36
LJETOPIS, LIPANJ 2019. br. 47. god. XII. етопись 45 Герои живы, пока их помнят... Deset ofenziva 1944. Izložba Aleksandra Rodčenka u MUO Поздравляем Галину Ковачевич с убедительной победой! Dani Moskve u Zagrebu Поздравляем Галину Ковачевич с убедительной победой! Dani Moskve u Zagrebu Герои живы, пока их помнят... Deset ofenziva 1944. Izložba Aleksandra Rodčenka u MUO

етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

  • Upload
    others

  • View
    39

  • Download
    0

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

LJETOPIS, LIPANJ 2019. br. 47. god. XII.

етопись

45

Герои живы, пока их помнят...

Deset ofenziva 1944.

Izložba Aleksandra Rodčenka u MUO

Поздравляем Галину Ковачевич с убедительной победой!

Dani Moskve u Zagrebu

Поздравляем Галину Ковачевич с убедительной победой!

Dani Moskve u Zagrebu

Герои живы, пока их помнят...

Deset ofenziva 1944.

Izložba Aleksandra Rodčenka u MUO

Page 2: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

2 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Дорогие читатели!У нас хорошая новость. Совет по делам национальных

меньшинств в этом году выделил немного больше средств на издание нашего журнала и на интернет-портал, поэтому у нас появилась возможность увеличить количество страниц, а значит и количество интересных материалов.

Если вы заметили, то «цветные страницы» журнала всегда посвящены событиям в организации или при участии наших соотечественников, как в Хорватии, так и по соседству. А вот странички в середине мы стараемся наполнить занимательными материалами, которые не очень «пострадают» от черно-белых иллюстраций. Есть идея даже делать серединку со своей «обложкой», так чтобы можно было вытащить и оставить в домашнем архиве, если материалы понравились или чем-то полезны. Надеемся, что и этот проект удастся реализовать.

В номере находится очень интересное интервью Наталии Воробьевой, которое она дала журналисту «Литературной газеты», и мы получили от него согласие опубликовать его в «Летописи».

Хорватским читателям, наверняка, будет интересно узнать о «Десяти ударах», десяти наступательных операциях Красной Армии во время Второй мировой войны, 75-е годовщины которых мы справляли в этом году. Одна из этих операций проходила на территории бывшей Югославии.

Много событий происходило в мае и июне. Особый интерес, естественно, вызвали «Дни Москвы в Загребе», и хотя все было организовано не совсем так, как хотелось бы, главное, что такие мероприятия проходят.

ИМПРЕССУМЛЕТОПИСЬ, ISSN 1846-8756№. 47. год XII. 30. 06. 2019. ИЗДАТЕЛЬСОЮЗ РОССИЙСКИХСООТЕЧЕСТВЕННИКОВ РХwww.ruskaljetopis.hrRNO br. 191487OIB 57241685381Главный редакторКатарина Тодорцева, [email protected] +38592/17 53 826

Ответственный за выпуск изданияНенад Марьян Хлача

ФотографииНенад Марьян Хлача Литературные редакторыdr.sc. Евгения Чуто (русский)Ненад Марьян Хлача (хорватский)

Перевод на хорватскийКатарина Тодорцева Хлача

Дизайн и оформлениеНенад Марьян Хлача

Верстка и макетКрешимир ХрвачичПечатьСrabattus media d.o.o. Зaгреб

ТИРАЖ 500 экземпляровРукописи, фотографии и другие материалы не возвращаются.Не разрешается перепечатывать и тиражировать текст, воспроизводить текст в целости или его часть без согласия издателя.Все авторские права журнала «Летопись» защищены законом

IMPRESSUMLJETOPIS, ISSN 1846-8756br. 47. god. XII. lipanj 2019.IZDAVAČSAVEZ RUSA RH

www.ruskaljetopis.hrRNO br. 191487OIB 57241685381

Glavna i odgovorna urednicaKatarina Todorcev, [email protected] 092/17 53 826

Izvršni urednikNenad Marijan Hlača

Nenad Marijan Hlača i arhiva

Lekturadr.sc. Eugenija Ćuto (ruski)Nenad Marijan Hlača (hrvatski)

Prijevod na hrvatskiKatarina Todorcev Hlača

Nenad Marijan Hlača Tehnički prijelomKrešimir Hrvačić

TisakCrabattus media d.o.o. Zagreb NAKLADA 500 primjeraka

Rukopisi, slike i ostali materijali se ne vraćaju.Nije dopušten pretisak, umnožavanje tekstova ili prenošenje tekstova u cjelini ili djelomično bez suglasnosti izdavača.Sva autorska prava časopisa „Ljetopis“ zakonom su zaštićena

LJETOPIS glasilo Saveza Rusa RH i Nacionalne Zajednice Rusa Hrvatske izlazi uz fi nancijsku potporu Savjeta za nacionalne manjine RH i predstavnice ruske nacionalne manjine Galine Kovačević

Časopis ruske nacionalne manjine u RH

Содержание:

Как всегда, полную версию материалов и обширную фотогалерею вы можете найти на веб-портале www.ruskaljetopis.hr

1. Поздравляем Галину Ковачевич с убедительной победой! 2. С праздником! С Днем России!3. Dani Moskve u Zagrebu 4. «Besmrtni partizanski odred» ponovo je prošao centrom Zagreba 5. Герои живы, пока их помнят... 6. Svečana akademija u povodu Velike Pobjede 7. Koncert zborova CKIM i „Slavjanka“ 8. Deset ofenziva 1944. 9. Zanimljiva predavanja iz povijesti Rusije10. «Сохранить» миг одним щелчком затвора фотоаппарата11. „Pliseckaja zauvijek“12. Русская православная церковь в Цриквенице13. Русский народ праздновал Светлую седмицу весело и разнообразно14. U Baranji obilježena je 74. godišnjica pobjede nad fašizmom15. Гумбольдт и Россия 16. Зал замирает в ожидании чуда… 17. Исполнение заветных желаний18. Izložba Aleksandra Rodčenka u MUO19. Оренбургский пуховый платок...20. Экскурсия в Сисак21. Dan kulturne raznolikosti u Zadru22. Dan nacionalnih manjina deveti put proslavljen na Zrinjevcu

стр. 3стр. 4str. 6

str. 8

стр. 9str. 10str. 12str. 13 str. 16

стр. 17str. 20

стр. 21

стр. 23

str. 24стр. 25стр. 26стр. 27str. 29

стр. 31стр. 33str. 35

str. 35

Page 3: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

3 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Выборы как выборы. Кто-то выиграл, а кто-то проиграл. Кто-то доволен, а кто-то нет. Тем не менее, 72 голоса против 35 говорят о многом. Мы поздравляем Галину Ковачевич с убедительной победой, которая более чем красноречиво свидетельствует о том, что ее поддерживает большинство представителей русского национального меньшинства в городе Загребе! Больше того, убедительная победа покзывает, что именно программа, которую предложила и проводит вот уже в третьем мандате Галина Ковачевич, не просто нравится русским в городе Загребе, но и соответствует их запросам и желаниям, и менять что-то, по крайней мере еще 2-3 мандата, они не хотят. Можно говорить о потребности разнообразить программу представителя русского национального меньшинства, о выходе мероприятий на более высокий профессиональный уровень и усиление социальной составляющей, но генеральная линия выбрана правильно.

Не скрою, меня и саму приятно удивила такая большая разница в голосах. Честно признаюсь, рассчитывала на разницу в 10-15 голосов в пользу Галины Ковачевич. Приятно было осознать, что такой оглушительный «разгром» соперника еще раз подтвердил мои слова, написанные перед выборами: Загреб не желает развлекать наших сограждан и проходящих туристов. Популяризация имиджа Российской Федерации в широких массах – это задача посольства, Россотрудничества и Координационного совета российских соотечественников. Мы идем другим путем. С одной стороны, мы проводим литературно-музыкальные вечера и другие мероприятия на хорватском языке, для того чтобы наши семьи (прежде всего), друзья и знакомые могли приобщиться к русской культуре, истории и

национальным обычаям, чтобы смогли лучше нас понять и не препятствовали детям учить русский язык и считать себя частью русского народа, пусть и наполовину.

С другой стороны, мы часто собираемся своей русской компанией, говорим на русском языке, поем русские песни, общаемся, делимся впечатлениями, поддерживаем друг друга в горе и радуемся все вместе, если на это есть причина.

Мы всячески приветствуем мероприятия, проводимые Россотрудничеством и КС, что видно и по тому, что их освещаем в нашем журнале. Можем внести свою лепту и готовы сотрудничать, но на основе обоюдной договоренности. Так, чтобы это устраивало обе стороны.

Так что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте жить дружно!», а если не желаете, то «на нет и суда нет».

Дорогие русские соотечественники, мои дорогие и искренние друзья!

От всего сердца благодарю Вас за оказанное мне доверие и поддержку на прошедших выборах!

Моя победа вот уже в третьем мандате означает для меня только одно – желание и дальше работать честно, ответственно и результативно.

Спасибо тем, кто верил мне всегда, и тем, кто поддержал меня на этих выборах! Тем, кто пришел на избирательный участок и отдал свой голос за меня, и тем, кто, не имея права голосовать, поддерживал морально и всей душой желал моей победы!

Буду стараться и дальше оправдывать Ваше доверие. Еще раз благодарю Вас за доверие и победу!

С уважением,

Галина Ковачевич

ПОЗДРАВЛЯЕМ ГАЛИНУ КОВАЧЕВИЧ С УБЕДИТЕЛЬНОЙ ПОБЕДОЙ!

Page 4: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

4 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

С ПРАЗДНИКОМ! С ДНЕМ РОССИИ!

Вот уже восьмой год подряд депутат Городского собрания Города Загреба от русского национального меньшинства устраивает традиционный прием для своих избирателей в честь Дня России.

В этот раз праздник получился двойной, так как совсем недавно избиратели, которые собрались в зале популярного загребского ресторана «Матиз», хотели все вместе поздравить Галину Ковачевич с третьим мандатом на должности депутата Городского собрания Города Загреба от русского национального меньшинства. К сожалению, по разным причинам, некоторые не смогли присутствовать 12 июня на торжестве, поэтому Галина адресовала им слова благодарности в этом номере журнала.

Галина Ковачевич поздравила своих соотечественниц и соотечественников с Днем России такими словами:

„Дорогие друзья, дамы и господа, уважаемые коллеги!

Двенадцатого июня наша страна отмечает государственный праздник – День России, с которым связаны важные для каждого русского человека ценности: родина, патриотизм и единство народа, где бы мы ни проживали, в Российской Федерации или за рубежом. Для каждого из нас Россия – это, в первую очередь, его малая Родина, дорогие сердцу места, домашний очаг, близкие люди.

В этот торжественный день каждый из нас чувствует особую гордость за нашу великую державу. Этот праздник объединяет всех, кто искренне любит нашу многонациональную страну.

Page 5: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

5 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Желаю, чтобы Россия была единым, могучим, сильным и надежным государством. Пусть каждый русский человек поистине гордится своими корнями, традициями, героями, достижениями и победами. От всей души желаю вам, дорогие друзья, здоровья, счастья и пусть каждый дом наполнится радостью и теплом, а в семьях царит мир и благополучие.

С праздником! С Днем России!» Хоть и ненадолго, в гости к загребским русским

заглянул и сам «шеф», как называют Милана Бандича, мэра города Загреба, его подчиненные и сотрудники.

Он также от всей души поздравил Галину с третьим мандатом и пожелал ей освоить их не меньше шести.

По случаю двойного праздника из Словении приехал наш любимый замечательный певец Андрей Галицкий, который весь вечер пел для соотечественников и хорватских гостей праздника.

Настроение у гостей было чудесное, так что танцевали и подпевали Андрею все поголовно. А в конце, как и положено на празднике, разрезали огромный торт в форме и цветах российского флага.

Page 6: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

6 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Od 28. lipnja pa sve do 2. srpnja u organizaciji Vlade Moskve i Gradske uprave Grada Zagreba trajali su Dani Moskve u Zagrebu, raznovrstan i bogat kulturni i sportski program kojim su se obilježili prijateljski odnosi i suradnja dviju zemalja.

Tim povodom u Zagrebu boravilo je izaslanstvo Grada Moskve predvođeno ministrom Vlade Grada Moskve i rukovoditeljem odjela vanjsko gospodarstvenih veza Grada Moskve Sergejom Čereminim. Projekt je započet na inicijativu grada Moskve još 2003. godine sa ciljem proširenja suradnje između prijateljskih gradova.

Službena ceremonija otvaranja Dana Moskve u Zagrebu održana je na stadionu NK Trnja nogometnom utakmicom između ekipa juniora gradova Moskve i Zagreb. Manifestaciju je otvorio veleposlanik RF u Hrvatskoj Anvar Azimov.

Desetak dana ranije u Muzeju za umjetnost i obrt otvorena je izložba fotografi ja umjetnika ruske avangarde, Aleksandra Rodčenka, a službeno kulturni dio manifestacije otvoren je 28. lipnja dvjema izložbama u foajeu Hrvatskog narodnog kazališta: izložbom fotografi ja o životu i stvaralaštvu velike ruske balerine Maje Plisecke, te izložbom kreacija ruskog dizajnera Valentina Judaškina. Program je nastavljen gala koncertom u kojem su sudjelovali baletni umjetnici iz vodećih glazbenih kazališta Moskve, a koje je režirao Narodni umjetnik Rusije Andris Liepa.

Uzvanike, među kojima je bio i veleposlanik Rusije u Hrvatskoj Anvar Azimov i regionalni upravitelj Lukoila Aleksej Žgutov, pozdravili su intedantica Hrvatskog narodnog kazališta Dubravka Vrgoč, pročelnica Gradskog ureda za kulturu Milana Vuković Runjić te ministar Vlade Moskve Sergej Čeremin.

Već nekoliko godina zaredom zagrebački ljubitelji klasičnog baleta na kraju sezone imaju priliku uživati u nastupima ruskih umjetnika. Nakon nekoliko gostovanja iz Sankt Peterburga, ovaj put u sklopu Dana Moskve u Zagrebu, u Hrvatskom narodnom kazalištu 28. lipnja gostovali su prvaci iz nekoliko moskovskih kazališta s programom koji je osmislio Andris Liepa, poznati plesač, pedagog i producent, sin Marisa Liepe, ruskog baletnog umjetnika latvijskog podrijetla koji se ubraja u najpoznatija imena plesne umjetnosti XX. stoljeća.

U okviru kulturno gospodarske manifestacije Dani Moskve u Zagrebu održan je koncert Moskovskog kadetskog korpusa te predstavljanje umjetničke instalacije ruskog umjetnika Maksima Goška-Dankova

Kulturni dio programa manifestacije Dani Moskve u Zagrebu nastavljen je u subotu, 29., te u nedjelju 30. lipnja nastupom puhačkog orkestra učenika Moskovskog kadetskog korpusa i solista vokalno-kazališnog žanra pod ravnanjem Mihaila Goremikina uz video projekciju fi lma o Moskvi festivala Zagreb Classic. Moskovski kadeti uz brojne nastupe u Rusiji do sada su nastupali u Italiji, Japanu, Hong Kongu, Španjolskoj, Njemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i u Kini.

Koncert je otvoren intoniranjem hrvatske i ruske himne, a zagrebačku publiku kadeti su osvojili nizom što klasičnih što modernih skladbi. Publika okupljena na travnjaku na Trgu kralja Tomislava bila je oduševljena nastupom mladih glazbenika, a njihov nastup ispraćen je burnim pljeskom. Nakon nastupa orkestra otvorena je umjetnička instalacija ruskog slikara Maksima Goško. Riječ je o zidu na kojem su jedne strane nacrtani atraktivni krajolici Moskve, a s druge strane Zagreba. Koncept ove instalacije je svojevrsna suradnja s okupljenima, jer umjetnik svoje viđenje grada iscrta u formi bojanke i zatim nudi gledateljima da sudjeluju u dovršetku instalacije.

DANI MOSKVE U ZAGREBU

Page 7: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

7 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

uložiti nekoliko milijardi eura, ali i da Hrvatska mora pokazati interes te stvoriti preduvjete za ta ulaganja. Istaknuo je da su hrvatsko - ruski odnosi stabilni i prijateljski. Uspostavljen je kvalitetan politički dijalog, a veze su u mnogim segmentima odlične, no međudržavna gospodarska suradnja ne prati taj pozitivni trend.

Sergej Čeremin obznanio je želju Vlade Moskve da veći hrvatskih tvrtki dođe u Moskvu, a moskovski investitori ulože Hrvatsku. Naveo je da je Moskva lider u Ruskoj Federaciji u privlačenju stranih investicija, a njezino gospodarstvo zaslužno je za 20 posto ukupnog ruskog BDP-a.

Službeni posjet delegacije okončao je susretom s članovima Koordinacijskog savjeta sunarodnjaka u Veleposlanstvu RF tijekom kojeg moskovska delegacija je doznala o planovima KC u Hrvatskoj u narednim godinama, te bila je zamoljena za podršku u realizaciji tih ambicioznih planova.

Nenad M. Hlača

Projekt ulične umjetnosti nastao u Moskvi spontano 2006. Godine, odmah je postao veliki hit te dosad je prezentiran u Beiljingu, Tokiju, Istanbulu, Dubaiju i Berlinu.

Dani Moskve u Zagrebu nastavili su se u ponedjeljak sastankom u palači Dverce gradonačelnika Grada Zagreba Milana Bandića i ministra Vlade Grada Moskve Sergeja Čeremina, te bilateralnim sastancima gospodarstvenika pa će se tako u prostorima Hrvatske gospodarske komore. Tema sastanka je suradnja između gradova, nakon čega su gradonačelnik Bandić i ministar Čeremin potpisali Program bilateralne suradnje između Vlade Grada Moskve i Grada Zagreba.

U Gospodarskoj komori održan je Gospodarski forum Hrvatska – Moskva. U programu su se našle prezentacije o uvjetima poslovanja na tržištu Grada Moskve i Hrvatske, a nakon plenarnog dijela održan je okrugli stol za obrazovanje, digitalizaciju i IT sektor u sklopu razvoja pametnih gradova.

U uvodnom djelu prisutnima su se obratili obratiti ministar Vlade Moskve Sergej Čeremin i zamjenica gradonačelnika Grada Zagreba Olivera Majić.

U svom uvodnom govoru veleposlanik RF u Hrvatskoj Anvar Azimov je naglasio da je Rusija u Hrvatsku spremna

Page 8: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

8 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

«BESMRTNI PARTIZANSKI ODRED» PONOVO JE PROŠAO CENTROM ZAGREBA

Međunarodna akcija „Бессмертный полк», (Besmrtni puk) koja su pokrenuli novinari u Rusiji u gradu Tomsku 2012. godine sa ciljem da sačuvaju sjećanje na pobjedu u Velikom Domovinskom ratu odnosno kako ga naziva ostatak svijeta Drugom svjetskom ratu. U koloni u Rusiji već sedmu godinu za redom su potomci vojnika, partizana, radnika koji su svoj doprinos pobjedi dali u poduzećima u pozadini, proizvodeći sve vojsku, te seljaka koji su opskrbljivali vojsku i stanovništvo hranom. Ideja se rodila u sibirskom gradu Tjumenj davne 2007. g. Akciju „Parada Pobjede“ organizirao je Savez veterana, a 2012. godine ona prerasta u akciju „Besmrtni puk“ .

Dijaspora koja živi izvan granica Rosijske Federacije, u akciji „Besmrtni puk“ okuplja

potomke partizana, francuskih, engleskih i američkih vojnika i pilota, učesnika španjolskog pokreta otpora, preživjele logoraše, odnosno potomke saveznika koji su pobijedili nacizam i fašizam.

Sudionici zagrebačke akcije koja je u Hrvatskoj dobila naziv „Besmrtni partizanski odred“ prošli su ulicama Zagreba 8. svibnja. Akcija je dobila naziv u spomen na sudionike rata koji su organizirali partizanski pokret za borbu protiv fašizma i koji je otišao u šumu 22. lipnja, na dan napada na Sovjetski Savez. Predsjednik Saveza antifašističkih boraca i antifašista Franjo Habulin naglasio je da se maršem obilježava Dan oslobođenja Zagreba, Dan pobjede nad fašizmom i dan Europe.

U povorci koja je prošla kroz centar grada, trg Bana Jelačića i do Hrvatskog narodnog kazališta, nekadašnjeg Trga maršala Tita, a sada Trga Republike Hrvatske, sudjelovali su veleposlanik Ruske Federacije Anvar Azimov, predstavnici Rossotrudničestva, predstavnici rosijske dijaspore i ruske nacionalne manjine u Zagrebu.

Na mitingu, organiziranom na trgu, sudionicima akcije u ime organizatora obratili su se predsjednik

Saveza antifašističkih boraca i antifašista Franjo Habulin i veleposlanik Anvar Azimov. U prigodnom programu nastupili su glumci Vilim Matula i Dubravaka Ostojić sa stihovima Ivana Gorana Kovaćiča iz poeme „Jama“. Partizanski zbor ZUABA-e pod vodstvom Salomona Jazbeca. Dvoje mladih članovi udruge ruskog govornog područja „Kalinka“ iz Međimurja zajedno sa svojom profesoricom i umjetničkom voditeljicom zbora Tatjanom Mikolaj otpjevali su rusku pjesmu posvećenu Pobjedi.

U znak obilježavanja 74. Godišnjice sudionici skupa pustili u zrak 74 balona u bojama ruske i hrvatske zastave.

Svečana akademija u povodu obilježavanja 74. obljetnice oslobođenja Zagreba i Dana pobjede nad fašizmom u organizaciji Saveza i Zajednice udruga antifašističkih boraca održana je 9. svibnja u Maloj dvorani Vatroslav Lisinski .

Aktivnosti obilježavanja Dana pobjede nad fašizmom završeni su izložbom »Stradanja u logorima NDH«, koja je bila postavljena predvorju zgrade Gradske uprave u Zagrebu.

Page 9: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

9 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

ГЕРОИ ЖИВЫ, ПОКА ИХ ПОМНЯТ...Акция, которая объединяет континенты, страны,

города и связывает единой нитью памяти миллионы людей - «Бессмертный полк» - прошла во многих странах Европы и Америки. Люди формировали колонны и несли фотографии своих родных, которые приближали Победу, как могли: кто на поле брани, а кто в тылу, обеспечивая фронт всем необходимым. Их истории бережно хранят и рассказывают детям, внукам. Ведь герои живы, пока их помнят.

В 2019 году, в честь 74-й годовщины Великой Победы, общественная акция "Бессмертный полк", объединила миллионы людей по всему миру. В 2019 году она прошла более чем в 100 странах мира. Колонны "Бессмертного полка" прошли по пяти городам Аргентины, 11 городам Франции, десяти городам США и более 50 городам Болгарии. В Риге шествие впервые собрало 20 тысяч участников. В этом году акции впервые прошли в Словении, Боснии и Герцеговине, Гонконге, на Аляске, в шведском Гетеборге, кипрской Никосии, грузинских Батуми и Гори, на французском острове Реюньон в Индийском океане.

В Нью Йорке для того, чтобы почтить память своих предков, вместе воевавших на фронтах Второй Мировой войны, в одном строю шли и россияне, и граждане США. Многие несли цветы, которые оставили у подножия памятника погибшим в войне. Напротив Статуи Свободы под песню "Журавли" в небо выпустили белые шары как символ не вернувшихся с поля боя солдат. Акция "Бессмертный полк" прошла более чем в десяти городах США.

Родина европейского Движения сопротивления - Франция - также не осталась в стороне. Люди с фотографиями своих воевавших родственников вышли на улицы Парижа, Марселя, Ниццы, Лиона и Монпелье.

В канадском Торонто маршем прошли не меньше пяти тысяч. В шествии приняли участие также представители болгарской, венгерской, греческой, египетской, иранской, итальянской, китайской, немецкой, сербской и словацкой диаспор.

Акция «Бессмертный полк» охватила все континенты, связала семьи, страны и города невидимой крепкой нитью. И неважно, какими судьбами внуки победителей оказались за тысячи километров от родины, главное, что память жива и объединяет их в стремлении помнить, какой ценой досталась всем победа над нацизмом.

В Хорватии, в Загребе, акция «Бессмертный полк» прошла в 2019 году во второй раз. Здесь она имеет немного видоизмененный характер, так как называется «Бессмертный партизанский отряд» и проводится совместно с Союзом ветеранов и антифашистов Хорватии. Если вспомнить, что впервые подобная акция была проведена под названием «Парад победителей» в 2007 году в Тюмени, а организатором стал Совет ветеранов, то хорватскую инициативу можно считать продолжением этого начинания.

Page 10: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

10 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

SVEČANA AKADEMIJA U POVODU VELIKE POBJEDE

Rat koji je svijetu nazvan Drugi svjetski, u bivšem Sovjetskom Savezu, a danas u Rusiji, nazivaju Veliki Domovinski rat ne bez razloga.

Puno pjesama, novela, povijesti, romana, igranih fi lmova i glazbenih djela posvećeno podvigu naroda bez čije samopožrtvovnosti, hrabrosti i nesebičnosti sloboda Europe bila bi upitna.

Na Dan pobjede, 9 svibnja, pored radosti i ponosa mi osjećamo veliku bol i tugu za životima koji su izgubljeni

zbog bolesnih ambicija i nacionalšovinističkih pretenzija fašističkog režima i pamtimo one tko je dao život za Veliku Pobjedu.

Najbolje je taj dan ujedno radosti i žalosti, opisao ruski pjesnik, sudionik rata Vladimir Haritonov riječima „praznik sa suzama na očima“. Kasnije stihove je uglazbio skladatelj David Tuhmanov, a pjesma je postala svojevrsnim simbolom svečane proslave Dana pobjede.

Povodom 74. obljetnice Pobjede, Nacionalna Zajednica Rusa Hrvatske organizirala je svečanu akademiju, te

kthlaca
Ljepljiva bilješka
Molim vas, stavite potpise na samu sliku, ne treba okvire da ne poremetimo cijelu konstrukciju Katarina Todorcev Hlača Dan Đaković
Page 11: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

11 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

1944. godine i čija se 75. obljetnica slavi 2019. (o tome čitajte u posebnom članku) kao prethodnica 2020. kada će cijeli svijet slaviti 75. godina Velike Pobjede. Prezentaciju je pripremila Katarina Todorcev Hlača.

Kako već je rečeno, temi Velikog domovinskog rata posvećeno je puno stihova, a najpoznatiji od kojih je „Čekaj me i ja ču se vratiti…“ Konstantina Simonova.

Prisutni u dvorani društva „Napredak“ imali su izuzetnu priliku čuti patriotsku liriku koju je napisala poznata ruska i hrvatska pjesnikinja Natalija Vorobjova Hržić i koja je bila zajedno s gostima u dvorani.

Za svoju poeziju Natalija Vorobjova Hržić je dobila je zlatnu medalju Konstantina Simonova, te je nagrađena ordenom Katarine Velike drugog stupnja koji je tu večer krasio njezin rever.

pozvala Ruse, Hrvate i sve svoje sugrađane da zajedno proslave praznik.

U ime gradonačelnika Milana Bandića, koji se ispričao, prisutne je pozdravio njegov izaslanik viši stručni savjetnik u Gradskom uredu za međugradsku i međunarodnu suradnju i promicanje ljudskih prava Grada Zagreba Dan Đaković.

Na akademiji su prisustvovali počasni gosti: predstavnica ruske nacionalne manjine u Gradu Zagrebu Galina Kovačević koja je tri dana ranije velikom većinom glasova dobila treći mandat, predstavnik Veleposlanstva Ruske Federacije Igor Odnolko, predsjednici udruga sunarodnjaka.

Danu pobjede, danu slavlja i radosti, prethodila je duga i krvava četverogodišnja borba. Temom glazbeno literarne kompozicije stali su „Deset ofenziva“ koja su se dogodila

Jelena Zaričnaja Jindra Jana Pešić Natalija Vorobjova Hržić

Page 12: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

12 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Povodom obilježavanja Dana Pobjede nad fašizmom u Drugom svjetskom ratu 12. svibnja u kulturnom centru Maksimir održan je koncert Dječjeg zbora CKIM-a (solist Kieran Kranjec) u suradnji s Ruskim pjevačkim zborom "Slavjanka".

Zborovi kao pojedinačno tako i zajedno izveli su prigodne ruske pjesme posvećene pobjedi kao što su „Orlenok“, „Dan pobjede“, „Svibanjski valcer“, Aleša“ i dr. Ovaj dio koncerta bio je završen najpopularnijom ruskom pjesmom ratne tematike „Katjuša“.

U drugom djelu zbor „Slavjanka“ na čelu s voditeljicom Galinom Veličko, otpjevao je popuri ruskih narodnih pjesama.

KONCERT ZBOROVA CKIM I „SLAVJANKA“

Stihovi Natalije Vorobjove iz zbornika „S druge strane pobjede“ dočarali su prisutnima Jana Pešić i Jelena Zaričnaja Jindra, a glazbeni program pripremio je zbor NZRH „Rjabinuška“ pod umjetničkim vodstvom“ Jelene Ciglenjak.

Posebni poklon gostima bila je pjesma u izvođenju najmlađe izvođačice Gabrijele i zbora „Rjabinuška“.

Iznenađenje za predsjednicu NZRH Annu Mišar bio je dolazak predsjednik Odbora za branitelje u Skupštini Zagreba Miodrag Demo koji je pozdravio prisutne s Danom Pobjede ali je tom prilikom izrazio zahvalu Rusiji koja je pomagala Hrvatsku u vrijeme njezinog Domovinskog rata.

Nenad M. Hlača

Page 13: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

13 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Bitka za Staljingrad (23. kolovoza 1942. - 2. veljače 1943.) bila je jedna od najvećih bitaka u Drugom svjetskom ratu i jedna od najkrvavijih u ljudskoj povijesti. Smatra se da je ova bitka bila psihološka prekretnica rata. Bitka je bila i krajnja točka prodora njemačkog Wehrmachta u dubinu teritorija Sovjetskog Saveza. Vodila se na području Staljingrada (danas Volgograd), a sastojala se od njemačke opsade južnog dijela grada, bitke unutar grada i sovjetske protuofenzive u kojoj su uništeni ili zarobljeni preostale snage Sila osovine na tom području. Sile osovine su u tvoj bitci izgubile oko četvrtinu ukupnog ljudstva na istočnom bojištu i od tog gubitka nisu se nikada oporavili. Za Sovjetski Savez pobjeda kod Staljingrada značila je početak oslobađanja domovine i prvi korak ka pobjedi nad nacističkom Njemačkom.Smješten uz Volgu, Staljingrad je imao veliko strateško značenje jer Volga je bila vrlo važan opskrbni put Sovjetskog Saveza od Kaspijskog mora prema središnjoj Rusiji. Ovaj vodeni put bio je od ogromnog značenja i za dopremu vojne opreme iz SAD-a temeljem Zakona o zajmu i najmu. Njemačko zauzimanje Staljingrada trebalo je prekinuti ovaj opskrbni put, ali i osigurati lijevi bok njihovim snagama za daljnje napredovanje prema Kavkazu i važnim crpilištima naft e na tom području.Pored strateškog značenja, osvajanje Staljingrada, zbog svog imena, za Hitlera imalo bi veliku ideološku i propagandnu važnost. Međutim, i za a grad njegovog imena imao je ogromno simbolično značenje.Nakon poraza kod Stalingrada, po prvi put se u njemačkoj javnosti pojavila svijest o mogućnosti gubljenja rata. Ishod bitke imao je i unutrašnjopolitičko značenje. Bio je poticaj nekim časnicima Wehrmachta da se priključe vojnoj opoziciji protiv Hitlera. Kod saveznika pobjeda u bitci probudila je nadu, da će nacionalsocijalistička diktatura ipak jednog dana propasti.

Nakon odlučujuće bitke kod Stalingrada slijedili su DESET staljinskih udaraca (kasnije pridjev staljinski su izbacili) odnosno deset strateških ofenziva koje je 1944. godine ostvarila Crvena armija. Deset udaraca i izlazak Crvene armije na granice Sovjetskog Saveza, te početak oslobodilačkog pohoda po Europi, gdje je ona do kraja 1944. ovladala čitavom Rumunjskom i Bugarskom, Makedonijom i Srbijom, te izbila na prostor Mađarske, zauzevši i samu Budimpeštu. Prvi udarac – potpuna likvidacija blokade Leningrada (Sankt-Peterburga).

Leningrad je proveo 872 dana pod opsadom njemačkih i fi nskih postrojbi. Blokada je trajala od 8. rujna 1941. do 27. siječnja 1944., a njemački plan bio je nazvan „Operacija Sjeverno Svjetlo“. Snage Vermahta nikada nisu pokušali zauzeti grad, već prema hitlerovom naređenju željeli su ga izgladniti. Plan je bio opljačkati i otpremiti u Njemačku sve umjetnine i neprocjenjivo blago Carske Rusije koje se čuvalo u muzejima, a sam grad poravnati sa zemljom.

Naređenje od 23. rujna 1941. je glasilo: „Firer je odlučio da će grad Peterburg uništi do temelja. Poslije poraza velike Rusije nema razloga za opstanak tako velikog naselja“. Područje oko Lenjingrada bilo je predviđeno za naseljavanje njemačkim stanovništvom, što je podrazumijevalo potpuno uništenje 3 milijuna stanovnika grada. U vrijeme opsade hrana je stizala u grad avionima koje je redovito gađala njemačka avijacija, a zime preko zaleđenog jezera Ladoga koji su nazivali Put Života.

DESET OFENZIVA 1944.

Page 14: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

14 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Uz takvu oskudnu opskrbu mnogi stanovnici Leningrada umrli su od gladi. „Svi su umrli. Tanja je sama“ - ove riječi u svoj dnevnik napisala je 11-godišnja Tanja Savičeva u svibnju 1942. godine. Njezin dnevnih postao je simbol opsade i korišten kao dokazni dokument u vrijeme Nürnberškog procesa. Dnevnik se čuva u muzeju povijesti Lenjingrada, a njegova kopija je u jednom od paviljona Piskarevskog memorijalnog groblja.

Blokada se nastavila skroz do vojne ofenzive koja je dobila naziv „Iskra“ i započeta je 12. siječnja 1943. godine. Leningradska i Volhovska fronte 18. siječnja su se spojile i tako otvorile kopneni put prema gradu, a 27. siječnja blokada je bila prekinuta na cijelom području i grad je bio potpuno oslobođen. Hrabrost branitelja i stanovništva Lernjingrada imala je neprocjenjivi psihološki učinak. Konačan broj žrtava ne može se utvrditi. Sovjetska vlada procijenila je da je umrlo 670.000 ljudi, uglavnom od gladi. Neovisni eksperti govore o brojci od 700.000 tisuća do 1,5 milijuna. Većina žrtava je sahranjena na Piskarevskom groblju. Grad je izdržao pod opsadom više od dvije godine. Kako je rekao u svom znanstveno -fantastičnom romanu „Cyberstorm“ kanadska autorica Mattew Mather : Troja je pala, Rim je pao, ali Lenjingrad se odupro“. Drugi udarac je oslobađanje Pravoberežne Ukrajine. Snage 1,2,3 i 4 Ukrajinskiog fronta u veljači-prosincu 1944. godine uništile su njemačke armije „Jug“ i „A“ na rijeci Južni Bug te su odbacili ostatke preko rijeke Dnjepr. Kao rezultat te neočekivane i silovite ofenzive bio je oslobođen dio Ukrajine, s desna od rijeke Dnijestr. To je stvorilo uvjete za sljedeću ofenzivu u Bjelorusiji, te uništenje njemačko-rumunjskih snaga na Krimu i u Odesi. Treći udarac - oslobađanje Odese i Kryma. Nacistička Njemačka nakon osvajanja Kryma u Drugom svjetskom ratu ondje je namjeravala naseliti pripadnike njemačke govorne skupine iz Južnog Tirola (Alto Adige), koji su nakon sporazuma Adolfa Hitlera i Benita Mussolinija 1939. odlučili napustiti to područje.Njihovim naseljavanjem na Krymu, nacistička Njemačka je namjeravala nastaviti tradiciju „Krimskih Gota“, koji su se ondje naselili u trećem stoljeću tijekom seobe naroda.Zauzeće Kryma za Hitlera nije bilo samo strateško pitanje, nego je time htio pokazati nadmoć svoga režima nad drugim europskim državama, nakon što u Krymskom

ratu 1853. - 1856. gg. europski osvajači nisu uspjeli zauzeti utvrđeni Sevastopolj, koji je time dobio mitsko značenje za Ruse.Južna prijestolnica Rusije i Sovjetskog Saveza Odesa bila je okupirana 13. kolovoza 1941. godine ali prije toga njezini zaštitnici dva mjeseca su se odupirali napadima što je stvorilo uvjete za evakuaciju poduzeća i stanovništva u pozadinu. Taj dan Odesa je bila blokirana s kopna i odrezana od Južne fronte. Veliku ulogu u vrijeme trogodišnje opsade odigrali su brodovi Crnomorske fl ote koji su snabdijevali grad. Sumirajući obranu Odesse, novina "Pravda" je pisala: "Cijela sovjetska zemlja, cijeli svijet s divljenjem je pratio hrabru borbu branitelja Odesse . Otišli su iz grada, a da nisu zamrljali svoju čast, zadržavajući svoju borbenu sposobnost spremni za nove borbe s fašističkim hordama. I na kojoj bi se fronti ne našli branitelji Odesse, svugdje će poslužiti kao primjer hrabrosti, ustrajnosti i junaštva".Odmah nakon zauzeća grada počelo je ubijanje ranjenika, komunista, Židova i Roma. Za vrijeme okupacije poginulo je 82. tisuće stanovnika, a 78. tisuća su odvedeni u Njemačku na prisilni rad.

Pokret otpora je organiziran u povijesnim odeskim katakombama, koje su se protezale na 3000 kilometara ispod grada, te odakle su partizani u vrijeme okupacije uništili oko 3000 fašista. Za vrijeme okupacije 15 partizanskih odreda zadavali su fašistima puno glavobolje. Oni su regularno prenosili u Moskvu podatke o protivniku, a u vrijeme oslobodilačke operacije su izašli i udarili fašistima s leđa. Partizani su uništili mine kojima fašisti namjeravali dignuti u zrak ponos Odese - zgrade Opere, Filharmonje, Dvorac Voroncova. U 10. satu ujutro 10. travnja Odesa je bila potpuno oslobođena, a na zgradi Opere je zavijorila pobjednička crvena zastava. Operacija zahvata Krymskog poluotoka njemačkom armijom bila je osnovnim komponentom plana „Barbarocca“. A bitka za Krym i Sevastopolj je jedna od najdramatičnih i najherojskijih stranica Velikog Domovinskog rata. Glavna baza vojne Crnomorske fl ote – Sevastopolj bila je bombardirana već 22. lipnja 1941. godine u 3 sata 15 minuta noću. (na kopnu je rat započeo 22. lipnja u 4. sata ujutro).

Page 15: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

15 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Garnizon Sevastopolja brojio je 21 tisuću vojnika i imao je 150 topova i minobacača dok je 11. Njemačka armija imala više od 200 tisuća vojnika, 450 tenkova, više od 2 tisuće topova i minobacača i 600 aviona. Nijemci su 20. listopada 1941. računali upasti u grad s kopna bez zaustavljanja ali dobili su žestoki otpor. Obrana je potrajala do 2. srpnja 1942. godine, na takav način osam mjeseci zadržavajući velike snage neprijatelja na južnom dijelu fronte, sprečavajući prodor na Kavkaz. U borbama za Sevastopolj neprijatelj je izgubio 300 tisuća vojnika. Za obranu Sevastopolja 37 pripadnika Primorske armije i Crnomorske fl ote dobili su najviše odličje - Heroj Sovjetskog Saveza. Neprijatelj je harao Sevastopoljem 22 mjeseca. Ubijeno je 3000 žena, staraca i djece i 400 radnika poduzeća koji su radili za potrebe obrane. Okupatori su doveli na stadion „Dinamo“ 1500 stanovnika, opljačkali ih i strijeljali kao kaznu za uspješno djelovanje pokreta otpora. Osmog travnja 1944. godine Četverta Ukrajinska fronta krenula je u nastup, a 9. svibnja uslijed Krymske ofenzivne operacije grad je bio potpuno oslobođen. 10. svibnja u 1 sat u noći u Moskvi je pucano iz 342 topova u čast oslobađanja grada koji je imao i ima posebno značenje za Ruse.

1. svibnja 1945. godine Leningrad, Stalingrad, Sevastopolj i Odesa nazvani su gradovima-herojima.Četvrti udarac - uništenje fi nske armije na Karelskoj prevlaci armijama Karelske fronte uz sudjelovanje Baltičke fl ote, Ladoške i Onežke mornarice u svibnju-srpnju 1944.Šestog svibnja 1944. savezničke vojske započele su operaciju u Normandiji što je značilo otvaranje dugo očekivane Druge fronte. Da bi spriječili Nijemce da prebace postrojbe na zapad, 10. svibnja Crvena Armija je započela ofenzivu. Probila je „Liniju Mannergejma“, te su Finsku prinudili da izađe iz rata i započne pregovore o predaji. Peti udarac – operacija „Bagration“ koja je dobila ime po generalu Petru Bagrationu, koji je poginuo u Borodinskoj bici protiv Napoleona 1812. godine. Bila je glavni napad sovjetskih snaga u ljeto 1944. godine protiv nacista u Bjelorusiji. Krajnje odlučna akcija, koju

su Nijemci gotovo jednakom žestinom nastojali spriječiti, rezultirala je uništenjem njemačke Grupe armija Centar i jednim od najtežih poraza Wehrmachta tijekom Drugog svjetskog rata, čime su sovjetske snage oslobodile Bjelorusiju i došle na samu granicu III. Reicha.U usporedbi s ostalim bitkama, ova je bila daleko najveća sovjetska pobjeda u brojčanom smislu. Njemačke jedinice na istočnoj fronti pretrpjeli su goleme gubitke kako u ljudstvu, tako i u ratnoj tehnici. Mnoge postrojbe nisu bile sposobne za borbu, a mnoge potpuno razbijene ili zarobljene. Oslobođena su velika područja sovjetskog teritorija, te nakon tri godine razornog ratovanja linija fronte bila je napokon prebačena izvan predratnog teritorija SSSR. Njemačka vojska nikad se nije oporavila od materijalnih i ljudskih gubitaka dobivenih tijekom ove operacije. Oslabljene njemačke snage nisu bile u stanju spriječiti prodor Crvene armije prema Jugoistočnoj Europi.Šesti udarac – Ljvovsko-Sadomirska ofenziva – prodor Prve Ukrajinske fronte u srpnju-kolovozu na Zapadnoj Ukrajini. Crvena Armije je uništila njemačku vojsku pod Ljvovom i odbacila ju preko rijeka San i Visla. Oslobođena je cijela Zapadna Ukrajina, forsirana je rijeka Visla i napravljena je obrambena linija prema zapadu od grada Sandomir u jugoistočnoj Poljskoj. Sedmi udarac – Iaşi-Kišinjevska (Jassko-Kišinevska) ofenziva ili Rumunjska operacija. Nazvana po dva velika grada, rumunjskom Iaşiju i moldavskome Kišinjevu. Sovjetska ofenziva protiv Sila Osovine, koja se odigrala u istočnoj Rumunjskoj i dijelu današnje Moldavije od 20. do 29. kolovoza 1944. godine. Druga i Treća ukrajinska fronta Crvene armije sukobili su se s armijskom grupom „Južna Ukrajina“, koju su činile kombinirane njemačke i rumunjske formacije sa ciljem da se vrati Moldova i unište snage Osovine u ovoj regiji, čime bi se otvorio put u Rumunjsku i dalje na Balkan. Pobjeda Crvene Armije i uništenje njemačkih omogućilo je daljnji prodor u Istočnu Europu. Osim toga, Rumunjska je bila prisiljena prijeći sa strane Sila Osovine na stranu Saveznika. Osmi udarac – bitka za Pribaltiku. U rujnu-listopadu 1944. Leningradski, te Prva, Druga i Treća pribaltičke fronte i Baltička fl ota odvojili su od Istočne Pruske njemačke snage. Džep je nastao tijekom baltičke strateške ofanzive Crvene armije, kada su snage Prve baltičke fronte izašle na Baltičko more kod Memela. Ovim je njemačka grupa armija Centar izolirana od ostatka snaga u Letoniji. Ova grupa armija je preimenovana u grupu armija Kurlandija (uključujući divizije poput Letonske dobrovoljačke SS legije) koja je ostala odsječena do kraja rata, kada joj je naređeno da se preda sovjetskoj komandi 8. svibnja 1945.Deveti udarac - Istočno-karpatska ili Beogradska operacija predstavlja jednu od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svjetskom ratu. Operacija je trajala od 21. rujna do 22. listopada 1944. I bila je dio opsežnog operativnog plana NOVJ i Treće ukrajinske fronte Crvene armije koja je objedinila dvije vojske.

Page 16: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

16 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Tijekom Istočno karpatske operacije oslobođena je zapadna Ukrajina te su stvoreni uvjeti za ofenzivu na Austriju i Južnu Njemačku. Deseti udarac – bitka na Krajnjem Sjeveru. U listopadu 1944. završena je operacija armija Karelske fronte i brodova Sjeverne fl ote po uništenju Dvadesete brdske njemačke armije u Sjevernoj Finskoj. Kao rezultat je likvidirana ugroza luci Murmansk i sjevernim morskim putovima SSSR-a. 25. listopada sovjetska vojska je prešla granicu Norveške da nju oslobodi od njemačkih okupatora. Rezultati ofenziva. Kao rezultat deset ofenziva Crvene armije raspao se blok država „Sila osovine“ – saveznica Njemačke: Rumunjska, Bugarska, Finska. 1944. godine cijeli teritorij Sovjetskog Saveza bio je oslobođen od okupatora, a vojne operacije su prebačene na područje Njemačke i njezinih saveznika. Uspjesi Crvene Armije 1944. godine predodredili su konačni poraz nacističke Njemačke 1945. godine.

Odlučna bitka je trajala do 20. listopada 1944. godine, kada je Beograd konačno oslobođen. Združene jedinice NOVJ i Crvene armije nanijele su u ovoj operaciji njemačkoj Armijskoj grupi "Srbija" težak poraz.

Oslobođenjem Beograda okončana je 1287 dana duga njemačka okupacija glavnog grada Jugoslavije. Beograd je bio jedini glavni grad u Evropi u čijem je oslobađanju s armijama velikih sila ravnopravno sudjelovala Narodno oslobodilačka vojska. U toku borbi za oslobođenje Beograda poginulo je 2.953 pripadnika NOVJ i 976 pripadnika Crvene armije, dok je daleko više poginulo tokom čitave operacije. Pored neospornog privrednog i političkog značaja, bitka za Beograd imala je velik i dalekosežan operativni značaj za odvijanje rata u Evropi. Beograd je bio ključni transportni čvor za njemačke snage u jugoistočnoj Evropi. Uspješnim i brzim ovladavanjem ovim ključnim čvorom Crvena armija i NOVJ doveli su Armijsku grupu „E“ u tešku poziciju i izolaciju.

ZANIMLJIVA PREDAVANJA IZ POVIJESTI RUSIJEZahvaljujući entuzijazmu Marije Hairove svi

zainteresirani u Zagrebu mogu dobiti uvid u povijest Rusije. Na vrlo živ i zanimljiv način Ruskinja, inače povjesničarka koja je završila Moskovsko sveučilište, a danas vodi svoj posao u Hrvatskoj, priča o nastanku Rusije kao države, njezinom razvoju kroz stoljeća. U tri navrata Marija Hairova pričala je slušateljima u prepunom auditoriju zanimljivu priču o tome kako je Moskva postala glavni grad Rusije, tko je bio prvi car i tko je sagradio neponovljive katedrale Moskovskog Kremlja i zašto je unuk Ivana Velikog dobio nadimak Grozni.

U XVII stoljeću Rusiju su očekivale velike promjene koje će zauvijek promijeniti život Rusa, ali Marija je ispričala

što je tome prethodilo. Govorila je o kulturi Rusije prije Petra Velikog, pričala o arhitekturi tog vremena, knjigama, ruskim pravoslavnim ikonama, primijenjenoj umjetnosti i načinu života. Posebno se osvrnula na stvaralaštvo Andreja Rubljova i Simeona Ušakova. Pričala je legendarnoj nikad pronađenoj čuvenoj knjižnici Ivana Groznog „Liberija“ i pisma na brezovoj kori.

Svaki komadić ruske povijesti vezan je uz vrijeme u kojem je nastao, a te poveznice su prisutni mogli pratiti na Trgu Petra Svačiča u učionici škole stranih jezika „Galego“. Zanimljiva priča bila je ilustrirana ne manje zanimljivim slajdama, koji su pomogli predočiti sve o čemu je pričala Marija.

Page 17: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

17 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

«СОХРАНИТЬ» МИГ ОДНИМ ЩЕЛЧКОМ ЗАТВОРА ФОТОАППАРАТА

Выставка фотографий выдающегося авангардиста Александра Родченко открылась 17 июня в загребском Музее искусств и ремесел.

Так сложилось, что фотография стала отраслью искусства с неизвестными героями. Стоит спросить у любого человека о любимом художнике, поэте или писателе, и он назовет несколько известных фамилий. А если попросить назвать любимого фотографа, то мало кто сможет это сделать. Но есть в российской фотографии гений, которого знает практически каждый. Вернее, будет трудно найти того, кто ни разу не видел его работы. Этот человек – Александр Родченко.

Поколению, рожденному после Второй мировой, да, пожалуй, и тем, кто был далек от мира искусства авангардизма, имя Александра Родченко, одного из основоположников конструктивизма и создателя первой советской рекламы, мало что говорит. Он работал над агитационными плакатами, писал абстракции, иллюстрировал книги и изобрел приемы художественной фотографии, которые используются и по сей день.

Александр Родченко был многогранной личностью: фотограф, живописец, дизайнер и педагог. Наибольшая популярность пришла к нему именно благодаря снимкам, которые по используемой технике и идее существенно опережали свое время.

Родился 5 декабря 1891 года в Санкт-Петербурге в семье Михаила и Ольги Родченко. Мать работала прачкой, а отец театральным бутафором и был категорически против того, чтобы сын начинал карьеру в искусстве. Жили они в небольшой квартире прямо над помещением театра, и, чтобы выйти на улицу, нужно было каждый раз проходить прямо через сцену. Несмотря на то, что детство мальчика проходило в «закулисной» обстановке, Михаил Родченко не хотел, чтобы сын пошел по его стопам, и настаивал на получении «настоящей профессии». Сразу после окончания четырех классов церковно-приходской школы мальчик пошел учиться на зубного техника и даже какое-то время работал протезистом. Однако в 1911 году он поступил вольнослушателем в художественную школу в Казани, куда к тому моменту переехала семья Родченко. В той же школе училась Варвара Степанова, которая позже стала женой и соратницей, известным художником и дизайнером. После окончания художественной школы Александр Родченко пошел учиться дальше – в Строгановское училище.

В 1914 году во время всероссийского турне в Казань приехали футуристы — Владимир Маяковский, Василий Каменский и Давид Бурлюк. Их вечер произвел на Александра Родченко сильное впечатление: он понял, что хочет заниматься футуристическим искусством. Вот какую запись он оставил в своем дневнике: «Вечер окончился, и медленно расходилась взволнованния, но по-разному, публика. Враги и поклонники. Вторых мало. Ясно, я был не только поклонником, а гораздо больше, я был приверженцем».

В эти годы Родченко окончательно определился с направлением собственного творчества. Вдохновившись картиной Малевича «Белое на белом» («Белый квадрат на белом фоне»), он создал серию работ «Черное на черном». Однако если картина Малевича построена на геометрических формах и игре оттенков, то основным выразительным средством для Родченко стала фактура — именно она сделала композицию объемной.

Page 18: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

18 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

С 1920-х по 1930-е года Родченко занимал профессорскую должность в нескольких художественных учебных заведениях. В 1930-1931 годах занимался созданием фотообъединения «Октябрь». В 1932-1935 годах работал корреспондентом в издательстве «Изогиз». С 1935 по 1938 год занимал должность члена редколлегии журнала «Советское фото» и стал специализироваться на съемке спортивных событий.

Мастер не признавал канонов и правил, он создавал свой собственный стиль, вошедший в учебники еще при жизни автора. Самыми знаменитыми портретами, сделанными наперекор догмам фотографического искусства тех лет, стали остро документальная работа «Портрет матери», а также серия снимков Владимира Маяковского и Лили Брик.

Иногда подход Родченко оказывался слишком прогрессивным для своего времени, некоторые его работы подвергались шквалу критики. Так, известный снимок «Пионер-трубач» был признан неполиткорректным – по мнению критиков, мальчик на фото получился похожим на «откормленного буржуа», что не соответствовало духу советской пропаганды.

В 1930-х годах мастер отснял материал о строительстве Беломорканала, и это пошатнуло в нем светлую веру в справедливость социализма, а вместе с ней и желание заниматься пропагандистской работой. Именно поэтому он увлекся жанром спортивной фотографии, добился в нем серьезных успехов.

В спортивной фотографии Родченко смог в полной мере использовать стиль, впоследствии ставший его визитной карточкой – съемку с необычными ракурсами. Такой подход позволял «оживлять» и делать интересным даже самый банальный сюжет.

Одной из самых популярных работ мастера стал снимок «Девушка с лейкой», на котором изображена

его ученица Евгения Лемберг. Этот шедевр получил мировое признание и в 1994 году был продан на аукционе Christie's за 115 тысяч фунтов стерлингов.

В 1938-1940 годах Родченко сделал проект о советском цирке, но, в связи с начавшейся войной, фотографии так и не были изданы. В военные годы он был в эвакуации, где работал главным художником Дома техники.

Послевоенные годы ознаменовались для Родченко черной полосой. Работы было мало, денег с трудом хватало на жизнь, у фотографа часто случались периоды депрессии. В 1951 году он был исключен из Союза художников за «отход от социалистического реализма».

Через четыре года его восстановили обратно, однако создать новые шедевры Александр Родченко не успел – через несколько месяцев, 3 декабря 1956 года, сердце гения отечественной фотографии остановилось навсегда.

Влияние на развитие фотографииТрудно переоценить влияние, которое Александр

Родченко оказывал на развитие отечественной фотографии. Он был первопроходцем русского авангарда – разрушил устоявшиеся правила в фотографии и задал новые, соответствующие его видению. Он стал светилом советской пропаганды, хотя позже и пострадал от системы, несмотря на выдающиеся заслуги.

Родченко писал, что хочет создать фотоснимки, которых раньше никогда не делал; те, которые будут удивлять и поражать, отображая саму жизнь в ее простоте и сложности. Без сомнения, у него это получилось, и сделанные мастером снимки заслужили право быть напечатанными в любой современной книге, посвященной фотографии.

Он пережил радикальные изменения в родной стране и закончил тем, что запустил решительные изменения в выбранной им форме искусства. «Мы обязаны экспериментировать», – провозглашал Родченко, отказавшийся от «созерцательной» фотографии.

Александр Родченко стал одним из основоположников конструктивизма — его работы отличались лаконичностью и геометризмом. Художник иллюстрировал книги, работал над декорациями для театральных постановок и киносъемок, однако наиболее известными стали его рекламные плакаты. Кроме традиционных средств живописи и графики, Родченко использовал приемы фотомонтажа, создавая лаконичные и информативные коллажи.

Целую серию рекламных плакатов художник выпустил совместно с Владимиром Маяковским: поэт отвечал за краткие запоминающиеся лозунги. Конструктивистские плакаты полностью вписывались в революционную идеологию молодого советского государства. Они были призваны и просвещать, и информировать, и агитировать.

В технике фотомонтажа Родченко создавал не только плакаты, но и иллюстрации для книг и журналов. В частности, к поэме Маяковского «Про это».

Page 19: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

19 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Фотографией Александр Родченко стал заниматься с 1924 года. К тому времени он был не только состоявшимся художником, но и педагогом — преподавал в Московском художественно-техническом институте.

Фотографом он был уникальным. Главным вкладом Александра Родченко в развитие фоторепортажного жанра были первые многократные съемки человека в движении. Так, он собирал документально-образные представления о моделях. Сначала Родченко снимал лишь для того, чтобы собрать новые материалы для коллажей, однако позже его новаторские работы стали очень популярны.

Движение – одна из неотъемлемых частей снимков Родченко. Он один из первых воплотил, а главное оценил эстетику подобных фотографий: камера позволяет «сохранить» миг одним щелчком затвора. Мчащиеся на лошадях спортсмены, переливающееся яркими огоньками здание Большого театра, купающиеся в Москве-реке рабочие и улыбающиеся дети-пионеры – здесь всё: свет, движение, улыбки, всплеск воды – приобретает своё значение, становится целой симфонией жизни и предельного достижения момента в фотографии.

Однако настоящей «визитной карточкой» фотографа принято считать ракурсные снимки. Отбросив каноны портретной и павильонной съёмки, Родченко проявил себя как новатор и на этом поприще: на его снимках нет выстроенной композиции, фотографии сделаны под непривычным углом, порой и в самом неожиданном ракурсе, благодаря чему его работы приобретали особую динамику и реалистичность.

Ярким примером подобной съёмки является знаменитая фотография «Пионер-трубач», за которую в 1932 году Родченко был обвинен в противоречии пролетарскому режиму: высказывалось мнение, что снятый в таком ракурсе пионер похож на «откормленного буржуа».

Наиболее эффектно для тех лет выглядели снимки с диагональной композицией, когда съемка велась сверху вниз или снизу вверх. Такие методы противоречили строгим канонам фотоискусства того времени. Но приемы Александра Родченко быстро стали

популярны у его коллег, а многие из них используются в профессиональной фотосъемке и сегодня.

Кроме жанровых фото Александр Родченко создавал портреты — самыми известными его работами стали «Портрет матери», фотографии Владимира Маяковского, Осипа и Лили Брик — и репортажи.

С конца 1930-х годов Александр Родченко перестал экспериментировать с темами и жанрами. Он практически не снимал и не рисовал, лишь оформлял книги вместе с женой.

После Великой Отечественной войны художник увлекся пикториализмом. Это направление фотографии делало снимки похожими на живописные работы. Фотохудожники достигали подобного эффекта за счет особых настроек света и выдержки. В этот период Александр Родченко интересовался цирком и театром и в стиле пикториализма часто снимал артистов.

«Беспредметная живопись ушла из музеев, это – улица, площадь, город и весь мир…», – слова, произнесённые Родченко в период 30–50-х годов, во многом определяют заключительный этап в жизни мастера. Живопись у Родченко приобретает новую форму – перевоплощается в фотографию, а источником вдохновения становится город – место, где «кипит» жизнь. Его фотографии – это история советского общества, его культуры.

«Творить надо новыми средствами выражения!» – слова Александра Родченко, ставшие поистине лозунгом советской культуры 30-х годов. Яркий и импульсивный, яро отстаивающий всё новое, он никогда не делал различий между жанрами визуального искусства. Художник, дизайнер, фотограф? Невозможно определиться с творческим статусом Родченко, как и невозможно дать ему точную оценку. Его инструменты – кисть и затвор фотоаппарата, сочетать «несочетаемое» – вот цель его искусства. Видеть больше и обширнее, не зацикливаться на чем-то одном. Его феномен – художник-изобретатель, чье творчество – один сплошной эксперимент, важный не только для настоящего, но и будущего.

Он немного не дожил до открытия своей первой фотовыставки, которую организовала его жена. Сегодня имя Родченко носит Московская школа фотографии и мультимедиа, в которой преподает его внук Александр Лаврентьев.

Page 20: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

20 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Izložba fotografi ja o životu i stvaralaštvu „jedne od najvećih plesačica našeg vremena, muze modnih ikona Yvesa Saint-Laurenta i Pierrea Cardina, prelijepe i graciozne Maje Pliseckoj“ bila je postavljena u foaeu Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu prilikom održavanja Dana Moskve u Zagrebu krajem lipnja.

Velika balerina plesala je na daskama koje život znače i u šezdesetim godinama života, i premda je s vremenom postala tako profi njena umjetnica da je povjesničar plesa Vadim Gayevskij o njoj zapisao kako je “započela tražeći vlastiti stil, a završila je pronašavši svoj osobiti teatar”, životni put Maye Plisetskaye nije bio nimalo lak. Rođena je u Moskvi 20. studenoga 1925. u obitelji Raheli Messerer, glumice u nijemim fi lmovima i Mihaila Pliseckog, sovjetskog diplomata u službi u Norveškoj, gdje je Pliseckaja provela dio djetinjstva.Idilične godine naprasno su prekinute kada joj je otac strijeljan u Staljinovim čistkama 1938., kada joj je bilo samo 13 godina, a majka joj je s mlađim bratom, tada tek dojenčetom, poslana u radni logor i poslije prognana u Kazahstan. Tinejdžericu Mayu odgajali su ujna i ujak, Sulamith Mita i Asaf Messerer, koji su je spasili od sirotišta gdje su djeca “neprijatelja naroda” najčešće završavala i uveli je u svijet kazališta i baleta. Oni su bili solo plesači u Boljšoj teatru i kasnije su predavali na njegovoj baletnoj

školi, a malu su Maju doveli u teatar da uči prve plesne pokrete kad joj je bilo svega 8 godina. Odmah se izdvojila svojim urođenim talentom i nevjerojatnom upornošću. Mada je četrdesetih već bila velika kazališna zvijezda, a vrata društvenih elita su joj se otvarala, Plisetskaya je odrastala i razvijala se kao umjetnica u sjeni Staljinovog režima, pogibije vlastitog oca i progonstva majke. Možda je najtraumatičniji trenutak njezine adolescencije bio Staljinov rođendan 1949., kada je u prigodnoj baletnoj izvedbi bila prisiljena plesati pred njim i članovima NKVD-a, Staljinove tajne policije. Među uzvanicima je bio i Mao Ce-tung. Kasnije je priznala da se naprosto bojala uloviti Staljinov pogled. Ipak, poziv za nastup na proslavi diktatorovog rođendana značio je odobravanje državnog vrha i po mogućnosti veću umjetničku slobodu. Ili upravo obrnuto. Sve do 1959. bilo joj je zabranjeno da nastupa van SSSR-a, ali granice dopuštenog su se povremeno otvarali, najčešće igrom slučaja. Kada je 1960. kubanski koreograf Alberto Alonso dobio priliku da režira u moskovskom kazalištu zahvaljujući prijateljstvu s Fidelom Castrom, on je iskoristio pruženu šansu tako da je režirao vlastitu viziju baletne interpretacije opere “Carmen”, osmišljenu baš za Maju Pliseckuju. Predstavu su vlasti pokušavale skinuti s programa zbog naglašene erotičnosti ali nisu uspjeli i Maja Pliseckaja plesala svoju „Karmen“ 350 puta.

„PLISECKAJA ZAUVIJEK“

Page 21: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

21 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

РУССКАЯ ПРАВОСЛАВНАЯ ЦЕРКОВЬ В ЦРИКВЕНИЦЕ Русская община в Цриквенице была одной

из крупнейших русских общин в северной части Адриатического региона в начале двадцатого века. О значении русской общины в Цриквенице свидетельствует еще сохранившийся сегодня православный храм Св. Николая, который находится у при въезде в Цриквеницу со стороны Риеки над отелем «Palace», защищен высокими деревьями.

История о русских в Цриквенице начинается с 1920 года. Первый корабль, прибывший в Бакар, назывался «Владимир», который прибыл 12 декабря 1920 года, на нем было много военных, гражданских лиц, женщин и детей, около 3000 человек. Из них 200 человек были доставлены в Цриквеницу. В Цриквеницу прибыло большое количество донских казаков, а также русских из Беларуси и России. По воспоминаниям жителей Цриквеницы, в Цриквенице было несколько сотен русских. Они были размещены в отелях города и частных домах. Согласно архивным материалам, жители Цриквеницы и Сельца опасались, что русские разгонят постоянных гостей, поэтому Департамент здравоохранения Хорватии, Славонии и Меджимурья в Загребе направил письмо в Комиссариат социального обеспечения с просьбой, в которой гласило чтобы

Pliseckaja je postala poznata po visokim skokovima, fl eksibilnim leđima, dugim rukama, gracioznosti pokreta i karizmi, kojoj su doprinosili upečatljiv izgled i crvena kosa. Njene najčuvenije uloge bile su u baletima: Labuđe jezero (1947.), Uspavana ljepotica (1961.), Karmen, Don Quijote i Ana Karenjina. Ulogu Umirućeg labuda igrala je više od tisuću puta. Godine 1958. dodijeljena joj je titula „Zaslužne umjetnice Sovjetskoga Saveza“. Iste godine udala se za skladatelja Rodiona Ščedrina. Tijekom karijere, kritičari su je vidjeli kao defi nitivnu nasljednicu legendarne balerine Ane Pavlove. Za nju su inscenirali poznati koreografi Roland Petit i Maurice Béjart. Karijera joj je trajala neuobičajeno dugo - 60 godina. Posljednji put je nastupila 1996. kada je imala 70 godina, u koreografi ji Mauricea Béjarta „Ave Maja“. S najslavnijim ruskim kazalištem Boljšoj teatar Maja Pliseckaja imala je fi zičku vezu. “To kazalište bilo je nevjerojatno projektirano, od veličine scene do nagiba poda. Ne znam od kojeg je drveta napravljeno. U svim drugim kazalištima pod je ili potpuno ravan ili je nagib prevelik. Plesala sam na svim velikim scenama svijeta, i sa sigurnošću mogu reći da je usprkos svemu scena Boljšoja bila i ostala najbolja.”Ali najdulja i najnježnija veza u životu balerine bila je sa suprugom Rodionom Ščedrinym, s kojim je krajem osamdesetih napokon napustila raspadajući Sovjetski Savez da bi bila ravnateljica Španjolske nacionalne baletne kuće 1988., te je zajedno sa suprugom puno putovala i radila po svijetu dokle god ju je služila snaga. Maja Pliseckaja umrla je 2. svibnja 2015. od posljedica srčanoga udara u Münchenu. Čak i u visokim godinama surađivala sa ruskim sunarodnjacima u Münchenu, konkretno s udrugom MIR o radu i životu koje mi redovito pišemo u „Ljetopisu“.

Forografi ju koja je nekoliko desetljeća kasnije završila na naslovnici Voguea snimio je 1959. Irvin Penn

Page 22: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

22 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

«русских беженцев переселить в другое место», то есть « внутри страны ». Которская область рекомендовала, чтобы русские беженцы были переселены в Вировитицу, в замок Янкович в Сухополье. Но этого не произошло, поскольку в Цриквенице было много места для туристов. Из переписи населения, проведенной в 1921 году, в Цриквенице проживало 306 человек, которые были носителями русского языка в качестве материнского, из которых 173 были мужчинами и 133 женщинами. С временем количество русских снижалось, к 1948 году их было только 12, которые по национальности были записаны как русские. От большого количества русских со времен Первой мировой войны по сей день в городе осталось всего четыре семьи. Семьи Косагова, Смирнова, Емельянова и Усиханова по-прежнему хранят свою национальную идентичность. Бруно Косагов вспоминает, что его дед Иван Косагов приехал в Цриквеницу из города Новониколаевска на Азовское море, теперь Новоазовск. «Дед родился в 1899 году, был донским казаком и жил в военном городке Новониколаевске. В Югославии он сначала жил в деревне Грня рядом с Белградом (сохранилась одна фотография с того места, на которой запечатлен дед), а затем, скорее всего, приехал в Цриквеницу, где познакомился с его бабушкой, Любой Ловрич и женился на ней в 1927 году. «Оба они, как он говорит, работали «на венгров», которые в то время владели отелями «Мирамар» и «Терапия». «Бабушка работала в «Терапии», а дед в «Мирамаре». В его личной карте записано, что он работал барменом. В Новониколаевсе у деда остались родители, брат и сестры. Однако он часто с ними контактировал. Из Новониколаевска его семья бежала в Мариуполь, который в то время был более крупным и безопасным городом, однако дед узнал, что его отец и одна из сестер умерли во времена Голодомора. Часть семьи из Советской России бежала в Соединенные Штаты, в Чикаго. Дед умер в 1939 году, а его последним желанием было быть похороненным в России, но его могила находится на кладбище в Цриквенице. «В Цриквенице проживает также семья Емельяновых, родом из современной Беларуси. Старушка Мери Емельянова, потомок русских эмигрантов, до сих пор живет в Цриквенице. Ее отец работал в порту в Цриквенице, а член третьей семьи Алексей Смирнов был известный мясник, который после Второй мировой войны работал у Гавриловича в Петринье. В Цриквенице также проживал русский художник В. Красовский, картины которого и сейчас находятся в цриквеничких домах и фотограф С. Афанасьев. В городе русские проводили различные мероприятия, на которые приезжали русские из других мест.

Например, Мария Вичич до сих пор вспоминает скачки, организованные русскими. Согласно рассказам Бруны Косагова, казаки бросали в воздух яблоки и саблями, на скаку разрубали их в полете.

Косагов отмечает, что православная церковь Цриквенице - единственный памятник, оставленный русскими в Цриквенице. Русская церковь в Цриквенице была построена в 1924 году и совместно с земунской и сараевской православной общиной, являлась одной из трех русских православных общин в Королевстве Югославии. Есть документ о том, что церковь освещена 3 февраля 1924 года. Его строительство было начато

по инициативе русской Хартвиг- жены русского посла в Белграде и сербская вдова Миловановича, с помощью тогдашнего Министерства по делам религии в Белграде Павла Груича. Построена по проекту инженера Степана Ровешняка при поддержке местных мастеров: строительной компании Станка Цара и компании братьев Манестар из Св.Елены. По воспоминаниям Джуржице Иванчич-Дуспер из книги Zmed gromač: Duh negdanje Crikvenice, которая вышла в 2004 году, жители Цриквеницы любили ходить в русскую церковь и слушать там церковные песнопения. Некоторые женщины из Цриквеницы приходили петь в православную церковь, независимо от того, были ли они русскими и православными. Для Цриквеницы был характерен звон русской православной церкви, где три колокола звенели одновременно. Православная церковь Цриквеницы была построена исключительно для русских, проживавших в городе, а ее внешний вид отличается от сербских православных церквей, которые обычно не имеют колокольни, отделенной от главного здания. Димитрий Кутьенко служил в церкви, а его помощником был генерал Соколов, также российский эмигрант. Даже после Второй мировой войны Православная Церковь в Цриквенице оставалась открытой, и там проводились службы. Одной из последних церемоний была свадьба Зринки Цвиткович, жительницы Цриквеницы и Димитрия Прицкера, сына русского беженца из Белграда, которая состоялся в 1957 году. Обряд венчания был совершен сербским православным священником, так как русского священника больше нет. А именно, последний русский священник Кутьенко эмигрировал из Цриквеницы в Соединенные Штаты Америки в 1943 году. В 1948 году все православные храмы в Югославии стали собственностью Сербской Православной Церкви, в том числе и церковь в Цриквенице. В середине пятидесятых годов двадцатого века Константин Джанни Капанни, хранитель церкви в Цриквенице воспротивился против того, что Епархия Горньокарловачка имеет право юрисдикции над церковью в Цриквенице и на этой основе пытался вернуть права над храмом Русской Православной Церкви. Чтобы добиться успеха в своем намерении Капанни основывает Комитет русских и хорватов в Цриквенице, особенные противоречия имел со стороны священника Симеона Ивошевича, которого Горьнокарловачкий владыка назначил приходским священником в церкви. В настоящий момент о храме заботится православный священник из Риеке. В 80-х годах был обновлен фасад церкви.

Сегодня Русский дом из Риеки собирает информацию об истории русских в северной части Адриатике. Изучая русских в Цриквенице, они также просмотрели записи в книгах о рождении, смерти и замужних русских православных прихожан прихода Св. Николая в Цриквенице, находящихся в соответствующих учреждениях Цриквеницы. Косагов указывает, что ключевая информация о русской общине в Цриквенице находится в этих книгах, так как именно там было записано много бывших русских жителей Цриквеницы и эти данные, многая часть из которых до сих пор находится в архивах Хорватии, Сербии и России, помогут сложить мозаику о бывшей русской общине в Цриквенице.

Page 23: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

23 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

РУССКИЙ НАРОД ПРАЗДНОВАЛ СВЕТЛУЮ СЕДМИЦУ ВЕСЕЛО И РАЗНООБРАЗНО

Для верующих Пасха — праздник воскресения Христа, но, по существу, это древний праздник весенней пробуждающейся природы, переосмысленный в духе христианского верования.

В этом году православный мир отмечал пасху 28 апреля, а на Светлой неделе наша дружная русская община собралась в зале «Купол» Городской библиотеки, чтобы коллективно разговеться после 48-дневного поста (это, правда, кто как) и сообща отметить наш праздник.

Светлой седмицей называют неделю после Пасхи, которая включает само пасхальное воскресенье, а также шесть дней до Антипасхи (следующего воскресенья).

Двери храмов в эти дни открыты настежь, ежедневно проводятся крестные ходы под колокольный звон, вместо утренних и вечерних молитв читают так называемые Пасхальные часы – преисполненную радости часть богослужения, в которую не включены псалмы и покаянные молитвы. «Восемь дней празднования Христова Воскресения являются как бы одним днем, принадлежащим вечности, где „времени уже не будет”», – сказано в Откровении Иоанна Богослова.

Такова христианская традиция, а вот русский народ праздновал Светлую седмицу более весело и разнообразно.

Понедельник называли «Поливайник». Утром девушки и женщины умывались водой с крашеного яичка, чтобы целый год быть красивыми и здоровыми. Друзей, знакомых и родных хлестали ветками вербы и поливали друг друга водой, чтобы прогнать хвори и недуги, обрести здоровье и благополучие. Мужчины ходили в гости с куличами и крашенками, а женщины устраивали для гостей застолья дома. В этот день нужно было посещать бабушек и крестных.

И вообще, отправляясь в пасхальные дни к кому-то в гости, следует брать с собой паску и крашеные яйца – и забирать такой же гостинец. Есть примета: тот, кто попробует девять куличей от разных хозяек, весь год будет счастливым и везучим.

Вторник - «Купальный»Непременно следовало проснуться и сходить на

утреннюю службу. Иначе сони накличут беду и нищету в свой дом. Поэтому проспавших поливали студеной

водой. Теперь уже женщины ходили в гости с куличами и крашенками, а мужчины занимались домашними делами.

Среду называли «Градовой» или «Хороводницей»Утром тем, кто еще не вышел замуж, следовало

вознести молитву к Господу о скорейшем обретении семейного счастья. После весь день необходимо было быть среди людей, чтобы не пропустить судьбоносную встречу с суженым. Абсолютно запрещено работать, чтобы урожай не пострадал от града. Настоятельно рекомендуется идти в корчму веселиться с друзьями.

Четверг величали «Навским»Время посетить своих предков. В этот день ходили

на кладбища. Убирали могилы и оставляли там ломтик кулича и крашенки. Строго было запрещено пребывать в унынии. Это день´– для светлого приветствия своим умершим родственникам. Сохранился обычай «катания яйца крестом» на могиле и христосования с предками: пшеном делали крест на могилке и по этому кресту катали яйцо, приговаривая: «Христос воскресе!»

Пятница - «Прощеная»Это день всех любителей пива. В пятницу варили

пиво, угощали и угощались этим напитком до легкого хмеля, чтобы пригласить удачу. Чрезмерное же пьянство кликало беду. На пиво звали зятя с семьей. Мирились с тещей и тестем, если успевали с ними поссориться.

Суббота Светлой седмицы - «Святой Артос»Верующие посещали колокольню в своем храме,

звонили в колокола, чтобы проводить Светлую седмицу. Ходили в гости, желали всем окружающим добра и благополучия. Священнослужители раздают верующим освященные хлебцы-артосы с рисунком креста. В этот день нужно было очистить и вымыть дом, чтобы избавиться от несчастий и зла. Тем, кто живет в частном секторе, нужно полить крышу из шланга, а те, кто живет в квартирах, могут ограничиться помывкой входной двери.

Первое воскресенье после Пасхального называли «Красная горка» или «Фомино»

Молодежь посещает природу (красные – красивые пригорки), во время общения в компаниях многие встречают свою половинку. В этот день признаются в любви, знакомят избранницу или избранника с родителями. День судьбоносный и счастливый. Многие устраивают свадьбы именно в Светлое воскресенье.

Этот день Светлой седмицы также называют Фоминым, так как апостол Фома (Неверующий) в этот день узрел воскресшего Спасителя.

Поскольку собрались мы тесным коллективом во вторник, то водой, правда, обливаться не стали и за опоздания не наказывали, а вот куличи и крашенки принесли и сразу перешли к среде – Хороводнице. Поскольку стол накрывали вскладчину, кто что может, получилось лучше, чем в настоятельно рекомендуемой корчме.

Page 24: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

24 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

U Baranji je 9. svibnja obilježena74. godišnjica pobjede nad fašizmom u Drugom svjetskom ratu. Tom prilikom položeni su vijenci na antifašističke spomenike u Dardi, na Partizanskom groblju u Belom Manastiru, na Trgu slobode u Belom Manastiru i na Spomenik "Pobjeda" u Batini. Vijence su položili predstavnici Veleposlanstva Ruske Federacije u Republici Hrvatskoj na čelu s veleposlanikom Anvarom Azimovim, od Grada Belog Manastira dogradonačelnici Predrag Stojanović i Goran Hes, Udruge antifašističkih boraca i antifašista Beli Manastir, Baranjsko-rusko društvo prijateljstva, SNV i ZVO Vukovar, UABA Osijek, VSNM

U BARANJI OBILJEŽENA JE 74. GODIŠNJICA POBJEDE NAD FAŠIZMOM

OBŽ, SKD Prosvjeta – Beli Manastir, SDSS, SDP i Hrvatsko-rusko društvo prijateljstva.

Centralna proslava održana je u Batini, gdje su, uz hrvatske državne delegacije, delegaciju SABA RH i druge delegacije iz Hrvatske – vijence položili ambasadori Rusije Anvar Azimov, Kazahstana Toležan Barlibajev, Azerbajdžana Fahradin Gurbanov te delegacija Ambasade Srbije.

Nakon ceremonije polaganja vijenaca, program obilježavanja pobjede nad fašizmom u Drugom svjetskom ratu nastavljen je svečanom akademijom i kraćim kulturno-umjetničkim programom, koji su pripremili udruga ruskog govornog područja u Međimurju "Kalinka", Asocijacija mladeži ruskih sunarodnjaka u RH i Baranjsko-rusko društvo prijateljstva. Akademija je završila koncertom Zagrebačkog komornog orkestra.

Ukupno se na području Hrvatske nalazi 13 spomenika palim vojnicima Crvene armije u Drugom svjetskom ratu, a 14 je podignut u Gunji, u zapadnom Srijemu na lijevoj obali Save, uz samu granicu s Bosnom na mjestu pada sovjetskog zrakoplova dan prije proslave Dana pobjede. Odnosno, malo betonsko obilježje sa crvenom zvijezdom koje je na mjestu pada stajalo 70 godina bilo je zamijenjeno novim spomenikom s posvetom Vladimiru Fillipovu i Pavlu Lisinu.

Foto: Veleposlanstvo Ruske Federacije

Page 25: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

25 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Его президент, Татьяна Лукина, рассказала о поэтессе Каролине Павловой, с которой великий немецкий учёный познакомился в Москве и был очарован ею. По преданию, он передал одно из стихотворений Павловой самому Гёте. Можно не сомневаться, что Гумбольдта во время его экспедиций и географических исследований в России, на которые он был приглашён самим русским царем Николаем II, не раз поражало и восхищало звучание одного из истинно русских инструментов, именуемых домрой. На вечере «МИРа» все достоинства этого необычного для Германии инструмента мастерски продемонстрировала профессиональный музыкант, лауреат многих международных конкурсов Мария Белановская. Ну а как во времена Гумбольдта пели русские женщины, сумела показать, да так, что и стекла в окнах зазвенели, исполнительница русских народных песен Ольга Козлова.

Вечер, посвящённый юбилею Александра фон Гумбольда в Обществе «МИР», как всегда, удался на славу. Спасибо!

Елена Черни

К 250-летию со дня рождения немецкого ученого Александра фон Гумбольдта

Весь мир отмечает сейчас 250-летие со дня рождения величайшего ученого не только Германии, но и всего мира, Александра фон Гумбольдта. Его заслуги в области развития науки так велики, что перечислить их невероятно трудно. Его главные труды - семь книг и 700 специальных научных статей - ещё многие годы будут тщательно изучать наши потомки и поражаться глубиной вложенных в них мыслей и познаний.

Можно только удивляться и восхищаться тем, что исследовал, открыл, описал, изобрёл и внедрил в жизнь после своих путешествий и погружений в недра земли, гор, океанов со смертельным риском для своей собственной жизни, этот удивительный человек Александр фон Гумбольдт. Его понимание мира и той роли, которую в нем играет человек, пожалуй, является ещё более глубоким, чем мы это представляем себе сейчас.

Рассказы о нем покорили и восхитили всех слушателей Общества «МИР» на вечере в Мюнхене, который так профессионально, эмоционально и необыкновенно интересно подготовили профессора, специалисты из замечательного мюнхенского Географического Общества, его президент проф. др. Отфрид Бауме, проф. др. Корнелия Людеке, а также представитель турклуба культурного центра «Город» Абрам Мозесон.

По праву, несчетное количество удивительных произведений и творений искусства создано человечеством за все годы его существования, но нет ни одного, что было бы превыше ЧЕЛОВЕКА, являющегося лучшим и главным творением природы.

Эмоциональный накал вечера был усилен выступлениями артистов и музыкантов Общества «МИР».

ГУМБОЛЬДТ И РОССИЯ

Page 26: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

26 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

вдохновения. Океан чувств поэт выражает на бумаге. Искренняя любовь горящего сердца посвящается женщине, «гению чистой красоты», увековечивается в стихах. Любовь, счастливая и несчастная, мучающая до слез, «… мне слезы утешенье…». Это сильное, глубокое чувство сопровождает поэта всю жизнь. «… Пускай умру, но пусть умру любя!»

Слышатся звуки гитары и романсы на стихи А. С. Пушкина в исполнении Сергея Иванова…

Льется нежный, проникновенный голос Светланы Прандетской…

И души слушателей наполняются чувственностью, любовью, нежным и чутким восприятием жизни, отраженной в произведениях поэта.

Мелодии волнующей скрипки Артура Медведева, соединенные с эмоциональным, темпераментным звучанием рояля Екатерины Медведевой.

Александр Сергеевич Пушкин - певец любви, чувства, поэт свободы, пишущий, говорящий сердцем, питает, наполняет смыслом, открывает сердца в прекрасный и удивительный мир любви.

Этот незабываемый вечер надолго останется в сердцах присутствовавших.

Текст: Алла БидникФото: Раиса Коновалова

«Я вас любил, любовь еще, быть может, в душе моей угасла не совсем…»

А. С. Пушкин

МИР - Центр русской культуры в Мюнхене - провел литературно-музыкальный вечер, посвященный 220-летию со дня рождения Александра Сергеевича Пушкина. Наполнен светом вечернего солнца зал Зайдлвилла. Президент и творческий руководитель центра Татьяна Евгеньевна Лукина открывает двери в мир Александра Сергеевича Пушкина, прекрасный, трепетный и нежный, полный любви и страстных желаний, чувств сильных и глубоких, «мимолетных видений, чудных мгновений…». Татьяна Евгеньевна восторженно и вдохновенно, пылко, с радостью, с любовью и гордостью переносит слушателей в «эпоху Александра Сергеевича Пушкина, пушкинский Петербург…». Зал замирает в ожидании чуда.

Произведения А. С. Пушкина, творчество поэта глубоко укоренились в истории России, в сердце русского человека. Артур Галиандин, Михаэль Чернов и Нина Бернройтер повествуют о детстве поэта, наполненном любовью, звучанием напевной русской народной речи, сказками, будившими воображение юного гения. Вместе с участниками мы переносимся в юношеские годы А. С. Пушкина, проведенные в лицее. Непростое время: ссылка, непонимание, нападки, преследование со стороны властей глубоко задевали ранимую чувствительную душу поэта.

А. С. Пушкин любит, страдает, полон желаний и

ЗАЛ ЗАМИРАЕТ В ОЖИДАНИИ ЧУДА…ПУШКИНСКИЙ ВЕЧЕР В МЮНХЕНСКОМ МИРЕ

Page 27: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

27 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

ним каждый чувствовал себя неспокойно, но уверенно. Его стыдно было подвести: кино он отдавал себя без остатка, кино было его жизнью. Авторитет Гайдая был непререкаем.

Виктор Туров… Полная противоположность Гайдаю. С первого момента у тебя возникало ощущение, что ты знаешь его уже много лет. Резкий, взрывчатый, несдержанный и в то же время по-детски беззащитный, в вечно расстёгнутой чуть ли не до пояса рубашке, расхристанный и бесконечно талантливый.

Талант. Это у Гайдая и Турова было общим, это их роднило, объединяло.

А из партнёров на меня самое большое впечатление произвёл Владимир Басов, с которым я снялась в фильме Михаила Швейцера «Карусель», в новелле «Роман с контрабасом». Тонкий, интеллигентный, невозмутимый, доброжелательный и невероятно талантливый.

И Гайдай, и Туров, и Басов – люди одной группы крови, группы крови под названием «Талант».

– В начале 70-х вы вышли замуж за югослава, трудно ли было вам, тогда очень молодой женщине, привыкать к новой стране?

– Нет, несложно. Во-первых, у меня уже было пассивное знание языка, и я уже очень многое понимала. А заговорила я как-то легко и незаметно.

Потом мне повезло. Загреб меня принял сразу. С людьми, с которыми я подружилась 45 лет назад, я дружу до сих пор.

Но одна проблема была, и мне потребовалось несколько десятков лет для того, чтобы её превозмочь. Это урбанизм загребских улиц, тесных и узких. К этому пришлось привыкать долго.

– Надеюсь, вы следите за российским кинематографом, в котором сейчас, как многие считают, необыкновенный подъём, «Движение вверх» и т.д. Разделяете ли вы наш оптимизм?

– Абсолютно! Разделяю и горжусь! Я не буду говорить о сериалах… Но русское кино в целом – очень сильное, его всегда отличала особая духовность, она и сейчас присутствует, красной нитью проходит

Наталия Воробьёва с Арчилом Гомиашвили в «12 стульях»

Каждый Новый год по российскому ТВ демонстрируется легендарная комедия Гайдая «12 стульев», в которой принимали участие выдающиеся советские артисты. И в эти каникулы на одном из каналов его опять непременно покажут, и новый юный зритель убедится, что комедия эта не устаревает.

У нас в гостях актриса и писательница Наталия Воробь-ёва-Хржич, сыгравшая в этом культовом фильме острохарактерную роль Эллочки-людоедки.

– Наталья Юрьевна, в чём, как вы думаете, секрет успеха фильмов Гайдая?

– В том, что Гайдай, будучи сам человеком истинно русским, очень остро чувствовал и понимал национальный характер, и фильмы свои он снимал не для критиков, а для обычных людей, на которых держится русская земля.

Он не просчитывал, не взвешивал, работал с лёгкостью и попадал в яблочко. Всегда в яблочко. Серьёзный, неулыбчивый Леонид Гайдай, снимавший самые смешные комедии.

– Кто из встретившихся на съёмочной площадке вас наиболее поразил?

– Леонид Гайдай, у которого я снялась в своём первом фильме, и Виктор Туров, у которого я сыграла в «Горя бояться – счастья не видать» («Беларусьфильм»), фильме, который оказался моим последним в Союзе.

Леонид Гайдай… Живой, нервный, ироничный. С

ИСПОЛНЕНИЕ ЗАВЕТНЫХ ЖЕЛАНИЙ

Page 28: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

28 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

через наши лучшие фильмы. Зрителя не проведёшь, он чувствует истинную эмоцию. Эмоциональность – это то, что свойственно именно русскому кинематографу.

И вообще я считаю, что гигантское мощное здание мирового искусства стоит на чём-то столь лёгком, незримом, эфирном, но самом прочном в мире, имя которому – эмоции.

– Вы с определённым отношением упомянули сериалы. Смотрите ли вы российское телевидение, у нас очень критикуемое, отличается ли оно от хорватского? Если отличается, то чем?

– Конечно, смотрю. Я очень хорошо понимаю, почему люди в России недовольны своим телевидением: все эти ток-шоу с проверкой ДНК, и эти убогие сериалы о «Золушках», оперЗх, «мусорах», борзых и прочих, все на один манер с предсказуемой концовкой, эта ругань на политической сцене…

Но есть и что-то хорошее: это документальные фильмы и программа «Время», которая всегда интересна. Канал «Культура» тоже хочется отметить.

В Хорватии, если сравнивать, новости не столь интересны, но зато выбор фильмов и даже сериалов намного лучше: английская «Виктория», русские «Великая» и «Екатерина» (причём оба сериала – классные. Ведь могём же, когда хотим!), английские, скандинавские, немецкие, хорошие американские фильмы. Жаль только, что русских фильмов почти нет…

– Мы знаем, как европейские политики относятся к России, вводят санкции, пресса подчас шельмует наших лидеров... А как народ, в частности Хорватии, относится к нашей стране?

– Никогда ни от кого из своих друзей я (клянусь вам!) не слышала ни одного плохого слова о России и о нашем лидере.

Россия в представлении хорватов – это Есенин и Достоевский, «Летят журавли» и Тарковский, это «Подмосковные вечера», это великие русские поэты, писатели и кинематографисты. Поверьте, я не ухожу от ответа, я отвечаю на поставленный вами вопрос искренне.

– Какую роль играют наши соотечественники, живущие в Хорватии (и в частности вы), в культурной жизни страны?

– Русские всегда влияли на культуру Хорватии, ещё со времён Октябрьской революции, когда Югославию накрыла волна русской эмиграции. Цвет России нашёл приют вне границ своей Родины. Учёные, писатели, инженеры, царские офицеры – высококультурные люди, аристократы по рождению и аристократы духа.

Как часто я слышала здесь от людей старшего поколения имена, отчества и фамилии их русских учителей, преподававших им в гимназиях, с какой любовью они говорили о тех удивительных людях, прививших им любовь к России. И не только учителями в школах работали русские эмигранты. Они работали в здешних НИИ, делали ошеломительные открытия, писали прекрасную поэзию… Богатыри – не мы!

А я? Что я? Пишу я на русском, мои книги

переводятся здесь на хорватский. На сегодняшний день в Хорватии из моих книг переведены четыре сборника поэзии и три прозаические книжки.

Мне повезло. Культурный круг Загреба меня принял сразу, и я тут же вошла, волей случая, в эпицентр здешней культурной жизни. В нём я остаюсь до сих пор.

А из моих соотечественников, влияющих в настоящее время на культурную жизнь Хорватии, хотелось бы выделить Катарину Тодорцев-Хлача, главного редактора журнала «Летопись», выходящего здесь двуязычно: на русском и хорватском.

– После чемпионата мира болельщики России влюбились в капитана футбольной команды Луку Модрича и президента Хорватии Колинду Грабар-Китарович, а как в Хорватии вспоминают этот футбольный праздник?

– Мне это очень приятно слышать! Особенно хорватов тронул тот момент, что русские болельщики болели за хорватскую сборную, когда хорваты играли с другими командами. Не забыли наши матч хорватов с англичанами несколько лет назад, когда уже ни на что не претендующие хорваты разгромили англичан, тем самым обеспечив русским игрокам дорогу дальше.

В то время послом в России был Божо Ковачевич. Я дружу с ним и его супругой уже много лет. Так получилось, что в те дни я была в Москве и тоже, конечно, смотрела матч между хорватами и англичанами. На следующий день мне позвонила жена посла.

– Ты не представляешь, что здесь творится! С раннего утра к посольству идут люди, кто с водкой, кто с икрой, а кто с плюшевыми мишками. Знамёна несут! Здесь такое, такое!..

Да уж! Такое точно не забывается.Всё сбудется, просто надо очень верить!– А мы вас поздравляем ещё и с прошедшим днём

рождения и желаем, кроме исполнения желаний, успеха вашим книгам!

– Спасибо! Вы правы, книгам необходимо везение. Ведь у них тоже своя судьба…

Беседу вёлАлександр Иванов

Page 29: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

29 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

predstavnika ruske avangarde koja u sedam izložbenih dvorana donosi reprezentativan izbor od 150 fotografskih radova nastalih tijekom 1920-ih i 1930-ih godina.

Obraćajući se nazočnima, ravnatelj Muzeja za umjetnosti obrt Miroslav Gašparović je istaknuo važnost međuinstitucionalne suradnje Muzeja za umjetnost i obrt i Multimedijskog umjetničkog muzeja iz Moskve koji će biti domaćin hrvatskoj izložbi „Klasici hrvatske fotografi je“ u Moskvi 27. lipnja 2019. godine.

Zahvaljujući ovoj suradnji hrvatska publika ima priliku razgledati jedinstven fotografski opus Aleksandra Rodčenka, dok će moskovska publika imati priliku pogledati također jedinstven fotografski opus hrvatskih fotografa.

Izbor fotografskih radova Aleksandra Rodčenka odlikuje društveni angažman te formalni i sadržajni eksperimenti: dijagonalna i geometrizirana kompozicija, ekstremni donji i gornji rakurs, jaki kontrasti, krupni planovi, noćne snimke. Izloženo je i nekoliko fotomontaža, kakve je Rodčenko pod utjecajem njemačkih dadaista radio za reklame i naslovnice časopisa. U skladu s revolucionarnim duhom vremena na fotografi jama dominiraju teme rada, tvornica, strojeva, moderne arhitekture i sporta. Važan dio izložbe su i portreti radnika i umjetnika, prvenstveno književnika, kao što su Sergej Tretjakov, Vladimir Majakovski ili Osip Brik, čija je karikatura rađena za naslovnicu kultnog ruskog avangardnog časopisa LEF, s kojim je Rodčenko redovito surađivao.

Autori izložbe su kustošica Multimedijskog umjetničkog muzeja u Moskvi Olga Sviblova, te kustosice Adriana Prlić, dr.sc. Iva Prosoli i Dunja Nekić iz Muzeja za umjetnost i obrt.

Vizualni identitet izložbe dizajnirali su Sanja Bachrach Krištofi ć i Mario Krištofi ć.

Nenad M. Hlača

U zagrebačkom Muzeju za umjetnost i obrt 17. lipnja svečano je otvorena izložba fotografi ja jednog od najznačajnijih umjetnika ruske avangarde Aleksandra Rodčenka. Rodčenko je uveo ideale konstruktivizma u fotografi ju te razvio postupke i alate za njihovu primjenu. Svakom sljedećom fotografskom serijom postavljao je nove zadatke i pisao manifeste kako ih ostvariti. Njegova djela odlikuje društveni angažman te formalni i sadržajni eksperimenti: dijagonalna i geometrizirana kompozicija, ekstremni donji i gornji rakurs, jaki kontrasti, krupni planovi i noćne snimke. Kako se život pokazao drukčijim od revolucionarnih ideala, Rodčenko zapisuje: Ja želim voditi ljude umjetnosti, a ne koristiti umjetnost kao sredstvo da ih odvedem nekamo drugamo.

Izložbu je otvorio gradonačelnik Grada Zagreba Milan Bandić u nazočnosti Veleposlanika Ruske Federacije u Republici Hrvatskoj Nj. E. Anvara Azimova i znanstvenog direktora Multimedijskog umjetničkog muzeja iz Moskve Sergeya Burasovskog koji je sudjelovao u realizaciji izložbe.

Izložba hrvatskoj publici prvi put predstavlja fotografski opus Aleksandra Rodčenka, jednog od najznačajnijih

IZLOŽBA ALEKSANDRA RODČENKA U MUO

Page 30: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

30 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Ruska avangarda dvadesetog stoljeća jedinstven je fenomen ne samo za rusku nego i za svjetsku kulturu. Nevjerojatna kreativna energija koju su akumulirali umjetnici tog velikog doba i danas pruža inspiraciju umjetnicima kao i svima koji se bave umjetnošću ruske secesije. Aleksandar Rodčenko nedvojbeno je jedan od glavnih pokretača kreativnih ideja i nositelj duhovne aure vremena. Slikarstvo, dizajn, kazalište, fi lm, tipografi ja i fotografi ja, područja su koje je radikalno transformirao moćan talent tog snažnog i naočitog čovjeka, i otvorio im nove putove razvoja.

Rane 1920-e godine, bile su, prema riječima Viktora Šklovskog, jednog od najvažnijih kritičara i teoretičara toga vremena, „prijelazno razdoblje“, vrijeme u kojem je, premda nakratko, uspostavljen odnos između umjetničkog i društvenog eksperimenta. Upravo u to vrijeme, točnije 1924. godine, na fotografsku scenu stupa tada već etablirani umjetnik Aleksandar Rodčenko sa sloganom “naša dužnost je eksperimentirati” kao mišlju vodiljom svoje estetike. Posljedica tog utjecaja je temeljna promjena poimanja prirode fotografskog medija kao i uloge fotografa. U fotografi ju se uvodi konceptualno razmišljanje. Umjesto odraza stvarnosti, fotografi ja postaje sredstvom vizualnog predstavljanja dinamičnih intelektualnih konstrukcija.

Rodčenko je uveo ideale konstruktivizma u fotografi ju te razvio postupke i alate za njihovu primjenu. Njegove metode širile su se brzo, koristili su ih učenici i njegovi istomišljenici, ali i estetski i politički rivali „Rodčenkova metoda“ – uključivala je dijagonalnu kompoziciju, koju je on popularizirao, perspektivna skraćenja i slične postupke. No, sama njezina primjena nije garantirala umjetničku dimenziju rada. Rodčenkove fotografske metode bile su i osporavane, ne samo i ne toliko zbog formalnih elemenata zbog kojih je bio oštro kritiziran, već i zbog romantičarskih značajki koje je njegov rad imao već u studentskim danima. Dovoljno je prisjetiti se izmišljenog sadržaja pisama koje je slao Varvari Stepanovoj u prvim godinama poznanstva. Takvo romantično shvaćanje, koje mu je usađeno u djetinjstvu provedenom iza pozornice kazališta u kojem mu

je radio otac, transformirano je u snažan utopistički stav Rodčenka kao konstruktivista, koji je vjerovao u mogućnost pozitivne promjene svijeta i čovječanstva.

U razdoblju 1920-ih godina, Rodčenko je svakom sljedećom fotografskom serijom postavljao nove zadatke te pisao manifeste o tome kakvi bi fotografi ja i život trebali biti nakon transformacije prema konstruktivističkim umjetničkim načelima. Iscrpljen kritikom i osudama tijekom, a naročito krajem 1930-ih godina, pokušao je analizirati život i umjetničke prakse, uključujući i svoje, čiji je razvoj u najvećoj mjeri odredila estetika socijalnog realizma. Zanimljivo je, kako je u cijeloj povijesti ruske fotografi je prve polovice dvadesetog stoljeća, Aleksandar Rodčenko jedina osoba, koja je zahvaljujući objavljenim člancima i dnevnicima, ostavila jedinstvena svjedočanstva, umjetničke refl eksije fotografa-mislioca koji je svjedočio povijesnim kataklizmama, koje su u njemu potaknule tragičan sukob između svjesnih pretpostavki i podsvjesnog poriva za stvaranjem.

Umoran od učestalih revolucionarnih promjena koje su proizvele stvarnost daleko od ideala koji su inspirirali njegovo rano umjetničko razdoblje, zapisao je u svoj dnevnik 12. veljače 1943. godine: „Umjetnost treba biti u službi čovjeka, međutim ljudi su vođeni bog zna kamo. Ja želim voditi ljude k umjetnosti, a ne koristiti umjetnost kao sredstvo da ih odvedem negdje drugdje. Jesam li rođen prerano ili prekasno? Umjetnost mora biti odvojena od politike…“.

U posljednjim godinama svoga života, izdan od prijatelja i učenika, usprkos oduzetom pravu na rad i zarađivanje ili sudjelovanje na izložbama, izbačen iz Saveza umjetnika i vrlo lošeg zdravlja, Rodčenko je bio sretan čovjek. Imao je obitelj: prijateljicu i suborkinju Varvaru Stepanovu, kćer Varvaru Rodčenko, njezinog supruga Nikolaia Lavrentieva te unuka Aleksandra Lavrentieva s obitelji. Bili su mala, ali vrlo povezana obitelj puna kreativne energije. Da nije bilo te obitelji, prvi muzej fotografi je u Rusiji, Kuća fotografi je u Moskvi, možda nikad ne bi bio utemeljen.

Page 31: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

31 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

золотыми часами, алмазными перстнями и серебряными цепями, как цыганские бароны.

Жак Бриан решил закупить в России прекрасных оренбургских коз и разводить их на ферме под Тулузой, а свою продукцию запатентовать. Составив план, как утереть нос российской торговле, Жак отправился в Санкт-Петербург, прихватив с собой в качестве переводчика пожилого месье де Огюстена, который в молодости был учителем французского языка на помещичьей усадьбе. Путешествие не задалось с самого начала: по пути в Петербург море всё время штормило, и месье Бриана по нескольку раз в день выворачивало наизнанку, так что он ступил на русскую землю похудевшим на пять килограммов. А когда железная дорога кончилась, и пришлось добираться до оренбургской глуши, трясясь в карете по ухабам, у старого месье до Огюстена обострился ишиас. Сотни километров под аккомпанемент старческого нытья: "Сидели бы в Тулузе, ели круассаны и пили крюшон" - не каждый способен такое выдержать. Но Жак Бриан был крепкий орешек, и широта российских просторов его не напугала.

По совету знающих людей, Бриан заранее отправил письма трём оренбургским помещикам, которые славились лучшими козами - приехавшему без приглашения разведчику помещичьи люди могли, чего доброго, намять бока и отправить восвояси без коз и без денег. Из троих адресатов на предложение француза откликнулся один козозаводчик Лосев - крупный помещик, чьи владения располагались в 25 верстах к западу от Оренбурга.

Лосев, обладатель больших усов и большого практического ума, выслал вперёд дозорных и встретил гостей ещё когда они ехали по степи. Убедившись, что перед ним не прощелыги и не голодранцы, он пригласил французов в господский дом, накормил, по русскому обычаю, до отвала, а господину де Огюстену посоветовал применять от ишиаса компресс из капустного листа и чёрной редьки.

Когда дело дошло до торга, Бриан поинтересовался, за какую цену Лосев уступит ему дюжину коз и дюжину козлят.

- Тысячу рублей серебром, - скромно сказал Лосев.- Тысячу рублей?! Но это грабёж, месье, за эти

деньги можно купить тридцать отличных коней!- Да вы же не за конями пять тысяч вёрст проехали.

И дорога сюда и обратно вам обоим встанет в половину этой суммы. Стало быть, сделка честная.

Француз пробовал торговаться, но Лосев был непреклонен. На том и порешили. Бриан лично осмотрел коз и козлят, подписал купчую, получил в подарок для жены пуховую шаль и отправился с изрядно похудевшим кошельком на родину.

Козы, как и полагается неприхотливым животным, перенесли путешествие благополучно, и Бриан уже начал подсчитывать в уме прибыли.

В 1868 году французский коммерсант Жак Бриан придумал, как ему казалось, прекрасный способ разбогатеть. После бешеного успеха оренбургских пуховых платков на Всемирной Парижской выставке французские, лондонские и берлинские модницы затерзали мужей, требуя купить им шаль или платок из самого тонкого в мире оренбургского пуха. Подделать российскую продукцию было почти невозможно: даже пух ангорских коз был в полтора раз толще оренбургского и после долгой носки слёживался и сваливался, тогда как диковинные русские платки, нарушая все законы природы, становились мягче и пушистее. Спрос всё рос и рос, французские дамы ждали исполнения заказов на оренбургские платки по три-четыре месяца, а российские купцы, занимавшиеся продажей пуховых изделий, вскоре были увешаны

ОРЕНБУРГСКИЙ ПУХОВЫЙ ПЛАТОК...

Page 32: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

32 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Но, стоило козочкам оказаться на французской ферме, на заливных лугах и в превосходном утепленном загоне, как начались нежданные проблемы. Уже через три месяца чудесный пух, не дожидаясь первой стрижки, стал сваливаться и свисать клочьями прямо на козах. Обеспокоенный француз срочно телеграфировал в Оренбург: "Шерсть портится. Все козы в колтунах. Что делать?" Вскоре пришёл ответ: "Знаю, как помочь вашему горю. Вышлю рецепт за 1000 рублей. Лосев".

Бриан немедленно собрал деньги и выслал в Россию. Лосев не соврал и прислал рецепт: чтобы пух был тонким и лоснился, надо утром и вечером подкармливать коз толченым мелом, а поить минеральной водой. Старую же, порченую шерсть состричь, чтоб не мешала росту новой, шелковистой.

Бриан немедленно распорядился о ежемесячной поставке на ферму ста бочек минеральной воды из Гренобля, а из карьера привезли огромный известковый куб: беременная жена Бриана попробовала мел и нашла, что он хорош на вкус.

Итак, дело пошло: в 8 утра и 8 вечера животных подкармливали мелом, а месье Бриан лично следил за тем, чтоб его козы пили только дорогую минералку и не нахлебались бы в течение дня воды из какой-нибудь лужи.

После трех месяцев такой диеты на месте старого свалявшегося пуха вырос новый, который уже не облезал и не сбивался в колтуны, но зато был гораздо грубее и короче, и почти не отличался от шерсти обычных французских коз.

В отчаянии Бриан послал в Оренбург ещё телеграмму: "У коз полезла грубая шерсть. У всех до единой. Прошу помочь советом". Скоро пришёл ответ: "Знаю, как спасти положение. Вышлите за рецепт 1500 рублей. Лосев".

Бриан крякнул от досады, но полез в сейф и отправил в Россию ещё денег. Спасительный рецепт не заставил себя ждать: вы мела-то давайте поменьше, писал Лосев, а вечером кормите коз овощами: тыквой, морковью и капустой в равных пропорциях. На одной

траве козы пуха не дадут, потому как потенциала в организме не хватит.

Француз немедленно принялся за исправление ошибок и начал увеличивать козам потенциал. Животные стали получать с окрестных ферм лучшую капусту и морковь, приём мела остался только на завтрак, а, кроме того, по совету одной крестьянки, в козий загон завезли особенную мягкую подстилку, чтобы животные ощущали полный комфорт и не испытывали стресса.

Прошло ещё три месяца, козы заметно повеселели от хорошего содержания, надои выросли, а вот подлый пух выпал весь окончательно. Месье Бриан возил к козам ветеринаров со всей провинции, те искали кожную болезнь, но когда ни лишая ни паразитов не обнаружилось, осталось прибегнуть к последнему средству, и Бриан вновь направил телеграмму в Оренбург.

"Козы потеряли последний пух. Прошу помощи. Никакие средства не помогают".

Лосев дал ответ: "Это сглаз. Есть старинный обряд для очищения скотины от порчи и морока. Высылайте 1500 рублей. Лосев".

Что оставалось делать Бриану? Он выслал Лосеву ещё денег, и через некоторое время получил конверт, запечатанный сургучной печатью. В конверте был описан способ снятия порчи.

"В полнолуние взять сырых яичных желтков 300 штук, оливкового масла 25 фунтов, талька 25 фунтов, цветов зверобоя полфунта, смешать и втирать козам в бока три дня подряд".

Дождавшись полнолуния, Бриан, не доверяя никому столь важную процедуру, лично разбил в большой таз 300 яиц, взвесил с точностью до грамма масло и тальк и приготовил мазь. Три дня подряд он натирал коз этой мазью, которая, к слову сказать, на третий день начала пованивать тухлым яйцом, хотя и ставилась на ночь в холодный погреб.

Результат всех усилий оказался нулевым, если не считать того, что за козами в первые дни летали целые тучи мух и оводов, привлечённые резким запахом несвежей органики.

Тут к месье Бриану приехал на летние вакации племянник из Лионского университета. Послушав историю горе-животновода, он постановил: "Вот что, дядюшка. Прекращайте мучать коз. До вас один учёный англичанин уже пытался вырастить в Дартмуре монгольских длинношерстных коз - через три года от их длинной шерсти ничего не осталось. Климат не тот. В Оренбургской губернии летом +40, а зимой минус 40, вот у коз и появился этот густой защитный пух. В Тулузе, где зимой и снега нет, животным эта защита ни к чему".

С этих пор Жак Бриан начал ещё больше уважать учёных людей, забросил коз и занялся виноделием.

Форум молодях пенсионеров https://age60.ru

kthlaca
Ljepljiva bilješka
молодых
Page 33: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

33 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

под контроль Габсбургов. После Первой мировой войны вместе со всей Хорватией Сисак стал частью Королевства сербов, хорватов и словенцев, позднее Королевства Югославия. Во время Второй мировой войны в окрестностях города активно действовали антифашистские партизанские отряды, в то же время в самом городе усташами был оборудован концлагерь, являвшийся частью Ясеновацкого лагеря, где усташи уничтожали сербов, цыган и евреев. После распада Югославии в 1991 г. город стал частью независимой Хорватии.

Это официальная версия, которую вы найдете на туристической рекламной странице города.

Некоторые считают, что Сисак – довольно мрачный и не особо занимательный город средних размеров, расположенный в 22 километрах к западу от Поповачи, въезда на автостраду Загреб –Белград.

Город занимает стратегически выгодное положение на слиянии рек Слава, Одра и Купа и по этой причине на протяжении долгих веков, ещё со времён Древнего Рима, он служил военным опорным пунктом. С тех времен сохранились и экспонаты эпохи римлян, которые находятся в городском музее, а сохранились и постройки римской эпохи. Менее скептичные в число достопримечательностей включают еще кафедральный собор Святого Креста и старый мост через Купу.

Убедиться в том, кто же прав – официальные источники или туристы, – и поехали наши лягушки-путешественницы.

Надо сказать, что город Сисак для экскурсии был выбран не случайно. Дело в том, что в Сисаке и его окрестностях после большевистской революции обосновалась большая русская община, а директор Городского музея Владко Чакширан на эту тему написал докторскую диссертацию, а во время посещения

По традиции, в апреле, а точнее 13 числа, в субботу, наши лягушки-путешественницы на этот раз отправились в Сисак (хорв. Sisak, нем. Sissek, венг. Sziszek, итал. Siscia) — город в центральной части Хорватии. Расположен в 57 км к юго-востоку от столицы страны — Загреба, на месте слияния рек Одра, Купа и Сава. Сисак — административный центр жупании Сисак-Мославина.

Сисак — крупнейший в Хорватии речной порт, после его открытия Сава становится судоходной и корабли по ней достигают Дуная. Недалеко от города вдоль левого берега реки Савы располагается природный парк Лоньско-поле (Lonjsko polje). История города Сисака насчитывает около 2 500 лет. До вторжения войск Римской империи город был кельтским и назывался Сегестика. Во времена Римской империи город, носивший название Сисция и располагавшийся в стратегическом месте слияния трёх рек, быстро развивался и достиг статуса столицы провинции Паннония — Савия. Епископ Сисции св. Квириний был замучен римлянами в 309 году во время гонений на христиан, сейчас он считается покровителем города. После падения Империи город многократно разорялся гуннами, аварами и славянами. В IX веке славяне закрепились на территории вдоль Савы и ассимилировали неславянское население. С этого периода город стал принадлежать местным князьям, а затем — венгерско-хорватскому королевству. В XVI веке город пережил турецкое нашествие, для защиты от турок были построены мощные укрепления. Сисак вошёл в историю, когда в 1593 г. в битве при Сисаке войско Священной Римской империи разбило турецкую армию, что стало первой значительной победой над турками в период завоевания ими Балкан. Это привело к попаданию посавинского региона

ЭКСКУРСИЯ В СИСАК

Page 34: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

34 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

Поскольку экскурсии по традиции проходят в канун Пасхи, обязательно посещается православная церковь. На это раз экскурсанты посетили храмовую церковь Святой Параскевы Пятницы, датированную 1937 годом, и послушали занимательный рассказ ее настоятеля иерея Веселина Ристича.

Окончена экскурсия, опять же по традиции, обедом в самобытном ресторане традиционной мославинской кухни рядом с крепостью.

нашими соотечественниками музея Города Сисака и сам рассказал о том, как образовалась колония эмигрантов в Сисаке и прилегающих к нему областях.

Однако, вернемся к крепости Старый город (Stari Grad), которая была сооружена в XIII ст. и достроена дополнительными укреплениями во время вторжений турок. У нее треугольная планировка с тремя огромными круглыми башнями из кирпича (1544-1555 гг.), которые соединены между собой высокой стеной с амбразурами для огнестрельного оружия.

Город неоднократно переименовывался в течение своего 1000-летнего существования. Вначале он имел иллирийское название - Сегестика, переименовавшись при кельтах в Сисцию и Колонию Флавию Сисцию во времена Римской империи. Римляне заняли город после жестокого сражения, в котором ранили императора Августа, а после завоевания Балкан император сделал его столицей провинции Паннония Савия. В результате город превратился в значимый центр торговли.

В 441 году Аттила разгромил город, а в VI в. на поселение нападали авары и славяне. Город был реставрирован хорватами и стал называться Сисаком. Именно отсюда в VIII ст. князь Людевит пошел на Хорватию. Сисак был вновь разгромлен венграми в X ст., и епископ с кафедрой перебрался в Загреб, но, покинув Сисак, соорудил в нем форт. В 1593 году в этом форте произошло сражение, которое завершилось первым поражением турок на Балканах.

С большим интересом экскурсанты рассматривали макет, реконструирующий битву при Сисаке, а эмоциональный и живой рассказ экскурсовода особенно воодушевил любителей истории.

Page 35: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

35 ЛЕТОПИСЬ 47/XII. 2019.

predstaviti sve nacionalne manjine kao pozitivan i priznat dio društva u ovoj zemlji, i u tom smislu surađivati sa svim relevantnim institucijama, počevši od lokalnih samouprava.

Rezultati njihovog rada vidljivi su kroz prezentaciju zajedničkog magazina „Zadarski MOST prijateljstva te zajedničku kulturnu manifestaciju "Međunarodni Dan kulturne raznolikosti", koja je 8 lipnja održana na Trgu pet bunara. Nacionalne manjine koje djeluju u Zadarskoj županiji predstavile su svoju kulturu kroz plesove i pjesme, tradicionalna jela i zanate.

U uvodnom dijelu pozdravio ih je gradonačelnik Grada Zadra, Branko Dukić:

- Raduje me što naš grad ovom tradicionalnom manifestacijom obilježava Međunarodni dan kulturne raznolikosti vrijednim i bogatim programom. Prigoda je ovo za razmjenu iskustava u duhu znatiželje, upuštanja u dijalog i bliske suradnje. Kulturna raznolikost polazna je točka za suživot i uključenje svih ljudi pa zato ovo naše tradicionalno okupljanje na najljepši način potvrđuje sve vrijednosti i sve različitosti koje oplemenjuju društveni život u našem gradu. I svoj turistički identitet Zadar u mnogome duguje upravo svojoj nemjerljivoj kulturnoj i spomeničkoj baštini. A ta baština je i njegova multikulturalnost, istaknuo je gradonačelnik Dukić.

predstavnicima obratili su se Dušan Mišković, predsjednik Koordinacije vijeća i predstavnika nacionalnih manjina Grada Zagreba, Aleksandar Tolnauer, predsjednik Savjeta za nacionalne manjine RH, i Milan Bandić gradonačelnik Zagreba.

Manifestaciju je već po tradiciji vodila Karmela Vukov Colić, a u programu su se našle modna revija narodnih nošnji, nastupi zborova i pjevačkih skupina iz Zagreba i gosti iz cijele Hrvatske.

Povodom Međunarodnog dana kulturne raznolikosti, Radna skupina Koordinacije nacionalnih manjina Zadarske županije organizirala je tradicionalnu manifestaciju koja je pokazala bogatstvo baštine nacionalnih manjina sa zadarskog područja.

Četrnaestu godinu zaredom nacionalne manjine koje su prisutne u Zadarskoj županiji - albanska, bošnjačka, crnogorska, mađarska, makedonska, slovenska, srpska, talijanska, češka, slovačka i poljska, a od 2018. i ruska - surađuju kroz Radnu skupinu nacionalnih manjina. Cilj je

U glavnome hrvatskome gradu žive pripadnici 18 (od 22 službeno priznatih u Republici Hrvatskoj) nacionalnih manjina; albanska, austrijska, bošnjačka, bugarska, crnogorska, češka, mađarska, makedonska, njemačka, poljska, romska, slovačka, slovenska, srpska, rusinska, ruska, talijanska, ukrajinska i židovska, koja imaju svoja etnička, kulturna i vjerska obilježja i opredjeljenja, a 2019. godine deveti put su proslavili svoj Dan.

Ove godine u programu je nastupilo osam nacionalnih manjina koje su predstavile svoje tradicionalne običaje, nošnje, folklorno i glazbeno stvaralaštvo i nakladništvo. No sve ostale manjine imale su svoj štand na kojem su promovirale svoju nacionalnu kuhinju i nakladništvo. Uzvanicima, pripadnicima nacionalnih manjina i njihovim

DAN KULTURNE RAZNOLIKOSTI U ZADRU

DAN NACIONALNIH MANJINA DEVETI PUT PROSLAVLJEN NA ZRINJEVCU

Page 36: етопись - Ruska LjetopisТак что, как говаривал кот Леопольд, персонаж русского мультфильма: «Ребята, давайте

Rusku nacionalnu manjinu predstavila je Nacionalna zajednica Rusa Hrvatske i zbor udruge "Rajbinuška".Dok je trajao glazbeno-plesni program, sudionici proslave i brojna publika kušali su specijalitete manjinskih kuhinja,

degustirali su tradicionalna pića matičnih zemalja, te su se družili međusobno i sa sudionicima manifestacije. Sve u svemu događaj na kultnom zagrebačkom Zrinjevcu svake godine privlače veliku pozornost stanovnika i gostiju

glavnog grada, a 2020. godina bit će obilježena u obljetničkom duhu kad će se proslaviti 10. Dan nacionalnih manjina grada Zagreba.

Nenad M. Hlača