1

Udruženje za sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije „Porodični raspored“

TREĆI KONGRES MIRA – „MISTERIJA ŽENSTVENOSTI“

Beograd, 30. april – 4. maj 2014.

ODNOSI U TROUGLU OTAC–MAJKA–KĆI U ISKUSTVU RADA METODOM PORODIČNOG

RASPOREDA

Autor priloga

Maksim Santini

2

Sažetak U jednom od prethodnih radova istog autora, jungovski tipovi ženskog identiteta, onako kako ih je u svojim knjigama sistematizovala i izložila Džin Šinoda Bolen, a oko 1990. godine dopunila i razvila grupa beogradskih psihologa okupljena oko tadašnjeg Beogradskog integrativnog modela, poslužili su kao radni model za dijagnostifikovanje (i eventualno harmonizovanje) stanja rodnog identiteta ženskih klijenata primenom metoda porodičnog rasporeda po Bertu Helingeru. U priloženom radu Odnosi u trouglu otac–majka–kći u iskustvu rada metodom porodičnog rasporeda autor polazi od dva psiho-socijalno-arhetipska tipa koja smatra središnjim za razumevanje identiteta savremene žene, a to su žena devica („mamina kći“) i žena borac („tatina kći“), i na osnovu iskustva rada s porodičnim rasporedom nastoji da preko njih osvetli suštinu i skrivene dinamike koje vladaju u porodičnim odnosima između oca, majke i kćeri. Trougao otac–majka–kći ne samo što je konstitutivna i razvojno neophodna struktura od začeća i ranog razvoja devojčice, preko puberteta i adolescencije do razdoblja socijalnog prilagođavanja i stasavanja u zrelu ženu, nego je i potencijalno neiscrpni izvor energije i protoka ljubavi od predaka prema potomcima. Ukoliko su odnosi u tom trouglu harmonizovani time što je žena uspela da integriše u sebi likove svojih roditelja, ona je stekla unutrašnji integritet, celovitost i zrelost, pa tako i dobru osnovu za telesno zdravlje, socijalnu prilagođenost, skladne partnerske i roditeljske odnose, kao i osmišljenost vlastitog postojanja u transgeneracijskom nizu porodičnog sistema kojem pripada. (KLJUČNE REČI: porodični raspored, identitet žene, odnosi otac–majka–kći, partnerski odnosi.)

Abstract

In one of the previous works by the same author, Jungian types of female identity, as systematized and presented by Jean Shinoda Bolen in her books and then, around 1990, amended and developed by a group of psychologists gathered around Belgrade Integrative Model, were actually used as a working model for the diagnosis (and, possibly, harmonization) relating to the condition of the gender identity disorder of female clients. Also, the therapeutic method that was applied in this process was the Family Constellations method, taught by Bert Hellinger.

In the enclosed paper titled ”The Relationship Triangle of Father-Mother-Daughter through the experience of working method known as Family Constellations“, the author presents the two psychosocial-archetypal types considering them essential to the understanding of the identity of a contemporary woman, and those are The Woman-Virgin (”Mom’s Daughter“) and The Woman-Soldier (”Daddy’s Daughter“). Based on the experience of the Family Constellations Work, the author tries to highlight the essence as well as the hidden dynamics that govern the family relationship between Father, Mother and Daughter. The relationship triangle of Father-Mother-Daughter is not only a constitutive and developmentally necessary structure that starts from the conception and early development of one girl, then advance through the stage of puberty and adolescence until the period of her social adjustment and growing up into a mature woman; it is also a potentially inexhaustible source of energy and flow of love going from ancestors toward descendants. If the relationships within this triangle are harmonized by the fact that the woman succeeds in integrating her parents and taking them fully into her heart, she also acquires her inner integrity and wholeness then. Therefore she acquires a firm basis to feel physically fit, be socially adjusted, live in harmonious partnership and parental relationships, and be completely aware of the purposefulness of her own existence in the transgenerational family system she belongs to. (KEY WORDS: Family Constellations, female identity, father-mother-daughter relationship, male-female partnership.)

(C. S.)

3

SADRŽAJ

Sažetak ………………….…………...………………….…………..............…...2 Abstract ..………………….…………...………………….…………. …………2

Sadržaj…..…………………………………………………………….………….3

Uvod ………………………………………………………………….……….....4

Fenomenologija odnosa otac–majka–kći u radu s porodičnim rasporedom .........6 a) Preplitanje različitih slojeva identiteta ………………….………….................7

b) „Spoljašnji“ i „unutrašnji“ roditelji ………………….…………......................8 c) Postoje li „središnji“ i „periferni“ tipovi ženskog identiteta? …………………8 d) „Mamina kći“ – između majke i partnera ……………………………………..9 e) „Tatina kći“ – od oca prema partneru ..……………………………………….10

f) Šta posle izlaska iz primarnog trougla porodičnih odnosa? ...….…..……........12

Završna napomena. Kulturalni izazovi i perspektive partnerstva .….......…..…...13

Prilog I – Jungovski tipovi ženskog identiteta .……..…….…….…….….…...…15

a) Žena ljubavnica ……………………………………………………….16 b) Žena majka …………………………………………………………....17

c) Žena devica – mamina kći …………………………………………….18 d) Žena supruga ………………………………………………………….19

e) Žena borac – tatina kći ………………………………………………...20 f) Žena sestra ……………………………………………………………..21

g) Žena svetica …………………………………………………………...22 Prilog II – Korišćeni materijali …………………………………………..……....23

4

Uvod Beskrajna raznolikost naših neposrednih individualnih iskustava i sudbina, znanih i neznanih povesti, snova, želja i tajni porodičnih sistema kojima pripadamo, već samim svojim postojanjem relativizuje svaki pokušaj njihovog sistematskog razumevanja i klasifikacije. Odatle je samo korak do, sa jedne strane, rezigniranog zaključka da u svetu duše ne možemo i ne treba da nudimo objašnjenja, tražimo smisao i neke čvrste zakonitosti, koji bi već u polazu provodili nasilje nad tom raznolikošću i nepredvidljivošću naših ličnih doživljaja. U isto vreme se, kao toj oblasti daleko primereniji od analitičkog razuma i njegovih metoda, sam od sebe nudi model „razumevanja srcem“, „intuicije“, „lateralnog mišljenja“... – zasnovan na potencijalima „desne moždane hemisfere“ i sintetičkih moći našeg uma. Rezultati uspešne primene statističkog metoda i teorije verovatnoće – u širokom rasponu od sociologije i ekonomije, sve do, recimo, kvantne mehanike, dakle, i van okvira društvenih nauka u kojima su našli vrlo plodnu primenu – omogućavaju nam da skeptički zaključak proizašao iz prethodnog pasusa, naime, da u pitanjima duše ne može da bude i „nema pravila...“, dopunimo za razum utešnijim stavom „...ali ipak ima statistike“. Uostalom, ne samo psihologija učenja, nego i naše svakodnevno iskustvo uveravaju nas da se u svom neposrednom životnom okruženju neprestano krećemo i ipak uspešno snalazimo unutar tog sadržajno raznolikog saznajnog raspona od onog naučenog, razumljivog i poznatog, do onog neznanog, neshvatljivog, novog. Ako zavirimo u istorijat fenomenološkog metoda (i to u filozofskoj, a ne kolokvijalnoj upotrebi tog pojma), videćemo da su pomenute saznajne složenosti i problematičnost našeg znanja bili prepoznati, uvaženi i podrazumevani još u ranim radovima Edmunda Huserla, rodonačelnika savremene fenomenologije. Kod njega „zrenju“ suštinâ, dakle neposrednih spoznaja, intuicija na koje se oslanjamo i unutar metoda porodičnog rasporeda, mora da prethodi stroga disciplina redukovanja svih prethodnih znanja i predrasuda, njihovo „stavljanje u zagrade“, da bi se moglo iskoračiti s one strane i nepregledne pojavne raznolikosti neposrednog iskustva, i shematičnosti naših teorijskih konstrukata. Na plodno područje primene ovih razmišljanja nailazimo takođe u radu metodom porodičnog rasporeda (poretka ljubavi), koji sâm njegov rodonačelnik Bert Helinger često označava kao fenomenološki. Zanimljivo je, međutim, da njegovi najraniji sledbenici – iz redova geštaltistički orijentisanih terapeuta (i ne samo oni) – sistematski koriste određene stručne protokole i sam terapijski postupak smatraju pomoćnim, kombinujući ga s individualnim seansama svoje psihološke orijentacije, dok na drugoj strani ima terapeuta za koje je izvorno polazište metoda dostizanje osobenog stanja ne-znanja, nalik ciljevima nekih istočnjačkih škola i meditativnih tehnika, čemu bi prethodilo istančano, dugotrajno kultivisanje senzibiliteta, svojevrsna edukacija u ne-znanju. Naravno, takva istančanost ne mora da se razvije samo kao rezultat obuke i učenja, nego može da bude nečiji prirodni dar, čak kolateralna posledica nekog ozbiljnog traumatskog doživljaja. Kada prisustvujemo radionicama poretka ljubavi, bilo kao terapeuti, klijenti koji aktivno „rade svoj rad“, predstavnici u tuđim radovima ili naprosto posmatrači, neposredno smo uronjeni u polje fenomenološkog iskustva (u kojem se takođe kreću geštalt psihologija, transakciona analiza i čitav niz psihoterapijskih i brojnih drugih metoda i postupaka). U tom polju prisutni smo ne samo svojim telom, aurom, razumom i svešću, nego i čitavim svojim iskustvom, umrežavajući porodični sistem kojem pripadamo, a šire i kulturu iz koje dolazimo. Preko nas prisutno je celokupno iskustvo svih naših predaka, čija je sudbina (uostalom, kao i

5

naša) u velikoj meri bila određena odnosima unutar primarnih porodica iz kojih su potekli i onih koje su sami zasnovali. U virtuelnom prostoru radionice obreli smo se na taj način u višestrukom fokusu svog individualnog, porodičnog i kolektivnog nesvesnog, kao rezultanta svega onoga što, znano i neznano, oblikuje naš identitet. A upravo to i jeste tema sledećeg razmatranja o jednom od nukleusa tih porodičnih odnosa, o trouglu koji sačinjavaju otac, majka i kći. Razlog zašto se ovaj rad ne bavi trouglom otac–majka–sin, s jedne strane je određen samom temom kongresa – dakle, „Misterijom ženstvenosti“ – a sa druge time što se u velikoj meri nadovezuje i poziva na elemente već postojećeg, pre nekoliko godina objavljenog rada – Jungovskih tipova ženskog identiteta u radu s porodičnim rasporedima (2010).

6

Fenomenologija odnosa otac–majka–kći u radu s porodičnim rasporedom

Pitanje odnosa otac–majka–kći/sin prisutno je u svim psihološkim školama i teorijama koje se bave ranim psihičkim razvojem. Devet meseci provedenih u majčinoj utrobi, trauma (ali i razvojno veoma važno iskustvo) rađanja, razdoblje dojenja i kasnija fizička i emotivna zavisnost i vezanost za majku, kao najraniji doživljaji čine osnovu na koju se kasnije nadovezuju i talože sva naša životna iskustva. Rani odnos s majkom, osećaj zaštićenosti i željenosti kao potvrda vlastite vrednosti, u velikoj meri određuju naš najopštiji životni scenario i kasniji stav, način odnošenja prema sebi, drugima i svetu oko nas. Jedno od najvažnijih svojstava porodičnog rasporeda jeste to što, možda delotvornije i neposrednije od mnogih drugih metoda, omogućava vanvremeni povratak u to tako značajno rano doba, rasplitanje postojećih emotivno-energetskih čvorova, virtuelno zaceljivanje, obnavljanje i rekonstrukciju nepunovrednog odnosa s majkom. Ali devetomesečno okeansko iskustvo boravka u majčinoj utrobi i kasnija bliskost s njom kao prvim predstavnikom spoljnog sveta, koliko god bili značajni – ne nose u sebi mogućnost korenitih promena, dramatičnog napretka i rasta. Tek kada se u samodovoljnoj sferi difuznog simbiotskog jedinstva s majkom, u onom Jednom, pojavi suštinska alternativa, otac-muškarac kao onaj Drugi, nastaje i pokreće se razvojna dinamika – s jedne strane doživljena kao prodor uljeza, remetilačkog činioca u dotadašnje blaženo rajsko stanje, a sa druge kao izazov, najava i preduslov neograničenih mogućnosti neprestanog rasta jedinke kao Trećeg. U tom suočavanju ženskog i muškog načela u detetu, prvobitno otelotvorenih u likovima majke i oca, susreću se ne samo neophodni polovi psihičkog razvoja i rasta, nego i dva kosmološka modela: ciklično večno vraćanje istog – mitska zmija koja guta vlastiti rep – i strelica nezaustavljivog linearnog napretka odapeta prema nebu. Rezultati tog sučeljavanja muškog i ženskog u nama – pri čemu je svaka ljudska jedinka biološki definisana kao (pretežni) pripadnik jednog određenog pola, ali u sebi takođe nosi nagoveštaj onog drugog, suprotnog; u sebi, dakle, već poseduje svojevrsni geštalt, potencijal celovitosti – prate nas tokom čitavog života. Osim očite biološke, instinktivne upućenosti na suprotni pol, što vodi socijalno podsticanom i očekivanom zajedništvu muškarca i žene i nastanku potomstva, bez njih kasnije nije moguć ni proces individuacije u zrelim godinama: preduslov za aktiviranje arhetipa jastva, osmišljavanje vlastite egzistencije i osvešćivanje životnog poslanja, jeste upravo alhemijsko venčanje Muškog i Ženskog u nama i rođenje alhemijskog Deteta, simbola jastva i ostvarene individuacije s one strane ograničene svesti. Trougao otac–majka–kći/sin ostaje, dakle, tokom čitavog životnog puta trajno jezgro našeg biloškog, duševnog, socijalnog i arhetipskog postojanja. A njegov prvi ugaoni kamen, „prededipalna majka“ – da se poslužimo rečnikom psihoanalize – u čijem okrilju stupamo u egzistenciju, pritom ostaje samo pripremna etapa i vanvremena oaza našeg unutrašnjeg razvoja pre stupanja na tlo istorije, svojevrsni Rajski vrt večnog vraćanja istog, iz kojeg je izgon sudbinski neminovan. Nju arhetipski oličava predpatrijarhalni sveprisutni mit Velike majke koja rađa, hrani i neguje, ali isto tako može da guši, čak proždire i uništava svoje potomke. Ako je sudbina Junaka da na svom herojskom putu mora da se sukobi s moćnom Majkom oličenom u Zmaju/Zmiji, mačem joj odrubi glavu ne bi li se otrgnuo od uticaja onog materijalnog i ostvario svoje duhovno postignuće – da bi postao Junak – važi li ta mitska povest

7

na istovetan način za ženu kao i za muškarca? I ne postoje li onda dva suprotstavljena životna mita između kojih žena mora da se opredeli i odabere koji će živeti, težeći da dostigne celovitost – da bude Majka (njena sveštenica, ili bar hramska službenica), ili pobunjena Junakinja, Očeva saputnica? Lako je na tom herojskom putu zamisliti ženu ratnicu, Junakovog saborca, ženu koja je i sama Junakinja, ali može li ona da ostane žena i bude majka ako je u sebi ubila suštinu onog ženskog i majčinskog? I nije li tu na dёlu brisanje muško-ženskih različitosti koje vodi potiranju dragocenog živototvornog potencijala među njima, a ne njihovom željenom jedinstvu u razlikama? O tim pitanjim pokušaćemo nešto da kažemo u odeljcima koji slede.

a) Preplitanje različitih slojeva identiteta

Jungovski tipovi ženskog identiteta... u Prilogu I ovog rada izlažu sedam mogućih psiho-socijalno-arhetipskih uloga s kojima je suočena (i savremena) žena. Imajući u vidu suštinsku univerzalnost korišćenih arhetipskih uzora, smetnju ne bi trebalo da predstavlja to što je reč o ulogama zasnovanim i ilustrovanim likovima boginja drevnog grčko-rimskog panteona. Osim toga, a to je teškoća bilo koje tipologije, preterano je očekivati da svaki pojedinačni slučaj bude besprekorno pokriven samo jednom od ponuđenih uloga. Štaviše, prilikom predlaganja Jungovskih tipova ženskog identiteta... za praktični rad metodom porodičnog rasporeda,1 naglašeno je da tek svi tipovi uzeti zajedno mogu obuhvatno da predstave rodni identitet klijentkinje. Kako je pokazala praktična primena modela, zavisno od aktuelnih partnerskih, porodičnih i šire socijalnih prilika, neka od tih uloga trenutno može da prevlada ili privremeno stupi u određene tipične odnose s drugim ulogama. Dakle, reč je o fluidnim, promenljivim, retko kad stabilnim i fiksiranim sadržajima – tek trajnije realizovanje određenog životnog skripta može da ukaže na pretežnu konstitucionalnu sklonost klijentkinje nekom od ponuđenih tipova. Ili, možda, na izbore koje je pravila prilikom ostvarivanja svog životnog projekta. Evo još nekoliko momenata koji dodatno opravdavaju primenu ponuđenog modela identiteta žene, ali ga pritom i usložnjavaju: neke od naših porodičnih i socijalnih uloga biološki su određene i nepromenjive – i pored nesumnjivog delovanja kulturalnog relativizma, određeni odnosi među srodnicima i partnerima suštinski ne zavise od kulture i epohe kojoj pripadamo. Žena tako može da bude samo kći oca i kći majke, sestra bratu i setra sestri, supruga suprugu i ljubavnica ljubavniku, majka sinu i majka kćeri... i tako dalje. To je već dovoljna osnova da, bar u osnovnim crtama, ponuđeni spektar uloga prihvatimo kao opštevažeći. Dalje, koliko god to u realnom životu bilo suštinski važno, sa stanovišta primene ovog modela psiho-socijalno-arhetipskog identiteta nije bitno da li su klijentkinji zaista na raspolaganju svi oblici porodičnih veza i da li je (već) realizovala sve svoje rodne potencijale (materinstvo, partnerstvo...), kada, kako i hoće li to uopšte učiniti. (Transvestizam, transseksualnost i homoseksualnost su dodatna, mada statistički znatno manje zastupljena tema koju bi ovde takođe bilo moguće osvetliti.) Biološka i socijalna ostvarenost u nekim ulogama može, ali – u skladu s osobenostima i složenošću ljudske prirode koja neuporedivo nadilazi druga živa bića – i ne mora da utiče na ukupni sklop identiteta, opšteljudski feminini potencijal o kojem je ovde reč.

1 Osim za rad u grupi, kada kao predstavnici pojedinih tipova identiteta mogu da budu odabrani prisutni učesnici/učesnice radionice (s tim što može da im se saopšti ili ne saopšti koga predstavljaju, može im biti data ili uskraćena sloboda kretanja i mogućnost verbalnog i neverbalnog izražavanja, a uz njih mogu da budu uvedeni i predstavnici samog klijenta, članova njegovog porodičnog sistema ili nekih apstraktnih entiteta), u individualnom radu s klijentom („jedan na jedan“) tipove rodnog identiteta umesto osoba može, na primer, da predstavlja sedam stolica ili sedam prikladnih pari obuće, što terapeutu i klijentu introspektivno takođe omogućava neposredni uvid u međusobni odnos pojedinih aspekata identiteta i osobenosti svake od rodnih uloga.

8

b) „Spoljašnji“ i „unutrašnji“ roditelji Dosadašnje približavanje temi vodilo je od nekih saznajnih osobenosti samog metoda porodičnog rasporeda, preko stvarnih uslova u kojima se odvija rano detinjstvo većine nas, do arhetipske i mitske nadgradnje koja usmerava, zaokružuje i osmišljava životni put svake žene. Raspon između tih dveju ravni – realne i duhovne – zapravo je životni prostor u kojem unutar postojećeg socijalnog okruženja svi mi biološki egzistiramo, ostvarujući pripadnost nekom porodičnom sistemu. Većina nas imala je pritom stvarne biološke roditelje – oba ili bar jedno od njih – ponekom ko je odrástao bez njih društvo je dodelilo zamenske roditelje, ili je on sam pronašao njihove dvojnike, ali u svima nama oduvek su postojale osobene unutrašnje predstave – „arhetipovi“ oca i majke, u manjem ili većem raskoraku s njihovim realnim ekvivalentima. I sam naslov ovog odeljka ukazuje na to da se u nama istovremeno susreću, prepliću i preklapaju iskustva i predstave stvarnih roditelja – konkretnih osoba za koje nas osim lanaca DNK vezuju uspomene, zajedničko realno i morfogenetsko iskustvo i spone pripadnosti istom porodičnom sistemu – a sa druge strane njihove imaginarne, idealizovane predstave, arhetipske slike koje se često javljaju kao sadržaj fantazama i snova, a oduvek su bile predmet umetničke imaginacije, bajki, legendi, mitova... Veliki doprinos Helingerovog metoda u tome je što klijentu pruža mogućnost da na radionici poretka ljubavi, lebdeći u tom bestežinskom prostoru između realnih i arhetipskih sadržaja svoje duše, preko odabranih predstavnika prihvati svoju porodičnu povest takvom kakva jeste i da s poštovanjem i ljubavlju primi i integriše u sebe svoje roditelje, bez obzira na to kakvi su oni realno bili, jesu li živi ili mrtvi i da li ih je klijent uopšte poznavao. Ako je klijent otvoren i spreman za takav iskorak, tamo gde zakažu i nisu dovoljne njegove realne predstave, individualna sećanja i iskustva – aktivira se neiscrpno obilje unutrašnjih arhetipskih sadržaja, nošenih talasom sinergije svih prisutnih i usmeravanih od strane iskusnog terapeuta.2 Ako klijent uspe da iz dubine svog bića ostvari unutrašnje pomirenje s onima koji mu prethode i prihvati sve koji su dotad bili isključeni, u njemu su se iscrpli pokreti porodične duše, pokidale niti upletenosti i prestala je da deluje sudbinska lojalnost porodičnom sistemu. Otvorio se mogućnosti isceljujućeg pokreta duha, s kojim tek postaje moguć i iskorak od utvrđene sudbine. (Objašnjavajući tokom poslednje decenije suštinu svog metoda, Helinger u tom oreolu onostranih kategorija sudbine, milosti i tajne sve manje govori o porodičnim, a sve više – poslednjih godina čak isključivo – o duhovnim konstelacijama.)

c) Postoje li „središnji“ i „periferni“ tipovi ženskog identiteta?

Naravno, u nama ne postoje samo „spoljašnji“ i „unutrašnji“ roditelji, nego, uz brojne druge arhetipske sadržaje, i čitav raspon ostalih srodnika (braće, sestara, predaka, potomaka, partnera...), i to naporedo datih u dva niza – onom koji zdravorazumski smatramo „realnim“ (sačinjenom od predstava – klajnovski rečeno – „spoljnih objekata“) i imaginarnom (sačinjenom od predstava „unutrašnjih objekata“). Imaginarni niz nastavljaju raznoliki arhetipski muški i ženski likovi, neiscrpni spektar univerzalnih oličenja animusa/anime

2 Na to dvojstvo unutrašnjeg–spoljašnjeg nailazimo i u liku samog terapeuta, bez obzira na to o kojem terapijskom pravcu je reč: naspram „unutrašnjeg iscelitelja“ u svakome od nas, stoji realna osoba terapeuta kao „trećeg roditelja“. Podsticajan je takođe doživljaj nekih klijenata K. G. Junga, koji su ga nazivali „tata-mama Jung“.

9

(zaključno s Mudrim starcem/staricom, Prvosveštenikom/Prvosveštenicom ili Kraljem/Kraljicom), sve udaljenijih od svojih realnih porodičnih parnjaka.

Ako se vratimo osnovnoj temi ovog izlaganja, možemo se zapitati kakav je uzajamni odnos i postoji li sa stanovišta porodičnog sistema nekakva hijerarhija među ponuđenim tipovima ženskog identiteta. Iako je već naglašeno da tek svi uzeti zajedno – kao onaj Borhesov mitski „vrt sa stazama što se račvaju“ – pokrivaju mogući opseg femininog identiteta, razumljivo je da neki od njih ponekad teže da preuzmu preovlađujuću ulogu – zavisno od delovanja pojedinih unutrašnjih činilaca (kao što su npr. trudnoća, porođaj, dojenje...), promene spoljnih prilika (partnerstvo, seksualna aktivnost...), širih porodičnih i socijalnih odnosa ili dalekosežnih životnih događaja i odluka (npr. krupni operativni telesni ili estetski zahvati, posvećivanje humanitarnom radu, odlazak u manastir). Kada pored žene svetice (podrobnije o tipovima ženskog identiteta videti u Prilogu I) – kao uloge do krajnosti podvrgnute maskulinom pristupu duhovnosti – po strani takođe ostavimo ženu ljubavnicu i ženu majku, dve biološki i arhetipski ekstremno feminine uloge, od središnjeg značaja za osvetljavanje odnosa u trouglu otac–majka–kći u iskustvu rada metodom porodičnog rasporeda pokazuju se fragmentarni identiteti žene device („mamine kćeri“) i žene borca („tatine kćeri“). Stoga ćemo se u nastavku izlaganja pozabaviti upravo njima.

Imajući u vidu neposrednu povezanost i manje-više očitu svodivost (razdvaja ih samo jedan korak) žene supruge i žene sestre na zajednički imenitelj sa ženom devicom, odnosno ženom borcem,3 isceljujuća koreografija odnosa otac–majka–kći, karakteristična za metod poretka ljubavi – koja, kako ćemo videti, kod dveju poslednjih neposrednije vodi do harmonizovanja trougla i isceljujućeg obnavljanja protoka ljubavi od predaka prema potomcima – primenjiva je i na prve dve, s tim što prethodno moraju da načine neminovni iskorak iz zaštićenosti svog temeljnog stava u strukturalno složeniji, otvoreniji ali i ranjiviji odnos i interakcije s ocem i majkom.

d) „Mamina kći“ – između majke i partnera Teškoće u partnerskim odnosima, problemi s novcem i zarađivanjem, često i zdravljem, kao svojevrstan „simptomatski govor“ obično se u iskustvu rada u polju poretka ljubavi povezuju s lošim odnosima s majkom, temeljnim izvorom energije života. Nepregledna raznovrsnost polaznih pozicija u koje klijentkinja na početku svog rada vezanog za neku od tih tema može da postavi odabrane predstavnike, u daljoj dinamici rada obično se svede na dramatično sučeljavanje nje i majke. Ali rad se isto tako ponekad „zaglavi“, porodični sistem klijentkinje kao da je zamrznut, preplavljen besperspektivnošću i entropijom. Razlog tome je, svakako, postojanje nekog energetskog „čvora“ koji ometa ili potpuno onemogućava transgeneracijski protok ljubavi – koji je noseći talas celokupne životne aktivnosti unutar porodičnog sistema – a to, razumljivo, ne može a da ne dovede do određenih tipičnih zastoja i teškoća u svakodnevnom životu klijenta/klijentkinje.

3 Iako žena supruga (s potencijalnom depresivnom i mazohističkom patologijom) naizgled možda podseća na ženu majku (s tim što je kod nje ospoljeni životni fokus jednostavno preusmeren sa dece na supruga – pri čemu, dakle, da parafraziramo Simon de Bovoar, i jedna i druga bivstvuju kao „biće za Drugog“), ipak se ona dâ bolje razumeti kao varijetet strukturalno složenije žene device, „mamine kćeri“ (šizoidno razapete između majke i supruga koji se bore za njenu dušu), s tim što je kod nje trajno, do samozaborava prevladala potčinjenost suprugu. U bekstvu od dominantne, svenadziruće majke, pribežište i svoje egzistencijalno središte našla je, naime, u služenju svemoćnom, ćudljivom suprugu; ili, Jungovim rečnikom rečeno, kao „obuhvaćeni partner“ skrasila se u svom „obuhvatajućem partneru“. – Ženu sestru možemo da posmatramo kao slepi ogranak žene borca, „tatine kćeri“ (s kojom takođe deli moguću opsesivnost i paranoidnu aroganciju), čija je temeljna i strasna upućenost na oca u njenom slučaju preusmerena iz edipalne sfere na neutralnije i manje izazovne, reklo bi se gotovo bratsko-sestrinske partnerske odnose.

10

U svakoj porodici osnovna unutrašnja dinamika i mogući raspon životnog potencijala određeni su muško–ženskim odnosima. To je biološki neizbežno već prilikom začeća, ali i tokom ranog psihičkog razvoja, razdoblja adolescencije i svih važnih životnih etapa i odluka: kao preduslov skladnog funkcionisanja i nesmetanog razvoja, neophodno je uravnoteženo prisustvo i odnos muškog i ženskog činioca u nama. Realni likovi roditelja (i/ili njihovih supstituta) sačinjavaju, naravno, naš prvi unutrašnji obrazac, najraniji model muško–ženskih odnosa, polazeći od kojeg, seksualnim i socijalnim sazrevanjem, preuzimamo odgovornost i stupamo u projekat vlastitog partnerstva i mogućeg roditeljstva. Izuzetak od tog uticaja, svakako, ne mogu da budu nesklad i neravnoteža koji karakterišu psiho-socijalno-arhetipski identitet žene device. Nedovoljno prisutan, slab, potpuno odsutan ili odstranjen otac, u slučaju „mamine kćeri“ nije mogao da ostvari neophodnu protivtežu, stvori potreban životni raspon i podstakne razvojnu dinamiku dovoljnu za njeno sazrevanje i istinsku emancipaciju od posesivne majke sklone kontroli nad svojom „večitom devojčicom“. Njegovu ulogu preuzeo je donekle njen životni partner, ali to partnerstvo sämo je bledi odraz prvobitnih roditeljskih odnosa, jer „mamina kći“ i njega doživljava kao stalnu pretnju svom krhkom fluidnom identitetu. Prikraćena za plodno iskustvo jedinstva u razlikama, ostvareno tek integrisanjem likova majke i oca u sebi – što je preduslov za moguće punovredno partnerstvo koje vodi celovitom iskoraku u viši razvojni stupanj, u dalje grananje i rast narednog pokolenja porodičnog sistema – takvim provizornim partnerstvom sebi je izborila samo ograničeni manevarski prostor u kojem je, zadržavajući postojeće stanje prikraćenosti, primorana da se neprestano kreće i taktizira, trajno rascepljena između majke i partnera, s egzistencijalnim rasponom suštinski obogaljenim u odnosu na svoj puni životni potencijal. Emancipacija ne samo u odnosu na, s jedne strane, prvobitni vanvremeni lik majke Praroditeljke, o kojem je već bilo reči, kao i spram njenog kasnijeg ugrožavajućeg, kontrolišućeg izdanka koji je kćer naveo na beg iz primarne porodice u manipulativni scenario partnerstva, nego, s druge strane, i odustajanje od olake zamene izvornog muškog arhetipa oca provizornim likom partnera, mogući su kod nje tek ako se vrati korenima vlastitog bića. Kada se to dramatično ostvari na način kojem smo često svedoci na radionicama porodičnog rasporeda, dotadašnja „mamina kći“ susreće se preko svog oca s identitetom žene ratnice i otvara mogućem preobražaju u „tatinu kćer“, bližeći se tako i „punoći selfa“ za kojom toliko žudi.

e) „Tatina kći“ – od oca prema partneru Muško načelo i identifikacija s očevim vrednosnim sistemom i stavovima preovlađuju

kod žene borca bez obzira na njeno moguće ponašanje, telesne atribute ženstvenosti, izgled i lepotu. Dok je kod „mamine kćeri“ partner predstavljao povremenu alternativu majci, potreban oslonac i dopola načinjen razvojni korak u bekstvu od moćnog majčinskog vrtloga koji je pretio usisavanjem krhkog identiteta kćeri, „tatina kći“ čvrsto je opredeljena za oca, i samo za njega. I nije nimalo slučajno što je taj tip identiteta arhetipski oslikan odnosom boginje Atine, rođene u zlatnom oklopu iz očeve glave, i Zevsa, vrhovnog boga grčkog panteona. Na drugoj strani, lik njene majke ostao je potpuno nepoznat, nepriznat ili neprepoznat, dok su mogući životni partneri žene borca samo odrazi idealizovanog svemoćnog očevog lika, njenim očekivanjima i zalaganjem nemilosrdno osuđeni na nepogrešivost i uspeh, najčešće nesvesni da u njenoj duši s njim ionako nikad neće moći da se mere. Ali ni za oca ni za kćer to nije odnos koji može da ima trajnijeg smisla, jer kći koja je simbolički u idealnoj partnerskoj vezi s ocem, gubi time i oca, i majku, i mogućnost vlastitog partnerstva. Oca gubi ne samo zbog tabua incesta, dakle, egzogamije propisane svim

11

društvenim i verskim sistemima, nego i zato što u situaciji kada kći ide umesto majke, koja svesno ili nesvesno odbija oca, ili je naprosto odsutna jer je otišla za nekim, očevi osećaju tu privlačnost i često postaju nasilni ne bi li se tako odbranili od iskušenja i vlastitu kćer odbili od sebe. Majku gubi zato što je ne doživljava kao majku, nego kao suparnicu u borbi za očevu ljubav, dokazujući joj da bi od nje bila bolja i kao ljubavnica vlastitom ocu, njenom mužu, čime ostaje lišena važnog dêla sopstvenog identiteta, onog majčinskog. A uskraćena joj je mogućnost realnog partnerstva zato što u sebi već ima idealnog partnera kojem ne može biti dorastao nijedan stvarni muškarac. Tek integrisanjem i oca i majke u sebi, njihovim prihvatanjem takvih kakvi jesu, oslobađa se mesto za mogućeg partnera koji više neće biti idealizovana projekcija oca, praćena neminovnim razočaranjem kad prođe prva zaljubljenost i ljubav među partnerima konačno progleda. Verovatni scenario tipičnog rada „tatine kćeri“ – kako se pokazuje na seminarima poretka ljubavi – najčešće je takav da odmah posle postavljanja predstavnika za temu i roditelje, ili nakon što terapeut naknadno uvede „oca“, između njega i predstavnice klijentkinje izlazi na videlo snažna privlačnost. Kao da, zaštićeni zajedničkom aurom, borave u nekom svom samodovoljnom svetu, dugo ostaju čvrsto zagrljeni, ili stoje tako da je ćerka ocu sleva, na mestu partnerke, nezainteresovano posmatrajući sa strane manju ili veću zbrku u životu klijentkinje, vezanu za odnose s majkom, partnerom, novcem, zdravljem... Istovetna koreografija ponekad se ponavlja – iako možda ne tako burno – i s „maminom kćeri“, sa ženom suprugom, ženom sestrom... Jer jednostrano oblikovan i dotad naizgled samodovoljan identitet žene, uzdrman je pojavom snažnog muškog načela oličenog u ocu („realnom“ ili „unutrašnjem“), a zbližavanjem s njim čak je iz osnove doveden u pitanje, što daje novu priliku i može da pokrene zamajac daljeg razvoja klijentkinje, njenog unutrašnjeg rasta u istinskoj ženstvenosti. Kako smo već videli, koliko god bila značajna „prededipalna majka“, tek razvijeni kontrapunkt ženskog i muškog u svakome od nas stvara puni naponski potencijal koji oživljava i pokreće porodični sistem, vodeći njegovom daljem obogaćivanju i nastavljanju kroz punovredno partnerstvo i (možda) iz njega proisteklo potomstvo. Šta je to što raskida naizgled idealnu simbiotsku vezu „tatine kćeri“ i oca? Opet je to nezaustavljivi protok ljubavi, koji svojim pritiskom làbāvi i razmrsuje postojeće čvorove, u nastojanju da svom silinom poteče koritom porodičnog sistema, povezujući sve što je dotad bilo razdvojeno i uključujući sve što je bilo isključeno. Ponekad sama kći otkriva da uz oca ima i majku, dotad nepoznatu, neprepoznatu ili nedovoljno poštovanu: u nastavku rada odvraća se od oca, ispunjena, obogaćena i osnažena bliskošću s njim, i kreće u ponovno približavanje svojoj zanemarenoj ženskoj strani. A ponekad otac preuzima inicijativu i svoju kćer suočava sa svojom stvarnom partnerkom koja mu stoji sa leve strane (njegovom nekadašnjom ljubavi, ili sadašnjom ako su se on i klijentkinjina majka razišli), da bi je izgovorenim rečima ili nemim gestom izveo u novu ravan na spirali njenog unutrašnjeg razvoja: „Ja sam tvoj otac, a ovo je moja partnerka!“ Krajnje otrežnjujuće bilo bi očevo obraćanje kćeri dok mu sleva stoji klijentkinjina „majka“: „Ja sam tvoj otac, a ovo je moja žena, tvoja majka!“ U tananoj fluidnoj auri koja ne prestaje da prati odnose unutar porodičnog trougla, samosvesna kći koja je stupila u punovredno partnerstvo i sama može ritualno da objavi svoj izlazak iz simbiotske veze s ocem, obraćajući mu se rečima: „Hvala ti, tata! Ostajem tvoja kći i kad volim pravog muškarca s kojim sam...“ Evolutivni put devojke/žene, koji u vidu spirale vodi od majke do oca, pa se u potrazi za izgubljenom ženstvenošću opet nastavlja ukrug do majke, može da bude usporen ili prekinut na svakom koraku, zavisno od trenutnog stanja i otvorenosti klijentkinje za radikalne promene. Kad izađu na videlo takvi pokazatelji, oni upućuju na ograničene domete njenog sadašnjeg „rada“ na radionici poretka ljubavi kojoj prisustvuje. Njenu krhkost, nedovršenost započetog procesa i ograničenja trenutnog stanja, terapeut porodičnog rasporeda ponekad izražava dirljivim rečima koje sugeriše klijentkinji, i dalje zamrznutoj u suočavanju s majkom: „Reci joj: ’Sada još ne mogu, ali kad budem spremna, doći ću po tvoju veliku ljubav...’“

12

f) Šta posle izlaska iz primarnog trougla porodičnih odnosa?

Šturi obrazac prikazanih odnosa u razvojnom trouglu otac–majka–kći samo je sažetak, i to u najopštijim crtama, beskrajno složenih individualnih sudbina i porodičnih povesti. Međutim, on sadrži temeljnu muško–žensku suprotnost čijim sjedinjavanjem nastaje novi život i porodično stablo se grana i dalje raste. I posle začeća, trudnoće i rođenja, ta suprotnost ostaje kao konstitucionalna u svakoj jedinki i prati je kroz čitav život, unekoliko izmenjena, ali i dalje neophodna kao činilac celovitosti, zdravlja i daljeg razvoja i rasta. S promenjenim sadržajima pomenuti trougao prati nas, dakle, od naših bioloških početaka, sve do duhovnog zaokružavanja i osmišljavanja našeg postojanja na kraju životnog puta. Tradicionalno gledano, individualna sudbina žene propisana je rasponom navedenih uloga, od koji su neke biološki određene, a neke socijalno i kulturalno očekivane, podržavane ili nametnute. Pod arhetipskim svodom koji natkriva svakog pojedinca, upletenost i porodični skriptovi iz porodično nesvesnog usmeravaju ženu kroz mitski prostor omeđen različitim ulogama – od ljubavnice, majke i supruge, preko kćeri i sestre, sve do svetice. A težište svih tih uloga je zajedničko realno jezgro biološki, porodično i socijalno određenih odnosa, u čijem središtu ponovo srećemo pomenuti trougao. Prvi put u porodici iz koje je žena potekla, a drugi put u porodici koju, praveći naredni generacijski pomak, možda sama zasniva.

Analogno tome, i muškarac sa svoje strane prolazi istovetnim putem. Ali da bi prevazišao nasleđeni skript partnerskih odnosa, pre nego što zasnuje vlastitu porodicu i on treba da se emancipuje od primarne porodice iz koje je potekao. Porodični odnosi kod njega takođe čine egzistencijalno središte i sredokraću mogućih uloga i tipova identiteta (uz dodatni teret transgeneracijskog nasleđa, svega onoga što nam po Bertu Helingeru pridaje „specifičnu duševnu težinu“). U prvom redu to su odnosi u trouglu koji čine njegov otac, majka i on sam, a u sledećem pokolenju on, njegova partnerka i moguće potomstvo.

Da bi neko izmakao determinizmu porodičnog sistema, potrebno je, kako često naglašava Helinger, da prethodno razreši postojeće čvorove ljubavi unutar sistema. Tek tada postaje moguća ljubav van sistema. To bi značilo da kada, bez obzira na svoj porodični predistorijat, „priznamo ono što jeste“, pomirimo se i prihvatimo sve isključene članove svog porodičnog sistema, na nas više ne deluju nasleđeni skriptovi i uloge prinudno preuzete zbog upletenosti i delovanja sistemskog poravnanja; umesto njih, otvorili smo za potencijale punovrednih porodičnih uloga proisteklih iz same prirode nas kao ljudskih bića.

A to se ostvaruje narednim generacijskim trouglom, koji ponovo čine roditelji i njihovi neposredni potomci. Taj trijadični sled generacija za svakog od nas potencijalno se proteže u beskraj – u prošlost prema onima koji nam prethode, a u budućnost prema našem potomstvu. Na radionicama često prisustvujemo prizoru kada „otac“ stane zdesna „majci“ klijentkinje i kao gest podrške oboje polože sleđa ruku na rame svoje kćeri ili sina, oblikujući tako idealni arhetipski trougao odnosa otac–majka–kći/sin, preko kojeg njihovo dete zapljuskuje noseći talas ljubavi, sjedinjene muške i ženske energije koja se bez zastoja i čvorova preliva od predaka prema potomcima. U tom opčinjavajućem, vanvremenom „sjaju zvijezde udesa što sijaše nad kolijevkom“ svakoga od nas, na delu je celovito i skladno jezgro ljudske porodice, porodičnih odnosa prirodno okrenutih prema napred, prema okolnom svetu i ljubavi koja ima budućnost. Na vrhu tog trougla usmerenog ka onome što tek dolazi, nalazi se i kći koja je u sebi integrisala oca i majku, alhemijski sjedinila svoje unutrašnje roditelje, kakvi god oni i njihov brak bili u realnom životu, i sada je, otvorena i sposobna za iskorak iz svog primarnog porodičnog sistema, spremna za naredni generacijski pomak, u novoj vezi i novom jedinstvu sa svojim partnerom, na zajedničkim zadacima u službi života.

13

Završna napomena.

Kulturalni izazovi i perspektive partnerstva Savremeni način života i sveprisutni proces globalizacije umnogome su doveli u pitanje ne samo niz tradicionalnih vrednosti, nego i shvatanje ženstvenosti i sam pristup dotadašnjim ulogama žene u porodici i društvu. Uz brojne nesumnjivo pozitivne učinke pomenutih procesa, susrećemo se i s onim kontroverznijim, koji dalekosežno i iz korena dovode u pitanje, na primer, odnos prema materinstvu i roditeljstvu uopšte, a negde na marginama antropoloških datosti naše prirode, čak same osnove muško–ženskih odnosa.

Ekonomska nezavisnost, seksualna emancipacija i ravnopravnost polova, približno jednake mogućnosti obrazovanja i rivalitet u zapošljavanju i pravljenju karijere, doveli su do toga da muškarci i žene prerastu nekadašnje simbiotske porodične veze i tradicionalne socijalne uloge (u zadatke muškarca spadalo je materijalno obezbeđivanje i spoljna zaštita porodice, dok su uz ženu vezivana preostala tri „stuba kuće“ – podizanje dece, pripremanje hrane i seksualnost) i nađu se kao takmaci u ovovremenoj socijalno diktiranoj i surovo podsticanoj igri preživljavanja u korporativnom svetu profita. Stoga je razumljivo što među ponuđenim likovima femininog identiteta, ambicioznu, modernu i obrazovanu urbanu ženu najbolje predstavlja upravo „tatina kći“, savremena Amazonka kadra da se u svemu ravnopravno nosi s muškarcima. Takođe nije slučajno što se upravo žena borac našla u žiži prethodnog promišljanja o ulogama koje sačinjavaju identitet savremene žene, kao središte u kojem se sve te uloge susreću i iz kojeg je bilo moguće najpreglednije sagledati odnose unutar osnovnog trougla primarne porodice.4

Dovode li tako korenite globalne promene u pitanje osnove Helingerovog shvatanja porodice i muško–ženskih odnosa, ponekad kritikovanog da je patrijarhalno i konzervativno? (Pri čemu posledica tih promena nije sämo jačanje uloge žene – biloški dovoljno čvrste, možda čak superiornije od „jačeg pola“, u stanju da osim svog tradicionalnog identiteta ponese i dobar deo dotadašnjeg muškog tereta – nego slabljenje i rastuća kriza identiteta muškarca, izloženog sve većem pritisku odgovornosti i gubitku nekad ekskluzivnih atributa moći.) Sudeći po univerzalnoj rasprostranjenosti osnovnih načela porodičnog rasporeda van granica modernog

4 Van okvira ovog rada ostaje pitanje na koji način interakcija psiho-socijalno-arhetipskog identiteta majke, s jedne strane, i oca s druge, određuje individualni sklop koji će se ispoljiti kod njihovog deteta. Iako bi, recimo, u skladu s uobičajenim shvatanjima trebalo očekivati da će kći u pravilu biti sklona preuzimanju majčinog dominantnog tipa identiteta, pokazuje se da ne mora da bude tako. Jer odnos žene majke i odsutnog, slabog ili izgnanog oca pogoduje, na primer, poprimanju identiteta žene device („mamine kćeri“), ili odmetnute od majčinog uticaja žene supruge, dok ženu borca, ženu sestru i ženu sveticu karakteriše dominantna uloga oca, uz odsutnu, bledu ili nepostojeću majku. Zamršenost procesa oblikovanja identiteta dodatno je osvetljena tumačenjem Erika Berna o ukrštenom usvajanju od oca i majke elemenata njihovih životnih scenarija: od roditelja suprotnog pola preuzimamo ono šta (jungovski rečeno, odnos prema animusu/animi), dakle sadržaj, ciljeve, suštinu životnog stava, a od roditelja istog pola ono kako (jungovsku personu), način i oblik njegovog realizovanja. Ionako tegoban, put dostizanja vlastitog identiteta, ispunjen ambivalencijom – bliskošću, neprestanim udaljavanjem i povratkom, pogotovo u odnosima s roditeljem istog pola – postaje još složeniji jer mogu da ga sabotiraju i otac i majka, svako iz svojih razloga. � Na radionicama porodičnog rasporeda često izlazi na videlo unutrašnja polarnost našeg bića, pa tako, bez obzira na pol klijenta, nečije željeno približavanje ocu ili majci nije moguće ostvariti neposredno, nego je za to potreban terapijski međukorak: put do oca onda bi vodio preko majke, a do majke preko oca. Tek kad je u nama zadovoljavajuće integrisan jedan od roditelja, pokrenuta je razvojna dinamika koja za cilj ima integrisanje onog drugog i dostizanje unutrašnjeg jedinstva.

14

doba i zapadne kulture, posledica tih promena može da bude samo ublažavanje dosadašnjih krutih društvenih obrazaca i obogaćivanje spektra mogućih oblika partnerstva i roditeljstva. Jer biološke i antropološke osnove muško-ženskih odnosa i uzajamna upućenost u podizanju potomstva ostaju nepromenjene i trajne spram svih mena koje donosi današnje vreme.

O krupnim socijalnim preobražajima vezanim za partnerstvo, kao i preraspodeli moći u muško–ženskim odnosima, upečatljivo svedoče prilike u nekim društvima u kojima je muški deo populacije pretrpeo ogromne demografske gubitke (pomenimo, na primer, desetke miliona žrtava Drugog svetskog rata u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, pretežno muškaraca u punoj biološkoj i socijalnoj snazi). Na talasu sveopšte globalne krize, takvo traumatsko iskustvo, dodatno pojačano krizom društvene tranzicije posle raspada Istočnog bloka, moralo je da utisne svoj morfogenetski trag u identitet čitave nacije, u kojem se kao partneri susreću sve prekaljenija, nezavisnija i jača žena i dodatno ugroženi muškarac.

Dalja perspektiva porodice i partnerskih odnosa u ovom vremenu promene ostaje neizvesna, kao otvoreni projekat za koji dodatnu odgovornost većim delom ponovo snosi žena. Jer samostalnu, obrazovanu i ambicioznu ženu ne mogu više da zadovolje nekada neizbežne patrijarhalne uloge pasivne, zavisne i kontrolisane majke, supruge, domaćice... Ako se ostvarila i potvrdila kao obrazovana i zaposlena osoba, možda čak samohrana majka – pogotovo u socijalno sigurnim uslovima kakvi (još) vladaju u državama na severozapadu Evrope (gde se ponegde čak više od 50% dece danas rađa van braka) – na njoj ostaje odluka kako će se poneti kada se suoči s ranjivošću i slabošću svog partnera i (mogućeg) oca zajedničke dece, sve udaljenijeg od arhetipskog antičkog ideala snažnog, svemogućeg i sveznajućeg oca. Dalekosežne posledice takve odluke neće, međutim, snositi samo sve ugroženiji muškarac, nego isto tako njihova zajednička deca, ali i ona sama.

* * *

Ako se tipologija ženskog identiteta ponuđena u Prilogu I ovog rada isprva mogla činiti

preshematizovanom i šturom, kao svojevrstan biološko-socijalni kalup koji tradicionalnim sponama ograničava i sputava slobodu žene, spolja joj namećući neke tegobne i tuđe uloge, ovaj rad nastojao je da pokaže kako potencijalni model represije, manipulacije i kontrole može da se, nošen talasom ljubavi u arhetipskoj matrici muško–ženskih odnosa, preobrazi u sredstvo samoosvešćivanja i emancipacije, svojevrsni „vrt sa stazama što se račvaju“, prostor slobode u kojem žena samosvesno i odgovorno preuzima raspoložive uloge i vidove identiteta koji joj po prirodi neotuđivo pripadaju. A upravo toj slobodi i lepršavosti spram vlastitog bića i neograničenog obilja njegovih mogućnosti, uvek iznova možemo da se učimo na radionicama porodičnog rasporeda.

15

Prilog I

Jungovski tipovi ženskog identiteta

Iako je govorio o neophodnosti da svaki pojedinac na putu individuacije i samoostvarenja mora da pronađe i oživi svoj „lični mit“, sam K. G. Jung nije sistematski i obuhvatno razvio „arhetipsku“ tipologiju muškog i ženskog identiteta. Kao što je to bio slučaj i s nizom drugih njegovih učenja, ostavio je da se time pozabave njegovi učenici i sledbenici unutar jungovske „škole“, čiji je nastanak, razvoj i unutrašnje razlike blagonaklono pratio i samo posredno nadzirao. Na to ukazuje i sam naslov ovog odeljka (jungovski tipovi umesto Jungovi tipovi), budući da takvu tipologiju nalazimo najobuhvatnije popularno razvijenu tek u knjigama Džin Šinode Bolen – Boginje u svakoj ženi. Mitski arhetipovi u ženskoj psihi (1984) i Bogovi u svakom muškarcu. Nova psihologija muških života i ljubavi (1989). Osnovnu shemu tipova ženskog identiteta koju je iznela ova autorka, grupa beogradskih psihologa (okupljena oko tadašnjeg BIM-a – „Beogradskog integrativnog modela“) dopunila je oko 1990. godine pojedinim elementima transakcione analize, psihoanalize, sistemskih i na telo orijentisanih modela ličnosti. Tipologija koja sledi u daljem tekstu preuzeta je uglavnom iz tog revidiranog tumačenja.5 I pored svoje eklektičnosti, ono predstavlja svojevrstan korektiv jednostranosti pristupa Džin Šinode Bolen, još izraženijeg u njenim „tipovima muškog identiteta“. Osnovno nadahnuće ona je, naime, i u svom drugom, pet godina kasnije objavljenom bestseleru, takođe potražila u svetu grčko-rimske mitologije, među likovima koje nudi antički muški panteon. Međutim, dok se u prvom slučaju to ne pokazuje kao suštinsko ograničenje i temeljno osiromašenje fenomenologije ženskog identiteta, ponuđeni tipovi muškog identiteta kao da otkrivaju shematičnost i nepotpunost pristupa primenjenog na maskulinu psiho-socijalno-arhetipsku tipologiju (na osnovu likova grčkih bogova Zevsa, Posejdona, Hada, Apolona, Hermesa, Aresa, Hefesta i Dionisa, Šinoda Bolen je izvela tri tipa očeva i pet tipova „omiljenih/odbačenih“ sinova). Bilo kako bilo, čini se da bi – umesto pomenutih antičkih bogova – u radu s porodičnim rasporedom primerenije bilo osloniti se na muške pandane izloženih tipova femininog identiteta, makar za njih ne postojala jednoznačna personifikacija u antičkom panteonu.6 Mutatis mutandis, ti psiho-socijalno-arhetipski tipovi bili bi: a) muškarac ljubavnik, b) muškarac otac (u rasponu od brižnog domaćina do autoritarnog patrijarha), c) tatin sin, d) muškarac suprug, e) mamin sin, f) muškarac brat i g) muškarac svetac.

5 Tijana Mandić i Dejan Mandić – Telesna sudbina, Beograd, 1991, s. 158–198. 6 Rodonačelnik savremene filozofske antropologije Maks Šeler svojevremeno je izneo tumačenje da moderni Zapad počiva na tri duhovna stuba: uz dostignuća novovekovnih prirodnih nauka, to su takođe helensko-rimski svet i hebrejsko-hrišćanski duhovni korpus. Na njima bi se zasnivale i preplitale ne samo moderna tehnologija i naša sveukupna materijalna civilizacija, nego i model porodice, sve socijalne, pravne i političke institucije, ali i celokupna duhovna „nadgradnja“, u koju, svakako, spada neiscrpni univerzum simbola i arhetipova. Nema sumnje da bi – umesto jednostranog oslanjanja na samo jedan od triju pomenutih stubova, i to onaj antički – obuhvatan i uravnotežen pristup predstavljao znatno podesniji okvir za sagledavanje složenog identiteta savremenog čoveka Zapada.

16

a) Žena ljubavnica

Oličava je grčka boginja Afrodita, odnosno rimska Venera. Moguće arhetipske alternative, varijacije, dopune: staroslovenska boginja Lada, Lilit,

kultivisane kurtizane, tantričke partnerke, fatalne junakinje filmova i literature… Moguća psihopatologija (ako je ima): narcisoidna i histerična. Neotklonjivo je muče strah, tuga i bes. Životni scenario: „Posle mladosti, lepote i ljubavi nema više ničega...“ Afrodita u sebi sadrži čitav niz ženskih arhetipova. Ona je boginja ljubavi i lepote,

preobražaja, stvaranja i magijske moći. Najlepša i seksualno najprivlačnija od svih boginja, provodila je svoj život stvarajući i uživajući u lepoti. Jedan od njenih najdubljih izvora je stvaranje dubokog mističnog ljubavnog jedinstva muškarca i žene, u kojem se stapaju ovozemaljsko i onozemaljsko, telesno i duhovno. Ona je kreativna i komunikativna, u stanju da svojom harizmom pomogne ljudima da ostvare svoje snove, pigmalionski izazivajući ono najlepše i najbolje u njima.

Bilo da je personifikovana kao vila, muza, gejša ili sveta kurva, ona je alhemijska zlatna žena koja zlatnim magijskim sjajem obasjava ovaj svet i one koji se nađu pored nje. Ostalima preostaje jedino da čeznu za njom i zavide odabranima kojima se posrećilo. Međutim, nju mnogo više zanima sama ljubav od stvarnog, konkretnog čoveka pored nje – u krajnjoj liniji, on je nesavršen, pokvarljiv i zamenjiv. Ovakvoj ženi nisu strane ni biseksualnost ni homoseksualnost, jer partner nije presudan, važna joj je sama ljubav i lični doživljaj zaljubljenosti. U njenom životu seks ima presudni značaj u izgradnji partnerskih odnosa, a ako uđe u brak onda je to obično brak otvorenog tipa, bar s njene strane. Ako se odluči da ima decu, može da bude dobra majka po tome što ume da ih voli, podržava i ne kritikuje mnogo, ali vrlo često je nedosledna, sebična, hirovita, egocentrična i nije potpuno prisutna.

S drugim ženama ne ume da bude bliska, ali može da se druži s njima sve dok postoji opšta saglasnost da je ona najbolja i najprivlačnija. Ne krije da ne trpi konkurentkinje, pri čemu je druge žene izbegavaju jer joj zavide i boje se da im ne preotme njihove muškarce.

Mladost je najbolje razdoblje njenog života, dok joj starost ponekad predstavlja nerešiv problem. Budući da je ekstrovertna i aktivna, uglavnom živi u sadašnjosti, smatrajući život samo uzgrednom pojavom ljubavi. Ponekad impulsivno bira pogrešne partnere, zanemarujući važne ljude i zadovoljavajući pogrešne potrebe. Kada nije zaljubljena veoma je nezadovoljna, ponaša se iracionalno i destruktivno. Sam proces sazrevanja i odgovornosti koje joj život nameće (osim ljubavi) izazivaju kod nje provale iracionalnog besa i destruktivnosti. Svaka nova bora, svako umanjenje njene seksualne moći i zavodljivosti, svaka devojčica koja se pred njom pretvara u devojku – mogu da izazovu provalu mržnje.

U životu joj je najvažnije dostizanje zadovoljstva i to umeće usavršava do krajnjih granica, često zaboravljajući ostale životne vrednosti. Ima vrlo nizak prag tolerancije spram raznih oblika frustracija. Zavisno od kulture u kojoj živi i raste, ima i različitu sudbinu: može da bude ismevana, ponižavana i iskorišćavana kao obična bludnica, ili, naprotiv, idealizovana, slavljena i obožavana kao seksualni simbol čitavog naroda ili epohe. Kao metaforu za rast i integraciju ovakve žene, jungovski psihoterapeuti koriste mit o Erosu i Psihi. Psiha je bila obična žena, ali lepa kao Afrodita, koja je, nakon što je izazvala boginju, bila primorana da reši četiri zadatka. Uz tuđu pomoć i vlastita mudra rešenja, uspela je da se od žrtve pretvori u proaktivnu junakinju.

17

b) Žena majka

Oličava je grčka boginja Demetra, odnosno rimska Ceres. Moguće arhetipske dopune, varijacije i krajnosti: htonska Velika majka, Majka Božja. Moguća psihopatologija (ako je ima): depresivna, pasivno agresivna ili zavisna. Najčešće je muče vlastita nesamostalnost, osećanje niže vrednosti, strah, bes i snažna

čežnja. Životni scenario: „Dok mi deca ne odrastu, ja ne postojim“, ili: „Posle njihovog

osamostaljivanja nastupa propast.“ Demetra je boginja žita, nege i majčinstva, koja je sa Zevsom sazdala mnoge grčke

junake. Ona je ključna, arhetipska predstavnica matrijarhalnog načela: između ostalog simbolizuje rađanje, stvaranje, negovanje, zaštitu i velikodušnost. Posebno je zanimljiva njena veza s ćerkom Persefonom, jer to je najdublja veza koju je uopšte imala. To naglašava i hrišćanska ikonografija Majke Božje s Detetom u naručju. Njen muški partner se podrazumeva, ali realno ga nema u blizini, a ako i jeste tu – irelevantan je ili je izvor njenih osnovnih životnih teškoća. Tako kod nje uvek pobeđuje ili dominira materinski odnos.

Ali Demetra je istovremeno i arhetip tugujuće majke kojoj su deca porasla i napustila je. Karakteriše je sindrom „praznog gnezda“ napuštene sredovečne žene koja je ceo svoj život posvetila deci. U nekim slučajevima ona im čak ne dozvoljava da odu i postaje destruktivna, dugoročno ih onesposobljavajući za separaciju.

Ovakva žena istovremeno simbolizuje plodnost, život, negu i podršku, a ako je otac suviše slab ili predugo odsutan od kuće, postaje dominantna i preplavljuje porodicu svojim majčinskim funkcijama, tako da ujedno simbolizuje trovanje, gušenje, trajno onesposobljavanje tuđeg rasta, uverena da samo ona zna šta je najbolje za druge. Autoviktimizacijom opravdava svoju potrebu za kontrolom (preko hrane i usluga) i manipulativnost (optuživanjem za tobožnju krivicu i nezahvalnost).

Obično se vezuje za očinski nimalo nastrojenog oca, koji pod raznim izgovorima beži iz doma i prepušta joj dominaciju. I sama je često odrastala u takvoj porodici. U trudnoći vidi svoje ispunjenje i istinsko biće i oko toga organizuje ceo život. Neguje imidž debele i tople mame. Presudna su joj deca. Velika mama i za ljubavnika obično bira „sina“.

Najvažnije joj je da savršeno usluži druge i pritom nikad ne prestaje da se trudi. Da bi se nastavio proces njenog rasta i razvoja, potrebno je da otkrije druge sposobnosti osim majčinskih i da ih integriše u svoj novi identitet. Tada prestaje da spasava, gnjavi i beskrajno kontroliše druge.

18

c) Žena devica – mamina kći Oličava je grčka boginja Persefona, odnosno rimska Kopra. Moguće arhetipske dopune, varijacije, alternative: brojni literarni likovi „večito“ i

„varljivo“ ženskog, luckasta Marija Antoaneta… Moguća psihopatologija (ako je ima): šizoidna. Najviše je muče doživljaji besmisla, straha, bola i besa.

Životni scenario: „Nikada nećeš postići ono čemu najviše težiš – nikada nećeš otkriti pravu sebe.“ To je večito mladolika, bezbrižna žena-devojčica, oko koje se otimaju s jedne strane njena majka, a s druge muž i drugi ljudi koji iz raznih razloga vole da se s njom druže. Persefona je uslužna i prijemčljiva žena, a kao mitološka kraljica podzemlja u stanju je da lako stupa u kontakt s nesvesnim i pritom menja mnoga lica. Kao mamina mazna princeza s jedne strane simbolizuje večno proleće, rast i razvoj, a s druge – opasne avanture s nesvesnim koje povremeno završavaju burnim poniranjem u ludilo.

Zavisna je i nesposobna da se odvoji od majke i tako odraste u ženu. Obično se zavisno vezuje za nekog muškarca koji nastoji da dominira, da je kontroliše i poseduje, dok ona vešto izmiče i njemu i majci, lavirajući između njih. Cena koju plaća je rascepkanost ličnosti: istovremeno je bespomoćna i vešta, naivna i opasna, pri čemu je obično nesvesna svojih seksualnih i ostalih moći. S drugim ženama uspostavlja bliske i sestrinske odnose, a prema muškarcima se ponaša kao večita devojčica i uspavana lepotica. S jedne strane čeka da joj mama dâ dozvolu, a s druge da je princ poljubi i tako na sebe preuzme odgovornost za njen život. Konflikt između majke i muža samo pojačava njenu rastrzanost.

Mišljenje joj je često konfuzno i pretežno intuitivno, pri čemu se pre oslanja na tuđe procene nego na vlastite. Način kako pritom čudesno uspeva da se snalazi deluje nestvarno i vilinski. Ona je pomalo žena-himera, neodređena i ambivalentna, i tako postaje projektivni ekran na koji drugi smeštaju svoje želje i konflikte. Budući da je pasivna, zavodljiva i detinjasta, lako stvara simbiotske veze s drugima. Integracije koje postiže često su bizarne i lako lomljive, tako da su joj neophodni drugi ljudi kao granice za njenu ličnost. Obično ne rađa decu, a kada ih ima postavlja se kao njihova drugarica ili mlađa sestra. Zbog izrazite infantilnosti ili nedoslednosti, roditeljsku ulogu umesto nje najčešće preuzimaju njeni roditelji ili neko drugi.

Ispod svoje narcisoidne rigidnosti krije snažne strahove od sopstvenih strasti, ludila i smrti. U četrdesetim godinama obično je zadesi velika kriza, kada joj postaje teško da dalje održava ulogu male tajanstvene devojčice. Budući da je manipulativna i neiskrena, svoje mane i potrebe krije tako uspešno i od same sebe, da na kraju ni sama ne zna šta hoće od života i drugih. Mogući način odrastanja vodi prvenstveno kroz separaciju od majke, relativnu nezavisnost od muža i prerastanje u seksualno zrelu ženu. Ako uspe da uspostavi nekakav red u svom iracionalnom, umesto poniranja u ludilo omogućen joj je spiritualni i religijski rast, uz eventualno stvaralačko razvijanje izvesnih parapsiholoških osobina.

19

d) Žena supruga

Oličava je grčka boginja Hera, odnosno rimska Junona. Moguće arhetipske varijacije, alternative i suprotnosti: Medeja, odana Penelopa,

manipulativna Irodijada, demonski ambiciozna ledi Makbet, žena osvetnica… Moguća psihopatologija (ako je ima): depresivna, mazohistička ili fobična. Najčešće je muči nastojanje da spase svoj obično propali brak. Životni scenario: „To mi se uvek iznova događa“, ili: „Uvek ispadnem mučenica.“ Hera je boginja ili čuvarka svetog braka, simboliše vernost i neraskidivu vezanost za

svog promiskuitetnog muža (Zevsa), kojem je potpuno predana. Budući da nije celovita sama za sebe, rano se udaje, a taj obred za nju predstavlja najvažniji dan u životu. Jedino što ne uspeva da odabere pravog partnera s kojim bi ostvarila svoj san. Teškoće koje joj stvara muž se nagomilavaju i ona je povređena, ali to je žena koja svoj bes ne iskaljuje na njemu nego na okolini. Nastoji da se očeliči da bi mogla da podnosi sve te povrede i poniženja. Takvo stanje obično potraje do njenih srednjih godina, kada muž prestaje da joj bude zanimljiv, a brak više nije svetinja. Tada uspeva da nađe neka druga životna interesovanja, ili se njen ostareli muž smiruje, tako da joj umesto svakodnevnih sukoba sa suparnicama preostaje samo prebacivanje zbog nekadašnjih povređivanja.

On je u centru njenog života i sve ostalo je drugorazredno – i deca i karijera. Nema i ne ceni mnogo prijateljstva. Nesporazumi nastaju zato što joj ON ne uzvraća jednakom merom, nezainteresovan je, počinje da je doživljava kao teret, kao nesposobnu, preterano zavisnu, lepljivu i dosadnu osobu koja ga gnjavi, tako da joj sve više izmiče. Ona često postaje progonitelj, priređuje mu ljubomorne i osvetoljubive scene uz plač i kuknjavu.

Za proces rasta ovakve žene veoma je važno da se ne uda rano i da pažljivo odabere muža, možda uz pomoć drugih. Pre udaje treba dovoljno da „odraste“ da bi bila u stanju da vodi računa o sebi i osmisli svoj život. Njena ljubomora često je izraz pasivnosti i osećanja niže vrednosti, a nepoverenje u muškarce – projekcija vlastite seksualnosti. Izgledi za dalji razvoj su u transformaciji besa i bola, u reorganizovanju sistema vrednosti i stvaranju realnijih odnosa s ljudima, kada će biti u stanju da bez tragičnih posledica podnese gubitak i napuštanje. Što znači i da preuzme odgovornost za vlastiti život i proaktivno napusti ulogu žrtve.

20

e) Žena borac – tatina kći

Oličava je grčka boginja Atina, odnosno rimska Minerva. Moguće arhetipske varijacije, krajnosti, suprotnosti: Amazonke, moderne

feministkinje... Moguća psihopatologija (ako je ima): opsesivnost i paranoidna arogancija. Najčešće je muče doživljaji besa, strah od neuspeha i čežnja. Životni scenario odvija joj se tako da uvek mora da bude jaka, da je relativno uspešna,

ali retko ume da uživa u životu, pogotovo u bliskosti i ljubavi. Majka mitske Atine bila je nepoznata ili nepriznata. Boginja je rođena u zlatnom

oklopu, iz očeve (Zevsove) glave i ubrzo postaje njegova desna ruka, boginja mudrosti, strategije i zanata. Ona je snažna, lepa i opasna. U isto vreme vešto ratuje, vodi domaćinstvo, bavi se zanatima i praktičnim životom. I u ratu i u miru opredeljena je za oca i potpuno mu je odana. Bori se za patrijarhalna načela u koja duboko veruje i stavlja ih daleko iznad matrijarhalnih vrednosti.

To je logična, praktična, jednostavna i pouzdana žena. Glava joj je uvek jača od srca, nesebična je i nepredvidiva, dobro se snalazi u konfliktnim situacijama. Najviše voli da se druži s aktivnim i uspešnim muškarcima, a izbegava i ne ceni mnogo žene. Izrazito prezire krhke, šarmantne i ženstvene žene, grubo im se podsmeva i potcenjuje ih. Stasala je u veštu, korisnu i trezvenu ženu. Zbog svoje objektivnosti emotivno je hladna, a svojim vrednosnim sistemom idealna za ulogu „prave žene iza glavnog muškarca“. Naučila je da čuva leđa autoritativnom, moćnom i snažnom ocu. Rigidno je odana njegovim načelima i konzervativno se opire promenama.

Budući da je zdravo ambiciozna i ekstrovertna, najbolji afrodizijak za nju je moć i zanimaju je samo junaci. Kada sebi odabere muškarca koji obećava da će pobediti, povlači se u njegovu senku i strasno se bori za njega. Nije preterano ni strasna, ni romantična, ni ljubomorna. Prema deci se odnosi izrazito objektivno i ravnopravno. Uspešno ih uči kako da budu dobri borci, čeliči ih i bodri da što pre odrastu i više ne budu ranjivi. Ne voli razmaženu i lenju decu od koje nema nikakve koristi. Njen odnos prema materinstvu sažima formula: „Dajem u najam svoju matericu.“

Svoj optimum dostiže u zrelom dobu, ne voli zavisnost detinjstva ni slabosti starosti. Poseduje identitet zdrave, snažne i uspešne žene. Samodovoljna je i aktivna, najbolje se oseća kada podvuče crtu i sabere svoje i muževljeve uspehe i dostignuća. Lako postaje radoholičar i ceo život može da provede u predanom radu. Blokira emocije, posebno doživljaj bola, tako da ima velikih teškoća s intimnošću i usamljenošću. Zbog preterane realističnosti ima problema sa spiritualnošću, kreativnošću i spontanošću, koje može da omrzne u drugima koji nisu kao ona („efekat Gorgone“). Posebno je razdražuju spontane, ekspresivno bogate i dramatično izražajne osobe. Njeno osnovno načelo je načelo efikasnosti.

Iako se na prvi pogled ne bi reklo, ima teškoća s ponosom i samopoštovanjem. Najvažnije joj je da bude jaka da bi izdržala silni trud potreban za dostizanje savršenstva – onako kako je to zamislio njen tata. Sudbina ovakve žene biće prazna i oskudna ako se ne okrene svojoj unutrašnjosti, ne odustane od igara moći i ne pristane na poneki objektivni poraz koji će joj doneti neke subjektivne pobede. U određenom životnom trenutku treba da se seti i ponovo otkrije svoju majku, veže se uz nju i majčinska načela ovog sveta, da pristupi drugim ženama i ujedno svojim krhkim, tananim i lako povredljivim osećanjima. Ako u tome uspe, uspostaviće novu unutrašnju ravnotežu, biće u stanju da ostvari bliskost i intimnost s pojedinim ljudima i reorganizuje svoj sistem vrednosti.

21

f) Žena sestra

Oličava je grčka boginja Artemida, odnosno rimska Dijana. Moguće arhetipske dopune, varijacije i alternative: Ifigenija, Atalanta… Moguća psihopatologija (ako je ima): opsesivna ili paranoidno arogantna. Najčešće je muče čežnja, strah i bes. Životni scenario je „večna mladost“ i on je tera da uvek bude i ostane takva. Artemida (Dijana) je Apolonova sestra, boginja lova i Meseca, a pre svega je uspešna

taktičarka. Takva žena često je sportski tip, mladalački vitka i dobro građena. Pokretna, nezavisna, samostalna i uspešna, žudi za raznim takmičenjima u kojima bi da pobedi sebi ravnog muškarca. Sigurna je u sebe i svoj identitet i ne treba joj muškarac da bi se osećala osmišljeno i celovito. Ona je pre svega biće akcije i uz očevu pomoć i veliku usredsređenost ovladala je mnogim veštinama. To je preadolescentna devojčica u snažnom telu odrasle žene, koja voli život shvaćen kao igru i nadmetanje. Ona je mitska sestra i drugarica, radoznala i hrabra. Odbacila je identifikaciju s majkom i klasičnim ženskim vrednostima, često je tvrdoglava i po građanskim shvatanjima neženstvena. Ceo svet doživljava kao veliki lov ili važnu utakmicu za koju je vrlo dobro pripremljena. Lepo se druži sa ženama sličnim sebi, ostale i ne primećuje.

U odnosu prema muškarcima ponekad narcisoidno bira vršnjaka koji kao da je njen odraz u ogledalu, tako da mogu da imaju kolegijalni i ortački brak. Ponekad je to mnogo stariji muškarac koji će je negovati i podržavati u njenim pustolovinama. Takva žena na osobeni način izbegava konflikt otac–kći: ispunjava očekivanja oca koji je zapravo sve vreme želeo sina, a uspešna je koliko i dečaci. S druge strane ne predstavlja opasnog rivala svom ocu, jer ipak je žensko, čime je zaobišla jedan važan razvojni problem: ostala je spokojna, ali i prikraćena. Ponekad bira platonskog partnera s kojim ostvaruje „idealnu ljubav“: on prezire seksualnost i uživa u njenim veštinama i promenama. Ponekad izabere Pigmaliona koji će je oblikovati i zajedno s njom dobijati aplauze publike.

Najbolje joj je dok je mlada: izbegava emocionalnu intimnost, bliskost i pripadanje. Negira svoje zavisne, meke ženske potrebe, a ako ih doživi – na njih reaguje depresivno. Zauzeta takmičenjem, može da bude hladna, oštra, gruba, lako povređuje druge i s prezirom ide dalje. Skromnost, suzdržanost, ganutost i milosrđe jednako su joj strani i opasni kao i ljubav, bliskost i poverenje. Ako ima decu, prema njima se ponaša kao „majka medvedica“. Može da bude dobra majka, ali prenaglašava nezavisnost deteta, njegovu spretnost i takmičarski duh. Teško njemu ako nije pobednik! Hladno odbacuje zavisno, pasivno i nesposobno dete, a od njega očekuje da brzo poraste – ali zauvek ostane u pubertetu – i krene u lov s njom.

Sistem vrednosti ovakve žene jednostrano je određen paternalnim načelom. Sve dok ne otkrije, ne razvije i ne integriše i neke maternalne vrednosti, ostaće prebrza, površna, jednostrana i plitka. Najvažnije joj je da u životu postane i ostane jaka i savršena, da bi pobeđivala u što više nadmetanja. Spremna je da se se oko toga trudi, tapkajući na uvek istoj razvojnoj stepenici.

22

g) Žena svetica Oličava je grčka boginja Hestija, odnosno rimska Vesta. Moguće arhetipske dopune, varijacije i alternative: predane hramske službenice i

hrišćanske svetiteljke. Moguća psihopatologija (ako je ima): senzitivno paranoidna. Najčešće je muče osećanja krivice, besa i besmisla.

Životni scenario: „Ti nikada nećeš biti od krvi i mesa“, ili: „Ti nikada nećeš biti sa ovoga sveta.“ Hestija je rođena od neefikasne i depresivne majke i oca koji je zloupotrebljavao ljude. Razvila se u mudru ženu i tetku usedelicu, boginju srca i hrama koja se nije mnogo upuštala ni u ljubavi ni u mržnju. Simbolikom vatrenog kruga i ritualima vatre ona izražava netaknutost device i celovitost savršenstva – njen simbol najčešće je mandala. Nevinost i autonomnost često su joj omogućavale postizanje takvog stepena harmonije, opšte povezanosti i kontinuiteta u zajedničkoj svesti, da je proglašavana sveticom. Ona je introvertna, sklona meditaciji u miru i samoći, kada njena intuicija, jasnoća i snaga mogu da dođu do punog izražaja.

Takva žena je spokojna, ne žuri, okrenuta je istovremeno ka hramu i kući. Mistično je povezana s alhemijskim duhom koji joj omogućava stvaranje harmonije i rast u spokojnoj samoći. U svom razvoju prevazišla je ego i uspeva da razvije svoje žensko jastvo koje objedinjuje duh i dušu. Veoma se trudi da se očeliči da bi postala savršena.

Njen odnos prema drugim ženama često je rođački, prijateljski i topao. Događa se da se uopšte ne uda, nego postaje stara mudra usedelica. A ako se ipak uda, onda je to klasična žena, udobno smeštena u tradicionalnu ulogu domaćice, koja za sebe obično veže čoveka koji voli i ceni spokojan, topao i tih život koji im omogućava meditaciju. Ako ima decu, može da bude odlična majka, pomalo udaljena, bezlična i neizražajna, ali koja nesumnjivo voli svoju decu.

Po Jungovom tumačenju, Hestija nije imala personu. Žena koja živi takvim životom lako može da postane bezlična, anonimna i kao da nije od ovoga sveta. Ponekad je suviše odvojena od stvarnosti, a ako dugo živi u samoći i izolaciji može da sagori vodeći računa o drugima ili o idealima. Ima problema s izražavanjem osećanja, pogotovo snažnih, tako da kada nekoga voli on to može da ne zna i da ne oseti. Njena ljubav je na izvestan način impersonalna, kao i ona sama. Bez sigurnosti braka i doma takva žena ponekad biva izgubljena, potcenjena i iskorišćavana od kompetitivnih, vlastoljubivih ljudi.

Njen rast počinje time što izgrađuje čvrstu i jaku personu, uči da izražava osećanja (posebno ona rušilačka i snažna), a pogotovo tako što će izaći iz svoje kuće ili svog hrama i krenuti u šetnju svetom, upuštajući se u pustolovine življenja sa stvarnim ljudima. Potrebno joj je da stekne samopouzdanje, razvije ekstroverziju i borbenost, koje inače pomalo prezire.

23

Prilog II

Korišćeni materijali

DVD-snimci Berta Helingera i njegovih saradnika:

Trusting the Soul, Bert Hellinger with Hunter Beaumont, London, April 2000. Bert Hellinger with Hunter Beaumont, New York City, June 2000. Kongres Priznati ono što jeste, Beograd, 15–17. IV 2005.

Kongres mira, Beograd, 27. IV – 1. V 2006. Seminar Putevi ljubavi, Opatija, 29. IX – 1. X 2006. Geistiges Famillien-Stellen, Moskva, 11–14. V 2008. How Love Succeeds, London, 2008. (Uz brojne video-snimke dostupne na raznim internetskim stranicama) Osnovna literatura:

(Uz CD-e s meditacijama, kao i seminarske radove edukanata za terapeute i sistemske

konsultante porodičnog rasporeda po Bertu Helingeru, većim dêlom dostupne preko internetske stranice www.orderoflove.com Udruženja za sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije Porodični raspored)

Berger, Josip – Treći roditelj: novi pravci grupne psihoterapije, Nolit, Beograd, 1980. Bern, Erik – Koju igru igraš?, Nolit, Beograd, 1980. Bern, Erik – Seks u ljubavi, Nolit, Beograd, 1989. Bern, Erik – Šta kažeš posle zdravo? Psihologija ljudske sudbine, Nolit, Beograd, 1989. Buber, Martin – Ja i ti, „Zodijak“, Vuk Karadžić, Beograd, 1977. Blek Kotluv, Barbara – Knjiga o Lilit, Esotheria, Beograd, 2004. Bovoar, Simon de – Drugi pol, 1–2, BIGZ, Beograd, 1982. Dalke, Ridiger – Bolest kao govor duše. Značenje i tumačenje slika bolesti i šansi sadržanih u

njima, Laguna, Beograd, 2013. Dethlefsen, Thorwald / Dahlke, Ruediger – Bolest kao put. Kako razumjeti što nam govore

simptomi bolesti, Ljevak, Zagreb, 2011. Ducommun-Nagy, Catherine – Lojalnosti koje oslobađaju, Oko tri ujutro, Zagreb, 2010. Estés, Clarissa Pinkola – Žene koje trče s vukovima. Mitovi i priče o arhetipu divlje žene,

Algoritam, Zagreb, 2007. Harding, Ester – Misterija žene, Plavi jahač, Beograd, 2004. Hawkins, David R. – Power vs. Force: An Anatomy of Consciousness – The Hidden

Determinants of Human Behavior, Veritas, Sedona, 1995. Helinger, Bert / Hevel, Gabrijela ten – Priznati ono što jeste, Paideia, Beograd, 2010. Hellinger, Bert – Meditacije, „Moć lotosa“, ZG Informatika, Zagreb, 2012. Hellinger, Bert – Nedjeljna razmatranja (za svaku nedjelju u godini), „Moć lotosa“, ZG

Informatika, Zagreb, 2012. Hellinger, Bert – Priče o ljubavi. Između muškarca i žene, roditelja i djece, nas i svijeta, „Moć

lotosa“, ZG Informatika, Zagreb, 2013. Hellinger, Bert – Sreća koja ostaje, Mirjana Ružić, Zagreb, 2010. Hellinger, Bert – The Churches and their God, Hellinger Publications, Bischofswiesen, 2013. Hellinger, Bert – To the Heart of the Matter. Brief Therapies, Zeig, Tucker & Theisen, 2003. Hellinger, Bert – With God in Mind, Hellinger Publications, Bischofswiesen, 2007. Hellinger, Bert / Beaumont, Hunter – Touching Love: A Teaching Seminar with Bert Hellinger

and Hunter Beaumont, Zeig, Tucker & Theisen, Phoenix, 1999. Ilić, Vlado – Kultura konflikta. Dinamike poretka ljubavi – uvidi i saznanja, Paideia, Beograd,

2009. Jakobi, Jolande – Jungov put individuacije, Nolit, Beograd, 1992.

24

Jakobi, Jolanda – Psihologija Karla Gustava Junga. Uvod u celokupno delo, Dereta, Beograd, 2000.

Johnson, Robert – On-ona. Za razumijevanje muške i ženske psihologije, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1985.

Jung, Carl Gustav – Analitical Psychology: Its Theory and Practice (The Tavistock Lectures), Vintage Books, New York, 1970.

Jung, Karl Gustav – Odabrana dela, 1–5, Matica srpska, Novi Sad, 1977. Jung, Karl Gustav – Odabrana dela K. G. Junga, 1–7, Atos, Beograd, 1996–2006. Kast, Verena – Životne krize kao životne šanse. Aktivno rješavanje životnih prekretnica, U pravi

trenutak, Đakovo, 2009. Kerenji, Karolj – Kćeri Sunca, Gradac, Čačak, 1994. Mandić, Tijana i Mandić, Dejan – Telesna sudbina, Beograd, 1991. Mardok, Morin – Moć žene. Žensko viteško putovanje, Babun, Beograd, 2002. McGoldrick, Monica / Gerson, Randy � Genograms in Family Assessment, W. W. Norton &

Company Inc., New York, 1985. May, Rollo – Psihologija i ljudska dvojba, Naprijed, Zagreb, 1980. McTaggart, Lynne – Eksperiment namjere. Promijenite svoj život i svijet oko sebe pomoću

vlastitih misli, TELEdisk, Zagreb, 2008. McTaggart, Lynne – Polje. Potraga za tajnim silama svemira, TELEdisk, Zagreb, 2005. Milivojević, Zoran – Emocije. Psihoterapija i razumevanje emocija, Psihopolis institut, Novi

Sad, 2008. Mitchell, Juliet – Psychoanalysis and Feminism. Freud, Reich, Laing and Women, Penguin,

Harmondsworth, 1974. Moreno, Jakov – Osnovi sociometrije, Savremena škola, Beograd, 1962. Muškarac i žena (zbornik radova, prir. Bojan Jovanović), Partenon, Beograd 2011. Nojman, Erih – Istorijsko poreklo svesti, „Karijatide“, Prosveta / Narodna knjiga / Rad,

Beograd, 1994. Peat, David F. – Sinkronicitet. Most između materije i uma, „Znanost novog vremena“,

Dvostruka duga, Čakovec, 2000. Perls, Fric – Geštaltistički pristup psihoterapiji, „Zodijak“, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Polster, Irving – Život svakog čoveka je vredan romana, „Mikrokosmos“, Esotheria, Beograd,

1994. Progof, Ajra – Jung i sinhronicitet, Esotheria/Atos, Beograd, 1994. Psihologija ženskog: Jungovo nasleđe (zbornik radova, prir. Velimir B. Popović), Nolit,

Beograd, 1995. Samuels, Endru – Jung i njegovi sledbenici, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,

2002. Scheler, Max, Položaj čovjeka u Kozmosu, „Logos“, Veselin Masleša, Sarajevo, 1960. Sondi, Leopold – Učenje o familijarnom nesvesnom, „Psihoterapijske studije“, Prometej, Novi

Sad, 2011. Stajner, Klod – Školovanje srca. Učenje emocionalne pismenosti, Psihopolis institut, Novi Sad,

2007. Šeler, Maks – Eseji iz fenomenološke antropologije, Fedon, Beograd, 2011. Šinoda Bolen, Džin – Boginje u svakoj ženi. Mitski arhetipovi u ženskoj psihi, Vilenjak,

Beograd, 2002. Šinoda Bolen, Džin – Bogovi u svakom muškarcu. Nova psihologija muških života i ljubavi,

Vilenjak, Beograd, 2003. Štorh, Maja – Čežnja jake žene za jakim muškarcem, „Psihologija za radoznale“, Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003. Talbot, Majkl – Holografski univerzum, Artis, Beograd, 2006. Vitz, Paul C. – Psychology as Religion: The Cult of Self-Worship, Grand Rapids, Wm. B.

Eerdmans, 1994. Welwood, John (ed.) – Awakening the Heart. East/West Approaches to Psychotherapy and the

Healing Relationship, Shambhala, Boston & London, 1985.