; francuskom, engleskom i hrvatskom jeziku. Za boravka u Zagrebu člancima (o umjetnosti i grupi »Zemlja«, o M. Gorkom, J. I. Zamjatinu), prozom (novele Trojica, Pikolo) i prijevodima (N. N. Nikitin, A. N. Tolstoj, A. A. Blok) surađivala je u listovima: Obzor (1928, 1930), Vijenac (1928), Književnik (1930, 1932–1937), Socijalna misao (1933). Napisala je biografsku dramu Puškin koja je izvedena u Zagrebu 1936. Prevela je više slikovnica i knjiga za djecu (Dogodovštine pudla, Prtljaga, pošta, meštar i rastrešenjak S. J. Maršaka i dr.), a važniji joj je prijevod romana J. I. Zamjatina Tamo gdje je vrag rekao laku noć (Split 1931) i poeme Dvanaestorica A. Bloka (Književnik 1935, 7–8). Napisala je predgovor knjizi N. N. Nikitina Zločin Kirika Ruđenka (Zagreb 1932). Roman na ruskom Tol’ko fakty, sir (1933) sadrži opise jugoslavenskih krajeva i ljudi, jer se jednim dijelom odigrava u Boki kotorskoj, Herceg-Novom, Zagrebu, Sarajevu i Zemunu. U ruskoj i bečkoj štampi pisala je o hrvatskom slikarstvu.

Vasilij Andrejev, inženjer geodezije i građevinarstva (Nižne-Čirsk/ Rusija 1904 – Zagreb 1988). Diplomirao geodeziju 1929., a građevinarstvo 1934. na Tehničkom fakultetu u Zagrebu, gdje je doktorirao 1952. Na istom je fakultetu postao docent 1948., redoviti profesor 1957., bio dekan 1964–66. Predavao je i u Sarajevu, Banjoj Luci i Splitu. Znanstveno i stručno bavio se mehanikom konstrukcija, autor je udžbenika Mehanika, 1. Statika (1961), Mehanika, 2. Kinematika (1971), Mehanika, 3. Dinamika (1973).

Boris Apsen, inženjer geodezije, pravnik, ekonomist (Moskva, 1894 – Zagreb, 1980). Emigrirao 1920. u Jugoslaviju. Na Geodetsko-kulturno-inženjerskom odjelu Tehničkoga fakulteta u Zagrebu diplomirao 1931. Zahvaljujući

izvrsnomu znanju matematike 1931. postaje asistent iz matematike na Tehničkom fakultetu, a 1935. izabran je i za nastavnika iz geodezije na Građevinskom, kulturno-tehničkom i geodetskom odsjeku. Godine 1942. promoviran je za prvoga doktora geodetskih znanosti Sveučilišta u Zagrebu. Na Geodetskoj srednjoj tehničkoj školi bio je profesor matematike od 1947. do umirovljenja. Napisao je nekoliko desetina zbirki zadataka iz matematike koje dugi niz godina koriste naraštaji studenata, kao što Repetitorij više matematike I. i II.


Vasilij Antipov, slikar (Sankr-Peterburg, 1889. – Slavonski brod, 1968.) Pohađao je najstariju umjetničku školu „Školu imperatorskog društva pokroviteljstva umjetnosti“. Za vrijeme I svjetskog rata služio je u vojsci, za vrijeme revolucije bio je u redovima Bijele garde, a zatim, kao izbjeglica, 1921. godine našao se u Beogradu. Najprije je radio kao fi zički radnik, a poslije je crtao reklame za beogradska kina. U vrijeme ekonomske krize Antipov se pridružio glumačkoj družini kao scenograf, a nakon njezinog raspada odlučio je ostati u Slavonskom Brodu gdje je došao u kontakt s Julijem Hoff manom, numizmatičarom, arheologom-amaterom i osnivačem brodskog muzeja. Od tada je muzej postao njegov stan i radno mjesto. Osim slika za potrebe muzeja, slikao je prema narudžbi sugrađana, radio je scenografi je za kazališne amatere, plakate za vatrogasce i sportske klubove. Nakon završetka II. svjetskog rata, koji je proveo dajući veliki doprinos Narodno oslobodilačkoj borbi, vratio se u Brod, u muzej gdje je postavljen za kustosa.

Portret Vasilija Antipova. Albert Gruber, 1940.

Aleksej Belousov, pravnik, kazališni redatelj (Taganrog, 1895. – Samobor, 1975). U Kraljevinu SHS došao je 1921. godine. Pravni fakultet Zagrebačkog sveučilišta završio je 1926. Nakon što je položio državni ispit radio je u Virovitici. Od 1943. godine aktivno surađuje s narodnooslobodilačkim pokretom, radi kao prevoditelj u štabu korpusa. U Virovitici 1945. godine organizirao je amatersko kazalište, koje je 1948. dobilo status profesionalnog.

Eugen Cerkovnikov, kemičar (Kamenskaja, 1904 – Rijeka, 1985). Diplomirao kemiju 1929. na Tehničkom fakultetu u Zagrebu, doktorirao 1938. kod V. Preloga. God. 1938–47. radio u tvornici Kaštel (danas Pliva). Na Farmaceutskom fakultetu u Zagrebu utemeljio Zavod za organsku kemiju, redoviti profesor postao 1956. God. 1957. prešao na novoutemeljeni Medicinski fakultet u Rijeci, gdje je osnovao Zavod za kemiju i biokemiju. Istraživao i metode regeneracije i zaštite od ionizirajućega zračenja. Bio je autor mnogih udžbenika iz organske kemije i biokemije. Jedan od osnivača i 1958–74. predsjednik Hrvatskoga kemijskog društva.

Konstantin Čalyšev, inženjer građevinarstva (Kupjansk /Rusija, 1888 – Zagreb, 1970). Znanstvenik i sveučilišni profesor, pisac iz područja graditeljstva. Diplomirao u Kijevu 1911., a doktorirao u Zagrebu 1922. Radio je na Tehničkom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1930. postao redoviti profesor i predavao predmet otpornost materijala. Bavio se znanstvenim radom iz područja graditeljske statike, nauke o čvrstoći i elastičnosti. Objavio mnoge stručne i znanstvene radove te monografi ju Metode postepenih približavanja kod proračunavanja više puta statički neodređenih sistema (1938). Na Tehničkom fakultetu u Zagrebu osnovao Zavod za ispitivanje materijala.


Niktopolion Černozubov, epidemiolog (Nižnij Novgorod, 1890 — Beograd, 1967). Došao u Kraljevinu SHS 1921. g, te 1922–30. radio u Novom Pazaru kao voditelj Stalne bakteriološke stanice, poslije kao upravitelj Doma narodnog zdravlja, baveći se napose suzbijanjem malarije i škrleta. Kraće vrijeme bio voditelj bakteriološkog odjela Doma narodnog zdravlja u Osijeku, a zatim 1931–43. voditelj epidemiološkog odsjeka u Higijenskom zavodu sa Školom narodnog zdravlja u Zagrebu. Razvivši aktivan rad na terenu, istaknuo se kao organizator protuepidemiološke službe u Hrvatskoj. Privukao pozornost inozemnih stručnjaka sudjelovanjem u međunarodnim anketama Higijenske sekcije Lige naroda o preventivnoj borbi protiv tifusa i paratifusa, u seoskim krajevima te osnovao Centar za identifi kaciju i proučavanje salmonela. U svibnju 1943. odlazi u partizane te je od lipnja 1943. do ljeta 1944. pročelnik Zdravstvenog odjela ZAVNOH-a (organizirao rad civilnog saniteta), a zatim neko vrijeme savjetnik za epidemiologiju u Sanitetskom odjeljenju Glavnog štaba NOV i PO Hrvatske. U rujnu 1944. postaje načelnikom Epidemiološkog odsjeka Vrhovnog štaba NOV i PO Jugoslavije, pa je do 1952. glavni epidemiolog JNA te načelnik Higijenskog zavoda Vojnomedicinske akademije u Beogradu.

Zoja Dumengjić, arhitektica (Odesa, 1904 – Zagreb, 2000). Studij arhitekture završila u Zagrebu 1927 (E. Šen, H. Ehrlich). Projektirala uglavnom bolnice, zdravstvene i školske ustanove. Važnije građevine: Škola sestara pomoćnica (medicinskih sestara) u Mlinarskoj ulici u Zagrebu (1938), opće bolnice u Splitu (1951–75) i Ogulinu (1975), domovi zdravlja u Zagrebu (Črnomerec, 1953., Trnje, 1953. i Medveščak, 1960) te Srednja medicinska škola u Karlovcu (1975). Dobila je Nagradu »Vladimir Nazor« za životno djelo (1995).

Nikolaj Fedorov, teatrolog, novinar i publicist (Odesa, 1892 — nepoznato). Za I. svjetskog rata završio je vojnu topničku akademiju, 1918. pridružio se protuboljševičkoj ruskoj dobrovoljačkoj vojsci i nakon njezina sloma emigrirao. Od 1921. živi u Zagrebu; zapošljava se kao činovnik, a poslije radi kao književnik i novinar. Od 1941. do zabrane objavljivanja u travnju 1943. bio član

uredništva Hrvatskog naroda., a u rujnu 1944. godine zatražio dopuštenje da s rođacima iseli u Njemačku. U zagrebačkoj periodici pisao o ruskim emigrantskim i domovinskim (sovjetskim) književnim i kazališnim temama u časopisima Jugoslavenska njiva, Kritika, Vijenac, Nova Evropa, Hrvatska revija, Omladina, Komedija i dr. Sa D. Gržemalom osnovao je 1932. Ruski dramski studio u Zagrebu, kojemu je bio umjetnički voditelj, dramaturg i redatelj. Zajedno sa T. Strozzijem dramatizirao je za hrvatsko kazalište romane Idiot F. M. Dostojevskoga i Gospoda Golovjevi M. Saltikova (N. Ščedrin). S ruskoga je na hrvatski preveo Škvarkinovu komediju Tuđe dijete, Bulgakovljevu Novi dom i Surgučevljevu Sentimentalni dan. Zajedno s J. Badalićem sastavio je i predgovorom popratio antologiju Ruska lirika od Puškina do naših dana (Zagreb 1939). Bio je glavni urednik te član glavnog uredništva izdanja Suvremeni ruski pisci te suradnik Hrvatske enciklopedije, 1–5.

Margarita Froman, balerina, pedagog, operni redatelj i koreograf (Moskva,1896 — Boston, 1970). Po završetku kazališne Baletne škole u Moskvi, od 1909. solistica Boljšog teatra Kao solistica trupe Ruski baleti S. Djagiljeva gostuje 1914. u zapadnoj Europi i SAD te u paru s V. Nižinskim pleše u baletima M. Fokina Spectre de la Rose (C. M. Weber) i Les Sylphides (F. Chopin). God. 1918. napušta Rusiju i nakon angažmana u Jalti, Carigradu, Sofi ji i Beogradu dolazi na poč. 1921. u Zagreb. U zagrebačkom je kazalištu najprije gostovala s bratom Maksimilijanom i nekolicinom članova baletnog ansambla iz Moskve, no već 1921. godine postaje stalnom članicom — primabalerinom HNK. Usporedo je započela s koreografskim, redateljskim te pedagoškim radom pa je sljedećih tridesetak godina baletne umjetnosti u HNK obilježeno njezinom djelatnošću. Došavši kao baletna umjetnica odgojena u vrhunskoj ruskoj školi i već afi rmirana na svjetskim scenama, hrvatskoj javnosti predstavila dotad posve nepoznat i nov baletni repertoar u kojemu je kao primabalerina redovito plesala glavne uloge. Prenoseći na zagrebačku pozornicu Fokinove koreografi je prikazala je vrhunske umjetničke dosege ruskog baleta s početka stoljeća. Istodobno je, primjenjujući glazbu ruskih skladatelja za svoja koreografska ostvarenja, dala primjere i poticaje našim skladateljima da se okušaju u stvaranju

baletne glazbe s osloncem na folklorno nasljeđe. U Hrvatskoj, zbog obrazovanja na najboljim tradicijama ruskoga klasičnog baleta i osobitoga umjetničkog temperamenta postala nezaobilaznim autoritetom i osobnošću povijesnog značenja.


Njezinim dolaskom na čelo baleta HNK ta se grana scenske umjetnosti utemeljuje na klasičnim osnovama i strukovno organizira. Stvarajući baletni repertoar postavila je na scenu najznačajnije balete klasične i novije svjetske baletne literature te izvorna ostvarenja velikih baletnih majstora na glazbu poznatih skladatelja različitih stilskih razdoblja. Povrh toga je koreografi jama baleta hrvatskih skladatelja dala temelje hrvatskom baletnom stvaralaštvu. U njezinu baletnom studiju u Zagrebu školovali su se mnogi naraštaji hrvatskih baletnih umjetnika — Mia Čorak-Slavenska, Ana Roje, Z. Pintar, Zlata Lanović, Milana Broš, Sonja Kastl i dr.

Pavel Froman, scenograf i kostimograf (Moskva,1894 — Zagreb, 1940). Studirao slikarstvo na Moskovskoj školi slikarstva, kiparstva i arhitekture. Od 1921. do smrti stalni scenograf i slikar izvođač u HNK u Zagrebu. Na zagrebačku scenu donosi rusku scenografsku školu, poglavito stil L. Baksta. Autor je inscenacija i kostima za dvije dramske (G. Bernard, Cezar i Kleopatra, 1922; L. N. Tolstoj, Moć tmine, 1939) i tridesetak glazbenih predstava, većinom iz ruskog repertoara. Inscenacije su mu dekorativne i dotjerane, primjenjuje

elemente ruskog i orijentalnog folklora te u početku prigušeni a od kraja 1920-ih raskošni kolorit. Jedan je od nositelja zagrebačkoga scenskog slikarstva između dva rata.

Aleksej Ganzen, slikar (Odessa, 1876. – Dubrovnik, 1937.) Učio slikarstvo kod svog djeda Ivana Konstantinoviča Ajvazovskog. Studije slikarstva nastavio u Münchenu, Berlinu (kod prof . Saltzmanna ) i u Dresdenu (prof. Bracht) . U Parizu je radio pod vodjstvom Tonya Roberta Fleurya i Julesa Lefevrea. Izlagao u Parizu 1901. do 1912 . u salonu de s Artiste s Francais, gdje je nagradjen sa nekoliko odlikovanja . Član društava: Societe international e de s Aquarellistes,

Societe des Graveursen noir, Imperatorskoe obščestvo akvarelistov, Missarovskije ponjedjeljnjiki, Vessennija akademičeskija vystavki. Njegove uljane slike i akvarele kupovala je Francuska Republika (Palais de 1' Elysee , zatim

muzeji u Brestu, Marselju, Toulonu i.t.d.), Chicagu, Brooklynu, New-Yorku i Buenos Airesu. U Rusiji se nalaze njegovi radovi u Zimskom dvorcu, pomorskom ministarstvu i u sevastopolskom kadetskom zboru. Ganzen je službovao u ministarstvu ruske ratne mornarice kao slikar od 1910., a 1920. Godine emigrirao je s obitelji iz Rusije i došao je tadašnju Kraljevinu SHS. Prvu samostalnu izložbu imao je u Zagrebu, gdje živi do marta 1920., posle čega se seli u Dubrovnik. Samostalno izlagao u Parizu, Pragu, Beogradu, Rimu, Bukureštu, Rio de Janeiru, Buenos Airesu, Berlinu...


Sergej Golovčenko, karikaturist i pisac (Irkutsk/ Rusija 1898. - Zagreb, 1937.), studirao u Zagrebu u isto vrijeme kad i Andrija Maurović (Sergej je bio 3 godine stariji), te su obojica napustili Akademiju (tada Kraljevsku akademiju za umjetnost i umjetnički obrt) iz istog razloga, studenti nisu smjeli zarađivati izvan Akademije (dok su profesori na Akademiji to smjeli). Radi kao vodeći karikaturista u humorističkom listu „Kopriva“ za koji je izradio nekoliko stotina stripova „Maks i Maksić (1925.-1934.), te više od tri tisuće karikatura, a česta tema mu je tadašnji rektor

Akademije Ivan Meštrović. Njegove karikature su se našle na stranicama takvih popularnih europskih izdanja kao „Fofaro“, „Th e Patriot“, „Humor“. U posljednjoj godini života (umro je u 39. godini) započeo je novu seriju stripova „U zoološkom vrtu“ koju je potpisivao pseudonimom „S. Mironović“.

Grigorij Jelatancev, liječnik (Manyčenskaja/ Rusija, 1895. – Zagreb, 1988). Godine 1916, mobiliziran je i poslan na frontu (zapadna Ukrajina). Po završetku rata nastavio je studij ali je ubrzo ponovno mobiliziran u armiju generala Denikina. Evakuiran iz luke Feodosije, te s jednim transportom emigranata dolazi u Beograd, u svibnju 1920. Upisao je 1923. medicinski fakultet u Beogradu koji je kao odličan student završio 1930., te oženio kolegicu – Olgu, također Ruskinju. Službovao je po Bosni (Srbac, Ljubija, Ključ, Banja Luka), a neposredno prije rata dolazi u Dvor na Uni, gdje je u godinama koje su uslijedile djelovao kao jedini kotarski liječnik, radeći doslovno dan i noć. Nakon rata zbog školovanja sinova u Zagrebu zatražio je premještaj i dobio mjesto kotarskog liječnika u Jastrebarskom. Pokrenuo je inicijativu i bio glavni motor izgradnje nove zdravstvene stanice, koja je pored tri ambulante za opću praksu imala

stomatološke ambulante, laboratorij i protutuberkulozni dispanzer. Njegovom zaslugom izgrađeno je i malo javno kupatilo, u vrijeme kad u Jastrebarskom još nije bilo vodovoda za izgradnju kojeg je on također zaslužan. U novom Domu zdravlja u Jastrebarskom visi veliki portret bračnog para Jelatancev, liječnika Grigorija i Olge.

Petar Jušnevskij, inženjer (Odessa, 1916. – Beč, 1999.) Godine 1940. Diplomirao je na Vojnoj akademiji u Novom Sadu, a 1951. Na građevinskom fakultetu Beogradskog sveučilišta. Od 1952. radi kao inženjer-projektant u Centralnoj upravi brodogradnje (CUB) tadašnjeg Ministarstva narodne obrane, gdje je 30 godina bio na čelu projektnog odjela. Autor nekoliko velikih projekata kao što su poduzeće za proizvodnju i preradu čelika „Vulkan“ u Rijeci, „Jugoturbina“ u Karlovcu, brodogradnje „Kraljevica“, odašiljača Učka, rasvjeta u bazenu u Rijeci i dr.

Boris Komarevskij, umjetnički direktor i dirigent Ćirilo-Metodova zbora (selo Bakli/ Rusija, 1893. – Zagreb, 1945.). Sin svećenika, završio je Duhovno sjemenište, kapetan ruske carske armije. Nakon emigracije radio je kao profesor

glazbenog u Krimskom kadetskom korpusu u Sloveniji i Srbiji, nastupao je s koncertima kao bariton. Godine 1927. završio je Kraljevsku glazbenu školu u Zagrebu u klasu vokala, violine i klavira. Radio je kao korepetitor u HNK u Zagrebu, 1932. Bio je imenovan rukovoditeljem Ćirilo-Metodova pjevačkog zbora Grkokatoličke župe sv. Ćirila i Metoda u Zagrebu koji je postizao veliki uspjeh na gostovanjima u zemlji i inozemstvu. Nakon dolaska socijalističke vlasti 1945. godine pogubljen je pod optužbom suradnje s vlastima HDH.


Sergej Kučinskij, slikar, scenograf (Ekaterinoslav/ Rusija, 1886. – Rijeka, 1969.) Završio je Moskovsko učilište slikarstva i kiparstva, te pravni fakultet Moskovskog univerziteta. Prvu izložbu radova imao je 1913. u Moskvi. Nakon emigracije u Kraljevinu SHS do 1946. Godine živio i radio u Beogradu, a 1947. postaje glavnim scenografom HNK Ivana pl. Zajca dramskog kazališta i operne kuće u Rijeci. Sudionik je Prve scenografske izložbe (1953.)

i izložaba Društva likovnih umjetnika Hrvatske (1952. – 1968.), autor nekoliko personalnih izložbi, te izložbe „Moskva i Rijeka – dvije ljubavi“ (1965.).

Vladimir Mošin, slavist, vizantolog (Sankt-Peterburg, 1894. – Skopje, 1978.). Povijest umjetnosti, fi lozofi ju religije i slavistiku studirao u Sankt-Peterburgu i Kijevu. Emigrirao 1921., a 1928. U Kraljevini SHS doktorirao je Zagrebu. 1931. izabran je za privat-docenta vizantologije u Beogradskom univerzitetu. 1942. završio je bogoslovni tečaj Ruske pravoslavne crkve i dobio je san svećenika u Sveto-Troickoj crkvi. 1947. Na poziv Jugoslavenske akademije znanosti preselio se u Zagreb gdje dobi mjesto ravnatelja arhive akademije. Nakon osnutka 1948. godine Instituta povijesti Jugoslavenske akademije znanosti imenovan je v.d. direktora. Tijesno je surađivao s institutom slavenskog jezika staroslavenskog jezika u Zagrebu. Posebna zasluga Mošina

je otvaranje u institutu vrijedne specijalizirane povijesne knjižnice. 1947. godine ruske i srpske studente okupio u crkveni zbor Saborne crkve Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu.

Roman Obraz, ekonomist (Limnos/ Grčka, 1920 – Zagreb, 1998). Diplomirao (1951) i doktorirao (1971) na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1968. do umirovljenja 1985. predavao istraživanje tržišta i izvozni marketing na Visokoj školi za vanjsku trgovinu, odnosno Ekonomskom fakultetu u Zagrebu; od 1975. kao redoviti profesor. Autor više knjiga iz područja ekonomike vanjske trgovine i marketinga. Djela: Istraživanje tržišta (koautor, 1960), Tehnika izvoznog posla (1963), Tehnika uvoznog posla (1963), Politika proizvoda (1975), Suvremena prodaja (1975), Inovacija proizvoda od zamisli do ostvarenja (1984) i dr.

Aleksej Olesnickij, orijentalist (Gurovci/ Rusija 1888 – Zagreb, 1943). Diplomirao je 1910. na Lazarevskom institutu istočnih jezika u Moskvi, a 1917. na Arheološkome zavodu u Petrogradu. Iste je godine zbog izbijanja Listopadske revolucije

emigrirao u Carigrad. God. 1922. došao u Rogašku Slatinu, a 1924. u Zagreb. Od 1928. vodio je Orijentalnu zbirku JAZU i pritom prikupio te katalogizirao veći broj rukopisnih zbornika i isprava iz osmanskog razdoblja hrvatske povijesti. Od 1937. bio je profesor orijentalistike, a od 1941. lektor turskog jezika na Sveučilištu u Zagrebu. Značajnija djela: Naše orijentalno blago: istočni muslimanski rukopisi i isprave u Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti u Zagrebu (1932), Bezimeni turski ljetopisac o bojevima Turaka sa Hrvatima godina 1491. i 1493. (1933), Turski izvori o kosovskom boju (1935), Bošnjak Hadun Jakub, pobjednik na Krbavskom polju g. 1493. (1938), Bosanska vojska pod zapovjedništvom Bećir-paše Čengića u rusko-turskom ratu god. 1737. (1940).


Olga Orlova, balerina, plesačica i pedagoginja (Kijev, 1903. - Rijeka, 1991.). U Zagreb je došla s trupom ruskog baleta 1921. gdje je dobila angažman HNK-u, 1932-33 radila je u HNK Osijek, te ponovo u Zagrebu. ostvarila je brojne zapažene uloge. Od 1949. radi u Narodnom kazalištu "Ivan Zajc" u Rijeci kao baletni majstor, pedagoginja i koreografk inja. Danas riječki HNK svake godine dodjeljuje priznanje za najbolju ženski ili mušku baletnu ulogu – „Nagrada Olga Orlova“.

Ivan Plotnikov, kemičar (Tambov, Rusija, 1878 – Zagreb, 1955). Na Moskovskom sveučilištu utemeljio je 1912. prvi fotokemijski laboratorij u Rusiji, od 1914. bio je upravitelj Kemijskog instituta. Došao je u Zagreb 1920.,

gdje je na Tehničkoj visokoj školi osnovao Zavod za fi ziku i fi zikalnu kemiju i bio prvi profesor tih predmeta. Bio je pokretač i prvi urednik medicinskoga znanstvenoga časopisa Radiologica, što je u Berlinu izlazio od 1937. do početka II. svjetskog rata. Istaknuo se kao popularizator znanosti, organizator znanstvenih kolokvija, pisac i predavač. Autor je više knjiga, među kojima su Osnove fotokemije (Grundriss der Photochemie, 1923) i Udžbenik opće fotokemije (Lehrbuch der allgemeinen Photochemie, 1920). Fakultet kemijskog inženjerstva i tehnologije Sveučilišta u Zagrebu svake godine dodjeljuje nagradu Ivan Plotnikov najboljem mladom znanstveniku fakulteta.

Sergej Saltykow, patolog (Višni Voloček/ Rusija,1874 – Zagreb,1964). Završivši studij medicine u Harkovu (1897), specijalizirao se iz patološke anatomije u Zürichu, Marburgu, Pragu i Parizu. God. 1915. osnovao je u Harkovu Centralni patološki institut. Na Medicinskom fakultetu u Zagrebu osnovao je 1922. Zavod za opću patologiju i patološku anatomiju, kojemu je bio predstojnik (1922–52). Bio je i redoviti profesor zagrebačkoga Medicinskoga fakulteta od 1932. Proučavao je probleme patološke anatomije, napose transplantaciju i regeneraciju tkiva te ulogu konstitucije u postanku i razvoju različitih bolesti. Njegova su glavna djela Opća patološka morfologija (1942) i Specijalna patološka morfologija (I–XII, 1948–59). Od 1959. bio je redoviti član JAZU. Njegovo ime nosi zaklada kojoj je svrha nagrađivanje najboljih znanstvenih radova iz grane Patologija.

Olga Solovjova, balerina, koreografk inja, slikarica, kiparica (Odessa, 1900. – Cavtat, 1974.) Emigrirala u Kraljevinu SHS. Do 1924. Članica baletnog ansambla Nacionalnog kazališta U Beogradu. 1924. – 1929. Sa ruskim baletnim kolektivima nastupala je diljem Europe, Amerike, Australije. Nakon povratka u Jugoslaviju odbrala za život kuću u Cavtatu na Kamenu Malom, sa tri strane okruženu morem u kojoj ce provesti vise od 40 godina. Formirala je baletni odsjek u Dubrovniku, a jedna od osnivačica Dubrovačkih ljetnih igara (1950.), te bila njihov stalni koreograf itjekom 20 godina. U Umjetničkoj školi Luke Sorkočevića do sredine devedesetih postojala je fondacija Olge Solovjove za najuspješnije učenike.

Portret Olge Solovjove, 1952., autorica je Jelica Bukovac Radoslavljević, kćer Vlaha Bukovca ulje na kartonu, 47x30 cm. Inv.br.UGD-1453. Vlasništvo muzeja Kuća Bukovac, Cavtat.

Artemij Šahnazarov, inženjer strojarstva (Šuša, Nagorno-Karabah/ Rusija 1891 – Zagreb, 1973). Emigrirao je 1920. Kraće vrijeme radio je u Beču, Plzeňu i Parizu, te se doselio u Zagreb 1921. Zaposlio se na Tehničkoj visokoj školi (poslije Tehnički fakultet), zatim na Strojarsko-brodograđevnom fakultetu, gdje je bio redoviti profesor (od 1937) i višegodišnji predstojnik Zavoda za mehaničku tehnologiju. Znanstveno se bavio teorijom rezanja na alatnim strojevima i ispitivanjem materijala, autor je knjiga Tokarski noževi (1927) i Brušenje (1929), a metoda mjerenja temperature oštrice alata, koju je objavio 1934., u stručnoj je javnosti citirana kao metoda po Šahnazarovu. Bio je prvi predsjednik Hrvatskoga društva za tehniku zavarivanja (1953–56) i prvi predsjednik Saveza društava za tehniku zavarivanja Jugoslavije (1953).

Zgrada tehničkog fakulteta 1920.


Andrej Šavcov, arhitekta (Usmanj/ Rusija, 1890. – Zagreb, 1944.), živi u Zagrebu od 1920. Autor 40-tak projekata. Prvi – željeznički most na Kavkazu je ostvaren u Rusiji, a ostale u Hrvatskoj. To su arhitektonska rješenja bolničkih i stambenih zgrada, te sakralnih objekata: ruska kapelica na Mirogoju (1928.) i pravoslavna crkva u Bijeloj Crkvi u sklopu ruske ženske gimnazije. Radio je u privatnim građevinskim poduzećima, te medicinskoj ustanovi „Higijenski zavod“ u Zagrebu.

Sergije Tagatz, fi lmski snimatelj i animator (Bjela/ Rusija,1898 – Zagreb, 1973). Gimnaziju završio u Sankt Peterburgu, u Zagrebu se nastanio 1922. Začetnik hrvatske animacije (1922–23. realizirao je četiri animirana reklamna fi lma), bio je jedan od prvih hrvatskih profesionalnih fi lmskih snimatelja. Snimio je više dokumentarnih fi lmova i fi lmskih novosti, među kojima 1927. i nedovršeni dugometražni fi lm Ciganska krv (Dobrotvorka Balkana). Istaknuo se i fotografi jom dokumentarnih fi lmova R. Sremeca Koraljari i spužvari (1947) i Jugoslavenski narodni plesovi (1948); u prvome je pionirski rabio podvodnu kameru, a u drugome sinkrono snimanje zvuka i fotografi ja u boji.

Naravno, ovo je samo popis ruskih emigranata prvog vala, koji su ostavili značajan trag u Hrvatskoj. Puno više podataka može se naći u dolje navedenim izvorima.

1. Puškadija-Ribkin, Tatjana Emigranti iz Rusije u znanstvenom i kulturnom životu grada Zagreba, Zagreb 2006.2. Čakširan, Vlatko. Ruski emigranti u gradu Sisku između dva svjetska rata 2010., magistarski rad, Filozofski fakultet, Zagreb3. Lukšić, Irena. Ruski emigranti u Hrvatskoj između dva rata. Rubovi, memorija. Zagreb, 2006. 4. Portal KORENI http://www.koreni.rs/ruski-dom-u-dubrovniku/ Saša Nedelјković “Ruski dom u Dubrovniku”.5. Škiljan, Filip. Rusi u Hrvatskoj. Zagreb, 2014.6. Hrvatski leksikon. Dostupno na: https://www.hrleksikon.info/7. Kudrjavskij, Anatolij. Ča Je Pusta Londra. Split, 1998. 8. Hrvatski biografski leksikon. Zagreb, 1983. – 2013. 9. Ivanišević, Goran. Boris Viktorović Komarevskij i Ćirilo-Metodov kor 1932-1945. Zagreb, 2016.10. Вклад российских соотечественников в науку и культуру Хорватии. Dostupno na: https://www.russiancroatia. com/kniga-snasled


В конце мая в Загребе прошла международная научная конференция «Хорватия – Россия. Исторические связи и испытания взаимности», которую организовал Хорватский институт истории при содействии Института славяноведения Российской академии наук из Москвы, Представительства Россотрудничества в Хорватии и Группы по сохранению русского исторического наследия в Хорватии РУСНАСЛЕД.

Основной задачей конференции было выделить и представить научной и широкой общественности многовековой пласт хорватско-российских контактов и связей, которые существуют и исследуются с 9-го века, и особенно во второй половине 19-го и в 20 веке, когда отношения были особенно напряженными.

Встреча двух славянских стран на академическом и культурном уровне - это возможность объединить институциональные и индивидуальные усилия, чтобы укрепить отношения особенно в то время, когда политические обстоятельства ставят под угрозу не только то, что связывает два народа, но и славянский мир в целом.

Перед началом рабочего заседания с приветственными словами к собравшимся обратились директор Хорватского института истории д.и.н. Ясна Туркаль, директор Института славяноведения РАН д.и.н. Константин Никифоров, Посол РФ в Хорватии Анвар Азимов, директор Россотрудничества в Хорватии Наталья Якимчук и представитель группы РУСНАСЛЕД Елена Пиличева Чорко.

Елена Пиличева Чорко вкратце проинформировала коллег, чем занимается группа РУСНАСЛЕД. Это

поиск информации о российских эмигрантах первой волны, их потомках и их вкладе в культуру и науку Хорватии, обработка информации и составление сборников, запись видеоинтервью с потомками первой волны эмиграции и комплектование видеотеки, комплектование архива российской эмиграции в Хорватии с перспективой создания в Загребе музея российского наследия. Популяризация российского культурного и научного наследия в Хорватии и за ее пределами, тематические лекции в библиотеках города, экскурсии по кладбищу Мирогой, сотрудничество с региональными исследовательскими группами в Хорватии, сотрудничество с исследователями русской эмиграции в других странах. Работа ведется при активной поддержке российского посольства и является одной из составляющих общей темы Хорватия – Россия.

Инна Грубмайр, координатор деятельности группы РУСНАСЛЕД, в своем выступлении рассказала о истории захоронений россиян на загребских кладбищах и перечислила основные этапы формирования российского некрополя в хорватской столице.

В рабочей программе конференции прозвучал ряд весьма интересных докладов, которые предприняли попытку дать ответ на такие вопросы, как, например, что хорваты видели в России когда-то, а что видят сегодня, каковы перспективы развития хорватско-российских отношений в свете актуальных международных потрясений, или о чем свидетельствуют хорватско-российские отношения и связи в контексте идеи славянской взаимности.

(общирная статья на сайте www.ruskaljetopis.hr) Катарина Тодорцева Хлача

«ХОРВАТИЯ – РОССИЯ. ИСТОРИЧЕСКИЕ СВЯЗИ И ИСПЫТАНИЯ ВЗАИМНОСТИ»


IZAZOVNO I PROVOKATIVNO REMEK-DJELO – «EROS, KRV I SVETOST»

Knjiga Dimitrija Popovića «Eros, krv i svetost», predstavljena u Muzeju Mimari pred brojnom publikom. Studija je o tri biblijske žene - Juditi, Salomi i Mariji Magdaleni popraćena je instalacijom koju je umjetnik pripremio za ovaj kulturni događaj.

Tonko Maroević, Pavle Goranović i autor Dimitrije Popović približili su publici knjigu koju je objavio Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice. Svečano predstavljanje knjige uz fi nancijsku potporu Grada Zagreba organizirali su Vijeće crnogorske nacionalne manjine Grada Zagreba i Muzej Mimara.

Okupljenima su se obratili zagrebački gradonačelnik Milan Bandić i predsjednik Vijeća crnogorske nacionalne manjine Grada Zagreba Dušan Mišković.

Uz pozdravne riječi upućene autoru i gostima, Zagrebački gradonačelnik istaknuo je da je knjiga predstavlja sintezu opusa jedinstvenog umjetnika koji svojim radom oplemenjuje hrvatsku i crnogorsku kulturu.

Po riječima akademika Tonka Maroevića, Popovićeva

knjiga je izazovno i provokativno remek-djelo koje govori o intelektualno motiviranu nasilju s mogućnošću sublimacije.

Predstavljanje je popraćeno i čitanjem kraćih autorovih tekstova o Juditi, Salomi i Mariji Magdaleni koje su bile i pojedinačni motivi istoimenih slikarskih ciklusa Dimitrija Popovića.

Autor je tako napisao kako svaka od ove tri biblijske žene ima specifi čan karakter, ali zajedničko im je to da su lijepe, samosvjesne ili, kako bismo to rekli današnjim rječnikom, one su fatalne žene.

Gledatelje u dvorani dočekala je provokativna živa instalacija u izvedbi Ivane Majstorović koja je nepomično ležala na stolu u crnoj haljini, a u rukama položenim na trbuh držala je lubanju obojenu zlatnom bojom.

Popović je objasnio kako je lubanja jedan od simboličkih, zlatna je boja simbol vječnoga i neprolaznoga, a lubanju je stavio na trbuh zato što je to mjesto začetka i završetka života, odnosno simbolizira mistični krug života i smrti. Tako, dodao je, smrti zapravo nema jer je ona prijelaz u drugi život, a da nema smrti - ne bi bilo ni uskrsnuća.


Dimitrije Popović j član Akademije ruske književnosti, do sada je priredio 58 samostalnih izložbi u zemlji i inozemstvu te sudjelovao na dvije stotine skupnih. Dobitnik je više od dvadeset domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja. Djela mu se nalaze u tridesetak domaćih i svjetskih muzeja i galerija. Objavio je jedanaest grafi čkih mapa, do sada je izašlo šest monografi ja, a o njegovom djelu snimljeno je sedam fi lmova.

Ljetopis: Gospodine Popoviću, vi ste neobičan pisac koji čitatelju prezentirate slikarstvo iznutra, onako kako običan gledatelj to ne može doživjeti. Ali uzimajući u obzir da je časopis ruski, mene zanima da li ste ikada imali kakvu vezu s Rusijom, da li netko u obitelji ima ruske korijene, jeste li ikada posjetili Rusiju, možda tamo izlagali?

Popović: Što se tiče obitelji, moj djed je završio rusku vojnu akademiju u Moskvi i bio je u službi cara Nikole II, u kući imamo fotografi ju iz Peterburga na kojoj je moj djed kao ađutant u pratnji cara prisustvuje sastanku u Rusiji. Prije njega postoji jedna veza Petra Petrovića Njegoša s ocem moga pradjeda kojemu je Njegoš po povratku iz Rusije poklonio križ iz Rusije koji je danas u Njegoševom muzeju, fi ligranski izrađen s posvetom.

To je što se tiče familjarne veze. Naravno, postoji ona druga, kontinuirana, a to je literatura. Literatura je bila ta, koja me povezivala prvenstveno s ruskom kulturom. U gimnaziji, naravno, bio je nezaobilazan Jesenin, pjesme i poeme, onda je u gimnazijskoj literaturi bio Puškin, Tolstoj, „Rat i mir“, Dostojevskij, „Braća Karamazovi“. Može se reći da veza postoji i preko fi lma, posebno fi lmova Tarkovskog. Kad sam bio student posebno me se dojmio fi lm „Andrej Rubljov“. Što se tiče izlaganja, u Rusiji sam izlagao nekoliko puta na skupnim izložbama u Moskvi. Samostalno, nažalost, nisam izlagao.

Ljetopis: Da li bi bila u pravu kad bih rekla da je ruska literatura koja se puno bavi smislom života, uzajamnom isprepletenošću života i smrti, utjecala na vaše slikarstvo?

Popović: Apsolutno. Dostojevski je književnik i mislitelj koji je jako utjecao i još uvijek utječe. Prošlo ljeto sam ponovo

čitao Idiota i ponovo nalazio zanimljivosti koji upućuju na nikad istraženo i odgovoreno pitanje „što je čovjek“? kakva je to tajna koju on nosi u sebi u smislu raspeća između dobra i zla, boga i demona, smisla i besmislenosti života? To je otvorena tema, velika inspiracija za umjetnost.

Ljetopis: Jednom ste rekli da više volite fi lm a manje kazalište. Obzirom da u Rusiji kazalište kao umjetnost u intelektualnim krugovima ima apsolutni prioritet, mislili ste konkretno na hrvatsko kazalište ili na kazalište općenito kao granu umjetnosti?

Popović: Naravno, to je stvar afi niteta. Meni je bliže fi lm jer s vizualne strane daje puno više mogućnosti izražaja nego kazališna scena. Kamera uđe u lice glumca i može zabilježiti cijelu psihodramu. U kazalištu vi to ne možete vidjeti, pogotovo ako sjedite u predzadnjem redu. Naravno, ako je u teatru postavljen dobar komad, posebice klasičan, to je nadasve impresivno. Međutim, što se tiče afi niteta, ja bi više volio, recimo, gledati „Zločin i kaznu“ na fi lmu, nego na kazališnim daskama.

Ljetopis: Napisali ste nekoliko knjiga eseja, jedan roman, dobili ste tri nagrade za kratku priču, pa u vezi toga pitanje: što vi preferirate kratku priču ili dugačku – roman.

Popović: To su dva različita žanra. Svaki na svoj način ima svoju zakonitost i svoju težinu. Kratka priča ne znači da se nju može napisati od danas do sutra. U kratkoj priči mora biti sve sažeto u neku književnu formulu. Teme, siže stavljaju se na podređeni format – četiri, pet kartica. Roman je velika kompozicija unutar koje morate također artikulirati sve elemente što traži zaplet: od osoba, ambijenta, socioloških i psiholoških elemenata. Naravno, ima i više izazova. Međutim, što se tiče umjetničkog efekta, i u jednom i u drugom slučaju odgovornost je na autoru. Netko može napisati roman od tisuću stranica koji je kao umjetničko djelo slabije od priče od 4-5 kartica.

Ljetopis: Da li imate neki prioritet, recimo, više volite format priče ili obrnuto, romana? Jednom ste rekli da umjetnik ne radi sam od sebe, to je nešto, što jednostavno dođe.

Popović: Meni je strašno važna tema. Ja imam kratke priče koji bi mogli razviti u veliku formu, oni su osnova za roman. U tom smislu ja ne pravim razliku između crteža ili platna, skulpture ili grafi ke. Autor jednostavno osjeti koja je to forma. Idete u malu formu ili veću. To je stvar osjeta a ne racionalnog izbora.

Ljetopis: Ne znam jesam li u pravu, ali kao laik imam dojam da u svojim knjigama pokušavate dočarati čitatelju magiju slikarstva kroz književni izražaj.

Popović: To ste dobro rekli. Naime, zašto? Zato što je vizualna komponenta strašno važna. Kako opisujete nečiju ruku, oko, lice - time donosite jedan psihološki element. Vizualni efekt je vrlo važan da bi poruka književnosti bila jača, uvjerljivija. Slika se organički spaja s tekstom da bi se dobila snažna poruka. Nemoguće je odvojiti jedno od drugoga. Čim izgovorite neki pojam, odnosno imenicu, već

Intervju s Dimitrijem Popovićem akademikom ARSSLIKA SE SPAJA S TEKSTOM DA BI SE DOBILA SNAŽNA PORUKA


imate vizualizaciju tog pojma. Isto kao riječ izaziva sliku, tako i slika vodi riječ, ono što vi vidite na slici izaziva proces riječi.

Ljetopis: Slike koje vi stvarate, uvjetno rečeno, ne prenose fotografski izražaj stvarnosti, trebaju li one objašnjenje?

Popović: Za mene je bitna tema. Na koji način likovnim sredstvima izraziti određeni motiv, bio to biblijski sadržaj ili moderni. Na koji način određenu temu napraviti da bude drugačija od dotada viđenih tema, pa da djeluje tako da odražava suštinu. Na primjer, raspeće: kako prikazati raspeće da vi vidite da je to raspeće iz XX stoljeća? Ili, recimo, Magdalena, tako ja prilazim motivu: jedan detalj ženskih prsiju, crna podloga i riba. U prvi mah vidite jednu nadrealističku kompoziciju i niste sigurni kako da uđete u njen smisao. Međutim, kad znate da je simbol Magdalene erotika, prsa – ikonografski element, riba – znak kršćanstva. Pola njenog života je pokora, pokajanje, grešnost. Prikaz teme pojednostavljen na likovni način.

Ljetopis: Imali ste izložbu Corpus Mysticum koja ima isti naslov kao i vaša knjiga. Što je bilo prvo slike ili knjiga?

Popović: To je zbirka eseja o tome što je u mom ciklusu slika odabranu temu prikazuje na drugačiji način. Prvo su bile slike, a nakon toga napisani su eseji. Zato što umjetnik nije nesvjesno biće. On osjeća i razmišlja o onome što radi. Kroz to razmišljanje u procesu stvaranja dolazite do mogućnosti da objasnite ono što ste napravili. Moje slike iz ciklusa Corpus Mysticum u početku izazvali kulturološki šok, nesporazum. Kako to da je Isusovo tijelo razlomljeno, razbijeno? To je svetogrđe! Međutim, ljudi u prvi mah nisu shvatili da to nisu neke avangardističke potrage da se šokira javnost, naročito kad su u pitanju religiozni osjećaji. Razlog takvog prikazivanja Isusa nalazi se u samoj Bibliji. Na Pashu, odnosno za vrijeme posljednje večeri, Isus lomi kruh i dijeli

ga učenicima. Dakle, to mistično lomljenje njegovog tijela kad se transformira u slikarstvo prikazuje dijelove tijela u kojima svaki detalj čuva suštinu božanstvenog. Noga je isto toliko važna koliko i srce.

Ljetopis: Onda vas je šok koji je doživjela javnost potaknuo da napišite ciklus eseja?

Popović: Upravo to. Knjigu sam napisao da razjasnim neke stvari. Ne da se opravdavam jer nemam zbog čega. Htio sam objasniti da sve što je na slici ima duboko uporište u Bibliji.

Ljetopis: Prije knjige „Eros, krv i svetost“ napisali ste „Blud i svetost“, ako mogu to tako reći, jedan vodič kroz likovne i medijske percepcije fatalne biblijske žene koja se iz bludnice pretvara u sveticu.

Popović: Roman je beletristika koja se temelji na priči o jednoj stvarnoj ženi koja je živjela na Cetini koju sam na neki način aktualizirao s pričom o Mariji Magdaleni. Tu se citati iz Biblije isprepliću s našim vremenom. Tu postoji taj postmodenistički model rada. Što se tiče Magdalene to su dva različita žanra u istoj temi. Eseji o slikama su pisani paralelno s romanom. Roman je nastavak na eseje o likovnoj umjetnosti koje sam radio ranije. 1996. godine izašao je „Veronikin rubac“ i 2010. „Blud i svetost“. Kada sam intenzivno radio ciklus slika o Mariji Magdaleni onda sam radio i zabilješke. Tako da „Blud i svetost“ je Magdalena u povijesti slikarstva od Renesanse do danas.

Ljetopis: Nova knjiga se također bavi likovima tri biblijske žene u likovnoj umjetnosti od Renesanse do danas?

Popović: Knjiga koju sam naslovio „Eros, krv i svetost“ zbir je eseja o tri biblijske žene Juditi, Salomi i Mariji Magdaleni prikazivanih u likovnoj umjetnosti od renesanse do danas. To je malroovski rečeno moj imaginarni muzej onih slika , crteža i skulptura koje su me posebno zaokupljale. Dakle od Botticellija do Bacona , od Tiziana do Picassa. Budući da sam se bavio ovim trima ženama u mojim ciklusima njima posvećenim, poseban dio knjige se odnosi na eksplikaciju mojih likovnih kompozicija , dakle modernih interpretacija starih biblijskih motiva. Eros , krv i svetost su posebno označile svaku od ove tri intrigantne ženske personalnosti.

Ljetopis: Vas oduvijek privlače sakralni motivi?Popović: Gotovo od početka bavljenja likovnom

umjetnošću zanimale su me sakralne teme. Posebno Kristovo raspeće na Golgoti. Još iz djetinjstva pamtim jednu reprodukciju raspetog Krista, čuvene Grunewaldove slike Isusove smrti s izenheimskog oltara. Ta slika ostavila je neizbrisiv trag na moje biće i zasigurno utjecala na prirodu mog umjetničkog senzibiliteta.

Ljetopis: Zašto baš ove tri Biblijske žene?Popović: Judita je starozavjetna priča o židovskoj

heroini koja svojom ljepotom uspijeva zavesti neprijatelja njenog naroda, asirskog vojskovođu Holoferna i nakon intimnog odnosa u vojskovođinom šatoru njegovim mu mačem odsijeca glavu te tako spašava svoje sunarodnjake i svoj grad Betuliju od uništenja. Ovaj je motiv bio često korišten u renesansi i baroku zbog svoje dramatičnosti i imanentnog erosa.

Saloma je posebno zanimljiv lik. Pastorka kralja Heroda. Na njegov rođendan pleše tako zanosno i izazovno da je Herod, očaran pristaje dati njoj za nagradu odrubljenu glavu Ivana Krstitelja na pladnju. Po biblijskoj verziji Salomina


majka, koja se udala za kralja Heroda, Salominog strica, preko kćeri sveti Ivanu Krstitelju jer je kritizirao tu bračnu vezu. Postoji i verzija , koja je poslužila Oscaru Waildu da napiše čuvenu dramu po kojoj se Saloma zaljubljuje u Ivana Krstitelja koji odbija njene ljubavne naklonosti i lijepa mu se princeza okrutno sveti. Dakle i tu imamo zanimljivo prožimanje erosa i smrti.

Magdalena je višestruko zanimljiva osoba koja je doživjela radikalnu preobrazbu. Od bludnice je postala svetica. Samosvjesna lijepa i bogata žena koja je vodila razbludni život, proglašena je prostitutkom. Nakon što ju je Krist oslobodio od demona i oprostio joj grijehe, postaje njegova sljedbenica i završava život u isposništvu, šireći Kristov nauk i posvećujući se meditacijama o prolaznosti zemaljskog života i mislima o Kraljevstvu nebeskom. Dakle u likovnoj umjetnosti je veoma zanimljiv i izazovan zadatak kako tijelom grešnice izraziti preobraćenu ženu koja je postala svetica.

Ljetopis: pažnju gostiju posebno je privukla živa instalacija u dvorani, to je umjetnička provokacija?

Popović: Na osnovu ovih bitnih karakteristika Magdalenine osobnosti u sklopu promocije sam postavio živu instalaciju s manekenkom Ivanom Majstorović koja mi je poslužila kao osuvremenjena lijepa žena iz Magdale. Njeno položeno tijelo na postamentu bilo je okruženo čavlima i križevima kao simbolima Arma Cristi, predmetima Kristove muke i stradanja na Golgoti. Na manekenkin trbuh postavio sam zlatnu lubanju, taj tipičan Magdalenin atribut. Razlog takvom postavljanju simbola smrti na trbuhu žive žene nije nikakva umjetnička provokacija nego na moderan likovni način akcentiranje one suštine koja se odnosi na misterij života i smrti. U jednoj točki se istovremeno otvara i zatvara krug zemaljskog postojana. Krist je rođen da bi bio raspet. Čovjek se rađa da bi umro. Zlatna boja lubanje, osim estetske vrijednosti, ima simboličko značenje - zlato je metafora vječnog, neprolaznog a upravo Kristov primjer pokazuje da smrt nije defi nitivan kraj, ništavilo, već da se iz

smrti rađa novi život. ,, Krist je prvorođeni među mrtvima,,. Dakle uskrsnuća nema bez smrti .

Ljetopis: Što za vas znači biti članom Akademije ruske književnosti?

Popović: Meni je velika čast biti članom takve kulturne institucije. Kad samo to izgovorite u pozadini vidite ogromno bogatstvo ruske literature, utjecaj koje ima kontinuiranu inspirativnost u cijelom svijetu.

Ljetopis: Ako vjerovati magiji drape, postoji velika vjerojatnost da se dogodi ono što je ozvučeno, odnosno izgovoreno. Kad bi neki ruski izdavač iskazao želju da prevede vašu prozu po vašem izboru što biste odabrali za prijevod?

Popović: Meni je teško odlučiti bio bi to esej ili literarno djelo. Ako govorimo o literarnom radu, onda bi predložio pripovijetku „Proces Kafk inog preobražaja“ koju neki smatraju malim romanom. Ili fi lozofsko-poetski mistični spjev „Luča Njegoševe noći“ koji govori o Njegošu kao osobi i njegovom djelu „Luče“. Bilo bi zanimljivo za prevesti zbirku kratkih priča koja se zove „Smrt Danila Kiša“. Naime, srpski književnik Danilo Kiš bio je oduševljen ruskom literaturom i puno je prevodio s ruskog, a u mojoj su knjizi sabrane 10 ili 11 kratkih priča svaka od kojih se temelji na stvarnom događaju, a od tog kostura gradi se već imaginarna struktura tijela.

Ljetopis: Nakon što je knjiga uvidjela svijet da li više slikate ili pišete?

Popović: U pripremi je za tisak moja knjiga naslovljena ,, Labirinti sjećanja,, u izdanju Litterisa iz Zagreba. Riječ je o literarnim portretima Ranka Marinkovića, Danila Kiša, slikara Dada Đurića i fi lozofa Emila Ciorana. Radim ciklus koji se bavi fenomenom mode. Moda me inače jako privlači i zanima zbog svoje specifi čnosti u smislu estetizacije i erotizacije odjevnih predmeta koji istovremeno skrivaju i pokazuju tijelo žene. Naslovljen je ,, Mit mode,, i planiram ga izložiti slijedeće godine.


Ровно 75 лет назад, 13 июля 1943, в мюнхенской тюрьме «Штадельхайм» казнили на гильотине студента медицинского факультета мюнхенского университета - Александра Шмореля и профессора этого университета – Курта Хубера за их участие в группе антинацистского сопротивления «Белая роза». Это была вторая и не последняя казнь над членами «Белой розы». Первыми были казнены 23 февраля 1943 года три студента: брат и сестра Ганс и Софи Шоль и их друг Кристоф Пробст. Все они были, как и Александр, не старше 25 лет. Профессору Хуберу исполнилось 44 года.

В их честь Общество «МИР» совместно с фондом «Белая роза» устроило в культурном центре «Сайдлвилла» памятный вечер, в котором приняли участие племянник А. Шмореля – Маркус Шморель, сын проф. Хубера – Вольфганг Хубер и автор биографической книги о Шмореле – «Zu blau der Himmel im Februar» - Юта Шуберт.

Заключительное слово было предоставлено Владыке Марку, Архиепископу Берлинскому и Германскому Русской Православной Церкви Заграницей, которая в феврале 2012 года возвела Александра Шмореля в сан Святого Новомученика (Александр Мюнхенский).

В вечере, который получился очень трогательным и теплым, принимал участие также студент МГУ Рафаэль Шмид, зачитавший последнее слово перед казнью проф. Хубера.

Тщательно подобранные к теме вечера прозвучали произведения Глинки и Чайковского в великолепном исполнении скрипача Артура Медведева при сопровождении пианистки Екатерины Медведевой.

Прекрасным дополнением к образу Александра, который был верующим и православным человеком (он родился в 1917 г. в Оренбурге в русско-немецкой семье), почитавшим наряду с классической музыкой, также и народную, исполнение мелодий русских народных песен Татьяной Нойхойзлер (балалайка) и Михаилом Леончик (цымбалы).

Ведущим вечера памяти Александра Шмореля и проф. Курта Хубера, поддержанного Баварской Государственной канцелярией и центральным райкомом г. Мюнхена Максфорштадт, был Михаэль Чернов.

В своем вступительном слове Татьяна Лукина, президент Общества «МИР», подчеркнула, что и брат и сестра Александра Шморель, Эрих и Наташа, до конца своих дней были членами Общества «МИР». Этим они хотели сказать, что они, как и их брат Александр, всегда стремились налаживать и укреплять мосты между Россией и Германией, чтобы то ужасное время, о котором в этот вечер столько говорилось, никогда не повторилось.

Текст и фото: Раиса Коновалова

ВЕЧЕР ПАМЯТИ АЛЕКСАНДРА ШМОРЕЛЯ И ПРОФЕССОРА КУРТА ХУБЕРА

Маркус Шморель Вольфганг Хубер


Već 14. puta zaredom djeca – odnosno sada već mladi ljudi iz Beslana, grada koji je zadesila velika tragedija 2004. godine posjetili su Novi Vinodolski. Velika većina njih pamti hrvatski Dom Crvenog križa kao mjesto prvih ljubavi, kupanja, zabava na plaži, igara i svega drugog što čini djetinjstvo najbezbrižnijim i najljepšim dijelom života. Mnogi od njih sada su već na pragu ulaska u samostalni život s upisanim ili završenim fakultetima pa čak i sa svojim obiteljima.

Ove godine njima u posjet došao je gradonačelnik Grada Zagreba Milan Bandić, gradonačelnik Novog Vinodolskog Velimir Piškulić, uz njih su stigli, otpravnik poslova veleposlanstva Ruske Federacije u Republici Hrvatskoj gospodin Vladimir Prokhorov, te predstavnica ruske nacionalne manjine Grada Zagreba Galina Kovačević.

„Ovo je priča o jednom divnom prijateljstvu proizašlom iz velike tragedije, koja se nažalost može dogoditi bilo gdje. Nema ništa ljepše u životu od činjenja dobrih djela, a prijateljima uvijek treba pomoći kada su u nevolji“, rekao je gradonačelnik Bandić, a voditeljica puta Elana Ganieva zahvalila se na dugogodišnjoj potpori i svesrdnoj pomoći.

Podsjetimo, riječ je o djeci, žrtvama terorističkog napada u Beslanu koji se dogodio u rujnu 2004., u kojemu je poginulo 334 civila, od kojih 186 djece. Djeca su na oporavak i ljetovanje u Hrvatsku, u odmaralište Crvenog križa u Vinodolskom, prvi put došla u lipnju 2005.

U zahvalu na kontinuiranoj pomoći i prijateljstvu, gradonačelnik Bandić je 2010. postao počasnim građaninom Beslana.

DJECA IZ BESLANA PONOVO U NOVOM VINODOLSKOM

Vrijednost nacionalne kulture koju čine zavičajno plesno, glazbeno, jezično i običajno izražavanje, kao i vrijednosti kultura širom svijeta prikazana je u programu 52. Međunarodne smotre folklora s osnovnom temom o baštini i migracijama, sukladno proglašenju Europskog parlamenta i Vijeća, 2018. kao Europske godine kulturne baštine.

U programu su nastupila folklorna društva i pojedinci koji prezentiraju različitosti hrvatske etnografske baštine, predstavnici nacionalnih manjina, Hrvati iz susjednih zemalja i iseljeništva, te desetak ansambala koji su predstavili baštinu drugih naroda i kultura. Osnovni festivalski program je trajao pet dana, te se sastojao od scenskih priredbi, plesnih i glazbenih radionice, pučkog kazališta, koncerata etnoglazbe i crkvenog pučkog pjevanja.

Uz dvije glavne festivalske scene, na kojima su skupine nastupale u prijepodnevnim i večernjim terminima, postavljene su tematske izložbe u Etnografskom muzeju i Etno Art galeriji Posudionice i radionice narodnih nošnji KUC-a Travno.

Udruga ruskog govornog područja iz Čakovca „Kalinka“ - udruga ruske nacionalne manjine u Hrvatskoj koja njeguje i promovira rusku kulturu, jezik, pjesme i običaje, predstavila se publici s glazbeno-koreografskom kompozicijom. Zbog toga što je ova ruska udruga u Međimurju prihvaćena kao svojevrstan lokalni izričaj, Organizacijski odbor ovogodišnje smotre folklora čija je tema bila baština i migracije uputio je ruskoj udruzi poziv za sudjelovanje.

MSF U ZNAKU GODINE KULTURNE BAŠTINE

Documents

етопись - Ruska LjetopisBugarske Hrvatska prva zemlja u kojoj se ta antologija predstavlj a jer, kako je rekla, u povijesnom i lingvističkom smislu ta dva naroda imaju više